Hana Ginsborg

Refleksivna mo suenja i ukus

Pojam refleksivne moi suenja Kant je uveo kao odgovor na problem koji se tie
empirijske heterogenosti prirodnih pojava. U svetlu ovog problema ini se da se refleksivna mo suenja primarno odnosi na mogunost primene u sistematskoj prirodnoj nauci. Meutim, Kant takoe smatra da se ona koristi i u sudovima ukusa*: pod
estetskom moi suenja, kao naroitom moi, nee smeti da se posmatra neka druga
mo do refleksivna mo suenja.1 Shodno tome, on smatra da mogunost ukusa poiva na istom principu a priori za kojeg misli da stoji i u osnovi empirijskog naunog
istraivanja, naime principu da je priroda sistematski ustrojena tako da se povinuje, ili,
Kantovim reima, da je svrhovita za nae saznajne moi. [Estetska mo suenja] ...
sadri princip koji mo suenja stavlja potpuno a priori u osnov sopstvene refleksije o
prirodi, naime princip formalne svrhovitosti prirode u njenim empirijskim zakonima za
nau mo saznanja.2
Veza koju Kant uspostavlja izmeu refleksivne moi suenja i ukusa vana je za
razumevanje uloge Kantove teorije ukusa u Kritici moi suenja u celini. Meutim, pojedini komentatori su kritikovali Kantovo objanjenje ove povezanosti kao nategnuto i
varljivo.3 Kao izvrtanje teorije ukusa naroito se odbacuje Kantovo gledite da je estetska mo suenja zasnovana na principu sistematinosti prirode.4 Na optijem nivou,
tekoe koje okruuju ovu povezanost dovele su u sumnju to da li je Kantova teorija
ukusa ikako drugaije do isto povrno povezana sa ostatkom Kritike moi suenja.5
U ovom radu u pokuati da skiciram jedno tumaenje refleksivne moi suenja
koje povezanost izmeu ukusa i refleksivne moi suenja pokazuje u novom i povoljupuivanje na Kantova dela dato je prema odgovarajuim tomovima i brojevima stranica Akademijinog izdanja (Kants Gesammelte Schriften. Herausgegeben von der Kniglich Preussischen Akademie der Wissenschaften, Walter de Gruyter, Berlin, 1902). Uz navode iz ovog originalnog izdanja
u zagradama su data i odgovarajua mesta u prevodima Kantovih dela na na jezik i to pod sledeim
oznakama: (KMS) Kritika moi suenja, BIGZ, Beograd, 1991; (L) Logika, Grafos, Beograd, 1976; (P)
Prolegomena za svaku buduu metafiziku koja e moi da se pojavi kao nauka, Fedon, Beograd, 2008.
1 XX, 2489 (KMS, str. 52)
2 V, 193 (KMS, str. 84)
3Konrad Marc-Wogau, Vier Studien zu Kants Kritik der Urteilskraft, Uppsala Universitets rsskrift, 1938,
str. 3440; Jens Kulenkampff, Kants Logik des aesthetischen Urteils, Klostermann, Frankfurt am Main,
1978, str. 3256; Paul Guyer, Kant and the Claims of Taste, Harvard University Press, Cambridge Mass.,
1979, str. 3367.
4 Guyer, op. cit.
5Lewis White Beck, Early German Philosophy, Harvard University Press, Cambridge Mass., 1967, str.
496498.

*Svako

ARHE
god. VIII, 15/2011 (151164)

152

H. Ginsborg,
Refleksivna mo suenja i ukus

nijem svetlu. Za poetak u, u odeljku I, sugerisati da je standardna koncepcija refleksivne moi suenja, kao prevashodno povezane sa sistematskom prirodnom naukom,
isuvie uska. Umesto toga, predlaem da refleksivna mo suenja bude protumaena
uoptenije, u funkciji podvoenja pojedinanih predmeta pod empirijske pojmove. Na
ovoj osnovi u u odeljku II uvesti jo iru koncepciju refleksivne moi suenja, kao
sposobnosti da se opaajna stanja u odnosu prema pojedinanim predmetima prihvate
kao optevaea. Tako shvaena refleksivna mo suenja, to u dokazivati u odeljku
III, igra centralnu ulogu u Kantovom shvatanju ukusa, a u odeljku IV u ukazati na to
da nam ova koncepcija refleksivne moi suenja pomae da shvatimo zato se po Kantu
estetska mo suenja oslanja na princip sistematinosti prirode.

I
U odeljku IV Prvog uvoda za Kritiku moi suenja Kant uvodi problem na koji
je usmereno njegovo razmatranje refleksivne moi suenja: Videli smo u Kritici istoga uma, kae on, da celokupna priroda, kao spoj svih predmeta iskustva, sainjava
jedan sistem prema transcendentalnim zakonima, ali potom nastavlja, ... iz toga ne
sledi da je priroda jedan sistem koji je i preko empirijskih zakona shvatljiv za ljudsku
mo saznanja.6 To je zato to transcendentalni zakoni razuma ostavljaju otvorenom
mogunost beskonano velike raznovrsnosti i razliitosti [empirijskih zakona], kao i
njima saobraznih prirodnih formi, nudei nam grubi haotini agregat bez i najmanjeg
traga sistema.7 Ipak, nastavlja dalje Kant, ta mogunost je iskljuena onim to on
naziva subjektivno-nunom transcendentalnom pretpostavkom, naime da ova uznemirujua beskonana raznolikost empirijskih zakona i heterogenost prirodnih formi ne
pripada prirodi, nego da pre priroda preko afiniteta pojedinanih zakona koji stoje pod
optim pogoduje iskustvu kao empirijskom sistemu.8 Ova pretpostavka, da je priroda
sistematski ustrojena, jeste transcendentalni princip moi suenja, tanije moi suenja
u pogledu onoga to Kant kasnije opisuje kao njen refleksivni aspekt. Nije razum, ve
refleksivna mo suenja ta koja, ukoliko je to neophodno da bi podvela pojedinane
zakone ... pod opte, ali i pored toga prirodne zakone ... mora da stavi ovaj princip u
osnovu svoga postupanja.9
Obino se misli da se sporno pitanje koje Kant ovde pokree odnosi na mogunost
sistematske empirijske nauke. Shodno tome, refleksivna mo suenja je shvaena kao
sposobnost da se uzme uee u naunom istraivanju ureenjem pojedinanih empirijskih pojmova i zakona u jedinstvenu teoriju prirodnih pojava. Meutim, usvajanje
ove koncepcije vodilo je opravdanoj sumnji u Kantovo gledite da se refleksivna mo
suenja upotrebljava i u ukusu. Jedinu neposredno oiglednu vezu izmeu Kantovog
6
7
8
9

XX, 2089 (KMS, str. 17)

XX, 209 (KMS, str. 178)
Ibid. (KMS, str. 18)
XX, 210 (KMS, str. 18)

ARHE
god. VIII, 15/2011 (151164)

153

H. Ginsborg,
Refleksivna mo suenja i ukus

objanjenja empirijskog naunog istraivanja i njegovog objanjenja ukusa prua pojam svrhovitosti. U pogledu naunog istraivanja Kant iznosi da je pretpostavka o sistematinosti prirode jednaka pretpostavci da je priroda svrhovita za nae moi saznanja,
dok u pogledu ukusa on tvrdi da oseanje zadovoljstva u sudu ukusa povlai prepoznavanje lepog predmeta kao svrhovitog za nae moi saznanja. Meutim, ove dve vrste
svrhovitosti su oito veoma razliite, a to je najvanije, dok se estetska svrhovitost odnosi na forme pojedinanih predmeta, svrhovitost prirode nema posla sa pojedinanim
predmetima, nego sa njihovim meusobnim odnosima. ini se da pojam svrhovitosti
u najboljem sluaju upuuje na analogiju izmeu ukusa i refleksivne moi suenja.
Primera radi, mogli bismo rei da estetsko prosuivanje obuhvata razumevanje poretka
i jedinstva u formi opaenog predmeta slino nainu na koji naunik prepoznaje koherentnost i sistematinost u prirodi kao celini. Meutim, ova vrsta paralele nije dovoljno
jaka da bi podrala Kantovo gledite da upotreba ukusa sadri isti onaj princip koji
podupire refleksivnu mo suenja u njenoj primeni na prirodu.
Ipak, vie Kantovih primedbi, posebno u odeljku V Prvog uvoda, ukazuje na alternativnu koncepciju refleksivne moi suenja, prema kojoj je njena uloga u naunom
istraivanju sekundarna u odnosu na ulogu u empirijskom saznanju* uopte. Prema
ovoj koncepciji, refleksivna mo suenja nije na prvom mestu sposobnost za sistematizovanje empirijskih pojmova i zakona na viem nivou, ve sposobnost koja omoguava da se predmeti uopte podvedu pod empirijske pojmove. Prema tome, pitanje o
shvatljivosti prirode preko empirijskih zakona odraava zabrinutost da bi prirodne
pojave mogle biti tako heterogene da bi ih bilo nemogue posmatrati kao da poseduju
zajednika empirijska svojstva. Priroda bi tako predstavljala grubi haotini agregat,
u smislu da ljudska bia u njoj ne bi mogla da pronau slinosti ili povezanosti koje bi
mogle da daju materijal za empirijske pojmove.
Na ovu alternativnu koncepciju refleksivne moi suenja prvo ukazuje Kantova
definicija iste kao sposobnosti da se reflektuje o datoj predstavi ... da bi se proizveo
mogui pojam.10 Uz to, Kant opisuje princip koji podupire ovu refleksiju kao princip
da se za sve stvari u prirodi mogu pronai empirijski odreeni pojmovi i nastavlja
da opisuje refleksivnu mo suenja kao postupanje sa datim pojavama da bi se one
podvele pod empirijske pojmove odreenih prirodnih stvari.11 Najvanije je to to je
ova koncepcija refleksivne moi suenja implicitno sadrana u Kantovoj sugestiji da
se princip refleksivne moi suenja zahteva primarno za podvoenje predmeta pod empirijske pojmove, a tek onda za dovoenje empirijskih pojmova u ustrojstvo na viem
nivou. Mo suenja koja, kao refleksivna, ... trai pojmove za empirijske predstave
kao takve, mora ... u tu svrhu da pretpostavi da je priroda u svojoj beskonanoj raznovrsnosti izvrila podelu u rodove i vrste, koja naoj moi suenja omoguuje da pri
ovom mestu autorka upotrebljava termin cognition, za ta daje sledee objanjenje: termin cognition ovde koristim u istom znaenju u kojem Kant koristi termin Erkenntnis. Dok se ovaj drugi termin esto
prevodi sa knowledge (znanje), termin cognition (saznanje) je bolji, jer uva implikaciju da saznanje
moe biti i lano i istinito. prim. prev.
10 XX, 211n. (KMS, str. 19)
11 XX, 213 (KMS, str. 21)

*Na

ARHE
god. VIII, 15/2011 (151164)

154

H. Ginsborg,
Refleksivna mo suenja i ukus

uporeivanju prirodnih formi nae saglasnost i da dospe do empirijskih pojmova i njihove uzajamne povezanosti uspinjanjem do optih, ali jo uvek empirijskih pojmova.
[kurziv H. G.]12 Refleksivnoj moi suenja zaista je potrebna pretpostavka da je priroda
takva da doputa da empirijski pojmovi mogu biti ureeni u hijerarhijski sistem, ali ova
pretpostavka se po redu zahteva na prvom mestu kako bi se pronali empirijski pojmovi
za nae predstave.
Zato obrazovanje empirijskih pojmova iziskuje ovu pretpostavku? Kant ukazuje
na to da je smisao pretpostavke u tome da se obezbedi da priroda bude podeljena u
prepoznatljive klase i vrste iz kojih se mogu apstrahovati empirijski pojmovi. Princip
da se za sve stvari u prirodi mogu pronai empirijski odreeni pojmovi mogao bi se
po njemu initi tautolokim jer logika [je ta koja] ui kako jednu datu predstavu moemo uporeivati sa drugima i kako moemo pronai empirijske pojmove izdvajanjem
onoga to im je zajedniko kao jedne oznake radi opte upotrebe. Ipak, Kant nastavlja:
[logika] nas ne ui nita o tome da li priroda moe za svaki objekt da nam pokae jo
mnogo drugih objekata kao predmeta poreenja, koji u pogledu forme sa datim objektom imaju neto zajedniko.13 Ako unapred ne pretpostavimo da predmeti u prirodi
pripadaju prirodnim klasama na osnovu slinosti koje smo u stanju da shvatimo, onda
ne moemo na razumljiv nain porediti predmete jedne sa drugima da bismo odredili
ta bi oni mogli imati zajedniko: svako poreenje prirodnih stvari ... pretpostavlja
da se priroda, ... u pogledu svojih empirijskih zakona pridravala izvesne tedljivosti
srazmerne naoj moi suenja i nama shvatljive slinosti oblika: a ova pretpostavka,
kao princip a priori moi suenja, mora da prethodi svakom uporeivanju.14 Drugaije reeno, bez pozadinske pretpostavke da je priroda razdeljena u klase kojima bi
trebalo da odgovaraju nai pretpostavljeni pojmovi, ideja saglasnosti, ili, to se toga
tie, neuspenog saglaavanja empirijskog pojma sa prirodom, bila bi liena sadraja.
Prema tome, budui da ni jedan pojam ne bi bio pogodniji za dati predmet od bilo kojeg
drugog, pretpostavljena aktivnost podvoenja predmeta pod empirijske pojmove bila
bi proizvoljna i besmislena.15 Kantovim reima: svaka refleksija bila bi izvrena samo
nasumice i slepo i otuda bez opravdanog (gegrndete) oekivanja njihove saglasnosti
sa prirodom.16

12 XX, 211n. (KMS, str. 20)

13 Ibid.
14 XX, 213 (KMS, str. 21)
15Premda se Kantovo razmatranje posebno odnosi na predmete u prirodi, ja podrazumevam da se ovaj
zakljuak primenjuje isto tako i na artefakte, to jest da ukoliko bi nam nedostajali empirijski pojmovi za
predmete u prirodi, ne bismo bili u stanju ni da doemo pojmova koji se posebno primenjuju na artefakte. (Na
primer, da bismo imali pojam kuice za pse, moramo imati pojmove psa i ljudskog bia.)
16 XX, 212 (KMS, str. 20) Ova rekonstrukcija Kantovog rasuivanja ne objanjava zato pretpostavka da
je priroda podeljena u prirodne klase mora da uzme oblik pretpostavke da je ona organizovana u sistematsku
hijerarhiju empirijskih pojmova i zakona (pre nego da se, recimo, sastoji iz skupa vrsta koje ne pripadaju
viim rodovima). O ovom problemu kao delu detaljnijeg razmatranja principa sistematinosti prirode raspravljam u: Hannah Ginsborg, The Role of Taste in Kants Theory of Cognition, Garland Publishing, New
York, 1989, str. 174192.

ARHE
god. VIII, 15/2011 (151164)

155

H. Ginsborg,
Refleksivna mo suenja i ukus

Ukoliko se usvoji ova alternativna koncepcija refleksivne moi suenja, veza izmeu refleksivne moi suenja i ukusa poinje da deluje manje labavo. Prema Kantovom
shvatanju ukusa, zadovoljstvo koje se osea u lepom predmetu sastoji se u ispunjenju
uslova koji se na neki nain zahtevaju za svako empirijsko saznanje. I mada samo nije
kognitivno stanje, ono nastaje kada saznajne moi stupe u jednu delatnost koja pripada
saznanju uopte17, ili, jo preciznije, posredstvom koje se data predstava dovodi u
odnos sa saznanjem uopte.18 Ovu delatnost Kant opisuje kao blosse Reflexion, tj.
prostu, ili istu refleksiju: da bi se pronala lepota u predmetu, nije potrebno nita
drugo do ista refleksija (bez ikakvog pojma) o datoj predstavi.19 Meutim, Kantovi
opisi ove delatnosti sugeriu ne to da ona uopte nema nita sa iznalaenjem pojmova, ve da se sastoji u veoma uoptenoj ili neodreenoj upotrebi moi koja podvodi
pojedinane predmete pod empirijske pojmove. Prema tome, on u odeljku VII Prvog
uvoda govori o istom reflektovanju datog objekta ... kako bi se [njegov empirijski
opaaj] podveo pod ovaj ili onaj pojam (neodreeno koji)20, a u 4. Kritike moi suenja stavlja do znanja da je ovaj in refleksije to to objanjava zadovoljstvo u ukusu:
uivanje u lepom mora da zavisi od refleksije o nekom predmetu koja dovodi do nekog
pojma (neodreeno kojeg).21 ini se da ovo objanjenje uivanja u lepom, kao da je
ono prouzrokovano postupkom pronalaenja empirijskih pojmova, prua najplauzibilniju sponu izmeu ukusa i refleksivne moi suenja. Tu sugestiju potvruje i odeljak
XII Prvog uvoda, gde Kant detaljno opisuje svoj stav da e estetska mo suenja
... nuno morati da se posmatra kao da u sebe ne ukljuuje niti jednu drugu mo osim
refleksivne moi suenja.22 Zadovoljstvo u ukusu, nastavlja Kant, mora da se posmatra tako kao da ne zavisi ... ni od ega drugog do od refleksije i njene forme (radnje
svojstvene moi suenja), kojom mo suenja tei da napreduje [strebt] od empirijskih
opaaja ka pojmovima uopte.23

17 V, 219 (KMS, str. 110)

18 V, 217 (KMS, str. 109)
19 XX, 229 (KMS, str. 34)
20 XX, 220 (KMS, str. 26)
21 V, 207 (KMS, str. 99)
22 XX, 2489 (KMS, str. 52)
23 XX, 249 (Ibid.) Za objanjenja pored ovog vidi: Donald Crawford, Kants Aesthetic Theory, University
of Wisconsin Press, Madison, 1974, str. 2223 i Rolf-Peter Horstmann, Why Must There Be a Transcendental Deduction in Kants Critique of Judgment?, u: Kants Transcendental Deductions, Eckart Frster
(ed.), Stanford University Press, Stanford, 1989, str. 173174. Kao to e postati jasno iz onoga to sledi u
nastavku, moj prigovor ovim i slinim objanjenjima nije da ona gree u pogledu povezanosti ukusa i refleksivne moi suenja, ve da time to ostavljaju sredinji element ove veze nerazjanjenim ostavljaju prostor
i za pogreno tumaenje.

ARHE
god. VIII, 15/2011 (151164)

156

H. Ginsborg,
Refleksivna mo suenja i ukus

II
Ovo obrazloenje nije zadovoljavajue, jer upravo citirana zapaanja ostavljaju
zagonetnim ta je ta naa sposobnost obrazovanja empirijskih pojmova i kako se ona
moe upotrebiti na nain koji ne vodi stvarnom podvoenju predmeta pod odreeni
pojam. U odsustvu bilo kakvog daljeg preciziranja, primamljivo je misliti o ovoj sposobnosti kao da je to neka duevna vetina, recimo vetina prepoznavanja slinosti
izmeu razliitih predmeta otkrivanjem njihovih relevantnih opaajnih karakteristika.
O takvoj sposobnosti bismo mogli pomisliti i da se u sluaju ukusa upotrebljava neodreeno, tako to emo pretpostaviti da se koristi ne radi prepoznavanja specifine
opaajne karakteristike predmeta, ve radi ukupnog jedinstva i koherentnosti u njemu,
koji nekako odgovaraju njegovoj optoj podesnosti da bude podveden pod empirijske
pojmove. Ipak, pored tekoe da se ova zamisao razjasni dovoljno preciznim i nemetaforikim pojmovima, razumevanje refleksivne moi suenja kao jedne empirijske
duevne sposobnosti je u sukobu sa Kantovim vienjem iste kao transcendentalne
duevne moi. Pojam refleksivne moi suenja ne treba da prui prirodno psiholoko
objanjenje kako dolazi do toga da predmete podvodimo pod pojmove ili da ih posmatramo kao lepe. On se pre odnosi na pitanje prava u suprotnosti prema injenikom pitanju, to jest da li imamo pravo da podvodimo predmete pod pojmove ili da
ih posmatramo kao lepe, a ne da li zaista imamo duevne sposobnosti od kojih se na
kontingentan nain zahteva da to i ine.
Ako sposobnost podvoenja predmeta pod empirijske pojmove nije prirodna duevna sposobnost, ta je onda ona? Najbolji klju za odgovor, po mome miljenju,
ne treba traiti u samoj Kritici moi suenja, ve na nekoliko mesta iz Prolegomena
i iz Zaostavtine (Nachlass) na kojima Kant pretresa razlikovanje izmeu opaajnih
sudova i iskustvenih sudova. Relevantnost ove distinkcije za nae pitanje oita je
iz R 3145, razmiljanja napisanog 1790. ili kasnije, a nakon toga pridodatog Jeeovoj
(Jsche) Logici*:
Ja koji opaam neku kulu, opaam na njoj crvenu boju. Meutim, ja ne mogu
da kaem da je ona crvena, jer to ne bi bio samo empirijski, ve isto tako jedan
iskustveni sud, to jest empirijski sud kojim ja stiem pojam o objektu, na primer:
Pri dodiru kamena, ja oseam toplotu jeste prvi, ali: Kamen je topao, jeste
ovaj drugi tip suda. Ovom potonjem pripada da ja ono to je samo u mome subjektu ne pripisujem objektu, jer iskustveni sud je opaanje iz kojeg proizilazi i
neki pojam o objektu. (oznake citata su dodate)24
*Pod

oznakom R 3145 Hana Ginsborg ovde referie na odgovarajui fragment Kantovih zabeleki o
logici po kojima je on drao predavanja tokom svoje karijere, a koje su 1914. objavljene u tomu XVI Akademijinog izdanja Kantovih sabranih dela u sklopu tzv. Rukopisne zaostavtine (Handschriftliche Nachla).
U IX tomu istog izdanja nalazi se i tzv. Jeeova Logika to je ustaljeni naziv koji se koristi za prirunik
za predavanja iz logike, kojeg je po Kantovim uputstvima priredio i 1800. objavio njegov uenik Gotlob
Benjamin Jee. prim. prev.
24 XVI, 6789 (L, str. 137)

ARHE
god. VIII, 15/2011 (151164)

157

H. Ginsborg,
Refleksivna mo suenja i ukus

U prvom od svakog para primera, gde iznosim ono to Kant u R 3146 nastavlja da
naziva opaajnim sudom, ja izvetavam o nekom osetu ili oseanju koje je prouzrokovano mojom interakcijom sa pojedinanim objektom.* Ipak, ja to inim bez pripisivanja odgovarajueg empirijskog svojstva tom objektu. Jedino je donoenje drugog od
svakog para sudova, kojeg Kant naziva iskustvenim sudom, ono u kojem ja posmatram objekt ne samo kao da u meni prouzrokuje izvesno duevno stanje, ve kao da
potpada pod odgovarajui empirijski pojam. Ova implikacija gornjih primera postaje
jasna u Kantovim odreenjima iskustvenog suda kao suda kojim ja stiem pojam o
objektu i kao opaanja iz kojeg proizilazi i neki pojam o objektu.
Po emu se onda razlikuju ove dve vrste sudova? Kant kratko karakterie ovu distinkciju u R 3146 opisujui opaajni sud kao samo subjektivan, dok je iskustveni sud
jedan objektivni sud iz opaanja.25 Ovaj kontrast se dalje razjanjava u 1819 iz
Prolegomena, gde Kant dopunjava sadrajem pojmove subjektivnosti i objektivnosti:
Svi nai sudovi su najpre samo sudovi opaanja: oni vae samo za nas, to jest za
na subjekt, a tek posle im mi dajemo novi odnos to jest odnos prema objektu i
zahtevamo [wollen] da oni uvek vae i za nas i isto tako za sve druge ... objektivno
vaenje iskustvenog suda ne znai nita drugo do njegovo nuno opte vaenje.26
Kant tvrdi da u opaajnom sudu ja ni na koji nain ne zahtevam da ja ili bilo ko
drugi uvek treba da opazimo [objekt] onako kako ja to inim: [sud] izraava samo odnos dvaju oseanja prema istom subjektu, to jest prema meni i takoe samo u mome sadanjem stanju opaanja. Meutim, on nastavlja: iskustveni sudovi su sasvim drugaiji. emu me iskustvo ui u izvesnim okolnostima, ono me, kao i sve druge, mora uiti
uvek, a njegovo vaenje nije ogranieno subjektom i njegovim tadanjim stanjem.27
Distinktivna odlika iskustvenog suda je da on povlai zahtev za optim vaenjem, ime
ja insistiram ili zahtevam da i drugi sude o objektu onako kako je to inim. U jednom takvom sudu ja ne izvetavam samo o dejstvu objekta na moje opaanje, ve pre
smatram da je moje opaanje objekta optevaee, to jest da bi trebalo da je zajedniko
za sve koji opaaju taj objekt (ukljuujui i mene).28
*Engleskom

terminu object, kojim se prevode Kantovi termini Gegenstand i Objekt, u naem jeziku
odgovaraju dva prevoda: predmet i objekt. Imajui u vidu da ova distinkcija u treoj Kritici, za razliku od
ranijih dela iz tzv. kritikog perioda, po svemu sudei ne igra vie nikakvu znaajniju ulogu (to se vidi i iz
naina na koji Kant upotrebljava ove pojmove), ovaj termin se na ovom i slinim mestima u tekstu prevodi u
zavisnosti od tumaenja konteksta u kojem se pojavljuje. To ovde dobija na znaaju i injenicom da autorka
navodi i nekoliko fragmenata iz ranijih dela poput Prolegomena i fragmenata predavanja iz logike, ali isto
tako i onih iz Prvog uvoda za Kritiku moi suenja, gde u originalnom Kantovom tekstu figurie termin
Objekt, to onda zbog jasnoe uslovljava da se i u prevodu na na jezik u nekoliko sluajeva odstupi od
pretenog prevoenja terminom predmet. prim. prev.
25 XVI, 679 (Ibid.)
26IV, 298 (P, str. 61)
27IV, 299 (P, str. 623)
28Snazi ovog treba ovde je neophodno pojanjenje. Kao prvo, ono nije praktino, ve kognitivno, jer
je normativnost koju izraava sadrana pre u mogunosti da sud bude taan ili netaan, nego u mogunosti
nekog postupka da bude ispravan ili pogrean. Drugo, ono se primenjuje na sve pojedince bez obzira na

ARHE
god. VIII, 15/2011 (151164)

158

H. Ginsborg,
Refleksivna mo suenja i ukus

Ovo sugerie odgovor na pitanje u emu se sastoji sposobnost obrazovanja empirijskih pojmova.29 Biti sposoban za podvoenje predmeta pod empirijske pojmove znai
polagati pravo na to da su neiji opaaji optevaei u pogledu pojedinanih predmeta
koji ih prouzrokuju. Tako shvaena, ova sposobnost nije duevna vetina: to nije neka
prirodna sposobnost koja je sluajno odgovorna za na uspeh u prepoznavanju slinosti i razlika meu predmetima. Pre e biti da je to to smo sposobni za obrazovanje
empirijskih pojmova stvar prava koje je suprotstavljeno injenici: to je neempirijsko
pitanje naega prava da (pod odgovarajuim okolnostima) smatramo da naa vlastita
opaajna stanja vae i za druge i otuda da od njih zahtevamo saglasnost u pogledu naih
opaajnih sudova. Prema tome, ovo objanjenje obrazovanja empirijskih pojmova slui
da objasni ta Kant misli pod refleksijom na nain koji uvaava transcendentalnu
ulogu koju on pripisuje moi suenja u pogledu njenog refleksivnog aspekta. in kojim
mo suenja reflektuje neki objekt ... da bi ga podvela pod ovaj ili onaj pojam jeste
in u kojem se neije opaanje predmeta uzima kao optevaee. Ono to za nas znai
posedovanje ove sposobnosti refleksivnog suenja u principu treba da bude legitimno
i za tu vrstu inova.

III
Ovaj opis karaktera refleksivne moi suenja izrazom opteg vaenja obezbeuje sponu izmeu refleksivne moi suenja i Kantove teorije ukusa, jer pojam opteg
vaenja igra istaknutu ulogu u Kantovom objanjenju sudova o lepom.30 Kada jedan
predmet prosuujem kao lep, ja mu, po Kantovom shvatanju, ne pripisujem nikakvo
objektivno svojstvo. Moj sud je pre zasnovan na onome to Kant naziva samo subjektivnim reagovanjem na predmet, naime na oseanju zadovoljstva koje nije u vezi ni

nedostatke u opaanju koje bi oni mogli imati. Odatle, u sudu kula je crvena ja podrazumevam da ak i
osoba koja je slepa za boje treba da deli moje opaanje, tako da bih ja njen neuspeh u tom pogledu tumaio
kao pogreno opaanje kule, a ne samo kao opaanje koje je razliito od moga. Jo optije, upravo na osnovu
pretenzije na opte vaenje koju iznosi ova vrsta suda moemo da shvatimo ideju nedostatka u opaanju,
nasuprot pukom odstupanju od uobiajenog oblika opaanja.
29U 20. Prolegomena Kant nastavlja da se poziva na kategorije kao da ove opravdavaju mogunost
iskustvenih sudova. Ipak, ovaj dalji korak nije relevantan za ono to nas ovde interesuje. Kategorije su uslovi
pod kojima se predstave moraju odnositi jedne prema drugima da bi obrazovale empirijsko saznanje uopte.
Stoga, pozivajui se na kategorije, Kant u stvari odreuje uslov koji mora pristajati uz nae predstave ukoliko obrazovanje empirijskih pojmova o objektima uopte treba da bude mogue, ali vie ne govori o tome
u emu se sastoji to obrazovanje empirijskih pojmova o datom objektu: drugim reima, ta znai, ukoliko je
dat neki pojedinani predmet, podvesti taj predmet pod jedan empirijski pojam nasuprot odgovoru na njega
na nepojmovni nain. To je pitanje na koje bi po pretpostavci trebalo da se odnosi pozivanje na opte vaenje.
(O ovoj temi detaljnije raspravljam u: Ginsborg, nav. delo, str. 122144.)
30U diskusiji o ukusu koja sledi razmatrau samo one sudove o lepoti koje Kant opisuje kao iste sudove
ukusa. Slino gleditu koje namerava da objasni, nije predvieno da se moje tumaenje bavi estetskim sudovima koji obuhvataju druga svojstva osim lepote (na primer otmenost ili runou).

ARHE
god. VIII, 15/2011 (151164)

159

H. Ginsborg,
Refleksivna mo suenja i ukus

sa jednim pojmom.31 Ipak, uprkos subjektivnom i nepojmovnom karakteru oseanja

zadovoljstva, ja drim da i svi drugi koji opaaju predmet treba da ga imaju, a sud o
lepom se i sastoji u ovom polaganju prava na opte vaenje. Sudom ukusa (o lepome)
svakome se pripisuje [ansinnen] dopadanje vezano za predmet32; zadovoljstvo [koje
se osea u odreenju predmeta kao lepog] se u sudu ukusa ujedno proglaava kao da
vai za svakoga.33
Prema sugestiji iz prethodnog odeljka, polagati pravo na opte vaenje upravo znai
uzeti uee u inu refleksije. To potvruje i Kantova upotreba termina refleksija u
suprotstavljanju sudova o lepom sudovima o prijatnom, koji su takoe zasnovani na
oseanju zadovoljstva, ali ne polau pravo na opte vaenje.
Prvi od ovih [sud o prijatnom] mogu da nazovem ukusom ula, a drugi [sud o
lepom] ukusom refleksije, ukoliko prvi donosi sudove koji su samo privatni, a
drugi donosi sudove koji su naizgled optevaei (javni).34
Osim toga, refleksija se ovde moe posmatrati kao da ima neodreeni karakter o kojem Kant govori opisujui njenu ulogu u ukusu, jer sud da je predmet lep ne odreuje
taj predmet kao da ima neko posebno empirijsko svojstvo pre nego bilo koje drugo,
zbog toga to nije povezan ni sa kakvim pojmom.
ini se ipak da ovo objanjenje odstupa od Kantovog vlastitog vienja uloge refleksije u ukusu, jer, kao to je naznaeno na kraju prvog dela, Kant smatra da je refleksija
u ukusu ta koja je odgovorna za oseanje zadovoljstva, dok sam je ja opisala kao da je
odgovorna ne za samo zadovoljstvo, ve za polaganje prava na njegovo opte vaenje.
Ipak, kao to u sada dokazivati, blii pogled na strukturu suda ukusa pokazuje da je
ovo odstupanje varljivo, jer, ma koliko paradoksalno izgledalo, videemo da je jedan
te isti in prosuivanja taj koji je odgovoran i za samo zadovoljstvo i za polaganje
prava na to da oseanje zadovoljstva ima opte vaenje. Ovaj zakljuak proizilazi iz
9. Kritike moi suenja, odeljka za koji Kant kae da sadri klju kritike ukusa i
da otuda zasluuje punu panju. Kant se ovde usredsreuje na pitanje da li u sudu
ukusa [Geschmacksurteil] oseanje zadovoljstva prethodi prosuivanju [Beurteilung],
ili prosuivanje prethodi oseanju zadovoljstva35 i opredeljuje se za drugu alternativu:
isto subjektivno (estetsko) prosuivanje predmeta ili predstave preko koje nam on
biva dat prethodi zadovoljstvu koje on izaziva i osnova je ovog zadovoljstva.36

31Razlika koja je u treoj Kritici povuena izmeu objektivnosti i subjektivnosti odstupa i od one predstavljene u Prolegomenama i od nekih savremenih zamisli o toj razlici. Kao to pokazuje Kantova rasprava
o ukusu, njegovo pozno gledite o objektivnosti dozvoljava da sud ili duevno stanje vai intersubjektivno,
bez toga da ujedno vai i objektivno.
32 V, 2134 (KMS, str. 105)
33 V, 221 (KMS, str. 112)
34 V, 214 (KMS, str. 1056)
35 V, 216 (KMS, str. 108)
36 V, 218 (KMS, str. 109)

ARHE
god. VIII, 15/2011 (151164)

160

H. Ginsborg,
Refleksivna mo suenja i ukus

U skoranjim raspravama o ovom mestu osporavano je da prosuivanje, koje

Kant ovde opisuje kao da prethodi zadovoljstvu, pripada istom aktu moi suenja u
kojem se i zadovoljstvo uzima u njegovom optem vaenju. Kako bi se Kant spasao od
cirkularnosti dokazivano je da upotrebu ukusa moramo da tumaimo tako kao da zahteva dva razliita akta prosuivanja: jedan, koji je ishodite polaznog oseanja zadovoljstva i drugi, koji se polaganjem prava na opte vaenje ovog zadovoljstva zavrava
pravim sudom ukusa.37 Meutim, Kant eksplicitno iskljuuje ovo tumaenje tvrdei da
je ne samo sud ukusa, nego i samo oseanje zadovoljstva utemeljeno u optem vaenju
ili optoj saoptivosti38 neijih duevnih stanja u pogledu predmeta. Opta saoptivost
[Mitteilungsfhigkeit] duevnog stanja u datoj predstavi [je ta] koja kao subjektivni
uslov suda ukusa mora ovome da lei u osnovi i da uivanje u predmetu ima kao svoju
posledicu. [kurziv H. G.]39 Zbog toga to, kako objanjava u poslednjem pasusu
9., duevno stanje u datoj predstavi nije nita drugo do oseanje zadovoljstva, Kant
u stvari tvrdi da je uivanje u predmetu posledica opte saoptivosti ili opteg vaenja samog zadovoljstva. Ono to odatle sledi jeste da je, po Kantovom miljenju, akt
prosuivanja koji prethodi zadovoljstvu identian sa aktom u kojem se zadovoljstvo
prosuuje kao optevaee.
Ukoliko 9. treba posvetiti panju koju Kant tvrdi da zasluuje, ovaj zakljuak se
mora uzeti ozbiljno, a da bismo ga uzeli ozbiljno, moramo ga itati na takav nain da to
ne bude loa cirkularnost. To se moe uiniti ako sud ukusa protumaimo kao formalni
i autoreferencijalni sud kojim se tvrdi ne opte vaenje prethodno datog oseanja zadovoljstva, nego pre njegovo vlastito opte vaenje s obzirom na predmet. Prema ovom
tumaenju, suditi o nekom premetu da je lep znai uzeti da je neije duevno stanje u
opaanju predmeta ono koje bi i svi drugi posmatrai tog predmeta trebalo da imaju.
Meutim, duevno stanje na koje se on poziva u ovom sudu je donoenje samog tog
suda o lepom, to e rei da je to isto to i uzeti da je neije duevno stanje optevaee s obzirom na predmet. Drugim reima, kada prosuujem neki predmet kao lep, ja
implicitno zahtevam da se i svi drugi koji opaaju taj predmet sloe sa mojim sudom,
ali se ovaj zahtev za saglasnou ne moe svesti na zahtev da i oni imaju ovaj ili onaj
posebni odgovor na predmet, ili da ga opaaju kao da ima ovo ili ono svojstvo. To je pre
sasvim neodreen zahtev da oni prosuuju predmet ba kao i ja, i da poput mene donose
formalne i autoreferencijalne sudove koji se tiu opteg vaenja njihovog duevnog
stanja u pogledu predmeta.
Ovaj apstraktni i formalni in prosuivanja moe izgledati kao da ima malo ta sa
prosuivanjem jednog predmeta kao lepog, ali po Kantovom vienju, doneti sud ove
vrste o predmetu fenomenoloki je isto to i doiveti oseanje zadovoljstva u predmetu,
a posebno onu vrstu zadovoljstva koja je tipina za ukus. To proizilazi iz razmatranja
nekoliko Kantovih optih zapaanja o zadovoljstvu. U 10. Kritike moi suenja Kant
37Crawford, nav. delo, str. 6974; Guyer, nav. delo, str.110116, 15160.
38 Sledei Gajera (Guyer) ja ovde podrazumevam da su izrazi opte saoptivo i optevaee, makar u
ovom kontekstu, sinonimni. Vidi: Guyer, nav. delo, str. 152 n. 113, 154 n. 115, 282283.
39 V, 217 (KMS, str. 108)

ARHE
god. VIII, 15/2011 (151164)

161

H. Ginsborg,
Refleksivna mo suenja i ukus

odreuje zadovoljstvo kao svest o kauzalitetu neke predstave u pogledu stanja subjekta da se on odri u tom stanju.40 Osetiti zadovoljstvo znai biti svestan prinude od strane predstave predmeta da se ostane u trenutnom duevnom stanju. Zatim, u sluajevima
kada je zadovoljstvo povezano sa dobrim ili prijatnim, Kant smatra da je kauzalitet
zadovoljstva posredovan sa moi htenja41, jer kada osetim zadovoljstvo predmetom
koji je za mene prijatan ili dobar, moja predstava predmeta utie na moju volju tako
da me ova primorava da postupam tako da bih zadrao taj predmet prisutnim za mene,
ime tei da me odri u istom tom stanju, naime stanju odranja predstave o kojoj je re.
Ali zadovoljstvo u ukusu je, sa druge strane, nezavisno od odreivanja moi htenja.42
U ovoj vrsti zadovoljstva moje predstave ne stoje u onom objektivnom odnosu, ime
se one ujedno posmatraju kao uzrok stvarnosti predmeta, ve se umesto toga odnose
samo prema subjektu tako to same predstavljaju osnov za odranje sopstvenog postojanja u subjektu.43 Usled toga to predstava slui kao osnova za sopstveno produeno
postojanje u meni, ja sam svestan njenog kauzaliteta da [me] odri u istom tom stanju
i odatle doivljavam oseaj zadovoljstva.
Ideja da je zadovoljstvo u ukusu nastalo kao rezultat samoutemeljujueg karaktera neijeg duevnog stanja u predstavljanju predmeta objanjava zato se sud ukusa,
onakav kakvim sam ga opisala, pojavljuje svesti preko oseanja zadovoljstva. Kada
opaajui neki predmet donosim isto formalni i autoreferencijalni sud da svi koji ga
opaaju treba da dele moje sadanje duevno stanje, zahtev koji time postavljam odnosi
se kako na mene, tako i na bilo koga drugog, pod uslovom da opaam predmet, to jest
da od sebe zahtevam da ostanem u istom duevnom stanju poput onoga u kojem se sada
nalazim. Slino tome, moje duevno stanje se u svakom trenutku sastoji od svesti o
tome da treba da budem upravo u tom stanju, ali iz toga sledi da je moje duevno stanje
u predstavljanju predmeta osnova ili razlog za svoje vlastito odranje u meni. Drugim
reima, ono slui kao osnova za odranje [svog] vlastitog postojanja u subjektu, i
otuda se podudara sa Kantovim opisom zadovoljstva koje je odlika ukusa.44
Iz ovog objanjenja moemo da vidimo zato je in prosuivanja koji prethodi oseanju zadovoljstva isti onaj in prosuivanja posredstvom kojeg zadovoljstvo polae
pravo na opte vaenje. Formalno i autoreferencijalno prosuivanje da je neije sadanje duevno stanje optevaee prethodi oseanju zadovoljstva u smislu njegovog
objanjenja ili opravdanja: ja oseam zadovoljstvo u predmetu na osnovu njegovog
objanjenja ili opravdanja; ja oseam zadovoljstvo u predmetu na osnovu toga to donosim sud, pre nego vice versa. Ali prosuivanje ne prethodi zadovoljstvu vremenski,
40 V, 220 (KMS, str. 111)
41 odeljak III Prvog uvoda, XX, 206 (KMS, str. 15)
42 XX, 207 (KMS, str. 16)
43 XX, 206 (KMS, str. 15)
44 Ako je ovo objanjenje tano, zato onda svako ulno saznanje ne pobuuje zadovoljstvo? U ulnom
saznajnom sudu, kao i u sudu ukusa, ja pretpostavljam da moje duevno stanje u opaanju predmeta ima opte
vaenje, ali polaem pravo na njegovo opte vaenje kao stanja sa ovim ili onim ulnim sadrajem, a ne kao
samog stanja donoenja suda. Slino tome, ja uzimam da je osnova mog bivanja u tom stanju ne u mome
duevnom stanju, ve u nekom empirijskom svojstvu predmeta. Otuda mome duevnom stanju nedostaje ona
samoutemeljujua crta koja je svojstvena zadovoljstvu u ukusu.

ARHE
god. VIII, 15/2011 (151164)

162

H. Ginsborg,
Refleksivna mo suenja i ukus

jer uivati u predmetu je, fenomenoloki gledano, isto to i prosuivati. Zadovoljstvo

je, po Kantovom reima, posledica opteg vaenja moga duevnog stanja u smislu
da je ono svest ili svesnost da je moje duevno stanje optevaee. Iz ovoga sledi da je
oseanje zadovoljstva duevno stanje u kojem se donosi formalni i autoreferencijalni
sud da se moje sadanje duevno stanje moe saoptiti na jedan opti nain, a to dalje
povlai da kada donosim taj sud ja u stvari (takorei, de re) polaem pravo na opte
vaenje oseanja zadovoljstva. Ipak, ovo oseanje zadovoljstva, umesto da je prethodno dato, osea se na osnovu samog ina prosuivanja u kojem se uzima u njegovom
optem vaenju.45
Sada moemo da krenemo dalje od provizornog tumaenja iznetog na poetku prethodnog odeljka na potpuniji opis uloge refleksivne moi suenja u ukusu. Prema sugestiji koju sam dala na kraju drugog odeljka, upotrebljavati refleksivnu mo suenja
znai smatrati neije duevno stanje u opaanju predmeta optevaeim. U zavisnosti
od prethodno datog ulnog sadraja, ovaj in suenja podvodi predmet pod ovaj ili onaj
empirijski pojam, ali prema gore skiciranom tumaenju, sud ukusa polae pravo na
opte vaenje za duevno stanje koje nema nezavisni ulni sadraj. Umesto toga, sud se
sastoji iz isto formalne pretenzije na opte vaenje koja je pre odgovorna za pridrueni
oset (oseanje zadovoljstva)46, nego to ga pretpostavlja. Prema tome, u sudu ukusa
ja uestvujem u istom inu refleksije koji se obavlja pri svakom empirijskom saznanju,
ali to inim na sasvim neodreeni nain, koji zbog toga ne uspeva da podvede predmet
ni pod jedan odreeni pojam.
To objanjava gore citirane Kantove tvrdnje da za pronalaenje lepote u jednom
predmetu nije neophodno nita osim iste refleksije (bez ikakvog pojma) na datu
predstavu47 i da uivanje u lepom mora da zavisi od reflektovanja predmeta koje
vodi ovom ili onom pojmu (neodreeno kojem).48 Neodreeni karakter ove refleksije, kao i njeno odreenje kao proste ili iste refleksije, nije naprosto stvar toga
da mo suenja ne pripisuje nikakvo pojedinano svojstvo predmetu, ve je to pre u
vezi sa formalnim i autoreferencijalnim karakterom moi suenja. Kao to kae Kant,
zadovoljstvo u ukusu se mora posmatrati kao kao da ne zavisi ... ni od ega drugog
do refleksije i njene forme (ina svojstvenog moi suenja) ime mo suenja tei da
napreduje [strebt] od empirijskih opaaja ka pojmovima uopte.49 Mo suenja tei
da napreduje od empirijskih opaaja ka pojmovima uopte polaui pravo na opte vaenje empirijskih opaaja u pogledu pojedinanih predmeta, ali forma ove refleksije
je jednostavno in traenja opteg vaenja nezavisno od svakog empirijskog sadraja,
a to se vri u isto formalnom polaganju prava na vlastito opte vaenje koje sainjava
zadovoljstvo u ukusu.

45
46
47
48
49

Ovo objanjenje sudova ukusa detaljnije je razvijeno u: H. Ginsborg, nav. delo, str. 141.
Kant opisuje oseanje zadovoljstva kao takozvani oset (XX, 224; KMS, str. 30).
XX, 229 (KMS, str. 34)
V, 207 (KMS, str. 99)
XX, 249 (KMS, str. 52)

ARHE
god. VIII, 15/2011 (151164)

163

H. Ginsborg,
Refleksivna mo suenja i ukus

IV
Prema tumaenju koje sam predoila, refleksivna mo suenja uopte jeste sposobnost da se neije duevno stanje u opaanju pojedinanog predmeta uzme u njegovom
optem vaenju s obzirom na taj predmet. Kao takva, ova mo se moe upotrebiti na
dva razliita naina. Najpre se moe upotrebiti u svrhu saznanja tako to se pomou nje
pojedinani predmeti podvode pod empirijske pojmove, ali ona uz to podlee i drugoj
vrsti upotrebe, koja ne dovodi do saznanja. To je isto formalna upotreba refleksivne
moi suenja u kojoj se predmeti doivljavaju kao lepi.
Kao to smo videli u prvom odeljku, kognitivna upotreba refleksivne moi suenja
poiva na principu sistematinosti prirode. Bez ovog principa, kao to sam pokazala,
ne bismo bili u stanju da posmatramo nae empirijske pojmove kao da potencijalno
odgovaraju oblicima u prirodi, a kao rezultat bi svaka pretpostavljena delatnost obrazovanja empirijskih pojmova bila vrena nasumino i slepo. Nasuprot tome, meutim, usvajanje ovog principa nam osigurava da zaista budemo u stanju da podvodimo
predmete pod empirijske pojmove na konzistentan i nearbitraran nain. U svakom pojedinanom sluaju podvoenja predmeta pod jedan empirijski pojam odgovarajua
empirijska tvrdnja opravdava se pozivanjem na specifina obeleja njegovog prirodnog
ustrojstva.50 Ali opta mogunost donoenja odreenih empirijskih tvrdnji, koja moe
ili ne mora odgovarati specifinim obelejima predmeta, osigurana je principom da je
priroda ureena na takav nain da prvo pokazuje empirijske oblike. Drugim reima,
princip sistematinosti prirode opravdava refleksivnu mo suenja u njenoj kognitivnoj
upotrebi. Upravo nam ovaj princip daje pravo da uopte iznosimo empirijske stavove o
pojedinanim predmetima i iz istog razloga da smatramo da nai posebni opaaji pojedinanih predmeta vae i za sva druga ljudska bia.51
Ipak, to povlai posledice za refleksivnu mo suenja i u njenoj formalnoj upotrebi.
Jer, ako se sud ukusa sastoji u njenoj isto formalnoj upotrebi, onda se njegova opravdanost ne moe plauzibilno odvojiti od opravdanosti refleksivne moi suenja u supstantivnoj, to jest kognitivnoj upotrebi. Drugim reima, moje pravo da zahtevam optu
saglasnost u pogledu predmeta na formalan i autoreferencijalan nain, karakteristian
za ukus, mora se posmatrati kao da proistie iz ireg prava da se trai opte vaenje za
moja opaajna stanja uopte, prava koje me u isti mah ovlauje da izriem posebne
empirijske sudove o predmetima koje opaam.
To pomae da se objasni zato Kant opisuje estetsku mo suenja kao da sadri
princip sistematinosti prirode, ili, jo odreenije, zato tvrdi da zahvaljujui ovom
principu postaje oigledna mogunost estetskih sudova refleksije koji su utemeljeni
50 Ovo zahteva blie odreenje za sluaj pojmova koji se primenjuju posebno na artefakte, ali na osnovu
onoga na ta upuujem iznad u fusnoti 3, ja prihvatam da poenta reenice koja sledi vai za artefakte kao i
za predmete u prirodi.
51 To ne znai da je princip sistematinosti prirode namenjen opovrgavanju skeptikog izazova legitimnosti refleksivne moi suenja. Kant od poetka pretpostavlja da je refleksivna mo suenja legitimna. Odreenjem njenog principa a priori on pokazuje ta je legitimie, ali ne brani njenu legitimnost od skeptikog
napada. (Sluaj je slian onome sa principima a priori razuma i uma.)

ARHE
god. VIII, 15/2011 (151164)

164

H. Ginsborg,
Refleksivna mo suenja i ukus

na principima a priori.52 Ukoliko sud ukusa treba da bude opravdan, mora postojati
neko pravilo ili princip kojim se on moe opravdati. Ipak, zbog svog poloaja kao isto
formalnog ina refleksivne moi suenja, on se ne moe opravdati kao bilo koji posebni
empirijski sud, na osnovu neke karakteristike predmeta. Naprotiv, on svoju legitimnost
mora da izvede iz opte mogunosti donoenja empirijskih sudova o pojedinanim
predmetima, to jest, iz opravdanosti refleksivne moi suenja u njenoj kognitivnoj upotrebi. Sledstveno tome, princip koji opravdava sudove ukusa mora biti isti onaj princip
koji u najoptijem smislu stoji u osnovi nae sposobnosti da predmete podvodimo pod
empirijske pojmove, a to je princip sistematinosti prirode.53
Izvor:
Hannah Ginsborg, Reflective Judgment and Taste, Nos, Vol. 24, No. 1,
On the Bicentenary of Immanuel Kants Critique of Judgement (1990), pp. 6378.
prevod sa engleskog jezika: Marko Novakovi

52 XX, 233 (KMS, str. 37)

53 Ovaj rad dosta duguje detaljnim komentarima koje mi je Don Kariero (Carriero) uputio o njegovom
prethodnom nacrtu. Takoe sam zahvalna Stivenu Engstromu (Engstrom) i Danijelu Vorenu (Warren) na
korisnim raspravama.