Ideja o ujedinjenju jugoslovenskih naroda i stvaranju zajednikedrave plod je modernog doba i

javlja se s razvitkom novih drutveno-ekonomskih odnosa i raspadanjem feudalizma, slabljenjem

osmanlijskog i habsburkog carstva, snaenjem graanstva u jugoslovenskim zemljama i
njegovim tenjama za politikim i ekonomskim osamostavljivanjem. Ovu ideju pratilo je
shvatanje o istorijskoj povezanosti jugoslovenskih naroda i njihovoj etnikoj srodnosti. Za
istaknute pobornike ujedinjenja iz kruga duhovnih stvaralaca, jugoslovenski narodi inili su jedan
narod podeljen plemenskim granicama. Na buenje nacionalne svesti u okvirima jugoslovenske
ideologije i na ideju ujedinjenja povoljno su uticale, sem postojanja Srbije i Crne Gore kao
samostalnih drava, bojazni od teritorijalnog irenjagraninih drava na raun jugoslovenskog
etnikog prostora. Podsticaj i izazov jugoslovenskom okupljanju predstavljalo je i ujedinjenje
Italije i Nemake, koje je teklo pred oima graanstva jugoslovenskih naroda i nije moglo, po
svom znaaju za modernu Evropu, da ne utie i na svest njihovih vodeih snaga i najistaknutijih
predstavnika, zabrinutih, na drugoj strani, ekspanzivnou nemakog imperijalizma i italijanskog
nacionalizma. Tokom 19. veka ideja o jugoslovenskoj povezanosti i ujedinjenju dobijala je
najraznovrsnije oblike, od zahteva za kulturni preporod i ravnopravnost jezika, autonomiju u
sastavu

Austrije,

odnosno

Austro-Ugarske,

uniju

jugoslovenskih

naroda,

integralno

jugoslovenstvo u krilu Austro-Ugarske, do mutnih panslavistikih programa. Jugoslovenska ideja

razvijala se kao vid nacionalnog preporoda u Hrvatskoj i Sloveniji, a u Srbiji je ivela u dve
varijante: istonoj, kao vizija ujedinjenja Srba i Bugara u zajednikoj dravi, i zapadnoj, kao
zamisao izraena u Naertaniju Ilije Garaanina iz 1844. o stvaranju