Pravni odnos

Elementi pravnog odnosa

Pojam pravnog odnosa
On je spona nuna stepenica izmeu normativnog i realnog elementa
osnovna specifinost pravnog odnosa prema drugim drutv. odnosima je
da se u njega moe umeati drava
Nastanak i prestanak pravnih odnosa (uloga pravnih injenica...)
Dva osnovna elementa pravnog odnosa su dva tipizirana ponaanja (dve
strane u odnosu) koja su u korelativna to su pravo i obaveza
Dve osnovne vrste pravnih ovlaenja: subjektivno pravo i nadlenost

Subjektivno pravo strukturni element

Terminoloka nedoumica: da bi se podvukla razlika izmeu prava u

smislu skupa pravnih normi i "prava" kao nae line slobode ili
ovlaenja da inimo neto to nam pravni poredak doputa ili omoguava,
na jezik mora da pridoda terminu "pravo" prideve "objektivno" i
"subjektivno".
Objektivno pravo je pretpostavka subjektivnog prava. Sudbina
subjektivnog prava poloena je u pravilima objektivnog prava - nastanak,
nain prenoenja, nestanak i dejstva subjektivnog prava, sve je to
propisano normama objektivnog prava
Subjektivno pravo je objektivnim pravom priznata ili data vlast
(ovlaenje) da se neto ini ili ne ini to je PRAVNA vlast.
To je osnovni strukturalni elemenat subjektivnog prava: mogunost
odreenog ponaanja koje subjekt moe vriti tako da to ponaanje titi
pravni poredak.

Objekt subjektivnog prava- interes (funkcionalni elemenat)

Pravni poredak dodeljujui subjektivna prava, titi ostvarivanje kakvog

materijalnog ili moralnog interesa onoga kojem se konkretno subjektivno
pravo dodeljuje.
Interes je sve ono to zadovoljava kakve ovekove potrebe, to je cilj koji
subjekt tei da postigne.
Nije svaki interes u isto vreme pravno zatien niti je povreda bilo kojeg
interesa pravno zabranjena. Da bi interes postao objekt subjektivnog
prava, pored toga to je pravno priznat (time to postoji pravna obaveza
drugih da ga ne ugroavaju), on mora biti i pravno zatien (time to se
nosiocu subjektivnog prava priznaju ovlaenja da ga aktivno brani).
Teorija volje i teorija interesa.
Konana definicija subj. prava: pravno ovlaenje subjekta prava radi
zatite njegovog interesa.

Drugi bitan element u strukturi subjektivnog prava je ZAHTEV

on biva aktiviran povredom ili ugroavanjem ovlaenja

manifestuje se kroz procesno pravo na tubu dr. organu

dve posledice :

1. obaveza organa da razmotri i ako postoje uslovi prihvati

tubu i zatiti nosioca subj. prava;

2. druga strana bez svoje volje postaje tueni

Tuba se podie protiv onoga ko ima obavezu

S obzirom na prirodu, uestalost i odreenost ove obaveze, tj. na prirodu i
obim korelacije subjek. pravo/dunost postoje dve osnovne vrste subj.
prava

apsolutna (stvarna) prava

relativna (obligaciona) prava

Subjektivno pravo i nadlenost

Pojam nadlenosti: kada se pravno ovlaenje vri u javnom, a ne u
privatnom interesu, tj. kada nosilac ovlaenja dela u tuem, a ne u svom
interesu, tada se kae da je on nadlean (a ne samo ovlaen) da donosi
odluke koje kreiraju prava i obaveze drugih pravnih subjekata.

Razlike izmeu nadlenosti i subjektivnog prava

1. nosilac nadlenosti uvek mora delati racionalno, mora imati racionalnu

volju, dok nosilac ovlaenja to ne mora;
2. nadlenost je u isto vreme i ovlaenje i obaveza, ovlaenje prema onima
koji su podloni odlukama nadlenog subjekta, a obaveza prema onome
subjektu u ijem interesu vre nadlenost a to je drava ili javni interes;
3. ukoliko subjekt nadlenosti ne vri svoju nadlenost uopte ili je ne vri na
racionalan nain, tad on ini prekraj prava, jer kri jednu pravnu obavezu;
to nije sluaj sa subjektom pravnog ovlaenja, kojem je ostavljeno na
volju da li e svoja pravna ovlaenja vriti ili ne.
4. titular subjektivnog prava to pravo po pravilu moe da prenese, a nosilac
nadlenosti to u principu ne moe.

zloupotreba prava
Zloupotreba prava bi se u najkraem mogla odrediti kao svojevrsno
posezanje u pravo drugoga vrenjem svog sopstvenog prava.
Posledica konstatacije da je zloupotreba prava izvrena jeste po pravilu
obaveza da se naknadi teta priinjena subjektu koji je u vrenju svog
subjektivnog prava ometen ili spreen.
Sudska praksa, pre svega u Nemakoj i Francuskoj, krajem XIX veka
poinje da vodi rauna o zloupotrebi prava. Ta okrenutost ovog instituta ka
sudskoj praksi, a ne ka zakonskim normama je bitna karakteristika
zloupotrebe prava.

 Ta karakteristika je razumljiva, ako se zna da je zloupotreba prava i nastala

kao reakcija sudske prakse na zatvorenost i krutost pisanog prava a da bi
se popunile izvesne pravne praznine.

Kada bi je bilo mogue zakonom definisati, onda bi ideja zloupotrebe prava

postala suvina poto bi ve zakonodavac obavio sav posao oko
meusobnog razgranienja razliitih subjektivnih prava.

Kada postoji zloupotreba prava

Dve osnovne teorije
Prema tzv. subjektivnoj teoriji o zloupotrebi prava, radi se o takvom vrenju
svog prava kojim se sa namerom onemoguava ili oteava vrenje tueg
subjektivnog prava. Subjektivna teorija, dakle, u prvi plan izvodi subjektivni
odnos nosioca prava prema vrenju prava i njegovim posledicama.
Prema tzv. objektivnoj teoriji, zloupotreba prava postoji, ako se subjektivno
pravo vri protivno cilju zbog kojeg je ono ustanovljeno ili priznato. Dopunski
kriterijumi:

nepostojanje interesa kod vrenja prava

izbor onog naina vrenja subjektivnog prava, meu vie

moguih naina, koji je najtetniji za drugog

preterana ili nenormalna teta koju drugi trpi

nain vrenja prava suprotan naelu meusobnog poverenja i

saradnje ....