Isak Asimov, ZADU BINA I ZEMLJA

Preveli ika i Ognjen Bogdanovi

POETAK POTRAGE
1.
"Zbog ega li sam to uinio?" upita se Golan Treviz.
Nije to, nipo to, bilo novo pitanje. Otkako je prispeo na Geu esto ga je se
bi postavljao. U prijatnoj ti ini noi budio bi se iz najdubljeg sna i zaticao sebe
kako mu to pitanje, poput maju nog dobo a, be umno bubnja u mozgu: zbog ega li sam to ui
nio?
Sada, meutim, po prvi put, prevalio ga je preko usana pred Domom, starino
m sa Gee.
Dom je, dakako, bio savr eno svestan Trevizove napetosti, budui da je mogao
osetiti svaki treptaj venikovog uma. Ali ni ta ne odgovori. Gea ni na koji nain i n
ikad nije smela zai u Trevizov um, i najbolji put da otkloni svako isku enje bio je
- ma kako to be e bolno - da jednostavno zanemaruje mladieva oseanja.
"Uinio - ta, Trevize?" upita Dom. Zadavalo mu je poprilino te koa da se nekome
obraa vi e nego jednoslo nim reima, ali to sada nije imalo nikakve va nosti. Treviz se
postepeno na to navikavao.
"Zbog ega sam doneo takvu odluku", odgovori Treviz. "Odabrao Geu kao svoj
u budunost."
"Doneo si ispravnu odluku", ohrabri ga Dom. Sedeo je i svojim starakim, d
uboko zasvoenim oima ozbiljno posmatrao oveka iz Zadu bine, koji je stajao pred njim.
"To ti ka e ", odvrati Trev pomalo nestrpljivo.
"Ja/mi/Gea znamo da si doneo ispravnu odluku. U tome i jeste tvoja vredn
ost za nas. Ti raspola e sposobno u da i na osnovu nepotpunih saznanja donosi ispravne
odluke, i odluku si doneo. Odabrao si Geu! Odbacio si anarhinost Galaktikog carstv
a utemeljenog na tehnolo koj snazi Prve Zadu bine, kao i anarhinost Galaktikog carstva
zasnovanog na mentalnim moima Druge Zadu bine. Shvatio si da nijedno od njih ne mo e
postii stabilnost na du i rok. I tako si odabrao Geu."
"Tako je", potvrdi Treviz. "Upravo tako! Odabrao sam Geu, taj super-orga
nizam: planetu sa umom i lino u mno tva, tako da morate govoriti 'Ja/mi/Gea' kako bist
e izrazili neizrecivo." Nemirno je koraao tamo-amo. "A Gea e, na kraju, postati Ga
laktika, super organizam koji e obuhvatiti itav zvezdani roj koji nazivamo Mlenim P
utem."
On zastade, i uzbueno se okrenuv i prema Domu dodade: "Oseam, kao i vi, da s
am doneo ispravnu odluku, ali va cilj je stvaranje Galaktike i stoga ste zadovojn
i mojom odlukom. Meutim, postoji ne to u meni to me goni da stvaranje Galaktike ne u
zmem i kao svoj cilj, i stoga nisam u stanju da tako lako prihvatim ispravnost s
voje odluke. Ja elim da odmerim i procenim njenu ispravnost i da njome i sam bude
m zadovoljan. A kako da znam da sam doneo ispravnu odluku ? Kakav je to mehaniza
m koji ini da moje odluke budu ispravne?"
"Ja/mi/Gea ne znamo ta je to to ini da donosi ispravne odluke. Ali da li je
uop te va no to znati, budui da imamo odluku?"
"Govori u ime itave planete, je li tako? U ime zajednike svesti svake kapi
rose, svakog kamika, ak i tenog jezgra u utrobi planete?"
"Tako je, a tako ka e i svaki deli planete koji raspola e dovojno sna nom zajed
nikom sve u."
"I ta se zajednika svest zadovoljava time da me koristi kao crnu kutiju?
Budui da crna kutija funkcioni e savr eno je neva no znati ta se nalazi unutra? Ali to n
e zadovoljava mene. Ne u ivam ba u tome da izigravam crnu kutiju. Ja elim da znam ta
je unutra. elim da znam kako sam i zbog ega odabrao Geu i Galaktiku kao svoju budun
ost, kako bih mogao odahnuti i uspostaviti vlastiti mir."
"Ali zbog ega ti se toliko ne dopada odluka koju si doneo i zbog ega tolik
o ne veruje samom sebi?"
Treviz duboko uzdahnu i odgovori lagano, tihim ali ubedljivim glasom: "Z
bog toga to ne elim da budem deo nikakvog super-organizma. Ne elim da budem lako ot
klonjivi deo koji je mogue jednostavno odbaciti kad god super-organizam proceni d
a je to za dobro celine."

Dom se zami ljeno zagleda u Treviza. " eli li, onda, Treve, da promeni odluku?
Kao to zna , slobodan si da to uini ."
" eleo bih da promenim odluku, ali ne mogu to uiniti naprosto stoga to mi se
ona ne dopada. Da to uinim morao bih znati da li je odluka bila ispravna ili ne.
Nije dovojno samo oseati da je bila ispravna."
"Ako osea da je ispravna, onda je ispravna." Ponovo taj spokojni, blagi gl
as koji je, budui u tako jasnoj suprotnosti sa njegovim unutra njim nemirom, na nek
i udan nain inio da se Treviz jo vi e uzbudi.
On odgovori, gotovo apatom, raskidajui nerazmrsivu nit izmeu oseanja i sazna
nja: "Moram pronai Zemlju."
"Zbog toga to misli da ona ima nekakve veze sa tom tvojom strasnom potrebo
m za saznanjem?"
"Zbog toga to je u pitanju jo jedan problem koji me nepodno ljivo mui i zbog
toga to oseam da izmeu jednog i drugog postoji nekakva veza. Nisam li, najzad, crna
kutija? Oseam da postoji nekakva veza. Nije li to dovojno da sve prihvati kao inje
nicu?"
"Mo da", odgovori Dom spokojno.
"Imamo li u vidu injenicu da se itelji Galaksije ve hiljadama godina - mo da
i svih dvadeset hijada godina - zanimaju za Zemlju, kako je bilo mogue da smo svi
zaboravili planetu sa koje smo protekli?"
"Dvadeset hiljada godina je mnogo vi e vremena no to ti se ini. Postoji mno tv
o stvari iz ranog razdoblja Carstva o kojima veoma malo znamo; brojne legende ko
je su zacelo izmi ljene ali koje neumorno ponavljamo, i u koje ak verujemo, jer ne
raspola emo, niim ime bismo ih zamenili. A Zemlja je starija i od Carstva."
"Ali mora da postoje neki tragovi. Moj dragi prijatelj, Pelorat, sakuplj
a mitove i predanja o davnim danima Zemlje; sve do ega se mo e domoi iz bilo kakvog
izvora. To mu je profesija, i to je jo va nije, strast. Ti mitovi i predanja ine sve i
me raspola emo. Nema nikakvih zapisa, nikakvih dokumenata."
"Dokumenata, starih dvadeset hiljada godina? Stvari trunu, i ezavaju, bivaj
u uni tene usled nebrige ili u ratovima."
"Ali trebalo bi da postoje zapisi o zapisima; kopije, kopije kopija, i k
opije kopija kopija; koristan materijal znatno mlai od dvadeset hiljada godina. N
eko ih je uklonio. Galaktika biblioteka na Trantoru mora da raspola e dokumentima k
oji se odnose na Zemlju. O tim se dokumentima govori u poznatim istorijskim zapi
sima, ali samih dokumenata vi e nema u Galaktikoj biblioteci. Pomen o njima svakako
postoji, ali ni o kakvom izvodu iz njih nema ni traga."
"Zna da je pre nekoliko vekova Trantor bio opusto en."
"Meutim, Biblioteka nije bila ni dirnuta. Bri no su je uvali itelji Druge Zad
u bine. A upravo su oni nedavno ustanovili da ni ta to se odnosi na Zemlju vi e ne post
oji. Koliko jo nedavno neko je namerno uklonio sav materijal. Zbog ega?" Treviz pr
estade da koraa tamo-amo i pa ljivo se zagleda u Doma. "Pronaem li Zemlju, pronai u i t
a se to skriva ..."
"Skriva?"
"Skriva, ili to je skriveno. Kada to jednom budem ustanovio, imam oseaj i
da u konano shvatiti zbog ega sam, potisnuv i individualnost, odabrao Geu i Galaktiku
. I tada, pretpostavljam, znau, a ne samo oseati, da sam u pravu. A ako sam u prav
u", on bespomono sle e ramenima, "pa, neka bude kako jeste."
"Ako vec tako osea ", ree Dom, "ako osea da mora poi u potragu za Zemljom, u to
sluaju mi emo ti, naravno, pomoi koliko god budemo mogli. Na a je pomo, meutim, ograni
na. Na primer, ja/mi/Gea ne znamo gde se nalazi Zemlja, sred toga neizrecivog be
skraja svetova koji ine Vaseljenu."
"ak i ako je tako", odvrati Treviz, "moram poi u potragu... ak i ako bezmer
ni prah zvezdani ini da takvo traganje izgleda zaludno, i ak i ako u potragu moram
poi sasvim sam."
2.
Treviza je okru ivala pitomina Gee. Temperatura je, kao i uvek, bila ugodn
a, i vazduh je blago treperio, sve ali ne i hladan. Oblaci su etali nebom, povreme
no zaklanjajui sunce, i nema sumnje, ukoliko bi nivo vodene pare iznad kopnene po
vr ine tu i tamo u dovoljnoj meri opao palo bi dovojno ki e da bi se ponovo vratio u

prea nje stanje.

Drvee je raslo u pravilnim redovima, kao u kakvom vonjaku, i tako je, nema
sumnje, bilo irom ovog sveta. Na kopnu i u morima biljne i ivotinjske vrste bile
su zastupljene u pravom broju i u odmerenom raznovrsju kako bi se uspostavila od
govarajua ekolo ka ravnote a, i sve one, van svake sumnje, brojano su se poveavale i sm
anjivale u sporom ritmu koji ih je odr avao oko gornje granice... Ba kao i sluaju lj
udskih bia.
Od svih predmeta unakolo, dokle je dopirao Trevizov pogled, jedino to toj
ravnini nije prisno pripadalo bio je njegov brod, Daleka zvezda.
itelji Gee su temeljito i uspe no oistili i doterali brod; name taj i oprema o
bnovjeni su ili zamenjeni, a mehanika oprema pomno pregledana. Sam Treviz je kraj
nje bri ljivo proverio brodski kompjuter. Daleka zvezda je, takoe, ponovo snabdeven
a obiljem hrane i piem.
Brodu nije bilo potrebno nikakvo gorivo - Daleka zvezda bila je jedan od
nekoliko zadu binskih gravitacionih brodova koji su svoju pogonsku energiju crpil
i iz op teg galaktikog gravitacionog polja; ta energija bila je dovoljna da bez ika
kvog merljivog utro ka zadovolji potrebe svih moguih brodova koje bi oveanstvo, tokom
bezbrojnih eona svog mogueg postojanja, jo moglo izgraditi.
Pre samo tri meseca Treviz je bio tek jedan od venika na Terminusu. Drugi
m reima, bio je lan najvi eg zadu binskog zakonodavnog tela i samim tim, ex officio, j
edan od uglednika Galaksije. Ali da li je od tada pro lo samo tri meseca? inilo mu
se da je pro la najmanje polovina njegovog tridesetvogodi njeg ivota otkako je dr ao ta
j polo aj, i otkako je njegova glavna briga bila da li je veliki Seldonov Plan i d
alje vredan ili nije; da li je nezaustavljivi rast Zadu bine od planetarnog seocet
a do galaktike veliine bio unapred pravolinijski iscrtan ili ne.
Pa ipak, na neki nain, ni ta se nije promenilo. On je i dalje bio venik. Nje
gov polo aj i njegove privilegije ostali su netaknuti, s tim to ni on sam nije oekiv
ao da e se ikad vratiti na Terminus kako bi ih ponovo koristio. Oseao je da mu vi e
nema mesta u ogromnom haosu Zadu bine, ba kao ni u skuenoj sreenosti Gee. Nigde nije
imao dom, i bio je siroe svugde.
On stisnu usne i gotovo ljutito provue prste kroz gustu crnu kosu. Umesto
da gubi vreme oplakujui svoju sudbinu, trebalo je da krene u potragu za Zemljom.
A ukoliko se iv vrati iz te potrage, bie dovojno vremena da sedne i jadikuje. Mo da
e, tada, za jadikovanje imati jos vi e dobrih razloga.
A onda, odbaciv i sve drugo, on dopusti da mu misli poteknu unazad...
Pre samo tri meseca on i Janov Pelorat, taj sposobni ali naivni uenjak, n
apustili su Terminus. Pelorat je krenuo gonjen svojom naunikom udnjom da otkrije gd
e se nalazi davno izgubljena Zemlja, i Treviz mu se pridru io koristei se njegovim
ciljem kao maskom za ono to je tada verovao da predstavlja njegov vlastiti cilj.
Nisu prona li Zemlju, ali su dospeli na Geu; tu je Treviz bio prinuen da donese tu
sudbonosnu odluku.
Sada je on, Treviz, nainio polukrug - nalevo krug! - i sada je on stajao
pred potragom za Zemljom.
to se Pelorata tie, i on je prona ao ne to - ali ne to to nije oekivao. Sreo je c
nokosu, tamnooku Blis, mladu enu koja je bila Gea, kao to je i Dom bio - kao i bil
o koje zrnce peska i bilo koja vlat trave. Pelorat se, s neobinim arom poznih sred
njih godina, smesta zaljubio u enu upola mlau od sebe, i ta ena izgleda da je bila
sasvim zadovoljnom takvim ishodom.
Ma koliko to izgledalo neobino - Pelorat je nesumnjivo bio srean i Treviz
pomirljivo pomisli kako svako mora nai sreu na svoj sopstveni nain. U tome je, upra
vo, bio smisao individualnosti koje se Treviz, vlastitim izborom, odrekao (privr
emeno?) zarad itave Galaksije.
Bol se ponovo javi. Odluka koju je doneo, koju je bio prinuen da donese,
nastavljala je da ga mori i bila je...
"Golane!"
Poziv mu raspr i misli i on pogleda put sunca, trepui zaslepljen njegovim sj
ajem.
"Ah, ti si, Janove", ree on srdano - utoliko srdanije to nije eleo da Pelorat
nasluti o emu je upravo razmi ljao. Poe mu, ak, za rukom da veselo doda: "Vidim da s
i nekako uspeo da se odvoji od Blis."

Pelorat odmahnu glavom. Blagi povetarac mu je razbaru io svilastu kosu, a

njegovo izdu eno sveano lice inilo se izdu enijim i sveanijim no ikada. "U stvari, star
i dru e, upravo mi je ona preporuila da te potra im ... u vezi ... u vezi s onim o emu
sam eleo da s tobom porazgovaram. Naravno, i sam bih po eleo da te potra im, ali, et
o, ini mi se da ona razmi lja br e od mene."
Treviz se nasme i. "Sve je u redu, Janove. Pretpostavljam da si do ao da se
oprostimo."
"Pa, ne ba sasvim. U stvari, upravo suprotno. Golane, kada smo ono ti i j
a oti li sa Terminusa, ja sam bio taj koji je udio da pronae Zemlju. Kao to ti je poz
nato, itav svoj ivot posvetio sam tom cilju."
"A sada ja nastavljam gde si ti stao. Sada je to moj cilj."
"Jeste, ali i moj; i dalje je moj."
"Ali..." Treviz podi e ruku, neodreeno pokazujui na sve to ih je okru ivalo.
Pelorat ponovo prozbori, glasom u kome se oseala neka iznenadna urba. " elim
da poem sa tobom."
Treviz oseti kako ga preplavljuje zaprepa enost. "Ne misli to valjda ozbiljn
o, Janove. Ali ti sada ima Geu."
"Jednog dana vratiu se na Geu, ali te sada ne mogu pustiti da sam poe ."
"Razume se da mo e . Sasvim sam sposoban da se brinem o sebi."
"Bez uvrede, Golane, ali ti ne zna dovoljno. Ja sam taj koji poznaje mito
ve i predanja. Ja te mogu usmeravati."
"I ti bi bio u stanju da napusti Blis? Ma, hajde!"
Blago rumenilo obli Peloratove obraze. "Nisam to nameravao, stari dru e, a
li ona ree..."
Treviz se namr ti. "Da li to ona poku ava da te se otarasi, Janove? A obeala
mi je..."
"Ne, nisi shvatio. Saslu aj me, Golane, molim te. Uh, taj tvoj toliko neug
odan, eksplozivan obiaj da donosi zakljuke pre no to nekoga saslu a ! To samo na tebe li
... Znam, nisam sasvim u stanju da se sa eto izra avam, ali..."
"U redu ", prekide ga Treviz blago, "izrazi to to je Blis imala na umu na
koji god eli nain, a ja ti obeavam da u biti strpljiv u najveoj moguoj meri."
"Hvala ti, i ukoliko zaista bude imao strpljenja siguran sam da u oas s tim
izii na kraj. Zna , Blis bi takoe elela da poe sa nama."
"Blis eli da poe sa nama?" uzviknu Treviz. "Ne, ekaj, evo ponovo urim da...
Evo, biu strpljiv. Reci mi, Janove, zbog ega Blis eli da poe sa nama? Vidi , pitam te
sasvim mirno."
"Nije mi to rekla. Rekla mi je samo da o tome eli da razgovara s tobom."
"Pa, onda, zbog ega ona nije do la ovamo, a?"
"Pa", zapoe Pelorat, "mislim - ka em, mislim - da ona sasvim ozbiljno smatr
a da ti nije po volji, Golane, i da zbog toga okleva da se susretne sa tobom. Na
ravno, stari, da sam uinio sve to je u mojoj moi da je ubedim da nema ni ta protiv nje
. Ne mogu ni da zamislim da postoji iko ko o njoj ne misli sve najbolje. Pa, ipa
k, izriito je zahtevala da upravo ja, da tako ka em, nanem to pitanje u razgovoru s
tobom. Mogu li, Golane, da joj prenesem da si voljan da razgovara s njom?"
"Naravno. Mo emo, ukoliko eli, odmah da razgovaramo."
"I bies razuman? Zna , stari, to je ini poprilino napetom. Rekla je da je to
od vitalne va nosti i da mora poi s tobom."
"A nije ti mo da rekla zbog ega?"
"Nije, ali ako ona misli da mora da poe, onda to svakako misli i Gea."
" to, dakako, znai da ne smem da je odbijem. Je li tako, Janove?"
"Tako je, mislim da ne sme , Golane."
3.
Po prvi put otkako je na Gei Treviz se na ao u Blisinoj kui - koja je sada
bila i Peloratov dom.
Treviz se na brzinu obazre oko sebe. Kue na Gei ispoljavale su sklonost k
a jednostavnosti. Imajui u vidu gotovo potpuno odsustvo bilo kakvih e ih promena u vr
emenu, temperaturu koja je na ovim geografskim irinama uvek bila umerena, tektons
ke poremeaje koji su bili blagi kada je do njih uop te moralo doi - zaista nije bilo
potrebe graditi kue sa svim merama predostro nosti ili ve taki stvarati ugodan kutak

u inae neugodnoj ivotnoj sredini. U stvari, itava je planeta bila, da tako ka emo, ka
o jedna kua, ureena tako da pru i utoi te svojim iteljima.
U toj velikoj planetarnoj kui Blisin dom bio je malen, sa zakrivenim a ne
zastakljenim prozorima, sa retkim i ljupko prigodnim name tajem. Na zidovima su s
e nalazile holografske slike; jedna od njih prikazivala je Pelorata, donekle une
zverenog ali i samosvesnog. Trevizove usne se skupi e ali on ne dopusti da se vidi
koliko ga to zabavlja, pravei se da pa ljivo doteruje svoj opasa.
Blis ga je pa ljivo posmatrala, bez uobiajenog osmeha na licu. U stvari, de
lovala je krajnje ozbiljno; njene divne tamne oi bile su irom otvorene, dok joj je
duga kosa u blagim uvojcima padala na ramena. Samo su njene pune usne, jedva pr
evuene rumenilom, unosile traak boje na njeno lice.
"Hvala vam, Treve, to ste se odazvali mojoj elji da porazgovaramo."
"Janov je uneo podosta urbe u va poziv, Blisenobijarela."
Blis se kratko nasmeja. "Dobar uzvraaj. Ali ukoliko me budete oslovljaval
i sa Blis, to je sasvim pristojan slog, i ja u nastojati da vas oslovljavam va im pu
nim imenom, Trevize." Ona se, gotovo neprimetno, spotae o drugi slog.
Treviz podi e desnu aku. "Bila bi to dobra pogodba. Prihvatam uobiajeni gean
ski obiaj kori enja imena-nadimka u svakodnevnoj razmeni misli, te stoga, ukoliko me
tu i tamo budete oslovljavali sa Trev neu vam zameriti. Pa ipak, oseau se ugodnije
ukoliko budete poku ali da me to e e mo ete oslovljavate sa Treviz - a ja u vas sa Blis.
Treviz ju je pa ljivo prouavao, kao i uvek kada bi je sreo. Kao individua s
asvim je odgovarala mladoj eni u ranim dvadesetim godinama. Meutim, kao deo Gee bi
la je stara hiljadama godina. To nije inilo nikakvu razliku u njezinoj pojavi, al
i je razlike bilo u nainu na koji je pokatkad govorila, kao i u atmosferi koja ju
je nezbe no okru ivala. Da li je eleo da tako bude sa svakim ivim biem? Ne! Svakako da
ne, pa ipak...
Blis mu se ponovo obrati. "Da odmah preem na stvar. vrsto ste odluili da po
tra ite Zemlju... "
"Razgovarao sam o tome sa Domom", prekide je Treviz nastojei da ne odstup
i pred Geom u svom upornom nastojanju na vlastitom gledi tu.
"Da, ali vodei o tome razgovor sa Dumom razgovarali ste i sa Geom i sa sv
akim njenim deliem, te, tako, i sa mom."
"Da li ste me uli dok sam o tome razgovarao sa Domom?"
"Ne, jer vas nisam prislu kivala; meutim, kasnije, ukoliko sam to elela, mog
la sam se prisetiti svega to ste rekli. Molim vas, prihvatite to kao injenicu i na
stavimo... Dakle, vrsto ste odluili da potra ite Zemlju, uporno ukazujui na njenu va no
st. Ja ne uviam va nost, ali budui da raspola ete svojstvom za dono enje ispravnih sudov
a ja/mi/Gea moramo prihvatiti da je onako kako vi ka ete. Ukoliko je va a misija pre
sudna u odnosu na va u odluku u pogledu Gee, onda je ona od presudne va nosti i za G
eu, i tako i Gea mora poi sa vama, makar samo stoga da bi vas titila."
"Kada ka ete da Gea mora da poe sa mnom, mislite, zapravo, da vi morate poi
sa mnom. Jesam li u pravu?"
"Ja sam Gea", odgovori Blis jednostavno.
"Ali, isto tako i sve na i u ovoj planeti. Zbog ega, onda, ba vi? Zbog ega
ne neko ko takoe ini deo Gee?"
"Zbog toga to Pel eli da poe sa vama i to, ukoliko to uini, ne bi bio srean ni
sa jednim drugim delom Gee osim sa mnom."
Pelorat, koji je krajnje nenametljivo sedeo u naslonjai u drugom uglu (ok
renut leima, primeti Treviz, svojoj holografskoj slici), blago se ume a. "U pravu j
e, Golane. Blis je moj deo Gee."
Blis se iznenada nasmeja. "Zaista je uzbudljivo razmi ljati o nekome na ov
akav nain. Naravno, deluje neljudski."
"Pa, da razmotrimo itavu stvar." Treviz stavi ake iza vrata i zavali se un
azad zajedno sa naslonjaom. Njene tanke no ice zacvile e i on odmah shvati da naslonj
aa nije dovoljno vrsta za tu vrstu igre, te se brzo vrati u prea nji polo aj. "Da li ete
, kada je jednom napustite, i dalje biti deo Gee?"
"Nema potrebe za tim. U stanju sam, na primer, da se sasvim odvojim od n
je, pogotovo ukoliko se naem u kakvoj ozbiljnoj nevolji, tako da se opasnost ne p
ro iri i na celu Geu, ili ukoliko se pojavi neki stvarno ozbiljan razlog za to. Meu
tim, to va i samo pri najveoj ugro enosti. Inae i dalje u biti deo Gee."

"ak i prilikom skokova kroz hipersvemir?"

"ak i tada, mada e to initi stvar ne to slo enijom."
"To me ba ne ospokojava."
"Zbog ega?"
Treviz nabra nos, na nain na koji se po pravilu reaguje na neki zadah. "T
o zapravo znai da e sve to vi budete uli i videli da se reklo i dogodilo na mom brod
u istovremeno uti i videti i sva Gea."
"Ja sam Gea, te stoga, sve to ja vidim, ujem i osetim istovremeno i Gea vi
di, uje i osea."
"Upravo tako. I ovaj zid e sve videti, uti i osetiti."
Blis pogleda prema zidu na koji je Treviz pokazao i sle e ramenima. "Tako
je, ovaj zid, takoe. On raspola e tek beskrajno malenom koliinom svesti, tako da i o
sea i razume beskrajno malo; pretpostavljam, meutim, da u njemu postoje subatomski
treptaji kao odgovor na ono o emu, na primer, upravo ovog asa razgovaramo, to mu o
moguava da sa vi e svrhovitosti i za dobro celine bude deo Gee."
"Ali ta ako ja elim vi e privatnosti? Mo da ba ne elim da i zid bude upoznat sa
svim onim to ka em ili uinim."
Blis je delovala razdra eno i Pelorat se iznenadna ume a. "Zna , Golane, ne bi
h eleo da se me am, utoliko pre, to oigledno, veoma malo znam o Gei. Pa ipak, budui da
sam ve neko vreme sa Blis ini mi se da sam donekle uspeo da razumem o emu je tu za
pravo re... Ukoliko se eta Terminusom, pome an sa gomilom, uje i vidi mno tvo stvari, i
a si ak u stanju da se kasnije priseti neke od njih. Pod odreenim okolnostima, uz i
zvesnu mo danu stimulaciju, mo da bi bio u stanju da se svega priseti ; meutim, u veini
sluajeva do toga ti nije stalo. Jednostavno, prepu ta sve zaboravu. ak i ukoliko si b
io svedok neke burne scene u kojoj su uestvovali neke tebi sasvim nepoznati ljudi
i ak i ako te ona zainterosavala; u su tini, za to te nije briga, i ti dopu ta da sve
nestane - zaboravlja . Mora biti da je tako i na Gei. ak i ukoliko je sva Gea upuen
a u tvoje najskokovitije misli, ona, u stvari, za njih ne mari... Zar nije tako,
Blis, draga?"
"Nikada, Pele, nisam o tome razmi ljala na takav nain, ali mi se ini da ima
neega u tome o emu govori . Pa ipak, ta privatnost o kojoj govori Trev - mislim, Tre
viz - nije ne to do ega mi dr imo. U stvari, meni/nama/Gei ona se ini neshvatljivom. el
eti da ne bude deo... da ono to ka e niko ne uje... onome to ini niko da ne bude svedo
. u ono o emu razmi lja niko ne bude posveen..." Blis sna no odmahnu glavom. "Rekla sam
da u sluajevima ugro enosti mo emo da izdvojimo sebe od drugih, ali kako se mo e eleti
da se ivi na takav nain, makar samo jedan as?"
"Ja elim da tako ivim", odvrati Treviz, "i upravo stoga moram pronai Zemlju
- da ustanovim kakav je to svepro imajui razlog, ukoliko uop te postoji, koji me je
nagnao da odaberem tu u asavajuu sudbinu koja eka oveanstvo."
"To nije u asavajua sudbina, ali ne govorimo sad o tome. Biu sa vama, ali ne
kao dou nik, ve kao prijatelj i saradnik. Gea e biti sa vama, ali ne kao uhoda ve ka
o prijatelj i za titnik."
"Gea bi mi najbolje pomogla ako bi me usmerila ka Zemlji", natmureno pri
meti Treviz.
Blis lagano odmahnu glavom. "Gei nije poznato gde se Zemlja nalazi. Dom
vam je to ve rekao."
"Nisam ba spreman da u to sasvim poverujem. Na kraju krajeva, mora biti d
a raspola ete nekim zapisima. Zbog ega nisam imao pristupa do njih, za sve vreme ko
je sam ovde proveo? ak i ako Gei zaista nije poznato gde se Zemlja nalazi, mo da bi
mi ti zapisi mogli ukazati na neki trag. Ja poznajem Galaksiju do gotovo najman
jih pojedinosti, svakako znatno bolje nego Gea. Mo da bih bio u stanju da shvatim
i sledim nagove taje iz va ih zapisa u kojima Gea, recimo, nije u stanju da se razab
ere."
"Ali, Trevize, o kakvim to zapisima govorite?"
"O bilo kakvim zapisima... Knjigama, filmovima, trakama, hologramima, ar
tefaktima, o svemu ime raspola ete. Za sve vreme koje sam ovde proveo nisam bio u p
rilici da vidim ni ta to bih mogao smatrati zapisom... A ti, Janove?"
"Ni ja", odgovori Pelorat pomalo oklevajui. "Ali nisam ih zapravo ni tra io
."
"Meutim, ja jesam, na svoj tihi, neupadljiv nain", nastavi Treviz, "i nisa

m ni ta uspeo da pronaem. Ba ni ta! Mogu jedino da pretpostavim da se kriju od mene. P

itam se, zbog ega? Da li biste mi na to mogli odgovoriti?"
Blisino mladalako elo namre ka se, odajui iznenaenost. "Ali zbog ega nam to ran
ije niste zatra ili? Ja/mi/Gea ni ta ne krijemo, i ne slu imo se la ima. Mogue je da se j
edan Izdvojenik - osoba koja ivi za sebe - slu i la ima. On je omeen ogranienjem, i isp
unjen je strahom upravo zato to je ogranien. Gea je, meutim, planetarni organizam n
ajvi ih mentalnih moi i ne strahuje ni od ega. Stoga je Gei savr eno nepotrebno da gov
ori la i, da stvara predstave koje e biti u potpunom nesaglasju sa stvarno u."
Treviz mrknu. "Pa, onda, zbog ega sam toliko bri ljivo bio dr an po strani od
va ih zapisa? Mo ete li mi dati bar neki razuman razlog?"
"Svakako." Blis ispru i ake, tako da su joj se prsti meusobno dodirivali. "J
ednostavno, ne raspola emo nikakvim zapisima."

4.
Pelorat se prvi pribra, naizgled manje zapanjen od Treviza.
"Ali, draga", ree on blago, "to je nemogue. Nemogue je zamisliti bilo kakvu
razumnu civilizaciju bez ikakvih, bilo kakvih zapisa."
Blisine obrve se uzdigo e. "Razume se. Ja jedino elim da ka em da ne raspola em
o zapisima one vrste o kojoj Trev - Treviz - govori, ili na kakve je mislio da e
nabasati. Ja/mi/Gea ne raspola emo nikakvim pismenima, niim tampanim, nikakvim filmo
vima, niti ikakvim kompjuterskim skladi tima podataka. Niim. Nemamo, na primer, nik
akva svedoanstva urezana u kamen. Samo sam to rekla. I prirodno, budui da nemamo n
i ta od toga, Treviz nije bio u mogunosti ni da ih pronae."
"A ta onda imate", upita Treviz, "ako ve nemate zapise kakve imam u vidu k
ao zapise?"
Blis odgovori pa ljivo nagla avajui rei, kao da se obraa kakvom detetu. "Ja/mi/
Gea raspola emo seanjem. Ja pamtim."
"ega se seate?" upita Treviz.
"Svega."
"Pamtite dakle sve injenice."
"Razume se."
"Koliko? Koliko unazad se e va e pamenje?"
"Du beskrajnih tokova vremena."
"I mogu dobiti od vas istorijske, bibliografske, geografske, naune podatk
e? Mo ete mi preneti ak i lokalna ogovaranja?"
"Sve."
"I sve to je u toj lepoj glavici." Treviz ironino pokaza na Blisinu desnu
slepoonicu.
"Ne", odgovara ona. "Pamenje Gee nije ogranieno na 'sadr inu' samo moje loba
nje. Razmislite." Za trenutak ona postade zvanina i pomalo ukruena, kao da je pres
tala da bude samo Blis, postav i amalgam svih delova Gee. "Mora da je postojalo vr
eme pre poetka istorije kada su ljudska bia bila toliko primitivna da, mada su mog
la pamtiti ono to se oko njih zbivalo, nisu mogla govoriti. Govor je nastao iz po
trebe i slu io je da se iska u seanja i da se ona prenose od jednog bia drugom. Pismo
je konano bilo pronaeno kako bi se seanja zabele ila i kako bi se preko jaza vremena
prenosila od jednog nara taja do drugog. Sav tehnolo ki napredak od tog doba slu io je
da se naini vi e prostora za uvanje i prenos seanja i da se eljeni podatak uini to lak
dostupnim. Meutim, od trenutka kada su se pojedinana bia udru ila da stvore Geu, sve
je to postalo zastarelo. Mi se mo emo obratiti pamenju, osnovnom sistemu uvanja poda
taka na kojem je sve zasnovano. Shvatate li to?"
Treviz za trenutak razmisli. " elite, u stvari, da ka ete da svi umovi Gee z
ajedno mogu zapamtiti daleko vi e podataka nego to bi bio u stanju neki pojedinani u
m?"
"Razume se."
"Ali ako Gea sve svoje zapise dr i razasutim irom planetarnog pamenja, od ka
kve bi to koristi moglo biti za vas, kao pojedinani deo Gee?"
"Od bilo kakve koristi koju mo ete zamisliti. to god bih mogla po eleti da sa
znam - nalazi se negde u nekom pojedinanom umu, a mo da i u mnogima od njih. Ukolik
o je re o neem zaista fundamentalnom, kao na primer o znaenju rei 'stolica', onda se
to nalazi u svakom umu. Ali ak i ako je u pitanju ne to sasvim egzotino, tako da se

mo e nai tek u nekom deliu Geinog uma, uvek, ukoliko mi je to neophodno, mogu takvo
seanje zazvati - premda, uistinu, za to bi mi bilo potrebno ne to vi e vremena nego
kad bi tra eni podatak bilo mogue nai u veem broju seanja... Pazite Trevize, ukoliko j
e vama neophodno ne to to trenutno ne dr ite u svom umu, vi se ma ite knjige ili filma,
ili se obratite kompjuterskom skladi tu pokataka. Ja, slino tome, pretra ujem Gein s
veum."
"A kako spreavate da sve to obilje podataka ne preplavi va um i da vam lob
anja, jednostavno, ne eksplodira?" upita Treviz.
"Treba li to da shvatim kao va sarkazam?"
Pelorat se ume a. "Hajde, Golane, ne budi neprijatan."
Treviz se zagleda u jedno, pa u drugo, i, sa vidljivim naporom, dopusti
da mu napetost splasne. "Izvinite. Optereuje me odgovornost koju ne elim i koje ne
znam kako da se oslobodim. To me mo da ini neprijatnim, ak i kada to zaista ne bih e
leo da budem. Blis, ipak mi je potrebno da znam. Kako vam polazi za rukom da u s
ebe upijete sadr inu mozgova drugih i da je smestite u svom vlastitom umu, ne opte
retiv i ga pri tom preko podno ljive granica?"
"Ne znam, Trevize", odgovori Blis, "ne znam o tome ni ta vi e no to vi znate
o tome kako dejstvuje va individualni um, u svim pojedinostima. Pretpostavljam da
vam je poznata razdaljina izmeu va eg sunca i najbli e mu zvezde; meutim, vi niste sv
e vreme toga svesni. Vi taj podatak dr ite zapretenim negde u svom umu, ali, u bil
o kom sluaju, uvek ga mo ete pronai u nekom skladi tu podataka. Dakle, ukoliko biste G
ein sveum zamislili kao nekakvo ogromno skladi te podataka, kome se ja uvek mogu o
bratiti, jasno je da nema potrebe da u svakom trenutku budem svesna svake inform
acije koja bi mi mogla ustrebati. Ili koju sam ve u nekom trenutku koristila. Nai
me, ako sam u nekoj prilici upotrebila neki podatak ili neku injenicu, mogu slobo
dno dopustiti da sasvim i ili iz mog seanja. U stvari, dobijeni podatak, da se tako
izrazim, mogu sasvim nesmetano vratiti na mesto sa koga sam ga uzela."
"Koliko Gea ima itelja, Blis? Mislim, koliko ljudskih bia?"
"Oko milijardu. elite li, mo da, tanu cifru?"
Treviz se alosno nasme i. "Sasvim mi je jasno da ste u mogunosti da mi predoi
te tanu brojku; meutim, zadovoljiu se i pribli nom."
"U stvari", nastavi Blis, "Geina populacija je uglavnom postojana; donek
le varira oko cifre koja je tek ne to malo vea od milijarde. Mogla bih vam rei i do
koje mere ta cifra varira, gore i dole, ukoliko bih pro irila svoju svest i, ovaj,
dotakla joj granice. Zaista to nisam u stanju da bolje objasnim nekome ko nikad
nije delio na e iskustvo."
"Ipak, ini mi se da milijardu ljudskih umova - znatan njihov broj su deji
umovi - jedva da mo e biti dovoljan da bi se u seanju sauvale sve informacije neopho
dne jednom slo enom dru tvu."
"Ali, Treve, ljudska bia nisu jedina iva bia na Gei."
" elite li da ka ete da i ivotinje imaju seanja?"
"Ne-ljudski umovi nisu u stanju da sa istim intenzitetom kao ljudski poh
ranjuju seanja, i dosta prostora u svim umovima, ljudskim kao i ne-ljudskim, mora
biti prepu teno linim seanjima koja jedva da ikome mogu biti od koristi - osim sasv
im posebnim delovima planetarne svesti koji ih pothranjuju. Meutim, znaajne koliine
slo enijih informacija mogu biti, i jesu, sme tene u ivotinjskim umovima, kao i u bi
ljnim tkivima, pa i u mineralnim tvarima na planeti."
"U mineralnim tvarima? Mislite, u stenama i planinskim vencima?"
"Kad su u pitanju izvesne informacije, i u okeanima i u atmosferi. Sve t
o, takoe ini Geu."
"Ali ta to mo e biti pohranjeno u ne ive sisteme?"
"Mnogo toga. Intenzitet im je mali, ali im je obim tako veliki da je naj
zama niji deo ukupnih seanja na Gei sme ten u stenama. Budui, meutim, da je potrebno ne t
o vi e vremena da se izvuku i zamene seanja sme tena u stenje, ono se najvi e koristi z
a uskladi tenje, da tako ka em, mrtvih podataka - informacija koje se, pri uobiajenom
stanju stvari, veoma retko koriste."
"A ta se dogaa kad umre neko u ijem su umu bile pohranjene informacije od i
zuzetne vrednosti?"
"Te informacije nisu izgubljene. One se lagano oslobaaju, dok se organiza
m posle smrti raspada; ima, meutim, dovoljno vremena da se osloboene informacije r

asporede u druge delove Gee. Pored toga, kako novi umovi nastaju sa roenjem dece,
i kako postaju sve slo eniji, u njima ne nalaze mesta samo lina seanja i misli ve bi
vaju ispunjavani odgovarajuim saznanjima i iz drugih izvora. Ono to vi nazivate pr
ocesom obrazovanja u meni/nama/Gei zbiva se sasvim automatski."
Pelorat se ponovo ume a. "Zbilja, Golane, sve mi se ini da ovakvom ustrojst
vu ivog sveta mo e mnogo toga biti reeno u prilog."
Treviz svom zemljaku sa Zadu bine dobaci brz, kratak pogled postrance. "Si
guran sam u to, Janove, ali nisam nimalo impresioniran. Planetu, ma koliko velik
a i razliita bila, predstavlja jedan jedini mozak. Jedan jedini! Svaki novoroeni u
m smesta se utapa u celinu. I gde je tu mogunost za suprostavljanje, za neslaganj
e? Kada prebira po ljudskoj istoriji ono na ta nailazi jesu primeri pojedinaca ija j
e manjinska gledi ta dru tvo odbacivalo, ali koji su na kraju ipak izvojevali pobedu
i menjali svet. Kakve bi izglede na Gei imali veliki pobunjenici iz na e istorije
?"
"Postoje unutra nji sukobi", priznade Blis. "Svi delovi Gee ne prihvataju,
neminovno, op te gledi te."
"Ipak, mora biti da su ogranieni", odvrati Treviz. "Ne mo ete dozvoliti pre
vi e zbrke unutar jednog pojedinanog organizma, jer inae ne bi bio u stanju da dejst
vuje na pravi nain. Pa, ako progres i razvoj nisu ba sasvim zaustavljeni, mora bit
i da su, bar, znatno usporeni. Smemo li, meutim, preduzeti da na takav nain ustroj
imo itavu Galaksiju? Ili, bar sav ljudski rod?"
Blis odgovori, naizgled ne odajui nikakvo oseanje. "Dovodite li to sada u
pitanje svoju vlastitu odluku? Menjate li to svoje mi ljenje, i elite li da ka ete da
ustrojstvo Gee predstavlja nepo eljnu budunost za ljudski rod?"
Treviz zgri usne, oklevajui. A onda, lagano, priznade: " eleo bih to, ali ne
- jo ne. Svoju odluku doneo sam na osnovu neega - na osnovu neega ega nisam svestan
- i sve dok ne ustanovim ta je to na osnovu ega sam doneo svoju odluku ne mogu rei
da li u pri njoj ostati ili neu. Vratimo se, stoga, pitanju Zemlje."
"Zemlja je, dakle, ta na kojoj oseate da mo ete ustanoviti prirodu onoga to
je utical nao va u odluku. Je li tako, Trevize?"
"Jeste, imam upravo taj oseaj... Dakle, Dom tvrdi da Gei nije poznato gde
se Zemlja nalazi. Pretpostavljam da se vi sa njim sla ete?"
"Razume se da se sla em s njim. Ja sam Gea koliko i on."
"A da li neko svoje saznanje o tome prikrivate od mene? Mislim, svesno?"
"Naravno da ne. ak i kada bi bilo mogue da Gea la e, ona ne bi lagala vas. I
znad svega, mi zavisimo od va ih zakljuaka, i stoga elimo da budu to je vi e mogue osnov
ani. A to podrazumeva da budu utemeljeni na realnosti."
"U tom sluaju", zatra i Treviz, "obratimo se va em sveumu. Krenite u pro lost i
recite mi dokle se u va a seanja."
Nastade trenutak kratkog oklevanja. Blis se zagleda u Treviza praznim po
gledom, kao da je, za asak, zapala u neki trans. A onda ponovo prozbori: "Petnaes
t hiljada godina."
"Zbog ega ste oklevali?"
"Trebalo mi je vremena. Stara seanja - zaista stara - gotovo su sva proko
pana duboko u utrobama planina i potrebno je vremena da se odatle izvuku."
"Znai, petnaest hiljada godina, a? Je li to doba kada je ljudska vrsta na
selila Geu?"
"Ne, prema onome to nam je poznato to se dogodilo nekih tri hiljade godin
a pre toga."
"Ipak, niste sigurni? Zar se vi - ili Gea - ne seate?"
"Bilo je to", odgovori Blis, "pre nego to se Gea razvila do take svesti."
"Ipak, Blis, pre no to se mogla osloniti na svoj sveum, Gea mora da je uva
la zapise o tim vremenima. Zapise u uobiajenom smislu rei - pisane, snimljene, fil
movane, i tako dalje."
"Verovatno, ali te ko da su mogli, neo teeni, odoleti vremenu."
"Mogli ste ih koristiti, ili jo bolje, uneti u svoje sveseanje, u trenutku
kada ste dosegli tu taku svog razvoja."
Blis se namrgodi. Ponovo oklevanje, ali ovog puta osetno du e. "Ne nalazim
ni traga o tim ranim zapisima o kojima govorite."
"Kako to?"

"Ne znam, Trevize. Pretpostavljam da nam se nisu inili osobito va nim. Mogu
samo da zamislim da je u doba kada je ustanovljeno da ostajemo bez tih prastari
h zapisa procenjeno da su izgubili svrhu i da za njima vi e nema potrebe."
"Ne znate, dakle. Samo pretpostavljate i samo zami ljate, ali ne znate. Ge
a ne zna."
Blis obori pogled. "Mora biti da je tako."
"Mora li? Meutim, ja nisam deo Gee i, sledstveno tome, ne moram da pretpo
stavljam ono to Gea pretpostavlja - to vam je sasvim dobar primer va nosti izdvojeno
sti. Ja, Izdvojenik, eto, pretpostavljam ne to drugo."
" ta to pretpostavljate?"
"Pre svega, postoji ne to u ta sam sasvim siguran. Veoma je malo verovatno
da e neka civilizacija dopustiti da njeni najraniji zapisi budu uni teni. Daleko od
toga da e proceniti da su izgubili svrhu i da za njima vi e nema potrebe - uinie, mn
ogo verovatnije, sve da ih sauva, odnosei se prema njima ak sa preteranim po tovanjem
. Ukoliko su, Blis, Geini zapisi iz vremena pre postizanja svesvesti zaista uni te
ni, onda je malo verovatno da je to uinjeno dobrovoljno."
"Pa, kako onda obja njavate njihovo uni tavanje?"
"Iz Biblioteke na Trantoru neko, ili neka sila, uklonila je sve to se odn
osi na Zemlju, a to svakako nisu bili pripadnici Druge Zadu bine. Nije li, onda, m
ogue da je i na Gei, takoe, neko uklonio sve to se odnosi na Zemlju - a da to nije
uinila sama Gea?"
"Ipak, kako znate da su se ti stari zapisi odnosili na Zemlju?"
"Sudei prema onome to ste maloas rekli, ljudska vrsta naselila je Geu pre n
ekih osamnaest hiljada godina. To nas vraa u razdoblje pre osnivanja Galaktikog ca
rstva, u razdoblje naseljavanja galaksije - a planeta s koje su Doseljenici pris
peli bila je Zemlja. Pelorat e vam to potvrditi."
Pelorat, pomalo zateen iznenadnim pominjanjem svog imena, proisti grlo. "T
ako ka u legende, draga. Ali ja te legende uzimam krajnje ozbiljno, i kao i Golan
Treviz, smatram da je ljudska vrsta u davna vremena ivela na samo jednoj planeti
i da je ta planeta bila Zemlja. Najtariji Doseljinici prispeli su sa Zemlje."
"Prema tome", nastavi Treviz, "ukoliko je Gea postala ljudsko stani te u r
anim danima hipersvemirskih letova velika je verovatnoa da su je naselili upravo
Zemljani, ili mo da, itelji nekog novog sveta koji su ne mnogo vremena pre toga osn
ovali Zemljani. Upravo iz tog razloga, zapisi o naseljavanju Gee i o nekoliko pr
vih milenijuma nakon toga moraju sadr ati pomen o Zemlji i Zemljanima - a tih zapi
sa sada vi e nema. Neko se, po svemu sudei, veoma dobro postarao da nigde, ni u kak
vim zapisima irom Galaksije, nema ni pomena o Zemlji. A ako je tako, onda za to m
ora postojati i neki razlog."
Blis odmahnu glavom. "To su samo pretpostavke, Trevize. Nemate nikakvih
opipljivih dokaza."
"Pa ipak, upravo Gea tvrdi da raspola em osobenim svojstvom da na osnovu n
edovoljnih dokaza izvlaim ispravne zakljuke. Prema tome, ukoliko doem do vrstih zakl
juaka, nemojte mi sporiti da za njih nemam dokaza."
Blis ni ta ne odgovori.
Treviz nastavi: "Jo jedan razlog vi e da se pronae Zemlja. Nameravam da kren
em im Daleka zvezda bude spremna. Da li vas dvoje i dalje elite da poete sa mnom?"
"Da", ree Blis bez oklevanja, i "Da", ree Pelorat.
PREMA KOMPORELENU
5.
Padala je sitna, blaga ki a. Treviz podi e pogled prema nebu, zastrtom nepro
zirnim beliastosivim oblanim pokrovom.
Na sebi je imao kabanicu, od koje su se ki ne kapi odbijale rasprskavajui s
e u svim pravcima. Pelorat, stojei malo podalje, bio je bez sline za tite.
"Ne shvatam zbog ega tako kisne , Janove", obrati mu se Treviz.
"Ki a mi nimalo ne smeta, stari dru e", odgovori Pelorat, kao i uvek sveana l
ica. "To je laka i topla ki a. A gotovo da nema ni da ka vetra. I da navedem staru i
zreku: 'Na Anakreonu, pona aj se kao Anakreonjanin'." On pokaza prema nekoliko Gea
naca koji su, u ti ini je posmatrajui, stajali u blizini Daleke zvezde. Stajali su

lepo razvrstani, kao drvee u nekom geanskom gaju, i niko nije nosio kabanicu.
"Pretpostavljam", primeti Treviz, "da ne mare i ako pokisnu, jer e i sve
drugo na Gei pokisnuti. Drvee... trava... tle... i sve drugo na Gei, ukljuujui i Ge
ance."
"ini mi se da u tome ima smisla", odvrati Pelorat. "Sunce e se opet brzo p
ojaviti i sve e se brzo osu iti. Odea im se nee ni skupiti ni izgu vati, nee promrznuti,
a budui da ne postoje nikakvi ne eljeni patogeni mikroorganizmi niko od njih nee uh
vatiti ni kijavicu ni zapaljenje plua. emu, onda, brinuti zbog malo vode na sebi?"
Trevizu, dakako, nije mogla promai logika u takvom razmi ljanju, ali ba mu s
e nije mililo da odustane od svog negodovanja. "Pa ipak", nastavi on mrzovoljno,
"ne vidim nikakve svrhe navla iti se upravo kada se spremamo za polazak. Na kraju
krajeva, i ova ki a je namerna. Gea ne bi dopustila da ki i ukoliko to ne eli. Kao d
a time iskazuje svoj prezir prema nama."
"Mo da, u stvari, tuguje to je napu tamo." Preko Peloratovih usana pree laki d
rhtaj.
"Mo da", doeka ga Treviz, "ali ja ne tugujem."
"Zapravo", nastavi Pelorat, "pretpostavljam da je tlu u ovoj oblasti pot
rebna vlaga, i ta je potreba sigurno va nija nego tvoja elja da u ovom asu sija sunc
e."
Treviz se nasme i. "Rekao bih da ti se zaista dopada ovaj svet, je li tako
? Mislim, bez obzira na Blis."
"Da, dopada mi se", odgovori Pelorat pomalo ohrabrenim tonom. "Uvek sam
vodio tih, sreen ivot, i zamisli samo kako se moram oseati ovde, gde itav svet te i mi
ru i sreenosti... Najzad, Golane, kad mi gradimo kuu - ili onaj brod - ono to inimo
jeste stvaranje savr enog skrovi ta. Snabdevamo ga svime to nam se ini neophodnim; pod
e avamo mu temperaturu, vazduh, osvetljenje i sve ostalo to nam se ini va nim tako da
savr eno odgovaraju na im potrebama. Gea je samo izraz te na e potrebe za sigurno u i udo
bno u, pro iren na itavu jednu planetu. Pa, ega u tome ima lo eg?"
"Ono to je u tome lo e", odvrati Treviz, "jeste injenica da su moja kua ili m
oj brod ustrojeni tako da odgovaraju meni. Ne elim da ja budem ustrojen tako da o
dgovaram njima. Da sam ja deo Gee - ma koliko idealno planeta bila ustrojena da
odgovara mojim potrebama u asno bi mi smetalo oseanje da sam i ja sam ustrojen prem
a njenim potrebama."
Pelorat napui usne. "Mo e se isto tako rei da svako dru tvo uobliava svoje prip
adnike prema vlastitim potrebama. Navike daju tome u okviru dru tva pun smisao, al
i i vrsto vezuju svakog pojedinca za njegove potrebe."
"U dru tvima koje ja poznajem ovek se mo e i pobuniti. Postoje ekscentrici, ak
i kriminalci."
"Da li ti je stalo do ekscentrika i kriminalaca?"
"A to da ne ? Ti i ja smo ekscentrici. Nas dvojica sigurno nismo tipini sv
et koji ivi na Terminusu. A to se kriminalaca tie, to je stvar odreenja. Ako su krim
inalci cena koju moramo platiti da bismo imali pobunjenike, jeretike ili genije,
ja sam spreman da je platim. ta vi e, zahtevam da ta cena bude plaena."
"Jesu li kriminalci jedini mogui vid plaanja? Ne bismo li mogli imati geni
je bez kriminalaca?"
"Ne mo e imati genije ili svece a da istovremeno nema ljude daleko izvan nor
mi; zaista ne vidim kako mo e imati takve stvari samo s ove strane normi. Uvek mora
da postoji neka simetrija... U svakom sluaju, elim da za moju odluku da prihvatim
Geu kao model za budunost oveanstva iznaem bolji razlog nego to je stvaranje planeta
rne verzije udobnog doma."
"Oh, drago moje mome. Nisam poku avao da te navedem da bude zadovoljan svojo
m odlukom. Jednostavno, naglas sam razmi ... "
On odjednom zastade u pola rei. Blis im se pribli avala, ovla enih tamnih vla
si i u haljini koja joj se pripijala uz telo izda no istiui zamamnost njenih oblih b
edara. Klimala im je glavom dok im se pribli avala.
"Izvinite to kasnim", obrati im se Blis. "Dogovor sa Domom oduzeo mi je m
alo vi e vremena nego to sam pretpostavljala."
"Dabome", primeti Treviz, "vi znate sve to i on zna."
"Ponekad su u pitanju razlike u tumaenju. Na kraju krajeva mi nismo sasvi
m identini, i stoga je potrebno da porazgovaramo evo, pogledajte", dodade ona pom

alo jetko, "imate dve ruke. Obe su deo vas, obe se ine identinim osim to svaka od n
jih kao da predstavlja odraz u ogledalu one druge. Pa ipak, vi njih ne koristite
na istovetan nain, zar nije tako? Postoje stvari koje obavljate desnom, a opet,
postoje i stvari koje po pravilu obavljate levom rukom. Razliitost u tumaenju, da
tako ka em."
"Uhvatila te je", dobaci Pelorat s oiglednim zadovoljstvom.
Treviz potvrdi klimnuv i glavom. "Opet analogija, pod uslovom da sasvim od
govara, u ta, meutim, nisam ba siguran. U svakom sluaju, znai li to da smo spremni da
se ukrcamo na brod? Ki a i dalje pada."
"Naravno, naravno. Svi na i ljudi ve su napustili brod; ini se da je u odlino
m stanju." A onda uputi ljubopitljiv pogled prema Trevizu. "Vidim da nastojite d
a ostanete suvi. Ki ne kapi prosto kao da se odbijaju od vas."
"Tako je", potvrdi Treviz. "Ne elim da se skvasim."
"Ali nije li ba zgodno povremeno se, tu i tamo, skvasiti?"
"Apsolutno. Ali ne na ki i - to, u svakom sluaju, nije po mom ukusu."
Blis sle e ramenima. "Pa, kako vam drago. Na prtljag je ve unutra, pa bismo
i mi mogli da uemo."
Sve troje uputi e se ka Dalekoj zvezdi. Ki a je postajala sve slabija, ali j
e trava bila prilino nakva ena. Treviz zatee sebe kako hoda pa ljivo, ali Blis je skin
ula papue i, nosei ih u rukama, razdragano je, bosonoga, ljapkala po mokroj travi.
"Divno se oseam", objasni ona, uhvativ i Trevizov pogled.
"Odlino", odvrati on odsutno. A onda dodade, sa prisenkom razdra enosti u g
lasu: "Zbog ega su se svi oni Geanci tako poreali unaokolo?"
"Nastoje da zapamte ovaj dogaaj", odgovori ona, "budui da ga Gea smatra na
roito znaajnim. Vi ste od naroite va nosti za nas, Trevize. Zamislite da ishod ove va e
potrage bude va a odluka da promenite mi ljenje i svrstate se protiv nas; nikada, u
tom sluaju, ne bismo izrasli u Galaktiku, ili ak, ni opstali kao Gea."
"Prema tome, ja za Geu znaim ivot ili smrt; mislim, za itav ovaj svet?"
"Tako, bar, mi smatramo."
Treviz se odjednom zaustavi i skide kabanicu. Na nebu se su se ukazale p
oderotine u oblacima, i kroz njih se moglo videti blistavo plavetnilo. "Ali u ov
om asu, vi imate moj glas za. Ukoliko biste me se, dakle, ovog asa otarasili, moja
bi odluka za vas zauvek ostala povoljna."
"Golane", uzviknu Pelorat zaprepa eno. "U asno je tako ne to i pomisliti."
"Tipino za jednog Izdvojenika", primeti Blis mirno. "Morate shvatiti, Tre
vize, da vi nas ne zanimate kao linost; ak nas ne zanima kakva e konano biti va a odlu
ka. Nas zanima jedino istina, stvarno stanje stvari. Vi ste nam va ni jedino kao n
a vodi do istine, a va a odluka, bilo kakva da bude, uvek e izra avati istinu. Istina j
e, dakle, ono to od vas oekujemo: ukoliko bismo vas se ovog asa otarasili, kako bis
mo vas spreili da promenite svoju odluku, to ne bi znailo ni ta drugo nego da nastoj
imo da od sebe samih prikrijemo istinu."
"A ako vam, na kraju, budem rekao da istina nije u Gei, da li ete s rado u p
rihvatiti da umrete?"
"Ne ba s rado u, ali konaan ishod bio bi isti."
Treviz odmahnu glavom. "Ukoliko postoji i ta to bi me moglo ubediti da Gea
predstavlja moru i da zaista treba da nestane, onda su to upravo rei koje ste ovo
g asa izrekli." Obazrev i se ponovo prema Geancima koji su i dalje stajali pa ljivo p
osmatrajui (i, verovatno, oslu kujui), on upita: "Zbog ega su se tako ra trkali na sve
strane? I zbog ega su se sakupili u tolikom broju? Ako bi samo jedan Geanac ili j
edna Geanka stajali ovde, posmatrali ta se dogaa i pohranili to u svoje seanje - ne
bi li to, istovremeno, bilo dostupno svima drugima, na itavoj planeti? Zar ne bi
ste potom mogli, ukoliko biste to eleli, da informacije uskladi tite na milion najr
azliitijih mesta?"
"Svako od njih ono to se zbiva posmatra pod razliitim uglom", objasni Blis
, "i svako od njih ono to vidi sme ta u delimino razliit um. Kasnije, kada se budu pr
ouavale dobijene informacije, bie jasno da ono to se dogodilo mo e biti shvaeno daleko
bolje na osnovu svih posmatranja uzetih zajedno, nego to bi to bilo mogue na osno
vu jednog jedinog, ma ko bio u pitanju."
"Drugim reima - celina je uvek vea od pukog zbira svojih pojedinanih delova
."

"Upravo tako. Ovog asa, Trevize, izrazili ste su tinski princip opravdanost
i postojanja Gee. Kao pojedinano ljudsko bie vi ste sazdani od, mo da, pedeset bilio
na elija, ali vrednost vas, kao mnogoelijskog organizma, daleko prevazilazi vredno
st tih pedeset biliona elija kao zbira njihovih pojedinanih vrednosti. Ubeena sam d
a se s tim sla ete."
"Tako je", potvrdi Treviz, "sla em se s tim."
On zakorai u brod, a onda se za asak okrenu i jo jednom obuhvati pogledom G
eu. Kratki pljusak uneo je novu sve inu u njenu atmosferu. Pred oima mu se prostira
o zelen, bujan, pitom i tih svet; pravi vrt spokoja sred bura to su vitlale umorn
om Galaksijom.
...I u njemu zaiskri iskrena nada da ga njegove oi vi e nikad nee ugledati.
6.
Kada su se vrata za njim hermetiki zatvorila, Treviza obuze seaj kao da je
od sebe upravo odagnao ako ne moru, a onda u svakom sluaju ne to do te mere neprir
odno da ga je to, ak, spreavalo da slobodno di e.
Bio je, meutim, savr eno svestan da je, u linosti Blis, jedan od inilaca te n
eprirodnosti i dalje bio u njegovoj neprosrednoj blizini. Dok je ona bila tu - i
Gea je bila tu: pa ipak, veoma je dobro oseao da je njeno prisustvo bilo od su tin
skog znaaja. Crna kutija bila je tu i ponovo je dejstvovala, ali se on, ipak, naj
usrdnije nadao da nikada nee postati sasvim spreman da joj pokloni previ e vere.
On se obazre po brodu i ono to ugleda ispuni ga divljenjem. Brod je pripa
dao samo njemu, jo otkako ga je Harla Brano, gradonaelnica Zadu bine, u njegovu utro
bu gotovo na silu ugurala i poslala daleko me zvezde - da poslu i kao ivi gromobran
koji e na sebe privui razorne munje onih koje je smatrala neprijateljima Zadu bine.
Taj zadatak bio je uspe no obavljen, ali je brod i dalje njemu pripadao; i to se nj
ega samog tie, nije imao ni najmanju nameru da ga ikada vrati.
Pripadao mu je, istina, tek nekoliko meseci, ali mu se inio kao jedini do
m koji je ikada imao; jedva se, i to kao kroz izmaglicu, mogao setiti da je neka
da imao dom i na Terminusu.
Terminus! Zabaeno sredi te Zadu bine, stvoreno prema Seldonovom Planu da toko
m narednih pet vekova postavi temelje drugog i jo monijeg Carstva - Carstva iji je
nastanak on, Treviz, po svemu sudei, sada konano osujetio. Odlukom koja je potekla
iz njegovog najdubljeg bia u magnovenju je pretvorio Zadu binu u maleni, neva ni sve
t, a umesto toga otvorio put za nastanak jedne nove zajednice, jednog novog obra
sca ivljenja; zapoeo jednu gotovo zastra ujuu revoluciju koja je trebalo da prema i sve
to se ikada dogodilo jo od pojave prvih mnogoelijskih organizama.
A sada je polazio u veliku potragu koja je njemu samom trebalo da potvrd
i - ili opovrgne - da je odluka koju je doneo bila ispravna.
Sedeo je tako izgubljen u mislima i bez pokreta, a onda estoko zavrte gla
vom. Ustav i, on pohita u komandnu prostoriju i nae se pred kompjuterom.
Blistao je; sve je blistalo. Oni koji su dovodili brod u red zaista su d
ali sve od sebe. Dugmad i ruice koje je gotovo nasumino dodirivao funkcionisali su
besprekorno - ak i besprekornije no ikad. Sistem za provetravanje radio je do te
mere be umno, da je morao da stavi ruku na mre icu za dovod sve eg vazduha da bi se m
ogao uveriti da uop te radi.
Svetlosni nimb na kompjuteru izazovno je svetlucao. Treviz ga dodirnu i
svetlost se razli itavom povr inom komandne table, i na njoj se ukaza e obrisi leve i
desne ljudske ake. On duboko uzdahnu, postav i tek tada svestan da je ve neko vreme
zadr avao dah, gotovo ne di ui. Geanci nisu ni ta znali o zadu binskoj tehnologiji i bil
o je mogue da, ne mislei nikakvo zlo, o tete kompjuter. Meutim, po svemu sudei, bar za
sad nikakve nevolje nije bilo - obrisi aka bili su jo tu.
Ipak, kljunu proveru trebalo je obaviti tek polaganjem vlastitih dlanova
na mesta na kojima su stajali obrisi aka. Za trenutak, Treviz je oklevao. Saznae,
gotovo istog trena, ukoliko ne to nije u redu - ali ako ne to nije bilo u redu, ta on
da? Da bi otklonio kvar morao bi se vratiti na Terminus, a ako bi se vratio tamo
, bio je u to sasvim ubeen, gradonaelnica Brano bezuslovno bi prona la nain da ga vi e
ne pusti. A ako ga ne bi pustila...
Oseao je kako mu srce estoko udara; meutim, nije imalo nikakvog smisla prod
u avati napetost u nedogled.

On ispru i desnu, pa levu ruku, i postavi dlanove na oznaena mesta. U magno

venju, gotovo, u njemu se javi oseaj kao da neiji tui dlanovi vrsto prianjaju uz nje
gove. ula mu postado e beskrajno osetljiva; video je Geu iz svih uglova, zelenu i v
la nu, i Geance kako stoje unakolo, pa ljivo posmatrajui. Nagnav i sebe da pogleda nago
re, ugleda nebo najveim delom prekriveno oblacima. Jo jednom, uz maleni poticaj vo
lje, i oblaci se razdvoji e; pred njegovim oima prostiralo se beskrajno plavo nebo
sa velikim zlatnim diskom geanskog sunca.
Jo jedan mali poticaj volje i plava se nebesa rastvori e i on ugleda zvezde
.
Izbrisa ih odmah jo jednim malenim poticajem volje i zatra i, i ugleda, Gal
aksiju koja mu se, postrance, prikaza kao blistavi toak s paocima. On proveri kom
pjuterizovanu sliku, prilagodi joj smer i zapoe sa menjanjem prividnih tokova vre
mena, nala ui im da se najpre kree u jednom, a potom u drugom pravcu. Zatim utvrdi p
olo aj Sej elovog sunca, najva nije zvezde u blizini Gee; onda sunca Terminusa; potom
Trantora; sve to jedno za drugim, gotovo u hitnji. Putovao je tako od jedne zvez
de do druge na galaktikoj karti koja je bila sme tena u utrobi kompjutera.
A onda ukloni dlanove sa table, dopustiv i da ga svet stvarnosti ponovo ob
ujmi - shvativ i, istovremeno, da je za sve ovo vreme stajao, napola pognut nad ko
mpjuterom i odr avao dlanovima kontakt. Oseti odjednom ukruenost u krstima, i morao
je da dobro protegne mi ie pre no to je seo.
Zurio je u kompjuter sa velikim olak anjem. Radio je savr eno. Kao da je, go
tovo, bio jo prilje niji, i ono to Treviz odjednom oseti prema ma ini moglo bi se jedi
no opisati kao ljubav. Na kraju krajeva, dok ga je dr ao za ake (Treviz odluno odbi
da i sebi samom prizna da o komjuteru misli kao o njoj, ma ini) inili su jedno, i n
jegova, Trevizova volja je upravljala, kontrolisala, do ivljavala i bila deo jedno
g veeg Ja. Iznenada, s malim oseajem nelagodnosti, Treviz pomisli kako on i kompju
ter, iako u znatno manjoj meri, do ivljavaju ono isto to i Geanci do ivljavaju ali, n
aravno, u znatnom veem obimu.
On zavrte glavom. Ne! U ovom sluaju, u vezi izmeu njega i kompjutera, on,
Treviz, bio je taj u ijim se rukama nalazila sva kontrola. Kompjuter mu je u celo
sti bio podreen.
On ustade i pree u dnevne prostorije i ue u obedovaonicu. Bilo je tu u izo
bilju hrane svih vrsta, sa odgovarajuim hladnjacima i ureajima za brzo prigotovlja
vanje jela. Ve je primetio da su knjige-filmovi u njegovoj sobi u savr enom redu, i
bio je u razumnoj meri - ne, potpuno - siguran da je i Peloratova biblioteka bi
la isto tako bri ljivo sreena. Da nije bilo tako, sigurno je da bi mu ve odavno uo gl
as.
Pelorat! To mu misli, istog asa, upravi drugim pravcem. On otvori vrata i
zakorai u Janovljevu sobu. "Pel, ima li kod tebe dovoljno mesta i za Blis?"
"Oh, naravno, svakako."
"Mo emo od zajednike prostorije nainiti spavau sobu za nju."
Blis podi e pogled, irom otvoriv i oi. "Nije mi potrebna nikakva zasebna spavaa
soba. Sasvim sam zadovoljna da ostanem ovde, zajedno s Pelom. Ipak, nadam se da
povremeno, po potrebi, mogu koristiti i druge prostorije. Za gimnastike ve be, na
primer."
"Razume se, sve sobe osim moje."
"Odlino. I sama bih predlo ila takav odgovor. Razume se, isto va i i za vas,
s izuzetkom na e sobe."
"Razume se", odvrati Treviz, i, pogledav i nadole, shvati da stoji na samo
m pragu. Povukav i se za korak, on namr teno dodade: "Ovo nisu mladenake prostorije,
Blis."
"Moram, ipak, rei da su, s obzirom na zbijenost, upravo idealne za te svr
he, pogotovo to ih je Gea svela na polovinu onoga to su bile."
Treviz uini napor da se ne nasmeje. "Moraete biti veoma obzirni jedno prem
a drugom."
"I jesmo", ume a se Pelorat kome oito nije godio predmet razgovora. "Ali st
ari dru e, ne ini li ti se, ipak, da mo e nama dvoma prepustiti da sami sreujemo svoje
stvari?"
"Pa, i ne mogu", odgovori lagano Treviz. "Mora vam biti potpuno jasno da
ovo nisu mladenake prostorije. Nemam ni ta ni protiv ega to ete initi s uzajamnim pris

tankom, ali morate shvatiti da neete biti potpuno izdvojeni. Blis, nadam se da to
shvatate."
"Tu su vrata", odvrati Blis, "i verujem da nas neete uznemiravati kada su
zakljuana - to jest, osim u sluajevima krajnje nu de."
"Naravno da neu. Ipak, znate, zidovi nemaju izolaciju."
"Ono to, Trevize, u stvari, poku avate da ka ete", ree Blis, "jeste da ete uti,
sasvim jasno, svaki razgovor koji bismo mogli voditi, i svaki zvuk koji bismo mo
gli uiniti dok vodimo ljubav?"
"Tako je, upravo to poku avam da ka em. Imajui to u vidu, oekujem da ete shvati
ti da ete morati da ograniite svoje aktivnosti ovde. To vam mo da nee pasti lako, ali
veoma mi je ao, stvari stoje upravo onako kako sam rekao."
Pelorat proisti grlo, a onda ree blagim glasom: "Zna , Golane, to je problem
s kojim sam ve morao da se suoim. Jasno ti je, naime, da sve ono to Blis do ivljava
dok je sa mnom istovremeno do ivljava i itava Gea?"
"Palo mi je ve to na um, Janove", odgovori Treviz, nastojei da ni ne trepn
e. "Meutim, nisam imao nameru da ti to pominjem - bilo je, naime, mogue da to tebi
jo nije palo na pamet."
"Ali jeste, kao to vidi ."
"Ne poklanjajte tome odvi e pa nje, Trevize", ume a se Blis. "U bilo kom trenu
tku na hiljade ljudskih stvorova na Gei prepu taju se zadovoljstvima voenja ljubavi
; milioni, isto tako, jedu, piju i rade stvari koje im se dopadaju. To, naravno,
ini jo intenzivnijom op tu plimu zadovoljstva koje do ivljava Gea - to jest, svaki nj
en deo. Ni e vrste ivotinja, biljke, minerali - svi oni, takoe, imaju svoja razliito
stepenovana zadovoljstva, koja, isto tako, doprinose posvema njem u ivanju u svesnos
ti koje Gea uvek osea u svim svojim delovima; tako ne to nepoznato je na bilo kom d
rugom svetu."
"I mi imamo svoja posebna u ivanja", odvrati Treviz, "koja, ako to elimo, n
a izvestan nain mo emo i deliti; ili ako elimo, zadr ati za sebe."
"Kada biste samo mogli do iveti na a, shvatili biste koliko ste, u tom pogle
du, siroma ni vi Izdvojenici."
"Kako mo ete znati ta ja oseam?"
"ak i ako ne znam ta vi oseate, ipak je razumno pretpostaviti da jedan svet
zajednikih zadovoljstava mora do ivljavati zadovoljstva dublja od onih koja stoje
na raspolaganju nekom izdvojenom pojedincu."
"Mo da je tako, ali ak i ako su moja zadovoljstva oskudna, ipak bih zadr ao z
a sebe, ma koliko tanu ni bili, i svoje radosti i svoja tugovanja; radije bih da j
a budem ja a ne brat po krvi kakvom obli njem kamenu."
"Ne rugajte se", prekori ga Blis. "Vi veoma dr ite do svakog mineralnog sa
stojka u svojim kostima i svojim zubima, i ne biste ba bili sreni da se ijedan od
njih o teti - premda ne poseduje ni malo vi e svesti od bilo kog mineralnog sastojka
u bilo kom obli njem kamenu."
"Tu ste u pravu", odgovori Treviz pomalo oklevajui, "ali ini mi se da smo
se malo udajili od predmeta na eg razgovora. Nimalo me ne zanima ako i itava Gea de
li s vama va a zadovoljstva, ali Blis, ja nisam spreman da ih sa vama delim. ivimo
ovde u skuenim prostorijama, i ne bih voleo da ni posredno budem prinuen da uestvuj
em u va im aktivnostima."
"Drago moje mome", ponovo se javi Pelorat, "ovo je zaista rasprava koja n
e vodi niemu. Stalo mi je koliko i tebi da tvoj oseaj privatnosti ne bude ama ba nii
m naru en. Kao ni moj, uostalom. U svakom sluaju, Blis i ja biemo diskretni; je li t
ako, Blis?"
"Bie, Pele, kako ti bude eleo."
"Na kraju krajeva", nastavi Pelorat, "vrlo je verovatno da emo na raznim
planetama boraviti znatno du e nego u letelici, i to se planeta tie mogunosti za priv
atnost..."
"Ne interesuje me ta ete initi na planetama", presee ga Treviz, "ali na ovom
brodu moja e se re slu ati."
"Sla em se", prihvati Pelorat.
"Prema tome, po to smo to rasistili, mo emo da krenemo."
"Trenutak, samo." Pelorat ispru i ruku i dohvati Treviza za rukav. "Mogli
bismo da krenemo - ali kuda? Ti ne zna gde se nalazi Zemlja, kao ni ja, kao ni Bl

is. Ne zna ni tvoj kompjuter - rekao si mi, sea li se, pre mnogo vremena, da ne ra
spola e nikakvim informacijama o Zemlji. Prema tome, ta sada namerava da uini ? Drago m
oje mome, ne mo e tek tako krenuti i nasumice plutati svemirom."
Peloratove rei izazva e na Trevizovim usnama osmeh, u kom se mogao prepozna
ti oseaj istinske radosti. Po prvi put otkako ga je Gea dr ala u svom naruju oseao se
kao gospodar vlastite sudbine.
"Uveravam te, Janove, da nemam nameru da plutam svemirom. Savr eno dobro z
nam kuda da krenem."
7.
Pelorat tiho zakorai u komandnu prostoriju, po to je prethodno uzalud dugo e
kao da na njegovo jedva ujno kucanje dobije bilo kakav odgovor. Zatekao je Treviz
a kako sedi za komandnom tablom, pogleda netremice uprtog u zvezdanu kartu pred
sobom.
"Golane", zapone Pelorat, i zastade.
Treviz podi e pogled. "Janove! Izvoli, sedi... Gde je Blis?"
"Spava... Vidim da smo u svemiru."
"Dobro vidi ." Treviz nije bio iznenaen blagom primesom iznenaenosti u prija
teljevom glasu. Kod ovih novih gravitacionih brodova praktino je bilo nemogue usta
noviti trenutak poletanja. Nije bilo inercionih efekata; ni udara koje proizvodi
ubrzanje; nikakvog uma; nikakvih vibracija.
Raspola ui svojstvom da se od okolnog gravitacionog polja izdvoji u bilo ko
joj eljenoj meri, ak i u potpunosti, Daleka zvezda kretala je sa povr ine neke plane
te ba kao da klizi kakvim kosmikim okeanom. Za sve to vreme gravitacioni efekti na
samom brodu, paradoksalno, ostali su neizmenjeni.
Naravno, dok se brod jo nalazio u atmosferi nije bilo nikakve potrebe za
ubrzavanjem, tako da se nisu oseale nikakve vibracije niti ulo cvilenje vazduha us
led trenja oko trupa. A kada bi, konano, atmosfera ostala za brodom, moglo se, sv
e intenzivnije, pristupiti ubrzavanju a da to putnici ne osete.
Brod je bio jedinstven u pogledu udobnosti i Treviz odista nije bio u st
anju da sagleda kako bi bilo mogue putovati jo udobnije - osim ukoliko se, jednog
dana, ne pronae nain za tumaranje hipersvemirom bez brodova, i bez obaziranja na o
bli nja, mo da ve intenzivna, gravitaciona polja. U ovom trenutku, meutim, Daleka zvez
da morala je da provede nekoliko dana u postepenom ubrzavanju pri udaljavanju od
Geinog sunca, da bi, kad intenzitet gravitacione sile postane dovoljno slab, po
ku ala da izvede skok u hipersvemir.
"Golane, drago moje mome", obrati mu se Pelorat, "mogu li da za trenutak
porazgovaram s tobom? Nisi previ e zauzet?"
"Nisam, nisam. Kompjuter je, po to sam mu izdao potrebne naloge, preuzeo s
ve na sebe. Katkad mi se, ak, ini i da unapred pogaa kakvi e biti moji nalozi, te poi
nje da ih sledi ak i pre no to mu ih izdam." Treviz ne no prevue rukom preko komandne
table.
"Golane", nastavi Pelorat, "nas dvojica postali smo veoma dobri prijatel
ji za ovo kratko vreme koliko se poznajemo, mada, iskreno da ka em, ini mi se da je
proteklo mnogo vi e vremena. Toliko se toga dogodilo! Oseam se veoma neobino kad po
mislim da je polovinu onoga to mi se uop te dogodilo u mom umereno dugom ivotu mogue
sabiti u svega nekoliko poslednjih meseci. Ili mi se bar ini da je tako. Gotovo b
ih mogao pretostaviti..."
Treviz podi e ruku. "Janove, siguran sam da poinje da se udaljuje od svoje pr
ave teme. Ka e da smo postali veoma dobri prijatelji za vrlo kratko vreme. Tako je,
jesmo, i jo uvek smo prijatelji. Meutim, kad smo ve kod toga, Blis poznaje jo krae, a
sa njom si se zbli io jo vi e."
"To je ne to sasvim drugo", odgovori Pelorat, sa blagim prizvukom zbunjeno
sti u glasu.
"Razume se", prihvati Treviz, "ali ta sledi iz na eg kratkog ali postojanog
priljateljstva?"
"Ako smo, drago moje mome, kao to ka e , i dalje prijatelji, onda e shvatiti da
se moram prepustiti Blis koja mi je, kao to zna , takoe neobino draga."
"Shvatam. I ta s tim?"
"Poznato mi je, Golane, da ti ba nije naroito stalo do Blis, ali meni za l

ju..."

Teviz ponovo podi e ruku. "Trenutak, Janove. Tano, nisam ba oaran sa Blis, al
i isto tako, daleko sam od toga da je
mrzim. U stvari, ne gajim nikakvu odbojnost prema njoj. Ona je veoma pri
vlana mlada ena, ali ak i da nije, tebi za ljubav bio bih spreman da je prihvatim.
Gea je ono to me odbije."
"Ali Blis je Gea."
"Znam, Janove. Upravo je to ono to komplikuje stvari. Sve dotle dok o Bli
s mislim kao o linosti - nema nikakvog problema. Problemi se javljaju tek kada o
njoj ponem da razmi ljam kao o Gei."
"Ali Golane, ti zapravo, nisi ni dao priliku Gei... Dozvoli, stari sru e,
da ti ne to priznam. Dok vodimo ljubav Blis mi ponekad, omoguava da na nekoliko tre
nutaka postanem deo njenog uma. Samo na nekoliko trenutaka, jer, kako mi ka e, pre
star sam da bih mogao da se prilagodim... Oh, ne mr ti se, Golane, i ti bi bio tak
oe prestar za to. Ukoliko bi neki Izdvojenik, poput tebe ili mene, postao deo Gee
tokom vi e nego nekoliko kratkih trenutaka, moglo bi doi do mo danih o teenja; ako bi c
ela stvar potrajala ne to du e, ta bi o teenja postala neispravljiva... Golane, kada bi
samo mogao osetiti..."
" ta? Da mi mozak bude nepopravljivo o teen? Ne, hvala."
"Golane, kao da namerno ne eli da me razume . Mislim samo na onaj kratki tre
nutak sjedinjenja. Ti i ne shvata ta propu ta . To je prosto neopisivo. Blis ka e da u t
ome nalazi najvee mogue u ivanje - kao kad bi se, na ivici smrti od ei, napio divne, sv
e e vode. Ne usuujem se ak ni da zaponem da ti opisujem kakav je to oseaj. Poinje da de
i radost koju su iskusili, svako ponasob, milioni ljudskih bia. Ali ta radost nije
ne to odreeno; kada bi tako bilo, lako bih se i brzo iskljuio. Ona treperi... svetl
uca... pulsira neobinim ritmom koji te jednostavno ne pu ta. To je vea... ne, lep a...
radost od bilo koje koju bi mogao osetiti kao pojedinac. Gotovo bih bio u stanj
u da zaplaem kada bi me je li i..."
Treviz odmahnu glavom. "Neobino si govorljiv, dragi prijatelju, ali mi zv
ui kao da opisuje dejstvo pseudendorfila, ili neke druge droge koja ti, za kratko,
omoguava najvee bla enstvo, po cenu najveeg u asa na du i rok. Ne, nije to za mene! Nisam
nameran da svoju individualnost trampim za kratak oseaj bla enstva."
"Ali, Golane, ja i dalje imam svoju individualnost."
"Ipak, Janove, koliko e dugo biti u stanju da je sauva ukoliko nastavi s tim?
Bie ti potrebno sve vi e i vi e te droge sve dok ti mozak ne bude o teen. Janove, ne sm
e dopustiti da ti Blis to uini... Mo da bi bilo dobro da ja s njom porazgovazgvaram
o tome."
"Ne! Nemoj! Nisi ba uvek taktian, zna , i bojim se da bi je mogao povrediti.
Uveravam te da u tom pogledu vodi o meni vi e brige no to bi ti to mogao i zamisli
ti. O moguem o teenju mog mozga ona brine ak i vi e nego ja sam. U to mo e biti sasvim si
uran."
"Pa, u tom sluaju, Janove, razgovarau s tobom. Nemoj to vi e initi. Pro iveo si
pedeset dve godine sa svojim vlastitim u ivanjem i radostima, i tvoj mozak je u c
elosti njima prilagoen. Ne prenagljuj sa tim novim i neobinim porokom. Platie te ku ce
nu; ako ne odmah, kasnije sigurno..."
"Dobro, Golane", odgovori Pelorat tihim glasom, oboriv i pogled i zagledav i
se u svoje noge. A onda dodade: "Poimo od toga da stvari posmatra na takav nain. A
li ta bi bilo da si neki jednoelijski organizam..."
"Znam na ta cilja , Janove. Zaboravi to. Blis je to ve rekla i uputila me na
analogiju."
"Tako je, ali razmisli na trenutak. Zamislimo neki jednoelijski organizam
sa izvesnom sve u i darom razmi ljanja, i zamislimo ga suoenog sa moguno u da postane vi
ijski organizam. Ne bi li i on jadikovao zbog gubitka svoje individualnosti, i s
gorinom odbacivao mogunost svog utapanja u neki drugi, svepro imajui organizam? I ne
bi li pri tom gre io? Mo e li ijedna pojedinana elija uop te da zamisli mo ljudskog uma?
"
Treviz estoko zavrte glavom. "Ne, Janove, to je pogre na analogija. Jednoeli
jski organizmi ne raspola u nikakvom sve u, niti darom razmi ljanja - ili, ako i raspol
a u, ona je gotovo beskrajno mala da je mo emo smatrati ni tavnom. Za njih objedinjavn
je i gubitak individualnosti znai, zapravo, gubitak neeg to nikada nisu stvarno pos

edovali. Ljudsko bie, meutim, raspola e svesu i poseduje dar razmi ljanja. Ono bi izgub
ilo stvarnu svest i stvarno nezavisan um, i stoga je tvoja analogija neodR iva."
Za trenutak meu njima nastade ti ina, koja gotovo da ih je pritiskala; a on
da Pelorat, nastojei da razgovor uputi drugim smerom, ponovo progovori: "Zbog ega
tako zuri u ekran?"
"Navika", odgovori Treviz, suvo se nasme iv i. "Kompjuter mi ka e da nas geans
ki brodovi ne slede, kao i da seJ elske flote nema na vidiku. Pa ipak, i dalje mot
rim, umiren injenicom da moje oi ne uspevaju da zapaze nikakve brodove - iako su k
ompjuterski senzori stotinama puta osetljiviji i prodorniji od njih. ta vi e, kompj
uter je u stanju da zapazi i najtananije promene u svemiru, promene koja moja ula
nisu u stanju da uoe ni pod kakvim okolostima... Pa ipak, iako svestan svega tog
a, nastavljam da zurim."
"Golane, ukoliko smo prijatelji..." zausti ponovo Pelorat.
"Obeao sam ti da neu uiniti ni ta to bi moglo povrediti Blis; u svakom sluaju,
ni ta svesno."
"Oh, ne to je drugo sad u pitanju. Prikriva od mene pravac na eg puta, kao da
vi e nema poverenja. Kuda smo se uputili? Smatra li da zna gde se Zemlja nalazi?"
Treviz ga pogleda, izviv i obrve. "Izvini. Misli da sam pokopao tajnu dubok
o u sebi, je li tako?"
"Da, ali zbog ega?"
"Zbog ega, zaista, dragi prijatelju, ako ne zbog Blis."
"Blis? Ne eli , dakle, da ona zna? Ali, stari dru e, njoj se mo e u potpunosti
verovati!"
"Nije to u pitanju. Kakvog smisla bi imalo ne verovati njoj? Siguran sam
da, ako samo eli, mo e izvui svaku tajnu iz mog uma. Ne, rekao bih da za to imam mn
ogo detijastiji razlog. Imam, naime, utisak da ti svu svoju pa nju njoj posveuje , i
da ja za tebe vi e ne postojim."
Pelorat je izgledao u asnut. "Ali, Golane, to nije tano."
"Znam, ali ja poku avam da se razaberem u svojim vlastitim oseanjima. Do ao s
i maloas k meni sa svojim bojaznima u pogledu na eg prijateljstva, i razmi ljajui sada
o tome, ini mi se da su i mene skolile sline bojazni. Nisam bio spreman da to ni
samom sebi priznam, ali mi se inilo da me je Blis nekako odvojila od tebe. Mo da sa
m eleo da ti se 'revan iram' krijui stvari od tebe. Detinjasto, kao to rekoh."
"Golane!"
"Rekoh da je to bilo detinjasto, zar ne? Ali postoji li iko ko ponekad n
ije detinjast? Ipak, mi jesmo prijatelji. To smo rasistili, i vi e nee biti nikakvih
igara... Idemo na Komporelen."
"Komporelen?" ponovi Pelorat, za trenutak ni ta ne razumevajui.
"Sigurno se sea mog prijatelja, izdajnika Muna Lija Kompora. Nas trojica s
reli smo se na Sej elu."
Peloratovo lice vidljivo se razvedri. "Razume se da se seam. Komporelen j
e bio svet njegovih predaka."
"Ako je bio. Nisam nipo to spreman da poverujem u sve to je Kompor govorio.
Ali Komporelen je poznat svet, a Kompor je rekao da su njegovi itelji uli za Zeml
ju. Dakle, poi emo tamo i videti ta emo nai. Mo da nas to nikud nee odvesti, ali to je
edina polazna taka koju imamo."
Pelorat proisti grlo, oigledno u nedoumici. "Oh, drago moje mome, da li si
siguran?"
"Ne postoji ni ta u pogledu ega bismo mogli biti ili ne biti sigurni. Raspo
la emo samo tim tragom, i ma koliko on slaba an mogao biti, ne preostaje nam drugo n
ego da ga sledimo."
"Da... Ali ako to inimo na osnovu onoga to nam je Kompor rekao, u tom bism
o sluaju morali da ponovo razmotrimo sve to nam je rekao. Koliko se seam, rekao je,
prilino to naglasiv i, da Zemlja ne postoji kao planeta puna ivota - ve da je njena
povr ina zagaena radioaktivno u i potpuno bez ivota. A ako je tako, onda bez razloga id
emo na Komporelen.
8.
Njih troje obedovali su u trepezariji, gotovo je u celosti ispuniv i svoji
m telima.

"Ba je ukosno", primeti Pelorat s oiglednim u ivanjem. "Jesmo li ovo poneli

sa Terminusa?"
"Ne, nismo", odgovori Treviz. Na e zalihe sa Terminusa odavno su iscrpljen
e. Ovo smo kupili na Sej elu, neposredno pre nego to smo se uputili ka Gei. Neobino,
zar ne? Neka vrsta morske hrane, ali nekako rskava. Izgledala mi je kao kupus k
ada sam je kupovao, ali po ukusu mu ne lii."
Blis ih je slu ala, ali ne ree ni ta. Ona oprezno otkide komadi hrane sa svog
tanjira.
"Mora da jede , draga", obrati joj se Pelorat blago.
"Znam, Pel, jedem."
Treviz se ume a, sa prizvukom nestrplivosti koju nije uspevao sasvim da pr
ikrije: "Imamo i geanske hrane, Blis."
"Znam", odgovori Blis, "ali bih radije da je priuvamo. Ne znamo koliko emo
dugo boraviti u svemiru, i ja u u svakom sluaju morati da se naviknem na hranu Iz
dvojenika."
"Je li ba tako ravo? Ili Gea mora jesti samo Geu?"
Blis uzdahnu. "Postoji, u stvari, jedna na a poslovica koja ka e: 'Kad Gea j
ede Geu, niti se ta gubi niti dobija'. U pitanju nije ni ta drugo do pomeranje sves
ti gore-dole. ta god ja jela na Gei, to jeste Gea, i kada se hrana svari i postan
e deo mene, ona je i dalje Gea. U stvari, zahvaljujui tome to ja jedem, deo onoga t
o unesem u sebe stie mogunost da postoji na vi em nivou svesti, dok, razume se, drug
i delovi bivaju odbaeni na ovaj ili onaj nain i time padaju na skali svesnosti."
Ona vrsto zagrize jedan komad hrane, sna no ga za trenutak vaui, i progutav i ga
, dodade: "U pitanju je svepro imajui protok. Biljke rastu i njima se hrane ivotinje
. ivotinje jedu, i same slu ei kao hrana. Svi organizmi koji umiru stapaju se sa elij
ama humusa, zahvaljujui bakterijama koje izazivaju trulenje, i tako dalje - ali i
dalje ostaju Gea. U tom svepro imajuem protoku svesti uestvuju ak i anorganske mater
ije, i sve u tom protoku povremeno stie mogunost da postoji na vi em nivou svesti."
"Sve to", primeti Treviz, "odnosi se na bilo koji svet. Svaki atom u men
i nosi u sebi dugu istoriju, tokom koje je mogao biti deo mnogih ivih bia, ukljuujui
i ljude, i tokom koje je duga razdoblja mogao provesti kao deo mora, ili biti d
eli grumena uglja, ili kakve stene, ili se, ak, nalaziti u vetru to pirka oko nas."
"Meutim", ree Blis, "na Gei su svi atomi sve vreme i deo jedne vi e planetar
ne svesti, o kojoj vam ni ta nije znano."
"Pa", upita Treviz, " ta se onda dogaa sa tom sej elskom hranom koju upravo j
edete? Da li i ona postaje deo Gee?"
"Postaje - iako prilino sporo. A ono to izluujem ili izbacim iz sebe lagano
prestaje da bude deo Gee. Najzad, ono to izlazi iz mene gubi dodir sa Geom, osta
je bez makar najposrednijeg hiperprostornog dodira sa Geom koji ja odr avam zahval
jujui mojem znatno vi em nivou svesnosti. Upravo zahvaljujui tom mom hiperprostornom
kontaktu sa Geom negeanska hrana, iako veoma sporo, postaje takoe deo Gee."
"A ta je sa geanskom hranom u na im zalihama? Da li e i ona, lagano, postati
negeanska? U tom sluaju, bilo bi bolje da je pojedete to je br e mogue."
"Neka vas to ne brine", odgovori Blis. "Geanska hrana u na im zalihama pri
pravljena je tako da mo e ostati deo Gee i posle veoma dugo vremena."
"A ta e se dogoditi kada mi budemo jeli geansku hranu?" iznenadna upita Pe
lorat. "U stvari, ta se s nama dogaa kada jedemo geansku hranu na samoj Gei? Da li
i mi sami postepeno postajemo deo Gee?"
Blis odmahnu glavom i izraz neobine uznemirenosti za trenutak se javi na
njenom licu. "Ne, ono to vi pojedete postaje izgubljeno za nas. Ili, bar, oni del
ovi koji postanu deo va eg organizma ostaju izgubljeni za nas. Ono to izbacujete os
taje na Gei ili, veoma sporo, ponovo postaje deo Gee, tako da se, na kraju, ravn
ote a ponovo uspostavlja; meutim, usled va e posete mnogi su atomi Gee izgubljeni za
nas."
"Kakav je razlog tome?" upita Treviz radoznalo.
"Niste mogli da podnesete preobra aj, ak ni delimian. Bili ste na i gosti, pri
speli ste na na svet sticajem okolnosti i bez svoje slobodne volje, i da tako ka em
, morali smo vas za titi ak i po cenu gubitaka nekih delia Gee. Spremno smo, mada ne
i sa zadovoljstvom, platili tu cenu."
"Veoma nam je ao zbog toga", ree Treviz, "ali jeste li sigurni da negeansk

a hrana, ili bar, neke vrste negeanske hrane, nee ugroziti va organizam?"
"Nee", odgovori Blis. "Ono to je jestivo za vas, i ja mogu da jedem. Jedva
da uop te postoji problem metabolizacije takve hrane kada je u pitanju Gea, kao i
, uostalom, njenog uno enja u moj organizam. Re je, prvenstveno, o psiholo koj barije
ri, koja umanjuje moje u ivanje u jelu. Zato i jedem sporo; ali navii u se vremenom.
"
"A kako stojimo s moguom infekcijom?" upita Pelorat piskavim glasom, oito
uznemiren. "Ni sam ne shvatam kako na to nisam ranije pomislio. Blis! Veoma je m
ogue da na bilo kom svetu na koji emo se spustiti postoje mikroorganizmi od kojih
niim ne mo e da se za titi , te postoji mogunost da podlegne nekoj najjednostavnijoj infe
ciji. Trevize, moramo smesta da se vratimo."
"Ne panii, Pel, dragi", odgovori Blis sme ei se. "Gea takoe asimiluje mikroor
ganizme koji u mene uu putem hrane, ili na bilo koji drugi nain. to su opasniji to e
br e biti asimilovani - a kako onda i sami postaju deo Gee vi e mi ne mogu i nee nau
diti."
Obed se konano pribli i kraju i Pelorat jo jednom srknu malo svog zainjenog i
toplog vonog soka. "Nek' mi je sa sreom", ree on obrisui usne, "ini mi se da je vrem
e da opet promenimo predmet razgovora. Sve mi se ini da je moj jedini posao na ov
om brodu da menjam teme za razgovor. Za to li je tako?"
Treviz ozbiljno odvrati: "Zato to se Blis i ja hvatamo uko tac oko svake te
me o kojoj nanemo razgovor, i to bi to potrajalo sve dok smo ivi. Oboje zavisimo od
tebe, Janove, da bismo sauvali zdrav razum. Kakvu nam, dakle, sada temu predla e , s
tari prijatelju?"
"Pregledao sam svoje zabele ke o Komporelenu, i itav sektor kome on pripada
do vrha je ispunjen prastarim legendama. Prve naseobine uspostavljene su na Kom
porelenu veoma davno, u prvom milenijumu hipersvemirskih letova. Komporelen ak po
minje i svog legendarnog osnivaa Benbalija, mada ne govori odakle je do ao. Pominje
se samo da je prvobitno ime planete glasilo - Benbalijev svet."
"A koliko, po tvom mi ljenju, ima istine u svemu tome?"
"Mo da samo zrnce, ali ko zna kakvo bi ono moglo biti?"
"Nikada, u savremenoj istoriji, nisam uo ni za koga po imenu Benbali. A t
i?"
"Ni ja, ali zna i sam da se u pozno doba Carstva svesno potiskivalo sve to
se odnosilo na razdoblje pre njegovog nastanka. Tokom nekoliko nemirnih posledn
jih vekova postojanja Carstva vlasti je bilo veoma stalo do toga da suzbije poja
ve lokalnog patriotizma, budui da ga je, sa poprilino opravdanosti, smatrala ozbil
jnim faktorom razjedinjavanja. Sledstveno tome, gotovo u svakom sektoru Galaksij
e istinska istorija, sa potpunim zapisima i preciznom hronologijom, zapoinje iskl
juivo sa trenutkom kada je Trantor nametnuo svoju mo i kada se dotini sektor svrsta
o uz Carstvo ili kada ga je ono prikljuilo sebi."
"Nikada ne bih poverovao da je istoriju tako lako izmeniti", primeti Tre
viz.
"Uglavnom i nije", odvrati Pelorat, "ali odluna i mona vlast u stanju je d
a uini mnogo toga. Ukoliko se dovoljno potiskuje, istorija starih vremena poee konan
o da zavisi od nepotpunih podataka, lagano se svodei na nepouzdana predanja. Goto
vo po pravilu u takvim e predanjima sve vi e mesta nalaziti raznorazna preterivanja
, predstavljajui izvestan sektor kao znatno stariji i moniji no to je po svemu sudei
zaista bio. Bez obzira na to koliko neka legenda mogla biti sme na, ili koliko ne
mogue bilo ono o emu govori, verovanje u nju kod lokalnih itelja esto postaje stvar
patriotizma. Mogu ti pokazati bezbroj pria, gotovo iz svakog ugla Galaksije, u ko
jima se govori o tome da su dotine planete naselili upravo do ljaci sa Zemlje, mada
Zemlja nije uvek ime koje daju svojoj planeti."
"Kako je jo nazivaju?"
"Postoji bezbroj imena. Ponekad je zovu Jedinom; ponekad Najstarijom. Po
nekad je zovu i Meseevim Svetom, zbog, kako neki autori smatraju, d inovskog priron
dnog satelita koji je kru io oko nje. Po drugima, to treba da znai 'Izgubljeni svet
', budui da 'meseev' zapravo znai 'opusto en' - to je u pre-galaktikom jeziku znailo 'i
gubljeno' ili 'napu teno'."
"Janove, stani!" zavapi Treviz. "Mo e tako do u beskraj, sa svim tim autori
tetom i kontra-autoritetom! Ka e da je te legende mogue posvuda nai?"

"Oh da, drago moje mome. Upravo tako. Treba samo da zaroni u njih pa da up
ozna tu ljudsku potrebu da od zrnca istine grade sloj za slojem neistinskog - kao
to koljke na Rampori stvaraju biser oko zrnca peska. Do ove metafore do ao sam ba u
trenutku kada sam..."
"Janove! Stani jo jednom! Reci mi, ima li iega u komporelenskim legendama t
o ih ini razliitim od drugih?"
"A?" Pelorat je za trenutak s nerazumevanjem zurio u Treviza. "Razliitim?
Pa, u njima se tvrdi da se Zemlja nalazi u relativnoj blizini Komporelena, i to
je ono to je neobino. Na veini svetova na kojima se pominje Zemlja, bilo kakvim im
enom je nazivali, postoji te nja da se bude krajnje neodreen u pogledu mesta na koj
em se ona nalazi - sme ta se ili negde veoma, veoma daleko, ili u neki nepostojei k
raj."
"Aha, ba kao to su nam i na Sej elu govorili da se Gea nalazi u hipersvemiru
", zakljui Treviz.
Blis se nasmeja.
Treviz joj uputi brz pogled. "Istina je. Ba to su nam rekli."
"Ne sporim. Samo, zvui tako sme no. Razume se, upravo i elimo da u to veruju
. Za sada, samo elimo da nas niko ne uznemirava, a gde bismo bili mirniji i bezbe
dniji nego u hipresvemiru? ak i ako nismo tamo, sve dok se bude verovalo da smo t
amo bie kao da jesmo tamo."
"Tako je", suvo odvrati Treviz, "i na slian nain neko ili ne to navodi ljude
da veruju kako Zemlja ne postoji, ili da je negde veoma daleko, ili da je zagaen
a radioaktivno u."
"S tom razlikom", dodade Pelorat, " to Kompolerenci veruju da se nalazi ne
gde u njihovoj neposrednoj blizini."
"Ali uprkos tome, veruju da je zagaena radioaktivno u. Na ovaj ili onaj nain,
dakle, svi svetovi na kojima ivi legenda o Zemlji smatraju da se do nje nikako n
e mo e doi."
"Manje ili vi e, u pravu si", potvrdi Pelorat.
"Mnogi na Sej elu veruju da se Gea nalazi negde u njihovoj blizini; neki s
u, ak, sasvim tano ukazali na njenu matinu zvezdu; pa ipak, svi su bili mi ljenja da
je na Geu nemogue doi. Mo da i na Komporelenu postoje ljudi koji ozbiljno smatraju d
a je Zemlja zagaena radioaktivno u i da je mrtav svet; ali koji bi umeli tano da uka u
na njenu matinu zvezdu. I mi emo, onda, krenuti ka njoj, ma koliko nas uveravali d
a joj je nemogue pristupiti. Upravo smo to uinili i u Geinom sluaju."
"Trevize, Gea je bila spremna da vas primi", obrati mu se Blis. "Bili st
e bespomoni u na em zahvatu, ali nijednog trenutka nismo pomi ljali da vam nanesemo n
eko zlo. ta ako je i Zemlja veoma mona, ali ne tako dobrostiva. ta onda?"
"Bez obzira na sve moram doi do nje, i snosiu sve posledice. Meutim, to je
moj zadatak. ak i kada budem ustanovio njen polo aj i budem se uputio ka njoj, za v
as e jo biti vremena da me napustite. Iskrcau vas na najbli em zadu binskom svetu, ili
vas odvesti natrag na Geu, ukoliko vam se to vi e svia, i onda u put Zemlje krenuti
sasvim sam."
"Drago moje mome", prozbori Pelorat, oigledno ojaen. "Ne govori tako. Ne bi
h te ostavio ni u snu."
"Niti bih ja ostavila Pela", dodade Blis, pru iv i ruku i blago pomilovav i Pe
loratov obraz.
"Onda je sve u redu. Jo malo pa emo biti spremni za hiperskok do Komporele
na, a potom, nadajmo se - sledei e biti: pravac Zemlja!"
NA ULAZNOJ STANICI
9.
U av i u njihovu sobu, Blis upita: "Da li ti je Treviz pomenuo da bismo, od
sada pa nadalje, svakog trenutka mogli nainiti skok i nai se u hipersvemiru?"
Pelorat, koji je bio nagnut nad disk za oitavnje, podi e pogled i odgovori:
"Jeste, pre nekoliko trenutaka proverio je instrumente i rekao mi - 'kroz, otpr
ilike, pola asa' ".
"Ne dopada mi se ni sama pomisao na njega, Pele. Nikada mi skok nije pri
jao: uvek mi se inilo kao da mi se sama utroba izvre."

Pelorat kao da je bio pomalo iznenaen. "Blis, draga, uvek sam te zami ljao
kao iskusnog svemirskog putnika."
"Pa, ne bi se to ba moglo rei, i ne mislim, pri tome, samo na sebe kao del
a Gee. Gea u stvari, ba nije imala prilike za redovna svemirska putovanja. Po sam
oj svojoj prirodi ja/mi/Gea niti preuzimamo istra ivanja, niti trgujemo, niti se l
omatamo po svemiru. Ipak, razume se, postoji potreba da imamo nekoga na ulaznim
stanicama..."
"Kao kada smo, rekao bih, imali dovoljno sree da te prvi put susretnemo."
"Ba tako, Pele." Ona mu se umilno nasme i. "Ili ak da iz razliitih razloga po
seujemo Sej el, ili neka druga zvezdana podruja - po pravilu, u punoj tajnosti. Ali
bila to putovanja preuzeta u punoj tajnosti ili ne, ona uvek podrazumevaju skok
- a kada bilo koji deo Gee ini skok sva Gea ga osea."
"Prilino nezgodno", primeti Pel.
"Meutim, moglo bi biti i gore. Pozama na masa Gee ne prolazi kroz skok, tak
o da se njegov efekat u prilinoj meri razvodnjava. Ipak, po svemu sudei, ja ga do iv
ljavam intenzivnije nego veina Gee. Kao to sve vreme poku avam da objasnim Trevizu,
mada je sve to ini Geu u stvari Gea, pojedini njeni delovi nisu, ipak, sasvim iden
tini. U nekim se stvarima meusobno razlikujemo, i moja je osobina, eto, da sam pos
ebno osetljiva na svemirske skokove."
"Trenutak!" uzviknu Pelorat, iznenada se neega setiv i. "Treviz je jednom p
oku ao da mi to objasni. Naime, najneprijatniji oseaj do ivljava se u obinim brodovima
. Na takvim brodovima, ulazei u hipersvemir, ovek napu ta galaktiko gravitaciono polj
e da bi se, po povratku iz hipersvemira, ponovo na ao u njemu. Neprijatan oseaj, up
ravo izaziva taj izlazak i ponovni ulazak u gravitaciono polje. Meutim, Daleka zv
ezda je gravitacioni brod, sasvim nezavistan od gravitacionog polja, i u stvari,
niti ga napu ta niti se ponovo vraa u njega. To i jeste razlog to ni ta neemo osetiti.
Budi uverena u to, draga, govorim ti na osnovu linog iskustva."
"Oh, pa to je divno! Volela bih samo da sam o tome ranije razgovarala s
tobom. U tedela bih sebi dosta brige."
"Postoji prednost i u jednom drugom smislu", nastavi Pelorat, osetiv i se
ohrabrenim u svojoj novoj ulozi vodia kroz astronautike zavrzlame. "Obini brodovi,
tokom leta kroz svemir, dugo pre nego to se nainiti skok moraju da se dr e podalje o
d tela sa velikim masama, kao to su, na primer, zvezde. Deo razloga za to je to je
gravitaciono polje utoliko intenzivnije ukoliko se nalazi bli e nekoj zvezdi - to i
stovremeno, pojaava efekat koji izaziva skok. Pored toga, to je gravitaciono polje
jae, slo enija je i jednaina koju mora proraunati da bi skok bezbedno izveo i da bi s
e na ao u obinom svemiru ba na eljenom mestu.
Meutim, u gravitacionom brodu ne javlja se nikakav oseaj koji prati skok ili, bar, ne takav koji bi bio vredan pomena. Povrh svega, ovaj brod raspola e ko
mpjuterom znatno slo enijm od obinog kompjutera, koji je u stanju da i najslo enije j
ednaine proraunava sa neuobiajenom tano u i brzinom. Ishod toga je da je Dalekoj zvezdi
umesto da se nedeljama udaljuje od neke zvezde u traganju za pogodnim i bezbedn
im mestom za skok, dovoljno svega dva ili tri dana. To posebno dugujemo injenici
da, budui da nismo podlo ni gravitacionom polju, nema nikakvih inercionih efekata;
sledstveno tome, mo emo znatno br e postii eljena ubrzanja nego obini brodovi. Priznaje
m da se ni sam ne snalazim najbolje u svemu tome; meutim, upravo je to ono to mi j
e Treviz rekao"
"Odlino", zakljui Blis, "znai, Trevu treba odati priznanje zbog sposobnosti
upravljanja ovim brodom."
Pelorat se blago namr ti. "Molim te, Blis. Reci 'Treviz'."
"Naravno. Naravno. Ipak, u njegovom odsustvu oseam se malo opu tenijom"
"Ipak, vodi rauna. Nemoj da ti to pree u naviku, draga. Zna i sama kako je
osetljiv na to."
"Nije u tome stvar. Osetljiv je kad sam ja u pitanju. Jednostavno, ne do
padam mu se."
"Nisi u pravu", odvrati Pelorat ozbiljno. "Razgovarao sam s njim o tome.
.. Hajde, hajde, ne mr ti se. Bio sam, drago dete, izuzetno taktian. Uveravao me je
da uop te nije tano da mu se ne dopada . On, jednostavno, gaji podozrenje u pogledu
Gee, i nimalo ga ne usreuje injenica da bi upravo on trebalo da je naini modelom bu
dunosti oveanstva. Ne mo emo mu to zameriti. Prevazii e on to svoje raspolo enje postepe

o, kada bude shvatio prednosti koje nudi Gea."

"Nadam se da je tako, ali nije samo Gea u pitanju. Ma ta da ti je rekao,
Pele - a ne zaboravi da si mu veoma drag i da ne bi hteo da povredi tvoja oseanja
- znam da mu se ne dopadam ja, lino."
"Ne, Blis. Uop te nije tako."
"Uostalom, niko me, Pele, ne mora voleti samo zato to me ti voli . Dozvoli
da ti objasnim. Trev - oh, u redu, Treviz - misli da sam ja robot."
Izgled zaprepra enosti preplavi Peloratovo po pravilu smireno lice. On jedv
a promuca: "Nije valjda da misli da si ti ve taki ljudski stvor?"
"Zbog ega bi to bilo tako neobino? Uostalom, roboti su prvi naselili Geu.
To je poznata i priznata injenica."
"Roboti su mogli biti od pomoi pri tome, kao to ma ine uvek jesu, ali Geu su
naselila ljudska bia; ljudi sa Zemnje. To je ono to Treviz misli; znam da je tako
."
"U Geinom seanju nema ni pomena o Zemlji; ve sam to rekla i tebi i Trevizu
. Meutim, u na im najstarijim seanjima postoje roboti, ak i nakon tri hiljade godina,
roboti koji su na sebe preuzeli zadatak preobra aja Gee u svet na kome je mogu ivot
. U to vreme smo, takoe, stvarali Geinu planetarnu svest - bilo je za to potrebno
mnogo vremena, Pele dragi, i u tome le i jo jedan razlog zbog ega su na a prastara sea
nja tako maglovita - ne zbog toga to ih je, kako Treviz smatra, Zemlja izbrisala.
.."
"Sla em se, draga", prekinu je Pelorat nestrpljivo, "ali ta je s robotima?"
"Pa, kada se Gea konano uobliila, roboti su je napustili. Mi nismo eleli da
roboti ostanu; bili smo, naime, i jo uvek smo, ubeeni da su roboti, na duge staze
, tetni po ljudsku zajednicu, bilo da je u pitanju zajednica Izdvojenika, bilo za
jednica sa planetarnom sve u. Nije mi poznato kako smo do li do takvog zakljuka, ali s
asvim je mogue da se oslanja na ne to iz veoma davne galaktike istorije, tako da ak n
i Geino seanje ne se e toliko unazad."
"Ali ako su roboti oti li..."
"Da, ali ta ako su neki, ipak, ostali? ta ako sam upravo ja jedna od njih
- stara, mo da petnaest hiljada godina. Treviz upravo to misli."
Pelorat lagano odmahnu glavom. "Ali ti nisi..."
"Jesi li sasvim siguran u to?"
"Razume se da jesam. Ti nisi robot."
"Kako to zna ?"
"Znam, Blis. U tebi nema nieg ve takog. Ako ja to ne znam, onda zaista niko
ne zna."
"Ipak, zar ipak ne bi bilo mogue da sam, u svim pojedinostima, od najmanj
ih do najveih, tako ve to nainjena da bi me, jednostavno, bilo nemogue razlikovati od
ljudskog stvora? A ako je tako, na osnovu ega bi me mogla razlikovati od pravog
ljudskog bia?"
"Jednostavno, mislim da nije mogue da bude do te mere savr ena ve taka tvorevin
a", odvrati Pelorat.
"Ali ako je ipak mogue, bez obzira na to ta ti misli ?"
"Ipak, ne verujem u to."
"Razmotrimo to, onda, samo kao mogunost. Kada bih bila robot koga nije mo
gue razlikovati od istinskog ljudskog bia - kako bi se ti, u tom sluaju, oseao?"
"Pa, ja... ja..."
"Budi sasvim odreen. Kako bi se oseao kada bi znao da vodi ljubav s jednim
robotom?"
Pelorat iznenada pucnu prstima. "Zna , postoje legende o enama koje su se z
aljubile u ve taka bia, i obrnuto. Uvek sam tome pridavao samo alegorijsko znaenje, i
nikad mi na pamet nije padalo da bi mogle sadr ati makar i trunicu istine... Narav
no, Golan i ja ak nismo ni uli za re 'robot' sve dok nismo prispeli na Sej el; meutim,
kada sada mislim o tome, ini mi se da ti ve taki mu karci i ene mora da su bili roboti
. Po svemu sudei, takvi roboti mora da su postojali u pradavna vremena. To, dalje
, znai da bi legende trebalo preispitati..."
On se zagnjuri u bezglasne misli. Blis saeka nekoliko trenutaka, a onda b
uno pljesnu rukama. Pelorat se tr e, gotovo poskoiv i.
"Pele dragi", opomenu ga ona, "koristi se svojom mitografijom da bi izbeg

ao odgovor na pitanje koje glasi: kako bi se oseao znajui da vodi ljubav s jednim r
obotom?"
On se nevoljno zagleda u nju. "S neraspoznatljivim robotom? S robotom ko
ji je po svemu nalik na ljudsko bie?"
"Ba tako."
"Pa, u tom sluaju, rekao bih da, prema mom mi ljenju, robot koji je ljudsko
m biu nalik toliko da ga od ljudskog bia nije mogue razlikovati - jeste ljudsko bie.
"
"Upravo sam to elela da ujem od tebe, Pele."
Pelorat prieka jedan trenutak, a onda ree: "A sada, draga, po to si to ula od
mene, nadam se da e mi rei da si istinsko ljudsko bie i da e me osloboditi potrebe da
se rvem sa hipotetikim situacijama?"
"Ne. Neu to uiniti. Upravo si ljudsko bie definisao kao bie koje raspola e svi
m svojstvima istinskog ljudskog bia. Ukoliko smatra da ja posedujem sva takva svoj
stva, svaka potreba za daljim razgovorom istog asa prestaje. Na kraju krajeva, ka
ko ja da znam da ti nisi robot koga je nemogue razlikovati od istinskog ljudskog
bia?"
"Zna , jer ti ja to tvrdim."
"Oh, ali ako jesi robot koga je nemogue razlikovati od istinskog ljudskog
bia, mo da si programiran da mi tvrdi da si istinsko ljudsko bie, i sam verujui u to.
Pogodbeni zakljuci su sve to imamo; zapravo, sve to mo emo imati."
Priviv i se uz Pelorata, ona ga zagrli i poljubi. Pojubac je bio strastven
i dug, i tek nakon izvesnog vremena Peloratu poe za rukom da primeti, pomalo pri
gu enim glasom: "Ali obeali smo Trevizu da kod njega neemo izazivati nelagodu pretva
rajui ovaj brod u mladenaki kutak."
Blis odvrati sa primesom poziva u glasu: "Prepustiemo se sebi samima, i n
emojmo misliti o datim obeanjima."
"Ali ne mo emo, draga", ree Pel, pomalo uznemiren. "Znam da te to mo da razdr
a uje. Blis, ali ja sve vreme razmi ljam; jednostavno, nisam osoba koja bi bila u st
anju da se sasvim prepusti oseanjima. itavog ivota bio sam takav, verovatno zbog to
ga izazivajui neraspolo enje drugih ljudi. Nikada nisam iveo s nekom enom koja mi to,
ranije ili kasnije, ne bi prebacila. moja prva ena... ali ba mi se ne ini prigodni
m priati sad o tome..."
"Tano, nije prigodno, ali nema nikakve tete. Ni ti nisi moj prvi ljubavnik
."
"Oh!" uzviknu Pelorat, s prizvukom jada, a onda brzo dodade, ugledav i sme a
k na Blisinom licu: "Naravno da nisam. Bilo bi to glupo i oekivati... U svakom sl
uaju, mojoj prvoj eni se to nije dopadalo."
"Ali meni se dopada. Tvoja neprestana potreba da uranja u misli ini mi se
veoma privlanom."
"U to ba nisam spreman da poverujem, ali ovog asa, ne to mi se drugo vrzma p
o glavi. Robot ili ljudsko bie - up te nije va no. U pogledu toga smo se ve slo ili. Meut
im, kao to ti je poznato, ja sam Izdvojenik. Ja nisam deo Gee, i kada nas dvoje v
odimo ljubav ti deli oseanja s nekim ko je izvan Gee ak i kada mi, tokom malog broj
a trenutaka, omoguuje da i sam pripadam Gei; ipak, verujem da ta oseanja nemaju ist
u snagu koju bi imala kada jedan deo Gee voli neki drugi njen deo."
"Ljubav s tobom, Pele", odvrati Blis, "ima svojih posebnih ari. Nije mi p
otrebno ni ta drugo."
"Ipak, nije to samo pitanje ljubavi. Jer ti nisi samo ti. ta ako Gea na u l
jubav smatra izopaenjem?"
"Kada bi Gea tako mislila ja bih to morala znati, jer ja sam Gea. A budui
da ja u ivam u tebi, to je sluaj i sa Geom. Dok mi vodimo ljubav, i Gea deli s nam
a na a oseanja, u veoj ili manjoj meri. Kada ja ka em da te volim, to znai da te i Gea
voli, premda je samo meni pripalo u deo da to neposredno inim... Kao da te to zbu
njuje?"
"Budui da sam Izdvojenik, Blis, ne uspevam da te sasvim shvatim."
"Uvek se mo e pribei analogiji sa telom Izdvojenika. Kada ti zvi due neku melod
iju, itavo tvoje telo, ti kao organizam, te i da tu melodiju zvi due, ali oni delovi t
ebe koji to neposredno ine su tvoje usne, tvoj jezik i tvoja plua. Tvoji prsti, na
primer, pri tome ne ine ama ba ni ta."

"Mogu njima da dajem ritam."

"Ali to nije neophodno da bi zvi dukao. Davanje ritma prstima nije in zvi duk
anja, ve ne to to ga prati; slino tome, svi delovi Gee mogu, u ovoj ili onoj meri, pr
atiti ono to ja inim, ili oseam, kao to i ja mogu pratiti, ili oseati, ono to Gea ini.
"Pretpostavljam da se pri tom kod drugih ne stvara oseanje nelagodnosti",
upita Pelorat.
"Nikakvo. Zaista nikakvo."
"Ali to kod mene izaziva udan oseaj odgovornosti. Kada poku avam da te uinim
srenom, imam oseaj kao da moram uiniti srenom itavu Geu, do poslednjeg njenog ostatka
."
"Da, do poslednjeg atoma - ali ti to i ini . Ti na taj nain pridodaje ne to osea
nju zajednike radosti - koje ti nakratko, omoguavam da sa nama podeli . Pretpostavlj
am da je tvoj doprinos odve malen da bi se mogao izmeriti - ali on je tu; i sazna
nje o tome treba da uvea i tvoje u ivanje."
"Voleo bih", odjednom e Pelorat, "da sam siguran da je Golan u dovoljnoj
meri zauzet svojim manevrisanjem kroz hipersvemir i da e u svojoj komandnoj kabin
i ostati jo neko vreme."
" eli da vodimo ljubav, zar ne?"
" elim."
"U tom sluaju uzmi komad hartije, napi i na njemu, 'Mladenaki kutak' i okai g
a spolja na vrata; a ako Treviz uprkos tome ue, pa, bie to onda njegov problem."
Pelorat postupi kako mu je Blis predlo ila, i tokom ljubavnog zanosa kojem
se prepusti e Daleka zvezda konano naini skok. Ni Pelorat ni Blis nisu osetili ni ta;
ali ni ta ne bi osetili ni da su obratili pa nju.

10.
Proteklo je tek nekoliko meseci otkako je Pelorat sreo Treviza i otkako
je po prvi put napustio Terminus. Sve dotle, tokom vi e od pola veka svog ivota (po
galaktikom standardnom vremenu), bio je vrsto vezan za rodnu planetu.
Tokom tih nekoliko meseci, po vlastitom mi ljenju, postao je pravi svemirs
ki vuk. Do sada je iz svemira video tri planete: sam Terminus, Sej el i Geu. Sada
je, na ekranu, pred njegovim oima stajala i etvrta; u ovom trenutku, meutim, samo z
ahvaljujui teleskopskoj slici koju im je predoavao kompjuter. Bio je to Komporelen
.
I ponovo, po etvrti put, osetio je nekako neodreeno razoaranje. Iz nekog ra
zloga i dalje je verovao da je, posmatrajui neki naseljeni svet iz svemira, treba
lo da znai videti obrise njegovih kontinenata okru ene okeanskom masom; ili ukoliko
je u pitanju bio svet bez velikih okeana, onda bar njegova jezera okru ena veliki
m kopnenim masama.
To, meutim, nikada nije bio sluaj.
Ukoliko je svet bio pogodan za ivot, imao je i atmosferu i hidrosferu. A
ukoliko je imao i vazduha i vode, tu su bili i oblaci; a oblaci su uvek zaklanja
li vidik. I tako je Pelorat, jo jednom, zurio u beliaste kovitlace oblaka, povreme
no se probijajui pogledom do bledoplaviastih ili romrkih povr ina.
Pelorat se sumorno zapita da li bi iko bio u stanju da prepozna naki sve
t kada bi mu se ukazao na ekranu sa visine od, recimo, tri stotine hiljada kilom
etara. Kako bi neko, uop te, mogao razlikovati jedan pramen oblaka od drugog?"
Blis pogleda Pelorata, ne skrivajui zabrinutost. "U emu je stvar, Pele? Ne
izgleda naroito sreno."
"Imam utisak da, posmatrane iz svemira, sve planete lie jedna na drugu."
"Pa ta s tim, Janove?" ume a se Treviz, "I na Terminusu, posmatrane sa obzo
rja, sve obale nalik su jedna na drugu, sem ukoliko ti nije poznato ono u ta gled
a - neki odreeni planinski vrh, ili neko ostrvce karakteristinog oblika."
"Svakako", odvrati Pelorat sa prizvukom nezadovoljstva u glasu, "ali u ta
gleda kada ti je pred oima samo gomila plutajuih oblaka? A ak i ako se trudi , pre ne
go to uspe da ne to razazna ve si na tamnoj strani planete."
"Pa, posmatraj malo pa ljivije, Janove. Ukoliko se usredsredi na oblike obl
aka videe da te e da naine mre u koja opasuje planetu, koja kru i oko nekog sredi ta. To s
edi te se, po pravilu, nalazi nad jednim od polova."
"Oko kojeg?" iznenada se zainteresova Blis.

"Budui da se, u odnosu na nas, planeta okree u smeru kazaljke na asovniku,

mi je, po prirodi stvari posmatramo odozgo iznad ju nog pola. Budui da joj se sredi t
e, kako se ini, nalazi oko petnaest stepeni od terminatora - to je linija to je tv
ori senka planete - i da joj je osa nagnuta za dvadeset jedan stepen u odnosu na
ravan njenog kretanja, mo emo zakljuiti da se nalazimo ili usred prolea ili usred l
eta, u zavisnosti od toga da li se pol kree od ili ka terminatoru. Kompjuter je u
stanju da joj izrauna orbitu, i ukoliko to od njega zatra im, da mi pru i tra eni poda
tak u najkraem roku. Imajui u vidu da se glavni grad planete nalazi na njenoj seve
rnoj polulopti, to je sad tamo ili sredina jeseni ili sredina zime."
Pelorat se namr ti. "I sve to si u stanju da zakljui ?" I dalje je zurio u pr
ekriva od oblaka kao da bi ovaj trebalo, ili mogao, da mu se napokon obrati; ali
razume se, od toga ne bi ni ta.
"I ne samo to", dodade Traviz. "Ukoliko pa ljivo posmatra polarne oblasti u
oie da nema rupa u pokrivau od oblaka, ak i kada su ovi po strani od polova. U stvari
, rupe, u oblacima postoje, ali ono to kroz njih vidi su ledene povr ine - u stvari,
belo na belom."
"Oh", uzdahnu Pelorat. "Pa, to bi se moglo i oekivati na polovima."
"Naravno, na planetama pogodnim za ivot. Planete na kojima nema ivota su,
najverovatnije, bez vazduha ili bez vode; ili se na njima nalaze mrlje na osnovu
kojih mo e zakljuiti da joj oblaci ne sadr e vodenu paru, ili da u ledu nema ni traga
vode. Budui, meutim, da na ovoj planeti nema takvih mrlja, mo emo zakljuiti da u nje
nim oblacima ima vodene pare, a u ledu vode.
Sledee to se da zapaziti jeste podruje neprekinute beline na dnevnoj strani
terminatora; izve banom oku ona se ini i veom no to je u stvari. Povrh svega, mo e zapa
ziti i neki narand asti odsjaj, veoma bled, prisutan u reflektovanoj svetlosti; to
znai da je Komporelenevo sunce znatno hladnije od Terminusovog. Sledstveno tome,
Komporelen je hladan svet, onoliko hladan koliko to ivot na njemu mo e podneti."
"Kao da ita knjige, stari dru e", primeti Pelorat zadivljeno.
"Neka te to ne impresionira previ e", odvrati Treviz zadovoljno se sme ei. "K
ompjuter mi je pru io statistike podatke o ovom svetu koji se sasvim lepo mogu upot
rebiti, ukljuujui i podatke o ni oj prosenoj temperaturi planete. U stvari, Komporele
n se nalazi na samom rubu ledenog doba koje bi, kada bi konfiguracija njegovih k
ontinenata bila ne to pogodnija, konano i zavladao planetom."
Blis se ugrize za usnu. "Nisam ba sklona hladnim svetovima."
"Imamo toplu odeu", odvrati Treviz.
"Nije to u pitanju. Ljudska bia nisu, zaista, prilagoena hladnom vremenu.
Mi nemamo ni debelo krzno ni gusto perje, kao ni naslage sale. To to jedan svet p
rihvata hladnou kao da nagove tava da ba ne mari za dobrobit svojih sastavnih delova
."
"Da li je Gea u celosti svet blage klime?" upita Treviz.
"Najveim delom, jeste. Postoje i neke hladnije oblasti, zarad ivotinjskog
i biljnog sveta koji se prilagodio hladnoi, kao i neke toplije, zarad biljaka i iv
otinja kojima je potrebno ne to vi e toplote; meutim, najvei deo planete ima umerenu k
limu, ni previ e hladnu ni previ e toplu, za one kojima to najvi e odgovara, ukljuujui,
razume se, i ljudska bia."
"Naravno, i ljudska bia. Svi sastavni delovi Gee se u tom pogledu imaju s
matrani ivim i ravnopravnim, ali su neki, poput ljudskih bia, oigledno ravnopravnij
i od drugih."
"Ne budite tako a avo sarkastini", odbrusi Blis sa primesom razdra enosti. "Ni
vo i intenzitet svesti i budnost svakako su veoma va ni. Unekoliko ljudsko bie pred
stavlja, meutim, va niji deo Gee no neka stena iste te ine, i svojstva i funkcionisan
je Gee kao celine neminovno su odreeni prema ljudskim biima - mada, ipak, ne u tol
ikoj meri kao to je to sluaj sa svetovima Izdvojenika. tavi e, postoje i trenuci kada
se, kad je to neophodno, Gea utemeljuje u skladu sa potrebama drugih. ak u veoma
dugim intervalima, mogue je da celina bude ustrojena prema potrebama nastalim u
dubinama stenja. Neophodno je da se i takve potrebe zadovolje, budui da bi, u sup
rotnom, Gea kao celina mogla trpeti. Niko ne bi eleo da doe do neke nepotrebne vul
kanske erupcije, zar ne?"
"Ne", slo i se Treviz. "Ne takve koja ne bi bila neophodna."
"Niste ba impresionorani, zar ne?"

"ujte", zapoe Treviz. "Neki od na ih svetova su hladniji od ostalih, a neki

opet topliji; neki su prekriveni prostranim tropskim pra umama, a neki beskrajnim
savanama. Ne postoje ni dva sasvim ista sveta, ali svaki od njih predstavlja dom
za one koji su se navikli na uslove to na njima vladaju. Ja sam se navikao na, u
osnovi, blagu klimu Terminusa - u stvari, postigli smo gotovo geanski stepen um
erenosti - ali elim da, makar samo privremeno, izvesno vreme provedem i na drugaij
em mestima. Ono to mi imamo, Blis, a to Gea nema, jeste raznovrsje... Ukoliko se G
ea pro iri na svu Galaksiju, da li e to znaiti da e, prinudno, svuda zavladati njena
mera umerenosti? Takav nedostatak raznovrsja bio bi gotovo nepodno ljiv."
"Ako bi to bio sluaj, i ukoliko bi raznovrsje zaista bilo toliko po eljno,
pa, bilo bi uinjeno sve da se ono i sauva", odgovori Blis.
"Blagonaklono u, da tako ka em, kakvog centralnog komiteta", dobaci Treviz su
vo. "I samo u onolikoj meri u kolikoj bi to bilo prihvatljivo? Ne, hvala, radije
bih taj posao prepustio samoj prirodi."
"Ali ni vi to niste prepustili prirodi! Svaki danas naseljeni svet u Gal
aksiji bio je, jednom, podvrgnut prilagoavanju. Svi svetovi bili su zateeni u svom
prirodnom stanju, ne naroito pogodnom za ljudsku rasu, i svi su oni bili prilagoe
ni da, svojom umereno u, najbolje odgovore ljudskim potrebama. Ukoliko na ovom svet
u ispod nas vlada hladnoa, sigurna sam da je razlog tome to ljudi koji na njemu ive
nisu bili u mogunosti da ga, bez neprihvatljivih rizika, uine toplijim, do stepen
a potrebne umerenosti. I stoga, nemojte biti ba toliko svetaki edni govorei o prepu ta
nju svega delovanju prirode."
"Pretpostavljam da sada govorite u ime Gee", upita Treviz.
"Ja uvek govorim u ime Gee. Jer, ja sam Gea."
"U tom sluaju, ako je Gea toliko ubeena u svoju superiornost, zbog ega joj
je uop te bila potrebna moja odluka? Zbog ega niste jednostavno krenuli napred i be
z mene?"
Nekoliko trenutaka Blis je utala, kao da pribira misli. A onda odgovori:
"Zbog toga to nije pametno preterano verovati samom sebi. Pa samoj prirodi stvari
, ljudi uvek jasnije sagledavaju svoje vrline nego svoje nedostatke. Mi, meutim,
neizostavno elimo da uinimo ono to jeste pravo, objektivno posmatrano - ukoliko tak
o ne to uop te postoji. Vi ste, po svemu sudei, onaj pomou koga se to da postii u najveo
j meri, i stoga samo vas i odabrali da nas vodite ka tom cilju."
"Ka onom to je objektivno pravo", setno primeti Treviz, "a ak ni ja sam ne
shvatam svoju vlastitu odluku, i tek nastojim da za nju naem opravdanje."
"Nai ete ga", ree Blis.
"Nadam se", prihvati Treviz.
"Pa, stari dru e", ume a se Pelorat, "sve mi se ini kao da je iz ove sada nje r
asprave Blis veoma lako izi la kao pobednik. Zbog ega nikako ne eli da se suoi sa injen
com da njeni argumenti sasvim lepo opravdavaju tvoju odluku da Gea treba da bude
model za budunost itavog oveanstva?"
"Zbog toga", grubo odvrati Treviz, " to u vreme kada sam svoju odluku dono
sio za te argumente nisam znao. Ni o emu to se odnosi na Geu nisam u trenutku svoj
e odluke znao. Ne to drugo je uticalo tada na mene, makar nesvesno, ne to to nema nik
akve veze sa Geom, ne to znatno su tinskije. I ja moram ustanoviti ta je to bilo."
Pelorat podi e ruku, kao da eli da ga umiri. "Ne ljuti se, Trevize."
"Ne ljutim se. Samo nalazim se pod neizdr ivim pritiskom. Ne elim da budem
sredi te itave Galaksije."
"Ne krivim vas zbog toga, Trevize", ree Blis, "i zaista mi je ao to vas je
ono to nosite u sebi dovelo u taj polo aj... Kada oekujete da emo se spustiti na Komp
orelen?"
"Kroz tri dana", odgovori Treviz, "Ali najpre se moramo spustiti na jedn
u od ulaznih stanica u njegovoj orbiti."
"Nadam se da nee biti problema, a?" upita Pelorat.
Treviz sle e ramenima. "To zavisi od broja brodova koji takoe ele da se spus
te na planetu, od broja ulaznih stanica, i pre svega, od pravila koja reguli u dav
anje ili uskraivanje saglasnosti za spu tanje. Povremeno se ta pravila menjaju."
Pomalo uzbueno Pelorat upita: " ta ti znai to 'uskraivanje saglasnosti'? Kako
uop te mogu uskratiti saglasnost za spu tanje graanina Zadu bine? Zar Komperelen nije l
an Zadu binske federacije?"

"Pa, i jeste i nije. Postoje tu neke pravne tananosti, i ja nisam ba sigu

ran kako ih na Komporelenu tumae. Mislim da postoji mogunost da nam uskrate saglas
nost za silazak, mada, s druge strane, ne verujem da postoje ozbiljni izgledi za
to."
"A ako nas odbiju, ta emo onda?"
"Nisam sasvim siguran", odgovori Treviz. "Saekajmo, najpre, da vidimo ta e
se dogoditi pre ne to pristupimo razmatranju povlaenja prinudnih poteza."
11.
Ve su se dovoljno pribli ili Komporelenu da su ga, i bez teleskopskog uveava
nja, mogli sagledati kao zama nu svemirsku loptu. Uz pomo teleskopa, meutim, mogle s
u se videti i ulazne stanice. Nalazile su se dublje u svemiru od svega to je kru il
o u orbiti planete i bile su blistavo osvetljene.
Sa strane sa koje joj se Daleka zvezda pribli avala, iznad njenog ju nog pol
a, polovina planete bila je sve vreme obasjana sunevom svetlo u. Ulazne stanice na n
jenoj nonoj trani mogle su se, naravno, znatno jasnije videti, poput blistavih ma
lenih estica. Bile su pravilno rasporeene, tvorei polukrug u odnosu na planetu; est
stanica moglo se jasno videti (na osvetljenoj strani bilo ih je, bez sumnje jo
est
) i sve su jednomerno i istom brzinom kru ile oko planete.
Pomalo zadivljen prizorom, Pelorat upita: "Vidim jo neke svetlucave take,
bli e povr ini planete. ta one predstavljaju?"
"Ne znam pojedinosti o Komporelenu i ne mogu ti dati taan odgovor", odazv
a se Treviz. "Mo da su u pitanju fabrike ili laboratorije, a mo da, ak, i svemirska n
aselja. Neke planete te e da takva zdanja dr e u potpunom mraku, izuzev kada su u pi
tanju ulazne stanice. Na primer, i sa Terminusom je takav sluaj. Meutim, po svemu
sudei, Komporelen je u tom pogledu znatno liberalniji."
"Na koju stanicu misli da se spustimo, Golane?"
"To zavisi od njih. Ve sam im uputio na zahtev da se spustimo na Komporele
n, i oekujem da nam jave na koju stanicu da pristanemo, i kada. Dosta zavisi od t
oga koliko brodova u ovom asu sti e s istom namerom. Ukoliko ima po desetak brodova
na svakoj ulaznoj stanici koji ekaju na red, nee nam preostati ni ta drugo do da bu
demo strpljivi."
"Samo sam dva puta do sada bila na hipersvemirskoj udaljenosti od Gee",
ree Blis, "i to oba puta kada sam bila na ili u blizini Sej ela. Ali jo nikada nisam
bila na ovolikoj udaljenosti."
Treviz je o tro pogleda. " ta to menja na stvar? Jo uvek ste Gea, zar ne?"
Za trenutak Blis kao da obuze ljutnja, a onda joj se raspolo enje naglo pr
omeni i ona se nekako zbunjeno zakikokta. "Moram vam priznati, Trevize, da ste m
e ovog puta zatekli. U stvari, postoje dva znaenja u rei 'Gea'. Jedan nain mo e se up
otrebiti da bi se oznaila planeta u fizikom smislu rei, kao vrsto loptasto telo to le
bdi u svemiru. Mo e se, s druge strane, upotrebiti i da oznai planetu kao ivi organi
zam, koji u sebe ukljuuje i to fiziko telo. Istinu govorei, trebalo bi da koristimo
dve razliite rei da bismo oznaili ta dva razliita pojma; meutim, Geanci uvek imaju u
vidu kontekst, lako prepoznaju na ta se re tano odnosi. Priznajem da to u pojedini
m trenucima mo e zbuniti Izdvojenike."
"Pa, u tom sluaju", nastavi Treviz, "imajui u vidu da ste mnogo hiljada pr
aseka udaljeni od Gea kao fizikog tela, da li ste jo deo nje kao ivog organizma?"
"Kada je u pitanju ivi organizam, jo sam Gea."
"U potpunosti?"
"Gotovo u potpunosti. Sigurna sam da sam vam ve pomenla da na hipersvemir
skim udaljenostima postoje izvesne te koe da se i dalje ostane deo Gee, ali i dalje
sam Gea."
"Nije li vam ikad pao na um", nastavi Treviz, "da bi se Gea mogla prikaz
ati nekome kao galaktiki kraken - mitsko udovi te sa bezbrojnim pipcima - ije hvatalj
ke se u posvuda? Dovoljno bi bilo da na svaki od naseljnih svetova postavite po ne
koliko Geanaca, i zaas biste sazidali tu va u Galaktiku. U stvari, mo da ste to ve i ui
nili. Gde se nalaze ti va i Geanci? Pretpostavljam da ih se nekoliko mo e nai na Term
inusu, a takoe nekoliko i na Trantoru. Koliko ste se jo rasprostrli?"
Blis se oigledno oseala nelagodno. "Rekla sam jednom da vam nikada neu govo
riti la i, Trevize, ali to nipo to ne znai da se oseam obaveznom da vam ka em punu istin

u. Postoje stvari koje nemate potrebe da znate, a polo aj i identitet pojedinanih d

elova Gee spadaju meu njih."
"Da li je, Blis, potrebno da znam razlog za postojanje tih pipaka, ak i a
ko mi nije poznato gde se nalaze?"
"Prema mi ljenju Gee - nije potrebno."
"Pretpostavljam, ipak, da mi je dozvoljeno da nagaam. Vi, recimo, smatrat
e sebe uvarima Galaksije?"
"Na a je istinska te nja da Galaksiju odr imo spokojnom i bezbednom, miroljubi
vom i naprednom. Seldonov Plan, bar kako ga je prvobitno zamislio Hari Seldon, t
rebalo je da dovede do stvaranja Drugog galaktikog carstva, stabilnijeg i delatni
jeg no to je bilo ono koje mu je prethodilo. ini se da se Plan, koji je Druga Zadu b
una sve vreme prilagoavala i dopunjavala, do sada sasvim dobro pokazao."
"Ali Gea ne eli da Drugo galaktiko carstvo bude uspostavljeno, bar ne u kl
asinom smislu, je li tako? Ono to vi elite jeste Galaktika - itava Galaksija kao jed
an ivi organizam."
"Ukoliko nam vi to budete dozvolili nadamo se da emo, vremenom, dobiti Ga
laktiku. Ukoliko nam, pak, ne budete dozvolili, okrenuemo sa ka stvaranju Seldono
vog Drugog carstva, nastojei da ga uinimo to mo emo bezbednijim."
"Ali ta nije u redu sa..."
Uho mu je uhvatio blag, ali uporan signal. "Kompjuter me poziva", saop ti
Treviz. "Rekao bih da primamo uputstva za sletanje na neku od ulaznih stanica. O
dmah se vraam."
On ue u komandnu prostoriju i stavi dlanove na oznaena mesta na komandnoj
ploi, smesta ustanoviv i da zaista dobija uputstva za prilazak jednoj od ulaznih st
anica - njene koordinate, zajedno sa linijom povuenom od Komporelenevog sredi ta do
njegovog severnog pola; bila je to zadata ruta prilaska.
Treviz potvrdi signalom svoj pristanak, a onda se dublje zavali u naslon
jau.
Seldonov Plan! Koliko samo dugo nije ni pomislio na njega! Prvo galaktiko
carstvo se raspalo i tokom pet stotina godina, ve, Zadu bina je rasla, najpre kao
takmac tog istog carstva a potom i na njegovim razvalinama - sve u savr enom sagla
sju sa Planom.
Do lo je i do jednog zastanka koji je prouzrokovao Mazgov, zapretiv i, u jed
nom trenutku, da Plan raznese u komadie, ali se Zadu bina nekako izvukla - mo da uz p
omo sve vreme skrivene Druge Zadu bine, a mo da i uz pomo jo bolje skrivene Gee.
A sada se nad Planom nadnosila pretnja vea no to je ikad bila ona koju je
Mazgov najavio. Trebalo je napustiti plan o vaspostavljanju Carstva zarad neeg sa
svim drugaijeg od iega poznatog iz istorije - zarad Galaktike. I on se slo io s tim!
Zbog ega? Da li je postojao nedostatak u Planu? Neki su tinski nedostatak?
U jednom sevu saznanja Trevizu se uini da nedostatak zaista postoji i da
mu je jasno u emu se sastoji, da mu je bilo jasno jo u trenutku kada je donosio sv
oju odluku - ali to saznanje... ukoliko je uop te bilo to... i e e iz njegovog uma isto
tako brzo kao to je i do lo, ostaviv i ga pustim.
Mo da je to bila samo prikaza: prikaza u trenutku kada je donosio svoju od
luku, kao i sada. Na kraju krajeva, on o Planu nije znao ni ta vi e od osnovnih pret
postavki koje su, ini se, opravdale psihoistoriju. Mimo toga, nisu mu bile poznat
e nikakve pojedinosti, i sasvim sigurno, ni najmanji zarez u njegovoj uzvi enoj ma
tematici.
On sklopi oi i misli stado e da mu blude...
Nije bilo niega.
Mo da je u pitanju bila dopunska mo koju je na njega preneo kompjuter? On p
ostavi dlanove na komandnu plou i oseti toplotu mesta na kojima su stajali obrisi
ljudskih aka. Ponovo sklopiv i oi, on se zanese u misli...
Ponovo, nije bilo niega.
12.
Komporelenac koji je prispeo na njihov brod pokaza im svoju holografsku
identifikacionu karticu, koja je prilino verno prikazavala njegovo bucmasto lice,
pro arano retkom bradicom. Na dnu kartice stajalo je njegovo ime: A. Kendraj.
Bio je onizak, a i telo mu je bilo okruglasto, ba kao i lice. Delovao je

sve e i opu teno dok je razgledao brod s neprikrivenim izrazom zadivljenosti.

"Kako ste uspeli da se spustite tako brzo?" upita on. "Oekivali smo vas t
ek kroz dva asa."
"Ovo je potpuno novi model svemirskog broda", odvrati Treviz s neobavezu
juom ljubazno u.
Kendraj, meutim, nije bio ni mlad ni naivan, kako je izgledao. U av i u koman
dnu prostoriju, on bez oklevanja upita: "Gravitacioni pogon?"
Treviz nije video nikakvog razloga da oporgava ne to to je bio do te mere oi
gledno. On potvrdi bezlinim glasom: "Tako je."
"Veoma zanimljivo. Slu ate o njima, ali nekako, nikad niste u prilici i da
ih vidite. Motor mu je u trupu?"
"Tako je."
Kendraj baci pogled prema kompjuteru. "Kompjuterska mre a, takoe?"
"Tako je. U svakom sluaju, tako su mi rekli. Nisam proveravao."
"Pa dobro. Ono to mi treba jeste brodska dokumentacija: broj ma inskog post
rojenja, mesto gde je brod sagraen, identifikaciona ifra, i sline drangulije. Sigur
an sam da se svi podaci nalaze u kompjuteru, i da je on u stanju da karticu sa p
odacima koji su mi potrebni izbaci za pola sekunde."
Zaista, bilo je potrebno tek ne to malo vi e vremena. Kendraj se ponovo obaz
re po brodu. "Na brodu ste vas troje, je li tako?"
"Tako je", odgovori Treviz.
"Ima li ivotinja? Biljaka? Va e zdrastveno stanje?"
"Ne. Ne. Dobro", odgovori Treviz.
"Hm!" pomrlja Kendraj, pravei zabele ke. "Mo ete li staviti aku ovde? Rutinska
provera, znate. Desnu aku, molim vas."
Treviz zlovoljno osmotri aparat. Ulazio je sve vi e i vi e u upotrebu, i pos
tajao sve slo eniji. Na osnovu toga kako im je izgledao mikrodetektor mogli ste, g
otovo, sasvim precizno odrediti koliko su neki svetovi uznapredovali ili koliko
su zaostali. Sada je ve bilo sasvim malo svetova, ma koliko zaostali bili, koji n
isu raspolagale makar jednim mikrodetektorom. Sve je poelo konanim raspadom Carstv
a; svako je ispoljavao sve nagla eniju te nju da se za titi od zaraza i tuih mikroorgan
izama.
" ta je to?" upita Blis tihim i radoznalim glasom, iste ui vrat da osmotri sp
ravu najpre s jedne, a potom i s druge strane.
"Mislim da tu spravu nazivaju mikrodetektorom", odgovori joj Pelorat.
"Nema u njoj nieg tajanstvenog", dopuni ga Treviz. "Spravica automatski p
retra uje pojedine delove va eg tela, spolja i iznutra, tragajui za mikroorganizmima
koji bi mogli biti prenosnici zaraza."
"Ovaj je u stanju i da razvrstava mikroorganizme", dodade Kendraj, s oigl
ednim prizvukom ponosa u glasu. "Napravili smo ga ovde, na Komperelenu... Dakle,
ukoliko nemate ni ta protiv, molim vas va u desnu aku."
Treviz uvue svoju desnu aku u aparat, posmatrajui kako niz malenih crvenih
takica poigrava du nekoliko vodoravnih linija. Kendraj dodirnu jedno dugme, i kroz
prorez se smesta pojavi kartica u koloru. "Molio bih vas da ovo potpi ete, gospod
ine", ree on.
Treviz se potpisa. "Nije lo e, nadam se?" upita on. "Valjda nisam u prevel
ikoj opasnosti?"
"Nisam lekar, i ne bih umeo da vas uputim u pojedinosti", odgovori Kendr
aj, "ali aparat nije zabele io ni ta to bi zahtevalo da vam uskratim silazak, ili zbo
g ega biste morali u karantin. A to je sve to mene interesuje."
"Ba sam sretan koliko sam te ak", odvrati Treviz suvo, tresui akom da odagna
slaba an oseaj peckanja.
"Vi ste na redu, gospodine", obrati se Kendraj Peloratu.
Uz malo oklevanja Pelorat uvue aku u aparat, a potom potpisa karticu.
"I vi, gospoo."
Nekoliko trenutaka docnije Kendraj je zbunjeno zurio u aparat, a onda ree
: "Nikad jo nisam video ni ta slino ovome." On pogleda u Blis s izrazom zadivljenost
i. "Negativno. Potpuno negativno."
Blis se ljupko nasme i. "Ba divno."
"Da, gospoo. Zavidim vam." On ponovo pogleda prvu karticu, a onda zatra i:

"Molim vas va e isprave, gospodine Treviz."

Treviz mu predade isprave. Baciv i pogled na njih, Kendraj je, ini se, bio
jo vi e iznenaen. "Venik sa Terminusa?"
"Tako je."
"Visoki zvaninik Zadu bine?"
Treviz hladno odvrati: "Upravo tako. Pa, da okonamo posao to pre mo emo. Sla e
te li se?"
"Vi ste zapovednik broda?"
"Da, jesam."
"Razlog posete?"
"Bezbednost Zadu bine: to je jedini odgovor koju vam mogu pru iti. Shvatate
li?"
"Shvatam, gospodine. Koliko dugo nameravate da ostanete?"
"Ne znam. Mo da nedelju dana."
"Vrlo dobro, gospodine. A ovaj drugi d entlmen?"
"To je dr Janov Pelorat", odgovori Treviz. "Imate njegov potpis na karti
ci, i ja jemim za njega. On je naunik sa Terminusa, i moj saradnik u poslu zbog ko
jeg sam ovde."
"Shvatam, gospodine, ali moram pogledati i njegove isprave. Pravila su p
ravila, bojim se. Nadam se da shvatate, gospodine."
Pelorat izvue svoje isprave.
Kendraj odobravajui klimnu glavom. "A vi, gospoo?"
"Bojim se da nemam isprava, gospodine", odgovori Blis.
Kendraj se namr ti. "Molim?"
Treviz se ume a. "Mlada dama nije ponela sa sobom svoje isprave. Mali prev
id. Ali s njom je sve u savr enom redu. Preuzimam svu odgovornost na sebe."
" eleo bih da mogu tako da postupim", odgovori Kendraj, "ali nemam ovla enja
za to. Sva odgovornost je na mojim leima. Meutim, s obzirom na okolnosti, verujem
da nismo suoeni s nere ivim problemom. Ne bi trebalo da postoji nikakva te koa da se p
ribavi duplikat. Mlada dama je, pretpostavljam, takoe sa Terminusa?."
"Ne, nije."
"Onda, sa nekog od zadu binskih podruja?"
"Pa, ne bi se ba moglo rei."
Kendraj se o tro zagleda u Blis, a onda u Treviza. "To nam, venie, komplikuj
e stvari. Mo da e nam biti potrebno osetno vi e vremena da pribavimo duplikat sa neko
g ne-zadu binskog sveta. Budui da niste graanin Zadu bine, mis Blis, moram zatra iti da
mi ka ete na kojem ste svetu roeni i ime sveta iji ste graanin. Nakon toga moraete saek
ati da stignu duplikati va ih isprava."
"Trenutak, gospodine", ponovo se ume a Treviz. "Ne vidim nikakvog razloga
za bilo kakvo ekanje. Ja sam visoki zvaninik Zadu bine i ovde sam poslom od veoma ve
like va nosti. Ne mogu gubiti vreme ekajui na nekakvo bedno pare hartije."
"Ne odluujem ja o tome, venie. Kada bi bilo do mene, pustio bih vas da ovog
asa krenete na Komperelen; meutim, jedna knji urina puna pravila obavezuje me u sva
koj pojedinosti. Moram slediti ta u knjizi pi e, ili u dobiti po glavi... naravno, p
retpostavljam da vas neki zvaninik kompolerenske vlade oekuje. Ukoliko mi ka ete o k
ome je re, stupiu u vezi s njim, i ukoliko mi on naredi da vas pustim - pa to e bit
i sve."
Treviz je trenutak oklevao. "Re je o politikom pitanju, gospodine Kendraj.
.. Ali mogu li da razgovaram sa va im pretpostavljenim?"
"Razume se, ali ne mo e se do njega tek tako..."
"Siguran sam da e se neizostavno pojaviti, im uje da je u pitanju jedan zva
ninik Zadu bine..."
"U stvari", pripomenu Kendraj, "meu nama budi reeno, ini mi se da bi upravo
to moglo uiniti stvar jo te om. Kao to vam je poznato, mi nismo deo centralne zadu bin
ske teritorije. Deo smo Zadu bine kao pridru ena sila, i veoma ozbiljno shvatamo taj
svoj status. Na i ljudi ba ne eznu da ih smatraju zadu binskim pajacima - slu im se, na
dam se da me shvatate, izrazom koji je ovde u irokoj upotrebi - i koriste svaku p
riliku da ispolje svoju nezavisnost. Moj bi pretpostavljeni mogao oekivati da e bi
ti dodatno pohvaljen ukoliko uskrati uslugu jednom zadu binskom zvaniniku."
Treviz se smrknu. "I vi, isto tako?"

Kendraj odmahnu glavom. "Ja ne uestvujem u pravljenju politike, gospodine

. Niko me nee posebno pohvaliti ni za ta. Srean sam ako samo dobijem svoju platu. M
ogu biti samo ka njen, i to vrlo lako. A to nije ono to bih eleo da mi se desi."
"Kao to vam je poznato, imajui u vidu moj polo aj mogao bih se pobrinuti za
vas."
"Ne, gospodine. ao mi je ako je ono to ka em drsko, ali ne verujem da biste
bili u stanju... I gospodine, ma koliko mi je neprijatno da to ka em, molim vas da
mi ne nudite ni ta od vrednosti. Vremena su takva da posebno vole slu benike koji s
e bave takvim stvarima, posebno ih istiu - razume se, u negativnom smislu."
"Nisam nameravao da vas podmiujem. Samo sam razmi ljao o tome ta bi vam se m
oglo dogoditi ukoliko doe do u iju gradonaelnice Terminusa da ste stali na put mojoj
misiji."
"Venie, savr eno sam bezbedan sve dok sledim propisana pravila. A ukoliko lan
ovi komporelanskog prezidijuma zbog toga dobiju preko nosa od strane Zadu bine - t
o je njihov problem, ne moj. Meutim, ukoliko bi vam to moglo biti od pomoi, gospod
ine, mogu propustiti brod sa vama i gospodinom Peloratom. Madam Blis mo e ostati o
vde na stanici; poslali bismo je dole za vama im stignu duplikati njenih isprava.
Ukoliko, iz bilo kog razloga, njene isprave nije mogue pribaviti, poslaemo je trg
ovakim brodom nazad na njen svet. Bojim se, samo, da bi u tom sluaju neko morao da
plati kartu za njeno putovanje."
Uhvativ i, krajikom oka, izraz koji se pojavio na Peloratom licu, Treviz up
ita: "Gospodine Kendraj, mogu li za trenutak da razgovaram s vama nasamo, u koma
ndnoj prostoriji?"
"Svakako, ali ne mogu jo dugo ostati na brodu, jer i inae biti podvrgnut sa
slu anju."
"Nee biti dugo", ree Treviz.
U komandnoj prostoriji, Treviz naini itavu predstavu pa ljivo zatvarajui vrat
a, a onda se Komporelencu obrati prigu enim glasom. "Bio sam, gospodine Kendraj, n
a mnogim mestima irom svemira, ali jo se nikad nisam suoio sa tako tvrdim po tovanjem
pravila o ulasku na jedan svet, posebno kada su u pitanju graani Zadu bine i njeni
zvaninici."
"Ali mlada dama nije graanin Zadu bine."
"Bez obzira na to."
"Znate", napomenu Kendraj, "te stvari dogaaju se u ciklusima. Imali smo n
ekoliko skandala, i upravo sada, prilino je gusto. Idue godine mogli biste mo da proi
bez ikakvih pote koa, ali ovog asa, zaista ni ta nisam u stanju da uinim."
"Poku ajte, ipak, gospodine Kendraj", ree Treviz, napadno umilnim glasom. "
Staviu se u va e ruke, i obraam vam se kao mu karac mu karcu. Pelorat i ja nalazimo se v
e du e vreme u ovoj misiji. On i ja. Samo on i ja. Dobri smo prijatelji, ali i usam
ljeni - nadam se da me razumete. Pre nekog vremena, Pelorat ja naleteo na ovu ml
adu damu. Ne treba ni da vam pominjem ta se dogodilo, ali u svako sluaju, odluili s
mo da je povedemo sa sobom. Zdravo je za obojicu koristiti se njenim uslugama, t
u i tamo.
S druge strane, Pelorat ima jedno ensko eljade, tamo na Terminusu. Ja nema
m nikakvih obaveza, razumete, ali Pelorat je ve u godinama, u dobu kad ljudi poinj
u pomalo da oajavaju. Javlja im se ' al za mlado u', ili ne to poput toga. Jednostavno,
ne mo e bez nje. S druge strane, ukoliko bude zvaninog pomena o njoj, jadni Pelorat
, kada se vrati na Terminus, morae da proe kroz pravi rusvaj.
Nema nieg lo eg u svemu tome, shvatate i sami. Mis Blis, kako sama sebe naz
iva - lepo ime, imajui u vidu njen zanat - nije ba sasvim bistro devoje; to, uostal
om, od nje ni ne oekujemo. Morate li je uop te i pominjati? Ne mo ete li jednostavno,
navesti samo Pelorata i mene kao jedine putnike na brodu? Uostalom, samo smo mi
i bili zapisani kao putnici kada smo odlazili sa Terminusa. Nema, stoga, nikakv
e potrebe za nekom zvaninom bele kom o nekoj eni. Na kraju krajeva, savr eno je zdrava
. To ste i sami primetili."
Kendraj se iskezi. "Zaista ne bih eleo da vam stvaram neprilike. Shvatam
va polo aj i, verujte mi, saoseam s vama. Znate, niste ba u pravu ako mislite da je z
abavno provesti po nekoliko meseci u smeni ovde u stanici. A nije ni pouno; nije,
bar, na Komporelenu." On zavrte glavom. "I ja imam enu, te vas stoga razumem...
Ali znate, ukoliko vas propustim... im ustanove da, ovaj, gospoa nema isprave, eto

nje u zatvoru, a gospodin Pelorat i vi nai ete se u nevolji o kojoj e se uti do Ter
minusa. to se mene tie, ja zasigurno ostajem bez posla."
"Gospodine Kendraj", nastavi Treviz s ubeivanjem, "budite sigurni u jednu
stvar. im stignemo dole na Komperelen, biu savr eno bezbedan. Razgovarau o svojoj mi
siji s nekom pravom lino u, i kada to bude obavljeno, nee biti vi e nikakvih neprilika.
Preuzeu svu odgovornost za ono to se ovde dogodilo - ukoliko do toga doe, u ta sumn
jam. ta vi e, preporuiu vas za unapreenje, i budite uvereni da ete ga i dobiti, jer u s
ima onima koji budu oklevali nagovestiti da e imati Terminus za vratom... I tako,
daemo i Peloratu priliku."
Kendraj je trenutak oklevalo, a onda se saglasi: "U redu. Propustiu vas ali imajte sledee u vidu: od ovoga asa poinjem da razmi ljam kako da, ukoliko stvari
okrenu na lo e, izvuem svoju ko u. Neu ni prstom mrdnuti da spasem ijedno od vas troj
e. ta vi e, ja znam - a vi to ne znate - ta se de ava na Komporelenu kada su ovakve st
vari u pitanju; ivot ba nije lak na Komporelenu za one koje odlue da malo skrenu."
"Hvala vam, gospodine Kendraj", ree Treviz. Nee biti nikakvih neprilika. U
veravam vas u to."
NA KOMPORELENU

13.
Najzad su pro li. Ulazna stanica, sada daleko za njima, brzo se preobraala
u bledunjavu zvazdicu, i kroz nekoliko asova trebalo je da prou i kroz omota od obl
aka oko planete.
Gravitacioni brod nije morao da postepeno koi, lagano se spu tajui spiralnom
putanjom koja se sve vi e su avala; ali isto tako, nije mogao ni da tek tako sune p
rema povr ini planete. Nepodlo nost privlanoj sili planete nije znaila i nepodlo nost tr
enju vazduha. Brod je bio u stanju da se spu ta u pravoj liniji, ali je i dalje bi
lo razloga za oprez; nije se smelo silaziti odve brzo.
"Kuda emo sada krenuti?" upita Pelorat, oigledno zbunjen. "Drago mome, mora
m priznati da od ovih oblaka nisam u stanju ni ta da razaberem."
"Ni ja", odgovori Treviz, "ali raspola emo zvaninom holografskom kartom Kom
porelena na kojoj su, pomalo preuveliano, prikazani oblici kopnenih masa, kao i r
eljefi - kako planinskih vrhova tako i okeanskih dubina - a nisu zanemarene, ist
ovremeno, ni lokalne politike granice. Karta je ve unesena u na kompjuter, i s te s
trane sve je u redu. Kompjuter e slediti oznake reljefa i tako valjano usmeravati
brod; konano, kru nom putanjom dove e nas do glavnog grada planete."
"Ali", nastavi Pelorat, "ukoliko krenemo izravno u glavni grad, glavake em
o uleteti u politiku buru, Ako je ovaj svet dole antizadu binski nastrojen, kao to n
am je nagovestio onaj momak na ulaznoj stanici, ini mi se da od svoje volje tra imo
neprilike."
"S druge strane", odvrati Treviz, "glavni grad trebalo bi da bude i inte
lektualno sredi te planete, te, ukoliko smo u potrazi za informacijama, tu emo ih,
najverovatnije, ponajpre nai. to se tie njihove antizadu binske nastrojenosti, sumnja
m da e biti ba raspolo eni da je previ e otvoreno ispolje. Mogue je da mi na a gradonaeln
ca nije ba naroito sklona, ali ni ona ne bi mogla dozvoliti da se ravo postupa s je
dnim zadu binskim venikom. Ne bi, naime, nikakvo smela dopustiti da se u tom smislu
stvori bilo kakav rav presedan."
Blis se odjednom pojavi, izi av i iz kupaonice, ruku jo vla nih posle tu iranja.
Bez ikakvog zazora doterav i pred njima svoj donji ve , ona upita: "Uzgred budi reeno
, nadam se da se upotrebljena voda ponovo bri ljivo prei ava?"
"Nema nam druge", odvrati Treviz. " ta mislite, koliko bi dugo potrajale n
a e zalihe vode bez prei avanja? Kako mislite da bi na e kva ano pecivo, bri ljivo aromati
ano da bi se zainila na a zamrznuta hrana, uop te moglo da naraste?... Nadam se, na a p
reduzimljiva Blis, da ovo to rekoh nee uticati na va apetit?"
"A za to bi?" odvrati Blis. "Odakle mislite da potiu hrana i voda na Gei, i
li na ovoj planeti, ili na samom Terminusu?"
"Na Gei", primeti Treviz, "otpadi su, naravno, isto toliko ivi koliko i v
i."
"Ne ivi. Svesni. Postoji razlika izmeu toga dvoga. Ali razume se, nivo sve
sti im je veoma nizak."

Treviz omalova avajue mrknu, ali se ne potrudi da odgovori. Umesto toga ree:
"Idem u komandnu prostoriju da pravim dru tvo kompjuteru. Mada, ne zbog toga to sam
mu potreban."
"Mo emo li poi s tobom i zajedno mu praviti dru tvo?" upita Pelorat. "Naravno
, nikako ne mogu da se naviknem na pomisao da je u stanju da nas sasvim bezbedno
spusti; da je u stanju da izbegne druge brodove, da se skloni od oluja - ili bi
lo ega drugog."
Treviz se iroko nasme i. "Navikni se, molim te. Jer, ovaj brod je pod kontr
olom kompjutera daleko bezbedniji nego to bi to bio pod mojom... Ali razume se, d
oite. inie vam dobro da posmatrate ta se dogaa."
Za li su na sunanu stranu planete budui da je, kako im je Treviz objasnio, n
a osvetljenoj strani bilo znatno lak e uporeivati ono to im se ukazivalo pred oima sa
onim to je bilo ubele eno na karti ubaenoj u kompjuter.
"Pa, to je oigledno", primeti Pelorat.
"Nije ba tako", odvrati Treviz. "Kompjuter e, istina, s istom brzinom dono
siti procene i na osnovu infracrvene svetlosti, koju planeta zrai ak i u tami. Ipa
k, znatno du i infracrveni zraci, za razliku od vidljive svetlosti, ne govore komp
juteru sa dovoljno pouzdanosti. To e rei da, pri infracrvenom zraenju, kompjuter ni
je u stanju da uoava sa dovoljno o trine i dovoljno tananosti; a kada god nije neop
hodno da bude drugaije, uvek se trudim da to je mogue vi e olak avam stvari kompjuteru.
"
"A ta ako se glavni grad nalazi na tamnoj strani planete?"
"Izgledi su za to pedeset prema pedeset. Meutim, ak i ako se nalazi na tam
noj strani, kada se jednom, pri dnevnoj svetlosti, usmerimo prema karti, lako emo
ga i bez lutanja pronai i tamo. Pored toga, znatno pre no to se uop te pribli imo gla
vnom gradu presre e nas mikrotalasni zrak, a zajedno s njim stii e i uputstva kako da
prispemo u najbli u svemirsku luku... Nema, dakle, nikakvog razloga za zabrinutos
t."
"Jeste li sigurni u to?" upita Blis. "Spu tate me tamo a da ne raspola em ni
kakvim ispravama; ne mogu, ak, ni da navedem nijedan svet za koji su tamo dole uli
, kao svet svog porekla; pri svenu tome, obavezna sam, i odluna, da ni u kom sluaj
u ne pomenem Geu. Prema tome, ta emo uraditi ukoliko, kada se spustimo, budu ponov
o zatra ili moje isprave?"
"Malo je verovatno da e se to dogoditi", odgovori Treviz. "Svi e misliti d
a je to ve bilo obavljeno na ulaznoj stanici."
"Ipak, ako budu pitali?"
"Pa, u tom sluaju, problem emo re avati kada se sa njim suoimo. U meuvremenu,
nemojmo sami sebi izmi ljati probleme."
"Ali u trenutku kada se neki problem pojavi mo e biti suvi e kasno da poku amo
da ga re imo."
"Osloniu se na svoju sposobnost da ne zapadam u vremenski tesnac."
"Kada smo ve kod va ih sposobnosti - kako vam je uspelo da nas provedete kr
oz ulaznu stanicu?"
Treviz brzo pogleda Blis, a onda usne stado e lagano da mu se razvlae u osm
eh primeren kakvom nesta nom avoletu. "Uz malo mozga."
"Stvarno, stari, ta si uinio?", upita Pelorat.
"Bilo je potrebno pronai nain da se oveku ispravno pristupi", odgovori Trev
iz. "Poku ao sam najpre sa pretnjama i blagim nagove tajima mita. Pozvao sam se, zat
im, na njegov oseaj za logiku, kao i na njegovu odanost prema Zadu bini. Ni ta od tog
a nije upalio, te sam bio prinuen da pribegnem poslednjem sredstvu. Rekao sam mu,
Pelorate, da vara svoju suprugu."
"Moju suprugu? Ali drago moje mome, ja trenutno nemam suprugu!"
"Ja to znam, ali on ne zna."
Blis se ume a. "Pod 'suprugom', pretpostavljam, imate u vidu enu koja je st
alna dru benica nekog mu karca?"
"Malo vi e od toga, Blis", odgovori Treviz, "Zakonita dru benica, koja iz te
veze, po sili zakona, vue izvesna prava."
Pomalo nervozan, Pelorat upade: "Blis, ja nemam nikakvu suprugu. Povreme
no sam ih imao u pro losti, ali ve dugo sam bez supruge. Meutim, ukoliko bi ti bila
spremna da poemo kroz tu zakonsku ceremoniju..."

"Oh, Pele", uzviknu Blis, odmahnuv i rukom, "emu to? Ima toliko toga to mi j
e blisko, ba koliko je jednoj tvojoj ruci bliska tvoja druga ruka. Jedino se Izdv
ojenici oseaju toliko samotnim da moraju da pribegavaju ve takim konvencijama da bi
osna ili nadomestak za istinsku bliskost."
"Ali Blis draga, i ja sam samo Izdvojenik."
"S vremenom, bie to sve manje, Pele. Mo da nikada nee u potpunosti postati Gea
, ali nee biti ni potpun Izdvojenik. A onda e te sa svih strana pro imati bliskost."
"Ono to jedino elim to si ti, Blis", pro apta Pel.
"To je stoga to jo ni ta ne zna o onom drugom. Ali ima vremena."
Za sve to vreme Trevizov pogled bio je vrsto vezan za ekran, dok mu je na
licu lebdeo izraz napregnutog i ekivanja. Prekriva od oblaka pribli avao im se sve br e
, i u jednom trenutku oni se nao e u gustoj sivkastoj magli.
Osmatrati putem mikrotalasa, pomisli on, i kompjuter se smesta prebaci n
a osmatranje pomou radara. Oblaci se razio e, i pod njima se, u ve takim bojama, ukaza
povr ina Komperelena; mee izmeu pojedinih delova razliitog sastava bile su pomalo zam
agljene i treperave.
"Da li e ovako sve vreme izgledati?" upita Blis zapanjeno.
"Samo dok se ne spustimo ispod oblaka. A onda, ponovo e se javiti sunce."
Nije to jo ni izgovorio, i sunce se ponovo pojavi. Vidljivost je sada bila potpu
na.
"Shvatam", ree Blis. A onda, ponovo mu se obrativ i, upita: "Meutim, ono to j
o ne shvatam jeste zbog ega bi onog oficira na ulaznoj stanici trebalo da se tie to
to Pelorat vara svoju suprugu?"
"Da vas je taj momak, Kendraj, zadr ao tamo na ulaznoj stanici, vest o tom
e, rekoh mu, brzo bi stigla i na Terminus, i samim tim i do u iju Peloratove supru
ge. U tom sluaju, Pelorat bi se na ao u neprilici. Nisam mu posebno navodio kakve b
i vrste te neprilike bile, ali nastojao sam da mu nagovestim da bi bile vrlo ozb
iljne... Meu mu karcima postoji ne to nalik na preutni sporazum", Treviz se blago isce
ri, "i kada su te stvari u pitanju, retko e kada jedan mu karac izdati drugoga. ak e,
ukoliko mu ona bude zatra ena, biti spreman da svo mu kom sabratu pru i svaku moguu po
mo. Razlog tome je, pretpostavljam, to onaj koji pomo pru a, oekuje, makar nesvesno, d
a e, ako ustreba, i njemu samom biti pru ena pomo. Pretpostavljam, takoe", dodade on,
ali sada ne to ozbiljnijeg izraza lica, "da slian preutni sporazum postoji i meu enam
a; ali budui da nisam ensko, nikada nisam bio u prilici da se u to pobli e uverim."
Izgledalo je kao da e iz Blisinih oiju svakog asa poeti da sevaju munje. "Je
li to neka ala?" upita ona.
"Nije, govorio sam savim ozbiljno", odgovori Treviz. "Neu, dakako, da tvr
dim da nas je taj momak Kendraj propustio zato da bi pomogao Janovu da se ne uva
li u neprilike kod svoje supruge. Taj oseaj mu kog saoseanja mo da je bio samo jeziak k
oji je, zajedno sa mojim drugim argumentima, konano pretegao."
"Ali to je stra no. Pravila su ono to neko dru tvo ini temeljitim i to od njega
ini jedinstvenu zajednicu. Mogu li se, onda, tek tako, iz nekih trivijalnih razl
oga, pravila kr iti?"
"Pa", zapoe Treviz, donekle ohrabrenim tonom, "pre svega, neka od tih pra
vila i sama su trivijalna. Sasvim mali broj svetova je, na primer, izriit u pogle
du pravila kojima se odreuje pristup do njih, ak i u vremenima mira i privrednog n
apretka - u kakvima, zahvaljujui Zadu bini, upravo danas ivimo. Komporelen u tom pog
ledu iskae - mo da usled nekih mranih razloga svoje unutra nje politike. Meutim, zbog eg
a bismo mi zbog toga trpeli?"
"Nije u tome stvar. Ukoliko bismo i bili spremni da prihvatimo samo ona
pravila za koja sami smatramo da su razumna i opravdana, u tom sluaju nijedno pra
vilo ne bi moglo opstati - budui da ne postoji pravilo koje bar neko ne smatra i
nerazumnim i neopravdanim. A ukoliko te imo da stvari okreemo iskljuivo u vlastitu k
orist, kakvom je mi sami vidimo, u tom sluaju uvek emo pronai razlog da smatramo da
je neko pravilo koje nas u tome ometa i narazumno i nepravilno. Ono to, dakle, z
apoinje kao gruba obmana, konano zavr ava u pusto i i anarhiji; pri tom, i sam vinovni
k obmane postane rtva, budui da ni on ne mo e pre iveti raspad itave zajednice."
"Dru tvo, ipak, nee tek tako lako posrnuti", primeti Treviz. "Vi govorite k
ao Gea, a Gea, po svemu sudei, nije u stanju da shvati su tinu udru ivanja slobodnih
pojedinaca. Pravila nametnuta prvobitno zato to su bila razumna i pravedna, lako

mogu nastaviti da ive ak i kada ih izmenjene okolnosti prevaziu, ostajui kao dru tvena
prinuda zbog iste inercije. U takvim sluajevima ne samo da je opravdano, ve je i k
orisno, kr titi takva pravila, makar samo stoga da bi se obelodanilo da su postala
beskorisna, i ak tetna."
"U tom sluaju bi svaki lopov ili ubica mogao tvrditi da, u jednom dubljem
smislu, radi za dobrobit oveanstva."
"Preterujete. U super-organizmu kakav je Gea postoji automatsko prihvata
nje dru tvenih pravila i nikome ni na pamet ne pada da ih kr i. ovek bi, ak, mogao rei
da Gea vegetira i da se fosilizuje. U oblicima udru ivanja slobodnih pojedinaca po
stoji, meutim, op te prihvaena pojava graanske neposlu nosti; meutim, to je cena koja se
mora platiti da u takvim dru tvima ne bi bila ugu ena njihova sposobnost da vr e prom
ene i uvode novine... Sve u svemu, ini se da je to razumna cena."
U Blisinom glasu javi se o tar ton. "Veoma gre ite ako mislite da Gea vegeti
ra i da se fosilizuje. Na a dela, na e odluke, na a gledi ta, podvrgnuti su stalnom prei
spitivanju. Nikada ne opstaju uprkos razumu, ak ni po inerciji. Gea neprestalno ui
, oslanjajui se na iskustvo i razmi ljanje; sledstveno tome se i menja kada je to n
eophodno."
"ak i ako je tako kako ka ete, samoispitivanje i uenje neminovno se moraju s
poro odvijati, budui da na Gei postoji samo Gea. Meutim, u dru tvu slobodnih pojedin
aca, ak i kada se gotovo svi u pogledu neega sla u, uvek postoji makar malena manjin
a koja se sa njima razilazi, i u pojedinim sluajevima, sasvim je mogue da ba ta man
jina bude u pravu. I ako su dovojno umni, dovojno odu evljeni za svoju stvar, dovo
jno u pravu, mogue je da na koncu izbore pobedu i postanu junaci budunosti - kao to
je, na primer, bio sluaj sa Harijem Seldonom, koji je usavr io psihoistoriju, svoj
a gledi ta suprostavio itavom Galaktikom carstvu i konano odneo pobedu."
"Samo se u ovom trenutku ini da je odneo pobedu, Trevize. Drugo galaktiko
carstvo, koje je on planirao, nee se nikada roditi. Umesto njega postojae Galaktik
a."
"Ubeeni ste u to?" upita Treviz namr tiv i se.
"Bila je to va a odluka, i ma koliko se sada sporili sa mnom zala ui se za Iz
dvojenike i za njihovu slobodu da budu luckasti i gre ni, postoji ne to u dubinama v
a eg uma to vas je nagnalo da se slo ite sa mnom/nama/Geom u trenutku kada ste svoju
odluku donosili."
"Za onim to le i u dubinama mog uma upravo sada tragam", odvrati Treviz, jo
vi e se namr tiv i. "I tamo dole u zapoeti", dodade on pokazav i prstom na ekran na kome s
e, na obzorju, prostirao veliki grad, poput grozda niskih zdanja to su neravnomer
no stremila uvis, okru en poljima mrkih boja pod nepokretnom svetlo u.
Pelorat zavrte glavom. "Ba
teta. Nameravao sam da posmatram kako mu se pri
bli avamo, ali me zanela va a rasprava."
"Nije va no, Janove", odgovori Treviz. "Moi e da posmatra kad budemo odlazili.
Obeavam da u tada dr ati jezik za zubima, ukoliko tebi poe za rukom da ubedi Blis da
i ona slino postupi."
I Daleka zvazda nastavi da sledi mikrotalasni zrak koji je trebalo da je
dovede do svemirske luke.
14.
Vrativ i se u ulaznu stanicu Kendraj je ozbiljna izraza lica posmatrao kak
o Daleka zvezda zapoinje svoj silazak na planetu. Pre isteka svoje duge smene ras
polo enje mu se nije nimalo popravilo.
Upravo je dovr avao poslednji dnevni obed kad jedan od njegovih drugova na
stanici - visoki, pomalo nezgrapan momak iroko usaenih oiju, proreene plave kose i
obrva toliko svetlih da se inilo kao da ih gotovo i nema, odjednom sede kraj njeg
a.
" ta nije u redu, Kene?" upita on.
Kendraj stisnu usne. "Brod koji je upravo pro ao, Gatise, ima gravitacioni
pogon", odgovori on.
"Onaj neobinog izgleda, bez imalo radioaktivnog zraenja?"
"Upravo stoga nije ni bilo nikakvog zraenja. Ne koristi gorivo. Gravitaci
oni pogon."
Gatis klimnu. "Onaj na koji su nam rekli da obratimo pa nju, je li tako?'

"Tako je."
"I ba je tebi zapalo. Sretan si koliko si te ak!"
"Ne ba toliko sretan. Na brodu se nalazi i neka ena bez isprava - i ja je
nisam prijavio."
" ta? uj, ne govori mi ni ta. Neu da o tome ujem ni rei. Jesi mi drugar, ali ne
lim da budem sauesnik u neemu za ta sam doznao tek po to se dogodilo."
"Nisam zabrinut zbog toga. Onima dole potreban je neki gravitacioni brod
- bilo koji. Zna i sam."
"Naravno, ali ipak si mogao da prijavi tu enu."
"Nisam eleo. Nije udata ni za jednog od njih. Usput su je negde pokupili
- tek da se malo zabave."
"Koliko je ljudi bilo na brodu?"
"Samo dvojica."
"I tek tako su je negde pokupili - da se malo zabave? Mora biti da su sa
Terminusa."
"Ba tako."
"Ne mare ba mnogo za svoje pona anje, ti sa Terminusa."
"Aha."
"Odvratno. I niko im ni ta ne mo e."
"Jedan od te dvojice je o enjen, i nije eleo da mu supruga i ta dozna. Da sam
prijavio enu sa broda, supruga bi mu za to sigurno doznala."
"Zar mu supruga nije na Terminusu?"
"Naravno, ali bi ipak prokljuvila."
"Pa, momak je to i zaslu io."
"Sla em se - ali nisam mogao dozvoliti da ja budem odgovoran za to."
"Ra ereiete to je nisi prijavio. To to nisi eleo da momka uvali u neprilike ni
nikakvo opravdanje."
"A da li bi ih ti prijavio."
"Pretpostavljam da bih morao."
"Ne, ne bi. Na a vlada eli taj brod. Da sam uporno zahtevao da i ena ue u moj
izve taj, ta dvojica sa broda mogla su se predomisliti i umesto da slete kod nas
mo da bi potra ila neku drugu planetu. A to je ne to to na a vlada ne bi elela."
"Ipak, da li e ti poverovati?"
"Verujem da hoe... Zna , vrlo je zgodna. Zamisli samo da jedna takva ena odl
ui da poe sa dvojicom mu karca. A i taj o enjeni, ba ima petlju... U svakom sluaju, isku
nje je veliko."
"Ne verujem da bi voleo da tvoja bolja polovina uje da si to rekao - da s
i uop te pomislio?"
Kendraj odvrati, kao da se brani: "Ko e joj rei? Ti?"
"Ma, hajde. Toliko me valjda poznaje ." Izraz uvreenosti na Gatisovom licu,
meutim, brzo i eze, i on ree: "Zna , mislim, ipak, da to to si ih propustio nee tim mom
ima doneti ni ta dobro."
"Znam."
"Na i pra inari tamo dole brzo e im ui u trag, i ak i ako tebi poe za rukom da s
e izvue , njima sigurno nee."
"Znam", odgovori Kendraj, "i ao mi ih je. U ma kakve neprilike da ih uval
i ta ena, to jo uvek nee biti ni ta u poreenju s nevoljama koje e imati zbog broda. Nji
hov voa je rekao ne to..."
Kendraj zastane, i Gatis radoznalo upita: " ta je rekao?"
"Nije va no", odgovori Kendraj. "Ako bude neprilika, ja u biti rtveno jare."
"Ja neu rei ni rei."
"Ni ja. Pa ipak, ao mi je te dvojice sa Terminusa."
15.
Za svakoga ko je ikada boravio u svemiru i upoznao njegovu beskrajnu nep
romenljivost pravo uzbuenje kosmikim letom javlja se tek kada nastupi trenutak sle
tanja na neku novu planetu. Brzina kojom promie tle pod vama ini vam se beskrajno
malom, dok pogledom obuhvatate kopna i vode, geometrijski pravilne are i linije k
oje verovatno oznaavaju polja i drumove. Postajete svesni zelenila svakovrsnog ra
stinja, sivila betona, mrkoe gole zemlje i beline snega. Ali iznad svega, tu je u

zbuenje pri pogledu na ljudska stani ta; na gradove koji, razliiti na svakom od svet
ova, imaju svoje vlastite geometrijske i arhitektonske karakteristike.
Kada je obian svemirski brod u pitanju, tu je i uzbuenje koje se javlja pr
i dodiru sa tlom i klizanjem du sletne staze. Meutim, sa Dalekom zvezdom sve je bi
lo drugaije. Ona kao da je lebdela u vazduhu, usporavajui uz pomo ve takog uravnote ivan
ja otpora vazduha i gravitacione sile, da bi se konano zaustavila tik iznad svemi
rske luke. Kako je vetar bio prilino sna an, to manevar pristajanja uini ne to slo eniji
m. Kada je, jednom, bila pode ena da sasvim slaba no odgovara na privlanu silu planet
e, Daleka zvezda ne samo da je bila neprirodno male te ine, nego i neprirodno male
ne mase. A kada bi joj se masa gotovo sasvim pribli ila nuli, vetar je bio u stanj
u da je oduva kao kakvu slamicu. Iz tog razloga antigravitacioni potisak broda tr
ebalo je posebno podesiti, uz tananu upotrebu mlaznjaka kako bi se letelica odup
rla ne samo sili gravitacije ve i udarima vetra - vodei, istovremeno, rauna o njego
vim iznenadnim promenama pravca. Bez odgovarajueg kompjutera to gotovo da ne bi b
ilo mogue izvesti na pravi nain.
Spu tajui se sve ni e, s malim, neizbe nim skretanjima u ovom ili onom pravcu,
brod je lagano klizio sve dok nije uronio u podruje na kome se nalazilo mesto gde
mu je odreeno da se prizemi.
U trenutku kada se Daleka zvezda spustila nebo je bilo bledoplave boje,
pro arano ravnim belim povr inama. Vetar je i pri tlu bio sna an, i mada vi e nije bilo
nikakve navigacione opasnosti Treviz za trenutak zadrhta od njegove hlanoe. Istog
asa on shvati da odea kojom su raspolagali nikako nije odgovarala klimi na Kompor
elenu.
Pelorat se, pak, obazre s uva avanjem oko sebe i duboko i sa zadovoljstvom
uzdhnu vazduh, bar za trenutak u ivajui u njegovoj hladnoi koja je tipala. On, ak, na
merno raskopa kaputi, eljan da oseti dodir vetra na grudima. Znao je i sam da e za k
oji trenutak biti prinuen da se ponovo zakopa i vr e omota al oko vrata; ali ovog asa,
eo je da to bolje oseti ponovnu prisutnost atmosfere. to, dakako, na brodu nikako
nije bilo mogue.
Blis se vr e umota u svoj kaput i, sa rukavicama na akama, povue kapu nadole d
a prekrije i u i. Izgledala je zaista jadno, i gotovo na ivici suza.
"Ovaj svet je zao", pomrlja ona. "Mrzi nas i zlostavlja nas."
"Nipo to, Blis, draga", odgovori joj Pelorat ozbiljnim glasom. "Siguran sa
m da njegovi itelji vole svoj svet, kao i da, ovaj, da se tako izrazim, i on voli
njih. Za nekoliko trenutaka nai emo se ve u nekoj prostoriji, gde e nam biti toplij
e."
I gotovo ne razmi ljajui, on odgrnu jedan kraj svog kaputia i obavi ga oko n
jezinih ramena, dok se ona vr e pripi uz njegove grudi.
Treviz se potrudi da ni ne misli na temperaturu. Od lukih vlasti primi ma
gnetizovanu karticu, odmah proveriv i pomou svog d epnog raunara da li sadr i sve potreb
ne pojedinosti - broj sektora i mesta gde je bio sme ten brod, naziv broda i broj
brodskih ma ina, i tako dalje. Jo jednom, potom, proveri da li je brod potpuno obez
been, i osigura ga na najvei mogui iznos u sluaju kakvog o teenja (bez stvarne potrebe,
zapravo, budui da je Daleka zvezda bila u stanju da odoli svakom izazovu komorel
enske tehnologije, i da je njena vrednost bila iznad svake mogunosti nadoknade).
Treviz zatim pronae taksi-stanicu upravo na mestu na kome je i oekivao da e
je nai. (Sve to je oveku moglo ustrebati u nekoj svemirskoj luci bilo je standardi
zovano - po polo aju, izgledu i nainu upotrebe. Drugaije nije ni moglo biti, ako se
ima u vidu nesagledivo raznovrsje putnika koji su prispevali sa svih moguih sveto
va.)
On pozva taksi, kratko mahnuv i rukom u pravcu grada.
Jedan taksi, sa dijamagnetskim skijama, lagano dokliza do njih vrludajui
pomalo pod udarcima vetra i podrhtavajui usled rada svog ne ba naroito tihog motora
. Taksi je bio tamnosive, gotovo crne boje, i na zadnjm vratima nosio je, ispisa
no belim, obele je javnog prevoznog sredstva. I taksista je nosio iste boje: dugaak
tamni kaput i belu, krznenu kapu.
Uoiv i to, Pelorat primeti: "ini mi se da su crno i belo boje ove planete."
"U samom gradu mora da je ipak ivlje", odvrati Treviz.
Voza im se obrati kroz maleni mikrofon, verovatno da bi se izbeglo otvara
nje prozora. "Narode, idete li u grad?"

Glas mu je zvuao pevljivo i njegov galaktiki dijalekt delovalo je privlano;

nije ga bilo te ko razumeti - to, kada se ovek nae na nekom novom svetu, uvek donosi
olak anje.
Po to mu Treviz odgovori potvrdno, zadnja vrata se be umno otvori e.
Najpre ue Blis, po Pelorat, i napokon Treviz. Vrata se zatvori e i topao va
zduh potee svuda oko njih.
Blis protlja ruke i duboko, s olak anjem, uzdahnu.
Po to taksi lagano krenu, voza im se obrati: "Brod kojim ste se spustili je
na gravitacioni pogon, jel' tako?"
"Imajui u vidu nain na koji se spustio, zar biste uop te u to mogli posumnja
ti?" odvrati Treviz suvo.
"Znai da je sa Terminusa?" nastavi voza.
"A da li vam je poznat ijedan drugi svet koji bi umeo da napravi gravita
cioni brod?" upita Treviz.
Dok je taksi ubrzavao inio se kao da voza nastoji da svari ono to je upravo
uo. A onda e ponovo: "Da li vi to uvek na pitanje odgovarate pitanjem?"
Treviz nije mogao da odoli. "A za to da ne?"
"U tom sluaju, kako biste mi odgovorili ako bih vas upitao da li se zovet
e Golan Treviz?"
"Odgovorio bih: 'A za to to pitate'?"
Taksi se odjednom zaustavi na obodu svemirske luke i voza odgovori: "Iz r
adoznalosti. Pitam vas ponovo: zovete li se Golan Treviz?"
Trevizov glas postade krut i neprijateljski. "A ta se to vas tie?"
"Dragi prijatelju", nastavi voza, "neemo se ni mrdnuti odavde dok mi ne od
govorite. I ukoliko mi ne odgovorite jednim jasnim da ili ne, iskljuiu grejanje u
putnikom odeljku i nastaviemo da ekamo. Dakle, da li ste vi Golan Treviz, venik sa T
erminusa? Ukoliko mi date odrean odgovor, morau da zatra im va e isprave."
Treviz odgovori: "Da, ja sam Golan Treviz, i kao venik sa Terminusa zahte
vam da se sa mnom postupa u skladu sa mojim polo ajem. Mome, ukoliko tako ne bude po
stupao nai e se do grla u neprilici. Dakle, ta sada?"
"Pa, sada mo emo da nastavimo sa malo srdanosti." Taksi ponovo krenu. "Ja v
eoma pa ljivo biram svoje putnike, i ovom prilikom oekivao sam dvojicu putnika. Izn
enadilo me je to je tu i jedna ena, te mi se uinilo da sam mo da pogre io. Meutim, kako
stvari sada stoje, i po to ste vi Golan Treviz, prepustiu vam da prisustvo ene objas
nite tamo kuda ste krenuli."
"Meutim, vama nije poznato kuda sam ja to krenuo."
"Ipak, kako stvari sada stoje, poznato mi je. Vi ste krenuli u Ministars
tvo saobraaja."
"Ipak, nisam tamo krenuo."
"To nije ni od najmanje va nosti, venie. Da sam zaista voza taksija, odvezao
bih vas tano kuda biste mi rekli. Meutim, budui da nisam, odve u vas tamo kuda ja elim
da vas odvezem."
"Izvinite", ume a se Pelorat, nagniv i se napred, "vi svakako mora da ste ta
ksi-voza budui da vozite taksi."
"Bilo ko mo e da vozi taksi. Ali nema svako dozvolu za to. I nije taksi sv
e to lii na taksi."
"Hajde da prestanemo da se igramo", ree Treviz. "Ko ste vi i ta smerate? N
e zaboravite da biste zbog ovoga mogli imati posla sa Zadu binom."
"Ne ja", odvrati voza. "Moji pretpostavljeni, mo da. Ja sam agent Komporele
nskog obave tajnog ureda. Imam nalog da sa vama postupam u punoj saglasnosti sa va i
m polo ajem, ali morate poi tamo kuda vam nalo im. I vodite rauna o tome kako se pona at
e, budui da je ovo vozilo pod oru jem i da imam nalog da se branim u sluaju napada."
16.
Vozilo se kretalo sasvim be umno po to je postiglo punu brzinu; Treviz je se
deo u potpunoj ti ini, poput sante leda. Krajikom oka, ne gledajui u njega, bio je s
vestan pogleda koje mu je Pelorat povremeno upuivao, kao da eli da upita: ' ta emo sa
da? Molim te, odgovori mi'.
Blis je, otkri on, brzo je u jednom trenutku pogledav i, sedela mirno, nai
zgled nezainteresovana. Naravno, ona je, sama po sebi, inila itav jedan svet. itava

Gea, makar i na ovim galaktikim razdaljinama, poivala je u njoj. Imala je, u sluaj
u stvarne opasnosti, na ta da se osloni.
Ali ta se, u stvari, dogodilo?
Oigledno, inovnik sa ulazne stanice, sledei svoje rutinske obaveze, poslao
je izve taj ne pomenuv i Blis i privukav i na taj nain pa nju Obave tajnog ureda i, posebno
, Ministarstva saobraaja. Ali zbog ega?
Bilo je doba potpunog mira i nije mu bilo poznato da postoji ikakva zate
gnutost u odnosima izmeu Komporelena i Zadu bine. On, sam, bio je visoki zadu binski
zvaninik...
Trenutak! On sam rekao je onom inovniku na ulaznoj stanici - ime mu be e Ke
ndraj - da dolazi da o nekom va nom poslu razgovara sa komporelenskom vladom. To j
e naroito naglasio prilikom svog nastojanja da izdejstvuje silazak na planetu. Mo
ra biti da je Kendraj i o tome izvestio - i sigurno je to skrenulo na njih naroit
u pa nju.
To nije predvideo, a trebalo je, u svakom sluaju.
ta se, onda, dogodilo s tom njegovom navodnom sposobno u da uvek ispravno ra
suuje? Nije li i sam poeo da veruje da jeste ona 'crna kutija', kako je Gea smatra
la - ili se, bar, pretvara da smatra? Nije li, zahvaljujui sve jaoj samouverenosti
utemeljenoj na praznoverju, poeo sve dublje da tone u ivo blato?
Kako je, makar i za trenutak, mogao dozvoliti da upadne u zamku te glupo
sti? Nije li ikad u svom ivotu inio gre ke? Da li je znao kakvo e vreme biti sutra? D
a li je ikad postizao velike dobitke u igrama na sreu? Odgovor na to uvek je bio
ne... i ne.
Pa, mo da je, u tom sluaju, samo u naj irem, poetnom smislu bio uvek u pravu?
Kako je to mogao znati?
Zaboravi na sve to! Na kraju krajeva, ve sama injenica da je izjavio da do
lazi po va nom dr avnom poslu - ne, rekao je, "iz razloga zadu binske bezbednosti"...
Pa, u tom sluaju, ve sama injenica da je tu iz razloga zadu binske bezbednost
i, da dolazi, kao to je stvarno i bio sluaj, u tajnosti i nenajavljen, morala je b
ezuslovno privui njihovu pa nju... Tako je, ali sve dok ne doznaju o emu je tu zapra
vo re morali su se pona ati krajnje obazrivo. Morali bi se pona ati savr eno ceremonija
lno i s njim postupati kao sa najvi im zvaninikom. Svakako ga ne bi ovako ugrabili
i otvoreno se slu ili pretnjama.
A upravo su se na taj nain poneli. Zbog ega? ta je bilo to to im je davalo o
seaj tolike snage i tolike moi da sa jednim venikom sa Terminusa postupaju na takav
nain?
Da nije u pitanju bila Zemlja? Nije li ista ona sila koja je toliko uspe n
o dr ala u tajnosti praroditeljski svet, ak i od velikih mentalista Druge Zadu bine,
sada ponovo bila na delu nastojei da skrene tok njegove potrage za Zemljom ve u na
jranijoj fazi? Da li je to Zemlja bila sveprisutna? I svemona?
Treviz odbahnu glavom. Bila je to ista paranoja. Da li e sada poeti da za s
ve krivi Zemlju? Da li su, stvarno, svaki hir u pona anju, svaki zavijutak na putu
, svaki zaokret u okolnostima, mogli biti plod tajnih mahinacija Zemlje? Propao
je, ako bude poeo da razmi lja na takav nain.
Gotovo u istom asu oseti kako vozilo poinje da usporava, i namah se vrati
u stvarnost oko sebe.
Tek tada shvati da ni za trenutak, za sve vreme vo nje, nije bacio nijedan
pogled na grad kroz koji su upravo prolazili. Pogleda ga sada, s primesom estine
. Zdanja su bila niska, ali budui da je ovo bila hladna planeta - mora biti da su
se najveim delom nalazila pod zemljom.
Nigde unakolo nije video ni traak boje, to je, nekako, bilo protivno ljuds
koj prirodi.
Povremeno bi ugledao nekog prolaznika, skroz umotanog u odeu. Meutim, kao
i zdanja, itelji grada mora da su najvi e boravili pod zemljom.
Taksi se konano zaustavio pred jednom oniskom, irokom graevinom, sme tenom u
jedno ulegnue ije dno Treviz nije mogao da sagleda. Nekoliko trenutaka protee; staj
ali su nepokretno - voza nepokretan kao i sve ostalo. Njegova bela, visoka kapa g
otovo je dodirivala krov taksija.
Treviz se pomalo odsutno upita kako je vozau polazilo za rukom da ue i izie
iz taksija a da mu pri tom kapa ne spadne, a onda prozbori glasom uzdr anog gneva

kakav bi se i oekivao od nekog nadmenog zvaninika s kojim ne postupaju prema njeg

ovim oekivanjima: "Pa, vozau, ta sada?"
Komorelenska verzija svetlucavog okna koje je putnike delilo od vozaa nij
e nipo to bila primitivna. Zvuci su se mogli probiti - mada, Treviz je nekako bio
siguran u to, ne i vrsta tela upuena uz uobiajnu koliinu energije.
"Neko e se ve pojaviti da vas pokupi", odgovori voza. "Samo mirno sedite i
opustite se."
Nije jo ni dovr io reenicu, kada se tri glave pojavi e lagano izranjajui iz udo
line u koju je itava zgrada bila sme tena. Posle glava, postepeno, pojavi e se i tela
; stajali su, oigledno, na nekoj vrsti pokretnih stepenica, ali sa mesta na kome
je sedeo Treviz nije bio u stanju da vidi pojedinosti.
Zadnja vrata taksija otvori e se kad nepoznata trojka sti e do njih i hladan
vazduh nagrnu unutra.
Treviz istupi, dublje se zavukav i u svoj kaput. Ostalo dvoje postupi e isto
- Blis s oiglednim oklevanjem.
Trojica Komporelenaca delovali su bezoblino, sa dugim naduvanim ogrtaima k
oji su se, po svojoj prilici, zagrevali elektrinim putem. Trevizu se to uini nepri
linim. Na Terminusu je bilo malo prilike za takve stvari, i jednom, kada je jedne
zime na obli njem Anakreonu stavio na sebe takav samotoplotni ogrta, ustanovio je
da se prekomerno zagreva i da ga je sveg oblio neprijatan znoj.
Kada se Komporelenci sasvim pribli i e Treviz, s oseanjem ogorenosti, ustanovi
da su sva trojica naoru ani. Oni, uostalom, nisu ni poku avali da to prikriju. Napr
otiv. Sva trojica nosila su pi toje u futrolama okaenim o ogrtae.
Jedan od Komporelenaca, zaustaviv i se ispred Treviza, nabusito mu se obra
ti: "Trenutak, venie", ree on i odsenim pokretom iroko razotkri svoj ogrta. Zatim ispr
u i ruke i hitro stade opipavati Treviza po itavom telu - grudima, leima, bedrima, b
utinama. Ogrta mu je pri toj pretrazi spao. Treviz je u toj meri bio zapanjen da
je jedva i shvatio o emu je re pre nego to je pretraga bila struno obavljena.
Pelorat, opu tene brade i stisnutih usana, proe kroz slian postupak u rukama
drugog Komporelenca.
Trei je pristupio Blis koja, meutim, nije ekala da je dodirne. Ona je, uost
alom, na neki nain znala ta je oekuje, te je sama zbacila svoj kaput, i trenutak os
tala da stoji u svojoj lakoj odei, izlo ena zvi ducima vetra.
Ona mu se obrati, ledenim glasom koji je bio u potpunom saglasju sa hlad
noom to ih je okru ivala. "Kao to mo ete videti, nisam naoru ana."
Zaista, svi su to mogli videti. Komporelenac samo protrese njenu kapu, k
ao da je samo na osnovu toga mogao - a mo da i jeste? - ustanoviti da li se u njoj
krije neko oru je, i odstupi.
Blis ponovo obue svoj kaput i dublje se uvue u njega; za trenutak, Treviz
oseti divljenje prema njenom postupku. Bilo mu je poznato kako se osea na hladnoi;
meutim, nije dozvolila da ni drhtaj ili jeza da prou njenim telom, dok je tako st
ajala u tankoj bluzici i pantalonama. (A onda se odjednom upita nije li, mo da, u
sluaju nu de, bila u stanju da od Gee zazove malo toplote.)
Jedan od Komporelenaca dade im znak rukom, i troje do ljaka poo e za njim. Os
tala dvojica postavi e se iza njih. Nekoliko prolaznika koji su se tu zatekli ni n
e osvrnu e se, bez imalo radoznalosti u pogledu onoga to se de avalo. Ili su bili nav
iknuti na sline prizore, ili su im, to je mnogo verovatnije, misli bile sasvim obu
zete time da to pre stignu tamo gde su naumili.
Treviz sada ustanovi da su se trojica Komporelenaca uspela nekom vrstom
pokretne rampe. Sada se svo estoro spusti e istim putem, suoavajui se sa ulazno-izlaz
nim mehanizmima slo enim poput onih na nekom svemirskom brodu - nema sumnje, da bi
se unutra zadr ala toplota, a ne vazduh.
Trenutak potom, nao e se unutar velikog zdanja.
ARKE OKO BRODA
17.
Trevizov prvi utisak bio je da se nalazi na pozornici pripremljenoj za n
eku vrstu hiperdrame - jednu od onih istorijskih romansi omiljenih u danima Cars
tva. Za tu vrstu predstava postojao je prigodan dekor, sa manjim povremenim izme

nama (koliko je on znao, postojao je samo jedan jedini i koristili su ga svi pro
izvoai hiperdrama), koji je prikazivao, u sredi tu svega, veliku planetu - grad Tran
tor sa brojnim svetovima to su ga okru ivali sa svih strana.
Bilo je tu prostranih holova, skupina pe aka koje su urile nekim poslom i m
alenih vozila to su jurila du traka posebno za njih obele enih.
Treviz pogleda nagore, kao da oekuje vazdu ne taksije kako se di u put visoki
h, sumranih svodova; ali bar njih nije bilo. U stvari, kako je njegova zapanjenos
t poela da jenjava, on shvati da je zdanje bilo daleko manje nego to bi ovek oekivao
od Trantora. Bila je to, ipak, samo jedna zgrada, a ne deo kompleksa to se, bez
prekida, protezao hiljadama milja u svim smerovima.
I boje su ovde bile razliite. Trantor je u hiperdramama uvek bio nepodno lj
ivo dreavih boja, i kostimi su bili, ukoliko bi se uzeli doslovno, sasvim neprakt
ini i neupotrebljivi. Ipak, sve te boje i ukrasi trebalo je da poslu e u simbolike s
vrhe, sa ciljem da uka u na dekadenciju (u to vreme bilo je to preovlaujue, gotovo o
bavezno gledi te) Carstva i, naroito, samog Trantora.
Ukoliko je takvo znaenje trebalo pridavati bojama onda je Komporelen bio
upravo suprotan dekadentnom, budui da su boje, koje je Pelorat zapazio u svemirsk
oj luci, i ovde bile posvuda prisutne.
Zidovi su bili zagasitosivkaste boje, tavanice bele, a odea itelja u crnim
, belim i sivkastim tonovima. Povremeno bi uoili nekog odevenog od glave do pete
u crno, a povremeno, jo i e e, one koji su nosili potpuno sivu odeu; nigde, meutim, kol
iko je Treviz bio u stanju da uoi, nije video nikog svog u belom. Krojevi su, meut
im, bili razliiti, kao da su itelji Komporelena, li eni boja, ipak tra ili, i nalazili
, naine kako da ispolje svoju individualnost.
Lica su, po pravilu, bila bezizra ajna, ili ukoliko su uop te imala neki izr
az, bio je to izraz smrknutosti. ene su nosile kratke kose; mu karci ne to du e, ali sk
upljene pozadi u kratak repi. U prolazu, niko nikoga nije gledao. Svi su delovali
kao da odi u nekom svrhovito u, kao da je u svim glavama bilo mesta samo za neki odr
een zadatak i ni za ta vi e. Mu karci i ene bili su odeveni slino, pri emu ih je samo po
du ini kose, izboinama na grudima i po irini bedara bilo mogue razlikovati.
Njih troje bili su uvedeni u neki lift, koji ih odvede pet spratova nani e
. Tu izio e i pristupi e jednim vratima na kojima je stajala malena i nenametljiva ta
blica; tu je, belim slovima na sivoj podlozi, bilo ispisano: Miza Lizalor, Minsa
o.
Komporelenac koji ih je predvodio dodirnu prstom tablicu;
trenutak kasnije, tablica zasvetli, vrata se be umno otvori e i oni se nao e un
utra.
Bila je to prostrana i, sve u svemu, przna prostorija; siroma tvo njenog s
adr aja trebalo je, po svoj prilici, da istakne rasipnost u prostoru kako bi se jo
vi e istakla mo njenog stanara.
Dvojica stra ara stajala su pokraj zida na suprotnoj strani, bezizra ajna li
ca i oiju vrsto prikovanih za one to upravo uo e. Jedan veliki sto ispunjavao je sredi t
e prostorije, mo da tek malo pomeren u stranu. Iza stola nalazila se, po svojoj pr
ilici, osoba ije je ime bilo ispisano na tablici, Miza Lizalor; krupna u telu, gl
atka lica i tamnih oiju. Dve vrste i sna ne ake, sa dugim, pomalo etvrtastim prstima,
poivale su joj na stolu.
Minsao (ministar saobraaja, pretpostavi Treviz) imala je revere na gornje
m delu odee zaslepjujue bele boje, koji su se jo vi e isticali na tamnosivoj pozadini
ostatka odee. Dve bele linije potezale su se dijagonalno ispod revera, ukr tajui se
u sredi tu grudi. Treviz je mogao da sasvim jasno uoi - mada je odea bila krojena t
ako da prikrije nabreklost enskih grudi - da je znak koji su tvorile dve ukr tene l
inije ipak usmeravao pogled na njih.
Ministar je, van svake sumnje, bila ena. ak i ako bi se zanemarile njene g
rudi, njena kratka kosa jasno je to posvedoila, i mada nije imala nikakvu minku, c
rte njenog lica takoe su nedvosmisleno o tome govorile.
Njen glas je, isto tako, bio neosporno enski - govorila je punim kontraal
tom.
"Dobar dan", oslovi ih ona. "Ne de ava se ba esto da nas poastvuju graani Term
inusa... i ena, o kojoj ne znamo ni ta." Njene oi etale su od jednog do drugog, konano
se zaustaviv i na Trevizu, koji je stajao ukruen i smrknuta izraza lica. "Povrh sv

ega, jedan od dvojice do ljaka je i venik."

"Venik Zadu bine", ree Treviz, nastojei da mu glas zvui zvonko. "Venik Golan Tr
eviz, u zadu binskoj misiji."
"U misiji?" Ministarkine obrve se izvi e.
"U misiji", potvrdi Treviz. "Zbog ega se, onda, s nama postupa kao s pres
tupnicima? Zbog ega su nas oru ani stra ari stavili u pritvor i sproveli ovamo kao za
tvorenike? Zadu binsko Vee, nadam se da shvatate, nee se ba obradovati kada uje za to.
"
"I hoemo li", javi se Blis, iji je glas u poreenju sa glasom starije ene zaz
vua piskavoo, "zauvek ostati ovako, stojei?"
Ministarka se nekoliko dugih trenutaka hladno zagleda u Blis, a onda pod
i e ruku i naredi: "Tri stolice! Smesta!"
Vrata se otvori e i trojica mu karaca, odevena po uobiajenoj turobnoj kompore
nskoj modi, uneso e tri stolice. Treviz, Blis i Pelorat sedo e, licem okrenuti prema
ministarki.
"Tako", primeti ministarka sa ledenim osmehom, "nadam se da vam je udobn
o?"
Treviz pomisli kako ba i nije. Stolice su bile tvrde, hladne na dodir, i
nimalo prilagoene oblicima tela. On upita: "Zbog ega smo ovde?"
Ministarka baci pogled na papire koji su le ali pred njom na stolu. "Objas
niu vam odmah, im proverim neke injenice. Va brod se zove Daleka zvezda i potie sa Te
rminusa. Jesam li u pravu, venie?"
"Potpuno."
Ministarka podi e pogled. "Razgovarajui s vama, venie, ja koristim va u titulu.
Da li biste, u znak utivosti, i vi koristili moju?"
"Da li bi 'Madam ministarko' bilo dovoljno? Ili bi bilo potrebno dodati
jo ne to, kao izraz posebne asti?"
"Ni ta dodatno nije potrebno gospodine, i nema razloga da u svoje rei unosi
te dvosmislenost. Dovoljno je samo 'ministarko', ili, ako vam se ponavljanje ini
zamornim, dostajae i 'Madam'."
"U tom sluaju, moj odgovor na va e pitanje glasi: "U potpunosti, ministarko
."
"Zapovednik broda je Golan Treviz, graanin Zadu bine i lan Vea na Terminusu prido lica u veu, da budem precizna. Vi ste taj Golan Treviz. Da li sam u pravu, v
enie?"
"U pravu ste, ministarko. I budui da sam graanin Zadu bine..."
"Nisam jo zavr ila, venie. Saekajte sa svojim primedbama dok ne zavr im. U va oj
ratnji nalazi se Janov Pelorat, naunik, istoriar, takoe graanin Zadu bine. A to ste vi
, je li tako, dr Pelorate?"
Pelorat nije uspeo da zatomi laki trzaj, u trenutku kada se ministarkine
o tre oi zari e u njega. On zausti: "Tako je, dr..." Zastav i za asak, on ree: "Tako je,
ministarko."
Ministarka vrsto stisnu ake. "U izve taju koji mi je upuen ne pominje se nika
kva ena. Je li ova ena lan brodske posade?"
"Jeste, ministarko", odgovori Treviz.
"Onda u se obratiti njoj lino. Kako se zovete?"
"Zovu me Blis", odgovori Blis, sedei uspravno i govorei sa spokojnom jasnoo
m, "mada mi je ime, Madam, znatno du e. elite li da ga ujete celog?"
"Za trenutak u se zadovoljiti sa Blis. Da li ste i vi, Blis, graanin Zadu bi
ne?"
"Nisam, Madam."
"Kojeg ste sveta graanin, Blis?"
"Ne raspola em ispravama koje bi potvrivale da sam graanin bilo kog sveta, M
adam."
"Bez ikakvih isprava, Blis?" Ona stavi neki znak na papirima koji stajah
u pred njom. "Postoji ve napomena o tome. A ta radite na brodu?"
"Ja sam putnik, Madam."
"Da li su, Blis, bilo venik Treviz bilo dr Pelorat, zahtevali da vide va e
isprave pre no to ste se ukrcali?"
"Nisu, Madam."

"Da li ste ih, Blis, upozorili da ste bez isprava?"

"Nisam, Madam."
"Kakva je va a uloga na brodu, Blis? Da li va e ime odgovara va oj ulozi?"
Blis odvrati ponosno: "Ja sam putnik i nemam nikakvu drugu ulogu na brod
u."
"Zbog ega ste se okomili na nju, ministarko?" ume a se Treviz. "Da li je pr
ekr ila neki zakon?"
Ministarkine oi sklizni e sa Blis na Treviza. "Vi dolazite sa drugog sveta,
venie, i nisu vam poznati na i zakoni", ree ona. "Bez obzira na to, morate ih po tovat
i ukoliko ste ve odluili da posetite na svet. Vi ne dovlaite svoje zakone sa sobom;
to je, rekla bih, generalna postavka galaktikog zakona."
"Prihvatam to, ministarko, ali to mi jo uvek ne ka e koji je od va ih zakona
Blis prekr ila."
"Op te galaktiko pravilo, venie, da svaki posetilac mora pri sebi imati svoje
isprave. Mnogi svetovi nisu kruti u tom pogledu, bilo stoga to im je stalo do tu
rizma, bilo stoga to ne mare mnogo za red. Meutim, Komporelen je ne to drugo. Mi smo
svet zakona i veoma tvrdi u pogledu njihove primene. Ona je ovde bez isprava, i
sledstveno tome, kr i na zakon."
" to se toga tie, ona nije imala izbora", odgovori Treviz. "Ja sam upravlja
lo brodom, i ja sam je doveo na Komporelen. Morala je da doe ovamo s nama, minist
arko... ili, mo da, mislite da je trebalo da je izbacimo u svemir?"
"To, venie, ne znai ni ta drugo do da ste i vi prekr ili na e zakone."
"Ne, nije tako, ministarko. Ja ne potiem s bilo kog sveta. Ja sam graanin
Zadu bine, a Komporelen i svetovi koji su mu podreeni ine Pridru ene sile Zadu bine. Kao
graanin Zadu bine, mogu da slobodno putujem ovuda."
"Razume se, venie, pod uslovom da raspola ete ispravama koje e potvrditi da s
te zaista graanin Zadu bine."
"Sa mnom je upravo to sluaj."
"Ipak, ni kao graanin Zadu bine nemate pravo da kr ite na e zakone, vodei sa sob
om neznanku bez isprava."
Treviz je za trenutak oklevao. Oigledno, oficir sa ulazne stanice, Kendra
j, nije se dr ao svog dela dogovora, te vi e nije bilo nikakvog razloga da ga i dalj
e titi. "Nisu nas zaustavili na ulaznoj stanici", ree Treviz, "i ja sam, ministark
o, tu injenicu shvatio kao preutnu dozvolu da ovu enu povedem sa sobom."
"Tano je da vas nisu zaustavili, venie. Tano je i da su je na ulaznoj stanic
i propustili, kao i da nisu izvestili o njenom prisustvu. Meutim, pretpostavljam
da su na ulaznoj stanici - sasvim ispravno - procenili da je va nije privesti va br
od ovamo nego voditi rauna o jednoj neznanki bez isprava. Doslovno uzeto, ono to s
u oni uinili zaista jeste kr enje pravila, i u vezi s tim postupie se na odgovarajui
nain; meutim, uop te ne sumnjam da e biti procenjeno da su valjano postupili. Mi smo,
venie, svet krutih zakona, ali ipak, na a krutost ne prote e se s one strane razuma."
Treviz naglo upade: "U tom sluaju, ministarko, pozivam vas da upravo u im
e razuma ubla ite svoju krutost. Ukoliko, zaista, sa ulazne stanice do vas nije do
pro nikakav izve taj o tome da se na na em brodu nalazi i jedna neznanka bez isprava
, u tom sluaju niste nikako mogli znati, ne u trenutku na eg sletanja, da kr imo va e z
akone. Ipak, sasvim je oigledno da ste sve pripremili unapred, da ste nas spremno
stavili u pritvor im smo sleteli; u pogledu toga nema nikakve sumnje. Zbog ega st
e tako postupili, kada nije bilo nikakvog razloga da makar pomislite da smo prek
r ili va e zakone?"
Na ministarkinom licu pojavi se osmeh. "Shvatam zbrku koja vas je obuzel
a, venie. Dozvolite mi da vam napomenem da bilo kakvo saznanje do koga smo do li - i
li do koga nismo do li - u pogledu neznanke bez isprava na va em brodu nema nikakve
veze sa va im stavljanjem u pritvor. Mi, u stvari, postupamo u ime Zadu bine, ija smo
, kako sami maloas rekoste, Pridru ena sila."
Treviz se netremice zagleda u nju. "Ali to je nemogue, ministarko. ta vi e,
jo i gore: to je sme no."
Ministarkin prigu eni smeh zvuao je kao lagano kapanje meda. "ini mi se veom
a zanimljivim, venie, to to 'sme no' smatrate ak i gorim od 'nemogueg'. U tom se pogled
u potpuno sla em s vama. Na nesreu po vas, u ovom sluaju nije re ni o jednom od toga
dvoga. A i za to bi?"

"Zato to sam ja zvaninik zadu binske vlade, u misiji po njenom nalogu; potpu
no je, stoga, nezamislivo da bi ona elela da budem uhap en, ili ak, da raspola e ovla enj
em da to uini, budui da sam pod zakonskim imunitetom."
"Ah, ponovo ste propustili da me valjano oslovite; meutim, imajui u vidu d
a ste veoma uzbueni, neka vam bude opro teno. Ipak, od mene nije bilo zatra eno da va
s ba uhapsim. Stavila sam vas u pritvor, venie, jedino stoga da bih mogla uiniti ono
to od mene jeste zatra eno."
"A to je, ministarko?" upita Treviz, nastojei da, pred licem ove izuzetne
ene, to je mogue vi e obuzda svoja oseanja.
"Imam nalog, venie, da zaplenim va brod i da ga vratim Zadu bini."
" ta?"
"Ponovo, venie, propu tate da me valjano oslovljavate. Pokazujete ozbiljnu n
emarnost i nisam nimalo sigurna da bi to i malo moglo pobolj ati va polo aj. Dakle...
Brod, pretpostavljam, ne pripada vama. Da li ste ga, mo da, vi projektovali, ili
izgradili, ili platili njegovu izradu?"
"Naravno da nisam, ministarko. Brod mi je poverila zadu binska vlada."
"U tom sluaju, pretpostavljam, venie, da zadu binska vlada ima sva prava da p
ovue svoju odluku. Rekla bih da je to brod od veoma velike vrednosti."
Treviz ni ta ne odgovori.
"Venie, u pitanju je gravitacioni brodu", nastavi ministarka. "Po svojoj p
rilici nema ih ba mnogo, i verovatno ak i sama Zadu bina raspola e samo sa nekoliko sl
inih. Mo da su, stoga, za alili to su jedan od njih poverili vama. Mo da biste ih, ipak,
mogli ubediti da vam povere neki manje vredan brod, koji e, uprkos svemu, biti d
ostatan da obavite svoju misiju... Meutim, moraete nam prepustiti brod kojim ste s
tigli ovamo."
"Ne, ministarko, ne mogu vam prepustiti brod. Jednostavno ne mogu da pov
erujem da je Zadu bina to od vas tra ila."
Ministarka se ponovo nasme i. "Ne samo od mene, venie. Niti, samo, od Kompor
elena. Imamo razloga da verujemo da je takav zahtev upuen svakom od brojnih sveto
va ili sektora pod nadle no u Zadu bine, kao i pridru enim lanovima njene Federacije. Iz t
e injenice izvlaim zakljuak da Zadu bini nije poznata va a putanja, i da se dala u potr
agu za vama s izvesnom merom ljutite energinosti. Iz toga, dalje, izvlaim zakljuak
da se na Komporelenu ne nalazite ni u kakvoj misiji u ime Zadu bine - jer, u tom s
luaju, bilo bi joj poznato gde se nalazite i s nama bi razgovarali na drugi nain.
Sve u svemu, venie, poku ali ste da me obmanete."
Treviz odgovori, ne bez te koa: "Voleo bih, ministarko, da vidim kopiju zah
teva koji vam je uputila zadu binska vlada. Verujem da imam pravo na to."
"Razume se, ukoliko bude proveden zakonski postupak. Veoma dr imo do na e za
konske procedure, venie, i va a e prava u celosti biti po tovana. Budite u to sasvim si
gurni. Ipak, ini se da bi bilo i bolje i lak e ukoliko bismo mogli doi do dogovora,
bez prevelikog publiciteta i bez zakonskog postupka koji bi nam uzeo mnogo vreme
na. Nama se to ini uputnijim, a sigurna sam, tako bi se inilo i Zadu bini, budui da j
oj ba ne bi godilo da se na sva zvona, irom Galaksije, obelodanjuje sluaj odbeglog l
ana zadu binske legistrature. To bi Zadu binu prikazalo u pomalo sme noj svetlosti - to
je, i po va em i po mom shvatanju, gore nego nemogue."
Treviz ponovo ne ree ni ta.
Poekav i nekoliko trenutaka ministarka nastavi, glasom u kome ne be e ni uzbue
nja ili estine. "Shvatite, venie, bilo putem privatnog dogovora bilo putem pravne a
kcije, mi nameravamo da preuzmemo va brod. Kazna zbog dovoenja putnika bez isprava
zavisie od toga za koju se od te dve mogunosti opredelite. Ukoliko budete istraja
vali na zakonskom postupku, ova ena predstavljae dodatnu taku u optu nici protiv vas,
i za prestup biete sve troje ka njeni - uveravam vas, nimalo blago. Ukoliko se, pa
k, dogovorimo, va a putnica moi e prvim trgovakim brodom da krene u bilo kom pravcu el
i - a vi, to se toga tie, ukoliko budete eleli, mo ete poi sa njom. Ili, ukoliko je Za
du bina voljna, mo emo vam dati neki od na ih brodova, koji e savr eno odgovarali va im pot
rebama - pod uslovom, razume se, da nam Zadu bina ustupi jedan od svojih, koji bi
nam u potpunosti nadoknadio onaj to bismo ga vama dali. Ili napokon, ukoliko iz b
ilo kog razloga ne elite da ponovo stupite na teritorije koje su pod neposrednom
kontrolom Zadu bine, mo da bismo se mogli saglasiti da vam pru imo utoi te ovde, i potom,
u dogledno vreme, da vam priznamo i na e dr avljanstvo. Vidite i sami da, ukoliko p

rihvatite prijateljski dogovor, pred vama stoje brojne mogunosti - i istovremeno,

samo jedna ukoliko budete istrajavali na svojim zakonskim pravima."
"Ministarko, idete predaleko", odvrati Treviz. "Nudite nam i ono to nikak
o ne biste mogli ispuniti. Ne mo ete mi obezbedite utoi te ovde, ukoliko Zadu bina bude
zahtevala da nas izruite."
"Venie", odgovori ministarka, "ja nikada ne obeavam ni ta to nisam u stanju da
ispunim. Jedino to Zadu bina zahteva jeste brod. Nikakav drugi zahtev ne postavlja
, niti u pogledu vas, niti u pogledu ikog drugog na brodu. Jedino to tra i jeste le
telica."
Treviz brzo pogleda u Blis, a onda ree: "Da li biste mi dozvolili, minist
arko, da na kratko porazgovaram sa dr Peloratom i mis Blis?"
"Razume se, venie. Imate petnaest minuta."
"Nasamo, ministarko."
"Odve e vas u jednu drugu prostoriju, venie, i nakon petnaest minuta vratie va
s ovamo. Dok budete razgovarali niko vas nee ometati, a neemo ni prislu kivati va raz
govor. Dajem vam svoju re, a ja dr im do svoje rei. Ipak, na vratima e stajati stra ari
, kako ne biste do li na a avu pomisao da biste mogli pobei."
"Razumeli smo vas, ministarko."
"A kada se vratite, oekujemo da ete biti pripravni za dogovor o ustupanju
broda. U suprotnom, zapoee zakonska procedura, i sve e biti mnogo gore po vas, venie.
Jesmo li se razumeli?"
"Potpuno, ministarko", prihvati Treviz, nastojei da to bolje obuzda svoj b
es, budui da u suprotnom ni ta dobro ne bi mogao oekivati.
18.
Bila je to malena, ali dobro osvetljena prostorija, sa jednim le ajem i dv
e stolice; moglo se uti blago lepr anje ventilatorskih krila. U celini, delovala je
mnogo ugodnije nego prostrana i sterilna ministarkina kancelarija.
Jedan stra ar ih je dopratio do sobe, visok i ozbiljan, sa rukom koja je s
ve vreme lebdela u blizini pi tolja. On ostade napolju, ali dok su ulazili, on im
se obrati tvrdim glasom: "Imate petnaest minuta."
Nije jo ni dovr io a vrata se zatvori e, uz tup odjek.
"Nadam se samo da nas ne mogu uti", progovori Treviz.
"Golane, dala nam je svoju re", primeti Pelorat.
"Procenjuje druge na osnovu sebe, Janove. Njena takozvana 're' nije mi dov
oljna. Prekr ie je bez oklevanja ukoliko to bude smatrala potrebnim."
"Nije va no", ume a se Blis. "Mogu da postavim za titno polje svuda oko nas."
"Ima spravu pri sebi?" upita Pelorat.
Blis se nasmeja, i za trenutak joj blesnu e blistavobeli zubi. "Gein um je
za titna sprava. Pele, njen um je ogromne moi."
"Ovde smo sada", ljutito primeti Treviz, "zbog ogranienja kojima je ta og
romna mo podlo na."
" ta time mislite da ka ete?" upita Blis.
"Kada se ona trostruka konfrontacija okonala, izbrisali ste me iz uma kak
o gradonaelnice, tako i onog Gendibala, zvaninika Druge Zadu bine. Nijedno od njih d
voje nije vi e ni mislilo na mene, osim s ravnodu no u i kao kroz maglu. Trebalo je bud
em prepu ten samom sebi, svoj na svome."
"Morali smo to da uinimo", ree Blis. "Bili ste najva niji na izvor saznanja."
"Da, Golan Treviz, nepogre ivi. Ali iz njihovih glava niste izbrisali i mo
j brod, je li tako? Gradonaelnica Brano nije mene; ja nju vi e uop te ne interesujem.
Ali jeste tra ila brod; brod nije zaboravila."
Blis se namr ti.
"Razmislite o tome", nastavi Treviz. "Gea je bezrazlo no pretpostavila da
je brisanjem mene iz njihovih glava obrisala i moj brod; da smo ja i brod jedno.
Ukoliko se Brano ne bude vi e seala mene, nee se seati ni broda. Nevolja je, meiutim,
u tome to Gea ne shvata individualnost. Do ivljavala je brod i mene kao jedan jedi
nstven organizam - skroz pogre no."
"Mogue je da ste u pravu", slo i se blago Blis.
"Pa, u tom sluaju", nastavi Treviz bez zazora, "na vama je da svoju pogre k
u ispravite. Ja moram imati svoj brod i svoj kompjuter. Bez toga - sve je propal

o. Prema tome, Blis, postarajte se da ponovo zadobijem svoj brod. U stanju ste d
a kontroli ete umove."
"Tako je, Trevize, ali tome ne pristupamo laka srca. Pristupili smo tome
tokom trostruke konfrontacije, ali znate li koliko je unapred ona bila planiran
a? Koliko je dugo bila proraunavana? Odmeravana? Potrajalo je sve to - doslovno mnogo godina. I ja ne mogu sada tek tako prii toj eni i podesiti joj um da odgova
ra neijim problemima."
"Je li ovo trenutak..."
Blis ga prekide, glasom ispunjenim estinom. "Ukoliko krenem tim putem - g
de emo se na kraju zaustaviti? Mogla sam zai u um oficira na ulaznoj stanici i on
bi nas, svakako, smesta propustio. Mogla sam prodreti i u um agenta u taksiju, i
on bi nas sigurno pustio."
"Pa, kad smo ve kod toga, zbog ega to niste i uinili?"
"Zbog toga to nam nije poznato kuda bi nas to odvelo. Nisu nam poznati pr
opratni efekti, koji bi, konano, na polo aj mogli uiniti ak i gorim nego to jeste. Ukol
iko sada prilagodim ministarkin um na im potrebama, to mo e imati uticaja na njeno p
ona anje i prema drugima s kojima bude do la u dodir; budui, pak, da je ona visoki zv
aninik u svojoj vladi, to bi se moglo odraziti i na meugalaktike odnose. Sve dok sv
e mogue posledice ne budu najbri ljivije razmotrene, ne smemo ni tai njen um."
"Pa, u tom sluaju, zbog ega ste po li sa nama?"
"Zbog toga to mo e doi do toga da vam i ivot bude ugro en. Va
ivot moram tititi
svaku cenu, ak i po cenu Pelovog i svog vlastitog. Na ulaznoj stanici ivot vam ni
je bio u opasnosti. Nije u pitanju ni u ovom asu. Vi morate iz ovoga sami ispliva
ti - uiniti sve to mo ete, barem, dok Gea ne proceni posledice svog uplitanja i ne o
dlui da se ume a."
Treviz se zamisli. "U tom sluaju", javi se on posle krae stanke, "moram ne t
o poku ati. Mada, mo da, nee uspeti."
Vrata se ponovo otvori e, tupim odjekom se zavukav i u proreze sa leve i des
ne strane.
Stra ar im se obrati: "Poite."
Dok su izlazili, Pelorat prozbori apatom: "Golane, ta namerava da uini ?"
Treviz odmahnu glavom i odvrati apatom: "Nisam sasvim siguran. Morau da im
provizujem."
19.
U kancelariji su zatekli ministarku Lizalor kako i dalje sedi za svojim
stolom. Pogledav i ih, na njenom licu se javi sumoran osmeh.
"Udeena sam, venie Trevize", ree ona, "da ste do li da mi saop tite da nam preda
jete zadu binski brod."
"Do ao sam, ministarko, da se dogovorimo o uslovima", odgovori mirno Trevi
z.
"Ne mo e biti nikakvog razgovora o uslovima, venie. Suenje, ukoliko na njemu
istrajavate, mo e se veoma brzo upriliiti, i jo br e okonati. Nema nikakve sumnje da ete
biti osueni, ak i pri savr eno zakonitom postupku, budui da je va prestup - dovoenje j
edne neznanke bez isprava ovamo - oigledan i neporeciv. Nakon toga, raspolagaemo p
otpunim zakonskim pravom da uzaptimo va brod, a vas troje biete podvrgnuti strogim
kaznama. Nemojte izazivati sudbinu, samo da biste makar malo odlo ili ono to je ne
minovno."
"Ipak, ministarko, postoje uslovi o kojima bi se moglo razgovarati, budui
da, bez obzira na to koliko brza bila va a presuda, brod ne mo ete preuzeti bez mog
pristanka. Svaki va poku aj da to uinite nasilnim putem znaio bi uni tenje broda, zaje
dno sa itavom va om svemirskom lukom, a smrt bi zadesila i sve ivo u luci. To bi, be
z sumnje, izazvalo gnev Zadu bine - to je ne to emu se vi ne smete izlo iti. Pretei nam,
ili ravo postupajui sa nama da biste me primorali da vam predam brod, inite ne to to s
e sigurno kosi sa va im zakonima, a ako vi, nemajui drugog izlaza, budete prekr ili v
lastite zakone, ili nas podvrgli muenju ili nas, bar neko vreme, dr ali u surovom i
neprilinom zatoeni tvu, Zadu bina e za to saznati ranije ili kasnije, i njen gnev bie j
o vei. Ma koliko arko eleli da dobiju brod nazad, ipak ne mogu dozvoliti stvaranje p
resedana koji bi omoguio zlostavljanje i drugih graana Zadu bine... Dakle, hoemo li r
azgovarati o uslovima?"

"Sve su to iste besmislice", odvrati ministarka, mrko ga gledajui. "Ukolik

o bude potrebno, pozvaemo i samu Zadu binu. Tamo e ve znati kako da otvore brod koji
su sami nainili ili kako da vas prinude da to uinite."
"Propustili ste da me valjano oslovite, ministarko", odvrati
Treviz, "ali imajui u vidu da ste veoma uzbueni, preimo
preko toga. I sami veoma dobro znate da je pozivanje Zadu bine poslednja s
tvar koju biste uinili, budui da uop te nemate nameru da im brod predate."
Osmeh naglo i eze sa ministarkinog lica. "Kakva je to sada besmislica, venie?
"
"Besmislica koja, ministarko, verovatno nije za svaije u i. Dozvolite, stog
a, mom prijatelju i ovoj mladoj eni da potra e neki udoban hotel i otpoinu; odmor im
je zaista preko potreban. Neka nas napuste i va i stra ari; mogu ostati ispred vrat
a, ukoliko to elite, a vama ostaviti napunjen pi tolj. Niste ba sitna ena, i sa pi tolj
em u ruci, neete imati nakakvog razloga da od mene zazirete. Naime, ja sam nenaor
u an."
Ministarka se nagnu preko stola prema njemu. "Ni u kom sluaju, nema nikak
vog razloga da od vas zazirem."
Ni ne osvrnuv i se, ona dade znak jednom od stra ara, koji joj smesta pristu
pi i stade pokraj nje zvonko kucnuv i petama. "Stra aru", obrati mu se ona, "odvedi
ovo dvoje u apartman broj pet. Neka ostanu pod nadzorom, ali pobrinite se da im
bude ugodno. Biete mi lino odgovorni za bilo kakav neprikladan postupak prema njim
a, kao i za bilo kakav propust u obezbeenju."
Ona se uspravi, i uprkos svom odlunom nastojanju da zadr i punu meru pribra
nosti Treviz ne uspe da obuzda lagani drhtaj. Bila je visoka; u najmanju ruku vi
soka koliko i on sam, sa svojih metar i osamdeset i pet, a mo da i koji centimetar
vi a. Imala je tanak struk; dve bele pruge sa njenih grudi protezale su se oko ita
vih bedara, inei je jo tanjom u struku. Odisala je nekom vrstom masivne gracioznost
i, i Treviz alosno pomisli kako je njena maloprea nja izjava da nema ra ta od njega da
zazire bila sasvim tana. Kada bi se njih dvoje estoko dohvatili, pomisli on, ne b
i imala ni malo muke da ga polo i na obe pleke.
"Poite sa mnom, venie", obrati mu se ona. "Ukoliko ste ve radi da govorite b
esmislice, onda, to vas manje u iju uje to bolje za vas."
Ona krenu ivahnim korakom i Treviz se uputi za njom, oseajui se nekako siu nim
u njenoj senci; bio je to oseaj to ga nikad nijedna ena nije u njemu izazvala.
Oni uo e u jedan lift i, tek to se vrata zatvori e za njima, ona mu se obrati:
"Sada smo nasamo, ali venie, ako gajite neku sumanutu pomisao da biste, pribegava
jui sili, mogli da ostvarite neki svoj zami ljeni naum, molim vas da to smesta zabo
ravite." Penu avi ton njenog glasa postade jo izra eniji, po to odmah dodade, kao da je
itava situacija zabavlja: "Delujete kao prilino vrst momak, ali uveravam vas, nee m
i predstavljati nikakvu te kou da vam polomim ruku, ili ako budem prinuena, zavrnem i
ju. Naoru ana sam, ali mi nikakvo oru je nee biti potrebno."
Treviz se poe a po bradi, obuhvativ i je pogledom od glave do peta. "U rvanju
, ministarko, mogu da se ponesem sa bilo kojim ovekom moje tr ine, ali to se vas tie,
ve sam odluio da partiju predam bez igre. Jasno mi je kada nemam anse."
"Vrlo dobro", ree ministarka, oigledno zadovoljna.
"Kuda smo se uputili, ministarko?" upita Treviz.
"Idemo dole! I to dosta duboko. Ali neka vas to ne uzbuuje. U hiperdramam
a bi ovo izgledalo kao predigra za scenu u tamnici, pretpostavljam; ali na Kompo
relenu ne postoje tamnice - samo pristojne elije. Idemo u moje privatne odaje; ni
su tako romantine kao tamnice u ru no doba starog Carstva, ali su svakako udobnije.
"
Treviz proceni da se nalaze pedesetak metara u utrobi planete, kada se l
ift zaustavi, vrata otvori e i oni izio e.
20.
Treviz se obazre po sobi s neskrivenim iznenaenjem.
Ministarka ga pomalo namr teno upita: "Kao da imate ne to protiv izgleda moj
ih privatnih odaja, venie?"
"Ne, nipo to, ministarko. Samo sam iznenaen. Jednostavno, ovako ne to nisam oe
kivao. Utisak koji sam imao o va em svetu, na osnovu malo onoga to sam video i uo na

kon dolaska ovamo, jeste da je... pa, uzdr ljiv, i da izbegava nepotreban luksuz."
"To i jeste sluaj, venie. Na a prirodna bogatstva su ograniena, i prinueni smo
da vodimo ivot surov koliko je to i na a klima."
"Ali ovo, ministarko", i Treviz ra iri ruke kao da namerava da obuhvati ita
vu sobu u kojoj je, prvi put otkako se obreo na ovom svetu, ugledao boje, le ajeve
ugodno izvajane, blagu svetlost to je dopirala odnekud iza zidova i tepihe vrsto
priljubljene uz pod tako da su koraci po njima bili gipki i tihi. "Ovo je svakak
o luksuz."
"Kao to sami rekoste, venie, mi izbegavamo nepotreban luksuz; razmetljiv lu
ksuz; beskorisno preteran luksuz. Meutim, ovo je privatan luksuz, koji ima svoju
svrhu. Ja veoma mnogo radim i nosim na svojim pleima veliku odgovornost. Potrebno
mi je, stoga, mesto gde bar za trenutak mogu da zaboravim na sve te koe koje mi do
nosi moj polo aj."
"Da li i svi drugi Komporelenci, ministarko, ive ovako kada su daleko od
oiju drugih?" upita Treviz.
"Zavisi od posla koji obavljaju i stepena odgovornosti. Veoma mali broj
mo e sebi ovo priu titi; u stvari, veoma mali broj ovo zaslu uje, ili pona ajui se u skla
du sa na im etikim normama, upo te eli da sebi priu ti."
"A vi, ministarko, mo ete ovo sebi priu titi - zaslu ujete i elite sve ovo?"
"Polo aj koji zauzimate nosi sa sobom privilegije, ba kao i obaveze", odgov
ori ministarka. "A sada sedite, venie, i upoznajte me s tim svojim a avim idejama." O
na se spusti na jedan od le ajeva, koji se lagano ugnu pod njenom te inom, i pokaza
na jednu naslonjau u kojoj bi joj se Treviz na ao licem u lice, ne na prevelikom od
stojanju.
Treviz sede. " a avim idejama, ministarko?"
Ministarka se vidljivo opusti, osloniv i se svojim desnim laktom na jedan
jastui. "U privatnom op tenju, nema nikakve potrebe da se kruto dr imo formalnosti. Mo e
te me zvati Lizalor, a ja u vas Treviz... Upoznajte me s tim to imate na umu, Trev
ize, i porazgovarajmo o tome."
Treviz prekrsti noge i dublje se zavali u svoju naslonjau. "Pa, evo, Liza
lor. Stavili ste me pred izbor: ili da se saglasim da vam dobrovoljno predam bro
d, ili da budem izveden pred sud. U oba sluaja, brod bi na koncu bio va ... Pa ipak
, ozbiljno ste nastojali da me ubedite da prihvatim prvu varijantu. Spremni ste
da mi ponudite drugi brod, u zamenu za moj, i da mojim prijateljima i meni omogui
te da odemo kuda god elimo. Ukoliko bismo se na to odluili, slobodni smo, ak, da os
tanemo na Komporelenu i zatra imo njegovo dr avljanstvo. Kada su sitne stvari u pita
nju, bili ste spremni da mi date petnaest minuta da bih porazgovarao sa svojim p
rijateljima. ak ste prihvatili da me dovedete ovamo, u svoje privatne odaje, omog
uujui istovremeno, pretpostavljam, mojim prijateljima da se odmaraju u nesumnjivo
udobnim prostorijama. Ukratko, Lizalor, inite sve to mo ete da me pridobijete da vam
ustupim svoj brod bez izlaska pred sud."
"Ma hajdete, Trevize, zar ba ni ta niste spremni da pripi ete mojim ljudskim
impulsima?"
"Ba ni ta."
"Ne smatrate li, ipak, da bi dobrovoljno prihvatanje, s va e strane, da na
m prepustite brod dovelo do br eg i uspe nijeg razre enja sluaja - nego to bi to bilo pr
i izlasku pred sud?"
"Ne! Ali imam ne to drugo u vidu."
"Da? A ta je to?"
"Postoji ne to to sna no govori protiv suenja: suenje je javni dogaaj. U nekolik
o navrata, ve, ukazali ste na veoma krut pravni sistem ovog sveta, i stoga veoma
sumnjam da bi bilo mogue upriliiti suenje a da sve to se tokom procesa zbiva ne bude
najpomnije zabele eno. Dakle, ukoliko stvari tako stoje, Zadu bina bi bila u sve up
uena i vi biste bili prinueni da joj, im se suenje privede kraju, predate brod."
"Razume se", odgovori Lizalor bez ikakva izraza na licu. "Najzad, brod i
jeste vlasni tvo Zadu bine."
"Meutim", nastavi Treviz, "o privatnoj nagodbi sa mnom ne bi postojala ni
kakva formalna zabele ka. Brod bi se na ao u va im rukama, i budui da Zadu bina o svemu t
ome ne bi ni ta saznala - ona, ak, nema ni pojma da se nalazimo na ovom svetu - Kom
porelen bi zadr ao brod za sebe. To je, siguran sam, upravo ono to i nameravate da

uinite."
"Ali zbog ega bismo to uinili?" Lice joj je i dalje bilo bez ikakva izraza
. "Nismo li i sami deo Zadu binske konferedacije?"
"Ne sasvim. Va status u Federaciji je status Pridru ene sile. Na svim galak
tikim kartama na kojima su pripadnici Zadu binske federacije prikazani u crvenom Komporelen i svetovi koji mu pripadaju su u bledo utoj boji."
"ak i u tom sluaju, kao Pridru ena sila svakako bismo saraivali sa Zadu binom."
"Da li biste, zaista? Ne sanjari li Komporelen, ipak, o posvema njoj nezav
isnosti; ak i o preuzimanju vostva? Vi ste poprilino star svet. Gotovo svi svetovi
tvrde za sebe da su stari, ali Komporelen jeste star svet."
Ministarka Lizalor dopusti da joj hladan osmeh pree licem. "Najstariji, a
ko je verovati na em zanesenjacima."
"Nije li, u tom sluaju, postojalo doba kada je Komporelen bio vodei svet j
edne ne ba tako malene skupine svetova? Ne sanjarite li, mo da, jo o tome da povrati
te izgubljenu mo?"
"Zar zaista verujete da sanjarimo o tako nedosti nom cilju? Nazvala sam to
a avom idejom ak i pre no to ste me upoznali sa svojim razmi ljanjima; sada sam ubeena
da je zaista a ava."
"Snovi mogu biti neostvarljivi, ali ovek ipak mo e sanjariti. Terminus, sme t
en na samom rubu galaksije i sa petovekovnom istorijom - kraom od istorije bilo k
og drugog sveta - vlada, praktino, itavom Galaksijom. Ima li ikakvog razloga da tu
ulogu ne preuzme Komporelen? A?" Treviz se umilno sme io.
Lizalor ostade ozbiljna. "Terminus je taj svoj polo aj stekao, kako je reen
o, zahvaljujui usmeravanjima Seldonovog Plana."
"Seldonov Plan je psiholo ka okosnica zadu binske superiornosti i odr ae se, na
jverovatnije, onoliko dugo koliko ljudi budu u njega verovali. Mogue je da kompor
elenska vlada u Seldonov Plan vi e ne veruje. Meutim, ak i u tom sluaju, Terminus zad
r ava svoju tehnolo ku nadmo. Vlast Terminusa nad najveim delom Galaksije poiva, nesuml
jivo, na njegovoj nadmonoj tehnologiji - primer za to je upravo gravitacioni brod
, koga toliko udite da se doepate. Nijedan drugi svet, osim Terminusa, ne raspola e
gravitacionim brodovima. Ukoliko bi Komporelenu po lo za rukom da se domogne makar
jednog od njih, i da se u svim pojedinostima upozna sa nainom na koji on funkcio
ni e, to bi mu omoguilo da naini d inovski skok unapred. Nisam nimalo ubeen da bi to bi
lo dovoljno da od Terminusa preuzmete vostvo u Galaksiji; meutim, mogue je da je va a
vlada u to uverena."
"Ni sami, verovatno, ne verujete u to to govorite", usprotivi se Lizalor.
"Bilo koja vlada koja bi zadr ala neki zadu binski brod protivno volji Zadu bine bila
bi, van svake sumnje, izlo ena njenom gnevu - a istorija nam daje dovoljno primer
a koliko nezgodno mo e biti izlagati se gnevu Zadu bine."
"Gnev Zadu bine", odvrati Treviz, "mo e pasti na glavu samo onog za koga je
Zadu bini poznato da njen gnev zaslu uje."
"U tom sluaju, Trevize - prihvatimo li da va a analiza situacije nije sasvi
m a ava - ne bi li bilo u va u korist da prihvatite nagodbu sa nama i prepustite nam
brod? Dobro bismo vam platili da ga dobijemo bez velike buke - ukoliko postupimo
u skladu s va im izlaganjem."
"Ipak, da li biste se mogli pouzdati u mene da neu o svemu izvestiti Zadu b
inu?"
"Svakako. Jer morali biste je izvestiti i o svojoj ulozi u svemu tome."
"Mogu im rei da sam postupao pod pritiskom."
"Naravno. Osim ukoliko vas va zdrav razum ne bi ubedio da vam gradonaelnic
a ne bi poverovala i jednu jedinu re... Dakle, hoemo li se nagoditi?"
Treviz odmahnu glavom. "Neemo, madam Lizalor. Brod je moj i mora ostati m
oj. Kao to sam vam ve rekao, bie raznesen u paramparad ukoliko poku ate da silom uete u
njega. Budite sigurni da vam govorim su tu istinu. Ne pomi ljajte ni za asak da blef
iram."
"Vi mo ete otvoriti brod, i preinaiti uputstva data kompjuteru."
"Van svake sumnje, ali ja to neu uiniti."
Lizalor duboko uzdahnu. "Sigurna sam da vam je poznato da vas mogu naves
ti da promenite mi ljenje - ako ne onim to mo emo uiniti vama, onda onim to mo emo uiniti
va em prijatelju, dr Peloratu, i onoj mladoj eni."

"Imate u vidu muenje, ministarko? Je li to va zakon?"

"Ne, venie. Mo da se neemo morati poslu iti najgorim sredstvima. Tu je uvek i
sihika sonda."
Po prvi put otkako se obreo u ministarkinim privatnim odajama Treviz ose
ti zebnju oko srca.
"Ne smete ni to uiniti. Upotreba psihike sonde, osim u medicinske svrhe, z
abranjena je irom Galaksije."
"Meutim, u stanju potpune beznade nosti..."
"Spreman sam na takav rizik", odgovori Treviz mirno, "budui da od toga nee
te imati nikakve koristi. Moja odlunost da zadr im svoj brod toliko je sna na da bi p
sihika sonda razorila moj um pre no to bi popustio pod va im pritiskom." (Ovo jeste
bio blef, pomisli on, i jo vea zebnja pro e njegovo srce). "Pri svemu tome, ak i ako
biste bili toliko ve ti da me ubedite, ne razoriv i moj um, ak i ako bih otvorio svoj
brod, razoru ao ga i predao vam ga, od toga, ipak, ne biste imali nikakve koristi
. Brodski kompjuter je tehnolo ko udo jo i vee od samog broda, i pode en je - ne znam
i sam kako - da samo sa mnom razvije sve svoje mogunosti. Ja bih to nazvao kompju
terom nainjenom po meri jednog jedinog oveka."
"Uzmimo, onda, da zadr ite svoj brod i da nastavite da upravljate njime. D
a li biste bili spremni da razmotrite mogunost da njime upravljate u na e ime - kao
uva eni komporelenski graanin? S odlinom platom. ivotom u luksuzu. To bi va ilo i za
a e prijatelje, razume se."
"Ne bih."
"Dobro, ta onda imate u vidu? Da, jednostavno, dopustimo vama i va im prija
teljima da uzmete brod i otisnete se u svemir? Skreem vam pa nju da bismo, na kraju
krajeva, mogli obavestiti Zadu binu da se, zajedno sa brodom, nalazite na Kompore
lenu, i potom itavu stvar njima prepustiti."
"I sami, pri tom, izgubiti brod?"
"Ukoliko, ve, moramo da ostanemo bez broda, radije bismo ga, verovatno, p
repustili Zadu bini nego ga ostavili u rukama neke bezobrazne svemirske lutalice."
"U tom sluaju, dozvolite da vam iznesem jedan predlog."
"Predlog? U redu, da ujem. Nastavite."
Treviz zapoe, pa ljivo birajui rei. "Nalazim se u jednoj veoma va noj misiji.
isija je bila zapoeta uz punu podr ku Zadu bine - koja mi je sada, po svemu sudei, usk
raena; uprkos svemu, u pogledu va nosti misije ni ta se nije promenilo. Neka mi sada
Komporelen pru i svoju podr ku, i ikoliko misiju uspe no okonam, i Komporelen od toga m
o e imati koristi."
Na Lizalorinom licu pojavi se izraz dvoumljenja. "I neete vratiti brod Za
du bini?"
"Nikada to nisam ni imao u vidu. Meutim, Zadu bina ne bi sa toliko predanos
ti tragala za brodom kada bi oni tamo makar i za trenutak verovali da imam ikakv
u nameru da im ga ikada vratim."
"To, meutim, jo izdaleka ne znai da biste, na kraju, brod izruili nama."
"Kada, napokon, budem okonao svoju misiju, mogue je da vi e neu imati nikakve
potrebe za brodom. U tom sluaju, ne bih imao ni ta protiv ni da ga Komporelen dobi
je."
Nekoliko trenutaka njih dvoje posmatralo je jedno drugo u potpunoj ti ini.
"Govorite koristei pogodbeni nain", ree Lizalor. "'Mogue je'; 'ne bih imao n
i ta protiv'. To vam ni ta ne znai."
"Mogu vam bilo ta obeati, ali ta bi vam, opet, to moglo znaiti? injenica da
u mi obeanja obazriva i ograniena trebalo bi, u najmanju ruku, da posvedoi da sam i
skren."
"Pametno", potvrdi Lizalor, klimnuv i glavom u znak odobravanja. "To mi se
dopada. Pa, kakve je prirode ta va a misija i kakva je korist koju bi Komporelen
mogao imati od nje?"
"Ne, ne, najpre se vi izjasnite", zatra i Treviz. "Dakle, hoete li me podr at
i ako vam doka em da je moja misija od va nosti i za Komporelen?"
Ministarka Lizalor di e se sa le aja, u potpunosti istiui svoju visoku i monu
iguru. "Ogladnela sam, venie Trevize, i nisam spremna da nastavim razgovor prazna
stomaka. Ponudiu vam da ne to pojedete i popijete - ne to umereno. Nakon toga, mo emo o
konati na razgovor."

jivice,

Trevizu se, za trenutak, uini da je u njenim oima ugledao sjaj ptice grabl
eljne da ne to kljucne, i on stisnu usne s nejasnim oseajem nelagodnosti.

21.
Jelo je mo da bilo hranljivo, ali za ulo ukusa poslastica ba nije bilo. Glav
ni obrok sastojao se od kuvane govedine sa sosom od senfa, uz prilog od nekog li
snatog povra koje Treviz nije uspeo da prepozna. Nije mu se, najzad, ni dopalo, b
udui da je imalo neki gorkokiselkasti ukus koji mu nije godio. Kasnije je ustanov
io da je u pitanju bila neka vrsta algi.
Stiglo je, potom, neko voe sa ukusom jabuke preliveno sokom od breskve (s
asvim ukusno, mora se priznati); tu je bilo i neko toplo, tamno pie, odve gorko za
Trevizov ukus i on stoga zamoli za a u obine, hladne vode. Obroci ba nisu bili obiln
i, ali s obzirom na okolnosti, Treviz ne ree ni rei.
Obed je bio sasvim privatan; nikog od posluge nije bilo na vidiku. Sama
ministarka ga je zagrejala i poslu ila, i sama je uklonila posue i pribor za jelo.
"Nadam se da vam je hrana prijala", primeti Lizalor dok su napu tali obedo
vaonicu.
"Veoma", odvrati Treviz, bez odu evljenja.
Ministarka se ponovo zavali u svoj le aj. "Vratimo se, sada", obrati mu se
ona, "na oj maloprea njoj temi. Rekoste da je mogue da Komporelenu ba ne godi premo Zad
u bine u tehnologiji, kao ni njeno vostvo u Galaksiji. U izvesnom smislu, to jeste
tano; meutim, to mo e biti od interesa samo za one koji se bave meuzvezdanom politiko
m - a takvih je srazmerno malo. Ono to nas, u tom smislu, mo e znatno vi e pribli iti s
u tini stvari jeste injenica da prosenog Komporelenca naprosto u asava nemoralnost koj
a se ispoljava u Zadu bini. Nemoralnost, dakako, postoji na svim svetovima; meutim,
ini se da je ona, naroito, obele je Terminusa. Rekla bih, ak, da je svako antizadu bin
sko raspolo enje koje bi se moglo uoiti na ovom svetu su tinski utemeljeno upravo na
tome, pre nego na neem apstraktnom.
"Nemoralnost?" upita Treviz, zabezeknut. "Ali kakve god mogle biti mane
Zadu bine, morate, ipak, priznati da svojim delom Galaksije upravlja sa sasvim pri
hvatljivom efikasno u, kao i da vodi po tenu poresku politiku. Graanska se prava, sve
u svemu, po tuju i..."
"Venie Trevize, imam na umu polnu nemoralnost."
"U tom sluaju, zaista vas ne razumem. U pogledu odnosa meu polovima mi smo
izrazito moralna dru tvena zajednica. ene su veoma dobro zastupljene u svim oblast
ima dru tvenog ivota. I na elu na eg Vea stoji ena; pored toga, gotovo polovinu njegovih
lanova ine..."
Ministarkinim licem minu senka razdra enosti. "Venie, da li me vi to zafrkav
ate? Uop te ne sumnjam da vam je poznato ta se ima u vidu pod polnom moralno u. Da li
brak jeste - ili, mo da, nije - svetinja na Terminusu?"
" ta imate u vidu pod izrazom 'svetinja'?"
"Postoji li zakonska ceremonija kojom se mu karac i ena meusobno vezuju?"
"Dabome, ukoliko to oni ele. Najzad, takav in pojednostavljuje pitanje por
eza, kao i problem naslea."
"Ali mogu je razvod?"
"Razume se. Bilo bi u svakom pogledu nemoralno prisiljavati ljude da ive
zajedno, dok..."
"I nema nikakvih religijskih ogranienja?"
"Religijskih? Pa, postoje ljudi koji grade svoju filosofiju na prastarim
kultovima; ali kakve to veze ima sa brakom?"
"Venie, ovde, na Komporelenu, svi vidovi odnosa meu polovima pod potpunom s
u kontrolom. I brak je u to ukljuen. U stvari, pojam odnosa meu polovima ogranien j
e na branu vezu. Veoma nas rastu uju oni svetovi, a Terminus posebno, na kojima se
polni odnosi, po svemu sudei, smatraju pukim zadovoljstvom bez neke vee va nosti - z
adovoljstvom u koje se neko upu ta kad god, kako god, i s kim eli, ne osvrui se na du
blje religijske vrednosti."
Treviz sle e ramenima. " ao mi je, ali zaista ne mogu ni ta da uinim na preobra a
ju Galaksije, ili makar samo Terminusa... Ali kakve to veze ima sa mojim brodom?
"
"Ima. Imam u vidu na e javno mnenje u pitanju va eg broda; ukazujem vam na t

o do koje su mere ograniene moje mogunosti da u tom pogledu postignem s vama dogov
or. itelji Komporelena bili bi u asnuti kada bi doznali da ste jednu mladu enu dovel
i na brod da zadovoljava va u po udu - vas i va eg prijatelja. Imajui, upravo, u vidu v
a u bezbednost, tra ila sam od vas da prihvatite tihu predaju broda, umesto da idete
na javni proces."
"Vidim da vam je brod poslu io da iznaete novu vrstu ubeivanja, putem pretnj
i", primeti Treviz. "Znai, izla emo se opasnosti da nas gomila linuje?"
"Samo vam ukazujem na mogue opasnosti. Da li ste u mogunosti da osporite d
a je ena koju ste poveli sa sobom i ta drugo do objekat va e seksualne po ude?"
"Razume se da jesam. Blis je dru benica mog prijatelja, dr Pelorata. Ne po
stoji nijedna druga ena koja bi mogla polagati pravo na njeno mesto. Mo da vi njiho
v odnos ne biste odredili kao brani odnos, ali ubeen sam, znajui kako na svoj odnos
gledaju i Blis i Pelorat, da njih dvoje smatraju da su u braku."
" elite li time da ka ete da vi niste ni u kakvom odnosu sa njom?"
"Naravno da nisam", odvrati Treviz. "Kakvim me vi to ovekom smatrate?"
"Ne bih umela da vam ka em. Nisu mi, naime, poznata va a shvatanja moralnost
i."
"Dozvolite mi, u tom sluaju, da vam ka em da mi moje shvatanje moralnosti n
e dozvoljava da varam svog prijatelja - pogotovo kada je u pitanju ena koju voli.
"
"Niste, ak, do li u isku enje?"
"Nisam u stanju da spreim da doem u isku enje, ali jesam u stanju da mu odol
im."
"Zaista? Mo da je razlog tome to vas ene uop te ne interesuju?"
"Odbacite, odmah, tu pomisao. Jo kako me interesuju."
"A koliko je vremena pro lo otkako ste bili s nekom enom?"
"Vi e meseci. Zapravo, otkako smo napustili Terminus"
"Sigurna sam, u tom sluaju, da vam toliko dugo uzdr avanje nije prijatno?"
"Nije", odvrati Treviz energino, "ali okolnosti su bile takve da nisam im
ao izbora."
"Pretpostavljam da je va prijatelj, dr Pelorat, uvidev i koliko se muite, bi
o pripravan da svoju enu podeli sa vama."
"Nisam mu dao na znanje da se muim, ali ak i da jesam, siguran sam da ne b
i bio spreman da podeli Blis sa mnom. Niti bi, siguran sam, Blis na to pristala.
Ja joj se uop te ne dopadam."
"Da li to tvrdite na osnovu toga to ste, bezuspe no, poku avali da joj priete?
"
"Nisam poku ao. Svoje procene u stanju sam da donosim bez potrebe da ih po
veravam. U svakom sluaju, ni ona se meni ne dopada naroito."
"Neverovatno! A ini se da je ona, upravo, ona vrste ene kakvu mu karci po pr
avilu smatraju veoma privlanom."
"U fizikom pogledu - ona jeste privlana. Uprkos tome, ona me ne privlai. Pr
e svega, odve je mlada - ima u njoj neega gotovo detinjastog."
"Znai, vi e ste skloni starijim enama?"
Treviz pouta nekoliko trenutaka. Da li ga je to uvlaila u neku zamku? A on
da obazrivo odvrati: "Dovoljno sam star da bih znao da cenim vrednost zrelih ena.
Ali kakve to veze ima sa mojim brodom?"
"Zaboravite, za trenutak, svoj brod", odgovori Lizalor. "Meni je etrdeset
est godina, i nisam udata. Nekako, uvek sam bila prezaposlena da bih imala vreme
na za brak."
"U tom sluaju, imajui u vidu pravila va eg dru tva, moraete se uzdr avati do kraj
a svog ivota... Da li ste me zbog toga pitali koliko je vremena proteklo otkako s
am poslednji put bio sa nekom enom? Oekujete li od mene neki savet? Pa, ukoliko va
m je potrebno moje mi ljenje, rei u odmah da polni odnos nije to i hrana ili pie. Nije
ba ugodno biti bez njega, ali nije ni neizdr ivo."
Ministarka se nasmeja, i u oima joj se ponovo javi sjaj ptice grabljivice
. "Nemojte me pogre no razumeti, Trevize. S polo ajem dolaze i izvesne privilegije,
a pored toga, postoji i diskrecija. Sve o svemu, nisam ba neko ko se uzdr ava. Uprk
os svemu tome, ovda nji mu karci jedva da su u stanju da vas zadovolje. Ja prihvatam
injenicu da moralnost predstavlja apsolutnu vrlinu, ali istovremeno, ona mu karce

sa ovog sveta optereuje oseanjem krivice; iz tog razloga oni su nepreduzimljivi, n

ema toviti, spori da zaponu a brzi da zavr e - sve u svemu, krajnje neve ti."
Veoma obazrivo, Treviz primeti: "Pa, sumnjam da i u pogledu toga mogu ne t
o da uinim."
" elite li time da nagovestite da je gre ka, mo da, u meni? Naime, da ne nadah
njujem mu karce u dovoljnoj meri?"
Treviz hitro podi e ruku, u znak protivljenja. "Taman posla!"
"U tom sluaju, kako biste vi postupili, kada bi vam se ukazala prilika? V
i, ovek sa jednog normalnog sveta, koji je sigurno pro ao kroz sve vrste seksualnih
iskustava, i koji je pod pritiskom nekoliko meseci prinudnog uzdr avanja ak i u pr
isustvu jedne mlade i armantne ene. Kako biste se vi pona ali u prisustvu ene kao to s
am ja, ene ovakve zrelosti kakva vam se inae dopada?"
"Pona ao bih se sa po tovanjem i pristojno u kakvi pristoje va em polo aju i va em u
ledu", odgovori Treviz.
"Ne budite budala!" uzviknu ministarka, i ruka joj krenu prema desnoj st
rani njenog pojasa. Bela traka koja ju je obavijala popusti i spade sa njenih gr
udi i vrata. Crna haljina koju je imala na sebi sada je visila na njoj.
Treviz je sedeo kao skamenjen. Od kada joj se ova misao vrzmala po glavi
? Ili je, samo, na ovaj nain elela da postigne ono to nije uspela pretnjama?
Haljina skliznu sa nje, zajedno sa delom koji joj je podupirao grudi. Mi
nistarka je sedela pravo preko puta, s izrazom ponosne samosvesti, naga od pojas
a nagore. Njene grudi bile su umanjena verzija nje same - bile su masivne, vrste,
i neodoljivo izazovne.
"Pa?" upita ona.
"Velianstveno!" uzviknu Treviz, nimalo ne preterujui.
"I ta nameravate da preduzmete?"
" ta mi nala e komporelenski moral, madam Lizalor?"
"A ta komporelenski moral znai oveku sa Terminusa? ta vam va moral nala e? Pa,
krenite. Hladno je, i telo mi udi za toplotom."
Treviz ustade i poe da se svlai.
PRIA O ZEMLJI
22.
Treviz se oseao kao drogiran, pitajui se koliko je vremena proteklo.
Pokraj njega le ala je Miza Lizalor, ministarka saobraaja. Le ala je potrbu ke,
glave iskrenute na jednu stranu, otvorenih usta i jedva primetno hrui. Treviz za a
sak oseti zadovoljstvo to ona jo spava. Kada se probudi, nadao se da e joj biti sas
vim jasno da je ona usnula.
I Treviz je, takoe udio za snom, ali je, nekako, oseao da je veoma va no da m
u se ne prepusti. Nije ga nipo to, kada se probudi, smela zatei kako spava. Morala
je da ustanovi da je on odoleo, dok je ona sama zapala u nesvesno stanje. Uostal
om, tako ne to ona bi i oekivala od jednog zadu binskog nemoralnog tipa, i stoga je s
matrao uputnim da je u tom pogledu ne razoara.
Na neki nain, dobro se pokazao. Pretpostavio je, sasvim umesno, da je Liz
alor - s obzirom na svoju fiziku pojavu i snagu, svoju politiku mo, na svoj prezir
prema komporelenskim mu karcima s kojima je do tada odr avala veze, na njenu (istovr
emeno) i u asnutost i opinjenost pripovestima ( ta li je samo mogla uti? upita se Trev
iz) o seksualnim pregnuima dekadenata sa Terminusa - mogla odistinski eleti da, ka
o mu karac, njome vlada. Mogla je to, ak, i otvoreno ispoljavati, a da istovremeno
ni sama ne bude svesna svojih elja i oekivanja.
Postupio je u skladu sa takvom svojom pretpostavkom, i na njegovu sreu, i
spostavilo se da je bio u pravu. (Treviz, onaj koji je uvek u pravu, naruga se s
amom sebi.) To je ovoj eni donelo zadovoljstvo, a samom Trevizu omoguilo da ono to i
ni podesi tako da se ena do kraja iscrpi, a da on sam, srazmerno, sauva snagu.
To ba nije bilo lako. Imala je predivno telo (etrdeset est godina, ree, ali
ga se nipo to ne bi postidela ni kakve dvadesetpetogodi nja sportiskinja) i beskrajn
o mnogo energije - iju je koliinu prema ivala samo njena udnja da je to vi e potro i.
Odista, ukoliko bi je bilo mogue ukoriti i nauiti umerenosti; ukoliko bi u
z pomo prakse (ali da li je on sam imao za to dovoljno snage?) uspela da se bolje

koristi svojim mogunostima, i, to je va nije, njegovim, pa moglo bi biti pravo u ivan

je da...
Hrkanje odjednom prestade i ona se prome kolji. On joj polo i ruku na rame i
blago je prodrma - i ona otvori oi. Treviz je le ao oslonjen na lakat, nastojei da
izgleda to sve ije i pun ivota.
"Milo mi je to si uspela za zaspi , draga", ree on. "Odmor ti je zaista bio
potreban."
Ona mu se sanjivo osmehnu i on, za trenutak, sa nelagodno u pomisli kako e m
u predlo iti da zaponu iznova, ali se ona samo prote e i okrenu na lea. A onda mu ree,
blagim i zadovoljnim glasom: "Ispravno sam te procenila od samog poetka. Ti si pr
avi kralj seksualnih zadovoljstava."
Treviz se potrudi da izigrava skromnost. "Bio sam sasvim prosean."
"Koje ta. Bio si izvanredan. Pla ila sam se da se nisi uzdr avao i da te je on
a ena iscrpla, ali si me uveravao u suprotno. I, rekla bih, govorio si istinu, za
r ne?"
"Da li sam, da tako ka em, izgledao kao neko napola zasien?"
"Ne, nisi", i ona prsnu u smeh.
"Da li jo razmi lja o psihikoj sondi?"
Ona se ponovo nasmeja. "Jesi li po a avio? Zar misli da bih elela da te izgubi
m posle svega?"
"Pa ipak, mo da bi bilo bolje kada bi, makar privremeno, ostala bez mene..
."
" ta?" Ona se namr ti.
"Ukoliko bih ovde zauvek ostao, koliko bi, dr... draga moja, pro lo vremen
a pre nego to bi oi poele da motre, i usta da apuu unakolo? Meutim, ukoliko nastavim s
a svojom misijom, bilo bi prirodno da se povremeno vraam da podnosim izve taje, i u
tom sluaju bilo bi, isto tako, sasvim prirodno da se zatvaram nasamo s tobom- s
obzirom na va nost moje misije."
Ona se nekoliko trenutaka prepusti razmi ljanju, odsutno se e kajui po bedrima
. A onda ree: "Pa, rekla bih da si u pravu. Mrzim, dakako, i samu pomisao na to ali rekla bih da si u pravu."
"I ne treba uop te ni da pomi lja da se neu vratiti", dodade Treviz. "Nisam to
lika budala da smetnem s uma ta me ovde oekuje."
Ona mu se nasme i, dodirnu mu blago akom obraz, i upita, gledajui ga pravo u
oi: "Je li i tebi prijalo, ljubavi?"
"Mnogo vi e nego samo prijalo, draga."
"Pa, ipak, ti si ovek iz Zadu bine. ovek zrele mladosti, i to sa samog Termi
nusa. Mora biti da si se navikao na sve mogue vrste ena, sa svim moguim tehnikama..
. "
"Jo nikad nisam sreo nikog - nikog - nalik na tebe", odvrati Treviz sa uv
erljivo u koja kao da pokulja iz njega, jer na kraju krajeva, to i jeste bila istin
a.
"Pa, neka ti bude, kad tako ka e ", ree Lizalor zadovoljno. "Pa ipak, zna , od
starih navika te ko se odustaje, i nisam sigurna da bih bila u stanju da re jednog
mu karca uzmem zdravo za gotovo, bez izvesnog zaloga. Kada me napokon bude uputio u
tu svoju misiju i ja se sa njom saglasim, ti i tvoj prijatelj, dr Pelorat, moi et
e da poete, ali u mladu enu zadr ati ovde. Ne strahuj, sa njom e se ovde dobro postupa
ti; pretpostavljam, meutim, da e dr Peloratu nedostajati, i da e se on starati da to
je e e mogue svraate do Komporelena, ak i ako bi te odu evljenost za tu tvoju misiju mo
la dovesti u isku enje da predugo izbiva odavde."
"Ali Lizalor to je nemogue."
"Zar?" Sumnja ponovo zablista u njenim oima. "A zbog ega bi to bilo nemogue
? Zbog ega vam je ta ena toliko potrebna?"
"Nije seks u pitanju. Ve sam ti to rekao, i ono to sam rekao puna je istin
a. Ona je Peloratova, i ja za nju nisam ni najmanje zainteresovan. Pored toga, n
i ne sumnjam da bi se precepila nadvoje kada bi samo poku ala da se upusti u ono to
je tebi tako nadmono po lo za rukom."
Za asak, na Lizalorinom licu zaigra osmeh. Brzo ga potisnuv i, ona ozbiljno
upita: " ta, onda, tebi smeta ako ona ostane ovde na Komporelenu?"
"Ona je, zna , od su tinske va nosti za na u misiju. Zbog toga je moramo imati n

a brodu."
"Pa, u tom sluaju, o kakvoj je misiji re? Vreme je ve da me sa njom upozna ."
Veoma kratko, Treviz okleva e. Mora joj rei istinu. Nikakva la koju bi mogao
smisliti ne bi bila toliko delotvorna.
"Saslu aj me", zapoe on. "Komporelen je bez sumnje star svet, jedan od najs
tarijih, ali je malo verovatno da je i najstariji. Ljudska vrsta ne potie sa ove
planete. Ljudi su prispeli ovamo sa nekog drugog sveta; ali mogue je da njihova v
rsta ne potie ni sa tog sveta, ve sa nekog jo starijeg. Na kraju, to zala enje u pro lo
st mora biti privedeno kraju, i mi moramo stii do tog prvog sveta na kome je ljud
ska vrsta zaista nastala. Ono za im tragamo je Zemlja."
Promena koju ugleda na licu Lize Mizalor zaprepasti ga.
Njene oi se irom otvori e, dah joj postade ubrzan, i svaki mi i na njenom telu,
dok je tako le ala, inilo se da se zgrio.
Onda naglo ispru i ruke, i prsti joj se ukrsti e.
"Ti si izgovorio to ime", pro apta ona promuklim glasom.
23.
Nakon toga, nije rekla ni rei; nije ga ak ni pogledala. Ona lagano spusti
ruke, prevali noge preko ivice kreveta i ostade sedei tako, okrenuv i mu lea. Treviz
ostade da le i, kao skamenjen.
Iz seanja je lagano izvlaio rei Muna Lija Kompora, koje je ovaj izgovorio d
ok su stajali u praznom turistikom centru na Sej elu. uo ga je kako govori o planeti
predaka - onoj na kojoj se Treviz sada nalazio: "U pogledu Zemlje, ispunjeni su
najgorim praznoverjem. Svaki put kada se pomene njeno ime podi u obe ruke i ukr taj
u prste, kao da ele da odagnaju od sebe zlu kob."
Ali posle onoga to je upravo izrekao, bilo je savr eno beskorisno podseati s
e na to.
" ta sam to tako stra no rekao, Mizi?" promrmlja on.
Ona lagano odmahnu glavom, uspravi se i hitno zamae kroz vrata. Vrata se
za njom zatvori e i, trenutak kasnije, zau se um tekue vode.
Nije mu bilo druge do da eka, nag, nedostojanstven, pitajui se da li da jo
j se pridru i pod tu em; gotovo istog asa bi mu jasno da je bolje da to ne uini. I upr
avo stoga to, na neki nain, oseti da mu je tu uskraen, u njemu se javi jo dublja potr
eba za njim.
Ona se konano pojavi i u ti ini zapoe da odabira odeu.
On je upita: "Ne zamera li mi ako i ja..."
Ona ni ta ne odgovori, i on njeno utanje protumai kao pristanak. On poku a da
pree preko sobe sna nim i mu evnim korakom, ali ga obuze nelagodnost kao u onim davni
m danima kada ga je majka, povreena zbog nekog njegovog nesta luka, ka njavala svojom
utnjom, navodei da ga uzdrhti od neprijatnosti.
U kupatilu se obazreo oko sebe razgledajui gole, poploane zidove. Zatim se
jo pa ljivije zagledao u njih. Nije bilo niega.
On ponovo otvori vrata i, proturiv i glavu napolje, upita: "uj, kako se tu s
tavlja u pokret?"
Ona odlo i dezodorans (Treviz je, bar, mislio da je to bio dezodorans), pr
ibli i se kupatilu i, ne pogledav i ga ni za trenutak, oznai mu jedno mesto na zidu.
Pratei njen prst Treviz napokon uoi jednu kru nu i ru iastu taku na zidu, jedva obojenu,
kao da je majstor i sam mrzeo to mora da naru i savr enu belinu zidova, makar i samo
stoga to je trebalo nagovestiti kako se tu stavlja u pokret.
Treviz gotovo neprimetno sle e ramenima, na e se prema zidu i dodirnu oznaeno
mesto. Po svemu sudei jedino je to trebalo i uiniti, jer se gotovo istog asa na nj
ega iz svih pravaca srui itav potok najtananijih mlazeva vode. Duboko udahnuv i, on
dodirnu oznaeno mesto i voda prestade da tee.
On ponovo otvori vrata, svestan toga da izgleda jo manje dostojanstven do
k je tako stajao, gotovo nesposoban da uoblii rei: "uj, kako dobijate toplu vodu?"
Ovoga puta njen se pogled zaustavi na njemu i, po svemu sudei, njegov izg
led uini da u njoj mine gnev (ili strah, ili kakvo god da je bilo oseanje to se pro
budilo u njoj) i ona se zakokita i, ne suspre ui se, prsnu u gromovit smeh.
"Kakvu toplu vodu?" upita ona. "Zar misli da se toliko razbacujemo energi
jom, da emo je tro iti ak i na zagrevanje vode za kupanje? Ima na raspolaganju prijat

nu, sve u vodu, dobijenu iz tek otopljenog leda. ta bi jo mogao po eleti? Vi, meku ci Za
du binci! Tornjaj se tamo i peri se!"
Treviz okleva e, ali ne zadugo, budui da je bilo potpuno jasno da nema nika
kvog izbora.
Uoljivo oklevajui on ponovo dotae ru iastu taku, napev i se itavim telom u oek
u ledenih mlazeva. Sve a voda? Odjednom oseti kako mu se na telu pojavljuje sapuni
ca, i on se brzo stade trljati, prihvatajui to kao neizbe ni deo kupanja i nadajui s
e, samo, da nee dugo potrajati.
Sad doo e na red mlazevi iste vode. Oh, topla... Pa, ne ba topla, ali ne ni s
asvim hladna voda; u svakom sluaju, inila se toplom u poreenju sa njegovim naje enim
telom. A onda, dok se premi ljao da li da jo jednom dodirne ru iastu taku i zaustavi do
ticanje vode, pitajui se, istovremeno, kako je Lizalor iza la iz kupatila sasvim su
va iako nigde na vidiku nije bilo runika, niti iega to bi ga moglo zameniti - voda
prestade da tee. A onda, odjednom, potee sna na struja vazduha koja bi ga zacelo obo
rila da nije dolazila iz svih pravaca podjednako.
Vazduh je bio topao; ak, odve topao. Bilo je potrebno - Trevizu je to bilo
dobro poznato - znatno manje energije da bi se zagrejao vazduh nego da bi se za
grejala voda. Topao vazduh za nekoliko minuta sasu i vodene kapljice na njemu, i o
n izie iz kupatila suv kao da nikad u ivotu nije ni video vodu.
inilo se kao da se Lizalor sasvim povratila. "Kako se osea ?"
"Prilino dobro", odgovori Treviz. Zaista, oseao se gotovo neverovatno ugod
no. "Trebalo je samo da budem pripravan na onu vodu... Nisi mi rekla da..."
"Meku ac", promrmlja Lizalor, sa umilnom porugom u glasu.
On se poslu i njenim dezodoransom, a potom poe da se oblai, svestan da, za r
azliku od nje, nema isto rublje. "Kako je trebalo da ga nazovem... taj svet?"
"Govorei o njemu, mi uvek ka emo 'Najstarija'",odgovori ona.
"Otkud sam mogao znati da je naziv koji sam ja upotrebio pod zabranom?"
upita on. "Nisi mi ni ta rekla."
"Nisi ni ta ni pitao."
"Kako sam mogao znati da treba da pitam?"
"Zna sada."
"Ali ja sam sklon zaboravljanju."
"Ne bi bilo zgoreg da zapamti ."
"U emu je, u stvari, razlika?" On oseti kako ga obuzima bes. "U pitanju j
e samo jedna re, zvuk."
Lizalor tmurno odgovori: "Postoje rei koje je bolje ne izgovarati. Da li
ti izgovara svaku re koju zna , pod bilo kakvim okolnostima?"
"Neke su rei vulgarne, neke neodgovarajue, a neke, pod posebnim okolnostim
a, mogu povrediti ljude. ta je od toga... re koju sam upotrebio?"
"To je sumorna, sveana re", odgovori Lizalor. "Ona oznaava svet koji je bio
predak svih nas, a koji danas ne postoji. Bila je to tragedija, koju do ivljavamo
utoliko dublje to se taj svet nalazio tako blizu nas. Ustruavamo se da ga uop te po
minjemo, ali ukoliko smo ve prinueni, radije ne koristimo njegovo ime."
"A to to si podigla ruke i ukrstila prste? Kako to otklanja bol i tugu?"
Lizalorino lice buknu. "Bilo je to jae od mene, i nisam ti ba zahvalna to s
i me primorao da to uinim. Postoje ovde ljudi koji veruju da ta re, ak i sama pomis
ao na nju, donose nesreu - i to je nain na koji nastoje da je od sebe odagnaju."
"Da li i ti veruje da e odagnati nesreu pukim ukr tanjem prstiju?"
"Ne... Ipak, da, na izvestan nain. Da nisam to uinila, oseala bih se krajnj
e nelagodno." Nije ga gledala. A onda, kao da eli da promeni temu razgovora, brzo
dodade: "A na koji bi nain ta va a tamnokosa ena, za koju tvrdi da je od su tinske va no
sti za va u misiju, trebalo da vas dovede do... do tog sveta ije si ime pomenuo?"
"Slobodno reci 'Najstarije'. Ili se, mo da, boji da ak i to izgovori ?"
"Radije o tome ne bih uop te razgovarala; ipak, oekujem odgovor na svoje pi
tanje."
"Imam razloga da verujem da su njeni preci na svoj sada nji svet prispeli
sa Najstarije."
"Ba kao i mi", primeti Lizalor ponosno.
"Meutim, meu njenim zemljacima postoji neka vrsta tradicije za koju ona ka e
da predstavlja klju za razumevanje Najstarije - pod uslovom da se dopre do tog s

veta i proue njegovi zapisi."

"La e."
"Mogue je. Ipak, moramo proveriti."
"Ukoliko ve imate tu enu sa njenim problematinim saznanjima, i ukoliko vam
je ona neophodna da dospete do Najstarije - zbog ega ste, onda, uop te dolazili na
Komporelen?"
"Da bismo ustanovili polo aj Najstarije. Imao sam, nekada, prijatelja koji
je, kao i ja, bio graanin Zadu bine. Uveravao me je, meutim, da su njegovi preci sa
Komporelena, i da je najvi e iz istorije Najstarije sauvano upravo na Komporelenu.
"
"Zaista, to je rekao? A da li ti je ispriao bar ne to iz njene istorije?"
"Jeste", odgovori Treviz, ponovo stupiv i na vrsto tle istine. "Rekao je da
je Najstarija mrtav svet, u celosti zagaen radioaktivno u. Nije znao da mi objasni
zbog ega i kako, ali je verovao da su razlog tome bile atomske eksplozije. Tokom
nekog rata, mo da."
"Ne!" uzviknu Lizalor sa estinom.
" ta ti znai to 'Ne'? da nije bilo rata, ili da, mo da, Najstarija nije zagaen
a radioaktivno u?"
"Zagaena je, ali ne usled rata."
"U tom sluaju, kako je do lo do radioaktivnog zagaenja? Nije mogla biti radi
oaktivna od samog poetka, budui da je iznedrila ljudsku rasu. Da je bila, ni ljuds
ke rase ne bi bilo."
inilo se kao da Lizalor pomalo okleva. Stajala je sasvim uspravno, di ui dub
oko, gotovo kao da se bori za vazduh. "Bila je to kazna", napokon odgovori. "Taj
svet koristio je robote. Da li ti je poznato ta su roboti?"
"Jeste."
"Koristili su robote, i zbog toga su bili ka njeni. Svi svetovi koji su ko
ristili robote bili su ka njeni, i vi e ne postoje."
"Lizalor, ko ih je to kaznio?"
"Onaj Koji Ka njava. Sile istorije. Ne znam." Ona pogleda u stranu, kao da
joj je neugodno, a onda dodade, osetno ti im glasom: "Pitaj druge."
"Svakako, ali koga da pitam? Postoje li na Komporelenu ljudi koji su pro
uavali pradavnu istoriju?"
"Postoje. Nisu ovde ba naroito omiljeni - naroito meu obinim graanima - ali Za
du bina, ta tvoja Zadu bina, uporno nastoji na onom to naziva intelektualnim slobodam
a."
"Nema se ta prigovoriti tom nastojanju, prema mom mi ljenju", primeti Trevi
z.
"Sve to dolazi pod prinudom podlo no je prigovoru", odvrati Lizalor.
Treviz sle e ramenima. Nije imalo nikakvog smisla ulaziti u raspravu oko t
oga. "Moj prijatelj, dr Pelorat, i sam je neka vrsta prouavaoca pradavne istorije
", ree on. "Pretpostavljam da bi se rado susreo sa nekim od svojih komporelenskih
kolega. Lizalor, da li nam mo e upriliiti takav susret?"
Ona potvrdno klimnu. "Postoji jedan istoriar, Vasil Denijador, ovde na un
iverzitetu, u gradu. On, istina, ne dr i predavanja, ali je mogue da e biti u stanju
da vam pomogne da doznate ono to elite."
"Zbog ega ne dr i predavanja?"
"Ne zato to mu to ne bi bilo dozvoljeno; jednostavno, studenti se ne opre
deljuju za njegova predavanja."
"Pretpostavljam", primeti Treviz nastojei da mu glas ne zvui podrugljivo,
"da se studenti ni ne ohrabruju da to ine?"
"A zbog ega bi bili ohrabrivani? Denijador je skeptik; i mi ih ovde imamo
, zna . Uvek postoje pojedinci koji se ustobouju, okreui se protiv preovlaujuih gledi ta
koji su, ak, toliko drskii da smatraju da su samo oni u pravu, i da svi drugi gr
e e."
"Nije li mogue da, u izvesnim sluajevima, stvari upravo tako stoje?"
"Taman posla!" prasnu Lizalor, sa takvom vrstinom uverenja da namah bi ja
sno da nikakav dalji razgovor u tom pravcu ne bi imao nikakvog smisla. "Meutim, u
prkos svom skepticizmu nee mu biti druge do da vam ka e isto ono to bi vam rekao i s
vaki drugi Komporelanac."

"A to je?"
"Da, ma koliko tragali, Najstariju nikada neete nai."
24.
U privatnim odajama koje su im bile dodeljene Pelorat je zami ljeno slu ao T
reviza; njegovo dugo, sveano lice bilo je bez ikakvog izraza. "Vasil Denijador, k
a e ?" upita on. "Ne seam se da sam ikada sreo njegovo ime, mada je mogue da tamo, na
brodu, u svojoj biblioteci, imam neko njegovo delo."
"Da li si siguran da nisi nikada uo za njega? Razmisli!" podstae ga Treviz
.
"Ne seam se, ovog trenutka, da sam ikada uo za njega", oprezno odgovori Pe
lorat, "ali, na kraju krajeva, drago moje mome, mora da ima na stotine uglednih ue
njaka za koje nikada nisam uo; ili, ako jesam, da ne mogu da ih se setim."
"Ipak, mora biti da nije naunik najvi eg ranga, jer bi u suprotnom sigurno u
o za njega."
"Prouavanje Zemlje..."
"Janove, poni da se privikava da koristi naziv Najstarija. U suprotnom, bie
neprilika."
"Prouavanje Najstarije", nastavi Pelorat, "ne predstavlja ba najisplativij
i kutak u dvoranama saznanja, tako da naunici najvi eg reda, ak i kada je u pitanju
drevna istorija, nemaju neku naroitu elju da u njih zalaze. Ili da obrnemo stvar,
oni koji su u njima ve na li svoje mesto te ko da vide kako bi im bavljenje nekim nez
animljivim svetom moglo doneti poasti najvi eg reda, ak i ako im je veoma stalo do n
jih. U svakom sluaju, ja nisam naunik najvi eg reda, ni po ijem mi ljenju; u to sam sas
vim siguran."
"Jesi, po mom", ne no mu dobaci Blis.
"Da svakako, po tvome, draga", odvrati Pelorat nasme iv i se, " ali ti me ne
procenjuje na osnovu mojih naunikih sposobnosti."
Bila je ve skoro no, sudei, bar, po asovniku, i Treviz oseti kako nestrpljen
je u njemu raste, kao i uvek kada bi Blis i Pelorat poeli da meusobno razmenjuju i
zraze ne nosti.
"Poku au da nam za sutra upriliim susret sa tim Denijadorom", ree on, "ali ak
o ni on o itavoj stvari ne bude znao ni ta vi e od ministarke, neemo biti ni ta dalje ne
go to smo to danas."
"Mo da bi nas on mogao odvesti do nekog ko je znatno upueniji u itavu stvar"
, primeti Pelorat.
"Sumnjam. Odnos ovog sveta prema Zemlji... i ja bi trebalo da to pre zapon
em da se privikavam da se, govorei o njoj, izra avam neodreeno. Odnos ovog sveta pre
ma Najstarijoj je a av i sujeveran." On se okrenu. "Pa, bio je ovo te ak dan, i treba
lo bi da razmislimo o veernjem obedu - ukoliko smo u stanju da se uhvatimo uko tac
sa ovda njom neizazovnom kuhinjom - a potom i o tome da se dobro ispavamo. Da li s
te vas dvoje ve nauili kako se upotrebljava tu ?"
"Drago moje mome", ree Pelorat, "postupali su sa nama krajnje ljubazno. Da
li su nam sva mogua uputstva, ak i takva za kojima nismo imali nikakve potrebe."
"ujte Trevize", ume a se Blis. " ta je sa brodom?"
"Kako mislite - ta je s brodom?"
"Hoe li ga komporelenska vlada uzaptiti?"
"Nee. Verujem, bar, da nee."
"Oh. Divno. A zbog ega su odustali."
"Zbog toga to sam ubedio ministarku da odustane od tog svog nauma."
"Zadivljujue", primeti Pelorat. "A meni ba nije liila na osobu koju bi bilo
mogue ubediti."
"Ne znam", ree Blis. "Meutim, po stanju njenog uma bilo je jasno da je Tre
viz veoma privlai."
Treviz uputi Blis pogled pun ogorenosti. "Jeste li to, Blis, zaista uinili
?"
"Uinila - ta, Trevize?"
"Vr ljali po njenom umu... "
"Nisam vr ljala. Meutim, kada sam uoila da je privlaite, nisam mogla odoleti
a da je malo ne podstaknem. Tek malice. Ionako bi do toga do lo samo po sebi; meutim

, inilo mi se va nim da jo malice pojaam njenu naklonost prema vama."

"Naklonost? Bilo je mnogo vi e od toga. Da, omek ala je, ali tek posle tucan
ja."
Pelorat razrogai oi. "Ali ne misli valjda da ka e ..."
"A to da ne?" upita Treviz izazovno. "Mo da nije ba u prvom cvetu mladosti,
ali je u ljubavne ve tine sasvim dobro upuena. Uveravam vas, uop te nije poetnik. Niti
ja sad imam nameru da izigravam viteza i la em da bih je za titio. Bila je to njena
ideja - zahvaljujui, mo da, i Blisinom uinku - a ja nisam bio u polo aju da je odbije
m, ak i da mi je to palo na pamet, to se, priznajem, nije desilo... Hajde, Janove,
ne gledaj me tako, kao kakav istunac. Ve je nekoliko meseci pro lo otkako nisam ima
o pravu priliku... A ti si..." On neodreeno izmahnu rukom prema Blis.
"Veruj mi, Golane", ree Pelorat pomalo zbunjen, "veoma gre i ako moju reakci
ju tumai kao istunstvo. Nemam ba ni ta da ti prigovorim."
"Ali ona jeste istunka", ume a se Blis. "Mislila sam samo da je jo malo zagr
ejem za vas. Nisam imala na umu seksualni odnos."
"Meutim, upravo je to bilo ono do ega je va e uplitanje dovelo, mala moja up
letljiva Blis. Mo da je ministarki neophodno da, javno, izigrava istunku; meutim, ak
i ako to jeste sluaj, ini se da je to samo stoga da jo vi e raspiri plamen."
"I tako, pod pretpostavkom da ste je poe ali gde treba, bie spremna da iznev
eri Zadu binu..."
"Uinila bi to u svakom sluaju", odvrati Treviz. " elela je da se doepa broda.
.." On odjednom zastade, a onda upita apatom: "Da li mogu da nas uju?"
"Ne!" odgovori Blis.
"Jeste li sasvim sigurni u to?"
"Sasvim. Nemogue je da neko nepozvan poku a da se probije kroz Gein um a da
to Gea istog asa ne primeti."
"U tom sluaju - stvari stoje ovako: Komporelen eli na brod za sebe - kao na
roito vrednu dopunu u svojoj floti."
"Zadu bina, van svake sumnje, nee biti spremna da to dozvoli?"
"Komporelen nema ni nameru da o tome obavesti Zadu binu."
Blis uzdahnu. "Ah, vi, Izdvojenici! Najpre ministarka smera da izneveri
Zadu binu u korist Komporelena, a potom, u zamenu za seksualni u itak, i sam Kompore
len... A to se Treviza tie, on e sa zadovoljstvom izlo iti prodaji svoje telesne uslu
ge kako bi tu izdaju podstakao. Kakva samo anarhija vlada u toj va oj Galaksiji! K
akav haos!"
"Gre ite, mlada gospo", hladno odvrati Treviz.
"Ono to upravo rekoh nisam rekla kao mlada ena, ve kao Gea. Iskljuivo kao Ge
a."
"Ipak, gre ite, Gea. Ja nisam prodavao svoje telesne usluge. Sa zadovoljst
vom sam ih stavio na raspolaganje; u ivao sam, i u tome nije bilo nikakvog zla, ni
za koga. Kao posledica toga, stvari su se okrenule na dobro, i ja to tako prihv
atam. A ako Komporelen eli brod za neke svoje svrhe, ko je taj koji e presuditi ko
ima pravo u ovoj stvari? Brod jeste svojina Zadu bine, ali bio je predat meni, sa
ciljem da poem u potragu za Zemljom. Prema tome, brod je moj sve dok potragu ne
privedem kraju, i po mom mi ljenju Zadu bina nema nikakvog prava da naknadno dovodi
u pitanje prvobitni dogovor. to se Komporelena tie, njemu se ne dopada da bude pod
patronatom Zadu bine, i prirodno, te i nezavisnosti. Kako Komporelen gleda na stvar
i, takav njegov postupak potpuno je ispravan: obmanuti Zadu binu za njega ne preds
tavlja izdaju, ve patriotski in. Dakle, ko zna ta je pravo?"
"Tano. Ko zna ta je pravo? U jednoj anarhinoj Galaksiji, kako je uop te mogue
razlikovati razumna od nerazumnih dela? Kako se opredeliti izmeu onog to je pravo
i onog to je pogre no, izmeu dobra i zla, izmeu pravde i zloina, korisnog i nekorisnog
? I kako tumaite ministarkino izneveravanje vlastite vlade, time to e vam omoguiti d
a zadr ite brod? Te i li ona za linom nezavisno u od jednog opresivnog sveta? Da li je o
na izdajnik, ili pak, patriota koji se zala e za svoju vlastitu stvar?"
"Istinu da ka em", odgovori Treviz, "nije mi poznato da je sklona da mi do
zvoli da zadr im brod samo iz zahvalnosti zbog u itka koji sam joj pru io. Verujem da
je takvu odluku donela tek po to sam joj saop tio da tragam za Najstarijom. Za nju j
e to svet zlih znamenja, i stoga smo i mi, kao i brod koji nas nosi u toj potraz
i, takoe obele eni zlim znamenjima. Moj je utisak da ona smatra da bi, uzapivanjem n

a eg broda, ta zla znamenja prenela i na sebe i na svoj svet; mogue je da ona, u ov

om asu, na takvu mogunost gleda sa u asom. A mo da, takoe, smatra, da e svojim pristanko
m da zadr imo brod i krenemo svojim poslom odvratiti nesreu od Komporelena, te da,
na taj nain, vr i patriotski in."
"ak i kada bi to bio sluaj, u ta ja, Trevize, veoma sumnjam, u temelju onog
a to ini stajalo bi sujeverje. Da li vam se to dopada?"
"Ne mogu da ka em da mi se dopada; ali je ne mogu ni osuditi. U nedostatku
pravog saznanja, sujeverje uvek upravlja na im postupcima. Zadu bina veruje u Seldo
nov Plan, premda niko meu nama nije u stanju da ga pojmi, da ga protumai u svim nj
egovim pojedinostima, ili da ga iskoristi za dalja predvianja. Mi ga slepo sledim
o, iz neznanja i vere; nije li to sujeverje?"
"Da, mogue je."
"I Gea, takoe. Vi smatrate da sam ja doneo ispravnu odluku, proceniv i da G
ea treba da u sebe upije svu Galaksiju, tvorei jedan ogroman organizam; meutim, ni
je vam poznato da li sam zaista u pravu, i da li je za vas sasvim bezbedno da id
ete putem moje odluke. Spremni ste da me sledite samo iz neznanja i vere, i ak va
m smeta to to nastojim da pronaem dokaze koji e porei neznanje i, ak, i samu veru uini
ti izli nom. Nije li i to sujeverje?"
"Rekao bih da te je zaskoio, Blis", primeti Pelorat.
"Nije ba tako", odvrati Blis. "Tokom svog traganja ili nee nai ni ta, ili e nai
ne to to e potvrditi ispravnost njegove odluke."
"I da podr ite takvo svoje sujeverje - imate samo neznanje i veru", primet
i Treviz. "Meutim, na drugim svetovima to je sujeverje."
25.
Vasil Denijador bio je omalen ovek, neizrazitih crta lica, sa navikom da
di e pogled podi ui samo oi, ali ne i glavu. To, zajedno sa kratkim osmesima to su mu s
e povremeno javljali na licu, davalo mu je izgled osobe koja se istiha podruguje
svetu oko sebe.
Radna soba bila mu je duga i uska, prepuna traka koje su stvarale utisak
beskrajnog nereda - ne stoga to su, zaista, le ale u neredu, ve stoga to nisu bile p
oravnate na svojim mestima u policama, delujui, na taj nain, kao kakve krhotine. T
ri naslonjae u koje svoje posetioce uputi da sednu takoe nisu bile bogzna ta; u sva
kom sluaju, bilo je oigledno da je tek nedavno, i to ne naroito bri ljivo, sa njih po
kupljena pra ina.
"Janov Pelorat, Golan Treviz i Blis", obrati im se on. "Nisu mi saop tili
va e prezime, madam."
"Obino me zovu samo Blis", odvrati ona i sede.
"Pa, i to mo e biti dovoljno", primeti Denijador i zatrepta oima u njenom p
ravcu. "Dovoljno ste privlani da bi vam se progledalo kroz prste i kad biste bili
bez ikakvog imena."
Po to su se svi smestili u naslonjae, Denijador nastavi: "Slu ao sam o vama,
dr Pelorate, mada nikad nisam poku ao da stupim u vezu sa vama. Vi ste graanin Zadu b
ine, je li tako? Sa Terminusa?"
"Tako je, dr Denijadore."
"A vi ste venik Treviz. ini mi se kao da sam uo da su vas nedavno izbacili
iz Vea i poslali u progonstvo; nisam, meutim, nikako uspeo da shvatim zbog ega."
"Nisu me izbacili iz Vea, gospodine. I dalje sam njegov lan, mada mi ni sa
mom nije poznato kada u ponovo biti u prilici da preuzmem svoje du nosti. to se prog
onstva tie, ni to nije tano. U stvari, poslat sam u jednu misiju, u vezi s kojom i
elim da porazgovaram sa vama."
"Biu srean ukoliko vam mogu biti od pomoi", prihvati Denijador. "A ova bla en
a gospa? Je li i ona sa Terminusa?"
Treviz se hitro ume a. "Ne, ona je sa drugog sveta, doktore."
"Ah, neobino mesto, taj Drugisvet. Najneobinija zbirka ljudskih tipova pot
ie sa njega... Ali imajui u vidu da vas dvojica potiete sa Terminusa, kao i da je v
a a pratilja veoma privlana mlada ena - i iznad svega, imajui u vidu da Liza Mizalor
ba nije znana po svojoj naklonosti prema ijednoj od tih dveju vrsta, kako je do lo
do toga da mi vas upravo ona preporui sa toliko topline?"
"Verovatno", odvrati Treviz, "da bi nas skinula s vrata. Znate, to nam pr

e budete pomogli, to emo pre nestati sa Komporelena."

Denijator se zainteresovano zagleda u Treviza (opet onaj njegov osmeh, p
ropraen brzim treptanjem oiju) i primeti: "Dabome, jedan energian mlad ovek, poput v
as, lako je u stanju da zadobije njenu naklonost, bez obzira za svoje poreklo. S
voju ulogu hladne vestalke ona igra veoma dobro - mada ne i savr eno."
"Nije mi ni ta poznato o tome", odvrati Treviz kruto.
"I bolje da nije. Bar ne javno. Ali ja sam skeptik, i po profesionalnoj
deformaciji sklon da ne prihvatam stvari onako kako izgledaju na povr ini. Prema t
ome, venie, u kakvoj ste to misiji? Morate me uputiti, ukoliko oekujete da vam pomo
gnem."
"Kada je u pitanju na a misija, dr Pelorat e preuzeti ulogu va eg sagovornika
", ree Treviz.
"Razume se, nemam ni ta protiv toga", slo i se Denijator. "Dr Pelorate?"
"Da to objasnim na najjednostavniji nain, doktore", zapoe Pelorat. "itav sv
oj profesionalni rad posvetio sam nastojanju da prodrem do same su tine saznanja o
svetu na kojem je ponikla ljudska rasa; stoga i jesam odaslat sa svojim dobrim
prijateljem, Golanom Trevizom - mada on, istinu za volju, u to vreme nije ni ta zn
ao - da pronaemo, ako uzmognemo, pa... ovaj... Najstariju. ini mi se da je vi tako
nazivate."
"Najstariju?" upita Denijador. "Mislite, valjda, Zemlju?"
Peloratova usta se opusti e. A onda progovori, jedva primetno zamuckujui: "
Imao sam utisak, ovaj... bilo mi je dato na znanje, ovaj... da nije uput..."
Pomalo bespomono, on se obazre prema Trevizu.
"Ministarka Lizalor mi je napomenula da naziv Zemlja nije uputno upotreb
ljavati na Komperelenu", objasni Treviz.
"Hoete da ka ete da je uinila - ovo?" Denijator opusti usta, podi e nos uvis,
i energino ispru i ruke ukr tajui meusobno prste.
"Da", potvrdi Treviz. "Upravo to hou da ka em."
Denijador se opusti i glasno nasmeja. "Besmislica, gospodo. inimo to po n
avici, i sve u svemu, u zabitima ovde mogu to shvatiti sasvim ozbiljno, ali to n
ije va no. Gotovo da ne poznajem nijednog Komporelenca koji, u trenucima uzbuenja i
li nelagode, ne bi rekao 'Zemlja'? To vam je najprostakiji izraz kojim raspola emo.
"
"Najprostakiji izraz?" upita Pelorat, jedva ujno.
"Ili psovka, ukoliko vam se to vi e dopada."
"Ipak", primeti Treviz, "ministarka je delovala krajnje uzbueno kada je o
d mene ula tu re."
"Pa, znate, ona je gor takinja."
" ta to treba da znai, gospodine?"
"Upravo ono to znai. Miza Lizalor potie sa Centralne visoravni. Decu tamo o
dgajaju na nain koji biste mogli nazvati pristojnim, starovremenskim, to znai da, m
a koliko visokoobrazovana kasnije postanu, to sujeverje zauvek ostaje duboko pok
opano u njima."
"Znai li to, doktore, da izraz 'Zemlja' vas nimalo ne uznemiruje?" upita
Blis.
"Ba nimalo, draga gospo. Ja sam skeptik."
Treviz se ume a. "Poznato mi je ta re 'skeptik' znai na galaktikom jeziku, ali
u kom je znaenju vi upotrebljavate, doktore?"
"U potpuno istom znaenju, venie. Spreman sam da prihvatim samo ono to sam us
led u razumnoj meri ubedljivih dokaza, prinuen da prihvatim. I takvo moje prihvat
anje je, meutim, samo uslovno, dok ne iskrsnu novi, vr i dokazi. To, kao to mo ete shvat
iti, skeptike ne ini naroito omiljenim."
"Zbog ega?" upita Treviz.
"Pa, zapravo nigde ne bismo bili omiljeni. Postoji li, naime, uop te, svet
iji itelji nee radije prihvtiti ugodna, bezbedna, dobro utemeljena verovanja - ma
koliko bila u suprotnosti sa logikom - umesto da se suoe sa ledenim vihorima neiz
vesnosti? Razmislite malo: i vi sami, bez ikakvih dokaza, gajite veru u Seldonov
Plan."
"Sla em se", primeti Treviz, zagledan u vrhove svojih prstiju. "I sam sam
ga, koliko jue, naveo kao primer u tom smislu."

Pelorat se opet ume a: "Da se, ipak, stari dru e, vratimo na oj temi? Koliko in
jenica, doktore, ima o Zemlji koje bi i jedan skeptik bio spreman da prihvati?"
"Veoma malo", odgovori Denijador. "Mo emo, dabome, sasvim lako zamisliti d
a postoji neka, jedna jedina planeta, na kojoj je
nastao ljudski rod, budui da je veoma malo verovatno da bi se jedna vrsta
, sa pripadnicima toliko slinim da bi se meusobno mogli oploavati, javila sasvim ne
zavisno na nekoliko, ili makar na samo dva sveta. Prema tome, tu planetu Zemlju,
mo emo sasvim slobodno smatrati svetom postanja. Preovlaujue je uverenje, ovde, da
se Zemlja nalazi negde u ovom kutku Galaksije, budui da su svi svetovi razasuti o
vuda neuobiajeno stari; verovatno je, naime, da su do ljaci sa Zemlje najpre naseli
li svetove koji su im bili najbli i, a ne one do kojih su morali putovati veoma du
go."
"A ima li Zemlja jo neku naroitu posebnost, pored toga to je bila planeta p
ostanja?" upita Pelorat udno.
"Imate li togod posebno u vidu?" odgovori pitanjem Denijador, kratko se n
asme iv i.
"Mislim na njenog prirodnog pratioca, koga neki nazivaju Mesecom. Njegov
o postojanje bilo bi krajnje neuobiajeno, zar ne?"
"To je sugestivno pitanje, dr Pelorate. Takvu pomisao mi upravo vi stavl
jate u glavu."
"Nisam napomenuo ta bi trebalo da bude to to bi postojanje Meseca inilo neu
obiajenim."
"Njegova veliina, naravno. Jesam li u pravu?... Da, vidim da jesam. Sva p
redanja koja se odnose na Zemlju govore o beskrajnom raznovrsju ivota na njoj, ka
o i o njenom ogromnom prirodnom saputniku - prenika izmeu tri i tri i po hiljade k
ilometara. Beskrajno raznovrsje ivota na njoj lako je prihvatiti, budui da bi ono
bilo ishod duge biolo ke evolucije - ukoliko je ono to o tome znamo zaista tano. Meut
im, ideju o d inovskom prirodnom pratiocu znatno je te e prihvatiti. Nijedan poznati
, naseljeni svet u galaksiji nema ni ta slino. D inovski prirodni saputnici povezani
su, bez iznimke, sa nenaseljenim i nenaseljivim gasovitim gorostasima. Sledstven
o tome, kao skeptik, nisam spreman da prihvatim postojanje Meseca."
"Meutim", bio je uporan Pelorat, "ukoliko je Zemlja jedinstvena po beskra
jnom raznovrsju ivota na njoj, nije li, onda, mogue da je jedinstvena i po svom d in
ovskom prirodnom saputniku? Jedna vrsta jedinstvenosti mo da nagove tava mogunost pos
tojanja i drugih."
Denijador se nasme i. "Zaista nisam u stanju da shvatim kako bi beskrajno
raznovrsje ivota na Zemji moglo ni iz ega stvoriti d inovskog prirodnog saputnika."
"Ali ako obrnemo stvar... Mo da je postojanje d inovskog prirodnog pratioca
moglo doprineti pojavi tog raznovrsja ivota."
"Ne shvatam ni kako bi to bilo mogue."
"A ta je sa priom o radioaktivnoj zagaenosti Zemlje?" ume a se Treviz.
"Svi o tome govore; svi u to veruju."
"Ali", nastavi Treviz, "Zemlja nije mogla biti oduvek zagaena radiaktivno u,
budui da je iznedrila beskrajno raznovrsje ivotnih vrsta. Kako je, onda, do lo do n
jenog zagaenja? Tokom nuklearnog rata?"
"To je, venie, najrasprostranjenije uverenje."
"S obzirom na nain na koji ste to izgovorili, rekao bih da vi u to ne ver
ujete?"
"Ne postoje nikakvi dokazi da je zaista do lo do jednog takvog rata. Op te u
verenje, venie, ak i kada je posvuda prihvaeno, jo uvek ne predstavlja dokaz."
"A ta se drugo moglo dogoditi?"
"Ne postoje dokazi da se bilo ta dogodilo. Radioaktivno zraenje Zemlje mo da
je samo pusta legenda, ba kao i pria o njenom d inovskom prirodnom saputniku."
Pelorat ponovo preuze re. "Kakva je op teprihvaena pria o istoriji Zemlje? To
kom svoje profesionalne karijere sakupio sam poprilian broj predanja o svetu post
anja; u mnogima meu njima pominje se Zemlja, ili neki svet slinog imena. Meutim, ni
jedna od njih ne potie sa Komporelena, sem ukoliko se ne zanemari neodreeno pominj
anje nekog Benbalija koji je, to se komporelanskih predanja tie, mogao prispeti i
niotkuda."
"Nema u tome nieg iznenaujueg. Mi, po pravilu, ne izvozimo svoja predanja,

i ak me zapanjuje sama injenica da ste uop te natrapali na Benbalija. Opet sujeverje

, rekao bih."
"Ali vi sami niste sujeverni, i svakako ne biste oklevali da o tome govo
rite, je li tako?"
"Tako je", odvrati oniski istoriar, podigav i pogled prema Peloratu. "Moje
govorenje o tome bez sumnje bi u velikoj, mo da i opasnoj meri doprinelo mojoj neo
miljenosti, ali budui da vas troje uskoro odlazite sa Komperelena, sklon sam da s
e nadam da me ni u jednoj prilici neete navesti kao izvor."
"Imate na u asnu re", hitro upade Pelorat.
"U tom sluaju, evo sa ete prie o onome to se smatra da se dogodilo, bez mog m
oralisanja ili sklonosti prema potpunim injenicama. Tokom jednog neizrecivo dugog
razdoblja Zemlja je postojala kao jedino stani te ljudske rase, a onda, pre otpri
like dvadeset ili dvadeset pet hiljada godina, ljudi su razvili umee meuzvezdanih
putovanja pomou hipersvemirskih skokova i naselili izvestan broj planeta.
Doseljenici na te planete koristili su robote koji su nastali na Zemlji
pre nego to se zapoelo sa hipersvemirskim putovanjima, i - da li, uzgred reno, znat
e ta su roboti."
"Znamo", potvrdi Treviz. "Pitali su nas to ve nekoliko puta. Da, znamo ta
su roboti."
"Doseljenicima, sa njihovim bri ljivo izgraenim robotskim dru tvom, po lo je us
koro za rukom da razviju najvi u tehnologiju i da veoma produ e svoj ivotni vek; nije
trebalo mnogo, i uskoro su poeli da se sa prezirom odnose prema svom praroditelj
skom svetu. Pri tom su i, sudei prema nekim dramatinijim verzijama njihove prie, po
d svoju vlast stavili i svoj matini svet, upravljali njime bez imalo popustljivos
ti.
U to vreme, nekako, sa Zemlje se otisnuo novi talas Iseljenika, meu kojim
a, meutim, nije bilo robota; oni su bili zabranjeni. Meu svetovima koje su oni nas
elili Komporelen je bio jedan od prvih. Na i rodoljubi, naravno, svim silama nasto
je da doka u da je Komporelen bio ba prvi, mada za to nema dokaza koje bi i neki sk
eptik bio spreman da prihvati. Dakle, prvi talas Iseljenika vremenom je izumro,
i..."
"Zbog ega je, dr Denijatore, prvi talas Iseljenika izumro?"
"Zbog ega? Pa, na i su romantiari skloni verovanju da ih je zbog njhovih gre
hova kaznio Onaj Koji Ka njava, pri emu se ni malo ne trude da objasne zbog ega je O
n toliko dugo oklevao da to uini. Nama, meutim, nije potrebno da pribegavamo ma tari
jama. Lako je, naime, dokazati da neko dru tvo koje se u celosti oslanja na robote
ubrzo smek a i poinje da nazaduje, zamirui i nestajui iz iste apatinosti, ili tananije
reeno, usled gubitka volje za ivotom.
Drugi talas Iseljenika, onaj bez robota, pre iveo je i vremenom ovladao ita
vom Galaksijom; na Zemlji je, meutim, do lo do radioaktivnog zagaenja i ona je lagan
o sasvim utonula u tminu. Uobiajeno obja jnjenje za to jeste da je i na Zemlji bilo
robota, ije je postojanje ohrabrivao onaj prvi iseljeniki talas."
Blis, koja je itavu priu slu ala sa vidljivom nestrpljivo u, odjednom se oglasi
: "Pa, dr Denijadore, radioaktivna ili ne, i nezavisno od toga koliko je talasa
Iseljenika moglo biti, kljuno pitanje i dalje je pred nama. Gde se, tano, nalazi Z
emlja? Koje su njene koordinate?"
"Odgovor na to pitanje glasi: ne znam", odvrati Denijador. "Ali doite, vr
eme je za ruak. Mogu, ukoliko elite, zatra iti da nas ovde poslu e, po mo emo o Zemlji p
riati koliko god hoete."
"Ne znate?", upita Treviz glasom koje postade gotovo piskav.
"U stvari, koliko je meni poznato, niko to ne zna."
"Ali to je nemogue."
"Venie", odgovori Denijador sa blagim uzdahom, "ukoliko elite da ono to je i
stina nazovete nemoguim, to je va e pravo; ali to vas nee nikuda odvesti."
ODLAZAK SA KOMPORELENA
26.
Obed se sastojao od gomile mekih, zapeenih knedli razliitih nijansi, razlii
to punjenih.

Denijador dohvati jedan paketi koji se razvue u par tankih, providnih ruka
vica, i navue ih na ruke. Njegovi gosti postupie isto, sledei lokalni obiaj.
" ta se, molim vas, nalazi u ovim knedlama?" upita Blis.
"Ove ru iaste ispunjene su zainjenom mlevenom ribom", odgovori Denijador, do
dav i: "Na Komporelenu ih smatraju pravom poslasticom. U ovim ukastim nalazi se veom
a blag sir. U zelenim je razliito povre. Morate ih jesti dok su jo tople. Kasnije em
o dobiti pitu od badema, i biemo poslu eni uobiajenim piem. Preporuujem vam zagrejanu
jabukovau. Pri ovakvoj hladnoj klimi svu hranu zagrevamo, ak i dezert."
"Oigledno, dobro se hranite", primeti Pelorat.
"Ne ba naroito", odvrati Denijador. "Samo sam pa ljiv prema svojim gostima. t
o se mene samog tie, sasvim sam zadovoljan i malim. Moje telo ba ne zahteva mnogo,
kao to ste, verovatno, ve i sami primetili."
Treviz stavi u usta komadi jedne od ru iastih i ustanovi da je zaista nadeve
na ribom sa mirisom nekog zaina koji je nesumnjivo bio ukusan, ali za koji istog a
sa pomisli da e ga, zajedno sa mirisom ribe, pratiti itaog dana, i mo da, dobrim del
om noi.
Dr ei ostatak knedle u ruci on ustanovi da se pokorica skinula, i da pred s
obom ima samo ono to se nalazilo u njenoj unutra njosti. Sadr ina knedle nije bila vl
a na, ni ta iz nje nije curilo, i on se za trenutak upita kakva je svrha rukavica ko
je su navukli. Ni po emu nije izgledalo da e mu hrana ovla iti i ulepiti prste, te k
onano zakljui da su se rukavice stavljale iz higijenskih razloga. Rukavice su, ver
ovatno, nekada zamenjivale pranje ruku ukoliko za to nije bilo prilike; sada je,
verovatno, obiaj nalagao da se rukavice stavljaju ak i po to su ruke bile oprane (j
ue, kada je ruao s njom, Lizalor nije navukla rukavice - ali razlog tome je, mo da,
bio taj to je ona bila poreklom iz planinskih zabiti).
"Da li bi mo da bilo neprikladno ako, dok ruamo, nastavimo na maloprea nji razg
ovor?" upita on.
"Bilo bi, venie, ako emo po komporelenskim obiajima; meutim, budui da ste moji
gosti, upravljaemo se prema va im. Ukoliko elite da razgovaramo ozbiljno, i ukoliko
smatrate - ili ukoliko vam do toga nije stalo - da razgovor nee omesti va e u ivanje
u jelu, izvolite. Ja sam spreman."
"Hvala vam", odvrati Treviz. "Ministarka Lizalor mi je nagovestila - ne,
izjasnila se ak prilino otvoreno - da skeptici ba nisu naroito omiljeni na ovom sve
tu. Da li je to tano?"
Denijadrovo dobro raspolo enje kao da se pojaa. "U potpunosti. Da nije tako
, bili bismo ozbiljno o alo eni. Komporelen je, znate, svet osujeenih ljudi. Iako nam
nisu poznate nikakve pojedinosti, ovde postoji mitsko uverenje da je nekad, pre
mnogo hiljada godina, dok je broj naseljenih svetova u Galaksiji bio jo veoma mal
i, Komporelen bio vodea planeta. Nikada to nismo zaboravili, i injenica da smo u n
ama bli oj istoriji vostvo morali prepustiti drugima razdra uje nas - to jest, stanov
ni tvo uop te - oseanjem nepravde.
Pa ipak, ta u pogledu toga mo emo da uinimo? Nekada je na a vlada bila prinuena
da slu i Caru, a danas je lojalni pridru enik Zadu binske federacije. I to smo vi e sves
ni svog dana njeg podreenog polo aja, to sna nija postaje vera u velike, tajanstvene da
ne pro losti.
ta, dakle, Komporelen mo e uop te da uini? Nikad se, u onim minulim danima, ni
je usudio da uputi izazov Carstvu, kao to se ni danas ne usuuje da se otvoreno usp
rotivi Zadu bini. Utehu, onda, nalazi u svojim napadima i mr nji prema nama, budui da
mi ne verujemo u stara predanja i da se izrugujemo njihovom sujeverju.
Pri svemu tome, prilino smo bezbedni od te ih oblika netrpeljivosti. Jer, m
i kontroli emo ovda nju tehnologiju, i zauzimamo veinu mesta na univerzitetima. Pojed
ini meu nama, pogotovo oni koji se ne ustruavaju da govore otvoreno, nailaze na te k
oe pri svojim predavanjima. I ja se, na primer, suoavam sa takvim te koama, mada sam
zadr ao svoje studente i iz potiha se sastajem s njima izvan univerzitetskog zdanj
a. Ipak, ukoliko bi zaista poku ali da nas sasvim iskljue iz javnog ivota, to bi ozb
iljno pogodilo na u tehnologiju - a pored toga, na i bi univerziteti izgubili gotovo
sav ugled irom Galaksije. Mogue je, ipak, zamisliti - do takvih granica mo e ii ljud
ska ludost - da ih ni izgledi da poine intelektualno samuobistvo ne bi omeli da n
a nama ispolje najgori vid svoje mr nje; ali mi imamo podr ku Zadu bine. Iz tog razlog
a nam neprestano zakeraju, omalo avajui nas i optu ujui nas - ali nas ne diraju."

"Da li vas to sveop te negodovanje, s kojim se susreete, sada sreava da nam

ka ete gde se Zemlja nalazi?" upita Treviz. "Strahujete li, mo da, da bi, uprkos sve
mu, to antiskeptiko raspolo enje, ukoliko odete predaleko, moglo poprimiti zaista g
adne oblike?"
Denijador odmahnu glavom. "Ne. Polo aj Zemlje zaista nam nije poznat. Ne s
krivam ni ta od vas, bilo iz straha, bilo iz nekog drugog razloga."
"Ali, pogledajte", nastavi Treviz gotovo urno. "U ovom delu galaksije pos
toji ogranien broj planeta ije fizike karakteristike obino povezuju sa moguno u opstank
, i gotovo sve meu njima su ne samo nastanjive ve i nastanjene; sledstveno tome, m
orale bi vam biti poznate. Kakvu bi, inae, te kou predstavljalo traganje, u ovom del
u Galaksije, za nekom nastanjivom planetom - osim ukoliko ne bi bila zagaena radi
oaktivno u? Pored toga, tragali biste za planetom sa velikim prirodnim saputnikom.
Radioaktivna planeta, i jo sa ogromnim prirodnim pratiocem, bila bi van svake sum
nje Zemlja, i bilo bi je nemogue proma iti ak i pri nasuminom pretra ivanju. Bilo bi, d
akako, potrebno ne to vremena, ali to je, ujedno, jedina te koa koju mogu sagledati."
"Uverenje je skeptika", odvrati Denijador, "da su i radioaktivnost Zemlj
e i njen ogromni pratilac tek puka ma tarija. Ukoliko bismo tragali za njima, bilo
bi to kao da tragamo za ptijim mlekom ili za pernatom zmijom."
"Mo da i jeste tako, ali to, u svakom sluaju, ne mora znaiti da Komporelen t
reba da odustane od svakog traganja. Kada bi se prona ao radioaktivan svet pogodan
, inae, s obzirom na svoju veliinu, da bude nastanjiv, zajedno sa ogromnim saputni
kom - ne bi li to, u ozbiljnoj meri, doprinelo uverljivosti komporelenskih preda
nja uop te?"
Denijador prsnu u smeh. "Mogue je da Komporelenci, upravo iz tog razloga,
ni ne preduzimaju nikakvu potragu. Ukoliko ne bismo uspeli, ili ukoliko bismo p
rona li neku Zemlju sasvim razliitu od predstava u na im predanjima, dogodilo bi se u
pravo suprotno. Komporelenska predanja, u celosti, bila bi pretvorena u prah i p
ostala predmet sveop te poruge. A Komporelen se ne usuuje da preuzme taj rizik."
Treviz prouta nekoliko trenutaka, a onda, veoma ozbiljnim glasom, nastavi
: "Ipak, ak i ako otpi emo ta dva jedinstvena svojstva - radioaktivnost i ogromnog
prirodnog saputnika - preostaje nam jo jedno, koje, po prirodi stvari, mora posto
jati, bez obzira na bilo kakvo predanje. Na Zemlji mora postojati ili rascvali iv
ot beskrajnog raznovrsja ili njegovi ostaci - a o njima, u najmanju ruku, mora p
ostojati spomen, bar u vidu fosila."
"Venie", odvrati Denijador, "mada Komporelen nije nikada preuzeo organizov
ano traganje za Zemljom, mi ipak jesmo u mogunosti da putujemo svemirom, i povrem
eno dolazimo u posed izve taja to nam ih upuuju brodovi koji su, iz ovog ili onog ra
zloga, skrenuli sa svojih planiranih mar uta. Skokovi nisu uvek savr eni, kao to i sa
mi mo da znate. Pri svemu tome, nikada nije bilo nikakvog izve taja o bilo kakvoj pl
aneti sa osobenostima kakve se pripisuju legendarnoj Zemlji, ili planeti na kojo
j buja ivot. S druge strane, malo je verovatno da bi se neki brod spustio na neku
, po svoj prilici, nenastanjenu planetu, samo zato da bi njegova posada mogla poi
u lov na fosile. Prema tome, ako se tokom hiljada godina nije pojavio nijedan i
zve taj o neemu slinom, savr eno sam sklon da poverujem da polo aj Zemlje nije ni mogue u
stanoviti - i da nema ta da se ustanovljava."
Pomalo osujeeno, Treviz primeti: "Ipak, Zemlja mora postojati - negde. Ne
gde mora da postoji planeta sa koje su potekli i ljudska rasa i svi oblici ivota
koji se sa njom povezuju. Ukoliko se Zemlja ne nalazi u ovom delu Galaksije, mor
a biti negde drugde."
"Mogue je", prihvati Denijador u urbano, "ali za sve ovo vreme nije dala ni
glasa od sebe."
"Mo da nije bilo pravog napora da se pronae."
"Pa, po svemu sudei, vi ga upravo preduzimate. elim vam svaku sreu, ali se
nijednog trenutka ne bih kladio na vas."
"Da li je bilo ikakvih poku aja da se mogui polo aj Zemlje ustanovi posrednim
putem?" upita Treviz. "Na neki drugi nain, osim neposredne potrage?"
"Jeste", odgovori e dva glasa istovremeno. Denijador, jedan od dvojice iji
se glas uo, upita Pelorata: "Mislite li na Jarifov projekat?"
"Da", odgovori Pelorat.
"Pa, onda, elite li da ga izlo ite veniku? Verujem da e biti spreman da radij

e poveruje vama nego meni."

"Vidi , Golane", zapoe Pelorat, "u poslednjim danima Carstva, u jednom tren
utku veoma omiljena je bila, kako su je nazivali, igra Traganja-Za-Korenima - mo d
a samo stoga da bi se odvratila pa nja od neprijatne svakodnevnice. Kao to ti je po
znato, Carstvo se u to vreme nalazilo u stanju potpunog raspada.
U to vreme, nekako, jedan levijski istoriar, Humbar Jarif, do ao je na pomi
sao da je, ma gde da se nalazila, praroditeljska planeta morala najpre naseliti
svetove koji su joj bili najbli i, a tek potom one dalje. Uop te uzev, to se neki sve
t nalazio dalje od Planete Porekla, to je kasnije morao biti naseljen.
Pretpostavimo, u tom sluaju, da je neko pribele io tane datume naseljavanja
svih nastanjivih planeta u Galaksiji, i na taj nain uspostavio mre e stare vi e hilja
da godina. Postojala bi mre a koja bi povezivala sve planete naseljene deset hilja
da godina unazad; mre a planeta naseljenih dvanaest, kao i mre a planeta naseljenih
petnaest hiljada godina unazad. Teorijski, svaka od njih trebalo je da bude prib
li no kru nog oblika, kao i da, u osnovi, stoje jedna unutar druge. Starije mre e treb
alo bi da ine sfere iji bi prenik bio manji nego kod onih mlaih, i ukoliko bi se pot
a ilo sredi te svih njih do lo bi se do jednog srazmerno malog odseka svemira u kome bi
se nalazila i praroditeljska planeta - Zemlja."
Peloratovo lice bilo je krajnje ozbiljno, dok je obema rukama opisivao p
olo aj sfera. "Shvata li u emu je stvar, Golane?"
Treviz potvrdno klimnu. "Shvatam. Ipak, rekao bih da je negde omanulo."
"Teorijski, stari dru e, izgledalo je da se sve poklapa. Jedna od nevolja,
meutim, sastojala se u tome to dati datumi naseljavanja nisu ni izbliza bili tani.
Zna , u veem ili manjem stepenu svaki je svet sklon preterivanju u pogledu svoje s
tarosti, i nije bilo naina da se ona ustanovi nezavisno od predanja."
"Mo da, ritmom raspadanja ugljenika-14 u prastarom drveu", nabaci Blis.
"Svakako, draga", odgovori Pelorat, "ali trebalo je imati punu saradnju
dotinih svetova, koja nikada nije bila ostvarena. Nijedan svet nije bio voljan da
dopusti da mu se dovede u pitanje njegova asna starost, a samo Carstvo u to vrem
e nije bilo u moi da suzbije mesne otpore, pogotovo kada je u pitanju bila jedna
tako neva na stvar. Imalo je tada prea posla.
Sve to je Jarif bio u stanju da uini bilo je da proui svetove naseljene tek
jedva dve hiljade godina unazad, budui da su zabele ke o tome nainjene pod krajnje
nepouzdanim okolnostima. Takvih je svetova, meutim, bilo samo nekoliko, i premda
su bili rasporeeni u okvirima jedne prilino simetrine sfere, njihovo je sredi te pada
lo negde u neposrednu blizinu Trantora, carske prestonice; razlog tome, oigledno,
bio je taj to su ekspedicije tokom kojih je naseljen taj srazmerno mali broj sve
tova krenule upravo sa Trantora.
To je, dakako, postavilo dodatni problem. Zemlja nije predstavljala jedi
nu polaznu taku za naseljavanje drugih svetova. Kako je, naime, vreme polazilo, s
tariji svetovi i sami su poeli da oda ilju naseljenike ekspedicije, i u doba kada je
Carstvo bilo na vrhuncu Trantor ih je slao u prilino velikom broju. Jarif je, kr
ajnje nepravedno, bio izlo en podsmehu i poruzi, i njegov ugled kao istoriara potpu
no je bio srozan."
"Shvatam, Janove", ree Treviz. "Dr Denijadore, nema li ba niega to biste mi
mogli rei, a to bi mi pru ilo makar najslaba niju nadu? Postoji li bilo koji drugi sve
t na kojem bih mogao da doem do bilo kakvih obave tenja u vezi sa Zemljom?"
Denijador za trenutak utonu u misli. "P-a-a-a", zapoe on najzad, kao da s
oklevanjem izvlai rei iz sebe, "kao skeptik moram vam rei da nisam siguran da Zeml
ja postoji, niti da je uop te ikad postojala. Meutim..." I on ponovo zaroni u misli
.
Konano, Blis upita: "ini mi se doktore, da ste za trenutak imali u vidu ne t
o to bi moglo biti od va nosti?"
"Od va nosti? Sumnjam", odgovori Denijador jedva ujnim glasom. "Ipak, mo da m
o e biti zanimljivo... Zemja, naime, nije jedini svet iji polo aj predstavlja zagonet
ku. Tu su i svetovi onog prvog talasa Iseljenika, Vasionaca, kako ih mi nazivamo
u svojim predanjima. Jedni planete na kojima su se oni naselili nazivaju 'Sveto
vima Vasionaca'; drugi ih, pak, nazivaju 'Zabranjenim Svetovima'. Ovaj potonji n
aziv se danas naje e upotrebljava.
U svojoj gordosti i svojoj ponesenosti, ka e dalje predanje, Vasioncima je

po lo za rukom da svoj ivotni vek protegnu na nekoliko stolea, odbijajui da svojim k

ratkovekim precima dozvole pristup na svoje svetove. Po to smo ih, konano, porazili
, situacija se iz temelja preokrenula. Odbijali smo sve nagodbe sa njima i prepu
stili smo ih njima samima, zabraniv i svojim brodovima i svojim trgovcima da imaju
ikakve veze sa njima. Tako su njihove planete postale Zabranjeni Svetovi. Bili
smo sigurni, kako tvrde predanja, da e ih Onaj Koji Ka njava uni titi i bez na eg udela
u tome, i kako se ini, to se i dogodilo. U svakom sluaju, koliko nam je znano, ni
jedan se Vasionac nije pojavio nigde u Galaksiji ve vi e hiljada godina."
"Mislite li da bi ti Vasionci mogli ne to vi e znati o Zemlji?"
upita Treviz.
"Sasvim je mogue, budui da su njihovi svetovi bili znatno stariji od ijedn
og od na ih. To jest, ukoliko Vasionci jo uop te postoje. to je krajnje malo verovatno
."
"ak i ako oni vi e ne postoje, postoje njihovi svetovi, a na njima mo da ima
nekih zapisa."
"Ukoliko ste u stanju da pronaete njihove svetove?"
Treviza kao da poe da obuzima oajanje. "Hoete li da ka ete da su klju za Zemlj
u, o ijem polo aju ni ta ne znamo, mo da nalazi na nekom od svetova Vasionaca, o ijem po
lo aju takoe ni ta ne znamo?"
Denijador sle e ramenima. "Nismo imali nikakvog dodira sa njima ve dvadeset
hiljada godina. Niti smo razmi ljali o njima. I oni su, poput Zemlje, obavijeni m
aglom."
"Na koliko su svetova Vasionci nekada iveli?"
"Predanja pominju pedeset takvih svetova - sumnjivo okrugao broj. Po sve
mu sudei, bilo ih je osetno manje."
"I vama nije poznat polo aj ba nijednog od tih pedeset svetova?"
"Pa, sad, pitam se..."
" ta se to pitate?"
"Budui da je", odgovori Denijador, "kao i u sluaju dr Pelorata, pradavna i
storija poseban predmet mog interesovanja, povremeno sam prelistavao stare zapis
e u traganju za bilo im to se odnosi na prastara vremena; za neim znatno opipljivij
im nego to su puka predanja. Pro le godine, do ruku mi je dopao jedan veoma stari b
rodski dnevnik, sa zapisima koji su bili gotovo neodgonetljivi. Dnevnik se e u ono
pradavno doba kada na svet jo nije dobio svoje sada nje ime. Tu se pominje kao 'Bal
isvet', to, kako mi se ini, mo e predstavljati jo stariji oblik 'Benbalijevog sveta'
iz na ih predanja."
"Jeste li objavili svoj nalaz?" upita Pelorat uzbueno.
"Nisam", odgovori Denijador. "Nisam spreman da skoim sve dok se ne uverim
da u bazenu ima vode - kako to lepo ka e na a stara poslovica. Znate, u dnevniku st
oji da je kapetan broda posetio jedan svet Vasionaca i da je pri odlasku poveo i
jednu Vasionku sa sobom."
"Ali", ume a se Blis, "maloas ste rekli da Vasionci nisu dozvoljavali poset
iocima pristup na svoje svetove?"
"Tano, i to je, upravo, jedan od razloga za to jo nisam objavio svoj nalaz.
Jednostavno, sve to deluje neverovatno. Postoje i neodreeni nagove taji koji bi mog
li biti protumaeni kao svedoanstvo o Vasioncima i njihovom sukobu sa Do ljacima - na i
m precima... Takve prie koje se razlikuju samo u pojedinostima, ne postoje samo n
a Komporelenu ve i na brojnim drugim svetovima; sve se, meutim, u jednom potpuno s
la u. Te dve grupacije, Vasionci i Do ljaci, nisu se meusobno me ale. Meu njima nije bil
o nikakvih dru tvenih kontakata, a jo manje seksualnih veza; pa ipak, po svemu sudei
, tog doo kog kapetana i tu Vasionku uzajamno su povezivale duboke veze ljubavi. To
mi izgleda toliko neverovatno da ne vidim nikakvu mogunost da pria bude prihvaena
osim kao, u najboljem sluaju, primer romantine istorijske pripovesti."
Treviz je izgledao razoaran. "Je li to sve?"
"Nije, venie, postoji jo ne to. U brodskom dnevniku nai ao sam i na neke brojke
koje bi mogle - mada ne moraju - predstavljati svemirske koordinate. Ukoliko je
zaista re o njima - a mogue je, kao skeptik to moram da ka em, da nije - svedoanstvo
koje sam imao pred sobom navelo me je da zakljuim da su u pitanju koordinate tri
ju svetova Vasionaca. Jedan od njih mogao bi biti upravo onaj svet na koji se ka
petan broda spustio i sa koga je poveo svoju ljubljenu Vasionku."

"ak i ako je itava pripovest izmi ljena, zar ne bi bilo mogue da su koordinat
e tane?" upita Treviz.
"Bilo bi mogue", prihvati Denijador. "Dau vam te brojke, i slobodni ste da
ih upotrebite po svom nahoenju, ali sumnjam da e vas bilo kud odvesti... Pri svem
u tome, pala mi je na um i jedna zabavna pomisao." Brzi osmeh ponovo pree njegovi
m licem.
"O emu je re?" upita Treviz.
" ta ako neke od tih koordinata ukazuju na polo aj Zemlje?"
27.
Komporelensko sunce, upadljivo narand aste boje, bilo je prividno vee od su
nca Terminusa, ali nalazilo se nisko na obzorju i darivalo je malo od svoje topl
ote. Vetar, ma koliko umeren, dodirnu Trevizove obraze svojim ledenim prstima.
On zadrhta ispod svog elektrinim putem zagrejavanog kaputa koji mu je pok
lonila Miza Lizalor; ministarka je sada stajala tik uz njega. On joj se obrati:
"Moralo bi nas povremeno i zagrejati, Miza."
Ona se zaas obazere prema suncu. Stajala je, tako, u praznini svemirske l
uke, ne ispoljavajui ni najmanji znak nelagodnosti - visoka i krupna, sa ogrtaem t
anjim no to je bio kaput koji je Treviz imao na sebi, nemarna, ako ne i puna prez
ira prema hladnoi to ih je okru ivala.
"Leta su nam tako divna", odgovori ona. "Ne traju ba dugo, ali su na i usev
i prilagoeni takvim prilikama. Seme je bri ljivo probrano, tako da plodovi brzo saz
revaju na suncu i ne podle u mrazevima. Na e domae ivotine imaju gusto krzno, a takoe,
op te je prihvaena injenica da je komporelenska vuna najbolja u itavoj Galaksiji. Por
ed toga, u orbiti iznad Komporelena imamo i farme na kojima odgajamo tropsko voe.
U stvari, ak i izvozimo ananas u konzervama, bo anstvenog ukusa. Mnogi, u ijim smo
predstavama hladan svet, nemaju pojma o tome."
"Zahvaljujem ti, Miza, to si do la da nas isprati , kao i za pomo koju si nam
pru ila u pogledu na e misije. Ipak", dodade Treviz, "da bih umirio vlastitu savest,
moram te upitati nee li zbog toga imati kakvih ozbiljnijih neprilika?"
"Neu!" Miza ponosno odmahnu glavom. "Nikakvih neprilika. Pre svega, niko
me nee ispitivati. Saobraaj je u mojoj nadle nosti, to znai da sam ja ta koja propisuj
e pravila pona anja na svemirskim lukama, na ulaznim stanicama, za brodove koje do
laze i odlaze. Predsednik vlade u tom pogledu u potpunosti zavisi od mene, i upr
avo je oaran to ne mora da se upu ta u pojedinosti... Pri svemu tome, ak i kada bi me
ispitivali, rekla bih punu istinu. Vlada bi me, ak, nagradila to brod nisam preda
la Zadu bini, a i stanovni tvo bi bilo odu evljeno samo kad bi bilo mogue upoznati ga s
tom injenicom. A ni Zadu bina nee imati pojma o svemu to se zbilo."
"Mogue je", primeti Treviz, "da te vlada pohvali to brod nisi predala Zadu b
ini, ali da li bi tako svesrdno prihvatila tvoju odluku da nas pusti da odemo?"
Na Lizalorinom licu zaigra osmeh. "Ti si zaista po ten ovek, Trevize. Istra
jno si se borio da sauva svoj brod, i sada, kada ga ima , ispoljava brigu za na e dobro
." Ona pru i ruku prema njemu, kao da eli da mu dodirom da znak svoje naklonosti, a
li gotovo istog asa, s oiglednom te koom, obuzda svoju nameru.
Zatim nastavi, glasom u kome se ponovo pojavi prizvuk osornosti: "ak i ka
da bi se re ili da ospore moju odluku, bilo bi samo potrebno da im spomenem da si
u potrazi za Najstarijom; istog asa pohvalili bi me to sam vas se tako brzo otaras
ila, broda i svega drugog. I smesta bi poeli da izgovaraju molitve pokajanja to va
m je uop te bilo dozvoljeno da pristupite na ovda nje tle, mada, razume se, nije bil
o nikakve mogunosti da unapred saznamo kojim poslom ovamo dolazite."
"Da li zaista strahuje od nesree koja bi mogla snai tebe i tvoj svet zbog m
og prisustva ovde?"
"Da", odvrati Lizalor tupo. A onda dodade, znatno bla e: "Meni si ve doneo
nesreu, jer, od sada, po to sam tebe upoznala, komporelenski mu karci inie mi se jo drve
nijim nego ranije. Ostavlja me ovde u stanju neutoljive udnje. Onaj Koji Ka njava ve
se postarao da tako bude."
Treviz je trenutak oklevao, a onda ree: "Ne bih eleo da u pogledu toga pro
meni mi ljenje, ali isto tako, ne bih eleo da trpi zbog bespotrebne zebnje. Treba da
shvati da je svaka pomisao da sam ti doneo nesreu puko sujeverje."
"Pretpostavljam da ti je to onaj skeptik rekao."

"Znam to i bez potrebe da mi on ka e."

Lizalor pree rukom preko lica, jer se tanak sloj inja uhvatio na njenim i
staknutim obrvama, i ree: "Poznato mi je da postoje takvi koji to smatraju sujeve
rjem. Meutim, neosporna je injenica da Najstarija donosi nesreu. Pokazalo se to ve m
nogo puta, i svi mudri razlozi koje navode skeptici ne mogu poni titi istinu."
Ona odjednom ispru i ruku. "Zbogom, Golane. Ui u brod i pridru i se svojim pr
ijateljima pre no to se tvoje meku no zadu binsko telo ne smrzne na ovom na em hladnom,
ali neopakom vetru."
"Zbogom, Miza, i nadam se da u te ponovo sresti kad se vratim."
"Da, obeao si da e se vratiti, i ja poku avam da u to poverujem. ak sam rekla
sebi da bi trebalo da i ja uzletim i susretnem sa s tobom na tvom brodu, u svemi
ru, kako bi se nesrea sruila samo na mene a ne i na moj svet - ali ti se nee vratiti
."
"Ne govori tako! Vratiu se! Neu te se odrei tako lako, posle svega to sam do i
veo s tobom." U tom trenutku, Treviz je bio vrsto ubeen u ono to govori.
"Nimalo ne sumnjam u tvoje romantine porive, najdra i moj Zadu bine, ali oni k
oji se usude da krenu u potragu za Najstarijom nikada se nee vratiti - ma gde elel
i da se vrate. Oseam to u dubini svoje du e."
Treviz vrsto uznastoja da mu zubi ne zacvokou. Bilo je to usled hladnoe, i
nipo to nije eleo da ona pomisli da je strah posredi. I on samo ree: "I to je sujeve
rje."
"Pa ipak", odvrati ona, "to je i istina."
28.
Bilo je lepo ponovo se nai u komandnoj prostoriji Daleke zvezde. Mo da je b
ila skuena. Mo da deluje poput tamnikog mehura, sred svemirskog beskraja. Pa ipak, o
seao ju je kao ne to prisno, pijateljsko i toplo.
"Milo mi je to ste najzad u li", ree Blis. "Ve sam poela da se pitam koliko du
go nameravate da se zadr ite sa ministarkom."
"Ne preterano dugo", odvrati Treviz. "Prilino je hladno."
"Imala sam utisak", nastavi Blis, "da razmatrate mogunost da jo ostanete s
njom i da odlo ite svoju potragu za Zemljom. Nemam nikakvu nameru da makar dotakn
em va um; meutim, bila sam se zabrinula za vas, i to isku enje pred kojim ste se na li
inilo mi se kao da je i mene zaskoilo."
"Potpuno ste u pravu", prihvati Treviz. "Za trenutak, bar, zaista sam se
na ao pred isku enjem. Ministarka je izvanredna ena; jo nikada nisam sreo nikog poput
nje... Ali Blis, niste li malo i vi pojaali moj napor da se oduprem isku enju?"
"Rekla sam vam ve nekoliko puta, Trevize, da nikada, ni pod kakvim uslovi
ma, niti smem niti hou da petljam po va em umu. Uverena sam da ste odoleli isku enju
zahvaljujui, prvenstveno, svom sna nom oseanju za du nost."
"Ne, ne verujem da ste u pravu." On se nevoljno nasmeja.
"Nije u pitanju bilo ni ta tako dramatino, niti uzvi eno. Moj otpor, s jedne
strane, podstakla je injenica da je tamo napolju bilo veoma hladno, i s druge, tu n
a pomisao da ne bi proteklo mnogo vremena pre no to bi me konano rastavila sa ivoto
m. Jer, njenim potrebama ne bih mogao da udovoljim: sasvim bi me isu ila."
"Pa, u svakom sluaju, sada si na brodu i u bezbednosti", zakljui Pelorat.
"Kakav e biti na sledei korak?"
"Tokom nekoliko narednih dana ubrzano emo se kretati prema rubu ovog plan
etarnog sistema, sve dok se ne budemo na li dovoljno daleko od Komporelena da bism
o nesmetano mogli da izvedemo skok."
"Misli da e poku ati da nas zaustave, ili bar prate?"
"Ne... Zaista verujem da je ministarka bila iskrena u svojoj nestrpljivo
sti da sa Komporelena odemo to br e mo emo i ostanemo na pristojnoj razdaljini od nje
ga, kako se osveta Onog Koji Ka njava ne bi sruila na njenu rodnu planetu. U stvari
..."
"Da?"
"Ona, u stvari, veruje da e se ta osveta sruiti na nas. vrsto je, naime, ub
eena da se vi e neemo vratiti. Takvo njeno ubeenje, moram da napomenem, nije zasnovan
o na nekom njenom saznanju o mojoj nevernosti, budui da nije ni imala priliku da
moju vernost isku a. Ona, jednostavno, smatra da Zemlja neizostavno donosi nesreu,

te da mora zaglaviti svako ko se uop te usudi da krene u potragu za njom."

"Koliko ih je, uop te, krenulo sa Komporelena u potragu za Zemljom kad je
u stanju da iznese takav sud?" upita Blis.
"Veoma sumnjam da je ijedan Komporelenac ikada krenuo u jednu takvu potr
agu. Uostalom, i rekao sam joj da smatram da su takve njene bojazni puko praznov
erje."
"Jeste li sasvim sigurni da tako mislite, ili ste, mo da, dopustili da nje
no praznoverje i vas uzdrma?"
"Jasno mi je da njene bojazni predstavljaju puko praznoverje, bar to se t
ie naina na koji ih ona ispoljava; to, meutim, ne mora znaiti da su sasvim bez osnov
a."
"Mislite - radioaktivnost e nam doi glave, ukoliko poku amo da se spustimo n
a Zemlju?"
"Ne verujem da je Zemlja zagaena radioaktivno u. Verujem, u stvari, da Zemlj
a tom priom nastoji da se za titi. Imajte u vidu da je iz biblioteke na Trantoru uk
lonjeno sve to se odnosi na Zemlju. Imajte, takoe, u vidu injenicu da ak i udesna Gei
na seanja, u kojima sva planeta uestvuje - od povr inskih kamenih slojeva sve do u are
nog metalnog jezgra - bivaju neopozivo zaustavljena pri svakom poku aju da se vrat
e dovoljno unazad, kako bi nam bilo ta otkrila o Zemlji...
Jasno je, dakle, da je Zemlja, ukoliko je dovoljno mona da to uini, sasvim
u stanju i da prilagoava umove, kako bi nametnula verovanje da je zagaena radioak
tivno u; sve to da bi spreila svaki poku aj potrage za njom. Mo da Komporelen predstavlj
a posebnu opasnost za Zemlju jer se nalazi u njenoj neposrednoj blizini; otud se
, mo da, na njemu ispoljava pojaano nastojanje da sve to se odnosi na Zemlju ostane
u nekoj, nadasve zanimljivoj, praznini. Denijador, na primer, koji je skeptik i
naunik, smatra da nema ama ba nikakvog smisla tragati za Zemljom: ka e, jednostavno,
da je nije mogue nai. A ako je Zemlja zaista do te mere uporna da sebe ne otkrije
drugima, nije li, u tom sluaju, sasvim mogue i da nas ubije, ili da uini da poreme
timo umom, samo da je ne bismo prona li?"
Blis se namr ti i zausti: "Gea..."
Treviz je hitro prekide. "Nemojte mi samo rei da nas Gea titi. Budui da je
Zemlja bila u stanju da izbri e i Geina najranija seanja, sasvim je jasno ko bi iz
sukoba izmee Gee i Zemlje izi ao kao pobednik."
"Ali otkud znate da su Geina najranija seanja zaista bila izbrisana?" hla
dno upita Blis. "Mogue je, jednostavno, da je Gei bilo potrebno podosta vremena d
a uspostavi seanja na planetarnom nivou, te da je, sada, u stanju da se svojim sea
njima probije samo do trenutka kada su ona uspostavljena. Meutim, ak i ako Geina n
ajranija seanja jesu bila izbrisana, otkud znate da je ba Zemlja to uinila?"
"To ne znam", odgovori Treviz. "Samo nastojim da izvuem zakljuke iz svojih
pretpostavki."
Pomalo boja ljivo, Pelorat se ume a: "Ukoliko je, uistinu, Zemlja toliko mona
, i toliko vrsta u svojim nastojanjima da ostane neotkrivena - kakva je, onda, da
tako ka em, svrha na eg traganja? ini mi se da smatra da nam Zemlja nee dozvoliti da j
oj pristupimo, i da e, ak, biti spremna da nas pobije ukoliko se ispostavi da ima
izgleda da uspemo u svom naumu. U tom sluaju, govori li i ta protiv toga da od sveg
a dignemo ruke?"
"Mo da, zaista, izgleda da bi najbolje bilo da od svega dignemo ruke. Priz
najem to. Meutim, u meni je vrsto ukorenjeno uverenje da Zemlja postoji, i ja elim
i moram da je pronaem. Uostalom, ve ko zna koliko puta i sama Gea se slo ila da sam,
kada god se u meni javi vrsto uverenje, uvek u pravu."
"Ali ima li naina da pre ivimo otkrie Zemlje?"
"Mo da e i Zemlja", odvrati Treviz, nastojei da u svoje rei unese prizvuk opu t
enosti, "mo da e i Zemlja umeti da ceni tu moju sposobnost da, u kljunim trenucima,
uvek budem u pravu, i mo da e odluiti da mi ni na koji nain ne naudi. Meutim - time, r
ekao bih, dolazimo do su tine onoga to bih eleo da ka em - nikako ne mogu biti siguran
da ete i vas dvoje uspeti da pre ivite, i to je ono to me odistinski zabrinjava. Ta
ko je bilo od samog poetka, ali taj se oseaj u meni sve vi e pojaava; ini mi se, stoga
, da bi najuputnije bilo da vas vratim na Geu i da, potom, sam krenem u potragu.
Ja sam bio taj, a ne vi, koji je u jednom trenutku odluio da moram krenuti u pot
ragu za Zemljom; ja sam taj, a ne vi, koga ne to nagoni da to uini. Pa, onda, neka

budem ja taj, a ne vi, koji e snositi sve posledice. Dopustite mi da krenem sam..
. Janove?"
Peloratovo duguljasto lice kao da se jo vi e izdu ilo, a glavu je uvukao u ra
mena. "Ne sporim, Golane, da sam pomalo nervozan, ali bilo bi me sramota da te t
ek tako ostavim. Sam bih sebe prezreo kada bih to uinio."
"Blis?"
"Gea vas nee napustiti, Trevize, ma ta vi uinili. Ukoliko vam od Zemlje zai
sta preti opasnost, Gea e uiniti sve to je u njenoj moi da vas za titi. U svakom sluaju
, to se mene tie, kao Blis, ne nameravam da napustim Pela; i ukoliko on poe sa vama
, i ja u poi sa njim."
Pomalo tmurno, Treviz odvrati: "Pa, dobro. Imali ste priliku. Nastavljam
o na put zajedno."
"Zajedno", potvrdi Blis.
Pelorat se blago nasme i i stisnu Trevizovo rame. "Zajedno. Uvek, zajedno.
"
29.
"Pogledaj ovo, Pele", ree Blis.
Posmatrala je, gotovo odsutno, kroz brodski teleskop, tek koliko da malo
predahne od zurenja u Peloratove spise ispunjene predanjima o Zemlji.
Pelorat joj prie, obgrli je jednom rukom oko ramena i zagleda se u ekran.
Na vidiku je bio jedan od gasovitih gorostasa komporelenskog planetarnog sistem
a, uvelian do te mere da je izgledao kao pravi d in - to i jeste bio.
Bio je narand aste boje, pro aran ne to bleim prugama. Posmatran iz planetarne
ravni, znatno udaljeniji od sunca no to je to bio sam brod, imao je oblik svetlos
nog diska.
"Divota", promrmlja Pel.
"Sredi nja pruga, Pele, prote e se izvan diska."
Pelorat za trenutak nabra obrve i odvrati: "U pravu si, Blis, tako je."
"Misli li da je u pitanju optika iluzija?"
"Nisam siguran, Blis", odgovori on. "Ja sam u svemiru novajlija ba kao i
ti... Golane!"
Treviz se odazva jednim slaba nim ' ta je?' i ue u komandnu prostoriju sav zg
u van, kao da je trenutak pre toga dremuckao na krevetu obuen - to je, upravo, i rad
io.
On im se gotovo zlovoljno obrati: "Molim vas! Ne akajte po instrumentima!"
"U pitanju je teleskop", objasni mu Pelorat. "Pogledaj tamo."
Treviz baci pogled na ekran. "Gasoviti d in. Sudei na osnovu podataka koje
smo dobili zovu ga Galija."
"Kako mo e biti tako siguran, jedva ga pogledav i?"
"Pre svega", odreza Treviz, "na rastojanju na kome se sada nalazimo od s
unca, i na osnovu veliine planete i polo aja njene orbite - koje sam prouio proraunav
ajui na u putanju - to je jedina planeta koju, u ovom asu, mo emo do te mere uveliati.
Pored toga, tu je i prsten."
"Prsten?" upita Blis zgranuto.
"Sve to ovog asa od prstena mo ete videti jeste tanka, bleda linija, budui da
planetu posmatramo gotovo postrance. Mo emo, meutim, iskositi objektiv u odnosu na
planetarnu ravan, kako biste imali bolji pogled. Hoete li?"
"Ne bismo eleli da ti, Golane, zadajemo posla - da posle ponovo mora da pr
oraunava na polo aj i putanju", primeti Pelorat.
"Nije va no, kompjuter e se potruditi da to uini umesto mene." Ni ne dovr iv i,
on sede za kompjuter i stavi dlanove na oznaena mesta. Kompjuter, prilagodiv i se n
jegovom umu, obavi ostalo.
Li ena problema goriva i inercionih te koa Daleka zvezda naglo ubrza, i Trevi
z, jo jednom, oseti kako ga preplavljuje ljubav prema kompjuteru - i brodu - koji
su se tako spremno odazivali na njegove poticaje - kao da su ih same njegove mi
sli pokretale i njima upravljale, kao da su bili tek moni i poslu ni instrument nje
gove volje.
Nimalo nije bilo zauujue to je Zadu bina nastojala da joj se brod vrati; nije
bilo ni zauujue da ga je Komporelen eleo za sebe. Jedino je za uenje bilo to da je sna

ga praznoverja mogla navesti ak i Komporelen da od njega odustane.

Odgovarajue naoru an, mogao je pretei ili nadvladati svaki drugi brod u Gala
ksiji, ili ak itavu flotu - pod uslovom da mu se ne isprei kakav slian brod.
Meutim, Daleka zvezda nije bila odgovarajue naoru ana. Poveriv i mu brod, grad
onaelnica Brano bila je dovoljno obazriva da mu ga preda bez ikakvog oru ja.
Pelorat i Blis pomno su zurili u Galiju, dok im se planeta lagano, veoma
lagano pribli avala. Gornji pol (severni ili ju ni, svejedno) postao je sada sasvim
vidljiv, sa burama to su na irokom prostoru vitlale iznad njega, dok donji iseze i
spod masivnog tela planete.
Na gornjem delu, tamna strana planete zadre u krug narand aste svetlosti,
i prelepi prsten, isko en, ukaza se pred njihovim oima.
Ono to je, meutim, delovalo jo uzbudljivije, bilo je to to bleda sredi nja lin
ija nije vi e izgledala prava, ve zakrivljena, kao, uostalom, i druge pruge, na sev
er i na jug, mada ne u tolikoj meri.
Sada se sasvim lepo moglo videti kako se sredi nja pruga prote e izvan rubov
a planete, kao kakva oma s obe strane. Nije moglo biti ni govora o privienju; prir
oda prstena bila je sasvim raspoznatljiva. Prsten je bio sainjen od vrste materije
i obgrljavao je itavu planetu, mada skriven s njene druge strane.
"Nadam se", primeti Treviz, "da je dovoljno da vam pru i pravu predstavu o
prstenu. Ukoliko bismo preleteli povrh planete, videli biste prsten u njegovom
punom kru nom obliku, kako je obujmljuje nigde je ne dodirujui. Uoili ste, nadam se,
da ne postoji samo jedan, ve nekoliko koncentrinih prstenova."
"Nikada ne bih poverovao da je to mogue", primeti Pelorat tupo. " ta te prs
tenove vezuje za planetu?"
"Ista ona sila koja za planete vezuje njihove prirodne, ili ve take, pratio
ce", odgovori Treviz. "Prstenovi su sainjeni od tanu nih estica, od kojih svaka za s
ebe kru i oko planete. Pri tome, toliko su blizu planete da im plimski efekti onem
oguavaju da se stope u jedinstvenu masu."
Pelorat zavrte glavom. "Prosto je za tra ujue kada ovek pone da razmi lja o tome.
Ali stari dru e, kako je uop te bilo mogue da sav svoj ivot provedem kao nekakav vajn
i naunik a da, ipak, toliko malo znam o astronomiji?"
"A ja, opet, ne znam ni ta o mitovima oveanstva. Nijedan pojedinac, meutim, n
ije u stanju da obuhvati sva znanja... Stvar je, ipak, u tome da ovakvi planetar
ni prstenovi ne predstavljaju ni ta neobino. Gotovo svaki gasoviti d in ih ima, makar
samo u obliku najsiu nijih zrnaca pra ine. Budui, meutim, da u planetarnoj porodici Te
rminusovog sunca nema gasovitih d inova, te - osim ukoliko nije re o svemirskim put
nicima, ili ukoliko nisu pohaali neki univerzitetski teaj iz astronomije - graani Z
adu bine nisu nikad ni imali priliku da se susretnu sa planetarnim prstenovima. Ip
ak, ono to jeste nesvakida nje, upravo je prsten dovoljno irok, svetao i raspoznatlj
iv, ba kao ovaj ovde. Prelep je. Mora biti da je irok bar nekoliko stotina kilomet
ara."
Iznenada, Pelorat pucnu prstom. "To je, dakle, bilo znaenje!"
Blis ga zbunjeno pogleda. "O emu ti to, Pele?"
"Jednom, davno", odgovori on, "dopalo mi je ruku nekoliko stihova, nasta
lih ko zna kada, sroenih u nekoj arhainoj varijanti galaktikog jezika, tako da sam
imao muke da im razaberem smisao - mada je to, s druge strane, bila dobra potvrd
a njihove velike starosti... Po pravilu se, stari dru e, ne tu im zbog arhaizama. Za
hvaljujui svom radu postao sam prilian strunjak za najvei broj varijanti starog gala
ktikog jezika, iako mi to, izvan moje profesionalne delatnosti, nije donelo nikak
ve koristi... Ali o emu sam poeo da govorim?"
"O nekim prastarim stihovima, Pele, dragi", odgovori Blis.
"Hvala ti, Blis", ree on, a potom, obraajui se Trevizu, dodade: "Pa ljivo pra
ti sve o emu govorim, kako bi me mogla vratiti pravom toku misli im malo skrenem to se, uistinu, dogaa prilino esto."
"U tome je deo tvog arma, Pele", primeti Blis, sme ei mu se.
"U svakom sluaju, tih nekoliko stihova nastojalo je da opi e planetarni sis
tem kojem je pripadala i sama Zemlja. Kakav je razlog bio tome nije mi poznato,
budui da cela pesma nije sauvana - ili u najmanju ruku, ja nisam uspeo da doem do n
je. Sauvano je samo nekoliko tih stihova, mo da ba zbog svoje sadr ine koja se odnosil
a na astronomiju. U svakom sluaju, stihovi su govorili o blistavom trostrukom prs

tenu oko este planete - 'ispleten i moan bje, te pred njim zatavni itav svijet'. Jo
ih se seam, kao to vidite. Tada pojma nisam imao ta je to planetarni sistem. Seam se
da sam pomi ljao na tri prstena ispred planete, jedan za drugim u nizu. Kako mi j
e to tada zvualo besmisleno, stihove nisam uneo u svoje spise. Sada mi je krivo to
se nisam pobli e obavestio." On odmahnu glavom. "Baviti se mitovima danas pravi j
e samotniki posao, te ovek sasvim zaboravi na korist od daljeg propitivanja."
Treviz poku a da ga ute i. "Najverovatnije je da si bio u pravu, Janove, to s
e nisi dublje zaglibljivao u to. Nema nikakvog smisla uzimati doslovno pesnike br
bljarije."
"Ali ovo je bilo znaenje stihova", usprotivi se Pelorat, pokazujui prstom
prema ekranu. "O tome je pesma govorila. O tri iroka prstena, sme tena jedan unutar
drugog, vea i od same planete."
"Nikada jo nisam uo za tako ne to", primeti Treviz. "Ne verujem ni da prsten
ovi mogu biti tako veliki. U poreenju sa planetom koju okru uju, oni su uvek veoma
uski."
"Nismo nikada uli ni za jednu nastanjivu planetu sa ogromnim prirodnim pr
atiocem", podseti ga Pelorat. "Niti za planetu ija je povr ina zagaena radioaktivno u.
Sada nam se, meutim, javlja jo jedna osobenost, trea po redu. Ukoliko bismo prona li
planetu zagaenu radioaktivno u, ali inae, pogodnu da se na njoj razvije ivot, sa ogrom
nim prirodnim pratiocem, i jo jednu planetu sa blistavim i monim prstenom, pa, u t
om sluaju, ne bi bilo nikakve sumnje da smo konano nabasali na Zemlju."
Treviz se nasmeja. "Sla em se, Janove. Ako se sve to troje slo i, znaemo da p
red sobom imamo Zemlju."
"Ako?" promrmlja Blis, uzdahnuv i.
30.
Za sobom su ostavili glavne svetove komporelenskog planetarnog sistema,
zaroniv i, ve, duboko izvan polo aja dveju njegovih najudaljenijih planeta, tako da n
a rastojanju od jedne i po milijarde kilometara vi e nije bilo nikakvog nebeskog t
ela znaajnije mase. Ispred njih se prostirao samo prostrani kometni oblak koji, m
eutim, sa stanovi ta gravitacione sile, nije predstavljao nikakvu prepreku.
Daleka zvezda je ubrzala do 0.1 c - desetog dela brzine svetlosti. Trevi
zu je bilo dobro poznato da se brod, teorijski, mogao sasvim pribli iti brzini sve
tlosti; bilo mu je, meutim, isto tako dobro poznato da, u stvarnosti, 0.1 c takoe
predstavlja pristojnu brzinu.
Pri takvoj brzini postojala je mogunost da se izbegne svako telo iole vee
mase; nije, meutim, bilo mogunosti da se izbegnu bezbrojne estice zvezdane pra ine ni
ti, pogotovo, pojedinani atomi i molekuli. Pri velikim brzinama ak su i tako siu ne es
tice mogle priiniti ozbiljnu tetu, tarui i grebui trup broda. Pri brzinama bliskim b
rzini svetlosti, svaki atom koji bi se zario u trup broda pona ao se poput estica k
osmikog zraenja. A pri takvoj sveprodiruoj kosmikoj radijaciji bilo ko u unutra njosti
broda imao je male izglede da pre ivi na du i rok.
Daleke zvezde, na ekranu, nisu odavale utisak nikakvog kretanja, i mada
je brod plovio brzinom od trideset hiljada kilometara u sekundi, inilo se da je n
epokretan.
Kompjuter je pretra ivao svemirska prostranstva na velikim udaljenostima,
tragajui za bilo ime, ma koliko malenim, to bi im se moglo nai na putu; u takvim slua
jevima, ma koliko oni bili malo zamislivi, brod bi tek ovla skrenuo, da izbegne s
udar. Imajui u vidu maju nost tela koje bi se moglo ispreiti, brzinu kojom bi minulo
, kao i odsutnost inercionog efekta usled skretanja broda, gotovo da nije bilo n
ikakve mogunosti da bilo ta posvedoi kako se u stvarnosti ikada dogodilo ono to bi s
e moglo nazvati 'izmicanjem za dlaku'.
Sledstveno tome, Treviza takve stvari nisu nimalo zabrinjavale; u stvari
, retko da se njima bavio ak i u mislima. Svu svoju pa nju posvetio je trima koordi
natama koje je dobio od Denijadora, i to posebno onima koje su se odnosile na te
lo koje je trebalo da im bude najbli e.
"Zar ne to nije u redu sa brojkama?" upita Pelorat uznemireno.
"Nisam u stanju da ti na to odgovorim", odvrati Treviz. "Same po sebi ko
ordinate naje e nisu previ e upotrebljive, osim ukoliko ti nisu poznati nulta taka i nai
n na koji su izvedene - pravac, da tako ka em, u kome treba oznaiti rastojanje, osn

ovni meridijan, i tako dalje."

"Kako dolazi do svega toga?" upita Pelorat zabrinuto.
"Imam koordinate Terminusa, kao i jo nekoliko utvrenih taaka, u odnosu na K
omporelen. Ukoliko ih unesem u kompjuter, on e proraunati ta iz njih mora biti izve
deno da bi se ispravno utvrdili polo aj Terminusa i tih drugih taaka. Ja samo nasto
jim da u svojoj glavi pravilno postavim stvari, kako bih na ispravan nain mogao p
rogramirati kompjuter. Onog trenutka kada ispravno postavimo stvari, koordinate
koje smo dobili za Zabranjene Svetove, nadajmo se, dobie neki smisao."
"Samo da se nadamo?" upita Blis.
"Samo da se nadamo, bojim se", odgovori Treviz. "Najzad, brojke koje smo
dobili veoma su stare - mo da potiu sa Komporelena, a mo da i ne. ta ako su sazdane n
a nekom drugaijem ustrojstvu?"
"U tom sluaju - ta?"
"Pa, u tom sluaju, ono ime raspola emo samo su brojke bez ikakvog smisla. Meu
tim, to tek treba ustanoviti."
Njegovi prsti treperili su nad blago svetlucavim dirkama kompjutera, poh
ranjujui u njega neophodne podatke. Zatim postavi dlanove na oznaena mesta na koma
ndnoj ploi. Saekav i da kompjuter uoblii ustrojstvo znanih koordinata, on za trenutak
zastade; zatim, slu ei se istim ustrojstvom protumai koordinate najbli eg Zabranjenog
Sveta; i konaano, utvrdi polo aj tih koordinata na galaktikoj karti u kompjuterovoj
memoriji.
Nebo osuto zvezdama pojavi se na ekranu, brzo se kreui dok se slika automa
tski pode avala. Kada je kretanje najzad dostiglo vrhunac, polje je bilo ispunjeno
zvezdama koje su se brzo rasipale ekranom u svim pravcima, dok poslednja ne nes
tade iza njegovih rubova. Nijednog trenutka ljudskim oima nije bilo mogue da prate
te brze promene; sve je delovalo kao istakana izmaglica. Konano, prostor od jedne
desetine parseka s obe strane (tako su, bar, pokazivale indeksne cifre ispod ek
rana) bilo je sve to je preostalo. Nije vi e bilo nikakvih promena, i samo je nekol
iko magliastih estica naru avalo tminu na ekranu.
"Koja je od tih takica Zabranjeni Svet?" upita Pelorat jedva ujnim glasom.
"Nijedna", odgovori Treviz. "etiri od njih su crveni patuljci, peta e usko
ro to postati, a poslednja je beli patuljak. Malo je verovatno da ijedna od tih
zvezda ima u svojoj orbiti planetu pogodnu za ivot."
"Kako zna da su crveni patuljci, tek tako, na prvi pogled?"
"Mi, zapravo, ne posmatramo zvezde", odvrati Treviz; "ono to vidimo je, u
stvari, samo jedan iseak iz galaktike karte sme tene u memoriji kompjutera. Svaka o
d tih zvezda je opisana. Ti to nisi u stanju da vidi , niti bih to ja, u tvom polo a
ju, bio u stanju; meutim, sve dok moje ake odr avaju kontakt, ba kao u ovom trenutku,
svestan sam izvanrednog obilja podataka o svakoj zvezdi na koju usmerim pogled.
"
"Znai, nikakve koristi od koordinata", zakljui Pelorat.
Treviz podi e pogled prema njemu. "Nije ba tako, Janove. Jo nisam zavr io. Sve
je pitanje vremena. Koordinate Zabranjenog Sveta stare su vi e od dvadeset hiljad
a godina. U to vreme i Zabranjeni Svet i Komporelen kru ili su oko sredi ta Galaksij
e; sasvim je mogue da su kru ili razliitim brzinama i sa orbitama razliitih nagiba i
ekscentrinosti. Sledstveno tome, protokom vremena ta dva sveta mogla su se meusobn
o pribli iti ili se meusobno udaljiti; za proteklih dvadeset hiljada godina Zabranj
eni svet mogao je, od pola do pet parseka, skliznuti bilo kuda izvan podruja koje
vidimo na ekranu. U svakom sluaju, te ko da bi se mogao nalaziti u kvadratu ije str
anice zahvataju tek jednu desetinu parseka."
"Pa, onda, ta namerava da uini ?"
"Izdau nalog kompjuteru da pomeri Galaksiju za dvadeset hiljada godina un
azad - razume se, u odnosu na Komporelen."
"Je li to zaista u stanju da uini?" upita Blis, sa prizvukom zadivljenost
i u glasu.
"Pa, dakako, nije u stanju da pomeri samu Galaksiju unazad u vremenu; meu
tim, u stanju je da to uini sa kartom sme tenom u njegovu memoriju."
"Hoemo li bilo ta od toga i mi videti?" upita Blis.
"Gledajte", dobaci im Treviz.
Veoma sporo, nekoliko zvezda uspuza na ekran. Jedna nova zvezda koje dot

ad nije bilo na ekranu, dobaulja s njegovog levog ruba, i Pelorat, gotovo izvan
sebe, povika: "Eno je! Eno je!"
Meutim, Treviz odmahnu glavom. " ao mi je, jo jedan crveni patuljak. Svuda i
h ima. Najmanje tri etvrtine svih zvezda u Galaksiji su crveni patuljci."
Ekran se konano smiri i svako kretanje prestade.
"Dakle?" upita Blis.
"Eto, videli ste", odgovori Treviz. "Tako je ovo podruje Galaksije izgled
alo pre dvadeset hiljada godina. U samom sredi tu ekrana je taka u kojoj je trebalo
da se nalazi Zabranjeni Svet, pod pretpostavkom da se planeta kretala prosenom b
rzinom."
"Trebalo, ali nije", o tro primeti Blis.
"Nije", slo i se Treviz, gotovo bez imalo uzbuenja.
Pelorat duboko uzdahnu. "Oh, ba
teta, Golane."
"ekajte, nemojte oajavati", uzviknu Treviz. "Nisam ni okivao da ugledam zve
zdu na tom mestu."
"Nisi oekivao?" upita Pelorat, zapanjen.
"Nisam. Ve sam vam rekao da ovo pred nama nije sama Galaksija, ve kompjute
rska karta Galaksije. Ukoliko neka zvezda, iako postoji u stvarnosti, nije unese
na u kartu, ni mi je neemo moi videti. Ukoliko, dakle, reenu planetu nazivaju 'zabr
anjenom', i ukoliko su je tako nazivali tokom poslednjih dvadeset hiljada godina
, svi su izgledi da nikad nije bila unesena u kartu. I oigledno, nije, jer bismo
je inae ugledali."
"Mo da nismo u stanju da je ugledamo zbog toga to uop te ne postoji", primeti
Blis. "Ili u komporelenskim predanjima nema ni trunke istine, ili su koordinate
koje smo dobili pogre ne."
"Sasvim je mogue. Meutim, sada, kada smo prona li taku u kojoj je trebalo da
se planeta nalazi pre dvadeset hiljada godina, kompjuter e biti u stanju da odred
i njene sada nje koordinate. Slu ei se, dakle, tako ispravljenim koordinatama - ispra
vkama, zapravo, koje sam mogao izvesti upotrebom zvezdane karte - mo emo sada kren
uti u pravo podruje Galaksije, ono u kome bismo morali pronai Zabranjeni Svet."
"Ipak, po li ste samo od pretpostavke da se Zabranjeni Svet kretao prosenom
brzinom", primeti Blis. " ta ako njena brzina nije bila prosena? U tom sluaju, ini m
i se, ne biste dobili ispravne koordinate."
"To je sasvim tano, ali ipak, izvr ena ispravka, zasnovana na pretpostavlje
noj prosenoj brzini, morala bi nas dovesti znatno bli e njenom stvarnom polo aju nego
to bi to bio sluaj kad ne bi bilo ispravke."
"Ipak, samo se nadate", primeti Blis sumnjiavo.
"Upravo tako", prihvati Treviz. "Nadam se... A sada, bacimo pogled na st
varnu Galaksiju."
Blis i Pelorat stado e napregnuto da posmatraju, dok je Treviz (mo da, da bi
suzbio vlastitu napetost i odlo io trenutak odluke) govorio odmerenim glasom, got
ovo kao da se nalazi za katedrom.
"Znatno je te e osmatrati stvarnu Galaksiju", objasni on. "Karta sme tena u
kompjuter, ipak, ve taka je tvorevina, sa nizom beznaznaajnih pojedinosti koje je mo
gue ukloniti. Na primer, ukoliko bi mi se ispreila kakva maglina, zastirui mi pogle
d, lako je se mogu otarasiti. Ako, s druge strane, ugao posmatranja nije odgovar
ajui za ono to imam na umu, lako ga mogu promeniti. I tako dalje. Meutim, kada je s
tvarna Galaksija u pitanju, moram je uzeti onakvu kakva zaista jeste; ukoliko eli
m da ne to promenim, moram promenuti i svoj fiziki polo aj u svemiru - to bi mi, dakak
o, oduzelo neuporedivo vi e vremena nego prosto prilagoavanje karte."
Kao da potvruje njegove rei, ekran se usmeri na jedan zvezdani roj toliko
bogat pojedinanim zvazdama da se inilo kao da su se nebom razasuli bezbrojni krist
ali eernog praha.
"Posmatramo sada, malo postrance", objasni Treviz, "jedan pozama an odseak
Mlenog Puta. Meutim, ono to mi treba, naravno, jeste njegov prednji deo - njegovo,
da tako ka em, lice. S druge strane, to se vi e budem pribli avao njegovom prednjem del
u, ono to je u njegovoj pozadini sve e vi e nestajati. Koordinate uoene take su, meutim
, dovoljno blizu Komporelena, tako da bi trebalo da budem u stanju da na e sada nje
vidno polje pro irim do onoga to smo maloas videli na na oj galaktikoj karti. Dopustite
mi, samo, da kompjuteru izdam potrebne naloge, ukoliko uzmognem da dotle sauvam

svoj zdrav razum. Sad!"

Zvezdano polje poe smesta da se iri takvom brzinom da hiljade zvezda stade
nestajati iza svih rubova ekrana, dajui posmatraima utisak istinskog kretanja da
sve troje mahinalno ustuknu e, kao da bi da se uklone pred tom nezamislivom proval
om.
Konano se pojavi poznati prizor, mada ne tako mraan kao na karti maloas. Al
i sada, u blizini samog sredi ta, ukaza se jedna nova zvezda, neuporedivo blistavi
ja od svih drugih.
"Eno je", pro apta Pelorat ushieno.
"Mo da. Moram zatra iti od kompjutera da izradi i proui njen spektar." Nekoli
ko trenutaka vladala je savr ena ti ina, a onda se Treviz ponovo oglasi: "Spektralni
red G-4, to znai da je zvezda tek ne to malo manja i manje blistavija od Terminusov
og, ali znatno sjajnija od Komporelenovog sunca. Meutim, nijedna zvezda G-reda ne
bi smela da ostane neunesena na galaktiku kartu. Budui da je na galaktikoj karti n
ema, postoji prilino ubedljiv nagove taj da je re o suncu oko koga kru i Zabranjeni Sv
et."
"Mo e li se", upita Blis, "na kraju ispostaviti da ne postoji nikakva plan
eta na kojoj bi bio mogu ivot, koja oko te zvezde kru i?"
"Pretpostavljam da i takva mogunost postoji. Meutim, u tom sluaju, moraemo p
ronai preostala dva Zabranjena Sveta."
Blis je bila uporna. "A ako se ispostavi da su i oni bili samo la na uzbun
a?"
"Pa, u tom sluaju, poku aemo ne to drugo."
" ta, na primer?"
"I sam bih to voleo da znam", odvrati Treviz sumorno.
ZABRANJENI SVET
31.
"Golane", oglasi se Pelorat, "da li e ti smetati ako budem posmatrao?"
"Taman posla, Janove", odvrati Treviz.
"ak ni ako ti budem dosaivao pitanjima?"
"Samo napred."
" ta to sada radi ?" upita konano Pelorat.
Treviz podi e pogled sa ekrana. "Moram izmeriti rastojanje do svake od zve
zda koje na ekranu izgledaju kao da se nalaze u blizini Zabranjenog Sveta, kako
bih mogao ustanoviti kolika je stvarno ta blizina. Moramo upoznati jainu njihovog
gravitacionog polja, a da bismo u tome uspeli potrebno je da im znamo masu i ud
aljenost. Bez toga, ne bismo nikako mogli izvesti 'ist' skok."
"A kako dolazi do tih podataka?"
"Pa, za svaku zvezdu koju vidim raspola em koordinatama u memoriji kompjut
era, i te koordinate mogu biti pretoene u koordinate prema komporelenskom ustrojs
tvu. Ove se, pak, sa svoje strane, mogu delimino ispraviti, u skladu sa trenutnim
polo ajem Daleke zvezde u svemiru, u odnosu na komporelensko sunce; to mi, najzad
, otkriva rastojanje do svake od njih. Svi ovi crveni patuljci, na ekranu, izgle
daju kao da se nalaze sasvim bilzu Zabranjenog Sveta, ali u stvari, neki mogu bi
ti znatno bli i a neki osetno udaljeniji. Ono to mi je potrebno, zna , to je njihov p
olo aj u sve tri dimenzije."
Pelorat s razumevanjem klimnu, a onda upita: "Ali ti ve raspola e koordinata
ma Zabranjenog Sveta..."
"Tako je, ali to nije dovoljno. Potrebno mi je, takoe, da ustanovim udalj
enost planete od svih obli njih zvezda, sve do unutar jednog postotka, ili otprili
ke toliko. U neposrednoj blizini Zabranjenog Sveta njihova gravitaciona mo toliko
je mala da neka nevelika gr ka u raunu ne bi smela da izazove nikakvu osetnu razli
ku. Meutim, sunce oko koga Zabranjeni Svet kru i - to jest, ukoliko ovaj uop te posto
ji - u neposrednoj blizini Zabranjenog Sveta tvori gravitaciono polje ogromne jai
ne, i stoga rastojanje izmeu Zabranjenog Sveta i njegovog sunca moram poznavati s
a tano u mo da i hiljadu puta veom nego kada su u pitanju druge obli nje zvezde. Koordina
te, same po sebi, nee mi tu mnogo pomoi."
"Kako u tom sluaju postupa ?"

"Najpre izmerim prividnu udaljenost Zabranjenog Sveta - odnosno, tanije,

njegovog sunca - od triju najbli ih zvezda, koje su, meutim, toliko bledunjave da j
e potrebno poprilino uveanje da bi uop te bile vidljive. Po svemu sudei, one tri zvez
de su veoma udaljene. Postavimo, onda, jednu od njih u samo sredi te ekrana, i pot
om nainimo skok od jedne desetine praseka u smeru koji zatvara prav ugao u odnosu
na liniju posmatranja Zabranjenog Sveta. Mogue je da to uinimo sa prilinom bezbedn
o u ak i ako nam nije poznata udaljenost do srazmerno veoma dalekih zvezda.
Odabrana zvezda, koju smo postavili u sredi te, ostae u sredi tu i posle skok
a. Preostale dve bledunjave zvezde, pod uslovom da su sve tri zaista veoma udalj
ene, nee u osetnoj meri promeniti svoje polo aje. Zabranjeni Svet je, meutim, dovolj
no blizu da bi se mogao ustanoviti njegov novi prividni polo aj u celom tom paraga
laktikom tumbanju. Na osnovu veliine tog tumbanja u stanju smo da odredimo njegovu
udaljenost. Meutim, ukoliko elim da se dvostruko obezbedim, uzimam jo jednu od tri
ju zvezda i zapoinjem sve iznova."
"Koliko dugo sve to mo e potrajati?" upita Pelorat.
"Ne preterano dugo. Na kompjuteru je najvei deo posla, a ja mu samo ka em ta
mu valja initi. Ono to, meutim, odnosi najvi e vremena, jeste prouavanje dobijenih po
dataka; provera da li su tani i nije li, u mojim nalozima kompjuteru, negde mo da d
o lo do gre ke. Kada bih kojim sluajem bio jedan od onih vra jih momaka, beskrajno samo
uverenih kad je re o njima samima i o kompjuteru, sve bih to mogao obaviti za sve
ga nekoliko minuta."
"Zaista zadivljujue", primeti Pelorat. "Pomisli samo koliki deo posla kom
pjuter obavlja za nas."
"Mislim o tome sve ovo vreme."
"A ta bi radio bez kompjutera?"
"A ta bih radio bez gravitacionog broda? ta bih radio bez svoje astronautik
e obuke? ta bih radio bez dvadeset hiljada godina hipersvemirske tehnologije koja
stoji iza mene? injenica je, meutim, da sam sada ovde - i ovakav. Zamisli, na pri
mer, da se obremo dvadeset hiljada godina u budunosti? Na kakva bismo samo trehno
lo ka udesa nai li? Ili, mo da, kroz dvadeset hiljada godina oveanstvo vi e nee postojati
"Malo verovatno", primeti Pelorat. "Mislim, malo je verovatno da e oveanstv
o nestati. ak i ako svi ne postanemo deo Galaktike, i dalje emo imati psihoistorij
u da nama upravlja."
Treviz se obrnu u svom sedi tu, i ukloni ake sa kompjutera. "Pustimo ga nek
a izrauna rastojanje i proveri nekoliko puta. Nema potrebe za urbom."
On se ispitivaki zagleda u Pelorata, a onda ree: "Psihoistorija! Zna li, Ja
nove, da je ta tema bila dva puta pokrenuta na Komperelenu, i da je itava stvar o
ba puta bila odbaena kao puko sujeverje. Jednom sam to uinio ja sam, a drugi put D
enijador. Na kraju krajeva, kako drugaije mo e odrediti psihoistioriju nego kao zadu b
insku praznovericu? Nije li zapravo u pitanju puka vera bez ikakvih opipljivih d
okaza? Janove, ta ti o tome misli ? Moglo bi se pre rei da je to tvoje nego moje pod
ruje."
"Na osnovu ega, Golane, tvrdi da nema nikakvih opipljivih dokaza?" pobuni
se Pelorat. "Prilika Harija Seldona pojavila se u Vremenskoj Kripti vi e puta, i o
zbivanjima je pri tom govorio ba onako kako su se dogaaji zaista razvijali. U svo
je doba, on, dakako, nikako nije mogao znati ta e se tek zbiti - osim ukoliko mu p
sihoistorija nije omoguila da dogaaje predvidi."
Treviz potvrdno klimnu. "Priznajem, sve to deluje veoma impresivno. Isti
na, nainio je gre ku u pogledu Mazgova, ali ak i to imajui u vidu, sve zaista deluje
veoma impresivno.
Pa ipak, izbija iz svega toga neki neprijatan vol ebniki zadah. Svaki maionia
r u stanju je da izvede sline trikove."
"Nijedan maioniar ne bi bio u stanju da predvidi zbivanja vekovima unapred
."
"Nijedan maioniar, isto tako, nije u stanju da izvede sve ono to te navodi
da poveruje da je u stanju da izvede."
"Ma hajde, Golane. Ne mogu ni da zamislim bilo kakav trik koji bi mi omo
guio da predvidim ta e se sve dogoditi tokom narednih pet stolea."
"Meutim, isto tako, ne bi bio u stanju ni da zamisli trik koji nekom maionia
ru omoguuje da proita poruku sme tenu u pseudo-teseraktu postavljenom u satelit to sa

mostalno, sledei unapred zadatu orbitu, kru i oko planete. Pa ipak, imao sam prilik
e da vidim i takve maioniare. Da li ti je ikada palo na um da je Vremensku Kriptu,
ba kao i samu priliku Henrija Seldona, mo da ba vlada podmetnula?"
Na Peloratovom licu pojavi se izraz kao da je istinski povreen takvom mog
uno u. "Oni to nikada ne bi uinili."
Treviz samo prezrivo mrknu.
"ak i da su poku ali, brzo bi bili razotkriveni", dodade Pelorat.
"Nipo to nisam siguran u to. Stvar je, meutim, u tome da mi uop te ne znamo d
a li psihoistorija deluje ili ne."
"Meni, na primer, nije poznato kako deluje kompjuter, ali uprkos tome, z
nam da deluje."
"Stvar je u tome to postoje oni kojima je to poznato. Meutim, kako bi izgl
edalo kada to ba nikome ne bi bilo poznato? U tom sluaju, oigledno, kada bi kompjut
er iz bilo kog razloga prestao da deluje - zaista bismo se na li u nebranom gro u. Is
to tako, kad bi i psihoistorija iznenada prestala da deluje..."
"Drugoj Zadu bini savr eno je dobro poznato kako deluje psihoistorija."
"Odakle ti to, Janove?"
"Pa, svi to ka u."
"Sva ta se mo e govoriti... Oh, ini mi se da smo dobili rastojanje do sunca Z
abranjenog Sveta, i to, po svemu sudei, tano izmereno. Da pogledamo ta ka u brojke."
Dugo vremena Trevizov pogled poivao je na brojkama, pri emu su mu se usne
povremeno micale, kao da napamet obavlja neke sitne proraune. Konano ponovo progov
ori, ne podigav i pogled: " ta Blis sada radi?"
"Spava, stari dru e", odgovori Pelorat, i odmah hitro dodade, opravdavajuim
tonom: "Zna Golane, san joj je potreban. Ostati, preko itavog hipersvemira sve vr
eme u dodiru sa Geom, zahteva poprilian utro ak energije."
"Da, dabome", odvrati Treviz i ponovo se zagleda u kompjuter. Zatim, pos
taviv i dlanove na oznaena mesta, promrlja: "Krenuemo sada u nekoliko uzastopnih sko
kova, s tim to emo posle svakog vr iti nove provere." On ukloni dlanove sa komandne
ploe i ponovo se obrati Peloratu: "Mislim ozbiljno, Janove. ta ti je stvarno pozna
to o psihoistoriji?"
Pelorat kao da je bio zateen. "Zapravo, ni ta. Poziv istoriara, to ja i jesam
, beskrajno se razlikuje od poziva psihoistoriara... Razume se, poznate su mi dve
su tinske postavke psihoistorije, ali, s druge strane, gotovo da nema oveka kome o
ne nisu poznate."
"Da, ak su i meni poznate. Prema prvoj postavci, broj ljudskih bia na osno
vu kojih se prorauni vr e mora biti dovoljno velik da bi statistiki postupak uop te bi
o od neke vrednosti. Ali ta zapravo znai 'dovoljno velik'?"
"Prema poslednjim procenama", odgovori Pelorat, "ukupan broj du a u Galaks
iji iznosi danas oko deset kvintiliona - mada ih je, po svoj prilici, osetno vi e.
U svakom sluaju, dovoljno velik broj."
"Na osnovu ega izvodi takav sud?"
"Na osnovu toga, Golane, to psihoistorija nesumnjivo deluje. Mada poku ava d
a cepa dlaku naetvoro, ona deluje."
"A to se druge postavke tie", nastavi Treviz, "ona ka e da ljudi ne smeju bi
ti svesni postojanja psihoistorije, po to bi svest o njoj mogla izazvati poremeaje
u njihovom pona anju... Meutim, mi smo svesni da psihoistorija postoji."
"Tako je, stari dru e, ali to je, ujedno, sve. Meutim, to se ne rauna. Druga
postavka ka e, zapravo, da ljudi ne smeju biti svesni tokova zbivanja koje psihoi
storija ini predvidljivim - a to i jeste sluaj. S izuzetkom Druge Zadu bine, naravno
, koja mora imati punu predstavu o njima; meutim, ona je ionako poseban sluaj."
"I samo na te dve postavke utemeljena je itava psihoistorijska nauka. Zna ,
te ko je u to poverovati."
"Ne samo na te dve postavke", odvrati Pelorat. "Postoje, takoe, vi a matema
tika i veoma razraeni statistiki metodi. Istorija bele i - ukoliko te zanima ono o em
u govori na a tradicija - da je Hari Seldon razvio psihoistorijsku nauku uobliiv i je
prema kinetikoj teoriji gasova. Svaki atom ili molekul u nekoj gasovitoj materij
i kree se nasumice, i mi nismo u mogunosti da utvrdimo ni polo aj ni brzinu nijedne
od tih estica. Pri svemu tome, koristei se statistikom u stanju smo da, sa prilinom
izvesno u, izvedemo op ta pravila njihovog pona anja. Na slian nain, Hari Seldon je poku

o da odredi op ta pravila pona anja itavih ljudskih skupina, mada se, dakako, re enja d
o kojih je do ao nikako ne bi mogla primeniti na pona anja pojedinanih ljudskih bia."
"Naravno, jer ljudi nisu atomi."
"Sasvim tano", prihvati Pelorat. "Svako ljudsko bie raspola e sve u o sebi i o
svemu oko sebe, i njegovo pona anje odve je slo eno da bi se moglo protumaiti iskljuivo
kao izraz slobodne volje. Nemam ni najmanjeg pojma kako se Seldon uhvatio uko tac
sa tim problemom, i ak sumnjam da bih, kada bi neko dobro upuen poku ao da mi objas
ni, uspeo da se u svemu tome razaberem; meutim, Seldon je ipak uspeo u svom naumu
."
"Prema tome", nastavi Treviz, "sve zavisi od pretpostavke da su ljudi ko
jima se barata istovremeno i veoma brojni i sasvim nesvesni itave stvari. Ne ini l
i ti se, ipak, da je jedno takvo ogromno matematiko zdanje sagraeno na nekoj vrsti
ivog peska? Ukoliko polazne postavke nisu zadovoljene - sve pada."
"Ipak, budui da Plan ide svojim tokom..."
"Ili bi se moglo dogoditi - pod pretpostavkom da su polazne postavke u s
u tini ispravne i tane, ali jednostavno nedovoljne - da psihoistorija nesmetano del
uje vekovima, ali da onda, u nekom trenutku, dosegne kritiku taku koju nije u stan
ju da savlada, to bi, nesumnjivo, izazvalo raspad itavog zdanja - to se, bar privre
meno, dogodilo u vreme Mazgova... Ili mo da postoji i neka trea postavka?"
"Kakva trea postavka?" upita Pelorat, blago nabrav i elo.
"Nemam pojma", odgovori Treviz. "Ne to mo e izgledati savr eno logino i profinj
eno a da ipak skriva u sebi neku neispoljenu pretpostavku od koje, meutim, sve za
visi. Mo da je trea postavka sadr ana u nekoj takvoj pretpostavci koja je, meutim, sam
a po sebi toliko prirodna i neizbe na da niko ne nalazi za shodno ni da je pomene.
"
"Pretpostavka koja je toliko prirodna i neizbe na da se uzima zdravo za go
tovo po pravilu je nesporna - jer, u suprotnom, niko je ne bi ni uzimao zdravo z
a gotovo."
Treviz mrknu. "Kada bi ti, Janove, istorija nauke bila isto tako dobro po
znata kao i istorijska predanja, shvatio bi koliko gre i ... Ali ini mi se da smo se
ve dobrano pribli ili suncu Zabranjenog Sveta."
I zaista u sredi tu ekrana nalazila se sada jedna blistava zvezda - toliko
blistava da je ekran automatski prigu io svetlost do te mere da sve druge zvezde
namah i ezo e.
32.
Sve to je za pranje i linu higijenu bilo potrebno na Dalekoj zvezdi nalazi
lo se na jednom mestu, i upotreba vode uvek je bila svedena na najmanju meru kak
o bi se izbeglo preoptereivanje aparata za njeno ponovno prei avanje. Treviz nije pro
pu tao nijednu priliku da na to najozbiljnije upozori i Blis i Pelorata.
Uprkos tome Blis je sve vreme odisala sve inom; duga, tamna kosa presijava
la se, a nokti su joj se blistali.
Ona ue u komandnu prostoriju i uzviknu: "Ah, tu ste!"
Treviz podi e pogled prema njoj i odvrati: "Jedva da ima razloga za iznenae
nje... Te ko da bismo mogli napustiti brod, a samo trideset sekundi bilo bi dovolj
no da nas pronaete u nekoj od njegovih prostorija - ak i kad ne biste bili u moguno
sti da na u prisutnost otkrijete mentalnim putem."
"Moje rei", odvrati Blis, "izra avale su samo neku vrstu pozdrava, i kao to
vam je i samom jasno, nije ih trebalo doslovno protumaiti. Pa, gde smo sada? I, o
h, nemojte mi samo rei 'u komandnoj prostoriji'!"
"Blis draga", obrati joj se Pelorat, pozivajui je k sebi, "nalazimo se na
domak spoljnog ruba planetarnog sistema najbli eg od tri Zabranjena Sveta."
Ona mu se pribli i i stavi mu ovla ruku na rame, i on je obgrli oko pasa. "
Nije to, valjda, Zabranjeni Svet? Niko nije ni poku ao da nas zaustavi."
"'Zabranjen' je samo stoga to su Komporelen i svetovi drugog iseljenikog t
alasa svojevremeno, svojevoljno odluili da zatvore svoje granice prema svetovima
prvog talasa - svetovima Vasionaca", odvrati Treviz. "Meutim, ukoliko se mi sami
ne oseamo obaveznim da po tujemo takvu odluku - ta bi nas drugo moglo zaustaviti?"
"Mogue je da su Vasionci, ukoliko jo postoje, takoe, sa svoje strane, zatvo
rili granice prema svetovima drugog iseljenikog talasa. injenica da mi ne smatramo

da im dolazimo kao uljezi nipo to ne mora znaiti da nas oni nee smatrati uljezima."
"Tako je", slo i se Treviz, "ukoliko jo postoje. Meutim, za sada nam jo nije
poznato postoji li planeta na kojoj su nastavili da ive. U ovom trenutku, sve to v
idimo su gasoviti d inovi - dva, i to ne naroito velika."
Pelorat, pomalo urno, upade: "Ali to jo ne znai da svet Vasionaca ne postoj
i. Svet pogodan za ivot morao bi se nalaziti mnogo bli e suncu i morao bi biti mnog
o manji, te bi ga, shodno tome, u odblesku sunca bilo znatno te e razaznati sa ove
udaljenosti. Morali bismo da uinimo jedan mikro-skok meu unutra nje planete, da bis
mo ga otkrili." U glasu mu se razabirao ponos to govori poput ovejanog svemirskog
putnika.
"Pa u tom sluaju", upita Blis, "zbog ega tako i ne postupimo?"
"Ne jo ", odgovori Treviz. "Nastojim da od kompjutera dobijem to podrobnije
podatke o bilo kakvoj ve takoj tvorevini tamo dole. Zai emo u sistem u fazama - mo da a
k u desetak - vr ei, posle svake, nove provere, ukoliko se za tim uka e potreba. Ne el
im da i ovog puta, kao kada smo se na li nadomak Gee, budem uhvaen u zamku. Sea li se
Janove?"
" to se toga tie, od takvih zamki ne zazirem. Zamka u koju nas je Gea upeca
la donela mi je Blis", Pelorat baci pogled na nju, pogled pun obo avanja.
Treviz se namr ti: "Da se ti to ne nada da e ti svaki put u krilo pasti po n
eka Blis?"
Na Peloratovom licu javi se izraz povreenosti, ali Blis odgovori, i sama
sa prizvukom nelagode: "Stari na dru e - ili kako god Pel uobiava da vas oslovljava
- slobodno mo ete krenuti i malo br e. Sve dok sam ja sa vama, ni u kakvu zamku neete
upasti."
"Opet mo Gee?"
"Da otkrije prisutnost drugih umova? Naravno."
"Da li ste, Blis, dovoljno sigurni u to? uo sam da tra ite okrepu u snu, da
biste imali dovoljno snage da odr avate vezu sa glavninom Gee. Koliko se, uistinu
, mo emo osloniti na, mo da, va e nedovoljne mogunosti na ovoj razdaljini od Gee?"
Blis buknu. "Snaga koja nas dr i u vezi poprilina je."
"Nemojte se vreati", pomirljivo odvrati Treviz. "Samo sam pitao... Ali za
r ne uoavate u tome Gein nedostatak? Ja nisam Gea. Potpun sam i celovit pojedinac
. To znai da se, koliko god hou, mogu udaljiti od svog sveta i svojih sunarodnika,
i da ipak ostanem Golan Treviz. Kakve god moje moi bile, i kolike god bile, one
ostaju takve, i u tom pogledu ni ta se ne menja ma kuda se ja uputio. ak i kada bih
bio sasvim sam u svemiru, i iz bilo kog razloga, u nemogunosti da bilo na koji n
ain s nekim stupim u vezu ili, ak, da ugledam sjaj makar samo jedne jedine zvezde,
i dalje bih bio, i ostao, Golan Treviz. Mo da ne bih bio u stanju da pre ivim, i mo d
a bih umro, ali bih umro kao Golan Treviz."
"Sami u svemiru i daleko od svih drugih", primeti Blis, "ne biste bili u
mogunosti da pozovete u pomo svoje prijatelje i da se oslonite na njihova znanja
i njihove sposobnosti. Sami, kao samotni pojedinac, znaili biste tu no, neuporedivo
manje nego kao deo jedne skladne dru tvene zajednice. To i sami znate."
"Pri svemu tome", napomenu Treviz, "to smanjivanje moje va nosti nema nieg
slinog s va im sluajem. Izmeu vas i Gee postoji povezanost daleko sna nija nego to je on
a izmeu mene i zajednice kojoj pripadam; ta se povezanost, u va em sluaju, prote e i k
roz hipersvemir i zahteva veoma mnogo energije da bi se odr ala. Usled napora da j
e odr ite prinueni ste da se, u mentalnom smislu, borite za dah, i kao pojedinano bie
, oseate se mnogo vi e beznaajnom nego to je to sa mnom sluaj."
Blisinim licem pree senka i ona, za trenutak, ne izgleda e vi e tako mlada; i
li bolje reeno, delovala je nekako bezvremeno - vi e kao Gea nego kao Blis, kao da
i na taj nain eli da pobije Trevizove tvrdnje. "ak i ako je, Golane Trevize, ba sve
tako kako ka ete - da tako jeste, da je tako bilo i da e tako biti, da, zapravo, ni
ne mo e biti drugaije, ni verovatno manje niti zasigurno vi e - ak i ako je, ba sve ta
ko kako ka ete, ne mislite li, ipak, da i treba da postoji cena kojom e se platiti
sve ono to se time dobija? Nije li, ipak, bolje biti stvorenje ijim ilama tee vrua kr
v, stvorenje poput vas, nego neko hladne krvi poput ribe, ili neeg slinog?"
"Kornjae su, takoe, hladne krvi", ume a se Pelorat. "Na Terminusu ih nema, a
li postoje na drugim svetovima. ive u svojim sopstvenim oklopima, veoma su spore,
ali im je ivotni vek veoma dug."

"Pa, eto, nije li bolje biti ovek nego kornjaa; kretati se brzo, ma kakvu
to telesnu temperaturu iziskivalo, nego biti spor? Nije li, ipak, bolje biti opr
emljen za delatnosti to iziskuju vi e energije, za br i rad mi ia, imati brzodejstvujua n
ervna vlakna i moi duboko i dugotrajno razmi ljati - nego lagano bauljati, oseati te
k pomalo i posedovati krajnje zamagljenu predstavu o svetu to se pru a neposredno p
red vama? Nije li tako?"
"Sla em se", odgovori Treviz. "Tako je. Pa, ta s tim?"
"Pa, zar vam nije poznato da morate i platiti neku cenu za tu vruu krv to
tee va im ilama. Da li biste odr ali telesnu temperaturu vi om nego to je temperatura sve
ta to vas okru uje morate tro iti znatno vi e energije nego neka kornjaa. Gotovo da ne s
mete prestati da jedete, kako biste svom telu mogli da nadoknadite energiju onom
brzinom kojom je ono tro i. Bez hrane, umrli biste od gladi znatno br e nego neka k
ornjaa. Prema tome, da li biste radije bili kornjaa, i iveli sporije i du e? Ili bist
e, ipak, radije platili potrebnu cenu i bili visokopokretljiv, brzorefleksan, mi
slei organizam?"
"Nalazite li, Blis, da je to prava analogija?"
"Ne, Trevize, budui da je polo aj svih nas, kao Gee, znatno povoljniji. Kad
a smo zajedno, na okupu, nije neophodno da tro imo velike koliine energije. Samo ka
da je, na hipersvemirskim rastojanjima, neki deo Gee odvojen od celine, taj utro a
k energije brzo raste... I ne zaboravite da ono za ta ste se izjasnili nije tek j
edna vea Gea, niti jedan vei pojedinani svet. Va a odluka glasila je u prilog Galakti
ke, bezmerno velike mno ine svetova. Bilo gde da se naete u Galaksiji bili biste de
o Galaktike, i bili biste prisno zdru eni sa svime to u njoj postoji - od svakog po
jedinanog meuzvezdanog atoma do same centralne crne jame. Na taj nain, bilo bi potr
ebno tek malo energije da bi se ostalo deo celine. Nijedan pojedinani deo ne bi b
io suvi e udaljen od svih ostalih delova. Za sve to ste se bili izjasnili, Trevize
. Kako, onda, uop te i mo ete posumnjati da ste nainili dobar izbor?"
Za sve vreme Treviz je dr ao glavu pognutu, zadubljen u misli. Napokon, po
digav i pogled, on odgovori: "Mo da jesam nainio dobar izbor, ali u to moram biti i u
been. Odluka koju sam doneo je najva nija u svekolikoj istoriji oveanstva, i nije dov
oljno da je samo dobra. Moram znati da je zaista dobra."
" ta vam je jo potrebno, osim onoga to sam vam ve rekla?"
"Ne znam, ali oekujem da u odgovor nai na Zemlji." Nije moglo biti nikakve
sumnje da savr eno veruje u ono to govori.
Pelorat se ponovo ume a. "Golane, zvezda se pretvorila u disk."
I zaista. Kompjuter, obuzet primljenim nalozima i nezabrinut za bilo kak
vu raspravu koja je mogla vitlati u njegovoj blizini, postepeno se pribli io zvezd
i, zaustaviv i se na udaljenosti za koju ga je Treviz podesio.
I dalje su se nalazili poprilino izvan planetarne ravni, i kompjuter razd
voji ekran na tri dela kako bi im to jasnije prikazao svaku od triju malih unutra n
jih planeta.
Upravo je ona najbli a suncu imala povr insku temperaturu na kojoj voda opst
aje u tenom stanju; u atmosferi je, takoe, sadr ala kiseonik. Treviz poeka nekoliko t
renutaka da dobije proraun njene orbite; njegova prva, gruba procena, pokaza se i
spravnom. On, meutim, nalo i da se sa proraunima nastavi, jer to se du e osmatralo kret
anje neke planete, to su taniji bili prorauni svojstava njezine orbitalne putanje.
"Pred sobom imamo planetu pogodnu za ivot", oglasi se najzad Treviz. "Mo em
o to uzeti sa visokim stepenom verovatnoe."
"Oh." Pelorat je izgledao odu evljen ba onoliko koliko mu je to njegovo svea
no lice dopu talo.
"Bojim se, meutim", dodade Treviz, "da planeta nema d inovskog pratioca. U
stvari, nikakvog prirodnog saputnika planete do sada nismo uoili. Prema tome, ovo
nije Zemlja. U najmanju ruku, ukoliko sledimo ono to kazuju predanja."
"Nemoj sada brinuti o tome, Golane", poku a da ga smiri Pelorat. "Odmah, im
sam video da se ni oko jednog od onih gasovitih d inova ne nalazi neuobiajeni prst
en, pomislio sam da ovde neemo ni pronai Zemlju."
"Pa dobro, onda", odvrati Treviz, "sledei na zadatak bie da ustanovimo prir
odu ivota to postoji na ovoj planeti. Naime, iz injenice da u atmosferi planete ima
kiseonika mo emo sa potpunom sigurno u izvui zakljuak da na njenoj povr ini postoji bilj
ni svet, mada..."

"Postoji i ivotinjski svet, takoe", prekide ga Blis odsenim glasom. "I to v

rlo bogat."
" ta?" upita Treviz, okreui se prema njoj.
"Mogu to da osetim. Samo nejasno, pri ovoj razdaljini, ali ne samo da ne
ma nikakve sumnje da je planeta pogodna za ivot, ve je, isto tako, nesumnjivo da iv
ot na njoj postoji."

33.
Daleka zvezda nalazila se u polarnoj orbiti oko Zabranjenog Sveta, na ud
aljenosti dovoljnoj da joj za jedan kru ni obilazak oko planete bude potrebno ne to
malo vi e od est dana. Treviz nije video nikakav razlog da se spusti u ni u orbitu.
"Budui da je planeta naseljena", objasnio je on, "i da su je, prema onome
to smo uli od Denijadora, nekada nastanjivali ljudi ija je tehnologija bila daleko
uznapredovala, i koji su predstavjali prvi iseljeniki talas - takozvani Vasionci
- mogue je da su u meuvremenu jo vi e tehnolo ki napredovali i da ne gaje ba neku naroi
u ljubav prema nama iz drugog iseljenikog talasa, koji smo ih zamenili. Voleo bih
kad bi nam se pokazali, da bar ne to doznamo o njima pre nego to odluimo da preduzm
emo rizik i spustimo se."
"Mogue je da ni ne znaju da smo ovde", primeti Pelorat.
"Mi bismo znali, kada bismo se nalazili u njihovom polo aju. Sledstveno to
me, moramo poi od pretpostavke da e, ukoliko postoje, biti voljni da stupe u vezu
sa nama. Mogue je, ak, da izraze spremnost da dou ovamo i pokupe nas."
"Ali ukoliko dou ovamo po nas, i ukoliko su zaista toliko uznapredovali u
tehnolo kom pogledu, mogue je da se naemo potpuno bespomoni..."
"Ne verujem u to", odvrati Treviz. "Tehnolo ki napredak, po pravilu, nije
ne to celovito. U nekim stvarima mogu biti veoma daleko ispred nas, ali u njih, po
svemu sudei, nisu ukljueni i meuzvezdani letovi. Mi smo, a ne oni, naselili celu G
alaksiju, i koliko poznajem istoriju Carstva, ne postoji ni ta, ak ni najmanji nago
ve taj, da su se ikada otisnuli sa svojih svetova, kao ni da su, ikada, pustili na
jmanji glas o sebi. A ako ve nisu preduzimali svemirske letove, kako bi uop te mogl
i da naine ozbiljan napredak u astronautici? I dalje: ako ga nisu nainili, kako bi
, onda, uop te mogli imati ne to poput gravitacionog broda? Mi, u su tini, jesmo nenao
ru ani, ali u sluaju da uznastoje da se do nas dogegaju kakvim bojnim brodom - pa,
sva je prilika da nee imati nikakvih izgleda da nas se doepaju... Ne, nipo to ne bis
mo bili bespomoni."
"Ali mo da su ostvarili nezamisliv napredak na mentalnom planu? Mo da je Maz
gov bio jedan od Vasionaca..."
Treviz razdra ljivo sle e ramenima. "Janove, Mazgovi se ne nalaze svuda po G
alaksiji. Uostalom, na Gei su nam Mazgova opisali kao neku vrstu izopaenog Geanca
. Takoe, smatra se da je postao mutant istom igrom sluaja."
"Ipak, na zaboravimo", primeti Pelorat, "da je u ono vreme bilo govorkan
ja - niko ih, dakako, nije uzimao odve ozbiljno - da je Mazgov bio stvorenje nast
alo ve takim putem. Robot, drugim reima, mada sama ta re nikada nije bila upotrebljen
a."
"Ukoliko zaista postoji ne to opasno, u mentalnom smislu, pa, moraemo se os
loniti na Blis, da nas od toga za titi. Ona je u stanju... Uzgred budi reeno, da li
je spavala?"
"Spavala je", odgovori Pelorat, "ali je ba poela da se me kolji kada sam je
ostavio i do ao ovamo."
"Me kolji, ka e ? Pa, ukoliko ovde pone da se ne to de ava, moraemo je probuditi po
kratkom postupku. Janove, morae to da preuzme na sebe."
"U redu, Golane", slo i se Pelorat tiho.
Treviz ponovo obrati pa nju na kompjuter. "Ono to me kopka jesu ulazne stan
ice. Po pravilu, ulazne stanice su najpouzdaniji znak da neku planetu nastanjuju
ljudi sa visoko razvijenom tehnologijom. Ali ove ovde..."
" ta nije u redu s njima?"
"Vi e stvari. Pre svega, deluju starovremenski. Mogue je da su stare hiljad
ama godina. Drugo, ne odaju nikakvo drugo zraenje osim toplotnog."
" ta to treba da znai?"
"Toplotno zraenje odaje svako telo ija je temperatura vi a nego temperatura

njegove okolne sredine. U pitanju je lako prepoznatljivo svojstvo kome je sve dr

ugo podreeno, i pretpostavlja naj iri talas zraenja koje sledi jednu utvrenu shemu, u
zavisnosti od temperature. Upravo takvu vrstu zraenja odaju ove ulazne stanice.
Ukoliko, meutim, na ovim stanicama postoje aparati koje je stvorila ljudska ruka,
neizostavno bi se moarala javiti i druga, ne-toplotna i ne-nasumina zraenja. Budui
, meutim, da ovde postoji samo toplotno zraenje, moramo pretpostaviti da su ili pr
azne sada, ili da su, mo da, prazne ve hiljadama godina; ili najzad ukoliko na njim
a ipak nekog ima, da su to ljudi ija je tehnologija, u tom pravcu, uznapredovala
do te mere da je, osim toplotnog, uklonjeno svako drugo zraenje."
"Mo da", natuknu Pelorat, "na planeti postoji visoko razvijena civilizacij
a, ali su ulazne stanice prazne zbog toga to na i iseljenici nisu ovamo navraali tok
om velikog broja godina, te tamo nji itelji vi e ni ne pomi ljaju da e se iko ovde obres
ti."
"Mo da... A mo da je re i o nekoj vrsti mamca."
Blis ue i Treviz, ugledav i je krajikom oka, namorasto dobaci: "Evo nas, tu s
mo."
"Vidim, vidim", odvrati Blis, " i jo smo u istoj orbiti. Toliko i sama vi
dim."
Pelorat pohita da joj objasni. "Golan je samo oprezan, draga. Na ulaznim
stanicama nema nikoga, i mi nismo sasvim sigurni ta bi to trebalo da znai."
"Neka vas to ne zabrinjava", dobaci im Blis ravnodu no. "Ne postoje nikakv
i raspoznatljivi znaci da na planeti oko koje kru imo ima razumnog ivota."
Treviz se zapanjeno zagleda u nju. " ta to priate? Pa, ne rekoste li..."
"Rekla sam samo da na planeti postoji bogat ivotinjski svet; ali gde ste
ikada, bilo gde u Galaksiji, uli da postojanje ivotinjskog sveta neizostavno za so
bom povlai i prisustvo oveka?"
"Zbog ega nam to niste odmah rekli, im ste ustanovili da postoji ivotinjski
svet?"
"Zbog toga to to, na onda njoj razdaljini, ni sama nisam mogla znati. Jedva
da sam bila u stanju da razaznam nervnu aktivnost, nepogre ivo povezanu sa ivim bii
ma; meutim, pri toliko slaba nom intenzitetu, nije bilo nikakvog naina da razaberem
da li je re o leptiru ili o oveku."
"A sada?"
"Sada smo znatno bli e planeti, i premda ste mo da mislili da spavam, nisam
spavala - odnosno, u najmanju ruku, veoma kratko. Oslu kivala sam - da upotrebim t
u sasvim neodgovarajuu re - onoliko napeto koliko sam uop te mogla, neu li razabrati
bilo kakav znak mentalne aktivnosti dovoljno slo ene da se mo e nepogre ivo protumaiti
kao izraz prisutnosti razumnih bia."
"Znai, ba ni ta niste uhvatili?"
"Pretpostavljam", odgovori Blis, odjednom postav i oprezna, "da ukoliko ni
na ovoj razdaljini nisam ni ta otkrila, na planeti ne mo e postojati vi e od nekoliko
hiljada ljudskih bia. Meutim, ukoliko se jo malo pribli imo, mo da u biti u stanju da t
o odredim sa veom pouzdano u."
"Pa, to menja stvari", zakljui Treviz pomalo zbunjeno.
"Nadam se", dodade Blis, na kojoj se videlo da je pospana, i samim tim,
krajnje razdra ljiva. "Mo ete slobodno odbaciti sve svoje analize, razmi ljanja i prem
i ljanja - ili ime se ve sve ne bavite. Moja geanska ula obavljaju posao mnogo sigurn
ije i delotvornije. Mo da sada, konano, uviate ta sam imala na umu kada sam govorila
o prednostima Gee i nedostacima Izdvojenika?"
Treviz poeka nekoliko trenutaka, oigledno se i te kako trudei da se obuzda.
A kada konano progovori, bilo je to savr eno uglaenim i gotovo zvaninim tonom: "Zahv
aljujem vam na obave tenjima koje ste mi dali. Pri svemu tome, morate shvatiti da
bi - da se poslu im va om analogijom - pomisao o prednostima koje u stei time to e mi se
beskrajno izo triti njuh ipak bila nedovoljna kao razlog da se odreknem svoje ovek
olikosti i da, umesto toga, postanem pas-traga."
34.
Sada su ve mogli da sasvim jasno sagledaju Zabranjeni Svet, dok su se spu t
ali ispod prekrivaa od oblaka i klizili kroz atmosferu planete. Izgledao je neobin
o: kao da su ga izjeli moljci.

Polarne oblasti bile su, kao to se moglo i oekivati, prekrivene ledom; meut
im, nisu zahvatale velika podruja. Planinski predeli bili su goli, povremeno pro ar
ani gleerima, ali ni oni nisu zahvatali velika podruja. Bile su tu i malene pustin
je, razbacane svuda unaokolo.
Kada se sve to zanemari, planeta je, sve u svemu, ipak ostavljala lep ut
isak. Njeni kontinentalni delovi bili su prostrani i vijugavo izvajani; mogle su
se uoiti duge obale, kao i prostrane, bogate primorske ravnice. Bilo je i bujnih
krajeva sa tropskim, kao i zimzelenim umama, odasvud operva enim pojasevima sa vis
okom i gustom travom. Pa ipak, sve je izgledalo kao da su moljci tu odr ali svoj r
u ilaki pir.
Usred uma mogle su se nazreti gole povr ine, a i delovi travnatih ravnica b
ili su mestimino stanjeni i proreeni.
"Neka vrsta biljne kuge?" oglasi se Pelorat zami ljeno.
"Ne", tiho odvrati Blis. "Ne to znatno gore, i trajnije."
"Bio sam na mno tvu svetova", ree Treviz, "ali ovako ne to jo nisam video."
"Ja nisam bila na mnogo svetova", odvrati Blis, "ali razmi ljam sada misli
ma Gee: ovo ste mogli i oekivati od jednog sveta na kome je ljudski soj izumro."
"Ali zbog ega?" upita Treviz.
"Razmislite malo", podstaknu ga Blis zajedljivo. "Nijedan naseljeni svet
ne poseduje istinsku ekolo ku ravnote u. Mora biti da ju je Zemlja nekada imala; je
r ako je Zemlja zaista svet sa koga potie ljudska rasa, mora da su prohujali bezb
rojni vekovi tokom kojih oveka nije bilo, kao ni bilo kakve druge vrste sposobne
da razvija najvi u tehnologiju i da menja svoju okolnu sredinu. U tom sluaju, priro
dna ravnote a - naravno, neprestano se menjajui - mora da je postojala... Potom, na
svim svetovima koje su sebi podredili ljudi su krotili zemlju i unapreivali bilj
ni i ivotinjski svet; meutim, ekolo ki sistem koji su uvodili bio je bez stvarne rav
note e. Na takvim svetovima postojao je, od tada, samo ogranien broj vrsta, onih ko
ji su ljudima bile neophodne, ili iji opstanak ovek nije uspeo da ugrozi..."
Pelorat je prekide: "Zna li na ta me to podsea?... Izvini, Blis, to te preki
dam, ali sve se do te mere sla e da jednostavno nisam u stanju da odolim a da ti n
e ka em pre nego to zaboravim. Jednom, davno, nai ao sam na neki prastari mit o stvar
anju sveta; prema tom mitu, ivot je nastao na jednoj planeti i sastojao se od veo
ma ogranienog broja vrsta - onih koje su ljudima mogle biti od koristi, ili koje
su im se dopadale. Ta prva ljudska bia uini e onda ne to stra no glupo - nije va no ta, dr
ga moja, budui da su ti stari mitovi tek simbolika kazivanja, i samo izazivaju zbr
ku ako se uzmu doslovce - i na tle planete baeno je prokletstvo. 'Trnje i kalj raae
ti samo' - tako glasi kletva, mada znatno bolje zvui na starogalaktikom, na kome j
e izvorno i bila napisana. Vrhunac je, meutim, u sledeem: da li je to odista bila
kletva? Stvari koje se ljudima ne dopadaju ili do kojih ne dr e, poput trnja i kalj
a, mogu se, na kraju krajeva, ispostaviti neophodnim za ouvanje ekolo ke ravnote e."
Blis mu se nasme i. "Prosto je zadivljujue, Pele, kako te sve podsea na neko
od tvojih predanja, i kako i ona sama, ponekad, mogu biti prosvetljujua. Dakle,
ljudska bia, pripitomljavajui neki svet, mo da propu taju da uklone trnje i kalj (ma ta
to moglo biti), ali se, pri tom, moraju dobro potruditi da bi ga uop te odr ala u ivo
tu. Takav njihov svet ne predstavlja samodovoljni organizam, kao to je to u sluaju
Gee; takav svet ini sva tarsku zbirku svega i svaega koju su nainili Izdvojenici; meu
tim, to sva tarstvo, ipak, nije potpuno da bi se do u beskraj mogla odr ati ekolo ka r
avnote a. Ukoliko ljudi i eznu, to jest, ukoliko nestane njihove starateljske ruke, iv
otno zdanje tog sveta neizbe no poinje da se ru i. I klice raspada sve vi e dejstvuju."
"Ukoliko se to to ste upravo opisali zaista dogaa, stvari se ipak, po svem
u sudei, ne odvijaju odve brzo", primeti Treviz sa prizvukom skepse. "Na ovom svet
u ljudskih bia nema ve mo da dvadeset hiljada godina, pa ipak, mnogo toga na njemu n
e ini se da bi trebalo da bude predmet ozbiljne zabrinutosti."
"Razume se", odvrati Blis, "da mnogo zavisi od toga kako je nova ekolo ka
ravnote a u samom poetku bila postavljena. Ukoliko je sve to bilo postavljeno kako
valja, ravnote a se mo e, ak i bez ljudi, odr ati kroz veoma dugo razdoblje. Na kraju k
rajeva, dvadeset hiljada godina, mada prilino dug vremenski period po ljudskim me
rilima, u poreenju sa ivotnim vekom planete predstavlja tek jedan puki treptaj."
"Pretpostavljam", primeti Pelorat napeto zurei u prizor to se pru ao pred nj
im, "da, ukoliko planeta propada, mo emo biti sigurni da na njoj vi e nema ljudskih

bia."
"I dalje", priznade Blis, "nisam u stanju da otkrijem nikakav trag aktiv
nosti koja bi se mogla pripisati jedino ljudima, i stoga sam sklona da prihvatim
da je planeta konano slobodna od preduzea ljudskih ruku. I dalje su tu, razume se
, zvuci to odaju prisutnost ni ih oblika svesti, dovoljno raspoznatljivi da se mogu
pripisati pticama i sisarima. Pri svemu tome, nisam sasvim sigurna da bi se pro
ces raspadanja, koji je zahvatio planetu, mogao protumaiti kao sasvim pouzdan zna
k da tamo dole vi e nema ljudi. Takav se proces na nekoj planeti mo e javiti ak i ako
ljudi na njoj ive, pogotovo ako oni, u svojoj nebrizi, nisu svesni va nosti ouvanja
prirodne sredine."
"Siguran sam", ponovo primeti Pelorat, "da bi neko dru tvo, koje bi ne to ta
kvo dozvolilo, i samo ubrzo do ivelo propast. Meutim, nikako mi ne ulazi u glavu da
bi uop te bilo mogue da ljudi propuste da shvate va nost onoga to ih, zapravo, i odr av
a u ivotu."
"Moram priznati, Pele, da ba ne delim tu tvoju prijatnu veru u ljudski ra
zum", napomenu Blis. "Meni se, naprotiv, ini lako zamislivim da neka dru tvena zaje
dnica, koju ine samo Izdvojenici, sasvim neobzirno mo e dopustiti da u i, pa i pojedi
nani interesi, nadvladaju sveplanetarni interes."
"Kao ni Pelu, ni meni se to ne ini ba tako lako zamislivim", ume a se Treviz
. "U stvari, budui da postoje milioni svetova na kojima ive ljudi, i da nijedan od
njih nije ispoljio ovakve znake raspadanja, ini mi se, Blis, da je va strah od Iz
dvojeni tva pomalo preteran."
U tom trenutku brod stade da zalazi za nonu stranu planete. Posledica je
bila ta da je sumrak postajao sve gu i, sve dok ne zavlada potpuna tmina; samo su s
e na mestima gde je bilo vedro mogle videti zvezde.
Brod je neprestano odr avao istu visinu, zahvaljujui bri ljivom osmatranju at
mosferskog pritiska i planetine privlane sile. Nalazili su se na suvi e velikoj vis
ini da bi im se mogao ispreiti bilo kakav, ma koliko istaknut bio, planinski masi
v; planeta se, naime, nalazila u razdoblju kada stvaranje planinskih venaca be e v
e odavno okonano. Pa ipak, za svaki sluaj, kompjuter je svojim ultratalasnim zracim
a bri ljivo pretra ivao okolinu.
Zagledan u bar unastu tamu to ih je odasvud okru ivala, Treviz zami ljeno prime
ti: "Na neki nain, ono to mi se ini najpouzdanijim znakom da je planeta pusta jeste
nepostojanje bilo kakvih svetala na njenoj tamnoj strani. Nijedno tehnolo ki razv
ijeno dru tvo, po svoj prilici, ne bi moglo podneti boravak u dubokoj tami... Spus
tiemo se malo ni e, im se ponovo budemo na li na osvetljenoj strani planete."
"Kakva bi bila korist od toga? upita Pelorat. "Tamo dole nema niega."
"Ko je rekao da tamo dole nema niega?"
"Blis. Pa, i ti sam si to rekao."
"Ne, Janove. Ja sam samo rekao da nema nikakvog zraenja tehnolo kog porekla
, dok je Blis rekla da nema nikakvih znakova ljudske mentalne aktivnosti; meutim,
to nipo to ne mora znaiti da tamo dole nema niega. ak i ako na planeti nema ljudskih
bia, moraju, po svoj prilici, postojati neki ostaci iz pro losti. Ja tragam za inf
ormacijama, Janove, i u tom smislu od koristi mi mogu biti bilo kakvi tehnolo ki o
staci."
"Posle dvadeset hiljada godina?" Peloratov glas postade piskav. " ta misli
da, uop te, mo e preostati posle dvadeset hiljada godina? Nee pronai nikakve filmove, n
ikakve papire, ni ta tampano; predmeti od metala sigurno su se ve raspali, oni od dr
veta istrulili, a oni od plastike pretvoreni su u sitna zrnca. ak i oni od kamena
sigurno su ve nagri eni, ako su se uop te odr ali."
"Mo da nije pro lo ba dvadeset hiljada godina", odvrati Treviz trpeljivo. "Uz
eo sam to razdoblje samo kao mogue, kao najdu u vremensku granicu otkako su ljudska
bia mo da napustila ovu planetu, budui da komporelensko predanje tvrdi da je ovaj s
vet u to doba bio u punom cvatu. Mo emo, isto tako, pretpostaviti da su poslednja
ljudska bia ovde izumrla ili nestala ili jednostavno oti la pre samo hiljadu godina
."
U tom trenutku izio e iza drugog ruba tamne strane planete, i zora pue i got
ovo se istog asa preobrati u puno blistavilo dana.
Daleka zvezda zaroni dublje, postepeno usporavajui sve dok kopnena pov ina
ne postade sasvim jasno vidljiva. Maju na ostrva to naikana du obala kontinenta sada s

u se sasvim dobro razaznavala. Veina meu njima bila je zelene boje, sa bujnim rast
injem.
"Mislim da bi posebno pa ljivo trebalo da prouimo oblasti zahvaene propadanj
em", predlo i Treviz. "Rekao bih da je do poremeaja u ekolo koj ravnote i do lo u najveoj
meri upravo na mestima gde su ljudi bili najgu e naseljeni. Ta bi podruja, upravo, m
ogla biti ari ta razaranja koje se, zatim, poelo iriti i u drugim pravcima. ta vi, Bli
s, mislite o tome?"
"Mo da ste u pravu. U svakom sluaju, u nedostatku pouzdanijeg saznanja, mog
li bismo odgovor potra iti tamo gde bi nam to bilo najlak e. Velike travnate ravnice
i ume mo da su ve progutale svaki znak ljudskog obitavanja ovde, i stoga bi se pret
raga tih podruja mogla pokazati kao jalov posao."
"Upravo mi pade na um", ume a se Pelorat, "da neki svet mo e ponovo uspostav
iti ekolo ku ravnote u pomou onoga sa im raspola e; da je mogue da se razviju nove vrste;
i da se, na nekoj novoj osnovi, razorena podruja osposobe za ivot."
"Mogue je, Pele", prihvati Blis. "Meutim, to zavisi od toga do koje je mer
e do lo do poremeaja u ekolo koj ravnote i. Takvom svetu, da bi zaleio svoje rane, i put
em evolucije uspostavio novu ekolo ku ravnote u bilo bi, ipak, potrebno znatno vi e od
dvadeset hiljada godina. Potrajalo bi to, mo da, i milionima godina."
Daleka zvezda vi e nije kru ila oko planete. Lagano je plovila iznad pet sto
tina kilometara irokog podruja na kome su se smenjivala vresi ta i grmovi tipavice, p
ro aranog usamljenim skupinama drvea.
" ta mislite o onome?" iznenada upita Treviz, ukazajui im na ne to. Brod se o
djednom zaustavi, ostav i da lebdi u vazduhu. ulo se tiho, ali uporno zujanje gravi
tacionih ma ina koje su gotovo u potpunosti poni tavale gravitaciono polje planete.
U pravcu u kome im je ukazivao Treviz nije imalo bogzna ta da se vidi. Po
ru eni nasipi, sainjeni od zemlje i retke trave, bilo je sve to se moglo uoiti.
"Meni ne lii ni na ta odreeno", primeti Pelorat.
"ini se da na tom ubri tu postoji neki pravolinijski smer. I to u paralelnim
linijama, pri emu neke do njih, povrh svega, zahvataju i prave uglove. Vidite li
? Evo! Te ko da je mogue da je ne to takvo nastalo prirodnim putem, samo od sebe. To
su ostaci ljudskog zdanja, temelji i zidovi, jasno uoljivi ba kao da stojimo tamo,
pokraj njih."
"Pa, neka je i tako", saglasi se Pelorat. "Ipak, to su samo ru evine. Ukol
iko nameravamo da preduzmemo arheolo ka istra ivanja, moraemo da kopamo i da kopamo.
Strunjacima bi bile potrebne godine da to obave na pravi nain..."
"Da, ali mi nemamo dovoljno vremena da to obavimo na pravi nain. Mo da su u
pitanju bledi obrisi nekog prastarog grada, i mogue je da je od njega jo ne to preo
stalo. Sledimo, dakle, ove linije i pogledajmo do ega e nas dovesti."
Odvele su ih do kraja tog podruja sa vresi tem, do mesta gde su skupine drv
ea bile gu e, i tu se susreto e sa jo ouvanim zidovima - ili bar delimino ouvanim.
"Dovoljno za poetak", oglasi se Treviz. "Silazimo."
SUSRET SA OPOROM
35.
Daleka zvezda se zaustavila u podno ju jedne male uzvi ice, usamljenog bre ulj
ka sred inae sasvim ravnog predela. Gotovo ni ne razmi ljajui, Treviz postavi svoj b
rod na to mesto smatrajui uputnim da ga ne uini suvi e uoljivim iz bilo kog pravca, b
ar sa veih odstojanja.
"Spoljna temperatura iznosi dvadeset etiri stepena celzijusova", obavesti
on svoje saputnike, "vetar duva iz pravca zapada brzinom od oko jedanaest kilom
etara na as, i nebo je delimino prekriveno oblacima. Kompjuter ne raspola e sa dovol
jno podataka o vazdu nim strujanjima na planeti da bi mogao da predska e kakvo e vrem
e dalje biti. Meutim, budui da vla nost vazduha iznosi samo etrdeset odsto, jedva da
ima izgleda za ki u. Sve u svemu, rekao bih da smo odabrali povoljnu geografsku iri
nu, ili prijatno godi nje doba to posle Komporelena predstavlja pravo u ivanje."
"Pretpostavljam", primeti Pelorat, "da e vremenske prilike ovde, to se god
planeta bude vi e izlagala propadanju, biti sve bi e krajnostima."
"U to sam sasvim sigurna", slo i se Blis.
"Budite u to sigurni koliko god elite", dobaci joj Treviz. "Za nas to nee

predstavljati smetnju jo hiljadama godina. Ovog asa, meutim, nalazimo se na jednoj

prijatnoj planeti, i takva e ostati dokle god budemo iveli, kao i znatno posle tog
a."
Dok je govorio, stavljao je oko pasa jedan iroki pojas i Blis ga, videv i t
o, o tro upita: " ta vam je to, Trevize?"
"Moja stara svemiroplovaka navika", odgovori on. "Nemam ni najmanju namer
u da na jedan potpuno nepoznat svet kroim nenaoru an."
"Da li, zaista, ozbiljno mislite da sa sobom ponesete oru je?"
"Dabome. Ovde, na desnom boku", on pljesnu akom po futroli u kojoj se nal
azilo neko masivno oru je, sa irokom cevi, "imam automatski pi tolj, a ovde, na levom
", on pokaza na neko manje oru je na ijoj cevi, meutim, nije bilo nikakvog otvora, "
dr im neuronski bi."
"Dve vrste sprava za ubijanje", ree Blis zgaeno.
"Samo jedna. Samo automatski pi tolj ubija. Neuronski bi samo razdra uje refl
ekse bola u nervnom sistemu, mada je, priznajem, oseaj takav da po elite da ste zai
sta mrtvi. Bar, tako su mi rekli. Na svu sreu, jo se nikada nisam na ao na njegovom
pogre nom kraju."
"Zbog ega uzimate oru je?"
"Rekao sam vam ve. Ovo je neprijateljski svet."
"Trevize, ovo je pust svet."
"Da li je ba tako? Po svemu sudei, nema traga nekom tehnolo kom dru tvu, ali j
e mogue da postoje neki njegovi preostaci, koji su ponovo zapali u divlja tvo. Malo
je verovatno da bi raspolagali iim osim mougama i kamenicama, ali i one ubijaju,
znate."
Blis nije izgledala nimalo sreno, ali ipak spusti glas u oiglednom nastoja
nju da bude uverljiva. "Trevize, nisam otkrila nikakvu ljudsku mentalnu aktivnos
t ovde. To znai da nema ni divljaka, bilo kakve vrste; nikakve, zapravo, ak ni pri
padnika nekog post-tehnolo kog dru tva."
"U tom sluaju, nee biti ni razloga da upotrebim svoje oru je", odvrati Trevi
z. " ta mari, dakle, ako ga ponesem sa sobom? Uinie me samo malo te im, i budui da sila
te e ove planete na njenoj povr ini iznosi tek ne to preko dvadeset odsto sile te e na
Terminusu, ini mi se da me no enje oru ja nee suvi e opteretiti... ujte, brod kao brod je
nenaoru an, ali sitnog oru ja na njemu ima u pristojnim koliinama. Predla em da i vas
dvoje..."
"Nipo to", smesta odvrati Blis. "Neu ni najmanji pokret uiniti u cilju ubija
nja - niti, isto tako, da prouzrokujem bol."
"Nije ovde re o ubijanju, ve o tome da se sauva vlastita ko a - ukoliko shvat
ate ta hou da ka em."
"Mogu sebe da za titim na svoj sopstveni nain."
"Janove?"
Pelorat je oklevao. "Na Komporelenu nismo nosili oru je."
"Ma hajde, Janove. Na Komporelenu smo znali sa ime se susreemo: sa svetom
povezanim sa Zadu binom. Pored toga, strpali su nas u pritvor im smo pomolili glave
. I da smo nosili oru je, smesta bi nam ga oduzeli. Hoe li atomski pi tolj?"
Pelorat odmahnu glavom. "Nikada nisam slu io vojsku, stari dru e. Ne bih zna
o ni kako da upotrebim ijednu od tih sprava niti bih, u sluaju opasnosti, uop te im
ao vremena da na njih mislim. Jednostavno, nastojao bih da pobegnem - i bio ubij
en."
"Pele, ne preti ti nikakva opasnost", napomenu Blis odlunim glasom. "Gea
te dr i pod mojom/svojom za titom, ba kao i tu junainu pored tebe."
"Dobro", slo i se Treviz. "Nipo to se ne protivim da budem pod za titom, ali j
a nisam nikakva junaina. elim samo da se dvostruko obezbedim, i ukoliko ne bude bi
lo nikakvog razloga da se ma im i za jednu od ovih stvarica - biu, obeavam vam, savr en
o zadovoljan. Pa ipak, moram imati oru je uza se."
On sa ljubavlju potap a i pi tolj i bi, i dodade: "A sada, stupimo na ovaj sv
et ijim tlom mo da, ljudske noge nisu koraale ve hiljadama godina."
36.
"Imam utisak", oglasi se Pelorat, "da bi ve moralo biti kasno po podne, p
a ipak sunce je jo prilino visoko, kao da je, mo da, tek blizu podneva."

"Pretpostavljam", odvrati Treviz, pogleda uprtog u spokojni predeo to ih

je okru ivao, "da takav utisak ima zbog prete no narand aste boje ovda njeg sunca, kao ko
d nas u smiraj dana.
Meutim, ukoliko jo budemo ovde kada stvarno bude zalazilo, i ukoliko ne bu
de oblaka, mo da e biti znatno crvenije nego to smo navikli da bude neko sunce. Ne z
nam samo da li bi to u tebi izazvalo ushienost ili poti tenost... to se toga tie, na
Komporelenu smo mo da bili jo bli i krajnostima, samo to to nismo primetili, jer smo s
koro sve vreme proveli unutra."
Lagano se okretao oko sebe, pa ljivo osmatrajui okolinu u svim pravcima. Po
red gotovo neuoljive neobinosti suneve svetlosti, bio je tu i jasno raspoznatljiv m
iris ovog sveta - ili bar dela u kome su se nalazili. Pomalo je podseao na bu, ali
daleko od toga da je bio neprijatan.
Drvee unakolo bilo je osrednje visine, i izgledalo je staro, sa vornovatom
korom i stablima pomalo naherenim, mada nije bilo jasno da li je razlog tome bi
o vetar koji je postepeno duvao u jednom pravcu ili se, pak, razlog krio u tlu k
oje je na tom mestu bilo neke udne boje. Da li je to ovakvo drvee davalo ovom svet
u izgled neeg sablasnog, ili je u pitanju bilo ne to drugo - manje opipljivo?
" ta nameravate da preduzmete, Trevize?" upita Blis. "Sigurna sam da nismo
prevalili sav ovaj put da bismo samo u ivali u ovom prizoru."
"U stvari", odgovori Treviz, "to bi najverovatnije i trebalo, u ovom tre
nutku, da bude moj deo posla. Predla em da Janov poe da proui ovo mesto. Tamo, u ono
m pravcu, nalaze se neke razvaline, i on je jedini koji e umeti da proceni vredno
st nekih zapisa na koje bi mo da mogao naii. Pretpostavljam da je u stanju da se ra
zabere u pismenima ili filmovima na starogalaktikom; ja, u svakom sluaju, nisam. A
to se vas, Blis, tie, zami ljam da biste radi da poete s njim i da mu pru ite svu potr
ebnu za titu. Ja u, pak, ostati ovde i dr ati stra u nad spoljnim obodom ume."
"Dr ati stra u, oekujui - koga? Divljake sa mougama i kamenicama?"
"Mo da." Osmeh koji mu je sve vreme lebdeo na usnama lagano izblede, i on
izjavi: "Zaudo, Blis, ovo me mesto ini pomalo uznemirenim. Ne znam tome razlog, al
i je tako."
"Hajdemo, Blis", pozva je Pelorat. "itav svoj ivot proveo sam u naslonjai,
kao sakuplja drevnih predanja, nikada zapravo ne dr ei u rukama neki dokument do kog
a sam sam do ao. Samo zamisli, kada bismo prona li..."
Treviz ih je posmatrao kako se lagano udaljuju, svestan Peloratovog glas
a koji se sve vi e gubio dok je naunik eljno hrlio prema ru evinama; Blis je ljupko ko
raala pokraj njega.
Odsutno oslu kujui njihov razgovor, Treviz se konano ponovo okrenu, s namero
m da nastavi sa razgledanjem okoline. ega bi tu, uop te, moglo biti to bi izazivalo
zebnju?
Iako je mnoge osmotrio iz svemira, Treviz, u stvari, jo nikada nije zakor
aio na neki svet na kome nije bilo ljudi. To su, po pravilu, bili mali svetovi, n
edovoljno veliki da sauvaju svoju vodu i vazduh, ali korisni kao zadata mesta oku
pljanja ili sastajanja tokom vojnih manevara (tokom njegovog ivota, kao ni tokom i
tavog prethodnog stolea, nije bilo nikakvog rata - ali su se manevri i dalje odr av
ali), ili kao mesta na kojima su vr ene popravke na brodovima u sluajevima zami ljene
opasnosti. Brodovi su zalazili u orbite takvih svetova, ili se ak i spu tali na nj
ih, ali on sam nikada nije uluio priliku i da stupi na njihovo tle.
Da li je, dakle, nemir u njemu izazivala injenica da se po prvi put na ao n
a nekom pustom svetu? Da li bi ga, sada, pro imao isti oseaj i kada bi stajao na ne
kom od onih brojnih malenih, bezvazdu nih svetova na kakvima je boravio u svojim s
tudentskim danima, pa i kasnije?
On odmahnu glavom. Ne, to u njemu ne bi pobuivalo nikakav oseaj zebnje. U
to je bio sasvim siguran. Imao bi na sebi svemirsku odeu, kao i bezbroj puta kada
bi iz svog broda zakoraio u svemir. Takvo mu je stanje bilo veoma dobro poznato,
i dodir sa nekom stenovitom gromadom ne bi u njemu proizveo nikakav poseban osea
j. Van svake sumnje!
Ali naravno... Sada na sebi nije imao svemirsku odeu.
Sada je stajao na jednom svetu na kome bi ivot bio mogu, na kome se ovek mo
gao oseati ugodno koliko i na samom Terminusu - i znatno ugodnije nego na Kompore
lenu. Oseao je kako ga vetri miluje po obrazima, toplotu sunca koje mu je grejalo

lea, i slu ao umorenje rastinja oko sebe. Sve je izgledalo tako prisno, osim to ovde
nije bilo ljudskih bia - ili ih bar vi e nije bilo.
Pa, u emu je onda bila stvar? Da li je odsustvo ljudi bilo ono to je ovaj
svet inilo tako sablasnim? Da li je razlog bio taj to ovde ne samo da nije bilo lj
udi - ve to su ljudi sa njega nestali?
Nikada se, jo , nije na ao na nekom napu tenom svetu; nikad, zapravo, nije ni u
o za neki napu teni svet; nikada, najzad, nije ni pomislio da bi, ikada, neki svet
mogao opstati bez ljudi. Svi svetovi za koje je do ovoga asa znao ostajali su, p
o to ih ljudi jednom nasele, naseljeni zauvek.
Treviz podi e pogled prema nebu. Po svemu sudei, samo su ljudi i ezli. Povreme
no bi neka ptica minula obzorjem u koje je stajao zagledan, delujui, na neki nain,
prirodnije i od samog bledoplavog neba koje mu se ukazivalo izmeu narand astim pre
livom prekrivenih oblaka. (Treviz je bio sasvim siguran da bi se, posle samo nek
oliko dana provedenih na ovoj planeti, sasvim navikao na tu udnovatu boju, i da b
i i nebo i oblake prihvatio kao ne to sasvim uobiajeno.)
Sa drvea je dopirala pesma ptica i vazduh mu je donosio blago zujanje ins
ekata. Blis je jo na brodu pomenula leptirove, i evo, sada su bili tu - u iznenauj
ue velikom broju i u vi e razliitih, ivopisnih boja.
Povremeno bi se zaulo i umorenje veih busenova trave to je rasla izmeu drvea;
meutim, nije bio sasvim siguran ta bi mogao biti razlog tom njihovom iznenadnom ra
zgovoru.
Ni ta oigledna bujnost ivota u njegovoj blizini nije bilo ono to je iz dubi
na njegovog bia zazivalo strepnju. Kao to je Blis rekla, opasne zveri bile su prvo
to je uklonjeno sa lica pripitomljene zemlje. Bajke iz njegovog detinjstva, kao
i herojske fantazije iz njegovih deakih dana, bez ostatka su vezivane za jedan leg
endarni svet koji mora da je izrastao na maglovitim mitovima Zemlje. Hiperdrame t
o su se mogle pratiti na holoekranima bole su zakrene udovi tima - lavovima, jednoro
zima, zmajevima, kitovima, brontosaurusima, medvedima. Bilo ih je na desetine ija
imena nije uspeo da popamti; neka od njih bila su bez sumnje mitska, a mo da i sv
a. Bilo je i ivotinjica to su grizle i bole, pa ak i biljaka koje je bilo veoma bol
no dotai - ali, razume se, samo u pripovestima. ak je jednom uo da su i nekada nje pel
e umele da ubodu; ali, dakako, stvarne pele nisu mogle naneti zlo.
Veoma lagano, on krenu nadesno, idui obodom bre uljka. Trava je bila visoka
i ravna, ali proreena; rasla je u busenovima. On zakorai meu drvee, koje je takoe ra
slo u skupinama.
A onda ga spopade zevanje. Oigledno, ni ta se uzbudljivo nije dogaalo, i on
pomisli da bi se mo da mogao povui na brod i malo dremnuti. Taman posla, bilo bi to
nezamislivo. Oigledno, morao je ostati, spreman, na stra i.
Mo da bi trebalo i da se pona a kao pravi stra ar, da vrstim korakom koraa unako
lo - jedan, dva, jedan, dva - i pri okretanju nalevo-krug lupka potpeticama, vit
lajui, sve vreme, paradnim elektro- tapom. (Bilo je to oru je koje nijedan ratnik nij
e upotrebio ve vi e od tri stolea, ali je bilo bespogovorno potrebno pri vojnoj obuc
i, iz razloga koje niko nikada nije uspeo da dokui).
Pri pomisli na to on se namr ti, a odmah potom proe mu kroz glavu da bi mo da
trebalo da se pridru i Blis i Peloratu, tamo u ru evinama. Ali emu? ta bi on tamo rad
io?
Ipak, pretpostavimo da uoi ne to to je Pelorat, iz nekog razloga, prevideo?
Pa, bie dovoljno vremena da to uradi po to se Pelorat vrati. Ukoliko je uop te bilo n
eega to je bilo lako uoiti - neka Pelorat ba bude taj kome e pripasti zadovoljstvo pr
vog otkria.
Ali da nisu to dvoje zapali u neku nevolju? Gluposti! Kakva bi ih, uop te,
nevolja mogla ovde snai?
Pored toga, ukoliko bi zaista bili u nevolji, svakako bi ga pozvali.
On se zaustavi i poe oslu kivati. Ni ta se nije ulo.
I iznova, gonjen neodoljivim porivom stra arske du nosti, on stade da koraa jedan, dva, jedan, dva - udarajui tvrdo nogama po tlu, skidajui zami ljeni elektro- t
ap sa ramena, vitlajui njime, postavljajui ga, uspravno, pravo ispred sebe, pa pon
ovo izmahujui, as jednim as drugim krajem, i ponovo ga vraajui na rame. I potom, luka
va izraza lica, obazre se jo jednom prema (sada ve prilino udaljenom) brodu.
I istog asa sav se sledi; u stvarnosti, a ne u igri stra ara.

Vi e nije bio sam.

Sve do tog asa nije ugledao nijedno ivo bie, osim rastinja, insekata i po k
oje ptice koja bi povremeno minula. Niti je video niti uo da se neko pribli ava - a
li sada, neka je ivotinja stajala izmeu njega i broda.
Puka iznenaenost zbog neoekivane pojave omete ga za trenutak, i njegov moz
ak ne bi odmah u stanju da protumai ono to su mu oi ugledale. Proe nekoliko, ne ba kr
atkih trenutaka, dok njegov um nije poeo ponovo da dejstvuje, omoguiv i mu da prepoz
na stvorenje to se na lo pred njim.
Bio je to samo neki pas.
Treviz se ba nije mogao smatrati poznavaocem pasa. Nikada nije imao vlast
itog psa, i nikada nije iskusio pravu provalu naklonosti kada bi nekoga od njih
sreo. Ni ovog asa ne oseti ni ta slino tome. ta vi e, gotovo nestrpljivo pomisli da nij
e bilo sveta na kome ova stvorenja nisu bili u ljubavi sa ovekom. Postojalo je be
zbroj pasmina, i Treviz je ve odavno nosio u sebi sumorni utisak da je na svakom
svetu postojala bar jedna vrsta karakteristina za taj svet. Pri svemu tome, sve t
e ra liite pasmine bile su meusobno bliske u jednom: sve su bile gajene zbog zabave,
prikazivanja ili neke vrste korisnog rada - bile su odgajene da vole i veruju l
judima.
Upravo je to - ljubav i poverenje - bilo ono to Treviz nikada nije cenio.
Jednom davno iveo je sa nekom enom koja je imala psa. Taj pas, koga je Treviz trp
eo samo za ljubav eninu, razvio je i uvao u sebi duboko usaenu, beskrajnu prive enost
prema njemu - pratio ga je svuda kuda god bi krenuo, nalegao na njega u tenucim
a predaha (sa svih svojih dvadesetak kilograma), ostavljao na njemu svoje bale i
dlake u najneoekivanijim trenucima, i urlikao i jadikovao pred vratima kada god
su on i ta ena poku avali da se predaju seksualnim zadovoljstvima.
Zahvaljujui, nesumnjivo, upravo tom iskustvu, u Trevizu se uvrstilo nepoko
lebljivo uverenje da je on, iz nekog razloga znanom samo pseem mozgu i pseoj sposo
bnosti da prepoznaje mirise, davno utvreni predmet pseeg obo avanja.
Sledstveno tome, kada je trenutak prvobitnog iznenaenja konano minuo, on s
tade prouavati psa bez ikakve uzbuenosti. Bio je to krupan pas, mr av i dugih nogu,
vitak. Zagledao se u Treviza bez ikakvih vidljivih znakova naklonosti. ekljusti s
u mu bile razjapljene, kao u nekoj vrsti iske ene dobrodo lice, ali su mu zubi, lako
uoljivi, izgledali veliki i pretei, te Treviz priznade sebi istog asa da bi se osea
o znatno ugodnije bez tog psa u svom vidnom polju.
A onda mu pade na um da pas, mo da, nikada ranije nije ugledao neko ljudsk
o bie, kao ni da bezbrojni nara taji njegovih predaka nisu imali prilike za to. Sas
vim je bilo mogue da je iznenadna pojava jednog ljudskog bia u istoj onoj meri zap
anjila i uinila neodlunim psa, u kojoj je njegova pojava zaprepastila i prepla ila ov
eka. Pri svemu tome Treviz je, bar, brzo dokonao da je re o psu, ali pas nije ras
polagao takvom predno u. I dalje je bio zbunjen, a mo da i uzbuen.
Oigledno, ne bi bilo nimalo mudro ostaviti jednu tako veliku ivotinju, i s
a tako velikim zubima, u stanju uzbuenosti. Trevizu poe da svie da bi bilo neophodn
o da sa psom smesta uspostavi prijateljski odnos.
Veoma lagano, on stade da se primie psu (bez ikakvih naglih kretnji, daka
ko). Ispru io je aku spreman da dozvoli psu da je onju i, i poe ispu tati blage, pomirlj
ive zvuke, ne to poput 'Kuence moje malo', to izaziva u njemu sna an oseaj nelagodnosti
.
I dalje oiju prikovanih za Treviza pas odstupi korak ili dva, kao u nepov
ernju, a onda mu se gornji deo nju ke nabra i negde iz dubine zau se ra anje koje je
odmah preraslo u hrapav urlik. Mada Treviz jo nikada nije video psa koji se tako
pona a, ono to je ovaj pas ispoljavao nije se nikako drukije moglo protumaiti do li k
ao gola pretnja.
Iz tog razloga Treviz se zaustavi i ostade nepokretan. Krajikom oka on uh
vati neki pokret sa jedne svoje strane i lagano se obazre. Jo dva psa pribli avala
su mu se iz tog pravca. Delovali su kao vesnici smrti, ba kao i ovaj to je stajao
pred njim.
Vesnici smrti? Znaenje spoja tih dveju rei tek mu se u tom asu probi do uma
; savr eno je odgovaralo polo aju u kome se na ao.
Srce mu odjednom poe sna no da udara. Prilaz brodu bio mu je odseen. A ni u
bekstvo se nije mogao nadati, tek tako nasumce, jer bi ga te duge psee noge susti

gle pre no to bi uop te krenuo. Ukoliko ostane gde jeste i potegne pi tolj, i ubije j
ednog psa, druga dva e ve biti na njemu. U daljini je mogao da uoi jo pasa kako mu s
e pribli avaju. Da li je postojao neki nain pomou koga su meusobno bili u vezi? Ili s
u, mo da, lovili u oporu?
Sasvim lagano poe se okretati ulevo, u pravcu gde jo nije bilo pasa - bare
m, ne jo . Lagano. Sasvim lagano.
I psi lagano poo e za njim. Oseao je, sa potpunom izvesno u, da je jedini razlo
g to nije bio smesta napadnut le ao u injenici da psi nikad ranije nisu ni sreli ni
omirisali ni ta poput njega. Nisu raspolagali niim to bi im moglo rei kako da postupe
u njegovom sluaju.
Ukoliko bi potrao to bi, dabome, bilo ne to sa ime su psi bili prisno upozna
ti. Sasvim su dobro znali ta im je initi ako ne to, Trevizove veliine, ispolji strah
i nagna se u trk. I oni bi, razume se, potrali. Ali znatno br e.
Treviz nastavi da se postrance primie jednom drvetu. Oseao je besomunu elju
da se ispne na njega, gde ga psi ne bi mogli slediti. I dalje su ga pratili, pot
mulo re ei, sve se vi e pribli avajui. Gotovo ne trepui, dr ali su oi prikovane za njega
va psa im se pridru i e a u daljini je mogao da ih nazre jo nekoliko. U jednom trenut
ku, kada mu se dovoljno pribli e, morae da iz sve snage jurne prema drvetu. Nije sm
eo da predugo eka ili da jurne previ e kasno. I jedno i drugo moglo je biti sudbono
sno.
Sad!
Po svoj prilici je postavio lini rekord u brzini, pa ipak izmae samo za dl
aku. Osetio je kako eljusti kljocnu e potkaiv i mu petu jedne noge, i kako ga za trenut
ak vrsto dr e dok zubi ne skliznu e niz glatku i tvrdu obuu.
Nije ba bio naroito ve t u pentranju po drveu. U stvari, nije se uspuzalo ni
na jedno drvo jo od svoje desete godine. A i to je, koliko se seao, bio krajnje ne
spretan poku aj. Ovo drvo, meutim, nije bilo sasvim okomito, a osim toga, kora mu j
e bila vorovata i imao je za ta da se uhvati. Ono to je, ipak, bilo najva nije, jeste
da ga je gonila nu da - a prosto je zadivljujue za ta je sve ovek sposoban kad ga pr
itisne nevolja.
Treviz zatee sebe kako sedi meu ravama, desetak metara iznad tla. Za trenut
ak, bio je savr eno nesvestan da je ogrebao aku i da mu curi krv. Dole, u podno ju dr
veta, sedelo je sada pet pasa zagledani u kro nju drveta, opu tenih jezika - svi tak
o odvratno ispunjeni i ekivanjem.
I ta sad?
37.
Treviz nije bio u prilici da o polo aju u kome se na ao razmi lja uzimajui u ob
zir sve logike pojedinosti. Misli su mu, rojei se u iskricama, tekle udnim i zbrkan
im sledom; i da je, kojim sluajem, bio u stanju da ih pove e - ono to bi dobio izgle
dalo bi ovako...
Blis je napomenula da bi ljudi, krotei prirodu na novim svetovima, uspost
avljali jedno neuravnote eno zdanje, iji bi potpuni raspad bili u stanju da spree sa
mo stalnim i velikim trudom. Na primer, nikada nijedna skupina Iseljenika nije n
a neki novi svet dovela sa sobom i neku od veih grbljivih zveri. to se malenih tie
- tu se nije moglo ni ta. Insekti, paraziti - ak i prndelji, vodeni rovci i tako da
lje; tu nije bilo pomoi.
Ali ta je s onim udovi nim ivotinjama iz predanja i neodreenih litelarnih kazi
vanja - tigrovima, grizlijima, krokodilima, morskim nemanima? Da li bi ih vukli
za sobom od jednog do drugog, ak i ukoliko bi, u svemu tome, bilo ikakvog smisla?
I gde je u svemu tome moglo biti ikakvog smisla?
To je znailo da su sami ljudi bili jedine velike grabljivice, i da je jed
ino na njima bilo da vr e odabir meu biljnim i ivotinjskim svetom koji bi se, prepu te
n samom sebi, ugu io u vlastitim prekomernostima.
A ako bi ljudi iz nekog razloga nestali, u tom bi sluaju neke druge grabl
jivice morale zauzeti njihovo mesto. Ali koje grabljivice? Najvee koje su ljudi b
ili spremni da prihvate bile su make i psi, davno pripitomljeni koji su se u najv
eoj meri oslanjali na ljudsku dare ljivost.
Ipak, ta ako vi e ne bi bilo ljudi koji bi ih hranili? U tom bi se sluaju, d
akako, morali sami pobrinuti za hranu - da bi sami opstali, i da bi opstali i on

i koje bi lovili, jer morala je da se odr i ravnote a; njihova prekomerna razmno enost
, naime, mogla je prouzrokovati neuporedivo vi e tete nego grabljivice koje love sa
mo da bi pre ivele.
Tako bi se psi razmno ili, u svom punom raznovrsju, pri emu bi oni vei napad
ali vee, neza tiene biljo dere, a oni manji lovili ptice i glodare. Make bi lovile nou,
kao to bi psi lovili danju; one pojedinano, a oni u oporima.
I mo da bi se, tokom evolucije, pojavio jo vei broj pasmina, popunjavajui pra
znine koje su ostavljene u prirodi. Mo da bi, konano, neke vrste pasa dobile svojst
va koja bi im omoguila da velikom brzinom plivaju, kako bi bili uspe niji u lovu na
ribe; a mo da bi, isto tako, neke meu makama razvile sposbnost kraih letova kroz vaz
duh kako bi mogle hvatati nespretnije ptice u letu, ba kao i na tlu?
Poput iskrica, sve ove misli varniile su u Trevizovom umu dok se on bavio
mnogo odreenijim pitanjem - kako da se izvue iz svog sada njeg polo aja.
Broj pasa se sve vi e poveavao. Ve ih je bilo dvadeset tri ispod samog drvet
a, i jo ih je pridolazilo. Koliko je velik bio opor? Ali zar je to uop te bilo va no?
Ve ih je bilo previ e.
On izvue atomski pi tolj iz futrole, ali dodir masivnog komada elika ne izaz
iva u njemu oseaj sigurnosti kakav bi, inae, po eleo. Kada je, ono, poslednji put st
avio u njega novu energetsku patronu, i na koliko je hitaca mogao raunati? U svak
om sluaju, ne na dvadest tri.
A Blis i Pelorat? Ako se sada pojave, nee li se psi okrenuti prema njima?
I da li e biti bezbedni ak i ako se ne pojave? Ako psi osete prisutnost jo dva lju
dska bia, tamo meu ru evinama, postoji li i ta to bi ih moglo zaustaviti? Sigurno je da
meu tim ru evinama nema ni vrata ni prepreka koje bi ih mogle zadr ati.
Da li bi ih mo da Blis mogla zaustaviti, ili ak i oterati? Da li je mogla u
smeriti svoje moi kroz hipersvemir, sve do neophodnog intenziteta? I koliko ih je
dugo mogla tako odr ati?
Da li da je, onda, pozove u pomo? Da li bi dotrala na njegov povik, i da l
i bi se psi razbe ali od Blisinog pogleda? (Da li bi to bio pogled, ili bi u pitan
ju bila kakva mentalna akcija koju posmatrai sa strane, koji ne raspola u istim moim
a, nisu mogli uoiti?) Ili bi, ukoliko bi se pojavili, do iveli to da budu raskomada
ni naoigled Treviza, koji bi bio prinuen da sve to bepomono posmatra iz sigurnosti
svog polo aja na drvetu?
Ne, morao je, ipak, da se osloni na svoj pi tolj. Ukoliko ubije jednog i z
apla i druge, bar za neko vreme, mo da bi uspeo da se spusti sa drveta, pozove Blis
i Pelorata, ubije jo jednog psa ukoliko ispolje nameru da ponovo napadnu, i da se
potom, konano, svo troje uvuku u brod.
On podesi jainu ultratalasnog zraka na tri etvrtine njegove snage. To je t
rebalo da bude dovoljno da, uz zaglu ujui prasak, ubije jednog psa. Prasak je treba
lo da poslu i da rastera druge pse, a on bi na taj nain pri tedeo energiju.
Pa ljivo je nani anio u jednog psa koji se nalazio u sredini opora, onog koji
je (bar u njegovoj ma ti) ispoljavao veu meru zloudnosti nego drugi - mo da samo stog
a to je iz potiha sedeo i, na taj nain, delovao hladnokrvnije u svojoj nameri da u
bije. Pas je sada gledao tano u otvor cevi pi tolja, kao da se izruguje ak i onom na
jgorem to ga je od Treviza moglo snai.
Treviz odjednom pomisli kako jo nikada nije ispalio atomski hitac ni u je
dnog ljudskog stvora, i da ak nije jo video nikog drugog da to ini. Razume se, toko
m obuke pucalo se na one vodom ispunjene lutke od ko e i plastike; pri pogotku, vo
da bi se smesta zagrejala do take kljuanja i, eksplodirajui, razbacivala materiju o
d koje su lutke bile nainjene u paramparad.
Ali ko bi, osim u ratu, uop te bio spreman da puca u nekog ljudskog stvora
? Ko bi bio u stanju da ponese atomski pi tolj i naredi njegovu upotrebu? Meutim, o
vde, na ovom svetu izopaenom usled i eznua ljudskih bia...
Zahvaljujui neobinom svojstvu svog mozga da uoava i stvari koje su izvan nj
egovog vidnog polja, Treviz odjednom postade svestan da je oblak zaklonio sunce
- i on opali.
Du zami ljene linije koja je spajala usta cevi atomskog pi tolja i psa pojavi
se neko neobino svetlucanje; bleda iskrica koja bi ostala neprimeena da oblak nij
e zaklonio sunce.
Pas mora da je osetio nadolazei talas toplote, te naini jedva primetan pok

ret, kao da e da skoi. A onda istog asa protrese ga udar, i jedan deo njegovog tela
pretvori se u paru.
Hitac proizvede razoavarajue malu buku, budui da ko a psa nije imala onu tvrd
ou koju je imala materija od koje su bile nainjene lutke za obuku. Mi ii, ko a, krv i k
osti, meutim, le ali su unakolo i Treviz oseti muninu u stomaku.
Psi poe e da uzmiu, neki meu njima zasuti neprijatno vrelim ostacima. Bilo je
to, meutim, samo trenutno oklevanje; ponovo se okupi e u gomilu, stojei jedni naspr
am drugih, u nameri da pro deru ono to im se odjednom ukaza kao hrana. Treviz je os
eao sve jau muninu. Nije uspeo da ih zapla i; samo im je pribavio malo hrane. Pri tak
vom stanju stvari, oigledno, nikada se nee razii. U stvari, sva je prilika da e miri
s sve e krvi i toplog mesa privui jo pasa, kao i, mo da, neke manje meso dere.
Do svesti mu, iznenada, dopre jedan glas. "Trevize! ta..."
Treviz se obazre. Blis i Pelorat upravo su se pojavili izmeu ru evina. Blis
smesta zastade, ispru iv i ruku da zadr i Pelorata iza sebe. Napeto je posmatrala pse
. Situacija je bila oigledna i jasna. Nije bilo nikakve potrebe da postavlja pita
nja.
Treviz joj doviknu: "Poku ao sam da ih oteram ne me ajui vas i Janova. Mo ete l
i da ih dr ite na odstojanju?"
"Te ko", odvrati Blis jedva ujno, tako da je Treviz imao muke da je uje iako
je re anje pasa utihnulo, kao da je neko preko njih prebacio smirujui, zvukoupijaj
ui prekriva.
"Previ e ih je", nastavi Blis, "a ni ja nisam dovoljno upoznata sa njihovo
m mo danom aktivno u. Na Gei nemamo ni taslino njima."
"Ni mi na Terminusu. ak mi nije poznato da i ta slino njima postoji na nekom
od civilizovanih svetova", doviknu joj Treviz. "Nastojau da ih pobijem to vi e mogu
, a vi se pobrinite za preostale. Manji broj e priiniti manje te koa."
"Ne, Trevize. Pucnjava bi samo privukla ostale... Ostani iza mene, Pele.
Ti me ne mo e za titi... Trevize, va e drugo oru lje?"
"Neutronski bi?"
"Da. On prouzrokuje bol. Ali smanjite mu naboj. Smanjite!"
"Strahujete li da u ih povrediti?" dobaci joj Treviz ljutito. "Je li ba ov
o trenutak da vodite rauna o svetinji ivota?"
"Vodim rauna o svom ivotu. I Pelovom. Postupite kako sam vam rekla. Mali n
aboj, i ispalite hitac na jednog od pasa. Ne mogu jo dugo da ih zadr avam."
Psi su napustili svoje mesto oko drveta, okru iv i Blis i Pelorata, koji su
stajali oslonjeni na tro ne zidine iza sebe. Psi koji su im bili najbli i naini e oklev
ajui poku aj da im pristupe jo bli e cvilei jedva ujno kao da poku avaju da dokonaju ta
to to ih dr i na odstojanju, dok, u stvari, ni ta nisu uspevali da nanju e. Neki meu nji
ma poku avali su bezuspe no da se uspentraju na zid, kako bi napali otpozadi.
Treviz drhtavim rukama podesi neuronski bi na najmanji naboj. Za neuronsk
i bi bilo je potrebno znatno manje energije nego za atomski pi tolj, i samo jedna p
atrona omoguavala je stotinak udaraca nalik udarcima bia; meutim, razmisliv i za tren
utak, nije se mogao setiti kada je poslednji put napunio i neuronski bi.
Nije ba bilo naroito va no bri ljivo ciljati biem. Budui da nije bilo bitno sa et
energetski talas u jedan tanak mlaz, mogao ga je razasuti na vi e pasa. Bio je to
uobiajni nain uspostavljanja kontrole nad gomilom koja bi poela da ispoljava znake
da mo e postati opasna.
Pri svemu tome, on postupi po Blisinom nalogu. Usmeriv i bi prema jednom od
pasa, on opali. Pas se izvrnu na lea, besomuno koprcajui nogama, i cvilei glasno i
piskavo.
Ostali psi uzmako e, opustiv i u i. Zatim, poev i i sami da cvile, okrenu e se i po
da se udaljavaju, u poetku sporo, da bi uskoro pre li u besomuan trk. Pas koji je b
io pogoen bolno se podi e na noge, i cvilei i teturajui se poe za oporom.
Po to je topot njihovih nogu zamro u daljini, Blis progovori: "A sada, bil
o bi dobro da se sklonimo u brod. opor e se vratiti. Ili e se, mo da, pojaviti neki d
rugi."
Treviz pomisli kako jo nikad dotad nije tako brzo uspeo da otvori slo eni m
ehanizam ulaznih vrata broda. I da, mo da, nikada vi e ni nee.
38.

No se ve spustila kada je Treviz poeo da osea da se napetost u njemu smiruje

. Malena traka sinto - ko e koju je stavio na ogrebotinu na ruci ve mu je ubla ila bo
l, ali ogrebotinu u njegovoj psihi nije bilo ba tako lako zaleiti.
Nije, dakako, u pitanju bila puka izlo enost opasnosti. Na opasnost je bio
u stanju da odgovori u meri u kojoj bi to bio bilo ko prosene hrabrosti. U pitan
ju je, u stvari, bio neoekivani pravac iz koga je opasnost do la. U pitanju je bila
kominost itave situacije. Kako bi izgledalo kada bi se ra ulo da ga je u kripac sater
ao opor re eih pasa? Od toga bi gore moglo biti samo kada bi se nadao u bekstvo pred
jatom raspomamljenih kanarinaca.
Nekoliko asova potom, oslu kivao je nee li se ponoviti napad pasa, nastojei d
a razabere svaki zvuk nalik na njihove urlike ili grebanje apa po trupu broda.
U poreenju sa njim, Pelorat je izgledao krajnje smireno. "Nijednog trenut
ka, stari dru e, nisam ni pomislio da Blis nee biti u stanju da izie na kraj sa njim
a, ali takoe moram priznati da si izvanredno ciljao."
Treviz sle e ramenima. Nije bio nimalo raspolo en da o tome razgovara.
Pelorat je dr ao u rukama itavu svoju biblioteku - kutiju sa mikrofilmovima
u koju je smestio sve to je, tokom svog ivotnog veka, sakupio od prastarih mitova
i predanja; ne dobiv i od Treviza nikakav odgovor, on se povue u svoj sobiak gde je
dr ao priruni ita za mikrofilmovane dokumente.
inilo se da je veoma zadovoljan sobom. Trevizu to nije promaklo, ali mu t
o nije popravilo raspolo enje. Bie za to vremena kasnije, kada mu misli vi e ne budu
opsednute psima.
Ostav i nasamo s njim, Blis mu se obrati, prilino obazrivo: "Predpostavljam
da su vas uhvatili na prepad?"
"Upravo tako", odvrati Treviz smrknuto. "Mo ete li samo zamisliti da me je
dan pas - pas - natera u bekstvo, i da moram da spasavam goli ivot?"
"Dvadeset hiljada godina bez prisustva ljudi izmenilo ih je. Te zveri mo
ra da su danas najvee grabljivice na ovoj planeti."
Treviz potvrdno klimnu. "Razmi ljao sam o tome dok sam sedeo na drvetu, os
eajui se kao najvea lovina do koje su mogli doi. U svakom sluaju, ini se da ste bili s
avr eno u pravu u pogledu poremeene ekolo ke ravnote e."
"Poremeene, dakako, ali sa ljudskog stanovi ta. Meutim, imajui u vidu sa koli
kom su se delotvorno u psi nadali da e obaviti svoj posao, pitam se nije li Pelorat
mo da u pravu kada ka e da se ravnote a mo e sama od sebe vaspostaviti, pri emu bi se pra
znine u prirodi popunile daljom evolucijom srazmerno malog broja vrsta koje su n
ekada bile dovuene na ovaj svet."
"udno", primeti Treviz, "to je i meni palo na um."
"Pod uslovom, naravno, da poremeaji nisu bili toliko veliki, da bi proces
u obnove bilo potrebno suvi e mnogo vremena. Pre nego to bi proces samoobnove uop te
zapoeo, planeta je mogla biti dovedena dotle da nikakav ivot nije vi e na njoj mogu."
Treviz ne to proguna.
Blis ga zami ljeno pogleda. "Kako to da ste odluili da sa sobom ponesete or
u je?"
"Nije mi ba bilo od neke velike pomoi", odgovori Treviz. "Zahvaljujui va im s
posobnostima."
"Ne ba sasvim. Bilo mi je neophodno va e oru je. U tako kratkom roku, samo sa
hipersvemirskim kontaktom sa celinom Gee, i imajui pred sobom toliki broj pojedi
nanih stvorenja o ijoj prirodi ni ta nisam znala, malo bih ta mogla uiniti bez va eg neu
ronskog bia."
"Atomski pi tolj nije mi bio ni od kakve koristi. Poku ao sam najpre s njim.
"
"Atomski pi tolj, Trevize, mo e uiniti samo da ih bude jedan manje. Preostali
su mo da iznenaeni, ali ne i zapla eni."
"I gore od toga", odvrati Treviz. "Ostali su smesta pro drali ostatke ubij
enog psa. Time kao da sam ih samo pozivao da ostanu."
"Da, shvatam da je upravo to mogao biti ishod. Ali s neuronskim biem, stv
ari stoje sasvim drukije. On prouzrokuje bol, a pas koji oseti bol poinje da ispu ta
krike koje drugi psi odmah prepoznaju, i ako ni zbog ega drugog a onda usled usl
ovnog refleksa, i u njih poinje da se uvlai strah. A kada ih je ve jednom zahvatio
strah, sve to je trebalo da uinim bilo je da ga malo pojaam; i tako su se razbe ali."

"Mo da je tako, ali vi ste, za razliku od mene, odmah shvatili da neuronsk

i bi u ovom sluaju predstavlja ubitanije oru je od atomskog pi tolja."
"Za razliku od vas, ja znam kako valja postupati sa nervnim tkivima. Zat
o sam od vas i tra ila da ciljate na samo jednog psa, i da upotrebite najmanju kol
iinu energije. Nisam elela da kod njega prouzrokujemo takav bol da ga, bez ikakvog
glasa, odmah usmrti. Nisam elela ni toliko razbla en bol, koji bi izazvao samo cvi
lenje. elela sam sna an bol, usmeren na jednu jedinu taku."
"I uspeli ste, Blis", slo i se Treviz. "Delovalo je nepogre ivo. Dugujem vam
najveu moguu zahvalnost."
"Kao da mi pomalo zavidite zbog toga, Trevize", nastavi Blis zami ljeno, "
mo da, jer smatrate da ste u celoj stvari ispali sme ni. Pa ipak, ponavljam, bez va eg
oru ja ne bih bila u stanju ni ta da uinim. Ono to me, meutim, najvi e zbunjuje, jeste v
a a odluka da ipak ponesete sa sobom oru je, uprkos svom mom uveravanju da na ovoj p
laneti nema ljudskih bia - u ta sam, uostalom, i dalje sigurna. Da li ste predvide
li nailazak pasa?"
"Nisam", polako odgovori Treviz. "Nisam, nipo to. U svakom sluaju, bar ne s
vesno. Povrh svega, nemam obiaj da redovno nosim oru je. Na Komporelenu, na primer,
nisam ni pomislio na njega... Meutim, ne smem ni upasti u zamku utiska da je u t
ome bilo neeg vol ebnog. Jer, nije ga bilo. Pomi ljam, stoga, da se u meni - po to smo
prethodno razgovarali o poremeajima u ekolo koj ravnote i - javio sasvim neodreen oseaj
da bi ivotinje, u odsustvu ljudi, mogle postati opasne. Mo da je to sasvim vidljiv
o sada, posle svega; meutim, mogue je da se, od samog poetka, u meni javila neka ne
odreena slutnja. Samo to, ni ta vi e."
"Ne odbacujte, tek tako, taj svoj oseaj", primeti Blis. "I ja sam uestvova
la u tom istom razgovoru o poremeajima u ekolo koj ravnote i, ali ipak, u meni se nij
e javilo ni ta slino. Opet je, verujem, u pitanju ta va a sposobnost nasluivanja, do k
oje Gea toliko dr i. Priznajem da sasvim dobro shvatam da vas razdra uje injenica da
raspola ete sposobno u nasluivanja onoga to je pravo i onoga to e biti, ija vam priroda
eutim, nije znana. Da delate odluno, ni sami ne shvatajui razloge."
"Uobiajeni izraz na Terminusu za to je - 'delati iz malog mozga'."
"A mi na Gei ka emo - 'saznanje bez razmi ljanja'. Vi ba ne volite da vam se
jave saznanja o neemu na ta niste ni pomislili, je li tako?"
"Da, to mi smeta. Ne volim da mojim postupcima rukovode slutnje. Pomi ljam
da iza svake slutnje stoji neki razlog, ali injenica da mi taj razlog nije pozna
t stvara u meni oseaj kao da, zapravo, ne vladam vlastitim umom - kao da sam usre
d neke vrste blagog ludila."
"I kada ste se, svojevremeno, opredelili za Geu i Galaktiku, postupili s
te samo na osnovu slutnji - a sada tragate i za razlozima?"
"Rekao sam vam to ve najmanje desetinu puta."
"A ja sam odbijala da va u izjavu prihvatim kao punu istinu. Veoma mi je ao
zbog toga. Samo da znate, neu vam se vi e suprostavljati u takvom va em stavu. Nadam
se, ipak, da neete imati ni ta protiv ukoliko vam i dalje budem ukazivala na sve o
no to bude govorilo Gei u prilog."
"Nipo to", odvrati Treviz, "ukoliko i vi, sa svoje strane, prihvatite moja
obja njenja zbog ega ne to to iznesete ne mogu uva iti."
"Da li vam je, u tom sluaju, palo na pamet da se ovaj Zabranjeni Svet, zb
og nestanka jedne jedine vrste sposobne da preuzme vostvo u postupnom prevlaivanju
razuma, preobraa u neku vrstu divlja tva, i mo da, konano, potpune pustinje u kojoj iv
ot vi e nee biti mogu? Meutim, ukoliko bi ovaj svet bio Gea, ili jo bolje, deo Galakti
ke, to se nipo to ne bi moglo dogoditi. Razum bi i dalje bio prisutan u vidu Galak
tike kao celine, i prirodna ravnote a, ma koliko poremeena, i iz ma kog razloga, uv
ek bi imala velike izglede da se vaspostavi."
"Da li to znai da psima hrana vi e ne bi bila potrebna?"
"Razume se da bi im bila potrebna, ba kao i ljudima. Meutim, u njihovoj po
trazi za hranom bilo bi vi e svrhovitosti, tako da bi se ravnote a vaspostavljala po
d planskim vostvom, a ne bi bila ishodi te nasuminih okolnosti."
"Gubitak individualne slobode mo da i nije toliko od va nosti kada su psi u
pitanju, ali jeste kada je re o ljudskim biima... ta bi bilo kada bi sva ljudska bia
nestala, ne samo sa jednog ili sa nekoliko, ve sa svih svetova? ta ako bi Galakti
ka nastala bez ijednog ljudskog stvora? Da li bi i u tom sluaju postojao razum ko

ji bi na sebe preuzeo vostvo? Da li bi drugi oblici ivota i ne iva materija bili u s

tanju da, zajedniki, izgrade vid i meru razuma dovoljne da zadovolje potrebnu svr
hu?"
Blis je oklevala nekoliko trenutaka. " to se toga tie", odgovori ona, "u po
gledu toga nemamo jo nikakvih iskustava. Ipak, rekla bih da je veoma malo verovat
no da emo i u budunosti imati prilike za takva iskustva."
"Ne ini li vam se, ipak", uporno nastavi Treviz, "da je ljudski um sasvim
razliit od svega drugog, i da ga, u njegovom odsustvu, ne bi mogle zameniti ni s
ve druge svesti uzete zajedno. Ne proizilazi li iz toga, dakle, da se prema ljud
skim biima, ako ve jesu ne to posebno, kao prema neem posebnom moramo i odnositi? Ne
bismo ih smeli izjednaavati ni jedne sa drugima, a kamoli sa ne ivim tvarima."
"Pa ipak, izjasnili ste se u prilog Galaktike."
"Iz nekog svepro imajueg razloga iju prirodu, meutim, nisam u stanju da ustan
ovim."
"Mo da je taj svepro imajui razlog bio zasnovan na slutnji o poremeivanju ekol
o ke ravnote e? Nije li bilo mogue da je u va em stavu poivalo neko neodreeno saznanje da
svi svetovi u Galaksiji ive na o trici brijaa, sa izgledima na propast s obe strane
seiva, i da je samo Galaktika u stanju da sprei katastrofe poput ove kojoj je ova
j svet izlo en - da i ne pominjemo katastrofe koje su delo ljudskih ruku; mislim n
a ratove i proma aje u upravljanju?"
"Nije. O poremeajima u ekolo koj ravnote i nisam ni razmi ljao u vreme kada sam
donosio svoju odluku."
"Jeste li sasvim sigurni u to?"
"Mogue je da nisam znao ta je to to budi moje slutnje, ali ukoliko bi mi se
neki razlog nabacio kasnije, siguran sam da bih smesta prepoznao njegovu osnova
nost... Ba kao to mi se ini da sam naslutio da na ovom svetu ima opasnih ivotinja."
"Pa", dodade Blis smrknuto, "posledica je bila ta da smo u ovom trenutku
mogli biti poiv i - da nije do lo do udru ivanja na ih moi: va ih slutnji i mog mentalizma
Sve, dakle, govori u prilog tome da treba da budemo prijatelji."
Treviz potvrdno klimnu. "Sla em se, ukoliko je to i va a elja."
Bilo je izvesne hladnoe u njegovom glasu, to Blis navede da uzdigne obrve;
ali u tom asu unutra upade Pelorat tresui glavom tako estoko da se inilo kao da e mu
spasti sa ramena.
"Mislim", uzviknu on, "da ga imamo!"
39.
U celini posmatramo Treviz nije verovao u lake pobede, pa ipak, u ljudsk
oj je prirodi da popu ta pred neijim boljim procenama. On oseti kako mu se mi ii u gru
dima i grlu gre, ali ipak smognu snage da upita: "Polo aj Zemlje? Jesi li, Janove,
otkrio njen polo aj?"
Pelorat se za trenutak zagleda u Treviza, a onda mu raspolo enje splasnu.
"Pa, ne ba ", odgovori on, vidljivo zbunjen. "U stvari, Golane, nije re o tome. Na
to sam sasvim zaboravio... Imam ne to drugo, to sam otkrio u ru evinama. Ipak, mislim
da nije naroito va no."
Duboko uzdahnuv i, Treviz ree: "Nije bitno, Janove. Svaki podatak mo e nam bi
ti dragocen. ta si to eleo da nam saop ti ?"
"Pa, znate", zapoe Pelorat, "samo to da gotovo ni ta nije preostalo. Posle
dvadeset hiljada godina bura i vetrova - to je i razumljivo. Povrh svega, biljni
svet je sa svoje strane doprineo razaranju, a ivotinjski... Ali nije u tome stva
r. Stvar je u tome da 'gotovo ni ta', ne znai, istovremeno, 'ba ni ta'.
Ru evine mora biti da predstavljaju ostatke neke javne zgrade, budui da na
jednom komadu kamena, ili betona, jo stoje urezana neka pismena. Jedva vidljiva,
zna , stari dru e, ali ja sam nainio fotografije pomou jednog od onih brodskih foto-ap
arata sa kompjuterizovanim mehanizmom za uveliavanje - nisam ti, Golane, nikada z
atra io dozvolu da ga upotrebim, ali ovo je bilo va no i..."
Treviz nestrpljivo odmahnu rukom. "Nastavi, Janove!"
"Uspeo sam da razaberem neke rei, ispisane na starogalaktikom. Ipak, uprko
s kompjuterskom uveanju i mom vlastitom, prilinom, snala enju u starogalaktikom, bilo
je nemogue izvui vi e od dve potpuno jasne rei. Bile su ispisane ne to krupnijim slovi
ma, i itkije nego ostatak pismena. Mogue je da su bile urezane ne to dublje, stoga to

su oznaavale naziv ovog sveta. Te dve rei glase 'Planeta Aurora', pa stoga pretpo
stavljam da se svet na kome se nalazimo zove Aurora, ili da se bar tako zvao."
"Morao je imati neko ime", primeti Treviz.
"Tako je, ali imena se veoma retko nasumice odabiru. Upravo sam pa ljivo p
regledao svoje spise i prona ao dva stara predanja - sa dva sveta, po svemu sudei,
veoma udaljena jedan od drugog, tako da se sa dovoljno osnovanosti mo e pretpostav
iti da su nastala nezavisno jedan od drugog... Ali to nije bitno. U oba ta preda
nja znaenje rei 'Aurora' je 'Zora'. Mo emo, stoga, pretpostaviti da je na nekom od p
re-galaktikih jezika 'aurora' zaista znailo 'zora'.
Ono, meutim, to je injenica, jeste da su rei koje su oznaavale 'zoru', ili 'o
svit' naje e bile upotrebljavane kao nazivi za svemirske stanice ili slina zdanja koj
a, kao su prva u svojoj vrsti, izgraivana. Prema tome, ako je ime ovog sveta, na
bilo kom jeziku, zaista moglo znaiti Zora, ili Osvit, postoji velika verovatnoa da
je on, takoe, mogao biti prvi u svojoj vrsti."
"Smera li ti to, mo da, da ka e da je ova planeta zapravo Zemlja, i da je 'Aur
ora' samo njeno drugo ime, koje treba da oznai pojavu ivota i oveka na njoj?" upita
Treviz.
"Ne bih se usudio da idem tako daleko, Golane", odgovori Pelorat.
Sa prizvukom gorine, Treviz primeti: "Na kraju krajeva, ova planeta nije
zagaena radioaktivno u, nema ogromnog prirodnog saputnika, a nismo nai li ni na gasovi
tog d ina sa velikim prstenovima."
"Tako je. Ali po svemu sudei, prilikom razgovora s njim na Komporelenu, D
enijador je bio sklon da misli da je upravo ovo bio jedan od svetova koje je nas
elio prvi talas Iseljenika - Vasionci. Ukoliko bi to bilo tano, to bi moglo znaiti
da njegovo ime, Aurora, potvruje da bi on mogao biti zaista prvi od tih svetova
Vasionaca. Mogue je, dakle, da se ovog asa nalazimo, s izuzetkom same Zemlje, na n
ajstarijem od svih ljudskih svetova u Galaksiji. Nije li to uzbudljivo?"
"Zanimljivo, Janove, u svakom sluaju; ali nije li pomalo suvi e smelo izvod
iti takav zakljuak samo na osnovu njegovog imena?"
"Postoji jo ne to", nastavi Pelorat zaneseno. "Koliko sam bio u stanju da u
stanovim iz svojih spisa, danas u itavoj Galaksiji ne postoji svet po imenu Auror
a - i siguran sam da e i kompjuter to potvrditi. Kao to rekoh, postoji bezbroj sve
tova i zdanja ija imena i nazivi u raznim oblicima oznaavaju 'zoru', ali se sama r
e 'Aurora' nige ne pojavljuje."
"A i zbog ega bi? Ukoliko je u pitanju pre-galaktika re, malo je verovatno
da bi ona jo bila u upotrebi."
"Ali rei opstaju, ak i ako im se prvobitni smisao izgubi. Ukoliko je ovo,
zaista, bio prvi naseljeni svet, bio bi nadasvud poznat; mogue je, ak, da je izves
no vreme bio i vodei svet u Galaksiji. Pored toga, sigurno bi postojali i drugi s
vetovi, koji bi sebe nazivali 'Nova Aurora', ili 'Mala Aurora', ili nekako slino.
I ti drugi..."
Treviz ga prekide. "Mo da, ipak, ovo nije bio prvi naseljeni svet. Mo da nik
ada nije ni bio od neke vee va nosti."
"Postoji, jo ne to to govori u prilog mom mi ljenju."
"A to je, Janove?"
"Ako je, kao to Denijador smatra, drugi iseljeniki talas, kome sada pripad
a sva Galaksija, prevladao nad prvim - u tom sluaju veoma je verovatno da je, tok
om jednog razdoblja, izmeu ta dva talasa postojalo pravo neprijateljstvo. Drugi t
alas, izgraujui svetove koji i danas postoje, nejverovatnije ne bi bio spreman da
zadr i nazive koje su im dali Iseljenici prvog talasa. S obzirom na to, iz injenica
da ime 'Aurora' nikada kasnije nije bilo ponovljeno mo emo izvui zakljuak da su zai
sta postojala dva iseljenika talasa, i da je ovaj svet bio svet prvog talasa."
Treviz se nasme i: "Poinjem pomalo da shvatam, Janove, na koji nain deluju u
movi vas mitologista. Vi gradite izvanredno lepa zdanja, ali, mo da, sa temeljima
u vazduhu. Predanja nam ka u da su Iseljenike prvog talasa pratili roboti, i da su
im oni, navodno, doneli nesreu. Pa, ukoliko bi nam po lo za rukom da pronaemo nekog
robota na ovom svetu bio bih spreman da prihvatim sva ta iseljenika nagaanja; ali
posle dvadeset hiljada godina jedva da bismo mogli oe..."
Pelorat, ije su se usne sve vreme micale, jedva uspe da doe do glasa: "Ali
, Golane, zar ti nisam rekao? Nisam, naravno. Toliko sam uzbuen da ne uspevam da

se sredim. Ali prona ao sam robota."

40.
Treviz protrlja nadlanicom elo, kao da je osetio iznenadnu poplavu bola.
"Robota? Prona ao si robota?"
"Jesam", odgovori Pelorat, uzbueno klimajui glavom.
"Kako zna da je to bio robot?"
"Pa, znam. Kako ga ne bih prepoznao kada bih ga ugledao?"
"Jesi li ikad ranije video nekog robota?"
"Nisam, naravno, ali robot je bie od metala sazdano po ljudskom liku. S g
lavom, rukama, nogama, trupom. U ovom sluaju, naravno, metal je bio pretvoren u ru
, i kada sam poku ao da mu priem on se, usled podrhtavanja tla izazvanog mojim kora
cima, jo vi e o tetio; i kada sam ispru io ruku da ga dotaknem..."
"Zbog ega da ga dotakne ?"
"Pa, pretpostavljam da jednostavno nisam bio u stanju da poverujem vlast
itim oima. Postupio sam potpuno nagonski. Dakle, im sam ga dotakao - raspao se. Al
i..."
"Da?"
"Pre nego to se raspao uinilo mi se da su mu oi slaba no zasvetlucale i da je
ispustio neki zvuk, kao da poku ava da mi ne to ka e."
"Misli - jo je funkcionisao?"
"Tek malice, Golane. A onda se raspao."
Treviz se okrenu prema Blis. "Blis, potvrujete li ovo?"
"Bio je to robot, i mi smo ga videli", izjavi Blis.
"I jo je funkcionisao?"
Blis potvrdi bezbojnim glasom: "Dok se raspadao, uspela sam da uoim slaba a
n znak neuronske aktivnosti."
"Kako, uop te, kod robota mo e biti ikakve neuronske aktivnosti? Roboti nema
ju organski mozak sazdan od elija."
"Pretpostavljam da je posredi bio kompjuterizovan mehanizam nalik na moz
ak, i to mi nije moglo promai."
"Da li ste sigurni da ste otkrili robotsku, a ne neku ljudsku mentalnu a
ktivnost?"
Blis skupi usne i odgovori: "Bila je suvi e slaba na da bih mogla da to odre
dim; ipak, nema sumnje da je postojala."
Treviz jo jednom pogleda Blis, pa Pelorata, i najzad ree umornim glasom: "
Onda, to sve menja."
ROBOTI

41.
Tokom veere, Treviz kao da je bio izgubljen u mislima, dok Blis kao da je
svu svoju pa nju usmerila na jelo.
Pelorat, koji je jedini goreo od elje da govori, dokazivao je da ukoliko
je svet na kome su se nalazili odista bio Aurora, i ukoliko je u pitanju zaista
bio svet koji je prvi naseljen, ni Zemlja nije smela biti odve daleko.
"Moglo bi se isplatiti da proe ljamo zvezdane sisteme u neposrednom susedst
vu", predlo i on. "To bi samo znailo da prosejemo tek nekoliko stotina zvezda, ne v
i e."
Treviz proguna da bi takvo opali-bez-ni anjenja mogao prihvatiti tek kao po
slednje pribe i te, i napomenu da bi, ak i kada bi je prona li, eleo da raspola e sa to je
mogue vi e obave tenja o Zemlji pre no to bi se re io da se na nju spusti. Nije rekao ni t
a vi e, i Pelorat, pora en tom primedbom, i sam utonu u utanje.
Po to su zavr ili obed, i kako Treviz ni dalje nije iznosio nikakav predlog,
Pelorat mu se obazrivo obrati: "Hoemo li ostati ovde, Golane?"
"Preko noi, svakako", odgovori Treviz. "Moram jo malo da razmislim."
"Jesmo li bezbedni?"
"Ukoliko se ne pojavi ni ta opasnije od pasa", odvrati Treviz, "ovde u bro
du, potpuno smo bezbedni."
"Koliko bi nam vremena bilo potrebno da uzletimo, ukoliko se ipak pojavi

ne to opasnije od pasa?"
"Kompjuter je svakog trenutka pripravan za uzletanje. Verujem da bismo b
ili u stanju da uzletimo za dva do tri minuta. U svakom sluaju, smesta e nas upozo
riti ukoliko se ne to nepredvieno dogodi, te stoga predla em da poemo na spavanje. Sut
ra ujutr nadam se da u znati ta nam valja dalje initi."
Lako je to tek tako rei, pomisli Treviz, zatekav i sebe kako zuri u tminu.
Poluobuen se sklupao na podu prostorije u kojoj se nalazio kompjuter. Bilo je pril
ino neudobno, ali bio je siguran da mu u ovakav as ni u krevetu ne bi usnio; s dru
ge strane, ovde je smesta mogao stupiti u dejstvo, u sluaju da kompjuter podigne
uzbunu.
A onda zau neke korake i u magnovenju se uspravi, udariv i pri tom glavom o
rub komandne ploe - ne suvi e sna no da bi se povredio, ali ipak dovoljno da iskrivi
lice i pone trljati bolno mesto.
"Janove!" pozva on prigu eno, dok su mu oi suzile.
"To sam ja, Blis."
Trevis ispru i ruku preko ruba komandne ploe da uspostavi makar ovla an dodir
sa kompjuterom, i blaga svetlost obasja Blis stvarajui oko nje ru iasti oreol.
" ta se dogodilo?" upita Treviz.
"Pogledala sam u va u sobu i videla da niste tamo. Meutim, nije bilo sumnje
u pogledu aktivnosti va eg mozga, te sam samo sledila njegove impulse. Budui da je
bilo sasvim jasno da ste budni, u la sam."
"Da, ali ta elite?"
Ona sede na pod leima uza zid, savi kolena i stavi bradu na njih. "Ne bri
nite", ree ona. "Neu vam oduzeti ni ta to je preostalo od va e ednosti."
"Na to nisam ni pomislio", odvrati Treviz podsme ljivo. "Zbog ega ne spavat
e? San vam je potrebniji nego nama."
"Verujte mi", nastavi ona, "taj dogaaj sa psima sasvim me je iscrpeo."
"To vam verujem."
"Ali morala sam da razgovaram s vama dok Pel spava."
"O emu?"
"Kada vam je ispriao o robotu", odgovori Blis, "rekli ste da to sve menja
. ta ste, zapravo, time mislili?"
"Zar i sami ne uviate?" upita Treviz. "Imamo tri skupine koordinata; za t
ri Zabranjena Sveta. elim da ih sve obiem, i da o Zemlji saznam to je mogue vi e pre n
ego to konano poku am da doprem do nje."
On joj se tek ovla pribli i, kako bi mogao govoriti jo ti im glasom, ali se od
mah, hitro povue. "ujte", napomenu on, "ne bih eleo da Janov upadne ovamo, tragajui
za nama. Ne znam ta bi on mogao pomisliti."
"Nee. On spava, a i ja sam mu u tome malo pripomogla. Znau, ak i ako se sam
o protegne... Nastavite. elite da obiete sva tri Zabranjena Sveta. ta to menja na s
tvari?"
"Moja prvobitna namera nije bila da nepotrebno gubim vreme ni na jednom
od svetova. Ukoliko je ovaj svet, Aurora, bez ljudi ve dvadeset hiljada godina, v
eoma su mali izgledi da bismo mogli nabasati na neki podatak od iole vee vrednost
i. Ne elim da utro im nedelje i mesece beskorisno rujui po povr ini planete, dr ei na ods
tojanju pse ili make ili krave, ili bilo ta to je u meuvremenu podivljalo i sada pre
dstavlja pretnju, u munoj nadi da u, sred pra ine, re i trule i, naleteti na kakvo paren
ce neega to bi moglo poslu iti kao putokaz. Mogue je da na preostala dva Zabranjena S
veta naiemo na ljude i itave, netaknute biblioteke... Stoga je moja prva namera bi
la da smesta napustimo ovaj svet. Da sam tako postupio ve bismo bili daleko u sve
miru, spavajui vrstim snom."
"Meutim?"
"Meutim, ukoliko na ovom svetu jo ima robota koji funkcioni u, mo da bismo uz
njihovu pomo mogli doi do obave tenja koja bismo mogli valjano iskoristiti. S roboti
ma bismo bili bezbedniji nego sa ljudskim biima, budui da oni, sudei na osnovu onog
to sam o njima uo, imaju neka svoja pravila koja im zabranjuju da nanesu ikakvo z
lo oveku."
"Znai, odustali ste od svoje prvobitne namere, i sada ete neko vreme prove
sti na ovom svetu, tragajui za robotima?"
"Nemam takvu nameru, Blis. Meni se ini da roboti bez odr avanja nisu u stan

ju da potraju dvadeset hiljada godina...Ipak, budui da ste vi nai li na jednog, koj

i je jo , ma koliko to bilo slaba no, odavao znake aktivnosti, sasvim je jasno da se
ne mogu osloniti na svoje zdravorazumsko poimanje robota. Ne smem donositi sudo
ve koji e poivati na neznanju. Roboti su, dakle, ili trajniji nego to sam ja to zam
i ljao, ili mo da, raspola u nekom merom sposobnosti za samoodr avanje."
"Saslu ajte me, Trevize", zatra i Blis, "i molim vas, smatrajte ovo to u vam r
ei neim od najvee poverljivosti."
"Poverljivosti?" upita Treviz, povisiv i glas usled zgranutosti. "A ko to
ne sme da sazna?"
"Psst! Pel, naravno. Vidite, ne morate da menjate svoje planove. Bili st
e u pravu od samog poetka. Na ovom svetu nema aktivnih robota. Bar, ja nisam uspe
la da otkrijem nijednog."
"Ali otkrili ste onog jadnog, a jedan je dovoljan ba kao..."
"Nisam otkrila ni ta. Onaj robot nije bio aktivan; ve veoma dugo, dugo vrem
ena."
"Ali rekoste..."
"Znam ta sam rekla. Pel je mislio da je uoio neki pokret i uo neki zvuk. Al
i Pel je romantik. itav svoj radni vek proveo je sakupljajui podatke, ali to je kr
ajnje nezahvalan nain da neko stekne ugled u naunom svetu. On naprosto udi da doe do
nekog svog, vlastitog okria. On zaista jeste otkrio re 'Aurora', i ne mo ete ni zam
isliti koliko je bio srean zbog toga. Oajniki je udio da otkrije jo ne to, vee od toga.
" elite li time da ka ete", upita Treviz, "da je toliko udeo za nekim otkriem
da je, naletev i na jednog, samog sebe ubedio da je u pitanju aktivan robot, iako
ovaj to, u stvari, nije bio?"
"Ono na ta je nai ao bila je tek gomila re, u kojoj nije bilo vi e svesti nego
u steni na koju je bila naslonjena."
"Ali vi ste podr ali njegovu priu?"
"Nisam mogla dozvoliti sebi da mu uskratim radost zbog tog njegovog otkr
ia. Toliko mi mnogo znai."
Treviz ostade zurei u nju itav minut; a onda je upita: "Mo ete li mi objasni
ti zbog ega vam toliko znai? Voleo bih da saznam. Stvarno bih to voleo da saznam.
Vama on mora delovati kao ovek u godinama, koji nema ba nieg romantinog u sebi. Pore
d toga, Izdvojenik je, a vi Izdvojenike prezirete. Vi ste mladi i lepi, i na Gei
, predstavljajui i sami njezin deo, moraju postojati veoma mu evni i privlani mladi
ljudi. Sa njima biste mogli uspostaviti fiziki odnos koji bi odzvanjao itavom Geom
, dovodei obe strane do vrhunca u ivanja. Prema tome, ta nalazite u Janovu?"
Blis pogleda u Trevisa sveana izraza lica. "Zar ga vi ne volite?"
Treviz sle e ramenima i odgovori: "Veoma mi je drag. Mislim da bi se moglo
rei da ga - dakako, bez ikakve seksualne primese - zaista volim."
"Ne poznajete ga odve dugo, Trevize. ta je onda razlog da ga volite - bez
te, dabome, seksualne primese?"
Treviz stade da se sme ka a da toga uop te nije bio svestan. "Tako je neobian
momak. Najiskrenije mislim da itavog svog ivota nijednu misao nije uputio samom s
ebi. Bilo mu je nalo eno da poe sa mnom, i on je po ao. Bez pogovora. eleo je da poemo
na Trantor, ali kada sam mu rekao da nameravam da idem na Geu, nije se protivio.
I sada, evo ga ovde sa mnom u potrazi za Zemljom, mada bez sumnje zna da to mo e
biti krajnje opasno. Savr eno sam uveren da bi, ukoliko bi bilo potrebno da rtvuje
svoj ivot zbog mene - ili zbog bilo koga drugog - on to uinio bez ikakvog roptanja
."
"A da li biste vi, Trevize, rtvovalil svoj ivot za njega?"
"Mogue je, ukoliko ne bih imao vremena da razmislim. Ukoliko bih, meutim,
imao vremena za razmi ljanje, oklevao bih i, verovatno, ustuknuo. Znate, ja nisam
ni izdaleka tako dobar kao on. I upravo stoga, imam neodoljivu potrebu da ga za ti
tim i sauvam tu njegovu dobrotu. Ne elim da ga Galaksija naui da ne bude dobar. Shv
atate li me? I moram ga naroito od vas tititi. Ne mogu da podnesem pomisao da ete g
a se ratosiljati kada vas bude pro la te besmislica - ma ta to bilo - usled koje va
m je jo uvek zabavno da budete s njim."
"Da, pomi ljala sam da vam se tako ne to vrzma po glavi. Ali zar ne mo ete zam
isliti da ja u Pelu vidim isto ono to i vi vidite - pa, mo da, jo i vi e, jer sam u st
anju da stupim u neposredni dodir s njegovim umom? Da li se pona am kao da elim da

ga povredim? Da li bih podr ala njegovu ma tariju o aktivnom robotu kad ne bih oseala
da, jednostavno, nisam u stanju da ga iim povredim? Trevize, meni je blisko to to
nazivate dobrotom, budui da je svaki deo Gee spreman da se rtvuje za dobro celine
. Mi niti poznajemo, niti razumemo bilo kakvu drugaiju vrstu pona anja. Ali postupa
jui na taj nain mi se niega ne odriemo, jer svaki deo jeste celina - mada ne oekujem
da vi to mo ete shvatiti. Pel je, meutim, ne to drugo."
Blis vi e nije gledala u Treviza; inilo se kao da se obraa samoj sebi. "Pel
je Izdvojenik. On nije nesebian zato to je deo neke vee celine. On je nesebian jer j
e nesebian. Shvatate li me? On mo e sve da izgubi a ni ta da dobije, pa ipak je ono to
jeste. Posramljuje me time to ja jesam ono to sam jer nemam ega da se pla im ili ta d
a izgubim, dok je on ono to jeste bez ikakve nade na neki dobitak."
Ona ponovo pogleda Treviza, sa istim sveanim izrazom na licu. "Da li uop te
mo ete da zamislite ta sve znam o njemu, ta vama ni na pamet ne pada? I zar mo ete i
pomisliti da bih bila u stanju da ga na bilo koji nain povredim?"
Treviz pouta nekoliko trenutaka, a onda odgovori: "Blis, koliko danas, re
kli ste: 'Budimo prijatelji', i ja sam odgovorio: 'Ako je to i va a elja'. To sam,
meutim, samo progunao, imajui na umu ta biste mogli prirediti Janovu. Sada je, pak,
na mene red. Hajde, Blis, budimo prijatelji. Mo ete, razume se, nastaviti da mi uk
azujete na prednosti Galaktike, i ja u, sa svoje strane, najverovatnije nastaviti
da odbijam va e razloge; ali ak i tako, i uprkos tome, budimo prijatelji." I on jo
j pru i ruku.
"Naravno, Trevize", slo i se ona, i vrsto stisnu ponuenu joj ruku.
42.
Treviz se utke isceri, ali to ostade duboko u njemu, jer mu se usne ni ne
pomeri e.
Dok je uz pomo kompjutera poku avao da pronae zvezdu (ukoliko je, uop te, post
ojala) iz prve skupine dobijenih koordinata, oboje, i Blis i Pelorat, napeto su
posmatrali, postavljajui bezbroj pitanja. Sada su bili u svojoj sobi, spavali su
ili su se barem odmarali, prepu tajui sav posao Trevizu.
U izvesnom smislu to je bilo laskavo, jer su kako se Trevizu inilo, jedno
stavno prihvatili kao injenicu da on zna ta radi, i da stoga nije bilo nikakve pot
rebe da ga ohrabruju ili nadgledaju. to se ovog poslednjeg tie, na osnovu nedavnog
iskustva Treviz je shvatio da se jo vi e mo e osloniti na kompjuter, i da ovome, ako
ne nikakvo, nije ba bilo potrebno ozbiljnije nadziranje.
Jo jedna zvezda - blistava, ali takoe neunesena na galaktiku kartu - ukaza
se pred njim. Ova je bila jo blistavija od one oko koje je kru ila Aurora, i to je
jo vi e pojaavalo znaaj injenice da joj u memoriji kompjutera nije bilo ni traga.
Treviz se iskreno udio tim neobinostima drevnih vremena. itava stolea mogla
su biti pomno prouavana, ali i izbrisana iz svesti. itave civilizacije mogle su bi
ti osuene na zaborav. Pa ipak, iz dubina tih stolea, kao otrgnuta od tih civilizac
ija, izronila bi poneka injenica sauvana u neizmenjenom obliku - poput ovih koordi
nata.
Pre izvesnog vremena skrenuo je Peloratu pa nju na to, i ovaj kao da je je
dva doekao da mu objasni kako je upravo to bilo ono to je prouavaocu drevnih mitova
i predanja donosilo toliko zadovoljstva. "Sva je mudrost u tome", obja njavao mu
je Pelorat, "uoiti i odrediti koji pojedinani sainitelj nekog predanja najbolje izr
a ava istinu koja se krije ispod. To ba nije lako, i svaki je prouavalac sklon da od
abere neki drugi deo naje e u zavisnosti od toga koliko se uklapa u njegovo individu
alno tumaenje predanja."
U svakom sluaju, zvezdu je ugledao tano na mestu na kome je, prema Denijad
orovim koordinatama, uz izvr ene vremenske ispravke, i trebalo da se nalazi. U tom
trenutku Treviz oseti spremnost da ulo i veliku sumu, u zami ljenoj opkladi da e i t
rea zvezda biti tamo gde je trebalo da bude. I ukoliko bi to zaista bio sluaj, Tre
viz bi bio spreman da prihvati punu osnovanost navoda iz predanja, prema kojima
je, sve u svemu, bilo ak pedeset Zabranjenih Svetova (premda je strogo zaokru en br
oj i dalje pobuivao sumnju), pitajui se, istovremeno, gde se moglo nalaziti preost
alih etrdeset sedam.
Napokon, pojavio se i jedan svet pogodan za ivot - Zabranjeni Svet - koji
je kru io oko dotine zvezde; njegova pojava, ovog puta, ne izazva u Trevizu ni naj

manje iznenaenje. Bio je toliko siguran da e biti tu. I on lagano usmeri Daleku zv
ezdu u orbitu novopronaene planete.
Prekriva od oblaka bio je dovoljno proreen da bi se sa te visine mogla raz
abrati povr ina planete. Na njoj je bilo u izobilju vode, kao i na svim planetama
koje su progla avane pogodnim za nastajanje i odr avanje ivota. Bilo je lako uoiti jed
an tropski i dva polarna okeana, meusobno povezana. Na jednoj od sredi njih geograf
skih irina protezao se jedan manje-vi e vijugav kontinent, opasujui kopnenu masu, s
obe strane, zalivima koji su, tu i tamo, bili zatvoreni uzanim zemljouzima. Na d
rugom, takoe sme tenom na sredi njim geografskim irinama, kopnena masa bila je izdelje
na u tri dela, i svaki od njih bio je, u smeru sever-jug, prostraniji od onoga k
ome je stajao nasuprot.
Treviz po ele da se ne to vi e razume u klimatologiju kako bi bio u stanju da,
na osnovu onoga to je uspevao da sagleda, odredi kakva bi temperatura i koje god
i nje doba mogli tamo dole biti. Za trenutak, on se poigra mi lju da zadu i kompjuter
da poradi na tome, ali odmah odustade. Oigledno, klima planete nije predstavljala
pitanje od prvorazredne va nosti.
Ono to je bilo neuporedivo va nije bila je injenica da kompjuter, ni ovog pu
ta, nije uspevao da otkrije nikakvo zraenje tehnolo kog porekla. Meutim, teleskop mu
je jasno kazivao da ova planeta nije izgledala kao da su je moljci izjeli, i da
na njoj nije bilo ni traga nekoj pustinji. Tle je pod njima promicalo obojeno r
azliitim prelivima zelenog, ali niti je bilo znakova urbanih podruja na dnevnoj, n
iti svetala na nonoj strani.
Da li je i ona bila krcata svim oblicima ivota, svim ivotnim vrstama osim o
vekove?
On pokuca na vrata Blisine i Peloratove sobe.
"Blis?" pozva on, i pokuca jo jednom.
Iznutra do njega dopre u kanje, a potom Blisin glas: "Da?"
"Mo ete li da doete na trenutak? Potrebna mi je va a pomo."
"Priekajte malo, samo da se doteram."
Trevizu je, kada se konano pojavila, izgledala doterana kao i uvek kada b
i je ugledao. On pomalo uzdrhta zbog nelagodnosti izazvane potrebom da je eka, bu
dui da mu je bilo sasvim svejedno hoe li biti doterana ili nee. Ali sada su bili pr
ijatelji i on odagna od sebe oseaj nelagode.
Osmehujui mu se ona ga upita krajnje ljubaznim glasom: " ta mogu da uinim za
vas, Trevize?"
Treviz joj pokaza rukom na ekran. "Kao to mo ete i sami videti, nadleemo jed
an po svemu sudei zdrav svet, sa prilino bujnom vegetacijom na njegovom kopnenom d
elu. Meutim, niti ima svetala na njegovoj nonoj strani, niti ikakvog zraenja koje b
i bilo proizvod napredne tehnologije. Molim vas, stoga, da oslu nete i ka ete mi ima
li ikakvih nagove taja postojanja ivotinjskih vrsta. U jednom trenutku, pomislio s
am da sam ugledao krda nekih ivotinja kako pasu - ali, dakako, nisam siguran. Mo da
, samo, ponovo pred sobom imate sluaj oveka koji vidi upravo ono to oajniki eli da vid
i."
Blis 'oslu nu'. Konano, neobino reit izraz pojavi se na njenom licu, i ona sa
op ti: "Oh, da! Bogat ivotinjski svet."
"Ima li sisara?"
"Vrlo verovatno."
"A ljudi?"
inilo se da je Blis sada jo jae usredsredila svoju pa nju. Proe jedan minut, p
a jo jedan, i ona se konano opusti. "Nisam sasvim sigurna. Povremeno mi se uini da
nazirem blesak razuma, dovoljno moan da bi se mogao pripisati ljudskim biima. Ali
s druge strane, javlja se tek povremeno i nedovoljno raspoznatljivo, tako da i j
a sama, mo da, oseam upravo ono to oajniki elim da osetim. Vidite..."
Ona za trenutak zastade, kao da razmi lja, i Treviz je postae jednim: "Pa?"
"Stvar je u tome", odgovori ona, " to mi se ini da sam otkrila ne to drugo. N
i ta, to bih bila u stanju da smesta prepoznam; ali te ko da bi moglo biti i ta drugo,
do li..."
Lice joj se ponovo zate e i ona nastavi da 'oslu kuje' sa jo veom usredsreeno u.
"Pa?" ponovo upita Treviz.
Ona se opusti. "Te ko da bi moglo biti i ta drugo, do li roboti."

"Roboti?!"
"Tako je, i ako mi je po lo za rukom da otkrijem njihovo prisustvo, morala
bih biti u stanju da otkrijem i prisustvo ljudi. Ali ljudi kao da dole nema."
"Roboti!" ponovo Treviz, namr tiv i se.
"Da", odvrati Blis, "I koliko sam u stanju da procenim, ima ih u poprilin
om broju."
43.
Pelorat, kada su ga upoznali sa novo u, uzviknu 'Roboti!' gotovo istim tono
m kao i Treviz. A onda se, jedva primetno nasme i: "Bio si u pravu, Golane, a ja s
am gre io to sam u tebe sumnjao."
"Ne seam da si ikada izra avao sumnju u mene."
"Oh, pa dobro, stari, nisam mislio da ka em da sam je izra avao. Samo sam, u
dubini du e, smatrao da gre imo to odlazimo s Aurore, tek tako odustav i od izgleda da
porazgovaramo s nekim pre ivelim robotom. Ali sada je oigledno da si znao da emo i
ovde sresti robote, i to u mnogo veem broju."
"Taman posla, Janove. Nisam znao; samo sam igrao na sreu... U svakom sluaj
u, Blis ka e da mentalna polja ovih robota dole nagove tavaju da su jo aktivni; meni
se, pak, ini da roboti ne mogu u potpunosti funkcionisati bez stalne ljudske brig
e i odr avanja. Kako, meutim, Blis nije u stanju da otkrije ljude, to i dalje traga
mo."
Pelorat se zami ljeno zagleda u ekran. "Kao da je sve naikano umama, a?"
"Najveim delom. Ali postoje i istine, najverovatnije stepe ili savane. Stv
ar je, meutim, u tome to nisam uspeo da uoim nijedan grad, niti bilo kakva svetla n
a nonoj strani planete, niti i ta osim postojanog toplotnog zraenja."
"Znai - dole nema ljudi?"
"I sam se to pitam. Blis je u kuhinji, poku ava da se usredsredi. Postavio
sam, sa svoje strane, pribli an osnovni meridijan za ovu planetu, tako da je sada
imamo u kompjuteru sa potpunom mre om podnevaka i uporednika; na osnovu toga, u s
tanju smo da odredimo geografsku visinu i irinu svake take na njoj. Blis raspola e i
nekom spravicom kojom se slu i kada god joj se uini da je u nekoj taki uoila neuobiaj
eno sna nu mentalnu aktivnost robota - ili, mo da, odblesak ljudske aktivnosti. Ta n
jena spravica povezana je sa kompjuterom, koji onda, sa svoje strane, bele i geogr
afske irine i visine svih taaka. Na kraju, nalo iemo mu da odabere najpogodniju meu nj
ima, i odredi najpovoljnije mesto za spu tanje."
Pelorat je izgledao uznemiren. "Da li je, Trevize, mudro prepustiti komp
juteru da o tome odlui?"
"A za to da ne, Janove? To je veoma pouzdan kompjuter. Pored toga, kada ne
postoji ni ta odreeno na osnovu ega bi sam doneo odluku, nema nieg ravog u oslanjanju
na procenu kompjutera - s tim, razume se, to je ne mora prihvatiti."
Pelorat se razvedri. "Ima neeg u tome, Golane. U nekim od najstarijih pre
danja pominju se upravo ljudi koji su donosili odluke na taj nain to su bacali koc
kice i uva avali ono to su im one pokazivale."
"Zar? Kako su to izvodili?"
"Na svakoj stranici kockice stajala je jedna jedina mogunost izbora - da,
ne, mo da, odlo iti, i tako dalje. Na kojoj god od tih mogunosti da se zaustavila bae
na kockica - uzimala se u obzir, naravno, samo njena gornja stranica - smatralo
se to savetom koji je valjalo poslu ati. Takoe su se koristili i lopticom stavljeno
m u neku vrstu inije, na ijim su rubovima bile ispisane razliite mogunosti. iniju bi
zavrteli i loptica bi velikom brzinom kru ila po njoj; konano, trebalo je slediti s
avet ispisan na mestu na kome bi se loptica konano zaustavila. Neki prouavaoci mit
ova smatraju da su to pre bile igre na sreu nego lutrija; meutim, prema mom mi ljenj
u, izmeu te dve stvari jedva da je bilo neke razlike."
"Na izvestan nain", slo i se Treviz, "na e biranje mesta gde emo se spustiti i
nije ni ta drugo do igra na sreu."
Blis sti e iz kuhinje ba na vreme da uje poslednje Trevizove rei, i pohita da
ga ispravi: "Ne na sreu, Trevize. Proverila sam nekoliko 'mo da' i jedno 'da' mest
o; spu tamo se na 'da'."
"A ta oznaava to 'da'?" upita Treviz.
"Uhvatila sam tanani odblesak ljudske misli. Nepogre ivo. Nema vi e nikakve

sumnje."

44.
Bilo je oigledno da je padala ki a: trava je jo bila vla na. Iznad njihovih gl
ava oblaci su brzo promicali, lagano se proreujui.
Daleka zvezda meko se spustila i zaustavila u neposrednoj blizini jednog
omanjeg umarka (u sluaju da se ponovo pojave divlji psi, pomisli Treviz, napola u
ali). Ono to im se ukaza pred oima delovalo je poput nekog pa njaka; dolazei, meutim,
sa vee visine, sa koje je pogled bio bolji i potpuniji, Trevizu se ono to je ugled
ao inilo kao itno polje, pro arano vonjacima - i ovog puta, u to vi e nije bilo nikakve
sumnje, tu su pasle i neke ivotinje.
Ipak, nije bilo nikakvih zgrada. Nieg ve takog - osim to su pravilna rasporeen
ost vonjaka i o tra odeljenost itnih polja sami po sebi, nepogre ivo, delovali kao del
o ljudskih ruku - ba kao da se tu nalazila i neka kratkotalasna prijemna stanica.
Nije li sve to, ipak, moglo biti delo robota, a ne ljudi?
Treviz stade da utke opasuje oru je. Ovog puta, postarao se da mu i atomski
pi tolj i neuronski bi budu krcati energijom. Za trenutak, on uhvati Blisin pogled
i zatade.
"Samo napred", ree ona. "Ne verujem da e vam biti potrebno, ali zar ne, ta
ko sam i pro li put mislila."
"Janove, eli li i ti da se naoru a ?" upita Treviz.
Pelorat sle e ramenima. "He, hvala ti. Zahvaljujui tvojoj fizikoj, kao i Bli
sinoj mentalnoj odbrani, ne oseam da mi preti ikakva opasnost. Mo da izgleda kukavik
i s moje strane da se skrivam u va oj zajednikoj senci, ali nekako stid ustupa mest
o zahvalnosti to kraj vas neu ni dospeti u polo aj da moram upotrebiti silu."
"Shvatam te", slo i se Treviz. "Ipak, nemoj se udaljavati od nas. Ukoliko
se Blis i ja razdvojimo, ostani ili s njom ili sa mnom; nemoj da te tvoja radozn
alost odvue nekuda."
"Ne treba da brinete, Trevize", prihvati Blis. "Ja u se pobrinuti za Pela
."
Treviz prvi zakorai iz broda. Vetar je bio o tar i pomalo hladnjikav posle
ki e, ali Trevizu je to, na neki nain, godilo. Po svoj prilici, bilo je neugodno to
plo i vla no pre no to je pala ki a.
Prvi dah na novoj planeti ispuni ga oseajem iznenaenosti. Miris kojim je o
vaj svet odisao bio je aroban. Znao je da svaka planeta ima svoj vlastiti vonj, p
o pravilu neobian i naje e neprijatan - mo da, upravo, stoga to je bio neobian. Ali nije
li ne to neobino moglo, istovremeno, biti i prijatno? Ili je, mo da, bila ista sluajnos
t to su na ovu planetu prispeli ba posle ki e, i u pogodno doba godine? Ma ta bilo po
sredi..."
"Doite", pozva on Blis i Pelorata. "Ovde napolju ba je prijatno."
Pelorat se pojavi i, trenutak potom, zakljui: "Zaista je prijatno. Da li
uvek ovako miri e?"
"Ne znam. Meutim, nije ni va no. Kroz nekoliko asova sasvim emo se navii na ov
aj miris: na a ula bie do te mere zasiena, da nikakav miris vi e neemo oseati."
"Ba teta", zakljui Pelorat.
"Trava je vla na", oglasi se Blis, sa prizvukom neraspolo enja u glasu.
"Zar na Gei ne pada ki a?" upita on, i tek to to izgovori, mlaz ute suneve sv
etlosti dopre do njih iz jedne poderotine u oblacima. "Uskoro e se potpuno razved
riti", dodade on.
"Pada", sa zaka njenjem odgovori Blis. "Ali mi to uvek unapred znamo, i im
amo vremena da se pripremimo."
" teta", primeti Treviz, "na taj nain gubite svu ar iznenaenja."
"U pravu ste", slo i se Blis. "Nastojau da se ubudue ne pona am kao kakva prov
incijalka."
Pelorat se obazre oko sebe i primeti, pomalo razoarano: "ini se da ovde ne
ma niega."
"Samo ti se tako ini", ispravi ga Blis. "Pribli avaju nam se iza one uzvi ice
." Ona uputi pogled prema Trevizu. "Smatrate li da bi trebalo da im poemo u susre
t?"
Treviz odmahnu glavom. "Ne. Prispeli smo ovamo prevaliv i poprilian broj pa

rseka. Neka oni prevale ostatak puta. Saekaemo ih ovde."

Samo je Blis bila svesna da se neko pribli ava, sve dok se iz pravca koji
im je naznaila, s druge strane kosine pojavi najpre jedna, pa potom druga i trea p
rilika.
"To je, ini mi se, za sada sve", pro apta Blis.
Treviz je radoznalo posmatrao do ljake. Mada nikada do tada nije video nij
ednog robota, u njemu nije bilo ni traka sumnje da upravo robote ima pred sobom.
Sve u svemu, imali su uobiajena ljudska oblija, i taj utisak pojaavala je injenica d
a, makar naizgled, nisu bili sazdani od metala. Tela robota bila su bezbojna i o
davala su privid mekoe, kao da su nainjeni od pli a.
Ali kako je mogao biti siguran da je taj utisak o mekoi tek privid? Trevi
za odjednom obuze neodoljiva elja da dodirne ta stvorenja koja su mu se pribli aval
a sa toliko samopouzdanja. Ukoliko je ovo zaista bio Zabranjeni Svet i ukoliko s
e jo ni jedan svemirski brod nije ovde spustio - u tom su sluaju i Daleka zvezda i
njena posada morali predstavljati ne to to roboti nikada ranije nisu iskusili. Pa
ipak, u njihovom stavu bilo je puno postojane izvesnosti, kao da upravo prolaze
kroz ne to na ta su ve odavno navikli.
Treviz se obrati svojim saputnicima tihim glasom. "Mo da emo ovde doi do oba
ve tenja do kojih ne bismo mogli doi nigde drugde u itavoj Galaksiji. Mo emo ih priupi
tati za polo aj Zemlje u odnosu na ovaj svet, i ukoliko im je to uop te poznato, zac
elo e nam i saop titi. Ko zna koliko su ve ova stvorenja stara, i ta su sve preturila
preko glave? Mogue je, ak, da izvuku obave tenja iz svojih vlastitih seanja. Imajte
to u vidu."
"S druge strane", primeti Blis, "mogue je, isto tako, da su nainjeni tek n
edavno, i da nemaju pojma ni o emu."
"Ili", dodade Pelorat, "mo da i znaju, ali nisu spremni da nam prenesu to t
o znaju."
"Sumnjam da bi nas odbili", usprotivi se Treviz, "osim ukoliko im to nij
e bilo nalo eno. Meutim, zbog ega bi im, uop te, takav nalog bio dat kada niko nije ni
slutio da emo doi ovamo?"
Na udaljenosti od oko tri metra od njih, roboti se konano zaustavi e. Nisu
progovorili ni re, niti su nainili ikakav dalji pokret.
Dr ei ruku na svom atomskom pi tolju i ne skidajui oi sa robota, Treviz upita B
lis: "Mo ete li odrediti imaju li neprijateljski stav prema nama?"
"Dozvolite mi, Trevize, da nemam nikakvih iskustava u pogledu njihovog m
entalnog ustrojstva; ali u svakom sluaju, ne uspevam da otkrijem ni ta neprijateljs
ko u njima."
Treviz skloni svoju desnu aku s oru ja, ali ostade na oprezu. Potom podi e le
vu ruku, dlanom prema robotima; nadajui se da e oni u tome prepoznati znak mirolju
bivih namera, on im se obrati: "Pozdravljam vas. Dolazimo na va svet kao prijatel
ji."
Robot koji je stajao u sredini lako klimnu glavom, izra avajui ne to to bi opt
imisti mogli uzeti i kao izraz dobrodo lice, i odgovori na pozdrav.
Trevizu zinu od zaprepa enja. U posvema njem meugalaktikom op tenju ovek nije mog
o ni zamisliti da bi se u neem toliko va nom moglo omanuti. Pa ipak, robot nije pro
govorio standardnim galaktikim jezikom, niti bilo kojim njemu bliskim. U stvari,
Treviz nije razumeo ni jednu jedinu re.
45.
Peloratovo iznenaenje nije bilo ni ta manje nego Trevizovo, ali u njegovom
glasu nalazio se i sasvim raspoznatljiv prizvuk ushienosti.
"Nije li to neobino?" upita on.
Treviz se okrete prema njemu i odvrati, vi e nego jetko: "Nema tu nieg neob
inog. isto brbljanje."
"Ni sluajno", usprotivi se Pelorat. "To je galaktiki jezik, mada veoma sta
r. Uspeo sam da razaznam tek nekoliko rei. Mo da ne bih, uop te, imao pote koa da ga raz
umem, kada bi to to je rekao bilo napisano. Ono to zbunjuje jeste njegov izgovor."
"Pa, ta je rekao?"
"Rekao je da nije uspeo da razume ono to si ti rekao."
"Nisam u stanju da razaberem ta je rekao", ume a se Blis, "ali mogu da oset

im da je zbunjen, to se sasvim sla e. To jest, ukoliko smem da se oslonim na svoja

tumaenja robotskih oseanja - i ukoliko uop te postoji ne to kao to su robotska oseanja."
Govorei veoma sporo, i ne bez te koa, Pelorat ree ne to, i sva tri robota namah
, istovremeno klimnu e.
" ta je sad bilo?" upita Treviz.
"Rekao sam im da se ne snalazim najbolje u njihovom jeziku, ali da u dati
sve od sebe", odgovori Pelorat. "Tra io sam samo malo strpljenja. Zaboga, stari d
ru e, ovo je fantastino zanimljivo!"
"Fantastino razoaravajue", proguna Treviz.
"Zna ", nastavi Pelorat, ne obazirui se, "svaka naseljena planeta, irom Gala
ksije, razvila je svoj vlastiti oblik galaktikog jezika, tako da postoji milion d
ijalekata, meusobno tek slabo razumljivih; svi su oni, meutim, dobili zajedniko jez
gro uspostavljanjem standardnog galaktikog jezika. Pod pretpostavkom da je ovaj s
vet ostao potpuno po strani itavih dvadeset hiljada godina, bilo je prirodno da s
e njegov jezik do te mere odvoji od govora ostatka Galaksije da postane, gotovo,
neki sasvim drugi jezik. Razlog da se to ne dogodi mo e biti samo jedan: da dru tve
ni sistem ovog sveta u celosti zavisi od robota, koji su u stanju da razumeju sa
mo onaj jezik koji je bio u upotrebi kada su oni nastali. Budui da se, po svoj pr
ilici, u robotima od tada nije ni ta promenilo, ni jezik kojim se slu e nije do iveo n
ikakve promene. I tako, ono to sada imamo pred sobom samo je jedan, iako veoma, v
eoma star, oblik galaktikog jezika."
"Dobar primer", primeti Treviz, "kako jedno robotizovano dru tvo prestaje
da se razvija, i kako konano, po svemu sudei, poinje da propada."
"Ali drago moje mome", ponovo se usprotivi Pelorat, "to to svoj jezik zadr a
va srazmerno nepromenjenim jo nije pouzdan znak da je neko dru tvo na putu propasti
. Postoje u svemu tome i neke prednosti. Dokumenti koji se uvaju stoleima i mileni
jumima zadr avaju svoje puno znaenje i doprinose dugovenosti i veoj va nosti istorijski
h zapisa. irom Galaksije, jezik carskih edikata ve poinje da zvui nepodesno."
"A da li ti poznaje ovaj prastarogalaktiki?"
"Ne mogu rei, Golane, da ga ba poznajem. Zahvaljujui, meutim, svom prouavanju
prastarih mitova i predanja, uspeo sam da pone to pohvatam. Renik nije potpuno dru
gaji, ali je drugaije modelovan; tu su i idiomatski izrazi koje mi vi e ne koristimo
, a i izgovor je, kako ve rekoh, osetno drugaiji. Mogu da na sebe preuzmem ulogu t
umaa, ali daleko od pouzdanog."
Treviz zvuno uzdahnu. "ak i maleni osmeh sree jo je bolji nego nikakav. Nast
avi, Janove."
Pelorat se okrenu prema robotima, zastade za trenutak, a onda se ponovo
obrati Trevizu. " ta bi trebalo da ih upitam?"
"Gaaj po sred srede. Pitaj ih gde se nalazi Zemlja."
Pelorat se ponovo obrati robotima, govorei sporo i pa ljivo, i obilno se, p
ri tom, slu ei rukama.
Roboti se meusobno zgleda e i ispusti e nekoliko zvukova. Onaj u sredini ree p
otom ne to Peloratu, koji mu odgovori, irei ruke kao da raste e nekakvu gumu. Robot po
tom ponovo uze re, govorei sporo i pa ljivo, ba kao i Pelorat maloas.
Pelorat se, najzad, ponovo okrenu prema Trevizu. "Nisam sasvim siguran d
a sam uspeo da im prenesem znaenje rei 'Zemlja'. Imam utisak da misle da se raspit
ujem za neku oblast na njihovoj planeti, i ka u mi da takva oblast ovde ne postoji
."
"Da li su, Janove, pomenuli kako se zove njihova planeta?"
"Najvi e do ega sam mogao da doprem jeste utisak da koriste naziv 'Solarija
'."
"Da li si ikada u svojim predanjima nai ao na to ime?"
"Nisam... Ali nisam bio nai ao ni na Auroru."
"Dobro, upitaj ih onda da li postoji negde na nebu, meu zvezdama, mesto k
oje oni nazivaju 'Zemljom' - i poka i im prstom nagore."
Jo jedna razmena rei, i konano se Pelorat opet okrete i saop ti: "Sve to od nj
ih mogu da izvuem, Golane, jeste da nema nikakvih mesta gore, na nebu."
"Upitaj ih", predlo i Blis, "koliko su stari; ili bolje, koliko dugo obavl
jaju svoje funkcije."
"Ne znam kako da im prenesem znaenje rei 'funkcija'", odgovori Pelorat odm

ahujui glavom. "U stvari, nisam siguran ni kako se ka e 'koliko star'. Kao to vidite
, prava sam beda od tumaa."
"Uini najvi e to mo e , Pele, dragi", obodri ga Blis.
Jo nekoliko razmena rei, i Pel saop ti: "Ka u da svoje funkcije obavljaju dvad
eset est godina."
"Dvadeset est godina?" Treviz promrmlja zgaeno. "Jedva da su stariji od va
s, Blis."
Blis odvrati, s iznenadnim prizvukom ponosa u glasu: "Pa, ako se uzme...
"
"Znam, znam. Vi ste Gea, koja je hiljadama godina stara... U svakom sluaj
u, ovi roboti ne mogu govoriti o Zemlji iz linih seanja, i podaci sme teni u njihove
memorije, oigledno se ne odnose ni na ta to im ne bi bilo neophodno da bi mogli fu
nkcionisati. Iz tog razloga ni ne znaju ni ta o astronomiji."
"Mo da", natuknu Pelorat, "negde na planeti postoje i neki drugi roboti, i
z najdaljih vremena?"
"Sumnjam", primeti Treviz, "ali ipak ih pitaj Janove, ukoliko si u stanj
u da im tano prenese
ta eli ."
Ovog puta razgovor sa robotima potraja znatno du e. Pelorat ga najzad prek
ide, zacrvenjenog lica i neraspolo en.
"Golane", ree on, "deo onoga to ka u nisam sasvim u stanju da razaberem, ali
koliko sam uspeo da shvatim, stariji roboti koriste se za fizike poslove i ne zn
aju, zapravo, ni ta. Da pred nama, umesto ovih stvorenja, stoje ljudska bia, na osn
ovu onoga to govore, i kako govore, zakljuio bih da se prema starijim robotima odn
ose sa prezirom. Ova trojica su kuni roboti, kako sami ka u, i nije im dozvoljeno d
a ostare pre nego to im se obezbedi zamena. Oni su ti koji znaju sve to je potrebn
o - to su njihove rei, ne moje."
"Ne znaju ba mnogo", promumla Treviz, "Ili bar ne znaju ni ta o onome to nas
zanima."
"Sada mi je zaista ao", uzdahnu Pelorat, " to smo sa toliko urbe oti li s Auro
re. Da smo prona li nekog pre ivelog robota tamo, a sigurno bismo ga prona li, budui da
je onaj na koga sam nai ao jo odavao znake ivota, mogli smo ne to saznati o Zemlji iz
njegovih linih seanja."
"Pod uslovom, Janove, da su mu seanja ostala netaknuta", dopuni ga Treviz
. "U svakom sluaju, mo emo, ukoliko ustreba, ponovo da odemo tamo, bez obzira na on
aj opor podivljalih pasa... Ali ako su ovi roboti ovde stari tek nepune tri decen
ije, moraju jo postojati oni koji su ih nainili - a to bi, da se tako izrazim, mog
la biti jedino ljudska bia." On se okrenu prema Blis. "Jeste li sigurni da ste...
"
Ona mu, meutim, naglim pokretom ruke nalo i da zauti. Na licu joj je stajao
napet i zami ljen izraz. "Upravo dolazi", saop ti im ona najzad, gotovo apatom.
Treviz se okrenu licem prema kosini, i tamo se zaista, najpre se lagano
uspinjui a potom zapuujui prema njima, ukaza jedna, nedvosmisleno ljudska prilika. o
vekovo lice bilo je bledo, kosa svetla i dugaka, sa blagim uvojcima koji su se sp
u tali prema ramenima. Izraz lica bio mu je ozbiljan, ali istovremeno, mladalaki. O
bna ene ruke i noge nisu izgledale previ e mi iave.
Roboti se malo razmako e, i on stade izmeu njih.
Potom progovori zvonkim, prijatnim glasom, i njegove rei, mada pomalo arh
aine, bile su izgovorene na standardnom galaktikom, i stoga sasvim razumljive.
"Pozdravljam vas, lutalice iz svemira", obrati im se on. " ta elite od moji
h robota?"
46.
U ovom trenutku, Treviz se ba ne proslavi. Sve to je uspeo da promuca - bi
lo je: "Govorite galaktikim?"
"A to da ne, s obzirom da nisam mrtav?" odvrati Solarijanac, smrknuto se
osmehnuv i.
"Ali - ovi?" Treviz pokaza prema robotima.
"Oni su roboti. I oni, dakle, kao i ja, govore na im jezikom. Meutim, ja sa
m Solarijanac, i kako do mene dopiru odlomci hipersvemirskih veza izmeu svetova v
eoma udaljenih odavde, to sam, kao i moji prethodnici, nauio va nain govora. Moji p

rethodnici ostavili su mi opise va eg jezika, ali do mene i dalje dopiru nove rei i
izrazi, koji se tokom vremena menjaju kao da vi, Iseljenici, mada umete da krot
ite svetove, ne umete da ukrotite vlastiti govor. Ali zbog ega ste, uop te, iznenaen
i to razumem va jezik?"
"Naravno, ne bi trebalo da budem", odgovori Treviz. "Izvinjavam se zbog
toga. Prosto, razgovarajui sa robotima, nisam oekivao da u na ovom svetu uti i stand
ardni galaktiki."
Dok je govorio, sve vreme je pruavao Solarijanca. ovek je na sebi imao tan
ku, belu tuniku, koja mu je slobodno padala sa ramena, sa irokim prorezima za ruk
e. Tunika je spreda bila otvorena, otkrivajui obna ene grudi i pregau oko bedara. S
izuzetkom para lakih sandala, na sebi nije imao ni ta vi e.
Trevizu odjednom proe glavom da nije u stanju da odredi Solarijanev pol da li pred sobom ima mu karca ili enu. Grudi su, istina, bile mu ke, ali prsa su mu b
ila bez malja, i ispod pregae nije se nazirao nikakav istaknutiji deo tela.
Treviz se okrete prema Blis i obrati joj se tihim glasom: "I ovo je mo da
robot, mada veoma nalik ljudskom biu, i...
Blis odvrati, jedva pokreui usne: "Um mu je ljudski, ne robotski."
Solarijanac se ponovo obrati Trevizu. "Niste mi odgovorili na moje prvob
itno pitanje. Izvinuu vas zbog tog propusta, i pripisau ga va oj iznenaenosti. Pitam
vas stoga ponovo, i ovog puta oekujem da mi odgovorite. ta ste eleli od mojih robot
a?"
"Mi smo putnici", odgovori Treviz, "kojima su potrebna obave tenja u pogle
du pravca na eg daljeg puta. Zatra ili smo od va ih robota obave tenja koja bi nam mogla
biti od pomoi, ali oni nisu znali ni ta da nam ka u."
"Kakva su vam to obave tenja potrebna? Mo da bih vam ja mogao biti od pomoi."
"Poku avamo da ustanovimo gde se nalazi Zemlja. Da li to, mo da, vi znate?"
Solarijanac izvi obrve. "Pomislio sam da u prvi predmet va e radoznalosti b
iti ja sam. Pru iu vam to obave tenje, premda ga niste tra ili. Ja sam Sarton Bander, i
vi se sada, trenutno, nalazite na Banderovom imanju, koje se prote e u svim pravc
ima odavde, dokle god vam pogled se e, pa i dalje. Ne mogu da ka em da ste dobrodo li
ovde, jer ste dolazei ovamo naru ili jedno stoletno pravilo. Vi ste prvi Iseljenici
koji su stupili na tle Solarije posle mnogo hiljada godina, i kako se ispostavl
ja, do li ste ovamo da biste se obavestili koji je najbolji put do jednog drugog s
veta. Nekada, u starim danima, Do ljaci, bili biste uni teni im biste se pojavili na
vidiku."
"Bio bi to varvarski nain postupanja sa ljudima koji ne misle, niti donos
e, ikakvo zlo", odvrati Treviz obazrivo.
"Sla em se, ali kada god pripadnici nekog sveta koji nastoji da se to vi e pr
o iri stupe na neki miroljubiv i sreen svet, uvek su mogue nevolje. Dok smo od takvi
h nevolja zazirali, bili smo spremni da uni timo one koji dolaze im se pomole. Meuti
m, kako vi e nemamo razloga da strahujemo, spremni smo, kao to vidite, da razgovara
mo."
"Veoma cenim obave tenje koje ste nam dali od svoje volje", odgovori Trevi
z, "ali propustili ste da mi pru ite odgovor na pitanje koje sam vam postavio. Sto
ga u ga ponoviti. Mo ete li nam rei gde se nalazi Zemlja?"
"Pod 'Zemljom', pretpostavljam, imate u vidu svet na kome su ponikli lju
di i veliki broj razliitih biljnih i ivotinjskih vrsta." I on graciozno izmahnu ru
kom, kao da eli da obuhvati sve to ih okru iva e.
"Tako je, upravo to imam u vidu, gospodine."
Neobian izraz odbojenosti javi se na Solarijanevom licu, i on zatra i: "Moli
m vas, ukoliko vam je ve neophodna neka forma obraanja, obraajte mi se, jednostavno
, sa 'Banderu'. I nemojte mi se obraati nikakvom reju koja bi trebalo da sadr i nazn
aku mog pola. Ja nisam ni mu karac, ni ena. Ja sam celost."
Treviz potvrdno klimnu (ipak je bio u pravu). "Kako god vi elite, Banderu
. Gde se, dakle, nalazi Zemlja, planeta sa koje smo svi mi potekli?"
"Ne znam", odgovori Bander. "U stvari, ni ne elim da znam. ak i kada bih z
nao, ili bio u stanju da ustanovim, to vam, ipak, ne bi ni ta znailo, jer Zemlja, k
ao svet, vi e ne postoji... Ah", nastavi on, ire i ruke, "sunce je tako prijatno. Ne
izlazim ba esto na povr inu, a pogotovo ne izlazim kada nema sunca. Poslao sam robot
e da vas pozdrave, jer je u tom asu sunce bilo za oblacima. Izi ao sam po to su se ob

laci razi li."

"Zbog ega Zemlja vi e ne postoji kao svet?" Treviz nije odustajao, mada je
oekivao da jo jednom uje priu o radioaktivnom zagaenju.
Bander, meutim, kao da preu pitanje, ili u stvari, kao da ga ravnodu no odlo i
na stranu. "Duga je to pria", odgovori on. "Rekoste, maloas, da dolazite ovamo be
z ikakvih ravih namera?"
"Tako je."
"Zbog ega, onda, dolazite naoru ani?"
"Puka predostro nost. Nismo znali na ta smo mogli naii."
"Nije ni va no. Te va e spravice ne predstavljaju nikakvu opasnost za mene.
Ipak, radoznao sam. Dosta sam, razume se, slu ao o va em oru ju, i o va oj neobinoj istor
iji koja se u tolikoj meri oslanja na oru je. Pri svemu tome, nikada jo nisam video
neko oru je. Mogu li da pogledam va e?"
Treviz odstupi, korak ili dva. "Bojim se da ne mo ete."
Izgledalo je kao da se Bander zabavlja. "Zamolio sam vas, samo iz utivost
i. Nisam ni morao da vam zatra im dozvolu."
On ispru i ruku i iz futrole koja se nalazila na Trevizovom desnom boku iz
lete atomski pi tolj; za njim, odmah potom, poe i neuronski bi, izmigoljiv i iz futrol
e na Trevizovom levom boku. Treviz uini poku aj da ih zadr i, ali mu ruke ostado e nepo
kretne, kao da su vezane vrstim, elastinim trakama. I Blis i Pelorat krenu e da mu p
omognu, ali zastado e kao ukopani: bilo je jasno da ih je ne to spreavalo da se pomer
e.
Bander im dobaci: "Ne poku avajte da se ume ate. Neete uspeti." Oba oru ja slet
e e mu u ruke i on ih stade pa ljivo zagledati. "Ovo ovde", ree on, pokazujui na pi tolj
, "po svemu sudei je mikrotalasni oda ilja koji izaziva veoma veliku toplotu, razara
jui pri tom svako tkivo koje u sebi sadr i vodu. Drugo je ne to tananije izrade, i mo
ram priznati da nisam u stanju ve na prvi pogled da ustanovim na koji se nain njim
e valja slu iti. Meutim, budui da niti mislite, niti donosite neko zlo, oru je vam nee
biti ni potrebno. U stanju sam, i to u i uiniti, da ispraznim energetsko punjenje
iz oba va a oru ja, to e ih uiniti sasvim ne kodljivim - osim ukoliko ne naumite da ih up
otrebite kao mouge, a za tu svrhu, meutim, bila bi krajnje nezgrapna."
Solarijanac ra iri prste i oba oru ja ponovo zaplovi e kroz vazduh, ovog puta
natrag prema Trevizu, konano se glatko, zaustaviv i u svojim futrolama.
Treviz, osetiv i da su mu i samom ruke slobodne, pote e pi tolj; nije, meutim,
imalo nikakve svrhe da poku a da ga upotrebi. Obara je mlitavo visio, a energetska
patrona je, oigledno, bila sasvim ispra njena. Potpuno isto bilo je i sa neuronskim
biem.
On podi e pogled prema Banderu, koji mu osmehujui se klimnu. "Savr eno ste be
spomoni, Do ljae. Isto ovako lako, ukoliko bih to po eleo, mogao bih uni titi i va brod,
i naravno, sve vas."
POD ZEMLJOM
47.
Treviz je stajao kao skamenjen. Nastojei da di e prirodno, on se okrenu pre
ma Blis.
Blis je stajala nepomino, za titniki obujmiv i Pelorata oko pasa, i po svemu s
udei, bila je savr eno spokojna. Ona mu se jedva primetno nasme i, i jo manje primetno
klimnu.
Treviz se ponovo okrenu prema Banderu. Protumaiv i Blisin znak kao izraz sa
mouverenosti, i svesrdno se nadajui da je nije pogre no razumeo, on mrgodno upita:
"Kako ste to izveli, Banderu?"
Bander se nasme i, oigledno veoma dobro raspolo en. "Recite mi, Do ljaii, verujet
e li u arolije? U magiju?"
"Ne, ne verujemo, Solarijaniu", prasnu Treviz.
Blis blago povue Treviza za rukav i pro apta: "Nemojte ga izazivati. Opasan
je."
"To i sam vidim", odvrati Treviz, s mukom nastojei da govori tihim glasom
. "Pa, u tom sluaju preduzmite ne to."
Jedva ujnim glasom, Blis mu odgovori: "Ne jo . Bie manje opasan ukoliko se b

ude oseao bezbednim."

Bander ne obrati nikakvu pa nju na aputanja meu Do ljacima. On se nehajno okre
te, kao da namerava da se udalji, i roboti se smesta razmako e, da mu oslobode put
.
Trenutak kasnije se osvrnu i pozva ih mlitavim pokretom prstiju. "Hajde.
Poite sa mnom. Sve troje. Ispriau vam jednu priu koja vas mo da nee zanimati, ali koja
mene i te kako zanima." I on krenu, pomalo opu tenim koracima.
Treviz za trenutak ostade nepomian, kao da se premi lja ta mu valja preduzet
i. Blis se, meutim, pokrenu, i pritisak njene ruke nagna Pelorata da i on poe. Naj
zad, i Treviz se pokrenu; jedini drugi izbor bio mu je da ostane gde je, u dru tvu
sa robotima.
"Ukoliko bi Bander bio voljan da nam ispria tu priu koja nas mo da nee zanima
ti..." zapoe Blis usrdno.
Bander se naglo okrete i pomno zagleda u Blis, kao da je po prvi put zai
sta svestan njene prisutnosti. "Vi ste enska polovina oveka", upita on, "je li tak
o? Manja polovina?"
"Slabija polovina, Banderu. U pravu ste."
"Onda su, znai, ova dvojica mu ka polovina oveka?"
"Da, tako je."
"Jeste li ve imali dece, eno?"
"Zovem se Blis, Banderu. Jo nisam imala dece. A ovo je Treviz. I ovo je P
el."
"Koji e od ove dvojice mu karaca deliti s vama, kada vam doe vreme? Mo da oboj
ica? Ili nijedan?"
"Pel, on e sa mnom deliti, Banderu."
Bander usmeri svoju pa nju na Pelorata. "Kako vidim, imate belu kosu?"
"Tako je", prihvati Pelorat.
"Je li oduvek bila takve boje?"
"Nije, Banderu, takva postaje s godinama."
"A koliko vam je godina?"
"Pedeset dve, Banderu", odgovori Pelorat, i odmah urno dodade: "Raunajui po
Standardnom Galaktikom Kalendaru."
Bander nastavi da hoda (prema nekom usamljenom majuru, pomisli Treviz),
ali sada znatno sporije. "Ne znam koliko traje jedna Standardna Galaktika Godina"
, ree on, "ali pretpostavljam da joj se du ina ne razlikuje suvi e od na e. A koliko ete
godina imati, Pel, kada vam doe vreme da umrete?"
"Ne bih to umeo da vam ka em. Mo da u po iveti jo jedno trideset godina."
"Znai, osamdeset dve godine. Kratak vek, i podeljen na odseke. Prsto never
ovatno, pa ipak, i moji davni preci bili su poput vas, i iveli su na Zemlji... Meu
tim, neki meu njima napustili su Zemlju da bi oko drugih zvezda zasnovali nove sv
etove, brojne i dobro organizovane."
Treviz mu doviknu: "Ne brojne. Samo pedeset."
Bander usmeri svoj oholi pogled prema Trevizu. inilo se kao da mu raspolo e
nje je splasnulo. "Treviz. Ime vam je Treviz."
"Golan Treviz mi je puno ime. Rekoh da je bilo samo pedeset svetova Vasi
onaca. Na i se, meutim, broje u milionima."
"Znai, poznata vam je pria koju sam eleo da vam ispriam?" upita Bander blago
.
"Ukoliko pria govori o tome da je, nekad, bilo pedeset svetova Vasionaca
- poznata nam je."
"Mi ne raunamo samo u brojkama, mali polu-ovee", odvrati Bander. "Uzimamo,
takoe, u obzir njihova svojstva. Bilo ih je pedeset, zaista, ali takvih pedeset d
a se ni svi va i milioni svetova, uzeti zajedno, ne bi mogli meriti ni sa jednim j
edinim meu njima. A Solarija je bila ba pedeseta, i sledstveno tome, najvea od svih
. Solarija je bila u tolikoj meri ispred svih ostalih svetova Vasionaca - koliko
je i svaki od njih isprednjaio u odnosu na Zemlju.
Samo smo mi na Solariji nauili kakvim ivotom valja iveti. Mi se nismo okupl
jali u gomile i krda poput ivotinja, kao to su to ljudi inili na Zemlji, ili na dru
gim svetovima, pa ak i na drugim svetovima Vasionaca. iveli smo svaki zasebno, sa
robotima koji su nam slu ili, stupajui elektronskim putem u meusobni dodir onoliko es

to koliko bismo to sami po eleli, samo veoma retko izlazei fiziki jedan pred drugog.
Pro lo je ve mnogo godina otkako nisam, kao sada sa vama, bio u neposrednoj blizin
i ljudskih bia; ali na kraju krajeva, vi ste samo polu-ljudi i va a prisutnost, sle
dstveno tome, niim ne ograniava moju slobodu, ni ta vi e nego to bi je ograniavala neka
krava, ili recimo, neki robot.
Pa ipak, i mi sami smo nekad bili polu-ljudi. Nije va no na koji smo nain p
ostigli punu slobodu; nije va no kako smo postali jedini gospodari bezbrojnih robo
ta; sloboda nikada nije potpuna. Da bi se obezbedio podmladak, bila je potrebna
saradnja dva pojedinana bia. Bilo je, dakako, mogue staviti na raspolaganje spermat
ozoidne i jajne elije, nakon ega bi proces oploavanja i daljeg embrionskog rasta go
tovo automatski usledio. Bilo je, takoe, mogue da se novoroene dalje razvija pod bri n
om negom robota. Sve je to moglo biti uinjeno, ali polu-ljudi nisu bili voljni da
se odreknu u ivanja koje je pratilo prirodno oploavanje. Posledica toga bile su iz
opaene emocionalne veze, i sloboda je zamenjivana ropstvom. Shvatate li, sada, zb
og ega smo to morali promeniti?"
"Ne, Banderu", odgovori Treviz, "budui da mi ne merimo slobodu va im merili
ma."
"To je zbog toga to ne shvatate ta je stvarno sloboda. Oduvek ste iveli u k
rdima, i poznajete samo nain ivota koji vas je sve vreme nagonio da, ak i u najsitn
ijim stvarima, podredite svoju volju volji drugih, ili to je podjednako zlo, tro ei
se u borbi da tuu volju podredite svojoj. Kako je, uop te, pri tome, mogue biti slob
odan? Sloboda ne postoji, ukoliko niste u mogunosti da ivite onako kako elite! Ba on
ako kako elite!
A onda je ponovo nastupilo doba kada su ljudi, u rojevima, poeli da napu ta
ju prvobitnu planetu, da u gomilama tumaraju svemirom. Neki meu Vasioncima, koji
nisu iveli u krdima poput Zemljana, ali koji su, ipak, iveli u manjim skupinama, p
oku avali su da se s njima nadmeu.
Mi, Solarijanci, nismo. Odmah smo uoili da ivljenje u krdima vodi u neizbe a
n orsokak. Si li smo, stoga, pod zemlju i prekinuli sve veze sa ostatkom Galaksije.
Bili smo odluni u tome da po sveku cenu ostanemo ono to jesmo. Usavr ili smo robote
i oru ja kako bismo bili u mogunosti da za titimo naizgled pustu povr inu na e planete,
i u tome na zadivljujui nain uspeli. Brodovi su pristizali, ali bi smesta bili uni t
eni, i uskoro ih vi e nije ni bilo. Preovladalo je uverenje da je planeta pusta, i
ubrzo je bila sasvim zaboravljena - kao to smo se i nadali da e biti.
U meuvremenu, pod zemljom, uznastojali smo da re imo svoje probleme. Oprezn
o smo, beskrajno pa ljivo, radili na prilagoavanju svojih gena. Imali smo proma aja,
ali i uspeha, i svoja dalja nastojanja gradiili smo upravo na tim uspesima. To n
am je uzelo mnoga stolea, ali smo konano postali celovita ljudska bia, sadr ei u jedno
m istom telu i mu ko i ensko naelo, po vlastitoj volji donosei sami sebi potpun u itak,
i kada bismo to po eleli, stvarajui ve oploena jaja ca i prepu tajui dalji razvoj embrio
a bri ljivoj nezi robota."
"Hermafroditi", oglasi se Pelorat.
"Tako to nazivate u svom jeziku?" upita Bander ravnodu no. "Nisam nikad uo
tu re."
"Hermafroditizam dovodi evoluciju u orsokak", ree Treviz. "Svako dete je g
enetska kopija svog hermafroditskog roditelja."
"Ma hajdete", usprotivi se Bander. "Vi, oigledno, evoluciju smatrate neki
m nasuminim procesom. Meutim, mi smo u stanju da svoju decu uobliavamo prema vlasti
tim eljama. U stanju smo, ipak, da menjamo i prilagoavamo gene - to povremeno i inim
o... Ali evo, ve smo u blizini mog stani ta. Uimo, dan je ve prilino odmakao. Sunce vi e
ne greje dovoljno i tamo dole bie nam mnogo ugodnije."
Oni proo e kroz jedna vrata na kojima nije bilo nikakve brave, ali koja se
otvori e im su nai li i ponovo zatvori e po njihovom ulasku. Nije bilo nikakvih prozora
, ali tek to se nao e u prostoriji nalik na neku peinu zidovi poe e da svetlucaju i ubrz
o stado e luiti blistavu svetlost. Pod je bio nezastrt, ali je bio mek i ugibao se
pod nogama. U sva etiri ugla prostorije stajao je po jedan robot, bez ikakvog pok
reta.
"Ovaj zid", objasni Bander pokazujui na zid nasuprot vratima, koji se ba n
i po emu nije razlikovao od ostalih zidova, "predstavlja moj vizioekran. Preko nj
ega uspostavljam vidni kontakt s ovim svetom, ali to ni na koji nain ne ograniava

moju slobodu, jer me ni ta, protivno mojoj volji, ne mo e nagnati da se njime poslu im
."
"Isto tako", primeti Treviz, "ne mo ete nagnati nikog drugog da se poslu i s
vojim, ukoliko elite da ga vidite a on to ne eli."
"Nagnati?" odvrati Bender oholo. "Neka svako postupa onako kako mu se sv
ia, ukoliko to znai da i ja mogu postupati kako mi se dopada. Molim vas, ipak, ima
jte u vidu da mi ne upotrebljavamo oznake pola kada govorimo jedan o drugom."
U prostoriji se nalazila samo jedna stolica, okrenuta prema vizioekranu,
i Bander sede na nju.
Treviz se obazre oko sebe, kao da oekuje da e jo neka stolica izniknuti iz
poda. "Mo emo li i mi da sednemo?" upita on.
"Naravno, samo izvolite", odgovori Bander.
Sme ei se, Blis sede na pod. Pelorat joj se pridru i, ali Treviz tvrdoglavo o
stade da stoji.
"Recite mi, Banderu", upita Blis, "koliko ljudskih bia ivi na ovoj planeti
?"
"Recite Solarijanaca, Blis, polu- eno. Izraz 'ljudsko bie' postao je neist z
ahvaljujui injenici da polu-ljudi sebe tako nazivaju. Mogli bismo da sebe nazivamo
sve-ljudima, ali je to pomalo nezgrapan izraz. Prema tome, izraz, 'Solarijanci'
, sasvim odgovora."
"Pa, onda, koliko Solarijanaca ivi na ovoj planeti"
"Nisam sasvim siguran. Mi sebe ne prebrojavamo. Ipak, mo da, dvanaest stot
ina."
"Samo dvanaest stotina na itavoj planeti"
"Punih dvanaest stotina. Opet merite samo brojkama, dok mi imamo u vidu
svojstva... Ni znaenje slobode ne shvatate. Kada bi samo jedan jedini meu postojeim
Solarijancima osporio moju potpunu vlast nad mojom zemljom, ili nad ijednim od
mojih robota, ili ivih stvorova ili predmeta u mom posedu, on bi, istovremeno, ug
rozio i samu moju slobodu. Budui, dakle, da i drugi Solarijanci postoje, i najman
ji izgledi za ugro avanje neije slobode moraju biti otklonjeni - a to se ini na taj
nain to se do te mere meusobno udaljujemo da nikakav kontakt, praktino, nije ni mogu.
Solarija, otud, dvanaest stotina Solarijanaca smatra merom veoma bliskoj idealn
oj. Jer ukoliko bi nas bilo vi e - na a sloboda bila bi osetno ograniena, a to bi bil
o nepodno ljivo."
"To, pretpostavljam, znai da se vodi rauna o svakom novoroenetu i o svakom u
miruem?" iznenada se ume a Pelorat.
"Razume se. Tako bi moralo biti na svakom svetu s uravnote enom populacijo
m - mo da ak i na va em."
"I kako je, po svemu sudei, smrt ovde retkost - retkost, sledstveno tome,
mora biti i pojava novoroenadi?"
"Upravo tako."
Pelorat klimnu i zauta.
"Ono to me zanima", preuze re Treviz, "jeste kako ste izveli da moje oru je
leti kroz vazduh. To mi niste objasnili."
"Pa, kao obja njenje sam vam ponudio arolije, odnosno magiju. Odbijate li d
a prihvatite takvo obja njenje?"
"Naravno da odbijam. Za ta me vi to smatrate?"
"Da li biste, u tom sluaju, kao obja njenje mogli prihvatiti naelo o ouvanju
energije, i neophodnoj meri, entropiju?"
"To, svakako. Mada, duboko sumnjam da ste, ak i tokom svih dvadeset hilja
da godina koje ste imali na raspolaganju, bili u stanju da u pogledu i jednog i
drugog bilo ta izmenite."
"Nismo ni morali, polu-ovee. Ali razmislite. Tamo napolju je sunce." On nai
ni onaj isti, neobino graciozan pokret rukom, kao da ukazuje na sunevu svetlost sv
uda oko njih. "Postoje, meutim, i senke. Na suncu je toplije nego u senci, ali za
grejani vazduh sa osunanih delova slobodno zalazi u senovite delove."
"Govorite mi ono to i sam znam", proguna Treviz.
"Ali mo da ba iz tog razloga, budui da to dobro znate, vi e o tome ni ne razmi l
jate. Dakle, tokom noi povr ina Solarije toplija je od bilo ega to se nalazi s one st
rane njene atmosfere, te se na taj nain njena toplota sa povr ine nesmetano izliva

u svemir."
"To mi je, takoe, poznato."
"Pored toga, bilo danju bilo nou, u unutra njosti planete toplije je nego n
a njenoj povr ini. Toplota se, shodno tome, nesmetano, iz unutra njosti kree prema po
vr ini. Pretpostavljam da vam je i to poznato."
"I, ta sa svim tim, Banderu?"
"Strujanje toplote od toplijeg prema hladnijem, shodno drugom zakonu ter
modinamike, mo e se iskoristiti."
"Teorijski, to je tano; meutim, suneva svetlost je veoma rastresita, toplot
a na povr ini planete to je jo i vi e, a stepen kojim se toplota iz unutra njosti plane
te oslobaa i pristi e na njenu povr inu gotovo je zanemarljiv. Koliina tog toplotnog s
trujanja, koju bi bilo mogue zauzdati ne bi, najverovatnije, bila dovoljna ni da
pokrene kamiak."
"To, ipak, zavisi od toga ime se slu ite da biste to postigli", primeti Ban
der. "Sredstvo koje smo u te svrhe razvijali tokom vi e hiljada godina veoma je de
jstveno, i ne predstavlja ni ta drugo do jedan odreeni deo na eg mozga."
Bander zadi e kosu s obe strane ramena, pokazujui delove lobanje iza u iju. O
n okrenu glavu ulevo, pa udesno; iza svakog uveta stajala je izboina veliine i obl
ika koko ijeg jajeta.
"Taj deo mog mozga, i njegovo odsustvo u vas, upravo je ono to ini razliku
izmeu vas i jednog Solarijanca."
48.
Treviz bi tu i tamo uputio po koji pogled prema Blis, ali se inilo da je
ona u celosti bila usredsreena na Bandera. Treviz postade gotovo sasvim siguran d
a shvata ta se upravo dogaa.
inilo se, naime, da Bander, uprkos svoj svojoj odanosti slobodi, jednosta
vno nije uspevao da odoli prilici koja mu se ukazala. Nije mu nikako bilo mogue d
a vodi razgovor sa robotima, pretvarajui se da ih, u intelektualnom smislu, dr i se
bi ravnima; jo manje je to mogao sa pripadnicima ivotinjskog sveta. Da razgovor vo
di sa svojom sabraom, drugim Solarijancima, ne bi mu priinjavalo nikakvo zadovoljs
tvo - uostalom, bilo kakvo op tenje sa njima ove vrste delovalo bi uvek iznueno, ni
kad prirodno.
to se Treviza, Blis i Pelorata tie, mogue je da su se oni Banderu inili polu
-ljudima, i mogue je da u njima nije video nikoga ko u veoj meri nego to bi to bio
sluaj s nekim robotom ili nekim jarcem naru ava njegovu slobodu; meutim, oni su mu u
intelektualnom smislu bili ravni (ili, bar, gotovo ravni), i mogunost da sa njim
a razgovara predstavljala je za njega luksuz kakav nikada ranije nije bio u pril
ici da sebi priu ti.
Nije otud, mislio je Treviz, bilo nimalo udno to se tako dobrostivo pona ao.
A Blis ga je (Treviz je u to bio vi e nego siguran) u tome sve vreme ohrabrivala,
tek pomalo podstiui njegov um da ini upravo ono to bi on, sam od sebe, i inae eleo da
uini.
Blis je po svemu sudei, delala na osnovu pretpostavke da bi im Bander, uk
oliko bi dovoljno govorio, konano mogao rei i ne to korisno u vezi sa Zemljom. To se
Trevizu inilo prilino smislenim, tako da je i sam, ak i ako ga predmet razgovora n
ije osobito zanimao, bio savr eno spreman da uini sve da razgovor potraje.
"Kakva je svrha tih va ih mo danih re njeva?" upita Treviz.
"Deluju kao transduktori", odgovori Bander. "Stupaju u dejstvo pri naval
i toplote, i toplotna strujanja pretvaraju u mehaniku energiju."
"Ne mogu da poverujem u to. Dotok toplote nije za to dovoljan."
"Mali polu-ovee, ne razmi ljate. Kada bi se oklupio vei broj Solarijanaca, i
svi meu njima nastojali da se poslu e istim dotokom toplote, u tom bi sluaju taj dot
ok izvan svake sumnje bio nedovoljan. Ja, meutim, raspola em sa etrdeset hiljada kva
dratnih metara povr ine, koji su samo moji. Mogu da sa svojih etrdeset hiljada kvad
ratnih kilometara sakupim koliki god hou dotok toplote, i niko mi to, nijednom rej
u, ne mo e osporiti. Na taj nain, topolote imam dovoljno. Shvatate li?"
"Da li je ba tako jednostavno obezbediti potreban dotok toplote sa tako p
rostranog podruja? Ve sama usredsreenost na to zahteva podosta energije."
"Mogue je, ali ja toga nisam svestan. Moji transduktori sve vreme sakuplj

aju toplotu, tako da kad mi ustreba, sve to je potrebno ve je tu. Kada sam uinio da
va a oru ja polete kroz vazduh, deo osunane povr ine ve je prelio svoj vi ak toplote delu
povr ine u senci, tako da sam se okoristio sunevom energijom da to izvedem. Umesto
da u tu svrhu upotrebim neku mehaniku ili elektronsku spravu, poslu io sam se ovim
neuronskim sredstvom". On ne no dodirnu jedan od transudktora. "Ono emu treba da p
oslu i obavlja brzo, delatno, trajno - i neprimetno."
"Neverovatno", promuca Pelorat.
"Ni u kom sluaju", prihvati Bander. "Prisetite se samo sa koliko tananost
i funkcioni u ula vida i sluha, i kako su u stanju da i najmanje koliine fotona i je
dva primetne vazdu ne vibracije pretvore u odgovarajue informacije. Da niste s tim
ve od ranije upoznati, i to bi vam se inilo neverovatnim. Ni u mo danim transduktori
ma nema nieg neverovatnog; vama se samo takvima ine, jer se jo nikada niste s njima
susreli."
"emu vam, zapravo, slu e ti mo dani transduktori koji su, kako rekoste, u nep
restanom dejstvu?" upita Treviz.
"Slu e nam da upravljamo ovim svetom", spremno odgovori Bander. "Svaki rob
ot na ovom prostranom imanju dobija potrebnu energiju mojim posredstvom; ili bol
je reeno, posredstvom prirodnih toplotnih strujanja. Bilo ta da neki robot ini - us
postavlja neku vezu ili opipava neko drvo - energija koja mu je za to potrebna p
roizilazi iz mentalne transdukcije; moje mentalne transdukcije."
"A ta se dogaa kada zaspite?"
"Proces transdukcije, mali polu-ovee, tee kako u budnom tako i u usnulom st
anju", odgovori Bander. "Da li vi, po to zaspite, prestajete da di ete? Da li srce p
restaje da vam kuca? Tokom noi, moji roboti nastavljaju da obavljaju svoje poslov
e, na raun tek maju nog hlaenja Solarijine unutra njosti. Posmatrano na sveukupnoj, pl
anetarnoj ravni, taj utro ak neraspoznatljivo je malen, i kako nas ima samo dvanae
st stotina, sva energija koju ovim putem dobijamo ne smanjuje unutra nju toplotu p
lanete u nekoj vidljivijoj meri, ba kao to ni ne skrauje ivotni vek na eg sunca."
"Da li vam je, kojim sluajem, palo na pamet da biste to mogli iskoristiti
i kao oru je?"
Bander se zagleda u Treviza, kao da pred sobom ima ne to krajnje neshvatlj
ivo. "Pretpostavljam", progovori on konano, "da pod tim imate u vidu mogunost da s
e Solarija postavi naspram drugih svetova sa energetskim oru jima utemeljenim na t
ransdukciji? Meutim, kakav bismo razlog imali za to? ak i kada bismo bili u stanju
da nadvladamo njihova energetska oru ja utemeljena na nekim drugim naelima - u pog
ledu ega ne mo e biti ama ba nikakve sumnje - ta bismo na kraju time dobili? Uspostav
ili prevlast nad drugim svetovima? Meutim, ta bismo radili sa drugim svetovima kad
imamo svoj vlastiti, idealan svet? Da uspostavimo svoje gospodstvo nad polu-lju
dima i koristimo ih, pod prinudom, kao radnu snagu? Ali mi imamo robote koje kor
istimo u te svrhe i koji su neuporedivo bolji od polu-ljudi. Imamo, zapravo, sve
. Ne elimo, u stvari, ni ta - osim da nam niko ne dosauje. Ali ujte - ispriau vam jednu
drugu priu."
"Samo izvolite", ohrabri ga Treviz.
"Pre dvadeset hiljada godina, kada su polu-bia sa Zemlje ponovo, u krdima
, krenula u svemir, i kada smo mi odluili da se povuemo pod zemlju, drugi svetovi
Vasionaca re ili su da se suprotstave tom novom iseljenikom talasu. I - napali su Z
emlju."
"Zemlju?" ponovi Treviz, nastojei da prikrije zadovoljstvo zbog injenice d
a je, najzad, i ta tema do la na red.
"Tako je - udarac posred srede. U izvesnom smislu, bio je to osetljiv po
tez. Ukoliko elite da nekog ubijete, ne gaate ga u prst ili petu, ve pravo u srce.
I na a sabraa Vasionci, u pogledu zaslepljenosti ni sami se mnogo ne razlikujui od l
judskih polu-bia, uspeli su da atomskim ognjem sa e u gotovo svu Zemlju, tako da je o
na, nakon toga, ostala najveim delom bez ikakvih uslova za ivot."
"Ah, to se znai dogodilo", uzmuva se Pelorat, stisnuv i vrsto pesnicu i mlat
arajui brzo njome, kao da prikucava za zid neko saop tenje. "Bio sam siguran da se
to nije moglo dogoditi usled neke prirodne katastrofe. Ali kako se to stvarno do
godilo?"
"Ne znam sasvim pouzdano", ravnodu no odvrati Bander; u svakom sluaju, ni V
asionicima, to nije donelo ni ta dobro. U tome i jeste sva poenta prie. Iseljenici

su nastavili da se roje, i Vasionci su konano - izumrli. Poku ali su da se nadmeu, i

sada ih vi e nema. Mi, Solarijanci, povukli smo se, odbiv i da se nadmeemo - i evo n
as, jo smo tu."
"Ba kao i Iseljenici", dobaci Treviz mrgodno.
"Tako je, ali ne zauvek. Krda se moraju boriti, moraju se nadmetati, i k
onano izumreti. Mo da e, da se to dogodi, biti potrebno na desetine hiljada godina,
ali mi imamo dovoljno vremena i mo emo da ekamo. I kada se to, konano, bude dogodilo
- nama, Solarijancima, samo nama, jedinima i potpuno slobodnima, pripa e itava Gala
ksija. Mo da emo tada zaposesti, a mo da i neemo, svaki svet koji budemo po eleli, i pri
dru iti ga svome."
"Ali da se vratimo Zemlji", ponovo se javi Pelorat, nestrpljivo pucketaj
ui prstima. "Da li je to to nam upravo ispriaste istorijska zbilja ili tek puko pre
danje?"
"A kako bilo ko mo e praviti razliku izmeu jednog i drugog, polu-Pelorate?"
odvrati Bander. "Sva je istorija samo predanje, u manjoj ili veoj meri."
"Ali ta ka u va i zapisi? Da li biste mi, Banderu, dozvolili da pogledam va e z
apise o tome? Molim vas da me razumete - mitovi, predanja i drevna istorija ine p
redmet mojih prouavanja. Ja sam naunik koji se bavi tom materijom, naroito onim nje
nim delom vezanim za Zemlju."
"Ja samo ponavljam ono to sam i sam uo", odgovori Bander. "O tome ne posto
je nikakvi zapisi. Na i zapisi u celosti se odnose na Solariju, i drugi svetovi po
minju se u njima samo u onoj meri u kojoj imaju veze sa nama."
"Dabome", prihvati Pelorat spremno. "Ni Zemlja u tom pogledu ne predstav
lja izuzetak."
"Mo da i jeste tako, ali to je bilo davno, veoma davno, i od svih svetova
Zemlja nam je bila najogavnija. Ako smo i imali neke zapise o Zemlji, siguran sa
m da su uni teni; ako ni zbog ega drugog, onda, u najmanju ruku, iz istog oseanja odv
ratnosti."
Treviz stisnu zube, osetiv i kako ga preplavljuje oseaj razoaranja. "Sami st
e ih uni tili?" upita Treviz.
Bander skrenu pogled na Treviza. "Ne postoji niko drugi ko bi ih mogao u
ni titi."
Pelorat nije ispoljavao ni najmanju elju da ispusti iz ruku priliku koja
mu se tako neoekivano ukazala. " ta ste jo uli, to se odnosi na Zemlju?"
Bander se za trenutak zamisli, a onda odgovori: "Kada sam bio sasvim mla
d, od nekog robota uo sam priu o jednom Zemljaninu koji je, nekad davno do ao na Sol
ariju, i o jednoj Solarijanki koja je potom po la s njim, da bi na kraju postala v
a na linost u Galaksiji. Meutim, prema mom mi ljenju to je pria bez ikakvog osnova."
Peloratovi zubi stisnu e se oko njegove donje usne. "Jeste li ba sasvim sig
urni u to?"
"Kako bih mogao biti siguran u bilo ta, kada je re o tim stvarima?" zaudi s
e Bander. "Pa ipak, s one strane svakog razuma jeste i sama pomisao da bi se ika
kav Zemljanin ak i usudio da kroi na tle Solarije, kao i da bi Solarija mogla dozv
oliti njegov upad. Jo je manje verovatno da bi neka Solarijanka - tada smo i sami
bili polu-ljudi, ali bez obzira na to - mogla od svoje volje napustiti ovaj sve
t... Ali doite, elim da vam poka em svoj dem."
"Va dom?" upita Blis, osvrui se oko sebe. "Zar sada nismo u va em domu?"
"Ni sluajno", odvrati Bander. "Ovo je samo predvorje, prostorija za konta
kte. Ovde se - kad moram - viam sa svojim sunarodnicima, Solarijancima. Njihove s
e prikaze pojavljuju tu, na zidu, ili ako su u trodimenzionalnoj ravni, tu, ispr
ed zida. Shodno tome, ova soba je javna prostorija, i nije deo moga doma. Ali poi
mo."
On poe napred, ni ne osvrnuv i se da pogleda da li ga slede; meutim, sva etir
i robota smesta se pokrenu e sa svojih mesta i Trevizu bi odmah jasno da bi ih oni
, da nisu krenuli za njihovim gospodarem, blago ali odluno prinudili da tako post
upe.
Blis i Pelorat podigo e se na noge, i Treviz ugrabi priliku da apatom upita
devojku: "Da li ste ga vi podstakli da se toliko raspria?"
Blis mu samo stisnu ruku i potvrdno klimnu. "Pri svemu tome, volela bih
da znam kakve su mu namere", dodade ona, sa prizvukom nespokojstva u glasu.

49.
Svo troje poo e za Banderom. Roboti ostado e na pristojnom odstojanju, ali je
ipak njihovo prisustvo delovalo kao stalna pretnja.
Koraali su kroz neki hodnik, i Treviz obeshrabreno promrlja: "Nema ovde n
iega to bi nam moglo pomoi u vezi sa Zemljom. Sasvim sam siguran u to. Samo ista on
a pesma na temu radioaktivnog zagaenja". On sle e ramenima. "Moraemo da se potrudimo
i oko tree skupine koordinata."
Jedna vrata otvori e se pred njima, i oni ugleda e neku omanju prostoriju. "
Uite, polu-ljudi", obrati im se Bander. " elim da vam poka em kako mi ovde ivimo."
"Postaje gotovo detinjast u tom svom razmetanju", pro apta Treviz. "Tako b
ih ga rado opalio po nju ci."
"Ne nadmeite se u detinjastosti sa njim", upozori ga Blis.
Bander sve troje propusti da uu u sobu. Jedan od robota takoe ue, dok se os
tali udalji e, po to im Bander dade neki znak. Zatim i sam ue, i vrata se zatvori e za
njim.
"Pa to je lift", uzviknu Pelorat, oigledno zadovoljan vlastitom proniclji
vo u.
"Tako je", prihvati Bander. "Po to smo, jednom, si li pod zemlju, vi e zapravo
nismo ni pomislili da se vratimo na povr inu. U osnovi, za to nismo ni imali neko
g naroitog razloga - premda ja, lino, smatram prijatnim povremeno osetiti kako vam
telo zapljuskuju sunevi zraci. Meutim, ne volim ni no, ni oblano nebo napolju. Imat
e utisak da se nalazite pod zemljom, a da stvarno niste pod njom - nadam se da s
hvatate ta hou da ka em. Na izvestan nain, kao da vas ula varaju; vrlo neprijatan oseaj
."
"Zemlja je takoe si la pod zemlju", primeti Pelorat. "Svoje gradove tamo na
zivali su elinim Peinama. U drevna carska vremena i Trantor je, u jo veoj meri, bio z
a ao pod zemlju... I Komporelen, danas, sve vi e sledi taj put. Kad malo bolje o sve
mu razmislimo, ini se kao da je u pitanju neminovnost."
" ivot pod zemljom polu-ljudi u krdima i na
ivot pod zemljom u divotnoj izdv
ojenosti dve su savr eno razliite stvari", primeti Bander.
"Na Terminusu, ljudska stani ta nalaze se na povr ini", ume a se Treviz.
"Izlo ena svim udima vremena", odvrati Bander. "Krajnje primitivno."
Posle prvobitnog utiska smanjene gravitacije, na osnovu ega je Pelorat us
tanovio gde se zapravo nalaze, lift vi e nije odavao nikakav znak da se uop te kree.
Treviz se za trenutak upita do koje e se dubine spustiti; gotovo istog asa, meutim,
javi se oseaj povi ene gravitacije, i vrata se otvori e.
Pred njima se ukaza jedna povea i bri ljivo name tena prostorija. Osvetljenje
u njoj bilo je prigu eno, mada se nije moglo videti odakle svetlost dopire. Gotov
o kao da je sam vazduh blago svetlucao.
Bander usmeri prst u jednom pravcu, i na mestu na koje ga be e usmerio sve
tlost se donekle pojaa. Zatim ga usmeri u drugom pravcu, i dogodi se isto. Najzad
, staviv i levu aku na jedan zdepasti stub kraj vrata, on desnom opisa iroki krug i i
tava soba namah zablista, kao da je Sunce prodrlo u nju. Meutim, nije bilo nikakv
og oseaja toplote.
Treviz se namr ti i primeti poluglasno: "Ovaj ovek je arlatan."
Bander o tro primeti: "Ne 'ovek', ve 'Solarijanac'. Nisam siguran ta treba da
znai re ' arlatan', ali imajui u vidu ton va eg glasa, rekao bih da je u pitanju ne to s
ramotno."
"Izraz oznaava oveka koji te i efektima", objasni Treviz, "oveka koji onim to i
ni nastoji da stvori utisak da je re o neem va nijem nego to u stvari jeste."
"Priznajem da volim dramske efekte", prihvati Bander, "ali u onome to sam
vam prikazao nema nikakvih efekata. Sve je stvarno."
On kucnu nekoliko puta po stubu na kome mu je poivala leva aka. "Ovaj stub
je toplotni provodnik koji se e nekoliko kilometara u dubinu, i slini stubovi rasp
oreeni su, na odgovarajuim mestima, irom mog imanja. Poznato mi je da slini stubovi
postoje i na drugim imanjima. Oni pospe uju dotok toplote iz dubljih slojeva Solar
ije i omoguuju njeno pretvaranje u mehaniku energiju. Nije, razume se, bilo potreb
no da drugom rukom zazivam svetlost, ali to, u svakom sluaju, stvara malu dramu,
ili kako vi ka ete, deluje pomalo arlatanski. Ipak, ja u ivam u tome."

"Da li esto imate priliku da takvim sitnim dramskim efektima stvarate seb
i u ivanje?" upita Blis.
"Nemam", odgovori Bander, vrtei glavom. "Na moje robote takve stvari ne o
stavljaju nikakav utisak. Ni na druge Solarijance. Ova izvanredna prilika da se
susretnem sa polu-ljudima i da im prika em ta ovde imam - pravo je u ivanje."
"Kada smo kroili u ovu prostoriju", upita Pelorat, "svetlost je u njoj bi
la prigu ena. Da li je sve vreme tako?"
"Da, uz najmanju upotrebu energije i koliko je potrebno da bi roboti fun
kcionisali. itavo moje imanje je sve vreme u pokretu - a oni njegovi delovi koji
trenutno nisu niim zauzeti, imaju predah."
"I upravo vi itavo svoje imanje, sve vreme, snabdevate potrebnom energijo
m?"
"Ne ja; energija dolazi od sunca i iz unutra njosti planete. Ja je samo ra
sporeujem tamo gde je to potrebno. Pri svemu tome, ne obraujem itavo svoje imanje.
Dobar njegov deo dr im u prirodnom stanju, sa velikim brojem ivotinjskih vrsta; prv
o, zbog toga to na taj nain obezbeujem njegove granice, i drugo, to u tome nalazim e
stetsko zadovoljstvo. U stvari, i moja polja i moje tvornice su malog obima; sve
to od njih oekujem jeste da zadovolje moje vlastite potrebe, uz izvesnu koliinu vi k
ova neophodnih za razmenu s drugima. Ja, na primer, raspola em robotima koji umeju
da izrade i da, po elji, postave stubove-provodnike toplote. U pogledu toga, vein
a Solarijanaca zavisi od mene."
"A va e prebivali te?" upita Treviz. "Koliko je ono veliko?"
Mora biti da je Treviz postavio pravo pitanje, jer Banderovo lice smesta
zablista. "Prilino veliko", odgovori on. "Jedno od najveih na itavoj planeti. Pru a
se kilometrima u svim pravcima. Robota koji se staraju o odr avanju mog prebivali ta
pod zemljom imam gotovo isto onoliko koliko i robota na onih nekoliko desetina
hiljada kilometara imanja na povr ini."
"Ipak, mora biti da ne koristite sav taj prostor, ovde dole", primeti Pe
lorat.
"Po svemu sudei, postoje prostorije u koje jo nijednom nisam kroio, ali ta s
tim", odgovori Bander. "Sve njih roboti dr e istim, dobro provetrenim i savr eno ure
dnim. Ali poimo dalje."
Po to izio e kroz jedna druga vrata, ponovo se nao e u nekom hodniku, gde ugleda e
jedno omanje, nepokriveno vozilo koje se kretalo po inama.
Bander im dade znak da uu u vozilo, i oni se, jedno za drugim, uvuko e u nj
ega. S obzirom na robota nije ba bilo mesta za sve, ali se Blis i Pelorat stisnu e
jedno uz drugo, omoguujui tako Trevizu da se smesti pored njih dvoje. Bander se ud
obno zavali na prednje sedi te, sa robotom pokraj sebe, i vozilo krenu, iako, ukol
iko se izuzme Banderovo otmeno mlataranje rukama, nije bilo nikakvog znaka da se
njime upravlja.
"Ovo je, u stvari, robot nainjen u obliku vozila", objasni Bander, sa izr
azom savr ene ravnodu nosti.
Ispred, kao i iza njih, hodnik je bio sumraan. Meutim, na bilo kom mestu d
a su se upravo zatekli, odmah bi ih obasjala ista, suneva svetlost. Povremeno bi
se, usput, otvarala vrata i oni bi zalazili u pojedinane prostorije koje su se, t
akoe, smesta obasjavale istom svetlo u. Bander bi, u svakoj takvoj prilici, uvek otm
eno i lagano izmahnuo rukom.
inilo se kao da se vo nja nee nikad zavr iti. Povremeno bi vozilo sledilo kriv
ine koje su jasno ukazivale da se ovo podzemno prebivali te prote e u dve dimenzije.
(Ne, tri, pomisli Treviz u jednom trenutku, dok su se, du e vremena, spu tali niz j
ednu kosinu).
Gde god da su za li nailazili su na desetine - ne, stotine robota koji su
bez urbe obavljali poslove iju prirodu Treviz nije bio u stanju da lako razabere.
U jednom trenutku proo e kroz neku veu prostoriju, u kojoj su itavi redovi robota sta
jali utke nagnuti nad nekom vrstom pisaih stolova.
" ta to rade, Banderu?" upita Pelorat.
"Bele e", odgovori Bander. "Vode statistike, vr e finansijske obraune i stara
ju se o stotinama slinih stvari kojima ja, moram to da sa zadovoljstvom priznam,
nemam potrebe da se zamaram. Znate, ovo ba nije mesto na kome se ivi u lenarenju. O
tprilike jednu etvrtinu imanja ine vonjaci. Jednu desetinu, otprilike, predstavlja

obradiva povr ina; meutim, vonjaci su moj istinski ponos. Ovde uzgajamo najbolje voe
na itavoj planeti, i to svih moguih vrsta. Banderova breskva je, ovde na Solariji,
zaista breskva. Gotovo da niko drugi ovde ni ne gaji breskve. Imamo i dvadeset
sedam vrsta jabuka, i... i tako dalje. Sva dalja, eljena obja njenja, mo ete dobiti o
d robota."
"A ta radite sa svim tim voem?" upita Treviz. "Ne mo ete ga, razume se, sami
pojesti."
"Na tako ne to ne bih ni u snu pomislio... Ja ak nisam ni neki naroiti ljubi
telj voa. Koristimo ga kao sredstvo razmene sa drugim imanjima."
"Za ta ga razmenjujete?"
"Veinom za razne vrste ruda. Na svom imaju nemam rudnika vrednih pomena.
Pored toga, voe razmenjujem i za sve ono to mi je potrebno da na svom imanju odr im
zdravu ekolo ku ravnote u. Imamo ovde i veoma veliki broj biljnih i ivotinjskih vrsta
."
"I o svemu tome stvaraju se roboti?" upita Treviz.
"Tako je. I rekao bih da to ine veoma dobro."
"I sve to za samo jednog jedinog Solarijanca?"
"Sve za ovo imanje i odr avanje njegove ekolo ke ravnote e. Sticajem okolnosti
ja sam jedini Solarijanac koji, kada to po eli, mo e da kroi na bilo koji njegov deo
; meutim, to takoe predstavlja vid moje potpune slobode."
"Pretpostavljam", primeti Pelorat, "da i drugi, mislim, drugi Solarijanc
i, takoe odr avaju lokalnu ekolo ku ravnote u, i da na njihovim imanjima ima movarnih, p
laninskih, pa i primorskih delova."
"Verovatno", prihvati Bander. "O takvim stvarima ujemo na sastancima koje
voenje ukupnih poslova ovog sveta povremeno ini neophodnim."
"Koliko esto se tako sakupljate?" upita Treviz. Upravo su se vozili jedni
m prilino uskim i dugim prolazom, bez ikakvih dodatnih prostorija sa bilo koje st
rane. Treviz pomisli da se nalaze u nekom podruju koje nije omoguavalo gradnju ieg
prostranijeg od uskog prolaza, koji je stoga verovatno slu io samo kao veza izmeu d
va vea kompleksa koji su se, mo da, dalje slobodno irili.
"Previ e esto. Retko da proe neki mesec da ne moram da tro im vreme na sastank
u nekog od odbora iji sam lan. Ipak, premda na svom imanju nemam ni movaru ni plani
nu, moji vonjaci, ribnjaci i botanike ba te bez premca su na itavoj planeti."
"Ali drago moje mome", zausti Pelorat, "ovaj, Banderu, pretpostavljam da
nikad niste kroili sa svog imanja i da niste posetili druge..."
"Dabome da nisam", presee ga Bander, dok mu se u glasu jasno oseala uvreeno
st.
"Rekao sam da samo pretpostavljam", odvrati Pelorat mirno. "Ali u tom sl
uaju, kako mo ete biti sigurni da je va e imanje najbolje, budui da niste ni videli dr
uga, niti utvrdili kako na njima stoje stvari?"
"Jednostavno", odgovori Bander. "Sudim na osnovu potra nje mojih proizvoda
u meutrgovinskoj razmeni."
"A ta je s ostalim vrstama proizvodnje?" upita Treviz.
"Postoje imanja na kojima se proizvode alati i ma ine. Kao to rekoh maloas,
ovde proizvodimo stubove-provodnike toplote; meutim, to je srazmerno lak zahvat."
"A roboti?"
"Roboti se proizvode na gotovo svim mestima pomalo. Tokom itave svoje ist
orije Solarija je, kada su u pitanju domi ljatost i tananost u izradi robota, pred
njaila nad itavom galaksijom."
"I danas je to, pretpostavljam, jo sluaj", primeti Treviz, nastojei, tonom
glasa, da mu rei ne zvue kao pitanje, ve kao prihvatanje jedne nesumnjive injenice.
"Danas?" odvrati Bander. "Ali s kim bismo se danas uop te mogli nadmetati?
Danas jo samo Solarija pravi robote. Va i svetovi ih ne proizvode, ukoliko sam val
jano protumaio ono to se mo e uti preko va ih hipersvemirskih veza."
"A drugi svetovi Vasionaca?"
"Rekao sam vam ve. Ne postoje vi e."
"Ni jedan jedini?"
"Ne verujem da, osim na Solariji, igde jo postoji neki Vasionac."
"U tom sluaju, ne postoji niko ko bi znao gde se Zemlja nalazi?"
"A zbog ega bi to ikome moglo biti od va nosti?"

"Za mene je to od najvee va nosti", upade Pelorat. "Re je o podruju mojih ist
ra ivanja."
"U tom sluaju", odvrati Bander, "moraete da potra ite neko novo podruje. Nije
mi poznato gde se Zemlja nalazi, niti sam ikada uo za nekog kome je to poznato;
u svakom sluaju, ne marim za to koliko ni za jednu jedinu trulu breskvu."
Vozilo se iznenada zaustavi i Treviz za trenutak pomisli da se Bander uv
redio. Vozilo se, meutim, zaustavilo bez ikakvog potresa, i izraz Banderovog lica
, dok je silazio, dajui svojim gostima znak da ga slede, odavao je nekoga ko se v
eoma lepo zabavlja.
Svetlo u prostoriji u koju kroi e osta prigu eno, uprkos tome to ga je Bander
pojaao uobiajenim pokretom ruke. Prostorija je vodila u jedan pokrajni hodnik sa ij
e su se obe strane nalazile manje sobe. U svakoj od njih nalazilo se po nekoliko
ukra enih vaza; pored pojedinih od njih stajalo je ne to nalik na filmske projektor
e.
"Gde smo to sada?" upita Treviz.
"U posmrtnim odajima na ih predaka, Trevize", odgovori Bander.
50.
Pelorat se sa zanimanjem obazre oko sebe. "Pretpostavljam da ste u ove u
rne pohranili prah svojih predaka?"
"Ako pod izrazom 'pohraniti' mislite 'sahraniti' onda niste sasvim u pra
vu", odgovori Bander. "Mi se, istina, nalazimo pod zemljom, ali ovo je moj dom,
i prah mojih predaka je tu, ba kao to smo to i mi. U na em jeziku izraz za to je 'uk
uiti'..." On zastade za trenutak, a onda objasni: "'Kua' je starovremenski izraz z
a 'prebivali te'.
Treviz ga ovla pogleda. "I sve su to, ka ete, va i preci? Koliko ih je?"
"Pa, oko stotinu", odgovori Bander, ni ne poku av ii da prikrije prizvuk pon
osa u svom glasu. "Devedeset etvoro, da budem sasvim taan. Razume se, najstariji m
eu njima nisu bili Solarijanci, u punom smislu te rei - mislim, u sada njem smislu.
Bili su polu-ljudi, mu karci i ene. Njihovi neposredni potomci smestili su ih u urn
e u pokrajnim sobama, u koje ja, dakako, ne zalazim, jer je 'stidno'. To je, u s
tvari, izraz koji koristimo u na em reniku; ne znam da li ne to srodno tome postoji u
galaktikom jeziku. Mogue je da ne postoji."
"A filmovi?" upita Blis. "Dr im da su ono filmski projektori."
"To su dnevnici", ispravi je Bander, "prikazi njihovog ivota. Tu se oni m
ogu videti na razliitim, naje e njima omiljenim delovima imanja. To, dakako, znai da n
isu nestali bez traga. Deo njih je preostao, i jedan od vidova moje slobode sast
oji se i u tome to im se, kada god to po elim, mogu pridru iti; dovoljno je samo da p
ogledam pare ovog ili onog filma, kad god mi se prohte."
"Ali to se, dakako, ne odnosi i na one... 'stidne'?"
Bander skrenu pogled. "Ne", priznade on, "ali najzad, niko od nas nije b
ez te vrste predaka. To je ne to uobiajeno za sve."
"Uobiajeno? Znai, i drugi Solarijanci imaju posmrtne odaje poput ovih?" up
ita Treviz.
"Oh, svakako, svi ih imamo, ali moje su najbolje, najlep e i najbolje ouvan
e."
"Da li ve imate posmrtnu odaju koju ste za sebe pripremili?" upita Treviz
.
"Razume se. Ve je potpuno dovr ena i pripremljena. Bilo je to prvo to sam ur
adio, po to sam nasledio imanje. I kada moji ostaci - da se poetski izrazim - budu
pretvoreni u prah, prvi zadatak mog naslednika bie da pripremi odaju za sebe."
"Imate li ve naslednika?"
"Imau, kada doe vreme za to. Meutim, preostalo mi je jo dosta ivota. Kad bude
m morao da krenem imau ve odraslog naslednika, dovoljno zrelog da u iva u imanju i o
premljenog mo danim re njevima za transdukciju energije."
"Bie to, pretpostavljam, va prvi potomak?"
"Oh, da."
"Ali", nastavi Treviz, " ta ako se dogodi ne to nepredvieno? Nezgode i nesreni
sluajevi, pretpostavljam, dogaaju se ak i na Solariji. ta se dogaa ukoliko neki Sola
rijanac premine pre vremena, bez naslednika koji bi zauzeo njegovo mesto, ili u

najmanju ruku, nekog dovoljno zreog da bi mogao u ivati u blagodetima imanja?"

"To se veoma retko de ava. Meu mojim precima to se dogodilo samo jednom. Ka
da se, meutim, to i dogodi, treba samo imati u vidu da na drugim imanjima postoje
naslednici zreli da ih preuzmu, ali iji su roditelji dovoljno mladi da mogu imat
i i drugog naslednika, i po iveti koliko je potrebno dok taj drugi naslednik ne sa
zre. U tom sluaju, jedan od tih staromladih naslednika, kako ih nazivamo, preuzeo
bi moje imanje."
"Ko o tome odluuje?"
"Imamo ovde jedno upravno telo ija je, upravo to, jedna od funkcija - odr
eivanje naslednika u sluaju neijeg prevremenog preminua. Sve se to, razume se, obavl
ja putem holovizije."
"Ali ne razumem ne to", ume a se Pelorat. "Ako ve Solarijanci nikada ne sreu j
edni druge, kako u tom sluaju dolazite do saznanja da je neki Solarijanac, negde,
neoekivano - ili uostalom, mo da i oekivano - preminuo?"
"Kada neko od nas premine", odgovori Bander, "sve se na njegovom imanju
zaustavlja. Ukoliko ne postoji naslednik koji bi upravljanje smesta preuzeo u sv
oje ruke, tako nastala, neprirodna situacija konano se uoava i preduzimaju se mere
da se stvari ponovo dovedu u red. Uveravam vas da na dru tveni sistem savr eno funkc
ioni e."
"Da li bi bilo mogue da vidimo neki od filmova koje ovde imate?" upita Tr
eviz.
Bander se skameni. "Samo vas neznanje opravdava", ree on konano. "To to ste
rekli prosto je i uvredljivo."
"Izvinjavam se", prihvati Treviz. "Ne bismo eleli da se nameemo, ali ve smo
vam objasnili da nam je veoma stalo do obave tenja o Zemlji. Pomislih da mo da najs
tariji filmovi koje tu imate se u u daleku pro lost, u vreme pre no to je atomska kat
astrofa opusto ila Zemlju. Mogue je, drugim reima, da ima pomena o Zemlji u nekim od
tih filmova. Mo da ak neka vredna pojedinost. Ne bismo nipo to, kako ve rekoh, eleli d
a nasrnemo na va u slobodu; pa ipak, ne bi li postojala mogunost da vi sami pregled
ate te filmove, ili da dopustite nekom od robota da to uini, i da nam potom prene
sete ono to bi nas moglo zanimati? Razume se, ukoliko ste voljni da po tujete na e ra
zloge, prihvatajui da emo mi, za uzvrat, uiniti sve to je mogue da u punoj meri po tuje
mo va a oseanja, mo da biste nam, ipak, mogli dozvoliti da ih i sami pogledamo?"
"Pretpostavljam da ni ne shvatate da postajete sve nasrtljiviji", odgovo
ri Bander hladno. "Pri svemu tome, mo emo ovog asa okonati razgovor na tu temu... Mo
gu vam, naime, rei da ne postoje nikakvi filmovi o ivotu mojih polu-ljudskih preda
ka."
"Ba nikakvi?" Trevizovo razoaranje bilo je iskreno.
"Postojali su - nekada. Ali i sami mo ete zamisliti ta je bilo na njima. Dv
a polu-ljudska bia kako ispoljavaju zanimanje jedno za drugo, ili ak..." Bander pr
oisti grlo i nastavi, s oiglednim naporom: "ak, kako se sparuju. Sasvim prirodno, s
vi filmovi o polu-ljudima uni teni su pre mnogo generacija."
"A filmovi drugih Solarijanaca?"
"Svi su uni teni."
"Jeste li ba sigurni u to?"
"Bilo bi ludo ne uni titi ih."
"Moglo se dogoditi da je neki Solarijanac bio lud, ili sentimentalan, il
i naprosto, zaboravan. Pretpostavljam da ne biste imali ni ta protiv da nam poka ete
put do nekog drugog imanja?"
Bander se iznenaeno zagleda u Treviza. "Mislite li da bi drugi bili voljn
i da vas podnose, kao to sam ja to bio?"
"A zbog ega ne bi, Banderu?"
"Pa, ustanoviete to i sami."
"To je rizik, koji smo spremni da preduzmemo."
"Ne, Trevize. Ne, i vama dvoma. Saslu ajte me."
U pozadini su stajali roboti, i Banderovo lice poprimilo je mrgodan izra
z.
"O emu je re, Banderu?" upita Treviz, oseajui kako ga iznenada pro ima nelagod
a.
"U ivao sam", odgovori Bander, "razgovarajui s vama, i posmatrajui vas u svo

j toj va oj... neobinosti. Bio je to jedinstven do ivljaj, i zaista sam u ivao, ali od
svega toga ni ta ne mogu uneti u voj dnevnik, niti ovekoveiti putem filma."
"Zbog ega?"
"Ono to sam vam govorio; ono to ste vi meni rekli; to to sam vas doveo u sv
oje prebivali te; to to sam vas, ak, doveo u posmrtne odaje svojih predaka - sve to
predstavlja sramotno delo."
"Mi nismo Solarijanci. Znaimo vam veoma malo, mo da ak manje i od ovih robot
a. Je li tako?"
"To to niste Solarijanci mo e biti izvinjenje za mene. Bojim se, meutim, da
to nee biti opravdanje i za druge."
"Ali ta vas se to sve tie? Zar niste sasvim slobodni da postupate kako vam
je volja?"
"Jesam slobodan, ali savr ena sloboda ne postoji. Kada bih bio jedini Sola
rijanac na ovoj planeti, mogao bih initi sramotne stvari ba po svojoj elji. Ali bud
ui da na ovoj planeti postoje i drugi Solarijanci, to na a sloboda, mada je sasvim
blizu toga, nije i potpuna. Na ovoj planeti nalazi se jo dvanaest stotina Solarij
anaca, i svi bi me oni prezreli onog asa kada bi saznali ta sam uinio."
"Nema nikakvog razloga da oni i ta saznaju o onome to se ovde dogodilo."
"Potpuno tano. Bio sam svestan toga od prvog trenutka kada sam vas ugleda
o. Bio sam svestan toga sve vreme dok sam se zabavljao sa vama. U pravu ste: dru
gi ne smeju ni ta saznati."
"Ukoliko to znai", ume a se Pelorat, "da strahujete od neprilika kojima bis
te mogli biti izlo eni zbog na ih nastojanja da na drugim imanjima ovde pribavimo ob
ave tenja o Zemlji, u tom sluaju, razume se, nikome ne bismo ni pomenuli da smo se
najpre s vama sreli. Oko toga nema nikakvog spora."
Bander odmahnu glavom. "Ve sam i previ e rizikovao. Ja, razume se, o svemu
ovome neu rei ni rei. I moji roboti e utati; ta vi e, nalo iu im da zaborave da su vas
ugledali. Va brod odvui emo pod zemlju i prouiti ga; mo da bismo mogli doi do nekog ko
risnog saznanja..."
"Trenutak", prekide ga Treviz, "koliko dugo mislite da bismo ovde mogli e
kati, dok vi prouavate na brod? Tako ne to ne dolazi u obzir."
"Gre ite, Trevize, jer sve to biste u pogledu toga mogli da ka ete, jednostav
no, nema nikakve va nosti. ao mi je. eleo bih da jo razgovaram s vama, i da razmotrim
jo mnogo stvari; ali kao to i sami vidite, opasnost postaje sve vea."
"Ne, ne vidim", uzjoguni se Treviz.
"Ipak je tako, mali poluovee. Bojim se da je do ao trenutak da moram uiniti o
no to bi moji preci odmah uinili. Moram vas pobiti, sve troje."
PONOVO NA POVR INI
51.
Istog trena Treviz okrete glavu prema Blis. Lice joj je bilo bez ikakvog
izraza, ali napeto, a oi usredsreene na Bandera da se inilo da niega drugoga ne be e
svesna.
Peloratove oi, u neverici, behu irom otvorene.
Ne znajui ta je Blis bila spremna, ili mogla da uini, Treviz je svim silama
nastojao da se odupre svepro imajuem oseanju gubitka (ne toliko zbog pomisli da tre
ba da umre, koliko zbog toga to je trebalo da umre ne saznav i prethodno gde se Zem
lja nalazi, niti zbog ega je odabrao Geu kao budunost oveanstva). Morao je poku ati da
dobije u vremenu.
Nastojei da mu glas ne uzdrhti i da mu rei budu jasne, Treviz se obrati Ba
nderu: "Prikazali ste se kao uglaen i prijatan Solarijanac, Banderu. Niste se raz
besnili zbog na eg upada u va svet. Bili ste savr eno ljubazni i proveli nas kroz svo
je imanje i svoj dom, i koliko ste mogli, odgovorili na na a pitanja. Prema tome,
va em karakteru vi e bi priliilo kada biste nam dopustili da odemo odavde. Niko nikad
a nee saznati ni da smo kroili na ovu planetu, niti emo mi sami imati razloga da ov
amo ponovo navratimo. Stigli smo na Solariju otvorena srca, ne tra ei ni ta drugo do
nekoliko obja njenja."
"Ono to ka ete potpuno je tano", odvrati Bander nehajno, "i sve do ovog asa,
po tedeo sam vam ivot. Meutim, glavu ste stavili u torbu onog trenutka kada je va bro

d za ao u atmosferu ove planete. Ono to sam mogao uiniti - i to je, mo da, trebalo da ui
nim - jeste da vas odmah, pri prvom bliskom susretu sa vama, li im ivota. Potom sam
mogao izdati nalog odgovarajuem robotu da izvr i obdukciju i da mi dostavi sve pod
atke o Do ljacima koji bi mi mogli biti od kristi.
Ipak, nisam to uinio. Prepustio sam se svojoj radoznalosti, popu tajui pred
svojom pomalo lakoumnom prirodom; ali sada je dosta. Moram tome uiniti kraj. U st
vari, ve sam se preko svake mere poigrao sa bezbedno u Solarije; jer ukoliko bih vam
, ustupajui pred nekom svojom slabo u, ipak dopustio da odavde odete, drugi od va eg s
oja sigurno bi do li za vama, ma koliko vrsta bila va a obeanja da do toga nee doi.
Pri svemu tome, postoji jo ne to. Va a smrt bie savr eno bezbolna. Tek u, jedva p
rimetno, povisiti temperaturu va ih mozgova i uiniti ih neaktivnim. Neete, pri tom,
ni ta osetiti. ivot e se sam od sebe ugasiti. Najzad, po to obdukcija i prouavanje va ih
tela budu okonani, pretvorie vas u pepeo jednim sna nim toplotnim mlazom i sve e biti
gotovo."
"Ukoliko ve moramo da umremo", primeti Treviz, nemam, dabome, ni ta protiv
brze i bezbolne smrti; ali zbog ega bismo, uop te, morali da umremo kada nikome nis
mo naneli nikakvo zlo?"
"Ve sam va dolazak ovamo, predstavlja zlo."
"Ta se tvrdnja ne zasniva ni na emu razumnom, budui da nismo znali da sam
na dolazak ovamo predstavlja zlo."
"Svaki svet sam za sebe odreuje ta za njega predstavlja zlo. Vama to mo e iz
gledati kao ne to proizvoljno, ili ak besmisleno, ali ne i nama; ovo je na svet, i m
i imamo sva prava da ka emo da ste u ovom ili onom poinili gre ku, i da stoga zaslu uje
te da umrete."
Bander se nasme i, kao da samo uestvuje u nekom prijatnom razgovoru, i nast
avi: "Pored toga, nemate nikakvog prava da se pozivate na neku svoju uzvi enu mrol
jubivost. Imate pi tolj ijim sna nim mikrotalasnim mlazom koji sve sa i e i sami ubijate.
Taj pi tolj ini isto ono to i ja nameravam da uinim, ali siguran sam da to ini mnogo
grublje i bolnije. Ne biste, znam, nimalo oklevali da ga sada na meni upotrebite
, samo da ga nisam li io potrebne energije - ili kada bih bio toliko lud da vam om
oguim slobodu kretanja koja bi vas mogla dovesti u isku enje da ga potrgnete."
Glumei oajanje i nastojaei da ne pogleda Blis, kako Banderovu pa nju ne bi sk
renuo na nju, Treviz zavapi: "Preklinjem vas, budite milostivi i ne inite to."
Odjednom se namr tiv i, Bander odvrati: "Moram pre svega biti milostiv prema
sebi samome i svom svetu, i stoga morate umreti."
On podi e ruku i ostog asa Treviza obavi tmina.
52.
Osetiv i u magnovenju kako ga pro dire tmina, Trevizove se misli pokrenu e: je
li ovo smrt?
I kao da njegove misli proizvedo e odjek, on zau apat: "Je li ovo smrt?" Bio
je to Peloratov glas.
Treviz poku a da pomeri usne i ustanovi da ga ni ta ne ometa u tome. "Zbog eg
a to pita ?" pro apta on, namah osetiv i ogromno olak anje. "Ve sama injenica da si u stan
ju to da pita ka e ti da nisi mrtav."
"Postoje drevna predanja koja govore o ivotu posle smrti"
"Gluposti", promrmlja Treviz. "Blis? Blis, jeste li tu?"
Nije bilo odgovora.
Kao odjek, zau se Peloratov glas: "Blis? Blis? Golane, ta se to dogodilo?"
"Mora biti da je Bander mrtav", odgovori Treviz. "U tom sluaju, nije vi e u
stanju da snabdeva energijom imanje. Zato je svuda mrak."
"Ali kako...? Misli , Blis ga je ubila?"
"Najverovatnije. Nadam se samo da i sama nije povreena." On se podi e na ko
lema i, oslanjajui se na ruke, stade bauljati u savr enoj tmini podzemlja (ukoliko
se zanemari jedva raspoznatljivo svetlucanje radioaktivnih atoma koji su se rasp
adali u zidovima).
A onda njegove ruke napipa e ne to meko i toplo. Nastaviv i da opipava on raza
zna jednu nogu i smesta je epa. Bila je suvi e mala da bi mogla biti Banderova. "Bli
s?"
Noga se pomeri i udari ga, i Treviz se smesta povue.

"Blis?" ponovo on. "Recite ne to."

" iva sam", zau se Blisin glas, udno izmenjen.
"Jeste li dobro?" upita Treviz.
"Nisam." Gotovo istog asa prostorija se ponovo osvetli - jedva. Zidovi su
slaba no svetlucali, zraei svetlost nasumino - as jae, as slabije.
Bander je le ao zgren - nejasna sivkasta masa. Pokraj njega, pridr avajui mu g
lavu, kleala je Blis.
Ona podi e pogled prema Trevizu i Peloratu. "Solarijanac je mrtav", ree ona
, i pri bledoj svetlosti na obrazima joj zablista e suze.
Treviz se zapanji. "Zbog ega plaete?"
"Kako ne bih plakala? Ubila sam jedno ivo bie, obdareno razumom i intelige
ncijom. A nisam to nameravala."
Treviz se sa e da joj pomogne da ustane, ali ga ona odgurnu.
Pelorat zatim klee kraj nje i obrati joj se ne nim glasom: "Molim te, Blis,
ak ni ti nisi u stanju da ga vrati u ivot. Ispriaj nam ta se dogodilo."
Dopustiv i im ipak da je usprave, ona tupo odgovori: "I Gea je u moi da uini
ono to je Bander nameravao. I Gea je u moi da upotrebi nejednako rasporeenu energi
ju Vaseljene i da je, iskljuivo mentalnim putem, usmeri da postigne eljeni cilj."
"Poznato mi je to", ree Treviz, poku avajui da je ute i, ali nisam ne znajui ka
ko da to postigne. "Seam se na eg prvog susreta u svemiru kada ste vi - ili bolje r
ei, Gea - epali na brod. Palo mi je to na um onog trenutka kada me je Bander, oduzev i
mi oru je, uinio nepokretnim. I vas je stavio pod svoju kontrolu, ali sam bio sigu
ran da ste u stanju da, im to ushtednete, razbijete njegovu blokadu."
"Niste u pravu. Da sam tada poku ala - ne bih uspela. Kada se", nastavi on
a alosno, "va brod onda na ao u mom /na em/Geinom zagrljaju, Gea i ja smo bili odistin
ski jedno. Sada je, meutim, ovde hipersvemirski prostor, koji moju/na u/Geinu delot
vornost znatno ograniava. Gea, kao to vam je poznato, ono to ini - ini istom moi udru
h mozgova. Ipak, svim tim udru enim mozgovima nedostaju transduktorski re njevi - ko
je je ovaj Solarijanac imao. Mi nismo u stanju da se tako tanano, tako delatno i
tako neumorno slu imo energijom - kao to je on to bio u stanju... Vidite i sami da
nisam u mogunosti da jae osvetlim ovu prostoriju, a ne znam ni koliko u dugo biti
u stanju da svetlost odr im pre nego to se umorim. A on je bio u stanju da obezbeuje
energiju za itavo ogromno imanje - ak i u snu."
"Pa ipak, zaustavili ste ga", primeti Treviz.
"Samo stoga to nije ni podozrevao kakvim moima raspola em", odvrati Blis, "i
to nisam ba ni ta uinila da mu ih makar nagovestim. Shodno tome, uop te nije sumnjao u
mene, niti je na mene obraao pa nju. Sav se usredsredio na vas, Trevize, prvenstve
no zbog toga to ste vi jedini nosili oru je - vidite, opet nam je bilo od velike ko
risti; sve to je trebalo da ja uradim bilo je da uvrebam priliku da ga zaustavim
jednim brzim i neoekivanim udarcem. I kada je samo jedna pomisao obuzela njegov u
m - da nas ubije - i kada je svu pa nju usredsredio na to, i na vas, dobila sam pr
iliku za udar."
"I sve se lepo zavr ilo."
"Kako, Trevize, mo ete i da izgovorite ne to tako okrutno? Moja je samo name
ra bila da ga zaustavim; elela sam da ga onemoguim da koristi svoje transduktore.
U trenutku iznenaenosti, kada je poku ao da nas ubije i kada je ustanovio da to nij
e u stanju - utvrdiv i, umesto toga, da vi e ne kontroli e dotok energije i da se, ak,
svetla gase i da nas obavija tama - ja sam jo vi e pojaala svoj zahvat i poslala ga
u stanje dubokog, ali normalnog sna, oslobaajui, istovremeno, njegove transudktore
. Energija bi na taj nain nastavila da dotie, i mi bismo se mogli izvui odavde, dok
opati se na eg broda i napustiti planetu. Oekivala sam da u uspeti da stvari sredim
tako da on, kada se konano probudi, ne bude svestan niega to se dogodilo od prvog t
renutka kada nas je ugledao. Gea uvek nastoji da izbegne ubijanje kada god se ne t
o mo e postii bez oduzimanja ivota."
"Ne to je, oito, krenulo naopako. ta to, Blis?" upita Pelorat ne no.
"Nikad se jo nisam susrela ni sa im slinim tim transudktorskim re njevima, i
nisam imala dovoljno vremena da ih prouim i ne to vi e saznam o njima. Jednostavno sa
m izvr ila silovit prepad, nastojei da ga blokiram; meutim, po svemu sudei, nainila sa
m gre ku. Nisam, naime, spreila dotok energije do njegovih transudktora, ve njeno is
ticanje. Energija, kao to vam je poznato, neprestano i u velikim koliinama dotie u

njegove transudktore, ali mozak se obezbeuje tako to je istovremeno, i u istim kol

iinama, istiskuje, prenosei je dalje. Meutim, kada sam postavila blokadu i zaustavi
la njeno oticaje, ona se istog asa stala gomilati u transduktorskim re njevima i, t
okom samo jedne sekunde, dostigla kritinu taku; nagli porast temperature razorio j
e mo dane proteine i kod njega je nastupila trenutna smrt. Svetla su se pogasila i
ja sam, poku ala da uklonim blokadu; bilo je, meutim, prekasno."
"Ne vidim, draga, da si mogla uiniti i ta drugo, osim onoga to si uinila", pr
imeti Pelorat.
"Imajui u vidu da sam oduzela nekome ivot - to nije nikakva uteha."
"Ali Bander se spremao da nas ubije", podseti je Treviz.
"To jeste bio razlog da ga zaustavim, ali ne i da ga ubijem."
Treviz za trenutak okleva e. Nije eleo da ispolji nestrpljenje koje ga je o
buzimalo; nije imao nameru da povredi ili jo vi e uznemiri Blis, koja je, na kraju
krajeva, predstavljala njihovu jedinu odbranu na ovom neprijateljskom svetu.
"Blis", obrati joj se on, "vreme je da se pozabavimo posledicama Bandero
vog nestanka. Budui da ga vi e nema, do lo je do poremeaja u dotoku energije na ovom i
manju. Ostali Solarijanci e to primetiti ranije ili kasnije - verovatno ranije i to e ih navesti da poku aju da ustanove u emu je stvar. Ne verujem da biste bili u
stanju da se oduprete eventualnom zajednikom napadu nekolicine. S druge strane,
kao to maloas sami rekoste, neete biti u stanju da jo dugo odr avate ogranieni dotok en
ergije. Stoga je od najvee va nosti da to hitnije iziemo na povr inu, i da se bez ikakv
og oklevanja domognemo na eg broda."
"Ali Golane", upita Pelorat, "kako da to izvedemo? Ovde, pod zemljom, pr
evalili smo ko zna koliko kilometara, neprestano krividajui. Mislim da je ovo ovd
e pravi lavirint, i to se mene tie, nemam ni najmanjeg pojma kuda da krenemo da bi
smo izi li na povr inu. Oduvek sam se krajnje lo e orijentisao."
Obazrev i se oko sebe, Treviz je morao da prizna da je Pelorat savr eno u pr
avu. "Ipak", ree on, "pretpostavljam da postoji vei broj prolaza do povr ine, i mo da
nema potrebe da tragamo za onim kojim smo do li ovamo."
"Ali ne znamo gde se nalazi nijedan od tih, eventualnih, drugih prolaza.
Kako onda da ih pronaemo?"
Treviz se okrenu prema Blis. "Mo ete li vi, mentalnim putem, ustanoviti po
lo aj nekog od njih, kako bismo se izvukli odavde?"
"Svi roboti, na itavom imanju, prestali su da funkcioni u. U stanju sam, is
tina, da otkrijem blede tragove ivota, osetno ispod praga razuma, ali jedino obav
e tenje koje sam u prilici da na taj nain dobijem jeste da se povr ina nalazi 'gore',
to i sami znamo."
"Pa, u tom sluaju", prihvati Treviz, "moraemo da sami potra imo prolaz ka po
vr ini."
"Tek tako, nasumice", u asnu se Pelorat. "Nikada neemo uspeti."
"Mo da hoemo, Janove", usprotivi se Treviz. "Ukoliko krenemo u potragu mo da e
mo, na kraju, nai izlaz, ma koliko izgledi za to bili maleni. Druga mogunost je da
, jednostavno, ostanemo gde smo, a ukoliko tako postupimo izgledi za uspeh su na
m zaista nikakvi. Hajdemo, i najmanji izgledi bolji su nego nikakvi."
"Trenutak", smiri ih Blis. "ini mi se da sam osetila ne to."
" ta to?" upita Treviz.
"Neiji mozak."
"Nekog razumnog bia?"
"Da, ali ini mi se, nerazvijenog. Meutim, ono to sam u stanju da sasvim jas
no razaberem jeste ne to drugo."
" ta?" upita Treviz , nastojei da i ovog puta suzbije nestrpljivost.
"Strah! Nepodno ljiv strah", odgovori Blis apatom.
53.
Treviz se alosno obazre oko sebe. Bilo mu je, razume se, poznato gde su u l
i, ali nije gajio ni najmanju iluziju u pogledu svojih mogunosti da ponovo pronae
put kojim su dovde do li. Najzad, jedva da je obratio pa nju na sve te krivine i zav
oje. Ko bi, uop te, mogao i pretpostaviti da e se nai u polo aju da tragaju za izlasko
m odavde, bez iije pomoi i pri prigu enoj, treperavoj svetlosti?
"Blis", upita on, "verujete li da mo ete da pokrenete vozilo?"

"Sigurna sam, Trevize, da bih mogla, ali to ne znai da bih bila u stanju
da njime upravljam", odgovori Blis.
"Rekao bih", primeti Pelorat, "da je Bander vozilom upravljao mentalnim
putem. Nisam primetio da je, tokom vo nje, i ta dotakao."
"Naravno, upravljao je vozilom mentalnim putem", prihvati Blis blago. "A
li, Pele, na koji nain? Mogao si, isto tako, rei da se slu io komandama, ali ako ne
znam kako se komandama upravlja, to mi je od male koristi. Je li tako?"
"Ipak, mogli biste poku ati", ree Treviz.
"Ukoliko bih poku ala, morala bih na to usredsrediti itav svoj um, bez osta
taka; a u tom sluaju, bojim se da bismo ostali bez svetla. U tmini u kojoj bismo
se na li vozilo nam ne bi bilo od neke pomoi, ak i kada bih znala kako da njime upra
vljam."
"U tom sluaju, pretpostavljam da emo morati da pe ice lutamo unaokolo?"
"Bojim se da je upravo tako."
Treviz se zagleda u gustu, neprozirnu tminu to se prostirala neposredno i
za ruba svetlosti koju je pru ala tinjava svetiljka. Niti je i ta video, niti ta uo.
"Blis", upita on, "da li jo oseate prisustvo onog prepla enog uma?"
"Da, oseam."
"Mo ete li nam rei gde se nalazi? Mo ete li nas odvesti do njega,"
"Mentalni oseaj prostire se u pravoj liniji. Obina materija ne prelama ga
u vidljivijoj meri, te stoga mogu da ka em da dopire iz onog pravca."
Ona ukaza prstom na jedno mesto na jedva osvetljenom delu zida, i dodade
: "Ali, dabome, ne mo emo se probiti kroz zid da bismo doprli do njega. Najbolje b
i bilo slediti hodnike, i nastojati da se probijemo sledei pravac u kome se prisu
tnost nepoznatog sve vi e ispoljava. Ukratko, moraemo da pribegnemo igri toplo-hlad
no."
"Pa, u tom sluaju, krenimo odmah."
Pelorat ih zaustavi. "ekaj, Golane; jesi li zaista siguran da bi trebalo
da tragamo za tim nepoznatim, ma ko bio u pitanju? Ukoliko je ono toliko zapla eno
, mo da postoje razlozi i za na , pora avajui strah?"
Pomalo nestrpljivo, Treviz odmahnu glavom. "Janove, nemamo nikakvog izbo
ra. U pitanju je neki ivi stvor koji bi, prepla en na smrt ili ne, mo da bio voljan a mo da i ne bi - da nas uputi kako emo stii do povr ine."
"I Bandera emo ostaviti tek tako, da le i ovde?" upita nevoljno Pelorat.
Treviz nabra obrve. "Ma hajde, Janove. Ni u pogledu toga nemamo nikakvog
izbora. Posle svega, ovde e se ipak pojaviti neki Solarijanac, ponovo pokrenuti
robote, i neki od njih pronai e Bandera i pobrinuti se za njega - nadam se, samo,
ne pre no to mi budemo ve daleko odavde, savr eno bezbedni."
Prepustiv i Blis elno mesto, oni konano krenu e. Osvetljenje je, u njenoj nepo
srednoj blizini, uvek bivalo ne to jae. Ona se zaustavljala kod svakih vrata, na sv
akoj raskrsnici u hodniku, nastojei da ustanovi iz kog pravca je pristizao oseaj b
esomunog straha. Povremeno bi u la kroz neka vrata, kretala nekim zavijutkom, i pon
ovo se vraala da proveri neki drugi mogui put; za sve to vreme Treviz ju je bespom
ono posmatrao.
Svaki put kada se inilo da je Blis imala na umu ne to sasvim odreeno, odluno
se uputiv i u nekom pravcu, svetla su se, u tom smeru, palila pre no to je uop te sti
gla do njih. Trevizu se inilo da je osvetljenje sada, uop te, bilo bolje, - mo da sto
ga to su mu se oi ve sasvim privikle na polutamu, a mo da i stoga to je Blis postepeno
uspevala da sa vi e efikasnosti kontroli e dotok energije. U jednom trenutku, dok s
u prolazili pored jednog od onih metalnih stubova pobodenih u zemlju, ona ga je
dodirnula i osvetljenje se istog asa pojaalo. Blis je samo klimnula, kao da je veo
ma zadovoljna sama sobom.
Ni ta im se, dokle god im je pogled sezao, nije inilo makar prepoznatljivim
. Izgledalo im je kao da nasumice tumaraju delovima ogromnog podzemnog prebivali t
a kroz koje, pri dolasku, uop te nisu pro li.
Treviz je sve vreme poku avao da uoi neki hodnik koji bi se, pod o rim uglom,
pru ao navi e; takoe, pomno je osmatrao tavanicu, nee li na njoj zapaziti neki nagove t
aj otvora. Ni ta, meutim, nije bio u stanju da primeti, i inilo se da im je onaj pre
pla eni stvor jedina prilika da ponovo iziu na povr inu.
Hodali su u potpunoj ti ini, osim umova koje su priinjavali njihovi vlastiti

koraci; u potpunoj tami, osim svetiljki koje su im osvetljavale put u njihovoj

neposrednoj blizini; kroz potpuno mrtvilo, osim znakova ivota koje su oni sami od
avali. Povremeno bi nai li na obris nekog robota koji bi sedeo, ili stajao, u polu
tami, bez ikakvog pokreta. U jednom trenutku nai li su na nekog robota koji je le ao
postrance, sablasno zgrenih udova. Mora biti, pomislio je Treviz, da ga je nagli
prekid u dotoku qenergije zatekao u raskoraku, te se jednostavno sruio tamo gde
se zatekao. iv ili mrtav, Bander nije bio u stanju da vlada silom gravitacije. Mo d
a su, u tom trenutku, svi roboti, na itavom Banderovom posedu, le ali ili stajali s
avr eno nepokretni; nee, bez sumnje, protei mnogo vremena pre no to to bude zapa eno iz
van Banderovog imanja.
A mo da i nee, odjednom pomisli Treviz. Solarijancima je sigurno bilo pozna
to kada je neko od njihovih trebalo da umre - usled starosti ili fizike oronulost
i. Svi oni bili bi unapred upozoreni i spremni za taj trenutak. Bandera je, meuti
m, smrt zadesila iznenada, bez ikakvog prethodnog nagove taja, u najboljim godinam
a. Ko bi, dakle, to mogao i pretpostaviti? Ko bi to, uop te, mogao oekivati? I ko b
i, uostalom, uop te pa ljivo motrio na to ta se dogaa na njegovom imanju?
Ali ne (Treviz smesta odagna od sebe ohrabrujue i ute ne misli kao opasne,
kao ne to to bi ga moglo zavarati ispunjavajui ga prekomernim samopouzdanjem). Solar
jinci e, nema sumnje, zapaziti da je sve na Banderovom imanju odjednom stalo, i s
igurno e ne to preduzeti. Malo ko meu njima, po svoj prilici, ne bi bio zainteresova
n da ga nasledi, i stoga jedva da je bilo verovatno da na Banderovu smrt ne obra
te nikakvu pa nju.
"Aparati za prei avanje vazduha su stali", progovori Pelorat, ne zvuei nimalo
sretno. "Na ovakvom mestu, u podzemlju, preistai vazduha moraju sve vreme da rade,
i Bander ih je snabdevao energijom. Sada, meutim, vi e ne rade."
"Ne mari, Janove", odgovori mu Treviz. "U ovom praznom prebivali tu imamo
dovoljno vazduha, ak i za vi e godina."
"Pa ipak. Psiholo ki, to ne deluje nimalo prijatno."
"Molim te, Janove, ne panii... Blis, jeste li ne to prona li?"
"Na pravom smo putu, Trevize", odgovori ona. "Oseaj straha postaje sve jai
, i ini mi se sve jasnijim odakle dolazi."
Sada je koraala znatno sigurnije, sve manje oklevajui kada bi se na la na ne
koj raskrsnici.
"Tamo! Tamo!" odjednom uzviknu ona. "Sada ga sasvim dobro razaznajem."
"ak i ja sada mogu da ga ujem", odvrati Treviz suvo.
Sve troje smesta se zaustavi e, zadr av i dah. Mogli su da uju tiho jeanje, povr
emeno prekidano glasnim jecajima.
Oni kroi e u jednu prostranu sobu, i kada se svetla upali e, vide e da je, za r
azliku od svih drugih u kojima su do tada boravili, bila ivopisno i bogato name ten
a.
U sredini sobe nalazio se jedan blago pognut robot; ruke su mu bile ispr
u ene u pokretu koji se gotovo mogao protumaiti kao izraz beskrajne ne nosti. Bio je,
naravno, potpuno nepokretan.
Na nekome ko se nalazio iza robota lepr ala je odea. Jedno okruglo, prepla en
o oko izvirivalo je iz tkanine; i dalje se moglo uti srceparajue jecanje.
Treviz zaobie robota i s druge strane mu se ukaza jedna malena prilika ko
ja odmah stade da vri ti. Stvorenje se saplete, pade na pod i osta le ei, pokriv i oi, m
latarajui nogama u svim pravcima kao da eli da od sebe odagna opasnost ma iz kog p
ravca mogla doi, vri tei, vri tei...
Blis uzviknu, iako je svima bilo jasno: "Pa to je dete!"
54.
Treviz odstupi korak ili dva, zapanjen. ta je ovo dete radilo ovde? Bande
r je bio toliko ponosan na svoj usamljeniki ivot, toliko je dr ao do njega.
Manje sposoban da, suoiv i se sa nekom nerazumljivom pojavom, razmi lja u skl
adu sa gvozdenom logikom, Pelorat istog asa razabra o emu je re i naglas primeti: "
Rekao bih da je ovo dete Banderov naslednik."
"Banderovo dete", slo i se Blis, "ali odvi e nejako, ini mi se, da bi ga mogl
o naslediti. Solarijanci e morati da potra e nekog drugog."
Blis nije skidala pogled sa deteta; nije ga, meutim, posmatrala napregnut

o, ve na neki pitom, opinjavajui nain, i detinji vrisak ponovo polako pree u tihe jec
aje, da bi konano i jecaji sasvim utihnuli. Dete napokon otvori oi i zagleda se u
Blis. Telo su mu jo potresali samo povremeni uzdasi.
Blis stade ne to ute iteljski da govori - isprekidanim reima koje su malo ta z
naile same po sebi, ali ija je svrha bila da pojaaju smirujue dejstvo njenih misli.
Izgledalo je kao da, mentalnim putem, petlja po detinjem umu, nastojei da dovede
u red njegova uzburkana oseanja.
Lagano, ne skidajui pogled sa Blis, dete se uspravi, jo nesigurno na nogam
a, a onda se ma i rukom za zanemelog, nepokretnog robota. Potom obujmi rukama masi
vnu robotovu nogu, kao da tra i oseaj sigurnosti u samom tom dodiru.
"Pretpostavljam", ree Treviz, "da mu je robot staratelj, ili mo da vaspita.
Rekao bih da Solarijanci jednostavno nisu u stanju da se staraju jedni o drugima
, ak ni roditelji o vlastitoj deci."
"A ja pretpostavljam da je i dete hermafrodit", javi se Pelorat.
"Moralo bi tako biti", saglasi se Treviz.
I dalje u potpunosti obuzeta detetom Blis mu se stade lagano pribli avati,
ispru enih ruku ali dlanova okrenutih k sebi, kao da eli da naglasi da mu ne smera
nikakvo zlo. Dete je utke stajalo, posmatrajui Blis kako mu prilazi; samo se jo vr e p
ripiv i uz robota.
Blis se obraala detetu: "Hajde, dete, toplo... blago... toplo, prijatno,
bezbedno... dete... bezbedno... bezbedno..."
Ona zastade i, ne osvrui se, ree jedva ujno: "Pele, obrati mu se na njegovom
jeziku. Reci mu da smo roboti koji treba da se pobrinu za njega, jer je sve na
imanju stalo."
"Roboti!" uzviknu Pelorat, iskreno zaprepa en.
"Moramo mu se predstaviti kao roboti, jer ih se ne pla i. Mogue je da jo nik
ada nije ugledalo neko ljudsko bie, ak ni da ima ikakvu predstavu o njima."
"Nisam siguran da se mogu setiti pravih rei", kolebao se Pelorat. "Ne zna
m ni starovremensku, re za 'robota'."
"Reci, onda, jednostavno 'robot', Pele. Ako ne uspe, poku aj sa neim poput
'metalno bie'. Poku aj sa bilo im to ti padne na pamet."
Lagano, izgovarajui re po re, Pelorat se obrati detetu arhainim govorom. Det
e ga pogleda, lagano se namr ti, kao da nastoji da ga to bolje shvati.
"Kad ve s njim razgovara ", dobaci mu Treviz, "mogao bi ga upitati i kako d
a se izvuemo odavde."
"Ne, ne jo ", ree Blis. "Najpre da pridobijemo njegovo poverenje. Za izlaz e
mo ga pitati kasnije."
I dalje netremice posmatrajui Pelorata, dete opusti svoj stisak oko robot
a i progovori tankim ali melodinim glasom.
"Govori odve brzo da bih ga mogao razumeti", primeti Pelorat s nelagodno u.
"Zatra i mu da ponovi to je rekao, ali sporije", posavetova ga Blis. "inim s
ve to mogu da ga smirim i uklonim oseaj straha iz njega."
Saslu av i detinje rei, Pelorat im prevede: "ini mi se da pita ta je sa D embijem
. To je, po svemu sudei, njegov robot."
"Proveri i uveri se, Pele."
Pelorat se ponovo obrati detetu, i saslu av i njegov odgovor, potvrdi: "Tako
je, D embi je njegov robot. A detetu je ime, kako samo ka e, Falom."
"Vrlo dobro!" zadovoljno ree Blis. A onda, sme ei se blistavim, srenim osmeho
m, i upirui prstom na njega, ponovo se obrati detetu: "Falom. Dobar Falom. Hrabar
Falom." Pritisnuv i potom rukom vlastite grudi, ona dodade: "Blis."
Dete se nasme i. Dok se sme ilo izgledalo je veoma lepo. "Blis", odvrati ono
, izgovarajui slovo 's' pomalo trapavo.
Treviz se ume a. "Blis, ako biste mogli da ponovo pokrenete robota, mo da bi
umeo da ka e ono to nas zanima. Pelorat bi mogao s njim da razgovara, ba kao i sa d
etetom."
"Ne", odvrati Blis. "Pogre ili bismo. Prva du nost robota je da pru i detetu s
vu moguu za titu. Ukoliko bismo ga pokrenuli, istog asa bi postao svestan na eg prisus
tva, prisustva stranih ljudskih bia, i mogao bi nas napasti bez razmi ljanja. Nikak
vom stranom ljudskom biu nije ovde mesto. A ako bih ga ponovo iskljuila - ni ta od n
jega ne bismo mogli da izvuemo. Pored toga ako bi dete ponovo suoili sa iskljuenjem

mo da jedinog roditelja za koga uop te zna, moglo bi... Ne, nikako; to ne bi valjal
o."
"Ali", obrati joj se Pelorat bago, "slu ali smo da robot ni po koju cene n
e sme naneti zlo nijednom ljudskom biu..."
"Tako je", odvrati Blis, "ali nije nam poznato ta su Solarijanci, pravei s
voje robote, u njih ugradili. Ipak, pri svemu tome, ak i ako je u robota ugraena z
apovest da ne sme povrediti nijedno ljudsko bie, on bi se mogao nai u situaciji da
bira izmeu deteta i troje nepoznatih koje mo da ne bi ni prepoznao kao ljudska bia,
te bi stoga bio prinuen da ih smatra pukim uljezima. Nema, ini mi se, nikakve sum
nje da bi odabrao dete i da bi nas napao."
Ona se ponovo okrete prema detetu. "Falom", obrati mu se ona, i pokazujui
prstom, ree: "Blis... Pel... Trev."
"Pel... Trev", poslu no ponovi dete.
Blis se lagano pribli i detetu, irei ruke, ali ono, netremice je posmatrajui,
koraknu unazad.
"Mirno, Falome", ree Blis. "Dobar, Falom. Dodirnuti, Falom. Dodirnuti, Fa
lom. Lep, Falom."
Dete zakorai prema njoj i Blis uzdahnu. "Dobar, Falom."
Blis dodirnu detetovu obna enu ruku, jer je i ono, kao i njegov roditelj,
na sebi imalo samo tuniku, otvorenu spreda, i pregau oko bedara. Njen dodir bio j
e ne an i blag. Zatim skloni ruku, poeka nekoliko trenutaka, pa ga ponovo dodirnu,
blago ga tap ui po mi ici.
Detinje oi se napola zatvori e, pod sna nim, smirujuim dejstvom Blisinog uma.
Blisine ruke lagano krenu e nagore, blago, jedva ih dotiui, prema detinjim r
amenima, nastavljajui uz vrat, pa preko u iju, zavlaei se ispod njegove smee kose, da
bi se, konano, zaustavile iza detetovih u iju.
Trenutak potom, ona spusti ruke i ree: "Transduktorski re njevi jo su maleni
. Kost lobanje na tom mestu nije sasvim ovrsla. Tu se, za sada, nalazi samo deblj
i sloj ko e; kada re njevi izrastu do svoje pune mere ko nati deo e se izboiti, a kost e
sasvim ovrsnuti... To, drugim reima, znai da dete u ovom trenutku nije u stanju da
upravlja imanjem; ak ni da pokrene svog robota... Pele, upitaj ga koliko mu je go
dina."
Pelorat se obrati detetu, i saslu av i odgovor, saop ti: "Ako sam ga dobro raz
umeo, ka e da mu je etrnaest godina."
"Jedva da bih mu dao jedanaest", primeti Treviz.
"Du ina godine na ovom svetu mo da se ne podudara sasvim sa Standardnom Gala
ktikom Godinom. Pored toga, poznato je da su Vasionci imali du i ivotni vek, te stog
a, ukoliko su im Solarijanci u tom pogledu nalik, mogue je da imaju du i razvojni p
eriod. Na kraju krajeva, njegove nam godine malo znae."
Nestrpljivo pucnuv i jezikom, Treviz ree: "Dosta antropologije. Moramo se to
pre domoi povr ine, i s obzirom na to da pred sobom imamo dete, samo uzaludno gubi
mo vreme. Ono, najverovatnije, ni ne zna put do povr ine. Mo da ak nije ni ulo da tako
ne to uop te postoji."
Blis pozva: "Pele!"
Pelorat je, dakako, znao ta od njega oekuje, i ponovo stupi u razgovor sa
Falomom. Razmena rei, meutim, ovog puta potraja osetno du e.
Najzad, on im saop ti: "Dete zna ta je sunce. Ka e da ga je ak i videlo. Ja, m
eutim, mislim da je, zapravo, videlo drvee. Nekako mi nije izgledalo kao da sasvim
tano zna ta ta re znai - ili bar ta znai re koju sam ja upotrebio..."
"Dobro, Janove", po uri ga Treviz, "prei na stvar."
"Rekao sam Falomu da bismo mo da bili u stanju, ukoliko nas izvede na povr i
nu, da ponovo pokrenemo robota. U stvari, rekao sam mu da emo ga pokrenuti. Misli
te li da bismo zaista to mogli?"
"Razmi ljaemo o tome kasnije", prihvati Treviz. "Da li ti je rekao da je sp
reman da nas povede?"
"Jeste. Mislio sam, znate, da bi dete bilo spremnije da to uini ukoliko m
u obeam da emo ponovo pokrenuti robota. Bojim se, ipak, da bismo ga mogli razoarati
..."
"Ma hajde", prekinu ga Treviz, "poni ve jednom. "Sve to bie bez ikakvog znaa
ja ukoliko ostanemo ovde zatoeni."

Pelorat ree ne to detetu i ono krete, ali se gotovo odmah zaustavi tra ei pogl
edom Blis.
Blis ispru i ruku i pristupi mu, i njih dvoje poo e dalje dr ei se za ruke.
"Ja sam tvoj novi robot", obrati mu se ona, umilno se sme ei.
"ini mi se da ga to prilino usreuje", proguna Treviz.
Pelorat i Treviz krenu e za njima i Treviz se, za trenutak, upita da li je
oseaj sree pro eo dete jer ga je Blis u njemu izazvala, ili to e se nai na povr ini, il
to je steklo tri nova robota, ili mo da, to e dobiti nazad D embija, jedinog roditelja
za koga je znalo. Na kraju krajeva, to uop te nije bilo va no - sve dok je dete bil
o voljno da ih vodi ka povr ini.
inilo se, dok su odmicali, da se dete nijednog trenutka ne koleba. Koraalo
je bez zastajkivanja, ak i kada bi nai li na raskrsnicu. Da li je, odista, dobro z
nalo kuda ide, ili mu je, pak, bilo svejedno? Da li se, mo da, samo zabavljalo, sa
vr eno ravnodu no prema konanom ishodu?
Oseajui, meutim, da se kreu sa ne to veim naporom, Trevizu je bilo jasno da se
hodnik blago uspinje; sve vreme podskakujui, sa nesumnjivim oseajem va nosti, dete j
e pokazivalo u smeru ispred njih, neprestano avrljajui.
Treviz pogleda Pelorata i ovaj, naka ljav i se, objasni: "ini mi se da spomin
je 'izlaz'..."
"Nadam se da si ga ispravno razumeo", prihvati Treviz.
Dete se, u tom trenutku, odvoji od Blis i stade da tri. Pokazivalo je na
jedno mesto na podu, ne to tamnije od njegovih drugih delova. Dete stade na to mes
to, poskoi na njemu nekoliko puta, a onda se okrete prema njima s izrazom iskrene
zbunjenosti i poe ne to ubrzano govoriti.
Blis odmah shvati u emu je stvar i ree, mr tei se: "Potrebno je vi e energije..
. Ovo me zaista iscrpljuje."
Lice joj se malo zacrvene i svetla se prigu i e, ali vrata tik ispred Faloma
se otvori e i on odu evljeno uzviknu.
Dete jurnu kroz otvorena vrata, i Pelorat i Treviz pohita e za njim. Blis
krenu poslednja, i okrenuv i se pre no to su se vrata ponovo zatvorila, vide da su
se svetla iza nje sasvim ugasila. Ona poeka jo nekoliko trenutaka, da povrati dah;
izgledala je prilino iznureno.
"Pa", obazre se Pelorat, "napolju smo. Ali gde je na brod?"
Svi su stajali nepomino, okupani zracima zalazaeg sunca.
"ini mi se", promrmlja Treviz, "da se nalazi negde u onom pravcu."
"I meni se tako ini", potvrdi Blis. "Poimo", dodade ona, i ponovo uze Falo
ma za ruku.
Izuzev uma njihovih vlastitih koraka i povremenog glasanja ivotinja, vlada
la je savr ena ti ina. U jednom trenutku proo e pored nekog robota koji je, nepokretan
i jo uvek dr ei u rukama predmet ija im svrha nije bila poznata, stajao kraj jednog d
rveta.
Iz puke radoznalosti, Pelorat naini pokret kao da eli da mu se pribli i, ali
ga Treviz opomenu: "Ostavi ga, Janove. Moramo da urimo."
U daljini ugleda e jo jednog robota, udno iskrivljenog.
"Pretpostavljam da ih ima posvuda, na itavom imanju, kilometrima unaokolo
." A onda pobedonosno uzviknu: "Ah, evo broda!"
Oni ubrza e korake, a onda, gotovo istog asa, zastado e. Falom ispusti piskav
krik.
Pored broda nalazilo se ne to nalik na letelicu krajnje primitivne izrade,
krhke grae i sa elisom koja je, oigledno, ne tedimice rasipala energiju. Izmeu letel
ice i grupice Do ljaka stajale su etiri ljudske prilike.
"Prekasno", uzviknu Treviz. "Izgubili smo previ e vremena. ta emo sada?"
Pelorat se naglas upita: "etiri Solarijanca? Ali to je nemogue. Solarijanc
i se nikada ne bi toliko pribli ili jedan drugom. Da nisu, mo da, u pitanju njihove
holografske projekcije?"
"Ne", odgovori Blis, "vi e su nego stvarni. Sigurna sam u to. Sigurna sam,
meutim, da nisu ni Solarijanci. Nema nikakve sumnje u pogledu njihovih mozgova.
Pred sobom imamo robote."
55.

"Pa", obrati se Treviz svojim pratiocima sa prizvukom umora u glasu, "kr

enimo!" I on nastavi da lagano, kao da broji korake, koraa prema brodu. Ostali kr
enu e za njim.
Gotovo bez daha, Pelorat mu doviknu: "Trevize, ta nemerava da uini ?"
"Ukoliko su zaista roboti, morae da se povinuju nareenjima."
Roboti su i dalje mirno stajali, i Treviz ih je, dok su im se pribli avali
, kradomice pogledavao.
Da, mora da su bili roboti. Njihova lica, iako nalik na ljudska - ak im j
e i ko a izgledala kao ljudska - bila su zauujue bezizra ajna. Na sebi su imali ne to nal
ik na uniforme, i odea im je pokrivala i najmanji deli tela, osim lica. ak su i na
rukama imali tanke, ali neprozirne rukavice.
Treviz im nehajno mahnu, na nain koji je nedvosmisleno oznaavao poziv da o
dstupe u stranu.
Roboti se ni ne pomeri e.
Treviz se apatom obrati Peloratu. "Janove, naredi im da se sklone. Nastoj
da bude krajnje ubedljiv."
Pelorat proisti grlo i, iznenada progovoriv i punim baritonom, obrati se ro
botima sporim glasom, obilno se pri tom slu ei rukama, nastojei da kretnjama da isto
znaenje kao i Treviz maloas. Jedan od robota, koji je mo da bio tek ne to malo vi i od
ostalih, odvrati mu na to hladnim i o trim glasom.
Pelorat se okrete prema Trevizu. "ini mi se da je rekao da nas smatra Do lj
acima."
"Reci im da smo ljudska bia i da moraju poslu ati na a nareenja."
Robot, meutim, ponovo progovori, galaktikim jezikom koji je, ma koliko zvua
o neobino, bio prilino razumljiv. "Razumeo sam va e rei, Do ljae. Ja govorim galaktiki j
zik. Mi smo Roboti uvari."
"U tom sluaju, shvatili ste da smo ljudska bia i da nas, shodno tome, mora
te poslu ati."
"Imamo nalog, Do ljae, da slu amo samo Upravljae. Vi niste Upravlja, ak ni Solar
ijanac. Upravlja Bander nije se odazvao u trenutku redovnog kontakta, pa smo do li
ovamo da na licu mesta ustanovimo u emu je stvar. To nam je du nost. Zatekli smo ov
de svemirski brod tuinske izrade, nekoliko Do ljaka, i ustanovili da su svi Bandero
vi roboti iskljueni. Gde je Upravlja Bander?"
Treviz odmahnu glavom i odgovori lagano i razgovetno: "Nemamo pojma o emu
govorite. Kompjuter na na em brodu se pokvario, i protivno na im namerama, na li smo
se u blizini ove udne planete. Spustili smo se jedino da bismo ustanovili gde se
nalazimo. Roboti su ve bili iskljueni. Nemamo ni najmanju predstavu o tome ta se ov
de moglo dogoditi."
"To to govorite malo je verovatno. Ukoliko svi roboti na ovom imanju miru
ju, i ako je dotok energije obustavljen, to bi moralo znaiti da Upravlja Bander vi e
nije u ivotu. Ne ini se, meutim, ni malo loginom pretpostavka da je on umro ba u tre
nutku kada ste se vi spustilil na ovu planetu. Izmeu te dve stvari mora da postoj
i uzajamna veza."
Treviz odgovori, bez ikakve druge namere do da jo vi e zapetlja stvar i da,
budui stranac, svojim potpunim nerazumevanjem, potkrepi vlastitu bezazlenost: "A
li dotok energije nije obustavljen. Vi i va i pratioci niste iskljueni."
"Mi smo Roboti uvari", odgovori robot. "Mi ne pripadamo nijednom pojedinan
om Upravljau. Mi pripadamo ovom svetu. Nama energija ne dotie ni od jednog Upravlj
aa; slu imo se vlastitom, atomskom energijom. Ponovo vas pitam - gde je Upravlja Ban
der?"
Treviz se obazre oko sebe. Pelorat se u eprtljao; Blis je stajala stisnuti
h usana, ali potpuno mirna. Falom uzdrhta, ali Blis mu stavi ruku na rame i dete
se ukruti, dok mu lice izgubi svaki izraz. (Da li je to Blis delovala na njega?
)
Robot ponovo upita: "Jo jednom, i poslednji put, gde je Upravlja Bander?"
"Ne znam", odgovori Treviz, mr tei se.
Robot klimnu i dvojica njegovih pratilaca istog se asa udalji e. "Moji drug
ovi uvari pretra ie Banderovo prebivali te. U meuvremenu, biete zadr ani radi saslu avanj
Predajte mi to to nosite okaeno na bokovima", zatra i robot.
Treviz odstupi za korak. "Ove stvari potpuno su bezopasne."

"Nijedan pokret, vi e. Ne zanima me njihova svrha, niti da li su opasne il

i bezopasne. Zahtevam da mi ih predate."
"Ne dolazi u obzir."
Robot mu se pribli i jednim korakom, i pre no to je Treviz bio u stanju da
razabere ta se dogaa, njegova ruka sunu. Robotova aka nae se na Trevizovom ramenu; s
tisak se pojaa, potiskujui ga ka tlu. Treviz pade na kolena.
"Predajte mi te stvari", zatra i robot. On ispru i drugu ruku.
"Ne dolazi u obzir", zastenja Treviz.
Blis hitro pristupi i pre nego to je Treviz, vrsto u robotovom stisku, mog
ao bilo ta uiniti da je u tome sprei, izvue atomski pi tolj iz futrole i pru i ga robotu
. "ekaj, uvaru", mahnu mu ona, "samo trenutak i dobie i drugo. Tako... A sada, oslob
odi mog prijatelja."
Dr ei oba oru ja u ruci robot odstupi, i Treviz se lagano pridi e, estoko trljaj
ui levo rame, lica zgrenog od bola.
(Falom poe tiho da jei, i Pelorat ga, pomalo zbunjeno, podi e i vrsto prigrli
).
Obraajui se Trevizu, Blis besno pro apta: "Zbog ega mu se odupirete? Mo e vas s
mlaviti malim prstom."
Treviz zastenja i odgovori stisnutih usana: "Zbog ega ga onda vi ne sredi
te?"
"To i poku avam. Ali treba mi vremena. Mozak mu je gotovo neprobojan, potp
uno obuzet ispunjavanjem naloga, i te ko ga je pomeriti. Moram ga malo bolje prouit
i. Nastojte da dobijemo u vremenu."
"Nemojte ga prouavati. Jednostavno, uni tite ga", odvrati Treviz, takoe apato
m.
Blis uputi brz pogled prema robotu. Usredsreeno je prouavao oru je, dok drug
i, koji je ostao s njim, nije skidao oi sa Do ljaka. inilo se, meutim, da ni jedan ni
drugi ne mare za apate koje su meusobno razmenjivali Blis i Treviz.
"Ne", odgovori Blis. "Ne elim vi e nikakvo uni tavanje. Na prethodnoj planeti
ubili smo jednog i ozledili drugog psa. A i sami znate ta se ovde dogodilo." (On
a ponovo, kradomice, pogleda Robote uvare). "Gea nije spremna da, bez velike nevo
lje, nekome oduzima ivot ili razum. Potrebno mi je vremena da ovo mirno okonam."
Ona se odmaknu od Treviza i netremice se zagleda u robota.
"Ovo su oru ja", napokon se oglasi robot.
"Nisu", doeka ga Treviz.
"Jesu", ume a se Blis, "ali vi e nisu upotrebljiva. Ostali su bez energetsko
g naboja."
"Zaista? A zbog ega vuete sa sobom oru ja koja su ostala bez energetskog nab
oja? Ili, mo da, ipak, nisu?" Robot je dr ao jedno od oru ja u stisnutoj aci, pri emu mu
se palac na ao na pravo mesto. "Da li se ovde aktivira?"
"Da", odgovori Blis. "Ukoliko biste sada pritisli palcem oru je bi se akti
viralo, pod uslovom da sadr i energetski naboj - to u ovom asu nije sluaj."
"Jeste li ba sigurni?" Robot uperi oru je u Treviza. "I dalje tvrdite da se
, ukoliko ga aktiviram, ni ta nee dogoditi?"
"Ni ta se nee dogoditi", potvrdi Blis.
Treviz je stajao kao skamenjen, nesposoban da izgovori ijednu re. On jest
e proverio atomski pi tolj, po to je Bander uklonio energetski naboj iz njega, i zai
sta je bio prazan; meutim, robot je dr ao u ruci neuronski bi. A to oru je Treviz nije
proveravao.
Ukoliko se u biu nalazila i najmanja koliina energije, bilo bi to sasvim d
ovoljno da se nadra e nervi bola - i maloprea nji zahvat robotove ruke izgledao bi ka
o prijateljski stisak u poreenju s onim to bi Treviz tek imao priliku da iskusi.
Jednom prilikom, dok je jo bio u Svemiroplovakoj akademiji, Treviz je, kao
i svi kadeti, bio obavezan da iskusi veoma blagi udar neutronskog bia. Tek tolik
o da bi shvatio emu je udar bia nalik. Nikada, posle toga, Trevizu ni na pamet nij
e palo da se u to pobli e upuuje.
Robot pritisnu palcem, aktivirajui bi, i za trenutak, Treviz se zguri oekuj
ui bolni udarac - i odmah se, lagano, opusti. Ni u biu nije bilo ni truke energije
.
Robot se zagleda u Treviza, odlo iv i bi i pi tolj u stranu. "Kako su ova oru ja

ostala bez energije?" upita on. "I ukoliko vam nisu ni od kakve koristi, zbog ega
ih vuete sa sobom?"
"Navikao sam se na njih", odgovori Treviz, "pa ih nosim sa sobom ak i kad
a su prazna."
"Ne vidim nikakav smisao u tome", odvrati robot. "U svakom sluaju, svi st
e uhap eni. Zadr aemo vas radi daljeg ispitivanja, i ako Upravljai tako odlue, biete isk
ljueni... Kako se otvara ovaj brod? Moramo i njega pretra iti."
"Nee vam to ni ta koristiti", upozori ga Treviz. "Ionako neete ni ta razumeti.
"
"Mo da mi neemo, ali Upravljai hoe."
"To se odnosi i na njih."
"U tom sluaju, vi ete im objasniti."
"Nemam ni najmanju nameru da to uinim."
"U tom sluaju, biete iskljueni."
"Mojim iskljuenjem ostali biste bez ikakvog obja njenja; pored toga, veruje
m da bih bio iskljuen ak i ako pru im eljeno obja njenje."
"Samo nastavite", promrmlja Blis. "Poinjem da otkrivam kako mu mozak funk
cioni e."
Robot nije obraao ni najmanju pa nju na Blis. (Da li je ve poela da ga obrauje
, upita se Treviz u sebi, iskreno se prepu tajui nadi da je upravo to sluaj.)
I dalje usredsreujui svu svoju pa nju na Treviza, robot ga upozori: "Ukoliko
nam budete stvarali neprilike, mo emo vas samo delimino iskljuiti. To e vam, razume
se, naneti bol, ali biete prinueni da nam saop tite ono to elimo da saznamo."
Iznenada, Pelorat uzviknu hrapavim glasom: "ekajte, ne smete to uiniti... u
varu, ne smete to uiniti."
"Imam krajnje podrobna ovla enja", odvrati robot mirno, " i smem da to uinim
. Razume se, naneu vam bol tek onoliko koliko je potrebno da pribavim tra eno obja nj
enje."
"Ne, ne smete. Nipo to ne smete. Ja jesam Do ljak, kao i ovo dvoje mojih pri
jatelja. Ali ovo dete", i Pelorat pokaza glavom na Faloma, koga je i dalje dr ao u
naruju, "ovo dete je Solarijanac. Ono e vam rei ta treba da uinite, i vi ete morati d
a ga poslu ate."
Falom pogleda Pelorata irom otvorenih oiju, ali mu je pogled, nekako, bio
prazan.
Blis estoko zavrte glavom, ali Pelorat je pogleda ne odajui nikakav znak d
a je razumeo.
Robotove oi nakratko se zadr a e na Falomu, a onda odvrati: "Dete nije ni od
kakve va nosti. Ono ne poseduje transduktorske re njeve."
"Transduktorski re njevi jo mu se nisu razvili", pobuni se Pelorat, dahui, "a
li dobie ih vremenom. Dete je Solarijanac."
"To jeste dete, ali bez potpuno razvijenih transduktorskih re njeva nije p
ravi Solarijanac. Nisam obavezan da sledim njegove naloge, ili da mu pru im bilo k
akvu za titu."
"Ali ovo dete je naslednik Upravljaa Bandera."
"Zar? A kako vi to znate?"
Pelorat stade da muca, to mu se povremeno de avalo kada je neku stvar uzima
o veoma ozbiljno. "Kak... Kakvo bi se drugo dete moglo nalaziti na ovom imanju?"
"Otkud znate da ih ovde, mo da, nema itavo tuce?"
"A da li ste vi videli jo neko?"
"Ja sam taj koji ovde postavlja pitanja."
U tom trenutku pa nja robota skrenu sa Pelorata: robot koji je stajao kraj
njega lako ga je kucnuo po ramenu. Dva robota koja su odaslata da pretra e Bander
ovo prebivali te vraala su se trkom, koji je, uprkos svemu, delovao nekako nezgrapn
o.
Ti ina potraja sve dok im se roboti ne pribli i e, dovikujui ne to na solarijansk
om jeziku - na ta sva etiri kao da namah izgubi e svu pokretljivost. Za trenutak, ini
lo se kao da venu, gotovo kao da se ispumpavaju.
"Prona li su Bandera", zakljui Pelorat, pre no to je Treviz uspeo da mu da z
nak da uti.
Robot se okrenu prema njima i polako, kao da guta slogove, ree: "Upravlja

Bander je mrtav. Svojom maloprea njom primedbom jasno ste nam stavili na znanje da
vam je to bilo poznato. Kako je to bilo mogue?"
"A otkud bih ja to znao?" odvrati Treviz izazovno.
"Znali ste da je mrtav. Znali ste, takoe, da se nalazi tamo unutra. Otkud
ste to mogli znati, osim ukoliko i sami niste bili tamo - ukoliko niste ba vi ok
onali njegov ivot?" Robot je sada ve gotovo sasvim pravilno izgovarao rei. Podneo je
udarac, i prisebnost mu se stala vraati.
"A na koji smo mi to nain mogli da ubijemo Bandera?" upita Treviz. "Zahva
ljujui svojim transduktorima mogao nas je u trenutku zbrisati."
"Odakle vi znate ta transduktori mogu - ili ne mogu - da uine?"
"Pa, sami ste maloas pomenuli transudktorske re njeve."
"Tano, samo sam ih pomenuo. Meutim, nisam ni ta rekao o nihovim svojstvima i
li mogunostima kojima raspola u."
"Saznanje o tome stekli smo u snu."
"To nije nimalo verovatan odgovor."
"Nije verovatna ni pretpostavka da smo mi prouzrokovali Banderovu smrt."
"U svakom sluaju", ume a se Pelorat, "ako je Upravlja Bander mrtav, Upravlja
Falom je sada vlasnik ovog imanja. Dakle, evo Upravljaa, i vi morate postupati pr
ema njegovim nalozima."
"Ve sam vam objasnio", odvrati robot, "da dete sa nerazvijenim transdukto
rskim re njevima nije pravi Solarijanac. Shodno tome, ne mo e biti ni naslednik pose
da. Neki drugi Naslednik, odgovarajuih godina, uputie se ovamo im dojavimo tu nu vest
.
"A ta e biti s Upravljaem Falomom?"
"Ne postoji Upravlja Falom. Postoji samo jedno dete, a mi dece imamo i vi e
nego to je potrebno. Bie iskljueno."
Blis ljutito dobaci: "Samo se usudite. Pa, to je dete!"
"Nisam ja taj", odvrati robot, "kome e mo da biti poveren taj zadatak; u sv
akom sluaju, nisam ni taj koji e o tome doneti odluku. Za to je potrebna saglasnos
t svih Upravljaa. Meutim, u vreme kada postoji vi ak dece lako mi je da predvidim ka
kva e odluka biti doneta."
"Ne! Ka em - ne!"
"Iskljuenje e se obaviti savr eno bezbolno... Ali evo dolazi jo jedan brod. N
eophodno je da sada siemo u Banderovo biv e prebivali te i putem holovizije sazovemo
Savet koji e odluiti ta emo sa vama... Dajte mi to dete."
Blis zgrabi polunesvesno dete iz Peloratovog naruja. vrsto ga privijajui uz
sebe i nastojei da se odr i u ravnote i, ona uzviknu: "Da niste ni takli ovo dete!"
Jo jednom, robot munjevito ispru i ruku i koraknu napred, nastojei da se dom
ogne Faloma. Blis, meutim, brzo odskoi u stranu, zapoev i kretnju ak i pre no to je rob
ot krenuo. Robot nastavi da se kree u prvobitnom smeru, kao da se Blis jo uvek nal
azi ispred njega. Kruto se poviv i napred, sa no nim prstima kao sto ernom takom, on se
srui licem prema zemlji. Ostala tri robota ostado e nepokretna, neodreeno nekud zur
ei.
Blis je mrkala, delimino usled gneva koji ju je obuzeo. "Gotovo da sam usp
ela da pronaem pravi nain da ih zaustavim, ali nisam imala dovoljno vremena. Nisam
imala drugog izbora do da odmah napadnem, i sada su sva etiri robota iskljueni...
Po urimo na brod pre no to doe nova skupina. Trenutno sam suvi e iscrpljena da bih bi
la u stanju da se suoim sa jo robota."
ODLAZAK SA SOLARIJE
56.
Odlazak sa Solarije protekao je kao u nekom bunilu. Treviz je na brzinu
pokupio svoja neupotrebljiva oru ja, otvorio hermetika vrata na brodu, i za tili as,
svi su se na li unutra. Tako se dogodilo da Treviz nije ni primetio, pre no to su
se ve dobrano udaljili od povr ine planete, da je i Falom po ao s njima.
Pri svemu tome, vrlo je verovatno da ipak ne bi uspeli da se na vreme sk
lone, samo da su Solarijanci bili osposobljeni za vazdu ne letove. Solarijanskom b
rodu, iji je dolazak bio najavljen, trebalo je nezamislivo mnogo vremena da dolet
i i da se spusti, dok je, s druge strane, kompjuter Daleke zvezde bio u stanju d

a, za samo nekoliko minuta, gravitacioni brod podigne okomito uvis.

Zahvaljujui ustrojstvu broda, gravitaciioni potisak i sasmim tim, sila in
ercije, uop te se nisu oseali; premda su, dakle, jedva podno ljive posledice ubrzanja
pri takvom naglom poletanju bile unapred otklonjene - nije bilo mogunosti da se
spree i posledice sna nog vazdu nog trenja. Temperatura na spoljnoj povr ini broda podi
gla se znatno br e i znatno vi e nego to su to pravila svemiroplovstva (ili ak i uputs
tva koja su se odnosila na sam brod) smatrala uputnim.
Dok su se jo peli mogli su videti kako se drugi solarijanski brod spu ta; n
jih jo nekoliko ukaza se na vidiku. Treviz se u sebi upita sa kolikim se brojem r
obota Blis mogla uspe no poneti; konano, on zakljui da bi, da su jo samo petnaestak m
inuta ostali na povr ini planete, sigurno bili nadvladani.
Kada su se, konano, na li u svemiru (odnosno, dovoljno daleko, sa jedva uolj
ivim pramenovima planetine eksosfere oko njih), Treviz uputi brod prema nonoj str
ani Solarije. Bio je to pravi vremenski skok unapred, budui da su se sa povr ine di
gli u trenutku prvog sunevog smiraja. Na nonoj strani, Daleka zvezda trebalo je da
bude u mogunosti da se znatno br e ohladi, i na taj nain, da pone da se od planete u
daljuje osetno sporije, spiralnom putanjom.
Pelorat se pojavi iz sobe koju je delio sa Blis i ree: "Dete sada mirno s
pava. Pokazali smo mu kako treba da koristi toalet; veoma brzo je shvatilo."
"To me nimalo ne zauuje. Ne to slino mora da je imalo i u Banderovom prebival
i tu."
"Nisam tamo video nikakav toalet, mada sam ga tra io", primeti Pelorat sao
seajno. " to se mene tie, nismo se ni za trenutak prerano vratili na brod."
"Pa, ni za kog od nas se to ne bi moglo rei... Ali zbog ega smo poveli i d
ete sa sobom?"
Pelorat, kao da se izvinjava, sle e ramenima. "Blis nije elela da ga tamo o
stavi. Kao da je htela da spase jedan ivot, u zamenu za onaj koji je oduzela. Zna ,
ne mo e da podnese..."
"Znam", odgovori Treviz.
"Zna , dete je krajnje neobino", nastavi Pelorat.
"Nije ni udo, re je o hermafroditu", odvrati Treviz.
"Ali ima testise."
"Pa, prirodno je da ih ima."
"Ali vagina mu je veoma mala."
Treviz se namr ti. "Odvratno."
"Nije ba tako, Golane", usprotivi se Pelorat. "Ono je samo prilagoeno dati
m potrebama. Zadatak mu je da proizvede oploeno jaja ce-eliju, koje se potom dalje r
azvija u laboratijskim uslovima - pod, rekao bih, bri nom pa njom robota."
"A ta se dogaa ako njihov robotski sistem zaka e? Ukoliko bi se to dogodilo,
vi e ne bi bili u mogunosti da stvaraju podmladak."
"Bilo koji svet na ao bi se u nevolji ukoliko bi do lo do raspada njihovog s
ocijalnog ustrojstva."
"Ne bih ba morao rei da bih grcao u suzama ukoliko bi se to dogodilo Solar
ijancima."
"Pa", slo i se Pelorat, "priznajem da im svet ba ne izgleda naroito privlano
- mislim, nama. Ali dragi moj, u pitanju su jedini ljudi i jedino socijalno ustr
ojstvo koji se bitno razlikuju od na ih predstava o tome. Ali zanemari li ljude i r
obote, ima svet koji bi, inae..."
"Koji bi, inae, mogao da krene putem kojim je Aurora ve zabrazdila", presee
ga Treviz. "Janove, kako je Blis?"
"Bojim se da je stra no iscrpljena. Spava. Sve ovo nije joj nimalo godilo,
Golane."
"Pa, iskreno reeno, ni ja nisam u ivao."
Treviz zatvori oi, pomisliv i da bi i sam mogao malo da odspava. Zatim odlui
da priu ti sebi malo predaha, im postane siguran da Solarijanci nisu osposobljeni
i za svemirske letove. U svakom sluaju, kompjuter mu do tog trenutka nije ni nago
vestio prisutnost neke druge letelice u njihovoj neposrednoj blizini.
On sa gorinom pomisli na dve planete Vasionaca koje su do ovog asa posetil
i - na neprijateljske, divlje pse na jednoj, i na neprijateljske, hermafroditske
samotjake na drugoj - i na injenicu da ni na jednoj od njih nisu nai li ni na najm

anji nagove taj o moguem polo aju Zemlje. Sve to je proisteklo iz te dve posete bio je
ovaj deak, Falom.
On ponovo otvori oi. Pelorat je jo sedeo s druge strane kompjutera, sveanog
izraza lica.
"Trebalo je da to dete ostavimo na Solariji", ree odjednom Treviz, sa pri
zvukom vrstog ubeenja u glasu.
"Jadno dete. Ubili bi ga, tamo dole", odvrati Pelorat.
"Svejedno", usprotivi se Treviz. "Njemu je tamo mesto. Ono je, nema zbor
a, deo te zajednice. Da bude uklonjeno samo zato to je vi ak sudbina je s kojom je
bio roen."
"Ali drago moje mome, prilino je bezoseajno posmatrati tako stvari."
"Razumno je tako posmatrati stvari. Mi ne znamo kako se treba starati o
njemu, i mo da e jo vi e trpiti s nama i na kraju ipak umreti. ime se, uop te, ono hrani?
"
"Pa, pretpostavjam onim ime i mi, stari dru e. U stvari, problem mo e biti ta e
mo mi jesti? Imamo li dovoljno zaliha?"
"Imamo, ne brini. Bie ak i vi e nego to treba, ukljuujui i na eg novog putnika."
Pelorat, meutim, kao da nije bio preterano zadovoljan. "Hrana nam postaje
pomalo jednolina", ree on. "Mo da je trebalo da ponesemo ne to sa Komporelena - mada,
naravno, nisu imali ni ta to bi zaista usreilo oveka."
"Nismo mogli. Oti li smo, kao to se sea , u prilinoj urbi, kao i sa Aurore, i po
sebno sa Solarije... Ali malo jednolinosti mo e se podneti. ovek, mo da, gubi dobro ra
spolo enje, ali ipak, pre ivljava se, nekako."
"Da li bi, ipak, u sluaju potrebe, bilo mogue pribaviti negde sve e zalihe?"
"Naravno, Janove. U svako doba. Zahvaljujui gravitacionom brodu i hipersv
emirskim ma inama sva Galaksija nam je na dohvatu ruku. Za samo nekoliko dana mo emo
stii na bilo koje mesto. Problem je, meutim, u tome to je zbog nas pola Galaksije
u stanju uzbune; stoga bih rado izvesno vreme ostao po strani."
"Pa, sigurno je tako... uj, ini mi se da Bander nije ispoljio nikakvo zani
manje za na brod?"
"Verovatno mu nije doprlo do svesti o emu je re. Pretpostavljam, naime, da
su Solarijanci jo davno potpuno digli ruke od svemirskih letova. Njihova prvenst
vena elja bila je da budu ostavljeni na miru; stoga je malo verovatno da bi mogli
u ivati u bezbednosti svoje povuenosti od ostalog sveta da su, istovremeno, sve vr
eme tumarali unaokolo, objavljajui svima svoje postojanje."
"Pa, Golane, kakav e biti na sledei korak?"
"Postoji i trei svet koji treba posetiti" odgovori Treviz.
Pelorat zavrte glavom. "Ako je suditi po prva dva, ne oekujem previ e ni od
treeg."
"U ovom trenutku ne oekujem ni ja. Ipak, im se malo naspavam izdau nalog ko
mpjuteru da nam izrauna putanju do tog treeg sveta."
57.
Treviz je spavao znatno du e nego to je nameravao, ali to jedva da je bilo
od neke va nosti. Na brodu, u uobiajenom smislu rei, nije bilo ni dana ni noi, i dvad
esetetvoroasovni ivotni ciklus nikada nije bio do kraja po tovan. Sate su koristili p
o vlastitim eljama i potrebama, i to se Treviza i Pelorata, a naroito Blis tie, nije
bilo nimalo neobino da odstupaju od prirodnog toka stvari kako u obedovanju, tak
o i u spavanju.
Dok je sa sebe skidao sapunicu (zbog tednje vode bilo je uputnije sapunic
u otrti za sebe, nego je spirati) Treviz za trenutak pomisli da bi mogao odspava
ti jo sat ili dva; ali, okrnuv i se, ugleda pred sobom Faloma, potpuno nagog, ba kao
to je i on sam bio.
Zbunjen, on naglo koraknu unazad, to naravno, s obzirom na skuenost prosto
ra za linu higijenu, izazva da telom udari u ne to tvrdo iza sebe. Treviz opsova. F
alom je stajao zablenuv i se u njega, pokazujui prstom prema Trevizovom penisu. Ono
to je pri tom govorio bilo je, dakako, sasvim nerazumljivo, ali sve u detetovom
pona anju jasno je ukazivalo da, jednostavno, nije u stanju da poveruje sopstvenim
oima. Vlastitog spokojstva radi, Trevizu ne ostade ni ta drugo do da rukama prekri
je penis.

"Pozdrav", oslovi ga dete svojim visokim, piskavim glasiem.

Treviz se lako tr e na detetovu neoekivanu upotrebu galaktikog, ali mu odmah
bi jasno da samo ponavlja tuu re.
Falom dodade, muno se borei sa reima i izgovarajui svaku ponaosob: "Blis...
ka e... vi... okupati... me."
"Ma nemoj?" odvrati Treviz. Staviv i obe ruke na detinja ramena, on dodade
: "Ti... stani... ovde."
On pokaza na jedno odreeno mesto na podu i Falom, naravno, smesta pogleda
u pravcu Trevizovog prsta. Oigledno, nije razumeo ni jednu jedinu re.
"Ne mrdaj odavde", dodade Treviz, i obema rukama uhvati dete, vrsto ga pr
itiskajui kao da eli da mu objasni da treba da ostane nepokretno. Zatim se na brzi
nu osu i, navue gaice, a potom i pantalone.
Zatim izie i grmnu: "Blis!"
Na brodu je, zaista, bilo veoma te ko biti od nekog udaljen vi e od nekoliko
metara, i Blis se, gotovo istog asa, pojavi na vratima svoje sobe. Ona mu se nas
me i i upita: "Jeste li me to pozvali, Trevize, ili sam samo ula da povetarac arlija
preko bujne trave?"
"Ne trudite se da budete duhoviti, Blis. ta je ono tamo?" Treviz pokaza p
alcem preko svog ramena.
Blis pogleda preko njega i odvrati: "Pa, rekla bih da je u pitanju mali
Solarijanac koga smo jue doveli na brod."
"Vi ste ga doveli. Zbog ega mislite da ja treba da ga kupam?"
"Pomislila sam, samo, da biste to mogli po eleti. Dete je veoma pametno. B
rzo ui galaktiki i lako pamti sve to mu objasnim. Prirodno, i ja ga u tome pomalo p
odstiem."
"Prirodno."
"Tako je. Nastojim da ga sasvim smirim. Tokom svih ovih neprijatnih zbiv
anja, dole na planeti, dr ala sam ga u stanju o amuenosti. Pobrinula sam se, u meuvrem
enu, da mirno i du e odspava ovde na brodu, i sada nastojim da mu bar malo odvrati
m misli od izgubljenog robota, D embija, koga je, po svemu sudei, veoma voleo."
"I sve e se, pretpostavljam, zavr iti tako to e on zavoleti ovo mesto."
"Nadam se. Veoma je prilagodljiv jer je jo dete, i ja ga u tome ohrabruje
m - u meri u kojoj se usuujem da utiem na njegov mozak. Ubrzo u poeti da ga uim galak
tiki."
"Pa, onda, vi ga kupajte. Jesmo li se razumeli?"
Blis sle e ramenima. "I hou, ako vam je ba toliko stalo, ali elela sam da se
sprijatelji sa svima nama. Bilo bi veoma korisno kada bi svako od nas preuzeo na
sebe deo roditeljskih obaveza. Sigurna sam da ste i vi spremni da tome date svo
j doprinos."
"Ne ba u tolikoj meri. A sada, kada ga okupate, gledajte da ga se otarasi
te. elim da razgovaram s vama."
"Kako to mislite - da ga se otarasim?" upita Blis, sa jedva primetnim pr
izvukom neprijateljstva u glasu.
"Nisam, naravno, mislio da ga izbacite kroz prozor. Mislio sam da ga sme
stite kod sebe u sobu. Neka mirno sedi u nekom uglu. elim da razgovaram s vama."
"Biu vam na usluzi", odvrati Blis hladno.
Treviz se zagleda za njom, za trenutak potharanjujui svoj gnev, a onda ue
u komandnu prostoriju i ukljui ekran.
Solarija je sada predstavljala taman krug, sa svetleim polusrpom pri svom
levom rubu. Treviz postavi dlanove na komandnu tablu, tra ei vezu sa kompjuterom;
gotovo istog asa, on oseti kako gnev popu ta. ovek je trebalo da bude savr eno spokoja
n da bi se uspostavila delatna veza izmeu mozga i kompjutera; i konano, zahvaljujui
uslovnom refleksu, njime zavlada spokoj.
U bilo kom smeru oko broda nije bilo ni najmanjeg nagove taja tuih letelica
; sve je bilo nemo, do same povr ine planete. Solarijanci (ili, verovatnije, njiho
vi roboti) ili nisu mogli, ili nisu nameravali da ih slede.
Ba dobro. To mu je pru alo mogunost da, napokon, izie iza none strane planete.
To bi se, uostalom, ionako dogodilo: to se brod bude vi e udaljavao od Solarije pl
anetin disk postajae sve manji, i sve e se vi e otkrivati, iako znatno udaljeniji, o
setno vei disk sunca oko koga je ona kru ila.

On podesi kompjuter da izvede brod izvan planetarne ravni, budui da je to

trebalo da im omogui da, sa znatno vi e bezbednosti, postignu vee ubrzanje. Nakon t
oga, posle nekog vremena, u svakom sluaju br e, trebalo je da zau u podruje gde bi za
krivljenost svemira bila dovoljno mala da bi savr eno bezbedno mogli da izvedu hip
ersvemirski skok.
Sada je, kao to je esto imao obiaj, poeo da prouava obli nje zvezde. Tihe i nep
romenljive, sadr ale su u sebi neku opinjujuu mo. Beskrajna udaljenost izbrisala je s
ve njihove greve i svu njihovu mahnitost, pretvoriv i ih u siu ne grudve svetlosti.
Neka od tih grudvica mogla je, sasvim lako, biti sunce oko koje se Zemlj
a obrtala - matino Sunce (sa velikim S) pod ijim je zracima bio zaet sav ivot, i zah
valjujui ijoj blagodarnosti se i samo oveanstvo razvilo.
Oigledno, ako su svetovi Vasionaca kru ili oko zvezda koje su bile blistave
i predstavljale ugledne lanove zvezdane porodice, i ako pored svega ipak nisu bi
le unete u velike galaktike karte pohranjene u memoriju kompjutera - zbog ega, ond
a, to ne bi mogao biti sluaj i sa samim Suncem?
Ali mo da su samo sunca Vasionaca bila ispu tena, zahvaljujui nekom pradavnom
mirovnom ugovoru na osnovu koga im je bilo omogueno da se izgube u tami vekova i
prostora? Da li bi sunce Zemlje bilo uneto u veliku galaktiku kartu - ali ne i p
osebno obele eno, kako bi se razlikovalo od milijardi slinih sunaca - da nije u svo
m okrilju imalo i planetu gde je ivot mogao nastati i razvijati se?
Najzad, irom Galaksije bilo je oko trideset milijardi zvezda nalik na Sun
ce; ali samo je svaka hiljadita meu njima imala planete na kojima je bio mogu ivot.
Takvih je planeta, podesnih za ivot, u podruju od samo nekoliko stotina parseka u
odnosu na njihov trenutni polo aj - moglo biti i itavu hiljadu. Znai li to, onda, d
a je trebalo da skakue od jedne do druge zvezde nalik na Sunce, u traganju za nji
ma?
S druge strane opet, mo da se matino Sunce nije ni nalazilo u ovom podruju G
alaksije. Koliko je jo bilo podruja gde su ljudi bili ubeeni da se Sunce nalazi neg
de u njihovom susedstvu, i koliko je bilo onih koji su vrsto verovali da su uprav
o oni potomci drevnih Iseljenika...?
Bila su mu potrebna obave tenja, ali njih nije bilo niotkud.
Veoma je sumnjao da bi ak i najtemeljitija pretraga hiljadugodi njih ru evina
na Aurori pru ila neko obave tenje u pogledu polo aja Zemlje. A jo je vi e sumnjao da bi
bilo mogue nagnati Solarijance da mu, dragovoljno, neko takvo obave tenje ustupe.
Pored toga - ako su ve sva obave tenja o Zemlji bila uklonjena iz velike bi
blioteke na Trantoru, i ako nikakvog traga o Zemlji nije bilo ni u sveseanju Gee
- inilo se malo verovatnim da bi bilo kakvo obave tenje o Zemlji, koje je nekad mog
lo i postojati na nekom od izgubljenih svetova Vasionaca, ostalo netaknuto.
Najzad, ukoliko bi i prona ao Zemljino sunce, pa i samu Zemlju - makar puk
om sreom - nije li se moglo dogoditi da ga neka sila uini nesvesnim tog otkria? Nij
e li, mo da, Zemljina samo-odbrana bila neprobojna? Mo da se njena odlunost da ostane
sakrivena zaista niim nije mogla pokolebati?
Za im je on to, uop te, tragao?
Da li je Zemlja postojala? Ili ga je, mo da, neki propust u Seldonovom Pla
nu naveo da pomisli (bez pravog razloga) da Zemlja postoji i da e je on pronai?
Ve proteklo pet stolea kako je Seldonov Plan bio delatan, vodei ljudski soj
(tako bar tvrdi verovanje) ka bezbednoj luci, u okrilje Drugog carstva, veeg, pl
emenitijeg i slobodnijeg od Prvog - pa ipak je on, Treviz, glasao protiv njega,
izjasniv i se za Galaktiku.
Galaktika je trebalo da bude ogroman, ivi organizam, dok bi Drugo galaktik
o carstvo, ma koliko velikopo svom obimu i raznovrsju, bilo tek puka zajednica i
ndividualnih bia, ni tavnih u poreenju sa njim samim. Drugo galaktiko carstvo trebalo
je da bude samo jo jedan izraz one vrste udru ivanja pojedinanih bia kakvo je oveanstv
o nastojalo da uspostavi, i odr i, od svojih najranijih dana. Drugo galaktiko carst
vo moglo bi biti i najbolje i najvee u svojoj vrsti - pa ipak, bilo bi tek samo j
o jedan primer u toj vrsti.
A ako je Galaktika, kao izraz sasvim drugaije vrste zajedni tva, trebalo da
bude bolja od svega to bi Drugo galaktiko carstvo ikada moglo biti - znai da je mo
rao postojati neki propust u Planu, ne to to je i sam veliki Hari Seldon prevideo.
S druge strane, ukoliko je zaista postojalo ne to to je Hari Seldon previde

o - kako je to on, Treviz, mogao da ispravi? On nije bio matematiar; nije znao ni t
a, ba ni ta, o pojedinostima Plana; ta vi e, ne bi umeo ni da se razabere u njemu, ak i
kad bi neko uznastojao da mu ga objasni.
Poznate su mu bile, zapravo, samo dve osnovne pretpostavke - da Plan bar
ata ogromnim ljudskim masama, i da ljudi ne smeju biti svesni pravca i tokova ko
ji vode do ostvarivanja Plana. Prva pretpostavka bila je sama po sebi jasna, ima
jui u vidu ogromno stanovni tvo Galaksije; to se, pak, druge tie, ni ona nije predsta
vljala obmanu, budui da su jedino pripadnici Druge zadu bine znali pojedinosti Plan
a, a oni suse, dakako, pobrinuli da tajnu zadr e za sebe.
Postojala je i trea pretpostavka - koja se, meutim, morala uzeti zdravo za
gotovo; u tolikoj meri zdravo za gotovo da je niko nikad nije ni pomenuo, a mo da
, ak ni pomislio na nju - pa ipak, mogla je biti i skroz pogre na. Pretpostavka koj
a je, ukoliko jeste bila pogre na, mogla ugroziti i sam veliki cilj Plana, i dopri
neti da se Galaktika pretpostavi Carstvu.
Ali ako je ta trea pretpostavka bila toliko oigledna, i do te mere uzimana
zdravo za gotovo da se niko nije ak ni potrudio da je javno saop ti - kako je, u t
om sluaju, mogla biti pogre na? I ako je nikad niko nije ni pomenuo, ili ak nije ni
pomislio na nju, kako je onda Treviz mogao znati da ona uop te postoji, ili ako je
samo nasluivao da postoji, kako je mogao imati i najmanjeg pojma o tome u emu se
ona sastoji?
Da li je on zaista bio onaj Treviz, ovek bespogovorne intuicije - kako je
to Gea od samog poetka tvrdila? Da li je, zaista, bio u stanju da postupi isprav
no, ak ni sam ne znajui zbog ega ne to ini?
Upravo nastoji da poseti svaki od svetova Vasionaca za koji je znao... D
a li postupa ispravno? Da li su svetovi Vasionaca sadr ali odgovor? Ili bar zameta
k odgvora?
ega je jo bilo na Aurori, osim ru evina i divljih pasa? (I mo da drugih divlji
h stvorova. Pobesnelih bikova? D inovskih pacova? Zelenookih, podmuklih maaka?) Na
Solariji je bilo razumnog ivota - ali ega zapravo, osim robota i ljudi, transdukto
ra energije? Kakve je veze bilo koji od ta dva sveta mogao imati sa Seldonovim P
lanom - osim ukoliko nisu uvali tajnu o polo aju Zemlje?
Pa, ako i jesu, kakve je veze mogla Zemlja imati sa Seldonovim Planom? N
ije li u pitanju mo da bila ista mahnitost? Nije li, mo da, suvi e dugo i sa previ e ozbi
ljnosti slu ao, prepu tajui im se, ma tarije o vlastitoj nepogre ivosti?
Svepro imajui teret postienosti srui se odjednom na njega i stade ga pritiska
ti, jedva mu dozvoljavajui da di e. On jo jednom baci pogled put zvezda - dalekih, n
eosetljivih - i pomisli: Golane Trevize, ti si kralj svih galaktikih budala!
58.
Blisin glas tr e ga iz razmi ljanja. "Pa, Trevize, zbog ega ste eleli da me vi
dite... Ne to nije u redu?" Usta joj se skupi e odajui iznenadnu zabrinutost.
Treviz podi e pogled i na trenutak ne uspe da odagna ravo raspolo enje. Zagle
dav i se u Blis, on odgovori: "Ne, ne. Sve je u redu. Ja... samo sam se bio izgubi
o u mislima. Povremeno, tako, prepu tam se razmi ljanju."
Pomalo nevoljno, on se seti da je Blis u stanju da mu ita misli. ta je ima
o kao zalog da ona to nee initi? Samo njenu re.
Ipak, inilo se da bez ikakvih zadnjih misli prihvata njegove rei: "Pelorat
je sa Falomom, ui ga sklapanju reenica na galaktikom", ree ona. "Dete je, po svemu
sudei, spremno da jede to i mi, bez ikakvog izvoljevanja... Ali o emu ste eleli da r
azgovaramo?"
"Pa, poimo negde drugde", predlo i Treviz. "Kompjuteru trenutno nisam potre
ban. Ukoliko nemate ni ta protiv, poimo u moju sobu. Krevet je name ten, i mo ete sesti
na njega, a ja u u naslonjau. Ili obrnuto, ukoliko vam to vi e odgovara."
"Svejedno mi je." U nekoliko koraka stigo e do Trevizove sobe. Blis ga je
pa ljivo posmatrala. "ini se da vi e niste besni."
"Zagledate u moje misli?"
"Ni sluajno. Zagledam vam lice."
"Ne, nisam vi e ljut. Povremeno, istina, na trenutak planem, ali to nije i
sto... A sada, ne zamerite mi, moram vam postaviti nekoliko pitanja."
Blis sede na Trevizov krevet, dr ei se pomalo ukrueno; na njenom irokom, lepo

izvajanom licu lebdeo je izraz sveanog i ekivanja, ba kao i u njenim dubokim, smeim oi
ma. Gavranastocrna kosa koja joj je padala na ramena, bila je bri ljivo doterana,
a tanke, vitke ruke mirno su joj poivale na krilu. Oko nje irio se jedva raspoznat
ljiv miris parfema.
Treviz se nasme i. "Udesili ste se kao kakva lutkica. Imam utisak da ste t
o namerno uinili, mislei da neu biti sposoban da se istresam na jedno mlado i lepo
devoje."
"Ukoliko smatrate da e vam to initi dobro - mo ete se istresati koliko god v
am je volja. Jedino to ne elim to je da praskate i istresate se na Faloma."
"Nemam nikakvu nameru, ni sada ni u budue. U stvari, nemam nikakvu nameru
ni da praskam ni da se istresam ni na vas. Zar se nismo dogovorili da emo biti p
rijatelji?"
"Gea nikada nije ni gajila ni ta drugo prema vama osim prijateljstva, Trev
ize."
"Ne govorim sada o Gei. Poznato mi je da ste deo Gee, i ta vi e, da jeste G
ea. Pa ipak, jedan deo vas je i individualno bie, bar u izvesnom pogledu. elim, ov
og asa, da razgovaram sa tim individualnim biem. elim da razgovaram s nekim ko se z
ove Blis, ne obazirui se - ili obazirui se to je manje mogue - na Geu. Blis, zar nis
mo rekli da emo biti prijatelji?"
"Jesmo, Trevize."
"Dakle, zbog ega ste onda oklevali da sredite one robote na Solariji, na
koje smo nai li po to smo napustili Banderovo prebivali te? Ponizili su me, ak i fiziki
ozledili, pa ipak ni ta niste preduzeli. ak i ako se svakog trenutka moglo pojaviti
jo robota, i uprkos opasnosti da budete nadvladani - ni ta niste preduzimali."
Blis se ozbiljno zagleda u njega, i odgovori kao da eli da objasni, a ne
da opravda svoje pona anje. "Niste u pravu, Trevize. Nije tano da nisam ni ta preduze
la. Prouavala sam mozgove Robota uvara, nastojei da ustanovim kako da ih zaustavim.
"
"Znam da ste to inili. Tako ste mi bar sami tada rekli. Ja, meutim, ne vid
im nikakav smisao u tome. emu ih prouavati, budui da ste bili savr eno sposobni da ih
uni tite - to ste, konano, i uinili?"
"Smatrate li da je lako uni titi neko razumno stvorenje?"
Treviz stisnu usne, s oiglednim izrazom prezira. "Ali Blis... Razumno stv
orenje? Pa, u pitanju su bili samo roboti!"
"Samo roboti!" U glasu joj se pojavi neobina ivost. "Uvek ista pria. Samo.
Samo! A zbog ega je onaj Solarijanac, Bander, oklevao da nas ubije? Mi smo samo l
judska bia, bez transduktora. Zbog ega bismo uop te oklevali da Faloma prepustimo nj
egovoj sudbini? Ta, on je samo Solarijanac, i to neodrasli Solarijanac. Ukoliko
biste, slu ei se tim 'samo' kao razlogom, nastavili da otpisujete sve i sva ta, konano
nee ostati ba niko ili ni ta, ije uni tenje ne biste bili u stanju da opravdate. Uvek
postoji neka kategorija u koju ih mo ete svrstati."
"Ne, Blis", odvrati Treviz, "nemojte jedan savr eno ispravan stav vui u kra
jnost, samo da biste ga nainili sme nim. Roboti jesu bili samo roboti. Tu injenicu n
e mo ete osporiti. Oni nisu ljudska bia. Niti razumna stvorenja, u na em smislu rei. O
ni su samo ma ine, koje se slu e prividom razuma."
"Kako vam je lako da govorite o neemu to, u stvari, ne poznajete", odvrati
Blis. "Ja sam Gea. Razume se, ja sam i Blis, ali nisam manje Gea. Ja sam svet k
oji svaki svoj atom smatra i dragocenim i ispunjenim smislom. Ja/mi/Gea nismo te
k tako voljni da razorimo neki organizam, mada uvek jesmo spremni da mu pomognem
o da se razvije u ne to jo slo enije, pod uslovom da to ni na koji nain ne bude na tetu
celine.
Razum je ishodi te najvi eg oblika organizovanosti za koji znamo, i potreba
da se neki razum uni ti izraz je, uvek, veoma bolne nu de. Pri tom, jedva da ima nek
e va nosti da li je u pitanju biohemijska ili mehanika vrsta razuma. U stvari, Robo
ti uvari predstavljali su vrstu razuma s kojom se ja/mi/Gea jo nikada nismo sreli.
Prouavati ga - prava je divota; uni titi ga - nezamislivo je. Osim, dabome, u sluaj
u krajnje nu de."
Treviz hladno odvrati: "Na kocki su bila tri, neuporedivo vi a i va nija raz
uma: va vlasititi, zatim Pelaratov, ljudskog bia za koje vas ve e duboka privr enost l
jubavi, i najzad, ukoliko nemate ni ta protiv to ga uop te pominjem, moj."

"etiri! Stalno zaboravljate da prikljuite i Faloma... Pa ipak, nisu bili n

a kocki, ne stvarno. Takva je bar bila moja procena. Saslu ajte me... Zamislite da
ste se na li pred nekom slikom, istinskim umetnikim remek-delom, ali ije samo posto
janje mo e znaiti smrt za vas. Sve to bi bilo potrebno da uradite jeste da uzmete po
veu etku i nasumice prevuete njome preko platna; ono bi bilo zauvek izgubljeno, i v
i biste bili bezbedni. Pretpostavimo, meutim, da ste umesto toga pomno prouili sli
ku, i naneli ne to boje ovde, stavili neku takicu onde, uklonili neku pojedinost na
nekom treem mestu, i tako dalje; izmenili biste na taj nain platno u dovoljnoj me
ri tako da vam ono vi e ne bi ugro avalo ivot, a ipak bi remek-delo bilo sauvano. Prir
odno, va e izmene morale bi se izvesti sa beskrajnom, ak bolnom pa njom. Bilo bi vam
za to potrebno vremena, naravno; ali ne sumnjam da biste, ako biste vremena imal
i dovoljno, poku ali da, istovremeno, spasete i platno i svoj ivot."
"Mo da ste u pravu", prihvati Treviz. "Ali vi ste na kraju, uni tili platno
a ni ta niste dobili za uzvrat. Dohvatili ste tu svoju etku i stali ga premazivati,
bri ui sve one divotne nanose boja i uni tavajui sve tananosti poteza i nadahnua. A uin
ili ste to onog trenutka kada je sudbina onog malog hermafrodita bila na kocki,
dok pred opasno u koja se nadvila na Pelorata i mene, pa i vas samu, niste ni mrdnu
li."
"Nama, Do ljacima, nije u tom trenutku pretila nikakva neposredna opasnost
, dok Falomu, ini mi se, jeste. Morala sam da biram izmeu Robota uvara i Faloma, i
kako nisam smela gubiti vreme, odabrala sam Faloma."
"Da li je, Blis, ba tako bilo? Brzi proraun u odmeravanju jednog uma naspr
am drugog, i jo br a procena o veoj slo enosti i veoj vrednosti jednog od njih?"
"Tako je."
"Pretpostavimo, meutim", nastavi Treviz, "da ja sada ustvrdim da je kraj
vas stajalo samo jedno obino dete, dete kome je zapretila smrt. I da ste stupili
u dejstvo iznenada podstaknuti materinskim nagonom, dok ste se, sve vreme pre to
ga, kad su na kocki bili ivoti tri odrasla bia, bavili proraunima raznih mogunosti."
Blis lako pocrvene. "Mo da je, u svemu tome, bilo i neega od toga to ste upr
avo opisali; ali nema nikakvog razloga da se prema mom postupku odnosite sa poru
gom. Pored toga, moj postupak predstavljao je i izraz racionalnog pona anja.
"Pitam se da li je ba tako. Da je u va em postupku zaista bilo neeg racional
nog, prirodno bi bilo da delate na osnovu saznanja da e dete, neminovno, do iveti s
udbinu kakvu mu je propisalo njegovo dru tvo. Ko zna koliko je hiljada dece do sad
a bilo prepu teno svojoj zlehudoj sudbini, samo da bi se odr ala mera naseljenosti k
oju Solarijanci smatraju najpogodnijom za svoj svet?"
"Postoji jo jedan va an razlog, Trevize. Dete je trebalo da nestane jer je
bilo premaleno da postane Naslednik, a razlog tome bila je smrt njegovog roditel
ja - koju sam ja prouzrokovala."
"Tako je... Ali pitanje je bilo: ubiti ili biti ubijen."
"To je sporedno. Ja mu jesam ubila roditelja. Nisam mogla, tek tako, ost
ati po strani i dopustiti da dete snae smrt zbog onoga to sam ja uinila... Pored to
ga, zahvaljujui detetu u prilici smo da prouimo um kakav Gea do sada jo nikada nije
srela."
"Um jednog deteta."
"Ali nee to zauvek ostati. Tokom vremena, na njegovom mozgu razvie se dva
transudktorska re nja. Ti re njevi daju jednom Solarijancu svojstva s kojima se sve
ono ime Gea raspola e ne mo e meriti. Samo to to sam odr avala svetlost u nekoliko sveti
ljki i pokrenula mehanizam koji otvara vrata, bilo je dovoljno da me svu iscrpi.
Bander je, meutim, bio u stanju da energijom snabdeva imanje isto toliko slo eno,
a i vee po prostranstvu, nego to je grad koji smo pohodili na Komporelenu; tavi e, bi
o je to u stanju da ini ak i u snu."
"Znai, u detetu vidite va nu kariku u fundamentalnom izuavanju mozga."
"Da, u izvesnom pogledu."
"To, meutim, nije i moj pogled. Meni se, u stvari, ini da Falomov dolazak
na brod znai pretnju po sve nas. I to veoma veliku."
"Pretnju - u kom smislu? Uz moju pomo, dete e se savr eno prilagoditi. Izuze
tno je inteligentno, i ve ispoljava znake naklonosti prema svima nama. Je e ono to i
mi jedemo, ii kuda i mi budemo po li, i zahvaljujui njegovom mozgu, ja/mi/Gea, doi emo
do neprocenjivo va nih saznanja."

"A ta ako bude imao poroda? Kao to znate, nije potrebno da bude u paru s n
ekim svoje vrste. Sam je sebi dovoljan."
"Za porod nee biti sposoban jo mnogo godina. ivotni vek Vasionaca merio se
stoleima, a Solarijanci nisu ispoljavali ni najmanju elju da se mno e. Ograniena repr
odukcija verovatno je u samoj osnovi njihovog biolo kog i socijalnog usrojstva. Fa
lom nee imati poroda jo dugo vremena.
"Kako to mo ete znati?"
"Ja to ne znam. Samo se slu im logikom."
"A ja vam ka em da e se na kraju ispostaviti da Falom predstavlja pretnju z
a nas."
"Vi to ne mo ete znati. Pored toga, ne razmi ljate logino."
"Oseam to, Blis, iako bez nekog vr eg povoda... Za sada, u najmanju ruku. I n
e zaboravite, Blis, vi ste ta, ne ja, koja preko svake mere veruje u moju nepogr
e ivost."
Blis se namr ti, i licem joj pree oseaj nelagodnosti.
59.
Pelorat zastade na vratima komandne prostorije i, kolebajui se, pogleda u
nutra. Izgledalo je kao da poku ava da odgonetne da li je Treviz - ili mo da nije bio u poslu do gu e.
Treviz je postavio dlanove na komandnu plou, kao i uvek kada je poku avao d
a postane deo kompjutera; oiju prikovanih za ekran. Pelorat na osnovu toga zakljui
da je Treviz obuzet poslom, te ostade da strpljivo eka, nastojei da se ni ne pokr
ene, niti da, na bilo koji drugi nain, poremeti svog prijatelja.
Konano, Treviz podi e pogled prema Peloratu. Meutim, kao da ba nije bio sasvi
m svestan njegovog p risustva. Uvek, kada god je stupao u dvojstvo sa kompjuterom,
Trevizove oi dobijale su neki ustakljen i neusredsreen izgled - kao da je gledao,
mislio i iveo na neki drugi nain, razliit od neobiajenog.
Ipak, on lagano klimnu Peloratu, kao da se njegovo prisustvo, s mukom se
probijajui, konano i lenjo otisnulo na njegovoj mre njai. Posle nekoliko trenutaka p
odigao je ake sa komandne ploe i nasme io se; ponovo je to bio stari Treviz.
"Bojim se, Golane, da te svaki as ometam", ree Pelorat, s izvinjavajuim pri
zvukom u glasu.
"Ne, Janove. Ne radim trenutno ni ta ozbiljno. Samo sam eleo da proverim da
li emo uskoro biti spremni za skok. ini mi se da smo mu blizu; pa ipak, odlo iu ga z
a nekoliko asova, tek toliko da nam donese sreu."
"Da li srea - ili bilo kakav drugi sluajni inilac - imaju sa tim ikakve vez
e?"
"To sam tek onako rekao", odgovori Treviz sme ei se. "Meutim, sluajni inioci m
ogu katkad odigrati ozbiljnu ulogu - bar u teoriji... Ali ta ti se to vrzma po gl
avi?"
"Mogu li da sednem?"
"Dabome. Bie ipak, bolje da poemo u moju sobu. Kako je Blis?"
"Sasvim dobro." On se naka lja. "Spava, sada. Mora dosta da spava, shvata i
sam."
"Dabome da shvatam. Hipersvemirska odvojenost od Gee."
"Upravo tako, stari dru e."
"A Falom?" Treviz se zavali na svoj krevet, prepustiv i naslonjau Peloratu.
"Zna one spise iz moje zbirke koje mi je tvoj kompjuter lepo pre tampao? On
a drevna predanja? Pa, Falom ih sada ita. Dabome, on se tek malo razabira u galak
tikom, ali po svemu sudei, dopada mu se sam zvuk rei dok ih izgovara. On je... Sve
vreme, kad govorim o njemu, koristim linu zamenicu koja oznaava mu ki rod. ta misli , s
tari dru e, zbog ega je to tako?"
Treviz sle e ramenima. "Mo da samo zbog toga to si i ti mu akarac."
"Mo da. Zna , neverovatno je inteligentan."
"Siguran sam da je tako."
Za trenutak, Pelorat okleva e. "Imam utisak da ba nisi naroito sklon Falomu.
"
"Janove, nemam protiv njega ni ta lino. Nikada nisam imao dece, niti sam im
ikad, uop te uzev, bio sklon. Koliko se seam, ti si imao dece."

"Samo jednog sina... Seam se, priinjavalo mi je veliko zadovoljstvo da se

poigram s njim, dok je jo bio dete. Mo da je to razlog to sve vreme, govorei o Falomu
, upotrebljavam mu ki rod. Sve me to vraa unazad za dvadeset i vi e godine."
"Nemam ni ta protiv tvoje naklonosti prema Falomu, Janove."
"I tebi bi se sigurno dopao, samo kad bi sebi pru io priliku da ga zavoli ."
"Siguran sam, Janove, da bih, i mo da u, zaista, jednog dana i pru iti sebi t
akvu priliku."
Pelorat ponovo zastade, oklevajui. "Svestan sam i tofa da mora da si se v
e umorio od neprestanih rasprava sa Blis."
"U stvari, Janove, ja ni ne mislim da se ba preterano raspravljamo. U stv
ari, u poslednje vreme ona i ja se sasvim dobro sla emo. ak smo, pre neki dan, imal
i i jedan zanimljiv razgovor - bez dreke, bez meusobnog optu ivanja - o tome zbog eg
a je oklevala da ne to preduzme protiv Robota uvara. Na kraju krajeva, u poslednje
vreme nam je nekoliko puta spasla ivot, te joj, ini mi se, ne mogu ponuditi ni ta ma
nje od prijateljstva. Je li tako?"
"Tako je. Shvatam to, ali pod 'raspravljati' nisam mislio 'svaati se'. Im
ao sam u vidu tu va u stalnu prepirku o suprostavljanju pojedinane svesti svesti Ga
laktike."
"Ah, to! Pa, verujem da e se ta rasprava izmeu nas nastaviti - sa puno obz
ira na obe strane."
"Da li bi imao ne to protiv, Golane, ukoliko bih ti predoio ne to to govori u
prilog njenom stanovi tu?"
"Naravno da ne bih. Ipak, da li ti ideju o Galaktici prihvata sam od sebe
, ili te jednostavno ini srenim da deli isto mi ljenje sa Blis?"
"Najiskrenije, sam od sebe. Duboko verujem da Galaktika treba da se ostv
ari. I ti si se, sam, opredalio za to, i postajem sve ubeeniji da si ispravno pos
tupio."
"Samo zato to sam se tako opredelio? Ali to nije dovoljno. Ma ta Gea tvrdi
la, mogue je da sam se prevario. Stoga, nemoj dozvoliti Blis da te ubedi, pozivaj
ui se na moje opredeljenje."
"Mislim da nisi pogre io. I nije me Blis u to uverila, ve Solarija."
"Kako to misli ?"
"Pa, da ponemo od poetka. Mi smo Izdvojenici, ti i ja."
"To je Blisin izraz, Janove. Vi e volim da o nama mislim kao o individuali
stima."
"To je semantiko pitanje, stari dru e. Zovi ti to kako god hoe , ali uvek osta
je injenica da iz ove ko e ne mo emo i da smo zatoenici vlastitih misli: mi, pre svega
, mislimo na sebe same. Nagon samoodr anja je prvi zakon na e prirode, ak i ukoliko b
i to i lo na u trb svega ivog."
"Ipak, poznati su brojni primeri rtvovanja za druge."
"Veoma je mali broj takvih primera. Mnogo su brojniji primeri ljudi koji
su, zarad svojih a avih hirova, rtvovali i ono to je drugima bilo najdra e."
"Dobro... I kakve to veze ima sa Solarijom?"
"Pa, eto, na Solariji smo imali priliku da vidimo ta se sa Izdvojenicima
- ili, individualistima, ako ti se taj izraz vi e dopada - mo e dogoditi. Solarijanc
i jedva da bi mogli podneti i samu pomisao da meusobno dele itav jedan svet. Da bi
postigli punu linu slobodu, vi e im se dopada da ive u potpunoj izdvojenosti. Ne ga
je nikakvu ljubav ak ni prema svom vlastitom potomstvu; na protiv, ubijaju ih uko
liko ih je, po njihovom mi ljenju, prevelik broj. Okru uju se robotima-robovima, koj
e sami snabdevaju energijom, tako da kada oni umru, itavo njihovo imanje, takoe, s
imbolino, zamire. Golane, ima li kakvog smisla divite se tome? Mo e li to, uop te, por
editi sa obzirno u, dobrotom i uzajamnim razumevanjem - onim to krasi Geu? Blis nije
dnog trenutka nije o ovome razgovarala sa mnom. To su, iskljuivo, moja lina oseanja
."
"I prilii ti, Janove, da tako osea . Budi uveren da delim tvoja oseanja. I ja
smatram da je solarijansko dru tvo u asavajue - ali ono nije oduvek bilo takvo. Oni
potiu od Zemljana, odnosno, neposredno, od Vasionaca koji su nekada i sami vodili
normalan ivot. Solarijanci su, iz ovog ili onog razloga, odabrali put koji ih je
odveo u jednu krajnost; ali ne mo e suditi o neemu na osnovu krajnosti. Postoji li
u itavoj Galaksiji, sa bezbroj miliona naseljenih planeta, ijedan svet za koji po

uzdano zna da je izgradio dru tvo poput onog na Solariji, ili dru tvo koje bi, makar
izdaleka, bilo nalik na solarijansko? Da li bi i sama Solarija izgradila takvo d
ru tvo - da nije preplavljena robotima? Meni se ini nezamislivim da bi se neka zaje
dnica individualista - bez robota - uop te mogla razviti u ne to to predstavlja sam v
rhunac u asa."
Peloratovo lice malo otvrdnu. "Nalazi rupe u svemu, Golane - ili u najman
ju ruku, imam utisak da ti je dobrodo ao i najbeznaajniji razlog kada treba da bran
i vrstu Galaksije protiv koje si se izjasnio."
"Ne tra im rupe u svemu. Mora postojati razumno opravdanje za Galaktiku, i
kada ga pronaem - znau; i povui u se. Ili mo da, da se tanije izrazim - ako ga pronaem
"
"Zar i pomi lja da bi se moglo dogoditi da ga ne nae ?"
Treviz sle e ramenima. "Kako da ti ka em... Da li zna zbog ega sam rad sa saeka
m jo nekoliko asova pre nego to nainim skok; ta vi e, da sam u opasnosti da ubedim sebe
da priekam jo nekoliko dana?"
"Rekao si maloas da e biti bezbednije ukoliko jo malo priekamo."
"Da, jesam to rekao, ali dovoljno smo bezbedni i ovog asa. Ono od ega zapr
avo zazirem jeste mogunost da nas ti svetovi Vasionaca, ijim koordinatama raspola em
o, na kraju svi iznevere. Znamo za samo tri, i na dva smo ve bili, oba puta za dl
aku izbegav i smrt. Pri svemu tome, sve do ovog trenutka nismo dobili ni najmanji
nagove taj gde bi se Zemlja mogla nalaziti, a kamoli verodostojan podatak da Zemlj
a uop te postoji. Sada treba da se susretnemo sa treom i poslednjom prilikom... ta e
se dogoditi ako na e nade jo jednom budu izneverene?"
Pelorat uzdahnu. "Zna da postoje drevne prie - jedna od njih, zapravo, nal
azi se meu onima koje sam zadao Falomu kao ve bu - u kojima je oveku omogueno da iska e
tri elje; ali samo tri. U tim stvarima ini se da je broj tri posebno znaajan, mo da
i zbog toga to je tri prvi neparan broj i, sledstveno tome, onaj koji presuuje. Zn
a , kada se dvoje razilaze, trei odluuje... Meutim, ono to je u tim priama bitno jeste
da elje ni ta ne donose onome ko ih izrie. Niko, nikada, ne izrakne neku odistinski
vrednu elju. Oduvek sam, stoga, mislio da je u pitanju izraz drevne mudrosti, koj
im se htelo da ka e da ono to eli mora i zaslu iti, a ne..."
Pelorat naglo, zbunjeno zauta. "Izvini, stari dru e, to ti traim vreme. im se
dohvatim svoje najdra e teme poinjem da klepeem..."
"Ne, ne, Janove. Uvek me zanimaju tvoje prie. Poku avam samo da pronaem anal
ogiju. Omogueno nam je da izreknemo tri elje - dve smo ve iskoristili, i ni ta dobro
nisu nam donele. Preostala nam je jo samo jedna. Iz nekog razloga, imam utisak da
ni ovog puta nee biti ni ta, i stoga sam nameravao da to je mogue du e odlo im skok."
"I ta namerava da uini ako ni ovog puta ne uspemo? Da se vrati na Geu? Ili, m
o da, na Terminus?"
"Oh, ne", odgovori Treviz apatom, odmahujui glavom. "Potraga se mora nasta
viti... Mada, ni sam ne znam kako."
MRTVA PLANETA
60.
Treviza obuze poti tenost. Nijedna od nekoliko pobeda koje su izvojevali o
tkako su zapoeli traganje nije bila konana; ta vi e, inilo se da su jedino, i to privr
emeno, uspevali da izmaknu potpunom porazu.
ak je odlo io i trenutak skoka prema treem od svetova Vasionaca; posledica j
e bila da se njegov oseaj nelagodnosti preneo i na ostale. I ba kada je doneo odlu
ku da, konano, izda nalog kompjuteru da uvede brod u hipersvemir, ugleda Pelorata
kako sveana izraza lica stoji na vratima komandne prostorije. Blis je bila pokra
j njega, a pored nje i Falom, dr ei je vrsto za ruku i zagledav i se u Treviza, poput
neke male sovuljage.
Treviz podi e pogled sa kompjutera i doeka ih, pomalo grubo: "Ba prava porod
ica!" Ali bilo je oigledno da iz njega govori nemir.
Upravo je izdao nalog kompjuteru da izvede skok tako da iz hipersvemira
ponovo iziu na odstojanju od tra ene zvezde znatno veem no to bi to bilo neophodno. T
reviz je ubedio samog sebe da to ini iz puke predostro nosti, s obzirom na ono to im
se dogodilo na prethodna dva sveta Vasionaca - ali ni sam nije u to sasvim pove

rovao. U dubini du e, oseao je, nadao se da e iz hipersvemira izii na dovoljno veliko

m odstojanju od tra ene zvezde, kako ne bi bio u stanju da, istog asa, odredi da li
oko nje kru i - ili ne kru i - neka planeta pogodna za ivot. To bi mu donelo jo nekol
iko dana i za to vreme mogao bi plutati svemirom, pre no to konano poe da se uveri
i mo da bude prinuen da se suoi sa konanim porazom.
Pod budnim okom 'porodice', on duboko udahnu vazduh, zadr a ga za trenutak
, i ponovo ispusti, uz laki zvi duk, kroz stisnute usne. Nalog izdat kompjuteru bi
o je sada potpun.
...Zvezdano tkanje to se ukaza pred njima bilo je tiho i nepovezano, a ek
ran poluprazan: nalazili su se u podruju tek mestimino pro aranom zvezdama. I tu, go
tovo u sredi tu ekrana, stajala je jedna blistava, svetlucava zvezda.
Treviz se iroko isceri: najzad, i to je bila neka pobeda. Na kraju krajev
a, moglo se dogoditi da koordinate budu tane, i da ovde ne nau nikakvu odgovarajuu
zvezdu G-tipa. On baci pogled prema svojim saputnicima i ree: "Evo je. Zvezda bro
j tri."
"Jeste li sigurni?" upita Blis blago.
"Gledajte!" ovrati Treviz. "Podesiu kompjuter da isti prizor prika e i na g
alaktikoj karti, i ukoliko zvezda nestane to e znaiti da nije unesena u kartu; drug
im reima, da je ona koju tra imo."
On izdade kratak nalog kompjuteru, i zvezda namah nestade, bez prethodno
g laganog ga enja. inilo se kao da je nikada nije ni bilo; sve ostalo bilo je na sv
om mestu, i zvezde su nastavljale da sjaje svojom uzvi enom ravnodu no u.
"Imamo je", zakljui Treviz.
Pa ipak, on uputi Daleku zvezdu prema njoj upola manjom brzinom od one k
oju je bez pote koa mogao sebi priu titi. Jo uvek nije bilo jasno da li oko zvezde kru i
- ili ne kru i - neka planeta pogodna za ivot, ali se Trevizu nije nimalo urilo da
to ustanovi. ak i posle tri dana ovakvog leta prema zvezdi pitanje e ostati otvore
no - u oba smisla.
Ili mo da, ipak, ne sasvim otvoreno. Ve se moglo razabrati da oko zvezde kr
u i jedan gasoviti d in. Nalazio se veoma daleko od svoje matine zvezde, i na svojoj
dnevnoj strani svetlucao je bledom ukastom svetlo u; iz polo aja u kome su se trenutno
nalazili videli su samo njegov debeli polusrp.
Trevizu se ba nije dopao njegov izgled; nastojao je, meutim, da to prikrij
e, te stoga ree suvo, kao da ita iz nekog vodia: "Eno, tamo, velikog gasovitog d ina.
Prilino je upeatljiv. Ima i dva tanka prstena i jo dva pozama na saputnika, koja se
ve sada mogu razabrati."
"Najvei broj sunevih sistema ima i gasovite d inove, je li tako?" upita Blis
.
"Tako je, ali ovaj je izuzetno velik. Procenjujui na osnovu udaljenosti n
jegovih saputnika, kao i perioda njihovog kru enja oko njega, ini se da je ovaj gas
oviti d in gotovo dve hiljade puta vei od naseljive planete koja, eventualno, posto
ji u ovom sistemu."
"U emu je razlika?" upita Blis. "Gasoviti d in ostaje gasoviti d in, i nema n
ikakve va nosti, je li tako, koliko je stvarno velik. Uvek se nalaze na veoma veli
koj razdaljini od svog sunca, i zahvaljujui svojoj udaljenosti i svojoj veliini ni
jedan od njih nije pogodan za ivot. Treba samo da se jo malo vi e pribli imo suncu i u
stanovimo da li postoji naseljiva planeta."
Treviz je trenutak oklevao, a onda odlui da polo i karte na sto. "Stvar je
u tome", zapoe on, " to gasoviti d inovi, po pravilu, ispoljavaju te nju da oiste dobar
deo postora oko sebe. Materijal koji oni ne ukljue u svoje vlastito zdanje stapa
se, sa svoje strane, u zama na nebeska tela, sa kojima posle tvore vlastiti sateli
tski sistem. Pri svemu tome, ak i na prilinom odstojanju od sebe, oni spreavaju dal
je meusobno stapanje meuzvezdanog materijala; posledica toga je da to je neki gasov
iti d in vei, to je vea i verovatnoa da e biti jedini takav lan neke suneve porodice. P
stojae samo gasoviti d in i asteroidi."
"Hoete li da ka ete da ovde neemo naii na planetu pogodnu za ivot?"
" to je gasoviti d in vei, to su manji izgledi za postojanje naseljive planet
e - a ovaj je toliko velik da, gotovo, predstavlja zvezdanog patuljka."
"Mo emo li da ga pogledamo?" upita Pelorat.
Sve troje zagleda e se u ekran (Falom se nalazio u Blisinoj sobi, zabavlje

n Peloratovim knjigama).
Prizor je bio uvelian do te mere da je polusrp ispunjavao gotovo itav ekra
n. Presecajui polusrp preko sredi ta, stajala je jedna tanka tamna linija - senka s
istema prstenova koja se, na malom rastojanju od povr ine planete, i sama mogla vi
deti kao svetlucavi poluluk koji se protezao prema nonoj strani, gubei se, malo po
tom, u svemirskoj tmini.
Treviz im objasni: "Osa planete nagnuta je za oko trideset pet stepeni u
odnosu na ravan obrtanja; prstenovi joj, naravno, le e u ekvatorijalnoj ravni, ta
ko da svetlost sa zvezde, u ovoj taki njene orbite, dopire odozgo, bacajui senku p
rstenova daleko iznad ekvatora."
Pelorat je zadivljeno posmatrao. "Prstenovi su mu tanki."
"Ipak, prilino iznad uobiajene mere", ree Treviz.
"Prema predanju, prstenovi koji su se nalazili oko gasovitog d ina u Zemlj
inom planetarnom sistemu bili su mnogo vei, svetliji i brojniji od ovih. U stvari
, u odnosu na svoje prstenove taj gasoviti d in i sam je delovao kao patuljak."
"Nisam nimalo uzbuen", odvrati Treviz. "Kada neka pria, hiljadama godina,
ide od usta do usta, mislite li da e ono o emu govori rasti ili se smanjivati?"
"Divan je", ree Blis. "Dok posmatrate polusrp ini vam se kao da se sve vre
me, pred va im oima, me kolji i gri."
"Zbog atmosferskih bura", objasni joj Treviz. "U naelu, mo ete ih veoma jas
no videti ukoliko odaberete pravu talasnu du inu svetlosti. ekajte, dozvolite mi da
poku am." On postavi dlanove na komandnu plou i zatra i od kompjutera da proe kroz sp
ektar i pronae odgovarajuu talasnu du inu.
Blago osvetljeni polusrp gotovo podivlja od boja, koje su se smenjivale
tolikom brzinom da su gotovo izazivale omamljenost kod onih koji su poku avali da
ih prate. Konano, kompjuter se zaustavi na narand astocrvenom delu spektra; u polus
rpu se pojavi e jasno raspoznatljive spirale, neprestano se odmatajui i ponovo nama
tajui.
"Neverovatno", promrmlja Pelorat.
"Predivno", pro apta Blis.
Sasvim verovatno, pomisli Treviz sa gorinom, i daleko od predivnog. Ni Pe
lorat ni Blis, zaneseni lepotom prizora, ni za trenutak nisu pomislili da je pla
neta, kojoj su se toliko divili, ozbiljno smanjivala izglede da se razmrsi zagon
etka koju je Treviz nastojao da odgonetne. Ali na kraju krajeva, i za to bi? Oboje
su bili veoma zadovoljni injenicom da je Treviz doneo ispravnu odluku, i sada, t
okom njegovog traganja za punom izvesnou, pratili su ga bez istinskog emocionalno
g podsticaja. Bilo bi, zaista, nepravedno koriti ih zbog toga.
"Nona strana d ina izgleda tamna", uputi ih on, "ali kad bi na e oi bile osetl
jive i na deo spektra samo malo ispod uobiajene granice dugotalasnog zraenja, ugle
dali bismo mutnu, duboku, gotovo ljutito crvenu boju. Planeta zrai infracrvene zr
ake duboko u svemir u velikim koliinama, budui da je toliko masivna da je gotovo u
stanju crvenog usijanja. Planeta je i vi e od gasovitog d ina; ona je poluzvezda."
Poekav i, zatim, nekoliko trenutaka, on dodade: "A sada, istisnimo ga iz na i
h misli i potra imo naseljivu planetu koja, mo da, postoji."
"Mo da, zaista, postoji", nasme i se Pelorat. "Nemoj se predavati, stari dru e
."
"Ne predajem se", odvrati Treviz, bez istinske ubeenosti. "Nastajanje pla
neta suvi e je slo ena stvar da bi se mogla postaviti vrsta i neoboriva pravila. Mo emo
govoriti samo o mogunostima. Imajui u vidu to udovi te tamo u svemiru, mogunosti se o
zbiljno smanjuju, ali na sreu, ne padaju na nulu."
"Zbog ega o tome razmi ljate na takav nain?" upita Blis. "Budui da su vas prv
e dve skupine koordinata dovele do dveju planeta Vasionaca, bilo bi prirodno oeki
vati da e vas i ova trea skupina, koja vas je ve pribli ila odgovarajuoj zvezdi, doves
ti i do tree. emu onda govoriti samo o mogunostima?"
"Nadam se da ste u pravu", odvrati Treviz kome, meutim, ove rei nisu zvuale
nimalo ute no. "A sada, napustiemo planetarnu ravan i uputiti se ka samoj zvezdi."
Kompjuter preuze na sebe svu brigu, gotovo istog onog asa kada mu Treviz
izdade nalog. On se zavali dublje u naslonjau i pomisli, po ko zna koji put, da s
e prava nevolja upravljanja gravitacionim brodom, sa ovako monim kompjuterom, sas
tojala u tome to ovek nikad - nikad - vi e ne bi mogao ni po eleti da upravlja nekim d

rugim tipom broda.

Da li bi, uop te, mogao podneti i samu pomisao na to da ponovo sam obavlja
proraune? Da mora da ima u vidu i ubrzanje, i da mora da ga svodi na razumnu mer
u?... Vrlo je verovatno da bi na to zaboravio i dao 'pun gas', usled ega bi se sv
i oni koji su se nalazili na brodu na li slupani na nekom od njegovih zidova.
Pa, u tom sluaju, potrudie se da zauvek ostane za komandama ovog broda, il
i nekog slinog - ukoliko bi bio u stanju da podnese ak i takvu beznaajnu promenu.
I upravo stoga to je eleo da svoj mozak dr i podalje od pitanja postojanja n
aseljive planete (da ili ne?), on stade razmi ljati o razlozima koji su ga naveli
da brod usmeri iznad, a ne ispod planetarne ravni. Osim ukoliko nisu imali neki
odreen razlog da krenu ispod, svemiroplovci su uvek birali da krenu iznad planeta
rne ravni. Zbog ega?
Pa, to se toga tie, nije bilo nikakvog razloga da ovek razmi lja kojim e smero
m krenuti - nagore, ili nadole? U simetriji svemira, to se postavljalo tek kao a
kademsko pitanje.
Pa ipak, pri svemu tome, uvek je bio svestan smera u kome se neka osmatr
ana planeta obrtala oko svoje ose i kru ila oko svoje zvezde. Ukoliko je smer i je
dnog i drugog bio suprotan kretanju kazaljki na asovniku, u tom je sluaju pravac n
eije ruke podignute okomito uvis oznaavao sever, dok je u pravcu neijih nogu stajao
jug. irom itave Galaksije sever je uvek bio oznaavan kao gore, a jug kao dole.
Bila je to, dakako, puka konvencija, koja je izranjala iz neke pradavne,
u zaborav utonule pro losti; meutim, bila je gotovo ropski po tovana. ak ni pri pogle
du na inae poznatu geografsku kartu, ali okrenutu naopake, da jug bude gore, ovek j
e ne bi prepoznao. Trebalo je vratiti je u njen 'normalni' polo aj, da bi imala ik
akvog smisla. I budui da su te dve stvari bile jedno te isto - 'normalni' polo aj z
naio je, istovremeno, i 'gore' i 'sever'.
Treviz se priseti jedne bitke koju je svojevremeno vodio Bel Rioz, carsk
i general od pre tri veka. On je u odluujuem trenutku poveo svoju flotu ispod plan
etarne ravni, i tamo zatekao, sasvim nepripremljenu, opu tenu, protivniku flotu. Bi
lo je posle pritu bi da je mladi general izveo nepo ten manevar - naravno, alili su s
e oni koji su izgubili.
Jedna tako mona i tako beskrajna stara konvencija mora da se zaela na Zeml
ji - i to, u magnovenju, vrati Trevizov mozak na pitanje planete pogodne za ivot
ljudi.
Pelorat i Blis i dalje su posmatrali gasovitog d ina kako se lagano, veoma
lagano obre oko svoje ose, kao da se, beskrajno sporo, premee preko glave unazad.
Sunevim zracima obasjani deo povea se, i kako je Treviz i dalje dr ao spektar na na
rand astocrvenom, kovitlaci to ih izazivahu bure na povr ini planete postado e jo mahnit
iji i jo arobniji.
A onda u komandnu prostoriju, tumarajui unaokolo, ue Falom, i Blis smesta
odlui da dete mora poi na spavanje - i ona sama, zajedno s njim.
Treviz se onda obrati Peloratu, koji je ostao s njim. "Janove, moraemo da
se li imo posmatranja gasovitog d ina. Moram omoguiti kompjuteru da se sav usredsred
i na traganje za gravitacionim signalom prave jaine."
"Razume se, stari dru e", spremno prihvati Pelorat.
Meutim, stvari nisu bile tako jednostavne. Kompjuter nije trebalo da se u
pusti u traganje samo za signalom prave jaine, ve za signalom prave jaine i prave u
daljenosti. Pa ipak, protei e jo nekoliko dana pre no to bude sasvim siguran.
61.
Treviz ue u svoju sobu, ozbiljna, sveana, u stvari natmurena izraza na lic
u - i vidljivo se tr e.
Blis ga je tu i ekivala, a odmah pokraj nje stajao je i Falom, odeven u tun
iku i sa pregaom koji su odavali nesumnjiv, sve miris vakumskog i enja i glaanja. Dete
je u toj svojoj odei izgledalo neuporedivo bolje nego u jednoj od onih, kratkih,
Blisinih spavaica.
"Nisam elela da vam smetam dok ste bili za kompjuterom", obrati mu se Bli
s, "ali sada poslu ajte... Hajde, Falome."
Falom progovori svojim uobiajenim, piskavim ali melodinim glasom: "Pozdrav
ljam vas, Za titnie Trevize. Sa izvanrednim zadovoljstvom pra... pratim vas na va em

putu kroz svemir. Srean sam, isto tako, i zbog ljubaznosti koji mi iskazuju moji
prijatelji, Blis i Pel."
Falom zavr i i usta mu se izvi e u lep osmejak, i Treviz jo jednom pomisli u
sebi: da li u tom detetu vidim deaka ili devojicu ili oboje istovremeno ili ni jed
no ni drugo?
On klimnu. "Lepo naueno. I gotovo savr eno izgovoreno."
"Nije naueno, ni sluajno", ree Blis s toplinom u glasu. "Falom je sam, lino,
sastavio tih nekoliko reenica, i upitao da li bi mogao da vam se njima obrati. N
i sama nisam znala ta namerava da vam ka e; i ja sam ovo prvi put ula."
Treviz prinudi sebe da se osmehne. "U tom sluaju, zaista izvanredno." Tre
vizu ne promae da je i Blis, kada god je to mogla, izbegavala da upotrebi zamenic
u kojom bi morala da odredi detinji pol.
Blis se okrenu prema Falomu i ree: "Vidi , rekla sam ti da e se Trevizu dopa
sti... A sada, potra i Pela i uzmi od njega ne to za itanje."
Falom otra, i Blis se obrati Trevizu: "Zaista je zadivljujue koliko brzo F
alom ui galaktiki. Mora biti da Solarijanci imaju poseban dar za jezike. Setite se
samo da je i Bander nauio galaktiki, samo hvatajui odlomke iz hipersvemirskih poru
ka i razgovora. Ti njihovi mozgovi, osim sposobnosti da transdukuju energiju, mo
ra da poseduju i druga izvenredna svojstva."
Treviz samo ne to proguna.
"Nemojte mi rei da vam Falom i dalje nije drag?" upita ga Blis.
"Ne mogu rei ni da mi jeste ni da mi nije drag. To dete, jednostavno, iza
ziva u meni neki nemir. Pre svega, ve je samo po sebi neprijatno op titi sa jednim
hermafroditom."
"Ma, hajdete, Trevize", odvrati Blis, "nemojte biti sme ni. Falom je sav ren
o prirodno stvorenje. Zamislite kako bismo nas dvoje izgledali nekom dru tvu sainje
nom od hermafrodita - mislim, uop te, mu karci i ene. Svako od njih ini tek polovinu j
edne celine, i da bi izrodili potomstvo, moraju prethodno stupati u privremenu i
ne ba savr enu vezu."
"Imate li ne to protiv te veze, Blis?"
"Nemojte se pretvarati da ne razumete. Poku avam samo da nas sagledam sa h
ermafroditskog stanovi ta. Njima to mora izgledati do krajnosti odvratno; nama je
to, razume se, sasvim prirodno. Tako i vama Falom deluje odbojno; meutim, u pitan
ju je samo kratkovida, parohijalna predrasuda."
"Iskreno da vam ka em", primeti Treviz, "oveku je neprijatno da ne zna koju
linu zamenicu da upotrebi u odnosu na to stvorenje. To vam optereuje i misli i ra
zgovor, i ini da se stalno spotiete o ne to."
"U pitanju su nesavr enosti na eg jezika", uskliknu Blis, "a ne neki Falomov
nedostatak. Nijedan od ljudskih jezika nije bio izgraivan a da se, pri tom, i he
rmafroditizam imao na umu. Milo mi je to ste naeli to pitanje, budui da i sama ve ne
ko vreme razmi ljam o njemu... Upotrebljvati izraz 'ono', kao to je to Bander sve v
reme, uporno inio, ne predstavlja nikakvo re enje. U pitanju je zamenica predodreena
za stvari kod kojih je polno odreenje savr eno neva no; s druge strane, ne postoji n
ikakva zamenica posebno odreena za ne to to je polno aktivno u oba smisla. Imajui to
u vidu, ta smeta ako ovek dohvati bilo koju zamenicu koja mu doe pod ruku? Ja, na p
rimer, o Falomu razmi ljam kao o devojici. Pre svega, ima visok, piskav glas i pore
d toga, sposoban je da ima porod, to se po pravilu smatra osnovnim obele jem enskog
roda. Pelorat se sla e sa mnom; ima li bilo kakvog razloga da vi to ne prihvatite?
Dakle, neka bude 'ona' i 'njen'."
Treviz sle e ramenima. "Vrlo dobro. Zvuae malo neobino kada se ka e da ona ima
testise, ali ta da se radi."
Blis uzdahnu. "Imate nezgodnu naviku da na raun svega pravite viceve, ali
budui da znam da ste napeti, dau vam ovog puta popust. U svakom sluaju, molim vas,
upotrebljavajte za Falom enski rod."
"Sla em se", odvrati Treviz, ali istog asa, ne mogav i da odoli, dodade: "Sva
ki put, kada vas ugledam zajedno, Falom mi sve vi e izgleda kao va a erkica. Da li je
to stoga to zaita eznete za detetom, a niste sigurni da vam ga Janov mo e podariti?
"
Blis irom otvori oi. "On nije tu da bi mi pravio decu! Zar zaista mislite
da nameravam da ga upotrebim kao priruno sredstvo da bih imala dete? U svakom slua

ju, jo mi nije vreme da imam dete. Ali kada taj trenutak doe, to e morati da bude g
eansko dete; za taj in, meutim, Pel nije osposobljen."
" elite li da ka ete da e Janov morati da bude odbaen?"
"Ni sliajno. Mo da samo privremeni rastanak. A mo da e se, ne znam ni sama, de
te zaeti ve takim putem."
"Pretpostavljam da e vam biti dozvoljeno da imate dete tek kada Gea odlui
da jedno dete nedostaje; kada se stvori manjak, nastao usled smrti nekog do tada
postojeeg ljudskog delia Gee."
"Uglavnom tano, mada nain na koji ste to izrekli zvui pomalo tvrdo. Gea, na
ime, mora odr ati savr enu ravnote u svih svojih delova i odnosa meu njima."
"Ba kao to je sluaj i sa Solarijancima."
Blisine usne se stisnu e i lice joj dobi bledu boju. "Ni u kom sluaju. Sola
rijanci stvaraju vi e dece nego to im je potrebno, i uni tavaju vi ak. Mi, meutim, stvar
amo samo onoliko koliko nam je potrebno, i nikada se ni ne postavlja pitanje uni t
avanja vi ka - ba kao to i vi izumrle elije na svojoj ko i zamenjujete novima, u istoj
meri, i ne dodajui ni jednu jedinu eliju vi ka."
"Shvatam ta hoete da ka ete", odvrati Treviz. "Ipak, nadam se da ste uzeli u
obzir i Janovljeva oseanja?"
"Mislite, u vezi sa moguno u da imam dete? Ne, o tome nikad nismo razgovaral
i; ne verujem, ak, da e se to pitanje ikad meu nama postaviti."
"Ne, nisam na to mislio... Uinilo mi se, u stvari, da ispoljavate sve vee
i vee zanimanje za Falom. Janov bi se mogao osetiti zapostavljenim."
"Ne zapostavljam ga, a pored toga, i njega Falom zanima, ba koliko i mene
. Ona je, u stvari, jo jedan izraz na eg obostranog ue a u neemu to nas jo vi e zbli av
e mo da vi, ne oseate zapostavljenim?"
"Ja?" Treviz je bio iskreno iznenaen.
"Da, vi. Ne mogu, istina, rei da bolje shvatam Izdvojenike nego to oni shv
ataju Geu, pa ipak, imam utisak da u ivate u tome da budete predmet sveop te pa nje na
ovom brodu; mogue je, dakle, da oseate da vas je Falom potisnula."
"To je ba a avo!"
"Ni ta vi e a avo nego tvrdnja da ja zapostavljam Pela."
"Pa, u tom sluaju, proglasimo primirje i obustavimo paljbu. Ja u o Falom m
isliti kao o devojici, i neu se previ e brinuti o tome da li ste, mo da, neobzirni pre
ma Janovljevim oseanjima."
Blis se nasme i. "Hvala vam. U tom sluaju, sve je u redu."
Treviz se okrenu da poe, ali ga Blis ponovo pozva: "Trenutak!"
Treviz se ponovo okrenu prema Blis i pomalo umorno upita: "Da?"
"Savr eno mi je jasno, Trevize, da ste neraspolo eni i poti teni. Ne elim da pe
tljam po va em umu, ali mo da biste i sami eleli da mi ka ete ta nije u redu. Jue ste nam
saop tili da se u ovom sistemu nalazi jedna odgovarajua planeta, i izgledalo je da
vas to ini zadovoljnim... Nadam se da je jo tako. Naime, da se nije ispostavilo d
a je va prvobitan zakljuak bio pogre an."
"Da, postoji odgovarajua planeta u ovom sistemu, i jo je tu", odgovori Tre
viz.
"I odgovarajue je veliine?"
Treviz potvrdno klimnu. "Po to je odgovarajua, odgovarajue je i veliine. I ta
vi e, na odgovarajuem odstojanju od svog sunca."
"Pa, u tom sluaju, ta nije u redu?"
"Sada smo ve dovoljno blizu da joj mo emo ispitati atmosferu. Meutim, ispost
avilo se da joj je atmosfera takva da je nije vredno ni pominjati.
"Uop te nema atmosfere?"
"Ima, ali jedva vredne pomena. Planeta nije pogodna za ivot, a nijedna dr
uga u ovom sistemu ni izbliza ne raspola e uslovima za nastanak i razvoj ivota. U s
vom treem poku aju, sve to smo dobili jeste - nula."
62.
Pelorat, ozbiljna izraza na licu, oigledno nije bio voljan da poremeti Tr
evizovu neraspolo enu povuenost u samog sebe. Stajao je na vratima komandne prostor
ije, nadajui se, po svemu sudei, da e sam Treviz zapoeti razgovor.
Ali to se nije dogodilo. Ako je u iijoj utnji bilo i tvrdoglavosti, bilo j

e u Trevizovoj.
Konano, ne mogav i vi e da izdr i, Pelorat mu se, premda pomalo boja ljivo, obrat
i: " ta emo sada?"
Treviz podi e pogled, zagleda se u Pelorata za trenutak, okrenu se i konano
odgovori: "Usmerio sam brod prema planeti."
"Ali, budui da nema atmosfere..."
"Kompjuter ka e da nema. sve do ovog asa, uvek mi je govorio ono to sam eleo
da ujem, i ja sam to prihvatao. Sada mi je, meutim, rekao ne to to ne elim da ujem, i s
toga sam re io da proverim kako zaista stoje stvari. Ukoliko je kompjuteru dosueno
da ikada omane, voleo bih da je upravo sada to uinio."
"Misli li stvarno, da je posredi neka gre ka?"
"Ne, ne mislim."
"Mo e li smisliti bilo kakav razlog koji bi naveo kompjuter da naini gre ku?"
"Ne, ne mogu."
"Pa, onda, Golane, to se uop te time zamara ?"
Konano, Treviz okrete naslonjau da bi se na ao licem u lice sa Peloratom. Li
ce mu se gotovo grilo od oajanja, i on ree: "Zar ti nije jasno, Janove, da ba ni ta dr
ugo nisam u stanju da smislim? to se polo aja Zemlje tie, na prethodna dva sveta nai l
i smo samo na orke; a sada je, po svemu sudei, orak i ovaj trei. ta sada da preduzmem
? Da tumaram od sveta do sveta, da tek tako upadam i pitam: 'Izvinite, molim vas
, da li znate gde se nalazi Zemlja?' Zemlja je suvi e dobro zametnula svoje tragov
e, ne ostaviv i za sobom ni najmanji nagove taj. Poinjem ak da mislim da e se postarati
da nas onesposobi da takav neki nagove taj prepoznamo, pod uslovom da postoji i d
a na njega natrapamo."
Pelorat, u znak saglasnosti, klimnu i ree: "I sam o tome razmi ljam ve du e vr
emena. Nee imati ni ta protiv ako malo porazgovaramo o tome? Znam da nisi nimalo sre
tan, stari dru e, i da mo da ne eli da razgovaramo. Stoga, ukoliko nisi raspolo en za ra
zgovor i smatra da je bolje da te ostavim nasamo, uiniu tako."
"Samo napred, izlo i stvar", odvrati Treviz glasom koji je vi e liio na gunanj
e. " ta mi drugo preostaje, nego da slu am?"
"To mi ba ne zvui kao poziv na razgovor", primeti Pelora, "ali ko zna, mo da
e se ne to dobro ispiliti iz njega. Ali molim te, reci mi da stanem im bude osetio d
a ti vi e nije do razgovora... Evo, Golane, sve mi se nekako ini da Zemlji nije dov
oljno da preduzima samo pasivne i negativne mere da bi prikrila svoje postojanje
. Nije joj, naime, dovoljno da samo ukloni sve injenice koje se na nju odnose. Za
r se ne bi moglo dogoditi, na primer, da tu i tamo postavi la ne podatke o sebi, i
da, na taj nain, aktivno prikrije svoje postojanje?"
"Kako to misli ?"
"Pa, eto, na nekoliko razliitih mesta slu ali smo o njenoj radioaktivnoj za
gaenosti; ta pria, meutim, mogla je biti smi ljena da svakog odvrati od poku aja da ust
anovi polo aj Zemlje. Ukoliko je zaista zagaena, bio bi joj, jednostavno, nemogu sva
ki pristup. Sva je verovatnoa da se ne bismo usudili ni da kroimo na nju. ak ni rob
oti-tragai, ukoliko bismo ih imali, najverovatnije ne bi pre iveli zraenje. Prema to
me, emu uop te tragati? A ako, u stvari, nije zagaena, ostaje i dalje nepristupana, o
sim ukoliko neko, sluajno, na nju ne nabasa; pa, ak i u tom sluaju, najverovatnije
da raspola e i drugim sredstvima da se uspe no prikrije."
Trevizu, nekako, poe za rukom da na lice navue osmeh. "Za divno udo, Janove
, takva pomisao pala je i meni na pamet. ta vi e, pomislio sam da je i onaj nezamis
livi, d inovski saputnik jednostavno izmi ljen, i namerno podmetnut u predanje tog s
veta. to se, pak, tie gasovitog d ina i njegovih isto toliko nezamislivih udovi nih prs
tenova, mo e biti da je i on je, isto tako, podmetnut. Sve je to, mo da, smi ljeno sa
namerom da se iscrpimo tragajui za neim to, zapravo, ni ne postoji, tako da bismo, a
k i ako bismo nabasali na pravi sistem i ugledali i samu Zemlju, jednostavno i j
edno i drugo otpisali, samo stoga to ne bismo ugledali ni d inovskog planetinog sap
utnika, ni gasovitog d ina sa vi estrukim prstenovima, ni radioaktivnu krestu oko pl
anete... Ali mogu da zamislim i ne to gore od toga."
Pelorat je delovao krajnje utueno. " ta bi moglo biti gore od toga?"
"Vrlo jednostavno... Kao kad se usred noi probudi , poremeenog uma, i pone da
u beskrajnim prostorima ma te traga za neim to e jo vi e produbiti tvoj oaj. ta ako je
obnost Zemlje da se skriva bez ikakve pukotine? ta ako je u stanju da potpuno zas

tre na e umove? ta ako mi ak budemo u prilici da proemo pored same Zemlje, sa njenim
d inovskim pratiocem i sa gasovitim d inom okru enim prstenovima u daljini - a da ipak
ne budemo u mogunosti da razaznamo ni jedno ni drugo? ta ako nam se to ve dogodilo
?"
"Ali, ako stvarno veruje u to, zbog ega onda..."
"Ne ka em da verujem u to. Govorim samo o a avim primislima. Ali nastaviemo da
tragamo."
Pelorat za trenutak okleva e, a onda upita: "Ali Golane, koliko emo jo vreme
na tragati? U nekom trenutku, nema sumnje, moraemo da odustanemo."
"Nikada", odvrati Treviz sa estinom u glasu. "Ukoliko bude neophodno da o
statak ivota provedem tumarajui od jednog sveta do drugog, da tek tako upadam i go
vorim 'Izvinite, gospodine, mo ete li mi rei gde se nalazi Zemlja?' pa, neka tako b
ude. U bilo kom trenutku, ukoliko to budete po eleli, mogu tebe i Blis, pa ak i Fal
om, vratiti na Geu, a potom sam nastaviti potragu."
"Ne, ne, Golane. Dobro ti je poznato da te neu napustiti, a nee ni Blis. U
koliko budemo morali, pa skakutaemo s jedne planete na drugu, zajedno s tobom. Al
i emu sve to?"
"Zbog toga to moram pronai Zemlju, i zbog toga to u je, konano, i pronai... A
sada, molim te, ostavi me samog za trenutak: moram poku ati da dovedem brod u polo a
j iz koga u moi da nesmetano prouim osvetljenu stranu planete - a da se, istovremen
o, ne pribli im previ e njenom suncu."
Pelorat uuta, ali ne izie iz komandne prostorije. Nastavio je da posmatra
kako Treviz prouava sliku planete na ekranu, sada ve dopola osvetljenu sunevim zrac
ima. Peloratu se ona inila bezoblinom; meutim, znao je da je Treviz, povezan sa kom
pjuterom, posmatra pod sasvim drugaijim okolnostima, osetno uveanu.
"Vidim ne to kao izmaglicu", pro apta Treviz.
"U tom sluaju, mora biti i atmosfere", izvali Pelorat.
"Ne mora je, neminovno, biti mnogo. Mo da je nema dovoljno da omogui odr anje
ivota - ali, s druge strane, mo da je ima dovoljno da se stvori slaba an vetar, toli
ko da ovaj uzmogne da podigne malo pra ine. To je poznata karakteristika planeta s
a veoma razreenom atmosferom. Mogue je da ak postoje i malene polarne kape. Zna , ne to
vode na polovima, pretvorene u led. Ovaj svet je odvi e topao da bi imao ugljenik
ov dioksid u vrstom stanju... Morau da se prebacim na radarsko osmatranje. A takvo
osmatranje moi u bolje da obavljam na nonoj strani planete."
"Stvarno?"
"Aha. Trebalo je da to odmah poku am, ali budui da je planeta gotovo bez va
zduha, i samim tim, bez oblaka, poku aj osmatranja u okviru vidljivog dela spektra
inio mi se, jednostavno, prirodnim."
Treviz dugo nije progovario ni re, dok je ekran postajao sve mutniji usle
d radarskih reflekcija, tako da planeta postade ne to nalik na apstraktnu mazariju
na kakvu bi, nesumnjivo, bio veoma ponosan neki umetnik iz kleonskog razdoblja.
Odjednom Treviz, gotovo odu evljeno, uzviknu: "Pa..." ali odmah zadr a dah i ponovo
utonu u utanje.
Pelorat, ne mogav i da odoli, konano upita: " ta je trebalo da ti znai to ,Pa.
..'?"
Treviz ga brzo pogleda. "Ne uspevam da uoim kratere."
"Kratere? Je li to dobar znak?"
"To nikako nisam oekivao", odvrati Treviz, iroko se isceriv i. "U stvari, ve
oma dobar znak. Mo da, ak, izvandredno dobar."
63.
Falom je stajala nosa priljubljenog uz brodski prozor, kroz koji je mogl
a videti krajiag svemira kakav se ukazivao golom oku, bez ikakvih kompjuterskih u
veanja ili pobolj anja.
Blis, koja je poku avala da joj pone to objasni, uzdahnu i obrati se Pelorat
u tihim glasom: "Ne znam, Pel dragi, koliko uspeva da shvati od svega ovoga. Za
nju, prebivali te njenog oca i mali odeljak njegovog imanja predstavljali su, vero
vatno, itav svet. Ne verujem ak da je ikada nou izi la na povr inu, niti da je ikad ugl
edala zvezde."
"Stvarno misli tako?"

"Da. Nisam se usuivala da joj do sada poka em svemir, sve dok nije ovladala
sa dovoljno rei da bi me mogla makar malo razumeti... Ba je srea to si mogao da raz
govara sa njom na njenom jeziku."
"Nevolja je u tome to ga ne govorim dobro", odvrati Pelorat izvinjavajui s
e. "Svemir ba nije lako pojmiti, naroito kada te tak tako, iznenada, zavitlaju u n
jega. Rekla mi je, zna , da ako su te svetle takice zaista d inovski svetovi, poput S
olarije - a u stvari, razume se, neuporedivo su vei - u tom sluaju ne mogu tek tak
o visiti u praznini. Morali bi da padnu - tako je rekla."
"I potpuno je u pravu, s obzirom na domet svog saznanja. Postavlja mi, z
na , veoma umesna pitanja, i malo po malo, poinje da razume svet oko sebe. U svakom
sluaju, radoznala je i, izgleda, nimalo zapla ena."
"Stvar je, Blis, meutim, u tome to sam i ja sam radoznao. Pogledaj samo ka
ko se Golan promenio, im je ustanovio da na svetu ka kome smo se uputili nema kra
tera. Meutim, nemam ni najmanje pojma kakvu bi razliku to trebalo da predstavlja.
A ti?"
"Ni ja. Meutim, Treviz se u planetologiji snalazi neuporedivo bolje nego
nas dvoje. Moramo prihvatiti da zna ta radi."
"Naravno. Ali tako bih voleo da i ja znam."
"Pa, u tom sluaju, upitaj ga."
Pelorat napravi grimasu. "Uvek strahujem da u mu dosaivati. Siguran sam da
misli da bi trebalo da sve to odavno znam."
"Gluposti, Pele", odvrati Blis. "On ni trenutka ne okleva da se kod tebe
raspita za bilo ta to se tie mitova i predanja, im pomisli da bi mu to moglo biti o
d koristi. I budui da si ti uvek voljan da mu odgovori i objasni , zbog ega, onda, on
ne bi bio voljan da postupi na isti nain? Pitaj ga. Mo da mu to smeta; ali tvoja p
itanja omoguie mu da se malo ve ba u dru tvenosti - to e mu, nesumnjivo, koristiti."
"Da li bi i ti po la sa mnom?"
"Ne, naravno da ne. elim da ostanem sa Falon i da nastavim sa poku ajima da
joj pone to od saznanja o svemiru ulijem u glavu. Ima uvek vremena da mi ispria
ta j
e bilo - po to Treviz tebi objasni o emu je zapravo re."
64.
Pelorat snebivljivo ue u komandnu prostoriju, ali ga namah oara injenica da
je Treviz ne to veselo zvi dukao, oigledno u veoma dobrom raspolo enju.
"Golane", pozva ga on, to je mogao veselijim glasom.
Treviz podi e pogled. "Oh, Janove! Uvek se tako unja na prstima, kao da misl
i da kr i neki zakon ako me prekida . Zatvori ta vrata i sedi. Sedi! Pogledaj ovo."
On pokaza na planetu koja se mogla videti na ekranu i dodade: "Sve to sam
uspeo da pronaem jesu samo dva ili tri kratera, i to veoma mala."
"Ali, Golane, u emu je razlika? Mislim, stvarno?"
"Razlika? Naravno da postoji razlika. Kako to, uop te, mo e i da pita ?"
Pelorat bespomono ra iri ruke. "To za mene uvek predstavlja zagonetku. U ko
led u mi je glavni predmet bila istorija. Pored istorije, slu ao sam i predavanja iz
sociologije i psihologije, kao i iz knji evnosti i jezika, uglavnom najstarijih v
remena, i diplomirao specijalizujui se za temu iz mitologije. Nikad se nisam ni oe a
o o planetologiju, kao uostalom, ni o jednu od egzaktnih nauka."
"To, Janove, nije nikakav zloin. I ja bih, vidi , veoma voleo da znam ono to
ti zna . Tvoje vladanje drevnim jezicima, kao i tvoje poznavanje mitologije, do s
ada su nam ve stra no mnogo koristili. Zna to i sam... A kada je planetologija u pit
anju, pa, onda je na mene red."
On nastavi: "Vidi , Janove, planete se, pored ostalog, stvaraju i tako to s
akupljaju mala tela s kojima se tokom vremena sudaraju. Poslednja takva tela, ko
ja udaraju u povr inu planete, ostavljaju za sobom kratere. U osnovi, uvek je tako
. Ukoliko je, meutim, planeta dovoljno velika da bi mogla izrasti u gasovitog d ina
, pa, u tom sluaju, ona je u osnovi u tenom stanju, sa gasovitom atmosferom oko se
be; sudari do kojih dolazi predstavljaju tek ovla ni pljusak po njenoj povr ini i iz
a njih ne ostaju nikakvi o iljci.
Na manjim, vrstim planetama - svejedno da li ih prekrivaju led ili stene
- o iljci u obliku kratera ostaju; i to, ostaju za veita vremena, osim, razume se,
ukoliko ne postoji neki agens koji e ih ukloniti. Postoje, u osnovi, tri vrste ta

kvih agenasa.
Pre svega, izvestan svet mo e imati ledeni prekriva, koji ga celog prekriva
, ali se ispod njega nalazi vodeni okean. U tom sluaju, svako telo koje se sa pla
netom sudari probie ledeni prekriva i zarie se u vodu. Posle nekog vremena pukotina
na ledu ponovo se zamrzava i, da tako ka em, planetina rana se zaceljuje. Takva p
laneta ili njen prirodni saputnik, morali bi biti vrlo hladni, i mi ih po pravil
u ne smatramo mestima pogodnim za odr avanje ivota.
Zatim, izvesna planeta mo e biti jo izuzetno aktivna, sa velikim i brojnim
vulkanima; u tom sluaju, lava se izliva i padavine pepela i kamenja neprestano za
trpavaju ili poravnavaju kratere nastale sudarima sa drugim nebeskim telima. Ni
takve planete ili njene prirodne saputnike ne smatramo naroito pogodnim za odr avan
je ivota.
Najzad, to nas dovodi do planeta pogodnih za odr avanje ivota: to je trea vr
sta. Na takvim svetovima, istina, mogu postojati ledene polarne kape, ali su nji
hovi okeani sastavljeni od slobodne vode, u tenom stanju. Mogue je da i na njima p
ostoje vulkani, ali ne u velikom broju i, u svakom sluaju, razbacani su svuda una
okolo. Takvi svetovi nisu u stanju da zacele svoje kraterske rane - niti erupcij
ama, niti vulkanskim padavinama. Postoji, meutim, ono to se naziva erozijom. Vetro
vi i tekue vode postepeno e izravnati kratere; pri tom, ukoliko na planeti postoji
ivot, delatno u ivih bia efekti erozije bie jo mnogo vei. Razume li?"
Pelorat se za trenutak zamisli, a onda ree: "Ali Golane, ne razumem te sa
svim. Ova planeta ka kojoj smo se uputili..."
"Sutra emo se spustiti na nju", prekide ga Treviz, ne skrivajui razdragano
st.
"Na planeti ka kojoj smo se uputili nema okeana."
"Samo malene polarne kape od leda."
"Nema ni atmosferu."
"Veoma slabu: stotinak puta razreeniju od atmosfere Terminusa."
"Nema ni znakova ivota."
"Nema, koliko sam uspeo da ustanovim."
"Pa, u tom sluaju, ta je moglo poravnati njene kratere?"
"Okean, atmosfera, ivot", potvrdi Treviz. "Vidi, Janove, da je ova planet
a bila bez vazduha i bez vode od samog poetka, otkako je nastala, bilo koji krate
r koji bi se pojavio na njenoj povr ini morao bi i danas postojati; u stvari, bila
bi sva u kraterskim o iljcima. Nepostojanje kratera, meutim, potvruje da u trenutku
kada je nastala nije bila bez vazduha ili bez vode; ta vi e, mogue je da je i vazdu
ha i vode, i to u prilinim koliinama, mogla imati jo u nedavnoj pro losti. Pored toga
, na planeti postoje ogromna udubljenja, sasvim vidljiva i sada, koja su nekada
morala predstavljati mora i okeane - da i ne pominjem, takoe vidljiva, sasu ena kor
ita reka. Prema tome, kao to vidi , postojalo je delovanje erozije, i to verovatno
sve do najnovijeg doba, po to oigledno, nije bilo dovoljno vremena da se pojave nov
i krateri."
Pelorat je, meutim, i dalje bio sumnjiav. "Ja nisam nikakav planetolog...
Pa ipak, ukoliko je neka planeta bila dovoljno velika da, mo da i milijardama godi
na, zadr ava gustu atmosferu, ini mi se malo verovatnim da ju je mogla, tek tako, i
znenada izgubiti. Jesam li u pravu?"
"Ne ba sasvim", odgovori Treviz. "Na ovoj planeti, pre nego to je izgubila
svoju atmosferu, nesumnjivo je postojao ivot; mo da je bilo ak i ljudi. Moja je pre
tpostavka da je i na ovom svetu, kao i na svim svetovima irom Galaksije na kojima
ive ljudi, do lo do promene ekolo ke ravnote e. Problem je, meutim, u tome to nam nije p
oznato kakvi su uslovi na ovom svetu postojali pre no to su na njega prispela lju
dska bia, odnosno, pod kojim je uslovima ivot na ovoj planeti uga en. Moglo je, na p
rimer, doi do neke nesluene katastrofe koja je uni tila svu atmosferu i, razume se,
ljudski ivot na planeti. Ili na primer, mogue je da se planeta sve vreme nalzila u
nekom neobinom stanju neravnote e, ali da su ljudi, dok su bili ovde, uspevali da
je dr e pod kontrolom; meutim, im su odavde oti li, mogue je da je zapoeo razarajui proc
s razreivanja planetarne atmosfere. Mo da emo, kad se spustimo, nai odgovor na to pit
anje, a mo da i neemo. Mada, to i nije od nekog veeg znaaja."
"Razumem da nema znaaja ukoliko je ivot na njoj nekada postojao, ukoliko n
e postoji danas. Meutim, kakva je razlika ako planeta nikada nije bila pogodna za

odr avanje ivota, i ako to nije samo danas?"

"Ukoliko je tek u na e doba nepogodna za ivot, mo da bismo na njoj mogli naii
na ru evine zdanja koja su izgradili nekada nji njeni itelji."
"Ali ru evina je bilo i na Aurori..."
"Tako je, ali Aurora je imala za sobom dvadeset hiljada godina neprestan
og delovanja ki e i snega, zamrzavanja i otopljavanja, sna nih vetrova i promena u t
emperaturi. Pored toga, na njoj je postojao i ivot - ne zaboravi to. Mo da nije bil
o ljudskih bia, ali je drugih vrsta ivota bilo u izobilju. I ru evine nestaju, ba kao
i krateri. tavi e, i br e. I posle dvadeset hiljada godina, jedva da je bilo neeg to n
am je moglo biti od koristi... Meutim, na ovoj planeti, vreme je proticalo - mo da
dvadeset hiljada godina je pro lo, a mo da i manje - bez vetrova, oluja, ili ivota. B
ilo je promena u temperaturi, priznajem, ali to je ujedno sve. Ru evine bi, stoga,
trebalo da budu u dobrom stanju."
"Ukoliko uop te postoje", promrlja Pelorat sumnjiavo. "Mogue je da na ovoj p
laneti nikada nije ni bilo nikakvog ivota, ili u najmanju ruku, ljudi, i da je do
gubitka atmosfere do lo iz nekog razloga koji sa ljudskim biima nema nikakve veze?
"
"Ne, ne", odvrati Treviz. "Nemoj ni poku avati da me pokoleba , jer ti nee us
peti. ak i odavde, uoio sam ostatke neega to je, siguran sam, nekad mogao biti samo
neki grad... Prema tome, sutra se spu tamo."
65.
Pomalo zabrinutim glasom, Blis im saop ti: "Falom je ubeena da je vraamo nje
nom robotu, D embiju."
"Hm", proguna Treviz, zagledan u povr inu sveta koji je promicao pod njima,
dok ih je brod nosio nadole. A onda podi e pogled, kao da je s izvesnim zaka njenje
m uo Blisine rei. "Pa, taj robot bio je jedini roditelj za koga je znala, je li ta
ko?"
"Naravno. Ali ona misli da smo se vratili na Solariju."
"Zar ovo dole lii na Solariju?"
"Otkud bi ona to mogla znati?"
"Recite joj onda da ovo nije Solarija. Evo, dau vam jednu ili dve knjige
sa ilustracijama. Poka ite joj uveane slike nekoliko razliitih naseljenih svetova i
objasnite joj da postoje milioni poput njih. Imaete dovoljno vremena za to. Ne zn
am koliko dugo emo Janov i ja morati da tumaramo unaokolo, po to, konano, pronaemo po
godno mesto i spustimo se."
"Vi i Janov?"
"Tako je. Falom ne mo e da poe s nama, ak i kad ne bih imao ni ta protiv - a b
io bih najvea budala kada se ne bih protivio. Blis, na ovom svetu bie nam potrebni
skafandri. Na njemu nema vazduha. A mi nemamo skafander koji bi pristajao Falom
. Prema tome, vi i ona ostajete na brodu."
"Zbog ega i ja?"
Trevizove usne stisnu e se u osmeh bez osmeha. "Priznajem", odgovori on, "
da bih se sa vama, tamo napolju, oseao bezbednijim, ali ne mo emo ostaviti Falom sa
mu na brodu. Mo e, ak i ne elei to, priiniti neku tetu. Janov mora poi sa mnom, budui
bi jedini bio u stanju da odgonetne neki drevni zapis, ukoliko na ne to slino nabas
amo. A to znai da vi morate ostati sa Falom. Pomislio sam, u stvari, da neete imat
i ni ta protiv."
Blis kao da je oklevala.
"Vidite", nastavi Treviz. " eleli ste Falom na brodu, dok sam ja bio proti
v. Bio sam, naime, uveren da emo zbog nje imati samo neprilike. Njeno prisustvo o
vde, prema tome, nagoni nas na nova pravila pona anja kojima se i vi morate prilag
oditi. Ona ostaje na brodu, pa ete i vi morati da ostanete s njom. Tako vam je to
."
Blis uzdahnu. "Pa, izgleda da ste u pravu."
"Lepo. Gde je Janov?"
"Sa Falom."
"Dobro. Idite sada i preuzmite Falom. elim da porazgovaram sa njim."
Treviz je jo prouavao povr inu kad Pelorat ue, naka ljav i se, da obznani svoje p
risustvo. "Golane, zar ne to nije u redu", upita on.

"Ne bih ba tako rekao, Janove. Samo sam nesiguran. Ovo je krajnje neobian
svet, i ne znam ta se tamo dole dogodilo. Sudei po udubljenjima koja su ostala za
njima - mora su, iako velika, bila prilino plitka. Koliko sam u stanju da proceni
m po preostalim tragovima - ovo je bio svet desalinizacije i kanala - ili, mo da,
u morima nije ni bilo mnogo soli. Budui da na dnu udolina nema veih koliina soli to bi, zaista, moglo znaiti da mora ovde, nekad, nisu bila naroito slana. S druge
strane, mogue je da je, kada su nestala mora, nestala i sva so - to, u svakom sluaj
u, navodi na pomisao da je to ljudskih ruku delo."
Pomalo oklevajui, Pelorat upita: "Izvini me, Golane, zbog mog neznanja ka
da su takve stvari u pitanju - ali da li je to uop te va no, s obzirom na ono to tamo
dole nameravamo da potra imo?"
"Po svoj prilici nije, ali jednostavno ne mogu da obuzdam svoju radoznal
ost. Kada bih samo znao kako je ova planeta bila prilagoena ljudskim potrebama, i
kako je izgledala pre toga, mo da bih bio u stanju da shvatim ta se s njom dogodil
o po to su je ljudi napustili, ili mo da, i pre toga. A ako bismo to znali, mogli bi
smo se unapred obezbediti od moguih neprijatnih iznenaenja."
"Kakvih moguih iznenaenja? Pa, to je mrtav svet, zar ne?"
"Dovoljno mrtav, u najmanju ruku. Sa veoma malo vode; sa tek malo vazduh
a, nedovoljnog za disanje; najzad, ni Blis nije otkrila nikakav znak mentalne ak
tivnosti."
"Pa u tom sluaju, rekao bih, sve je u redu."
"Nepostojanje mentalne aktivnosti ne znai, istovremeno, da nema nikakvog
oblika ivota."
"Ali ne i oblika ivota koji bi se mogao ispoljiti kao opasan."
"Ne znam... ali nije to ono o emu sam eleo da porazgovaram s tobom. Postoj
e, naime, tamo dole, dva grada koja mi se ine pogodnim za na a istra ivanja. ini se da
su u prilino dobrom stanju - kao, uostalom, i svi gradovi. Kakva god pusto enja da
su mogli izazvati vazduh i okeani - po svemu sudei, ovi gradovi nisu pretrpeli v
ea razaranja. U svakom sluaju, po svemu sudei, ta su dva grada prilino velika. ini se
, meutim, da u veem ima manje praznog prostora. Daleko izvan grada, dakako, postoj
e svemirske luke, ali ni ta slino i u samom gradu. U onom manjem ima dovoljno prazn
og prostora, tako da bi bilo lako spustiti se blizu samog njegovog centra, iako
nije u pitanju prava svemirska luka. Mada, na kraju krajeva, ko bi za to i mario
?"
Pelorat naini grimasu. " eli li, Golane, da ja donesem odluku o tome?"
"Ne, ja u doneti odluku. Zanima me samo ta ti misli ?"
"Ukoliko bi ti ono to ja mislim uop te moglo biti od koristi - evo: vei, ras
tresit grad, vrlo verovatno je trgovinski ili proizvodni centar. Manji grad, sa
dosta slobodnih povr ina, naverovatnije predstavlja administrativni centar - a adm
inistrativni centar je upravo ono to nam je potrebno. Ima li u tom manjem gradu m
onumentalnih graevina?"
" ta ima u vidu pod 'monumentalnim graevinama'?"
Pelorat se osmehnu, stisnutih usana. "Jedva da to i sam znam. Shvatanja
o tome razliita su od jednog sveta do drugog, i sve vreme se menjaju. Pa ipak, pr
etpostavljam da su uvek velike, beskorisne i skupe... Poput one graevine, tamo na
Komporelenu."
Treviz mu uzvrati sme kom. "Te ko je to rei kada gleda okomito, sa ove visine;
a kada ih gledam postrance, bilo kad nailazimo na njih ili ih ostavljamo za sob
om, deluju nekako zbunjujue. Ali zbog ega misli da bi nam vi e odgovarao administrati
vni centar?"
"Mnogo je verovatnije da emo u njemu nai na planetarni muzej, biblioteku,
arhive, univerzitet, i tako dalje."
"Odlino. U tom sluaju, tamo emo i krenuti - u manji grad. I mo da emo ne to i pr
onai. Dva puta smo ve omanuli; ali ovog puta mo da emo nabasati na ne to."
"Mo da, ako uistinu va i ono: trea srea."
Treviz uzdi e obrve. "Gde si to pokupio?"
"To je neka stara izreka", odgovori Pelorat. "Na ao sam je u jednom starom
predanju. Rekao bih da znai - uspeh pri treem poku aju."
"Lepo zvui", slo i se Treviz. "Pa, onda, Janove, neka bude: trea srea."

MAHOVINA
66.
Treviz je u svemirskom skafandru delovao zaista groteskno. Jedino to se n
a njemu moglo uoiti bile su futrole za oru ja - ne one koje je obino opasivao, ve dru
ge, izrazitije, koje su bile deo za titne svemirske odee. Treviz pa ljivo stavi atoms
ki pi tolj u desnu, i neuronski bi u levu futrolu. Sada su i pi tolj i bi bili do kraj
a nabijeni energijom; ovog puta, pomisli Treviz namrgodiv i se, ni ta mu ih nee oduze
ti.
Blis se nasmeja. "Nameravate li to da nosite oru je ak i na svetu bez vazd.
.. Ali nije va no! Ne elim da se upliem u va e stvari!"
"Odlino", odvrati Treviz i okrenu se prema Peloratu da mu pomogne da privr
sti kacigu, pa isto uini i sa svojom.
Pelorat, koji nikada do tada nije obukao svemirsku odeu, pomalo alosno upi
ta: "Golane, da li u stvarno moi da di em u ovom?"
"Mo e biti potpuno siguran u to", odgovori Treviz.
Zagrliv i Falom, koja je stajala pokraj nje, Blis je posmatrala kako dvoji
ca mu karaca obavljaju poslednje pripreme. Mala Solarijanka zurila je u dve ljudsk
e prilike obuene u skafandre sa vidljivom uzbueno u. Podrhtavala je, i Blis je ne no i
smirujue privinu uz sebe.
Hermetika vrata na brodu otvori e se i Treviz i Pelorat stupi e u vakuumsku k
omoru, mahnuv i jo jednom udno nezgrapnim rukama u znak pozdrava. Tek to se vrata za
njima zatvori e - otvori se glavni izlaz na brodu i njih dvojica, pomalo nespretno
, stupi e na tle mrtve planete.
Be e tek svanulo. Nebo je, razume se, bilo isto, bledoru iaste boje, ali se su
nce jo nije bilo pojavilo. Du onog dela obzorja iza koga je sunce trebalo svakog as
a da se pojavi lebdela je blaga izmaglica.
"Hladno je ovde", javi se Pelorat.
"Stvarno ti je hladno?" upita Treviz iznenaeno. Skafanderi su, po pravilu
, bili dobro izolovani, i ukoliko bi se uop te tu i tamo, pojavio neki problem, on
se u stvari sastojao u oslobaanju od vi ka toplote.
"Ne, ne, ali pogledaj..." odgovori Pelorat. Zvuk njegovog glasa dopirao
je sasvim jasno do Trevizovih slu alica, i on pogleda u pravcu u kome je Pelorat p
okazivao prstom.
Pri bledoru iastoj svetlosti praskozorja, tro ni eoni zidovi zgrade prema kojo
j su se uputili bili su prekriveni injem.
"Pri ovakvoj, razreenoj atmosferi", primeti Treviz, "noi su znatno hladnij
e nego to bi se oekivalo, a dani osetno topliji. Upravo ovaj as predstavlja najhlad
niji trenutak dana, i sigurno e proi jo nekoliko asova pre no to postane previ e toplo
da bismo ostali na suncu."
Kao da je poslednja re koju je Treviz izgovorio predstavljala vrhunac nek
og ritualnog napeva - sunev blistavi luk pomoli se iza obzorja.
"Ne gledaj u njega", kao uzgred upozori Treviz Pelorata. "Okno na tvojoj
kacigi odbija suneve zrake, i ne propu ta ultraljubiaste estice; ipak, mo e biti opasn
o."
On okrenu lea izlazeem suncu, i njegova duga senka pade na zgradu pred nji
ma. Inje je poelo da nestaje ve pod prvim zracima sunca; posmatrali su ga kako se
otapa. Nekoliko trenutaka, prekriven vlagom, zid je izgledao gotovo crn; ali ubr
zo i vlage nestade.
"Odavde gledano zgrade ne izgledaju ba tako ouvano kao kad ih gleda odozgo"
, primeti Treviz. "Pune su pukotine i tro ne su. Pretpostavljam da je to posledica
temperaturnih promena, kao i injenice da se vlaga na njima naizmenino zamrzava i
su i ve, mo da, dvadeset hiljada godina."
"Vidim neka slova ispisana na dovratku", ree Pelorat, i odmah dodade: "Meu
tim, usled tro nosti fasade veoma je te ko razabrati ta znae."
"Ipak, poku aj."
"ini mi se da je u pitanju neka finansijska institucija. ini mi se, ipak,
da sam uspeo da razaberem re 'banka'."
" ta to znai?"
"Ta re oznaava instituciju u kojoj su dr ali novac - uvajui ga, menjajui ga, da

jui ga na zajam, ula ui ga u ne to, i tako dalje; razume se, ukoliko je ova zgrada ono
to mislim da jeste?"
"itava zgrada namenjena samo tome? Bez kompjutera?"
"Kompjuteri su, mo da, slu ili samo kao pomagala."
Treviz sle e ramenima. Pojedinosti ivota u drevnim vremenima nikada ga nisu
posebno uzbuivale.
Oni krenu e dalje, bez naroite urbe, provodei sve manje vremena pored svake s
ledee zgrade. Ti ina - mrtvilo - izazivala je svepro imajui oseaj poti tenosti. Lagano, m
ilenijumima dugo propadanje, usred koga su se obreli uinilo je da im grad lii na s
kelet; kao da je sve, osim kostiju, netragom nestalo.
Nalazili su se u podruju umerene temperature, pa ipak, Trevizu se uini da
sve vi e osea toplotu sunca naleima.
Udaljen od Treviza jedva stotinak metara, s njegove desne strane, Pelora
t odjednom o tro uzviknu: "Hej! Pogledaj ovo!"
U Trevizovim u ima sve zazvoni. "Janove, ne vii toliko", upozori ga on. "Mo
gu te sasvim lepo puti i kada apue , ma koliko daleko se nalazio. ta je to?"
Smesta prigu iv i glas, Pelorat odgovori: "Ova zgrada je 'Kua Svetova'. Tako
bar, ukoliko sam dobro razumeo, glasi natpis urezan na njoj."
Treviz mu se pridru i. Pred njima se nalazilo neko trospratno zdanje; lini
ja njegovog krova bila je isprekidana, sa mestiminim, ogromnim kamenim postoljima
, na kojima su, verovatno - odavno sru ene i pretvorene u prah - stajale neke izva
jane figure.
"Jesi li siguran?" upita Treviz.
"Pa, da uemo, da proverimo."
Pope e se uz pet niskih, irokih stepenika, i zao e u vestibil kod koga se, oigl
edno, nije tedelo na prostoru. U razreenom vazduhu njihovi koraci, usled metalnih
potplata na obui, odavali su vi e neku vrstu vibracionog u kanja nego zvuka.
"Sad shvatam ta si mislio kada si rekao 'velike, neskorisne i skupe'", pr
oguna Treviz.
Uo e potom u jednu prostranu i visoku dvoranu; sunce je u nju dopiralo kroz
visoke prozore, o tro je osvetljavajui na mestima gde su zraci padali, i ostavljaj
ui u nekoj vrsti polutame sve to se nalazilo u senci. U proreenoj atmosferi svetlos
t se tek pomalo rasipala.
U sredi tu prostorije nalazila se jedna ljudska figura izraena, po svemu su
dei, od sintetikog kamena; osetno je prema ivala ovekovu prirodnu veliinu. Jedna ruka
joj be e otpala, dok je druga bila napukla u predelu ramena; Treviz pomisli kako b
i i ona lako otpala, da makar samo blago kucne po njoj. On odstupi za korak, kao
da bi sam boravak u njenoj blizini mogao predstavljati isku enje za neki takav va
ndalski postupak.
"Pitam se ko li je ovo mogao biti?" ree Treviz. "Nigde ni ta ne pi e. Pretpos
tavljam da su oni koji su figuru ovde postavili smatrali da svako treba da zna o
kome je re, ali sada..." On zastade, oseajui da zapada u opasnost da previ e filosof
ira, i skrenu pa nju na drugu stranu.
Pelorat se zagledao u ne to iznad svoje glave, te i Treviz upravi pogled u
istom smeru. Tu, na zidu, bile su ispisane - ne, urezane - neke rei koje Treviz
nije bio u stanju da proia.
"Zadivljujue", ree Pelorat. "Pismena su stara mo da i svih dvadeset hiljada
godina, ali za tiena od sunca i vlage, ovde unutra, sasvim su itljiva."
"Ne i za mene", promrlja Treviz.
"Re je o drevnom pismu, odve kitnjastom ak i za svoje doba. Da vidimo... se
dam... jedan... dva..." Njegov glas za trenutak se pretvori u mrmljanje, a onda
se opet razbistri. "Tu je nabrojano pedeset imena, a pretpostavlja se da je bilo
pedeset svetova Vasionaca, i ovo je 'Kua Svetova'. Pretpostavljam, stoga da su o
vo nazivi tih pedeset svetova Vasionaca, najverovatnije po redu nastanka. Aurora
je navedena kao prva, a Solarija kao poslednja. Kao to mo e da vidi , ima ukupno seda
m kolona, sa sedam imena u prvih est kolona i sa osam u poslednjoj. Kao da su prv
obitno planirali da ih u svakoj koloni bude po sedam, i da su potom, stavljeni p
red svr en in, pridodali i Solariju. Moja pretpostavka, stari dru e, glasi da je ova
lista bila nainjena pre osnivanja ljudske naseobine na Solariji."
"A na kojoj se od tih planeta ovog asa nalazimo? Mo e li to da ustanovi ?"

"Mo da mo e i sam da primeti ", odgovori Pelorat, "da je peta po redu u treoj ko
loni, inae devetnaesta po ukupnom redosledu, oznaena ne to krupnijim slovima nego dr
uge. Slova, nekako, deluju prilino samoljubivo, kao da se ponose svojim mestom. P
ored toga..."
"Kako glasi njeno ime?"
"Koliko mogu da razaberem, ime joj je Melpomenija. Meutim, nikada do sada
nisam nai ao na to ime."
"Da li, kojim sluajem, to ime mo e oznaavati Zemlju?"
Pelorat estoko odmahnu glavom, ali to, ispod kacige, ostade, naravno, nep
rimeeno. "Postoji na desetine rei koje su se u drevnim legendama koristile da bi s
e oznaila Zemlja. Jedna od njih je, kao to ve zna , Gea. Tu su zatim Tera, pa Erad, i
tako dalje. Sve su te rei kratke. Ne znam ni za jednu du u re koja se upotrebljaval
a da se imenuje Zemlja; nije mi, takoe, poznato ni ta to bi zvualo kao skraenica od na
ziva Melpomenija."
"U tom sluaju, znai, nalazimo se na Melpomeniji, i Melpomenija nije - Zeml
ja."
"Tako je. Ali pored toga - kao to maloas htedoh da ka em - postoji jo ne to to,
bolje no ne to vea slova, naznauje da je ovo Melpomenija; naime, njene su koordinate
oznaene sa 0-0-0. A ta bi se drugo moglo i oekivati, kada su u pitanju kooridnate
vlastite planete?"
"Koordinate?" upita Treviz sumnjiavo. "Na toj listi su, takoe, naznaene i k
oordinate?"
"Uz svaku od planeta stoje i po tri cifre, i ja sam pretpostavio da je r
e o njihovim koordinata. ta bi drugo, uostalom, te cifre mogle oznaavati?"
Treviz ni ta ne odgovori. On otvori maleni pregradak na delu svog skafandr
a koji mu je pokrivao butinu i izvue neku kutiju koja je kablom bila vezana za pr
egradak. Zatim kutiju di e u visinu oiju i pa ljivo je usmeri prema zapisu na zidu, d
ugo petljajui zbog rukavica narukama i utro iv i nekoliko minuta na posao za koji je,
inae, bilo dovoljno nekoliko sekundi.
"Kamera?" upita Pelorat neumesno.
"Uneu kasnije snimke u brodski kompjuter", odvrati Treviz.
On naini nekoliko snimaka iz razliitih uglova, a onda ree: "ekaj malo! Moram
se malo popeti. Pomozi mi, Janove."
Pelorat ukrsti ake, kao da pravi 'lopovske merdevine', ali Treviz odmahnu
glavom. "Nee tako moi da izdr i moju te inu. Klekni, i podboi se rukama."
Pelorat, bri ljivo, postupi kako mu je reeno, i Treviz, isto tako pa ljivo, p
ope mu se na lea i odatle kroi na postolje na kome se nalazila statua. On blago pr
odrma figuru da proceni koliko je stabilna, a onda stavi stopala na izvijeno kol
eno statue, slu ei se njime kao osloncem da se jo vi e podigne i dohvati se ramena sa
koga je otpala ruka. Zakaiv i se prstima za neku neravninu na njenim prsima, Treviz
se ponovo odupre, i posle malo propinjanja, najzad mu poe za rukom da sedne na r
ame statue. Onima, davno pokojnim, koji su duboko po tovali i statuu i osobu koju
je ona predstavljala, ovo to je Treviz uinio moralo bi izgledati kao huljenje; inil
o se da je i sam Treviz bio u dovoljnoj meri opsednut tom mi lju da, ako ni ta drugo
, poku a bar da sedne to je pa ljivije mogao.
"Pa e i povredie se", doviknu mu Pelorat krajnje zabrinut.
"Niti u pasti niti u se povrediti", odvrati mu Treviz, "ali u sigurno ogluv
eti od tebe." Zatim ponovo izvue kameru i podesi joj objektiv. Nainiv i jo nekoliko s
nimaka, on vrati kameru u pregradak i poe se lagano spu tati, sve dok mu noge ponov
o ne dodirnu e postolje na kome je stajala statua. Potom skoi na pod, ali po svemu
sudei, potres koji proizvedo e njegova stopala pri dodiru sa tlom poslu i kao zavr ni u
darac: istog asa, naime, i druga ruka otpade sa statue, nainiv i omanju gomilu kr a ne
posredno ispod postolja. To, meutim, gotovo da nije proizvelo nikakav zvuk.
Treviz se skameni, i prvo to mu sevnu kroz glavu bilo je da se negde sakr
ije pre no to naie uvar i uhvati ga. Neverovatno je, razmi ljao je on kasnije, kako s
e brzo ovek vraa u dane svog detinjstva u ovakvim situacijama - naime, kada nehoti
ce polomite ne to to vam se ini va nim ili skupocenim. To, mo da, traje samo neki trenut
ak, ali se urezuje veoma duboko.
Peloratov glas zazvua uplje, kao to i prilii nekome ko je bio svedok, ili ak
sauesnik u jednom vandalskom inu; pa ipak, nekako mu poe za rukom da pronae rei utehe

: "Nema... Nije va no, Golane, ionako bi uskoro sama otpala."

On se pribli i kr u to je stajao na postolju i bio rasut po podu, i kao da eli
da potkrepi rei utehe, podi e jedan vei komad; ali gotovo istog asa uzviknu: "Golane
, doi ovamo?"
Treviz se zagledao u kamen. Na njemu se nalazio pramen neeg peperjastog,
jarkozelene boje. Rukom, na kojoj je i dalje bila rukavica, Treviz blago protrlj
a kamen. Pramen se skinu bez ikakvih pote koa.
"Izgleda kao mahovina", zakljui on.
"Oblik ivota bez razuma, o kome si govorio?"
"Nisam sasvim siguran, bar to se tie razuma. Blis bi, pretpostavljam bila
veoma uporna u dokazivanju kako i ovo poseduje svest - ali to se toga tie, ona ist
o tvrdi i kada je kamen u pitanju."
"Misli li", upita Pelorat, "da je mahovina to to nagriza kamen?"
"Ne bih bio iznenaen kada bih uo da procesu raspadanja pru a svoju svesrdnu
pomo. Ovaj svet ima puno sunca, i ne to malo vode. Polovinu njegove atmosfere ini vo
dena para. Ostatak ine azot i inertni gasovi. Ugljendioksida ima samo u tragovima
, to bi navodilo na zakljuak kako ovde ne postoji biljni svet; meutim, mogue je da s
e ini da ga je malo samo zato to je sav u stenovitoj kori planete. Prema tome, uko
liko u ovom kamenu ima ugljenika, mogue je da ga ova mahovina izvlai luenjem kakve
kiseline, koristei se, potom, ugljen-dioksidom dobijenim na taj nain. Ovo bi ak mog
ao biti preovlaujui oblik ivota koji je jo preostao na ovoj planeti."
"Fantastino", odu evi se Pelorat.
"Van svake sumnje", odvrati Treviz, "ali ipak, za nas je to od manje va no
sti. Koordinate svetova Vasionaca su nesravnjivo va nije; pa ipak, ono to nas najvi e
zanima, jesu koordinate Zemlje. Ako se ne nalaze meu ovima, mo da emo ih nai drugde
u ovoj zgradi - ili nekoj drugoj. Hajdemo, Janove."
"Ali, zna ..." zausti Pelorat.
"Ne sada", nestrpljivo ga prekide Treviz, "razgovaraemo o tome kasnije. M
oramo pogledati ta nam ova zgrada jo mo e pru iti - ukoliko, uop te, jo neega ima u njoj.
Pored toga, postaje sve toplije i toplije." On baci pogled na maleni termometar
ugraen na spolja njoj, nadlaninoj strani njegove leve rukavice. "Hajdemo, Janove."
Nastavi e, konano, da kaskaju iz jedne sobe u drugu, nastojei da koraaju to su
mogli mek e - ne stoga da ne bi stvarali buku u uobiajenom smislu, niti stoga to bi
u blizini moglo biti nekog ko bi ih uo, ve stoga to bi ih bilo stid ako bi svojim
koracima ponovo priinili nekakvu tetu.
U prolazu bi, tu i tamo, utnuli poneku gomilicu pra ine, koja bi se tek mal
o uzvitlala i ponovo, zahvaljujui proreenom vazduhu, brzo slegla; stopala su im, p
otom, ostajala jasno utisnuta u njoj.
Povremeno, opet, u nekom mranijem uglu, jedan drugom su utke obraali pa nju n
a nove pregr ti mahovine koja se, po svemu sudei, nezadr ivo irila posvuda unaokolo. in
ilo se da im ta prisutnost ivota - ma koliko, u stvari, ni tavan bio - donosi i pom
alo utehe; ipak, bilo je to ne to to je obuzdavalo samrtniki, zagu ujui oseaj da koraaju
po jednom mrtvom svetu, posebno ako se imalo u vidu to da je sve to se unaokolo n
alazilo jasno ukazivalo na injenicu da je nekad davno bio iv i napredan.
A onda, odjednom, Pelorat ree: "Mislim da ovo mora biti Biblioteka."
Treviz se radoznalo obazre oko sebe. Posvuda oko njih nalazile su se pol
ice, i sada, kad je pobli e pogledao, ono to je ugledao samo krajikom oka i otpisao
kao puki ornament uini mu se da, zaista, jesu videoknjige. Krajnje oprezno, on is
pru i ruku da dohvati neku, ma koju. Delovale su, nekako, suvi e debelo i nezgrapno;
pogledav i, meutim, malo pa ljivije, shvati da su sve sme tene u posebne kutije. Ne sk
idajui rukavice on nespretno poku a da otvori jednu od njih; kada je konano uspeo ug
leda u kutiji nekoliko rolni filma. I one su bile debele, i izgledale su nekako
krte; ali, dabome, ne uini ni ta da taj svoj utisak proveri.
"Neverovatno primitivno", procedi on.
"Ne zaboravi da su stare dvadeset hiljada godina", odgovori Pelorat, got
ovo se izvinjavajui, kao da se stavlja u odbranu drevnih Melpomenijanaca zbog nji
hove zaostale tehnologije.
Treviz pokaza na jednu rolnu, na kojoj su se mogla, iako jedva, razabrat
i kitnjasta slova kakva su ovde bila u upotrebi. "Je li to naslov? ta znai?"
Pelorat se za trenutak zagleda u film. "Stari, nisam ba sasvim siguran. in

i mi se da se jedna od ovih rei odnosi na mikroskopski ivot. Rekao bih da re znai mi

kroorganizam'. Bojim se da su u pitanju struni izrazi iz mikrobiologije koje nisa
m u stanju da razumem ni u na em vlastitom jeziku."
"Najverovatnije", proguna Treviz mrzvoljno. "I najverovatnije nam ni ta ne
bi znailo ak i kada bismo bili u stanju da je proitamo. Bakterije nas ne zanimaju..
. Janove, uini mi ne to. Baci pogled na neku od ovih knjiga i poku aj da ustanovi da l
i postoji neki zanimljiv naslov. Dok ti to bude radio, ja u pogledai ne to pomou ovog
oitaa."
"Je li to stvarno oita?" upita Pelorat, udei se. Bila je to zdepasta, kutija
sta naprava, na ijem se vrhu nalazio izvijen ekran; sa strane se nalazio zakrivlj
en dodatak koji je mogao slu iti kao oslonac za lakat, odnosno, ukoliko su tako ne t
o uop te imali na Melpomeniji, elektroregistrator.
"Ukoliko je ovo zaista Biblioteka", odvrati Treviz, "morali su imati i o
vakve ili onakve oitae - a ovo ovde, ini mi se, ba kao da je bilo namenjeno toj svrs
i."
On veoma pa ljivo ukloni pra inu sa ekrana i smesta odahnu, videi da se ekran
, od ega god da je nainjen, nije raspao pri njegovom dodiru. Pomerajui, veoma lagan
o, tokie i polugice, on poku a da mehanizam stavi u pokret. Ni ta se, meutim, nije zbil
o. On poku a sa jo jednim oitaem, pa jo jednim, ali s istim ishodom.
Treviza to nimalo ne iznenadi. ak i ako se naprava, posle dvadeset hiljad
a godina u proreenoj atmosferi i otporna na vodenu paru, odr ala u ispravnom stanju
, postavljalo se pitanje izvora energije koja je trebalo da je stavi u pokret. B
ez obzira na mere koje su mogle biti preduzete da se ona sauva, energija - ukolik
o joj je izvor bio u samoj napravi - posle toliko vremena mora da je ve odavno is
tekla. Ponovo, jo jedan primer svepro imajueg, neizbe nog drugog zakona termodinamike.
Pelorat mu prie s lea. "Golane?"
"Da?"
"Imam ovde jednu video-knjigu..."
"O emu je re u njoj?"
"Mislim da predstavlja istoriju svemirskih letova."
"Odlino... ali nee nam ni ta vredeti ako ne budemo mogli da oita stavimo u pok
ret." On stisnu ruke u pesnice, istinski ojaen.
"Mogli bismo da odnesemo knjigu na brod."
"Ne bih znao kako da je prilagodim na em oitau. Ne bi mu odgovarala, a veruj
em i da je na nain oitavanja saasvim drugaiji."
"Ali, Golane, da li je sve to odista neophodno?"
"Naravno da jeste, Janove. A sada, ne prekidaj me. Poku avam da odluim ta da
uradimo. Mogao bih, na primer, da sprovedem energetski vod do ovog oitaa ovde. Mo d
a mu je, da bi se pokrenuo, samo potrebna energija."
"Ali odakle e dobaviti energiju?"
"Pa..." Treviz izvue iz futrole pi tolj i bi, zadr i za trenutak pogled na nji
ma, a onda vrati pi tolj u futrolu. Potom otvori pregradak na neuronskom biu i prov
eri nivo njegovog energetskog punjenja. Bilo je na maksimumu.
Treviz se prui na pod i obema rukama obuhvati oita (i dalje je bio ubeen da
je upravo oita u pitanju) i poku a da ga pomeri unapred. Oita se, zaista, malo pomeri,
i Treviz se zagleda u ono to se ukaza pred njegovim oima.
Jedan od kablova koje je ugledao bez sumnje je obezbeivao energetski napo
j; bio je to upravo onaj koji je dolazio iz zida. Nije, meutim, bio u stanju da u
gleda nikakav utika, niti prikljuak (kako da se ovek snae u nekoj tuoj ili drevnoj ku
lturi, kada su mu ak i stvari koje uvek uzima zdravo za gotovo sasvim neprepoznat
ljive)?
On najpre blago, a zatim jae, povue kabl. Zatim ga pogleda s jedne, pa s d
ruge strane. Potom pritisnu mesto na zidu gde staja e kabl, pa kabl u blizini mest
a gde je ulazio u zid. Najzad, on usmeri pa nju prema, napola skrivenom, zadnjem d
elu oitaa, ali ni tu ni ta ne pronae.
Treviz se osloni jednom rukom o pod da bi se pridigao, i uspraviv i se, vi
de da se i kabl odigao zajedno sa njim. Nije imao ni najmanju predstavu o tome ta
je, zapravo, uinio da se kabl izvue iz zida.
Nije izgledalo da je igde napukao, niti da je prekinut. Deo kabla koji s
e izvukao iz zida bio je gladak, a ni rupa u zidu na mestu gde je kabl do maloas

stajao utaknut nije, inilo se, pretrpela ikakvo o teenje.

"Golane, mogu li..." obrati mu se tiho Pelorat.
Treviz ga smesta, zapovednikim pokretom ruke, zaustavi u pola reenice: "Ne
sada, Janove. Molim te!"
Teviz je, iznenada, postao svestan zelene tvari koja se poela stvrdnjavat
i u naborima njegove leve rukavice. Mora biti da je, prilikom pretrage zadnjeg d
ela oitaa, napipao mahovinu i odlomio parence. Ruka mu je na tom delu malo vla ila; a
li dok ju je posmatrao sasu i se i mahovina iz zelene pree u mrku boju.
On se, zatim, zagleda u kabl, pa ljivo prouavajui deo koji se izvukao iz zid
a. Tek sada uoi dva malena proreza u njemu. Oito, dovoljno da u njih udene icu.
On se ponovo spusti na pod i otvori energetski pregradak na svom neurons
kom biu. Pa ljivo je depolarizovao jednu od ica i oslobodio je. Zatim, veoma lagano
i beskrajno pa ljivo, udenu icu u prorez na kablu i stade je potiskivati sve dok ne
naie na otpor. Kada je, blago, povue da bi je ponovo izvukao, ica se ni ne pokrenu
, kao da se unutra, u kablu, za ne to vrsto zakaila. Treviz se jedva obuzda da je ne
povue jae, i na silu izvue. Zatim depolarizova i drugu icu i udenu je u drugi prore
z. inilo se posve razumnim oekivati da e se kolo zatvoriti i da e u oita potei dovoljn
energije.
"Janove", obrati se on Peloratu, "bio si u prilici da dr i u rukama sve mog
ue vrste video-knjiga. Pogledaj da li mo e tu knjigu da udene u oita."
"Da li je stvarno neop...."
"Molim te, Janove, ne postavljaj suvi na pitanja. Nemamo ba mnogo vremena.
Ne bih eleo da nas ovde no zatekne, i da se ova zgrada ohladi do te mere da budemo
prinueni da se vratimo na brod."
"Mora biti da se ovako stavlja", ree Janov, "ali..."
"Odlino", prihvati Treviz. "Ukoliko knjiga zaista govori o svemirskim let
ovima, morala bi da pone sa Zemljom, budui da je Zemlja prva poela sa svemirskim le
tovima. A sada da pogledamo da li ova sprava funkcioni e."
Donekle boja ljivo Pelorat udenu video-knjigu u oita, a onda stade da razgle
da oznake na razliitim tokiima i polugicama, nastojei da ustanovi kako se naprava st
avlja u pokret.
Dok je ekao, Treviz mu se obrati tihim glasom, delimino i stoga da obuzda
vlastitu napetost. "Pretpostavljam da bi i na ovom svetu, tu i tamo, moralo biti
robota, i to po svoj prilici, s obzirom na krajnje razreenu atmosferu, u dobrom
stanju. Problem je, meutim, u tome to su i oni, bez sumnje, ostali bez truni energ
ije. Mo da bi bilo mogue ponovo ih snabeti energijom - ali, ta je s njihovim mozgovi
ma? Polugice i tokii mogli su ostati netaknuti hiljadama godina, ali ta se dogodilo
sa mikro-mehanizmom i subatomskim esticama u njihovim mozgovima? Te ko da bi ih bi
lo mogue reaktivirati... Pa, ak i u sluaju da bi bilo mogue - ta bi nam oni mogli rei
o Zemlji? ta bi nam..."
"Oita je proradio", prekide ga Pelorat. "Pogledaj."
U polutami Biblioteke ekran oitaa poe da svetluca. U poetku veoma slabo, ali
im Treviz pojaa energesko napajanje iz svog neuronskog bia, ekran se osvetli. Usle
d razreenog vazduha deo prostorije do koga nisu neposredno dopirali sunevi zraci o
stade u polutami, te je izgledalo da ekran jo jae blista.
Ekran je sada bio sasvim osvetljen, i tek se, povremeno, po koja tamnija
pruga ukazivala na njemu i odmah nestajala.
"Trebalo bi da ga izo trimo", ree Treviz.
"Znam", odvrati Pelorat, "ali nisam u stanju da i ta vi e postignem. Mo da je
i sam film ozbiljno o teen."
Tamne pruge sada su sve br e promicale ekranom, i povremeno se inilo kao da
se mo e razbrati ne to nalik na slova. U jednom trenutku slika se sasvim jasno izo tr
i, ali gotovo istog asa, ponovo se zamuti.
"Vrati film i poku aj da ga zaustavi na tom mestu", ree Treviz.
Pelorat, meutim, nije ekao da mu se to ka e. Ve be e vratio film, malo previ e, t
e ga ponovo pomeri unapred; uhvativ i itko mesto, on ga zaustavi.
Treviz se udno na e, poku avajui da proita ta je na filmu bilo upisano, ali uzda
hnuv i, istog asa odustade. "Mo e li, Janove, da razabere ta ka e?"
"Ne ba sasvim", odvrati Pelorat, kiljei u ekran. "Ne to u vezi s Aurorom. Tol
iko sam siguran. Rekao bih da se odnosi na prvu hipersvemirsku ekspediciju... go

vori, naime, o 'prvom odlivu'."

On ponovo pokrenu film, ali se ekran, posle kratkog vremena, ponovo zamu
ti. Konano, Pelorat saop ti: "Golane, sve to sam uspeo da razaberem odnosi se na sve
tove Vasionica. Zemlja se ni ne spominje."
Treviz gorko odvrati: "udilo bi me da se spominje. I na ovom svetu, kao i
na Trantoru, uklonjen je svaki spomen na Zemlju. Iskljui oita, Janove."
"Ali nije uop te va no..." zausti Pelorat, iskljuiv i oita.
"Misli , zato to mo emo poku ati u nekoj drugoj Biblioteci? Ne verujem da bi im
alo ikakvog smisla - sve je izbrisano, svuda. Zna li ti..." Dok je govorio on skr
enu pogled prema Peloratu, i istog asa, zablenu se u njega sa me avinom u asa i odboj
enosti. "Pele, ta to nije u redu sa tvojom kacigom?" upita on.
67.
Pelorat mahinalno podi e ruku prema kacigi, opipa je i, staviv i ruku pred oi
, zagleda se u nju.
" ta je ovo?" upita on, oito zbunjen. A onda, pogledav i Treviza, dodade goto
vo piskavim glasom: "Ne to udno, Golane, nalazi se i na tvojoj kacigi!"
Treviz se mahinalno obazre, tra ei neko ogledalo. Nije ga bilo; ali, ak i da
jeste, ne bi mu ni ta znailo u polutami. On promrmlja: "Janove, hajdemo na sunce."
Napola ga vodei i napola gurajui, Treviz povede Pelorata ka najbli em prozor
u kroz koji su dopirali sunevi zraci. Uprkos izolaciji svemirske odee, mogao je sa
svim dobro da oseti njegovu toplotu na leima.
"Pogledaj prema suncu, Janove, i zatvori oi", nalo i on Peloratu.
Istog asa bi mu jasno ta nije u redu sa Pelovom kacigom. Na mestu gde se o
kno kacige spajalo sa metalizovanim materijalom od koga be e nainjen skafander - sa
kupila se pozama na koliina mahovine. Svuda oko okna na Peloratovoj kacigi prostira
la se svetlozelena materija, i Trevizu namah bi jasno da je isti sluaj i sa njego
vom kacigom.
On protrlja prstom po mahovini na Peloratovoj kacigi i jedan deo otpade,
ostavljajui zelene grumenie na njegovoj rukavici. Meutim, jo dok ju je posmatrao pri
sunevoj svetlosti, oni se stego e i sasu i e. On sad malo grublje otra Peloratovu kaci
gu, i mahovina se skinu, postepeno poprimajui zagasitomrku boju. Sna no trljajui, on
sasvim oslobodi Peloratovu kacigu od mahovine.
"Janove, uini isto i sa mojom kacigom", ree on. Malo kasnije, on upita. "J
esi li sve skinuo? Dobro. Nema je vi e ni na tvojoj... Hajdemo, sada. Rekao bih da
ovde vi e nemamo nikakvog posla."
U pustom, bezvazdu nom gradu suneva toplota delovala je krajnje neprijatno.
Kamene zgrade blistale su gotovo ih bolno zaslepljujui. Treviz ih, mirkajui, pa ljiv
o osmotri i nastavi da koraa plonikom, bri ljivo vodei rauna da ne izie iz senke. U jed
nom trenutku zaustavi se ispred jedne zgrade, i stavi mali prst u jednu od pukot
ina na njemu. Zatim, promrmljav i: "Mahovina", namerno izie iz senke i neko vreme d
r ao je prst izlo en sunevim zracima.
"Ugljen-dioksid je ovde usko grlo", ree on. "Mahovina e rasti gde god mo e d
oi do ugljen-dioksida, posvuda... izvlaei ga ak i iz kamena. Mi smo, zna , izvanredan
izvor ugljen-dioksida, mo da najbogatiji na itavoj ovoj mrtvoj planeti; pretpostavl
jam da pomalo istie iz na ih kaciga, kod samog okna."
"Zato se, znai, tu i sakupljala."
"Najverovatnije."
Sada im se inilo da treba poprilino da hodaju, natrag do broda; put im je
izgledao znatno du i nego kada su ga prevaljivali u praskozorje, jer je suneva ega b
a bila neprijatna. Brod je, meutim, kada su napokon stigli do njega, jo uvek stajao
u senci; Treviz je oigledno dobro proraunao.
Odjednom, Pelorat uzviknu: "Pogledaj!"
Treviz pogleda u naznaenom pravcu. Oko glavnog ulaza u brod zelenila sa m
ahovina.
"Ugljen-dioksid? Istie?" upita Pelorat.
"Dabome. Ipak, siguran sam, u veoma malim koliinama. Meutim, ini se da je o
va mahovina bolji registrator prisutnosti ugljen-dioksida, makar u najbeznaajniji
m koliinama, od svega za ta sam do sada uo. Njene spore mora da su posvuda unaokolo
, i im naiu makar na samo nekoliko molekula ugljendioksida - cap!" On podesi svoj

radio na talasnu du inu broda i pozva: "Blis, da li me ujete"

Blisin glas zazvua u obema slu alicama. "ujem vas. Da li se vraate? Jeste li
bilo ta prona li."
"Tu smo", odgovori Treviz, "pored samog broda. "ali ne otvarajte vrata n
a ulazu. Otvoriemo ih spolja. Ponavljam: ne otvarajte vrata iznutra!"
"Zbog ega?"
"Blis, uinite samo kako vam ka em, hoete li? Kasnije e biti prilike za razgov
or."
Treviz izvue pi tolj i pa ljivo ga podesi na minimum, a onda se nesigurno zag
leda u njega. Nikada ga jo nije koristio pri minimalnom naboju. Zatim se obazre o
ko sebe. U blizini nije bilo nieg dovoljno krhkog na emu bi ga mogao isprobati.
U potpunom beznau on se okrenu prema stenovitom bre uljku u ijoj je senci Da
leka zvezda stajala... Mesto u koje je ispalio hitac nije se zacrvenelo. Ali uini
lo mu se da je osetio zraenje. Toplotni zraci? Nije bio sasvim siguran, s obzirom
na izolaciona vlakna u svom skafandru.
Oklevajui za trenutak, on pomisli da bi trup broda morao imati istu - ili
pribli nu - otpornost kao i stena u koju je maloas opalio hitac. On usmeri pi tolj p
rema okviru vrata na ulazu i, zadr avajui dah, tek malice pritisnu obara.
Nekoliko centimetara mahovinaste tvari smesta dobi mrku boju. On izmahnu
rukom u blizini tog dela i ak i to blago talasanje razreenog vazduha uini da sasu en
i mrki ostaci istog asa otpadnu.
"Uspeva li?" upita Pelorat zabrinuto.
"Da", odvrati Treviz. "Smanjio sam toplotni znak na minimum."
Zatim toplotnim zracima zasu ivice itavih vrata i zelena boja namah se pr
emetnu u mrku. Na vratima su stajali jo samo sasu eni ostaci. Treviz kucnu nekoliko
puta po vratima da izazove vibracije, kako bi otpali i ti sasu eni ostaci, i mrki
prah stade se talo iti na tle - toliko tanan da se, u toj razreenoj atmosferi, inil
o da lebdi u vazduhu i da ga ak jedva primetni pramenovi gasa, bacaju u kotlac.
"Mislim da sada mo emo da otvorimo vrata", ree Treviz, i ma iv i se kontrolnog
mehanizma koji mu je, poput kakvog asnika, stajao na nadlanici, podesi radio-tala
snu kombinaciju koja je trebalo da aktivira mehanizam za otvaranje vrata iznutra
. Vrata se otvori e, ali samo dopola, i on doviknu Peloratu: "Janove, ne dangubi,
uvuci se unutra... Ne ekaj na stepenice. Popni se!"
Treviz se uvue za njim, i ponovo toplotnom energijom zasu ivicu vrata. Za
tim zasu i stepenice, koje su se u meuvremenu spustile, i dade znak da se vrata z
atvore. Za sve to vreme, dok se vrata nisu sasvim zatvorila, nije prestajao da i
h zasipa toplotnom energijom.
"Sada smo u komori, Blis", javi se on. "Ostaemo u njoj jo neko vreme. Nemo
jte ni dalje ni ta initi!"
"Recite mi bar o emu je re", odvrati Blis. "Jeste li dobro? Kako je Pel?"
"Tu sam, Blis", odazva se Pel, "i sve je u najboljem redu. Nema nikakvog
razloga za brigu."
"Kako eli , Pele, ali se kasnije moramo razjasniti. Nadam se da ti je to ja
sno."
"Imate na u re", odvrati Treviz i stavi u pokret mehanizam u komori. Svetla
se upali e.
Treviz i Pelorat stado e licem jedan prema drugom.
"Nastojimo da to bolje ispumpamo spoljni vazduh", objasni Treviz. "Saekajm
o malo da se i to obavi."
"A ta je sa brodskim vazduhom? Hoemo li ga upumpati u komoru?"
"Saekaj jo malo, Janove. I ja sam, kao i ti, nestrpljiv da se to pre otaras
im skafandera, ali elim da budem siguran da smo se otarasili i poslednje spore ko
ja je u la sa nama - ili mo da na nama."
Pri ne ba zadovoljavajuem osvetljenju u komori, Treviz ponovo zasu unutra nj
e rubove ulaza, a potom, krajnje bri ljivo, pod, zidove, i ponovo pod"
"Sada si ti na redu, Janove."
Pelorat se nevoljno prome kolji, i Treviz mu dobaci: "Mo da e ti samo biti ne t
o toplije nego inae - ni ta gore od toga. Ali reci mi ukoliko se bude osetio neprija
tno."
On usmeri nevidljive zrake prema oknu na kacigi, posebno pa ljivo istei njeg

ove rubove, i potom, lagano, deo po deo, i itav skafander.

"Podignu ruke, Janove", promrmlja on, i malo kasnije: "Osloni se rukama
na moja ramena i podigni nogu - moram oistiti i stopala - tako, a sad drugu... Je
li ti prevrue?"
"Pa, Golane, ne bih ba mogao rei da me zaliva sve povetarac", odgovori Pelo
rat.
"U redu, a sada isprobaj na meni moju medicinu."
"Nikada jo nisam rukovao pi toljem."
"Mora , sada. Prihvati ga vrsto, i palcem pritisni to malo ispupenje... pazi
, vrsto dr i pi tolj. Tako... A sada, usmeri ga prema oknu na mojoj kacigi. Pokrei ga
sve vreme, Janove, nemoj se previ e zadr avati na jednom mestu. Hajde, sada, po itavo
j kacigi, pa niz vrat i svuda po itavom telu."
Treviz nastavi da Peloratu daje uputstva, i kada oseti da mu je itavo tel
o zagrejano, do te mere da je ve poeo da ima te koa sa disanjem, on uze pi tolj natrag
i proveri stanje energetskog naboja.
"Oti lo je vi e od polovine", ree on, i ponovo postupno zasu toplotnom energi
jom unutra njost komore, redom - vrata, zidove, pod; najzad, kad se pi tolj do kraja
ispraznio, i sam se podosta zagrejav i, on ga vrati u futrolu.
Tek tada Treviz dade znak da se mo e ui u brod, i u sebi blagoslovi i tavi zvu
k vazduha koji je, im se unutra nja vrata otvori e, poeo da ispunjava komoru. Njegova
sve ina i strujanje trebalo je da rashlade skafandre znatno br e no to bi to bio u st
anju samo mlaz hladnog vazduha usmeren na njih. Mo da mu se to samo priinjavalo - a
li Treviz se istog asa oseti ugodnije. Bez obzira nato da li je u pitanju bila sa
mo njegova ma ta, Treviz sa zadovoljstvom prihvati novi oseaj.
"Janove", obrati se on Peloratu, "skini sada taj skafander i ostavi ga o
vde u komori."
"Nemoj mi zamerati", odvrati Pelorat, "ali pre svega drugog voleo bih da
se dobro istu iram."
"Ne pre svega drugog", odvrati Treviz. "U stvari, pre svega drugog, i re
kao bih, ak i pre no to bude u stanju da isprazni be iku, morae da podnese jedan mali
govor sa Blis."
Blis ih je, razume se, ekala sa izrazom zabrinutosti na licu. Iza nje, iz
virujui, stajala je Falom, vrsto se obema rukama dr ei za Blis.
" ta se dogodilo?" o tro upita Blis. " ta se to de ava?"
"Predostro nost zbog mogue zaraze", odvrati Treviz suvo, "te u ukljuiti ultra
ljubiasto zraenje. Uzmite molim vas, tamne naoare. Molim vas, po urite."
Ukljuiv i ultraljubaaste zrake Treviz skide sa sebe, deo po deo, odeu natoplj
enu znojem i protrese je, izla ui je zraenju najpre s jedne, pa potom s druge strane
.
"Puka predostro nost", objasni on. "A sada, i ti, Janove... ujte, Blis, mor
au da sve sa sebe skinem. Ukoliko vam je neprijatno, molim vas, preite u drugu sob
u."
"Niti mi je neprijatno, niti mi smeta", odvrati Blis. "Imam sasma dobru
predstavu o tome kako izgledate, i sasvim sam sigurna da me neete iznenaditi niim
novim... Ali o kakvoj to zarazi govorite?"
Treviz namerno nehajno odgovori: "Re je o neem maleckom to bi, verujem, sam
o kad bi se za to ukazala prilika, moglo oveanstvu priiniti najveu moguu tetu."
68.
Konano je sve bilo obavljeno - ultraljubiasto zraenje obavilo je ostatak po
sla. Zvanino, sudei prema pisanim i filmovanim uputstvima koja su se nalazila na D
alekoj zvezdi jo otkako se Treviz na Terminusu ukrcao na nju, ultraljubiasti zraci
trebalo je da poslu e kao predohrana protiv zaraze. Treviz je, meutim, smatrao da
je uvek bilo prisutno isku enje - katkad mu je i sam popu tao - da se oni upotrebe d
a bi se dobila preplanula boja ko e; naroito kada su bili u pitanju oni koji su pot
icali sa svetova gde se preplanula boja ko e smatrala izrazom otmenosti. Meutim, be
z obzira na svrhu u koju su se koristili, zraci jesu bili efikasno sredstvo pred
ohrane protiv zaraze.
Konano, Treviz uzlete sa planete i naini manevar koji je trebalo da ih, ne
izla ui ih nikakvim neprijatnostima, dovede u to je mogue veu blizinu Melpomenijinog

sunca; tu vi e puta obrnu i okrenu brod, nastojei da bude siguran da ga je celog ok

upao sunevim ultraljubiastim zracima.
Posle toga, pokupi e dva skafandra iz vazdu ne komore i pomno ih ispita e, sve
dok Treviz nije bio sasvim zadovoljan.
"I sve to", konano primeti Blis, "samo zbog mahovine. Rekoste li, Trevize
, da je to bilo u pitanju? Mahovima?"
"Tako sam ja nazvao", odvrati Treviz, "jer me je podsetila na mahovinu.
Ipak, kao to znate, ja nisam botaniar. Sve to mogu da ka em jeste da je jarkozelene b
oje i da se, najverovatnije, razvija na mestima na kojima ima tek malo svetlosti
."
"Zbog ega samo na mestima sa tek veoma malo svetlosti?"
"Mahovina je osetljiva na ultraljubiasto zraenje i nije u stanju da se raz
vija, a verovatno ni da opstane, ukoliko se izlo i neposrednim sunevim zracima, pa a
k mo da ni svetlosti kao takvoj. Njene spore nalaze se svuda unaokolo i razvijaju
se u zaturenim uglovima - u naprslinama statua, u podno jima zgrada - hranei se ras
utim fotonima svetlosti kada god postoji ma kakav trag ugljen-dioksida."
"U na oj atmosferi ima ga samo 0,03 postotka", primeti Blis.
"I to im je vi e nego dovoljno - da i ne ominjem etiri postotka koje sadr i v
azduh koji izdi emo. ta ako bi se spore razvile u na im nozdrvama? Ili na na oj ko i? ta a
ko bi rastoile i uni tile na u hranu? ta ako proizvode neke otrovne tvari, po nas smrt
onosne? ak i ako bi, posle na ih nastojanja da ih uni timo, preostalo samo nekoliko s
pora, i to bi bilo dovoljno, ukoliko bismo ih preneli na neki svet, da ga celog
zaraze, i da nastave svoj ubilaki pohod i na druge svetove. Mo emo li i zamisliti p
osledice koje bi mogle prouzrokovati?"
Blis odmahnu glavom. "injenica da je razliit ne mora, neminovno, znaiti i d
a je neki oblik ivota i opasan. Ali mi smo uvek spremni da ubijemo."
"To iz vas govori Gea", primeti Treviz.
"Naravno, ali nadam se da u tome, bez obzira na sve, ima smisla. Mahovin
a je prilagoena uslovima koji vladaju na ovom svetu. Na primer, razvija se pri ma
lenim, ali izumire pri veim koliinama svetlosti; ili se koristi malim koliinama ugl
jen-dioksida, ali mo da ne bi bila u stanju da ga podnese u veim koliinama. Mo da, jed
nostavno, ne bi bila u stanju da opstane na ijednom drugom svetu osim Melpomenij
e."
"Da li biste eleli da preuzmem takav rizik?" upita Treviz.
Blis sle e ramenima. "U redu, nema potrebe da se branite. Shvatam va stav.
S obzirom na to da ste Izdvojenik, mo da ne mo ete ni da postupite drugaije nego to st
e postupili."
Treviz taman zausti da joj odgovori, kad se u razgovor ume a Falom svojim
visokim, piskavim glasom, govorei ne to na svom jeziku.
Treviz se obrati Peloratu. " ta ka e?"
"Falom je pitala..." poe Pelorat.
Falom, meutim, kao da je trenutak prekasno shvatila da ono to govori na sv
om jeziku nije svima razumljivo, te ponovo progovori: "Da li je i D embi bio tamo
dole, gde ste vi bili?"
Rei su bile izgovorene sporo, ali razgovetno i Blisino lice sinu. "Zar ne
govori galaktiki sasvim dobro? I to posle tako malo vremena."
Treviz se tihim glasom obrati Blis: "Ukoliko poku am, verovatno u jo vi e zame
siti stvari... Objasnite joj, Blis, molim vas, da tamo dole nismo sreli nijenog
robota."
"Ja u joj objasniti", javi se Pelorat. "Doi, Falom." On ne no spusti ruku na
detinja ramena. "Hajdemo u na u sobu, i tamo u ti pokazati jo jednu knjigu koju dos
ad nisi videla."
"Knjigu? O D embiju?"
"Ne ba sasvim..." I vrata se zatvori e za njima.
"Znate", ree Treviz, pomalo nestrpljivo gledajui za njima, "mislim da traim
o vreme izigravajui dadilje ovom detetu."
"Traimo vreme? Ali u kom pogledu se to sudara sa va om potragom za Zemljom,
Trevize? Da, odmah, sama odgovorim: ni u kakvom. Igrati ulogu dadilje znai, meuti
m, uspostavljati odnos razumevanja; uklanjati strah, i usaivati ljubav. Zar to ba
ni ta ne znai?"

"Opet Gea govori iz vas."

"Tako je", potvrdi Blis. "Ali budimo praktini. Do sada smo posetili tri d
revna sveta Vasionaca - i nismo ni ta postigli."
Treviz potvrdno klimnu. "Savr eno tano."
"U stvari, na svakom od njih suoili smo se sa nekom opasno u, je li tako? Na
Aurori, sa onim divljim psima; na Solariji, sa neobinom i opasnom vrstom ljudi;
najzad, na Melpomeniji, sa tom preteom mahovinom. Dakle, po svemu sudei, kad god j
e neki svet prepu ten sam sebi - bez obzira na to da li na njemu ima ljudi ili nem
a - on se javlja i u vidu opasnosti po itavu meuzvezdanu zajednicu."
"Nema sumnje; mo ete to smatrati op tim pravilom."
"Tri potvrde u samo tri sluaja, nema sumnje, ostavljaju utisak."
"A kakav utisak, Blis, ostavljaju na vas?"
"Odmah u vam odgovoriti, ali molim vas da me saslu ate otvorena srca. Ukoli
ko, dakle, imate milione svetova u Galaksiji koji se - kao to, uostalom, i jeste
sluaj - meusobno pro imaju, i ukoliko na svima njima - kao to, uostalom, i jeste sluaj
- ive iskljuivo Izdvojenici, onda je na svakom od njih ovekova prevlast potpuna: o
n je u stanju da svoju volju nametne svima drugima - ne-ljudskim oblicima ivota,
ne- ivim geolo kim tvarima, pa i svojoj sabrai, drugim ljudima. Galaksija, u tom sluaj
u, predstavlja tek neku veoma primitivnu, nezgrapnu i su tinski nedelatnu Galaktik
u. Neku vrstu poetka stvaranja celine. Shvatate li ta elim da ka em?"
"Shvatam ta poku avate da ka ete, ali to nipo to ne znai da u se slo iti s vama, p
o istresete to to ste naumili."
"Samo me vi saslu ajte. Slo ili se ili ne, to je va a stvar; ali molim vas, sa
slu ajte me. Jedini nain, uop te, na koji Galaksija mo e poeti da funkcioni e, to je da se
zametne u proto-Galaktiku; i to manje 'proto' a to vi e Galaktiku - to bolje. Galak
tiko carstvo predstavljalo je poku aj da se stvori jedna sna na proto-Galaktika; i ka
da je Carstvo propalo i kada su vremena postala gora nego ikad, ponovo se javio
sna ana podsticaj da se osve i i uvrsti ideja o proto-Galaktici. Zadu binska federacija
je izraz toga, kao to je to prethodno bilo i Mazgovljevo carstvo. Najzad, slino j
e i sa carstvom koje namerava da vaspostavi Druga Zadu bina. Meutim, ak ni kada ne b
i bilo ni konfederacija ni carstava; ak i kada bi se itava Galaksija na la u sveop tem
mete u - bio bi to mete meusobno povezanih; svaki svet bio bi u nekom - makar i kra
jnje neprijateljskom - odnosu prema svima drugima. I to bi, samo po sebi, predst
avljalo neku vrstu zajedni tva, mo da ne ni najgore vrste."
"Koja bi to, onda, bila najgora vrsta?"
"Trevize, znate i sami odgovor na to pitanje. tavi e, odgovor ste imali pri
like i da vidite. Ako neki svet koji je naseljavala ljudska rasa, do ivi potpun sl
om, i ako izgubi svaku vezu sa drugim ljudskim svetovima, on neminovno postaje zloudan."
"Rak, znai?"
"Ba tako. Nije li Solarija upravo to? Ona sama protiv svih svetova. I na
njoj samoj, svaki pojedinac protiv svih drugih. Videli ste to i sami. A ako ljud
ska bia potpuno i eznu, i poslednji trag reda i poretka se gubi. Svi protiv svih, sv
e protiv svega, to je znamenje ne-razuma - kao to govori sluaj sa podivljalim psim
a ili sluaj sa mahovinom. Nadam se da i sami uviate da je neko dru tvo to bolje to se
vi e pribli ava Galaktici. emu se, prema tome, zaustavljati na bilo emu manjem od sam
e Galaktike?"
Nekoliko trenutaka, Treviz je utke posmatrao Blis. "Razmi ljam o va im reima.
Nije mi, ipak, jasno na emu se zasniva ta pretpostavka - to vi e, to bolje? Naime, d
a je ne to malo - dobro; da je to isto, ali vee - odlino; i kada se sve pretvori u t
o to je kao malo dobro, kao ne to vee odlino - ishod: fantastino! Niste li i sami ukaz
ali na mogunost da previ e ugljen-dioksida mo da mo e mahovinu ko tati opstanka, dok joj
male koliine savr eno odgovaraju? Neki ovek visok dva metra nesumnjivo predstavlja p
obolj anje u odnosu na oveka visokog samo metar; ali da li bi isti sluaj bio sa oveko
m visokim tri, u odnosu na oveka visokog samo dva metra? A mi koji bi poprimio raz
mere slona? Ne bi pre iveo. Kao uostalom ni slon koji bi se sveo na razmere mi a.
Postoji, dakle, prirodna mera, prirodno ustrojstvo, neki vrednosni optim
um za sve, bilo da je re o nekom atomu ili o nekoj zvezdi. To naroito va i kada su u
pitanju iva bia i ive zajednice. Neu da ka em da je staro Galaktiko carstvo predstavlj
alo ideal, a isto je tako izvesno da sam u stanju da uoim mnoge od mana Zadu binske

federacije; meutim, nisam istovremeno spreman da ka em kako je potpuna Objedinjeno

st ne to dobro, samo zato to je potpuna Izdvojenost lo a. Obe krajnosti mogle bi se p
okazati podjednako u asavajuim, i mo da je stoga neko starovremsko galaktiko carstvo,
ma koliko nesavr eno, ipak ne to najbolje to mo emo da ostvarimo."
Blis odmahnu glavom. "Pitam se, Trevize, da li i sami verujete u to to go
vorite. elite li, u stvari, da ka ete da su jedan virus i jedno ljudsko bie podjedna
ko nezadovoljavajui kao iva bia, te tra ite ne to izmeu - kao, na primer, movarnu bu?"
"Ne. Nipo to. Ali mogao bih eleti da ka em, na primer, da su jedan virus i je
dan nadovek podjednako nezadovoljavajui kao ivotni oblici, i da tragam za neim izmeu
- na primer, za obinim ljudskim biem... Meutim, nema nikakvog smisla dalje se raspr
avljati. Do re enja u doi kada budem prona ao Zemlju. Znate, na Melpomeniji smo prona li
koordinate i preostalih etrdeset sedam svetova Vasionaca."
"I nameravate da im svima redom krenete u pohode?"
"Jednom po jednom, ukoliko budem morao."
"Izla ui se mo da opasnosti na svakom od njih?"
"Naravno, ukoliko je to neophodno da bih prona ao Zemlju."
Pelorat se pojavio iz sobe u kojoj je ostavio Falom, zaustiv i, po svemu s
udei, da ne to ka e, ali odmah odustade, zateen brzom paljbom koju su meusobno izmenjiv
ali Blis i Treviz. Stajao je i netremice posmatrao as jedno as drugo, slu ajui ih ta n
aizmenino dobacuju jedno drugom.
"I koliko dugo e to potrajati?" upita Blis.
"Koliko god bude potrebno", odgovori Treviz. "Ali ono to nam je potrebno
mogli bismo pronai ve na sledeem svetu na koji poemo."
"Ili ni na jednom od njih."
"To ne mo emo znati sve dok potragu ne privedemo kraju."
I u tom asu Pelorat konano ugrabi priliku da se ume a. "Ali Golane, emu dalje
traganje? Mi ve imamo odgovor."
Treviz nestrpljivo odmahnu rukom prema Peloratu, a onda zastade, okrenu
se i pomalo tupavo upita: " ta?"
"Rekoh da imamo odgovor. Poku ao sam najmanje pet puta da ti to ka em jo na M
elpomeniji, ali bio si toliko obuzet onim to si radio, da ja..."
"Kakav odgovor imamo? O emu to pria ?"
"O Zemlji. Mislim da znam gde se Zemlja nalazi."
SREDI TE SVETOVA
69.
Treviz je nekoliko dugih trenutaka stajao zagledan u Pelorata s izrazom
posvema njeg nezadovoljstva. A onda ga upita: "Postoji li ne to to si ti tamo video a
ja nisam, i o emu mi sve dosad ni ta nisi rekao?"
"Ne", odgovori Pelorat blago. "I ti si to video, i kao to rekoh, poku avao
sam nekoliko puta da ti objasnim, ali ti nisi nimalo mario da me saslu a ."
"Pa, dobro, poku aj jo jednom."
"Ne kinjite ga, Trevize", dobaci mu Blis.
"Ne kinjim ga. Tra im samo da mi objasni ta je tamo dole video. I, ne izgra
vajte mu mamicu, Blis."
"Molim vas", obrati im se Pelorat, "dopustite meni da ne to ka em, umesto to
samo re ite jedno na drugo... Sea li se, Golane, da smo ve vodili jedan razgovor o na
jranijim poku ajima da se utvrdi poreklo ljudske vrste? O Jarifovom projektu? Sea se
, bio je to poku aj da se ustanove vremena naseljavanja razliitih planeta, pri pret
postavci da su planete bile nasljavane postupno i ravnomerno u svim pravcima, po
lazei od matinog sveta? Na taj nain, kada bismo krenuli suprotnim smerom, od kasnij
e prema ranije naseljenim planetama, konano bismo se, iz ma kog pravca krenuli, p
ribli ili praroditeljskoj planeti."
Treviz nestrpljivo potvrdno klimnu glavom. "Seam se, meutim, i toga da pro
jekat nije uspeo, jer vreme naseljevanja planeta nije moglo biti dovoljno pouzda
no utvreno."
"Tano, stari dru e. Meutim, svetovi sa kojima je Jarif baratao predstavljali
su deo drugog iseljenikog talasa ljudske rase. U to vreme, sa hipersvemirskim le
tovima ve se dobrano odmaklo, i nova naselja mora da su nicala preko noi poput pus

tinjskih cvetova. Skokovi na velika odstojanja bili su srazmerno jednostavna stv

ar, i naseljavanje se otud nije neminovno moralo nastavljati zrakasto, podjednak
o u svim pravcima. To je, bez sumnje, jo vi e doprinelo nepouzdanosti podataka o na
seljavanju pojedinih svetova.
Ali Golane, priseti se na trenutak svetova Vasionaca. Svi oni pripadali
su prvom talasu iseljavanja. U to doba, meutim, hipersvemirski letovi nisu bili j
o toliko uznapredovali, i skokova na vea odstojanja mo da nije ni bilo, osim mo da sam
o izuzetno. Dok su, tokom drugog iseljenikog talasa - mo da bez ikakvog reda - nase
ljeni milioni svetova, dotle je tokom prvog, naseljeno samo pedeset, i to mo da iz
vesnim, dobro utvrenim redom. Pored toga, dok su milioni svetova drugog iseljeniko
g talasa bili naseljavani tokom razdoblja od ak dvadesetak hiljada godina, pedese
t svetova iz prvog talasa naseljeni su tokom razdoblja od samo nekoliko vekova praktino trenutno, u poreenju sa razdobljem naseljevanja drugog talasa. Tih pedes
et svetova, uzeti zajedno, trebalo bi da tvore simetrinu sferu oko matine planete.
Mi sada raspola emo koordinatama pedeset svetova Vasionaca. Seti se, Golan
e, fotografisao si ih kada si se popeo na onu statuu. Dakle, ma ta ili ma ko bio
taj koji se trudi da uni ti svaki podatak koji bi se odnosio na Zemlju - ili je te
koordinate prevideo, ili jednostavno nije ni pomislio da bi nam one mogle poslu i
ti kao neophodna obave tenja. Prema tome, Golane, sve to bi bilo potrebno da uini jes
te da izvr i novi proraun tih koordinata, uzimajui u obzir kretanja zvezda tokom posl
ednjih dvadesetak hiljada godina, i da posle toga potra i sredi te tako dobijene sfer
e. Mislim da e se, konano, nai sasvim blizu Zemljinog sunca, ili u najmanju ruku, na
mestu na kome se ono nalazilo pre dvadesetak hiljada godina."
Dok je Pelorat izgovarao ovu svoju tiradu Trevizu su se, u sve veoj zabez
eknutosti, usta sasvim opustila; po to Pelorat zavr i, bilo mu je potrebno nekoliko
trenutaka da ih vrati u prea nji, normalan polo aj. Najzad, on uspe da promuca: "Samo
jedna stvar: kako se ja nisam toga setio?"
"Poku avao sam da ti to ka em jo dok smo bili tamo dole, na Melpomeniji."
"Siguran sam da jesi, Janove, i izvinjavam ti se to te nisam saslu ao. injen
ica je, meutim, da mi nije palo na pamet..." On zastade, oigledno pometen.
Pelorat se prigu eno nasmeja. "Da sam mogao imati bilo ta od va nosti da ti s
aop tim? Pa, pretpostavljam kada su obine stvari u pitanju, da zaista ne bih, ali z
na , ovo je bilo ne to iz mog podruja. Siguran sam da, uop te uzev, ima savr ene razloge d
a ne uzima preozbiljno ono to ja imam da ka em."
"Taman posla", odvrati Treviz. " to se toga tie, Janove, uop te nisi u pravu.
Jednostavno, u ovom trenutku oseam se kao budala, i ini mi se da sam i zaslu io da
se tako oseam. Jo jednom, izvini... A sada, moram do kompjutera."
On i Pelorat preo e u komandnu prostoriju, i Pelorat se kao i uvek sa zadiv
ljeno u i nevericom zagleda kako Treviz, spustiv i dlanove na komandnu plou, postaje g
otovo sjedinjen sa kompjuterom.
"Morau, Janove, da poem od nekih pretpostavki", objasni Treviz, gotovo bez
izra ajnog izraza lica usled obuzetosti kompjuterom. "Morau da poem od pretpostavke
da prva cifra oznaava rastojanje mereno u parsecima, a druge dve uglove radijana
- prva od njih, da tako ka em, odnosie se na pravac gore-dole, a druga na pravac le
vo-desno. Morau, takoe, da poem od jo dve pretpostavke - naime, da plus ili minus u
sluaju uglova odgovaraju galaktikim standardima, kao i da oznaka 0-0-0 predstavlja
ju koordinate Melpomenijinog sunca."
"Sve to ini mi se veoma umesnim."
"Misli ? Postoji est razliitih kombinacija u koje se cifre mogu svrstati, eti
ri razliite kombinacije za znakove, rastojanja mogu biti izra ena umesto u parsecim
a u svetlosnim godinama, a uglovi, umesto u radijanima u stepenima. Povrh toga,
ukoliko su rastojanja izra ena u svetlosnim godinama, nisam siguran koja se du ina g
odine ima u vidu. Konano, ne znam ni kakav su postupak primenjivali za merenje ug
lova - najverovatnije, ipak, polazei od melpomenijanskog ekvatora, mada je to, u
stvari, samo njezin osnovni meridijan."
Pelorat se namr ti. "Kada te slu am da tako govori - ponovo stiem utisak da je
itava stvar beznade na."
"Ne beznade na. I Aurora i Solarija nalaze se na tom spisku, i meni je poz
nat njihov polo aj u svemiru. Uzeu, dakle, njihove koordinate, kako su navedene na
spisku, i poku ati da im ustanovim polo aj. Ukoliko me te koordinate dovedu na pogre n

o mesto, prilagoavau ih sve dok me ne dovedu na pravo mesto. I to e mi, nadam se, p
omoi da ustanovim gde sam, u pogledu svojih pretpostavki bio u zabludi, pogotovo
u pogledu svojih pretpostavki u pogledu op te primene koordinata. Kada na taj nain
ispravim gre ke u svom polazi tu, nadam se da u moi da poem u potragu za sredi tem sfere.
"
"Ali s obzirom na sve potencijalno neophodne promene, nee li posle svega,
biti poprilino te ko odluiti ta da se zapravo uini?"
"Molim?" upita Treviz donekle odsutno, sve vi e obuzet praenjem kompjutera.
Po to mu je Pelorat odmah ponovio svoje pitanje, on odgovori: "Pa, zna , svi su izg
ledi da e biti mogue uskladiti koordinate sa galaktikim standardima; pri tom, ne bi
trebalo da predstavlja neku naroitu te kou ni njihovo usklaivanja sa nekim nepoznati
m osnovnim meridijanom. Postupci za iznala enje pojedinih taaka u svemiru razvijeni
su jo veoma davno, i veina astronoma smatra da je ak u stanju da sa prilino tanosti
predvidi putanje kojima se zvezde kreu. U izvesnim stvarima ljudska bia su nepopra
vljivo konzervativna, i po pravilu, kada jednom uspostave merne konvencije, i na
viknu se na njih, vi e ih ne menjaju. Rekao bih da su ak skloni da se prema njima o
dnose kao prema prirodnim zakonima... Na kraju krajeva, moglo bi se rei - sa dost
a opravdanosti; jer ako bi svaki pojedinani svet iznalazio vlastite merne konvenc
ije, i recimo menjao ih svakog stolea, to bi obezvredilo svaki nauni napor i na kr
aju dovelo do potpunog zastoja."
Oigledno je za sve vreme dok je govorio nastavljao da op ti sa kompjuterom:
izmeu pojedinih reenica pravio je du e zastoje. A onda, odjednom, promrmlja: "Ti ina,
sada, Janove."
elo mu se nabra, u potpunoj usredsreenosti; proe, tako, nekoliko minuta i o
n se, konano, opusti, dublje zavali u naslonjau i duboko udahnu vazduh. "Sve je u
redu", ree on tiho. "Prona ao sam Auroru. Nema nikakve sumnje... Vidi ?"
Pelorat se zagleda u zvezdano polje; u neposrednoj blizini sredi ta ekrana
stajala je jedna blistava zvezda. "Golane, jesi li siguran?" upita on.
"Da li sam ja siguran - uop te nije va no", odgovori on. "Kompjuter je sigur
an. Najzad, bili smo na Aurori; poznate su nam njene karakteristike - njen prenik
, njena masa, koliina njenog isijavanja, temperatura, spektralna svojstva, da i n
e pominjem raspored obli njih zvezda. Kompjuter potvruje da je to Aurora."
"Pa, u tom sluaju, po svemu sudei, moramo se osloniti na njegovu re."
"Moramo, u svakom sluaj. Dopusti mi da sada podesim ekran, i da izdam nov
e naloge kompjuteru. Imae dosta posla: treba da proveri pedeset grupa koordinata,
i morae da ih obrauje jednu po jednu."
Treviz nastavi da pode ava ekran. Kompjuter je, po pravilu, vreme-prostor
obraivao u etiri dimenzije, ali za ljudske potrebe, bilo je dovoljno da slika na e
kranu bude samo u dve. Ekranom se osu gotovo potpuna tama, zahvativ i itavu njegovu
povr inu. Treviz sasvim prigu i osvetljenje u prostoriji kako bi mogli to bolje da o
smotre zvezde koje je trebalo da se svakog asa pojave.
"Evo, poinje", pro apta Treviz.
Trenutak potom, pojavi se jedna zvezda... pa jo jedna... pa jo jedna. Slik
a na ekranu stade da se iri sa pojavom svake nove zvezde, kao da bi da za svaku n
ae mesta. inilo se kao da se, u odnosu na ljudsko oko, svemir pomera unazad, kako
bi se mogla sagledati itava panorama. Uz irenje slike nagore i nadole, nalevo i na
desno...
Konano se svih pedeset svetlih takica pojavilo na ekranu, kao da lebde u t
rodimenzionalnom svemiru.
"Vi e bih voleo", primeti Treviz, "da ovo imamo u lepom, sferinom ustrojstv
u... Ovo mi izgleda kao skelet kakve sne ne grudve nainjene u urbi, od odve tvrdog i
vla nog snega."
"Da li to znai da se sve, ponovo, dovodi u pitanje?"
"Stvara nam izvesne pote koe, to je tano; ali bojim se da drugo nismo ni mog
li oekivati... Zvezde nisu ravnomerno rasporeene, niti su to, pogotovo, planete po
godne za ivot; stoga, bilo je neminovno da pri uspostavljanju novih svetova doe do
neravnomernosti. Kompjuter e, meutim, sve te takice prilagoditi njihovim sada njim p
olo ajima, imajui u vidu njihovo verovatno kretanje tokom proteklih dvadeset hiljad
a godina - mo da, s obzirom na srazmernu kratkou vremena, sasvim beznaajno - i potom
e ih sve zajedno smestiti u poredak koji bismo mogli nazvati 'idealnom sferom'.

Na taj e se nain uspostaviti sferina povr ina - drugim reima, mre a prosene udaljenosti
vih tih takica uzetih zajedno. Potom emo potra iti sredi te te sfere - i Zemlja bi tre
balo da bude u njemu ili u njegovoj neposrednoj blizini. Bar se nadam... Nee dugo
potrajati."
70.
I nije. Treviz koji je ve navikao da od kompjutera oekuje svakojaka uda, i
sam se zapanjio koliko mu je malo vremena bilo potrebno.
Treviz je kompjuteru dao nalog da se, po konanom uspostavljanju idealnog
sredi ta sfere dobijenom na osnovu mre e koordinata, oglasi blagim, ali zvonkim zvuk
om. Nije bilo nikakvog posebno razloga za to, osim mo da zadovoljstva da ga uje, uz
saznanje da je potrazi mo da do ao kraj.
Samo je nekoliko minuta bilo potrebno kompjuteru da se oglasi; inilo se k
ao da je neka ne na ruka udarila u milozvuni gong. Zvon stade da narasta tako da su
njegove treptaje gotovo mogli i fiziki da osete, a onda poe da zamire.
Gotovo istog asa, Blis se pojavi na vratima. " ta je to?" upita ona, irom ot
voriv i oi. "Uzbuna?"
"Ni sluajno", odvrati Treviz.
Pelorat urno dodade: "Blis, mogue je da smo ustanovili polo aj Zemlje. Kompj
uter nam je to upravo saop tio na ovaj nain."
Blis ue u komandnu prostoriju. "Mogli ste me upozoriti."
"Izvinite, Blis", prihvati Treviz. "Nisam oekivao da e biti tako glasan."
Falom ue u komandnu prostoriju iza Blis i upita: "Blis, kakav je to zvuk?
"
"Vidim da vas oslovljava po imenu", primeti Treviz. Sedeo je ne pokreui se
, oseajui se nekako ispra njenim. Sledei potez trebalo je da bude pronala enje tog mest
a u stvarnoj Galaksiji, usmeravanje prema koordinatama sredi ta svetova Vasionaca
i provera da li tu, zaista, postoji zvezda G-tipa. Jo jednom, on zatee sebe kako o
kleva da preduzme ono to je oigledno trebalo preduzeti, nesposoban da prinudi sebe
da podvrgne konanoj proveri ono to je, za sada, jo predstavljalo tek mogue re enje.
"Tako je", odvrati Blis, "oslovljava me po imenu. I Pela i vas. A to da n
e? I mi tako postupamo u odnosu na nju."
"Nije va no", odvrati Treviz kratko. "Samo brinem zbog tog deteta. Imaemo s
amo nevolje zbog nje."
"Imate li u vidu ne to odreeno?" upita Blis.
Treviz ra iri ruke. "Ne. isto predoseanje."
Blis ga s negodovanjem odmeri, a onda se okrenu prema Falom. "Falom, pok
u avamo da ustanovimo gde se nalazi Zemlja."
" ta je to Zemlja?"
"Jedan svet, ali sasvim posebne vrste. Svet sa koga potiu na i preci. Da li
si, Falom, negde u knjigama koje ita , nai la na re 'preci'?"
"Da li to znai..." Ali poslednju re nije izgovorila na galaktikom.
"Blis", ume a se Pelorat, "to je stara re za 'pretke'. Na a re 'praroditelj' b
li a joj je po znaenju."
"Vrlo dobro", prihvati Blis, i lice joj iznenada obasja osmeh. "Dakle, F
alom, Zemlja je svet odakle su do li na i praroditelji. I tvoji i moji, i Pelovi i T
revizovi."
"Tvoji, Blis - i moji." Falom kao da je bila u nedoumici. "I jedni i dru
gi?"
"Postojali su samo jedni", odgovori Blis. "Svi smo mi imali iste prarodi
telje."
"Sve mi se ini", ume a se Treviz, "da ovo dete veoma dobro zna da se razlik
uje od nas."
Blis se obrati Trevizu tihim glasom: "Ne pominjite to. Moramo je uveriti
da je poput nas. Mislim, su tinski."
"Pa, rekao bih, hermafroditizam jeste su tinska stvar."
"Ja govorim o njenom mozgu."
"Pa, ni transudktorski re njevi ne ine ba malu razliku."
"Oh, Trevize, ne jogunite se. Ona je pametno, ljudsko stvorenje, bez obz
ira na neke pojednosti."

Blis se ponovo okrenu prema Falom, nastaviv i da govori glasno i razgovetn

o. "Razmisli malo o tome, Falom, i vidi ta ti to znai. I ti i ja imali smo iste pr
aroditelje. Svi ljudi, na svim svetovima - na mnogo, mnogo svetova - imali su is
te praroditelje, i ti praroditelji prvobitno su iveli na planeti ije je ime Zemlja
. To drugim reima znai da smo svi mi rod... je li tako? A sada, poi u na u sobu i raz
misli o tome."
Dobaciv i zami ljen pogled prema Trevizu, Falom se okrete i potra, ispraena Bl
isinim ne nim udarcem u stra njicu.
Blis se okrenu prema Trevizu i ree: "Molim vas, Trevize, obeajte mi da u n
jenom prisustvu neete govoriti ni ta to bi je moglo navesti na pomisao da se razliku
je od nas."
"Obeavam", odvrati Treviz. "Nemam ni najmanju nameru da je upliem ili da r
emetim proces njenog vaspitavanja, ali znate, ona jeste razliita od nas."
"U izvesnom smislu, jeste. Kao to se ja razlikujem od vas, kao i Pel to se
razlikuje."
"Ne budite naivni, Blis. U sluaju Falom razlike su vee."
"Malo vee. Slinosti su neuporedivo znaajnije. I ona i njen narod, sigurna s
am, bie jednog dana, takoe, deo Galaktike, i to veoma va an deo."
"U redu. Neemo se raspravljati." On se okrenu prema kompjuteru, i dalje v
idljivo oklevajui. "Bojim se da u u meuvremenu morati da proverim da li se, u stvar
nom svemiru, tra ena zvezda nalazi na mestu na kome pretpostavljamo da se nalazi."
"Je li vas strah?"
"Pa", odvrati Treviz slegnuv i ramenima, nadajui se da e taj njegov gest del
ovati aljivo, " ta ako na pretpostavljenom mestu ne ugledamo njednu odgovarajuu zvez
du?"
"Pa, u tom sluaju, znaie da je tamo nema", odvrati Blis.
"Pitam se ima li, uop te, nekog smisla vr iti proveru ve sada. Neemo moi jo neko
liko dana da nainimo skok."
"I tih nekoliko dana prove ete muei se pitanjem ta ete tamo zatei? Ustanovite t
odmah. Odlaganje nee ni ta izmeniti."
Stisnutih usana, Treviz je sedeo nekoliko trenutaka, a onda odgovori: "U
pravu ste. Pa dobro, onda - evo nas."
On se okrenu prema kompjuteru, stavi dlanove na oznaena mesta na komandno
j ploi, i ekran se gotovo istog asa zamrai.
"Ostaviu vas nasamo", dobaci mu Blis "Znam da bi vam moje prisustvo samo
smetalo." I ona se udalji, mahnuv i mu rukom u znak pozdrava.
"Stvar je u tome", promrmlja on, " to u najpre proveriti galaktiku kartu u k
ompjuteru; ak i ako je Zemljino sunce na pretpostavljenom mestu, ne bi trebalo da
se poka e na karti. Ali onda emo..."
Glas mu zamre, usled zapanjenosti koja ga sveg pro e: na ekranu je, naime,
zablistalo mno tvo zvezda. Tvorile su bledu i nerazgovetnu koprenu, i tek bi se,
tu i tamo, izdvojile neke svetlije pravilno razasute irom itavog ekrana. Ali u sre
di tu ekrana stajala je jedna zvezda, blistavija od svih drugih.
"Imamo je", uzviknu pobedniki Pelorat. "Imamo je, stari dru e. Pogledaj sam
o kako blista."
"Bilo koja zvezda koja bi se na la na preseku koordinata blistala bi", odv
rati Treviz, oigledno nastojei da suzbije svaki oseaj trijumfa koji bi se kasnije m
ogao ispostaviti kao neosnovan. "Najzad, prizor nam se ukazuje sa odstojanja od
jednog parseka od polo aja te zvezde. Meutim, sasvim je izvesno da ta zvezda nije c
rveni patuljak, ili crveni d in, ili usijan plavobeli srednjak. Saekajmo, kompjuter
obrauje njene podatke."
Ti ina potraja nekoliko sekundi, a onda Treviz saop ti: "Spektralni red - G2." Ponovo ti ina, a onda: "Prenik - milion i etiri stotine hiljada kilometara; masa
- jedan, plus dva stota, puta vea od mase Terminusovog sunca; temperatura na pov
r ini - est hiljada apsoluta; rotacija - spora, ispod trideset dana; bez neuobiajeni
h aktivnosti i bez uoljivih nepravilnosti."
Pelorat upita: "Nije li re o tipinoj vrsti zvezde oko koje bi trebalo da k
ru e planete pogodne za ivot?"
"Upravo tako", potvrdi Treviz klimnuv i pri tom glavom - gest jedva uoljiv
u polutami prostorije. "I sledstveno tome, ba onakva kakvo smo zami ljali da bi tre

balo da bude Zemljino sunce. Ukoliko se tu, zaista, ivot zaeo, Zemljino sunce treb
alo je da poslu i kao standard prema kome bi se sve druge zvezde ravnale."
"Prema tome, trebalo bi da postoje razumni izgledi da oko nje kru i bar je
dna planeta pogodna za ivot?"
"Nema nikakve potrebe da nagaamo", odvrati Treviz, i sam obuzet nedoumico
m. "U galaktikoj karti navodi se da oko zvezde kru i planeta na kojoj ive ljudska bia
- mada pored stoji jedan znak pitanja."
Pelorat se odu evi. "Golane, pa to je upravo ono to je trebalo da oekujemo.
Imamo planetu sa ljudskim biima, ali poku aj da se ta injenica prikrije ini podatke o
njoj donekle nesigurnim te, na taj nain, ine i kompjuter kolebljivim."
"Ne - upravo je to ono to me kopka", odvrati Treviz. "To je upravo ono to
nije trebalo da oekujemo. Trebalo je, naime, da oekujemo neuporedivo vi e od toga. I
majui u vidu bri ljivost sa kojom su svuda uklonjeni podaci koji se odnose na Zemlj
u, ni tvorci ove karte nije trebalo da znaju da ivot postoji u tom sunevom sistemu
- a o ljudima da i ne govorimo. U stvari, tvorci ove karte nije trebalo da znaj
u ni da postoji Zemljino sunce. Svetovi Vasionaca, na primer, nisu uneseni u kar
tu. Zbog ega bi Zemljino sunce predstavljalo izuzetak?"
"Pa, u svakom sluaju, tu je. Kakvog smisla ima sporiti tu injenicu? Kakvo
jo obave tenje ima o toj zvezdi?"
"Imam njeno ime."
"Ah! Kako se zove?"
"Alfa."
Za trenutak zavlada ti ina, a onda Pelorat uzviknu: "To je, stari dru e. Kon
ani dokaz. Pomisli ta njeno ime znai."
"Zar uop te ne to znai?" upita Treviz. "Meni je to, naprosto, samo jedno ime,
mada zaista pomalo neobino. Ne zvui mi kao da je iz galaktikog jezika."
"I nije. Ime joj potie iz pradrevnog zemaljskog jezika, istog onog iz kog
a poreklo vue i ime Blisine planete, Gea."
"Pa, onda, ta znai Alfa?"
"Alfa je bilo prvo slovo azbuke tog pradrevnog jezika. Ujedno, to je jed
na od najpomnije proverenih injenica u vezi sa tim jezikom. U ta drevna vremena r
e 'alfa' upotrebljavala se da oznai ne to to dolazi ispred svega, prvo. Nazvati neko
sunce 'Alfa' znai, jednostavno, da je ono prvo meu svim suncima. Prema tome, ne bi
li prvo sunce trebalo da bude upravo ono oko koga kru i prva planeta ljudske rase
, na kojoj se ona zaela - Zemlja?"
"Jesi li siguran u to?"
"Savr eno siguran", odgovori Pelorat.
"Postoji li bilo ta u tim ranim predanjima - na kraju krajeva, ti si proua
valac mitova - to bi ukazivalo na neka posebna svojstva Zemljinog sunca?"
"Ne, a kakva bi posebna svojstva, uop te, trebalo da ima? Ono, prema defin
iciji, treba da ustrojava standard, i ini mi se da su karakteristike koje ti je d
ao kompjuter po svemu standardne. Je li tako?"
"Janove, da li je Zemljino sunce jedna jedina zvezda?"
"Razume se!" odgovori Pelorat. "Koliko mi je poznato, svi naseljeni svet
ovi kru e oko jedne jedine zvezde."
"Do ovog trenutka - i ja bih delio to mi ljenje", odvrati Treviz. "Nevolja
je, meutim, u tome to zvezda koju vidimo u sredi tu ekrana nije sama; u pitanju je
binarna zvezda. Svetlija od dve zvezde koje ine binarni spoj jeste po svemu stand
ardna, i podaci koje nam je pru io kompjuter odnose se na nju. Meutim, oko te zvezd
e, u periodu od oko osamdeset godina, kru i druga zvezda, sa masom koja, otprilike
, iznosi etiri petine mase svetlije zvezde. Golim okom ne mo emo ih odavde videti k
ao dve odvojene zvezde, ali uz odgovarajue uveanje, siguran sam da bismo mogli."
"Jesi li, Golane, siguran u to?" upita Pelorat, iskreno zateen.
"To je ono to mi kompjuter saop tava. Prema tome, ako je sada pred nama bin
arna zvezda, pred sobom nemamo Zemljino sunce. Drukije ne mo e biti."
71.
Treviz prekide kontakt sa kompjuterom, i prostorija se istog asa osvetli.
Bio je to, po svemu sudei, signal za Blis da se vrati zajedno sa Falom ko
ja je tupkala iza nje. "Pa, kakav je ishod?" upita ona.

Treviz odgovori ravni glasom. "Pone to razoaravajui. Na mestu na kome sam oek
ivao da u nai Zemljino sunce - na ao sam binarnu zvezdu. Zemljino sunce ini samo jedn
a zvezda, te, prema tome, ona koju smo izdvojili nije ona prava."
"I ta sad, Golane?" upita Pelorat.
Treviz sle e ramenima. "Istini za volju, nisam ni oekivao da e nam poi za ruk
om da izdvojimo Zemljino sunce. ak ni Vasionci nisu naseljavali svetove na takav
nain - mislim, tvorei savr enu sferu. Aurora, najstariji od svetova Vasionaca, mo da j
e i sama oda iljala iseljenike, pa je i to moglo poremetiti ravnomernost sfere. Na
jzad, mogue je da se ni Zemljino sunce nije kretalo istom prosenom brzinom kao sve
tovi Vasionaca."
"Drugim reima, Zemlja se mo e nalaziti bilo gde?" upita Pelorat. "Je li to
ono to eli da ka e ?"
"Nije... Ne, ba 'bilo gde'. Zna , sve navedene mogunosti gre aka, ipak ne mogu
mnogo izmeniti stvari. Zemljino sunce mora biti negde u blizini datih koordinat
a. Zvezda koju smo ugledali tano na mestu na koje su nam koordinate ukazivale mor
a da se nalazi negde u susedstvu Zemljinog sunca. Zapanjujue je, samo, to dva nepo
sredna suseda toliko lie jedan na drugog - osim to je jedan od njih binarna zvezda
; ali ini se da nema druge."
"Ali u tom sluaju, zar ne, na karti bi se moralo nalaziti i Zemljino sunc
e? Mislim, u blizini Alfe?"
"Ne... Naime, gotovo sam siguran da se Zemljino sunce uop te ne nalazi na
galaktikoj karti. Kada smo ono, na karti, ugledali Alfu, moje poverenje bilo je o
zbiljno uzdrmano. Jer bez obzira na to koliko Alfa mogla liiti na Zemljino sunce
- ve sama injenica da se nalazila na karti navela me je da posumnjam da je re o ono
j pravoj."
"Pa, u tom sluaju", ume a se Blis, "zbog ega ne biste s istim koordinatama p
oku ali i u stvarnom svemiru? Na taj nain, ukoliko se u blizini sredi ta zatekne ijed
na dovoljno blistava zvzeda - zvezda koja inae nije unesena u galaktiku kartu - i
ukoliko je, osim to nije binarna, po svojim karakteristikama veoma nalik na Alfu,
zar ne bi bilo mogue da je, u tom sluaju, re o Zemljinom suncu?"
Treviz uzdahnu. "Ukoliko bi to bio sluaj, bio bih spreman da dam polovinu
svega to imam - ma koliko to iznosilo - da je planeta koja kru i oko takve zvezde,
zaista, Zemlja koju tra imo... Pa ipak, oklevam da to proverim."
"Zbog ega? Pla ite se neuspeha?"
Treviz potvrdno klimnu. "Ipak", ree on, "dajte mi koji trenutak da doem do
daha, pa u mo da biti u stanju da sebe prinudim da to uinim."
I dok je troje odraslih meusobno izmenjivalo poglede, Falom se pribli i kom
andnoj ploi i radoznalo se zagleda u mesta predviena za postavljanje dlanova radi
uspostavljanja kontakta sa kompjuterom. Pomalo oklevajui, ona ispru i ruku da dodir
ne obele no mesto, ali je Treviz sprei ispru iv i vlastitu, o tro je upozoriv i: "Falom, ne
sme to dirati."
Mala Solarijanka smesta se zbunjeno povue u bezbedno Blisino okrilje.
"Golane, moramo se s tim suoiti", ree Pelorat. " ta ako ni ta ne pronaemo u stv
arnom svemiru?"
"Pa, u tom sluaju biemo prinueni da se vratimo prvobitnom planu", odgovori
Treviz, "i da redom posetimo svih etrdeset sedam svetova Vasionaca."
"A ako ni na njima ni ta ne pronaemo?"
Treviz nelagodno odmahnu glavom, kao da eli da tu misao odagna od sebe. Z
atim, spustiv i glavu i zagledav i se u svoja kolena, naglo ree: "Pa, onda, morau da s
mislim ne to drugo."
"Ali ta ako praroditeljski svet uop te ne postoji?"
Na taj visok, piskav glas, Treviz naglo podi e glavu. "Ko je to rekao?" up
ita on.
Pitanje je, razume se, bilo besmisleno. Istog trenutka, im ga minu prvi o
seaj neverice, postade mu jasno ko je postavio pitanja.
"Ja", odgovori Falom.
Treviz je pogleda, lako se namr tiv i. "U stanju si da prati na razgovor?"
"Tragate za svetom praroditelja", odgovori ona, "ali jo niste uspeli da g
a pronaete. Mo da zbog toga to neki takav svet ni ne postoji."
"Bilo kakav takav svet", primeti Blis blago.

"Ne, Falom", odgovori Treviz ozbiljno. "Preduzeto je mnogo toga da se po

stojanje takvog sveta prikrije. A nastojati toliko uporno da se ne to prikrije, mo e
samo znaiti da postoji ne to to treba sakriti. Da li shvata
ta hou da ka em?"
"Shvatam", odgovori Falom. "Ne dozvoljavate mi da stavim ruke na plou. To
to mi to ne dozvoljavate, mo e samo znaiti da bi bilo zanimljivo to uiniti."
"Mmm, da, Falom, ali ne za tebe... Blis, vi ovde odgajate udovi te koje e na
s sve uni titi. Ni sluajno je nemojte pu tati ovamo, osim ukoliko i ja nisam ovde. Pa
ak i tada, molim vas, dvaput razmislite."
Ova malena meuigra, meutim, kao da ga je ponovo uinila odlunim. "Oigledno", r
ele on, "najbolje bi bilo da prilegnem na posao. Ukoliko samo budem sedeo, koleb
ajui se ta da uradim, ovaj mali monstrum preduzee u svoje ruke upravljanje brodom."
Prostorija ponovo utonu u polutamu, i Blis mu se obrati tihim glasom: "O
beali ste mi, Trevize. Nemojte je, u njenom prisustvu, nazivati ni udovi tem ni mons
trumom."
"Pa, u tom sluaju, dr ite je na oku i nauite je malo pristojnom pona anju. Rec
ite joj da deca moraju biti tiha i neprimetna."
Blis se namr ti. "Va odnos prema deci, Trevize, naprosto je zapanjujui."
"Mogue je, ali sada nije trenutak da o tome raspravljamo."
A potom dodade glasom u kome su se jasno mogli razabrati i zadovoljstvo
i olak anje: "Evo Alfe, ponovo, u stvarnom svemiru... A tu je, levo i malo povi e nj
e, jo jedna sjajna zvezda, koje nema na galaktikoj karti u kompjuteru. To je Zemlj
ino sunce. Sve to imam stavljam na to."
72.
"Pa, u tom sluaju", ree Blis, "budui da ne nameravamo da prisvojimo ni deli
va eg bogatstva ukoliko izgubite, zbog ega ne bismo sredili stvar na najneposrednij
i mogui nain? Poimo u pohode toj zvezdi im budete spremni za skok."
Treviz zavrte glavom. "Ne. Ovog puta nisu u pitanju ni neodlunost ni stra
h. Ovog puta u pitanju je oprez. Tri puta smo do sada boravili na nepoznatim sve
tovima, i sva tri puta smo se suoili sa neim neoekivano opasnim. ta vi e, sva tri puta
smo te svetove morali da napustimo u prilinoj urbi. Ovog puta, stvar je od izuzet
ne, kljune va nosti, i ja nemam nameru da ponovo odigram svoje karte bez ikakvih pr
ethodnih saznanja - odnosno, elim da ih odigram bar sa onoliko prethodnih saznanj
a koliko sam u stanju da unapred prikupim. U ovom asu, sve sa ime raspola emo jesu n
eodreene prie o radioaktivnosti - i to, naravno, nije dovoljno. udnim sticajem okol
nosti, koje niko nije bio u stanju da predvidi, na samo jedan parsek udaljenosti
od Zemlje postoji jedna planeta na kojoj ima ljudi..."
"Da li zaista mo emo biti sigurni da oko Alfe kru i planeta sa ljudima koji
na njoj ive?" ume a se Pelorat. "Rekao si da je iza tog podatka kompjuter stavio zn
ak pitanja."
"ak i ako je tako", odvrati Treviz, "vredi poku ati. Zbog ega je ne bismo iz
bliza osmotrili? Ukoliko na njoj zaista ima ljudi, poku ajmo da ustanovimo ta oni z
naju o Zemlji. Na kraju krajeva, Zemlja za njih nije neko daleko mesto iz predan
ja; za njih je to svet iz kom iluka, jasno vidljiv na njihovom nebu."
"To nije nimalo rava ideja", primeti Blis zami ljeno. "Ukoliko je Alfina pl
aneta odista naseljena, i ukoliko njeni itelji nisu ba sasvim tipini Izdvojenici, in
i mi se da bi nas mogli prijateljski doekati; mo da bismo ak za promenu mogli od nji
h dobiti i ne to malo pristojne hrane."
"I mo da sresti kakvu prijatnu osobu", dodade Treviz. "Nemoje ni na to zab
oraviti. Dakle, Janove, sla e li se da krenemo?"
"Ti donosi odluke, stari dru e", odgovori Pelorat. "Kuda god da odlui da kren
e - idem s tobom."
Falom odjednom upita: "Da li emo tamo nai D embija?"
Blis odgovori urno, nastojei da preduhitri Trevizov odgovor: "Potra iemo ga,
Falom."
A onda se i Treviz oglasi. "Znai, dogovorili smo se. A sad - pravac Alfa.
"
73.
"Dve velike zvezde", ree Falom, pokazujui na ekran.

"Tako je", prihvati Treviz. "Dve velike zvezde... Blis dr ite je na oku. N
e elim da mi se ni u ta petlja."
"Zadivljena je prizorom", ree Blis.
"Da, znam da jeste", odvrati Treviz, "ali ja nisam zadivljen njenom zadi
vljeno u... Mada, iskreno da vam ka em, i ja sam kao i ona zadivljen to na ekranu, jed
nu kraj druge, istovremeno vidim dve tako sjajne zvezde."
Dve zvezde bile su sada dovoljno sjajne, da je i kod jedne i kod druge b
ilo mogue nazreti njihov pun kru ni oblik. Ekran automatski ukljui filtere, kako bi
smanjio intenzitet zraenja i prigu io blistavu svetlost dveju zvezda - u protivnom,
moglo bi doi do o teenja mre njae kod posmatraa. Neposredna posledica toga bila je da s
e sada moglo videti tek samo nekoliko zvezda; meu njima, dve su se isticale svojo
m ponositom uzvi eno u.
"Problem je u tome", ree Treviz, " to jo nikad dosad nisam bio u ovolikoj bl
izini nekog binarnog sistema."
"Nikad?" upita Pelorat, iskreno zapanjen. "Ali kako je to mogue?"
Treviz se nasme i. "Muvao sam se unaokolo, Janove, ali ipak nisam ba takav
galaktiki vuk kakvim me, oigledno, smatra ."
"Nikada, Golane, nisam bio u svemiru pre no to sam tebe sreo, ali uvek sa
m mislio da ako neko ve ima prilike da krene u svemir..."
"Da je bio u svakom kutku Galaksije. Znam. To je prirodno. Problem sa lj
udima koji itav svoj vek provode vezani za povr inu planete u tome je to, ma koliko
im razum govorio ne to drugo, njihova ma ta nije u stanju da do kraja pojmi svu velii
nu Galaksije. Zna , Janove, mo e itav ivot provesti u tumaranju svemirom, a ipak da nik
ad ne dospe , ak ni u blizinu, najveeg dela Galaksije. Pored toga, malo ko ba posebno
traga za binarnim zvezdama."
"Kako to?" upita Blis, namrgodiv i se. "Mi na Gei, u poreenju sa Izdvojenic
ima to araju Galaksijom, veoma malo znamo o austronomiji, pa ipak, imam utisak da
binarni sistemi nisu ba tako retki."
"I nisu", odvrati Treviz. "U stvari, postoji osetno vei broj binarnih neg
o pojedinanih zvezda. Pri svemu tome, stvaranje sistema dvojnih zvezda remeti pri
rodne procese stvaranja planeta. Binarne zvezde raspola u sa manje planetnog mater
ijala nego pojedinane zvezde. Planete koje se oko njih stvaraju esto imaju srazmer
no nestabilne orbite i veoma su retko pogodne za nastanak i odr avanje ivota.
Rani istraivai su, pretpostavljam, izbliza prouili veliki broj binarnih sis
tema, ali su tragajui za planetama pogodnim za ivot, posle nekog vremena usmerili
pa nju iskljuivo prema pojedinanim zvezdama. I razume se, po to u jednom trenutku sva
Galaksija bude gusto naseljena, gotovo sva putovanja preduzimaju se u svrhu trgo
vine i odr avanja veza, te se i obavljaju gotovo iskljuivo izmeu planeta to kru e oko p
ojedinanih zvezda. U razdobljima vojnih aktivnosti, pretpostavljam da se, ponekad
, uspostavljaju baze na malim, inae nenaseljenim svetovima koji kru e oko dvojnih z
vezda, pod uslovom da im je polo aj strate ki povoljan; meutim, sa usavr avanjem hipers
vemirskih letova, takve baze vi e nisu neophodne."
Pelorat boja ljivo primeti: "Zapanjujue je koliko malo toga znam."
Treviz se tek malice osmehnu: "Nije to, Janove, ni ta znaajno. Dok sam bio n
a Akademiji bio sam prinuen da slu am bezbroj predavanja o prevazienim vojnim taktik
ama kojima vi e nikome ni na pamet nije padalo da se poslu i; pa ipak, nastavljali s
u da nam ih tumae iz iste inercije. U glavi mi se zadr alo tek pone to od svega toga..
. Ali priseti se samo ta sve ti zna o mitologiji, folkoru i drevnim jezicima, o emu
ja pojma nemam; o stvarima u koje ste upueni samo ti, i jo mo da tek nekolicina."
"Da", ume a se Blis, "ali ove dve zvezde ipak ine binarni spoj, i jedna od
njih ima ak i planetu na kojoj ive ljudi."
"Nadajmo se da je tako, Blis", odvrati Treviz. "Svako pravilo ima izuzet
ak. A u ovom sluaju postoji ak i zvanini znak pitanja, to itavu stvar ini jo zagonetni
om... Ne, Falom, ove ruke nisu igrake... Blis, ili joj stavite lisice ili je izved
ite odavde."
"Nee priiniti nikakvu tetu", odvrati Blis za titiki, ali ipak privue malu Solar
ijanku bli e sebi. "Ukoliko ste toliko zainteresovani za tu planetu, zbog ega ve nis
mo na njoj?"
"Pre svega", odgovori Treviz, "ja sam ipak samo ljudsko bie, i elim da jo m
alo, izbliza, posmatram ovaj binarni spoj. Pored toga, ipak sam samo ljudsko bie,

i elim da to je mogue vi e budem oprezan. Kao to sam vam ve rekao, otkako smo oti li sa
Gee dogodile su nam se stvari koje me samo podstiu da budem to oprezniji."
"Golane, koja je od ovih dveju zvezda Alfa?" upita Pelorat.
"Ne brini se, Janove, neemo se izgubiti. Kompjuter tano zna koja je od nji
h Alfa, te shodno tome, i mi to znamo. Jedna od njih je toplija i ua, zato to je vea
. Ona druga, na desnoj strani, jasno je raspoznatljive narand aste boje. Ba kao, ak
o se sea , i Aurorino sunce. Vidi li?"
"Da, sada vidim, po to si mi skrenuo pa nju."
"Vrlo dobro. To je manja zvezda... Kako glasi drugo slovo one drevne azb
uke o kojoj si govorio?"
Pelorat se za trenutak zamisli, pa odgovori: "Beta."
"Pa, eto, ona narand asta je u tom sluaju Beta, a ona bledo uta je Alfa - i p
rema Alfi ovog trenutka kreemo."
NOVA ZEMLJA
74.
"etiri planete", promrmlja Treviz. "Sve su male, uz pratnju asteroida. Ni
gde gasovitog d ina."
"Da li te je to razoaralo?" upita Pelorat.
"Pa, ne sasvim. To se moglo oekivati. Dvojne zvezde koje kru e jedna oko dr
uge ne mogu imati planete koje bi kru ile samo oko jedne od njih. Planete, po prav
ilu, kru e oko gravitacionog sredi ta obeju zvezda, ali je veoma malo verovatno da b
i bile pogodne za ivot. Suvi e su daleko.
S druge strane, ukoliko su binarne zvezde u razumnoj meri udaljene jedna
od druge, mogue je da oko svake od njih kru e planete u stabilnim orbitama, pod us
lovom da su im dovoljno blizu. Prema podacima koje nam pru a memorija kompjutera,
prosena udaljenost izmeu ove dve zvezde iznosi oko tri i po milijarde kilometara,
i ak i u periastronu, kada su najbli e jedna drugoj, jo ih razdvaja oko milijardu i
sedam stotina kilometara. Neka planeta, u orbiti manjoj od dve stotine miliona k
ilometara u odnosu na bilo koju od dveju zvezda, bila bi u prilino stabilnom polo a
ju; u veoj orbiti od te, meutim, ne mo e se odr ati nijedna planeta. To znai da nema us
lova za gasovitog d ina, budui da bi se on morao nalaziti znatno dalje od zvezde, a
li ta to mari? Na gasovitim d inovima ionako nema uslova za ivot."
"Neka od one etiri planete mogla bi biti naseljena."
"U stvari, samo druga dolazi u obzir. Izmeu ostalog, samo je ona dovoljno
velika da bi mogla imati atmosferu."
Sada su se velikom brzinom pribli avali drugoj planeti, i tokom dva dana s
lika se osetno uveala; u poetku, dostojanstveno i odmereno, a onda kako ni dalje n
ije bilo nikakvog znaka da neki brod kree da ih presretne, sa sve veom i gotovo za
stra ujuom brzinom.
Daleka zvezda sada se postepeno kretala du orbite na visini od, otprilike
, hiljadu kilometara iznad prekrivaa od oblaka iznad planete, kad Treviz smrknuto
saop ti: "Sada shvatam zbog ega je u memoriji kompjutera iza podatka da je planeta
naseljena, stavljen upitnik. Ne postoji, naime, nikakav jasan znak bilo kakvog
zraenja; nema nikakvih radio-talasa, kao ni raspoznatljivih svetala na nonoj stran
i planete."
"Rekao bih da je prekriva od oblaka prilino debeo", primeti Pelorat.
"To ne bi trebalo da zaustavi radio-talase."
Posmatrali su planetu kako se lagano obre pod njima - bila je to prava si
mfonija kovitlajuih belih oblaka, kroz ije se mestimine pukotine ukazivala plavkast
a povr ina, nagove tavajui postojanje okeana.
"Pokriva od oblaka poprilino je gust za jednu naseljenu planetu", primeti
Treviz. "Tamo dole mora da je dosta sumorno... Ono, meutim, to me iznenauje", dodad
e on, po to su ponovo za li za tamnu stranu planete, "jeste injenica da nam se nije j
avila nikakva ulazna stanica."
"Misli , kao to je bio sluaj kada smo se pribli ili Komporelenu?" upita Pelora
t.
"Kao to bi bio sluaj sa svakim naseljenim svetom. Zaustavili bi nas radi u
obiajene provere dokumenata, tovara, du ine boravka, i tako dalje."

"Mo da iz nekog razloga nismo uhvatili njihovu poruku", ree Blis.

"Na bilo kojoj talasnoj du ini da su se javili, na bi kompjuter, bezuslovno
, uhvatio njihovu poruku. S druge strane, u vi e navrata odaslali smo vlastite sig
nale, ali nismo dobili nikakav odgovor. Zala enje ispod prekrivaa od oblaka, bez pr
ethodnog kontakta sa osobljem ulazne stanice, predstavlja, u najmanju ruku, povr
edu dobrih obiaja; ali nemamo drugog izbora."
Daleka zvezda uspori, podesiv i istovremeno rad antigravitacionog mehanizm
a kako bi zadr ala eljenu visinu. Ubrzo se ponovo nae iznad osvetljene povr ine planet
e, i jo vi e uspori. U saradnji sa kompjuterom, Trevizu poe za rukom da pronae odgova
rajuu pukotinu u oblacima, i brod zaroni kroz nju. Pod njima se prostirao okean,
mre kajui se usled blagog povetarca. Leteli su tek nekoliko kilometara iznad njegov
e povr ine, blago pro arane penu avim krestama.
Ostaviv i za sobom pukotinu kroz koju se probijalo sunce, oni ponovo zao e po
d prekriva od oblaka. Vodena povr ina ispod njih namah dobi svetlosivkastu boju, a
i temperatura vidljivo opade.
Zurei u ekran, Falom ne to ree na svom, suglasnicima bogatom jeziku, a onda
se prebaci na galaktiki. Glas joj je podrhtavao. " ta je to tamo dole?"
"To je okean", odgovori joj Blis, smirujuim glasom. "Okean je mesto gde s
e nalaze velike koliine vode."
"A zbog ega ta voda nije isparila?"
Blis pogleda Treviza, koji odgovori: "Suvi e je vode, da bi mogla tek tako
ispariti."
Falom odvrati, napola grcajui: "Ne dopada mi se ta voda. Hajdemo odavde."
I ona piskavo kriknu, videv i kako Daleka zvezda zalazi u jedan olujni oblak, usl
ed ega prizor poprimi mlenu boju i osu se tankim brazdama ki nih kapi.
Osvetljenje u komandnoj prostoriji prigu i se, i brod stade blago da podrh
tava.
Treviz iznenaeno di e pogled i viknu: "Blis, Va a Falom ve je dovoljno velika
da mo e da koristi svoje transduktore. Poku ava da iskoristi elektrinu energiju da po
remeti brodske komande. Spreite je!"
Blis prigrli Falom i vrsto je privinu uz sebe. "Sve je u redu, Falom, sve
je u redu. Ne treba niega da se pla i . To je samo jo jedan svet, ni ta vi e. Ima jo mnog
takvih."
Falom se donekle opusti, ali je i dalje drhtala.
Blis se obrati Trevizu. "Dete jo nikada nije videlo okean, kao ni koliko
mi je poznato, maglu ili ki u. Ne mo ete li biti malo ljubazniji prema njemu?"
"Ne, ukoliko mi bude petljala po brodu. U tom sluaju, predstavlja opasnos
t za sve nas. Odvedite je u svoju sobu i smirite je."
Blis kruto klimnu.
"Poi u s tobom, Blis", ree Pelorat.
"Ne, ne, Pele", odvrati ona. "Ostani ovde. Ja u smiriti Falom, a ti smiri
Treviza." I Blis se okrete i izie iz sobe.
"Nema potrebe da me smiruje ", proguna Treviz obraajui se Peloratu. " ao mi je
ako sam bio prek, ali ne mo emo dopustiti jednom detetu da se igra komandama."
"Naravno da ne mo emo dopustiti", odvrati Pelorat, "ali i Blis je bila zat
eena. Ona je, dakako, u stanju da obuzda Falom, koja se, mora se rei, izvanredno d
obro pona a, imajui u vidu injenicu da je odvojena od svoje kue i svog, ovaj robota,
i htela-ne htela, prinuena da ivi ivotom koji jo ne shvata."
"Jasno mi je. Samo, ne zaboravi, nisam ja bio taj koji je hteo da ona poe
s nama. Bila je to Blisina ideja."
"Tako je, ali da ga nismo poveli, dete bi tamo ubili."
"Pa, dobro, izviniu se Blis kasnije. I tom detetu."
Ali Treviz je i dalje bio namr ten, i Pelorat mu se obrati blagim glasom.
"Golane, stari dru e, ima li jo ne to to te uznemirava?"
"Okean", odvrati Treviz. Davno su ve ostavili oluju iza sebe, ali iznad g
lava im je i dalje visio gust prekriva od oblaka.
"Ima ga suvi e, to je sve."
Pelorat ga tupo pogleda, i Treviz ree gotovo prasnuv i: "Nige kopna. Jo nism
o videli kopno. Atmosfera je savr eno normalna, kiseonika i azota ima u odgovarajuo
j srazmeri, to znai da je planeta morala biti dovedena u red; pored toga, morao bi

postojati biljni svet, kako bi se stvarale dovoljne koliine kiseonika. Pod priro
dnim okolnostima, takve atmosfere ne javljaju se same od sebe - osim, mo da, na Ze
mlji, gde je u takvom obliku nastala iz ko zna kakvih razloga. S druge strane, n
a svetovima na kojima se vr e atmosferske i druge promene uvek ima, u razumnoj mer
i kopnenih povr ina, ak do jedne treine, i nikad manje od jedne petine. Prema tome,
kako je bilo mogue vr iti promene na nekoj planeti, a da na njoj nema kopnenih delo
va?"
"Mo da je", odgovori Pelorat, "budui da ini deo binarnog sistema, ova planet
a po svemu netipina. Mo da na njoj nisu ni vr ene nikakve promene; mo da je atmosfera n
a njoj nastala na nain koji nikada ne prevladava na planetarnim sistemima jedne j
edine zvezde. Mo da se ivot ovde razvio potpuno samostalno, kao nekad na Zemlji, al
i samo u moru."
"ak i kada bi to bio sluaj", primeti Treviz, "to nam ne bi ni ta donelo. Ne
postoji nijedan oblik ivota u moru koji bi bio u stanju da razvije tehnologiju. S
ve tehnologije zasnovane su na vatri, a u moru je tako ne to nemogue. A planeta sa i
votnim oblicima koji nemaju tehnologiju - nije ono za im mi tragamo."
"Shvatam to, ali ja samo razmatram date mogunosti. Na kraju krajeva, koli
ko nam je poznato tehnologija se razvila samo u jednom sluaju - na Zemlji. to se s
vih drugih svetova tie - Iseljenici su je dovukli sa sobom. Ne mo e rei 'sve' tehnolo
gije, budui da postoji samo jedan primer koji se mo e prouavati."
"Kretanje kroz morsku vodu pretpostavlja odgovarajui aerodinamini oblik. iv
a bia u moru ne mogu biti nepravilnog oblika, a pogotovo ne mogu imati dodatna po
magala poput ruku."
"Ali lignje imaju pipke."
"Prihvatam da je mogue da nagaamo do u beskraj", odvrati Treviz. "Ali ukol
iko ima u vidu razumna bia nalik na lignje, koja su se potpuno samostalno razvila
negde u Galaksiji, i ukoliko smatra da su svoju tehnotlogiju uemeljila na neem dru
gom, a ne na vatri - pa, onda po meni ide suvi e daleko u svpjim pretpostavkama."
"Po tebi", blago primeti Pelorat.
Treviz se odjednom nasmeja. "Vrlo dobro, Janove. Vidim da nastoji da se s
a mnom nadmee u logici, kako bi mi uzvratio zbog toga to sam bio grub prema Blis; m
oram ti priznati da si sasvim dobar u tome. Pa, evo, obeavam ti da emo, ukoliko ne
pronaemo kopno, najpomnije pretra iti okean, kako bismo ustanovili postoje li te t
voje civilizovane lignje."
Istog asa, brod ponovo zae za tamnu stranu planete, i ekran se iznova zamr
ai.
Pelorat se tr e. "Pitam se da li je ovo bezbedno?"
"Bezbedno - ta, Janove?"
"Pa, ova jurnjava kroz pomrinu. Mogue je da skrenemo, i zabijemo se u okea
n; to bi bio na trenutni kraj."
"Savr eno nemogue, Janove. Zaista! Kompjuter nas sve vreme odr ava na liniji
gravitacione sile. Drugim reima, sve vreme budno motri na jainu gravitacione sile
i nastoji da je odr i ravnomernom; to, opet, znai da nas sve vreme dr i na istoj visi
ni iznad morske povr ine."
"I koliko to iznosi?"
"Oko pet kilometara."
"To mi, Golane, ba ne zvui ute no. Zar, na primer, ne bi bilo mogue da naiemo
na kopno i da se razmrskamo o kakvu planinu koju ni ne vidimo?"
"Mi je ne vidimo, ali bi je video brodski radar; u takvom sluaju kompjute
r bi smesta stupio u dejstvo i proveo brod oko ili iznad planine."
"A ta ako naiemo na ravno kopno? U mraku bismo ga sigurno proma ili."
"Ne bismo, Janove. U odrazu na radaru morska povr ina ne prikazuje se na i
sti nain kao kopnena. Vodena je povr ina, u osnovi, glatka; kopnena je povr ina, meuti
m, gruba i neravna. Iz tog razloga, odraz kopnene povr ine izgleda neuporedivo hao
tiniji nego odraz morske povr ine. Kompjuter je bespogovorno u stanju da uoi razliku
, i smesta bi me obavestio ukoliko se kopno pojavi na vidiku. ak i kada je dan, i
kada bi se planeta kupala u sunevoj svetlosti - kompjuter bi pre mene uoio pojavu
kopna."
Posle toga utonu e u utanje, i posle nekoliko asova brod se ponovo nae na sve
tlosti dana. Pod njima se, ponovo, prostirao prazan okean, jednolino se talasajui

i povremeno im se gubei iz vida, pri prolasku kroz neku od brojnih oluja. Tokom p
rolaska kroz jednu od takvih oluja, vihor skrenu Daleku zvezdu sa njene putanje.
Kompjuter ne preduze ni ta, kako se ne bi - prema Trevizovom obja njenju - nepotreb
no traila energija, i kako bi se na najmanju meru sveli izgledi za fiziko o teenje. im
vihor proe, kompjuter bez pote koa vrati brod na prvobitnu putanju.
"Po svemu sudei, pro li smo rubom orkana", ree Treviz.
"uj, stari dru e", primeti Pelorat, "mi se sve vreme kreemo s istoka na zapa
d - ili sa zapada na istok, svejedno. U svakom sluaju, sve vreme nadleemo ekvator.
"
"Bilo bi to a avo, zar ne?" odvrati Treviz. "Ne, Janove, mi sledimo veliku
kru nu putanju u smeru severozapad-jugoistok. To nas vodi i kroz obe umerene zone;
meutim, svaki put kada zapoinjemo novi krug, budui da se planeta ispod nas okree ok
o svoje ose, na a se putanja pomalo pomera prema zapadu. U stvari, mi metodino braz
damo planetu. U ovom asu, budui da jo nismo nai li ni na kakvo kopno, izgledi da ugle
damo neki vei kontinent su manji nego jedan prema deset; takoe, prema kompjuteru i
zgledi da pronaemo neko vee ostrvo manji su od jedan prema etiri. Pored toga, sa sv
akim novim krugom izgledi nam se jo vi e smanjuju."
"Zna li ta bih ja poku ao?" upita Pelorat, po to ih je ponovo obujmila tama st
rane planete. "Ja bih se povukao na neko prikladno mesto, daleko od planete, i r
adarom pa ljivo pretra io onu njenu hemisferu koja bi bila licem izlo ena prema nama.
Oblaci nam, je li tako, ne bi predstavljali nikakvu smetnju?"
"A potom", nadoveza se Treviz, "da se uputimo prema njenoj drugoj strani
, i postupimo na isti nain. Ili jednostavno da ostanemo da stojimo na mestu i saek
amo da naini pun krug oko svoje ose... Sada je, Janove, suvi e kasno za to. Ko bi,
uop te, oekivao da ga, pri dolasku u blizinu neke naseljene planete, nee zaustaviti
na nekoj ulaznoj stanici, i odrediti mu putanju za silazak - ili mu uskratiti do
zvolu za spu tanje? Pa, ak i ako neko zae pod oblake a da ga prethodno ne zaustave n
a ulaznoj stanici - ko bi mogao i pomisliti da nee biti u stanju da gotovo istog a
sa ugleda kopno? Naseljene planete su - kopno!"
"Ipak, sigurno nisu u celosti sainjene od kopna", usprotivi se Pelorat.
"Ama, ne govorim o tome", odvrati Treviz, glasom odjednom pro etim izlivom
odu evljenja. "Govorim ti da smo, konano, nabasali na kopno! Mir!"
Gotovo istog asa, sa uzdr ano u koja, meutim, ni sluajno nije bila u stanju da p
rikrije njegovo uzbuenje, Treviz polo i oba dlana na komandnu plou i posta deo kompj
utera. Posle nekog vremena, on saop ti: "U pitanju je neko ostrvo dugo oko dve sto
tine pdeset i iroko oko ezdeset pet kilometara - manje ili vi e. Sve u svemu, otpril
ike petnaest hiljada kvadratnih metara povr ine. Ne preterano, ali dovoljno veliko
. U svakom sluaju, vi e od puke takice na geografskoj karti. Trenutak..."
Osvetljenje u komandnoj prostoriji ponovo se prigu i, a potom sasvim nesta
de.
" ta emo sada?" upita Pelorat apatom, kao da je tama ne to krhko to se moglo o te
titi pri samo malo jaem zvuku.
"Saekaemo da nam se oi priviknu na mrak", odvrati Treviz. "Brod ovog asa leb
di nad ostrvom. Samo posmatraj. Vidi li togod?"
"Ne... Mo da samo malene svetle take. Ali nisam siguran."
"I ja ih vidim. A sada, upraviu prema njima brodski teleskop."
Zaista, bila su to svetla. Neravnomerno rasporeena, ali sasvim jasno uolji
va.
"Ostrvo je naseljeno", zakljui Treviz. "Mo da je ono jedini naseljeni deo o
ve planete."
" ta emo sada?"
"ekaemo dok ne svane. Kako do svanua preostaje jo nekoliko asova, imaemo prili
ku da malo otpoinemo."
"Da li bi bilo mogue da poku aju da nas napadnu?"
"ime? Nisam otkrio nikakvo zraenje, osim zraenja vidljivog dela spektra, pl
us infracrvenog dela. Ostrvo je naseljeno, i nema nikakve sumnje da su njegovi it
elji inteligentna bia. Imaju tehnologiju, ali oigledno, tehnologiju preelektronsko
g doba; stoga, ne verujem da nam ovde gore i ta preti. Ukoliko, ipak, gre im, ima do
voljno vremena da me kompjuter upozori na opasnost."
"A kada svane?"

"Razume se, spu tamo se."

75.
Spustili su se u trenutku kada su se prvi zraci jutarnjeg sunca probili
kroz jednu poderotinu u oblacima, otkriv i deo ostrva - preovlaivala je sve ezelena b
oja, a prema unutra njosti se isticala linija niskih, stepenastih bre uljaka, to su s
e protezali prema rumenom obzorju.
Pri spu tanju bli e tlu, mogli su da uoe usamljene estare sa drveem, i povremen
o, vonjake; meutim, najveim delom mogle su se videti lepo odr avane farme. Odmah ispo
d njih, na jugoistonoj obali ostrva, nalazila se srebrnasta pla a, od irokih travnja
ka odvojena isprekidanom linijom stenja. Povremeno bi im za oko zapala poneka us
amljena kua; meutim, niega nije bilo to bi makar izdaleka podsealo na vee ljudsko nase
lje.
Konano, ugleda e i nejasnu mre u puteva i povremeno kraj njih, ra trkana ljudsk
a stani ta; uskoro potom, u daljini, u sve em jutarnjem zraku, primeti e i neko vazdu no
vozilo. Jedino su po nainju na koji je manevrisalo bili u stanju da ga odrede ka
o vazdu no vozilo, a ne kao neku veu pticu. Bio je to, nesumnjivo, prvi znak razumn
og ivota u pokretu koji su uoili na planeti.
"Mo da je u pitanju automatizovana letilica", ree Treviz, "pod uslovom da s
u to u stanju da ostvare bez razvijenije elektronike."
"Sasvim je mogue", slo i se Blis. "Da se neki ljudski stvor nalazi za njeni
m komandama, ini mi se da nema nikakve sumnje da bi se uputio prema nama. Mora bi
ti da predstavljamo udesan prizor - letelica koja klizi nadole ne koei, bez traga o
gnja iz raketnih motora."
"Bio bi to neobian prizor za svaku planetu", primeti Treviz zami ljeno. "Su
mnjam da ima mnogo svetova iji su itelji bili u prilici da posmatraju silazak anti
gravitacione letelice... Pla a bi predstavljala veoma pogodno mesto za sletanje; a
li ako dole ima vetrova, ne bih ba voleo da nam voda preplavi brod. Ipak, spustiu
se na onu travnatu povr inu, s druge strane onog stenja."
"Najzad", primeti Pelorat, "gravitacioni brod pri spu tanju nee naneti nika
kvu tetu; mo emo biti mirni i ako je re o privatnom posedu."
Spustili su se meko, na etiri iroka postolja koja su izbacili jo tokom posl
ednje faze leta. Pod te inom broda, etiri postolja na koja nalego e naini e blaga udublj
enja na tlu.
"Bojim se da emo ipak ostaviti tragove", primeti Pelorat.
"U najmanju ruku", oglasi se Blis, i u njenom glasu bilo je neega to je zv
ualo kao neodobravanje, "klima je oigledno neujednaena... Rekla bih, ak, da je napol
ju dosta toplo."
Neka, po svemu sudei enska prilika, stajala je napolju na travi, posmatraj
ui silazak broda, ali ne odajui ni strah ni iznenaenje. Na eninom licu oitavala se sa
mo duboka zainteresovanost.
Na sebi je imala veoma malo odee, to je potvrivalo Blisinu procenu u pogled
u klime. Sandale su joj, po svemu sudei, bile od platna, a oko bedara nosila je p
regau rasko no cvetnog dezena. Ni ta joj nije pokrivalo noge; takoe, ni ta nije imala iz
nad struka.
Kosa joj je bila crna, duga i veoma sjajna, i spu tala se gotovo do samog
struka. Put joj je bila tamnosmea, a oi u obliku dva uska proreza.
Treviz pa ljivo pretra i pogledom okolinu; meutim, na vidiku nije bilo nijedn
og drugog ljudskog stvora. On sle e ramenima i zakljui: "Pa, tek je rano jutro, i o
vda nji stanovnici mora da su jo u kuama; mo da jo i spavaju. Pri svemu tome, nemam ba u
tisak da je ovaj kraj gusto naseljen."
Potom, obrativ i se Blis i Pelorat, ree: "Izii u napolje, i poku ati da porazgo
varam s onom enom, pod uslovom da uspemo da se sporazumemo. Vi ete..."
"Mislim", prekide ga Blis odlunim glasom, "da bismo i mi mogli da iziemo.
Ona ena ne izgleda pretei, a u svakom sluaju, elela bih da malo protegnem noge i nad
i em se sve eg vazduha; mo da, ak, i da pribavim ne to ovda nje hrane. elim, takoe, i da F
m ponovo oseti vrsto tle pod nogama; najzad, verujem da bi i Pel eleo da onu enu os
motri izbliza."
"Ko? Ja?" upita Pelorat, blago porumenev i. "Nipo to, Blis; ali s druge stra
ne, ja sam zvanini lingvista na e male skupine."

Treviz sle e ramenima. "U redu, poimo svi. Ipak, premda obna ena ne deluje pr
etee, nameravam da ponesem oru je sa sobom."
"Sumnjam", podbode ga Blis, "da ete doi u priliku da ga isprobate na onoj
mladoj eni."
Treviz se isceri. "Zgodna je, a?"
Treviz prvi izie iz broda, zatim Blis, ispru iv i jednu ruku da obgrli oko ra
mena Falom, koja pa ljivo sie niz stepenice. Konano, za njima izidje i Pelorat.
Tamnokosa mlada ena i dalje ih je posmatrala sa zanimanjem. Nije uinila ni
najmanji nagove taj da se povue.
"Pa, da poku amo", promrmlja Treviz.
Dr ei ruke podalje od oru ja, Treviz izgovori: "Moj pozdrav."
Mlada ena poeka trenutak-dva, kao da razmatra Trevizove rei, a onda odgovor
i: "Moj pozdrav tebi, i moj pozdrav tvojim pratiocima."
Pelorat zadovoljno uskliknu: "Divota! Govori klasinim galaktikim, i to sa
ispravnim naglaskom."
"I ja je razumem", dobaci mu Treviz, protresav i jednom rukom da bi dao do
znanja da mu razujmevanje, ipak, nije savr eno. "Nadam se da i ona mene razume."
On se ponovo obrati mladoj eni, sme ei se, kao da bi da potvrdi da su mu nam
ere prijateljske. "Dolazimo s druge strane svemira. Dolazimo sa jednog drugog sv
eta."
"Ba lepo", odgovori mlada ena svojim zvonkim sopranom. "Tvoj brod dolazi i
z Carstva?"
"Moj brod potie sa jedne daleke plante, a zove se Daleka zvezda."
Mlada ena baci pogled na slova koja behu ispisana na brodu. "To je, znai,
ono to kazuju. Ako jeste tako, i ako prvo slovo jeste D, onda, znai, ispisano je n
aopako."
Taman je Treviz hteo da se usprotivi, kad Pelorat, i dalje blistajui od z
adovoljstva, uzviknu: "U pravu je. Slovo D izokrenulo se pre, otprilike, dve hil
jade godina. Kakva izvanredna prilika za prouavanje klasinog galaktikog, i to kao iv
og jezika!"
Treviz je pa ljivo promatrao mladu enu. Nije imala vi e od sto pedeset centim
etara, i grudi su joj, premda lepo izvajane, bile male. Pa ipak, bile su to grud
i zrele ene. Bradavice na dojkama bile su krupne i tamne, mada je to moglo biti i
usled boje njene ko e.
Treviz joj se obrati: "Zovem se Golan Treviz; moj prijatelj je Janov Pel
orat; enino ime je Blis, a ovo dete je Falom."
"Da li je, znai, na toj dalekoj planeti gde ivot provodite, obiaj da mu karci
dva imena imaju? Ja sam Hiroko, ker Hiroko."
"A ime va eg oca?" odjednom se ume a Pelorat.
Na to pitanje Hiroko odgovori ravnodu nim sleganjem ramenima. "Ime njegovo
, ree mi mater, jeste Smul, ali ni od kakve to nije va nosti. Nikada ga ne upoznado
h."
"A gde su drugi?" upita Treviz. "ini se da ste jedini vi ovde, da nas poz
dravite."
"Mnogi mu karci su u lovu na ribe; mnoge ene u poljima. Ova dva poslednja d
ana praznovah, i stoga imadoh sreu da ugledam ovu udesnu stvar. Ali na narod je veo
ma radoznao, a va brod se mogao izdaleka ugledati, kako se spu ta. I drugi iz na eg r
oda ubrzo e stii."
"Ima li mnogo ljudi na ovom ostrvu?"
"Ima mnogo vi e nego dvadeset, i jo pet hiljada", odgovori Hiroko s vidljiv
im ponosom.
"A ima li i drugih ostrva?"
"Drugih ostrva, najpo tovaniji gospodine?" Oigledno je bilo da ju je pitanj
e zbunilo.
Treviz prihvati njeno pitanje kao konaan odgovor. Ovo je oigledno bilo jed
ino mesto na itavoj planeti naseljeno ljudima.
"Kako glasi ime va eg sveta?" upita on.
"Ime je Alfa, gospodine dobri. Uili su nas da mu je dolino ime Alfa Kentau
ra, ukoliko ti to neki smisao otkriva, ali mi ga zovemo samo Alfa, i, pogledaj,
zar nije to svet plemenita lika?"

"Kakav svet?" upita Treviz, tupo se zagledav i u Pelorata.

" eli da ka e - lep svet", objasni mu Pelorat.
"U pravu je", slo i se Treviz, "bar to se tie ovog mesta, i u ovom trenutku.
" On pogleda uvis, put prozranog, plavog jutarnjeg neba, sa samo ponekim pramenom
oblaka. "Danas je lep, sunan dan, Hiroko, ali sumnjam da na Alfi imate mnogo tak
vih."
Hiroko se ukruti. "Onoliko koliko po elimo, gospodine. Oblaci mogu doi kad
ki u po elimo, ali za veinu dana, na e je mi ljenje, najlep e je kad imamo sjajno nebo izna
d nas. Sumnje nema, sjajno nebo i blag vetar najbolje je po eleti za one dane kada
su ribarski unovi na sinjem moru."
"Znai, Hiroko, da va narod mo e da upravlja vremenom po elji?"
"Kad ne bismo mogli, Golane Trevize, gospodine, od ki e se nikad ne bismo
osu ili."
"Ali kako vam to polazi za rukom?"
"Ja nisam obuena za to, najpo tovaniji gospodine, i ne znam ti rei."
"A kako glasi ime ovog ostrva, na kojem vi i va narod ivite?" upita Treviz
, uhvativ i sebe kako i sam poinje da se izra ava koristei kitnjaste sklopove klasinog
galaktikog (pitajui se, usput, da li vremena sla e kako treba).
"Ime mu znai", odgovori Hiroko, "nebesko ostrvo sred beskraja morske vode
. I ka emo jo : Nova Zemlja."
Istog asa Treviz i Pelorat zgleda e se, podjednako iznenaeni i uzbueni.
76.
Nije, meutim, bilo vremena da se razgovor sa Hiroko nastavi. I drugi itelj
i ostrva ve su poeli da pristi u. Na desetine njih. Mora da su to oni, pomisli Trevi
z, koji nisu bili ni na moru ni na poljima; oni koji su se zatekli u blizini. Ma
hom su pristizali pe ice, mada su se mogla nazreti i dva vozila - prilino stara i d
osta nezgrapna.
Oevidno, ovo je bila zajednica na dosta niskom tehnolo kom stupnju; pa ipak
, bili su stanju da preureuju klimu prema vlastitoj volji.
Dobro je poznata injenica da tehnologija nije, neminovno, ne to jedinstveno
; da manjak u napretku u jednom smislu nije, neminovno, onemoguavao znatan napred
ak u drugim pravcima. Meutim, sasavim je sigurno da je ovaj primer neujednaenog ra
zvoja predstavljao ne to neuobiajeno.
Od onih koji su se u meuvremenu okupili i posmatrali brod, najmanje polov
inu su inili stariji mu karci i ene; bilo je tu i troje ili etvoro dece. Meu ostalima,
preovladavale su ene. Niko od njih nije ispoljavao ni najmanji znak nesigurnosti
ili straha.
Treviz se tihim glasom obrati Blis. "Da li pomalo petljate po njima? Izg
ledaju mi nekako - spokojni."
"Ni ne poku avam", odvrati Blis. "Nikada ne petljam po umovima, osim ako n
a to nisam prisiljena. Sada se samo brinem o Falom."
Za sve one koji su imali prilike da se susretnu sa radoznalcima, uobiajen
im na svakom svetu irom Galaksije, prido lice su predstavljale tek malenu skupinu;
za Falom, kojoj je trebalo vremena da se navikne na troje odraslih na Dalekoj zv
ezdi, oni su predstavljali ogromnu gomilu. Dete je disalo ubrzano i nekako plitk
o, napola zatvoriv i oi. Gotovo se inilo kao da se nalazi u stanju oka.
Blis ju je blago i ritmino tap ala po ramenu, ispu tajui istovremeno smirujue z
vuke. Treviz je bio siguran da je sve to pratila i tananom obradom detinjeg mo dan
og tkiva.
Falom odjednom duboko udahnu vazduh, gotovo se zagrcnuv i, i strese se, ka
o da joj je telom pro la jeza. Zatim podi e glavu i zagleda se u prisutne pogledom k
oji je bio gotovo uravnote an; asak potom, zagnjuri lice meu Blisine grudi.
Blis je ostavi da miruje u tom polo aju, dok je i dalje, obgrliv i dete oko
ramena, nastavljala da je povremeno stiska, kao da nastoji da je, stalno iznova,
uverava u svoju za titniku prisutnost.
Pelorat je, po svemu sudei, i dalje bio obuzet oseanjem zadivljenosti, dok
mu je pogled etao od jednog Alfanca do drugog. "Golane" ree on najzad, "vidi li ko
liko se meusobno razlikuju?"
Treviz je to ve i sam zapazio. Put im je bila razliitih, zagasitih nijansi

, kao i kosa - osim jedne ene plamenorie kose, plavih oiju i tela pro aranog pegama.
najmanje tri, po svemu sudei odrasle osobe, bile su niska stasa kao i Hiroko, dok
su jedna ili dve nadvisivale i samog Treviza. Izvestan broj prisutnih, oba pola
, imao je oi kao i Hiroko, i Treviz se priseti da je slu ao - nikada sam nije bio t
amo - da su takve oi bile karakteristine za stanovnike prenakrcanih trgovakih sveto
va u sektoru Fili.
Niko od Alfanaca nije imao ni ta iznad pojasa, i inilo se da sve ene imaju m
ale grudi. Koliko je bio u stanju da vidi, bar kada su ene bile u pitanju, to got
ovo da je bila jedina telesna karakteristika po kojoj su meusobno bile sline.
"Gospoice Hiroko", iznenada se oglasi Blis, "moje dete nije se jo naviklo
na putovanja svemirom, i ovog asa je suoeno sa mnogo vi e novih stvari no to je u sta
nju da bez pote koa prihvati. Da li biste mu dozvolili da sedne, i da li bi bilo mo
gue da mu ponudite malo jela i pia?"
Hiroko se u nedoumici zagleda u Blis, i Pelorat joj priskoi u pomo, ponovi
v i sve to je Blis rekla, ali probranim, kitnjastim frazama karakteristinim za nain i
zra avanja u srednjem razdoblju Carstva.
Hiroko u magnovenju prinese ruku ustima, i ljupko se spusti na kolena. "
Beskrajno vas molim za opro taj, najpo tovanija gospo", ree ona. "Sasvim sam smela s
uma potrebe detinje, kao i tvoje. Velika neobinost ovog dogaaja svu me je pomela.
Da li bi ti - da li biste svi vi - voljni bili da, kao namernici i gosti, svrati
te u trepezariju na jutarnji obrok? I mo emo li vam se pridru iti, da odigramo ulogu
domaina?"
"Veoma ste ljubazni", odvrati Blis. Govorila je sporo i rei izgovarala pa l
jivo, nadajui se da e im tako omoguiti da je dobro razumeju. "Ali mo da bi ipak bilo
bolje ukoliko nam samo vi budete domaica, detinjeg spokojstva radi, budui da nije
navikla da se nalazi u dru tvu mno tva ljudi."
Hiroko ustade. "Bie kako si izvolela rei, gospo."
Ona ih, lako i ljupko hodajui, povede preko travnjaka. Ostali Alfanci prio e
im jo bli e; inilo se da ih posebno zanima odea do ljaka. Treviz skide svoj letnji kap
uti, i ponudi ga mu karcu koji je koraao pored njega i prstom upitno pokazivao na ov
aj deo Trevizove odee.
"Evo", ree Treviz, "pogledaj ga, ali mi ga vrati." A onda se obrati Horok
o. "Postarajte se, molim vas, gospoice Hiroko, da ga dobijem natrag."
"Nemojte sumnjati ni za tren, najpo tovaniji gospodine, bie vam povraen." Sv
oje rei ona proprati ozbiljim klimanjem glave.
Treviz joj se nasme i i krenu dalje. Ionako se bez kaputia oseao ugodnije na
blagom, sve em povetarcu.
Za sada, nije mu po lo za rukom da otkrije ikakav znak da neko od ljudi ok
o njega nosi oru je; ne manje zanimljivo mu je bilo to niko, kako se inilo, nije isp
oljavao ni uznemirenost ni strah zbog injenice da ga je on nosio. ak kao da ih oru j
e uop te nije zanimalo. Mogue je, dakako, da je razlog tome bio to jo nikad nisu ugle
dali ni ta poput Trevizovog oru ja; sudei po onome to je Treviz do ovog asa uspeo da vi
di, Alfa je sasvim lako mogla biti svet koji nije poznavao nasilje.
Jedna od ena, po uriv i napred da bi pretekla Blis, okrenu se u jednom trenut
ku i zagledav i se pomno u njenu bluzu, upita: "Ima li ti grudi, najpo tovanija gospo
?"
I kao da ne be e u stanju da se obuzda i saeka odgovor, ispru i ruku i lako d
otae Blisina prsa.
Blis joj se nasme i i odgovori: "Kao to be e u stanju da i sam ustanovi - imam
. Mo da mi nisu tako divotno izvajane, kao tvoje; ali nisam to uzela kao razlog da
ih krijem. Na mom svetu, zna , obiaj nije da ene otkrivaju grudi."
Tek malice okrenuv i glavu, ona se apatom obrati Peloratu, koji je koraao pok
raj nje: "Kako ti se dopada moj klasini galaktiki?"
"Odlino se snalazi , draga", odvrati Pelorat.
Trpezariju je inila povea prostorija, sa dugim stolovima za koje su, sa sv
ake strane, bile privr ene dugake klupe. Bilo je oevidno da Alfanci obeduju kao u neko
j vrsti komune.
Treviz oseti kako ga pee savest. Blisina molba da budu ostavljeni nasamo
uinila je da itavu trpezariju zauzmu samo njih petoro, prinudiv i Alfance da ostanu
napolju. Izvestan broj, ipak, zauze polo aj na pristojnoj udaljenosti od prozora -

koji su predstavljali tek rupe u zidu bez stakla - po svoj prilici da bi mogli
posmatrati strance dok jedu.
I protiv svoje volje, Treviz pomisli ta bi bilo kada bi padala ki a. Razume
se, ki a je padala samo kada je za njom bilo potrebe, blaga i laka, i ak je ni vet
ri ne bi uznemirio dok ne napada dovoljno. Pri svemu tome, pomisli Treviz dalje,
ki a je padala samo u oznaeno vreme, i Alfanci su uvek bili spremni da je doekaju.
Prozor prema kome je bio okrenut gledao je daleko prema moru, i tamo dal
eko na obzorju, Trevizu se uini da vidi mehurove oblaka nalik na one koji su goto
vo svuda prekrivali nebo, osim ovde, u ovom malom Raju.
Bilo je, oigledno, i nekih prednosti u kontrolisanoj klimi.
Konano, poslu ila ih je neka mlada devojka, koja je sve vreme hodala na prs
tima. Nije im bilo postavljeno pitanje ta ele; jednostavno, poslu ili su ih. Pred sv
akim se na la mala a a mleka, ne to vea ispunjena sokom od gro a, i najzad, jedna jo vea
a sve e vode. Obed se sastojao od omleta od dva povea jajeta, pored koga se nalazil
o nekoliko kri ki belog sira. Pred svakim se, takoe, nalaziomjo jedan vei tanjir sa p
r enom ribom i peenim krompiriima poslu enim na sve im, zelenim listovima salate.
Blis je prenera eno posmatrala svu tu koliinu hrane pred sobom, oevidno u ne
doumici odakle da pone. Falom, meutim, nisu morile takve brige. Ona najpre edno isp
i sok od gro a koji joj je oito prijao, a zatim se baci na ribu i kompirie. Bila je s
premna da se, u tu svrhu, poslu i prstima, ali je Blis zadr a i dodade joj jednu ka ik
u koja je na suprotnom kraju bila za iljena, tako da se mogla koristiti kao vilju ka
.
Pelorat sme kom dade izraza svom zadovoljstvu, i istog asa lati se omleta.
Treviz, rekav i najpre: "A sada da se podsetimo ukusa pravih jaja", pohita da sled
i prijateljev primer.
Hiroko, zaboraviv i na svoj doruak, oarano posmatrajui s kolikim su se apetit
om njeni gosti bacili na jelo (ak je i Blis poela da jede s oiglednim u ivanjem), kon
ano ih upita: "Je li ukusno?"
"Odlino je", odvrati Treviz pomalo prigu enim glasom. "Ovo ostrvo, po svemu
sudei, ima hrane u izobilju... Ili ste nas obilnije poslu ili, iz puke utivosti?"
Hiroko ga je slu ala netremice ga posmatrajui; inilo se da je uspela da se r
azabere u Trevizovim reima, jer odmah odgovori: "Ne, ne, najpo tovaniji gospodine.
Na a zemlja je preobilna, a na e more jo i vi e od zemlje. Na e patke daju nam jaja, a na e
koze i mleko i sir. A izobilni su i plodovi na e zemlje. Preko svega toga, na e mor
e ima bezbroj ribljih vrsta, u neizmernim koliinama. itavo Carstvo moglo bi da gut
a hranu za na im stolom, i da ne potro i ribe iz na eg mora."
Treviz se nasme i u sebi. Oigledno, mlada Alfanka nije imala ni najmanju pr
edstavu o stvarnoj ogromnosti Galaksije.
"Hiroko", obrati joj se on, "rekoste maloas da ovo svoje ostrvo nazivate
Novom Zemljom. Znate li, mo da, gde bi se mogla nalaziti Stara Zemlja?"
Ona ga zbunjeno pogleda. "Stara Zemlja, ka e ? Beskrajno molim za opro taj, na
jpo tovaniji gospodine. Ne razabiram znaenje tvojih rei."
"Pre nego to je nastala Nova Zemlja", objasni joj Treviz, "va narod mora d
a je iveo negde drugde. To 'drugde', to 'negde drugde' odakle ste do li, zna li gde
se nalazi?"
"O tome mi du a ne zna ni ta, najpo tovaniji gospodine", odgovori ona, jo vi e zb
unjena. "Ova zemlja be e moja itavog mog veka, i moje matere i matere moje matere p
re toga; i ne sumnjam nimalo, matere matere moje matere, i njene matere. O nekoj
drugoj zemlji, du a mi ne zna ni ta."
"Ali", nastavi Treviz, nastojei da u svoje rei unese to vi e topline, "vi ovu
zemlju nazivate Novom Zemljom. Zbog ega je tako zovete?"
"Zato to, najpo tovaniji gospodine", odvrati ona sa isto toliko topline, "t
o be e ime koje joj je dato, i kojim e je svi nazivati sve dok um enin ne nalo i supro
tno."
"Ali ovo je Nova Zemlja, i sledstveno tome, dolazi posle. Mora, dakle, p
ostojati i Stara Zemlja, koja joj je prethodila, i po kojoj je i Nova Zemlja dob
ila ime. Svakog jutra, evo, svie novi dan, to znai da je pre toga morao postojati s
tari dan. Zar ne uviate da mora biti tako?"
"Ne, najpo tovaniji gospodine. Ja samo znam kako se ova zemlja zove. Du a mi
ne zna ni za ta drugo, i ne mogu da pratim tvoje rei koje mi veoma zvue kao ono to

ovde nazivamo 'cepanjem dlake naetvoro'. Bez ikakve uvrede, najpo tovaniji gospodin
e."
I Treviz odmahnu glavom priznav i da je pobeen.
77.
Treviz se na e prema Peloratu i apatom mu se obrati: "Kuda god da poemo, ta g
od da uinimo - ostajemo bez ikakvih obave tenja."
"Budui da znamo gde se Zemlja nalazi, zar je to va no?" odvrati Pelorat jed
va pokreui usne.
" eleo bih da saznam ne to o njoj."
"Vidi i sam da je vrlo mlada - te ko da bi se mogla smatrati skladi tem podat
aka."
Treviz se za trenutak zamisli, a onda klimnu u znak potvrde. "U pravu si
, Janove."
Okrenuv i se, potom, prema Hiroko, on je upita: "Gospoice Hiroko, jo nas nis
te pitali zbog ega smo do li ovamo, na va svet?"
Hiroko obori oi i odgovori: "To, najpo tovaniji gospodine, sve dok vas obed
ne okrepi, ne bi bilo utivo sa moje strane."
"Ali kako smo zavr ili s obedom, ili smo, bar, pri kraju, i kako smo istov
remeno malo predahnuli, rei u vam zbog ega smo ovde. Moj prijatelj, dr Pelorat, naun
ik je na na em svetu, veoma uman ovek. On je mitolog. Da li vam je poznato ta to znai
?"
"Ne, najpo tovaniji gospodine, nije mi poznato."
"On prouava drevne prie, u obliku u kome jo ive na razliitim svetovima. Te dr
evne prie zovu se mitovi i predanja, i dr Pelorat se za njih veoma zanima. Da li
ovde, na Novoj Zemlji, postoje ljudi koji poznaju drevne prie ovog sveta?"
Hirokino elo pro ara e bore, dok se upinjala da razmisli o Trevizovom pitanju
. "To nisu stvari kojima sam ja vina", odgovori ona napokon. "Meutim, imamo ovde j
ednu starinu koji je zaljubljen u razgovore o predavnim vremenima. Kako je on do
tih stvari do ao ja vam ne bih umela rei; ali moje mi misli kazuju da je on svoja
znanja uzeo iz vazduha, ili ih je uo od drugih koji nisu mirovali na jednom mestu
. Mo da na a starina ima ne to to bi tvoj pratilac voleo da uje; ali ja ipak ne elim da v
as pogre no upuujem. Moja mi pamet kazuje", i ona se obazre levo i desno, kao da ne
eli da je neko uje, "da je taj ovek samo staro torokalo, mada su mnogi ovde voljni
da slu aju njegov zbor."
Treviz klimnu glavom. "Takvo torokalo je upravo ono to nam treba. Da li b
i bilo mogue da mog prijatelja odvedete do tog starca, i..."
"Ime kojim sebe zove je Monoli."
"Dakle, do Manolija. Mislite li da bi bio spreman da porazgovara sa moji
m prijateljem?"
"On? Spreman da porazgovara?" odvrati Hiroko prezrivo. "Mora , radije, pit
ati da li je spreman da ikad prestane sa svojim zborom. On je samo ovek, i prema
tome, ukoliko bi mu dozvola bila data, govorio bi danima i noima, bez prestanka.
Bez ikakve uvrede, najpo tovaniji gospodine."
"Bez ikakve uvrede, Hiroko. Da li vam ne bi smetalo da sada odvedete mog
prijatelja do Monolija?"
"To mo e svako uiniti, bilo kada. Starina je uvek kod kue, i prosto ezne za s
vaki sve im uvetom."
"A mo da bi", upita Treviz, "neka starija ena bila voljna da doe i posedi sa
gospoom Blis. Ona mora da se stara o ovom detetu i nije u mogunosti da se mnogo k
ree unaokolo. inilo bi joj zadovoljstvo da ima dru tvo, jer ene su, kao to i sami znat
e, uvek spremne za..."
"Torokanje", prekide ga Hiroko, sa veselim prizvukom u glasu. "Da, mu karc
i to uvek govore, mada su oni, kao to sam primetila, mnogo vei brbljivci. Priekajte
samo da se vrate iz ribarenja, i videete kako se jedan s drugim nadmeu u priama o
svojim ulovima. Niko im, dabome, ni ta nee rei, niti dati imalo vere onome to zbore,
ali ipak, to ih nee nimalo omesti. Ali evo, i ja toroem... Pozvau jednu prijateljic
u moje majke, koju sada mogu da vidim kroz prozor, i zamoliu je da ostane sa gosp
oom Blis i detetom, ali pre toga ona e odvesti tvog prijatelja, najpo tovanijeg dokt
ora, do staroste Monolije. Ukoliko tvoj prijatelj bude toliko udno slu ao koliko e M

onoli udno govoriti, verujem da ih ni ta, dok su ivi, nee rastaviti... A sada, dozvol
javate li mi da se za trenutak udaljim?"
Po to ih Hiroko napusti, Treviz se okrete prema Peloratu i ree: "uj, izvuci
od matorog to god vi e bude mogao, a i vi, Blis, nastojte da to vi e saznate od one ene.
Sve to se tie Zemlje dobrodo lo nam je."
"A vi?" upita Blis. " ta vi nameravate?"
"Ja u ostati sa Hiroko, i nastojati da pronaem jo neki izvor obave tenja."
Blis se nasmeja. "Pa naravno. Pel e biti sa tim starcem, a ja sa onom sta
rom enom. Vi ete, meutim, primorati sebe da ostanete sa ovom privlanom, poluobna enom
devojkom. ini se da je to sasvim razumna podela zadu enja."
"Kako stvari stoje, to jeste razumna podela zadu enja."
"Pretpostavljam, ipak, da tu razumnu podelu zadu enja ne smatrate pomalo i
znuenom?"
"Ne, ne smatram. A i zbog ega bih?"
"Tako je. Zbog ega biste?"
Hiroko se vrati, i ponovo sede kraj njih. "Sve je sreeno. Najpo tovanijeg d
r Pelorata odve e do Monolija; i najpo tovanija gospoa Blis, zajedno sa detetom, dobie
dru tvo. Da li bi mi, onda, najpo tovaniji gospodine Trevize, podario svoju ljubazno
st i omoguio da nastavim razgovor s tobom, ukoliko eli i o toj Staroj Zemlji o kojo
j sve vreme..."
"Toroem?" prekide je Treviz.
"Ne", odvrati Hiroko, nasmejav i se. "Ali lepo si se po alio sa mnom. U toj
stvari, sve do ovog asa, nisam ispoljila ni ta drugo osim neutivosti. Peem se da to p
opravim."
Treviz se okrenu prema Peloratu. "Peem se?"
"Gorim", objasni Pelorat uviavno.
"Gospoice Hiroko", ree Treviz, "nisam uoio nikakvu neutivost s va e strane. Al
i ukoliko e to doprineti da vam se raspolo enje popravi, veoma u rado razgovarati sa
vama."
"Ljubazne rei. Zahvaljujem ti", odvrati Hiroko i ustade.
I Treviz se podi e. "Blis", napomenu on, "uinite sve da Janov bude bezbedan
."
"Prepustite to meni. to se, pak, vas tie, vi imate svoje..." Ona klimnu gl
avom prema Trevizovom oru ju.
"Sumnjam da e mi ovde biti potrebno", odvrati Treviz sa nelagodno u.
On poe za Hiroko, i oboje izio e iz trepezarije. Sunce je dobrano odskoilo, i
napolju je bilo jo toplije. U vazduhu se, kao i uvek, mogao razabrati karakteris
tian miris tue planete. Treviz se priseti da je na Komporelenu bio jedva raspoznat
ljiv, da je na Aurori pomalo odisao na ustajalost, a da je na Solariji bio uprav
o oaravajui (na Melpomeniji bili su u svemirskoj odei, i sve to su mogli osetiti bio
je miris njihovih vlastitih tela). U svakom sluaju, posle nekoliko asova miris se
vi e nije oseao, budui da su nosni nervi postali ve njime sasvim zasieni.
Ovde, na Alfi, miris je imao prijatnu aromu sve e trave to buja pod dobroini
teljskom toplotom sunca, i Treviz se oseti pomalo nelagodno, svestan da e uskoro,
i ovde, miris postati neraspoznatljiv.
Pribli avali su se nekom omanjem zdanju nainjenom, po svemu sudei, od bledor
u iaste buke.
"Ovo je", ree Hiroko, "moj dom. Nekada je pripadao mlaoj sestri moje mater
e."
Ona ue u kuu, dav i Trevizu znak da poe za njom. Vrata su bila otvorena, ili
bolje reeno - kao to Treviz primeti prolazei kroz njih - nikakvih vrata nije ni bil
o.
" ta radite kada pone ki a?" upita Treviz.
"Pripremimo se. Dva dana, od ovog asa, ki a e pasti, i padae tri sata u cik z
ore, kada je najsve ije i kada je najpogodnije da se zemlja obdari vodom. Ni ta drug
o tada nee biti potrebno, osim da samo ovaj zastor, istovremeno i neproziran i ne
promoiv, navuem preko vrata."
I ona navue zastor. inilo se da je nainjen od neke vrste nepoderivog platna
.
"Neka ostane ovako", dodade ona. "Svima e biti znano da sam u kui, ali da

nisam na raspolaganju; bilo zbog toga to spavam, bilo zbog toga to me va ni poslovi i
ne zauzetom."
"Ipak, taj zastor nije ba neka velika prepreka."
"Kako da nije? Zar ne vidi da je ulaz pokriven?"
"Ali bilo ko bi mogao zastor pomai u stranu."
"Ne obazirui se na elje stanara?" upita Hiroko prenera eno. "Zar se takve st
vari ine na tvom svetu? To samo varvarima prilii."
Treviz se isceri. "Samo sam pitao."
Ona ga povede u drugu od dve sobe, i ponudi ga da sedne u jednu udobnu n
aslonjau, to on i uini. Bilo je neeg pomalo neprijatnog u tom sobiku: mo da stoga to je
bio malen i gotovo prazan. itava kua, uostalom, kao da je bila sagraena samo s jedn
im ciljem: da se ovek za trenutak povue u samou i predahne. Prozori su takoe bili ma
leni, i postavljeni vi e prema tavanici, ali su du zidova, bri ljivo rasporeene, staja
le uglaane trake nalik na ogledala, rasipajui svetlost po celoj prostoriji. Na pod
u je bilo vi e proreza, kroz koje je strujao prijatan, sve vazduh. Budui da nije pri
metio nikakav nagove taj ve takog osvetljenja, Treviz se upita nisu li Alfanci bili p
rinueni da odlaze na poinak sa zalaskom, i da ustaju sa izlaskom sunca.
Upravo se spremao da se o tome raspita kod Hiroko, kada ga mlada ena pred
uhitri pitanjem: "Da li je gospoa Blis tvoja saputnica?"
Treviz, oprezno, odgovori pitanjem: "Da li time mislite - da smo par u s
eksualnom smislu?"
Hiroko porumene. "Molim te, neka te vode obziri i neka nam razgovor bude
pristojan... Da, mislila sam na u ivanje nasamo."
"Ne, ona je saputnica mog uenog prijatelja."
"Ali ti si mlai, i plemenitija lika."
"Pa, hvala vam na lepom mi ljenju - ali moram rei da ga Blis ne deli. Mnogo
vi e nego ja, njoj se dopada dr Pelorat."
"Iznenauje me to, veoma. I nije spreman da je deli?"
"Nisam ga to nikada pitao, ali sam siguran da nije. Meutim, ni ja to od n
jega ne bih tra io."
Hiroko s razumevanjem klimnu. "Shvatam. U pitanju je njena zadnjica."
"Njena zadnjica?"
"Zna . Ovo." I ona se pljesnu po svojim bokovima.
"Ah, to! Shvatam, sada. Tako je, Blis zaista ima rasko na bedra." On naini
vijugav pokret obema rukama, nagove tavajui skladne enske oblike, i namignu. Hiroko
se nasmeja.
"Naravno, pri svemu tome, najvei broj mu karaca u iva, upravo, u takvim rasko n
im bedrima", dodade on.
"Te ko mi je da u to poverujem. Takva potreba - potreba za mnogo vi e onoga t
o je isto tako prijatno u umerenim koliinama - nalik mi je na neku vrstu pro drljiv
osti. Da li bih ti se jo vi e dopadala kada bi mi dojke bile velike i kada bi se pr
aakale, i bradavice bile okrenute nadole? Videla sam, vaistinu, i takve, ali ne i
mu karce koji bi im hrlili u susret. Jadne ene, tako unaka ene, zaista moraju da skr
ivaju svoju udovi nost - kao to to i gospoa Blis ini."
"Prevelike grudi ni mene naroito ne privlae, ali siguran sam da Blis svoje
grudi ne pokriva zbog njihovog nesavr enstva."
"Ti, znai, nema ni ta protiv mojih telesnih oblika?"
"Bio bih zaista lud kada bih imao. Veoma si lepa." Treviz, konano, prihva
ti da se mladoj eni obrati na ti.
"A kakav u itak mo e sebi priu titi, na tom tvom brodu, dok plovi ; od jednog sve
ta do drugog - jer koliko shvatam, gospoa Blis ti ga uskrauje?"
"Nikakav, Hiroko. I tu se ni ta ne mo e. Povremeno, zaista, mislim na u itke,
i to u meni izaziva nelagodu; meutim, mi koji putujemo svemirom dobro znamo da po
stoje trenuci koje moramo pre iveti i bez u itaka. Ali zato ih nadoknaujemo u drugim
prilikama."
"Kada si ve spomenuo nelagodu - ta ini da je od sebe otkloni ?"
"U stvari, upravo se ovog asa oseam veoma nelagodno; bolje reeno, otkako si
zapoela razgovor o tome. Pri svemu tome, rekao bih da ba ne bi bilo odve utivo ukol
iko bih poku ao da ti objasnim na koji bi nain moja nelagoda mogla biti otklonjena.
"

"A da li bi, po tvojim mislima, bilo neutivo ukoliko bih ja to uinila?"

"To u celosti zavisi od prirode onoga to bi predlo ila."
"Ja predla em da ti i ja delimo u itak."
"Da li si me, Hiroko, ovamo dovela samo zato da bismo mogli deliti u itak?
"
Hiroko odvrati, zadovoljno se osmehujui. "Jesam. To je bila moja du nost do
maice, ali isto tako, i moja vrua elja."
"Pa, u tom sluaju, priznajem da je to i moja elja. Veoma bih eleo da delim
sa tobom. Hiroko. Prosto... peem se pri pomisli na u itak!"
MUZIKO VEE
78.
Ruak je bio poslu en u istoj prostoriji u kojoj su i dorukovali. Ovog puta t
rpezarija je bila puna Alfanaca, i meu njima su, doekani dobrodo licom, sedeli Trevi
z i Pelorat. Blis i Falom jeli su odvojeno, manje ili vi e nasamo, u jednom pokraj
nom sobiku.
Pred njima je bilo nekoliko vrsta riba, zajedno sa orbom u kojoj su se na
lazili rezanci, po svemu sudei, od kuvane jaretine. Vekne hleba stajale su na sto
lu, dopola iseene u kri ke; pokraj njih d em i buter. Tu je bila i neka porozna salat
a velikih listova, ali je upadljiv bio nedostatak bilo kakve poslastice; voni sok
ovi etali su unaokolo u naizgled neiscrpnim vrevima. POsle onako obilnog doruka i T
reviz i Pelorat bili su prinueni da uzmu tek po koji zalogaj, ali svi drugi, kako
se inilo, jeli su s u ivanjem.
"Kako im samo uspeva da se ne ugoje?" upita se Pelorat tihim glasom.
Treviz sle e ramenima. "Najverovatnije, zahvaljujui fizikim radovima."
Bila je to, po svemu sudei, dru tvena zajednica u kojoj se nije prevelika p
a nja obraala ambijentu u kojem se jelo. Za stolom je vladao pravi mete - vikalo se,
smejalo, i udaralo po stolu debelim, oigledno nesalomivim peharima. ene su bile i
sto toliko bune kao i mu karci, mada su im glasovi bili kre taviji.
Pelorat se trzao, ali Treviz, koji sada (privremeno, bar) nije oseao ni ta
od one nelagode o kojoj je govorio Hiroko, istovremeno je delovao i opu teno i veo
ma raspolo eno.
"U stvari", zapoe on, " ivot ovde ima i svoje dobre strane. ini se da itelji
ostrva u ivaju u ivotu i da ih ne more nikakve brige. Klimu su prilagodili svojim p
otrebama, a i hrane imaju u izobilju. Za njih je ovo 'zlatno doba', koje se, jed
nostavno, prote e u beskraj."
Gotovo je morao da vie da bi ga Pelorat mogao uti, i ovaj, takoe viui, odvrat
i: "Tako je buno ovde."
"Navikli su na to."
"Ne shvatam kako uspevaju da razumeju jedni druge, u itavom ovom mete u."
Dvojica prijatelja jedva da su uspevala da se razaberu u razgovoru koji
se vodio za stolom. Tuinski izgovor, arhaina gramatika i redosled rei i alfanskom j
eziku - sve je to inilo da se, pri povi enom razgovoru, ama ba ni ta nije moglo razume
ti. Za Treviza i Pelorata bilo je to kao da su oslu kivali zvuke to su dopirali iz
nekog zoolo kog vrta obuzetog panikom.
Tek posle obeda pridru i e se Blis u jednom omanjem stani tu, za koje Treviz o
dmah ustanovi da se tek u ponekoj pojedinosti razlikovalo od Hirokine kue; zdanje
im je dodeljeno da im poslu i kao privremeno prebivali te. Falom se nalazila u drug
oj sobi, prema Blisinom tvrenju beskrajno zadovoljna to je mogla biti sama, sprema
jui se da malo odspava.
Pelorat pogleda vrata-otvor u zidu i primeti, oigledno u nedoumici: "Ovde
kao da veoma malo dr e do potrebe za samoom. Kako da slobodno razgovaramo?"
"Budi siguran", objasni mu Treviz, "da onog asa kada navuemo zastor na vra
ta niko vi e nee ni poku ati da nas uznemiri. Sva sila ovda nje dru tvene konvencije ini z
astor, praktino, nepovredivim."
Pelorat uputi brz pogled prema visokim, otvorenim prozorima. "Mogu nas p
rislu kivati."
"Nema potrebe da viemo, a ni Alfanci nee prislu kivati. ak i kada su nas, sto
jei napolju, posmatrali za vreme doruka, nastojali su da ostanu na pristojnoj udal

jenosti."
Blis se nasme i. "Toliko ste mnogo nauili o afanskim obiajima, za ono malo v
remena to ste proveli nasamo sa onom ljupkom, malom Hiroko, i tako ste odjednom p
ostali puni poverenja u njihovu obzirnost. ta se to dogodilo?"
"Ukoliko ste", odvrati Treviz, "uoili da se u mojim mo danim vijugama ne to p
romenilo, i to nabolje, i ukoliko ste u stanju da dokonate razlog tome, jedino to
od vas mogu da zatra im jeste da mi mozak ostavite na miru."
"Savr eno vam je dobro poznato da Gea, ni pod kakvim okolnostima - osim ak
o vam je ivot ugro en - nee ni dotai va um, a poznato vam je i zbog ega. Pa ipak, ja ni
sam, u mentalnom smislu, slepa: mogu da osetim ta se dogaa i na kilometar odavde.
Je li to va uobiajeni, neodoljivi poriv, koji u vama bude svemirska putovanja, moj
erotomanski prijatelju?"
"Erotomanski? Ma nameojte, Blis. Samo dva puta, tokom itavog putovanja. S
amo dva puta!"
"Ali bili smo samo na dva mesta na kojima ste bili u prilici da se sretn
ete sa primercima enskog roda. Dva puta - u samo dve prilike. A i na jednom i na
drugom posle samo nekoliko asova boravka."
"Savr eno vam je jasno da na Komporelenu nisam imao izbora."
" to se toga tie, u pravu ste. Veoma se dobro seam kako je izgledala." Blis
prsnu u nezadr iv smeh. A onda dodade: "Ipak, te ko mi je da poverujem da ste nemono
pali u Hirokin vrst zagrljaj, ili da se va e telo povilo pred njenom neodoljivom vo
ljom."
"Razume se da to nije bio sluaj. Uinio sam to od svoje volje. Pa ipak, mor
am rei da se to dogodilo na njen predlog."
Sa blagim prizvukom zavisti u glasu, Pelorat upita: "Golane, da li ti se
to uvek de ava?"
"Kako bi drukije i moglo biti, Pele?" prihvati Blis. " ene mu uvek, bespomon
o, padaju u naruje."
"Voleo bih da je tako", odvrati Treviz, "ali nije. I zadovoljan sam to ni
je - jer, u ivotu ima i drugih stvari kojima bih eleo da se bavim. Bez obzira na s
ve to, u ovom sluaju sam, zaista, bio neodoljiv. Na kraju krajeva, bili smo prvi
ljudi s nekog drugog sveta koje je Hiroko ugledala - u stvari, mo da je to sluaj i
sa svim iteljima Alfe. Na osnovu onoga to je tu i tamo rekla - znate, usputna opa an
ja - zakljuio sam da je ak zapravo gajila uzbudljivu predstavu o meni; naime, da b
ih se mogao razlikovati od Alfanaca, bilo u pogledu anatomije, bilo u pogledu lj
ubavne tehnike. Jadanica. Bojim se da se razoarala."
"Ah!" primeti Blis. "A vi?"
"Nisam", odvrati Treviz. "Meutim, boravio sam na veem broju svetova i imao
svakojaka iskustva, i ono to sam ustanovio jeste da su ljudi uvek ljudi, i da je
seks uvek seks - gde god da se uputite. Ukoliko, uop te, postoje neke razlike, on
e su po pravilu i beznaajne i neprijatne. Na kakve sve miomirise nisam svojevreme
no nailazio! Seam se neke mlade ene kojoj, jednostavno, nije i lo ukoliko se nije ula
neka gromoglasna muzika, i to muzika koja se sastojala od beznade no kre tavih tono
va. I tako, kada bi pustila tu muziku, meni vi e nije i lo. Uveravam vas, pravo je u i
vanje ukoliko sve tee na - miran, starovremenski nain."
"Kada smo ve kod muzike", priseti se Blis, "posle veere pozvani smo na jed
no muziko vee. Po svemu sudei, vrlo sveana priredba: nama u ast. Koliko sam uspela da
shvatim, Alfanci su izgleda veoma ponosni na svoju muziku."
"To to su na nju ponosni", iskrevelji se Treviz, "nipo to ne mora znaiti da e
im muzika biti milozvuna za na e u i."
"Bolje bi bilo da me saslu ate", prekori ga Blis. "Koliko sam uspela da sh
vatim, njihov ponos proistie iz injenice da su u stanju da znalaki sviraju na stari
m instrumentima. Veoma starim instrumentima. Mogue je da doemo u priliku da i na o
vaj nain prikupimo neka obave tenja o Zemlji."
Treviz podi e obrve. "Zanimljiva pomisao. Ali to me je podsetilo na mogunos
t da ste oboje, i vi Blis, i ti Pelorate, ve do li do nekih obave tenja. Janove, da l
i si se sreo s onim Monolijem, o kojem nam je Hiroko govorila?"
"Jesam, kako da ne", odgovori Pelorat. "Proveo sam s njim tri sata, i mo
gu vam rei da Hiroko nije nimalo preterivala. Bio je to, s njegove strane, u prav
om smislu rei monolog, i kada sam mu napomenuo da moram da poem na ruak okaio se o m

ene i nije hteo da me pusti sve dok mu nisam obeao da u, kada god uzmognem, svraati
do njega, da mi jo
to ta ispria."
"A da li ti je rekao i ta zanimljivo?"
"Pa, znate, i on je - kao i svi drugi - sve vreme tvrdio da je Zemlja do
te mere zagaena radioaktivno u, da niko iv ne mo e na njoj opstati; ka e, ak, da su prec
Alfanaca bili poslednji koji su je napustili, i da bi i oni, da to nisu uinili,
izumrli kao i drugi... I, Trevize, bio je toliko nedvomislen u tom svom tvrenju,
da jednostavno nisam mogao da mu ne poverujem. Sada sam ubeen da Zemlja jeste mrt
av svet, i da e se ispostaviti da je itava va a potraga ipak bila beskorisna."
79.
Treviz se dublje zavali u naslonjau, zagledav i se u Pelorata, koji je sede
o na uskom poljskom krevetu. Blis, ustav i sa svog mesta, sedela je pokraj Pelorat
a, gledala je as jednog, as drugog.
Konano, Treviz prozbori: "Prepusti meni, Janove, da procenim da li nam je
potraga bila beskorisna ili ne. Reci mi, radije, ta ti je taj govorljivi stari isp
riao - ukratko, razume se."
"Dok je Monoli govorio, pravio sam bele ke", zapoe Pelorat. "To je doprinel
o da bolje odigram ulogu naunika, ali u stvari, nema nikakve potrebe da se na nji
h oslanjam. Govor mu je bio izrazito nepovezan; bilo ta da je rekao, podsetilo bi
ga na jo ne to. Budui da sam itav svoj ivot proveo u nastojanjima da prikupljena obav
e tenja sredim i pove em u ne to bitno i znaajno, u mojoj je drugoj prorodi da iznalazi
m puteve da sa imam duge i nepovezane govore, i..."
"...U ne to isto tako dugo i nepovezano?" prekide ga Treviz. "Dragi Janove
, molim te, prei na stvar."
Pomalo nelagodno, Pelorat proisti grlo. "Naravno, naravno, stari dru e. Nst
ojau da sve pove em, prema pravom redosledu, u jasnu priu. Zemlja je, dakle, bila pr
apostojbina sveg oveanstva, kao i miliona biljnih i ivotinjskih vrsta. Tako je osta
lo tokom bezbrojnih vekova, dok, konano, ljudima nije po lo za rukom da osvoje i hi
persvemirske letove. U to vreme nekako uspostavljeni su i prvi svetovi Vasionaca
. Najpre su prekinuli veze sa Zemljom, zatim razvili svoju vlastitu kulturu, i k
onano po eleli da prezru i tlae svoju matinu planetu.
Ipak, posle nekoliko stolea takve vladavine, Zemlja je uspela da ponovo z
adobije svoju slobodu, mada mi Monoli, nije objasnio kako joj je to po lo za rukom
; a ja se nisam usudio da mu postavljam pitanja, ak i da sam imao priliku da ga p
rekinem - a nisam - jer bi to tok njegovih priseanja moglo odvesti u ko zna kom p
ravcu. Monoli jeste pomenuo nekog kult-junaka, izvesnog Eliju Bejlija, ali ono to
je pri tom naveo toliko je karakteristino za obiaj pripisivanja junakih dela itavih
nara taja jednoj jedinoj linosti, da je imalo malo smisla poku avati da..."
Blis ga prekide: "Pele, dragi, to nam je poznato."
Ponovo, Pelorat zastade usred svojih obja njenja, i za trenutak se zamisli
. "Dabome. Izvinjavam se. Dakle, Zemlja je nakon toga zapoela sa slanjem novog is
eljenikog talasa, uspostavljajui mno tvo novih svetova na sasvim drugoj osnovi. Ova
nova skupina Iseljenika pokaza se mnogo energinijom od Vasionaca; najpre ih nadma i e
, potom porazi e, i konano, progna e, da bi posle svega sami uspostavili Galaktiko car
stvo. Tokom ratova koji su bili voeni izmeu Do ljaka i Vasionaca - ne, ne ratova; Mo
noli je, zapravo, sve vreme upotrebljavao izraz 'sukob', naroito ga nagla avajui - Z
emlja je postala zagaena radioaktivno u."
"Ali, Janove, pa to je sme no!" primeti Treviz, ak s prizvukom ljutnje u gl
asu. "Kako neki svet mo e postati radioaktivno zagaen? Svaki svet je, od prvog tren
utka svog nastanka, pomalo radioaktivan, do ove ili one mere, i vremenom, ta rad
ioaktivnost opada. Ne mo e se postati radioaktivan."
Pelorat sle e ramenima. "Ja vam samo prenosim ono to mi je Monoli ispriao. A
i on je, samo, meni prepriavao ono to je uo od nekog drugog, koji je to i sam od n
ekoga uo - i tako dalje. To su narodna predanja, koja se prenose s kolena na kole
no, sa ko zna koliko ispu tanja i umetanja pri svakom prepriavanju."
"Shvatam to", prihvati Treviz, "ali zar ne postoje neke knjige, dokument
i, drevni zapisi, bilo ta u emu je pria sauvana u svom prvobitnom obliku koji bi nam
omoguio da se oslonimo na ne to vr e nego to su to davna nje prie?"
"Ugrabio sam priliku da mu postavim to pitanje, ali odgovor je bio odrean

. Odgovorio je, nekako neodreeno, da su u drevna vremena postojale knjige koje su

o tome govorile, ali da su ve odavno izgubljene; ipak, dodao je da se upravo ono
o emu mi govori nalazilo zabele eno u tim knjigama."
"Da, s tim to nam sad sve prenosi u iskrivljenom obliku. Uvek ista pria. N
a bilo kom svetu da se naemo, sudaramo se sa injenicom da su zapisi o Zemlji, na o
vaj ili na onaj nain, i ezli... Ali dobro. ta ti ree, kako je do lo do radioaktivnog zag
aenja Zemlje?"
"Ni ta mi nije rekao; u svakom sluaju, nije se upu tao u pojedinosti. Jedina
pojedinost na koju je, zapravo, ukazao, bila je ta da su Vasionci za to bili odg
ovorni: s druge strane, s obzirom na ono to sam uspeo da saznam, Zemljani su Vasi
once smatrali zlodusima, i krivili ih za sve svoje nevolje. Radioaktivnost..."
Neki zvonki glas, odjednom, prekide Pelorata. "Blis, da li sam ja Vasion
ka?"
Falom je stajala kraj tesnog dovratka koji je spajao - ili razdvajao - d
ve prostorije; kosa joj je bila razbaru ena, a spavaica (namenjena znatno rasko nijim
Blisinim oblicima) joj je skliznula s jednog ramena, otkrivajui jednu jo nerazvij
enu dojku.
"Brinemo da nas ne prislu kuju spolja, a potpuno zaboravljamo da ima nekog
ko bi to mogao initi iznutra", primeti Blis. "Ali Falom, zbog ega si to rekla?" B
lis ustade i poe prema devojici.
"Ja nemam ono to oni imaju", odvrati Falom, pokazujui na dvojicu mu karaca,
"a nemam ni ono to ti ima , Blis. Razliita sam. Da li je to zato to sam Vasionka?"
"Jesi, Falom", odvrati Blis ute iteljski, "ali siu ne razlike uop te nisu va ne.
Hajde, vrati se u krevet."
Falom se smesta potini, kao i uvek kada bi Blis po elela da je podvrgne svo
joj volji. Ipak, ona se okrenu i upita: "Da li sam ja zloduh? ta je to zloduh?"
Blis se, preko ramena, obrati Trevizu i Peloratu. "Saekajte me za trenuta
k. Odmah se vraam."
Pet minuta docnije, ponovo se nae meu njima. Odmahivala je glavom. "Spavae
sve dok je ja ne probudim. Pretpostavjam da je trebalo da to i ranije uinim, ali
svako petljanje po mozgu mora proistei iz zaista neophodne potrebe." Kao da se pr
avda, ona dodade: "Ne mogu joj dopustiti da previ e razmi lja o razlikama izmeu svoji
h i na ih genitalija."
"Ipak", primeti Pelorat, "jednog dana morae da sazna da je hermarfodit."
"Jednog dana", odvrati Blis, "ali ne sada. Nastavi sa svojom priom, Pele.
"
"Da", prihvati Treviz, "pre nego to nas opet ne to ne prekine."
"Pa, eto, Zemlja je postala radioaktivna, ili je bar radioaktivno u bila za
gaena njena kora. U svakom sluaju, na Zemlji je iveo veoma veliki broj ljudi, mahom
u ogromnim gradovima koji su najveim delom bili sme teni ispod zemlje..."
"To sigurno nije tano", prekide ga Treviz. "Mora biti da je u pitanju lok
alni rodoljub koji slavi 'zlatno doba' svoje planete, dok su, u stvari, pojedino
sti jednostavno preuzete od Trantora i predstavljaju pozajmljenu sliku njegovog
'zlatnog doba', u vreme kada je bio carska prestonica sistema svetova koji je ob
uhvatao itavu Galaksiju."
Pelorat zastade, pa ree: "Zaista, Golane, ne bi trebalo da me poduava u moj
oj vlastitoj struci. Nama, mitolozima, dobro je poznato da mitovi i predanja uve
k sadr e pozajmice, moralne pouke, odraze ciklinih kretanja u prirodi, kao i stotin
e drugih elemenata koji stvari prikazuju u iskrivljenom obliku; na posao se uprav
o i sastoji u tome da ih odstranimo i izvuemo ono to bi moglo biti zrnce istine. U
stvari, ovakav postupak morao bi se primeniti i na najvei broj trezvenih istorij
a, budui da niko ne opisuje istu i jedinovlasnu istinu - ukoliko takva stvar, uop te
, negde postoji. Za sada, manje ili vi e, prepriavam vam ono to je Monoli rekao meni
, mada mo da i sam, tu i tamo, iskrivljujem njegovu priu, iako to, naravno, nipo to n
e bih eleo."
"Dobro, dobro, Janove", ree Treviz, "samo nastavi. Molim te, bez uvrede."
"Nisam se, uop te, uvredio. Dakle, ti se ogromni gradovi - pod pretpostavk
om da su uop te postojali - stado e kruniti i smanjivati sve br e to je radioaktivno zr
aenje postajalo sve jae, sve dok se stanovni tvo ne pretvori u bedne ostatke onoga to
je nekad bilo, mahom se usredsreujui oko podruja koja su bila srazmerno manje ozrae

na. Stanovni tvo je postalo malobrojno zahvaljujui, s jedne strane, izrazito strogo
j kontroli raanja, i s druge, injenici da su svi koji navr e ezdeset godina podvrgava
ni eutanaziji."
"U asno", primeti Blis, iskreno zgaena.
"Van svake sumnje", prihvati Pelorat, "ali sudei prema Monolivijim priama,
upravo se to zbilo; sklon sam da poverujem da je, u tom svom delu, pria sasvim i
stinita, budui da Zemljane ne predstavlja u nimalo lepoj svetlosti, odnosno, budui
da je malo verovatno da bi, sami od sebe, smislili neku slinu, ogavnu la . Zemljan
e, koje su najpre prezirali i tlaili Vasionci, sada je preziralo i tlailo Carstvo
- mada, to se ovog poslednjeg tie, mo da pred sobom imamo sluaj preterivanja iz samos
a aljenja, a tom oseanju se uvek lako pribegava. Postoji sluaj..."
"Da, da, Janove, drugi put. Molim te nastavi sa priom o Zemlji."
"Molim vas, izvinite oboje. Dakle, u jednom trenutku dobroiniteljstva, Ca
rstvo je dalo pristanak da se sa Zemljine povr ine ukloni radioaktivno u zagaeni sloj,
i da se umesto njega na Zemlju prebace hiljade i hiljade tovara zdrave zemlje.
Nije, razume se, uop te potrebno pominjati koliko je to bio te ak zadatak koji je us
koro zamorio Carstvo, naroito u onom razdoblju (ukoliko su moje pretpostavke tane)
koji se podudarao sa padom Kandara V, posle ega je Carstvo moralo da pone da se b
rine o va nijim stvarima nego to je bila Zemlja.
Radioaktivno zagaenje postalo je u meuvremenu jo vee, broj stanovnika je sve
vi e opadao i Carstvo je konano, u jo jednom nastupu dobroinstva, ponudilo da preost
alo stanovni tvo prebaci na jedan novi svet koji e samo njima pripadati - drugim rei
ma, na ovo ostrvo.
Po svemu sudei, u nekom ranijem razdoblju neka ekspedicija je ovde postav
ila temelje za ivot, tako da kada su napravljeni planovi za prebacivanje ostataka
Zemljana ovamo, u atmosferi ove planete ve je bilo dovoljno kiseonika, a u okean
u hrane u izobilju. S druge strane, nijedan od svetova Galaktikog carstva nije ude
o za ovom planetom, zahvaljujui uroenoj odbojnosti prema svetovima koji pripadaju
sistemima dvojnih zvezda. Pretpostavljam da je toliko mali broj prihvatljivih pl
aneta u takvim sistemima, da se ak i prihvatljive meu njima odbacuju pod pretposta
vkom da ni sa njima ne to nije u redu. Takav nain razmi ljanja, uostalom, dobro je po
znat. Na primer, postoji jedan krajnje dobro prouen sluaj..."
"Kasnije emo, Janove, te krajnje dobro prouene sluajeve", prekide ga Treviz
. "Da vidimo ta je dalje bilo sa tom seobom na Alfu."
"Oni to su ostali", nastavi Pelorat, pomalo ubrzano, "trebalo je da stvor
e pogodno mesto za ivot. Na okeanu koji prekriva celu planetu, pronaeno je konano n
ajplie mesto; tako su napravili na kraju ovo ostrvo. Zasejali su razliite biljke ij
e je korenje trebalo da pomogne zaista ogroman poduhvat; u poetku je postojala na
mera da se na slian nain obrazuju itavi kontinenti, ali kada je ovo ostrvo konano st
voreno, dobroiniteljski poriv Carstva ve je minuo.
Preostalo stanovni tvo Zemlje preseljeno je ovamo. Carska flotila prebacil
a je ljude i ma ine i vi e se nikada nije pojavila. Obrev i se na Novoj Zemlji, Zemlja
ni su poeli da ive u najveoj moguoj izdvojenosti."
"Najveoj moguoj?" upita Treviz. "Je li ti to Monoli rekao da niko iz itave
galaksije pre nas nije kroio na ovu planetu?"
"Pa, gotovo najveoj moguoj", ispravi se Pelorat. "pretpostavljam da ovde n
ema ta da se tra i, ak i ukoliko ostavimo po strani praznovernu nenaklonost prema bi
narnim sistemima. Ponovo, posle du ih prekida, nai ao bi po neki brod, kao to je bilo
i u na em sluaju, ali bi oti ao i niko se vi e ne bi pojavio. I to je sve."
"Da li si ga pitao gde se nalazi Zemlja?" upita Treviz.
"Razume se da sam ga pitao. Ne zna."
"Kako je mogue da toliko zna o istoriji Zemlje, a da ne zna gde se ona na
lazi?"
"Golane, sasvim sam ga odreeno pitao da li bi zvezda koja se nalazi samo
jedan parsek, ili otprilike toliko, udaljena od Alfe, mogla biti sunce oko koga
se obre Zemlja. Nije, razume se, znao ta je to parsek, ali kada sam mu objasnio da
je to, gledano u astronomskim razmerama, prilino kratka razdaljina, odgovorio je
da, bilo ona kratka ili dugaka, on ne zna gde se Zemlja nalazi niti poznaje ikog
a ko bi to mogao znati; jo je dodao da je prema njegovom mi ljenju pogre no nastojati
da se ona pronae. Trebalo bi je, rekao je, ostaviti na miru, na njenom beskonanom

i bezvrednom putu kroz svemir."

"Sla e li se s njim?" upitata Treviz.
Pelorat emerno odmahnu glavom. "U stvari, ne. Ali ukoliko je stepen radio
aktivnog zagaenja nastavio da se poveava tada njom brzinom, morala je postati sasvim
nepogodna za ivot po obavljenoj seobi; kako on ree, mora da sada izgara u radioak
tivnom plamenu, tako da joj se niko ne mo e ni pribli iti."
"Gluposti", otresito sreza Treviz. "Nemogue je da neka planeta postane ra
dioaktivna; ali ak i da je to bio sluaj, njena radioaktivnost se nije mogla nikako
poveavati, ve samo smanjivati."
"Ali Monoli je bio tako siguran u ono to je govorio. Toliki ljudi, sa raz
nih svetova, s kojima smo o tome razgovarali, savr eno su saglasni u tome da je Ze
mlja zagaena radioaktivno u. Nema nikakve sumnje - beskorisno je poi tamo."
80.
Treviz duboko udahnu vazduh, a onda ree trudei se da to bolje vlada svojim
glasom: "Gluposti, Janove. To jednostavno nije istina."
"Zna
ta, stari dru e", odvrati Pelorat, "ne bi smeo da veruje u ne to samo zato
to eli u to da veruje ."
"Moje elje nemaju s tim nikakve veze. Idui od jednog sveta do drugog, sve
vreme nailazimo na injenicu da je sve to se odnosi na Zemlju - uklonjeno. Zbog ega
bi to bilo tako ako nema ta da se krije, ako je Zemlja mrtav, radioaktivno u zagaen s
vet kome se niko ni ne usuuje da se pribli i?"
"Ne znam, Golane."
"Ipak, zna . Kada smo se pribli avali Melpomeniji, rekao si da bi pria o radi
oaktivnosti mogla predstavljati samo drugu stranu novia. Uni ti sve zapise, kako bi
uklonio precizna obave tenja; ubaci u priu radioaktivnost, kako bi obave tenja uinio n
epouzdanim. I jedno i drugo imalo bi kao posledicu obeshrabrenost da se makar i
zapone potraga za Zemljom - a to je upravo ono emu ne smemo podlei."
"U stvari", ume a se Blis, "vi, po svemu sudei, smatrate da je ona obli nja z
vezda Zemljino sunce. emu onda nastavljati raspravu o pitanju radioaktivnosti? Za
r je to uop te va no? Zbog ega jednostavno ne odemo do te obli nje zvezde, i ustanovimo
da li je zaista re o Zemlji; i ako jeste, pogledamo na ta ona lii?"
"Zbog toga to", odgovori Treviz, "oni na Zemlji, na svoj nain, moraju pose
dovati izuzetne moi; stoga bih voleo da se Zemlji pribli avam sa to je mogue vi e preth
odnih saznanja o tom svetu i o njegovim stanovnicima. Kako stvari u ovom trenutk
u stoje, budui da sam i dalje u potpunom neznanju u pogledu Zemlje, smatram i dal
je da je opasna. S tim u vezi: ak mi se vrzma po glavi da vas ostavim ovde na Alf
i, a sam nastavim do Zemlje. Dovoljno je i samo jedan ivot izlagati rizicima."
"Ne dolazi u obzir, Golane", odvrati Pelorat ozbiljno. "Blis i dete mogu
da ostanu ovde i ekaju, ali ja moram poi s tobom. Poeo sam da tragam za Zemljom u
vreme kada ti nisi ni bio roen, i ne smem ostati po strani sada kad je cilj na do
hvatu ruku - ma kakva bila opasnost koja bi nam mogla zapretiti."
"Blis i dete nee ostati ovde", javi se Blis. "Ja sam Gea, a Gea nam mo e pr
u iti za titu ak i protiv Zemlje."
"Nadam se da ste u pravu", odvrati Treviz sumorno. "Meutim, Gea nije bila
u stanju da sprei uklanjanje svih najdavnijih seanja na ulogu Zemlje u njenom stv
aranju."
"To je bilo uinjeno u davno doba, kada Gea jo nije bila potpuno ustrojena,
dok se jo nije sasvim razvila. Stvari danas stoje sasvim drugaije."
"Nadam se da je tako... Ili ste, mo da, jutros do li do kakvih obave tenja o Z
emlji, koje nam jo niste saop tili. Tra io sam da porazgovarate s nekom starijom enom,
koja bi vam se ovde stavila na uslugu."
"Upravo to sam i uinila."
"I ta ste ustanovili?" upita Treviz.
"Ni ta, to se tie Zemlje. U tom pogledu, njen um je sasvim prazan."
"Hmm."
"Meutim, ustanovila sam da su spretni biotehnolozi."
"Ha?"
"Na ovom malenom ostrvu odgajili su i podvrgli proveri bezbroj genetskih
ustrojstava biljnog i ivotinjskog sveta, i uspostavili odgovarajuu ekolo ku ravnote u

, stabilnu i samodovoljnu uprkos tome to su sve zapoeli sa samo nekoliko raspolo ivi
h vrsta. U znaajnoj su meri pobolj ali ivotne oblike koje su na li u okeanu kada su ov
amo prispeli pre nekoliko hiljada godina; uinili su ih hranljivijim, i neuporediv
o ukusnijim. Zahvaljujui, upravo, svojoj biotehnologiji, uspeli su da od ovog sve
ta naine rog izobilja. Povrh toga, imaju i planove to se tie njih samih."
"Kakvu vrstu planova?"
"Savr eno im je dobro poznato", odgovori Blis, "da pod sada njim okolnostima
, budui da su ogranieni na ovo parence kopna, ne mogu razumno oekivati da brojano nar
astu; stoga, sanjare o tome da se preobrate u amfibijska bia."
"Da se preobrate u - ta?"
"U amfibijska bia. Imaju nameru da poku aju da, pored plua, razviju i krge. S
anjare o tome da se osposobe da vrlo velika vremenska razdoblja provode pod vodo
m; o tome da pronau jo prlitkih podruja, i da tu, na dnu okeana, izgrade nova prebi
vali ta. Dok mi je o tome govorila, ona ena je sva blistala; meutim, morala je da pr
izna da je veoma malo, gotovo ni ta, u tom pogledu uraeno, premda se Alfanci tim sn
ovima zanose ve nekoliko vekova."
"Oigledno", zamisli se Treviz, "na dva su nam podruja izmakli: u biotehnol
ogiji, kao i u klimatskoj kontroli. Pitam se kakvim tehnikama raspola u."
"Morali bismo da se obratimo njihovim strunjacima", ree Blis, "ali s druge
strane, mogue je da oni ne bi eleli da o tome govore."
"Nije to na a prva briga ovde", prihvati Treviz, "meutim, Zadu bini bi nesumn
jivo dosta znailo da primi neka znanja od ovog minijaturnog sveta."
"Ali kako stvari za sada stoje, klimatska kontrola sasvim je uspe na i na
Terminusu", primeti Pelorat.
"Klimatska kontrola uspe na je na mnogim svetovima", odvrati Treviz, "ali
uvek je u pitanju svet kao celina. Ovde, meutim, Alfancima polazi za rukom da kli
matsku kontrolu ostvaruju na jednom deliu planete, i u tom smislu, verovatno rasp
ola u tehnikama koje su nama savr eno nepoznate... Jo ne to, Blis?"
"Okupljanja i proslave. Ovi ljudi, po svemu sudei, koriste svaku priliku
za slavlja, im uzmognu da se odvoje od ribarenja ili poslova u poljima. Veeras pos
le obeda imaemo muziko vee - to sam vam ve rekla - a sutra, tokom dana, odr ae se jo je
no slavlje na obali. Koliko sam uspela da shvatim, du itavog ostrva - u stvari, ita
vom du inom oko njega - okupe se svi oni koji budu mogli da napuste svoje poljske r
adove, kako bi u ivali u vodi i slavili sunce, budui da e posle toga, dan ili dva, p
adati ki a. Zatim, sledeeg dana, treba da se vrate ribarski amci, probijajui se kroz
ki u; predvee, meutim, bie odr ana sveanost hrane, tokom koje e se ku ati ulov."
Pelorat stade da guna. "Obroci su, ovde, ionako preobilni. Na ta bi trebal
o da lii ta parada dranja?"
"Koliko sam shvatila, naglasak nee biti na koliinama, ve na raznovrsnosti.
U svakom sluaju, svo etvoro pozvani smo da im se pridru imo na tim proslavama. Oekuju
nas, posebno, na muzikom soareu veeras."
"I svirae se na starim instrumentima?" upita Treviz.
"Aha."
" ta ih, u stvari, ini tako starim? Primitivni kompjuteri?"
"Ne, ne. U tome i jeste stvar. Uop te nisu u pitanju elektronski, ve mehanik
i instrumenti. Opisali su mi ih: stru e se po icama, duva u cevi, i lupa po ko i ili
metalu."
"Nadam se da ne izmi ljate", odvrati Treviz, zapanjen.
"Ne, nimalo. Koliko sam uspela da razaberem, i va a mala Hiroko duvae u nek
u od tih cevi - zaboravila sam joj ime - i pripremite se da to izdr ite."
" to se mene tie", za trenutak se ume a Pelorat, "zaista bih voleo da odem na
taj soare. Znam veoma malo o staroj muzici, i veoma bih voleo da je ujem"
"Ona nije 'moja mala Hiroko'", napomenu Treviz hladno. "Ali ta mislite, d
a li su to instrumenti kakve su nekad koristili na Zemlji?"
"Po svemu sudei", odgovori Blis. "U svakom sluaju, kako ta ena ree, instrume
nti su nainjeni mnogo pre no to su preci dana njih Alfanaca prispeli ovamo."
"U tom sluaju", zakljui Treviz, "mo da bi imalo svrhe saslu ati sve to kripanje,
piskanje i tre tanje, s ozbirom na poruku koju bi ono moglo sadr ati o Zemlji."
81.

Za divno udo, izmeu svih njih najvi e je Falom bila odu evljena pri pomisli na
predstojee muziko vee. Blis i ona su se okupale u malenom kupatilu koje se nalazil
o u posebnoj zgradici, u blizini njihovih odaja. U sobiku se nalazila jedna kada,
sa tekuom vrelom i mrzlom (umesto, toplom i hladnom) vodom, jedan lavor i jedna
polica. Sve je to delovalo i isto i privlano, i pod kasnim popodnevnim suncem, koj
e je sobiak bojilo u rumeno, u kupatilu je bilo i ugodno i prisno.
Kao i u ranijim prilikama, Falom je i ovog puta bila obuzeta Blisinim gr
udima, i ova se samo ogranii na to da joj saop ti (sada, kada je Falom razumela gal
aktiki) da je tako sa svim enama na njenom svetu. Na to je, dakako, sledilo Falomi
no neizbe no 'A za to?' na ta je Blis, po to je malo razmislila i nije na la nikakav smis
len odgovor, pribegla sveobuhvatnom 'Zato.'
Po to su se okupale Blis pomo e Falom da stavi na sebe odeu koju su dobile od
Alfanki - prvenstveno suknju, koja se poput pregae omotavala oko tela. inilo se s
asvim prirodnim ostaviti Falom obna enu od struka navi e. to se nje same tie, dok je o
blaila alfansku suknju (bila joj je ne to tesna u bedrima), Blis odlui da navue i svo
ju bluzu. inilo joj se glupim da opona a druge ene i da slobodno izlo i svoje grudi, i
ako je to u ovda njoj zajednici bilo sasvim odomaeno; bez obzira na to to joj grudi
nisu bile prevelike i to su bile toliko lepo izvajane kao i bilo ije ovde - ona os
tade pri svojoj odluci.
Zatim dvojica mu karaca zauze e kupatilo, i Treviz, kao i obino kada su mu karc
i u pitanju, ne prestade da guna zbog koliine vremena koje su ene na sebe utro ile.
Blis se okrenu prema Falom da proveri da li e suknja dobro stajati na nje
nim jo nerazvijenim bedrima i bokovima, i ree: "Ba je to lepa suknja, Falom. Da li
ti se dopada?"
Falom se nekoliko trenutaka zagleda u ogledalo, i odvrati: "Da, dopada m
i se. Ipak, da mi ne bude hladno bez iega gore?" I ona pogleda svoje obna ene grudi
.
"Ne verujem, Falom. Na ovom svetu prilino je toplo."
"Ti si, ipak, obukla bluzu."
"Jesam. Ali takav je obiaj na mom svetu. A sad, Falom, moram da ti ka em: t
okom veere i posle, biemo u dru tvu velikog broja ovda njih ljudi. Misli li da si u sta
nju da to podnese ?"
Falom se snu di, i Blis pohita da doda: "Sedeu sa tvoje desne strane, i obg
rliu te oko ramena. Pel e sedeti s tvoje suprotne strane, a Treviz preko puta tebe
. Neemo dozvoliti nikome da ti se obrati, a ni ti nee morati ni sa kim da razgovara .
"
"Poku au, Blis." Falomin glas be e dostigao najveu moguu visinu.
"Posle veere", nastavi Blis, "nekoliko Alfanaca svirae za nas svoju muziku
, na nain na koji se nekada kod njih sviralo. Da li ti, uop te, zna
ta je to muzika?"
Blis, najbolje to je mogla, poku a da opona a zvuk elektronskih instrumenata.
Falomino lice preplavi oseaj razdraganosti. "Misli ..." Sledeu re izgovori na
svom jeziku, i istog asa poe da peva.
Blis ra iri oi. Bila je to prelepa pesmica, iako pomalo neobuzdana i bogata
estokim oseanjima. "Tako je. To je muzika", potvrdi ona.
Falom joj uzbueno objasni: "D embi je sve vreme svirao muziku", (ona okleva e
za trenutak, ali ipak izgovori re na galaktikom). "Svirao je muziku na..." I pono
vo izgovori ne to na svom jeziku."
Blis sumnjiavo ponovi izgovorenu re: "Fiful?"
Falom se nasmeja. "Ma, ne fiful, ve..."
Sada, kad su obe rei stajale jedna kraj druge, Blisi nije bilo te ko da uoi
razliku, ali istog asa odustade od namere da ponovi drugi izraz. Ona se, samo, za
dovolji da upita: "Na ta lii taj instrument?"
Falomin oskudni galaktiki renik nije joj dostajao da ga u potpunosti opi e,
a ono to poku a da objasni rukama nije ostavilo na Blis nikakav utisak.
"Objasnio mi je i kako se upotrebljava..." objasni Falom ponosno. "Koris
tila sam svoje prste ba kao i D embi, ali mi je on objasnio da uskoro neu morati."
"Pa to je divno, draga", prihvati Blis. "Videemo, posle veere, da li su i
Alfanci toliko dobri, koliko je to bio D embi."
Falomine oi zablista e i prijatne misli o onome to je trebalo da usledi pomo
go e joj da podnese rasko nu veeru, uprkos gomili i smehu i buci svuda oko nje. Samo

jednom, kada je neko sluajno prosuo neko jelo - to izazva buru usklika u njihovoj
neposrednoj blizini - Falom poe da se trese; ali Blis je istog asa privue k sebi, u
svoje za titniko okrilje.
"Pitam se", do apnu ona Peloratu, "da li bismo mogli nekako da udesimo da
obedujemo nasamo. Inae, moraemo da veoma brzo napustimo ovaj svet. Dovoljno je to m
oram da trpam u sebe sav ovaj ivotinjski protein kojim se hrane Izdvojenici; meuti
m, moram to da inim na miru."
"U pitanju je samo veoma dobro raspolo enje ovih ljudi", odvrati Pelorat,
koji bi bio spreman da, u razumnim granicama, podnese bilo ta to mu se inilo da se
uklapa u obrasce primitivnih pona anja i verovanja.
...I veera uskoro bi privedena kraju, i prisutnim skupom proe objava da e z
a koji trenutak zapoeti muziko vee.

82.
Prostorija u kojoj je trebalo da se odr i muziko vee bila je velika koliko i
trpezarija, i bilo je tu preklopnih stolica (prilino neudobnih, pomisli Treviz)
za oko stotinu pedeset ljudi. Kao poasni gosti, posetioci su sme teni u prvi red, i
mnogi Alfanci su im se obratili, utivo i sa pohvalama se izraziv i o njihovoj odei.
Oba mu karca bila obna ena iznad pojasa, i Treviz je, kada bi se god bi se s
etio, zatezao trbu ne mi ie i povremeno s neskrivenim samozadavoljstvom bacao pogled
na svoje tamnomaljive grudi. Pelorat, meutim, obuzet razgledanjem svega oko sebe,
bio je savr eno ravnodu an u odnosu na svoju vlastitu pojavu. Blisina bluza privue n
eskrivene poglede pune iznenaenja, ali niko ni ta naglas ne ree.
Treviz zapazi da je prostorija bila tek napola ispunjena, i da su ogromn
u veinu prisutnih inile ene - mo da i zbog toga to je najvei broj mu karaca bio u ribare
ju, na otvorenom moru.
Pelorat gurnu blago Treviza i apatom mu ree: "Imaju elektrino osvetljenje."
Treviz baci pogled prema okomitim cdevima to su stajale na zidovima, kao
i na one to su visile sa tavanice. Sve su ispu tale blagu svetlost.
"Fluorescentno svetlo", ree on. "Prilino primitivno."
"Da, ali ipak obavlja posao. Tih cevi ima i u na im sobama, kao i u kupati
lu. Mislio sam da su u pitanju samo dekorativni ukrasi. Ukoliko bih uspeo da ust
anovim kako se njima barata, ne bismo morali da sedimo u mraku."
Pomalo razdra ljivo, Blis primeti: "Mogli su ba i da nas upute."
"Mo da su mislili da znamo; mo da ni ne pomi ljaju da postoji neko ko ne zna",
ree Pelorat.
etiri ene pojavi e se iza zastora, i poseda e na stolice to su stajale ispred p
rvog reda gledalaca. Svaka od njih dr ala je u ruci neki instrument od lakovanog d
rveta; instrumenti su bili u osnovi meusobno slini, ali ih nije bilo lako opisati.
Razlikovali su se, pre svega, u veliini; jedan je bio malen, druga dva ne to vea, a
etvrti, u poreenju s njima prilino velik. Sve ene su, takoe, u drugoj ruci dr ale neku
palicu.
Kada se pojavi e gledali te umereno zazvi da, na ta se sve etiri ene nakloni e. Sv
ka od njih imala je preko grudi povezan komad belog providnog platna, kao da su e
lele da izbegnu neposredni dodir instrumenata i svojih obna enih prsa.
Protumaiv i zvi duke kao izraz odobravanja, ili kao nagove taj u ivanja koje je t
rebalo da usledi, Treviz im se, nastojei da bude utiv, i sam pridru i. Na to i Falom
ispusti zvuk koji be e znatno vi e od obinog zvi duka; sva se pa nja namah usmeri na nji
h, i Blis oseti potrebu da je vrsto stisne, budui da je devojica u zvi danju prona la i
zvor velike zabave.
Bez ikakve prethodne pripreme tri ene podigo e svoje instrumente i stavi e ih
pod bradu, dok etvrti, onaj najvei, ostade izmeu nogu etvrte ene, oslanjen o pod. Du
ge palice koje su sve etiri dr ale u desnoj ruci kliznu e preko ica instrumenata, dok
prstima leve ruke, na gornjem kraju ica, stado e po njima brzo da prebiraju.
Ovo je, pomisli Treviz, ono ' kripanje' koje im je bilo nagove teno; meutim,
zvuk koji su proizvodile nipo to nije bio nalik na kripu. Iz svakog instrumenta pot
ee ne an i melodian sled tonova; svaki instrument je ispu tao zvuke posebne boje, i sv
i zajedno zvuali su veoma ugodno.
Nedostajala im je tanana slo enost elektronske muzike ('prave muzike', po
Trevizovom mi ljenju); u njihovom spoju preovladavala je lako raspoznatljiva istov

etnost. Uprkos tome, kako je vreme prolazilo i kako mu se u i stado e navikavati na

ovaj neobian sistem zvukova, Treviz u sve veoj meri poe da razabira njihovu finou. B
ilo je naporno pratiti ih, i pomalo odsutno, on se priseti bunosti i matematikog u
strojstva i istoe 'prave muzike'; meutim, istovremeno, uini mu se da bi, kada bi dov
oljno dugo slu ao zvuke koje su proizvodile ove drevne naprave, u njima mogao i u iv
ati.
Posle otprilike etrdeset pet minuta muziciranja, pojavi se Hiroko. Ona na
mah spazi Treviza u prvom redu slu alaca; sa cvetom u kosi, izgledala je veoma lep
o; grudi nije niim prekrila budui da, po svemu sudei, njen instrument nije trebalo
da doe ni u kakav dodir sa njenim telom.
Njen instrument prestavljao je tamnu, drvenu cev, dugaku otprilike ezdeset
, i debelu dva centimetra. Ona prinese cev usnama i dunu u otvor to se nalazio bl
izu jednog njenog kraja; zau se tanan, umilan zvuk, ija se visina menjala dok je o
na prevlaila prstima du metalnih dirki rasporeenih itavom du inom cevi.
Na prvi zvuk instrumenta Falom ste e Blisinu ruku i uzviknu: "Blis, to je.
.." Re koju je izgovorila zvuala je Blis kao "fiful."
Blis pokretom glave zapovedi Falom da uuti, ali devojica ponovi, ovog puta
ti im glasom: "Ali to je taj instrument!"
Neki meu prisutnima poe e se osvrtati u njihovom pravcu, i Blis vrsto pritisn
u Falomina usta i privue je bli e sebi i energino, zapovedniki, apnu joj na uvo: "Ti ina
!"
Nakon toga Falom nastavi da utke prati Hirokino sviranje, ali su joj se p
rsti sve vreme grili, kao da i sami proizvode zvuke na tom neobinom instrumentu.
Poslednji izvoa na koncertu bio je neki stariji ovek koji je svirao na neko
m instrumentu sa cevima koje je dr ao zabaene iza ramena. Pritiskao ga je i ponovo
otpu tao, dok su mu prsti klizili preko niza belih i crnih dirki na jednoj od cevi
, povremeno pritiskajui, istovremeno, po nekoliko meu njima.
Trevizu se zvuci ovog instrumenta uini e iscrpljujuim, pomalo varvarskim i n
eprijatnim, dozvav i mu u seanje lave divljih pasa s Aurore - ne stoga to su ga ti zv
uci podseali na lave , ve stoga to su slina oseanja pobuivali u njemu. Blis je izgledal
kao da e svakog trenutka pokriti u i akama, a i na Peloratovom licu bio je mrgodan
izraz. inilo se da jedino Falom u iva, jer je sve vreme tiho trupkala nogom; primet
iv i to, Treviz tek tada, na vlastito iznenaenje, shvati da je muziku izvoaa pratio r
itam koji se savr eno slagao sa tupkanjem Falominih no ica.
Koncert napokon bi priveden kraju i istog asa odjeknu prava bura zvi duka,
u kojoj se uzbueni Falomin glasi sasvim jasno mogao razabrati.
Prisutni u gledali tu okup e se ubrzo u manje grupice, zapodevajui bune i zagl
u ujue razgovore kakvima su, po svemu sudei, Alfanci bili skloni u svim javnim prili
kama. Neki od izvoaa do li su u predvorje ispred koncertne prostorije, i upustili se
u razgovore sa pojedincima iz publike koji su pri li da im estitaju.
Falom se otrgnu od Blis i otra do Hiroko.
"Hiroko", uzviknu ona, borei se za dah, "daj mi da pogledam..."
" ta da pogleda , draga?" upita Hiroko.
"To na emu si svirala."
"Ah, to", nasmeja se Hiroko. "To je flauta, draga moja."
"Mogu li da je pogledam?"
"Naravno, draga." Hiroko otvori kutiju i izvue instrument. Sastojao se iz
tri dela, ali ga ona brzo slo i i pru i Falom, podmetnuv i joj usnik pod usne rekav i:
"Evo, duni svoj dah na ovo mesto."
"Znam, znam", odvrati Falom udno, i ma i se flaute.
Istog asa, meutim, Hiroko povue instrument i podi e ga iznad glave. "Duni, de
te, ali nemoj dodirivati."
Falom je izgledala razoarano. "Mogu li, onda, da je pogledam? Neu je dodir
ivati."
"Naravno, draga moja."
Ona ponovo ispru i flautu i Falom se pa ljivo zagleda u instrument.
Trenutak potom, fluoroscentno osvetljenje u prostoriji blago se i gotovo
neosetno prugu i, i tanan, pomalo nesiguran i podrhtavajui ton, iznenada se oglasi
iz flaute.
Hiroko, duboko iznenaena, gotovo da ispusti instrument, ali Falom uzviknu

: "Uspela sam! Uspela sam! D embi mi je rekao da u jednog dana biti u stanju da to
uinim."
"Jesi li to ti proizvela zvuk?" upita Hiroko.
"Jesam, ja sam. Jesam."
"Ali, dete, kako ti je to po lo za rukom?"
Zarumenjena usled zbunjenosti, Blis se ume a: "Izvinite, Hiroko. Odmah u je
ukloniti."
"Nemojte", odvrati Hiroko. " elela bih da ponovo poku a."
Nekoliko prisutnih Alfanaca pribli i e im se, voeni radoznalo u. Falom se namr ti,
kao da e svu raspolo ivu snagu uneti u svoj poku aj. Fluorescentna svetla jo se vi e pr
igu i e nego maloas, i trenutak potom, iz flaute ponovo odjeknu zvuk, ali ovog puta,
jasan i postojan. Jo nekoliko tonova se probi, im metalne dirke na instrumentu sta
do e da se same od sebe pokreu.
"Malo se razlikuju od..." ree Falom, pomalo bez daha, kao da je vazduh ko
ji je pokrenuo instrument poticao iz njenih plua - kao da se flauta nije oglasila
istom voljom njenog uma.
Pelorat dobaci Trevizu: "Mora biti da energiju uzima iz elektrinog napona
, koji hrani elektrino osvetljenje."
"Poku aj jo jednom", zatra i Hiroko, drhtavim glasom.
Falom zatvori oi. Zvuk je sada bio jo pitomiji, oigledno, pod vr om kontrolom.
Flauta je sada svirala sama od sebe, pokretana, umesto prstima, energijom izvana
, transdukovanom putem jo nesazrelih re njeva Falominog mozga. Isprava nesreeni tono
vi postepeno se uoblii e u muziku frazu i svi koji su jo bili prisutni u prostoriji p
ristupi e Falom i Hiroko, netremice posmatrajui kako Hiroko, palcem i ka iprstom prid
r ava jedan kraj instrumenta, poturiv i njegov drugi kraj ispred Falominog lica, dok
je devojica, i dalje zatvorenih oiju, ne dodirujui je, upravljala flautinim dirkam
a.
"Komad koji sam maloas odsvirala", pro ap ta Hiroko.
"Zapamtila sam ga", odvrati Falom, blago klimnuv i, nastojei da i dalje ost
ane usredsreena na instrument.
"Nisi ispustila nijednu notu", primeti Horoko, kad Falom konano zavr i.
"Ali, Hiroko, ne treba tako! Nisi to dobro odsvirala!"
Blis se ume a. "Falom! Nije nimalo lepo od tebe da tako govori ! Mora se..."
"Molim vas", prekide je Hiroko, gotovo zapovedniki, "nemojte se me ati. Zbo
g ega, dete, tvoje misli ka u da sam pogre ila?"
"Zbog toga to bih ja to drugaije svirala."
"Pa, poka i mi."
Iz flaute ponovo poteko e zvuci, ali ovog puta znatno slo eniji, jer je mo ko
ja je pokretala dirke inila to mnogo br e, u gotovo vrtoglavom sledu, i sa vidljivo
tananijim ustrojstvom nego maloas. Muzika je sada bila neuporedivo razuenija, zna
tno oseajnija i dirljivija. Hiroko je stajala sva ukoena, i itava prostorija kao da
se naprosto skamenila.
ak i po to je, konano, Falom zavr ila, dugo se vremena ne zau ni najmanji um. A
onda Hiroko, duboko udahnuv i vazduh, upita: "Malena moja, da li si ikada ranije b
ila u prilici da to svira ?"
"Nisam", odgovori Falom, "ranije sam mogla samo da to inim pomou prstiju,
ali ne i da sviram ovako." A onda dodade bez imalo samohvalisanja: "Niko to nije
u stanju."
"A da li ume da odsvira ne to drugo?"
"Mogu da izmislim ne to svoje."
"Hoe li rei - da improvizuje ?"
Falom se namr ti, budui da joj ta re nije bila poznata, i pogleda prema Blis
. Blis potvrdno klimnu, i Falom odgovori: "Da."
"Najlep e te molim, onda, uini to", zatra i Hiroko.
Nekoliko trenutaka Falom ka da se izgubi u mislima, a onda zapoe lagano,
jednostavnim sledom tonova, kao kod kakve uspavanke. Fluroscentna svetla su, nai
zmenino, gubila i dobijala na sjaju, u skladu sa smanjenim ili poveanim dotokom en
ergije; nije se, meutim, inilo da to iko primeuje, verovatno videi u tome posledicu
a ne uzrok nastajanja muzike, kao da je neki poslu ni elektrini duh postupao po nal
ozima elektrinih talasa.

Ustrojstvo tonova ponovi se jo jednom, ovog puta glasnije; zatim postade

slo enije, rasu se u niz varijacija i, ni za asak ne odstupajui od osnovne sheme, us
kome a se i uzvihori do te mere da slu aocima, gotovo, zastade dah. Konano, tonovi se
stado e spu tati jo br e no to su se uspeli, kao da se silovito obru avaju, i slu aoci se
pusti e na tle, jo uvek sa oseanjem da lebde, negde u nepreglednim visinama.
Zaglu na buka ispuni vazduh, i ak i Treviz, koji je bio naviknut na posve d
rugaiju vrstu muzike, alosno pomisli kako nikada vi e nee uti ni ta slino.
Kada se agor, konano, sti a, Hiroko ispru i flautu. "Uzmi je, Falom, ona ne mo e
pripadati nikome drugom do tebi!"
Falom se ma i rukom da je uzme, ali je Blis zaustavi i ree: "Ne mo emo je pri
miti, Hiroko. To je suvi e dragocen instrument."
"Imam jo jedan, Blis. Ne tako dobar, ali pravedno je tako. Ovaj instrumen
t treba da slu i onom ko ga je najdostojniji. Jo nikada ne uh da ovako neko svira, i
greh bi bio da zadr im za sebe instrument iz koga ne mogu da izvuem sve to je on u
stanju da pru i. Mada bih veoma volela kada bih umela da na njemu sviram, ne dotiui
ga rukama."
Falom prihvati flautu i, sa izrazom najdublje sree u oima, vrsto je privinu
uz grudi.
83.
Obe prostorije u njihovom prebivali tu bile su osvetljene fluorescentnom s
vetlo u, a bila je osvetljena i pokrajna zgrada, ona sa kupatilom. Svetlost je bila
prigu ena, i ne ba pogodna za itanje; ali bar nisu morali da sede u tmini.
Ipak, godilo im je da borave napolju. Nebo je bilo posuto zvezdama, to je
uvek palilo ma tu onih koji su roeni na Terminusu; na njihovoj rodnoj planeti nebo
je bilo gotovo bez zvezda, i samo se bledi krak galaktike spirale mogao tek neja
sno nazreti.
Strahujui da bi mogli zalutati, ili se povrediti negde u mraku, Hiroko ih
je dopratila do njihovog privremenog prebivali ta. Sve vreme, dok su se vraali, dr a
la je Falom za ruku, a i posle, po to je upalila svetla u njihovoj kuici, ostade s
njima napolju, nijednog trenutka ne ispu tajui devojicu.
Blis joj se ponovo obrati, shvatajui da mlada ena i dalje vodi estoku bitku
, izlo ena dvojakim, meusobno suprotstavljenim oseanjima. "Zaista, Hiroko, ne mo emo u
zeti tu flautu od tebe."
"Ne, ona mora pripasti Falom." Uprkos tome, bura je i dalje vitlala u nj
oj.
Treviz nije skidao pogled sa zvezdanog neba. Okru ivala ih je gotovo potpu
na tmina, koju jedva da su naru avali pramenovi svetlosti to su dopirali iznutra, i
z njihovih soba; jo manje su je naru avale blede takice svetlosti to su dopirale iz d
rugih, poprilino udaljenih kua.
"Hiroko", pozva on mladu enu, "da li vidi onu veoma sjajnu zvezdu? Kako je
ovde zovete?"
Hiroko nemarno pogleda u oznaenom pravcu i odgovori, po svemu sudei bez ne
kog veeg zanimanja: "To je Sadrug."
"Zbog ega je tako nazivate?"
"Zbog toga to oko na eg sunca naini pun krug svakih osamdeset standardnih go
dina. U ovo doba godine, javlja se uvek kao veernja zvezda. Ali, takoe, tvoje se oi
mogu za njom obazreti i preko dana, dok lebdi iznad obzorja."
Vrlo dobro, pomisli Treviz. Nije ba da ni ta ne zna o astronomiji. A onda j
e ponovo upita: "A da li ti je poznato da Alfa ima jo jednog sadruga, malenog i n
e tako blistavog, koji se nalazi mnogo, mnogo dalje od ove blistave zvezde. Nije
ga mogue videti bez teleskopa." (Ni on sam je nije video, nije mu bilo stalo do
toga da traga za njom; podaci o njoj, meutim, bili su uneti u memoriju brodskog k
ompjutera.)
I ovog puta savr eno ravnodu no, ona odgovori: "Uili smo o tome u koli."
"A kako stoji stvar s onom tamo? Vidi li onih est zvezda, spojenih meusobno
izlomljenom linijom?"
"Da. To je Kasiopeja."
"Stvarno?" upita Treviz, oigledno pometen. "A koju od njih nazivate Kasio
pejom?"

"Sve njih zajedno. Sve koje povezuje izlomljena linija. Sve su one Kasio
peja."

"A zbog ega ih tako nazivate?"

"Saznanje o tome mi nedostaje. Ja ni ta ne znam o astronomiji, najpo tovanij
i Trevize."
"A vidi li onu najni u zvezdu u toj grupi, onu koja blista jae od drugih? ta
je to?"
"Zvezda. Ime joj ne znam."
"Ali, izuzimajui dve zvezde-sadruga, ona je od svih drugih zvezda najbli a
Alfi. Udaljena je odavde samo jedan parsek."
"Prihvatam tvoje rei", odvrati Hiroko. "Ali, meni nije znano."
"Da li je to, mo da, zvezda oko koje se Zemlja okree?"
Hiroko pogleda prema zvezdi sa blagim zanimanjem. "Meni nije znano. Nika
da jo ne uh da je neko o tome zborio."
"Ali ta ti misli , da li bi to bilo mogue?"
"Kako bih mogla rei? Meni ni ta nije znano o tome gde bi Zemlja mogla biti.
.. A sada - moram te ostaviti. Sutra, rano izjutra, pre neg' zapone proslava na o
bali, moram odraditi svoj posao u poljima. Ugledau vas sve tamo, ponovo, odmah po
sle ruka. Da? Da?"
"Razume se, Hiroko."
Ona ih potom ostavi, gotovo otrav i u mraku. Treviz neko vreme gleda e za njo
m, a onda se pridru i ostalima, u prigu eno osvetljenoj kolibi.
" ta mislite, Blis" upita on, "da li nas je lagala u pogledu Zemlje?"
Blis odmahnu glavom. "Ne verujem. Meutim, nalazi se u stanju ogromne nape
tosti; postala sam toga svesna tek posle koncerta. Bila je napeta i pre no to ste
je poeli propitivati o zvezdama."
"Mo da zbog toga to se rastala od flaute?"
"Mo da. Nisam sigurna." Blis se okrenu prema Falom. "A sada, Falom, elim da
ode u na u sobu. Kada bude spremna za spavanje, otii u kupatilo, upotrebi nok iri, a po
tom operi ruke, lice i zube."
" elela bih, Blis, da malo sviram na flautu."
"Dobro, ali samo malo, i veoma tiho. Jesi li me razumela, Falom? I, mora
smesta prestati, im ti budem rekla."
"Da, Blis."
Troje odraslih, napokon, ostado e nasamo; Blis je sedela u naslonjai, a dvo
jica mu karaca na krevetiu.
"Ima li kakvog razloga da se i dalje zadr avamo na ovoj planeti?" upita Bl
is.
Treviz sle e ramenima. "Nismo jo razmotrili pitanje Zemlje u vezi sa tim dr
evnim instrumentima; mo da bi se tu moglo togod i akati. Mo da bi se, takoe, isplatilo da
saekamo da se mu karci vrate iz ribarenja. Mo da oni znaju ne to to ne znaju oni to povaz
dan sede kod kua."
"Mislim da je to veoma malo verovatno", ree Blis. "Jeste li sigurni da va
s ovde ne zadr avaju Hirokine tamne oi?"
Pomalo nestrpljivo, Treviz odvrati: "Ne razumem vas, Blis. Kakve veze im
a sa vama ono to ja radim? Zbog ega sve vreme uzimate pravo da se u odnosu na mene
postavljate kao moralni presuditelj?"
"Mene se va moral nimalo ne tie, sve dok to ne pogaa i na u ekspediciju. Vi el
ite da pronaete Zemlju, kako biste, konano, odluili da li ste u pravu ako Galaktiku
pretpostavite svetovima Izdvojenika. I ja to elim. Tvrdite da je neophodno da po
setite Zemlju kako biste, konano, mogli da donesete odluku, i istovremeno, po sve
mu sudei, ubeeni ste da Zemlja kru i oko one blistave zvezde. Pa, onda, da poemo. Pri
znajem da bi bilo korisno da, pre nego to poemo, doemo do nekih obave tenja o Zemlji,
ali ini mi se savr eno jasnim da ih ovde neemo nai. Ne elim da se ovde zadr avamo samo
zato to vi u ivate u Hiroko."
"Mo da emo i krenuti", odgovori Treviz. "Dozvolite mi da malo o tome razmis
lim. Uveravam vas, meutim, da Hiroko nee igrati nikakvu ulogu u dono enju moje odluk
e."
"Smatram da bi trebalo da odemo do Zemlje", ume a se Pelorat, "u najmanju
ruku da ustanovimo da li je zagaena ili nije. Zaista, ne vidim razlog da se ovde

jo

zadr avamo."
"Jesi li siguran, Janove, da te na takav zakljuak ne podstiu Blisine tamne
oi?" upita Treviz, pomalo podrugljivo ali, istog asa, on dodade: "Ne, izvini, Jan
ove, povlaim re. Bilo je to detinjasto s moje strane. Pa ipak, ovo je, nezavisno o
d Hiroko, zaista krajnje prijatan svet, i moram rei da bih, pod nekim drugim okol
nostima, bio u ozbiljnom isku enju da trajno na njemu ostanem... Nemate li utisak,
Blis, da Alfa dovodi ozbiljno u pitanje va e teorije o Izdvojenicima?"
"U kom pogledu?" upita Blis.
"Sve vreme tvrdite da svaki zaista izdvojeni svet vremenom neminovno pos
taje neprijateljski nastrojen, i opasan."
"ak i Komporelen", odvrati Blis ravnim glasom, "koji je poprilino van glav
nih tokova galaktikog zbivanja - mada je, bar u teoriji, Pridru ena sila Zadu binske
federacije."
"Ali, ne i Alfa. Ovaj svet je, jo potpunije, od svega odseen, pa ipak, mo et
e li se po aliti na ovda nje gostoljublje i prijateljstvo s kojim se susreemo? Hrane
nas, oblae, daju nam sme taj, prireuju proslave nama u ast, i ak nas pozivaju da jo ost
anemo. ta mu se, uop te, mo e prigovoriti?"
"Ni ta, po svemu sudei. Hiroko vam je, ak, podarila i svoje telo."
Treviz ljutito odvrati: "Blis, ta vam tu smeta? Nije mi, 'podarila' svoje
telo; 'podarili' smo ga jedno drugom. Oboje smo to eleli, i oboma nam je to done
lo zadovoljstvo. Te ko, s druge strane, da biste mogli tvrditi da vi ne 'podarujet
e' svoje telo prema svom vlastitom nahoenju?"
"Blis, molim te", ume a se Pelorat, "Golan je savr eno u pravu. Nema nikakvo
g razloga da se me amo u njegova privatna zadovoljstva."
"Nemamo", nepopustljivo ree Blis, "osim ukoliko se ona ne tiu svih nas."
"Ne tiu se nikoga osim mene", odvrati Treviz. "Krenuemo ubrzo, uveravam va
s. Odlaganje mi je potrebno da pribavim jo neka obave tenja, i nee dugo potrajati."
"Pa ipak", primeti Blis, "ne verujem Izdvojenicima ak ni kada darove nose
."
Treviz odmahnu rukama. "Prava stvar: donese zakljuak, a onda poku ava da mu p
rilagodi injenice. Ako to nije..."
"Samo se usudite da to izgovorite", prekide ga Blis pretei. "Ja nisam ena.
Ja sam Gea. I Geu, a ne mene, more brige."
"Ali, nema nikakvog razloga..." U tom asu, zau se lako grebuckanje na vrat
ima.
Treviz se skameni. " ta je sad to?" upita on apatom.
Blis lako sle e ramenima. "Otvorite vrata i pogledajte. Sami rekoste da je
ovo prijatan svet, i da nam ovde ne preti nikakva opasnost."
Treviz je ipak i dalje oklevao, sve dok se s druge strane vrata ne oglas
i neki bar unasti glas. "Molim vas. To sam ja!"
Bio je to Hirokin glas. Treviz se u jednom skoku nae kraj vrata.
Hiroko gotovo ulete unutra. Obrazi su joj bili vla ni.
"Zatvorite vrata", gotovo promuca ona.
" ta ovo treba da znai?" upita Blis.
Hiroko epa Treviza za ruku. "Ne mogoh ostati po strani. Poku ah, ali nisam m
ogla. Odlazi, hitro, i svi vi. I dete povedite brzo. Uzmite brod i be ite s Alfe..
. dok jo tmina vlada"
"Ali zbog ega?" upita Treviz.
"Jer, smrt ti grozi, i svima vama."
84.
Tokom nekoliko dugih trenutaka troje Do ljaka skamenjeno su zurili u Hirok
o. Konano, Treviz progovori: " eli li da ka e da tvoji sunarodnici nameravaju da nas ub
iju?"
Hiroko odgovori, dok su joj suze tekle niz obraze: "Ve si na stazi smrti,
najpo tovaniji Trevize. A i ostali s tobom... Pre mnogo vremena, na i najmudriji pr
ona li su da je jedan virus, ne tetan po nas, vesnik smrti za sve Do ljake. Mi smo na
njega otporni." Izbezumljena, ona protrese Trevizovu ruku. "Ti si zara en."
"Ali kako?"
"Dok smo delili u itak. To je jedan od naina."

"Ali ja se oseam savr eno dobro", odvrati Treviz.

"Virus jo nije poeo da dela, ali poee im na i mu karci stignu iz ribolova. Na i
oni ka u da svi moraju doneti odluku o tome - ak i mu karci. Oni e, sigurno, dati re po
tvrde, i mi vas, stoga, dr imo ovde do tog sudnjeg vam asa - dva jutra od sada. Odl
azite odmah, dok jo tama caruje i dok jo niko ni ta ne sumnja."
"Zbog ega to va narod ini?" o tro je upita Blis.
"Na e bezbednosti radi. Nas je malen broj i izobilni smo. Ne elimo uljeze Do ljake. Jer, ako samo jedan prispe i otkrije na a dobra, za njim e stii i drugi; i
stoga, kad neki brod prispe, moramo biti tvrdi da odavde ne uzmogne otii."
"Ali ak i ako je tako", upita Treviz, "zbog ega nas, sada, upozorava ?"
"Ne ispituj za razlog... Oh, moram ti rei, jer ujem je iznova. Evo, pouj je
..."
Iz susedne sobe stado e da dopiru zvuci - Falom je svirala ne to ne no, i besk
rajno dirljivo.
"Ne mogu podneti da ta muzika umre", objasni Hiroko, "jer i to dete ve ko
raa stazom smrti."
"Jesi li joj samo zbog toga poklonila flautu?" upita Treviz strogo. "Zbo
g toga to si znala da e je dobiti natrag, kad Falom umre?"
Hiroko ga u asnuto pogleda. "Ne, to nije bilo u mom umu. Ali najzad razume
doh da to ne sme biti uinjeno. Odlazite zajedno s detetom, i ponesite sa sobom fl
autu, da je nikada vi e ne uzmognem videti. U svemiru biete iznova sigurni, i virus
koji sada boravi u tvom telu, umree posle nekog vremena jer ga niko nee pokrenuti
. Za uzvrat, tra im od vas da nikad, nikome ne prozborite ni re o ovom svetu, da ni
ko, nikad, ne sazna za njega."
"Neemo ni re prozboriti o njemu", obea Treviz.
Hiroko podi e pogled. Tihim glasom ona ga upita: "Mogu li da te poljubim j
o jednom, na ovom ispraaju?"
"Ne", odvrati Treviz. "zara en sam ve jednom, i to mi je vi e nego dovoljno."
A onda, manje grubo, on dodade: "Ne plai. Tvoj e te narod pitati zbog ega plae , i nee
biti u stanju da im navede neki dobar razlog... Opra tam ti to to si mi uinila, imajui
u vidu ta sada ini da nas spase ."
Hiroko se uspravi, pa ljivo obrisa obraze nadlanicom, i duboko uzdahnuv i, o
dgovori: "Hvala ti i na tome." Trenutak potom, nestade.
"Pogasiemo svetla", ree Treviz, "i malo poekati, a onda emo krenuti... Blis,
recite Falom da prestane da svira. Ali, naravno, neka ne zaboravi da ponese fla
utu... Potom emo krenuti prema brodu, ukoliko budemo u stanju da u mraku pronaemo
put do njega."
"Ne brinite, nai u ga", ree Blis. "Moja odea je na brodu, i ma koliko se sla
ba no oseala, tamo je i Gea. Gea nee imati pote koa da pronae Geu." I ona pohita u drugu
sobu, da pripremi Falom.
" ta misli ", upita Pelorat, "da li su poku ali da nam o tete brod, kako bi nas
spreili na odemo odavde?"
"Nemaju naina da to uine", odvrati Treviz namr teno. I kada se Blis ponovo p
ojavi, vodei Falom, Treviz utrnu svetla.
Sedeli su potom dugo vremena u tami; inilo im se da je potrajalo pola noi,
ali u stvari, potrajalo je tek pola asa. A onda Treviz, lagano i be umno, otvori v
rata. Nebo kao da su poinjali da prekrivaju oblaci, ali zvezde su i dalje sijale.
Visoko na nebu sada je stajala Kasiopeja, a podno nje, jedna blistava zvezda ko
ja je lako mogla biti Zemljino sunce. Vazduh je bio bez ikakvog pokreta, i niotk
ud ne dopira e nikakav zvuk.
Treviz pa ljivo iskorai napolje, i dade drugima znak da ga slede. Jedna mu
ruka, gotovo nesvesno, pade na neuronski bi. Bio je siguran da nee biti primoran d
a ga upotrebi, ali...
Blis stupi na elo, dr ei za ruku Pelorata, koji opet, dodade ruku Trevizu. D
rugom rukom Blis je dr ala Falom, koja je vrsto stezala na grudima flautu. Meko stu
pajui po tlu u gotovo neprozirnoj tmini, Blis povede svoje prijatelje prema mestu
na kome je, premda veoma slaba no, preko svoje odee, oseala prisutnost Gee. Prema D
alekoj zvezdi.
RADIOAKTIVNOST?

85.
Daleka zvezda uzlete u ti ini, lagano se probijajui kroz atmosferu, ostavlj
ajui za sobom ostrvo utonulo u tminu. Nekoliko slaba nih takica svetlosti sve je vi e
bledelo, dok sasvim ne i ezo e. Kako se atmosfera, sa visinom, stade proreivati, tako
i brod poe da razvija sve veu brzinu i takice svetlosti na nebeskom svodu iznad nji
h postajale su sve brojnije, i istovremeno, sve sjajnije.
Konano, Alfa im se ukaza tek kao svetli polusrp, i to polusrp najveim delo
m umotan u oblake.
"Pretpostavljam da su podosta zaostali u svemirskoj tehnologiji", oglasi
se Pelorat, "i da nee moi da krenu za nama."
"Jedva da bih mogao rei da me to veseli", odvrati Treviz, mrka lica i ojae
na glasa. "Kao to znate - zara en sam."
"Ali, 'usnulim' virusom", primeti Blis.
"Ipak, mo da ga mogu 'probuditi'. Imaju neki postupak... Kakav im, zaista,
mo e biti taj postupak?"
Blis sle e ramenima. "Hiroko ree da virus, ukoliko se na njega ne bi utical
o, usled neprilagoenosti telu mora, na kraju, uginuti - kao to e i sa va im biti sluaj
."
"Ba tako?" upita Treviz ljutito. "A otkud ona to zna? I uop te, to se toga t
ie, kako bih ja mogao znati nije li ta njena tvrdnja tek puka la , koja bi trebalo
da joj umiri savest? Pored toga, ko zna, mo da je mogue da postupak - ma kakav on b
io - kojim se virus 'budi', bude ponovljen tokom nekog sasvim prirodnog procesa?
posredstvom neke hemikalije, usled nekog zraenja, zahvaljujui... ko zna emu? Mo e se
dogoditi da iznenada obolim, a, u tom sluaju, i vama je kraj. Ili recimo, da se
virus 'probudi' kad stignemo na neki naseljeni svet: do lo bi do pandemije, budui d
a bi oboleli, be ei u strahu, preneli virus i na druge svetove."
On pogleda prema Blis. "Postoji li ne to to vi u pogledu toga mo ete da uinite
?"
Blis lagano odmahnu glavom. "Ne, bar ne lako. Postoje paraziti i na Gei
- mikroorganizmi, crvi - koji, meutim, ine dobroudni deo njene ekolo ke ravnote e. Oni i
ve i daju svoj doprinos svesvesti planete, ali nikad ne prema uju zadati broj. Oni
ive, ne priinjavajui nikakvu vidljivu tetu. Problem sa tim virusom, Trevize, jeste
u tome to on nije deo Gee."
"Rekoste, maloas, 'bar ne lako'", ree Treviz, namr tiv i se. "Imajui u vidu sad
a nje okolnosti, da li biste bili voljni da ga, uprkos te koama, poku ate da odstranite
? Mo ete li poku ati da ustanovite gde se nalazi u mom telu i da ga uni tite? Ili, uko
liko to niste u stanju, da li biste bili u stanju da moj organizam uinite otporni
jim na njega?"
"Shvatate li, Trevize, ta tra ite od mene? Meni nije poznata elijska struktu
ra va eg tela, i ne bi mi bilo nimalo lako da raspoznam ta je u nekoj od va ih elija v
irus, a ta va i prirodni geni. Jo bi te e bilo uoiti razliku izmeu virusa koje nosite u
sebi, ali na koje se va e telo naviklo, i virusa kojim vas je Hiroko zarazila. Mog
u, naravno, da poku am, ali za to je potrebno vremena - a i ishod bi mogao biti po
tpuno neizvestan."
"Imate vremena koliko god elite", odgovori Treviz. "Poku ajte."
"Razume se, poku au", slo i se Blis.
"Blis, ukoliko nam je Hiroko rekla istinu", ume a se Pelorat, "mo da bi mogl
a poku ati da pronae virus koji je ve poeo da gubi svoja opasna svojstva, a onda da po
ku a da ubrza proces njegove imobilizacije."
"Da, Pelorate, to bih mogla da poku am", slo i se Blis. "To ti je dobra idej
a."
"Nee li vas to, mo da, iscrpsti?" upita Treviz. "Kao to i sami znate, ubijaj
ui virus moraete da uni tite jedan dragocen oblik ivota."
"Podsmevate se, Trevize", odvrati Blis hladno, "ali, podsmevali se ili n
e, ukazujete na jednu istinsku te kou. Pri svemu tome, te ko da bih mogla dati predno
st jednom virusu, a ne vama. Ne strahujte, ukoliko budem to u stanju - uni tuu ga.
Na kraju krajeva, ak i ukoliko ne bih prednost dala vama", ona stisnu usne, kao d
a prigu uje osmeh, "tu su jo , dakako, Pelorat i Falom, koji su, takoe, izlo eni opasno
sti; ako ni ta drugo, mo ete se, bar, pouzdati u moja oseanja prema njima, ako ve ne u

ona koja gajim prema vama. Najzad, mo da bi bilo korisno da se podsetite da sam j
a, takoe, ugro ena."
"Nemam nimalo vere u va u odanost sebi samoj", promrmlja Treviz. "Bili bis
te savr eno spremni da, imajui u vidu neki uzvi en razlog, rtvujete samu sebe. Ipak, o
slanjam se na va a oseanja prema Peloratu." Malo potom, on dodade: "Ne ujem Falominu
flautu. Je li sve u redu s njom?"
"Jeste", odgovori Blis. "Spava. Spava savr eno prirodnim snom, s kojim ja
nemam ama ba ni ta. I predlo ila bih vam da i mi otpoinemo, po to sve pripremite za skok
prema zvezdi koju smatrate Zemljinim suncem. San mi je veoma potreban, a po sve
mu sudei i vama, Trevize."
"Da, ukoliko mi poe za rukom da zaspim... Znate, Blis, bili ste u pravu."
"U pogledu ega, Trevize?"
"U pogledu Izdvojenika. Nova Zemlja nije raj, ma koliko se inilo da bi to
mogla biti. Njihovo gostoljublje - svi oni poetni izrazi prijateljstva - predsta
vljalo je samo nain da nas zavaraju, da se opustimo, kako bi nekog od nas mogli z
araziti. Sve ono gostoljublje posle toga, sve odr ane ili predviene proslave, imale
su samo jednu svrhu: da nas zadr e dok se mu karci ne vrate iz ribarenja, kako bi k
onano stavili virus u dejstvo. Svoju zamisao bi, nema sumnje, savr eno ostvarili, d
a nije bilo Falom i njene muzike. Sasvim je mogue da ste i u pogledu toga u pravu
."
"Mislite, u pogledu Falom?"
"Da. Ja nisam bio za to da je povedemo, i nijednog trenutka nisam bio sr
etan to je s nama na brodu. Zahvaljujui vama, Blis, ona je po la s nama, i upravo na
s je ona, i ne znajui to, spasla. Pa ipak..."
"Pa ipak - ta?"
"Pa ipak, Falomino prisustvo ovde i dalje u meni izaziva nelagodu. Mada,
ni sam ne znam zbog ega."
"Ukoliko e vam to i ta znaiti, Trevize, moram vam rei da ni sama nisam sigurn
a da sve treba pripisati Falom u zaslugu. Hiroko se jeste poslu ila Falominom muzi
kom kao izgovorom da uini to to e, nesumnjivo, drugi Alfanci smatrati inom izdaje. M
o da je Hiroko i sama verovala da nas spasava iz tog razloga; meutim, bilo je jo neeg
a jaeg u njenom umu, neeg neodreenog, to nisam uspela sama da razaberem, neeg to ni on
a sama, stidei se, nije dopustila da prodre u njenu svest. Imam utisak da se bila
veoma zagrejala za vas, i da nije bila spremna da vas prepusti smrti, bez obzir
a na Falom i njenu muziku."
"Zaista to mislite?" upita Treviz i osmehnu se, prvi put otkako su napus
tili Alfu.
"Zaista to mislim. Vi ste, nesumnjivo, veoma vini u postupanju sa enama. U
bedili ste ministarsku Lizalor da nam dopusti da zadr imo brod i da nam dozvoli da
odemo sa Komporelena; takoe, svojim uticajem na Hiroko doprineli ste da nam spas
e ivote. Zasluge, dakle, treba pripisati onome ko ih zaista zaslu uje."
Trevizov osmeh postade jo iri. "Pa, dobro, ako vi tako ka ete... A sada - pr
avac Zemlja." I on, gotovo razdragano, stupi u komandnu sobu.
Ostav i nasamo sa Blis, Pelorat ree: "Smirila si ga, najzad, zar ne, draga?
"
"Ne, Pelorate, nisam ni takla njegov um."
"Pa ipak, postigla si to, krajnje besramno podilazei njegovoj mu koj ta tini.
"
"Bio je to, naravno, posredan put", odvrati Blis sme ei se.
"ak i tako, hvala ti, najdra a."
86.
Posle obavljenog skoka, zvezda koja je verovatno predstavljala Zemljino
sunce bila je udaljena jo jedva jednu desetinu parseka. Bila je, sada, daleko naj
svetlije telo na nebu, pa ipak, jo samo zvezda.
Da bi ubla io njenu blistavost Treviz je podmetnuo filtere, i sada ju je p
osmatrao natmurena izraza lica.
"ini se da nema nikakve sumnje", ree on, "da je re o blizancu Alfe, zvezde
oko koje kru i Nova Zemlja. Pa ipak, Alfa je ubele ena u kompjutersku kartu, a ova z
vezda nije. Ne znamo joj ime, nemamo nikakve podatke o njoj, niti ikakva obave ten

ja u pogledu njenog planetarnog sistema - ukoliko ga uop te ima."

"Pa, ne bi li to trebalo i da oekujemo, ukoliko Zemlja kru i oko nje?" upit
a Pelorat. "Takav potpun nedostatak svakog podatka nesumnjivo bi se slagao sa inj
enicom da je, po svemu sudei, odasvud uklonjeno sve to se odnosi na Zemlju?"
"Da, ali isto bi tako moglo biti da je re o jo jednom svetu Vasionaca koji
se, iz nekog razloga nije na ao na spisku na zidu one zgrade na Melpomeniji. Najz
ad, ne mo emo biti sasvim sigurni da je taj spisak potpun. Ili, s druge strane, mo
gue je da je ova zvezda bez planetarnog sistema, i sledstveno tome, mo da je nisu s
matrali vrednom uno enju u kompjutersku kartu, budui da je ona, pre svega, namenjen
a kori enju u vojne i trgovinske svrhe... Janove, postoji li, mo da, neko predanje ko
je govori o tome da je Zemljino sunce udaljeno tek jedan parsek, ili otprilike t
oliko, od neke druge zvezde - blizanca ?"
Pelorat odmahnu glavom. " ao mi je, Golane, ali nikad nisam nai ao na neko t
akvo predanje. Mo da, ipak, postoji. Zna , seanje mi ba nije savr eno. Proveriu u svojim
spisima."
"Pusti, nije va no. Ima li Zemljino sunce neko ime?"
"Koriste se razliita imena. Pretpostavljam da mu se ime razlikuje od jezi
ka do jezika."
"Stalno zaboravljam da se na Zemlji nekad govorilo mnogo jezika."
"Mora da je tako bilo. Brojna predanja jedino na taj nain dobijaju neki s
misao."
"Pa, ta onda da radimo?" mrzovoljno upita Treviz. "Sa ove razdaljine ne m
o emo ustanoviti da li postoji planetarni sistem i jedino to nam, po svemu sudei, pr
eostaje, jeste da joj priemo bli e. Voleo bih da budemo obazrivi, ali kao to zna , pos
toji i ne to to se naziva neumerenom i nepotrebnom obazrivo u; povrh svega, ne primeuje
m nikakav znak mogue opasnosti. Pretpostavljam, naime, da ukoliko neko raspola e sa
toliko moi da u itavoj Galaksiji zatre svaki podatak koji bi se odnosio na Zemlju
, taj neko, isto tako, mora raspolagati i sa dovoljno moi da nas, ak i pri ovoliko
j udaljenosti, sprei da otkrijemo njen polo aj - razume se, ukoliko mu je to cilj.
Meutim, za sada se jo ni ta nije dogodilo. Nije, zar ne, nimalo razumno sedeti ovde
doveka, samo zbog puke mogunosti da se, ukoliko bismo krenuli dalje, ne to mo e dogod
iti."
"ini se da kompjuter nije otkrio ni ta to bi se moglo protumaiti kao stvarna
opasnost", ree Blis.
"Kada sam rekao da ne primeujem nikakav znak opasnosti", objasni Treviz,
"imao sam u vidu ono to nam kompjuter ka e. Ja sam, razume se, golim okom nisam u s
tanju ni ta da uoim. Ne bih to, uostalom, ni oekivao."
"U tom sluaju, pretpostavljam, elite od nas podr ku u odluci koju smatrate r
izinom. U redu, neka tako bude. Ja sam uz vas. Nismo, valjda, do li dovde da bismo
se sada, bez pravog razloga, okrenuli i vratili onamo odakle smo i zapoeli svoje
traganje?"
"Nismo, naravno", slo i se Treviz. "A ti, Pelorate, ta ti misli ?"
"I ja sam voljan da krenemo dalje", odgovori Pelorat, "makar samo iz puk
e radoznalosti. Bilo bi naprosto nepodno ljivo sada odustati, ne proveriv i ak ni da
li smo prona li Zemlju."
"Pa, u tom sluaju", zakljui Treviz, "ini mi se da smo svi saglasni."
"Ne svi", upade Pelorat. "Tu je i Falom."
Treviz ga zaueno pogleda. " eli li ti to da ka e da bi trebalo da pitamo i to de
te? Ali od kakve bi nam vrednosti moglo biti Falomino mi ljenje, ak i pod pretposta
vkom da ga, uop te, ima? Pored toga, sve to, verovatno, ona eli, jeste da se vrati n
a svoj svet."
"Mo ete li je kriviti zbog toga?" upita Blis krotko.
I tog asa, pri pomenu Falom, Treviz postade svestan injenice da uje flautu,
na kojoj je devojica ne to izvodila u gromkom ritmu mar a.
"Poslu ajte je", ree on. "Gde li je samo nauila da svira u ritmu mar a?"
"Mo da joj je to D embi nekad svirao."
Treviz odmahnu glavom. "Sumnjam. U ritmu plesa, ili uspavanke - to da...
Ah, Falom sve vreme izaziva u meni oseaj nelagodnosti. Previ e brzo ui."
"Ja joj poma em", odvrati Blis, "nemojte to zaboraviti. Pored toga, veoma
je inteligentna, i vreme koje je dosad provela s nama bilo je za nju izuzetno po

dsticajno. Mno tvo novih stvari preplavilo je njen um. Upoznala je svemir, boravil
a na drugim svetovima, upoznala nove ljude... sve to po prvi put."
Ritam mar a koji je Falom izvodila postade jo neobuzdaniji, u jo veoj meri va
rvarski.
Treviz uzdahnu i ree: "Pa, dobro, ovde je s nama, i ini se da stvara muzik
u koja bodri, koja prosto mami da se krene u avanturu. Uzeu to kao njen glas u pr
ilog odluke da krenemo napred. Ipak, budimo i dalje obazrivi, i proverimo planet
arni sistem ove zvezde."
"Ukoliko uop te postoji", primeti Blis.
Na Trevizovom licu javi se ne to nalik na osmeh. "Planetarni sistem postoj
i. Spreman samd a se opkladim... Sumu odaberite sami."
87.
"Izgubili ste", zakljui konano Treviz. "Koliko ste sumu polo ili?"
"Ni ta nisam polo ila. Nikada se ne kockam", odgovori Blis.
"Pa, nije ni va no. Ionako ne bih uzeo taj novac."
Nalazili su se, otprilike, oko deset milijardi kilometara od sunca. I da
lje je izgledalo kao zvezda, ali je bilo oko etiri hiljade puta manje svetlo nego
to bi bilo posmatrano sa povr ine neke planete pogodne za nastanak i odr avanje ivota
.
"Ovog asa, zahvaljujui uveanju, u stanju smo da vidimo dve planete", objavi
Treviz. "Sudei na osnovu njihovih prenika, kao i na osnovu spektra svetlosti koju
reflektuju, nema nikakve sumnje da je re o gasovitim d inovima."
Brod se nalazio podosta izvan planetarne ravni, i Blis i Pelorat, zagled
av i se u ekran preko Trevizovog ramena, ugleda e dva tanu na polusrpa zelenkaste boje
. Onaj krai bio je i ne to deblji: dan na toj planeti ve je bio dobrano odmakao.
"Janove!" oglasi se Treviz. "Koliko se seam, Zemljino sunce trebalo bi da
u svom sistemu ima, ak, etiri gasovita d ina. Je li tako?"
"Sudei po predanjima, tako je", potvrdi Pelorat.
"Onaj najbli i suncu trebalo bi da je najvei, a sledei od njega, gledano od
sunca, trebalo bi da ima prstenove. Je li tako?"
"Velike, upadljive prstenove, Golane. Ipak, stari dru e, morao bi imati u
vidu da u predanjima, dok se tokom vremena prenose s jednog nara taja do drugog, d
olazi do preterivanja. ak i ukoliko ovde ne naiemo na planetu sa krajnje izuzetnim
sistemom prstenova to ipak ne bi trebalo da uzmemo kao nepobitan dokaz da pred
sobom nemamo Zemljino sunce."
"Bez obzira na to, ova dva d ina, koja ovog asa gledamo, mo da su dva spoljna
, koja oko sunca kru e po udaljenijim putanjama; druga dva, bli a suncu, mo da se nala
ze s njegove druge strane, odve daleko da bismo ih mogli uoiti na pozadini zvezdan
og neba. Moraemo da se jo vi e pribli imo, a mo da i da zaemo s druge strane sunca."
"Mo emo li, s obzirom na masu zvezde u ijoj emo se blizini nai?"
"Uz razumnu predostro nost, kompjuter e biti u stanju da to obavi. Meutim, u
koliko proceni da bi opasnost bila suvi e velika, odbie da nas pokrene; u tom sluaju
, krenuemo sporije - korak po korak."
Treviz dovede svoj mozak u vezu s kompjuterom, i zvezdano nebo na ekranu
odmah se izmeni. Zvezda zablista jo jae, i trenutak potom skliznu niz rub ekrana
- dok je kompjuter, sledei nalog, ispitivao nebo u traganju za jo nekim gasovitim
d inom... Uspeh je bio iznad svih oekivanja.
Sve troje posmatraa ukruti e se i netremice se zagleda e u ekran, dok je Trev
izov um, gotovo obamro od zadivljenosti, nasumce pipkao po kompjuteru, poku avajui
da mu izda nalog da pristupi uveanju.
"Neverovatno", promuca Blis, gotovo se zgranuv i.
88.
Jedan gasoviti d in stajao im je pred oima, pod uglom koji je inio da mu naj
vei deo bude izlo en suncu. Oko njega, svijao se irok i blistav prsten, veoma nagnut
, kao da eli da itavom svojom povr inom upije to vi e sunevih zraka. Prsten je blistao j
o vi e nego li i sama planeta, i du njega, treinom puta prema planeti, stajala je usk
a, razvodna linija.
Treviz postavi zahtev za najpunijim uveanjem, i prsten se istog asa raspad

e na niz uskih i koncentrinih prstenia, koji su se presijavali pod sunevim zracima.

Sada se mogao videti samo jedan deo prstena, dok je sama planeta za la za rub ekra
na. U njegovom uglu, na suprotnom kraju od mesta na kome se nalazio Treviz, ne to
zablista i, trenutak potom, ispostavilo se da je u pitanju jo jedna planeta sa pr
stenovima, mada pri osetno manjem uveanju.
"Je li ovako ne to uobiajeno?" upita Blis, i dalje duboko zadivljena.
"Nije", odgovori Treviz. "Gotovo svaki gasoviti d in ima prstenove, sainjen
e od svemirskih otpadaka, ali su oni, po pravilu, uski i bledi. Jednom sam prili
kom video nekog d ina iji su prstenovi bili sasvim uski, ali istovremeno, i izuzetn
o sjajni. Ali jo nikada nisam video ne to slino ovome; ak nisam uo ni da neko o tome p
ria."
"Nema nikakve sumnje", ree Pelorat, "da je ovo d in sa prstenovima iz preda
nja. Ukoliko je zaista jedin..."
"Jeste jedinstven", odvrati Treviz, "koliko je to meni - a i kompjuteru
- poznato"
"Onda, u tom sluaju, ovo mora biti planetarni sistem kome pripada i Zemlj
a. Nema nikakve sumnje: takvu planetu niko ne bi bio u stanju da izmisli. Da bi
bio u stanju da je opi e - ovek najpre mora da je vidi."
"Pripravan sam, sada", ree Treviz, "da poverujem u sve to tvrde ta tvoja p
redanja. Ovo je esta planeta u sistemu, a Zemlja bi trebalo da bude trea?"
"Tako je, Golane."
"U tom sluaju, moram vam rei da se nalazimo na udaljenosti manjoj od milij
ardu i po kilometara od Zemlje - i jo nas niko nije zaustavio. Gea nas je zaustav
ila, kada smo joj se pribli ili."
"Kada smo vas zaustavili, bili ste bli e Gei nego to smo mi sada Zemlji", r
ee Blis.
"Aha", potvrdi Treviz, "ali budui da je, prema mom mi ljenju, Zemlja monija
od Gee, uzimam ovo kao posebno dobar znak. To to nas nije zaustavila, mo da znai da
Zemlja nema ni ta protiv na eg dolaska."
"Ili mo da Zemlja ne postoji", ree Blis.
"Jeste li ovog puta voljni da se kladite?" upita Treviz smrknuto.
"Ono to Blis eli da ka e", ume a se Pelorat, "jeste da je Zemlja, mo da, kao to u
ostalom svi tvrde, zagaena radioaktivno u, i da nas niko ne zaustavlja iz jednog jed
inog razloga: ne postoji niko ko bi nas zaustavio. Drugim reima, nikakav ivot vi e n
e postoji na Zemlji."
"Ne", estoko se usprotivi Treviz. "U sve sam spreman da poverujem, ali u
to nisam. Pribli iemo se Zemlji, i sami se uveriti. I imam oseaj da nam se niko nee i
spreiti."
89.
Gasovite d inove ve su dobrano ostavili za sobom. Jedan asteroidski pojas p
rostirao se sa unutra nje strane gasovitog d ina koji je bio najbli i suncu (bio je, z
aista, i najvei, ba kao to su predanja govorila).
S unutra nje strane asteroidskog pojasa nalazile su se etiri planete.
Treviz ih stade bri ljivo prouavati. "Trea je najvea. Po veliini odgovara, kao
i po svojoj udaljenosti od sunca. Mogla bi biti pogodna za ivot."
Peloratu se uini da je uoio neku vrstu nesigurnosti u Trevizovim reima.
" ta je bilo? Ima li atmosferu? " upita on.
"Oh, da", odgovori Treviz. "Sve imaju atmosferu: druga, trea i etvrta. Ba k
ao u dejim priama: kod druge je atmosfera odve gusta, kod etvrte odve retka, ali je,
zato, kod tree savr ena."
"Misli li, onda da bi to mogla biti Zemlja?"
"Mislim li? odvrati Treviz, gotovo izbezumljeno. "Ne moram ni ta da mislim
. To jeste Zemlja. Oko nje kru i d inovski prirodni pratilac o kome si mi govorio."
"Zaista?" Peloratovim licem razli se osmeh, kakav Treviz jo nikada nije n
a njemu video.
"Zaista! Evo, pogledaj pod najpunijim uveanjem."
Pelorat ugleda dva polusrpa, od kojih je jedan bio osetno vei i svetliji
od drugog.
"Onaj manji je prirodni pratilac planete?" upita on.

"Da. Dosta je udaljeniji od svoje planete nego to bi se to moglo oekivati,

ali nema nikakve sumnje da kru i oko nje. Obim mu je, otprilike, kao obim kakve m
anje planete; u stvari, manji je nego ijedna od etiri unutra nje planete to kru e oko
sunca. Uprkos tome, prilino je velik za jednog planetnog pratioca. U preniku ima n
ajmanje dve hiljade kilometara, to ga, po obimu, ini ravnim pratiocima gasovitih d i
nova."
" ta, nije vei?" Pelorat je izgledao razoaran. "Znai, nije re o onom ogromnom
prirodnom saputniku Zemlje?"
"Oh, da. Prirodni saputnik nekog gasovitog d ina, prenika dve ili tri hilja
de kilometara, jedna je stvar; ali isti takav dru benik neke omanje, vrstopovr inaste
i naseljene planete, sasvim je druga. Ovo telo ima prenik koji iznosi, otprilike
, etvrtinu prenika matine planete. Kad si jo uo da, kada je neka naseljena planeta u
pitanju, postoji tolika mera izjednaenosti izmeu nje i njenog saputnika?"
"O tim stvarima jedva da ne to znam", odgovori Pelorat boja ljivo.
"Pa, Janove, u tom sluaju osloni se na moju re. Pojava je po svemu jedinst
vena: u stvari, pred sobom imamo, praktino, dvojnu planetu, dok oko najveeg broja
svetova kru e pratioci koji jedva da su ne to vi e od obinih kamiaka... Janove, ukoliko
uzme u obzir onog gasovitog d ina sa prekrasnim prstenovima, i ovu planetu sa ogrom
nim prirodnim pratiocem - o kojima su ti, mnogo pre no to si ih ugledao, i uprkos
krajnje maloj verovatnoi da uop te postoje, govorila tvoja predanja - pa, kada se
sve sabere, svet koji upravo ovog asa imamo pred oima mora da je Zemlja. Sve, ama
ba sve, govori u prilog tome. Prona li smo je, Janove; prona li smo je!"
90.
Bio je to ve drugi dan njihovog stra arenja u blizini Zemlje, i Blis, dovr av
ajui veeru, nezadovoljno zevnu i ree: "Imam utisak da smo najvi e vremena - vi e nego n
a bilo ta drugo - utro li na oprezno pribli avanje i oprezno udaljavanje od razliitih
planeta. Imam utisak da smo, doslovno, itave nedelje utro ili na to."
"Delimino je razlog tome", odvrati Treviz, " to je veoma opasno izvoditi sk
okove u neposrednoj blizini zvezda. Meutim, u ovom sluaju napredujemo posebno spor
o, jer ne elim da suvi e brzo uletimo u kakvu opasnost."
"Mislila sam da ste rekli da imate oseaj da nam se ni ta nee ispreiti."
"Tako je, ali, ipak, ne elim da sve polo im samo na jednu kartu." Treviz se
zagleda u sadr inu ka ike, pre no to je stavi u usta, a onda dodade: "Znate, ba mi ne
dostaju ribe koje smo jeli na Alfi. Samo smo tri puta obedovali tamo."
"Da, ba teta", slo i se Pelorat.
"Pa", primeti Blis, "do sada smo boravili na pet svetova, i svaki od nji
h napustili smo sa toliko urbe da nismo imali vremena niti da popunimo na e zalihe,
niti da ih uinimo raznovrsnijim. ak i kada je na nekima od njih bilo hrane, koju
smo mogli poneti sa sobom, kao na Komporelenu i Alfi, ili mogue je..."
Ona ne dovr i reenicu; brzo podigav i pogled, Falom to uini umesto nje: "Na So
lariji? zar niste mogli tamo da se snabdete hranom? Na Solariji ima hrane u izob
ilju, koliko i na Alfi. A i bolja je."
"Poznato nam je to, Falom", odvrati Blis. "Ali, eto, nije bilo vremena."
Falom se ozbiljno zagleda u nju. "Da li u ikad ponovo videti D embija, Blis
? Reci mi istinu."
"Mo da", odgovori Blis, "ukoliko ponovo odemo na Solariju."
"A da li emo ikada otii tamo?"
Blis je oklevala. "Ne bih mogla da ti ka em."
"A sada idemo na Zemlju, je li tako? Je li to ona planeta sa koje smo, k
ako si mi rekla, svi potekli?"
"Sa koje su potekli na i praroditelji", ispravi je Blis.
"Sada umem da upotrebim re 'preci'", uzjoguni se Falom.
"Da, sada idemo na Zemlju."
"Zbog ega?"
Blis nehajno odvrati: "Ne misli li da bi svako mogao po eleti da vidi svet
svojih predaka?"
"Rekla bih da je u pitanju i ne to vi e od toga. Svi izgledate tako zabrinut
i."
"Nikada jo tamo nismo bili. I ne znamo ta nas tamo, mo da, oekuje."

"Ipak, mislim da je u pitanju ne to vi e od toga."

Blis se nasme i. "Zavr ila si veeru, Falom, draga, i to ne poe u na u sobu i odsv
ra nam neku serenadu? Svira sve lep e i lep e. Hajde, hajde", po uri je ona, lupnuv i je b
lago po stra njici, i Falom se okrenu i poe, baciv i prethodno zami jen pogled prema Tr
evizu.
Treviz je gledao za njom s neskrivenom nenaklono u. "Ume li ta stvarica da it
a misli?"
"Trevize, ne nazivajte je ' stvaricom'", o tro ga ukori Blis,
"Mo e li da ita misli? Vi biste to morali znati."
"Ne, ne mo e. Niti to Gea mo e. Niti to mogu pripadnici Druge Zadu bine. itati
misli, u smislu da se prati neiji razgovor, ili da se stekne predstava o tome ta j
e u neijoj glavi, danas jo nije mogue, niti e biti u predvidljivoj budunosti. Mi smo
u stanju da razaberemo, da protumaimo, i do izvesne mere da prilagodimo neija osean
ja, ali to u svakom sluaju nije isto."
"Kako znate da ona nije u stanju da ini to to, navodno, nije mogue uiniti?"
"Zato to bi, kako maloas rekoste, trebalo to da znam."
"Mo da je ovladala va im umom, te toga niste svesni."
Blis usmeri pogled navi e, zakolutav i oima. "Trevize, budite razumni. ak i ka
da bi raspolagala neuobiajenim moima, ne bi to bila u stanju da na meni izvede, je
r ja nisam Blis, ve Gea. Stalno to zaboravljate. Znate li, samo, kakva je mentaln
a mo itave jedne zdru ene planete? Da li zaista verujete da bi neki Izdvojenik, ma k
oliko nadaren bio, bio u stanju da nadvlada takvu mo?"
"Ne znate ba sve, Blis, i ne budite odve samouvereni", odvrati Treviz mrzo
voljno. "Ta stv... Ona nije ba tako dugo s nama. Za tako malo vremena ja bih, naj
verovatnije, nauio tek osnove nekog jezika, a ona ve savr eno teno govori galaktiki, k
oristei, gotovo, pun renik. Da, znam da joj vi poma ete, ali ipak, voleo bih kada bi
ste prestali."
"Tano je, rekla sam vam da joj poma em, ali isto tako, rekla sam vam i da j
e neverovatno inteligentna. Do te mere inteligentna, da bih elela da postane deo
Gee. Ukoliko bismo bili u stanju da je privuemo, i to dok je jo dovoljno mlada, mo d
a bismo mogli da o Solarijancima saznamo sve to nam je potrebno da bismo, konano,
apsorbovali itav njihov svet. Moglo bi nam to biti od vrlo velike koristi."
"Zar vam nije jasno da su Solarijanci patolo ka vrsta Izdvojenika, ak i pre
ma mojim merilima?"
"Kao deo Gee, nee to vi e biti."
"Blis, mislim da niste u pravu. Mislim da je ta mala Solarijanka opasna,
i da bi trebalo da je se to pre otarasimo."
"A kako? Da je, jednostavno, izbacimo kroz prozor? Da je ubijemo, isecka
mo na parie, i prikljuimo zalihama hrane?"
"Oh, Blis", prostenja Pelorat.
"To to ste upravo rekli ogavno je", ree Treviz, "i savr eno bezrazlo no." On z
a trenutak oslu nu. uo se zvuk flaute, ravan i jednolian, a razgovor koji su vodili
bio je napola prigu en. "Kada sve ovo privedemo kraju trebalo bi da je vratimo na
Solariju, pobrinemo se da ta planeta zauvek ostane odseena od ostatka Galaksije.
Ako mene pitate, imam oseaj da bi je trebalo uni titi. Ne verujem joj i pla im je se.
"
Blis se za trenutak zamisli, a onda odgovori: "Trevize, dobro mi je pozn
ato da imate osobinu da donosite ispravne sudove, ali isto tako mi je poznato da
od samog poetka ispoljavate nenaklonost prema Falom. Pitam se nije razlog tome to
ste na Solariji do iveli poni enje, koje je u vama pobudilo estoku mr nju kako prema s
amoj planeti, tako i prema njenim stanovnicima? Budui da mi nije dozvoljeno da pe
tljam po va em umu, nisam u mogunosti da to sa sigurno u ustanovim. Ali molim vas, nem
ojte zaboraviti da bismo sada, da nismo poveli Falom sa sobom, jo bili na Alfi mrtvi, i, ajverovatnije, pokopani."
"Blis, to mi je poznato, pa ipak..."
"Njenoj se inteligenciji treba diviti, a ne zavideti joj na njoj."
"Ne zavidim joj. Ja je se pla im"
"Njene inteligencije?"
Treviz zami ljeno obliza usne. "Ne, ne inteligencije."
"Pa, ega, onda?"

"Ne znam. Blis, kada bih znao zbog ega se pla im, mo da bih prestao da se pla i
m. U pitanju je ne to to, jednostavno, ne razumem." Glas mu postade prigu en, kao da
se obraa samom sebi. "ini se da je itava Galaksija preplavljena stvarima koje nisam
u stanju da razumem. Zbog ega sam odabrao Geu? Zbog ega moram da pronaem Zemlju? D
a li je posredi neka zagubljena pretpostavka na kojoj se temlji psihoistorija? U
koliko jeste, u emu se sastoji? I povrh svega, zbog ega Falom pobuuje u meni oseaj n
elagodnosti?"
"Na alost", primeti Blis, "nisam u stanju da odgovorim na va a pitanja." On
a ustade i izie iz sobe.
Pelorat se zagleda za njim, a onda se obrati Trevizu. "Golane, stvari ip
ak, nadam se, nisu tako mrane kao to izgledaju. Sve smo bli e i bli e Zemlji, i jednom
kada se tamo naemo, sve e se zagonetke razre iti. U ovom trenutku, meutim, ini se da
jo niko ne poku ava da nam se isprei na na em putu ka Zemlji."
Trevizove oi zasvetluca e, i on ree Peloratu tihim glasom: "U stvari, eleo bi
h kada bi nam se ne to ispreilo."
Pelorat ga zabezeknuto pogleda. "Stvarno? A zbog ega?"
"Iskreno, pozdravio bih svaki znak ivota tamo dole."
Pelorat irom razrogai oi. "Jesi li, na kraju krajeva, ustanovio da je Zemlj
a zagaena radioaktivno u?"
"Ne, ba . Ali je topla. Toplija nego to bih oekivao."
"Je li to rav znak?"
"Ne mora biti. Mogla bi, ak, biti prilino topla, a da to ipak ne znai da ivo
t na njoj nije mogu. Prekriva od oblaka dosta je debeo, i nema nimalo sumnje da je
sainjen od vodene pare; ti oblaci, zajedno sa preobilnom vodom iz okeana, mo da su
u stanju da potpomognu da se ivot odr i, uprkos temperaturi koju smo proraunali na
osnovu kratkotalasnog zraenja. Pa ipak, jo nisam siguran. Jednostavno, ukoliko..."
"Da, Golane?"
"Pa, ukoliko Zemlja jeste zagaena radioaktivno u, to bi sasvim dobro objasni
lo injenicu da je toplija nego to bi se moglo oekivati."
"Meutim, to ne znai da bi i obrnuto moralo biti tano. Mislim to da injenica
da je toplija nego to bi se oekivalo neminovno mora znaiti i da je zagaena."
"Ne. Ne, uop te ne mora." Trevizu poe za rukom da se na silu nasme i. "Ipak,
Janove, nemoj time previ e lupati glavu. Kroz dan ili dva biu u stanju da ti ne to vi e
ka em - i tada emo znati zasigurno."
91.
Falom je sedela na le aju duboko zami ljena, i kad Blis ue u sobu ona za tren
utak podi e oi, i odmah potom spusti glavu.
Blis joj se blago obrati: "Falom, ta nije u redu?"
"Blis, zbog ega me Treviz toliko ne podnosi?" upita devojica.
"Zbog ega misli da te ne podnosi?"
"Uvek me gleda tako nervozno... Je li to prava re?"
"Moglo bi se i tako rei."
"Uvek, kada god sam u njegovoj blizini, gleda me nervozno. Lice mu se uv
ek pomalo gri."
"Falom, Treviz ima puno briga."
"Zbog toga to traga za Zemljom?"
"Da."
Falom se za trenutak zamisli, a onda ree: "Naroito je nervozan kada ja pok
reem stvari oko sebe, ne dodirujui ih."
Blisino lice poprimi strog izraz. "Ali, Falom, zar ti nisam rekla da to
ne ini - naroito kada je Treviz u blizini?"
"Pa, eto, jue, ba u ovoj sobi, nisam ni primetila kako stoji na vratima i
posmatra me. Poku avala sam da uzdignem jednu od Pelovih knjiga i da je postavim d
a stoji na jednom o ku. Niko zbog toga nije imao nikakve tete."
"Ipak, Falom, to Treviza ini nervoznim, i ne elim da ini takve stvari, bio o
n prisutan ili ne."
"Da li ga nervoznim ini to to on nije u stanju to da uradi?"
"Mo da."
"A da li ti to mo e da uini ?"

Blis lagano odmahnu glavom. "Ne mogu."

"Ipak, to te ne ini nervoznom. Ni Pela."
"Ljudi se razlikuju meusobno."
"Znam", odvrati Falom, s iznenadnim prizvukom tvrdoe u glasu, to Blis izne
nadi i navede je da se namr ti.
" ta to zna , Falom?"
"Ja sam razliita."
"Pa naravno. Upravo sam to i rekla. Ljudi se razlikuju meusobno."
"Moje telo je drugaije. I ja mogu da naterujem stvari da se pokreu."
"To je tano."
Falom nastavi, sa prizvukom neeg buntovnikog u glasu: "Ja moram da nateruj
em stvari da se kreu. Treviz ne bi smeo da se zbog toga ljuti na mene, a ni ti ne
bi trebalo da me u tome spreava ."
"Ali, zbog ega mora to da ini ?"
"Moram to da inim. Da ve bujem... Je li to prava re?"
"Ne, ba . Ka e se 'da ve bam'."
"Tako je. D embi mi je govorio da moram da ve bam svoje... svoje..."
"Transudktorske re njeve?"
"Da. I da ih uinim monim. Tako da, kada odrastem, budem u stanju da upravl
jam svim robotima. ak i samim D embijem."
"Falom, ukoliko ti to nisi inila - ko je upravljao svim robotima?"
"Bander", odvrati Falom potpuno ravnodu no.
"Jesi li poznavala Bandera?"
"Naravno. Ugledavala sam Bandera mnogo puta. Trebalo je da postanem sled
ei vlasnik Banderovog imanja, i to bi onda bilo Falomino imanje. Tako mi je D embi
rekao."
"Misli , Bander je dolazio da te..."
Falom zapanjeno otvori usta, a onda odvrati grcavim glasom: "Banderu nik
ada ne bi palo na pamet da me..." Devojica gotovo izgubi dah i lako uzdrhta, a on
da objasni: "Ugledavala sam Banderovu sliku."
Pomalo oklevajui, Blis je upita: "Kako se Bander odnosio prema tebi?"
Falom uputi Blis pomalo zauen pogled. "Bander bi me pitao da li mi je ne to
potrebno, da li je sa mnom sve kako treba. Ali D embi je uvek bio pokraj mene, tak
o da mi ni ta nije bilo potrebno."
Ona pognu glavu i zagleda se u pod. Potom, staviv i ruke na oi, ree: "Ali on
da se D embi iskljuio. Mislim da je to bilo stoga to se i Bander... iskljuio."
"Zbog ega to ka e ?" upita Blis.
"Razmi ljala sam o tome. Bander je upravljao svim robotima, i ako se D embi
iskljuio, i ako su se svi drugi roboti iskljuili, mogu je samo jedan razlog: da se
i Bander iskljuio. Nije li tako?"
Blis ni ta ne odgovori.
"Ali", nastavi Falom, "kada me budete vratili na Solarij, ja u ponovo ukl
juiti D embija, kao i sve druge robote, i opet u biti sretna."
"Zar nisi, Falom, sretna ovde, sa nama ?" upita Blis. "Makar samo malo?
I makar samo ponekad?"
Falom podi e svoje suzama obliveno lice prema Blis, i odmahujui drhtavo gla
vom, odgovori: "Hou svog D embija."
Obuzeta dubokom naklono u prema detetu, Blis ispru i ruke i vrsto ste e Falom u
naruje. "Oh, Falom, tako bih elela da ti i D embi budete ponovo zajedno", uzviknu on
a, i tek tada, iznenada, shvati da i sama grca u suzama.
92.
Pelorat ue u sobu i zatee ih u tom stanju. Za trenutak, on se ukoi i upita:
" ta se to de ava?"
Blis se odmae od deteta i ma i se malenog pareta tkanine kako bi obrisala oi.
Onda bezglasno odmahnu glavom, i Pelorat, sada ozbiljno zabrinut, ponovo upita:
"Ama, ta se to de ava?"
"Falom", obrati se Blis devojici, "hajde, odmori se malo. Smisluu ve ne to, k
ako bi se bolje oseala. Ali ne zaboravi - volim te ni ta manje nego to te je D embi vo
leo."

Ona dohvati Pelorata za ruku i gotovo ga dovue do obedovaonice, govorei: "

Ni ta se ne de ava, Pele... Ni ta."
"U pitanju je Falom, je li tako? I dalje joj nedostaje D embi."
"Stra no joj nedostaje. I mi joj ni na koji nain ne mo emo pomoi. Mogu samo da
joj ka em da je volim - to je, uostalom, puna istina. A kako da ne volim tako inte
ligentno i tako ne no stvorenje... Izvanredno je inteligentna. Treviz ak misli - pr
evi e inteligentna. Viala je, zna , svojevremeno Bandera - ili bolje reeno njegovu hol
ografsku sliku. Ipak, u osnovi je ravnodu na prema njegovoj uspomeni: o njemu govo
ri hladno, bez ikakvih posebnih oseanja - a mogu i da shvatim zbog ega. Povezivala
ih je samo injenica da je Bander bio vlasnik onog imanja, i da je posle njega Fa
lom trebalo da ga nasledi. Nikakav drugi odnos nije postojao."
"Da li Falom shvata da joj je Bander bio otac?"
"Ne otac - majka. Ako smo saglasni u pogledu toga da je Falom ensko, onda
ni Bander nije mogao biti ni ta drugo."
"Uzmi kako hoe , Blis, draga. Da li je Falom svesna da joj je Bander bio ro
ditelj?"
"Nisam sigurna da bi, uop te, bila u stanju da shvati ta znai roditeljski od
nos. Mo da i shvata, ali to ne obznanjuje. injenica je, meutim, da je dokonala da je
Bander mrtav; shvatila je, naime, da D embijevo 'iskljuenje' proishodi iz obustave
dotoka energije, i budui da mu je energija pristizala preko Bandera... Sve me to
u asava."
"A zbog ega, Blis?" upita Pelorat zami ljeno. "Na kraju krajeva, jedno je s
drugim u loginoj vezi."
"Jo jedna logina veza mo e se otkriti u odnosu na Banderovu smrt. Na Solarij
i, sa njenim dugovekim i samotnim Vasionicima, smrt mora biti retka i te ko zamisl
iva pojava. Do ivljaj prirodne smrti mora da je ogranien na samo nekolicinu tamo, i
najverovatnije ni ne postoji kao takav za neko solarijansko dete Falominih godi
na. Ukoliko Falom nastavi da razmi lja o Banderovoj smrti, poee i da se pita zbog ega
je Bander mrtav - i injenica da je do toga do lo upravo u trenutku kada smo se mi,
stranci, na li na toj planeti odve e je do oevidnog zakljuka - uzrok i posledica."
"To jest, da smo mi ubili Bandera."
"Pele, nismo mi ubili Bandera. Ja sam ga ubila."
"To njoj nikada nee pasti na um."
"Ali ja u morati da joj to ka em. Kako stvari sada stoje, uzbuena je zbog Tr
eviza, a sasvim je jasno da je on voa na e male dru ine. Za nju e to znaiti, zdravo-zagotovo, da je Treviz vinovnik Banderove smrti; misli li, zaista, da bih ja mogla
dozvoliti da Treviz bude okrivljen zbog neega to nije poinio?"
"Ali, ipak, od kakve je sve to va nosti, Blis? Dete ionako ne osea ni ta prem
a svom oc... ovaj, majci. Sva njena oseanja vezana su za njenog robota, D embija."
"Ali smrt majke prouzrokovala je i smrt njenog robota. Gotovo da, u jedn
om trenutku, nisam pred njom uzela na sebe odgovornost za to. Bila sam u vrlo ve
likom isku enju."
"Zbog ega?"
"Zbog toga, da bih joj sve mogla objasniti na svoj nain. Da bih je ute ila.
Da bih je spreila da do tog saznanja sama doe, razmi ljajui o tome na nain koji bi jo
j uskratio svaku mogunost da za ono to se dogodilo pronae opravdanje."
"Ali opravdanje postoji. To se dogodilo u samoodbrani. Da nisi postupila
onako kako si postupila - u sledeem trenutku svi bismo bili mrtvi."
"To sam i elela da joj ka em, ali nisam bila u stanju. Pla ila sam se da mi n
ee poverovati."
Pelorat odmahnu glavom, a onda, uzdahnuv i, upita: "Pomi lja li, ponekad, da
bi zaista bilo bolje da je nismo poveli sa sobom? Sve ovo ini te toliko nesretnom
."
"Ne", odvrati Blis ljutito, "ne govori tako. Bila bih beskrajno nesrenija
kada bih morala, kao ovo sada, da sedim ovde i priseam se kako nismo ni ta uinili d
a spreimo da jedno nevino dete bude nemilosrdno iskasapljeno zbog neega to je bilo
na e delo."
"Ali takvi adeti vladaju na Falominom svetu."
"Pele, nemoj dopustiti da tobom ovlada Trevizov nain razmi ljanja. Izdvojen
icima, nekako, polazi za rukom da prihvate takve stvari i o tome vi e ne razmi ljaju

. Meutim, Gea te i da spase, a ne da uni ti neki ivot - odnosno da, sedei po strani, do
pusti da jedan ivot bude izgubljen. Kao to svi dobro znamo, svaki se ivot u nekom t
renutku mora okonati, kako bi se neki drugi ivot mogao razviti; ali to okonanje nik
ada ne sme biti konano, nikada bez neke svrhe. Mada se nije mogla izbei, ve je i sa
ma Banderova smrt ne to to je samo po sebi te ko podneti; Falomina smrt pre la bi, jedn
ostavno, sve granice."
"Pa", ree Pel, "pretpostavljam da si u pravu... Ipak, nisam te potra io zbo
g Falom. U stvari, re je o Trevizu."
" ta je s njim?"
"Blis, brinem zbog njega. Eno ga gde sedi i eka da dobije neku pouzdaniju
informaciju o Zemlji, ali ja nisam siguran da e moi da izdr i taj pritisak."
"Ne strahujem za njega. Ima on vrst i stabilan um."
"Ipak, svi imamo svoje granice. uj, planeta Zemlja toplija je no to je on
to oekivao; sam mi je to rekao. Rekao bih da ak pomi lja da je pretopla da bi na njo
j mogao opstati ivot, mada, s druge strane, imam utisak da se veoma trudi da i sa
mog sebe ubedi da nije tako."
"Mo da je u pravu. Mo da planeta nije pretopla da bi na njoj mogao opstati iv
ot."
"Pored toga, spreman je da prizna da ta toplota mo da proistie iz injenice d
a joj je povr ina zagaena radiaktivno u; s druge strane, ini mi se, nastoji da i tu pom
isao odbaci... Kroz dan ili dva dovoljno emo se pribli iti Zemlji, tako da sumnjama
vi e nee biti mesta. Ali ta ako je Zemlja zaista zagaena?"
"Pa, u tom sluaju, morae da tu injenicu prihvati - kao injenicu.
"Ali... ne znam kako da se izrazim - naime, kako da se izrazim u mentaln
om smislu. ta ako njegov um..."
Blis poeka nekoliko trenutaka, a onda, pomalo podsme ljivo, upita: "Aktivir
a detonator?"
"Da. Aktivira detonator. Ne bi li trebalo da uini ne to da mu, u ovom trenut
ku, da novu snagu? Da ga - da tako ka em - malo smiri i dr i pod kontrolom?"
"Ne, Pele. Ne verujem da bi do toga moglo doi, a pored toga, tu je i vrst
Gein stav da se po njegovom umu ne sme petljati."
"Ali u tome i jeste stvar. On poseduje tu neobinu osobinu da 'bude u prav
u' - kako god vi to ve nazivali. ok koji bi mogla proizvesti injenica da se sva nje
gova nastojanja pretvaraju u prah, i to u trenutku kada se inilo da uspe no okonava
svoje traganje, mo da nee uni titi njegov um, ali bi mogao uni titi tu njegovu sposobno
st da 'bude u pravu'. Gea i sama smatra da je u pitanju ne to krajnje izuzetno. Ni
je li upravo ta njegova sposobnost izlo ena najveoj opasnosti da nestane?"
Blis osta nekoliko trenutaka zami ljena, a onda sle e ramenima. "Pa, mo da u mo
rati da ga malo dr im na oku."
93.
Tokom sledeih trideset est asova Treviz jedva da je bio svestan da se Blis,
a u manjoj meri i Pelorat, takorei ne odmiu od njega. Ipak, ta injenica nije preds
tavljala ni ta neuobiajeno, s obzirom na oskudni prostor na brodu; pored toga, drug
e su mu se misli vrzmale po glavi.
Ovog asa, sedei za kompjuterom, odjednom ostade sasvim svestan injenice da
oboje stoje na vratima komandne prostorije. On podi e oi i zagleda se u njih bez ik
akvog izraza.
"Dakle?" upita on veoma tihim glasom.
Peloratov glas zvuao je neobino. "Kako si, Golane?"
"Upitaj to Blis", odgovori on. "Ve asovima ne skida oi s mene. Imam utisak
da mi d ara po mozgu... Nije li tako, Blis?"
"Nije. Niste u pravu, Golane", odvrati Blis ne uzbuujui se. "Meutim, ukolik
o vam je moja pomo potrebna, tu sam... Da li vam je potrebna moja pomo?"
"Ne, zbog ega? Bolje me ostavite nasamo. Oboje."
"Da li bi nam, molim te, rekao ta se dogaa?"
"Pogodi!"
"Da li je Zemlja...?"
"Jeste. Ono to su nam svi sve vreme govorili savr eno je tano." Treviz pokaz
a rukom prema ekranu na kome se mogla videti nona strana Zemlje koja je pomraivala

sunce. Stajala je kao vrst, taman krug, naspram zvezdanog neba, dok su joj rubov
i bili operva eni isprekidanim narand astim odsjajima.
"Je li taj narand asti odsjaj znak radioaktivnosti?" upita Pelorat.
"Nije. To je odraz suneve svetlosti u Zemljinoj atmosferi. Da u atmosferi
nema toliko oblaka taj narand asti odsjaj javljao bi se u obliku istog, neisprekid
anog prstena. Radioaktivnost nismo u stanju da vidimo. Atmosfera apsorbuje razlii
ta zraenja, ukljuujui i gama zrake. Meutim, ona proizvodi i takozvana sekundarna zrae
nja, srazmerno znatno slabija, ali je kompjuter, ipak, u stanju da ih otkrije. T
a su zraenja golom oku i dalje nevidljiva, ali kompjuter je u stanju da za svaku e
sticu ili talas zraenja naini odgovarajui foton u okviru vidljivog dela spektra, te
da nam, na taj nain, Zemlju predstavi u bojama koje, istina, nisu stvarne, ali k
oje jasno prikazuju vrste i intenzitet zraenja na njoj. Pogledajte."
Istog asa tamni disk Zemlje zasvetluca prigu enom, prljavoplavom bojom.
"Kakav je intenzitet zraenja na njoj?" upita Blis tihim glasom. "Dovoljan
da bude jasno da ljudi tamo dole ne mogu opstati?"
"Ne samo ljudi", odvrati Treviz. "Nikakav ivot tamo dole ne bi mogao opst
ati. Planeta je nepodesna za bilo kakav oblik ivota; nema vi e niega - i poslednja b
akterija, i poslednji virus, davno su nestali."
"Da li bismo mogli da je ispitamo na licu mesta?" upita Pelorat. "Mislim
, u svemirskoj odei."
"Mo da, tokom nekoliko asova - pre no to se i sami nepovratno ne ozraimo."
"Pa, onda, Golane, ta da radimo?"
" ta da radimo?" Treviz se zagleda u Pelorata onim svojim pogledom u kome
nije bilo nikakvog prepoznatljivog izraza. "Da li eli da uje ta bih ja, stvarno, eleo
da uinim? eleo bih da odvedem tebe i Blis - i ono dete - natrag na Geu i da vas ta
mo zauvek ostavim. A potom, eleo bih da se vratim na Terminus i predam im brod. A
potom, voleo bih da podnesem ostavku na polo aj venika - to bi, bez sumnje, gradonae
lnicu zaista usreilo. A potom, voleo bih da vodim ivot penzionera, prepustiv i da st
vari u Galaksiji teku svojim tokom. Ne bi me zanimali ni Seldonov Plan, ni Zadu bi
na, ni Druga Zadu bina, ni Gea. Neka Galaksija sama odabere svoj put. Za moga ivota
ne bi se ni ta izmenilo - a zbog ega bih i najmanju crkavicu dao za ono to e se dogo
diti posle?"
"Ipak, Golane, siguran sam da ne misli to to sada govori ", urno primeti Pelo
rat.
Treviz ga je nekoliko dugih trenutaka netremice posmatrao, a onda duboko
udahnu vazduh. "Ne, ne mislim. Ali, oh, kako bih samo eleo da zaista mogu da uini
m sve ono to sam maloas nabrojao!"
"Ostavimo to sada. ta zaista namerava da uini ?"
"Nameravam da jo neko vreme zadr im brod u orbiti oko Zemlje. Da malo preda
hnem, da se povratim od svega ovoga, i da razmislim ta emo dalje. Osim.. ta..."
"Da?"
Treviz kao da jedva prevali preko usana: "Osim... ta, uop te, jo mo e da se uin
i? ta je to za im jo vredi tragati? I ta je to, uop te, to bi bilo vredno traganja?"
OBLI NJI SVET
94.
Tokom etiri naredna dana Pelorat i Blis viali su Treviza samo za vreme obe
da. Ostatak vremena provodio je ili u komandnoj prostoriji ili u svojoj sobi. To
kom obeda nije progovarao ni rei. Usne su mu sve vreme bile stisnute, i jeo je vr
lo malo.
Tokom etvrtog obeda, meutim, Peloratu se uini da je iz Trevizovog dr anja i ezlo
ne to od njegove neuobiajene ozbiljnosti. Pelorat se dvaput naka lja, kao da namerav
a da ne to ka e, ali odustade.
Konano, Treviz podi e pogled i obrati mu se: "Pa?"
"Jesi li, ovaj, ne to smislio, Golane?"
"Zbog ega to pita ?"
"Izgleda mi ne to malo manje sumorno."
"Ne oseam se manje sumorno, ali jesam razmi ljao. I to veoma mnogo."
"Mo emo li da ujemo o emu?" upita Pelorat.

Treviz uputi brz pogled u Blisinom pravcu. Dr ala je pogled vrsto prikovan
za svoj tanjir, pa ljivo nastojei da ne izrekne nijednu re, kao da je bila sigurna d
a e, u ovom osetljivom trenutku, Pelorat vi e postii u svom nastojanju da Treviza na
vede na razgovor.
"Blis, da li i vas zanima?" upita je Treviz.
Ona za trenutak podi e oi. "Da. Veoma."
Falom raspolo eno kucnu nogom o sto i upita: "Jesmo li prona li Zemlju?"
Blis stisnu devojicu za rame, ali Treviz ne obrati nikakvu pa nju na njenu
upadicu.
"Moramo zapoeti sa osnovnom injenicom", ree Treviz. "Sve informacije koje s
e odnose na Zemlju uklonjene su sa niza svetova. To nas je, obavezno, moralo dov
esti pred neizbe an zakljuak: na Zemlji je ne to sakriveno. Pored toga, putem osmatra
nja, do li smo do zakljuka da je Zemlja zagaena radioaktivno u u najveem, smrtonosnom st
epenu; na taj nain, sve na njoj je dvostruko skriveno. Nismo u stanju da se na nj
u spustimo a sa ovog odstojanja, u blizini spoljnog ruba njene magnetosfere i be
z ikakve elje da joj se jo vi e pribli imo, nismo u stanju ni ta da otkrijemo."
"Jeste li sasvim sigurni u to?" upita Blis blago.
"Proveo sam dovoljno vremena za kompjuterom pomno, iz svih uglova, prouiv i
Zemlju, i mogu rei da jesam. Da, siguran sam. Meutim, to je mo da va nije, oseam da na
njoj nema niega. Zbog ega su, onda, sva obave tenja koja se odnose na Zemlju bila sa
toliko pomnosti odasvud uklonjena? Oevidno, to god da je bilo tamo sakriveno, sad
a je sakriveno daleko potpunije no to bi to iko mogao i zamisliti; nema, po svemu
sudei, nikakve potrebe da ljudi dalje pozlauju taj zlatni grumen."
"Mogue je", primeti Pelorat, "da je zaista ne to bilo sakriveno na Zemlji,
ali u vreme kada njena radioaktivnost jo nije bila smrtonosna, i kada joj je jo bi
o mogu pristup. itelji Zemlje mo da su tada strahovali da bi neko nepozvan mogao naii
i nai to to su oni skrivali - ma ta to moglo biti. Mo da je tada Zemlja poku ala da uk
loni sve informacije koje su se na nju odnosile. Ono sa im se sada suoavamo mo da su
samo preostaci jednog burnog i nesigurnog doba."
"Ne, ne verujem da je to sluaj", odgovori Treviz. "Do uklanjanja podataka
iz Carske biblioteke na Trantoru, ini mi se da je do lo tek nedavno." On se naglo
okrenu prema Blis. "Jesam li u pravu?"
Blis odgovori ravnim glasom: "Ja/mi/Gea do li smodo takvog zakljuka pri sus
retu sa uznemirenim umom Govornika Gendibala, sa Druge Zadu bine, u trenutku trost
ruke konfrontacije izmeu vas, njega i gradonaelnice Brano."
"Prema tome", zakljui Treviz, " to god da je tada moralo biti skriveno, jer
je postojala mogunost da bude otkriveno, mora biti da je jo skriveno, budui da i d
alje postoji mogunost da bude otkriveno uprkos injenici da je Zemlja zgaena radioak
tivno u."
"Ali, kako je to mogue?" upita Pelorat uznemireno.
"Razmotri sledeu mogunost", ponudi Treviz. " ta ako se ono to se nalazilo na
Zemlji vi e na njoj ne nalazi - ta ako je sa nje uklonjeno u asu kada je opasnost od
radioaktivnosti porasla do nepodno ljivosti? Jer, uprkos tome to se tajna vi e ne na
lazi na Zemlji, mogue je da bismo bili u stanju da, prona av i konano Zemlju, dokuimo n
a koje je novo mesto sme tena ta tajna koja se nekad na njoj nalazila. Ukoliko bi
to bio sluaj, i dalje bi postojali svi razlozi da se dr i u tajnosti polo aj same Zem
lje."
Falom se ponovo oglasi: "A onda biste me, kako mi je Blis rekla, ukoliko
ne pronaemo Zemlju, vratili D embiju."
Treviz se okrenu prema Falom i zagleda se u nju - dok se Blis, tihim gla
som, obrati devojici: "Rekla sam ti, Falom, mo da. Kasnije emo o tome razgovarati. A
sada, poi u svoju sobu i uzmi ne to da ita , ili sviraj na flauti, ili ini ta ti je vol
ja. Hajde, hajde."
Durljivo se namr tiv i, Falom izie.
"Ali, Golane, ne to mi nije jasno", upita Pelorat. "Ipak, ovde smo. Prona li
smo Zemlju. Mo emo li sada na neki nain dokuiti gde je to, ako nije na Zemlji."
Potraja nekoliko trenutaka dok Treviz ne suzbi lo e raspolo enje prouzrokova
no Falominom upadicom, a onda nastavi: "A zbog ega ne bismo mogli? Zamisli da zag
aenost Zemljine kore postaje sve vea. Broj njenih itelja sve vi e bi se smanjivao, il
i usled izumiranja ili usled prinudnog napu tanja planete; i sama tajna, ma u emu s

e mogla sastojati, bila bi, takoe, izlagana sve veoj opasnosti. Koga bi jo bilo da
je titi? Konano, morala bi biti prebaena na neki drugi svet, jer bi u protivnom - m
a o emu da je re - izgubila svu vrednost i za samu Zemlju. Pretpostavljam da bi se
dugo oklevalo da se to uini, i da bi se, kada bi se to konano uinilo - uinilo, manj
e ili vi e, u poslednjem trenutku. A sada, Janove, sea li se onog starca sa Nove Zem
lje koji ti je neumorno punio u i svojim razglabanjem o istoriji Zemlje?"
"Monolija?"
"Da, njega. Nije li ti on rekao, govorei o osnivanju Nove Zemlje, da su p
oslednji ostaci nekada njeg zemaljskog stanovni tva preseljeni na tu planetu?"
" eli li to da ka e , stari dru e", upita Pelorat, "da se ono za im sada tragamo n
alazi na Novoj Zemlji? Da su tajnu na Novu Zemlju preneli Zemljani koji su posle
dnji napustili Zemlju?"
"Zar ne bi moglo biti tako?" odgovori Treviz. "Nova Zemlja jedva da je o
statku Galaksije bolje znana nego sama Zemlja; pored toga, sada nji itelji Nove Zem
lje kao da ni o emu drugom ne razmi ljaju do li da se otarase svih moguih uljeza."
"Ali bili smo tamo", ume a se Blis, "i ni ta nismo prona li."
"Nismo ni tragali ni za im drugim osim za polo ajem Zemlje."
Pomalo zbunjen, Pelorat primeti: "Ali mi tragamo za neim to je, verovatno,
proizvod najvi e tehnologije; za neim, ili nekim, ko je bio u stanju da ukloni sve
informacije ispred samog nosa Druge Zadu bine, kao i - Blis, oprosti - ispred nos
a same Gee. Narod koji sada ivi na Novoj Zemlji mo da je u stanju da kontroli e klimu
nad svojim ostrvom, i mo da raspola e izvesnim, izuzetnim znanjima iz biotehnologij
e, ali verujem da ete se saglasiti s tim, ini mi se da je njihova tehnologija, sve
u svemu, na prilino niskom stupnju."
"Sla em se sa Pelom", klimnu Blis.
"Donosimo sudove na osnovu ogranienog saznanja", primeti Treviz. "Nikada,
na primer, nismo ugledali mu karce koji su se nalazi u ribarenju. Od ostrva, vide
li smo samo onaj deo na koji smo se spustili. Meutim, ko zna na ta smo mogli naii d
a smo ga podrobnije ispitali? Najzad, nismo otkrili da imaju fluoroscentno osvet
ljenje sve dok se njime nisu poslu ili, i ukoliko je to trebalo da stvori privid d
a im je tehnologija na niskom stupnju - ka em, privid..."
"Da?"
"Mo da je to bila koprena kojom je trebalo da se prikrije prava istina."
"Nemogue," usprotivi se Blis.
"Nemogue? Ali niste li mi ba vi rekli, jo tamo na Gei, da je prete an deo sta
novni tva na Trantoru svesno i namerno dr an na niskom stupnju tehnologije, kako bi
se to bolje prikrila malena skupina pripadnika Druge zadu bine. Ima li ikakvog razl
oga da isti postupak ne bude primenjen i na Novoj Zemlji?"
" elite li to, onda, da ka ete da bi trebalo da se vratimo na Novu Zemlju i
ponovo se izlo imo zarazi - ovog puta bez izgleda na spas? Seksualni sno aj je, bez
sumnje, posebno ugodan nain da se ovek zarazi - ali sasvim je verovatno da nije je
dini."
Treviz sle e ramenima. "Ni ja ba ne udim da se vratim na Novu Zemlju, ali mo d
a emo morati."
"Morati?"
"Morati! Mada, postoji i druga mogunost."
"A kakva?"
"Nova Zemlja kru i oko zvezde koju tamo nji itelji nazivaju Alfa Kentaura. Al
i Alfa Kentaura je samo deo jednog dvojnog sistema zvezda. Ukoliko zvezdu Nove Z
emlje nazovemo Alfa Kentaura A, u tom bi sluaju njenog ne tako svetlog saputnika
mogli nazvati Alfa Kentaura B. Ne postoji li mogunost da i Alfa Kentaura B ima pl
anetu, podesnu za ivot, koja oko nje kru i?"
"Nedovoljno je svetla, rekla bih", primeti Blis, odmahujui glavom. "U por
eenju sa Alfom Kentaura A, svetlost joj je tri etvrtine puta slabija."
"To ne mora ni ta da znai. Ukoliko bi se planeta nalazila dovoljno blizu zv
ezde, stvar bi bila u redu."
Pelorat upita: "A ta kompjuter ka e? Ima li planeta oko B-zvezde?"
"Proverio sam", odgovori Treviz natmureno se nasme iv i. "Postoji pet planet
a, umerene veliine. Nema gasovitih d inova."
"A da li je neka od njih podesna za ivot?"

"Kompjuter ne govori ni ta o tome; jedino to ka e to je da postoje, koliko ih

je i kakve su veliine."
"Oh", uzdahnu Pelorat, oigledno razoaran.
"Nema nikakvog razloga da bude razoaran", opomenu ga Treviz. "Podaci ni za
jedan od svetova Vasionaca nisu bili uneseni u kompjuter. A i podaci kojima smo
raspolagali za Alfu Kentaura A bili su gotovo ni tavni. Te su stvari hotimino skri
vene, i injenica da gotovo nikakvog podatka nema o Alfi Kentaura B mo e ak predstavl
jati dobar znak."
"U tom sluaju", primeti Blis gotovo poslovnim tonom, "ono to nameravate je
ste da krenete na Alfu Kentaura B, i ukoliko se ispostavi da je posredi orak, da
se vratite Alfi Kentaura A."
"Tako je. Ali ovog puta, kada se naemo na Novoj Zemlji, biemo pripravni. P
re nego to sletimo pa ljivo emo ispitati itavo ostrvo, i Blis, oekujemo od vas da upot
rebite svoje mentalne moi da postavite tit..."
U istom tom asu Daleka zvezda lako uzdrhta, kao da je itav brod uhvatila tu
cavica, i Treviz dreknu, napola gnevno, napola zbunjeno: "Ko je za komandama?!"
Ali pre no to je pitanje i postavio, znao je veoma dobro kako glasi odgov
or.
95.
Falom je potpuno zanesena sedela za kompjuterskim pultom. Njene malene,
dugoprste ake, bile su sasvim ra irene, kako bi to bolje pristale uz bledosvetlucave
obrise dlanova na komandnoj ploi. inilo se kao da su joj ake utonule u plou, mada j
e bilo oigledno da je ova nainjena od tvrdog i skliskog materijala.
Bezbroj puta je ve videla kako Treviz postavlja ake na isti nain, i inilo jo
j se da pri tom ni ta drugo nije ni radio, mada joj je bilo jasno da je na taj nain
upravljao brodom.
U pojedinim prilikama viala je Treviza kako zatvara oi; sada i ona zatvori
svoje. Posle nekoliko trenutaka gotovo da zau ne to to be e nalik na slaba an, veoma ud
aljen glas - veoma udaljen, ali, istovremeno, kao da odjekuje u njenoj vlastitoj
glavi, kroz (toga je tek nejasno bila svesna) njene transuktorske re njeve. Ovi j
oj se uini e va nijim nego ruke, i ona se upre da razabere rei.
Nalozi, oekivalo je, gotovo moleivo. Kakvi su tvoji nalozi?
Falom ni ta ne odgovori. Nikada jo nije videla da se Treviz glasom obraa kom
pjuteru - ali je ipak svim svojim srcem znala do ega joj je bilo najvi e stao. elela
je da poe natrag na Solariju, da je ponovo obujmi ute iteljska beskrajnost Bandero
vog prebivali ta, da opet vidi D embija... D embija...
udila je da se tamo vrati, i dok je u seanje dozivala svet koji je volela,
zamisli da ga vidi na ekranu kao to je bila u prilici da vidi na njemu brojne sv
etove koje nije volela. Ona otvori oi i zagleda se u ekran, elei da na njemu ugleda
neki drugi svet a ne ovu mrsku Zemlju, a onda stade zuriti u ono to joj se ukaza
, zami ljajui da pred sobom ima Solariju. Bila joj je mrska ta praznina Galaksije,
u koju su je uvukli protiv njene volje. Suze joj poteko e, i brod lako uzdrhta.
Ona oseti taj drhtaj, pa se i sama zaljulja, kao u znak odgovora.
A onda zau bune korake napolju u hodniku, i kada ponovo otvori oi Trevizovo
iskrivljeno, gnevno lice ispunjavalo joj je vidno polje, zaklanjajui joj ekran n
a kome se nalazilo sve to je, u stvari, elela. Treviz je ne to vikao, ali ona ne obr
ati pa nju. On je bio taj koji ju je, ubiv i Bandera, odvukao sa Solarije, i on je b
io taj koji ju je, mislei samo na Zemlju, spreavao da se tamo vrati; vi e nije bila
spremna da ga slu a.
Bila je odluna u svojoj nameri da odvede brod na Solariju, i povuen silino
m njene odlunosti, brod ponovo uzdrhta.
96.
Blis vrsto zgrabi Treviza za ruku. "Nemojte! Nemojte!"
Ona ga sna no uhvati, povlaei ga unazad, dok je Pelorat, zbunjen i skamenjen
, stajao iza njih.
"Skloni ruke s kompjutera!" vikao je Treviz. A onda dobaci Blis: "Blis,
sklanjate mi se s puta! Ne elim da vas povredim! "
Blis odvrati, gotovo nemonim glasom: "Ne dotiite dete! Inae u morati da vas

spreim - bez obzira na sva uputstva!"

Trevizove oi besno se upravi e prema Blis, i on dreknu: "Onda, vi je skloni
te odavde! Smesta!"
"Falom", obrati se ona detetu, "skloni ruke odatle."
"Neu!" uzviknu Falom. "Hou da se brod vrati na Solariju. Hou da se vrati ta
mo. Tamo!" Ona glavom pokaza prema ekranu, ne elei da ni za trenutak odvoji ruke o
d kompjutera.
Ali Blis stavi ruke na detinje rame, i im je one dodirnu e, dete poe da se t
rese.
Blisin glas postade bla i. "A sada, Falom, nalo i kompjuteru da sve vrati ka
ko je bilo i poi sa mnom. Hajde, doi." Ona potap a dete, koje briznu u nezadr iv pla.
Falom ukloni ake sa komandne ploe i Blis, dohvativ i je ispod mi ke, podi e dete
sa stolice. Zatim je okrenu prema sebi i vrsto privinu na grudi, pu tajui je da se
isplae i smiri.
A onda se okrenu prema Trevizu koji je sav ukoen stajao na vratima. "Sklo
nite se u stranu, Trevize, i nemojte, u prolazu, dotai ni dete ni mene."
Treviz se smesta pomeri, pravei im prolaz.
Blis zastade za trenutak, a onda se tihim glasom obrati Trevizu. "Morala
sam za trenutak da uem u njen um. Ukoliko sam priinila ikakvu tetu, neu vam to lako
zaboraviti."
Treviz zausti da odgovori kako ni pi ljiva boba ne daje za Falomin um; da
je zapravo sva njegova briga posveena kompjuteru. Ipak, pred usredsreenim pogledom
Gee (be e mu jasno da nije u pitanju bila samo o Blis, i da nije ona, sama, mogla
u njemu pobuditi onaj oseaj hladnog u asa koji se u trenu u njemu pojavio), on outa
.
Ostao je, tako, utei i bez ikakvog pokreta, jo dugo po to su Blis i Falom nap
ustili prostoriju. Ostao je, zapravo, u tom polo aju sve dok mu se Pelorat ne obra
ti blagim glasom: "Golane, jesi li dobro? Nije te povredila, zar ne?"
Treviz sna no protrese glavom, kao da eli da odagna od sebe oseaj paralisano
sti koji ga je svog obuzeo. "Sa mnom je sve u redu. Pravo pitanje, meutim, jeste:
da li je on u redu." On sede za pult kompjutera, i potavi dlavnove na mesta na
kojima su do maloas poivale Falomine ake.
"Pa?" zabrinuto upita Pelorat.
Treviz sle e ramenima. "ini se da je sve u redu. Mogue je, ipak, da docnije
ustanovim da ne to nije u redu, ali ovog asa, ini se da je sve u redu." A onda ljuti
to dodade: "Kompjuter, u osnovi, ne bi trebalo da se odazove na dodir iijih ruku
osim mojih, ali u sluaju tog hermafroditskog monstruma, nisu samo ruke u pitanju.
Siguran sam, njeni transduktorski re njevi..."
"Ali zbog ega je brod poeo da podrhtava? To nije uobiajeno za njega, zar ne
?"
"Nije. Ovo je gravitacioni brod, i ne bi trebalo da se javljaju inercion
i efekti. Ali taj mali monstrum..." On zastade, ponovo zahvaen besom.
"Da?"
"Pretpostavljam da se obratila kompjuteru sa dva meusobno suprotstavljena
zahteva, i da je u svaki od njih unela toliko snage volje da kompjuteru nije pr
eostalo ni ta drugo do da poku a da, istovremeno, oba zadovolji. U poku aju da uini nem
ogue, kompjuter mora da je istog asa izgubio kontrolu nad mehanizmom za uklanjanje
inercionih efekata na brodu. Bar mislim da se upravo to dogodilo."
I gotovo istog asa, iz nekog razloga, izgled lica mu se ubla i. "Najzad, mo d
a je i dobro to se to dogodilo, jer kako mi se sada ini, sve moje prie o Alfi Kenta
ura A i B nisu ni ta drugo do obino baljezganje. Sada konano znam na koje je mesto Z
emlja pohranila svoju veliku tajnu."
97.
Pelorat se zagleda u njega, napravi se da je preuo njegove poslednje rei,
i vrati se na prvobitnu zagonetku. "Na koji je to nain Falom uputila kompjuteru d
va meusobno suprotstavljena zahteva?"
"Pa, eto, rekla je da eli da se brod vrati natrag na Solariju."
"Tako je. Razume se, ona to zaista eli."
"Ali ta je mislila pod Solarijom? Ona nije u stanju da je prepozna, posma

trajui je iz svemira. U stvari, iz svemira je nikad nije ni videla. Spavala je, a

ko se sea , kada smo u urbi napu tali planetu. I uprkos svemu to je na la u tvojoj biblio
teci, i uprkos svemu to joj je Blis mogla napriati, sumnjam da je zaista u stanju
da pojmi istinu o Galaksiji kao neemu sainjenom od stotina milijardi zvezda i mili
ona nastanjenih planeta. Odgajena u utrobi zemlje i bez ijednog bliskog stvora,
sve to je u stanju da pojmi jeste da postoje i drugi svetovi - ali koliko? Dva? T
ri? etiri? to se nje same tie, svaki svet koji bi ugledala mogla bi biti Solarija,
i s obzirom na snagu njenih elja, svaki svet za nju i jeste Solarija. Budui da je,
po svoj prilici, Blis poku ala da je ute i nagove tavajui joj da emo je, ukoliko pronaem
o Zemlju, vratiti na Solariju, sasvim je mogue da je, nekako, do la do predstave o
tome da Solarija mora le ati negde sasvim blizu Zemlje."
"Ali odakle ti sve to? Na osnovu ega izvodi takve zakljuke, Golane?"
"Na osnovu onoga, Janove, to je sama Falom rekla kada smo upali ovamo. Vi
kala je da eli da se vrati na Solariju, dodajui: "Tamo! Tamo!" i pokazujui na ekran
. A ta se u tom trenutku na ekranu nalazilo? Zemljin saputnik! Nije ga bilo na ek
ranu kada sam, odlazei na veeru, prekinuo rad na kompjuteru; na ekranu se tada nal
azila Zemlja. Meutim, Falom mora da je u svoj um, u trenutku kada je zatra ila da b
ude vraena na Solariju, prizvala sliku Zemljinog d inovskog pratioca, i kompjuter,
odgovarajui na njen podsticaj, mora da je na ekran dovukao sliku tog ogromnog sat
elita. Veruj mi, Janove, savr eno dobro znam kako kompjuter funkcioni e; ko bi ga mo
gao bolje poznavati od mene?"
Pelorat baci pogled na debeli, blistavi polusrp koji je i dalje stajao n
a ekranu i zami ljeno odgovori: "Nazvali su ga 'Mesecom' na barem jednom od zemalj
skih jezika; 'Lunom' na nekom drugom. Najverovatnije da je, pored ovih, imao jo m
nogo imena... Zamisli samo, stari dru e, tu zbrku koju na jednom svetu mora da iza
zivaju brojni jezici - nesporazume, zastranjivanja, nezgode..."
"Mesec, ka e ?" upita Treviz. "Pa, zvui dosta jednostavno... Zamisli samo, mo
gue je da je dete, instinktivno, poku avalo da svojim transudktorima pokrene brod,
koristei se pri tom njegovom vlastitom energijom kao izvorom, i doprinosei da se,
trenutno, stvori inerciona zbrka... Ali, Janove, sve to sada nije va no. Ono to je
va no jeste da se, kao posledica svega to se dogodilo, na ekranu na ao Mesec - dopada
mi se to ime - i to uvean, i da je jo tu. Gledam ga i - razmi ljam."
"Razmi lja - o emu, Golane?"
"O njegovoj veliini, Janove. ini mi se da zanemarujemo satelite. Veoma su
mali, ukoliko uop te postoje, ali je ovaj ovde ne to sasvim drugo. On je itav svet. P
renik mu je oko tri i po hiljade kilometara."
"itav svet? Ali kako ga mo e nazivati svetom? Nepodesan je za ivot. ak je i ta
j prenik od tri i po hiljade kilometara ipak odve mali. Uop te nema atmosferu. To sa
m ak i ja u stanju da ka em, posmatrajui ga s ove razdaljine. Nema ni oblaka. Rubovi
su mu izrazito o tro zakrivljeni, a isti je sluaj i sa unutra njim ivicama diska, bi
lo s dnevne, bilo s none strane."
Treviz potvrdno klimnu. "Janove, sve vi e postaje pravi svemirski vuk. U pr
avu si. Nema ni trunke vazduha. Ni vode. Meutim, iz toga jedino proizilazi da je
Mesec nepodesan za ivot - na svojoj neza tienoj povr ini. A kako stoje stvari ispod nj
e?"
"Ispod povr ine?" upita Pelorat sumnjiavo.
"Da. Ispod povr ine. Za to da ne? Sam si mi rekao da su se, jednom, i sami z
emaljski gradovi nalazili ispod povr ine. Poznato nam je da se i dobar deo Trantor
a nalazio ispod povr ine. Sea se, najvei deo komporelenskog glavnog grada bio je pod
zemljom. I Solarijanci su svoja prebivali ta, gotovo u celosti, sme tali pod zemlju.
Kao to vidi , dosta uobiajeno."
"Ali, Golane, u svim tim pobrojanim sluajevima ljudi su iveli na planeti p
odesnoj za ivot. I na samoj povr ini, na njima, moglo se opstati, s obzirom da je b
ilo i vazduha i vode. Ali da li je mogue iveti pod zemljom na planeti ija je povr ina
, inae, nepogodna za ivot?"
"Janove, razmisli malo! Gde mi to ivimo upravo ovog asa? Daleka zvezda nij
e ni ta drugo do siu an svet na ijoj se povr ini ne bi moglo opstati. Napolju nema ni va
zduha ni vode. Pa ipak, ovde unutra, savr eno nam je ugodno. Galaksija je prepuna
svemirskih stanica i svemirskih naseobina ije je raznovrsje gotovo beskonano. Da i
ne pominjemo svemirske brodove - i ivot je, kada su svi oni u pitanju, mogu samo

u njihovoj unutra njosti. Zamisli Mesec kao jedan d inovski svemirski brod."
"Sa posadom unutra?"
"Da. Mo da ak sa milionima ljudi: sa biljnim i ivotinjskim vrstama, i sa raz
vijenom tehnologijom... Hajde, Janove, razmisli: ne ini li ti se da u tome ima sm
isla? Ukoliko je Zemlja, tokom svojih poslednjih dana, bila u stanju da jednu sk
uoinu Iseljenika po alje na neku planetu koja kru i oko Alfe Kentaura, i ukoliko joj
je, mo da uz pomo Carstva, promenila - prilagoujui je svojim potrebama - ekolo ku ravn
ote u, obogativ i okean novim oblicima ivota i stvoriv i komad kopna gde ga ranije uop te
nije bilo - nije li, isto tako, postojala mogunost da jednu skupinu svojih itelja
Zemlja po alje i na Mesec, stvoriv i im uslove za opstanak ispod povr ine?"
Iako oklevajui, Pelorat se slo i. "Verovatno si u pravu."
"To bi ak moralo biti uinjeno. Ukoliko ve Zemlja ima ne to to krije, zbog ega t
o slati na parseke daleko, kada je to mogue, isto toliko dobro, sakriti i na jedn
om svetu koji je stotinu milioniti deo puta manje udaljen nego Alfa Kentaura. Po
red toga, posmatrano sa psiholo kog stanovi ta, Mesec bi predstavljao neuporedivo po
godnije mesto za skrivanje. Kada se razmi lja o ivotu i opstanku - nikome ni ne pad
aju na pamet sateliti. Iskreno reeno, nisu ni meni. ak i ako mi je Mesec bio pod s
amim nosom, misli su mi bludele daleko, ak do Alfe Kentaura. I da nije bilo Falom
.." Usne mu se stisnu e, i on odmahnu glavom. "Bojim se da u morati da joj odam pri
znanje zbog toga. Uostalom, ako ja ne budem, Blis sigurno hoe."
"Ali, stari moj", upita Pelorat, "ukoliko se ne to, zaista, krije pod Mesee
vom povr inom - kako emo mi doi do toga? Mora da postoje milioni kvadratnih kilometa
ra povr ine..."
"Grubo procenjeno - etrdeset miliona."
"I rebalo bi da mi sve to pretra imo - tragajui za im? Za nekom rupom kroz k
oju se silazi u utrobu tog sveta? Za nekim hermetikim zatvorenim oknom?"
"Kada tako postavi stvari", slo i se Treviz, "zaista se ini da je zadatak je
dva izvodljiv; ali u ovom sluaju mi ne tra imo nikakav fiziki predmet ve znake ivota,
i to razumnog ivota. A to se toga tie, imamo Blis, a njen talenat u otkrivanju znak
ova inteligencije nesumnjiv je, je li tako?"
98.
Blis se zagleda u Treviza optu ujuim pogledom. "Najzad sam uspela da je usp
avam. Nikad mi nije bilo tako te ko; gotovo da je podivljala. Na svu sreu ini mi se
da ipak nisam prouzrokovala nikakvo o teenje na njenom mozgu."
"Znate", odvrati Treviz hladno, "trebalo bi da ve ne to preduzmete i otklon
ite njene misli od D embija, budui da nemam ni najmanju nameru da se ikad vratim na
Solariju."
"Tek tako, da joj otklonim misli od D embija? A ta vi, Trevize, uop te znate
o tim stvarima? Nikada niste za li ni u iji um, nemate ni najbleu predstavu o tome k
oliko su slo eni i tanani. Kada biste makar ne to znali o tome, ne biste tek tako go
vorili o 'otklanjanju misli', ba kao da je re o uzimanju ka iice ili dve meda iz neke
tegle."
"Pa, poku ajte da bar ne misli o njemu toliko."
"Mo da bih to mogla, ali bi mi bilo potrebno najmanje mesec dana br ljivog r
asplitanja njene veze sa D embijem."
" ta mislite pod 'rasplitanjem'?"
"Ne mogu vam to objasniti, jer ne biste ni ta razumeli."
"Pa, ta u tom sluaju nameravate da uinite sa detetom?"
"Ne znam to jo ni sama; ali pitanje Falom bie najpomnije razmotreno."
"U tom sluaju", ree Treviz, "dozvolite mi da vas upoznam s na im sledeim kora
kom."
" ta tu novo ima da se ka e? Vraamo se na Novu Zemlju, i tu ete jo jednom poku at
i sa slatkom Hiroko - pod uslovom da vam obea da vas ovog puta nee zaraziti."
Na Trevizovom licu ne pojavi se nikakav izraz, i on samo ree: "Niste u pr
avu. U stvari, promenio sam mi ljenje. Idem na Mesec - tako se, prema Janovu, zove
Zemljin prirodni saputnik."
"Na taj satelit? Zbog toga to nam je najbli i, pod samim nosom? Na takvu mo
gunost nisam ni pomislila."
"Ni ja. Niti iko drugi. Nigde u Galaksiji ne postoji prirodni saputnik n

eke planete koji bi, iole, bio vredan pomena. Meutim, ovaj ovde, s obzirom na svo
ju veliinu, zaista je jedinstven. to je jo va nije, injenica da niko ne zna gde se Zem
lja nalazi, i za sam mesec predstavlja odlino pokrie. Niko, ko nije u stanju da pr
onae Zemlju, nije u stanju da pronae ni Mesec."
"Da li je podesan za ivot?"
"Nije na povr ini, ali budui da ni u najmanjoj meri nije zagaen radioaktivno u,
verovatno je da nije sasvim nepodesan. Mo da na njemu ivot postoji - u stvari, mo da
, ak buja - ispod povr ine. I razume se, vi ete biti u stanju, kada mu se sasvim pri
bli imo, da ustanovite da li je ba tako."
Blis sle e ramenima. "Poku au... Ali zbog ega ste tako iznenada poeli da razmi lj
ate o tom satelitu?"
"Zbog neega to je Falom uinila dok je bila za komandama", odgovori Treviz t
ihim glasom.
Blis ne ree ni ta nekoliko trenutaka, kao da je oekivala da uje jo ne to, a onda
ponovo sle e ramenima. "Ma o emu da je re, pretpostavljam da do toga ne biste do li d
a ste do kraja sledili svoj prvobitni impuls i ubili je."
"Blis, uop te nisam imao nameru da je ubijem."
Blis odmahnu rukom. "U redu. Neka bude tako. Jesmo li ve krenuli prema Me
secu?"
"Jesmo. Meutim, iz predostro nosti ne kreemo se odve brzo; ipak, ukoliko sve
bude i lo kako valja, u njegovoj emo se blizini nai kroz tridesetak asova."
99.
Mesec je delovao kao pusta zemlja. Treviz je radoznalo posmatrao njegovu
dnevnu, blistavo osvetljenu stranu, koja je lagano promicala pod njima. Bio je
to jednolian prizor sainjen od kraterskih prstenova i planinskih oblasti; pod zasl
epljujuom svetlo u sunca, senke su bile o tre i sasvim crne. Povremeno bi se na tlu uk
azale jedva raspoznatljive promene u boji, a tu i tamo nailazili bi na ravni zam
a ne veline, mada su i one bile izbrazdane sitnim kraterima.
Dok su se pribli avali Meseevoj nonoj strani senke poe e da se izdu uju, da bi se
uskoro stopile u bezoblinu crninu. Jo kratko, dole pod njima, vrhovi planina nast
avi e da svetlucaju pod zracima sunca, kao kakve debele zvezde, ali ih svojih sjaj
em daleko nadma ujui. Onda i oni i ezo e i sada su pod sobom imali samo bledu svetlost Z
emlje, koja im se, sjajei tako s neba, prikazivala kao beloplava sfera, ispunjena
ne to vi e od polovine svog obima. Brod konano pretee i samu Zemlju, koja se izgubila
iza obzorja; ispod njih sada je bila suva, bezoblina tama, a iznad tek bledi sja
j bezbrojnih zvezda - prizor koji se Trevizu, odraslom pod bezzvezdanim nebom Te
rminusa, uvek inio poput pravog uda.
A onda se nove, blistave zvezde pojavi e ispred njih, najpre jedna ili dve
a potom i druge, irei se i debljajui i konano se stapajui u jedno. Istog asa prelete e
preko terminatora i nao e se na Meseevoj osvetljenoj strani. Sunce se di e u gotovo pa
klenom sjaju, i brodski ekran smesta se pomeri u stranu, dok je kompjuter navlaio
filtere da bi prigu io svetlost to je odbleskivala sa tla ispod njih.
Treviz se sasvim dobro mogao uveriti da bi besmisleno bilo ak se i nadati
da e biti mogue golim okom pronai ulaz (ukoliko je postojao) u naseljenu unutra njos
t tog nesumnjivo pozama nog sveta.
On se okrenu da pogleda Blis koja je sedela pokraj njega. Blis nije gled
ala u ekran; u stvari, dr ala je oi zatvorene. inilo se kao da ni ne sedi u naslonjai
; imao se utisak kao da se stropo tala u nju, bez ivota.
Pitajui se da li mo da spava, Treviz joj se tiho obrati: "Da li ste uspeli
da ne to otkrijete?"
Blis lagano odmahnu glavom. "Nisam", odvrati ona apatom, "Osetila sam mal
oas ne to, tek kao da ak. Bilo bi dobro da se vratimo na to mesto. Znate li gde je on
o?"
"Kompjuter zna."
Bilo je to nalik na ni anjenje u cilj: malo levo, malo desno, i konano, tra e
no mesto bilo je tu. Nalazilo se jo duboko na nonoj strani, i osim to ga je Zemlja,
nisko sa obzorja obasjavala, dajui prostorima izmeu senki avetinjski, pepeljasti
sjaj, ni ta se nije moglo uoiti, uprkos tome to su, radi boljeg pogleda, utrnuli sve
tla i u komandnoj prostoriji.
Pelorat im se pridru i, za trenutak neoduno zastav i na vratima. "Jeste li tog

od prona li?" upita on aptavim, hrapavim glasom.

Treviz mu mahnu rukom da uuti. Posmatrao je Blis. Znao je da e biti potreb
no da prou dani pre no to suneva svetlost ponovo obasja to mesto, ali je isto tako
znao da za ono to Blis nastoji da otkrije nikakva svetlost ne bi bila ni od kakve
pomoi.
"Tu smo", ree ona konano.
"Jeste li sigurni?"
"Potpuno."
"Je li ovo jedino mesto?"
"Jedino koje sam uspela da otkrijem. Jesmo li ispitali sve delove Meseeve
povr ine?"
"Uglavnom. Ispitali smo njegov najvei deo."
"Pa, u tom sluaju, na tom ispitanom delu ovo je jedino mesto. Sada ga, ev
o, sna nije oseam; kao da su i oni otkrili nas, ali nemam oseaj nikakve opasnosti. U
stvari, ono to do mene dopire pre mi izgleda kao dobrodo lica."
"Jeste li sigurni u to?"
"Tako mi deluje ono to do mene dopire."
"Da nije mo da obmana posredi?" upita Pelorat.
"Obmanu bih smesta uoila, budi siguran u to", odgovori Blis pomalo s visi
ne.
Treviz proguna ne to u sebi na raun preterane samouverenosti, a onda upita:
"Nadam se da je ono to ste otkrili znak razumnog ivota."
"Da, otkrila sam znak sna ne inteligencije. Pa ipak..." Neki neobian ton za
treperi u njenom glasu.
"Pa ipak?"
"Pssst. Ne remetite me. Pustite me da se usredsredim." Poslednje rei jedv
a da je izgovorila, gotovo ne miui usnama.
Nekoliko trenutaka potom, ona im, i sama ne malo iznenaena, saop ti: "Nije
u pitanju ljudsko bie."
"Nije ljudsko bie?" ponovi Treviz, iskreno se zaprepastiv i. "Imamo li, pon
ovo, posla sa robotima? Kao na Solariji?"
"Ne", Blis se sme ila. "Nije re ni o robotima."
"Pa, mora biti ili jedno ili drugo."
"Nije ni jedno ni drugo." Ona se ak prigu eno nasmeja. "Nije ljudsko bie, al
i nije nalik ni na jednog robota koje smo do sada imali prilike da vidimo."
"Ba bih voleo da to vidim", uzviknu Pelorat, ustro klimajui glavom i oiju iro
m otvorenih u i ekivanju nekog ogromnog zadovoljstva. "Mora da je uzbudljivo. I sas
vim novo."
"Sasvim novo", promrmlja Treviz, kao da mu se konano razbistri pred oima..
. kao da kakva munja najdubljeg saznanja odjednom osvetli unutra njost njegove lob
anje.
100.
Zaroni e duboko prema Meseevoj povr ini, gotovo u stanju likovanja. Falom im
se ponovo pridru ila, i zaboraviv i brzo kao to to deca po pravilu ine, sada je gotovo
poskakivala od neizdr ive radosti, kao da se zaista vraa na Solariju.
to se Treviza tie, duboko u sebi oseao je kako mu zdrav razum govori da je
nesumnjivo udno da Zemlja - ili to god da je od nje postojalo na Mesecu - posle sv
ih mera preduzetih da se svi drugi dr e po strani, sada, odjednom, ini sve da ba nji
h sebi privue. Mo e li, u oba sluaja, razlog da bude isti? Nije li to bio klasian slua
j doktrine: "Ukoliko ve ne mo e da ih izbegne , namami ih i uni ti!?" I nee li, u oba slu
ja, Zemljina tajna ostati neodgonetnuta?
Ali takve misli ubrzo izblede e, ustupiv i mesto pravoj poplavi radosti koja
se sve vi e i vi e produbljivala to su se vi e pribli avali povr ini Meseca. Meutim, posto
alo je i ne to iznad i preko toga - i njemu ponovo poe za rukom da se zakai za taj t
renutak prosveenja koji je njime ovladao neposredno pre no to su zapoeli svoj mirni
, ronilaki put ka povr ini Zemljinog saputnika.
inilo mu se da nema nikakve sumnje gde se brod ovog trenutka uputio. Nala
zili su se iznad vrhova nekih stepenastih bre uljaka, i Treviz, sedei i dalje za ko
mpjuterom, ne oseti nikakvu potrebu da bilo ta preduzme. Sticao se utisak da oboj
icu, i njega i kompjuter, ne to vodi i sve to oseti be e ogromno, neiskazivo olak anje t

o je odgovornost skinuta s njegovih ramena.

Sada su ve klizili gotovo vodoravno sa tlom, prema nekoj steni koja im se
, sa svojim preteim vrhom, ispreiala na putu; prepreka koja se slaba no presijavala
pri svetlosti Zemlje i pod reflektorima Daleke zvezde. Gotovo neminovan predstoj
ei sudar kao da nimalo ne uznemiri Treviza; i on bez imalo iznenaenosti shvati da
se deo stene to je le ao neposredno pred njima uklanja u stranu, i da se neki hodni
k, sav obasjan ve takim osvetljenjem pojavljuje pred njima.
Brod uspori gotovo do bauljanja, po svemu sudei od svoje volje, i stade s
e zavlaiti u otvor... sve vi e... klizei lagano... Otvor se za njima zatvori, a drug
i pred njima otvori. Brod proe kroz novi otvor, i nae se u jednoj prostoriji d inovs
kih razmera - kao da je neko izdubio itavu jednu planinu.
Brod se napokon zaustavi, i svi urno pohita e prema izlaznim vratima. Nikom
e ni na pamet ne pade, ak ni samom Trevizu, da li izvan broda ima vazduha za disa
nje - odnosno, atmosfere uop te.
Meutim, vazduha je bilo; be e prijatan za udisanje i ugodan. Oni se zagleda e
jedno u drugo, sa izrazom radosti na licima kao kod ljudi koji su se posle dugo
g izbivanja vratili kui; tek nekoliko asaka potom postado e svesni oveka koji je utivo
stajao, oekujui ih da mu se pribli e.
Bio je visok, i imao ozbiljan izraz na licu. Kosa mu je bila bronzaste b
oje, i kratko pot i ana. Jagodice iroke, oi veoma svetle, i bio je odeven na nain koji
se mogao sresti u istorijskim knjigama. Mada je delovao sna no i energino, u njegov
om stavu, pri svemu tome, nasluivao se neki umor - ni ta neposredno raspoznatljivo,
ali bez sumnje ne to to se moglo osetiti samo onim tajanstvenim, bezimenim ulom koj
e samo nagove tava ali ni ta ne otkriva.
Falom se pribra prva. Glasno, gotovo i tavo vrisnuv i, ona polete prema nezna
ncu, mlatarajui rukama i viui: "D embi! D embi!" ostav i gotovo bez daha.
Trala je prema oveku i kada mu se dovoljno pribli ila, on se sa e i podi e je vi
soko u vazduh. Ona mu vrsto obavi ruke oko vrata, jecajui i sve vreme mucajui: "D emb
i! D embi!"
Drugi mu pristupi e neuporedivo mirnije i Treviz mu se obrati, polako i ra
spoznatljivo izgovarajui rei (Da li je ovaj ovek znao galaktiki?): "Izvinite, gospod
ine. Ovo dete je izgubilo svog staratelja, i ve ga dugo oajniki i uzaludno tra i. Kak
o vas je mogla zameniti, mislei da ste vi on, uop te nam nije jasno, pogotovo to je
njen staratelj robot, mehaniko..."
ovek po prvi put progovori. Glas mu je bio nekako usredsreen, bez zvonkost
i, i mada se dao razabrati arhaian ton, govorio je galaktiki sa savr enom lakoom.
"Pozdravljam vas s oseanjem najveeg prijateljstva", ree on... i bilo je bes
pogovorno jasno da zaista osea to to govori, mada mu izraz lica ostade i dalje kra
jnje ozbiljan. "A to se deteta tie", dodade on, "ono, po svemu sudei, ima znatno vei
dar zapa nja nego to mislite. Jer, ja jesam robot. Zovem se Denil Olivo."
SVR ETAK POTRAGE
101.
Treviz zatee sebe u stanju potpune neverice. Tek se bio povratio od neobin
og oseanja ponesenosti, koje ga je svog obuzelo neposredno pre i posle spu tanja na
povr inu Meseca - ponesenosti, pomisli on sada, koju je u njemu izazvao ovaj samo
zvani robot koji u ovom asu staja e pred njima.
Treviz je jo stajao zagledan u njega, i mada mu je um sada bio savr eno zdr
av i nedirnut, i dalje je bio obuzet zapanjeno u. Razgovarao je s njim, obuzet zapa
njeno u; jedva da je bio u stanju da shvati ta je govorio, zauzet traganjem za neim u
izgledu tog tobo njeg oveka, u njegovom pona anju, u nainu njegovog govora, to bi ga o
dalo kao robota.
Nije nikakvo udo, pomisli Treviz, da je Blis otkrila ne to to nije bilo ni l
judsko bie ni robot, ali to je bilo, kako Pelorat ree, ne to 'sasvim novo'. Ba dobro,
razume se, jer je to Trevizove misli upravilo u jednom drugom i plodonosnijem sm
eru - ali ak i to je sada bilo potisnuto negde u pozadini njegovog uma.
Blis i Falom su ve nekuda odlutale, da razgledaju mesto na kome su se, ta
ko iznenada, na le. Bio je to Blisin predlog, ali se Trevizu uinilo da je do njega
do lo posle munjevite izmene pogleda izmeu Blis i Denila. Falom je isprava odbijala

, elei da ostane u blizini stvorenja koga nije prestajala da naziva D embijem, ali n
ekoliko strogih Denilovih rei i pretei uzdignut ka iprst bili su dovoljni da je nave
du da se smesta pokori. Treviz i Pelorat ostado e sa Denilom.
"Nijedna ni druga, gospodo, nisu graanke zadu bine", ree robot, kao da je to
trebalo da sve objasni. "Jedna je Gea, a druga je Vasionka."
Treviz je sve vreme utao, dok ih Denil ne dovede do jednostavno oblikovan
ih naslonjaa, sme tenih ispod jednog drveta. Na Denilov poziv oni sedo e, a kada i ro
bot, savr eno ljudskim pokretom i sam sede, Treviz mu se obrati: "Da li ste vi zai
sta robot?"
"Zaista sam robot, gospodine", odgovori Denil.
Peloratovo lice kao da zablista od ushienja, i on upita: "U drevnim preda
njima pominje se neki robot ije je ime, takoe, bilo Denil. Da li ste vi dobili ime
Denil njemu u ast?"
"Ja sam taj robot", odgovori Denil, "i to nije predanje."
"Oh, ne", primeti Pelorat. "Da ste vi taj robot, morali biste biti stari
ve hiljadama godinama."
"Dvadeset hiljada godina", odgovori Denil tiho.
Sav pometen, Pelorat pogleda prema Trevizu, koji sa svoje strane, ree o tri
m glasom: "Ukoliko ste zaista robot, nareujem vam da govorite istinu."
"Nema razloga, gospodine, da mi se nareuje da govorim istinu. Ja moram da
govorim istinu. U tom sluaju, gospodine, suoeni ste sa tri mogunosti. Ili sam ovek
koji vas obmanjuje; ili sam robot koji je programiran da veruje da je, zaista, s
tar dvadeset hiljada godina, iako to, u stvari, nije; ili sam zaista star dvades
et hiljada godina. Morate sami odluiti koju ete od ovih triju mogunosti prihvatiti.
"
"Stvar se, tokom daljeg razgovora, mo e sama od sebe razre iti", odvrati Tre
viz suvim glasom. " to se toga tie, te ko je poverovati da je ovo ovde unutra njost Mes
eca. Niti osvetljenje..." On pri tom usmeri pogled nagore, jer je osvetljenje, z
aista, veoma nalikovalo na meku, difuzmu sunevu svetlost, iako sunca nije bilo ni
gde na nebu, odnosno, to se toga tie, nikakvo nebo nije se moglo videti... "niti g
ravitacija ne ine mi se pravim. Na povr ini ovog sveta gravitacija bi trebalo da iz
nosi ne to manje od 0.2 g."
"Normalna gravitacija, gospodine, na povr ini bi, u stvari trebalo da izno
si 0.16 g. Meutim, ne to je vea, zahvaljujui istim onim silama koje i kod vas, na va em
brodu, stvaraju utisak normalne gravitacije, ak i kada se nalazite u uslovima sl
obodnog pada, ili pri ubrzanju. Druge potrebe u energiji, ukljuujui i energiju pot
rebnu za osvetljenje, zadovoljavaju se, takoe, posredstvom gravitacione sile, mad
a, isto tako, kada je god to mogue, koristimo i sunevu energiju. Potrebe za sirovi
nama zadovoljavamo onim ime sam Mesec raspola e - osim kada su u pitanju laki eleme
nti: vodonik, ugljenik i azot, koji ovde ne postoje. Njih, meutim, pribavljamo po
vremenim zarobljavanjem kakve komete; jedna, tokom stolea, sasvim je dovoljna da
zadovolji na e potrebe."
"Po svemu sudei, neu pogre iti ako ka em da vam Zemlja, kao izvor sirovina, ne
mo e nimalo poslu iti?"
"Na alost, gospodine, potpuno ste u pravu. Na i pozitronski mozgovi isto su
toliko osetljivi na radioaktivno zraenje koliko i ljudski, proteinski."
"Sve vreme upotrebljavate mno inu, i ovo to pred sobom vidimo je prostrano,
lepo i sreeno - barem, tako izgleda spolja. Znai, postoje na Mesecu i druga bia. L
judi? Roboti?"
"Tako je, gospodine. Ovde na Mesecu imamo potpun ekolo ki sistem, i prostr
ana i slo ena udubljenja u kojima on opstaje. Meutim, sva razumna bia su iskljuivo ro
boti, manje ili vi e nalik na mene. Ipak, neete videti nijednog od njih. to se ovog
prebivali ta tie, ono je namenjeno iskljuivo mojim potrebama, i u potpunosti je izgr
aeno prema prebivali tu u kome sam iveo pre dvadeset hiljada godina."
"I svih tih godina se, naravno, dobro seate, do najmanjih pojedinosti?"
"Savr eno ste u pravu, gospodine. Bio sam nainjen, i jedno vreme tamo i iveo
- sada tek vidim koliko beznaajno malo - na jednom od svetova Vasionaca, na Auro
ri."
"Onom na kome su..." Treviz naglo zastade.
"Tako je gospodine. Onom na kome su psi."

"Znai, poznato vam je?"

"Jeste, gospodine."
"Ali, kako se onda dogodilo da se naete ovde, ukoliko ste najpre iveli na
Aurori?"
"Bilo je to, gospodine, u samom poetku naseljevanja Galaksije. Do ao sam ov
amo da bih spreio da Zemlja postane radioaktivno zagaena. Sa mnom je bio jo jedan r
obot, Giskard, koji je bio u stanju da osea i prilagouje ljudske umove."
"Ba kao Blis?"
"Da, gospodine. U izvesnom smislu, nismo uspeli, i Giskardove ivotne funk
cije prestale su sa radom. Pre toga, meutim, po to mu je za rukom da na mene prenes
e svoj dar, nalo iv i mi da ga uvam za dobro Galaksije, i naroito, za dobro Zemlje."
"Zbog ega ba naroito Zemlje?"
"Delom zbog jednog oveka ije je ime bilo Elija Bejli, i koji je i sam bio
Zemljanin."
Pelorat odu evljeno uzviknu: "To je onaj kult-heroj, Golane, koga sam ti n
edavno pominjao!"
"Kult-heroj, gospodine?"
"Ono to dr Pelorat misli time da ka e", odgovori Treviz, jeste da je re o os
obi kojoj se mnogo ta pripisuje, dok je, u stvari, u pitanju neko ko u sebi objed
injuje dela mnogih drugih ljudi, ili neko ko je, jednostavno, izmi ljen."
Denil se za trenutak zamisli, a onda ree, sasvim tihim glasom: "Nije ba ta
ko, gospodo. Elija Bejli je stvarno postojao, i to kao pojedinac. Nije mi poznat
o ta va a predanja govore o njemu, ali u ono doba, da njega nije bilo, Galaksija mo d
a nikada ne bi bila naseljena. Njemu u ast, uinio sam sve to je bilo u mojoj moi da
spasem Zemlju, u trenutku kada je radioaktivnost poela da je sve vi e razara. Moja
sabraa-roboti razmileli su se po itavoj Galaksiji, nastojei da izvr e uticaj na nekog
ovde, na nekog tamo. U jednom sam trenutku ak uspeo da isposlujem da se pone sa o
bnovom Zemljinog tla. Kasnije, opet, znatno kasnije, uspeo sam da isposlujem da
se zapone sa ekolo kim prilagoavanjem jednog sveta koji kru i oko Alfe Kentaura A. Meut
im, ni u jednom od ta dva sluaja nisam izistinski uspeo. Nikada mi, u onoj meri u
kojoj je to mo da bilo potrebno, nije po lo za rukom da obradim neki ljudski um, bu
dui da je uvek postojala opasnost da bih ga, inei to, mogao nepopravljivo o tetiti. K
ao to vidite, bio sam vezan - i jo sam vezan - Zakonima robotike."
"Da?"
Nije bilo neophodno da Denil raspola e mentalnim moima pa da u toj jednoslo n
oj rei otkrije prizvuk nesigurnosti.
"Prvi zakon robotike, gospodine, glasi: 'Robot ne sme ni na koji nain pov
rediti ljudsko bie, niti omoguiti, time to e se dr ati po strani, da ljudsko bie bude p
ovreeno'. Drugi zakon robotike ka e: 'Robot mora izvr iti svaki nalog koji mu da neko
ljudsko bie, pod uslovom da se takav nalog ne kosi sa Prvim zakonom'. I Trei zako
n ka e: 'Robot uvek mora nastojati da mu ivot ne bude ugro en, pod uslovom da se to n
e kosi sa Prvim i Drugim zakonom'... Razume se, izlo io sam vam Zakone robotike pr
evedene na obian govor. U stvarnosti, oni ine vrlo slo enu matematiku shemu na kojoj
poivaju na i pozitronski mozgovi."
"Smatrate li da je te ko sve vreme se pokoravati tim Zakonima?"
"Moram im se pokoravati, gospodine, bez obzira na sve. Vidite, Prvi zako
n robotike predstavlja gotovo apsolut koji me ak spreava da koristim svoje mentaln
e moi. Razume se, kada se dela na nivou galaksije, malo je verovatno da e bilo koj
i sled dogaaja u potpunosti biti bez tete po ikoga. Uvek e neki ljudi - mo da ak mnogi
ljudi - morati da trpe, i stoga, sve to jedan robot mo e da uini, to je da preduzme
sve da trpi to manji broj ljudi. Pa ipak, slo enost brojnih mogunosti uvek je takva
da vam treba vremena da se odluite; ak i tada, meutim, nikada niste sigurni."
"Shvatam", slo i se Treviz.
"Tokom posvema nje galaktike istorije", nastavi Denil, "nastojao sam da ubl
a im, ili otklonim, najgore oblike razdora i razaranja, do kojih je, uvek iznova,
dolazilo u Galaksiji. Mo da bih u tome i uspeo, povremeno i do izvesne mere, ali a
ko vam je znana istorija Galaksije, bie vam jasno da nisam uspevao esto, ili u veoj
meri."
"Toliko mi je poznato", prihvati Treviz, emerno se nasme iv i.
"Ba pre nego to se Giskardu pribli io kraj, smislili smo jo jedan zakon robot

ike koji je ak trebalo da bude iznad Prvog zakona. Nazvali smo ga Nultim zakonom,
budui da nismo umeli da mu pronaemo nikakvo drugo, smisleno ime. Dakle, Nulti zak
on ka e: 'Robot ne sme ni na koji nain da ugrozi oveanstvo, niti da, ostajui po strani
, dopusti da oveanstvo bude ugro eno'. To je, istovremeno, znailo da mu se Prvi zakon
morao prilagoditi, i da je trebalo da glasi: 'Robot ne sme ni na koji nain povre
diti ljudsko bie, niti omoguiti, time to e se dr ati po strani, da ljudsko bie bude pov
reeno - osim ukoliko se to ne kosi sa Nultim zakonom'. Na slian nain, prilagoavanju
bi trebalo da budu podvrnuti i Drugi i Trei zakon robotike."
Treviz se namr ti. "Na koji nain dolazite do zakljuka ta hoe, a ta nee, ugrozit
oveanstvo kao celinu?"
"U tome i jeste stvar, gospodine", odvrati Denil. "Teorijski, Nulti zako
n bio je odgovor na sve na e dileme. U stvarnosti, meutim, nikada nismo bili u stan
ju da donesemo neku odluku i stanemo iza nje. Ljudsko bie je ne to to zaista postoji
. O povredi jednog pojedinanog bia mo e se donositi procena i izricati sud. oveanstvo
je, meutim, apstrakcija. Kako se, onda, odnositi prema jednoj apstrakciji?"
"Zaista ne znam", prihvati Treviz.
"Trenutak", ume a se Pelorat. "Mogue je itavo oveanstvo preobratiti u jedan je
dinstven organizam. U Geu."
"Upravo to sam i poku ao, gospodine. Ja sam postavio temelje Gee, smatrajui
da e, ukoliko se oveanstvo preobrati u jedan jedinstven organizam, predstavljati n
e to stvarno, i da e biti mogue prema njemu se tako i odnositi. Ipak, nije bilo tako
lako, kao to sam se nadao, stvoriti jedan super-organizam. Pre svega, to nije bi
lo mogue uiniti sve dotle dok sami ljudi taj super-organizam ne ponu vrednovati vi e
nego svoju individualnost, i morao sam da iznaem stanje svesti koje bi to omoguava
lo. Meutim, bilo je to mnogo pre nego to sam se setio Zakona robotike."
"Ah, tako, znai. Geanci su, ipak roboti. Podozrevao sam to od samog poetka
."
" to se toga tie, gospodine, pogre no ste podozrevali. Geanci su ljudska bia,
ali u njihove je mozgove vrsto usaeno ne to nalik na Zakone robotike. Oni moraju da
po tuju ivot, stvarno da ga po tuju... Meutim, po to je i to bilo obavljeno, jasno se is
poljio jedan nedostatak. Jedan super-organizam sastavljen iskljuivo od ljudskih b
ia ne poseduje dovoljnu stabilnost. Nije ga ak mogue ni utemeljiti. Stoga su mu mor
ale biti pridodate najpre ivotinje... pa biljke... i konano neorganski svet. Najma
nji super-organizam, koji je izistinski stabilan, predstavlja itav jedan svet, i
to dovoljno velik i dovoljno slo en da bi raspolagao savr enom ekolo kom ravnote om. Bil
o je potrebno da proe poprilino vremena da bi se to shvatilo, i tek je tokom ovog
poslednjeg veka Gea, konano, sebe u potpunosti uspostavila, postav i na taj nain, sp
remna da uini prvi korak ka Galaktici; meutim, ak i tako, to e potrajati. Mo da, ipak,
ne toliko vremena koliko je bilo utro eno na do sada preeni put, budui da su nam sa
da poznata pravila."
"A ja sam vam bio potreban da bih, u va e ime, doneo odluku. Je li tako, D
enile?"
"Tako je, gospodine. Zakoni robotike ne dozvoljavaju ni meni ni Gei da d
onesemo odluku kojom bi se mogla dovesti u pitanje dobrobit oveanstva. U meuvremenu
, pre otprilike pet vekova, kada mi se jo inilo da nikako neu uspeti da prevaziem sv
e te koe to su stajale na putu utemljenja Gee, uinio sam sledeu najbolju moguu stvar i
doprineo razvoju nauke koja je potom postala poznata pod nazivom psihoistorija."
"Mogao sam to i sam pretpostaviti", promrmlja Treviz. "Znate, Denile, poi
njem da verujem da ste zaista stari dvadeset hiljada godina."
"Hvala vam, gospodine."
"Trenutak, samo", ume a se Pelorat. "ini mi se da tek sada shvatam. Jeste l
i i vi, Denile, deo Gee? Na taj nain ste, je li tako, saznali za pse na Aurori? P
reko Blis?"
"U izvesnom smislu, gospodine, u pravu ste", odgovori Denil. "Ja jesam p
ovezan sa Geom, mada nisam deo nje."
Treviz podi e obrve. "To me podseti na Komporelen, svet koji smo posetili
neposredno po to smo oti li sa Gee. Komporelen, vidite, tvrdi da ne ini deo Zadu binske
federacije, ve da joj je samo pridru en."
Denil lagano, potvrdno klimnu glavom. "Rekao bih da je poreenje prihvatlj
ivo, gospodine. Kao Gein pridru enik, u svakom trenutku mogu postati svestan ega je

i sama Gea svesna - posredstvom, na primer, one ene, Blis. Gea, meutim, nije u st
anju da postane svesna svega ega sam ja svestan, tako da obezbeujem sebi slobodu d
elanja. Ta mi je sloboda neophodna sve dok se Galaktika sasvim ne uvrsti."
Treviz se nekoliko trenutaka netremice zagleda u robota, a onda upita: "
A da li ste tu svoju svest o svemu to se dogaa koristili, posredstvom Blis, da utie
te na zbivanja to smo ih do ivljavali tokom na eg putovanja kako biste ih prilagodili
vlastitim potrebama?"
Denil uzdahnu - bilo je toliko ljudskog u tom uzdahu! "Nisam bio u stanj
u da mnogo uinim, gospodine. Zakoni robotike primorali su me da se dr im po strani.
.. Pa ipak, olak ao sam teret koji je Blis nosila u svom umu, preuzimajui manji deo
odgovornosti na sebe, kako bi mogla da se sa divljim psima na Aurori i sa Vasio
ncem na Solariji ponese sa vi e delotvornosti i sa manje rizika po sebe. Takoe, pos
redstvom Blis, uticao sam na onu enu sa Komporelena, kao i na onu drugu, sa Nove
Zemlje, da prema vama ispolje vi e naklonosti, kako biste mogli da nastavite svoju
potragu."
Treviz se, napola tu no, osmehnu: "Trebalo je da znam da to nije bila moja
zasluga."
Denil prihvati Trevizove rei bez prizvuka alostivog samoomalova avanja. "Nis
te u pravu, gospodine", ree on. "Najveim delom to jeste bila va a zasluga. I jedna i
druga ena, od samog poetka, odnosile su se prema vama sa puno naklonosti. Jedino t
o sam uradio bilo je da ih tek malice podstaknem u onome to je ve bilo u njima - u
meri u kojoj mi je to bilo mogue, s obzirom na strogost Zakona robotike. Ba usled
te strogosti - kao i zbog jo nekih razloga - mogao sam da vas dovedem ovamo tek u
z veoma velike te koe, pa i tako samo posredno. U nekoliko navrata nalazio sam se u
velikoj opasnosti da vas sasvim izgubim."
"I sada, tu sam", zakljui Treviz. " ta je to to elite od mene? Da potvrdim sv
oju odluku u korist Galaktike?"
Denilovo lice, sve vreme bez ikakvog izraza, odjednom preplavi ne to nalik
na oajanje. "Ne, gospodine. Sama odluka vi e nije dovoljna. Doveo sam vas ovamo, in
ei sve to mogu u stanju u kome se nalazim, iz jednog sudbonosnijeg razloga. Znate,
ja umirem."
102.
Mo da je razlog tome bio gotovo poslovan nain na koji je to Denil izgovorio
; a mo da, pak, injenica da za nekog ko je pre iveo dvadeset hiljada godina smrt nije
izgledala kao tragedija, pogotovo ako treba da do nje doe kroz ne to manje od hilj
adu godina; u svakom sluaju, u Trevizu se ne javi ni traak saoseanja.
"Umirete? Ali mo e li neka ma ina da umre?"
"Mogu, gospodine, prestati da postojim. Nazovite to kako god elite. Prest
ar sam. Nijedno od stvorenja sa darom mi ljenja ili oseanja koja su jo ivela u doba k
ada sam ja prvi put stekao svest, danas vi e nije u ivotu - bilo da be e organskog, b
ilo robotskog porekla. ak ni ja sam ve odavno vi e nisam onaj koji sam nekad bio."
"Kao to mislite?"
"Ne postoji, gospodine, nijedan fiziki deo mog tela koji nije morao biti
zamenjen - ne samo jednom, ve mnogo puta. ak je i moj pozitronski mozak bio zamenj
ivan - pet puta. Pri tom, sadr ina mog prethodnog mozga bila je uno ena u novi, sve
do poslednjeg pozitrona. I svaki put je novi um bio slo eniji i moniji od starog, t
ako da je bilo dovoljno mesta za nova seanja, kao i uslova za br e dono enje odluka i
delanje. Meutim..."
"Meutim?"
" to je neki mozak razvijeniji i slo eniji to je, istovremeno, i manje stabi
lan; tavi e, znatno br e propada. Moj sada nji um je stotinu hiljada puta tananiji nego
prvi koji mi be e darovan, i mo da ak deset miliona puta moniji: meutim, dok je moj pr
vi mozak potrajao vi e od deset hiljada godina, sada nji je tek jedva est stotina god
ina star i ve ispoljava nedvomislene znake starosti. Sa svim seanjima iz prethodni
h dvadeset hiljada godina, pomno pribele enim, i uz savrmeni mehanizam podseanja ko
ji bilo koji od zabele enih podataka mo e smesta staviti na uvid - mozak postaje pre
optereen. Dolazi do njegovog ubrzanog gubljenja sposobosti za dono enje odluka; tavi e
, i do jo br eg gubljenja sposobnosti da se proveravaju i podvrgavaju izvesnim potr
ebama umovi na hipersvemirskim rastojanjima. Povrh svega, nisam vi e u stanju da s

ebi pripremim i esti mozak. Dalja njegova minijaturizacija nai la bi na prepreku u

vidu neizbe nog naela nepouzdanosti kada prestaje da bude sasvim sigurno da se do el
jenog podatka u svakom trenutku mo e doi, a njegovo dalje uslo njavanje neizbe no bi pr
oizvelo gotovo trenutni njegov raspad."
Pelorat je izgledao duboko uznemiren. "Ali, Denile, ini mi se da je sasvi
m oigledno da Gea svoj put mo e da nastavi i bez vas. Budui, naime, da je Treviz ve d
oneo odluku i izjasnio se za Galaktiku..."
"Taj proces, gospodine, na alost, odneo je isuvi e mnogo vremena", odgovori
Denil, ni dalje ne odajui ni najmanji trag nekakvog uzbuenja. "Morao sam da ekam d
a se Gea sasvim uvrsti, pre svega usled nepredvidljivih te koa koje su u meuvremenu i
skrsle. U trenutku kada je, konano, pronaena prava linost koja je bila u stanju da
donese kljunu odluku - re je, dakako, o gospodinu Trevizu - bilo je odve kasno. Nem
ojte, ipak, misliti da nisam preduzeo nikakve mere da jo malo produ im svoj ivotni v
ek. Malo po malo, smanjio sam obim svojih aktivnosti, kako bih sauvao to vi e delatn
e moi u sluaju hitne potrebe. Kada se vi e nisam mogao osloniti na aktivne mere u po
gledu potpunog izdvajanja sistema Zemlja/Mesec, morao sam pribei pasivnim. Tokom
odreenog broja godina sve ovekolike robote, koji su nekada radili sa mnom, pozvao
sam kui, jednog po jednog. Njihov poslednji zadatak bio je da iz svih planetarnih
arhiva uklone svaki pomen na Zemlju. A bez mene i moje robotske sabrae u punom d
ejstvu, Gei bi nedostajalo su tinsko, bitno sredstvo da nastavi sa svojim putem pr
ema Galaktici, te bi joj, stoga, za postizanje tog cilja bilo potrebno neodredlj
ivo mnogo vremena."
"I vi ste sve to znali", upita Treviz, "u trenutku kada sam donosio svoj
u odluku?"
"Mnogo, mnogo pre toga, gospodine", odgovori Denil. "Meutim, Gea, razume
se, nije ni ta znala."
"Ali u tom sluaju", ljutito upita Treviz, "kakva je, uop te, bila svrha itav
e ove zavrzlame? Kakvo nam je dobro ona donela? Jo otkako sam doneo odluku poeo sa
m da preturam po Galaksiji, tragajui za Zemljom i za onim to sam verovao da predst
avlja njenu 'tajnu' - ne znajui da ste ta tajna vi - jedino stoga da bih iza te o
dluke mogao zaista stati. Pa, evo, potvrujem je. Sada mi je sasvim jasno da je Ga
laktika od su tinske va nosti - a po svemu sudei, sav trud je bio uzaludan. Zbog ega,
jednostavno, niste Galaktiku prepustili njoj samoj - kao i mene, meni samom?"
"Zbog toga, gospodine", odgovori Denil, " to sam nastojao da pronaem neko r
e enje, i to me je podr avala nada da u ga, na kraju, ipak nai. I ini mi se, zaista, da
sam ga na ao. Umesto da svoj sada nji mozak zamenjujem novim, takoe pozitronskim - to,
na kraju, ne bi ni na ta izi lo - mogao bih ga, zauzvrat, kombinovati sa ljudskim.
Ljudski mozak ne samo to nije podlo an trima zakonima robotike, i ne samo to bi mi
otvorio dodatne mogunosti, ve bi mi doneo i sasvim novu vrstu svojstava i sposobno
sti. I to je pravi razlog zbog koga sam vas doveo ovamo."
Treviz se zapanjeno zagleda u njega. "Hoete da ka ete da nameravate da jeda
n ljudski mozak potpuno stopite sa svojim? Da poni tite individualnost jednog ljud
skog uma i stvorite ne to poput dvomo dane Gee?"
"Tako je, gospodine. To me, dakako, nee uiniti besmrtnim, ali e mi, nadam s
e, omoguiti da po ivim dovoljno dugo da bih, konano, uspostavio Galaktiku."
"I samo zbog toga ste mene doveli ovamo? elite da moja nepodlo nost trima z
akonima robotike i moja sposobnost za pravilno procenjivanje stvari postanu deo
vas, ak i po cenu gibitka moje individualnosti... Ne! "
"Maloas i sami rekoste", odvrati Denil, "da je nastanak Galaktike od su tin
ske va nosti za dobrodit oveanstva..."
"ak i ako to jeste sluaj, dugo bi potrajalo da se to dogodi, i ja bih itav
svoj ivot proveo kao puki Izdvojenik. S druge strane, ukoliko bi do uspostavljanj
a Galaktike do lo kroz veoma kratko vreme, ishod bi bio zatiranje individualnosti
na galaktikoj ravni, i ja bi trebalo da postanem deo jedne nezamislivo vee celine.
Ja, meutim, sasvim sigurno, nikada ne bih prihvatio da izgubim svoju individualn
ost a da je, istovremeno, ostatak Galaksije sauva."
"U tom sluaju", odgovori Denil, "onako je kako sam i mislio da e biti. Na a
dva mozga ne bi se mogla sasvim topiti, a pored toga, ini se da e bolje poslu iti sv
rsi ukoliko zadr ite za sebe, bez ikakve podlo nosti iemu, svoju sposobnost dono enja p
ravilnih procena."

"Kada ste to promenili mi ljenje? Rekoste maloas da ste me doveli ovamo rad
i stapanja na a dva mozga."
"Tako je, i to mi je po lo za rukom samo zahvaljujui punom kori enju mojih sve
manjih moi. Pa ipak, kada sam rekao: 'I to je pravi razlog zbog koga sam vas dov
eo ovamo', to je imalo drugaiji smisao. Ne zaboravite, naime, da u standardnom ga
laktikom ista re oznaava i 'vi' i 'ti', i mno inu i jedninu. U svakom odgovoru imao s
am sve vas u vidu."
Pelorat se ukruti u svojoj naslonjai. "Zaista? Recite mi, onda, Denile, d
a li e taj ljudski mozak, koji treba da se stopi sa va im, podeliti sa vama i sva v
a a seanja - svih dvadeset hiljada godina, sve tamo, unazad, do najstarijih vremena
?"
"Razume se, gospodine."
Pelorat duboko udahnu vazduh. "To bi predstavljalo vrhunac jednog ivotnog
traganja, i rado bih svoju individualnost trampio za to. Molim vas, dodelite me
ni tu privilegiju da svoj mozak stopim sa va im."
"A Blis? ta je sa Blis?" blago ga upita Treviz.
Pelorat jedva da je oklevao trenutak ili dva. "Blis e to shvatiti", odgov
ori on. "U svakom sluaju - bar posle izvesnog vremena - bilo bi joj bolje bez men
e."
Ali Denil odmahnu glavom. "Dr Pelorate, va a je ponuda vi e nego velikodu na,
ali ja je ne mogu prihvatiti. Va mozak je ve star, i ne bi bio u stanju da, ak i st
opljen s mojim, opstane vi e od dvadeset ili trideset godina. Potrebno mi je ne to d
rugo... Pogledajte!" On pokaza prstom i dodade: "Pozvau je ovamo."
Blis se upravo vraala, oigledno sretna, pomalo poskakujui u hodu.
Pelorat se, sav potresen, di e iz naslonjae. "Blis! Oh, ne!"
"Ne uzbuujte se, dr Pelorate", stade ga smirivati Denil. "Ne mogu da upot
rebim Blis. To bi znailo moje stapanje sa Geom a ja moram, kao to sam vam ve objasn
io, ostati odvojen od nje."
"Ali u tom sluaju", upita Pelorat, "ko..."
Ali ga Treviz, zagledan u mr avu priliku koja je trkarala iza Blis, odjedno
m prekide: "Janove, robot je, sve vreme, hteo samo Falom."
103.
Blis najzad sti e do njih, nasme ena, oevidno sva ozarena.
"Nismo mogli da naemo kraj ovom imanju", ree ona, "ali po svemu me podsea n
a Solariju. Falom je, dabome, uverena da ovo jeste Solarija. Upitala sam je ne u
via li da je Denil, bar to se pojave tie, razliit od D embija - na kraju krajeva, D embi
je bio od metala - ali je Falom odgovorila: 'Ne, ne stvarno'. Zaista mi nije ja
sno ta je mislila pod tim 'Ne stvarno'."
Ona pogleda prema Falom koja je sada, na nevelikom odstojanju od njih, s
virala na flauti, dok joj je ozbiljni Denil pokretima glave davao takt. Zvuk fla
ute dopre do njih - tanan, jasan i umilan.
"Da li ste primetili da je ponela flautu sa sobom kada smo izlazili iz b
roda?" upita Blis. "Sve mi se ini da neemo biti u stanju da je jo dugo dr imo podalje
od Denila."
Njene rei bile su propraene potpunom utnjom, i Blis se smesta uznemiri, pog
leda Pelorata i Treviza. "U emu je stvar?"
Treviz joj blagim pokretom ruke pokaza prema Peloratu. inilo se da je pok
ret trebalo da znai da je na Peloratu da pru i obja njenje.
Pelorat se malo naka lja, a onda ree: "U stvari, Blis, sve mi se ini da e Fal
om zauvek ostati ovde kod Denila."
"Zaista?" Blis se namr ti i naini pokret kao da e da ustane i krene prema De
nilu, ali je Pelorat vrsto uhvati za ruku. "Blis, draga, nisi to u stanju. On je a
k i sada moniji od itave Gee, i Falom mora ostati s njim ukoliko elite da se Galakt
ika uop te rodi. Dozvoli da ti objasnim... a ti, Golane, molim te, ispravi me ukol
iko u neemu budem pogre io."
Blis saslu a Peloratov izve taj, i izraz njenog lica, prekri ne to nalik na oaj
anje.
Nastojei da se pozove na njen zdrav razum, Treviz joj se obrati: "Blis, i
sami vidite kako stvari stoje. Dete je Vasionka, a samog Denila smislili su i n

apravili ba Vasionci. Mala je odrasla uz jednog robota, i nije znala ni za ta drug

o osim za jedno imanje, pusto koliko i ovo gde smo sada. Dete raspola e transdukti
vnim moima, koje su Denilu itekako potrebne, i ivee jo tri ili etiri stolea - to mo e
i sasvim dovoljno za stvaranje Galaktike."
Crvenih obraza i vla nih oiju, Blis odvrati: "Pretpostavljam da je robot, d
ovlaei nas postepeno ovamo, vodio na brod tako da u prolazu dotaknemo i Solariju, k
ako bismo poku ali i doveli mu to dete."
Treviz sle e ramenima. "Mo da je samo iskoristio priliku koja mu se ukazala.
Sumnjam da u ovom trenutku raspola e tolikim moima da bi, pri hipersvemirskim rast
ojanjima, bio u stanju da nama upravlja kao obinim lutkama."
"Ne, bilo je to namerno. Uinio je da se u meni probude sna na oseanja naklon
osti prema detetu, koja mi nikako nisu mogla dopustiti da je ostavim tamo, gde b
i je sna la smrt; i ne samo to me je naveo da je povedem sa sobom, ve me je, sve vre
me, navodio da se pomno brinem o njoj - da je ak titim i od vas, budui da ste od sa
mog poetka zazirali od njenog prisustva na brodu i da je niste podnosili."
"Zami ljam, ipak", primeti Treviz, "da je sve to to ste rekli lako moglo pr
oistei i iz va e podlo nosti geanskoj etici, koju je Denil, mo da, tek malo podstakao.
Smirite se, Blis, ne mo emo ni ta uiniti. Pretpostavimo da uspete da odvedete Falom o
davde. Gde biste je to mogli odvesti gde bi bila srena - bar koliko je srena ovde?
Da li biste je odvukli natrag na Solariju, gde bi je, van svake sumnje, nemilos
rdno umorili; na neki preneseljen svet gde bi se, bez sumnje, razbolela i umrla;
na Geu, gde bi joj srce prepuklo od e nje za voljenim D embijem; na neko beskonano du
go putovanje svemirom, tokom koga bi za svaki svet na koji bismo nai li mislila da
je Solarija. Povrh svega, da li biste na neki drugi nain mogli da iziete u susret
Denilovim potrebama, kako bi se, konano, Galaktika mogla uspostaviti."
Blis proprati njegove rei tu nim utanjem.
Pomalo boja ljivo, Pelorat ispru i ruku da je dotakne: "Blis", obrati joj se
on, "dobrovoljno sam se bio javio da svoj mozak stopim sa Denilovim. Nije mogao
da prihvati, rekav i mi da je razlog tome to sam odve stvar. Voleo bih da je ipak p
rihvatio, ukoliko bi to bio nain da sauva Falom za sebe."
Blis prihvati njegovu ruku i poljubi je. "Hvala ti, Pele, ali ta cena bi
la bi previsoka, ak i kada je Falom u pitanju." Zatim duboko udahnu vazduh i poku a
da se nasme i. "Mo da e, kada se vratimo na Geu, biti mogue da se u njenom sveorganiz
mu nae i malo prostora za moje dete i ja u Falomino ime ukljuiti u njegovo ime."
I istog asa Denil koji kao da be e savr eno svestan da su stvari konano postav
ljene na svoje mesto, krene prema njima, dok je Falom skakutala pored njega.
Odjednom, devojica potra i prva sti e do njih, obraajui se Blis: "Hvala ti, Bl
is, to si me ponovo dovela kui i D embiju, i to si se brinula o meni dok sam bila na
brodu. Uvek u te se seati." A onda se zaleti Blis u naruje, i obe ostado e tako, vrsto
zagrliv i jedna drugu.
"Nadam se da e uvek biti sretna", govorila je Blis. "Ni ja tebe, draga Fal
om, nikada neu zaboraviti." Posle malo oklevanja, ona dopusti da se Falom izvue iz
njenog zagrljaja.
Devojica se okrenu prema Peloratu, i obrati mu se: "Hvala i tebi, Pele, to
si mi dopustio da itam tvoje knjige." A potom, ne izgovoriv i vi e nijednu re, i posl
e kratkog oklevanja, mr ava, detinja ruka poe prema Trevizu. Treviz prihvati njenu a
ku, zadr a je za trenutak u svojoj i ponovo je pusti.
"Sreno, Falom", promrmlja on.
"Hvala vam svima", oglasi se Denil, "gospodo i gospoo, zbog svega to ste ui
nili, svako na svoj nain. Slobodni ste da poete, jer je va a potraga konano okonana. A
to se mog zadatka tie, i on e ubrzo biti okonan, siguran sam, sada, sa punim uspeho
m."
"ekajte malo", obrati se Blis Denilu, "jo nismo sasvim gotovi. Jo nam, naim
e, nije poznato da li Treviz i dalje misli da pravu budunost za oveanstvo predstavl
ja Galaktika, kao suprotnost beskrajnoj mno ini Izdvojenika."
"Gospoo", odgovori Denil, "pre samo nekoliko trenutaka savr eno se jasno u
tom smislu izrazio. Njegova odluka glasi u prilog Galaktike."
Blis stisnu usne. "Volela bih da to ujem iz njegovih usta... Dakle, Trevi
ze, za ta ste?"
"A za ta biste vi eleli da budem?" odvrati Treviz mirno. "Znate, Blis, uko

liko se izjasnim protiv Galaktike, mogli biste dobiti Falom natrag."

"Ja sam Gea", odgovori Blis, "i moram znati kako ste odluili, i zbog ega istine same radi i ni zbog ega drugog."
"Recite joj, gospodine", ohrabri ga Denil. "Kao to je Gea i sama svesna,
va um je netaknut."
I Treviz odgovori: "Odluujem u korist Galaktike. Nikakve sumnje vi e nema u
mom umu u pogledu njene svrhovitosti."
104.
Blis ostade nepokretna neko vreme, koliko da se, umerenim tempom, izbroj
i do pedeset, kao da je upravo toliko bilo potrebno da vest dopre do svih delova
Gee, a onda upita: "Razlog?"
"Saslu ajte me", ree Treviz. "Od samog poetka bilo mi je jasno da pred oveanst
vom stoji izbor izmeu dveju moguih budunosti - stvaranja Galaktike, ili uspostavlja
nja, u skladu sa Seldonovim Planom, Drugog galaktikog carstva. Bilo mi je, isto t
ako, jasno da se ove dve mogue budunosti meusobno iskljuuju. Galaktika bi se, naime,
mogla ostvariti tek ukoliko bi se, iz bilo kog razloga, u Seldonovom Planu javi
o neki fundamentalni nedostatak.
Na alost, o Seldonovom Planu nisam ni ta znao, izuzev za postojanje dveju p
retpostavki na kojima on be e utemljen; kao prvo, da mora postojati dovoljno velik
a skupina ljudi da bi se oveanstvo moglo statistiki posmatrati - kao skupina pojedi
naca, koji, nasumice, vr e uticaj jedni na druge, i kao drugo, da oveanstvu ne sme b
iti poznato kakav treba da bude ishod psihoistorijskih zakljuaka pre no to to sami
dogaaji poka u.
Budui, meutim, da sam se ve bio izjasnio u prilog Galaktike, imao sam utisa
k da negde u podsvesti nasluujem o kakvim je nedostacima u Seldonovom Planu zapra
vo re; pored toga, bilo mi je jasno da ti nedostaci mora da se kriju u samim osno
vnim pretpostavkama Seldonovog Plana, jer je to, zapravo, bilo jedino to sam o nj
emu uop te znao. Pa ipak, nikako nisam bio u stanju da shvatim ta sa tim pretpostav
kama nije bilo u redu. Pomislio sam, dakle, da moram pronai Zemlju, smatrajui da j
e malo verovatno da bi se tajna, bez nekog ozbiljnog razloga, tako pomno skrival
a. I stoga, mislio sam, bilo je veoma va no da ustanovim koji je to razlog.
Nisam mogao stvarno oekivati da u, kad jednom pronaem Zemlju, pronai i re enje
, ali gonjen oajanjem, nisam bio u stanju da smislim ni ta bolje... A mo da me je, ta
koe, gonila oajnika Denilova potreba za tim detetom sa Solarije.
U svakom sluaju, konano smo dospeli do Zemlje, pa potom i do Meseca, gde j
e Blis osetila prisutnost Denilovog uma, koji je, opet, sa svoje strane, po ao njo
j u susret. Denilov um opisala je kao 'ni ljudski, ni robotski'. Naknadnim uvido
m, ispostavilo se da je zapa anje bilo savr eno tano. Denilov um je razvijeniji nego
um ijednog robota koji je ikada bio nainjen, i za njega, zaista, jedva da bi se m
oglo rei da je robotski. S druge strane, jedva da bi se, isto tako, moglo rei da j
e ljudski. Pelorat je poku ao da ga opi e kao ne to 'sasvim novo', i to je doprinelo d
a se ne to 'sasvim novo' javi i kod mene - jedna sasvim nova misao.
Ba kao to su, pre dosta vremena, Denil i njegovi prijatelji do li do etvrtog
zakona robotike, koji je, po svemu, bio fundamentalniji nego prethodna tri, tako
sam i ja, u magnovenju, spoznao i treu, su tinsku, pretpostavku psihoistorije, koj
a je, po fundamentalnosti, u svemu prema ivala prethodne dve; trea pretpostavka bil
a je do te mere oevidna da se niko nikada nije potrudio ni da se osvrne za njom.
A evo u emu se sastoji. Dve prve, op tepoznate pretpostavke, odnose se na l
judska bia, i zasnovane su na samopodrazumevajuem aksionu da ljudska bia ine jedinu
inteligentnu vrstu u itavoj Galaksiji, i da su, shodno tome, jedini organizmi ije
je pona anje od znaaja za razvoj dru tva i istorije. To je, dakle, ta neizreena pretpo
stavka: da u Galaksiji postoji samo jedna inteligentna vrsta, i da je posredi up
ravo Homo sapiens. Meutim, ukoliko bi postojalo ne to 'sasvim novo', ukoliko bi pos
tojale druge inteligentne vrste beskrajno razliite ve po samoj svojoj prirodi, u t
om sluaju psihoistorijska matematika ne bi bila u stanju da precizno odredi njiho
vo pona anje i Seldonov Plan vi e ne bi imao nikakvog smisla. Shvatate li?"
Treviz ponovo stade da podrhtava u svojoj prevelikoj elji da do kraja bud
e shvaen. "Shvatate li?" ponovi on.
"Da, shvatam", odgovori Pelorat. "Ali, stari dru e, kao avolov advokat..."

"Da? Samo nastavi."

"Ljudska bia jesu jedina inteligentna vrsta u Galaksiji."
"Roboti?" upita Blis. "Gea?"
Pelorat se za trenutak zamisli, a onda, pomalo oklevajui, zapoe: "Nakon i ezn
ua Vasionaca, roboti vi e nisu igrali nikakvu znaajniju ulogu u ljudskoj istoriji. S
ve do nedavno, ni uloga Gee nije ba bila istaknuta. Roboti su delo ljudskih bia, a
Gea je delo robota; shodno tome, budui da su i roboti i Gea vezani trima zakonim
a robotike, sve do sada nisu imali drugog izbora do da ustuknu pred ljudskom vol
jom. Uprkos svemu to je Denil postigao tokom dvadeset hiljada godina, i uprkos du
gom razvitku Gee, jedna jedina re Golana Treviza, ljudskog stvora, bila bi dovolj
na da uini kraj i Denilovim naporima i daljim te njama Gee. Sledstveno tome, znai, ov
eanstvo je jedina inteligentna vrsta od znaaja u itavoj Galaksiji, i shodno tome, p
sihoistorija zadr ava svu svoju vrednost."
"Jedina inteligentna vrsta od znaaja u itavoj Galaksiji", ponovi lagano Tr
eviz. "Potpuno se sla em s tim. Pa ipak, toliko mnogo i toliko esto govorimo o Gala
ksiji, da sve vreme ispu tamo iz vida da to nije dovoljno. Na a galaksija ne ini itavu
Vaseljenu. Postoje i druge galaksije."
Pelorat i Blis se prome kolji e obuzeti nelagodno u. Denil ga je slu ao s dobrodu n
om ozbiljno u, blago gladei rukom Falominu kosu.
"Slu ajte dalje", nastavi Treviz. "U neposrednoj blizini na e galaksije nala
zi se Magelanov oblak, gde jo nijedan ljudski brod nije za ao. Iza njega su druge g
alaksije, i ne preterano daleko odatle, pru a se d inovska galaksija poznata pod ime
nom Andromeda, osetno vea od na e. I jo dalje odatle, galaksije se reaju na milijarde
.
Na a vlastita galaksija porodila je samo jednu vrstu inteligentnih bia, dov
oljno spremnu da razvije visokotehnolo ko dru tvo - ali ta je sa drugima? Mo da na a gala
ksija uop te nije pravi uzorak? Mo da u nekim drugim galaksijama - a mo da i u svim dr
ugim - postoje brojne inteligentne vrste koje se meusobno nadmeu, borei se jedna pr
otiv druge - i sve, podjednako, izvan svakog doma aja na eg razumevanja? Mo da su zaba
vljene vlastitim meusobnim borbama, ali ta ako, u nekoj od galaksija, neka vrsta o
stvari prevlast nad drugima, a potom, imajui dovoljno vremena da razmotri kakav e
joj biti sledei korak, krene na druge galaksije?
Posmatrano u hipersvemirskim razmerama, galaksije predstavljaju tek takic
e - i tako je irom Vaseljene. Mi jo nismo oti li ni do jedne tue galaksije, niti je,
koliko znamo, neka inteligentna vrsta iz neke druge galaksije do la meu nas; meutim,
jednog dana i tome mo e doi kraj. I ukoliko ti osvajai stignu ovamo, gotovo je izve
sno da e pronai nain da ljude okrenu jedne protiv drugih. Do sada smo se tukli samo
meu sobom, i svikli smo se sa takvim krvavim arkama. Neki tuinski osvaja, koji bi n
as zatekao podeljene i suprotstavljene jedne drugima, lako e uspostaviti prevlast
nad svima nama, zagospodariti nama i mo da, uni titi nas sve zajedno. Jedina prava
odbrana protiv toga je stvaranje Galaktike, koju ne bi bilo mogue okrenuti protiv
nje same, i koja bi bila u stanju da se uljezima suprotstavi sa daleko vi e moi."
"Slika koju ste nam doarali zaista je zastra ujua", primeti Blis. "Pitanje j
e, stoga - hoemo li imati dovoljno vremena da izgradimo Galaktiku?"
Treviz pogleda nagore, kao da poku ava da probije debeli sloj Meseevog tla
koji ga je odvajao od povr ine i od svemira; kao da nastoji da osmotri te beskrajn
o daleke galaksije, kako se kreu kroz nezamislive, nepregledne daljine svemira.
"Koliko nam je poznato", odgovori on, "tokom itave ljudske istorije nijed
na tua inteligencija nije posegnula za nama. Bilo bi potrebno da tako ostane jo sa
mo nekoliko vekova, mo da samo malo vi e od desethiljaditog dela vremena tokom koga
na a civilizacija postoji, i mi emo biti bezbedni. Na kraju krajeva", dodade on, od
jednom osetiv i kako ga pro e neki nemir, koji se istog asa potrudi da otkloni, "nije
to isto kao kada bi se neprijatelj ve nalazio na na im vratima, i meu nama."
I on ne spusti pogled, kako se ne bi susreo sa bludeim pogledom Falom - h
ermafroditskog, transduktivnog, drugaijeg stvorenja - koji je, neodgonetljiv, poiv
ao na njemu.