THEORIA 3

BIBLID 03512274 : (2014) : 57 : p. 4360

DOI: 10.2298/THEO1403043P
Pregledni lanak
Review Article

Jelena Pavlii
VILIJAMSOV INFERENCIJALNI KONTEKSTUALIZAM

APSTRAKT: Glavni predmet ovog rada je verzija epistemikog kontekstualizma koju je

zastupao Majkl Vilijams (Michael Williams) i koja se obino naziva inferencijalnim kontekstualizmom. Opta kontekstualistika strategija je da se saznajne tvrdnje tumae kao da
izraavaju iskaze ije znaenje je osetljivo na kontekst u kojem se izriu, i to tako to se
istinosne vrednosti tih tvrdnji mogu menjati od konteksta do konteksta. Verzije epistemikog
kontekstualizma koje ovu semantiku kontekstualnu osetljivost saznajnih tvrdnji objanjavaju pozivajui se na konverzacione faktore uesnika u konverzaciji obino se nazivaju
jednostavnim konverzacionim kontekstualizmom. Vilijams je prihvatao osnovnu kontekstualistiku pretpostavku ali je, nasuprot konverzacionim kontekstualistima, objanjenje kontekstualne osetljivosti saznajnih tvrdnji naao u razlikama izmeu tematskih oblasti koje su
okvir znanja u razliitim kontekstima (to su pre svega razlike u metodolokim pretpostavkama i inferencijalnim obrascima). Nastojaemo da pokaemo da Villijamsovo stanovite,
uprkos nekim tekoama sa kojima se suoava, ima izvesne prednosti u odnosu na konverzacioni kontekstualizam.
KLJUNE REI: kontekstualizam, konverzaciona pravila, konverzacioni kontekst, inferencijalni kontekst, metodoloke nunosti.

1. Opte kontekstualistike teze u epistemologiji

Osnovna teza epistemikih kontekstualista je da je pojam znanja semantiki
osetljiv u odnosu na razliite kontekste u kojima ga primenjujemo, odnosno da
moe da menja znaenje od konteksta do konteksta, zavisno od promene odgovarajuih kontekstualnih faktora.1 To za posledicu ima da su semantiki sadraj i istinitost reenica tipa S zna p, pomou kojih nekome pripisujemo znanje, zavisni od
konverzacionog konteksta, odnosno da se iskaz koji jedna takva reenica izraava,
pa samim tim i njena istinosna vrednost, mogu menjati od konteksta do konteksta

Ovaj lanak pisan je u okviru projekta Dinamiki sistemi u prirodi i drutvu: filozofski i
empirijski aspekti (br. 179041), koji finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnolokog
razvoja RS.

44

Jelena Pavlii

izricanja.2 Tako jedna ista tvrdnja S zna p u jednom kontekstu izricanja moe biti
istinita, a da je u nekom drugom, izmenjenom kontekstu lana.3
Kontekstualistika teza je oito u sukobu sa tradicionalnim shvatanjem pojma
znanja. Prema tom gleditu, osnovno znaenje u kojem taj pojam koristimo jeste
konstantno, nezavisno od konteksta njegove upotrebe. Tradicionalno se smatralo da
se pojam znanja moe definisati tako to emo utvrditi nune i dovoljne uslove pod
kojima neko neto zna.4 Samim tim, kada se ustanovi da je u datim okolnostima
neka saznajna tvrdnja oblika S zna p istinita, onda bi ona trebalo da je istinita u
apsolutnom smislu rei, nezavisno od bilo kakvih naknadnih promena konverzacionog konteksta.
Za koje kontekstualne varijacije epistemiki kontekstualisti tvrde da utiu na
promenu znaenja pojma znanja i semantikog sadraja saznajnih tvrdnji?
Svaki kontekst u kojem se nekome pripisuje znanje ukljuuje nekonverzacione
i konverzacione faktore. U opseg nekonverzacionih faktora spadaju objektivne okolnosti i epistemiki poloaj subjekta kojem se pripisuje znanje i od njih, svakako,
zavisi da li je saznajna tvrdnja tana ili ne. Na drugoj strani su, pak, konverzacioni
faktori, odnosno odgovarajua, za uspenu komunikaciju relevantna subjektivna
stanja uesnika u konverzaciji kao to su neke njihove namere, elje, htenja, potrebe i verovanja. Tradicionalni epistemolozi smatraju da je znaenje pojma znanja
konstantno (invarijantno) i da kontekstualno promenljivi konverzacioni faktori nemaju nikakav uticaj na istinosnu vrednost izreene saznajne tvrdnje. Meu savremenim filozofima, ovo stanovite zastupao je, recimo, Piter Anger (Peter Unger)
svrstavajui pojam znanja meu takozvane apsolutne pojmove.5 Iako je delimino
osporio Angerovu tezu o apsolutnosti pojma znanja, istakavi relacioni aspekt tog
pojma koji se ispoljava u kontekstualnoj promeni uslova njegove primene, Fred
Drecke (Fred Dretske) je takoe smatrao da taj pojam ima konstantno znaenje i da
istinosni uslovi saznajnih tvrdnji nisu zavisni od konverzacionih kontekstualnih
faktora (njihova istinitost zavisi od objektivnih okolnosti i saznajnog poloaja subjekta kojem se pripisuje znanje).6
Prema kontekstualistikom stanovitu, pak, kao i svaki drugi konverzacioni
kontekst, i onaj u kojem nekome pripisujemo znanje pored objektivnih okolnosti i
epistemikog poloaja saznajnog subjekta ukljuuje i subjektivne faktore uesnika
u konverzaciji, kao to su njihova verovanja, namere, elje, interesi i sl. Od ovih
faktora zavisi uspeh u komunikaciji i oni presudno odreuju dati konverzacioni
2

Pritchard, D., (2002), str. 97.

Ibid.

Primer je tradicionalna definicija znanja kao istinitog opravdanog verovanja.

Anger P., (2007), str. 128.

Dretske, F., (2004).

Vilijamsov inferencijalni kontekstualizam

45

kontekst. Epistemiki kontekstualisti tvrde da ti konverzacioni faktori ujedno utiu

na znaenje (upotrebu) glagola znati, kao i na semantiki sadraj i istinosne
uslove saznajnih tvrdnji. Tanije, promena u odgovarajuim namerama, eljama ili
interesima uesnika u raspravi o tome da li u datom kontekstu neko neto zna moe
dovesti do promene epistemikih zahteva koji se postavljaju pred subjekta saznanja. Tako se, uprkos tome to su nekonverzacione okolnosti iste, moe desiti da u
kontekstu K1 subjektu pripisujemo znanje, dok u kontekstu K2 to poriemo; to se
deava onda kada promena u namerama, eljama ili interesima prisutnim u K1 dovodi do pootravanja epistemikih zahteva koje saznajni subjekt u K2 ne ispunjava.
Poto e ova osnovna kontekstualistika teza biti predmet nae panje u
preostalom delu teksta, valja odmah istai da je njen sadraj ujedno i glavni razlog
zbog kojeg je epistemiki kontekstualizam kritikovan. Stie se utisak da je prema
kontekstualistima znanje relativno, da zavisi od subjektivnih faktora kao su to su
namere, elje ili interesi onih koji pripisuju znanje i da se menjanje istinosnih uslova saznajnih tvrdnji odvija na jedan arbitraran nain. Kontekstualisti su, svakako,
bili svesni ove opasnosti pa su nastojali da pokau da se kontekstualne promene
epistemikih standarda i, posredstvom njih, izmene u znaenju pojma znanja i semantikom sadraju saznajnih tvrdnji ne odvijaju proizvoljno ve u skladu sa izvesnim optijim konverzacionim pravilima koja vae u svim konverzacionim kontekstima.
Prvi sistematiniji pokuaj da se utvrde i izloe takva pravila, ija uloga je da
obezbede uspenu komunikaciju, nalazimo kod Grajsa (Grice). Kao najoptije, on
je izdvojio pravilo kooperacije. Prema tom pravilu, od uesnika u razgovoru oekuje se da sarauju u cilju uspenog razumevanja, odnosno da verbalno doprinesu
onako kako se to iziskuje s obzirom na tok i svrhu konverzacije; za to je neophodno
prepoznavanje namera, elja ili potreba sagovornika kao i slaganje u relevantnim
verovanjima i pretpostavkama. Razumevanje bi bilo veoma jednostavno ukoliko
bismo rei i reenice uvek izgovorali uzimajui ih u njihovom doslovnom, lingvistikom znaenju, jer bi onda za uspenu komunikaciju bilo dovoljno da se sluimo
jednim istim, recimo maternjim jezikom, za koji smo potpuno kompetentni. Meutim, stvarne situacije u kojima se komunikacija odvija daleko su sloenije, pa je i
uspeh najee uslovljen brojnim drugim, nelingvistikim faktorima koji mogu
imati konverzacioni znaaj. Takvi su upravo ranije pomenuti konverzacioni faktori:
pre svega namere, elje i potrebe sa kojima stupamo u komunikaciju, kao i verovanja koja imamo o okolnostima u kojima se nalazimo. Kao to smo pomenuli, za
uspenu komunikaciju je, osim vladanja jezikom, neophodno da sagovornici uzajamno prepoznaju odgovarajue namere, elje i potrebe, kao i da dele verovanja
koja su relevantna za sadraj onoga o emu govore. To je posebno vano s obzirom
na injenicu na koju je Grajs skrenuo panju povlaei distinkciju izmeu lingvistikog znaenja izgovorenih rei (words meaning) i svega onoga to govorno lice,

46

Jelena Pavlii

izgovarajui te rei, u datim okolnostima moe da podrazumeva (speaker meaning).

Zaista, u svakodnevnim konverzacionim kontekstima po pravilu se deava da
uesnici u komunikaciji, pored onoga to eksplicitno kau, mnogo toga jo i podrazumevaju ili, pak, impliciraju.
Ilustrujmo to na sledeem primeru. Telefonom nam se javlja prijatelj alei se
na nesnosnu zubobolju. Kae nam da se uputio do naeg zubara, da je trenutno na
poetku Sarajevske ulice, i pita nas: Kako mogu da stignem do te zubarske
ordinacije?. Odgovaramo mu: Idi desnom stranom Sarajevske ulice do raskrsnice
sa Viegradskom, na tom uglu nalazi se zgrada sa zelenom fasadom, ui u nju i
popni se na trei sprat. Ako imamo u vidu samo znaenje izgovorenih rei,
komunikacija je na tom nivou naizgled uspena, jer smo sagovorniku dali sasvim
precizan odgovor na postavljeno pitanje. Ali, ukoliko znamo da je na zubar na
godinjem odmoru i da je ordinacija ovih dana zatvorena, u odgovoru nismo potovali pravilo kooperacije zato to ili nismo prepoznali, ili smo ignorisali sagovornikovu potrebu da poseti zubara. Tanije, u pozadini njegovog pitanja bila je
njegova elja da se podvrgne zubarskoj intervenciji, dok smo mu mi u odgovoru
uskratili relevantnu informaciju, poremetivi tako oekivani tok ili svrhu konverzacije.7 Da bismo u opisanom kontekstu ispunili pravilo kooperacije, neophodno
je da prepoznamo nameru ili elju sa kojom je sagovornik postavio pitanje, eksplicitno kaemo da je na zubar na godinjem odmoru i tako izbegnemo da smo,
kada smo u odgovoru rekli samo to gde je ordinacija, konverzaciono implicirali da
je ona u tom trenutku otvorena.
Epistemiki kontekstualisti su tragali za specifinijim konverzacionim pravilima koja reguliu promenu epistemikih standarda prilikom primene pojma znanja u
razliitim okolnostima. Dejvid Luis (David Lewis) je, recimo, izdvojio pravilo panje,8 dok je Stjuart Koen (Stewart Cohen) izdvojio pravilo upadljivosti ili istaknutosti alternative.9 Pogledajmo kako izgleda Luisovo pravilo panje. Prema Luisovom miljenju, preduslov za to da neko zna neki iskaz p jeste da je ta osoba iskljuila svaku mogunost pogreke, odnosno alternativu q koja je nesaglasna sa p.
Meutim, poto je upotreba kvantifikatora svaki (kao i ostalih rei koje u obinom jeziku koristimo za kvantifikaciju) osetljiva na kontekst u tom smislu to
7

Preciznije, prekrena je jedna od dve Grajsove maksime kvantiteta, ona koja nalae da bi na
doprinos u razgovoru trebalo da bude onoliko informativan koliko to iziskuju trenutne svrhe
konverzacije.

Lewis, D., (1996).

Cohen, S., (1988). Na osnovu ovog pravila pokazujemo na koji nain skeptike alternative
postaju relevantne. Skeptik ini odreene alternative relevantnim upravo istiui mogunost
pogreke, kreirajui kontekst u kojem se dovodi u pitanje subjektovo znanje. Po pretpostavci, u
trenutku kada je mogunost pogreke istaknuta, raconalni saznajni subjekt je u obavezi da je
odstrani.

Vilijamsov inferencijalni kontekstualizam

47

uvek imamo u vidu sasvim odreen domen individua ili stvari na koje ga primenjujemo (Sve uionice su prazne moe biti tano ako govorimo o spratu na kojem je
Odeljenje za filozofiju, ali ne i ako imamo u vidu itavu zgradu Filozofskog
fakulteta), i kada oekujemo od subjekta da je iskljuio sve alternative iskazu p, mi
po pravilu nemamo u vidu sve zamislive alternative nego samo one za koje, kako bi
Luis rekao, smatramo da u datom kontekstu subjekt nema pravo da ih zanemari.
Jedan od naina da neka alternativa u tom kontekstu stekne takav status da u
smislu Dreckeove teorije relevantnih alternativa postane relevantna jeste da se
tokom konverzacije ona istakne ili da se na nju skrene panja.
Primer imamo u sledeoj situaciji. Studentkinja filozofije Tijana proverila je na
zvaninom sajtu Filozofskog fakulteta kada e biti upis ocena dobijenih na poslednjem poloenom ispitu i proitala je da e se to desiti u sredu od petnaest do esnaest asova, u vreme kada profesor inae odrava konsultacije. Meutim, u tom
trenutku u posetu joj stie njena koleginica Tamara koja joj kae da je u obavezi da
u roku od deset dana svoje ocene dostavi resornom Ministarstvu iji je stipendista.
Tijana joj saoptava da to moe da uini u sredu od 15 do 16h. Ali, Tamara postavlja pitanje koliko je pouzdana ta informacija poto je mogue da je dolo do izmene
u terminu upisivanja ocena koju fakultetski sajt nije registrovao, jer nije auriran.
Naravno, Tamara bi mogla da doe u sredu u navedeno vreme i neposredno se uveri
da li je to zaista termin u kojem se upisuju ocene u indeks, ali, s obzirom na rizik od
gubitka stipendije i alternativnu mogunost na koju je obratila panju (da je termin
promenjen), a koju Tijana nije iskljuila, ona e u tom trenutku biti sklona da tvrdi
da Tijana ne zna da e se ocene upisivati u sredu. Kako bi kontekstualisti protumaili ovaj primer? Prema njihovom miljenju, u prvom kontekstu je tano da Tijana
zna termin upisivanja ocena ali se, sa pojavom Tamare kao uesnika u konverzaciji
kojem je izuzetno vano da li je informacija o terminu upisivanja ocene tana ili ne,
pootravaju i epistemiki zahtevi koji se pred Tijanu postavljaju, pa u tom novom
kontekstu neemo biti skloni da joj pripiemo znanje ukoliko ne iskljui alternativu
da fakultetski sajt nije registrovao promenu termina upisivanja ocene. Sa izmenom
konverzacionog faktora u ovom sluaju, interesa ili znaaja informacije za
uesnike u konverzaciji dolo je do izmene epistemikih standarda, pa je tvrdnja
da Tijana zna termin upisivanja ocena, koja je u polaznom kontekstu bila tana, u
drugom kontekstu postala netana.
To je primer kako se, prema epistemikim kontekstualistima, sa varijacijom
konverzacionih faktora po snazi menjaju i epistemiki zahtevi koje pripisivai
znanja postavljaju pred saznajnog subjekta: neko neto moe da zna u svetlu blaih,
a da to ne zna u svetlu stroijih zahteva. Veina epistemikih kontekstualista Gejl
Stajn (Gail Stine), Kit Dirouz (Keith DeRose), Stjuart Koen (Stewart Cohen) i dr.
smatra da se ovi zahtevi menjaju po jedinstvenoj skali. S obzirom na to kako
objanjavaju promenu i uzajamni odnos epistemikih standarda, njihovo gledite se

48

Jelena Pavlii

moe nazvati jednostavnim konverzacionim kontekstualizmom.10 Prema njihovom

miljenju, ta skala je jedinstvena u tom smislu to se epistemiki zahtevi koje, usled
razliitih namera, elja, interesa itd, postavljamo u razliitim kontekstima mogu na
njoj poreati po stepenu jaine, od najblaih do najsnanijih. U nekim konverzacionim kontekstima, posebno onim iz svakodnevnog ivota, ti zahtevi su po pravilu
prilino slabi, te se relativno lako mogu ispuniti. S druge strane, postoje konteksti
(medicinski, sudski, nauni i dr.) u kojima su ovi standardi veoma visoko postavljeni pa ih je daleko tee ispuniti. Konano, negde na vrhu te skale nalazi se filozofski, tanije skeptiki kontekst u kojem skeptik istie ili skree panju i na neke
zamislive alternative koje nikako nismo u stanju da otklonimo, te nas tako dovodi u
poloaj da sve saznajne tvrdnje koje smo u svetlu slabijih epistemikih zahteva
prihvatali kao tane proglasimo netanim. Pozivajui se na svoju polaznu tezu o
kontekstualnoj osetljivosti pojma znanja i semantikog sadraja saznajnih tvrdnji,
kontekstualisti nude kompromisno reenje problema skepticizma: i mi i skeptik
smo u pravu, ali svako u svom kontekstu i s obzirom na epistemike standarde u
svetlu kojih procenjuje saznajne tvrdnje o spoljanjem svetu; u svakodnevnim
okolnostima, u kojima su ti standardi slabiji, tano je da mnogo toga znamo, dok u
skeptikom kontekstu, u kojem se suoavamo sa izuzetno strogim zahtevima, o
spoljanjem svetu ne znamo nita (ili gotovo nita).
Iako je ovo gledite o kontekstualnoj promeni i samerljivosti epistemikih
standarda preovlaujue, ono nije i opte prihvaeno meu kontekstualistima. Naime, ima kontekstualista koji smatraju da se ti zahtevi ne menjaju na nekakvoj
jedinstvenoj skali, ve da se promena odigrava u jednoj ravni, sa prelaskom iz
jedne u drugu tematsku oblast, od domena zdravorazumskih injenica, preko raznih
nauka (fizika, hemija, istorija itd), do filozofije (tanije, epistemologije). Prema
njihovom miljenju, budui da u svakoj od ovih oblasti prihvatamo manje ili vie
drugaije metodoloke pretpostavke i principe istraivanja, sa ovakvom promenom
konteksta menjaju se sadraj i karakter epistemikih standarda prikladnih za datu
oblast. Upravo su to neke osnovne ideje koje zastupa Majkl Vilijams u okviru svog
inferencijalnog kontekstualizma.
2. Razlike izmeu jednostavnog konverzacionog kontekstualizma
i inferencijalnog kontekstualizma
Pristalice jednostavnog konverzacionog kontekstualizma i Vilijams kao zastupnik inferencijalnog kontekstualizma slau se u polaznoj tezi o kontekstualnoj osetljivosti pojma znanja i variranju istinosne vrednosti saznajnih tvrdnji zavisno od
promene konteksta pripisivanja znanja. Meutim, linija razdvajanja izmeu ova dva
10

Williams, M., (2001b), str. 1.

Vilijamsov inferencijalni kontekstualizam

49

stanovita pokazuje se u odgovoru na pitanje koje kontekstualne promene su relevantne za procenu znanja. Pripadnici jednostavnog konverzacionog kontekstualizma smatraju da su relevantne samo promene u konverzacionim faktorima kao to su
odgovarajue namere, potrebe i interesi pripisivaa znanja, jer te promene utiu na
izmenu epistemikih standarda. Na drugoj strani, pak, Vilijams tvrdi da je kontekst
odreen tematskom oblau kojom se bavimo i u okviru koje procenjujemo da li
neko neto zna.11
Unutar svake tematske oblasti u kojoj procenjujemo da li neko zna neto iz te
oblasti prisutne su izvesne pretpostavke koje se podrazumevaju i koje se ne dovode
u pitanje, zato to one odreuju obrasce opravdanja, objanjenja i zakljuivanja u
tom kontekstu. Te pretpostavke Vilijams naziva metodolokim nunostima.12 One u
stvari predstavljaju konverzacione pretpostavke oko kojih se svi uesnici u konverzaciji, bavei se pitanjima iz date tematske oblasti, preutno ili eksplicitno
slau.13 Na primer, jedna od metodolokih nunosti tematske oblasti istorije jeste
pretpostavka da istorijski spisi nisu veto falsifikovana dokumenta, ili pretpostavka
da svet nije nastao pre deset minuta. Ukoliko bi neka od tih pretpostavki bila
dovedena u pitanje, promenio bi se predmet istraivanja, pa samim tim i kontekst
procene istorijskog znanja.14 Ispitivanjem pretpostavke da je svet nastao pre deset
minuta selimo se iz konteksta u kojem se bavimo istorijom u kontekst u kojem se,
eventualno, bavimo epistemolokim pitanjima.15
Metodoloke nunosti determiniu epistemiki kontekst iji su konstutivni deo.
Tako, na primer, u oblasti astrologije moemo kritikovati mnogo ta, ali ne i
pretpostavku da kretanje i poloaj nebeskih tela utiu na nae sudbine. Ta pretpostavka predstavlja primer metodoloke nunosti astrolokog konteksta i kao
takva ima konstitutivnu ulogu u ovom kontekstu. Sa druge strane, pak, ona ne moe
biti usvojena u naunom domenu. Standardi koji vae za nauni kontekst nisu isti
kao i standardi koji vae za astroloki kontekst. Takoe, standardi koji vae za
fiziku, biologiju, istoriju ili neke druge oblasti specifinog znanja nisu isti kao
standardi koji vae u epistemologiji koja se bavi znanjem uopte. To ne znai da se
zahtevi koji se postavljaju unutar epistemologije i unutar posebnih disciplina koje
se bave specifinim saznajnim tvrdnjama mogu sameriti i da se mogu prikazati na
jednoj jedinstvenoj skali kao zahtevi koji se, u zavisnosti od promene relevatnog

11

Williams, M., (2004), str.174.

12

Williams, M., (2001a).

13

Vilijams ih naziva metodolokim nunostima, zato to one definiu disciplinarni kontekst

(okvir).

14

Grundman, T., (2004), str. 345.

15

Pritchard, D., (2002), str. 120.

50

Jelena Pavlii

konteksta, ublauju ili pootravaju. Vilijams odbacuje ovu tezu konverzacionih

kontekstualista, ukazujui na to da su navedeni konteksti nesamerljivi.16
Nasuprot posebnim naunim disciplinama, u okviru kojih dolazimo do specifinih znanja, epistemologija se bavi znanjem uopte, to se najbolje moe ilustrovati na problemu filozofskog skepticizma. Prepoznatljiva skeptika strategija je
da se, kad god na osnovu evidencije e tvrdimo da znamo neki iskaz p, ukazuje na
mogunost pogreke prikazanu u vidu hipoteze ili alternative q koja je saglasna sa e
a nesaglasna sa p. Razlika izmeu epistemolokog i uobiajenih zdravorazumskih i
naunih konteksta ogleda se u sadraju i karakteru alternativa na koje se skeptik
poziva. U uobiajenim kontekstima, kada elimo da osporimo neije znanje, po
pravilu se pozivamo na alternative za koje nam izgleda da ih je ta osoba previdela,
da evidencija kojom raspolae ne iskljuuje i da bi mogle biti aktualizovane u datim okolnostima. Takav sluaj smo imali u primeru sa upsivanjem ocena i Tijaninom tvrdnjom da se ocene upisuju u terminu za konsultacije sa profesorom. Alternativa koju je Tijana previdela je da je termin konsultacija moda izmenjen. U
epistemolokom kontekstu, pak, filozofski skeptik ukazuje i na alternative koje su
samo zamislive, to je potpuno legitimno ako imamo u vidu da se on ne bavi specifinim oblicima znanja, nego pitanjem o mogunosti znanja uopte. Prema Vilijamsovom miljenju, nije re o tome da skeptik prosto pootrava zahteve koji su
prisutni u uobiajenim kontekstima. Naprotiv, on uvodi sasvim nove standarde
diktirane tipom pitanja koja postavlja i metodolokim nunostima pretpostavljenim
u kontekstu epistemologije kao filozofske discipline, gde je, recimo, jedna od
pretpostavki da je znanje nespojivo sa mogunou pogreke. Dok bi konverzacioni
kontekstualista rekao da su epistemiki standardi u uobiajenim kontekstima nii u
odnosu na skeptike standarde u epistemolokom kontekstu, Vilijams bi tvrdio da
su ti standardi uzajamno nesamerljivi i prosto razliiti zato to se tiu razliitih
tematskih oblasti, s jedne strane zdravorazumskog i raznih specifinih naunih
znanja, a sa druge znanja uopte.17 Znanje analizirano u epistemologiji jeste znanje
u epistemikom kontekstu koji nije ogranien. Kada kaemo da nije ogranien,
mislimo na to da ne postoje alternative koje se ne moraju razmatrati. Dok smo u
kontekstu koji je stvoren iznoenjem skeptikih alternativa, standardi za pripisivanje znanja ne mogu biti zadovoljeni. U svakodnevnim kontekstima, sa druge strane,
standardi su takvi da se po pravilu mogu zadovoljiti.
Da li je Vilijams nudi bolji opis jezike prakse nego konverzacioni kontekstualisti?
Da bismo to proverili, posluiemo se sledeim primerom.
16

Williams, M., (2004), str. 179.

17

Pritchard, D., (2002), str. 114. Videemo dalje u tekstu, uz pomo primera, na koji nain
Vilijams razdvaja skeptiki od svakodnevnog i naunog konteksta.

Vilijamsov inferencijalni kontekstualizam

51

Ana i Jovana sede u sobi i bezbrino askaju. U jednom trenutku Ana saoptava Jovani informaciju da je u oblinjem trnom centru u toku veliko novogodinje
snienje koje e potrajati jo par dana. Jovana pita Anu kako zna da e snienje
potrajati. Ana joj odgovara da je videla natpise na nekim prodavnicama i da, s
obzirom na to da je prole zime snienje trajalo mesec dana, zakljuuje da e to biti
sluaj i ove godine. Zahvaljujui ovom obrazloenju, Jovana je priznala Ani da zna
da e snienje cena trajati jo nekoliko dana. Zamislimo, dalje, kako u sobu ulazi
Nevena koja biva upuena u razgovor im saoptava da je ula da su ove godine
snienja vremenski kraa nego ranijih godina i da je videla da su u nekim trnim
centrima ve zavrena. Da li je u svetlu ovih dodatnih informacija prethodna Anina
saznajna tvdnja tana, odnosno, da li smo i dalje skloni da joj pripiemo znanje?
Da bismo mogli da odgovorimo na ovo pitanje, neophodno je da se podsetimo
optih kontekstualistikih stavova. Kao to smo ve objasnili, prema pripadnicima
jednostavnog konverzacionog kontekstualizma relevantan kontekst je konverzacioni. to udaljenije alternative ulaze u relevantan kontekst, standardi za pripisivanje znanja su vii. Standardi u svakodnevnim epistemikim kontekstima su
obino niski. Da bi Ana ispunila Nevenine standarde za znanje da e snienje cena
potrajati jo nekoliko dana, potrebno je da svoju tvrdnju proveri. Sa Neveninim
upozorenjima, epistemiki zahtevi koje bi Ana trebalo da ispuni postaju zahtevniji,
i od nje se oekuje da popravi svoj saznajni poloaj, da dopuni evidenciju kojom
raspolae kako bi otklonila mogunost da su u trnom centru o kojem govori reili
da skrate period trajanja snienja. Ona, recimo, moe nazvati telefonom zaposlene
u tom trnom centru, ili moe otii do centra da proveri da kada snienje cena traje.
Zamislimo, dalje, da u nekom trenutku razgovora tri prijateljice donose odluku
da sutradan ujutru zajedno posete taj trni centar i na licu mesta provere kako stoje
stvari u pogledu trajanja snienja cena. Pretpostavimo da u tom trenutku u sobu
ulazi etvrta prijateljica, Marija, i kae: Zaista mi nije jasno kako moete da
tvrdite da znate bilo ta o spoljanjem svetu i uputate se u planiranje bilo kakvih
akcija kada je sasvim mogue da vi ne sedite na tom trosedu i niste sklopile
nikakav stvarni dogovor, ve ste samo mozgovi u posudama koji su sistematski
obmanuti od strane zlog neuronaunika.
Da li je Marija u trenuku kada je ula u sobu i iskoristila poznatu skeptiku
hipotezu zaista uspela da ugrozi Anin saznajni poloaj, i to vie nego to je to pre
nje uinila Nevena? Da li je na taj nain i ona, kao i Nevena, prosto povisila
standarde koje bi Ana morala da ispuni da bi znala da e u snienje cena u oblinjem trnom centru potrajati jo nekoliko dana? Sa Marijinom primedbom, pred
Anu je postavljen zahtev koji ona ne moe da ispuni, jer ne postoji evidencija koju
moe da ponudi u odbranu od prigovora da je moda u tom trenutku samo mozak u
posudi ije sadraje svesti kao to je u navedenoj skeptikoj hipotezi pretpostavljeno u potpunosti kontrolie zli neuronanik.

52

Jelena Pavlii

Da li je Ana u obavezi da ispuni zahtev koji joj Marija, u ulozi skeptika,

postavlja?
Prisetimo se da zastupnici jednostavnog konverzacionog kontekstualizma tvrde
da se standardi za znanje povisuju ili sputaju po jedinstvenoj skali; ukoliko u
filozofskom kontekstu skeptik iznese svoju hipotezu da smo moda samo mozgovi
u posudi, on time, prema konverzacionim kontekstualistima, maksimalno povisuje
epistemike standarde.
Ali, da li je to zaista sluaj? Da li je opis uobiajene jezike upotrebe pojma
znanja koji konverzacioni kontekstualista daje adekvatan? Da li iznoenje takvih
skeptikih hipoteza zaista radikalno ugroava na saznajni poloaj? Da li su Ana i
ostale njene prijateljice u opisanim okolnostima obavezne da alternativu koju
navodi Marija shvate ozbiljno i odustanu od svoje saznajne tvrdnje dokle god ne
dokau da ona nije aktualizovana?
Mogue su razne reakcije na Marijin prigovor. Prva i najverovatnija jeste da e
Ana i njene prijateljice pomisliti da se Marija ali ili, ukoliko je ozbiljna, da pria
oigledne besmislice. Ali, ta ako je Marija marljiva studentkinja filozofije kojoj su
epistemoloke rasprave o problemu skepticizma opsesija i koja, izmeu ostalog,
trenutno pie svoju doktorsku disertaciju na tu temu? Da li emo i u tom sluaju
njen prigovor okarakterisati kao besmislen ili kao neku vrstu humora? Stie se
utisak da neemo. Pogotovo ako su i Ana, Jovana i Nevena studenti filozofije,
moemo oekivati da e istog trenutka obustaviti priu o snienju cena i draima
kupovine i pridruiti se Mariji u epistemolokoj raspravi na temu skepticizma. U
takvom konteksti, izgleda da skeptiki argument dobija smisao i snagu. Ipak, sa
povratkom u svakodnevni kontekst recimo, kada su se uputile u trni centar i
naile na obinog prolaznika kojem sluajno pada na pamet da zapodene razgovor i
skrene im panju na navedenu skeptiku alternativu teko da e ih takvi prigovori
ozbiljno uzdrmati.
Da li smo na ovaj nain dobili uverljiviji opis jezike prakse? Da li sada
moemo da zamislimo etiri prijateljice kako se posle nekoliko sati epistemoloke
rasprave vraaju svakodnevici, donose odluke i ponaaju se sa vrstim uverenjem
da mnogo toga o svetu koji ih okruuje zaista znaju? Zar ne oseamo nelagodu
usled nedoslednosti prilikom vraanja iz filozofskog u svakodnevni kontekst, zbog
toga to se jednom povieni standardi ponovo sputaju? Ili je moda epistemoloki
kontekst potpuno izdvojen i nezavisan kako od istraivakih konteksta posebnih
nauka, u kojima se tei specifinim znanjima, tako i od svakodnevnog konteksta
zdravorazumskog znanja? Primer koji smo naveli trebalo bi da pokae ne samo to
da prosto navoenje skeptikog argumenta u uobiajenim kontekstima za razliku
od filozofskog ne moe bitno da ugrozi na saznajni poloaj, ve i to da su
svakodnevni (zdravorazumski i nauni) i filozofski kontekst razliiti pre svega po
tome to se u njima prihvataju drugaije polazne pretpostavke koje u prvom sluaju

Vilijamsov inferencijalni kontekstualizam

53

neutraliu, a u drugom otvaraju prostor za radikalne skeptike alternative i zakljuke.

Koje polazne pretpostavke odreuju epistemoloki kontekst u kojem filozofski
skeptik uspeva da konstruie svoj dobro poznati prigovor i ugrozi na saznajni
poloaj? Prema Vilijamsovom miljenju, jednostavni konverzacioni kontekstualizam pokazuje kako funkcioniu skeptiki argumenti, ali ne uspeva da objasni zato
uopte uvodimo skeptike hipoteze, zato ih shvatamo toliko ozbiljno i, u krajnjem
sluaju, zato smo skloni da u filozofskom kontekstu priznamo njihovu snagu.18
Na ova pitanja Vilijams nudi odgovor u duhu svoje verzije kontekstualizma.
Vilijams istie da je poloaj filozofskog skeptika izdvojen, da on preispituje nae
saznajne tvrdnje sa jedne uoptene pozicije, primenjujui metod koji ne koristimo
ni u jednoj od svakodnevnih ivotnih situacija.19 Cilj njegovog napada su pre svega
takozvani murovski iskazi, tipa Evo jedne ruke, Ovo je sto, Nalazimo se u
trnom centru, itd.20 Radikalne skeptike alternative indirektno napadaju sve one
epistemoloke pretpostavke na koje se obavezujemo kada tvrdimo murovske iskaze,
a koje nisu eksplicitne u svakodnevnim kontekstima. Da bi ugrozio murovske
iskaze, filozofski skeptik mora da ospori pretpostavke na kojima one poivaju.
Recimo, kada tvrdimo bilo koji od navedenih iskaza, oslanjamo se na ulnu
evidenciju, pa samim tim pretpostavljamo da na ulni aparat predstavlja pouzdan
generiki izvor jednog oblika znanja. Ovakve pretpostavke predstavljaju metodoloke nunosti u kontekstu u kojem govorimo o zdravorazumskom znanju. Prema
Vilijamsovom miljenju, u svakom epistemikom kontekstu su zastupljene pretpostavke koje, za taj oblik znanja, imaju status metodolokih nunosti. Vilijams
zato i tvrdi da je glavni cilj filozofskog skepticizma da ispita znanje uopte, dok je
zadatak svake posebne nauke, recimo fizike ili istorije, da ispita znanje vezano za
specifine saznajne tvrdnje u odgovarajuoj tematskoj oblasti. Ako se kreemo u
okviru nekog svakodnevnog konteksta, bilo da je zdravorazumski ili nauni, procenjivaemo samo saznajne tvrdnje karakteristine za taj kontekst, koje poivaju na
metodolokim nunostima specifinim za datu tematsku oblast i koje u tom
kontekstu ne mogu biti predmet skeptikog napada. Filozofski skeptik moe napasti
samo znanje uopte, odnosno, murovske iskaze koji su prisutni u svim posebnim
kontekstima. Saznajne tvrdnje koje se tiu takvih iskaza poivaju na epistemolokim prepostavkama ije preispitivanje je karakteristino za kontekst epistemologije. Stoga, filozofski skeptik ne ispituje obino znanje tipa Znam da je ovo
ruka, Znam da je ovo sto, Znamo da se nalazimo u trnom centru i sl. u
18

Williams, M., (2004), str. 179.

19

Ibid

20

U svakodnevnim situacijama, fokus interesovanja je najee na karakteristikama objekata, ne i

na njihovoj egzistenciji.

54

Jelena Pavlii

svetlu viih standarda, ve prelazi u novu tematsku oblast u kojoj primenjuje potpuno drugaije epistemike standarde od uobiajenih.
Za razliku od zastupnika jednostavnog konverzacionog kontekstualizma,
Vilijams, dakle, smatra da skeptik u stvari ne podie standarde za znanje ve,
uputajui se u epistemoloko istraivanje, u potpunosti menja tematsku oblast i
naputa uobiajene epistemike standarde.21 Uzimajui u obzir nedoumicu zato
uopte bilo ko uvodi skeptike hipoteze i zato ih u nekim trenucima shvatamo tako
ozbiljno, Vilijams primeuje da je uopteno filozofsko pitanje kako je znanje
mogue smisleno samo ukoliko postoji uverljiv argument u prilog zakljuka da
znanje nije mogue. Naravno, ovo pitanje se moe postaviti jedino u kontekstu
rasprave o znanju uopte, odnosno, u epistemolokom kontekstu. Shodno tome,
prema Viljamsovom shvatanju, skeptiki argument, a samim tim i zakljuak, primenljivi su jedino u filozofskom kontekstu; oni se ne mogu odnositi na subjekte
koji svoje saznajne tvrdnje izriu u nekim drugim kontekstima, kao to su zdravorazumski i nauni.22
3. Kako inferencijalni kontekstualista moe da odgovori
na prigovor o relativizmu?
Kao to smo videli, meu kontekstualistima postoji neslaganje oko osnovnih
pojmova na kojima poiva njihovo stanovite. Pored uzajamnih kritika, kontekstualistima preti i spoljanja kritika; naime, ono ime se kontekstualisti najvie die
ujedno je i predmet kritike od strane njihovih protivnika. Jedan od takvih spoljanjih prigovora jeste optuba za relativizam. Nas ovde posebno zanima da li i kako
inferencijalni kontekstualista moe da odgovori na taj prigovor, odnosno, da li
inferencijalni kontekstualizam vodi u relativizam?
Tradicionalni epistemolozi su zastupali tzv. invarijantistiko gledite, prema
kojem su znaenje pojma znanja i semantiki sadraj (istinosna vrednost) saznajnih
tvrdnji konstantni, tj. nezavisni od promene konverzacionih faktora. Sa druge
strane, videli smo da kontekstualisti zastupaju varijantistiko stanovite, odnosno
tezu da su pojam znanja i istinosna vrednost saznajnih tvrdnji osetljivi na promenu
konverzacionog konteksta. Primer za varijaciju u pojmu znanja i istinosnoj vrednosti saznajnih tvrdnji su svakodnevni i filozofski (skeptiki) kontekst: uobiajene
saznajne tvrdnje tipa Znam da je ovo sto, Znam da se nalazim u trnom centru i
sl. mogu, prema kontekstualistikom tumaenju, biti tane u svakodnevnim okol21

Williams, M., (2004), str. 177. Radikalni rasid sa obinim epistemikim standardima je teza
suprotna hijerarhizaciji epistemikih standarda, jer ako postoji jedna takva skala ili hijerarhija
skeptikih standarda, jasno je da skeptik pobeuje.

22

Pritchard, D., (2002), str. 123.

Vilijamsov inferencijalni kontekstualizam

55

nostima, a netane u kontekstu u kojem nas filozof suoava sa radikalnim skeptikim alternativama, i to zato to se u tim kontekstima koriste razliiti epistemiki
standardi. Kritiari kontekstualizma uglavnom istiu da nas ovakvo shvatanje
znanja nemonovno vodi u relativizam.
Svesni opasnosti od relativizma, kontekstualisti nastoje da ga izbegnu pozivanjem na neka intersubjektivna, kontekstualno nezavisna konverzaciona pravila koja
reguliu uticaj konverzacionih faktora na promenu epistemikih standarda. U svetlu
tih pravila, pokazuje se da promena epistemikih standarda uopte nije arbitrarna.
U zavisnosti od promene u odgovarajuim namerama, eljama i interesima uesnika u konverzaciji, menja se i konverzacioni kontekst pripisivanja i procene znanja,
ali je pratea izmena epistemikih standarda regulisana jasno utvrenim konverzacionim pravilima. Primere takvih pravila predstavljaju, recimo, Koenovo pravilo
upadljivosti, ili Luisovo pravilo panje, o kojima je bilo rei na samom poetku
ovog rada. Najjednostavnije reeno, iako razliito nazvana, ova dva pravila podrazumevaju da smo, u datom kontekstu kada tvrdimo da neto znamo, obavezni da
ozbiljno shvatimo i iskljuimo svaku onu alternativu koje smo kao mogunosti
pogreke postali svesni. Drugim (Luisovim) reima reeno, imamo pravo (ceteris
paribus, to jest uz uslov da nije prekreno neko drugo konverzaciono pravilo koje
regulie relevantnost alternative) da ignoriemo sve one alternative na koje nam
nije skrenuta panja.
Vilijams se u osnovi slae sa ovom idejom konverzacionih kontekstualista, ali
predlae dodatnu modifikaciju njihovih pravila. On ukazuje na jednu vrstu asimetrije, koja je posebno prisutna u Luisovom stanovitu, izmeu naeg stava prema
moguim alternativama.23 Kao to smo iz dve navedene formulacije videli, jedan
stav je onaj u kome obraamo panju na njih i uzimamo ih u obzir, zato to nas
pravilo na to obavezuje, dok je drugi ispravno ignorisanje neke nezapaene alternative, zato to nam pravilo to dozvoljava. Vilijams se pita zato ne bismo bilo
koju alternativu mogli da uinimo irelevantnim prosto tako to emo je ignorisati,
kada ve svaka od njih postaje relevantna pukim pominjanjem ili jednostavnim
obraanjem panje na nju?24 Utisak je da Luisovo stanovite ne moe da objasni
ovakvu vrstu asimetrije. Vilijams zato predlae jo jedno pravilo koje bi trebalo da
se potuje prilikom prebacivanja iz svakodnevnog u skeptiki kontekst. Prema
njegovom miljenju, skeptik je u obavezi da obrazloi mogunost pogreke koju
nam predoava.25 Ako nam, u bilo kom kontekstu u kojem tvrdimo da neto znamo,
na sagovornik ukae na neku odreenu mogunost da greimo i tako nam nametne
intelektualni izazov na koji moramo da odgovorimo, imamo pravo da pitamo zato
23

Williams, M., (2004), str. 179.

24

Ibid.

25

Williams, M., (2001a), str. 169.

56

Jelena Pavlii

smatra da bi ta mogunost mogla da bude ostvarena u datim okolnostima; ukoliko

nema odgovor na nae pitanje, odnosno, ukoliko nam ne objasni koju od pretpostavki na koje smo se oslonili kada smo tvrdili da znamo napada, njegov prigovor neemo doiveti kao stvarni izazov na koji bismo morali da odgovorimo.26 Sa
ovom dopunom, prema Vilijamsovom miljenju, kontekstualizam postaje konzistentno stanovite. Filozofski kontekst je kontekst u kojem skeptik pokuava da
argumentovano dovede u pitanje neke od pretpostavki (recimo, da nam na ulni
aparat prua relativno pouzdane informacije o svetu koji nas okruuje) na koje se,
inae, oslanjamo kada formuliemo uobiajene saznajne tvrdnje kao to su: Znam
da imam ruke, Znam da je ovo sto ili Znam da sam u trnom centru. U
svakodnevnim kontekstima te nedoumice nemamo, zato to pretpostavke tog tipa
bespogovorno prihvatamo, tavie, one su svojevrsne metodoloke nunosti bez
kojih ne bismo ni mogli smisleno da tvrdimo navedene tvrdnje.
4. Grundmanova kritika Vilijamsovog kontekstualizma
Tomas Grundman istie da optuba za relativizam ne pogaa Vilijamsovu
verziju kontekstualizma, ali dodaje da bi njega trebalo vie da brine razotkrivanje
pretpostavke na kojoj se, kako sam priznaje, zasniva njegova teorija. Naime,
Grundman smatra da je Vilijamsov kontekstualizam neodriv zato to poiva na
pretpostavci epistemikog realizma koju, inae, sam Vilijams pripisuje tradicionalnim epistemolozima i podvrgava je kritici.27
ta ta pretpostavka podrazumeva? Epistemiki realizam je gledite prema
kojem se verovanja u pogledu svog epistemikog statusa, koji proistie iz njihovih
neepistemikih osobina (porekla, sadraja i sl), mogu podeliti u prirodne vrste o
kojima je onda mogue izvoditi epistemike generalizacije ili klasifikacije.28 Grundman ima utisak da Vilijams preutno zauzima sasvim odreenu epistemiku poziciju. Na poetku svog teksta Inferencijalni kontekstualizam, epistemiki realizam i
skepticizam on razmatra Vilijamsovo gledite i zakljuuje da njegova koncepcija
znanja i opravdanja podrazumeva pretpostavku prema kojoj se saznajni pojmovi ne
mogu tumaiti kao kontekstualno nezavisni.29 Shodno tome, u okviru Vilijamsovog
26

Ibid.

27

Grundmann, T., (2004), str. 345. Naravno, Grundman je ovu tezu iskoristio radi izgradnje svoje
sopstvene pozicije epistemikog realizma, ali nas interesuje ta je on ovakvom vrstom kritike
imao u vidu i kako se u njenom svetlu moe sagledati Vilijamsova teorija.

28

Tako se, na primer, verovanja koja proistiu iz opaanja smatraju pogreivim, dok se verovanja
dobijena introspekcijom smatraju nepogreivim; u oba sluaja odgovarajue epistemiko
svojstvo generalizovano je na itavu klasu verovanja.

29

Grundmann,T., (2004), str. 350.

Vilijamsov inferencijalni kontekstualizam

57

stanovita nema mesta za kontekstualno nezavisne epistemike standarde. Ako bi

hteo da to izbegne, Vilijams ne bi smeo da prizna postojanje nijedne kontekstualne
nezavisne epistemike pozicije.
Osnovno Grundmanovo pitanje je, u stvari, sledee: ako ne postoji kontekst
koji je presudan za pitanja o znanju, kako bismo onda mogli da izbegnemo potpunu
proizvoljnost u proceni istinosnih uslova za bilo koje saznajne tvrdnje?30 Prema
njegovom miljenju, Vilijams bi mogao da se izbori sa ovakvim prigovorom jedino
ukoliko bi filozofski kontekst epistemologije proglasio odluujuim, i to zato to
zastupa eksternalistiko shvatanje znanja i smatra da su eksternalistiki uslovi za
znanje glavna prepreka za relativizam. Grundman ukazuje na neke od eksternalistikih uslova koje Vilijams ima u vidu. Na prvom mestu, za opravdanost neijeg
verovanja nije dovoljno samo to da ga ta osoba odbrani od dijalektikih izazova
koji mu se postavljaju unutar datog konteksta, ve ono mora biti pouzdano formirano i objektivno istinito. Da bi ovo bio sluaj, neophodno je da pretpostavka o pouzdanosti naih saznajnih moi u otkrivanju istine o spoljanjem svetu (metodoloka
nunost koju usvajamo unutar svakodnevnih konteksta) bude tana. Prihvatanje ove
pretpostavke je, kako primeuje Grundman, razlog zato dajemo prednost naunom
a ne, recimo, astrolokom kontekstu. Naime, mi smatramo da su metodoloke nunosti naunog konteksta opravdane na osnovu uspenosti istraivakih procesa koji
se sprovode unutar tog konteksta, to u oblasti astrologiji nije sluaj. Kada bismo
tvrdili da su pretpostavke koje u oblasti astrologije imaju status metodolokih
nunosti tane unutar astrolokog, a netane u naunom kontekstu, ne bismo mogli
da izbegnemo relativistiko tumaenje istinosnih uslova saznajnih tvrdnji. 31
Grundman ukazuje na to da Vilijams, ipak, pretpostavlja ulni aparat kao
generiki izvor saznanja i na toj pozadini objanjava kako skeptik uspeva da formira svoj dobro poznati argument. Na osnovu te pretpostavke Grundman izvodi
dodatne posledice. Na primer, grupa fiziara koja sprovodi eksperiment mora da
zadovolji itav niz uslova za znanje da bi rezultat njihovog istraivanja bio opravdan. Recimo, oni moraju da znaju da upotrebe svoje instrumente, identifikuju i
oitaju podatke do kojih pomou njih dolaze, a preduslov za sve to je da njihov
kognitivni aparat ispravno funkcionie. Drugim reima, da bi njihovo istraivanje
bilo pouzdano, oni u krajnjoj istanci moraju da pretpostave da njihove kognitivne
moi ula, memorija, rasuivanje itd. ispravno funkcioniu. Prema Grundmanovom miljenju, to je opta epistemoloka pretpostavka, to znai da se mi, u
bilo kojem kontekstu istraivanja da se nalazimo, u krajnjoj instanci moramo poz30

Ibid

31

Grundman je ovakvo vienje metodolokih nunosti epistemikog konteksta eleo da upotrebi

kako bi ukazao na to da epistemiki realizam moe da se izbori sa skeptikim prigovorom, ali
poto njegov manevar u obraunavanju sa skeptikom nije predmet ovog rada, neemo se baviti
tim njegovim pokuajem.

58

Jelena Pavlii

vati na metodoloke nunosti epistemolokog konteksta.32 Samim tim to su takve

epistemoloke pretpostavke prisutne u svakom kontekstu istraivanja, epistemoloki
kontekst je primaran u odnosu na sve ostale, a eksternalistiki uslovi koji su u
njemu pretpostavljeni pruaju utoite od relativizma.
Kao to vidimo, metodoloke nunosti epistemolokog konteksta zahvaljujui kojima je, prema Vilijamsovom miljenju, skeptik u mogunosti da formira svoj
napad tiu se pre svega pouzdanosti naih kognitivnih moi: ulnog aparata kao
generikog izvora znanja o spoljanjem svetu, memorije, rasuivanja itd. Da bi se
skeptik odluio da ospori bilo koju od tih pretpostavki, on mora da smatra da ih mi
prihvatamo sa uverenjem da su tane. Gledano iz naeg ugla, da bismo skeptiki
napad shvatili ozbiljno, kao jednu vrstu intelektualnog izazova, moramo identifikovati koju pretpostavku skeptik osporava i priznati da je to pretpostavka iju tanost
u svakodnevnim kontekstima podrazumevamo. Konano, poto su u pitanju opte
epistemike pretpostavke, i skeptiki napad usmeren je samo na znanje uopte,
odnosno, na znanje ranije pomenutih murovskih iskaza.
I kada bismo priznali Grundmanu da je u pravu kada tvrdi da Vilijamsova
verzija kontekstualizma u krajnjoj instanci poiva na pretpostavci epistemikog
realizma, ne vidi se zato bi to predstavljalo tekou za Vilijamsovo stanovite.
Naime, zahvaljujui tome Vilijams uspeno objanjava kako je skeptik u mogunosti da izgradi svoj argument, koje pretpostavke tim argumentom ugroava i,
shodno tome, koje pretpostavke bi trebalo da branimo od njegovog napada. Sa
druge strane, nije sasvim sigurno da Vilijams svoj odgovor skeptiku zasniva prvenstveno na eksternalistikoj analizi znanja. Njegov odgovor je, ipak, tipino kontekstualistiki: u filozofskom kontekstu, skeptik osporava opte epistemoloke pretpostavke, odnosno znanje uopte, ali u svakodnevnim kontekstima te pretpostavke i
dalje igraju ulogu metodolokih nunosti na pozadini kojih s pravom a kada su
ispunjeni i ostali uslovi za znanje, i tano tvrdimo da znamo. Skeptik nas, dakle,
moe ugroziti u epistemolokom (filozofskom) kontekstu, osporavajui opte
epistemoloke pretpostavke, ali to ne uspeva da postigne u svakodnevnim kontekstima, odnosno u kontekstima u kojima se bavimo specifinim vrstama saznanja.
Isto tako, na pitanje da li je Vilijamsu neophodan epistemiki realizam da bi se
odbranio od kritike o relativizmu, odgovor je, prema naem miljenju, negativan.
Kao to smo u prethodnom poglavlju pokazali, Vilijamsova odbrana od jedne
ovakve spoljanje kritike takoe je kontekstualistika, u tom smislu to i on opasnost od relativizma izbegava tako to se poziva na konverzaciona pravila koja
reguliu standarde za znanje i koja bi uesnici u konverzaciji trebalo da potuju
kada procenjuju da li neko neto zna ili ne. Kljuna razlika izmeu njegovog inferencijalnog kontekstualizma i konverzacionog kontekstualizma koji zastupaju
Koen, Luis, Dirouz i dr., ostaje u tome da zastupnici konverzacionog kontekstuali32

Grundmann,T., (2004), str. 350.

Vilijamsov inferencijalni kontekstualizam

59

zma promenu epistemikih standarda prikazuju na jedinstvenoj skali i objanjavaju

je variranjem konverzacionih faktora kao to su namere, elje i interesi uesnika u
konverzaciji, dok Vilijams smatra da su epistemiki standardi kontekstualno uslovljeni pre svega tematskom oblau u okviru koje istraujemo, odnosno pretpostavkama (metodolokim nunostima) koje su u njima implicitno ili eksplicitno
prihvaene i koje determiniu istraivake postupke i obrasce opravdavanja verovanja do kojih dolazimo.
Jelena Pavlii
Institut za filozofiju
Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu

Literatura
Anger, P., (2007), Odbrana skepticizma, u: Bogdanovski, Maan i Lazovi, ivan (ur.),
Skeptiki prirunik II savremeni skepticizam, Institut za filozofiju Filozofskog
fakulteta, Plato, Beograd.
Cohen, S., (1988) How to be a Fallibilist, Philosophical Perspectives, Vol. 2, Epistemology.
Dretske, F., (2004) Externalism and Modest Contextualism, Erkenntnis 61.
Grundmann,T., (2004), Inferential Contextualism, Epistemological Realism and Scepticism: Comments on Williams, Erkenntnis 61.
Lazovi, ivan, Problem filozofskog skepticizma, Institut za filozofiju, Filozofski fakultet
Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2012.
Lewis, D., (1996) Elusive knoweldge, Australasian Journal of Philosophy 74.
Pritchard, D., (2002) Two Forms of Epistemological Contextualism, Grazer Philosophische Studien 64.
Williams, M., (2001a), Problems of Knowledge, Oxford University Press, Oxford.
Williams, M., (2001b). Contextualism, Externalism and Epistemic Standards. Philosophical
Studies 103.
Williams, M., (2004), Knowledge, Reflection and Sceptical Hypotheses, Erkenntnis 61.

60

Jelena Pavlii

Jelena Pavlii
Williams Inferential Contextualism
(Summary)
This paper is concerned with version of epistemic contextualism known as inferential
contextualism which cheif proponent is Michael Williams. The general contextualist
strategy attempts to interpret the cognitive claims as expressing statements which meaning
is sensitive to the context in which they are uttered, which implies that the truth-value of
these claims may differ from context to context. Versions of epistemic contextualism that
explain context sensitivity of cognitive claims by referring to conversational factors of the
participants in the given conversational context are usually called simple conversational
contextualism. Williams accepts the basic contextualists assumptions, but, in contrast to
simple conversational contextualists, insists that explanation of contextual sensitivity of
cognitive statements is to be found in differences (which are mainly the differences in the
methodological assumptions and inferential patterns) between the thematic areas which are
the subject of knowledge in different contexts. We will try to show that Williams contextualism, despite some difficulties, does have certain advantages over the simple conversational contextualism.
KEY WORDS: contextualism, conversational rules, conversational context, inferential
context, methodological necessity.