Aneli u mojoj kosi

Aneli
U
M ojoj K osi
Lorna Birn

Beograd
2010

Naslov originala: Angels in my Hair - Lorna Byrne

Copyright na prevod za Srbiju:
Babun
Izdava:
Babun
Prevod: Goran Boji
Lektura: Ana Beli
tampa:
Lukatampa
Prvo izdanje
Beograd 2010
ISBN 978- 86-83737-67-3

SADRAJ

Zahvalnost
1. Drugaijim oima
2. uvari kapije
3. Stepenice ka nebu
4. Zato se krije od mene
5. Ilija
6. Preuzimanje bola drugih
7. Stvorenje bez due
8. Posrednik
9. Aneo smrti
10. Bombai
11.Aneo majinske ljubavi
12. Kuica na selu
13. Govorim Doiju
14. Nisam imala pojma da imam anela uvara
15. Mo molitve
16. Tunel
17. Neko je triput pokucao na prozor
18. Nije li Lorna srena...?
19. Ja sam ovde, ja sam ovde evo me!
20. Zlatni lanac
21. Potrebna su mi uda
22. Satana na kapiji

8
11
19
29
40
53
61
69
76
81
89
99
113
123
132
138
146
157
167
178
185
195
202

23. Srodne due

24. Mir u Irskoj i za Boi
25. Mihailo mi govori ko je on zaista
26. Zli duh se pokazuje
27. Doi
28. Pero sa Neba

213
220
233
242
252
260

Mojoj deci

Zahvalnost


rdano sam zahvalna Din Kalanan (Jean Callanan) za njenu

podrku, odanost i hrabrost. Kad sam je prvi put srela, aneli su
mi rekli da e ona odigrati bitnu ulogu da mi pomogne da napiem
i objavim ovu knjigu. Malo je ona znala o tome koliko e vremena,
napora i tekog rada biti potrebno. Zahvaljujem joj za njeno dobro
raspoloenje, entuzijazam, strpljenje, velikodunost i prijateljstvo.
Zahvaljujem anelima to su mi doveli nekog ko ima puno poslovnog iskustva, koje se pokazalo od neprocenjive vrednosti. Aneli su
mi rekli da mi nee trebati nikakav agent, da u u Din imati nekoga
ko je bolji od bilo kog agenta.
Nisam mogla nai boljeg urednika od Marka Buta (Mark Booth).
Njegovo poverenje, pouzdanje i vera u ovu knjigu su bili bitno drugaiji od uobiajenog. On je prevaziao ono to se oekuje od jednog
urednika. Duboko sam zahvalna tom udesnom i posebnom oveku
koji mi je postao dobar prijatelj i zahvaljujem anelima to su mi ga
poslali.
Zahvalna sam takoe timu izdavake kue Senri (Century), posebno
arlot Hejkok (Sharlotte Haykock), na njenom dobrom raspoloenju i
efikasnosti i Rajni Dil (Rina Gill) za njen entuzijazam, kreativnost i
ale.
Razni ljudi, koje sam srena da zovem mojim prijateljima, pomogli
su mi oko ove knjige: zahvaljujem Stivenu Malaganu (Stephen Mallaghan) za njegovu velikodunost, entuzijazam i dobrotu... i za to to
je bio tako dobar prijatelj; Danijelu O Donelu (Daniel O Donnel) za
8

njegovo ohrabrenje i za to to je otvorio prva vrata; Eoin Mekhejl (Eoin

MacHole) to je napravila divan veb sajt; Patrii Skanlan (Patricia Scanlan) za njeno ohrabrenje.
I hvala vam, moji prijatelji: Ketrin i Don Kerigan (Catherine, John
Kerrigan) , koji su mi dali ogromnu podrku u dobrim i loim periodima; Sali Vajt (Sally White), to me je nasmejavala; Donu Kartiju (John
Carthy), to je bio tu; Brajanu Keliju (Brian Kelly) za njegovu podrku
i velikodunost; porodici Kvigli (Quigley) za podrku u praktinim pitanjima kojima moraju da se bave sve majke.
Na kraju, hvala mojoj deci koja su se postarala da uvek vrsto stojim
na zemlji! Mnogo im hvala to su bila tu za mene, posebno mom najmlaem detetu, iji je ivot ova knjiga okrenula naglavake.

Drugaijim oima


ad sam imala dve godine, lekar je rekao mojoj majci da sam retardirana.
Majka je primeivala da sam od malih nogu izgledala kao da ivim
uglavnom u sopstvenom svetu. ak mogu da se setim kako leim u
krevecu velikoj korpi i vidim kako se naginje i gleda me. Oko
nje sam stalno viala svetla, sjajna bia u svim bojama duge: u to
vreme bila su mnogo vea od mene, ali manja od nje otprilike veliine trogodinjeg deteta. Ta bia su lebdela u vazduhu poput pera; i
seam se kako sam pruala ruke da ih dotaknem, ali mi to nikad nije
polazilo za rukom. Bila sam fascinirana tim stvorenjima i divnom
svetlou koju su isijavali. Tada nisam shvatala da vidim svet drugaije od drugih ljudi; a tek mnogo kasnije sam od tih bia saznala da
se ona zovu aneli.
Kako su prolazili meseci, moja majka je zapazila da bih uvek gledala
ili zurila negde drugde, bez obzira ta bi ona inila da privue moju
panju. Zapravo, ja jesam bila negde drugde: bila sam sa anelima, posmatrala ta oni rade, govorila i igrala se sa njima. Bila sam oarana tim
nebeskim stvorenjima.
Kasno sam progovorila, ali sam od ranog detinjstva razgovarala
sa anelima. Ponekad smo koristili rei koje vi i ja razumemo, ali
ponekad rei nisu bile potrebne itali bismo jedni drugima misli.
Verovala sam da svi drugi mogu da vide ono to ja vidim, ali bi mi
onda aneli rekli da ne govorim nikome; da to treba da ostane tajna
10

11

meu nama. Zaista, godinama sam se povinovala volji anela i nisam

govorila nikome ta vidim. Tek sada, piui ovu knjigu, po prvi put
govorim o tome.

Lekarev komentar kada sam imala dve godine duboko je uticao na moj
ivot: shvatila sam da ljudi mogu da budu veoma okrutni. Tada sam
ivela u Starom Kilmajnhamu, blizu centra Dablina. Moj otac je tu
iznajmljivao prostor za malu radionicu za popravku bicikala, koja je
imala kuicu uz nju. Ako biste proli kroz radnju i krenuli okolo pa
na levo, stigli biste do malene i prilino trone kuice. Ona je bila deo
niza starih kuica i radnji, ali je veina njih bila naputena, jer su bile u
veoma loem stanju. Dugo smo iveli u jednoj od sobica u prizemlju:
tu smo kuvali, jeli, priali, igrali se, pa ak su nas tu i kupali u velikom
metalnom umivaoniku ispred ognjita. Poto kua nije imala kupatilo,
napolju, u zadnjem dvoritu, niz puti, bio je senik sa nunikom. Na
spratu su bile dve male spavae sobe; isprva sam delila jednu od tih soba,
i krevet, sa mojom starijom sestrom, Emer.
Nisam viala samo anele (a viala sam ih stalno od trenutka kad
bih se probudila, do odlaska na spavanje), ve i duhove ljudi koji su
umrli. Moj stariji brat, Kristofer, rodio se mnogo pre mene, ali je umro
kad sam imala samo deset nedelja. Iako ga nikad nisam videla dok je
bio iv, mogla sam da ga zamislim bio je tamnokos, dok smo moja
sestra i ja bile plavokose a takoe sam mogla da se igram sa njim u
duhovnom svetu, kao da je u pitanju java.
Tada sam mislila da u tome nema nieg udnog; imala sam oseaj da je
on naprosto jo jedno dete, iako je izgledao malo sjajnije. Jedna od prvih
stvari koje su uticale da shvatim kako je on ipak drugaiji, bila je injenica da je menjao uzrast. Ponekad bi se pojavljivao kao beba, a ponekad
kao dete istog uzrasta kao ja, koje je malo nesigurno hodalo preko sobe.
Takoe nije bio stalno prisutan, ve je izgledalo da dolazi i odlazi.
Kasno, jednog zimskog popodneva, ba kad je poelo da se smrkava,
bila sam sama u maloj dnevnoj sobi kue u Starom Kilmajnhamu. U
kaminu je gorela vatra i to je bilo jedino svetlo u sobi. Svetlost vatre se
odraavala na podu gde sam sedela igrajui se sa malim drvenim kockama koje je nainio moj otac. Kristofer je doao da se igra sa mnom.

Sedeo je blie vatri objasnio da je mesto gde on sedi za mene pretoplo,

ali je njemu dobro jer ne osea toplotu. Zajedno smo pravili kulu: ja bih
stavila jednu kocku dole, a on bi stavio drugu na nju. Kula je postajala
veoma visoka, a onda, iznenada, ruke su nam se dodirnule. Bila sam
zapanjena oseaj je bio sasvim drugaiji nego kada bih dodirivala
druge ljude. Kad bih ga dodirnula, on je poinjao da iskri kao da su
tu bile male letee zvezdice. U jednom trenutku sam ula u njega (ili je
moda on uao u mene); bilo je kao da smo se stopili i postali jedno.
okirana, oborila sam nau kulu od kockica!
Prsnula sam u smeh, a onda ga opet dodirnula. Mislim da je to bilo
prvi put da sam u potpunosti shvatila da on nije bie od krvi i mesa.
Nikad nisam brkala Kristofera sa anelima; aneli koje sam viala
zaista su ponekad imali ljudski izgled, ali ak i tada veina ih je imala
krila, a stopala im nisu dodirivala tlo i nekakva sjajna svetlost je izbijala
iz njih. Ponekad aneli koje bih videla uopte nisu imali ljudsku pojavu,
ve su izgledali kao prodorna sjajna svetlost.
Kristofer se esto pojavljivao u blizini moje mame. Ponekad bi mama
sedela u stolici kraj vatre i dremala, a ja bih posmatrala kako se on udobno
smestio u njenom naruju. Nisam znala da li je moja majka svesna Kristoferovog prisustva, pa sam ga upitala: Da kaem mami da si tu?
Ne, ne moe da joj kae, odgovorio je on. Ona ne bi razumela.
Ali, ponekad me osea.
Jednog zimskog jutra, aneli su doli u moj krevet dok je sunce izlazilo. Leala sam sklupana pod ebadima. Moja sestra Emer, sa kojom
sam delila krevet, bila je budna i etala se po sobi, a umesto nje Kristofer
je leao sklupan kraj mene. Zagolicao me je i rekao: Pogledaj Lorna
preko na prozor.
Kao to sam rekla, aneli mogu da se pojave u raznim oblicima i veliinama; tog jutra su izgledali kao pahulje snega! Izgledalo je kao da se prozorsko staklo pretvorilo u paru i im bi neka pahulja pogodila prozor, preobrazila bi se u anela veliine bebe. Te anele bi potom uneo kroz prozor
zrak svetlosti, a svaki je izgledao kao pokriven belim i sjajnim pahuljama.
Kada bi me aneli dodirnuli, pahulje bi padale sa njih na mene: golicale su
me dok su padale, i za divno udo, bile su tople, a ne hladne.
Zar ne bi bilo divno, ree Kristofer, kad bi svi znali da mogu da
napune svoje depove anelima; da mogu da stave na hiljade anela u

12

13

* * *

jedan dep, kao da su pahuljice, i da mogu da ih nose sa sobom i da

nikad ne budu sami.
Okrenula sam se i upitala: ta ako bi im se istopili u depovima?
Kristofer se zakikotao i rekao: Ne! Aneli ne mogu da se istope!
Odgovorila sam mu tunim glasom: Kristofere, volela bih kad bi ti
mogao da bude u maminom depu kao pahuljica i da bude sa njom
stalno.
On se okrenuo i pogledao me, poto smo leali sklupani u krevetu,
i rekao: Ti zna da sam ja ve tamo.
Kad sam ve porasla, majka mi je rekla da je imala muku bebu po
imenu Kristofer, koja se rodila godinu dana pre mene, ali je ivela samo
deset nedelja. Ja sam se samo nasmejala. Seam se da sam je upitala gde
je Kristofer sahranjen, a ona mi je rekla da na dejem groblju u Dablinu
ima jedan neobeleen grob (takav je tada bio obiaj).
alosno je to nema groba sa njegovim imenom koji bih mogla da
obiem, ali on nije zaboravljen. Ponekad, ak i dan-danas, posle toliko
godina, ja osetim Kristoferovu ruku u mom depu, koja se pretvara da
pravi pahuljice, podseajui me da nikad nisam sama.
Saznala sam vie o Kristoferu i mojoj majci jednom kad sam imala
oko etiri ili pet godina. Sedela sam za stolom i mahala nogama dorukujui, kad sam ugledala Kristofera, koji je izgledao kao da ima oko
dvanaest godina, kako tri preko sobe do vrata prodavnice, ba kad
je moja majka ula sa hlebom. Na licu joj je bio irok osmeh i rekla
je: Lorna, ima jedno iznenaenje za tebe u radionici, ispod tatine
radne tezge!
Skoila sam od stola, sva uzbuena, i pola za Kristoferom. On je
krenuo pravo kroz radnju u mranu radionicu; ja sam morala da zastanem na vratima jer je unutra bilo tako mrano da nisam mogla nita
da vidim, pa sam prvo morala da priviknem oi na tamu. Ali, Kristofer
je bio kao svetlost, blaga svetlucava svetlost koja mi je osvetljavala put
kroz pretrpanu radionicu. Najavio je: Maka je dobila maie! I tu,
zahvaljujui Kristoferovoj svetlosti, mogla sam da vidim etiri majuna
maeta tri su bila potpuno crna, a jedno crno-belo. Bili su tako lepi,
meki i glatki. Majka maka, Bleki, izala je iz kutije, protegla se, a onda
iskoila kroz prozore u vrt. Potrala sam za njom i pozvala Kristofera
da i on izae, ali on nije hteo u vrt.

Vratila sam se nazad i upitala Kristofera Zato nee da izae

napolje?
Uzeo me je za ruku, kao da hoe da me utei volela sam dodir
njegove ruke i nae ruke su se stopile. Bio je to magian oseaj: inio
je da se oseam bezbedno i sreno.
Lorna, kad bebe umru, njihovi duhovi ostaju sa njihovim majkama
onoliko koliko je potrebno, pa tako i ja ostajem ovde sa mamom. Kad
bih izaao napolje, bilo bi to kao da prekidam ta seanja a to neu da
uradim!
Znala sam ta misli. Moja majka je ulila toliko mnogo ljubavi u njega:
sva seanja koja je imala dok je bila trudna, kako ga je nosila u sebi, roenje, radost i srea koju je oseala dok ga je drala u rukama i nosila kui
iako je ak i tada imala oseaj da se sprema neto loe, uprkos onome to
su lekari govorili. Mama je provela nekoliko dragocenih nedelja kod kue
sa Kristoferom pre nego to je umro i Kristofer mi je ispriao kolikom
ljubavlju ga je obasipala, a on joj je sada uzvraao tu ljubav.
Zato je moj brat-duh ostajao u kui, nikad ne izlazei napolje, sve
do dana kada smo morali da zauvek odemo iz te stare radnje u Starom
Kilmajnhamu. Tada je izgledalo da je moja majka spremna da pusti mog
malog brata da ode i oseala se dovoljno snanom da nastavi dalje.

14

15

* * *
Kad vidim anela, zaelim da stanem i zurim u njega; oseam se kao
da sam u prisustvu jedne ogromne moi. Kad sam bila mlaa, aneli su
uglavnom uzimali ljudski oblik da mi uine lakim da ih prihvatim
ali sada to vie nije neophodno. Aneli koje vidim nemaju uvek krila,
ali kada ih imaju, ponekad me zapanji njihov oblik; ponekad su kao
plamenovi vatre, pa ipak imaju oblik i vrstinu. Neka od aneoskih krila
imaju pera; jedan aneo koga sam videla imao je tako uzana, visoka i
iljata krila da mi je teko bilo da poverujem da su to krila. Htela sam
da ga zamolim da ih rairi.
Kad aneli imaju ljudski oblik sa ili bez krila njihove oi su jedna
od njihovih najfascinantnijih crta. Aneoske oi nisu kao ljudske oi.
One su neverovatno ive, neverovatno pune ivota, svetlosti i ljubavi. U
njima je sadrana sutina sutina samog ivota njihov sjaj vas potpuno
ispunjava.

Nikad nisam videla da stopala anela zaista dodiruju zemlju; kad

vidim nekog od njih kako hoda prema meni, vidim i neto to izgleda
kao jastuk energije izmeu tla i njegovih stopala. Ponekad on izgleda
kao tanka nit, ali ponekad se rairi izmeu zemlje i anela, pa ak utone
i u samu zemlju.
Od moje najranije mladosti, bio je jedan poseban aneo koji mi se
esto prikazivao. Prvi put kad sam ga videla, bio je u uglu spavae sobe
i rekao je samo Lorna. Na odreene naine izgledao je kao i drugi
aneli, ali bilo je neto posebno u njemu, sijao je mnogo jae od drugih
i imao je zapovedniko prisustvo, monu muku energiju. Od prvog
trenutka kada sam ga videla uvek sam oseala da je spreman da me
zatiti, poput tita, i od tada je on nastavio da se pojavljuje i postepeno
sam se sprijateljila sa njim. Rekao mi je da se zove Mihailo.

kola je za mene bila teka; veina uitelja tretirala me je kao da sam

zaostala. Svoju prvu svetu priest uzela sam u koli kad sam imala est
godina i to je bilo uasno. To je trebalo da bude veoma poseban dan
kao to i jeste za veinu irske dece. Dok smo se pripremali za prvu
svetu priest u uionici, uitelji bi postavljali deci pitanja proveravajui
da li su nauila svoj katehizam, ali se oko mene nisu trudili; rekli bi
samo, Nema smisla da te pitamo. I kad bi sva druga deca trebalo da
stanu u red i kau neto o priesti, i ja bih stala u red, ali bi me onda
izvukli odatle i rekli da se vratim na svoje mesto. Kada ste mali, to
zaista boli. I tako, dok bih sedela pozadi u uionici ili na jednoj od
klupa u uglu, pitala bih moje anele: Zar oni ne znaju da i ja znam
moj katehizam? Nisu mi ak ni pruili priliku.
Potom, u crkvi, na dan moje prve priesti, kad sam konano krenula
ka oltaru, zgrabila me je jedna ruka i izvukla iz reda jer je uitelj odluio
da bolje devojke treba da idu ispred mene.
Istina, bilo je nekih dobrih ljudi; kada sam imala oko etiri godine,
seam se da je u koli bila jedna asna sestra koja se zvala (mislim) majka
Moderini. Rekli su joj da sam spora i zaostala, ali sam oseala da ona
bolje zna. Kad bih bila na njenom asu, ona bi mi prilazila i postavljala
mi jednostavna pitanja na koja sam uvek znala odgovor, pa bi se onda
osmehnula i protrljala me po glavi.

Ali uprkos tim povremenim ljubaznim postupcima nekolicine ljudi, odrastala sam kao autsajder. Ljudi su mogli da vide da sam drugaija i naprosto to nisu mogli da razumeju. Taj aspekt moga ivota
bio je veoma, veoma teak i jo uvek je takav! Ljudi kau da isuvie
verujem svetu, da sam isuvie istinoljubiva za ovaj svet, ali ja ne mogu
da budem drugaija! udna stvar je, ako je neko istinoljubiv u svakom
pogledu kako u onome to misli tako i u onome to govori i ako je
iskren prema ljudima koji ga okruuju, to je teko, i to zaista na neki
nain izoluje oveka.
Nain na koji ljudi misle o meni i kako me gledaju pogaa me ak i
danas. Iako me ne poznaju, ili ne znaju ime se bavim, oni znaju da sam
na nekom nivou drugaija. Ako izaem sa prijateljima i sretnem nekog
novog, ko ne zna nita o meni, esto e taj ispriati mojim prijateljima
da ima neto neobino u meni, neto to ne moe sasvim da definie.
A s tim nije lako iveti.
Ali, moj ivot u koli uinio je mnogo podnoljivijim jedan aneo
po imenu Hosus. Jednog jutra sam trala u kolu, pokuavajui da sustignem jednu stariju devojicu koja je trala zajedno sa mnom, kad sam
iznenada videla prelepog anela kako se skriva iza stuba uline svetiljke.
Napravio je neku smenu grimasu, i od tog dana se pojavljivao skoro
svakog jutra kad bih ila u kolu. I dan-danas ga redovno viam.
Hosus je izgledao i izgleda kao staromodni kolski uitelj. Nosi
lepravu odedu koja je uglavnom plava (ali moe da promeni boju),
smean eir i dri svitak u ruci. Oi su mu sjajne i iskre kao zvezde,
izgleda kao mladi profesor: mukarac pun energije sa velikim autoritetom i mudrou. Hosus uvek izgleda isto, za razliku od nekih drugih
anela koji me okruuju. Mihailo, na primer, uglavnom uzima ljudski
oblik ponekad ga ja zamolim da to uini jer mi je tako lake ali on
esto menja svoj izgled, u zavisnosti od toga gde se trenutno nalazimo
ili od poruke koju treba da mi saopti.
Za mene Hosus predstavlja znanje: izgleda veoma ozbiljno, i moe
da bude takav, ali ume sjajno da me razveseli kada se oseam potiteno. Hosus je bio taj koji me je teio i rekao mi da ignoriem ostalu
decu kada mi se podsmevaju u koli, ili kad vidim grupu odraslih kako
razgovaraju, pa se onda okrenu i pogledaju u mene. Hosus bi mi uvek
govorio: Oni ne znaju nita.

16

17

* * *

U poetku nisam znala ime tog anela, jer mi se on zapravo nije ni

obraao. Samo bi se pojavio u uionici, imitirajui uitelja ili neko drugo
dete, ili igrajui neke igre u uionici, ili inei neto drugo da mi izmami
osmeh. Ponekad, kad bih se vraala kui, on bi me ekao na kolskoj
kapiji ili na drugoj strani ulice. Seam se trenutka kad sam prvi put
razgovarala sa njim: nikog nije bilo da se vrati sa mnom kui tog dana,
poto je moja sestra ila na ples i otila je ranije, pa sam izala iz kole i
lagano etkala po igralitu. Krenula sam prema velikoj kapiji na ulazu
u kolu nadajui se da u videti Hosusa i da u moi da priam sa njim,
i bila ushiena kad sam ga videla kako viri iza stubova. Viknuo je da
pourim. Treba da stigne kui pre nego to pone kia.
Zastala sam na kapiji i pogledala unaokolo. Kada sam se uverila da
nema nikoga, pitala sam ga kako se zove.
Hosus, odgovorio je. Ja sam se samo nasmejala i odskakutala kui,
a on je skakutao sa mnom i dobro se seam da se smejao skoro celim
putem.

18

uvari kapije


ata nije mnogo zaraivao od opravki bicikala zapravo, niko u

tom kraju nije imao mnogo novca, pa su ga uvek molili za pomo i
obeavali da e platiti sledei put. Moj tata je bio ovek dobrog srca, pa
smo esto ostajali gladni. Obrok nam se esto sastojao od hleba i margarina, ili hleba i dema, ali se nikad nisam alila da mi kri stomak jer
sam znala da su mama i tata ve pod velikim stresom. Naposletku su mi
ipak izbile rane po koi pa su me odveli lekaru. On je rekao roditeljima
da imam manjak vitamina i da treba da dobijam svee voe i povre
svakog dana. Ali uz sve te novane probleme retko sam dobijala voe i
povre, osim kad bi nam nai susedi koji su imali veliku batu dali
neto. to se tie odee, puno smo zavisili od paketa koji su stizali od
roaka iz Amerike, i kad god bi neki paket stigao, to je bilo kao arolija.
Na ivot je bio teak, kao to je bio i za mnoge druge.
Tatina radnja zapravo se sastojala od jedne male tamne prostorije na
koju se naslanjala mala zgrada sa limenim krovom. Bila je puna stolova
za popravku i alata drugih stvari i mirisala je na ulje i mazivo. Ponekad, pre nego to bi tata doao kui na aj, pozvao bi me u radionicu
i traio da mu pomognem tako to u drati limenku sa mau koju je
koristio da oisti ruke. Bila je crna i lepljiva i smrdela je uasno, ali je
obavljala posao. Nakon to bi trljao ruke tom mau nekoliko minuta,
obrisao bi ih prljavom starom krpom i energino nastavio da ih trlja.
Potom bi poao u kuhinju i oprao ih hladnom vodom (jedini nain da
doemo do tople vode bio je da zagrejemo kotao na vatri); nakon toga bi
19

U koli, Hosus bi ponekad seo za uiteljev sto kad uitelj nije bio tamo.
Prvog dana kad sam videla Hosusa u uionici, ne mogavi da poverujem
svojim oima, upitala sam ga glasno: ta ti radi tu? Uitelj je uo neto, okrenuo se i pogledao u mom pravcu. Morala sam da stavim ruku
na usta da bih prestala da se smejem.
Razlog mog velikog iznenaenja bio je sledei: iako je u uionici
uvek bilo anela uvara, Hosus je bio drugaiji. On nije bio aneo uvar.
Aneli uvari dece su izuzetno sjajni, izuzetno svetli, kao blistave svetiljke. Hosus je izgledao potpuno drugaije, imao je vie ljudskih crta:
njegova odeda je dodirivala nametaj. Hosus je izgledao drugaije da bi
mi pomogao da uoim razliku izmeu anela uvara i posebnih anela
koji su bili deo mog ivota. Kao dete, imala sam da uim kako da razlikujem razne vrste anela.
Razne vrste anela znale su razne vetine. Ba kao to smo i ja i svako drugo dete morali da nauimo da razlikujemo uitelja od lekara, ja
sam morala da nauim da razlikujem razne vrste anela kako bih stekla
predstavu o tome kako aneli mogu da pomognu meni i drugima.
Hosus me je esto zasmejavao i jednom sam ga upitala: Misli li da
oni misle da sam ja prosta, ili kako me zovu, retardirana, zato to me vide
da se smeim i smejem a ne vide emu se smejem? ta misli ta bi mislili
kad bi znali da sedi za uiteljevim stolom obuen kao uitelj?
Hosus se nasmejao: Pobegli bi vritei, kao da ovde ima duhova.
Zar ne bi znali da si aneo?
Ne. Oni nas ne vide onako kako nas ti vidi.
Kao to sam rekla, uvek sam mislila da druga deca mogu da vide
anele i razgovaraju sa njima, i tek sa nekih est godina poela sam da
zapaam da to nije tako.
Zna, Hosuse, znam da neka deca mogu da vide anele.
A on mi odgovori: Da, naravno da mogu, ali samo dok su veoma
mala, a potom porastu. Kad stignu u tvoje godine, veina dece nas vie
ne vidi; neka prestaju da nas vide ve kada napune tri godine.

U stvari, sve bebe vide anele i duhove, ali otprilike u vreme kada
dete progovori, njemu poinju da govore ta je stvarno a ta nije stvarno,
pa ako stvari nisu opipljive kao to su njihove igrake, kau da su one
izmiljene. Mala deca bivaju uslovljena i gube sposobnost da dalje vide
i doivljavaju. Poto danas obrazovanje poinje ranije, sve manje ljudi
razgovara sa anelima; i to je jedan od razloga zbog koga su me aneli
naveli na to da napiem ovu knjigu. A to je neto ega se veoma plaim,
jer ne elim da mi se podsmevaju, ali znam da to moram da uradim;
naposletku ja uvek uradim ono to aneli ele...
Nas u svakom trenutku okruuje na milione anela nemogue ih
je prebrojati, kao ni pahuljice ali su mnogi nezaposleni. Oni se trude
najbolje to mogu da pomognu, ali ne mogu uvek da dopru do ljudi. Zamislite milione nezaposlenih anela kako lutaju unaokolo! Oni nemaju
ta da rade zato to veina ljudi naporno radi da proivi svoj ivot i nisu
svesni da su aneli tu da im pomognu; i da su sveprisutni.
Bog od nas hoe da budemo sreni i da uivamo u svojim ivotima,
pa alje anele da nam pomognu. Toliko mnogo je duhovne pomoi
koja samo eka na nas da je uzmemo. Ali, dok neki od nas poseu za tom
pomoi, mnogi to ne ine. Aneli nas prate govorei nam da su tu, ali
mi ih ne ujemo; mi neemo da ujemo. Mi verujemo da sve moemo
da uradimo sami. Zaboravili smo da imamo duu i verujemo da smo
samo krv i meso. Verujemo da nema nieg iza toga: da nema ivota posle
smrti; da nema Boga; da nema anela. Nije nikakvo udo to smo postali suti materijalisti, bia opsednuta sobom. Ljudska bia su mnogo vie
od puke telesnosti, pa kad postanete svesni toga i ponete da verujete da
imate duu, vaa povezanost sa vaim anelom e procvetati.
ak i u ovom asu, dok sedite tu i itate ovo verovali ili ne uz vas
je jedan aneo: to je va aneo uvar i on vas nikad ne naputa. Svakom
od nas dat je dar u vidu tita nainjenog od svetlosti. Deo zadatka anela
uvara je da postavi taj tit oko nas. Za Boga i anele mi smo jednaki;
svi mi zasluujemo da budemo zatieni, zbrinuti i voljeni, bez obzira ta
drugi misle o nama dobro ili loe. Kada posmatram nekog, ja mogu
fiziki da vidim taj tit oko njega: on izgleda kao da je iv.
Va aneo uvar je uvar vratnica vaeg tela i vae due. On vam je
dodeljen jo pre nego to ste bili zaeti: dok ste rasli u majinoj utrobi,
on je bio tu sa vama, titei vas u svakom trenutku. Kad se rodite i dok

20

21

njegove ruke ponovo bile potpuno iste. Volela sam da pomaem mom
tati ak i da mu drim limenku a ponekad bi me zamolio da uvam
radnju dok bi on pio aj sa mamom, za sluaj da neko ue.
* * *

rastete, va aneo uvar se ne odvaja od vas ni na trenutak: on je sa

vama dok spavate, dok ste u kupatilu, sve vreme vi nikad niste sami.
Potom, kad umrete, va aneo uvar je tu pored vas, pomaui vam da
preete u drugi svet. Va aneo uvar takoe puta druge anele u va
ivot da vam pomognu u raznim stvarima; oni dolaze i odlaze. Ja te
anele zovem anelima uiteljima.
Moda e vam biti teko da u ovo poverujete; ako ne verujete, preispitajte svoju nevericu. Ako ste cinini, preispitajte svoj cinizam. ta
moete izgubiti ako se otvorite za mogunost da postoje aneli, ako se
otvorite svom duhovnom sopstvu i nauite neto o sopstvenoj dui?
Zamolite anele da ponu da vam pomau. Aneli su sjajni uitelji.
Dok sam bila dete, aneli su tako mnogo vremena provodili sa mnom,
uei me i pokazujui mi stvari, da sam bila veoma srena kada bih
ostajala sama satima bez prestanka. Jedno od mojih omiljenih mesta
bila je udobna mala spavaa soba koju sam delila sa mojom sestrom
Emer. Plafon je bio nizak i nagnut, a prozor tako nisko da sam morala
da kleim ili da uim da bih posmatrala prolaznike na ulici. Posmatrala
bih susede kako prolaze ulicom ispod i ponekad bih pored njih videla
ono za ta sam znala da je njihov aneo uvar bilo je to kao da je neka
lepa, svetla osoba sa njima. Ponekad je izgledalo kao da aneo uvar
lebdi, ali je u drugim sluajevima izgledalo kao da hoda. Ponekad bi ak
izgledalo kao da je postao deo neke osobe, ili da stoji iza nje sa krilima
obavijenim oko nje, u zatitnikom zagrljaju.
Ti aneli su se pojavljivali u svim veliinama: ponekad bi se pojavili
kao iskra koja bi potom rasla i otvorila se do pune veliine; ponekad bi
bili masivni, mnogo vei od osobe koju tite. Aneli uvari su bili sjajni
i esto obueni u neto sasvim zlatno, ili srebrno, ili plavo, ili su nosili
razne boje.
U drugim sluajevima bih mogla da vidim duha ba kao to sam
videla mog brata Kristofera. Jedna susetka, koja je ivela na vrhu brda,
ponekad bi prola kraj prozora sa svojom decom bebom i malim detetom u velikim starim kolicima, i dva druga deteta, koja su bila jedva
malo vea od beba i videla bih kako kraj njih hoda neki starac. Jednog
dana je ta susetka bila sa mojom mamom u radnji pa sam ula kako kae
da joj nedostaje njen otac, koji je nedavno umro. Znala sam da je taj stari
ovek koga sam videla bio njen otac, a deda ove dece. Nasmejala sam se,

jer iako joj je nedostajao njen otac, on je ipak bio tu sa njom ona samo
nije mogla da ga vidi. Ona ga je toliko volela da je njegov duh ostao sa
njom da joj prui pomo i utehu, sa namerom da bude uz nju sve dok
ona ne bude spremna da ga pusti da ide.
Isprva sam esto brkala te duhove i ljude kao u sluaju Kristofera
ali vremenom su me aneli nauili kako da uoim razliku izmeu
duha i ive osobe. Malo mi je tee da to objasnim: duh izgleda kao jedan od nas, samo je svetliji kao da poseduje svetlost u sebi. Oni mogu
da usmeravaju tu svetlost gore-dole; to je vii nivo te svetlosti, to su
duhovi providniji i prozraniji. Ako duhovi tu svetlost usmere nadole
(to povremeno ine da bi uinili sebe manje nametljivim), mogue je
pomeati ih sa pravom osobom od krvi i mesa. Jednostavno reeno, to
je kao da ste rekli zdravo susedu koji prolazi drugom stranom ulice,
pa vam nekoliko minuta kasnije sine da je taj koga ste pozdravili bio
Doni, ali da je on umro pre est meseci. Moda ete se tek onda prisetiti da je Doni izgledao svetlije nego drugi ljudi.
Jo jedna stvar koju sam volela da gledam kroz prozor bila je energija
koja je tekla oko ljudi. Na primer, videla bih majku jedne moje prijateljice i vrtlone zrake svetlosti koji dolaze od nje sjajne, iskriave
zrake slezove, purpurne, crvene, zelene ili tirkizne boje, koji su izbijali
iz sredinje take, kao vrtlog. Bila je to energija koja se razlikovala od
energije te ene i fascinirala me je. Kasnije sam ula moju majku kako
kae da e ta ena imati bebu i nasmejala se u sebi.
Na isti nain mogla sam da vidim da li su ljudi bolesni, ak i kad ne
bih sasvim razumela ta vidim. Pokretna tamna senka postala bi uoljiva
oko tela te osobe, pokazujui mi da neto nije u redu sa njenom krvlju.
Ponekad bi kost blesnula i mogla sam da vidim da je oteena ili nije
pravilno formirana i znala bih instinktivno da neto u telu tog oveka
nije u redu, iako nisam imala rei da to objasnim.

22

23

* * *
Jednog dana sam uala kraj kraj prozora i videla oveka kako se vozi
na velikom crnom biciklu sa svojom erkicom u zadnjoj korpi. Aneli
su mi rekli da ih posmatram i da ne skidam oi sa njih dok prolaze kraj
prozora. Nisam pitala zato; kao dete inila sam sve to mi aneli kau,
ne pitajui ih za razlog. Znala sam da se od mene trai da pomognem

tom ocu i erki, pa sam se ak i dok su prolazili kraj mog prozora molila
za njih. Nisam znala ta e se desiti, ali sam molila da to ne bude neto
suvie loe.
Odjednom, dok su ovek i njegova erka prolazili kraj kue, sve kao
da se usporilo, kao u usporenom filmu. Jedan veliki autobus na sprat ih
je pretekao, narednog trenutka je devojica vrisnula, a ovek je poeo
da pada. Ipak, dete nije palo sa bicikla. Noge su joj se uhvatile u bice.
Gledala sam kako otac paljivo ispetljava njeno maleno stopalo i noicu
iz savijenog i deformisanog toka drhtavim rukama. Nosio je uplakano
dete ona je blago jecala i nije vritala trotoarom ba ispred mog prozora. Odrasli su pojurili da pomognu, ukljuujui i moju majku. Pojurila
sam niz stepenice i izala ispred vrata da vidim da li je sve u redu. Kao
i obino, niko me nije primetio. Devojicina cipelica je spala, a njeno
stopalo je bilo svo odrano i krvavo; oderala je kou sa stopala, ali nita
nije bilo slomljeno. Zamolila sam Boga i anele da joj ipak pomognu.
ak i tada, u petoj ili estoj godini, oseala sam da je moja uloga da
pomaem ljudima. Verovala sam da se zbog toga to sam motrila na oca
i erku najgore nije dogodilo. Moda je mogla da padne pod autobus,
ili da padne i udari glavu, ali je na kraju samo povredila stopalo i hvala
Bogu, s njom je bilo sve u redu. Od tada je bilo mnogo prilika u kojima
sam oseala da sam postavljena na odreeno mesto samo da pomognem; da spreim da se neto desi ili, ako ne mogu da potpuno spreim
da se to dogodi, da uinim situaciju malo boljom. To je bio deo obuke
kojoj su me moji aneli podvrgli. Moda sam imala problema da uim
u koli, ali nisam imala problema da uim od anela.
Jednog dana pruila mi se prilika da upotrebim taj dar da pomognem
tati jedne moje drugarice. Dosi je bila moja najbolja prijateljica. ivela
je u istoj ulici kao i ja, a ja sam je volela jer je i ona bila drugaija - mucala
je. Zapravo, mucala je prilino upadljivo, ali kad bi se igrala sa mnom, to
bi praktino nestalo, a ako bi nam se bilo ko drugi pridruio, ponovo bi
se vratilo. Imala je dugu, pravu crvenkastu kosu i zelene oi, bila je via
od mene i veoma mrava. Njen tata je imao garau nie niz ulicu - nije
to bilo kao benzinske pumpe ili garae kakve imamo danas, ve jedno
ogromno dvorite puno havarisanih automobila i delova za automobile.
Njen otac nam je uvek govorio da se ne igramo tu, ali je kada se proe
kroz kapiju bilo jedno malo mesto sa desne strane na kome nije bilo

mnogo kra, i on nam je rekao da moemo da se igramo tu pod uslovom

da nikad ne idemo na bilo koje drugo mesto u dvoritu.
Jednog divnog sunanog dana, u nedelju, obukle smo svoju istu
odeu i trudile smo se da je ne isprljamo. Igrale smo se naim lutkama
na tom malom mestu u dvoritu, smejale se i alile. Seam se da sam
oseala da mi aneli sve vreme neto govore i kau mi da sluam. Mislila sam da hoe da kau da treba da sluam njih, ali ovoga puta nisu
to mislili. Na kraju su me dodirnuli da mi skrenu panju. Seam se
da sam prestala da se igram i poela da sluam. Mislim da sam zaula
neto, ali nisam bila sigurna. Kad sam pitala Dosi, ona je rekla da
ne uje nita. Zato smo nastavile da se igramo, a aneli su opet rekli,
Sluaj! Opet sam nauljila ui i dobila udan oseaj - ne mogu da ga
opiem, ali bilo je to kao da sam ula u neko drugo vreme i prostor.
Osetila sam se dezorijentisano. Mogla sam da ujem kako Dosin otac
veoma slabim glasom doziva u pomo izdaleka. Dosi, meutim, nije
mogla da uje nita.
Plaili smo se da zaemo meu havarisane automobile, koji su bili
naslagani visoko, jer smo znali da nam je strogo zabranjeno da idemo tamo, ali sam odluila da ipak krenem, a Dosi me je sledila. Dok
sam sledila jednog anela kroz gomilu olupina, seam se da sam stalno
ponavljala: Molim te Boe, molim vas, aneli, neka njen tata bude
dobro!
Nali smo Dosinog oca; automobil je pao na njega i bilo je krvi svuda, ali je bio iv. Seam se da sam otrala po pomo, a Dosi je, mislim,
ostala tamo. Ne znam tano kuda sam otrala: njihovoj ili mojoj kui.
Svi su dojurili trei. Poslali su nas kui, jer nam nije bilo doputeno
da budemo tu kad budu podizali automobil sa njega, ali se seam kako
su dola ambulantna kola. Bolnica, Sv Jakov, bila je nedaleko odatle.
Posle toga je bio sasvim dobro, brzo se oporavio.
Zahvalila sam Bogu i anelima to je on sasvim dobro. I opet su mi
moji aneli pomogli da nekome pomognem.

24

25

* * *
Kao to sam ve rekla, vai aneli su tu da vam pomognu, pa kad ponete da priznajete da oni moda postoje, poeete da oseate njihov
dodir u svom ivotu. U stvari, aneli su vas dodirivali sve vreme, u elji