http://blog.b92.

net/text/2350/Pitanje%20slobode%20ljudskog%20bi
%C4%87a/

Pitanje slobode ljudskog bia

iz perspektive teoloke antropologije
Pie: Nikola Kneevi (a.k.a. metanoia)
Danas re sloboda ima gotovo magian odjek. Postala je ovekova najvia aspiracija, cilj
svih drutvenih i osobnih nastojanja, postala je simbolom ovekovog potpunog samoostvarenja.
Pod samoostvarenjem se ovde podrazumeva, sa jedne strane, osloboenost od brojnih robovanja i
otuenosti, a, sa druge pak strane, stanje ovekovog istinski ostvarenog samobitstva.[1]
ta uistinu znai biti slobodan, kolika je zapravo ljudska sloboda, dali je ona apsolutna ili
relativna i u kojoj meri sa obzirom na svoju sadanju prirodu ovek zaista moe biti slobodan?
Moda je bolje pitanje postaviti ovako: ta se podrazumeva pod mogunou izbora koje ljudsko
bie poseduje i kolike su zapravo te mogunosti? Pitanje slobode volje ljudskog bia uzrono je
povezano sa egzistencijalnim prilikama u kome se ono raa, i ivi. Drugim reima, nije ni
mogue govoriti o ovekovoj slobodnoj volji bez evaluiranja objektivnih okolnosti koje ga
uslovljavaju.
Ove okolnosti mogu biti unutranjeg i spoljanjeg karaktera. Unutranja borba koja se
odvija u ljudskom biu istie ovekovu prirodu i greh kao njenu egzistencijalnu kategoriju.
Spoljane okolnosti predstavljaju pre svega socijalne prilike u kojem ljudsko bie raste i ivi,
moralni i kulturni normativi koje ono prihvata, kao i zakonski okvir koje je ono obavezno
potovati i drutveni principi kojima se ono mora prilagoditi.
Ako se vratimo na poetak i pogledamo Adama - prvolika, arhetipa oveanstva pre nego
to sagreio, onda moemo primetiti da je sloboda koja mu je darovana prilikom stvaranja jeste
istinska, ontoloka, prirodna sloboda izbora. Ova sloboda podrazumevala je mogunost da se
prvosazdani ovek samovlasno odredi i bude slobodan bilo kakve podreenosti.[2] Stvoren kao
ikona Boija za upodobljavanje i oboenje Bog je eleo da dobro koje on zadobije svojim voljnim
sjedinjenjem ostvari podobije i da ono na takav nain zaista bude njegovo.[3]
Sloboda, kakvu mi poznajemo posle grehopada, posle pobede greha i strasti, posle
duhovne obolelosti koja je zarazila itav ljudski rod usled Adamovoga grehopada, posle ulaska
propadljivosti u sve zajednice i sve ustanove ljudske, trpi strane posledice i ovek treba da uloi
ogromne napore da bi je izrazio na afirmativan nain.[4] Promena prirode ljudskog bia nakon
grehopada pored toga to je uslovila njegovu slobodu volje uticala je i na njegovo celokupno

egzistencijalno okruenje. Sigurno je da u takvoj egzistencijalnoj konstelaciji ovek vie nije

imao istu slobodu izbora kao pre, to zbog izmenjene prirode koja ga je silom greha uslovljavala
a koji je postao delom iste, to zbog ivotnog okruenja u kojem se naao nakon to je proteran iz
Edenskog vrta koje je takoer promenilo svoje prvobitno oblije, poprimivi neprijateljsko i
divlje nalije.
Ipak, ljudsko bie i dalje poseduje izvesnu slobodu izbora. ovek koji dejstvuje i ini je
naelo (poetak) svojih sopstvenih dejstava i ima sposobnost samoopredeljenja. U vlasti ljudskog
bia se nalazi sve to se odnosi na duu, kao i ono o emu ono odluuje. Odabiranje toga ini
njegov um, i on je poetak dejstva; prema tome u njegovoj vlasti se nalazi ono to se podjednako
moe dogoditi ovako ili onako, kao na primer: ii ili ne ii, teiti ili ne teiti, eleti ili ne eleti,
lagati ili ne lagati, davati ili ne davati.[5] Iako su njegove moralne i etike odluke diskutabilne, on
je ipak donekle u stanju odreivati sebe unutar sopstvene egzistencijalne ravni. Zato sam ba
ravni? Zato to ovo implicira na horizontalnu perspektivu ili u ovom sluaju bolje rei privid
ovekove egzistencije. Striktno materijalistiko i ateistiko bitije u kome je sloboda spoznata
nunost kako je to svojevremeno trvdio marksizam, nije u stanju osloboditi oveka od
determinizma na koje ga njegova ateistika koncepcija neprestano upuuje.
Analogno tome stoji i iskljuivo hiperspiritualistiko posmatranje oveka kakvo su,
primera radi, svojevremeno zastupali neki filozofi egzistencije, prema kojima nikakve podsvesne
sile ili strasti ne bi bile u mogunosti uticati na volju, odnosno na oveka kao na duhovni subjekt.
[6] Takva iluzija egzistencijalizma koja ne priznaje injenicu da grena priroda oveka uslovljava
i utie njegovu samovlasnost, ne oslobaa oveka odgovornosti za svoje postupke, naprotiv,
obmanjujui ga, ini ga jo veim robom.[7]
Sigurno je da u ovakvoj horizontalnoj percepciji stvarnosti, pitanje slobodne volje ne
moe u potpunosti biti obuhvaeno, niti osloboeno od njegove materijalne kauzalnosti i
determinisanosti. Vertikalni pristup problemu, ne samo da daje iri pogled ve predstavlja novi
horizont u kome ovek ne samo da moe ostvariti sebe ve i povratiti izgubljenu slobodu.
Svetopisamska paradigma slobode je upravo ta koja nesumnjivo prua otvoren i optimistian
pristup problemu.
ovek je pozvan na novi ivot i ako odgovori na taj poziv, on se raa za
svagdadobrobitovanje, prevladavajui tako izazov i iskuenje kojem je izloem samom datou
sopstvenoga bitovanja. Proces preumljenja, zapoinje pokajanjem i prihvatanjem sopstvene
linosti kao grenika, i injenice da greh ne obuhvata oveka samo u podruju njegove
duhovnosti, ve u celokupnom podruju njegovog postojanja. Greh zarobljava linost i cilj mu je
da sasvim uniti duhovni integritet njegovog bia. Antropoloko razmiljanje o oveku ne moe
da ignorie stvarnost greha. Prihvatanje ovakve stvarnosti poetak je procesa upodobljavanja
Hristu kroz koji ljudsko bie i ontoloki postaje linost.
Ne treba se zanemariti injenicu da je ovek ipak relativno slobodno, odnosno jednim
delom i determinisano bie. U obzir treba uzeti i ono to Sveti apostol kae u Rim 7:14-24: "
greh koji prebiva u meni hteti, to mi ide, ali ne i initi dobro zarobljuje me zakon greha koji

je u mojim udovima ". Ljudsko bie u sebi nosi neku konstantu koja ga vue nadole. Zlo ini
samo od sebe, a za dobro delo ono iziskuje napor. Na to je upozorio i Hristos u Mt 7:13-14 kada
je progovorio o uskim vratima i o tesnom putu, kao i na to da biti njegov uenik znai ii linijom
veeg otpora. ovek je graen tako da spontano tei za linijom manjeg otpora. Da bi bio
slobodan, treba trajno da ulae napor - da ide uskim putem i da ulazi na tesna vrata.
Svako ljudsko bie nosi breme sopstvene grene prirode. To je konstanta na koju ovek
uvek mora raunati, konstanta koja ga vue na dole i primorava ga ini ono to se protivi i teti
njemu samom. Iz tog razloga ovek ne ini samo ono to hoe ve i ono to ne eli. ovek
poseduje Arbitrium liberum, ali injenica da je ovekov um izopaen grenim stanjem, njegova
unutranja psiholoka sloboda samim tim je uslovljena grehom i tamo nije potpuna. ovek je
dakle prema koncepciji biblijske antropologije relativno determinisan i relativno slobodan.
Hristos kao garant slobode uistinu moe osloboditi ljudsko bie od egzistencijalne
kategorije koju greh predstavlja. Bog pre svega oslobaa oveka od njega samoga i od njegove
sebinosti koja ga unitava.[8] On okree oveka od egocentrinosti i samoljublja ka svome
blinjem i Njemu samom. Na ovaj nain horizontalna ravan prelazi u vertikalnu, ka
Hristocentrinosti, odnosno Bogocentrinosti. Ovo je sutina otvorene antropoloke ideje, koja
ima svoju Vertikalu koja se u potpunosti ostvaruje u svojoj horizontali.[9] Budui da se njegova
sloboda tada uzvisuje ka Bogu kroz ljubav, u oveku vie nema ambivalentosti, njegova sloboda
dejstvuje prirodno i, na taj nain, on postaje bog po blagodati, budui da odbacuje nesavrenost
svoje pale prirode, na ta ukazuje njegova borba za sabranost uma.[10]
Svakako da treba naglasiti i eshatoloki momenat slobode ljudskog bia. U eshatonu
sloboda nesumnjivo dobija novo znaenje. Sloboda tada dobija svoje ispunjenje i svoju punu
dimenziju. U eshatonu, ljudsko bie koje stie do vrhunca svojeg oboavajueg puteestvija i
ispunjenja sopstvenog naznaenja dolazi na kraju i do svojeg potpunog osloboenja. Hristos je
onaj koji poziva oveka, koji otkriva njegovo naznaenje i koji ga kroz oboavajuu blagodat u
potpunosti oslobaa od vlasti greha i smrti. U eshatonu ovekova sloboda postaje potpuna, jo
savrenija nego to je bila kod arhetipa (=Adama). Eshatoloka napetost slobode pribliava nam
optimistiku sudbinu ljudskog bia i daje nam predukus venosti u koju je pozvan da bi batinio
Carstvo nebesko.

[1] Vidi: Obnovljeni ivot, 200: 446.

[2] Vidi: Lare, 2006. 163.
[3] Vidi: Isto, 164.
[4] Vlahos, 2003: 319.

[5] Vidi: Nemesije Emeski: 2003, 189.

[6] Vidi: Obnovljeni ivot, 2003: 451.
[7] an Pol Sartr (J. P. Sartre) pie Egzistencijalizam ne veruje u mo strasti. On nikada nee
drati da je neka jaka strast unitavajua bujica koja neizbeno navodi oveka na odreeni in, i
koji prema tome nema izgovora. On dri da je ovek odgovoran za svoju strast
[8] Vidi: Luji, 2005: 414
[9] Vidi: Isto, 427.
[10] Vidi: Vlahos, 323.

Citirana dela:
Lare, an Klod
2006.

Patologija slobode, asopis Logos, www.verujem.org

Vlahos, Jerotej Arhimandrit

2003.

Linost u pravoslavnom predanju, Beograd: Obraz svetaki

Nemesije Emeski
2003.

O ovekovoj prirodi, Beograd: Obraz svetaki

Luji, Boo
2005.

Isusova otvorena antropologija, Zagreb: Kranska Sadanjost

Obnovljeni ivot
2003.

Prinos Kranstva filozofskoj misli o oveku, Zagreb: Filozofsko Teoloki

institut Drube Isusove