Nikolaj Koljada

Beka stolica
Komad u jednom inu
Sa ruskog preveo Aleksandar Badnjarevi

Lica:
ON
ONA
Zidovi kvadratne sobe obloeni zaslepljujue belom, iskriavom tkaninom. Tavanica
ogledalo. I pod je takoe ogledalo
U sobi nema vrata, nema ni prozora. Ne zna se odakle dolazi svetlo.
Na sredini sobe stoji Beka stolica sa izvijenim nogama. Obojena je crnom bojom. U sobi
nema vie nieg. Prazno.
Pored jednog zida stoji MUKARAC, a pored drugog ENA. ON i ONA. Uplaeno gledaju
jedno drugo.
Odeveni su u udne kostime. Na nogama patike. Dugo ute. Ne pomeraju se.
ON: Zato?
ONA: ta?
ON: Ne razumem zato?
ONA: Neto ste rekli?
ON: Zato su ovo uinili sa nama? Vi ne znate?
ONA: Ba to sam vas i pitala. Zaboravili ste, zar ne?
ON: (uti.) Da, da. Zaboravio. Pitala. Zbunio sam se. Zato?! Zato?!
ONA: Vrlo jednostavno. Ako smo ovde mogu da se s nama ne ikaju.
ON: Ja nisam takav. Sa mnom se mora... ikati!
ONA: Sigurno, ovde svi tako govore. Samo ja ne. Sa svima se slaem. I outim.
Pauza.
Ona koraa po sobi, oprezno dlanovima dotie zidove, tiho peva.
ONA: I ako je neko u sobi zakljuan... Kao da je u grobu zatrpan... zatrpan... Ne. Ne ode
pesma. Odavno ste ovde? Ja sam od jutros.
ON: I ja. Ne, ne razumem!
ONA: ta?
ON: Razumem, razumem zato su nas zatvorili ovde udvoje, u ovu sobu. Strana soba, zar
ne?
ONA: Zato su nas zatvorili?
ON: Razumem, razumem!

ONA: Pa recite? Ili je to tajna? Vi sta mukarac, ja ena. A zatvorili su nas udvoje. Zato?
ON: Prave eksperiment. Proveravaju kako emo se ponaati. Tanije kao u se ja ponaati. U
odnosu na vas.
ONA: Ja se ne vream.
ON: Ko se moe vreati? To je istina. Oni sprovode eksperiment. Razumeo sam. Negde u
zidu se nalaze oi. Posmatraju. Posmatraju.
ONA: Ili na tavanici. A?
Koraa po sobi, dotie zidove, peva.
ONA: Ispreila se bela zidina... do tebe ne puta ona-a... (Glasno) Drugovi! Drugovi!
Moramo odmah kui! Moramo kui! U svakom sluaju ja lino moram odmah kui! Veoma,
veoma, drugovi! ujete?! Jo samo malo i poeu da ludim! Ne mogu vie od tri sata bez...
Bez! Bez! Vi me razumete, drugovi?!
Uutala je, pogledala mukarca. Ovaj koraa, pipka zidove.
ONA: Traite izlaz? Oni ute. Kako se zove ova stolica?
ON: Zove se stolica. Zar ste poludeli?
ONA: Ne, zove se nekako drugaije. Lepo. Zaboravila sam.
ON: Zove se stolica! Ne zasmejavajte me! Stolica, i kraj.
ONA: Ne, nekako drugaije... (uti.) Zaboravila sam.
ON: Oni sprovode eksperiment. Da, da... Eksperiment, eksperiment...
ONA: Zato? Zato? Eksperiment na ljudima? Zato trovae nas gasom? Zato? Zato? Ne
mogu da se setim kako se zove ova stolica.
ON: Oni misle da u se baciti na vas. Stolica, i kraj. Da, da. Baciti se na vas i silovati vas. I
tada me mogu proglasiti ludim.
ONA: Gospode, kakve strasti.
ON: Da, da! Ej, vi! ujete?! Pustite me odavde! Niko mi nije potreban. Osim nje! Pustite!
Odmah me pustite odavde! E e ej! Odvratna mi je ova ena! Neu je! Oseam njen znoj!
Odvratan je! E e ej!
ONA: Kako vas nije sramota. ta lupetate? I ja mogu svata rei o vama. O onome ta se
meni na vama ne svia. U vaem ponaanju, da! Ali ja utim! Kako vas nije sramota! Meni se
na primer ne svia to hodate kao balerina, na prstima, a ne na petama! Ne svia mi se!
Baletan! Ne svia mi se kako plaljivo diete, kao kuni! Ne svia mi se kako nabirate elo,
kao da imate ime da mislite! U vas nema pameti! Ne ! Naprotiv! A ja utim, utim!
ON: Pa i uti, blesao.
ONA: Ba si blesan!
utanje.
ON: (Vie.) Pustite me! Pustite... Neu da uestvujem u ovim eksperimentima... Pustite me...
ujete?! Pustite! Mrzim vas!
Lupa nogama i rukama u zidove. Vie, baca se u histeriji. Rida. Razbija ruke do krvi.

ON: Ne mogu vie... ne mogu vie... Loe mi je... ne mogu... pustite me... pustite me...
Umreu... Umreu ovog trenutka... pustite?! Pustite me, pustite!!!
ena uplaeno prati Mukarca. uti. Pao je na pod, lei, ne pomera se. Prila mu je. Klekla.
ONA: Tie, tie... ta vam je? Ne treba, ne treba se toliko nervirati... treba trpeti... Tiho...
Zato? Pred kim otkrivate svoju duu? Pred kim se poniavate? Pred njima? Nek se nose do
sto avola. ujete? Tiho, tiho... Prestanite, molim vas. Nije potrebno... Drite se. Ja ovako
slabana, pa se drim. Pa i da puste, kuda se denuti. Mora se trpeti. I nadati se da e sve biti
dobro. Dajte, obrisau vam krv. Nu nu, ne protivite se, ne otimajte se... imam istu
maramicu, apsolutno istu... Evo, evo... Oj, koliko krvi. Evo... evo...
Poloila je Mukarevu glavu sebi na kolena, oprezno brie krv sa njegovog lica.
ONA: Pa? Pa? Sve je u redu? Smirili ste se? Evo... I dobro... Sve je normalno... Normalno...
ON: Sve je uasno, a ne normalno.
ONA: Pa, dobro, dobro.
ON: ta dobro?
ONA: Sve je uasno, uasno. Dobro, govorim. Slaem se. Nauili su me da se slaem.
ON: S kim?
ONA: S vama.
ON: Sa mnom?
ONA: Svi bi izgledali pametni. A vi ste budale. Vi smatrate da su ene blesae, u blesavi ste
vi, mukarci...
ON: Blesani, blesani... Progutali ste gramofonsku plou.
ONA: Progutala.
ON: Sve ste vi blesae. Da. Sve. Osim jedne.
ONA: Svi ste vi blesani, blesani. Osim jednog. Ja sam frizer.
Njegova glava i dalje lei na Njenim kolenima.
ON: estitam.
ONA: Kosa vam je duga. Trebalo bi je skratiti.
ON: Dajte telefon, svratiu.
ONA: U brebernicu?
ON: Neu valjda kui?
ONA: Sad u vam uraditi.
ON: Po vlas ete upkati.
ONA: Zato? Imam ime.
Iz depa je izvadila makaze, tricka njima, smeje se. On je seo na pod. Zadivljeno je gleda.
ON: Otkud one?

ONA: Odavde.
ON: Ipak, otkud?
ONA: Sve vreme ih nosim u depu.
ON: Zato?
ONA: Pa, tako treba.
ON: Ali, zato, zato treba.
ONA: Talisman. Osim toga na ulici se moe odbraniti. Osim toga svakog trenutka mogu se
zaklati. Ako se desi da treba sauvati svoju ast i iz igre izai dostojno.
ON: Ozbiljno?
ONA: Eh, alim se. Ali, moe da se desi da bude trenutak. Ako bude trebalo, zaklau se. A
zato? Mislite da neu umeti? One su duge. Stii e do srca. Kao u "Moiri" "U grlo sam zario
i tamo dva puta okrenuo moje oruje..."
Smeju se.
ON: Zato vamih jutros nisu oduzeli? Od sviju sve oduzimaju. Zato?
ONA: Sve sam prevarila. Premetala sam iz ruke u ruku. Prevarila. Nisam ba blesava kako vi
govorite.
Smeju se.
ONA: Pa, kako da iam? Nareujte!
ON: (Povukao se u ugao.) Plaim se.
ONA: Zato?
ON: Neete mi iskopati oi?
ONA: Zato bih vam kopala oi?
ON: Ipak se bojim.
ONA: Ali zato, zato se plaite? Zato? ta je tu strano? Zatvoreni smo, jo emo dan biti
zatvoreni, dva, tri, mesec... Otkud znate kad e nas pustiti odavde? Moramo se neim baviti,
razonoditi se. Ili da sednemo i gledamo ove zidove dok ne poludimo? Zatim emo lupati po
njima rukama, nogama, sve dok ne raskrvarimo... kao vi sada. Da, vi ste ve probali, vajde
nema. Ako nas prate, neka vide: ne padamo duhom, ponaamo se kao normalni ljudi. Nema
razloga da se sa nama eksperimentie.
ON: (uti.) Plaim se.
ONA: Ali zato?
ON: Nikad me niko nije iao osim nje...
utanje.
ONA: Vaa ena?
ON: Ne usuujte se! Ne usuujte se da dotaknete! ta se koga tie! Dalje! Dalje!
ONA: (Poutala je.) Vi ste glumac?
ON: Ne. Zato?
ONA: Oni tako govore. Tako lepo. "Dalje, dolinom, ne usuujte se!" Nismo u pozoritu Ili

vas oi koje nas prate prisiljavaju da tako govorite? Ne obraajte panju na njih. Neka
gledaju. Neemo postati glumci. Neka se nadaju...
utanje.
ONA: I tako, dosta. Ustajte. Sedite na stolicu, na sred sobe. Niste se setili kako se ona zove?
ON: Ne. Jednom sam se setio, a zatim zaboravio. Isparilo.
ONA: Znai, poinjem da vas iam.
ON: (uti.) iaju ovnove.
ONA: (Zvekee makazama.) Pa, a ko ste vi? Uzjogunili se kao ovan.
ON: (uti.) Ona e saznati da ste me iali. To jest da je iala druga ena. Druga. Razumete?
ONA: Potovani! Dragi cimeru! Ne sumnjam da e vas danas ili sutra oiati na nulu! Zato to
vam je kosa veoma duga! Svu kosu e skinuti. Na nulericu!
ON: Zato?
ONA: Da se ne uvaljivite!
ON: Nee se usuditi.
ONA: (Zvekee makazama.) Vi ste glumac?
ON: Nisam glumac!
ONA: Ne, vi ste glumac. Znate samo ono to izvikujete: "A! O! U! I! Nee se usuditi!" Tek
to nisi dobio! Usudie se. Vezae vam ruke i obrijati na golo. Hoete? Molim. Jo e vam i
neku inekciju nabiti u zadnjicu da posle ni ruku ni nogu ne moete pomeriti, napravie od vas
budalu... Hoete! Molim.
utanje. Gleda je kao otrovana zverica.
ONA: A ja bih vam napravila veoma urednu kratku frizuru. ianje. Da, da. Veoma urednu. Ja
je ak vidim. Vidim vae lice. Postalo bi mnogo, mnogo privlanije. Mnogo puta.
Profesionalac sam. Majstor svog zanata. Pa, kako hoete, kako hoete. Dosadilo mi je da vas
nagovaram. Vi ste budala. Neu. I kraj.
Uvredila se. Hoda po sobi, rukama dotie zidove i tiho peva.
ONA: "Sunce plovi po krugu... Niko ne ssvraa svom drugu..." (uti. Sama sebi) Veoma
volim da sastavljam pesmice. Eto takve pesmice, bez smisla. Prvo to mi padne na pamet,
spevam. I odmah pevam to buncanje... Buncanje. Buncanje. Buncanje.
ON: Buncanje. Buncanje.
ONA: Buncanje. Buncanje.
ON: Buncanje. Ljubavne oaranosti.
utanje.
ONA: ta ste rekli?
ON: Nita. Setio sam se. Setio sam se neega. Postoji takva bolest.
ONA: Stvarno? Takva bolest? Ko vam je rekao? Ne, ne, ne moe biti.

ON: Moe. Moe. Ne razumete. Dobro, dosta je praznog blebetanja. Ako stvarno elite da me
uinite privlanim... saglasan sam. Saglasan sam. iajte. To jest, secite.
Seo je na stolicu. Ispravio lea.
ON: Kako se zove ova stolica. Ne mogu da se setim. Veoma je udobna.
Ona stoji pored zida, zatim ide oko sobe, ne gleda Njega.
ONA: Nije potrebno da budete ljubazni.
ON: Slaem se, kaem!
ONA: Nee mi uspeti.
ON: Pa vi ste hteli.
ONA: Nee mi uspeti. Ja sam enski frizer. Nee mi uspeti. Trebalo bi prvo da vebam na
kalupu.
ON: Na kalupu?
ONA: Na kalupu!
ON: Vebajte. Evo vam kalup, moja glava.
Spustio je glavu. Oboje ute. Smeju se. Prstom je dotakla njegovo teme.
ON: Neu se uvrediti. Napred!
ONA: Nemam ealj. Morau da raeljavam kosu rukama, prstima... Evo ovako... Evo
ovako... Tako, tako... I nema... Da. Da. Ima sedih...
ON: (Vie.) Nije istina! Ne moe biti! Nema ih, nema, ne moe ih biti! Ja sam mlad! Jo ne
starim! Ne! Ne!
ONA: (Tiho.) Pogledajte sami. Evo.
Pokazuje jednu vlas Mukarcu. Ovaj je dugo i paljivo raygleda, nabira elo.
ON: (Zbunjeno.) Izgorela je na suncu... Nije seda... Vidite da je izbledela. Recite da nije
seda... Recite, hoete?
ONA: (Tiho.) Dobro. Dobro. Izbledela. Sedite kao to ste sedeli. Tako. Izbledela. Evo jo
jedna izbledela. I ova. I ova. Evo itav pramen izbledelih. Cik, Cik.
ON: Vi to namerno?
ONA: Oprostite. Oprostite. Ne uzbuujte se. Sedite pravo na ovoj divnoj crnoj stolici... Kako
li se zove? Ne mogu da se setim. Pa, dobro. Evo... Evo... Cik. Cik. Cik cik...
Oprezno ia Mukarca. On sedi pravo zagledan u jednu taku.
ON: Zato govorite "Cik cik"?
ONA: Zato? Zato to radim "cik cik"... (Smeje se.) U detinjstvu me je iala mama... ( See
kosu, govori tiho, ne uri.) Zatim je skupljala kosu sa poda i bacala u raspaljenu pe. iveli
smo u gradu, ali smo imali svoju kuu, brvnaru, toplu, prostranu. U kui je bila velika velika

pe. Zvala se "gruba"... Zato "gruba"? Ne znam. Kako je lepa re "gruba"... Gru ba. Cik
cik. Stajala je u sredini nae kue i svojim oblim bokovima je ulazila u sve sobe... U jednoj
sobi njen bok, u drugoj komadi boka. Bila je vrela prevrela, usijavala se do crvenila, ak je
ponegde s nje curila crna boja. Loili su je ugljem. Sedam na taburet pored grube, u sobi je
mrano vee, po tavanici trepere crvene povrine koje se odraavaju iz pei. Sedim, mama
makazicama bile su krive makazice, veoma nespretne ona me je njima "cik cik". "Evo,
lepo, - kae, - keri..." Zatim je skupljala kosu i bacala u pe, u grubu. I ona je gorela kao
barut, cvrala je, krivila se, lomila na plamenu! Cik cik. Trebalo ih je bacati u pe da posle
erkicu ne bi bolela glava. Ako se kosa baci na smetlite, vetar e je razneti, i bolee glava
tako se pria. Tako mi je mama govorila. Cik cik... Poisti je i odnesi napolje u kontejner za
smee. U frizeraju nemamo pe... Posle idem ulicama, vidim ene sa ljutim, namrtenim
licima i mislim: evo, evo! Ile su na ianje u na frizeraj, i sad ih boli, boli, boli glava. Cik
cik cik... Sluate li me?
utanje.
ON: (Tiho.) Dremam...
ONA: Umorila sam vas? Neu vie, neu!
ON: Takav vam je glas, tako govorite, da se uspavljujem, uspavljujem... Pred oima mi je
zelena jelka iz detinjstva u mojoj sobi, na jelci lampica, sasvim sam mali, stojim pored jelke i
ekam, oekujem Deda Mraza... Stranog, lepog sa patuljastom belom bradom, crvenim
nosem, ekam ga, ekam... Evo, sad e se otvoriti vrata i sa ulice e ui stari, strani, dobri
Deda Mraz. Ja mali, a on velik...
ONA: Vi ste bili mali?
ON: Mali... Mali... Mali... Mali deak... Mali...
Plae, ne brie suze. Sedi uspravno. Ona dri ruke na njegovoj glavi.
ONA: Tiho... tiho... nemojte... Tiho... ne plaite... Nemojte... Tie, jo vas nisam sredila... Jo
malo... Cik cik. Cik cik. I jo cik cik. Ne boli?
ON: (Plae.) Boli... Veoma boli...
ONA: Pa, izdrite, izdrite... Nita, nita... Ostalo je jo malo. Sasvim malo. Cik... Kosu u
vam dovesti u red, i biete veoma lepi... I sad ste lepi, a biete mukarac lepotan!
ON: (Smeje se. Brie suze.) Stvarno?
ONA: Naravno, naravno. Zar ja mogu lagati? A ono to je palo na pod skupiu u dep, u dep,
u papir, zamotau u papir, a zatim u traiti pe, naiu je, u nju u baciti vau kosu, i nikad
vas nee boleti glava. Nikad. Nikad. Cik cik.
utanje.
ON: (Tiho.) Slagao sam vas.
ONA: Zato?
ON: Ne znam. Ne znam zato. Da bi vi poverovali da je volim da bez nje ne mogu iveti.
ONA: Ja verujem. Cik cik. Kada ste me slagali?
ON: Kad sam vam rekao da mi je ona iala kosu... (Pauza.) Toga nije bilo. Nikada toga nije

bilo. (Pauza.) Ja se uvek sam iam. Namestim ogledalo i iam. Kao to iaju ovce. Sam
sebe.
ONA:Vidim. I veoma, veoma neuredno. (Smeju se.)
ON: (urno.) Ne, ne, ja sam eleo da me ona ia! Ali uvek me je bilo sramota da je to
zamolim. Bilo me je sramota da zamislim da ona uzme makaze u ruke. Znate ne mogu svi
predmeti biti pored nje. Ne ulaze u kadar s njom, tako! Izgledaju suvini, glupi, nitavni,
izmiljeni. Stvarno, ti predmeti su inae glupi. Tiganj, ajnik, kaika, nalivpero, stolica, sto...
Kako li se zove? Zaboravio sam. Oni su glupi, razumete? Ali kada su pored svega jo i uz nju
odmah se vidi njihova glupost, nitavnost, banalnost! Opet govorim kao glumac ali to je samo
da bi me vi razumeli. Ba banalnost! Banalnost. Jer ona nije od ovoga sveta! Ponekad mi se
ini do ona ne hoda nego leti. Ba leti! Ne, ne ini mi se nego tako i jeste. Tako i jeste. esto
kradom gledam taj mali zazor izmeu njenih stopala i zemlje. Ne razumem kako ona to ini.
Nisam lud, ali video sam je kako hoda po vazduhu. Samo kad bih mogao da vam pokaem
kako ona hoda! Jako bih voleo da vidite kako ona leti! Da, da, leti nad zemljom. Podie se tri
etiri santimetra nad zemljom... Samo malo... Gotovo neprimetno. Ne stupa vrsto, a ide ide!
Ide napred! Leti! (uti) Ne. Ne. Ne mogu da je zamislim u kuhinji, ili kupatilu. Ne mogu da
je zamislim da prostire ve, ili zaliva cvee, ili riba pod, ili brie prainu sa televizora... Ne!
Ne! Ona ne moe to raditi... Moda i moe, moda, i ume, ali ja neu da je vidim da se time
bavi. Zato to ona za mene hoda samo po vazduhu, leti, gleda, smei se, od nje se prostiru
takvi, znate, zraci... I leti, leti! im je vidim oi mi se otvaraju, ui takoe, dua peva, srce
lupa, i die mi se, die, smeka mi se i ide sa njom! I leti mi se! Da, leti mi se! (uti, gleda u
jednu taku.) Ne, ne uspeva. Ne. Ne mogu da uzletim kao ona! Ne znam zato. Ne uzleem.
(uti.) Istina, u poslednje vreme mi je poelo po malo uspevati. Da, da! Gotovo da sam
uzleteo! Ali evo sad sam ovde. Zatvorili ssu me ovamo. Budale! Idioti!!! Neka me puste!
Neka me puste!!! Neka me puste!!!
Baca se na zid, lupa pesnicama, nogama udara zidove. Plae. Ona najednom prodorno vriti.
ONA: Aj! Aj! Aj! Aj! Aj!
ON: (Okrenuo se.) ta je? ta vam je? Uboli ste se makazama? ta se desilo?
ONA: (Poutala je.) rafi? Ispao je rafi iz mojih makaza. Izleteo je rafi.
ON: (uti.) Zato tako strano vriskati? Zato me plaite?
ONA: I vi mene plaite...
ON: (uti.) Drugim povodom.
ONA: Vi po svom, a ja po svom povodu. rafi, rafi, rafi. Izgubila sam rafi... Moj
mili rafi... Ispao je rafi... Kako u sad bez rafia.
Plae. Pala je na kolena, rukama pipa po podu, trai rafi. On dugo uti, gleda je. Prilazi joj,
moli je.
ON: Ne treba, ne treba...
ONA: ta ne treba?! Izgubila sam svoj rafi!
ON: Ne treba plakati. Plaim se suza... Veoma, veoma se bojim suza. Ne treba. Molim vas.
ONA: Opet glumite.

ON: Ne, stvarno se bojim.

ONA: Bolje mi pomozite da naem rafi.
ON: (Trai po podu.) ta e vam on?
ONA: Moram ga imati!
ON: Zato?
ONA: Ve sam vam rekla da je u pitanju amajlija. To je prvo. Zatim, drugo, vi jo niste
zavreni, to jest, jo vas nisam zavrila.
ON: Kako to niste zavrili?
ONA: Pa nisam vas oiala! Nisam vas do kraja zavrila.
Puze po podu, trae rafi.
ONA: Imate moda ibicu? Mukarci uvek nose sa sobom ibicu.
ON: (Pali ibicu.) Imam.
ONA: Svetlije je.
ON: Da, malo je vetlije...
ONA: Upalite jo jednu. Potraiu jo ovde pod stolicom... Kako se ona zove, niste se setili?
ON: Ne. Svetliu vam.
ONA: Kako vam je uspelo da zadrite ibicu?
ON: Uspelo je. Premetao sam iz ruke u ruku, i ostale su. Prevario sam ih. Pa i vi ste sakrili
makaze.
ONA: Da, one su mi bile potrebne.
ON: Pa i meni su bile potrebne ibice.
ONA: Puite?
ON: Ne, ne puim. Potrebne su mi.
ONA: Zato?
ON: Ako mi na jednom padne na pamet da se ubijem samospaljivanjem.
ONA: (Zaustavila se.) Vi to ozbiljno?
ON: Ne plaite se. Naalio sam se. Jednostavno sam ih zadrao. Znao sam da e biti korisne
kad vi izgubite rai. I evo, ustrebale su. Naalio sam se, naalio, ne gledajte tako! Ja nisam
budala! Nisam budala!
ONA: Znam.
ON: ibice su dobrodole. Traimo rafi. Ispao je rafi i mi ga traimo. Traimo va
rafi. (Smeju se, puze oko stolica po podu.)
ONA: Ba smo mi prave lude! Puzimo po podu i traimo rafi! Oni nas gledaju i takoe se
smeju, sigurno...
ON: Da, dve lude izgubile rafi iz svojih glava. Oni i tako nemaju dosta rafia u svojim
glavama, a oni jo i izgubili jedan! Loe im je. Ba im je loe!
ONA: (Smeje se.) Posvetlite jo!
ON: (Kikoe se.) Ozbiljno
ONA: Pa, normalno, ludiram se! Ovde je sve tako jako svetlo da bi se igla mogla nai... ini
mi se da se nazivaju luminestne lampe. Jednostavno mi je prijatno to mi svetlite...
ON: Pa, molim! Svetlim vam.

Pali ibicu.
ONA: (Radosno.) Evo ga, evo ga, moj rafi!
Oboje se veselo smeju. Sede na podu pored stolice.
ON: Hvala Bogu, naen je!
ONA: rafiu, rafiu, idi na svoje mesto! Nemate moda kod sebe odvrtku? (Kikou se.)
Treba ga zatei, zato se smejete?
ON: (Kikoe se.) Ne. Eto odvrtku nemam. Ali to mogu uiniti noktom. Imam duge nokte.
ONA: Hajde. Samo nemojte sad vi ispustiti moj rafi. (Smeju se.) A posle u vam posei i
nokte...
ON: Zato? Neka budu dugi. Moda e jo dobro doi...
ONA: Za ta bi dobro doli dugi nokti?
ON: Evo, dobro su doli. Zatei rafi.
ONA: Ne. Dugi nokti se moraju posei. Zato to ete se naljutiti i izgrebati nekog. Da, da,
tiho, ne smete odbiti! Ne treba drugima nanositi bol. Nikome. A vi ste neuraunljiv, emotivan.
Uradite, a posle ete preivljavati to ste to uredili. Naneli nekome bol. Nikome ne treba
nanositi bol. I tako je sve bolno. Svima je bolno. Mislite da njima, onima koji nas gledaju, nije
bolno? Ola la! Oni su budale. Gospode, oprosti im, ne znaju ta ine. Zategli ste?
ON: Zategao sam. Sve je u redu.
On sedi na podu pored stolice. Ona takoe. Ponovo uzima njegovu glavu u ruke. Smei se,
ispravlja mu glavu. Klei iza njega. Poinje da mu see kosu.
ONA: Pa, veoma lepo... Cik cik. Jo par rezova, i biete ureeni. Evo tako. Evo. Cik cik...
Evo, ovu izgorelu vlas emo ukloniti... i ovu... i ovu, takoe. Nema ih mnogo. Tako. Tako.
Pogledajte sad ovamo. (On okree lice, dugo je gledda u oi.) Veoma lepo. Sedite pravo. Taako... Kosu u pokupiti s poda i skloniti u dep ogrtaa. A zatim u pe. Dajte mi sad ruku
posei u vam nokte... (utanje.) Pa, ta zato ste mi tako brzo dali ruku? Zato utite? Zato
se ne protivite?
utanje.
ON: Zato?
ONA: Pa, vi volite da se protivite, da se ne predajete, da ste uporni u svome... Pa? Da li sam
vas dobro shvatila?
ON: Ne. Niste. Kad se prema meni postupa tako ne protivim se. Ne, niste.
ONA: (uti.) Pa, onda dajte, poeemo od malog prsta. Kako je mali, tanuni prsti! Tanuan,
tanuan. Nije hranjen. (Smeju se.) Sad emo, sad emo ga urediti. Prstiu, prstiu, zato si
tako izrastao? Cik. Cik. Nema noktia. Cik. Cik. Seate se izreke: "Svraka kradljivica
kaicu kuvala..."
ON: "...deicu hranila, ovome dala, ovome dala, ovome dala, a ovom nije dala!"
ONA: Ti nisi sekao drva!
ON: Ti pe nisi loio!

ZAJEDNO: Ti kaicu nisi kuvao!

ONA: Ne boli?
ON: Ne.
ONA: Hajde, dajte drugi prsti. Tako, tako... Cik cik. Nema noktia. ist prsti. I on je,
takoe voma, veoma tanak... ruka vam je veoma laka. Bez teine. Nekako isuena i umorna.
Dajte da pogledam. (Okrenula je dlan prema sebi, gleda ga neto mrmlja.) Evo je linija ivota.
O kako ete dugo ivet! itav ivot. Da vam ovek pozavidi! Kako lepa linija Uma. Veoma
duboka linija Srca, Vi ste srdaan ovek! I linija ljubavi i ona je veoma duboka, najvanija
od svih linija, najvanija... (Pauza.) Vi je jako volite?
ON: (Tiho.) Da, jako.
ONA: Kakva je ona?
ON: (uti.) Pokazau vam je. Vama u je pokazati. Niko je nije video. Vi ete je videti.
ONA: Pokazaete mi je? Pokazaete? A kako ete mi je pokazati? Hoete da kaete da ete
mi ispriati kakva je, a ja u je u svojoj uobrazilji zamisliti, tako, zar ne?
ON: Ne. Neu priati. Pokazau vam. Ja sam fotograf po profesiji. ini mi se da vam nisam
rekao.
ONA: Fotograf? Zanimljivo!
ON: Radim u foto ateljeu, na uglu pored pijace...
ONA: Gde? Pored pijace?
ON: Zato pitate?
ONA: (Smeje se.) Ne, ne! Interesantno. Oboje smo iz sfere usluga, kako to kau. Ja sam
frizerka, Vi fotograf. Oboje smo ulepavali ljude. udno.
ON: Da. Fotograf.
ONA: udno. Odluili su da naprave "istku" po sferi usluga? Odluili su da polove sve
fotografe, radnice iz hemijskih istiona, asovniare, a? Ili je to jednosavno podudarnost? Vas
su danas pokupili s posla? Direktno iz ateljea?
ON: Izvukli su me iz mrane komore, osvetlili su moje dnimke! Moda moje najbolje snimke!
Osvetlili su ih! Idioti!
ONA: I mene s posla. Nisu dozvolili da oiam klijentkinju. Nazdravlje.
ON: Hou da vam je pokaem. Uzeo sam je i poneo sa sobom. Nisu mogli da mi je oduzmu.
Nisam im je dao. Bez toga ne bih mogao preiveti ni sekunde. uvam njen oblik na svom
srcu... Evo, pogledajte...
Izvlai ispod pazuha crni koverat od foto papira. Oprezno ga prevre u rukama. Ona se u
uasu povlai, puzi prema zidu, rida vie.
ONA: Ne! Ne! Ne! Ne treba! Molim vas, ne treba! Ne! Ne! Ne!
utanje.
ON: ta se desilo?
ONA: Ne... Ne...
ON: Neto sam uinio?
ONA: Ne... ne... ne...

ON: Sve je u redu, nita strano se nije desilo, ta vam je, ta?
ONA: (uti.) Bojim se... Bojim se tih crnih paketa... Ne mogu ak ni da ih gledam, odmah mi
pozli. ... Ti crni paketi od foto papira, oni su strani, strani. U njima se neto krije... Neto
divlje, grozno...
ON: Zato?
ONA: Sklonite, molim, molim vas, sklonite, ne treba!!!
On je utke gleda. Sklonio je paket pod pazuh.
ON: Sklonio sam ga.
ONA: (Obrisala je suze, uti, zatim govori veoma tiho i veoma brzo) Mama je umrla kad mi
je bilo osam godina... Bila sam mala, ali se seam njene sahrane. Seam se njenog malog
kovega, njene hladne ruke. Zatim je prolo nekoliko dana i poela sam zaboravljati sahranu,
te strane sahrane, siva lica ljudi, groblje s krstovima, uplakana lica, maku koja je trala
izmeu nogu crna maka s uarenim ludakim oima... Prolo je nekoliko dana i poela sam
zaboravljati sve to. Onda je s posla doao tata. Fotograf koji je bio na maminoj sahrani predao
je tati paket, fotografije. Ne seam se tog fotografa, ne seam se da smo fotografisani, i zato,
zato su ga pozvali, zato postoji takva tradicija pozivati fotografa na sahranu? U njegovim
rukama su bila tri takva crna paketa od foto papira... Vadio je fotografije i pokaziva mi ih je. I
ja sam ponovo sve videla. Videla sam ljude, onu stranu maku, videla sam mamu, moju
mamu, mrtvu, leala je u kovegu, sve sam videla, svega sam se setila i poela sam da
vritim, pozlilo mi je, samo zato to sam se setila, tako surovo, tako strano, vriskala sam,
vriskala, vriskala, vriskala! (uti, zagledavi se u jednu taku, brie suze.) Mislite da sam
luda? Zar ne? Ali za mnoge ljude postoje predmeti kojih se plae. Eto, kad sam izvadila
makaze videla sam da ih se vi plaite, plaite se otrih predmeta, zar nije tako? Vi ste se
uplaili od makaza, a ja ih se ne bojim... Ali vi ste sakrili da ih se plaite, ali vi ste mukarac, a
ja sam ena, glupa ena, i zato sam odmah vrisnula im sam ugledala te crne pakete, to jest
paket koji ste vi izvukli iz srca. Oprostite to sam vrisnula. Nisam elela da vas uplaim. ini
mi se da tamo , u tim crnim paketima, u tim crnim stvarima ivi Smrt. Ona ivi tamo i izlee
kad vi zavirite tamo, u taj crni paket. Neu da umrem, neu da bilo ko umre. Neka svi ive.
Ima mesta za sve. I za glupe i za mudre, za sve. (utanje. On gleda Nju, bez prekida.)
Oprostili ste mi? Neu vie vriskati i plaiti vas. Oprostili ste mi? Oprostili?
Izvlai ispod pazuha fotografiju za fotografijom. Slae ih po staklenom podu. Ona se od zida
na kolenima kree prema Njemu, paljivo i uplaeno gleda fotografije. Zaueno gleda
Mukarca, koji usresreeno nastavlja da izvlai fotografiju za fotografijom.
ON: Evo... Evo... Evo...
ONA: To je ona?
ON: Da, ona.
ONA: Vaa ljubav?
ON: Da, moja ljubav! Ljubav!
ONA: Ona voli da se fotografie?
ON: Ona svakog dana dolazi k meni na posao. Seda na stolicu... Na istu takvu crnu stolicu

ijeg imena ne mogu da se setim. Nametam svetlo, osvetljavam je lampama...

ONA: Svojom ljubavlju hteli ste rei?
ON: (uti.) Da. Da. Ba tako. Svojom ljubavlju. Pravim snimak. Jedan snimak. Zatim ona
odlee. Svakog dana je ekam. Tano u tri popodne ona ulazi. I tako godinama.
utanje.
ONA: Ona je tako razliita...
ON: Da! Tano ste primetili. Ona ume svakog dana da bude drugaija. Da ne lii na sebe iz
ranijih dana. Neponovljiva! Ali to je ona! Ona!
ONA: Ona je veoma razliita...
ON: Da, da! Veoma razliita!
ONA: Meni se ini da su to razliite ene...
ON: Ne, ne. Ne! To je uvek ona...
ONA: (Poutala je.) Ne. Ne. Greite. Duboko greite! Da niste poludeli! Pogledajte. To su
razliite ene. Zar ne vidite? Mnoge od njih, od tih ena znam. Pogledajte?
ON: Ne. Ne. Ne. Vi je ne poznajete. Ne moete je poznavati. Ne poznajete.
ONA: Znam poznajem ih veoma dobro. Sve su one dolazile kod mene da prave frizure. Da,
da. Poznajem ih. Pre nego to bi pole da se fotografiu dole bi k meni. Svim tim enama
sam pravila frizure. Va atelje je pored pijace, iza ugla? Da? A moja frizerska radnja je pored
na dva koraka. I ovoj, i ovoj, i ovoj sam pravila frizuru...
ON: (Tvrdo.) Greite...
ONA: (Puutavi.) Vi ste ludi. Sad sam sigurna. Potpuno sigurna. To su razliite ene.
ON: Ne.
ONA: Ne budite glupi...
ON: Ne. Nije istina! Neu da sluam! Nije istina!
ONA: Pa, neka nije istina. Ali jo vam nisam kazala najvanije. Pogledajte sada. Evo ovo to
sam ja. Da, da. To sam ja. Stalno sam razmiljala zato mi je tako poznato vae lice. Sad sam
se setila. Evo ovo je moja fotografija. Dolazila sam kod vas da se fotografiem. Evo ovo sam
ja. Pogledajte samo? Pogledajte?! Pa?! Istu takvu fotografiju imam i ja. Evo je. (Ispod pazuha
izvlai koverat, u njemu je fotografija.) Vidite? To je moja najomiljenija fotografija. Vi ste mi
je napravili. Nigde i nikada nisam bila tako lepa kao na toj fotografiji. I tako slina samoj
sebi. Pogledajte, pa?
utanje.
Mukarac dugo, dugo gleda fotografiju, prinosi je blizu oima. On kao da je pipa i poredi sa
enom. Vraa ih pod pazuh. Prua eni ruku.
ON: Zavrili ste. Treba da mi poseete nokte.
Uzela je njegov dlan. Smei se. Oprezno poinje da radi.
ON: Treba neto da govorite...
ONA: Ne znam ta...

ON: Zaboravili ste...

ONA: Zaboravila sam...
ON: Treba da govorite: "Cik cik"
ONA: Ah da. Cik cik. Cik.
ON: Cik cik. Cik.
ONA: Cik cik.
ON: Cik cik.
ONA: Cik. Cik. Cik.
ON: Cik. Cik. Cik.
ONA: Cik cik.
ON: Cik cik.
ONA: Cik cik.
ON: Cik.
ONA: Cik.
ute. Smeju se.
ON: Setio sam se kako se ona zove.
ONA: I ja sam se setila.
ON: Beka stolica.
ONA: Da, da. Beka stolica. Beka! Beka stolica!
Smeju se.
ON: (Tiho tiho.) Zato niste uinili ono to ste hteli kad su vas pokupili?
ONA: (Tiho tiho.) Makazama? Mislite da je trebalo da se ubijem?
ON: Pa hteli ste?
ONA: Htela sam.
ON: Zato?
ONA: Dobro je to to nisam uinila. Sreli smo se. Da je bilo drugaije nikada.
ON: Nikada...
ONA: Nikada nikada...
ON: Nikada nikada...
ONA: Nikada...
ON: Danas ete me nauiti?
ONA: Zar neemo prei na "ti"?
ON: Ne. Ni u kom sluaju.
ONA: Dobro.
ON: Niste odgovorili? Danas ete me nauiti?
ONA: Naravno.
ON: U protivnom e sve pasti.
ONA: Sad nee pasti.
ON: Kada emo poeti as? Treba to pre.
ONA: Sad. Sad emo poeti. Sad. Sad. Poslednji prsti da dovedemo u red. Cik cik.

ON: Cik cik. Cik cik. Cik cik.

ONA: Cik cik. Cik cik. Cik cik.
Gase se lampe. Tama.
ON: ini se da su dobili svetlo. ak je postalo toplije od svetla.
ONA: Da, postalo je malo svetlije. Drite me za ruku.
ON: Nisam ni nameravao da je pustim.
ONA: Ponimo?
ON: Da, da. Prvo jedan santimetri. Najvanije je jedan santimetri od zemlje. Pridii se.
Samo santimetri savladati. Posle e biti lake. Lake leteti. Lake je podii se vie. Bie
sasvim lako. Najtei je prvi santimetar... samo jedan...
ONA: ao mi je njih...
ON: Zato?
ONA: Gledaju i zavide nam.
ON: I meni ih je ao. Ali ta se moe? Oni nikad nee ni moi. Evo ini se, uspeva! Letimo!
Mi letimo!
S treskom bukomkrgutom padaju zidovi.
Gori tkanina kojom su prekriveni zidovi. Cepa se, treti.
ONA: Sad se neemo rastati.
ON: Sad nas nee stii. Nee nas stii. Sad smo zajedno. Zauvek. Zauvek?
ONA: Zauvek... Zauvek... Zauvek...

Tiina.
Sporo izgoreva tinja tkanina.
Mesto je zatvor, ludnica tamnica, etiri zida.
Zaljubljeni par uzlee prema zvezdama.
Govorite da je ovo buncanje, izmiljotina, da je nemogue.
Tano.
Nemogue je sresti se u ovom ludom svetu. Nemogue je uzletati do zvezda.
Neko to moe kad veoma voli.
Probao sam.
Sad hodam po zemlji.