Socioloki pregled, vol. XXXIV (2000), no. 1-2, str. 6988.

UDK: 316.752.4
Pregledan nauni rad
Primljen: 31. 04. 2000.

Jovan iri
Institut za kriminoloka
i socioloka istraivanja
Beograd

ANTIHUMANIZAM IDEOLOGIJE LJUDSKIH PRAVA

U ovom lanku, autor govori o tome da su ljudska prava vrlo relativan pojam. Ako
pokuavamo da gradimo jedan jedinstven globalni sistem prava, to znai da negiramo
pravo ljudi iz razliitih civilizacija da daju svoj sopstveni odgovor na pitanje ta su to
ljudska prava, ta je to normalno, moralno, pravedno. Istovremeno, svima onima koji su
"neliberalni", negira se pravo da budu protiv ideologije ljudskih prava, to se izraava u
opasnoj sintagmi da nema slobode za neprijatelje slobode.
Kljune rei: ljudska prava; antihumanizam; normalnost; moralnost; kultura;
individualizam; globalizacija

Velika je jeres danas biti protiv ljudskih prava, ili makar samo tvrditi da su
ljudska prava puka fraza koja lepo zvui i slui najrazvijenijim zemljama Zapada
za pritiske na druge zemlje, svoje politike protivnike (omski. 1995: 17-10). Pa
ipak, da li se moe rei da je neko protiv ljudskih prava upravo za rad zatite istih?
Paradoksalno, ali mnogi koji su eleli da oveanstvu donesu slobodu, demokratiju, ljudska prava, jednom reju raj, u svojoj megalomanskoj uobrazilji, najee
su stvarali pakao (Hayek, 1997: 37-38). Sve krupne rei koje se pozivaju na
ovekoljublje, demokratiju, slobodu, jednakost, ljudska prava, osim to zvue vrlo
emocionalno i raspaljujue, u odreenoj meri uvek zvue i pomalo licemerno i
neiskreno. Zanosnost takvih rei jeste zapravo zanosnost same revolucije, ali,
svaka revolucija podrazumeva i revolucionarni teror. Teror prema svima koji su
protiv humanosti, demokratije, ljudskih prava, ime dolazimo do apsurda o kojem
je ovde re, do anti-humanizma ljudskih prava. Nije li zato pria o ljudskim
pravima samo licemerje1 monih, kojima do ljudskih prava slabijih nije mnogo
stalo?
1

Vrlo tipian primer licemerja je i izvetaj amerikog ogranka organizacije "Human rights
watch", povodom NATO-bombardovanja Jugoslavije, gde se trai od NATO da napravi razliku
izmeu vojnih i civilnih ciljeva, odnosno zahteva se od NATO da u okviru izvoenja ratnih operacija,
mora obezbediti potovanje ljudskih prava. Oni dakle jesu protiv stradanja civila, ali nisu protiv rata,
to je u najmanju ruku paradoksalno i licemerno. ("Smetaju im samo civilne rtve"- "Politika" 9.2.
2000. B. Radivoja)

Jovan iri, Anti-humanizam ideologije ljudskih prava

U svojoj sutini, ljudska su prava sinonim za ravnopravnost, ali je sasvim

jasno da monima uopte nije stalo da stvarno budu ravnopravni sa slabijima, jer
kada bi bili ravnopravni, onda ne bi ni bili moni. Pa ipak, ideologiju ljudskih
prava lansirali su upravo moni. Ali upravo ti moni, SAD pre svih, nikada nisu ni
prihvatili, ni ratifikovali neke od vrlo vanih meunarodnih konvencija kojima se
tite ljudska prava. Od one o zabrani korienja nagaznih mina, do one o
formiranju stalnog Meunarodnog krivinog suda.2 Odnosno, u krivinom
zakonodavstvu i u praksi zadravaju neka izrazito nedemokratska i antihumana
reenja, koja ukljuuju i smrtnu kaznu za maloletnike. (Mrvi-Petrovi; orevi.
1998: 4-49) Ljudska prava, globalizam i ukidanje dravnih granica se zahteva od
drugih, ali se pri tome insistira na zatiti nacionalnih interesa SAD, po sistemu da
nevidljiva ruka trita nikada nee funkcionisati bez skrivene pesnice, a to je
Armija SAD (Vratuaunji, 1999: 39).
Kad je re o krivinom pravu na primer, treba rei da krivino pravo, ma
koliko to paradoksalno zvualo, titi ljudska prava, upravo putem njihove negacije.
(Zlatari, 1968: 507) Ovakvoj jednoj klasinoj definiciji odnosa krivinog prava i
ljudskih prava, teko se ta moe prigovoriti, osim da je to ipak krajnje
relativistiko shvatanje, gde dolaze do izraaja dijametralno suprotna tumaenja
istih pojmova. Ljudska prava jednog oveka uvek stoje u suprotnosti sa ljudskim
pravima drugog oveka.
Sistem krivinog prava je sistem pravnih odredaba kojima se tite ljudska
prava stvarnih i potencijalnih rtava krivinih dela, to je sistem zatite graana od
kriminala. (Bai, 1968: 525) Nasuprot tome, sistem krivino-procesnog prava je
sistem pravnih odredaba kojima se tite ljudska prava uinioca krivinog dela,
(osumnjienog, optuenog, ili osuenog) pred arbitrernou, samovoljom, ili
preteranom represivnou drave i njenih organa. (Zupani, 1988: 616) U teoriji,
se istie da je pogreno krivini postupak i individualna prava tretirati kao
sukobljene kategorije, ve jedna kazna treba da bude prihvaena ne samo od strane
drutvene zajednice ve i od strane osuenog lica, koje treba da prihvati presudu
kao pravednu reakciju na sopstveno neprihvatljivo ponaanje. (Panovi-uri,
1995: 210) Ali, koliko je to samo jedna uxbenika floskula, daleko od realnosti?
Da li se zaista moe oekivati da e osueni bez obzira koliko mu blaga kazna bila
izreena, tu kaznu prihvatiti, ili e se uvek braniti, makar i pred samim sobom i
sopstvenom saveu, po sistemu: "Svi to rade, a samo sam ja kanjen, samo ja
ispatam!" Onaj ko je toliko samokritian da iskreno prihvata kaznu koja mu je
izreena, najee ni ne ini krivina dela.
ini nam se da su ljudska prava vrlo relativan kriterijum koji dozvoljava da
jedan te isti fenomen bude tretiran i u pozitivnom i u negativnom smislu. Sa
stanovita ljudskih prava bi se moglo rei da ni u kom sluaju nije u redu kada se i
za relativno sitne, bagatelne delikte, propisuju vrlo stroge, drakonske kazne, jer je
2

O tome na primer u tekstu Miroslava Stojanovia; u "Politici" od 24.1.2000. pod naslovom

"Sindrom imperijalne moi", str. 4.

70

Socioloki pregled, vol. XXXIV (2000), no. 1-2, str. 6988.

to onda jedna preterana represivnost, koja zaista ugroava ljudska prava uinilaca
krivinih dela, optuenih i osuenih. Ali, ukoliko zakonodavac, vodei rauna o
ljudskim pravima delinkventa, elei da ne bude preterano represivan, propisuje
blage kazne, tada ugroava ljudska prava rtava krivinih dela. Pri tom se
ponajmanje radi o tome da li se strogim kaznama drutvo titi od kriminala, bitno
je to da kazna uvek ima i jednu svoju vrlo vanu ulogu katarzinog rastereenja za
rtvu i pranjenja negativnih emocija (boli i patnje) koje su izazvane izvrenim
krivinim delom (iri, 1998-a: 76-83). Pravda tei da bude zadovoljena, kazna je
nain zadovoljenja pravde, a to "pravo na zadovoljenje pravde" je vrlo bitno
ljudsko pravo, preduslov psihofizike uravnoteenosti jedne linosti, rtve delikta
(Backovi, 1996: 110) .
Moglo bi se dakle gledano iz jednog ugla, rei da se ljudska prava tite
strogim kaznama, dok gledano iz drugog (suprotnog) ugla, se moe rei da se
strogim kaznama u stvari ne tite, ve ugroavaju ljudska prava, tako da neko ko
hoe da kae da se u jednom drutvu ne potuju ljudska prava, uvek moe izrei
jednu takvu konstataciju, jer se neija ljudska prava uvek naruavaju. Efikasnost
jednog sistema, obino uvek stoji u suprotnosti sa njegovom humanou.
Socijalizam jeste humaniji sistem od kapitalizma, ali je zato manje efikasan, pa
zbog svoje neefikasnosti, on moe biti i manje human. Kapitalizam, nasuprot tome
jeste efikasniji od socijalizma, ali je zato manje human. S druge strane, zbog svoje
efikasnosti, on se moe ispoljavati i kao humaniji od siromanog socijalistikog
drutva. Sve je dakle relativno i moe se sagledavati i na ovaj i onaj nain. Isto je i
sa efikasnou i humanou strogih kazni, kojima se spreava kriminalitet. to je
kazna efikasnija, obino je manje humana, i obrnuto. Jedan despotski reim, moe
s pravom isticati, "hvaliti se", da je on svojim strogim kaznama, represivnom
kriminalnom politikom, uspeo da zatiti veoma vano ljudsko pravo na sigurnost
svojih graana pred kriminalom. Takvi despotski reimi mogu uivati znatniju
podrku javnog mnjenja upravo u sferi represivne borbe protiv kriminala gde se
nee mnogo voditi rauna o ljudskim pravima delinkvenata (Bajo Fernandez, 1983:
165).
S jedne strane, nije u skladu dakle sa idealima pravde, humanosti i ljudskih
prava insistirati na onome to najire javno mnjenje obino trai, a to je
beskompromisna i krajnje represivna borba protiv kriminala (Fati, 1997: 92). Sa
druge strane, meutim, koliko god se inio anti-demokratskim, nehumanim,
demagokim, nenaunim i pogrenim, laiki argument da su ipak vanija ljudska
prava nevinih rtava, nego ljudska prava zloinaca, taj se stav ipak ne moe u
potpunosti odbaciti. Za najire javno mnjenje kada je re o kaznama i kriminalnoj
politici, odnosno kada je re o zahtevima da kazne budu blae i humanije, moe
biti karakteristina reakcija u stilu: "Pitao bih ja njega, da je on, ili neko njegov
najblii, stradao, bio rtva, da li bi i tada bio tako human i velikoduan", ili, na
primer, isto tako karakteristian nain razmiljanja u stilu da su "zakoni pravljeni
za lopove, a ne za potene ljude." Takvo rezonovanje se moe veoma mnogo
kritikovati i moemo mu se podsmevati, kao primitivnom, ali, ako zaista elimo da
71

Jovan iri, Anti-humanizam ideologije ljudskih prava

potujemo ljudska prava, onda moramo potovati i to ljudsko pravo da se razmilja

primitivno, preciznije reeno, pravo da se bude konzervativan.3 LJudska prava,
dakle, podrazumevaju i pravo konzervativaca da se bude protiv ljudskih prava, tj.
pravo da se na probleme ljudskih prava i demokratije gleda kroz optiku i retoriku
"reda i discipline". Odnosno, biti liberalan, znai biti liberalan i tolerantan ne samo
prema istomiljenicima, liberalima, ve i prema konzervativcima. Ili, reeno na
drugi nain, liberali mogu postojati samo ako postoje i konzervativci, oni su
liberalni u odnosu na njih, a ne u odnosu na same sebe. Kako emo znati da je neko
liberalan, ako nema onoga koji je konzervativan. Liberali bi, meutim, esto da
ukinu konzervativce, odnosno pravo konzervativaca da se bude konzervativan, a da
pri tome za sebe i dalje zadre pravo da se nazivaju liberalima. Stvar je verovatno
psiholoke prirode i kao takva bi se mogla analizirati,4 ali, injenica je da oni koji
sebe proglaavaju najliberalnijim, obino su najmanje tolerantni za svako drugaije
ne-liberalno miljenje.
Jedan totalitarni reim moe vrlo ubedljivo da brani svoj sistem vrednosti i
svoj sistem drutvenih odnosa i potovanja ljudskih prava, jer je u njegovom
vremenu, za vreme njegove vladavine, stopa kriminala minimalna, a graani mogu
iveti bez ikakvog straha za ivot, telesni integritet i imovinu. Ko moe negirati
"ljudsko pravo" na sigurnost pred kriminalom, na ivot bez straha pred
kriminalom? Drugi, liberalni reim bi na to mogao staviti jedan drugi, sasvim
ubedljiv kontra-argument, da se tu radi o velikoj opresiji reima i da kriminala tu
nema zato to ljudi u jednoj takvoj zemlji ive u strahu od policijske i dravne
torture. Ko moe negirati to "ljudsko pravo" na ivot bez straha od opresije reima
i torture policije? U svakom bi sluaju bilo anti-humanistiki presuivati na taj
nain to bi se reklo da je humanije da se ivi u strahu od kriminala, a bez straha od
policije, i obrnuto naravno. Isto kao to bi bilo nepravedno odgovarajui na pitanje
ta je pravda, rei da je pravda ono to kao odgovor nudi klasian komunistiki
drutveni sistem prisilnog egalitarizma, ali relativno velike socijalne sigurnosti.
3
Ili, kako bi to rekao Matija Bekovi, na vrlo ironian nain: "Nema demokratije za
neprijatelje demokratije!" (u tekstu pod naslovom "O zloupotrebi demokratije" u Miroslav Egeri,
Antologija savremene srpske satire, Beograd 190. str. 249-251.) Odnosno kako je to sa traginom
ozbiljnou bilo zapisano u robespjerovsko revolucionarno vreme: "Nema slobode za neprijatelje
slobode! "
4
Najnetolerantniji ljudi obino najee govore o svojoj tolerantnosti. Svako verbalno
naglaavanje i isticanje neega, bilo ega, izaziva odreeno podozrenje. Dobar, poten i astan ovek
nikada nee isticati te svoje osobine, jer e smatrati da je to nedostojno jednog zaista dobrog,
potenog i asnog oveka. Demokratske su u svojim naslovima obino uvek najnedemokratskije
zemlje (DR Nemaka, ili DNR Koreja na primer), ili isto tako u svojim verbalnim odreenjima one
zemlje koje su najmanje nezavisne, postaju nezavisne (NDH na primer). Liberalnost i tolerancija se
dakle ne nalaze u verbalnim iskazima, ve prvenstveno u odnosu prema neistomiljenicima. Suprotno
Robespjeru, slobode dakle ima samo onda kada je ima i za neprijatelje slobode. LJudskih prava ima
kada ih ima i za one koji su protiv ljudskih prava, odnosno kada se humano, sa blagonaklonim
razumevanjem postupa ne samo prema delinkventu, ve i onda kada se uvaava rtvino (ljudsko)
pravo zadovoljenje pravde, na represivnost prema delinkventu.

72

Socioloki pregled, vol. XXXIV (2000), no. 1-2, str. 6988.

Pojam pravde, a on je sam po sebi vrlo blizak pojmu ljudskih prava, se drugaije
tretira u demokratijama, a drugaije u diktaturama, drugaije u socijalizmu, a
drugaije u kapitalizmu, pa zbog toga on i nije pogodan za precizno pravno
regulisanje i pravo mora izbegavati operisanje tim i takvim pojmovima (Kelzen,
1995: 912).
Neko ljudsko pravo uvek mora biti negirano, ba zato da bi se zatitilo neko
drugo ljudsko pravo, koje se u datom trenutku ini vanijim, a to znai da ljudska
prava ne mogu biti opti, univerzalno-vanvremenski pojam, opta vrednost, od koje
se polazi u izgradnji svih drugih pravnih instituta.
Uzmimo u razmatranje primer kanjavanja delinkvenata. Sasvim je ispravno,
sa stanovita humanosti, demokratije, ljudskih prava, kada se kae da cilj
kanjavanja uinilaca krivinih dela nikako ne sme biti puko kanjavanje, odnosno
ista represija, retribucija, ve to mora biti prevaspitavanje i resocijalizacija
delinkventa, kako bi mu se pomoglo da se on, nakon izdrane kazne normalno
ukljui u drutveni ivot. Sve to zaista zvui vrlo humano. Ali, nije netano ni kada
se kae da je prevaspitavanje-resocijalizacija jedan vid vrlo jake ideoloke
represije, kojom se ukida delinkventovo pravo da ne prihvati u osnovi ideoloki
etablirane norme, pre svega o tome ta je dobro, a ta nije, ta je zlo, a ta nije,
kakvo ponaanje je poeljno, a kakvo ne. Bez nekog velikog preterivanja se moe
rei da je resocijalizacija vid "kloniranja" drutvene svesti, gde se u
"hegelovskom"smislu, delikventu ukida pravo na svoj sopstveni nain razmiljanja,
na svoj sopstveni vrednosni sud (Lejins, 1978: 56). Pogotovo je to tipino za tzv.
"nerepresivne", "nepunitivne" sankcije, mere bezbednosti (naroito meru bezbednosti obaveznog psihijatrijskog leenja i uvanja u zdravstvenoj ustanovi, gde
zbilja moe doi do mnogo teeg i drastinijeg ugroavanja ljudskih prava
(Marjanovi, 1987: 628)), odnosno za sve one sankcije koje su neodreenog
trajanja upravo zato da bi se delinkventu pomoglo da se popravi, da bi se prema
njemu humano postupalo, da bi se potovala njegova ljudska prava (Ancel, 1990:
13).
Upravo iz tog razloga se u savremenim koncepcijama kanjavanja ak i
maloletnika, sve vie uvodi princip pravednosti-zasluenosti kazne, odnosno
kanjavanje prema tim principima, a ne prema principima resocijalizatorskoprevaspitnog tretmana, jer se pod izgovorom zatite ljudskih prava maloletnika,
kanjavanjem koje zanemaruje pravdu i pravednost, ljudska prava maloletnog
delinkventa mogu ozbiljnije i u veoj meri naruavati (Obretkovi, 1993: 67).
Drugim reima humanije je delinkventa potovati kao slobodnu linost, koja je
sama slobodno odabrala svoj model delinkventnog ponaanja, pa ga tada
eventualno i strogo kazniti klasinim kaznama, nego ga tretirati kao pacijenta nad
kojim se sprovode medicinsko-terapijski zahvati (Primorac, 1976: 127). Ako
negiramo delikventovo "pravo" da se delinkventno ponaa, odnosno da ima svoj
poseban model ponaanja i vrednosti, drugaiji od onog koji je socijalno etabliran,
pre ili kasnije dolazimo u opasnost da nad njim sprovedemo mnoga veoma
drastina krenja ljudskih prava, kao to je lobotomija na primer, (Dressler, 1995:
73

Jovan iri, Anti-humanizam ideologije ljudskih prava

15) a sve pod izgovorom da je to dobro za njega i njegova ljudska prava. Zbog toga
se trendovi u savremenoj kriminalnoj politici sve vie okreu "neoklasicizmu" i
koncepciji "zasluene" kazne, kao jedine pravedne, koja zaista potuje ljudska
prava (Ashnjorth, 1989: 104).
Sve ovo pokazuje koliko je ono to se pod pojmom "ljudskih prava"
podrazumeva, relativno i podlono sasvim razliitim tumaenjima. Ako se, kao to
smo ve rekli, jedno ljudsko pravo u socijalnim odnosima, neprestano nalazi u
latentnoj ili otvorenoj sukobljenosti sa drugim ljudskim pravima, odnosno ljudskim
pravima drugog oveka, onda je za razreenje tih permanentnih sukoba razliitih
ljudskih prava potrebno poi od neeg optijeg. Bila bi svojevrsna tautologija
sukob ljudskih prava, razreavati ljudskim pravima. Jednostavno reeno iznad
linih, individualnih, najee suprotstavljenih (ljudskih) prava, mora postojati
neto vie, neto objektivnije od "mog" ili "tvog" vienja ljudskih prava. Zbog toga
se moe rei da svi oni moderni, savremeni zagovornici globalizma i "ideologije
ljudskih prava", gde se ljudska individua (njena ljudska prava) i individualnost
nalaze u prvom planu (Huntington, 1991: 104), ine logiku i etiku greku, jer
negirajui bilo kakav drugi, optiji kriterijum, osim kriterijuma individualnih
ljudskih prava, pre ili kasnije "propagiraju" stvaranje anarhije u drutvenim,
meuljudskim odnosima, anarhije u kojoj nema ni slobode, ni ljudskih prava, ni
humanosti, ni moralnosti.
Demokratija i njena osnovna ideologija "ljudskih prava", ve odavno je
ukinula Boga kao najvii kriterijum Istine, Pravde i Morala, jer je on, tj. Bog,
institucija drutvene stege, koja okiva individualnu slobodu i ljudska prava. Danas
je oigledno na redu i porodica i drava, jer svaka od tih drutvenih institucija
sputavaju ljudsku individualnost i stoje u suprotnosti sa vrhovnim etikim
principom ljudskih prava (urevi, 1997: 46-49). Naravno, da se posle svega
moe postaviti pitanje, da li e posle Boga, porodice i drave, na red doi i samo
Pravo? I naravno da e se tada postaviti pitanje: "Kako emo uopte znati ta je
ljudsko pravo, a ta nije, odnosno ta smemo, a ta ne smemo, odnosno da li emo
onda kada sve budemo smeli, da li tada u stvari nita neemo ni smeti, a jo manje
moi?" Izgleda ipak da je Platon bio u pravu kada je dokazivao da sofisti liavaju
oveka najvie ljudske mogunosti ba time to ga prividno uzdiu na nivo
najvieg boanstva, da obesmiljavaju ljudski ivot time to ostavljaju odreene
ruke pojedincima da ine to ih je volja, te da njihovo stanovite da je ovek mera
svih stvari, nuno zavrava u relativizmu, skepticizmu i nihilizmu (Graorac, 1995:
386). Ako je ovek Bog, ako je ovek jedino i vrhovno merilo (mera svih stvari) i
kriterijum za sve socijalne, meuljudske odnose i u smislu moralnosti i u smislu
pravednosti, onda se, kako to kae Dostojevski zaista ini sve moguim i dozvoljenim, tako da i ono to obino nazivamo kriminalom, ne mora u stvari biti tako
tretirano (iri, 1998-b: 93-112) jer, ovek je merilo svih stvari, sam ovek je Bog.
Ili kako bi to glavni ideolog savremenog satanizma, Alister Krouli, rekao: "Deus
est Homo", odnosno neto dalje, sasvim pojednostavljeno: "ini kako ti je volja i
neka ti to bude jedini zakon!" (urevi-Stojkovi, 1998: 162-63). Zar to nije
74

Socioloki pregled, vol. XXXIV (2000), no. 1-2, str. 6988.

dosledni individualizam i dosledno potovanje ljudskih prava? Ali naravno,

istovremeno i drugo ime za anarhiju u kojoj, po prirodi stvari, nijedno ljudsko
pravo ne moe biti ni potovano, ni adekvatno vrednovano, ni ostvareno. U
filozofsko-religijskom smislu, moe se rei da je kod ljudskih prava cilj zamena
Bojeg poretka, Novim svetskim poretkom koji treba da ostvari carstvo ljudsko na
zemlji (Miloevi, 1999: 24). Na prvi pogled nieg loeg u tome, ali, ako ukidajui
Boga, ili bilo kakav optiji princip, sebe (oveka) proglasimo Bogom, onda, poto
smo mi Bogovi, moemo stvoriti sopstvenu istinu, sopstveni moralni poredak, a to
je situaciona etika koja nije potpuno obavezujua, jer se pravila mogu menjati u
zavisnosti od posebnih situacija (Epperson, 1993: 166). Iz toga dalje sledi, da poto
pravila nisu vrsta, mogu se menjati i prilagoavati situaciji, vie ne postoji strah
od kazne, strah od pravde, i sve zaista postaje mogue i dozvoljeno, (Kolakovski,
1987: 72) osim ukoliko nekog lokalnog tiranina ne proglasimo Bogom, koji donosi
i primenjuje pravila, oprata i kanjava, ali naravno, tada se od pravde, ljudskih
prava, demokratije i humanosti, zaista vrlo mnogo udaljavamo.5
Generalna postavka da je "ovek merilo svih stvari", jeste drugo ime za
maksimu: "nita to je ljudsko nije mi strano", a to samo na prvi pogled deluje
lepo, humano, moralno, pravedno. A u stvari...
Postavlja se, u stvari, pitanje ta je to to je "ljudsko" i to kao takvo ne bi
trebalo da mi bude strano. "LJudski" je pratati, ali zar je "neljudski" kanjavati,
ako je kazna zasluena? ta je to na ta imam (ljudsko) pravo, samo zato to nita
to je ljudsko ne treba da mi bude strano (i nedostupno)? Da li je to sve ono to
ljudi u principu rade, ili je to samo ono to ljudi u proseku, uobiajeno, odnosno u
najveem broju sluajeva rade?
Ako je "ljudsko" samo ono to ljudi najee, odnosno u proseku, uobiajeno
rade, to je inae kriterijum kojim se obino definiu pojmovi normalnosti i
moralnosti (Jevti, 1960: 12-15), onda tu mogu nastajati brojni problemi. Jer ono
to je neuobiajeno i samim tim nenormalno po kriteri-jumima jednog vremena i
jedne epohe, nije, odnosno ne mora biti nenormalno po kriterijumima neke druge,
najee budue epohe. Ono to je nama danas normalno, jo koliko jue nije
bivalo normalno i ono to nam danas izgleda kao nenormalno, ve koliko sutra ne
mora biti nenormalno i neuobiajeno. Kriterijum normalnosti, uobiajenosti, pa i
moralnosti, je zbog svega toga krajnje relativnog karaktera, odnosno, on u sebi
sadri veoma mnogo ideolokog i politikog, jer je normalno i moralno ono to
vladajui drutveni establiment i njegov moral proglase normalnim i moralnim
(Szasz, 1982: 145-155). Sve drugo nije ni normalno, ni moralno (samim tim
naravno ni "ljudski") sve donde, dok se ne promeni drutveno-politika situacija i
dok ga normalnim i moralnim ne proglasi novo vladajue miljenje. Da li dakle,
proglaavanje za nenormalno, nemoralno i neljudsko svega onoga to izlazi izvan
5
Svako stvaranje "svetovne religije", a ideologije ljudskih prava to nesumnjivo jeste, pre ili
kasnije ima svoje ishodite u boljevizmu, ije su vlasti naturale svoje svece i "bogove" i nove
praznike dijalektikog materijalizma (Miloevi,1999:30-35).

75

Jovan iri, Anti-humanizam ideologije ljudskih prava

kriterijuma prosenosti i uobiajenosti, da li to onda ugroava osnovno ljudsko

pravo na razliitost, na osobenost, na individualnost? Ali i ne samo to, postavlja se
pitanje da li emo na osnovu puke statistike definicije normalnosti, moralnosti i
ljudskosti doi u situaciju da i Kristifora Kolumba proglasimo za nenormalnog,
zato to je verovao da je zemlja okrugla, onda kada su svi drugi "znali" da je ravna
(NJorchel-Shebilske, 1983: 384).
Ako emo svakog koji nije kao drugi (kao mi), kao veina, proglaavati
nenormalnim, nemoralnim, "neovekom", ako emo mu ukidati (ljudsko) pravo da
bude drugaiji od veine, onda emo ga time prisiljavati da bude kao ostali,
vriemo vrlo izrazitu ideoloko-politiku represiju nad njim, negiraemo mu vrlo
vano (ljudsko) pravo na individualnost. Problem je posebno izraen u multikulturnim i multi-konfesionalnim sredinama, gde razliiti ideoloko-religijski
stereotipovi normalnosti i moralnosti daju sasvim razliite odgovore na pitanje ta
je to normalno, uobiajeno, ljudsko (iri, 1998-b: 110). Ali, ako "manjinu" i njena
ljudska prava zatitimo od "terora veine", da li smo time otvorili put za "teror
manjine nad veinom", odnosno za to da sve i svata bude tretirano kao normalno,
"ljudsko" i uobiajeno. ta na primer da radimo, ukoliko pripadnici jedne kulturnoreligiozne manjine (muslimani, ili neke druge verske sekte, sasvim svejedno)
prema enama na primer, postupaju nenormalno, nemoralno, "neljudski", krei
njihova (enska) ljudska prava. Makar samo to da im ne dozvoljavaju da se koluju
i zaposle, ili da se odevaju onako kako je to za zapadnoevropske standarde
normalno-uobiajeno. Da li emo im braniti to, tako to emo negirati njihovu
tradiciju, njihov kulturno-religijsko-moralni pogled na svet i time im negirati
njihovo vano ljudsko pravo? Ali ako im dozvolimo da svoju osobenost u potpunosti "sprovode u ivot", ukoliko dosledno potujemo njihova ljudska prava da
potuju svoju tradiciju, da se ponaaju u skladu sa njom, onda emo negirati
ljudska prava ena, odnosno nehumano emo postupati prema enama.
Ako je u jednoj uoj, lokalnoj sredini razvijena jedna vrsta obiaja, koju mi,
recimo sa pozicija "veine" procenjujemo kao negativnu i nehumanu, da li emo
ispravno postupiti, ako tu vrstu obiaja i kulturno-moralnih stereotipova prisilno
ograniavamo i ukidamo. Nije li svojevrsna prepoten-cija i nehumanost, ukoliko mi
na sebe preuzmemo ulogu procenjivaa ta je humano, a ta ne, ta je normalno, a
ta ne, i kakvu vrstu individualnosti, odnosno koja ljudska prava na osobenost treba
potovati, a koja ne? ini se da se i svi savremeni koraci u pravcu unifikacije svih
svetskih religija u jednu jedinstvenu, odvijaju upravo sa tim prepotentnim
mesijanskim ciljem da se u potpunosti ustanove i uvrste odgovori na pitanje ta je
normalno, a ta ne, ta je moralno, a ta ne. Koliko god to na prvi pogled bilo
pravedno, humano, moralno, ekumenski, to sasvim jasno i nedvosmisleno kri,
naruava ljudsko pravo na razliitost, to je naravno protivurenost svoje vrste,
protivrenost samoj ideologiji ljudskih prava, humanizma, demokratije, individualizma (Markovi, 1995: 56-60). Kao to uostalom pojam individualizma protivrei pojmu globalizma, jer globalizam, po prirodi stvari podrazumeva unificiranost
i jednoobraznost, dok je pojam individualizma upravo sve ono to je suprotno
76

Socioloki pregled, vol. XXXIV (2000), no. 1-2, str. 6988.

tome. Sve je dakle relativno i sve je mogue kada se povede re o normalnosti, o

uobiajenosti, o ljudskim pravima. Logino bi bilo da ideologija ljudskih prava
podrazumeva potpunu razliitost i individualnost, odnosno cvetanje "hiljadu
cvetova". Ali, pravna drava, kao pojam koji je korelat pojmu ljudskih prava,
zahteva stabilnost i postojanost ekonomskih uslova i pravne regulative, odnosno
unificiranje i jednoobraznost za sve uesnike trine utakmice i uopte (arevi,
1989: 125).
S druge strane, meutim, ako je "ljudski" sve ono to ljudi uopte rade, onda
se tu nalazimo pred grdnim moralnim dilemama. Jer ljudi se naalost ponekad i
ubijaju; ljudi (mukarci) takoe ponekad i siluju; odnosno ljudi takoe i to jo
znatno ee, kradu. Ako ljudi kradu, siluju i ubijaju, i ako je to imanentna
karakteristika ljudske vrste, a sudei po tome to se te pojave dogaaju u svim
vremenima i svim drutvima, to izgleda zaista jeste pojava imanentna ljudskoj
vrsti, da li to onda znai da ni meni ne treba da budu strane krae, silovanja,
ubijanja, jer "nita to je ljudsko nije mi strano", odnosno "ovek je (sa
karakteristikama koje su mu imanentne) merilo svih stvari".
To da je ljudsko pravo jednog oveka ogranieno ljudskim pravom drugog
oveka jeste zaista notorna stvar i zagovornici ideologije individualizma i ljudskih
prava u svemu tome ne bi morali videti nieg to sutinski protivurei
individualizmu i ljudskim pravima. Jer, pravo na ubijanje, uslovno reeno pravo na
ubijanje, je ogranieno pravom na ivot. Ali, ako su tu stvari relativno jednostavne
i relativno lako reive, u mnogim drugim situacijama sukob "mog" s "tuim"
pravom nije tako lako reiv. Oito je da "ja" i "on", sami, bez treega, ne moemo
presuditi ta je vanije, iji su interesi i prava primarniji (Trajkovi, 1975: 75-80).
Moja "boemski razbaruena osobenost" i moje ljudsko pravo da izraavam
svoju individualnost tako to neu potovati norme lepog ponaanja, direktno
naravno protivurei ljudskim pravima drugih, koji striktno insistiraju na bontonu.
Zagovornici liberalizma i njegove osnovne ideologije ljudskih prava, moraju imati
razumevanja za mene i moja "ljudska prava" ne samo onda kada se ta moja
"ljudska prava" nalaze u sukobu sa dravom, ve i onda, kada se nalaze u sukobu
sa bilo kojom drutvenom konvencijom, pa i konvencijom lepog ponaanja.
Apologetika ljudskih prava jeste apologetika individualizma, a apologetika
individualizma, jeste relativizacija, do ukidanja, bilo kakvih drutvenih konvencija,
od bontona i lepog utivog ponaanja, do porodice, Boga i drave, jer sve su to
konvencije, tabui, koji slue ukidanju mog individualnog ljudskog prava da budem
poseban i da ne potujem nita i nikoga. Za mene koji koji krim pravila lepog
ponaanja, niko nee imati nikakvog razumevanja, iako se radi o ipak manje
vanim drutvenim konvencijama i ipak manje vanim stegama koje sputavaju
moju linost, moju individualnost, nego to je konvencija da ne smem da kradem,
da ne smem da ubijam, a za ta e mi uvek nai hiljadu "ljudskih" opravdanja,
olakavajuih okolnosti, kada mi budu sudili. U vidu tekog materijalnog stanja,
siromanog detinjstva, ranije neosuivanosti i sl. Na kraju se ipak mora rei da sve
drutvene norme, od normi lepog ponaanja, do pravnih normi, potiu od jedne
77

Jovan iri, Anti-humanizam ideologije ljudskih prava

pranorme, prazapovesti, izraene uvek u smislu "ne sme se!" Nasuprot tome,
individualizam i ljudska prava direktno i nedvosmisleno kau: "Sme se!"
U itavoj toj prii o sukobu "mene" i "njega", "mojih" i "njegovih" prava,
"sme se" i "ne sme se", zagovornici ideologije ljudskih prava ne bi morali videti
nieg spornog. Problem je meutim u tome to po prirodi stvari, ideologija ljudskih
prava, naroito u svojoj apsolutnoj krajnosti, vodi u jedan potpuni individualizam,
a u individualizmu, koji negira svaki optiji kriterijum od mog ljudskog prava, u
individualizmu, koji negira i bonton i Boga i porodicu i dravu, ili ih makar samo
suava i smanjuje u to je mogue veoj meri, kako bi ljudska prava i ljudska individualnost bila to manje sputana, u takvom individualizmu se postavlja pitanje ko
e i na osnovu ega presuditi u sukobu "mog" i "njegovog" ljudskog prava. Ako
nema drave, onda nema ni zakonodavca koji e unapred propisati dokle ide
"moje", dokle ide "njegovo", niti pak sudije koji e u konkretnom sluaju presuditi
koliko pripada "meni", koliko pripada "njemu" (ivanovi, 1959: 625). Mogu se tu
upotrebljavati razliite ideoloke floskule koje govore o "podrutvlja-vanju"
pravosua i sl. ali nas to vraa u komunistiku prolost, kada je vailo pravilo "to
manje drave, to vie komunizma", odnosno kada je Lenjin govorio: "ako elimo
da ostvarimo komunizam, moramo unititi dravu!" Slino kao to dananji zagovornici ideologije ljudskih prava, globalizma i ukidanja nacionalnog suvereniteta
tvrde da "to je manje drave to je vie slobode i ljudskih prava! "6
Jedan vaan aspekt slobode i ljudskih prava zagovornici globalne ideologije
ljudskih prava bez drave uporno previaju: ako nema drave da titi moja prava i
slobode od prava i sloboda drugog, nema ni mojih prava i sloboda. Upravo zbog
toga se ni ne moe oekivati da e (ljudski) drutveni razvoj ii u pravcu ukidanja
dravno-pravne represivne prinude, odnosno pojednostavljeno reeno u pravcu:
"sme se", suprotno od onog "ne sme se." Logika istorijskog razvoja ne ide u pravcu
smanjivanja broja pravnih normi, kojima se reguliu drutveni odnosi. Naprotiv,
civilizacijski razvoj, upravo ide za tim da se sve vie poveava normativizam, koji
ima za cilj ograniavanje zone slobode, odnosno sve je vei broj normi tipa "ne
sme se!" (Gams, 1995: 95-105). Iako liberalni koncept pravne drave sasvim
ispravno polazi od toga da je dozvoljeno sve to nije izriito zabranjeno (Nicolson,
991: 23), to jo uvek ne mora nita znaiti, odnosno moe se tumaiti i tako da je
sve manja i manja zona drutvenih odnosa koja nije regulisana pravnim normama,
to zaista i jeste tano. Prvobitno je postojao samo jedan, odnosno vrlo mali broj
tabua "ne sme se"! Sve je manje i manje onoga to nije regulisano izriitim
zakonskim zabranama, tako da i nema mnogo toga to bi se moglo tumaiti da je
dozvoljeno, da "se sme". Jer, ako nita drugo, izuzetno burni razvoj novih,
modernih tehnologija namee potrebu da se opasnosti od eventualnih zloupotreba i
nesavesnosti u rukovanju novim i "opasnim" tehnologijama, preduprede itavim
6
Don Lafland u svom izlaganju "Nacinalni suverenitet, ljudska prava i novi svetski poredak"
na naunom skupu u SANU "Nacionalni identitet i dravni suverenitet u jugoistonoj Evropi" 8
10.12.1999.

78

Socioloki pregled, vol. XXXIV (2000), no. 1-2, str. 6988.

nizom novih normativnih reenja kojima se "neto" zabranjuje, kojima se direktno i

izriito kae "ne sme se" (Stojanovi, 1991: 106). Jasno je da svako, ili skoro svako
uvoenje pravne regulative u jednu drutvenu oblast, po logici stvari gotovo uvek
mora biti propraeno odgovarajuom krivinom sankcijom, odnosno jednim
direktnim i izriitim "ne sme se" (Lazarevi, 1994: 17). Budunost dakle, nee ii u
pravcu ukidanja zabrana, ve upravo u suprotnom pravcu, pravcu uvoenja novih.
to se tie oveka pojedinca i njegovih ljudskih prava, drava je
neophodna kao institucionalni okvir bez kojeg se ne moe ostvariti adekvatna
zatita ljudskih prava, makar samo utoliko to je neophodno postojanje dravnih
represivnih, policijskih organa, koji e graane tititi od anarhije i od kriminala.7
Teorijski, moe se braniti koncepcija-ideologija ljudskih prava i koncepcija
o potrebi ukidanja drave i dravno-nacionalnih osobenosti i suvereniteta,
meutim, pravnici bi tu mogli postaviti itav niz krajnje praktinih, ali upravo sa
stanovita ljudskih prava vrlo bitnih i sutinskih pitanja. Na primer, ko e
postavljati malo pre pominjanu policiju, koja titi ljude od kriminala, i kome e ta
policija polagati raune. Potrebno je dakle da postoji policija, ali je onda samim tim
potrebno da postoji i neko (skuptinsko) telo koje e nadzirati rad izvrne policijske vlasti. Zagovornici ideologije ljudskih prava, globalizma, ukidanja nacionalnih
i dravnih suvereniteta, to razrauju kroz sistem jedne jedinstvene vlade, jedne
jedinstvene policije, jedne jedinstvene vojske, jedne jedinstvene monete, jednog
jedinstvenog sistema obrazovanja, itd. to e sve unifikovati i sama ljudska prava,
dajui im poseban kvalitet (Alen, 1992: 67).
U meri u kojoj je totalni individualizam i praktiki i teorijski neostvariva
utopija, postaje jasno da je ukidanje stega koje sputavaju ljudska prava, ovekovu
individualnost, u stvari ukidanje starih, za rad uvoenja nekih novih, jo gorih
stega. Uostalom, ideolozi Novog svetskog poretka nikada se i nisu izjasnili za
ukidanje vojske kao takve, ve za stavljanje oruane sile pod kontrolu svetske
"nad-vlade", odnosno "elite monih" (Miloevi, 1999: 59). A to su naravno gore
stege, izmeu ostalog i zato to pojedinca dovode u izofrenu situaciju da vie
nema nikakvu predstavu o tome ko stvarno vlada vojskom i policijom, pa i njim
kao pojedincem. Poto to ne zna, pojedinac nema vie kome da se ali, on svoje
nezadovoljstvo, bes, gnev i psovke, ne moe vie personifikovati prema nekoj
konkretnoj vlasti, to ga naravno dovodi u stanje otupele apatije, u kojoj on postaje
bezlini raf jedne ogromne nevidljive mainerije.8

E. Trol u svojoj knjizi "Sedam meseci bez policije"navodi poznati sluaj u Danskoj iz
1944.godine, kada su Nemci, uoi kapitulacije pohapsili sve policajce i praktino raspustili policiju u
Danskoj. Iza toga je dolo do naglog i veoma izrazitog porasta kriminaliteta iz dana u dan. (cit. prema
Milutinovi, 1984: 266)
8
ak i kada formalno zna ko nad njim vlada, ko je taj koji upravlja drutvom i drutvenim
poslovima, pojedinevo nezadovoljstvo jednom vlau i borba protiv drutvenih anomalija, najee
je jednaka "donkihotovskoj" borbi protiv vetrenjaa. Ovde meutim, kada pojedinac i ne zna ko
vlada, koja je ta "nad-vlada", koja donosi zakone kojima se "tite" njegova ljudska prava i upravlja

79

Jovan iri, Anti-humanizam ideologije ljudskih prava

Ko e dakle nadzirati tu jednu jedinstvenu svetsku vladu, tu jednu

jedinstvenu svetsku izvrnu vlast? I upravo se tu otvara itav niz moguih
problema, koji zapravo pokazuju da proces globalizacije i unifikacije direktno
protivurei osnovnim polazitima ideologije ljudskih prava.
Kao prvo je naravno, ve pominjana situacija da svaka unifikacija i
globalizacija, pa i unifikacija i globalizacija ljudskih prava znai ukidanje
individualizma, pa i samih ljudskih prava.
Ako to ak i zanemarimo, pa poemo od toga da se ljudska prava ipak imaju
unifikovati i globalizovati, kao drugo se postavlja pitanje ta emo u toj novoj,
jednoj jedinstvenoj svetskoj vladi, ili jednom jedinstvenom svetskom parlamentu,
uzeti kao kriterijum ljudskosti, kao kriterijum ljudskih prava. Da li emo pod
firmom "prividne raznolikosti", u stvari drugima nametati svoje kulturno-moralne
standarde (varc, 1996: 105)? Ono to je za nas normalno i moralno, za Kineza
nije, isto kao ni za Arapina, ili na primer Indusa. Zbog toga se kao sasvim logino
ini budue grupisanje drava, istovetnih, ili slinih kulturno-civilizacijskih standarda u regionalne zajednice, odnosno "civilizacijske" zajednice, iz ega dalje
proizilazi "hantingtonovska" koncepcija o tzv. "sukobu civilizacija" (Suboti,
1998: 12). Ta koncepcija o sukobu civilizacija, govori o tome da postoji makar
latentna namera ideja tenja jedne civilizacije, da putem manje ili vie
agresivnog prozelitizma, drugoj(im) civilizaciji(ama) nametne svoje sopstvene
standarde i merila ljudskosti, normalnosti, moralnosti. Manje, ili vie, itava se
pria o ljudskim pravima, svodi na pokuaj jedne drave (grupe drava) da u pravni
(naravno samim tim i u kulturno-moralni) sistem druge drave budu ugraeni oni
standardi moralnosti, koji su sa stanovita onoga koji te standarde namee, jedino
ispravni i jedino mogui. Naravno, radi se o zapadnjakom mesijanstvu, koje
proistie iz poznate (hriansko-judaistiko-islamske) prakse da se u jednoj knjizi,
ideji, linosti, filozofiji, pronalazi sva istina i svi odgovori ovoga sveta, a to je
naravno sasvim suprotno kineskoj kulturno-religioznoj praksi, zbog ega, izmeu
ostalog, i dolazi do "nerazumevanja" u aktuelnom kinesko-amerikom dijalogu o
ljudskim pravima. (iri,1999: 29) Jednostavno reeno Kinezi imaju svoje
standarde ljudskih prava i to je jo vanije, upravo u skladu sa ideologijom
ljudskih prava, imaju i svoje "ljudsko pravo" da primenjuju te svoje standarde, a ne
zapadnjako-amerike standarde. Sve se to odlino uklapa u nastojanje katolike
crkve da izbegne nacionalnu dravu, da podrava regionalizam u svakoj od njih i
zajedniko okupljanje tih regija u ujedinjenoj Evropi. Zbog toga se s pravom istie
da se itava ideologija ljudskih prava, moe svesti na religijsku ideju verskih
sloboda, odnosno na ideju nesmetanog misionarskog irenja razliitih verskih sekti
i religija (Ekmei, 1999: 332-333).
Dalje, ukoliko jedna drava reim, zaista ne potuje ljudska prava svojih
graana, podanika, ta raditi? Da li treba vojno intervenisati, odnosno tu dravu
drutvenim poslovima, situacija je jo gora i jo besmislenija od one u kojoj se nalazio ve pominjani
Don Kihot.

80

Socioloki pregled, vol. XXXIV (2000), no. 1-2, str. 6988.

reim treba bombardovati i ubijati? Apsurd je vie nego evidentan. Drava reim
se ne moe bombardovati i ubijati, bombardovati i ubijati se mogu samo ljudi i
materijalna dobra koja slue ljudima, te tako dolazimo u situaciju da ljude ubijamo
zato da bi smo ih branili, odnosno da zbog nekih, oigledno manje vanih ljudskih
prava, unitavamo najvanije ljudsko pravo, pravo na ivot.
Situacija je ako se drava zaista ukine, za rad i u interesu ljudskih prava,
krajnje apsurdna, jer neko ipak mora presuivati izmeu "mog" i "njegovog". Ako
to ne bude drava, onda to mora biti neki naddravni organ. Tada se postavlja
pitanje "ko je tom naddravnom organu dao suverenitet legitimitet, odnosno
pravo da presuuje izmeu "mog" i "njegovog"? Postoji li institucionalna
mogunost graanina pojedinca, dakle onog u ije ime se upravo toliko mnogo
govori o ljudskim pravima, da direktno i neposredno bira i kontrolie rad tih
internacionalnih organizacija? Ili se tu moda radi o tome da demokratije jednih
zemalja, koje su svoj unutranji legitimitet mandat dobile na izborima od svojih
graana, taj legitimitet mandat proiruju i na druge zemlje i graane od kojih
uopte nisu dobile mandat (Avramovi, 1999: 136)?
Radi se dakle o nedemokratskom meanju u politiku autonomiju drugih
drava, i to je posebno karakteristino, radi se o nemogunosti graana tih drava
da kontroliu onu vlast one drave (grupe drava) koja direktno i neposredno, pod
izgovorom "ljudskih prava" intervenie i ograniava politiku autonomiju jedne
odreene drave-teritorije (Avramovi, 1999: 136). Pod izgovorom ljudskih prava i
demokratije, ograniavaju se ljudska prava i demokratija, i odluke ne donose na
najirim forumima, ve se donose u uskim okvirima izabranih, onih koji sami sebe
proglaavaju bogom danim arbitrima ljudskosti, normalnosti i moralnosti. Ili,
sasvim jednostavno reeno radi se o centralizaciji jedne teritorije, u ovom sluaju
itave meunarodne zajednice, do najveih moguih razmera. To je situacija koja
je analogna potpunom ukidanju lokalne optinske samouprave. Sloboda, pa i
ljudska prava kao takva, su tu instrument dominacije jaeg, re je o opravdavanju
sopstvenih interesa u ime kojih se proklamuju neka prilino uoptena i maglovita
prava, koja se svode na opravdavanje prava na slobodno "vrljanje" u drugim
zemljama, prava na zloin u Aziji, Africi, Latinskoj Americi (Paligori, 1995: 73).
Ukidanje nacionalnih suvereniteta se na prvi pogled, logiki nadovezuje na
ideologiju ljudskih prava, jer ljudska individua tako zbilja postaje osnovni i
najvaniji pravni subjekt, ali se sa druge strane javlja paradoks da se pravna zatita
tih ljudskih prava prenosi sa nacionalno-dravnog nivoa na internacionalni nivo,
odnosno na nivo na kojem pojedinac znatno tee moe uticati na mehanizme
funkcionisanja pravnog sistema zatite tih ljudskih prava. Osnovni postulat svake
demokratije jeste pravilo: jedan ovek jedan glas, ali to nije dovoljno. Potrebno je
takoe da se taj glas "uje", a taj se glas daleko slabije uje u skupini od nekoliko
miliona drugih glasova. U parlamentu jedne (nacionalne) drave, jedan poslanik se
bira na nekoliko desetina hiljada glasaa, dok bi se u parlamentu jedne univerzalne
svetske drave, jedan poslanik morao birati na nekoliko desetina, pa i nekoliko
stotina miliona glasaa, ime se pravilo jedan ovek jedan glas, dovedi u pitanje.
81

Jovan iri, Anti-humanizam ideologije ljudskih prava

Ukoliko bi se pak ilo na to da jedan poslanik dolazi na to manje glasaa, a to bi

bilo u skladu sa tim da se glas naroda i volja biraa bolje "uju", onda bi broj
poslanika u takvom Parlamentu univerzalne svetske drave bio prevelik, te bi takav
Parlament po prirodi stvari bio preglomazan i neoperativan i to bi vodilo tome da
takav Parlament samo formalno figurira, a da stvarnu vlast dobijaju izvrni organi
vlasti, ministarski saveti, gde bi mogunost graana da zbilja kontroliu proces
zatite svojih ljudskih prava, bila svedena na najmanju moguu meru.
Naravno, na kraju se, kao i na poetku uostalom, postavlja jedno vrlo
delikatno i pomalo paradoksalno pitanje: "A na osnovu ega emo izgraivati
pravni sistem u jednom drutvu, ako ne na osnovu potovanja i zatite ljudskih
prava?" Neemo valjda ograniavati i negirati ljudska prava i onda tvrditi da je
tako zasnovan pravni sistem valjan i legitiman. Odgovor je sigurno ne, jer, sutina
onoga to podrazumevamo pod pojmom pravne drave se sastoji u ljudskim
pravima (Stojanovi, 1991: 71). Ali, ako je pojam ljudskih prava vrlo relativan, ako
se on, kao specifian sinonim pravednosti, normalnosti i moralnosti, u razliitim
drutvenim i kulturnim sredinama veoma razliito shvata i doivljava, te da se pod
tim pojmom sve i svata moe podrazumevati, izmeu ostalog i nuna negacija
ljudskih prava jednih, za rad zatite ljudskih prava drugih, onda nam ostaje da
potraimo neki sigurniji kriterijum za izgradnju jednog pravnog sistema, a to je
ipak, ini nam se kriterijum formalno-proceduralne prirode. Pravna sigurnost pre
svega (relativna stalnost i nepromenljivost zakona) (Radbruh, 1980: 99-100),
striktnost primene pravnih normi i propisa bez obzira prema kome se te norme i
propisi primenjuju, kao i demokratska procedura donoenja pravnih normi, koja
obezbeuje da stvarne, najautentinije pravne i drutvene vrednosti ljudska prava,
dou do punog izraaja, odnosno budu adekvatno zatiene. Pria o ljudskim pravima je u dobroj meri pria o odnosu forme i sutine. U tom smislu zagovornici
ideologije ljudskih prava nisu sasvim u krivu kada kau da ne moe biti valjano,
ispravno, legitimno, ono pravo koje zadovoljava samo formu, ali koje sutinski ne
potuje oveka i njegova ljudska prava. Zakoni aparthejda, ili zakoni Treeg Rajha
na primer, zaista ne mogu biti tretirani kao ispravni zakoni (Ivanovi, 1991: 110). I
tu odista ne sme vaiti princip Dura lex sed lex. Forma dakle nije dovoljna, ali je
ipak nuna, jer postoji i drugi princip koji kae: Forma dat esse rei, a koji neki
savremeni zagovornici ideologije ljudskih prava sasvim zanemaruju, pa tako na
primer visoki ameriki politiki funkcioner Semjuel Berger kae: "Demokratija je
vie od izbora demokratija je prihvatanje istih vrednosti".9 Ono to je ovde
interesantno, jeste da takav "anti-formalizam" i "anti-procedura" podsea na nae
boljeviko iskustvo neposredno iza Drugog svetskog rata, kada je znaajan broj
obrazovanih pravnika sudija bio zamenjivan laicima-presuditeljima, koji su sudili
po opte-narodnkom oseaju pravde, a ne po formalnim pravilima. Tadanji javni
tuilac Srbije, je govorio da je veina pravnika kod nas, ako ne element reakcije, a
9

Citirano prema tekstu Zorana Avramovia "Nedemokratska budunost EU", objavljenom u

Politici, 18. 2. 2000.

82

Socioloki pregled, vol. XXXIV (2000), no. 1-2, str. 6988.

ono konzervativni element (Jankovi, 1985: 98). I po ukidanju drave, i po anti-formalizmu i anti-proceduri ideologije ljudskih prava,10 savremeni zapadnjaki
teoretiari i politiari dokazuju da je komunizam ponikao iz zapadnih duhovnih
korenova leviarsko-liberalne utopije, oliene pre svega u Francuskoj buroaskoj
revoluciji i onoj ve pominjanoj sintagmi da nema slobode za neprijatelje slobode.
Individualizam i tolerancija se moraju primeniti i na drutva-drave u kojima
mogu egzistirati sasvim razliiti moralni uzusi i shvatanja onoga to je pravedno,
onoga to je u skladu sa idejom ljudskih prava. U skladu sa tim, Xon Rols
decidirano kae: "Ba kao to graani u liberalnom drutvu moraju potovati
obuhvatna religiozna, filozofska i moralna uenja drugih graana, tako i jedno
liberalno drutvo mora potovati druga drutva i njihova obuhvatna religiozna,
filozofska i moralna uenja."11 Ali, u praksi se naravno dogaaju suprotne stvari,
preduzimaju se "humanitarne" vojne intervencije upravo za rad humanizma, odnosno zavode se politiko-ekonomske sankcije prema zemljama u kojima se nalaze na
vlasti reimi koji, bez obzira to su na vlast doli demokratskom procedurom, nisu
po volji meunarodnoj zajednici, odnosno glasaima iz nekih sasvim drugih
zemalja. Apsurdna je i anatema koju u takvim situacijama "liberali" bacaju na one
koji im nisu po volji, a to je anatema populizma i demagogije. Demagogija i
populizam su meutim prirodni pratioci demokratije. Ko se bavi politikom, a ne
oslukuje miljenje i volju naroda i toj se volji naroda bar malo ne dodvorava, ili
nema nikakve anse za uspeh, ili vlada despotskim, tiranskim metodama, pa mu do
popularnosti u narodu i nije stalo. I zaista, diktatori, obino nisu demagozi i populisti, oni vladaju pomou vojno-policijske torture.
Sve u svemu, kao to se pod isprikom zatite opte-drutvenih, dravnih,
kolektivnih interesa i vrednosti, mnoge individualne vrednosti i ljudska prava
mogu ugroavati i naruavati, tako se isto i pod isprikom opte-civilizacijskih,
globalnih interesa i vrednosti, mnoge vrednosti, interesi i prava individualnih
drava, a samim tim i ljudi-pojedinaca, mogu naruavati, ime se negira i naruava
i individualno pravo graana u tim dravama da izgrauju svoj sopstveni sistem
vrednosti, svoj sopstveni sistem zatite ljudskih prava. Na poetku ovog teksta
pominjali smo krivino pravo i odnos rtva krivinog dela uinilac krivinog
dela, rekli smo da (preveliko) razumevanje za prava jedne strane u tom odnosu
sporu, nuno dovodi do ugroavanja naruavanja ljudskih prava druge strane, to
najee moe biti izuzetno nehumano. Slino je i kada je re o dravama.
Globalizacija ideologije ljudskih prava dovodi do nametanja kulturno-moralnih
standarda i pravnih uzusa drugim manjim i slabijim dravama, a to je naravno
samo po sebi nehumano, jer ne potuje individualna prava na razliitost samih
drava. Ne postoji dakle nita to bi se moglo nazvati "prirodnim" (ljudskim)
10
Ali, na primer i po tome to se su (zapadnjaci) finansirali Lenjina i njegovu revoluciju, ili
isto tako dosledno branili Brozovu zaostavtinu u vidu avnojevskih granica
11

John Ranjls, The Lanj of Peoples in Stephen Shute & Susan Hurley (eds), On Human
Rights, Basic Books Nenj York 1993 (cit. prema Stupar, 1999: 35).

83

Jovan iri, Anti-humanizam ideologije ljudskih prava

pravom.12 To je samo zgodan izgovor-fraza putem koje jedna socio-ekonomski

najjaa drutvena grupa na mikro-planu unutranjeg prava namee svoje vrednosti i
standarde kao opte-drutvene.13 Na makro-planu globalizacije ideologije ljudskih
prava, radi se o nametanju drutveno-pravnih standarda, koje sprovode jedne
drave na raun drugih drava. To je naravno neto to se izvre u potpuni antihumanizam, te tako nekima moda apsurdna konstatacija iz naslova ovog teksta o
antihumanizmu ideologije ljudskih prava, postaje ipak vie nego oigledna.
LITERATURA
ALEN Geri (1992), Recite NE Novom svetskom poretku, prevod s engleskog, Beograd,
igoja.
ANCEL Marc (1990) Drutvena odbrana (prevod s francuskog), "Zbornik Instituta za
kriminoloka i socioloka istraivanja", br. 1-2.
ASHNJORTH Andrenj (1989), Criminal Justice and Deserved Sentences, The Criminal
Lanj Revienj, London may 1989.
AVRAMOVI Zoran (1999), NATO bombardovanje i demokratija, Socioloki pregled,
br. 1-2.
BACKOVI Ana (1996), Prilog psihoanalitikom razumjevanju kazne, referat na
savetovanju Srpskog udruenja za krivino pravo i udruenja za krivino pravo Crne
Gore: "Smrtna kazna veita dilema", HercegNovi.
BAI Franjo (1968), Krivino pravo i Opta deklaracija o pravima oveka, Meunarodni
pakt o graanskim i politikim pravima, te meunarodni pakt o ekonomsko-socijalnim i kulturnim pravima, Arhiv za pravne i drutvene nauke, br. 4.
BAJO FERNANDEZ Miguel (1983), Mutua interaccion entre ciencias juridicas y criminologicas opinion publica y derecho positivo positivo a la ejecucion de las penas de
prison, Anales internacionales de criminologia, vol. 21/ no. 2.
IRI Jovan (1998a), rtva i njeno pravo na kaznu, Ljudska prava, br. 1-2.
(1998b), Religija i kriminalitet, Arhiv za pravne i drutvene nauke, br. 4.
(1999), NATO agresija na Jugoslaviju, Beograd, Institut za kriminoloka i socioloka istraivanja.
OMSKI Noam (1995), ta to (u stvari) hoe Amerika, (prevod s engleskog), Beograd,
12
Ideologiji ljudskih prava korespondira ideologija prirodnog prava. Problem je u tome to
ak ni kada je u pitanju krivino-pravna zatita prava na ivot stvari nisu tako jednostavne i prirodne.
Ne moe se na primer odrediti koje su to prirodne granice prava na nunu odbranu i na krajnju nudu.
I tu se radi o jednoj vrsti drutvene konvencije dogovora o tome dokle sme da ide ovek u svojoj
(nunoj) odbrani, i ne radi se o tome da mu je pravo na odbranu prirodno dato i kao takvo niim
ogranieno. Jo je komplikovanije kada je re o tome koja e ubistva biti privilegovana, (da li na
primer privilegovati eutanaziju?) a koja e biti proglaena za teka ubistva, isto kao to se postavlja
sasvim drutveni, politiki i nimalo "prirodni" problem u vezi sa tim kojom visinom kazne e ubistvo
biti zapreeno. (Stojanovia, 1998: 3-17)
13
O tome na primer i Jefrey H. Reisman, Sue Headlee, Marxism and Criminal Justice
Policy, Crime and Delinljuency, January 1981. A ako nam se sve to ini isuvie marksistiki, onda
se moramo obratiti Hansu Kelzenu, koji kae da je pravo "volja suverena". (Kelzen, 1951: 77)

84

Socioloki pregled, vol. XXXIV (2000), no. 1-2, str. 6988.

igoja tampa.
DRESSLER Joshua (1995), Understanding Criminal Lanj, Nenj York, Matthenj Irnjin
Bender.
UREVI Ratibor, (1997), Tuinske opsene u srpskim glavama, Beograd, Ihtus.
UREVISTOJKOVI Biljana (1998), Verske sekte i pokreti lovci na due, Beograd,
izdava: Biljana urevi-Stojkovi.
EKMEI Milorad ( 1999), Ogledi iz istorije, Beograd, Slubeni list.
EPPERSON Ralph (1993), Novi svetski poredak (prevod sa engleskog), Beograd, Prosveta
FATI Aleksandar (1997), Kriminal i drutvena kontrola u istonoj Evropi, Beograd,
Institut za meunarodnu privredu i politiku
GAMS Andrija (1995), Nagon i norma, Beograd, Slubeni list.
GRAORAC Isidor (1995), Smrt Bogakriza humanizma i vaspitanje, u Moralnost i
drutvena kriza, Beograd; Institut za pedagoka istraivanja.
HAYEK, Friedrich (1997), Put u ropstvo, Novi Sad, Global Book.
HUNTINGTON Samuel (1991), The Third NJave: Democratization in The Late Tnjentieth
Century, Oklahoma City, Oklahoma University Press.
IVANOVI Miroslav (1991), Moralnost u zakonu, Beograd, Zbornik Instituta za kriminoloka i socioloka istraivanja, br.1-2.
JANKOVI Ivan (1985), Smrt u prisustvu vlasti, Beograd, Nolit.
JEVTI Duan (1960), Sudska psihopatologija, Beograd-Zagreb, Medicinska knjiga.
KELZEN Hans (1951), Opta teorija prava i drave (prevod s engleskog), Beograd, Prosveta.
KELZEN Hans (1995), ta je pravda, (prevod s engleskog), Beograd, Pravni ivot, br. 12.
KOLAKOVSKI Leek (1987), Religija ako nema Boga, o Bogu, avolu i ostalim brigama takozvane filozofije religije (prevod s poljskog), Beograd, Rad.
LAZAREVI LJubia (1994), Raskra jugoslovenskog krivinog zakonodavstva, u
Krivino zakonodavstvo i pravna drava, Beograd, Institut za kriminoloka i
socioloka istraivanja.
LEJINS Peter (1978), Kriminogeneza (prevod s engleskog), Beograd, Jugoslovenska
revija za kriminologiju i krivino pravo, br. 2-3.
MARJANOVI ori (1987), O sutini mera bezbednosti u jugoslovenskom krivinom
pravu, Beograd, Anali Pravnog fakulteta, br. 6.
MARKOVI S. Marko (1995), Pravoslavlje i novi svetski poredak, Beograd, Obraz.
MILOEVI Zoran (1999), Religija Novog svetskog poretka, abac, Beli aneo.
MILUTINOVI Milan (1984), Kriminalna politika, Beograd, Savremena administracija.
MRVI-PETROVI Nataa, OREVI ore (1998), Mo i nemo kazne, Beograd,
Vojna knjiga.
NICOLSON Donald ( 1991), The Rule of Lanj in English Criminal LanjRhetoric or RealityCriminal Lanj, The Citizen and The Rule of Lanj, Beograd, Jugoslovenska revija za kriminologiju i krivino pravo, br. 3.
OBRETKOVI Mirjana; (1993), Pravni status maloletnih delinkvenata izmeu pravde i
socijalne zatite, Beograd, Zbornik Instituta za kriminoloka i socioloka
istraivanja, br. 1.
PALIGORI LJubomir (1995), etiri teze o Latinoamerikoj istoriji, u Latinska Amerika i
savremeni svet, Beograd, Jugoslovensko udruenje latinoamerikanista i Institut za
meunarodnu politiku i privredu.
PANOVIURI Silvija (1995), Sumarni osvrt na problematiku ljudskih prava iz ugla
krivine procedure zemalja evropske zajednice, u Problemi reintegracije i reforme

85

Jovan iri, Anti-humanizam ideologije ljudskih prava

jugoslovenskog krivinog zakonodavstva, Beograd; Institut za kriminoloka i
socioloka istraivanja.
PRIMORAC Igor (1976), Prestup i kazna, Beograd, Nolit.
RADBRUH Gustav (1980), Filozofija prava, (prevod s nemakog), Beograd, Nolit.
REISMAN H. Jefrey, HEADLEE Sue (1981), Marxism and Criminal Justice Policy,
Crime and Delinljuency, no. 1, London.
STOJANOVI Zoran (1991), Jugoslovenska kriminalna politika kao potvrda i negacija
pravne drave, u Pravna drava, Beograd, Institut za kriminoloka i socioloka
istraivanja.
STOJANOVI Zoran (1998), Prirodno pravo na ivot i krivino pravo, u Jugoslovenska
revija za kriminologiju i krivino pravo, br. 1.
STUPAR Milorad (1998), Jedan pokuaj liberalne globalizacije pravednog drutva, Filozofija i drutvo, Beograd, br. XIV.
SUBOTI Milan (1998), Globalizacija i civilizacijske granice: od treeg talasa do sukoba civilizacija, Filozofija i drutvo, Beograd, br. XIV.
SZASZ Tomas (1982), Proizvodnja ludila: usporedno prouavanje inkvizicije i pokreta za
brigu o duevnom zdravlju, (prevod s engleskog), Zagreb, Naprijed.
AREVI Edin (1989), Pojam pravne drave, Arhiv za pravne i drutvene nauke, br. 4.
VARC Bendamin (1996), Mit o raznolikosti: vodei ameriki izvozni artikal, Socioloki pregled, br. 1.
TRAJKOVI Josif (1975), Sud, Beograd, Radnika tampa.
VRATUA-UNJI, Vera (1999), Suprotna teorijska tumaenja NATO bombardovanja u
svetlu kritike ideologije, Socioloki pregled, br. 1-2.
WORCHEL StephenSHEBILSKE NJayne (1983), Psychology: Principles and Applications, Nenj Jersey, Prentice-Hall Inc.
ZLATARI Bogdan (1968), Ljudska prava i jugoslavensko krivino pravo, Arhiv za
pravne i drutvene nauke, br. 4.
ZUPANI Botjan (1988), Krivini proces i izricanje mjera bezbednosti, Anali Pravnog fakulteta, Beogradu", br. 1-2,
IVANOVI Toma (1959), Sistem sintetike filozofije prava, Beograd, Prosveta.

Jovan iri
Institute for Criminology
and Sociology
Belgrade

Summary

ANTI-HUMANISM OF THE HUMAN RIGHTS IDEOLOGY

How can we say that the ideology of human rights is not human? Yes, we can say
that, because the human rights of one person usually stay in confrontation with the human
rights of some other person. There is no social conflict and the law deals with social conflicts, which could be arranged by respecting the human rights of both sides. Someones
human right always has to be refused in some way. The author talks about that in this
article. He talks about criminal law for example and that the human rights of an accused
and convicted offender stay in confrontation with the human rights of a victim. If we respect the human rights of the accused and the convicted person it does mean that we do not
respect enough the human rights of the victim. Because of that, the human rights are not a

86

Socioloki pregled, vol. XXXIV (2000), no. 1-2, str. 6988.

good concept to build-up the law system. Something that is more objective then my or
his (individual) understanding of what is the human right, what is the justice has to exist.
Todays concept of human rights is based on reducing the state regulation, but it does mean
that there is no criteria which is above our individual points of view. In that situation of
total individualism no ones human right could be respected well. That is the second name
for the anarchy, where we can not speak about the law and the human rights. On the other
side, the problem of human rights is very much connected with the problem of understanding what is normal, what is moral, what is justice and the answer to those ljuestions is very
different in different societies and different cultures. If we are trying to build one global law
system, in fact we are reducing the human right of people from different civilizations to
have their own different answer on what is moral. That is also one very interesting paradox
of the ideology of human rights which we can express in a very strange sentence: there is
no human rights for those who are against human rights!
Key words: human rights; anti-humanism; normality; morality; culture; individualism; globalization.

87