КРАЂА СРПСКОГ ЈЕЗИКА

КУЛТУРНО-ИСТОРИЈСКА СТУДИЈА

ИЗДАЊЕ ПИШЧЕВО
БАДЕН (ШВАЈЦАРСКА) – 1964

Професор ЛАЗО М. КОСТИЋ

Ово дело излази баш о стогодишњици смрти

ВУКА СТЕФ. КАРАЏИЋА
који је, генијалном проницљивошћу, успео да пронађе најчистије изворе српског
језика, да га фиксира, поткрепи непроцењивим народним благом чије је средство
био, и да га тако прослави.
Та слава није дала мира једном народу који је слично говорио, и он је просто тај
језик апроприсао! Нечувен поступак у историји живе речи. Отуда и жеља писца да
ствари рашчисти и разграничи, да свакоме остане своје. Тиме се несумњиво
одужује и самом Вуку.
Срби су иначе, до дана данашњег, остали верни и Вуку и свом језику. Они и овом
приликом изражавају, поводом стогодишњице Вукове смрти, изразе свога дивљења
и своје безграничне верности.
Писац

А) РАНИЈИ ЈЕЗИК ХРВАТСКИ (ДО "ИЛИРСКОГ ПРЕПОРОДА")

И. Који је заправо био "језик хрватски"?
На питање које је постављено у наслову овог одељка једва је могуће одговорити;
прецизно је то немогуће установити. Ово је једини народ света за који се није знало
који му је језик.
У томе се спорила и наука и пракса, и домаћи и страни стручњаци, и лингвисте одн.
филолози и историчари. Итд.
Најбоље је то примерима илустрирати, јер читаоци не морају да верују простим
тврдњама. Ми смо то већ једном изнели, и то у књизи "Спорни предели Срба и
Хрвата" (књига у Литератури под 1, стр. 29-116). Било би добро, бар у изводима, то
овде поновити, али услед крајње штедње простора морамо одустати од тога. Само
ћемо сумарно извести шта тамо стоји, ретко поновити коју реченицу и цитирати по
неки нов податак кога тамо нема. Читаоце које тај проблем посебно интересује,
упућујемо на поменуту књигу (1).
Један од највећих етнографа прошлог века, Гијом Лежан, казао је у својој
Етнографији Европске Турске, изашлој паралелно на француском и немачком
језику (2), да
"нема ваљда два слависта чија се мишљења подударају о географском распореду
Хрвата", другим речима о томе шта су Хрвати. У крајњој линији у томе шта је
"хрватски језик".
Ђура Даничић је мало потом у Гласнику Српског ученог друштва (116) дао овај
увод својим излагањима о разлици између српског и хрватског језика:
"Колико је име хрватско чувено у свијету, сам је народ хрватски врло непознат. У
истој књижевности која се највише зове хрватска распра је које су Хрвати..."
Дакле, сами Хрвати нису били начисто ко су Хрвати, и једанпут су ове, други пут
оне проглашавали Хрватима. Даничић хоће да ту ствар изведе на чистину,
покушавајући да сам утврди шта би могао бити језик хрватски (док је српски језик
био несумњива категорија).
И.
То је заиста било скроз несигурно и непознато до "Илирског Препорода", одн.
неколико деценија иза њега. Нас овде, разуме се, интересује само језик, тј.
примарна особина на основу које су писци утврђивали хрватску народност.
Делимично се о томе говори и у следећем одељку. Прво ћемо навести мисли самих
Словена.
Најпрви међу њима, и некад најчувенији, тзв. "патријарх Славистике" Јосиф
Добровски, иначе католички калуђер, уствари опат језуитски, Чех по народности
(живео од 1753 до 1829), "држао је само кајкавски дијалекат Хрватске, према
фактичним односима оног времена, као хрватски, све друго било је за њега илирски
или српски." То пише главом Ватрослав Јагић, Хрват, позније највећи слависта
међу Југословенима (рођен 1838, у Вараждину, умро 1923 у Бечу). Дело под 3.
Заиста је Добровски у више својих студија категорички тврдио да је језик
Далмације српски језик и није се дао у томе поколебати. Он је то своје мишљење
изнео и у чувеној збирци "Славин" (110). Тамо је писао:
"Границе између правог хрватског и српског (илирског) језика у Далмацији могао
би најбоље да наведе неки Хрват који је добро вешт у оба дијалекта. Ако некоји,
као Златарић у предговору својих Песама (Млеци 1597), далматинско - илирски
(српски) језик називају харвацки језик, то није тачно говорено; то се догађа због
политичке везе са Далмацијом. Далматинско-илирски и српски ја држим у суштини
још увек као исти језик, а знам добро да далматински и српски нису сасвим
истоветни говори. Али, у основи, оба припадају, без обзира на разне
провинцијализме и друга мања отступања, ипак само једној језичној врсти, као што
су и становници обе земље по свом пореклу српског стабла..."
Сасвим незнатно се од њега разликовао други његов сународник (Словак) Павле
Јосиф Шафарик и такође један од "водећих" и првих слависта уопште. И он је (1795
до 1861) сматрао и у више својих дела изнео тврдњу да српски говоре не само у
Србији и Црној Гори, већ и у Босни и Херцеговини, у Славонији и Далмацији. И за
њега су само три раније жупаније Провинцијалне Хрватске, где се углавном
кајкавски говорило, неспорно хрватске. Можда се он у извесном броју квадратних
километара одваја од Добровског, али у суштини исто тврде. У поменутој књизи
(Спорни предели...) сва су њихова гледишта детаљно преведена и пренета, а такође
наведена прецизно и сва литература где се она налазе.
Овде само један накнадни податак, кога тамо нема. П. Ј. Шафарик је писао 1833
(82, с. 7):
"Стара Хорвација на југу Купе са главним градовима Бихаћ у данашњој Босни и
Биоград у данашњој Далмацији од вајкада је припадала, што се језика тиче,
српском народном говору; оно што старији писци ових предела називају
хорватском, чисто је српски."
Тим се бавио још један њихов савременик (и Добровског и Шафарика) Јернеј
(немачки Бартоломеј) Копитар, Словенац (рођен у Крањској 1780, умро у Бечу
1844). Он сматра, опет, кајкавце "Хрвате" као неспорне Словенце, а био би вољан
да Хрватима призна приморске чакавце. Све остале који говоре наш језик сврстава
и он, као и Добровски, као и Шафарик, у Србе. И његове тврдње су у поменутој
књизи детаљно поткрепљене. Тамо се увек износи све оно што су поједини писци
казали о територији појединог народа, али се закључци углавном базирају на
језику.
Али, радећи "Спорне пределе...", ми нисмо имали важнија дела Копитара, већ смо
се ослањали углавном на његова писма објављена у Јагићевом "Архиву". Сад смо у
стању да дамо и неке његове директније ставове из научних расправа и књига, које
смо морали тражити у бечким библиотекама (преко швајцарских библиотека).
Многе расправе је издао 1857. Миклошич у засебној књизи (означеној као "први
део", међутим другог дела нигде нема; јамачно није изашао). Та књига носи наслов
"Мањи списи Јернеја Копитара..." (4). И одатле ћемо нешто овде пренети, да се
повеже са оним што се налази у књизи "Спорни предели...", мада су резултати увек
исти (није само иста аргументација).
У чланку "Прилози прегледу српске литературе у аустриском царству" објављеном
1811 у "Отеченственим Листовима" (5). Копитар пише (Мањи Списи, И, 135):
"Под српским (језиком) ми овде разумемо оно што се, довољно неисториски,
назива илирским... Предео српског дијалекта се простире од Истре, преко
Далмације, Хрватске Крајине, Босне, Србије, Бугарске до колонија исељеника из
ових земаља у Славонији и Јужној Угарској. Четири до пет милиона говори то
наречје... Ова четири милиона, пак, међу собом су раздвојена; једни, на западу,
припадају латинском обреду, али већи део грчком... Грци (тј. Словени грчког
обреда) имају, због њиховог већег броја, због употребе ћирилске азбуке (која је у
ИX веку нарочито за словенски језик удешена) и због старословенског црквеног
језика, природне предности испред Латина. Ускоро ће их они оставити иза себе..."
У свом приказу прве књиге "Славин" од Добровског (изашле на немачком 1806),
Копитар каже како старо име Илира треба сасвим забацити као етничку ознаку
(Мањи Списи, И, стр. 23). Он каже:
"Овој педантној антиквоманији треба учинити крај и поштене људе њиховим
правим именом звати; као што се Французи не зову Гали, ни Турци Трачани, то и
Илирце треба рађе звати Истрани, Хрвати, Далматинци, Херцеговци, Босанци,
Срби, Бугари, угарски Срби, славонски Срби (јер сви ови говоре један исти
словенски дијалекат, кога чак у својим књигама називају словено-српским), и
према томе могли би се називати заједничким именом Славено-Срби..."
Каже како је Славонија "после турских пустошења опет васпостављена помоћу
нових Срба..."
У одговору једном писцу "Минерве", Архенхолцу, 1809, Копитар поново
наглашава да се језик на југоистоку "може поделити у два варијетета, словенски у
ужем смислу, северно од Купе и Саве и словеносрпски (како сами урођеници
сасвим прикладно кажу) јужно одатле".
Копитар упозорује писца који инзистира на појму Илирије на свог земљака
Добровског који дели Словене А) на источне и јужне и Б) на западне или северне.
"Први су Винди (Словенци) између Дунава, Саве и Купе, Срби између Црног Мора,
Купе, Саве, Дунава и Хемуса..."
На стр. 54 понавља да Добровски бугарски сматра за дијалекат српског језика.
То исто понавља Копитар у својој студији "Словенска Лингвистика", управо у
рецензији неколико дела из те области у "Аналима за литературу и уметност" 1811
(Мањи Списи, стр. 40).
Још Копитар: Мањи Списи И, стр. 125:
"Ако мимоиђемо квантитативно незнатне дијалекте (као лужички кога говори пола
милиона, виндски у унутрашњој Аустрији, кога говори милион и по), споменућемо
овде само чешки (са 6 милиона душа), пољски (10-12 мил.) и руски (24-30 мил.),
који сви већ имају снажну књижевност, и српски (са 5 милиона) који већ може да
покаже почетак књижевности до крајности пун наде..."
У приказу књиге Чапловића "Славонија и делом Хрватска" 1820 пише Копитар
(Мањи Списи, И, 339):
"Српски дијалекат (назван још и илирски), који говори 4-5 милиона људи, исто је
као и чешки, пољски, руски, хрватски, крањски, један словенски дијалекат, који
има своју сопствену, веома одређену граматику као и немачки; он није никакав
помешани језик, као што није ни старословенски или његове горепоменуте сестре
или као што није ни немачки". (Копитар говори о "сестрама" зато што је језик на
немачком женског рода).
Католички Далматинци, Дубровачки итд. певају и пишу на овом језику већ више од
300 година..."
Овим питањем се посебно бавио Јернеј Копитар у чланцима бечких часописа
почетком прошлог века. Тако по други или трећи пут у часопису "Књижевни Лист"
који је уређивао сам Копитар, и где своје чланке није потписивао. Тај чланак,
управо повећа студија, носи наслов "Поглед на словенске дијалекте..." (6), и ту се
Копитар детаљно бави овим питањем, али углавном понавља синтетично оно што
је другде разбијено говорио. Овде ћемо пренети само мали део његових излагања
(мада смо целу годину часописа морали набавити из Беча, из "Дворске
библиотеке").
У ИИИ делу студије, која носи наслов "Дијалекти словенских језика", Копитар
каже да се "Словенско племе, према језику, дели на два главна стабла: југоисточни
и северозападни". Ово прво има неколико грана: 1) руску и рушњачку (украјинску),
и словачку. 2) Словеносрпску, на југу Дунава, Саве и Купе све до Хемуса (Балкана,
ЛМК), заједно са колонијама у Јужној Угарској и Славонији, укупно пет милиона."
Треће "Словенци у Унутрашњој Аустрији, Провинцијалној Хрватској и Западној
Угарској са око милион и по."
(У друго стабло спадају Чеси, Пољаци и Лужички Срби).
Мало даље Копитар дели словеначки дијалекат у три "подврсте": крањски или
виндски (словенски) који се говори у Крањској, Доњој Корушкој и Доњој
Штајерској; хрватски који се говори у Провинцијалној Хрватској и опет виндски у
Угарској и источној Штајерској.

Као што се види, овде Копитар чак ни чакавски језик не назива хрватским, а
кајкавски у Загорју изречно обележава као словеначки одн. "виндски". Тако је тада
наука говорила! По њему је хрватски само подврста словеначког!
Скоро сви писци се слажу да прави хрватски језик говоре исељеници (бегунци) из
Хрватске посејани по Угарској "нешто мало и у Аустрији. Но ипак ни ту нису баш
сви сложни: Копитар у једном свом писму Добровском (4) каже:
"Кад бих имао пробе језика тзв. Хрвата у Чаладској и осталим жупанијама, кладим
се да бих нашао да су и они Словенци".
ИИ.
На ово ћемо надовезати шта каже много доцнији словеначки слависта Матеја
Мурко, бивши професор универзитета у Грацу, Лајпцигу и Прагу, познати
непријатељ Срба (рођен 1861 у Штајерској код Птуја, умро између ратова). Он
каже ретроспективно, приказујући стање прве половине деветнаестог века (88, стр.
240):
"У три северозападне жупаније Хрватске (у некадашњој Провинцијалној
Хрватској) налазимо један дијалект који се по већини карактеристичних обележја
подудара са словеначким, нарочито са његовим северно-источним дијалектима.
Сви истакнути лингвисте почев од Копитара и Шафарика, и етнографи као Черниг,
ове су Хрвате у погледу језика сврставали стога у Словенце, и њихов интересантни
дијалект, који је развио релативно немалу литературу и који је до 1835 био
уобичајен као књижевии језик, није чак нашао пријем у велики Речник хрватског
или српског језика, који Југословенска академија знаности у Загребу издаје. Кад је
ипак 1830 набачено питање заједничког књижевног језика, одговорио је млади
правник Ј. Деркос у својој латински написаној брошури Геније отаџбине" (Гениус
патриае, Загреб 1832) сасвим мирно филолозима...: Ми хоћемо један заједнички
књижевни језик из дијалеката наше три краљевине; од времена краља Хрватске и
Далмације повезује нас "најјача веза, братска и нека мистична љубав" која обавија
сва срца; са Крањском и Штајерском, напротив, ми немамо ничег заједничког.
То је било опште гледиште, које је од 1835 спроведено у праксу, тако да ми имамо
један високо интересантан пример главног града и духовног центра, који је отказао
свој израђени дијалекат и потчинио се језично већини осталог становништва (тиме
се мислило у првом реду на Босну и Херцеговину, на Србију и Црну Гору), да би се
могла створити једна виша културна заједница."
Овај отсек ћемо закључити са излагањима најбољег хрватског слависте, хрватског
Загорца, проф. Ватрослава Јагића (1838-1923) са излагањима која се
ретроспективно односе на прошлост, али синтетично повезује и прошлост и
садашњост.
Јагић у студији "Словенски језици" каже (80, стр. 24):
"Чакавски дијалекат Северне Далмације, Истре и Острвља звао се одвајкада
хрватски..."
"У Северној Хрватској, северно од река Купа и Корана до Муре, и источно преко
Сиска до Вировитице, влада од вајкада кајкавски дијалекат, врло близак са језиком
западних суседа Штајерске али ипак не идентичан. Сад га народ зове хорватски, а
до краја XВИИ века цео предео између Саве и Драве звао се Славонија; својој
латинско-маџарској форми имена одговарало је у народном језику означавање
'Словенско краљевство' или "Словенски орсаг', отуда и назив дијалекта 'словенски
језик', како се изрично зове у штампаним делима XВИ и XВИИ столећа. Можда се
некад овај дијалекат под истим именом простирао и преко Вировитице. Али је за
време Турака данашња Славонија добила ново становништво које је дошло с оне
стране Саве а говори штокавски. Због тога је кајкавски дијалекат сада ограничен на
северозападни део некадашњег Регнум Сцлавониае, који од краја XВИИ века носи
име Хрватска..."
"Штокавски дијалекат Северне Далмације и Босне (са искључењем Дубровника и
Боке) добио је из верских разлога, исти назив (хрватски) да би се разликовао од
(језика) источног православља чији се припадници називају Србима..."
ИИИ.
И у ранијој прошлости није било много друкчије. Ево такође неколико података из
XВИИ века и њему блиских.
Кад је Бартол Кашић, заснивач језуитске резиденције у Дубровнику и њен први
приор (рођен у Пагу 1575, умро у Риму 1650) поднео Римској пропаганди свој
превод Св. Писма на наш језик, о томе се много расправљало али до штампања није
дошло.
У Архиву Конгрегације за пропаганду пронашао је бивши посланик код Ватикана
др. Михаило Гавриловић меморандум у коме се налазе разлози зашто Курија није
пристала на штампање (Леттере антицхе, вол. 264, фол. 573-575). Проф. Јован
Радонић је то после објавио (92, с. 48 ид.). У његовој четвртој тачки стоји:
"Као што су стари Грци имали неколико дијалеката, тако и јужни Словени:
Штајерци, Крањци и они из Корушке свој, Приморски Далматинци са суседним
Хрватима свој, Србијанци свој од свију најбољи (Сервиани суам фере омниум
оптимам) и остали Илири под Турцима. Сваки од ових дијалеката суас проприас
формулас ац модес лоqуенди ет воцабула проприа хабет (има своје сопствене
формуле и начине говора, као и сопствене речи, ЛМК)."
То је било око године 1635. Римска курија сматра Хрватима приморске Далматинце
и суседне Хрвате. Загорска Далмација ту отпада, а не знамо докле се простире
"суседна Хрватска". Босна и Херцеговина уопште не долазе у обзир.
Историк Јоханес Луцијус ("Лучић") писао је 1666 (19):
"Ипак Далматинци и њима суседни Словени не зову језик словенским, него
хрватским или српским, према томе који је дијалекат у питању".
Тада су Далматинци свој језик (чакавски) називали хрватским, али је још тада, по
сведочанству Луцијуса, у половини XВИИ века, било Срба у Далмацији и њеној
околини. Јер су ваљда само Срби називали свој језик српским? Или чак и Хрвати?
Павле Јосиф Шафарик у својим познатим Словенским старожитностима (100)
каже:
"Значајно је да најстарији писци провинциских Хрвата, правник Пергошић 1574,
писац Врамец 1578, издавалац еванђелија 1651 и други, не зову никад дијалекат на
коме су своје књиге писали хрватски, већ словенски."
Први речник на "хрватски језик" састављен је крајем XВИ века (г. 1595). Саставио
га је католички прелат, потоњи примас Маџарске и кардинал Антон Веранцијус,
кога Хрвати означују као Антун Вранчић. Ја не знам колико је то тачно (то његово
име, јер је писао латински) али његов речник носи (опет на латинском) овај назив:
"Речник пет најугледнијих европских језика: латинског, италијанског, немачког,
далматинског и маџарског". (Речник је изашао после његове смрти; он је био рођен
у Шибенику 1504, умро у Маџарској 1573). Свој језик назива далматинским!
Проф. Јиричек пише (127, ИВ, с. 61): "Још 1655 је Хрват Крижанић у Полиглоту
штампаном у Риму (128) у част Фердинанда ИИИ објавио у форми бугарштица три
песме, једну на црквенословенском, другу на хрватском (иллирице модерне) а
једну на српском језику (сарбски)."
То што Јиричек назива хрватски, сам Јурај Крижанић назва илирским, а српски
означи тачно.
Хрватски историчар Иван Кукуљевић је писао пре сто година (22):
"Петретић зове своје кајкавско, или како вели: загребачко наречје увјек словенским
језиком, знајући добро да права хрваштина стопрв (тек, прим. ЦМ) преко Саве, а
поглавито преко Купе почима."
Под Петретићем Кукуљевић несумњиво мисли на загребачког бискупа Петра, који
је живео од 1610 до 1667. Родом је био из Иванић града.
Са своје стране је Иван Кукуљевић-Сакцински, у једном говору одржаном у Сабору
краљевинах Далмације, Хрватске и Славоније, казао:
"Језик онај што га наш народ хрватски испод Окића, око Самобора, у Загорју и
Туровом пољу говори, није по законих језикословља чисти хрватски, премда се сад
тако зове... Та управо именом словенским називао га је сам наш народ још у XВИ и
XВИИ вијеку."
Хрватски литерарни историк Драгутин Прохаска писао је 1911 (35, с. 1):
"Између XВ и XИX века се писало за говорни језик у Хрватској "хрватски", у
Славонији "славонски", у Далмацији "далматински", у Босни и Херцеговини
"босански" итд. "А Дубровчани су по правилу свој језик звали 'језик словински'.
Мало подаље у тој истој књизи (с. 3) пише Прохаска:
"Католички босански писци називају скоро увек њихов језик 'босански'; 'хрватски'
називају сасвим ретко језик они који стоје на далматинском, дакле специјално
хрватском земљишту..."
Спомиње фратра Дивковића, који свој језик назива "босански", а писмо, ћирилицу,
српским. Затим писац наставља:
"Специјално српски зову се православни Босне: многобројни докази за то налазе се
у српско-православној књижевности".
У Сплиту је на самом почетку XВИИИ века, под утицајем хуманизма, основана
једна академија за неговање домаћег језика, заузимањем властелина сплитског д-ра
Петра Маркија. Академија се звала на латинском Академиа Илирика, на нашем
језику Академија Словинска. Њен претседник је превео једно француско дело под
насловом: Мисли карстјанске за сваки дан мисеца (штампано у Венецији 1704) за
које мисли каже да су "парви пут писане у францезки језик... а сада принешене и
изтумачене у Словински". У уводу он говори о корисности превођења добре стране
литературе на словински језик, јер се тиме добро служи језику словинском по
читавој Далмацији, за који каже да је у Далмацији општи "или како је обичајно
рећи матерњи". А онда, о самој Академији:
"На ту племениту сварху саставила се јест у овому нашему граду (тј. у Сплиту) у
којему најизварсније словинске бесиде изговарају се. Ацадемиа Иллyрица илити
вам Словинска, ова по начину млађахнога стабла, ако буде заливана с причињеним
знојем од људих учених и помњивих, подати ће на своје вриме мирисно и угодно
воће од крипости".
Академија је постојала до 1713. Никад се није чула ни објавила реч о хрватском
језику у њој.
1723 године је загребачки капуцинер П. Стефан држао предике у загребачком
кајкавском дијалекту и после отштампао да буду од користи малом народу, како
Јагић каже, "Хорвацкога, Словенскога и Далматинскога народа". Један Славонац из
села Лоње крај Саве писао је како је зват говорни језик у његовом крају. То је
отштампано у Кукуљевићевом "Аркиву" 1863 (17). Овде се преноси из књиге
Ђерићева (16), у којој, нажалост, није наведено време писања тог трактата од Б.
Модрушића. Ја мислим да је то било у првој половини XВИИИ века. Модрушић
каже:
"Упиташ ли пако којом приликом старо или младо, осим војаках, који су ето у
најновије доба по војнах заповиедих итд. од поглавара хрватскоме привикли, којим
језиком говори, одрећи ће ти: рацким или славонским. А покрстиш ли га сам оним,
надне те с истим и с истоименога му земљишта изсмјехавати и гласу на ругло
изметати".
Они су, дакле, свој језик називали српским (рацким) или славонским. Само су
ислужени војници казали кат-тад да говоре хрватски, јер су на војсци тако
инструирани. Ако би иначе неко други то казао, свет би га извргнуо руглу!
Неки Јосо Крмпотић, мислим Личанин, "припевао" је и у Бечу штампао
"храшћански" Песму Црногорцима и војводи Филипу Вукасовићу 1789 (129).
Славонац Матија Петар Катанчић, песник и археолог, католички свештеник,
професор Универзитета у Будиму, писао је пред сам крај XВИИИ века (18):
"Хрвати – ово причам по свом знању – нас Траце (Раце) и Илире, који се од њих у
дијалекту знатно разликујемо, зову све Власима". Дакле, славонски се знатно
разликује од хрватског дијалекта и ко је тај славонски, а то значи штокавски
дијалекат, говорио, звали су га Влахом па био православни или католик.
У истој књизи (будимско издање 1798) пише Катанчић да Црногорци, Србијаици,
Бошњаци и Срби у Угарској говоре истим језиком којим и Далматинци, а да се од
Хрвата разликују (стр. 108). На претходној страни каже: "Добро знамо да се и у
прошлости и данас Хрвати разликују од Далматинаца и домовином и начином
говора". Тамо изречно пише: Перфецто ет ходие Цроатос аб Далматис ет патриа ет
лоqуенди ратионе дистинцтос бене новимус.
Исти католички клирик и књижевник из Славоније Матија Катанчић (1750-1825)
написао је "први хрватски штампани пријевод Светог писма", како каже у
"Енциклопедији Југославије Иван Сламниг књижевник из Загреба. Али га
Катанчић није звао хрватским, већ каже да је то Свето писмо "у језик славно-
илирички изговора босанскога приношено". (Дело изашло у Будиму 1831, после
његове смрти).
В. Јагић у свом Архиву за словенску филологију (9, стр. 580), каже да се кајкавски
хрватски говор "у пређашним вековима заиста звао словенски, као што се и земља
звала Словенска краљевина (Регнум Сцлавониае)" и он нарочито наглашава да то
није био неки дијалекат, прелазни или мешани дијалекат, нити неки привесак
словенског језика, или чакавског или српско-хрватске штокавштине, већ прави
језик који је у литератури пуна четири столећа заузимао сасвим самостални
положај.
ИВ.
Загребачки бискуп Максимилијан Врховац је циркуларом од 26 јуна 1813 позивао
клир да прикупља "хрватске и славонске ријечи" (Шишић, 55, стр. 130). Католички
парох у Самарици код Бјеловара Јосип Ђуркевачки издао је 1826 књигу под
насловом "Језичница хрватско-славинска" (Шишић, 55, 131).
Није тврдио само Миклошић да су једини Хрвати чакавци, одн. да је само тај језик
њихов, већ и многи други писци, међу њима и хрватски. Тако нпр. Станко Враз (16,
стр. 157), који је писао 1843 године (20):
"По праву (језику) то дакле иде име једино Харвате чакавце тј. ону грану
јужнославенску, што треба у свом говору ча место шта или кај, а ти Хрвати станују
од старине у Приморју, по већој страни приморских вароших, Задарском окружју и
по отоцих приморских и далматинских".
Хрватски књижевник и загребачки каноник Адолфо Ткалчевић-Вебер, који је
живео од 1825 до 1889 писао је једном да "прави Хервати преко Купе станују" (23).
Неки од ових података су преузети од Ђерића, 16, стр. 157-8.
Хрватски филолог и вокабуларист Иван Броз писао је ово (60, стр. 164):
"Године 1857 написао је Ђуро Даничић, мимо Вука најбољи зналац језика
хрватскога, разправу, у којој је показао разлике између језика хрватскога и српског,
држећи нарјече чакавско за језик хрватски, а нарјече штокавско за језик српски, док
му је нарјече кајкавско било особито нарјече језика словенскога. Бавећи се
непрестанце око језика хрватскога, тај је велики учењак изучио све појаве језика
хрватскога и хисторију њихову, као нико прије њега..." (!!?)
Нашао сам негде да је у хрватском Гласоноши" од год. 1862, бр. 15 писац житија
бана Ивана Мажуранића казао: "...Они збороваху, да јесу и да остају Хрвати, али да
не признају никаквог илирског језика, паче да они тога ни не разумевају – тога
"влашког језика".
Грга Мартић, једна од најистакнутијих личности из редова босанских фрањеваца у
прошлом веку, песник, преводилац, летописац и политички радник, који се
четрдесетак година 19 века појавио у српској штампи, обратио се 1858 године
молбом Друштву српске словесности у Београду да му штампа рукопис речника
турскога језика. У архиву Српске академије наука налази се и данас та молба која
представља један од многих примера културне сарадње босанских фрањеваца са
Србијом у време кад су Босна и Херцеговина биле под турском влашћу.
"Имајући приготовљен један рјечник турскога језика нашим босанским илити
српским изговором по основима других рјечника истолмачен и за службу како
учевнијем тако и простом реду народа удешен, а оскудјевајући за издање
потребитим средствима", пише фра Грта Мартић у својој молби, "узимам чест с
пристојним почитањем вама високопочитана и благородна господо управитељи
славног Друштва србске словесности пријавити се и понудити речени рјечник на
расположење томе славноме Друштву..." итд.
Молба је упућена из фрањевачког манастира у Крешеву. Писана је ћирилицом и
Вуковим правописом.
Гајевац Фран Курелац (1811-1874), многострани лингвиста, био је, према Божи
Ковачевићу (32, стр. 96) "присталица тадашње филолошке школе која је под
српским језиком подразумевала штокавско наречје, под словеначким кајкавско, под
хрватским само чакавско..."
Проф. Јагић саопштава једно писмо које му је упутио 14 септембра 1876 проф.
Валтазар Богишић (62, стр. 356), у коме овај пише:
"Јер ко су прави Хрвати? Да ли кајкавци западне три жупаније, или су Хрвати само
чакавци далматинских отока као што је Даничић мислио, или су Хрвати оне
насеобине у Угарској (и у Бургенланду) којих је песме скупио Курелец...?"
Ван тих предела Богишић не може ни да замисли Хрвате, а ови га данас званично
прогласише Хрватом!
И велики далматински научник Натко Нодило је казао (21): "Срби зар штокавци, а
Хрвати чакавци".
Фрањо Фанцев, доцнији професор старије хрватске књижевности у Загребу, писао
је 1907 о кајкавском дијалекту Копривнице и околине (84), и ту је казао:
"Народ се зове хорват, харват, хрват и језик хорвацки, харвацки, хрвацки. Али
писани језик, штокавски, мора се разликовати од кајкавског. Ако се говори
штокавски, кажу да се говори госпоцки или влашки, а кајкавски, по просто,
простачки, богечки' ".
Други тада млади слависта Мате Тентор писао је, опет у Јагићевом "Архиву" (93),
описујући острво Крес:
"У Кресу нема ниједног обичног човека који уме писати хрватски, већ
кореспондирају талијански...
Језик се зове "ферваски", али име Хрват или бар Ферват није познато. То је савим
обрнуто од онога што је било на почетку нашег политичког живота: после
насељења ових предела прво је добивено политичко име Хрват и тада се назив
проширио на језик"... (Цитира Јагића (94)).
Познати хрватски шовен др. Иво Пилар писао је 1918 под псеудонимом фон
Сидланд (81, 318):
"Као и у свему другом, тако су Срби много јединственији од Хрвата и у језику. Они
имаду заправо само два говора, екавски и иекавски, а оба су штокавска, те се
међусобно разликују много мање него три хрватска нарјечја: кајкавско, чакавско и
штокавско...
Кајкавско нарјечје је неоспорно производ миешања етничке и језичне мјешавине
Хрвата и Словенаца, између којих уобће нема јасне етничке границе...
Кајкавштина је ограничена на банску Хрватску, и то на жупаније: загребачку,
вараждинску, модрушко-ријечку и бјеловарско-крижевачку, а обиљежено је
екавштином..."
(У Дубровнику је настао тзв. "макаронски језик", тј. миешани језик из "хрватског"
и талијанског језика).
В.
У многим крајевима данашњи Хрвати називали су свој језик само нашки, и то у
прошлом веку и почетком овог века. Ево неколико доказа:
Некадашњи руски конзул у Босни и историчар Александар Фјодоровић
Гиљфердинг писао је пре мало више од сто година, пошто је био пропутовао целу
Босну и Херцеговину, како се Срби православни осећају свуда једнако, знају шта
су и свој језик називају увек српски. Онда додаје за католике нашег језика, које он
конзенкветно назива Србима католичке вере, ово (124, с. 126):
"Србин католик одриче све српско, пошто је православно, и не зна за српску
отаџбину и српску прошлост. Код њега постоји само ужа провинцијална домовина;
он себе назива Босанцем, Херцеговцем, Далматинцем, Славонцем, према области
где се родио. Он свој језик не зове српским, него босанским, далматинским,
славонским итд. Ако он жели уопштити појам о том језику, назива га нашким
језиком. Он пита напр. странца: 'Умијете ли ви нашки'. Но који је то 'нашки језик'
он не уме да каже. Он зато не зна да тај језик назове својим правим именом, јер он
сам нема општу отаџбину, опште народно име. Ван своје уже области, у њега је
само једна отаџбина: Римокатоличка црква..."
Хрватски филолог Марсел Кушар, професор и директор далматинских гимназија,
писао је крајем прошлог века у репрезентативној едицији "Аустроугарска
монархија" (123), говорећи о далматинским наречјима:
"Словенски српско-хрватски дијалекат који влада у Далмацији зове су у устима
тамошњег народа хрвацки језик у целој северној и средњој Далмацији и на
острвима тог дела Далмације. У јужној Далмацији од Неретве па све до краја, као и
на острвима Корчули, Ластову, Мљету и мањим около Дубровника, католици
одговарају кад их неко пита како говоре само речју 'нашки'..." (док пра-вославни,
по самом Кушару, кажу увек да говоре "српски језик"...
Код старих Дубровчана, каже Кушар највише су означавали језик као "словински",
термин који се "у Далмацији први пут употребљава у једној латински састављеној
повељи краља "Петра Крешимира из године 1069".
Слично тврди за садашњи Дубровник (на почетку овог века) професор
Универзитета Матеја Крек, Словенац. Он пише у једној својој расправи (88, 236):
"Незаборавне ми осташе речи једног баркајола (возача чамца) у Дубровнику, кад
сам га питао да ми објасни шта значи та реч "нашки' (како он језик назива). Он ми у
пуном миру одговори: Господару, ми говоримо како нас је мати научила; да ли је
тај језик српски или хрватски, о томе нека се споре господа' ".
Још неколико гледишта из овог века, за време Прве Југославије и после ње.
Хрватски публициста и политичар Милан Банић писао је између два рата (38, стр.
148):
"...Не само да су Срби продрли у најзападније дијелове Хрватске, него је Српство
дало Хрватству нов прилив свјеже крви, унијело му је у менталитет дио своје
тврдоће и свог активизма, ослободило хрватску народну душу: наметнуло
хрватству свој говор, своју народну пјесму, добрим дијелом своје обичаје и
навике..."
У збирци "Лички Грудобран" (101), а у чланку уредника Божа Катилинића "Лика и
Личани'" стоји ово (с. 73):
"Срби у Лици говоре нарјечјем штокавским, говором ијекавским. Ја бројим Бриње
и Оточац такођер у Лику. У та се два котара говори углавном чакавски..."
Стр. 75: "Ликом у ужем смислу зовемо оне крајеве кроз које протиче ријека Лика и
њезине притоке, То је она права Лика. У ширем смислу бројимо и Крбаву у Лику, а
у најширем читаву бившу личко-крбавску жупанију. Босна и Далмација, па Уна
Капела и Велебит затварају готово одасвуд Лику".
У истој збирци у чланку Мила Старчевића "Екавица дра Анте Старчевића"
налазимо на ове податке (101, стр. 77):
"У Лици не говори нико екавски: Срби су ијекавци, а Хрвати већином икавци и
мање ијекавци..."
Старчевићева мајка је говорила ијекавски, како тврди писац, а сам Анте икавски,
али је писао екавски! Стр. 79: "Старчевић је прогласио екавицу хрватским
наречјем, хотећи у првом реду да за хрватство спаси кајкавце и оне екавце који су
по његовом мишљењу били најближи хрватству.
Претседник Хрватске сељачке странке и као неки вођа хрватског народа писао је
почетком 1961 (у муслиманском листу "Свијест" који излази у Енглеској, што
преноси канадски "Хрватски Глас" у броју од 13 фебруара) да му је мајка била
Славонка. Њен отац је био негде од Славонског Брода, а мајка из Винковаца.
"Обоје су се сматрали до смрти Славонцима", а баба Мачекова је "тврдила све до
своје смрти да она говори славонски, а хрватски да говоримо ми Загребчани"...
"Слично је било и са Далмацијом".
Влахо Раић, Хрватски емигрантски писац износи у једној својој књижици (43)
одјеке на његову ранију књигу (врло сумњивих квалитета) "Хрватска и Србија", па
на страни 44 наводи и ово:
"Др. Рудолф Баричевић, познати интелектуалац у хрватској емиграцији, написао је
за мадридску ревију 'Особа и дух' опсежан приказ о мојој књизи, у којем међу
осталим вели: ...У вријеме обнове хисторијских истраживања, кад хисторизам
почиње доминирати друштвеним знаностима, Хрвати заборављају и своје народно
име, а Сабор расправља да ли хрватски језик треба називати илирским,
словинским, славенским, нашим или југославенским. И није то било само
напуштање хрватске склоности према хисторизму, него и губитак хисторијског
памћења, без кога нема народне свијести..."
ВИ.
Досад смо наводили само словенске писце, претежно чак хрватске. Сад ћемо и неке
стране, мада смо њих исцрпно навели у књизи "Спорни предели Срба и Хрвата".
Само мало пабирака.
Немачки филолог (слависта) из прве половине прошлог века Ернст фон Еберг
(писао је само са иницијалима свога имена и мука је била пронаћи његово право
име), издао је још 1837 књигу о историском прегледу словенских језика и
књижевности (98).
Говорећи о српском језику на страни 81, Еберг пише:
"Српски језик говори готово пет милиона лица и он се простире, са малим
дијалектичким отступањима, преко турских и аустриских провинција Србије,
Босне, Херцеговине, Црне Горе и Далмације, Славоније и источног дела Хрватске.
То је, даље, идијом хиљада које су се, због турског притиска пселиле и населиле се
на југозападној обали Дунава од Земуна до Сент-Андреје код Будима. Један
дијалекат тога језика, који ипак показује знатна отступања, говоре Бугари..."
На стр. 100 каже да Славонци говоре скоро исти језик који и далматински Срби, а
на стр. 101 да Хрвати имају два језика: у Војној Хрватској говоре "далматинско-
српски дијалекат са незнатним отступањима, а у Провинциској Хрватској близак
Словенцима."
У некад водећем немачком часопису за иностранство стојало је у једном напису о
"јужнословенским Илирцима" (33) и ово:
"Српски, илирски, славонски и далматински језик, то је један исти језик... Народ
који хрватски језик говори припада ипак српском народном стаблу које броји више
од пет милиона душа..."
"Према томе, Јужни Словени које зову Илирцима нису Илирци, нити говоре
илирски језик... него српски језик, који у Славонији називају славонским, у
Далмацији такође далматинским језиком, а од кога је хрватски језик опет само
један дијалекат".
У једном информативном приказу словенских језика немачки филолог Рудолф Рост
писао је 1867 у часопису Глобус (7, стр. 82):
"...3) Српски језик. Предео овог језика простире се преко турских и аустриских
покрајина Србије, Босне, Херцеговине, Црне Горе и Далмације, преко Славоније и
источног дела Хрватске."
Затим говори са највећим похвалама о лепоти српског језика, што смо пренели у
једној другој књизи. Потом Рост класифицира:
"Српски језик се дели на три дијалекта:
а) Херцеговачки дијалекат, који говоре Срби настањени у Херцеговини, Босни,
Црној Годи, Далмацији и Хрватској, и још у Србији од Мачве до Ваљева и
Карановца (Краљева);
б) Ресавски дијалекат, који је својствен Србима у осталим деловима Србије,
нарочито у Браничеву, Ресави, Левчу, на Горњој Морави, у Параћинском крају и у
Црном Потоку до Неготина;
ц) Сремски дијалекат који је код куће у Срему и Славонији, у Бачкој, Банату и
Средњој Угарској, у Србији између Саве, Дунава и Мораве."
Затим писац описује:
"4) Хрватски језик. Овај влада у жупанијама загребачкој, крижевачкој и
вараждинској са околним пределима, и приближује се више словеначком него
српском..."
У Етнографији Европског истока, нарочито Балканског полуострва, од Дифенбаха
писало је 1880 (34, стр. 80):
"По језику и народности припадају српском племену Хрвати и Словенци, који су
одељени наречјем и политичком географијом."
Да је страна наука језик Далматинаца сматрала српским, поред многобројних
навода у књизи "Спорни предели Срба и Хрвата", ево још неких:
Велики немачки историк Јохан Кристјан фон Енгел (1770-1814), који је дао прву
солидну историју Срба и кога Јиречек сматра својим претходником, а такође и
историју Бугара и Хрвата, каже у том истом делу (95):
"Ако неки писци, као нпр. Златарић у предговору својих песама, Млеци 1597,
назива далматинско-илирски (српски) као 'харвацкиј језик', то није тачно говорио.
То се догодило само због политичке повезаности са Хрватском".
Ми смо то директно пренели од Енгела. Али неће бити на одмет указати да је то
исто запазио и нагласио католички каноник Дубровника дум Иван Стојановић. Он
каже:
"Познати повјесничар Енгел кори Златарића што језик Далмације зове хрватскијем,
те каже да је то посве криво, пошто је тај језик чисто српски, а да се име хрватско
спомиње само ради тога, што је Далмација била неко вријеме у политичкијем
свезама с Хрватском ради Угарске". (40, 206). '
И други велики немачки историк Лудвиг Албрехт Гебхарди (1735-1802), који је још
пре Енгела у својој Општој историји (96) дао доста места Србима, казао је и ово:
"Језик данашњих Морлака је више рашки него хрватски".
Никола Томазео, италијански велики писац (1802-1874), родом из Шибеника, који
је стално тврдио да се у Далмацији говори српски, каже у својој књизи
"Далматинско питање..." (36. 32):
"Далмација је боље сачувала сопствени језик него Хрватска сопствени устав.
Некакав устав бољи него што је хрватски, Далматинци, иако тако мали, могу да га
замисле. Хрвати, пак, не могу да створе од себе језик чишћи и јачи од онога који
Далматинци говоре и на коме народ пева".
На страни 48 каже да се у Далмацији, поред италијанског, говори и "словенски,
веома лепо на континенту, мање чисто од острвљана..." Сад хоће да имају и
"хрватски" начињен од "Хрватотвораца" (Цроатифицанти).
ВИИ.
Кад све ово прочитају, читаоци ће бити јамачно јако разочарани. Тада тек неће
ништа знати шта је то био и који је био хрватски језик до Препорода илирског. У
ствари, то је био наш циљ да ово покажемо и докажемо. Ни Хрвати нису били
начисто о томе, ни наука словенска ни страна. Свак се колебао, свак се
предомишљао, свак је нешто друго узимао као "хрватски језик". Ово је све требало
навести да би се разумело основна идеја и интенција лица која су прокламовала и
извела "Илирски Препород".
Мада се сви наведени писци не слажу у томе који језик треба сматрати хрватским,
они сви без изузетка, бар до "Илирског препорода" а и знатно потом, искључују
штокавштину од хрватског језика. Ниједном једином писцу од ранга (а ни ма ком
другом по нашем сазнању) није пало на памет да иједан део јужнословенских
штокаваца прогласи за Хрвате. Сви одреда их приписују Србима. Све до "Илирског
препорода", па и две-три деценије потом. Док тај "Препород" није почео да пушта
плодове!
Говорећи о Фридјунговој и Загребачкој парници хрватски писац "фон Сидланд"
кука (8, стр. 301):
"На страни Срба бејаше службена знаност, према којој су заправо Срби сви они
који говоре штокавски..."
Српски филолог, професор Београдског универзитета Др. Василије Ђерић, писао је
пред Први рат (16, с. 15):
"Откад има у чакаваца народних споменика, звали су они себе Хрватима, а свој
језик хрватским. А сви су штокавци од најстаријих времена до XВИ века звали себе
Србима и свој језик српским..." Тек у том и следећем веку неки књижевници
"употребљавају вештачка имена илирски, илирички, словински". Али јамачно само
католици (ЛМК).
ВИИИ.
Има писаца, чак веома угледних и стручних, који не признају (тј. нису признавали)
посебну екзистенцију хрватског језика ни до "Илирског Препорода". Једни од њих
су ћутке преко њега прелазили у навођењу свих словенских језика, други су
изречно тврдили да је то само дијалекат српског језика, трећи су чак јавно
износили
мишљење да је то искварени, дегенсрисани дијалекат српског језика. Итд.
Неколико примера ће то најбоље показати.
Али, пре него бисмо изнели нешто података које смо сами скупили (а те податке
смо ретко сакупљали), пренећемо шта о томе каже најомиљенији хрватски писац
др. Иво Пилар, у својој под псеудонимом Л. фон Сидланд објављеној на немачком
а и после хрватски преведеној књизи о јужнословенском питању (8, с. 192):
"Г. 1885 издао је Миклошић у Бечу свој "Скраћени риечник шест словенских
језика" (9). Хрвати се ту не спомињу. 1890 изда професор Ржига у Москви дјело
"Синтаксис славјанских јазиков". У тој књизи обрађују се ови језици:
старословенски, руски, пољски, лужичко-србски, чешки, словенски, србски и
бугарски. Хрватски се језик ту и опет не спомиње. А ја мислим да је тај настарији
славенски државотворни народ заиста заслужио да се бар спомене."
Сидланд са огорчењем пише даље (8, стр. 291):
"Год. 1914 објелоданио је славни славист у Хајделбергу А. Лескин "Граматику
србско-хрватског језика" (11) у којој се налази овај одломак: 'Разним политичким
промјенама изтиснута су племенска имена и надомјештена именом Срби, које је
сада скупно име за славенске становнике Црне Горе, Јужне Далмације,
Херцеговине, Босне, пријашњег турског Косовског вилајета... краљевине Србије,
Славоније, Сриема и Баната'".
Са своје стране узвикује "Сидланд":
"И тај славни научник не може се ослободити скрбничтва великосрбских мисли"!!!
Затим, опет са жалошћу тврди: "Наравски да у Француској и Енглеској није боље".
Мало пред тим каже: "Исто тако изгледа читава славистика која све до данас
почива на радовима Добровског, Шафарика и Миклошича."
Разуме се: сви су они под туторством Великосрба, малтене плаћени, ако не
признају хрватске мегаломанске тежње.
Нешто мало треба још рећи о тим писцима. Миклошич и Лескин су били највећи
слависте XИX века.
Франц Миклошич, рођен 1813 у данашњој Словенији, умро у Бечу 1891, где је био
први професор Славистике и ту дисциплину развио тако, да је Беч сматран као
један од главних центара Славистике у свету. Његове студије су и данас без
премца.
Аугуст Лескин, слависта, рођен у Килу 1840, умро у Лајпцигу 1916. Предавао је у
Гетигену, Јени, Хајделбергу, Лајпцигу. Сви су се немачки универзитети надмећали
да га добију у свој склоп. Нарочито су му незаменљива дела о старословенском
језику.
Иво Пилар, 1874-1933, живео је у Босни, у Тузли као адвокат. Познат као опасан
србождер. Сав се посветио пањкању Срба под видом науке.
Сад долази неколико података које смо сами сакупили. Прво од Фредерика Густава
Ајххофа, француског филолога и књижевника рођеног у Ле Авру 1799, где се
настанио био његов отац трговац из Хамбурга.
Тај Ајххоф, "библиотекар француске краљице", како се означио, издао је 1839 једну
Историју словенских језика и књижевности. (85). О хрватском језику се овако
изражава (стр. 72):
"Хрватски, кога неки пут сматрају као један засебан и различит језик, није у ствари
ништа друго него секундарни дијалекат, који говоре у словенским колонијама
разасутим на границама Аустрије и Турске, и које су све једнако лишене културе.
Он се с једне стране приближује српском језику, а с друге виндском, између којих
се налази подељен."
Стр. 215: "Хрвати, иако образују један различит народ који је уживао и ефемерну
владавину у борбама против царства грчког и германског, често су били дељени и
мешани са осталим словенским племенима, да не само што нису могли да
продуцирају народну литературу, већ је и сам језик њихов изгубио свој карактер и
асимилиран је, у оба његова дијалекта, с једне стране од српског а с друге стране од
крањског језика. Они су међутим мислили да морају преузети посебан начин
писања. Међу малим бројем писаца овога народа, мора се истаћи Бучић..."
(О српском језику и српској књижевности писац се изјашњава речима највише
похвале.)
Чувени немачки лингвиста Јохан Северин Фатер писао је 1847 (68, с. 211):
"Језик правих Хрвата или Хорвата у југозападној Хрватској, који се зову такође
Илирци, нагиње српском језику; становници Провинцијалне Хрватске, пак, у
околини Загреба, између Саве и Драве, говоре један дијалекат који припада
вендскоме (словеначком) народу."
Један немачки научник, Розен, писао је у угледној "Немачкој Ревији" за 1880 (99)
ово:
Стр. 80: "Српском народном и језичном кругу припадају Хрвати и Славонци, који
су се одвојили дијалектом и политичком географијом. ... Према Миклошичу језици
Хрвата и Словенаца, нарочито у градовима, под утицајем су српског језика (у ужем
смислу)."
Један од највећих светских лингвиста (индогерманиста), Фридрих Карл Брукман,
професор у Лајпцигу (1849-1919) писао је у једној од својих многобројних књига
упоредне науке о језику крајем прошлог века (15, стр. 19):
"Словенски језици растављају се на једну источно-јужну групу и једну западну
групу... Прва група се састоји из руско-бугарског и српско-словеначког (или
илирског)."
Стр. 20: "Српско - словеначка група обухвата прво српски у ужем смислу и
хрватски у другом и словеначки."
Проф. Виганд у Лајпцигу казао је у једном свом популарном универзитетском
предавању крајем прошлог века, говорећи о националним стремљењима
балканских народа (10, стр. 17):
"Такозвани хрватски (језик) није ништа друго него српски написан латинским
словима..."
У Великом универзалном лексикону XИX века Пјера Ларуса (12) налазе се ови
ставови под речју "српски" (док реч "хрватски" за ознаку језика у њему не постоји):
"Српски се говори у кнежевинама Србији и Црној Гори, у турским провинцијама
Босни и Херцеговини, у аустријским провинцијама Далмацији, Хрватској,
Славонији и Банату. Становници свих ових земаља, раздвојени каприсом судбине,
нису ништа друго него делови (фракције) једне исте народности и могу да се
обележе под општим именом Срба (ет поуваиент етре десигнес соус ле мом генерал
дес Сербес). Према томе се српски говори такође у делу Угарске и у половини
Искре, Шлајхер сматра хрватски и словеначки, поред српског, као субдивизије
фиктивног језика који назива илирски. У ствари, српски и словеначки су различити
језици. Што се хрватског језка тиче, то није него један искварени дијалекат
српскога (ун диалецте патоис сербе). Главни дијалекти српског језика јесу:
херцеговачки, рашки, сремски и хрватски."
Аустриски етнограф Фридрих С. Краус, рођен у Славонској Пожези, писао је
између осталога (117):
"(После битке на Косову пољу) Турци су Балкан само политички, а не социјално
освојили. Један знатан део Јужних Словена српског племена разбежао се у
Далмацију, у Приморје, у Хрватску и Истрију, и на далматинска острва. Тако је
постепено порастао један насип против романизирања Далмације и германизирања
Хрватске... С друге стране почео је хрватски дијалекат помало да се утапа у српски,
који је показивао већу животну снагу и пунији звук, да би коначно сасвим се скоро
у њ утопио. Кад се данас говори о хрватско-српском или српско-хрватском језику
или литератури, то треба под тим разумети славенски дијалекат српског племена и
књижевност састављену у том дијалекту."
И Валтазар Богишић је у једном писму писаном Ватрославу Јагићу, како овај
саопштава у својим Мемоарима (62, стр. 356) тврдио да су у Босни и околини
Хрвати примили од Срба језик и песме. Он дословно каже:
"Хрвати попримише малопомало српско нарјечје, па и пјесме, јер и у Босни и у
Дубровнику, гдје су старе пјесме живеле, сада нема него десетарац српски".
Ми смо у почетку овог излагања о игнорисању хрватског језика у словенској науци
(у Славистици) навели Франца Миклошича према Иву Пилару. Овај, опет, то
изводи из само једног дела проф. Миклошича.
И у другим својим делима је Миклошич потцењивао или чак игнорисао хрватски
језик, мада је стално тврдио да је то језик различит и одвојен од српског.
Тако је у својој студији о страним речима у словенским језицима објављеној 1862
(107) навео стотине примера из српског језика и само појединачне из хрватског, као
нпр. танеч, танец. Све речи које имају Срби он је означио као српске, без обзира
имају ли их и Хрвати, а само оне речи које Срби немају обележио је као хрватске.
Нпр. код речи витез стоји серб., код речи тудешки (тако у Дубровнику означују
немачки) стоји серб. Итд. Још више то важи за студију "Словенски елементи у
арбанашком" (113), изданој мало доцније. То је разумљиво, јер Хрвати нису имали
везе са Арбанасима. Но и у даљој расправи "Словенски елементи у маџарском" (91)
налази мноштво српских речи преузетих од Маџара (још више словеначких) а
веома мало хрватских иако су били толико векова заједно па имали чак и "угарско-
хрватске", пардон: "хрватско-угарске" краљеве.
Тако исто поступа Миклошич у расправи "Словенска имена места из апелатива"
(108). Тамо нпр. стоји:
"Венедиг се звала код Срба исто тако Бенетци... данас Млеци, код Словена
Бенетки".
Хрвате уопште не спомиње. Још више у Глосару студије О дијалектима и лутањима
европских Цигана (109). Све су то студије изашле у издањима бечке Академије
наука, и све сам пажљиво проучавао, али нажалост не могу тако опширно да своје
белешке преносим. Наведени примери довољно јасно показују какав је углед имао
"хрватски језик" код најутицајнијих стручњака Европе средином прошлог века,
неколико деценија иза "Илирског Препорода".
Завршићемо једном колико интересантном толико и пикантном изјавом Николе
Томазеа, кога Хрвати проглашују Хрватом.
Велики италијански писац Николо Томазео, родом из Шибеника, правио је многе
комплименте српском језику. Неке смо од њих навели у другој књизи (О српском
језику). Овде ћемо само пренети шта је рекао о хрватском језику том приликом и то
у његовом чувеном "Речнику италијанског језика". Чак и у најновијем издању тога
Речника из 1929 стоји ово (97):
"Српски језик... је један од четири идиома, не дијалекта, словенских народа...
Говори се у Босни и Херцеговини, Загорској Далмацији и у Србији. Хрватски
дијалекат, као и њихова раса, само су дегенерација." (Ил диалетто цроато, цоме ла
разза, е уна дегенеразионе).

ИИ. Разноврсна наречја и правописи

"хрватског" говора
Видели смо нико живи није могао са сигурношћу утврдити до пре сто година шта
је то хрватски језик. Најкомпетентнији стручњаци нису се у томе слагали, а ни
сами Хрвати нису о томе били начисто. Ако се један дијалекат сматрао хрватски,
тај хрватски карактер је оспораван другом, разноврсном дијалекту.
Но не само то: и у оквиру једног дијалекта било је тако различитих говора да се
људи нису међу собом разумевали. А "Илирски Препород" је све то прогласио као
непосредни хрватски језик!
Изнећемо о томе неколико података из самих хрватских извора; навешћемо Хрвате
како су се жалили о мноштву хрватских наречја. И то ћемо навести писце из три
века, почевши од седамнаестог.
На малом делу преостале Хрватске из друге половине XВИИ века, Павле
Витезовић налази мноштво дијалеката. Ево шта о томе пише његов биограф такође
хрватски мегаломан проф. Вјекослав Клаић (57, стр. 107):
"Кад он на територију тадањих остатака краљевине Хрватске и Славоније разликује
више нарјечја, као словенско или словинско, онда мајдачко, посавско, подравско,
приморско и крањско: сјећамо се да је пред њим већ г. 1662 Хабделић исто тако
познавао та нарјечја, те их називао: безјачко (око Вараждина), мајдачко (између
Саве и Купе око Јастребарскога), соларско (приморско) и тукавско (крањско)..."
Интересантно је да се ниједно од тих "наречја" (дијалеката) не зове хрватским.
Павле Ритер Витезовић наводи речи задарског каноника Занетића (јамачно
Занетти), али не стоји из које године, но свакако пре 1700 (57, стр. 144):
"Колико градова у овој крајини јест, могу рити да тулико врести језикова или
говорења јест, и сваки својим законом особито говори, тако да сви Хрвати јесмо, а
да један другому сваку бесиду не разумимо".
Три наведена писца су из три разна краја садашње Хрватске: Јурај Хабделић је из
Хрватског Загорја (рођен у Туропољу 1609, умро у Загребу 1678), био је језуит и
директор Језуитског колегија у Загребу. Павле Ритер, који је сам себе презвао
Витезовић (похрвативши своје немачко име) био је из Хрватског Приморја (рођен у
Сењу 1652, умро у Бечу 1713). Каноник Занетић је био Далматинац. У свим тим
пределима је владала разноврсност наречја да се на размаку од неколико десетина
колометара људи нису више разумевали мада "сви Хрвати јесу".
Тако је било и у другим пределима данашњег "хрватског језика". Ево неколико
даљих примера.
У својој студији "Из прошлости хрватског језика" написаној 1864, саопштава
Ватрослав Јагић (69, 52) да
"Добретић 1782 приповиједа" да смо сви "славнога или илиричког језика" али да је
ипак тешко свакоме угодити, јербо "шкољари на један начин говоре, на други
градови покрај мора, на други Далматинци који су далеко од мора, на други
Дубровчани..."
Нажалост немам података о самом Добретићу, али мора да је био приморац. Сад
један стари (недатиран) податак из Босне.
Хрватски литерарни историк Драгутин Прохаска пише 1911 (35, с. 2):
"Један босански францисканац из Велима (бискупија Скрадин) пише: "Драги
читаоче, имај обзира према мом језику, јер је тешко у нашем језику писати
латинским словима. Сем тога, наш језик се говори на више начина, у свакој држави
друкчије, тако да људи једва разумеју један другога. У Босни се говори на један
начин... Хрвати говоре на четврти начин, Дубровчани на пети, Далматинци
друкчије...'"
Ту Србе није споменуо. Пошто је овај цитат преведен са немачког (ретрадуциран),
не мора бити буквално истоветан са пишчевим говором, али је то по садржају.
Словенски филолог, похрваћен Чех Драгутин Прохаска пише у Јагићевом Зборнику
(70, с. 557), имајући у виду 18 век:
"Многи говоре о неком утјецају Дубровчана на Славонце, но исправније је остати
при чињеницама које нам потврђују само слабо додиривање. Не прелазе у
Славонију из Дубровника, ни из Далмације, смјерови књижевни, него само
поједина мјеста, цитати, реминисценције. Зашто је тако, то довољно разјашњује
велика разлика културна тамо и овамо. А дијели обје књижевности и разнолико
нарјечје. Особито далматинска чакавштина, натруњена талијанизмима, туђа је и
неразумљива славонској штокавштини нашараној турским, мађарским и њемачким
провинцијализмима. И политичко одијељење спријечавало је међусобни саобраћај.
У Славонији јак је нада све културни утјецај њемачки; пред њиме ишчезава сваки
други."
ИИ.
Није само говорни језик код Хрвата био скроз различит, већ им је неједнак и
различит био и правопис употребљаван од малобројних писмених лица (та
малобројност је била општа појава, једнака и код Срба).
Хрватски историчар књижевкости Антон Барац, за време последњег рата уредник
(усташке) Хрватске енциклопедије писао у Енциклопедији СХС (83) да су раније у
хрватским пределима "писци различитих крајева писали и различитим
правописима, па је сваки наш крај живео одвојеним животом, и културна настојања
у једном крају слабо су наилазила на одзив у другом."
Пре Илирског покрета код Хрвата који су се служили латиницом нису стварно
постојале неке посебне норме у погледу правописа. Писало се како је ко знао и
умео, са пуно неуједначености. Поједини гласови, специфични нашем језику,
обележавани су на неколико различитих начина. С се, например, могло да пише
истовремено као ц, з, цз, цс. Често је један исти писац у једном истом тексту
обележавао исти глас недоследно – различитим словима. За углед су служила у
првом реду два посебна типа латинице – венецијански и мађарски тип, али је било
и произвољног измишљања слова код појединаца.
Ипак су се углавном писци из Далмације и Приморја служили италијанским
правописом, они из уже Хрватске мађарским и немачким.
Јернеј Копитар је у већ цитираној својој студији (Поглед на словенске
књижевности..., 6) казао како је ранија "литература католичких Словено-Срба" "у
Дубровнику, у Далмацији, Босни и Славонији" која је била објављена "латинским
писменима" штампана "по разним теутонским комбинационим системима". Он ту
литературу није признавао за хрватску, али се ради о литератури коју данашњи
Хрвати ревиндицирају за себе и на коју тобоже надовезују своју садашњу.
ИИИ.
Да би се добио само један мали појам како је изгледао хрватски језик, нарочито
писани хрватски језик, пре прихватања српског језика, даћемо неколико примера,
по могућности из разних крајева, неке чак и у оригиналној ортографији, мада
немамо сва слова за адекватно репродуковање.
Прво један из Хрватског Приморја, из краја скоро чакавског. Писац је Сењанин,
већ малопре цитиран.
Почетком XВИИИ века (негде око 1702 године) жали се Павао Ритер Витезовић на
неједнакост и неуравнотеженост хрватске ортографије. Да се види како је он то
описао, изнећемо тај став одн. почетак његовог "Припоменка" дословно (из књиге
број 57, страна 171):

"Најдес, мој Ставцсе, в' ових маллих кнyисхицах и писмо и рицси никоје, над
кимицхес мислити, јесули право писане? јесули право Херватске? Стосе писма
достои; ненајдох јос ниеднога Писца ни Кнyисхника кои би с' маллоцхом Диацских
алити Латинских слов обилве Херватскога нассега језика добро или право писал..."
Ја бих то овако превео (не гарантујући пуну тачност): "Наћи ћеш, мој читаоче, у
овим малим књижицама неко писмено или неке речи о којима ћеш сумњати да ли
су правилно писани и да ли су чисто хрватски. Што се писања тиче, ја не нађох
ниједног писца ни књижевника који би са лакоћом ђачких или латинских слова
добро и правилно исписао обиље нашега хрватскога језика..."
Ово смо прво навели, јер у цитираном ставу Ритер-"Витезовић" говори баш о
мноштву дијалеката и разноликости писања у XВИИ и XВИИИ веку. Сад један
знатно старији став, али, нажалост, већ ортографски поправљан.
Изнећемо неколико ставова из прве половине XВИ века из "хрватске редакције"
Летописа попа Дукљанина од Марка Марулића и Дмина Попалића, и то после
амандирања од стране проф. Ферда Шишића, који је, сходно захтевима науке, још
текст штампао "данашњом ортографијом и интерпункцијом." Па ипак ћемо пренети
један део тог текста сасвим с краја, и то онај где описује како су Хрвати убили
свога краља Звонимира. Затим стоји (13,415):
"И невирни Хрвати вазеше злу мисал и неправден свит, и меју собом зло виће
учинише, и себи и остатку своме расап и вичње погргјење. И тако почеше упити
какомо Жидове вапише на Исукрста... И тако срамотни и невирни Хрвати почеше
говорити, вапијући како пси али вуци... И не инако, нере како пси на вуке лајући
када иду, тако они на доброга краља Звонимира, кому не даше ни проговорити,
нере з буком и оружјем почеше сићи њега и тило његово ранити и крв проливати
свога доброга краља и господина, који лежећи у крви израњен величину болизни,
прокле тадај невирне Хрвате и остатак њих богом и светими његовими, и собом, и
недостојном смртју његовом, и да би веће Хрвати нигдар не имали господина од
свога јазика, него вазда тују јазику подложни били..."
Пошто је ова рецензија настала у Далмацији, за коју сви слависте тврде да говори
српски, текст је несумњиво Србима разумљивији него претходни (то није текст
самог Дукљанина!!!). Садржина његова је веома интересантна, па је и то био разлог
да се овај текст пренесе. Оригиналан спис Марулића ми нисмо имали у рукама, већ
само овај правописно амандиран од проф. Шишића.
У Загребу су крајем XВИИИ века, за време Француске револуције, певане разне
"револуционарне песме" (а и друге, антиреволуционарне). У једној од тих
"револуционарних" налазе се ови стихови:
Закај ишли би Хорвати
Прот Французу вовејвати
Ки вас нигдар ни збантувал
Как вас всаки бу валувал.
Једном је Јаша Продановић, као професор Друге мушке гимназије у Београду,
донео на час философије у ВИИИ разреду једну тек објављену расправу доцента за
филозофију на Универзитету дра Драгише Ђурића, прочитао и казао да даје грош
свакоме ономе ко је разуме. Ја дајем долар сваком Србину ко ове стихове разуме! А
тобоже смо један језик!
Димитрије Руварац (31, 85) наводи и неколико ставова из писања Франа Коритића,
жупника (пароха) у Ивањској, али, нажалост, не наводи време кад је то писано.
Ипак ћемо их пренети, не само ради илустрације писања хрватског пре Илирског
препорода, него и ради садржаја ових ставова (из којих ће се видети да су се
Хрвати служили ћирилицом до доласка Језуита почетком XВИИ века):
"До впељанога в Хорватску земљу лето 1607 так названога товарушства језушевога
би могло рећи се да Хорватов велика стран или правеми словенскими словами, које
Русом и Србљем грчке цркве ву обичају, и које к грчкем вного сподобне су; или
пак да словами так названеми ћирулицами од св. Цирилуша, как поведа се,
измишленими, тер Далматинцем и Бошњаком католиком глаголитам наваднеми
книге негда своје и писма зписавали јесу; и да анда језуити, којем вшачко домовне
младости в навуках настављање и в држањих впитомљење било је зручено, први
почели су на место слов материнскому језику привлагодјених, странске латинске
поањвише впотребувати и починсји вјељивати с тога море бити зрока, да как
оваквен редов котригом било би обично, римокатолике од оне грчке цркве и ву том
одликује, тер и на тај начин би велику своју проти правоверју осведочити
горучност."
Ово је свакако писано после "Илирског препорода", јер писац употребљава
дијакритичке знаке усвојене од Гаја (према чешком правопису). Вероватно је то
било у другој половини XИX века.
Сад примере из кајкавског подручја, али преузете баш из Гајеве "Данице Хрватске,
Славонске и Далматинске", коју је почео да издаје јануара 1835. Примери су узети
из књиге проте Димитрија Руварца (31, с. 76).
У 1. броју " ДАНИЦЗЕ" на првом месту налазила се песма под насловом:
ДАНИЦЗА
"З Даницзум
Сзелан в землyу плуг забоде,
У разресе драцхне плоде;
Да сзе зтерни з нyе подигне,
Пуне лати к землyу пригну."
Ову је песму спевао Драгутин Раковец, кајкавац. У 7. бр. је спевао Људевит
Вукотиновић песму под насловом:
РАСТАНАК ОД ЛYУБЕ
Здраво ми озтала мила
Ке сзи небо ми одкрила.
Дусност пелyа ме з твог раја,
Сзамо кип ме твој зпрејава
Ву сзамоцху ладанyскy.
Сам Људевит Гај, који је после створио "хрватски" књижевни језик жали се у својој
тек покренутој "Даници хорватској, славонској и далматинској" како други народи
напредују јер у своме језику објављују научне, белетристичке и журналистичке
ствари, док код Хрвата то није случај. Да се види како је тада писао сам
"препородитељ" Гај ми ћемо пренети буквално његову изјаву из броја Данице од 20
листопада (октобра) 1834, а према Руварцу (31):
"Вси скоро Еуропеански народи ву знаностјах и навукех вре так далеко доспели су,
да се при њих материнскем језиком писане књиге и новине не само ву змножнех
дворех, него дапаче вре ву истех припостех кућах штеју и прештимавају. Ни ли
анда скрадње време, да и ми котерах славни пређи, какти целе Еуропе хранитељи и
чувари чез внога стољетја свеудиљ оборужани за всега чловечанства препород
хребрено скознували су..."
ИВ.
Гај је реформисао и уједиачио такође правопис хрватски, што му се такође мора
уписати у заслугу. Иначе, разуме се, не би дошло до јединственог хрватског језика.
Ту није преузео ништа српско, нити је Србе имитирао, јер су ови имали ћириловско
писмо. Али, с једне стране, Гај је покушавао да уведе и српску ћирилицу, а с друге
његова правописна реформа, нарочито прихватање дијакритичких знакова, преузео
је од Чеха и Пољака. Опет ништа хрватско. Па ни ту није уједначење спроведено до
краја као у српској ћирилици. Нешто мало "фактографије".
Гај је, као што смо видели, увео српски штокавски дијалекат као општи хрватски
књижевни језик, а имао је у плану да уз штокавски говор уведе и ћирилицу по
Вуковој реформи, али се томе успротивио један део његових најближих сарадника.
Кад је задржао латиницу (да ли вољно или невољно, не знамо), он ју је такође
"реформисао" и уједначио правопис по принципу да сваки глас треба да има само
једно слово, угледајући се на чешки правопис.
Узимајући за узор чешку и пољску латиницу Гај је увео у азбуку Хрвата слова: ћ, ч,
ш, ж и низ других, која су касније изашла из употребе.
Ова је реформа после преиначена у неколико предлозима Славонца Вјекослава
Бабукића (1812-1875). Он је био Гајев саветник и помагач у решавању језичких
проблема (године 1836 објављена је његова чувена "Основа словнице славјанске
наречја илирскога"). Као и Гај, и он се бавио питањем реформе латинице.
Одбацујући Гајев принцип да се сваки глас обележава једним словом, он је
предложио обележавање појединих гласова спојевима од два знака: – њ (= њ), 1ј (=
љ), дј (= ђ). Његов начин писања био је врло популаран код Хрвата јољ од почетка;
временом је он потпуно потиснуо Гајеву ортографију. И данас се јољ у латиници
пиљу у неким случајевима за један глас спојеви од два слова према Бабукићевој
реформи, иако је било покуљаја да се писање упрости у духу Гајевог правописа.

Ранији језик виших слојева Хрватске

И.
За последњих неколико векова пре "Илирског препорода" у свим пределима
данашње Хрватске био је страни а не хрватски, не уопште словенски званични
језик. Сви истакнути слојеви Хрватске, који су сачињавали народ у тадашњем
државно-правном смислу (у Посавској Хрватској то су били племићи и
свештеници), говорили су такође између себе и споразумевали се страним језиком.
Прецизне податке ћемо изнети мало за овим, пуштајући друге, углавном стране (не
српске) писце да се о томе изјасне.
И у првобитној Хрватској, средњевековној, није био хрватски званични језик, већ
латински. О томе пише највећи хрватски историк Фердо Шишић (13, стр. 133) да је
за разлику од Бугарске и Србије "где је увођењем у цркву словенског језика он
постао и остао стално јединим књижевним језиком у читавом народу", "у Хрватској
је словенски језик, поред доминантнога латинскога, само животарио, и не обзирући
се још напосе на љуту борбу Латина и њихових приврженика против његове
екзистенције. Ово доказује крупна чињеница што се досада из читава времена
хрватске народне династије од 900 до 1100, дакле за пуних двеста година није
нашао баш ниједан профани запис, па чак ниједан натпис уклесан у камен
словенским језиком, док их на латинском има сразмерно много."
Кад је престала хрватска државна самосталност, још мање се могло очекивати да ће
званичан језик бити домаћи, хрватски.
Нас, уосталом, далека прошлост овде и не интересује, већ она која је била од
утицаја на данашњост, нарочито на појаве које се имају у овом делу претрести.
Неколико језика долазе овде у питање, само не хрватски.
Хрвати стално трубе о њиховој хиљадугодишњој државности, чак непрекидној и
непрекиданој до 1918. А у тој њиховој држави, сваки језик је могао доћи до
изражаја сем хрватског.
Далмација није сачињавала саставни део Хрватске, то сви знамо. Она је неколико
векова била под Млецима. Да је званични језик био италијански, и то знамо. И то је
логично. Али да се сва друштвена елита католичка, сав горњи слој, сам служио
италијанским језиком (за разлику од православних, који су увек и свагда српски
говорили), то није сасвим логично ни само по себи разумљиво. Па ипак је тако
било.
Ево шта о томе други кажу, у првом реду Хрвати сами. Ми се нећемо држати
хронолошког реда писаца, већ ћемо пре свих других цитирати проф. Ферда
Шишића, најбољег хрватског историчара, јер се код њега налази и историјат целог
предмета.
ИИ.
После Пожунског сабора целокупне Угарске, који је одржан новембра 1805, и који
је први пут увео обавезан маџарски језик као званичан "унутар граница Угарске",
"састао се Хрватски сабор у Вараждину (28 нов.) а тај закључи на извјештај својих
пожунских посланика да у овим краљевинама (Д.Х.С.) и у њиховим јуридичким и
политичким пословима никад, ни у једно доба, нема бити мађарски језик
службеним, нити икоји други већ само латински, јер су на овом језику – који је
исто тако стародреван као и ово краљевство и њезин устав, написани сви закони и
записници, а кад би се укинуо, онда би пропала и култура и народ, који не би
коначно више разумјевао својих права и закона."
Ово је пренето према преводу и тексту проф. Шишића (55, стр. 94). Као што се
види, Маџари први пут у историји уводе свој националан језик као званични.
Хрвати га неће, и то им служи на част. Али они инзистирају на латинском језику,
који је стар као и сама "краљевина" и на коме су сви акти њени бележени. Ако би
се он укинуо, пропала би и хрватска култура и хрватски народ. Ево, на каквим је
темељима почивао тај народ! На латинском језику!!
Кад се крајем 1825 опет састао Сабор у Пожуну, пише Шишић (55, стр. 102):
"затраже Мађари да се мађарски језик уведе у све школе и уреде по свим земљама
круне Св. Стјепана, дакле и у Хрватској, и то овдје послије десет година. Но
Хрвати то одбију и одмах дометну да треба нагласити 'унутар граница Угарске', као
што је досада било, али на то скочи на њих читава Доња кућа тврдећи да су по
заједничким законима и привилегијама и Хрвати 'рођени Угри', дакле политички
Мађари, и тако су дужни учити 'народни језик'.
Иза тромјесечне дебате коначно ствар се сврши уз припомоћ Горње куће, чији
чланови највећим дијелом нису знали мађарски, па су Хрвати и опет спасли
латински језик као уредовни, али су зато на уста свог протонотара Јосипа
Кушевића... дне 28 фебруара 1826 признали да 'увиђају корист и потребу мађарског
језика, пак јер желе срећу и напредак својим потомцима, да ће све могуће учинити
да младеж хрватска научи мађарски'...
И одиста, кад се након распуста Пожунског сабора састао дне 10 септембра 1827
Хрватски у Загребу, буде на предлог посланика закључено да младеж има у свим
школама облигатно учити мађарски језик, јер да иначе не би могла наћи
намјештења у заједничким уредима..."
После су ове одлуке разрадиле "жупаније хрватске: загребачка, вараждинска и
крижевачка, које су тада сачињавале Краљевину Хрватску" (Друго је била
Славонија и Војна Крајина, ЛМК). Жупанија загребачка "створи 15 маја 1830 ове
закључке: 1) Ако који пучки учитељ знаде мађарски, нека одмах дјецу стане учити
мађарски читати, а послије нека се нико не пусти у учитељство који не би знао
једнако читати мађарски као и хрватски и латински. 2) У латинским школама
(гимназијама, ЛМК) треба да буде од првог разреда даље мађарски језик
облигатним... Нека уче сваки дан мађарски. 3) Нека се одсада не намјести ниједан
професор који не би знао бар толико мађарски да може школску младеж у томе
предмету поучавати..."
Вараждински сабор је 21 јула закључио:
"Будући да Хрвати истом жељом горе за мађарски језик да га науче као и Мађари,
нека Сабор хрватски узнастоји око тога... да се задовољи ова врућа жеља Хрвата..."
Жупанијске скупштине су бирале изасланике за Земаљски сабор, а овај за
заједнички сабор у Пожуну. Те исте године (1830) састао се Земаљски сабор у
Загребу који је донео закључак:
"Сталежи и редови увиђају потребу да се у овим краљевинама рашири мађарски
језик... Стога господи посланицима налажу, нека настоје око тога да се законом
уреди питање о учењу мађарског језика као облигатног предмета у овим
краљевинама". Но службени језик остаје и даље латински (Шишић, 55, 106). На
Пожунском сабору, септембра исте године, Мађари су опет покушали да тај језик
наметну Хрватима. Један посланик је довикнуо: "Хрватска је дио Угарске, па мора
да слуша своју матеру земљу".
Хрватски сабор даје делегатима на заједнички парламенат у Пожуну инструкцију
1832 године "да чувају право латинског језика и нека се не даду мучити увођењем
непозната језика..." (Шишић, 55, стр. 148).
И у Народној енциклопедији СХС даје проф. Шишић концизан преглед перипетија
око језика у Хрватској. Он тамо пише (73, суб воце Хрвати):
"Хрвати су и опет пошли Мађарима у сусрет кад су ови обновили у Пожунском
сабору (1825-1827) своје националне аспирације. Сада Хрвати уведоше, на жељу
Мађара, у своје школе мађарски језик као облигатан предмет, што је имало да буде
прва етапа у извршењу пожунског саборског закључка од 1830, којим је мађарски
језик у Угарској уведен као службени у све уреде и школе. Доскора су пошли
Хрвати још и корак даље, кад су жупаније загребачка, вараждинска и крижевачка
закључиле да Хрватски сабор има израдити да се на идућем државном сабору
прими закон, који ће Хрватима дати право, да науче мађарски језик као и Мађари.
Тако су Мађари постигли 1830 највећи свој успех: службена Хрватска била је на
путу да се изгуби у јединственој Мађарској".
Шишић даље пише (56, стр. 112) да
"хрватски језик није у службеним пословима право рећи ни код куће у Хрватској
прије 1848 ни постојао; у оно вријеме није требало знати друго него у првом реду
латински и маџарски језик, а онда још и њемачки..."
ИИИ.
Разуме се да су то често истицали и многи други хрватски писци, али би било
сувише опширно и не би се могла избећи понављања кад би се све то пренело. Зато
ћемо пренети сад само поједине ставове других писаца од ранга, које сматрамо
карактеристичним.
Већеслав Вилдер пише то скоро, у емиграцији (73, стр. 43):
"Иза оне капитулације која је 1790 утопила Хрватску у Угарску, долази даљње
наваљивање маџарског национализма, да најпре жупаније, те коначно Сабор у
Загребу створи 1830 закључак: 'Сталежи и редови увиђају потребу да се у
краљевинама (Далмацији, Хрватској и Славонији) рашири маџарски језик, јер желе
да се Хрватска и Славонија што чвршћом везом узмогну повезати са савезном
Краљевином Угарском..!"
Хрватски историк Рудолф Хорват, осврћући се на држање хрватских "нунција"
(изасланика) на Пожунском сабору, каже (58, стр. 35):
"Жалибоже, није тада у хрватскога племства било толико разбора, да се од Мађара
науче љубити своју народност. Мјесто да се хрватски нунцији загрију за хрватски
језик, стоје пред Мађарима празних руку и посве немоћни, јер сматрају својом
задаћом да бране право мртвога латинскога језика..."
У својим Мемоарима (62, ИИ, 138) пише Ватрослав Јагић:
"Врло је занимљиво било слушати Ожеговића (баруна Метела) кад нам је причао о
борби са Маџарима у Пожуну, кад је као репрезентант Хрватског сабора против
покушаја маџаризације бранио – латински језик! То је било дакако пре 1848 године,
док су хрватски феудалци, из противштине против илиризма и 'илирског' језика
(штокавштине)) волели латинштину".
Рекапитулативно каже Јагић у својој Историји језика (76, стр. 121):
"Језик латински, који је по осталој западној Европи средњег виека господовао у
цркви а поњешто и у држави, поста овдје ради неприродног савеза средственом
међусобном поразумљења, језиком друштвеним, испод којега је народни хрватски
чамио као сужањ у тамници".
Историк хрватски Иван Кукуљевић објашњава ову појаву и сматра да је условљена
била вођством католичке јерархије (77).
За разлику од "сљедбеника Источне вјере" "сљедбеници Запада, са свима
бискупима и поповством, подаше се краљевима мађарским, које подупираше папа.
А на пола талијанско грађанство неких приморских градова иђаше слиепо за
господством млетачким".
Хрватски историк и политичар Иван Кукуљевић-Сакцински казао је у свом говору
одржаном 28 августа 1884 у Хрватском сабору, говорећи о "својој младости":
"У оно доба кад је Хрватска сном мртвијем спавала, када је сва њена интелигенција
искључиво латински говорила, када се у женским друштвима чула само немачка
ријеч, када је наша аристократија, највише племство слало своје синове у
Маџарску, као у Меку и Медину, да се научи маџарском језику... Срби су то били
који су ме научили да љубим свој народ и сродна словенска племена, да штујем и
цијеним словенску идеју... Овим Србима нећу никад заборавити да су ме они
подучили шта је родољубље, како се српски народ борио кроз три стотине године и
својом храброшћу ослободио од Турака..." (Преузето из Милосављевића, 37, стр.
22, а овај из "Дубровника" број 8, 1937).
То стање избегавања хрватског имена и хрватског језика, које је било такорећи
опште у то доба у Хрватској опевано је и у једној песми, католичког свештеника
Павла Штоса. (Несумњиво хрватско име!). Ја сам респективне стихове његове
песме читао прво код Хермана Вендела на немачком, а после нашао, нешто мање,
код Шишића (55, 109). По њему песма "Кип домовине", спевана на почетку 1831
приказује "мајку домовину" Хрватску као у црно одевену жену од свих остављену,
док је некад била "урешена круном и бисером", и та Хрватска тобоже говори:
Народ се други себи радује
А з меном синко мој се срамује,
Вре и свој језик забит Хорвати хоте,
тер други народ постати!
По Венделу (72) следећа два стиха изричу да многи презиру своју народност, да од
срама поцрвене кад их странац Хрватима назива.
Иван Деркос је међу првима пледирао за један домаћи народни језик, и то 1832.
Али је он свој пледоаје морао да напише на латинском језику да би га писмени
Хрвати разумели. Та књига има веома дугачак наслов; у Литератури ће бити само
почетак наведен (59). Он је био под утицајем Јана Колара, и ту доказује "да Хрвати
имају наравно и историјско право на чување и узгајање материнскога језика свога"
(58, стр. 43). Хрвати и ту морају да установе неко "право", нарочито "хисторијско"
па да уопште узму ствар у претрес. Није џабе говорио пок. Адам Прибићевић да
нема народа на свету који више говори о својим правима и "правицама" него
Хрвати. Деркос каже да остали словенски народи: Чеси, Пољаци, Руси и Срби раде
на унапређењу своје народности, кроз језик и иначе, и додаје (58, локо цитато):
"Само ова три краљевства (Хрватска, Славонија и Далмација) разорују успомену
свога постанка из тога гнијезда. Да се то поправи, треба унапређивати хрватску
књижевност. У то име Деркос предлаже, нека се сва хрватска нарјечја сложе у један
језик, који не би био пучки, него виши, књижевни". Пучки, значи народни,
Народни језик Хрвати неће. То ће после олакшати да приме туђ, српски језик.
Досад је говорено само о стању у Хрватској и Славонији, а слично је било и у
Далмацији. Пре него пређемо на Далмацију изнећемо, као рекапитулативно,
објашњење Милана Марјановића за обе територије.
Хрватски публициста Милан Марјановић пише у књизи "Савремена Хрватска" (64,
стр. 251) мало пред Први светски рат:
"...јер је читава хрватска интелигенција скоро у целом XИX веку вишејезична: у
северним крајевима једнако говори и осећа немачки и хрватски, а у јужним
хрватски и талијански. Она се чак мора учити народном језику и привикавати се на
дух народног језика...

Овај културни интернационализам, а којипут и козмополитизам према томе је

старог датума; он је у јачој мери почео да се јавља пре четири века, у времену када
је додир са јачом талијанском културом приморску интелигенцију навео да приме
латиницу а да напусте старо народно писмо, па да и они учествују у културном
раду западних народа оног времена..."
ИВ.
"Народни Препород" у Далмацији мало је био закаснио према "Илирском
препороду" у Хрватској. Он се јавља у другој половини XИX века, управо после
год. 1860.
Али има нешто заједничко и тамо и овамо: као и у Хрватској, и у Далмацији морају
"препородитељи" да на страном језику врше хрватску пропаганду и уверавају
сународнике да су и они и ови Хрвати. У Далмацији то није вршено ни латински ни
немачки, него италијански. Тако је 1860 почела у Задру да излази "Ла воће
далматика", лист у коме су сарађивали др. Коста Војновић, др. Клаић и др. Он је
био кратког века (41, стр. 46). Тада су народњаци основали свој орган на
италијанском језику 'Ил Национале', чији је уредник био Натко Нодило..." Од тога
"Национала" настао је после "Народни Лист", чији је први уредник био познати
занискач Срба дон Михо Павлиновић. Али дуго година једва је међу писменим
католичким Словенима Далмације било икога ко је знао да чита нешто штампано
на нашем језику (док су Срби Далмације много деценија пред тим издавали своје
публикације на српском, тако "Српско-Далматински Алманах", "Српско-
Далматински Магацин" итд. Код њих се није јављала сумња у свој језик и своје
писмо).
У Хрватској је било исто тако ако не и горе. Видели смо случај Ивана Деркоса; из
цитирања страних писаца видеће се још еклатантнији примери. Овде ћемо
завршити опет са једним наводом из књиге хрватског публицисте Милана
Марјановића издате 1911 (64): На страни 124 исте књиге стоји:
"Значајно је да су народни елементи морали да талијанским језиком не само бране
од противника своје стајалиште, него талијанским језиком пропагирају код
неутралних елемената народну идеју. Тако је Гај морао да отпочне свој рад на
кајкавском дијалекту, а Драшковић да немачком брошуром позове 'хрватске кћери'
да одбаце немштину и приону уз народну реч."
В.
Ове околности нису могле, разуме се, да остану без коментара и страних писаца.
Има их сијасет, од којих смо ми у своје време само неке позабележили. Прво руске
а онда остале.
Чувени руски слависте и историчари књижевности Пипин и Спасевич (један Рус,
други Пољак), писаху (52, стр. 259):
"Као и у Угарској, и овде (у Хрватској) беше латински језик цркве, владе,
књижевности и просвете. Истински дијалекат (кајкавштина) јавља се први пут у
књижевности у 16 веку кад је Реформација била продрла до Хрвата и Словенаца."
Руски писац Андреја Сиротинин писао је у једној изразито прохрватској књизи (53,
с. 419) мало пред Први светски рат:
"Нема у Европи народа демократскијег од Срба... Код Хрвата, напротив, маса
народа је била застрта широким слојем аристократије, која се до последњег
времена сасвим туђила од простог народа. А како би га могла разумети и волети
кад многи од њих нису знали ни пет речи хрватски..."
Стр. 420: "Кад је један од првих препородитеља гроф Јанко Драшковић издао своју
прву политичку брошуру на хрватском, да би је учинио разумним читаоцима он је
тексту приложио латинско-немачки речник. Младићи су излазили из латинске
школе са презиром према свом рођеном, како су говорили, варварском језику".
Словак, јурист и теолог, Чапловић, који је неколико година у почетку прошлог века
провео у Пакрацу, пише за Славонију (71, Н, 300):
"Пословни језик је латински. На маџарска писма угарских жупанија одговара се
латински" (мада мало ко од функционера не зна маџарски).
Маџарски статистичар Швартнер писао је крајем 18. века (67, 1/1, с. 124):
"Једну посебну језичну методу је употребљавао надбискуп гроф Гавриел Патачић,
1745 у Калочи. Патачић сам Хрват али угарски архиепископ и патриота, хтео је да
у својој резиденцији поврати живот и власт маџарском језику који је венуо. Он је
забранио употребу словенског дијалекта и одредио је казну од 12 форинти или 12
штапа за сваки прекршај те наредбе; ова кура се показала као успешна."
Немачки публициста Вендел пише (72, 212):
"Још 1843 је Вировитичка жупанија замолила Краља да се вечно одржи латински
као дипломатски језик славонских жупанија. Још 1845 се Хрватски сабор опет
једном заузео за одржање латинског званичног језика а тек је у октобарском
заседању 1847 донео значајан закључак, али на латинском да се лингуа цроатицо-
славоница лингуа натионалис хорум регнорум начини и да се као наставни језик
уведе у све школе."
Италијански писац, али рођени Далматинац, Никола Томазео, пише 1861:
"...Факат је да сами Хрвати, нарочито у стварима цивилним и у науци, знађаху до
јуче боље латински него словенски..." (Дело под 36, стр. 34).
Енглески научник Џон Паџет описује у свом Путу из Пеште на Ријеку (18) Загреб
из прве половине прошлог века и каже међу осталим:
"Наишли смо на неколико добрих дућана које нарочито држе Раци (Срби) и
Јевреји, који спадају међу најбогатије становнике и готово целу трговину држе у
својим рукама..."
"Једна књижара у коју уђосмо била је прилично велика и показивала је жив промет.
Она је садржавала готово сва класична немачка дела или у немачком преводу.
...Једна преграда садржавала је све маџарске књиге, између њих и дела грофа
Сечењи. Књига на хрватском језику било је три или четири; до пре неколико
година тај је језик био сасвим незапажен..."
Савремени немачки публициста Гилберт ин дер Маур, који се сав био посветио
истраживању новије културне историје Југословена, писао је мало пред Други
светски рат (65, ИИ, 21):
"Упркос припајања Западу чињеница је да Хрвати нису према Србима показали
неку предност (да их нису пребацили) у књижевном и народнокултурном пољу.
Пре Обрадовића није било српског књижевног језика, али хрватски и словеначки
беху само дијалекти, а не књижевни језици, што је тек постало стварност средином
XИX века, дакле 50 година после Обрадовића. Ова заосталост у развоју хрватског
дијалекта у језик сасвим је разумљива. Српска раја није преузела језик
османлиских господара. Друкчије је било у хрватским и словеначким пределима.
Ту је 'образовани' говорио, немачки, латински, чак и маџарски. За народ и за
народни језик није се нимало старао горњи слој ограничен на страно дворско
племство. Резултат је био: Народу се може помоћи само преко припадника самог
народа."
ВИ.
Дуго је требало, чак и после "Илирског препорода" да се то духовно и национално
устројство код Хрвата измени. Опет два-три доказа од њих самих.
Имбро Ткалац у својим "Успоменама из младости у Хрватској" (74, стр. 190),
описује стање Загребачке касине у половини прошлог века, па између осталога
вели:
"У касину је било поред њемачких само мађарских новина... "Народне новине"
начелно су презирали. Говорило се код њих хрватски и латински, па сам једаред
чуо, како се главари странке горко туже на изумирање свога "језика отаца" (лингуа
патриа). Брецнуо сам се, јер ми се та тужба чинила чудном и примјетим, да се сада
у друштву и каванама говори хрватски више него икад прије. Стари господин,
виећник банског стола, поучио ме, да је он говорио о – латинском језику. Морао
сам се веома силити, да не праснем у смијех, јер тај Хрват, који је говорио
латински, никако није био Римљанин, а ни Цезар, ни Цицерон не би га признали за
свога земљака. Као сав старији нараштај говораше он латински граматички много
правилније него хрватски, јер је латински морао учити у школама, јер је био и
службени језик, а хрватски није се учило ни у једној школи, већ је само био језик
разговора у приватном животу".
Херман Вендел саопштава (72, стр. 347):
"Словенац Тртина, који је педесетих година (прошлог века) био наставник на
Вараждинској гимназији, још увек је могао да чује старије свештенике, професоре
и адвокате како се међу собом латински забављају, чак је и код жена наилазио на
познавање Цицероновог језика, а често је слушао и исповест да је немачки нобел, а
словенски за прост свет."
Јагић пише Прерадовићу 27/6 1869 (75, 622):
"Бисте ли вјеровали да Вам кажем да се већ на згр. гимназији младежи у школи
говори овако: Учите њемачки, јер без њемачкога језика немате приступа у ниједну
поштену кућу. И збиља наша се младеж тога савјета више држи него кад јој тко
други говори: љубите хрв. језик, немојте се стидити свога..."
У "Споменима мојега живота" Ватрослава Јагића читао сам да је његова будућа
жена, као вереница, морала да му пише немачки јер хрватски писати није умела! А
била је тобоже Хрватица!
У водећем немачком часопису прошлог века "Иностранство" описао је под
иницијалима један сарадник Путовање по европском Истоку (125), и ту каже како у
Београду није кнез Александар Карађорђевић хтео да иједну реч немачку прозбори,
док "већина Загребчана говори немачки боље од Бечлија, али су сад постали
славомани" (1845 г.).
Хрватски историк Тадија Смичиклас (похрваћени Србин из Жумберка) пише у
историји "Матице Хрватске" (14) какве је тешкоће имао Антун Мажуранић у
почетку своје публицистичке делатности. Смичиклас пише (с. 290):
"Старац би Антун проплакао кад је о том стајао приповједати. Саставити један број
политичких новина, то је била велика мука. Њима је тешко о политичким стварима
другачије разговарати него њемачки; мањкали су им хрватски изрази за
најобичније политичке појмове. Младим људима помаже збачени с професуре
Људевит Јелачић, који их упућује како ће учинити извадке из знамените у оно доба
Аугсбургер Алгемајне Цајтунг".
Антун Мажуранић је писао 1852:
"Ни најученији наши људи нису могли складно и углађено ни десет риечи
проговорити нашим језиком..." Мислио је на новоусвојен "хрватски" језик (14, с.
191).
Антун Мажуранић је писао 1852 (14, с. 291):
"Још прије неколико година скоро нити ко није знао за старију дубровачку
литаратуру, и тко је што и знао, немогаше је разумети...
Већина учених Хрвата није ни знала да су Хрвати, а и они који су се држали за
Хрвате, нису хотјели Хрвата из другог краја признати за Хрвата..."
"Загреб је говорио немачки до краја Првог светског рата, јер зашто би иначе
Народно Вијеће лепило 1918 по Загребу наредбе Говори хрватски'" (39).

Б) ПРИСВАЈАЊЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

ИЛИ ТЗВ. "ИЛИРСКИ ПРЕПОРОД"
Стање како је напред описано није могло да вечно остане: морало се нешто
предузети да Хрвати дођу до свога јединственог језика. Радило се у првом реду о
писаном језику; говорни би му имао да следује.
Пошто ниједан од њихових хрватских дијалеката није имао ни традицију нити је
био изграђен, а још мање чувен по свету, то су тадашњи активни хрватски
националисти дошли на дијаболичну идеју: да српски језик узму као свој. Њиме су
тада говорили многи католици, али ниједан свесан Хрват. Говорили су католици
Славоније, Босне, Херцеговине и малог дела Далмације.
Тај покрет упућен проглашењу заједничког језика који је испочекта зват илирским
а који је био везан и за буђење националне свести која је била потпуно зачмала (ако
ју је уопште и било) назван је Илирски Препород. Вође су му били углавном
странци; главни актер, Лудвиг ("Људевит") Гај био је Немац рођен у Хрватској са
матерњим језиком немачким (тек му се отац доселио у Хрватску).
Ми смо накупили толико података о "Илирском препороду" и мишљења других
лица о њему, да би било сувишно да ма шта своје још додајемо. Пренећемо та туђа
мишљења, из којих ће читаоци ипак добити јасну слику целе појаве и њеног
значаја. Разуме се да ће приказивање бити мало разбивеније него кад бисмо га сами
систематски обрадили, али ће се зато добити на непристрасности. Нико неће моћи
да каже да је то пристран и "шовинистички" приказ једног "хрватождера".
Цитираћемо и хрватске, и српске, и стране писце. Највише саме Хрвате, који су о
томе много писали. Због мноштва ових података поделићемо их у групе према
народности писаца.

ИВ. Хрватски писци о разлозима и последицама

Илирског Препорода
Сам творац "хрватског" књижевног језика Људевит Гај писао је 1846 (47):
"...Та нпр. сав свиет зна и признаје да смо ми књижевност илирску подигли; ну
нама још из далека није на ум пало икада тврдити да то није српски већ илирски
језик; паче се поносимо и хвалимо Богу великому што ми Хрвати с браћом
Србљима сада један књижевни језик имамо..."
Гај је 1852 у полемици са Антом Старчевићем, написао (49) да је Павле Витезовић-
Ритер у 8 књига описао велику српску историју (Сербиа илустрата) у којима је
"признао величанство народа сербскога, тако гледе његове народне важности, као
што и језика. Камо среће да је он, који се у своје доба за народни језик борио, на
мјесто што је херватски провинцијализам са сербским мјешао и тако непрактично
на необориве запрјеке нагазивао, – камо среће да је он онда, као што смо ми сада у
новија времена, најглавније гране језик, који се у изобиљу изреках и у својој
чистоти најбоље сачувао, у својој цјелости пригрлио и у херватску књижевност
увео, ми би се заиста са свиме на другом степену народног напредка данас
налазили".
Он замера, дакле, Ритеру што он није тада, сто година раније, узео српски језик за
књижевни рад.
У истом чланку, мало пред тим Гај каже:
"Како да се препиремо што је код Србаљах народно, што ли није; код Србаљах, у
којих је од олтара до чобана ништа бити не може што не би народно било; код
Србаљах, од којих ми језик у својој мудрости и у свом богатству, и обичаје у својој
изврсности и чистоћи учити морамо ако хоћемо да илирски живот обновимо..."

ИИИ.
Сад ћемо изнети неколико сачуваних мисли савременика Гајевих, понекад и
његових сарадника, било да потичу директно од њих или их је забележио и објавио
неко други, било да су из тога или доцнијег доба али увек с обзиром на то доба.
Иван Деркос је на латинском језику 1832 мотивисао намере за реформом правописа
и језика, па је између осталога рекао
"да ће Хрвати с таким језиком себи привући Србе, и то не само оне у Угарској
(Војводини), него и оне онкрај Саве (у Србији), јер њихов језик неће се разликовати
од овога скупнога језика трију краљевинах (тј. Хрватске, Славоније и Далмације)".
(Шишић, 55, стр. 147).
У једној својој другој расправи (86) пише Фердо Шишић поново о овоме,
називајући Деркоса главним сарадником Гајевим. Тамо изречно стоји:
"У овај пресудни час појавио се код хрватског народа осећај народне свести. Тај
преокрет настао је код оних хрватских младића који су, боравећи на наукама изван
домовине, видели одушевљење и просвету других народа, а нарочито Чеха и
Мађара. На челу тога покрета били су Људовит Гај и Иван Деркос, а придружио им
се и ватрени гроф Јанко Драшковић.
Видећи слабо интересовање хрватског племства за народни језик, Иван Деркос
издаде у мају 1832 књижицу (Гениус патриае), којом покуша да пробуди у Хрвата
љубав и интерес за хрватску домовину, предлажући, да се сва поднаречја у
Хрватској, Славонији и Далмацији сложе у један језик, не народни него књижевни,
којим би се писала знаност и певале песме".
Деркос је изреком истицао да ће Хрвати тим језиком себи приближити Србе…
Овај Деркосов књижевни програм допунио је гроф Јанко Драшковић још крајем
исте године (1832) политичким програмом хрватског народа, кад је у Карловцу
издао први хрватски штокавским дијалектом написани политички спис
'Дисертацију'. Гроф Драшковић је тражио да се у 'Велику Илирију' уједини
Хрватска, Славонија, Далмација, Војна Крајина, варош Ријека и западна Босна, а
онда да им се 'краљевом милошћу' још придруже словеначки крајеви Крањске,
Штајерске, Корушке и Приморја. У тој јединственој државној организацији треба
да буде службени језик 'илирски' (тј. штокавски дијалекат), а врховну власт треба
да врши у краљево име бан, чије се подручје има да обнови како је некад било."
Деркос је умро млад (1834, а рођен 1808), па се зато о њему мало шта после
саопштава.
Анте Кузманић, хрв. књижевник је писао Гају 1841:
"Него радите да изађе код вас штогод лаганији језик, јер више путах деси се да је
верло тешко разумити..." (25).
Хрватски "повјесничар" и теолог Шиме Љубић писао је половином прошлог века
(45):
"Данашњи Хрвати, којих нема много, на Гајев позив одлучно одступише од свога
(језика) помиешаног пориекла... те су озбиљно пропримили такозване србске
начине и облике језичне... до циела у учењу и у јавном животу".
У Мемоарима Ватрослава Јагића (62, И, 62) овај саопштава једно писмо које му је
упутио Мушкатовић 13 фебруара 1864, у коме овај пише:
"...јер наши људи, који данас владају, боје се злу нашему од Србаљах, и мисле, ако
знаност и логика захтиевају да узмемо правопис који је у Србаљах, да ће тим
српство обхрвати хрватство."
Јагић пише доцније у Архиву (79) при приказу једне књиге (Шурминовог
Хрватског препорода), како су провинциски Хрвати учинили ретку жртву у
словенском свету:
"они су се одрекли локалног дијалекта кога су литерарно неговали већ два века у
корист већине која их је окруживала..." "Као надокнаду за то, они су накнадно
добили, пошто су се околности рашчистиле, натраг њихово живо етничко име
уместо мртвог, са само једном малом изменом у форми: мађаризирана ознака
Хорват, хорватски замењена је са домаћом Хрват, хрватски."
Далматинац Владислав Вежић, који је највећи део живота провео у Хрватској
(живео од 1825 до 1894) и био Илирац, писао је 1885 године (24):
"Хрвати, како рекох, уведоше и сами језик штокавски, акопрем их је то стало и
стоји неизмјерног труда, јер им је од свагдањега домаћега говора дости далеко."
29 нов. 1885 године је Игњат Вебер-Ткалчевић казао на скупштини "Матице
Хрватске" како неки хрватски писци све то више приањају уз начин писања "који
се обично зове српски", а то је штокавштина, и да он тај исти језик назива и
хрватским само зато, што њиме данас говоре и неки Хрвати" (46).
Милан Галовић пише крајем прошлог века (63):
"Гај је од Хрвата створио нов народ, он га је освиестио, дао му књижевни језик и
правопис, утро му пут својим модерним стечевинама".

ИВ.
Сад ћемо навести још један број хрватских писаца из новијег доба, из чијих исказа
ће се такође видети и историјат и важност Илирског препорода, непосредно и
позитивно за Хрвате, посредно и негативно за Србе.
Хрватски публициста Милан Марјановић је писао пред Први светски рат (64, стр.
267):
"Гајеви Илири примили су штокавско наречје и трудили су се да га науче уколико
га нису знали. (Они су прихватили за основ Вуков рад и народну поезију...)".
За Илирско доба (1835-1860) каже Милан Марјановић (64, стр. 267):
"У цело прво доба прима се и ствара правопис, језик и културно-национална свест.
То је доба вежбања и буђења."
Стр. 87 ид.:
"Гај је морао да веома опрезио и компромисно поступа, да не изгуби уопште
могућност сваког рада. Он је најпре завео јединствен фонетски правопис за
латиницу. Прве године је писао тим правописом али кајкавским наречјем, јер је
знао да му треба у првом реду придобити Хрвате из старога хрватскога
Провинцијала. Већ друге године заводи Гај у новине и литературу штокавштину.
Кроз две године хтео је да отпочне са штампањем новина латиницом и ћирилицом,
па да онда преузме и за западни део народа само ћирилицу. Овај план није успео
напросто зато, јер је бечка цензура забранила штампање ћирилицом, а Гај није
могао да због тога упропасти цело започето дело народног буђења, да се замери
Бечу, па да извргне цели западни део народа маџаризацији, а онај део који би се
евентуално посве прикључио Србима да доведе до положаја у којему су се нашли и
угарски Срби".
Др. Иво Пилар, најомиљенији хрватски политички историчар писао је на крају
Првог светског рата изос. (цитирано на другом месту) и ово (81, стр. 318):
"Политички разлози играли су и код Срба и код Хрвата одлучну улогу у избору
књижевног нарјечја. Тако су кајкавски Хрвати банске Хрватске изабрали иекавску
штокавштину, коју заправо и не познаваху... Хрвати изабраше једно нарјечје које
бијаше страно тадашњим културно-политичким вођама, који говораху кајкавски…
Велики хрватски научник Владимир Дворниковић писао је баш пред почетак
Другог светског рата (48) да су "Хрвати, после извесног колебања, прихватили
штокавски, са Србима заједнички књижевни језик".
То стоји на страни 954, док на страни 638 пише Дворниковић о томе како су
Хрвати сада прогласили херцеговачки језик за свој и директно каже:
"Кајкавски Загреб постао је фанатичним чуваром класичног, Вуковог,
херцеговачког јекавског говора, оног истог за који прави кајкавац нема ни трунке
урођеног осећања и слуха..."
У збирци "Лички Грудобран", изашлој 1940 у Загребу, пише Миле Старчевић
чланак под насловом "Екавица дра Анте Старчевића". На стр. 78 стоји (дело под
101):
"Гај није са својом реформом ортографије, којом је прописао за све хрватске
крајеве јединствено, према чешком узору нешто реформирано латинско писмо,
одмах потпуно успио, него тек иза неколико година борбе; а ни онда није могао
одредити свим књижевним радницима и остала најнужнија правописна правила, јер
ни сам није довољно познавао хрватског језика. За њега и за већи дио његових још
врло младих другова говорни језик бијаше кајкавско нарјечје..."
Писац се позива на Шишића, по коме се још у петом разреду гимназије Гај лакше
изражавао немачким него хрватским језиком. (102).
Садашњи, послератни хрватски писац, Марин Франићевић (родом са острва Хвара)
писао је 1948 (87):
"Прихваћање вуковске концепције... није било ни симболично ни декларативно,
него стварно. То прихваћање било је одлучни и правилно усмјерени, али тек први
корак, у процесу који се имао извршити. Вуково дјело било је у хрватској
књижевности онај потребни језичац на ваги, али још је већа његова заслуга (кад се
ради о Хрватима) што је дао многе и најбоље материјале, обрасце штокавштине,
која је коначно постала једини књижевни језик Срба и Хрвата... Практички је
требало ипак превладати читав низ потешкоћа и дати нова снажна остварења на
том језику да би се учврстио. Очито је, међутим, да се тај процес одвијао знатно
спорије него нпр. у Србији, иако га теоретски није нитко оспоравао као што га
оспоравао тамо. И док још данас (преко стотину година касније) у Србији проблем
регионализма (као језични проблем) уопште не постоји, дотле је у Хрватској
прилично оштар..."
Хрватски књижевник Иван Крниц писао је пред Први светски рат поводом анкете о
заједничком писму и наречју да би добро било усвојити екавштину, која не би
Хрватима била ни практично тешка "јер смо се и онако томе језику тек тешком
муком морали приучити. Тко од нас старих не памти љуте борбе међу загребачком
школом и онда званом 'говедарштином'? Па и данас има неколико људи који ни за
живу главу неће да пишу другачије него су се научили као деца" (103). (Ћоровић,
104, стр. 71).
У анкети о српско-хрватском заједничком језику и писму која је вођена пред Први
светски рат, познати тадашњи вођ далматинских Хрвата др. Јосип Смодлака је
писао како је само једна тридесетина Хрвата рођени ијекавац, а како екаваца,
кајкаваца и чакаваца има бар десет пута више. (Ћоровић, 104, стр. 70). Значи, према
Смодлаки, да је једва 3 или 4 процента правих Хрвата говорило тада ијекавски!

В.
Нико, ваљда, није боље расветлио цео проблем Илирског препорода као два
најпризнатија хрватска "повјесничара" овога века, Рудолф Хорват и Фердо Шишић.
Пустимо њих да говоре.
Рудолф Хорват пише (58, стр. 52) да Гај од 1836 издаје "Даницу Илирску" и
"Илирске народне новине" (место раније "Данице хорватске, славонске и
далматинске").
"Све штокавским нарјечјем. То је испрвице било врло тешко многим хрватским
писцима, јер су познавали само кајкавштину, у школи учили латински језик, а у
обитељи говорили већином њемачки – Многи 'Илирци' почну марљиво учити
штокавско нарјечје... На јавним забавама и састанцима потискиваху туђи њемачки
језик, који је до онда у Хрватској управо господовао... Госпође почну учити
хрватски језик и читати хрватске књиге, а пјевати илирске даворије..."
Рудолф Хорват каже да је на Хрватском сабору 2 маја 1843 Иван Кукуљевић "први
након толико вјекова проговори хрватском језиком" и рече:
"Ми смо мало Латини, мало Нијемци, мало Мађари и мало Славени, а искрено
говорећи нијесмо укупно ништа. Мртви језик римски, а живи језици: мађарски,
њемачки и талијански, – то су наши тутори..." (58, стр. 77).
1847 год. је у Загребу основано "Хрватско-славонско књижевно друштво" (Р.
Хорват, 58, стр. 92).
Тек 1846 "дође напокон жељна и дуго очекивана дозвола да се на Загребачкој
Академији оснује редовна професорска столица за хрватски језик..." (Р. Хорват, 58,
стр. 91).
Стр. 93: "Почетком г. 1847 почела је у Хрватској све јаче избијати жеља, нека се
хрватски језик уведе у све школе и уреде..." Хрватски сабор тек 20 октобра 1848
доноси одлуку "да се народни наш језик мјесто латинскога уздигне на част
дипломатичку".
То значи, колико ја схваћам, да се као званични језик прогласи, тј. да се државна и
административна акта одн. повеље (дипломатика) пишу на "народном" језику. Оно
што свака друга јавноправна јединица сматра одувек природним и једино могућим.
Још 1850 је био латински наставни језик у средњим школама. Хорват пише (58, стр.
158): "Јелачић упре све силе да из хрватских гимназија барем истисне латински
језик као наставни, па да ђаци све предмете уче на хрватском језику. То бијаше
веома тешко, јер није било хрватских школских књига." Тек кад бан Јелачић
повиси награду писцима уџбеника, нађоше се и они.
Нови бан Јосип Шокчевић "уђе у Загреб 12 јула 1860 и донесе радосну виест да се
краљевом дозволом има одмах у школе и уреде увести хрватски језик мјесто
њемачкога..." (58, стр. 176).
Стр. 180: "Краљ одређује да хрватски језик има одсад владати као службени и
уредовни језик такођер код банске столице и код намјесништва, и то не само у
нутарњој служби, већ и у опћењу с осталим политичким и судбеним областима. "
Стр. 219: "Законским чланком 58 од г. 1861 прогласио је Хрватски сабор народни
језик јединим службеним језиком у Хрватској. Том приликом водила се у Сабору
расправа: каквим да се именом назове народни језик..." Предлагана су имена
илирски, југословенски итд. "Ипак је канцелар Мажуранић увидио да су ти називи
ненаравни", па је "израдио Краљеву потврду 58 чланка" и "онда се побринуо да
народни језик у Хрватској добије и своје право име: хрватски..."
ВИ.
Прелазимо на другог, заиста највећег хрватског историка, Шишића, који је
небројено пута о овом питању писао. Важније његове мисли смо ипак успели да
саберемо. Неке су од њих већ цитиране, сад главне.
Фердо Шишић наводи да је Гај испочетка имао "необуздану тежњу да постане
књижевник, а у првом реду пјесник", разуме се немачки, јер другог писаног језика
није ни знао. Мало даље пише Шишић (55, стр. 136):
"Послије довршених гимназијских наука у Карловцу, гдје је имао прилике да први
пут чује из народних уста штокавштину Срба и Хрвата граничара и први пут добио
у руке Качића, пошао је на Универзитет у Беч..." После, 1827, пређе у Грац. "Док се
у Бечу није баш ни с ким дружио, у Грацу упозна... и неке Србе, а међу њима и
Глињанина Моју Балтића..." Сам Гај пише потом: "Он мени откри нутарњу
вриједност чистога нашега народног језика, који је једини достојан опћега имена
илирскога. Трудом његовим ја као рођени Загорац научих познавати азбуку
(ћирилицу, Шишић) и ваљаним изговором изговарати чист језик. С њим првом
читах народне пјесме српске по Вуку издане и докучих и осјетих непроцјењивост
њихову..."
Исти хрватски историк Фердо Шишић каже даље (56, стр. 108):
"Практична је политика илирског покрета у суштини својој била чисто хрватска –
не југословенска; – то више, што се она оснивала искључиво на хрватском
хисторијском државном праву, идући у првом реду за тим да око Загреба окупи све
хрватске земље унутар граница Хабсбуршке монархије, а од чести још и неке
крајеве тадашње Турске, тј. тако звану Турску Хрватску (или некадашњу Јајачку
бановину) и Турску Далмацију (или крајеве на сјеверу од доње Неретве) и да се
тако састави област подобна да с успјехом узмогне својом снагом и величином
одбијати мађарске насртаје.
Литературни и културни илиризам је опет фактички био југословенски
(подвлачења су пишчева), с идеалном тежњом да око Загреба окупи, под окриљем
класичнога илирског имена, све умне и духовне силе Јужног Словенства у једно
коло на основу једнога књижевног језика, штокавштине Хрвата и Срба. За овај
смјер треба казати и то, да је имао служити као средство оном политичком смјеру о
коме се није гласно и јавно смјело ни говорити, али су га главни илирски
књижевници, како видимо из њихових дјела, у души својој прижељкивали...
И тако се згоди, док су политички циљеви илиризма, послије тешких и крвавих
борба, постигли додуше трајне али ипак само веома чедне успјехе, дотле се
културни, а нарочито литерарни смјер Илирског покрета, могао поносити крупним
течевинама: Илиризам је творац модерне хрватске културе, напосе хрватске
литературе... Зато постаде ова литература управо најснажнијом копчом која је
духовно уједињавала тада расцјепкани хрватски народ и у исти мах га је потпуно
зближила – због истоветности књижевног језика, овом вјечном заслугом Гајевом,
српском народу. Њеним пјесницима и научењацима има се у првом реду захвалити
да се Хрватска уопће одржала и да је Хрват – поред све невоље и свога робовања –
вазда мислио на себе, црпући баш из ње вјеру у срећнију будућност. Јер, поред
језика, литература је безусловно најнужнији елеменат за развитак националне
свијести, то више ондје, гдје није било политичког јединства...
Илиризам је имао и да ствара хрватски народ и да га уједно брани од непријатеља,
док је у српском препороду (Првом и другом устанку) овај први задатак – стварање
српског народа – сасвим отпао. Већ одавно су се сви православни унутар граница
Пећке патријаршије, а онда и Карловачке митрополије, осјећали Србима, тако да за
стољетнога турског ропства, ако и није било српске независне државе, али је под
Турцима постојала једна јединствена и свјесна духовна Србија унутар граница
православне цркве. Овај крупни моменат не ваља никад пуштати с вида, па зато се
и згоди, да се одмах на глас о Карађорђевој буни, 1804, узбунило читаво Српство,
не само оно у Турској и Црној Гори, него и оно у Хабзбуршкој монархији од Баната
и хрватско-славонске Војне Границе до Котора и Будве..."
"Зато је илиризам и разбудио први пут у свих Хрвата једну исту националну
политичку свијест и свима дао модерни појам националне државе и независности,
јер ваља добро истакнути, да је послије царске забране илирскога имена (у јануару
1843) постало хрватско име његов баштиник за све католике нашег народа од
Драве до Будве, и од Јадрана у унутрашњост до Дрине, који тако постепено, не
уједаред, постадоше свијешћу Хрвати, тежећи сви к Загребу као к своме идејном
средишту..."
Шишић назива Гаја "једним од најзаслужнијих хрватских синова свих времена" и
каже да има доста истине у Гајевим речима хрватском књижевнику Ђури Дежелићу
1861:
"Да не буде Хрватима Људевита Гаја, они би данас били Маџари или Нијемци. Та
они се нису могли ни једним народом називати, јер им је фалило главно обиљежје
народне особине: заједнички књижевни језик".
Шишић даје потпуно право писцу у Вигандовом Лексикону (Лајпциг 1856) у коме
стоји да је Гај својим покретом "створио народ". А сам Гај је казао да је "освјестио
неколико угарских жупанија", мислећи на жупаније Хрватске и Славоније.
Шишић пише (55, стр. 143):
"Први иступ Препорода жељне хрватске омладине бјеше предавање о хрватском
(тј. кајкавском) језику на Правословној академији загребачкој.
Под крај 1831 врати се из Пеште у Загреб Матија Смодек, доктор филозофије
Пештанског универзитета... У споразуму с осталим младићима замоли Смолек
Професорски збор да му допусти да смије приватно и бесплатно поучавати
хрватски језик (заправо кајкавски дијалекат) у једној од соба академичке зграде..."
Неки су му професори дали приватну дозволу, али су се Маџари студенти томе
противили и покушај није сасвим успео.
Даље пише Шишић, 55, стр. 147:
На хрватском сабору новембра 1832 захвали се новопостављени поткапетан
Краљевине Јурај Рукавина Сабору "народним језиком, што је изазвало бурно
одобравање. То је од вијекова први хрватски говор изречен на Сабору хрватском..."
Гај упућује молбу властима 1832, да издаје лист "Даница хорватска, славонска и
далматинска". (Шишић, 55, стр. 145).
Испочетка је Гај штампао своје листове кајкавски и старом ортографијом да не би
озлоједио клир, али "већ наредне године, 1836, промијени име, дијалекат и
ортографију, знајући добро да кајкавци сами нити су подобни да створе и
уздржавају особиту литературу, нити су доста бројни и јаки да постоје кано засебно
народно тијело..." и онда је "кајкавштину замијенила штокавштина..." (Шишић, 55,
стр. 159).
Шишић пише да су образовани људи звали домаћи језик "словенским (словинским,
славонским, славинским, словенским)" (55, стр. 116).
Шишић наводи како су се кајкавци, али не многи, бунили против "влашке
штокавштине", и закључује свој говор:
"Својим бесмртним, презаслуженим и куражним дјелом на почетку 1836. Људевит
Гај је прије свега положио основ модерној хрватској литератури и култури, и
ујединио постепено све Хрвате..." (56, 117).
В. Српски писци о "Илирском препороду" и његовим последицама
После хрватских, навешћено шта о своме писању кажу еминентни српски писци.
Прво ћемо навести неколико приморских Срба.
И.
Дубровачки госпар конте Медо Пуцић писао је у италијанском угледном часопису
"Нова Антологија" за 1867 (43):
"Ако је наречје довољно да обелодани Један народ, онда Словени Хрватске и
Славоније припадају српској грани у Славонији и Војној Крајини, а крањској грани
у Цивилној Хрватској. Али су Хрвати, формулисавши своје погледе на будућност,
примили српски језик као званичан, српску литературу као своју, српску земљу као
своју рођену, обележавајући их само хрватским именом. Ова замена имена не мења
ништа у стварности чињеница..."
Нека нам је дозвољено овде цитирати и "последњег Дубровчанина", католичког
каноника Ива Стојановића, који у својој књизи "Дубровачка Књижевност" издатој
у години његове смрти (1900) (40) на страни 329 каже:
"Нијесу ли припознали и сами велики књижевници хрватски, као Броз, Гај,
Прерадовић, Мажуранић и др., што се тиче језика књижевнога, да им се треба
обрнути на српске изворе, а надасве на књижевност дубровачку, која је прворођена
кћи српска. Не, заиста ради своје кривице, Хрвати нијесу могли развијати малену
културу словинску, или боље средства праве културе; те стога су у њих већ давно
изумрле у већем дијелу њихове пјесме народне, и уопће све праве народне
умотворине."
Марко Цар, српски књижевник из Задра, такођер католик, (родом из Херцегновог а
пореклом из Конавала) писао је око 1890 у једној студији на италијанском језику
(111) сав радостан због постигнутог јединства језика, ово:
"Илирски језик, пре тога разбивен у различним анархичним дијалектима,
малтеретиран са пет или шест рогастих ортографија, индентифирао се са српским –
тосканским међу словенским језицима – који се данас говори у Београду, у
Дубровнику, на Цетињу..."
На Марка Цара ћемо надовезати његовог пријатеља и политичко-националног
"шефа", вођу приморских Срба Саву Бјелановића, који у својој полемичној
расправи са дум Миховилом Павлиновићем (105), пише ово:
"Ако нас је Павлиновић вољан послушати, казаћемо му да је и Хрват Гај добијао
помоћи у Биограду 1848 год. и од стране Срба зајмио српски језик и преносио га у
свој Загреб. Па и сад Биоград је даровао Загребу свога Даничића, који пише
монументални "Рјечник", који једино за љубав слози, а против научне истине и
свог увјерења, називље српски језик и хрвацкијем. Па и сад хрвацки списатељи
морају учити језик на српској књизи, а "Матица Хрвацка" мораће прије или послије
пречишћавати своје књиге – препуне пусте смјесе њемачке натеге, загребачке
словенштине и неразумљиве крпарије новијех ријечи – на српској њиви..."
ИИ.
Сад да цитирамо једног Србијанца, али лице нарочитог ранга и културе.
Један од водећих српских политичара на прекретници овог века, професор
универзитета и претседник Владе Србије, Милован Миловановић, иначе
прохрватски расположен, писао је крајем прошлог века (27) како су Срби и Хрвати
вековима живели одељено, да онда устврди на стр. 13:
"У таквим политичким и културним приликама процес раздвајања, који је све то
јаче у сваком правцу истицао посебну индивидуалност Срба и Хрвата, вршио је
своју улогу и у погледу језика. У центру српском, где се и политички и културни
живот кретао самосталније и бујније, језик се развија и брже и свестраније. И под
таквим погодбама несумњива је ствар да би се српски и хрватски језик најзад
развили у два самостална словенска језика, који би стојали данас један према
другоме готово онако као што стоје и српски и бугарски језик.
Тај је процес међутим пресечен за времена. У четвртој десетини нашега века
Људевит Гај и његови другови и следбеници, који су створили илирски покрет,
повратили су јединство књижевнога језика српско-хрватскога одлучив се да и за
хрватску књигу усвоје књижевни језик српскога народа."
Др. Миловановић објашњава како је то било могуће (нарочито измешаношћу Срба
и Хрвата у Крајини), да онда продужи:
"И тада се родио Илирски покрет. Разумевши добро да Хрвати у приликама које их
окружују не могу имати доколице за стварање самосталнога књижевнога језика, и
да такав самостални хрватски језик, и кад би се баш успело са његовим стварањем,
не би имао потребних погодаба да одржи трајно свој самостолни карактер,
Људевит Гај и његови другови одлучили су се усвојити у целини српски књижевни
језик за књижевни језик хрватски".
Милован Миловановић је исту студију издао мало потом латиницом као ИИ.
издање, опет у Београду код исте "Радикалне штампарије". Ми смо имали и тај
примерак у рукама и нисмо у мериторном тексту запазили никакве измене. Али
текст латиницом (то је био веома редак случај да се нешто тада у Београду
штампало латиницом), има опширан Предговор, у коме изос. стоји:
"Јест истина, чакавштина је старија од штокавштине, и штокавштина није ништа
друго до једна нова еволуција језика која се развила из чакавштине. И та нова
еволуција извршила се поступно у току векова у Срба, док су Хрвати тек за време
Илирског покрета од 1835 примили од Срба као лепши, савршенији облик говорни
српску штокавштину, готову, потпуно и свестрано израђену." (28, стр. ИИИ).
ИИИ.
Много је о томе писао крајем прошлог века земунски прота Димитрије Руварац,
Сремац, брат историчара архимандрита Илариона, али је он углавном износио
мишљења самих Хрвата, која смо овде прилично искористили (дело под 31). Тај
одељак књиге он иницира овим речима:
"Да су данашњи Хрвати т. ј. "кајкавци" и "чакавци" које ми једино за праве
данашње Хрвате држимо, ма да су први више Хрвато-словенци, и Хрвато-крањци,
него чисти Хрвати, узели за свој књижевни језик, српски језик; ...навешћемо вам
"Обзораши", овде своје образложење за горњу нашу тврдњу.
Запамтите добро "Обзораши", да ћемо ми данас овде говорити само о данашњим
"чакавцима" и "кајкавцима", а не о Србима католичке вере, које ви проглашујете
данас и који себе држе за Хрвате, ма да то у самој ствари нису, и који су себе
изодавно звали: Шокцима, Славонцима, Далматинцима, Босанцима."
ИВ.
Сад два Херцеговца, од којих је први био целог живота непоправљиви присташа
јединства са Хрватима, а други такође неко доба (после се сасвим преокренуо).
Пледирајући за један српско-хрватски књижевни језик и једно писмо, проф.
Владимир Ћоровић је указао да је једна етапа у том развитку учињена онда кад су
"Хрвати примили ијекавштину као општи књижевни језик, спојивши своје
многобројне идијоме и локалне књижевности у једно заједничко стварање, кад су
тај књижевни језик увели у своје школе, и кад су се с тим у вези почели
интензивније бавити делима јужне књижевности..." (104, стр. 63).
Јован Дучић је писао за време другог светског рата (61, стр. 7 ид.):
"Илиризам се зове другим речима и хрватски препород; и сасвим тачно. Али на
томе изразу треба и остати. Илирски покрет је чисто хрватска ствар унутрашња и
локална, просветна и морална, а политички важна само утолико, што је она постала
затим и жариштем за све друге националне амбиције Хрвата, у једном за њих
одиста важном, а можда и великом столећу. Илиризам је претеча Штросмајеровог
покрета, названог погрешно 'југославизмом'. Погрешно, бар по српској дефиницији
ове речи. Са тим Штросмајеровим покретом, хрватски народ, врло убог и скучен и
незнатан у веку пре овога, постаје затим извесном афирмацијом, која је
превазилазила и његов прави значај...
У Хрватској су били, све до почетка XИX века само две класе на видику:
свештеници романизирани и племство мађаризирано. У борби за језик, идући за
свештеницима, тражили су латински; али под већом влашћу племства, помогнутог
из Будима, морали су примити, као обавезан школски језик, мађарски.
У то време, један млад студент, пореклом Немац из Крапине... Људевит Гај, бавио
се много у Грацу и Пешти у друштву српских омладинаца, занешених устанком, а
тако исто и Српским народним песмама, које је Вук Караџић објавио био у то
време. Српски језик, којим су српски студенти говорили, и којим је Вук писао,
занео је Људевита Гаја, да је он помишљао на жалосно стање народног говора по
хрватским крајевима. У њему се зато роди идеја да би требало и Хрвати да узму
српски књижевни говор за свој књижевни језик, значи по обрасцу Вукових
народних песама. Хрватски језик био је у Загорју кајкавски, а по острвима
чакавски, Гај смисли стога да Хрвати прихвате српску штокавштину. Тим говором
су се већ служили и Далмација и Славонија, зато што су их Срби насељавали кроз
неколико последњих столећа.
Ово прихватање српске штокавштине, мислио је Гај, ујединило би хрватске
крајеве. А како је и цела Дубровачка књижевност писана на српској штокавштини
исто онаквој на каквој су писане српске песме, усвајање српског књижевног језика
значило би анектирати Дубровник за Хрватску, а не оставити га Србима... Ово је
главно дело Илиризма.
Да не буде никакве забуне, потребно је рећи да Хрвати нису без великих духовних
разлога извршили овај морални преображај, узимајући туђи књижевни језик за свој
сопствени (што је несумњиво беспримеран случај међу народима). На кајкавском
говору (којега опет Словенци сматрају својим народним језиком) нису Хрвати
ништа важно написали. На чакавском говору, који се једини у филологији сматра
неоспорно и искључиво хрватским, нису могли отићи далеко, јер он није показивао
могућност да се даље развија...
Чак нису Хрвати примили језик српских народних песама ни без протеста...
Да Хрвати нису узели српску штокавштину, него остали на кајкавштини, мењали
би затим све оне погрде са западним суседима на заједничком језику кајкавском
(Дучић мисли на Словенце, ЛМК), место што, на несрећу нашу, мењају данас с
нама те своје погрде на штокавштини...
Ни Срби нису баш олако пропуштали да ово акапарисање њиховог књижевног
језика, језика из народних епоса, Хрвати изврше, а да то они не објаве као
недозвољени плагијат. Јагић, највећи хрватски филолог, пише: 'Само се по себи
разуме да ми је било смешно кад се са српске стране приговарало Хрватима
(управо Илирцима међу 1834 и 1848) да су неправедно себи присвојили српски
језик као књижевни – место да се веселе тој концентрацији, коју је иначе код
Илираца побудила и подупирала дубровачка литература" (62, ИИ, стр. 247).
Дучић продужује даље (61, стр. 11):
"Какав наш Југословен режимски, или који други игнорант народних питања, рекао
би да је заједнички књижевни језик, онако 'постигнут' између Срба и Хрвата, ипак
донео у политичком смислу извесну солидарност, приближење, осећање
заједничког. Али тај Југословен не би рекао да се с њим солидарисао неко ко му је
придржао капут или табакеру! – Није ни само то. Треба добро знати да је
штокавштина српска требала да убрзо затим послужи Хрватима, не само да имадну
један леп и логичан језик, него и да се постепено помоћу њега окупе и сви други
Штокавци, значи Срби, око Загреба, као главног штокавског културног центра...
Доказ што је већ одмах један познати Илирац, Иван Деркос, тражио отворено такво
груписање свију штокаваца око свог културног центра Загреба. А стари гроф Јанко
Драшковић је у тај круг око Загреба нарочито позивао Босну, не помињући
међутим Србију, нити иједну другу штокавску православну земљу..." Даље каже
Дучић да је бан Јелачић желео и Војводину себи потчинити. "Ово је друго лице
Илирства".
Ово је то Илирство, за које су наше толике небројене незналице са упорношћу
тврдиле српском народу да је био покрет југословенске солидарности, који ће
након 1848 постати и југославизмом, тобожњим покретом братства, гласоношом
политичког уједињења Јужних Словена, значи пут у једну државу, која би се,
наравно, звала Југославија. Сасвим обратно..." Није се осећало "колико штете по
обе стране и за Србе и за Хрвате, може доћи баш од тога ако се једна национална
идеологија изгради на неистини, и таква постави у темеље државе само као илузија,
само као једна научна хипотеза. Треба бити истински убеђен да све несреће које је
за 23 године њеног трајања забележила Југославија не би ни поникле да
'југославизам', ствар нереална и измишљена, није постала убрзо званичним
патриотизмом наших најгорих режима, једна бирократизирана идеја, коју није
бранила ни црква, ни школа, него полиција и Закон о заштити државе"....
Стр. 26: "Илирци су узели српски језик најпре да присвоје дубровачку књижевност,
а затим да по Босни могу (цинизмом, који се у нашој поштеној кући не да ни
замислити) да похарају српске народне песме и онако их бестидно штампају у
Загребу као хрватску народну поезију"...
В.
Ту скоро умрли српски емигрант из Кордуна Бранко Машић објавио је у
"Канадском Србобрану" од 29 јануара 1959 један чланак под насловом "Хрватска
јавна тајна", у коме је изос. писао:
"...Никада Хрвати не би примили тај језик као свој, а још мање прихватили
илирство, односно доцније југословенство, да иза тога није стајала крупна
гаранција или осигурање. И то у облику њихове јавне тајне...
Та хрватска јавна тајна изгледа овако:
Основна мисао и жеља Аустро-Латина је да се баш уз помоћ Хрвата, сузбије,
расточи и упропасти онај већ елементарном снагом завитлан полет новог
пробуђеног српства, коме је и сувише очит циљ: не само политичко ослобођење
Срба и осталих Јужних Словена, већ и њихово "лудо" настојање да се са оном
својом "полуварварском" традиционалном културом или својим моралом и
филозофијом из народне поезије, истакну и афирмирају међу осталим
цивилизованим светом….
Ту јавну хрватску тајну знао је јасно и непосредно Људевит Гај, отац хрватског
илирства и чисти плаћени најамник или шпијун аустро-латински. Исто тако и гроф
Јанко Драшковић, његов главни помоћник. А доцније, посредно и непосредно,
бискуп Штросмајер и поп Фрањо Рачки. Отуда су сва четворица по томе плану
радили цео свој живот. Како је ко боље, вештије и прикривеније могао. По
најчишћем језуитском начину: вазда брижљиво кријући ту своју јавну тајну као
змија ноге, што се вели. Поглавито од Срба.
Према томе за Хрвате преузимање српског језика и свог оног големог народног
блага у њему није значило: да они тиме Србима признају неку вредност,
способност или – ослободи Боже! – надмоћност над њима. Већ напротив!
Хрвати су Запад, Европа, Аустрија, Ватикан, "тисућљетна култура". А Срби су
Исток, Полуазијати, Византинци (у најгорем смислу: отприлике као Цигани),
турска раја, Балканци, дивљаци. И још к томе отпадници "јединоспасавајуће"
хришћанске вере, неверници, шизматици. И сад ако се што од вредности или добра
нашло код те "грчко-источњачке багре", то је као кад дивљак случајно наиђе на
драги камен. Он ће га дати првом човеку који га сретне будзашто. Или ће га
одбацити.
Зато је света дужност "тисућљетно" културног народа да одузме дивљаку то чему
он не зна вредности и не уме искористити како ваља. Према томе они га само
удостојавају или чине милост томе дивљаку а човечанство задужују, преузимањем
тог језика српског, кога онда дабоме с "пуним" правом и "високом" самосвешћу
прогласују само – хрватским. Отуда оно управо махнито мегаломанство и
шовинистичко њихово тврђење, јавно по новинама, да су Срби Хрватима украли
њихов – хрватски језик!!!"

ВИ.
Да завршимо једним анонимним Србином.
У једној књижици под насловом "Српско-хрватски спор. Мало историје...", која је
анонимно изашла у Београду 1937, али јамачно писана од неког стручњака, пише
на страни 14:
"Баш појава Вукових народних песама била је главни повод "Хрватског препорода"
пре сто година. Млади Људевит Гај се упознао у Грацу и Пешти са српском
омладином из свију крајева, и одмах приметио велику разлику између лепог
српског језика и њиховог хрватског. Језик те омладине је био исти онај, којим су
испеване народне песме у Вуковој збирци. Тадањим хрватским омладинцима није
било по вољи кад су видели да тим истим језиком говори Далмација, Лика, Банија,
Славонија итд., а хрватским само незнатан део, и да им је немачки и латински
ближи. О неким народним песмама, о традицији и хрватском народном језику није
било трага. Код Гаја се појављује идеја да се језик Вукових песама узме за
"књижевни хрватски језик" (Подвлачење пишчево). Узимањем српског језика, Гај
се надао да придобије све католике који тим језиком говоре за хрватску ствар, без
обзира што ти католици (Срби) имају исти језик, исте песме и исте традиције са
православним Србима" (39).

ВИ. Страни писци о "Илирском препороду"

и његовом следству
И.
Прећи ћемо сад на стране писце који нису ни Срби ни Хрвати, за моменат на неке
словенске. Прво ће бити цитиран један Словенац, велики непријатељ Срба.
Проф. Матија Мурко пише у својој студији "Хрвати и Срби" изашлој 1906 (88, стр.
24):
"С обзиром на књижевни језик, хтели су се неки Хрвати да ослоне на српске
народне песме, које су постале славне, већина пак писаца на далматинско-
дубровачку књижевност, чији је језик показивао многе архаизме, други опет
брањаху мешавину свих дијалеката."
Руско-пољски научници слависте Пипин и Спасевич казаше у својој
монументалној "Историји словенских књижевности" крајем седамдесетих година
деветнаестог века (52, стр. 263):
"Хрватски писци, међу којима је у првој линији Људевит Гај деловао, узеше као
књижевни језик дијалекат у коме се стара западно-српска литература развијала и
чија делотворност постиже велики значај за цело Српство на западу и на истоку.
Специфично хрватски дијалекат био је препуштен својој судбини и ретко кад
изађоше у њему књиге за обичан свет".
Руски слависта и професор Варшавског университета Платон Кулаковски у свом
делу "Илиризам", за које Александар Белић каже да је "најбоље дело о том
покрету" (50) каже изос. и ово (51):
"...у провинцијалној Хрватској испало је сасвим противно том очекиваном
поступку. Вођи књижевног препорода те народности одрекли су се да обрађују и
развијају своје локално наречје и примили, истина сродно и блиско, но ипак туђе
наречје, које се знатно разликује од свога сопственог и родног наречја, наречје
суседне народности, и то у име књижевних и политичких задатака..."
Руски слависта и професор Петроградског универзитета Пјотр Алексјејевич Лавров
писао је у својој расправи о Анексији Босне и Херцеговине 1909 (54, стр. 488):
"Не сме се испустити из вида да, иако су Хрвати примили као књижевни језик
штокавско наречје српског језика, његов јужни херцеговачки говор, ипак се њихов
књижевни језик разликује од српскога. У њему има много израза које Срби не
употребљују, тежи стил, много скованих, вештачких речи."
Руски научник Андреј Сиротињин писао је 1913 у једној иначе прохрватски
израђеној књизи (53, стр. 422):
"Из многих наречја српско-хрватског језика, Гај је за своје новине изабрао, не
његово кајкавско, већ штокавско којим говоре Срби".
ИИ.
О Гајевој реформи језика пише један чешко-немачки научник Фишел (89). Стр.
146:
"Резултат Гајевих настојања беше напослетку тај, да му је успело да наметне свом
народу језик писања, који племићи па чак и образована лица мораху дословно да
науче. То повеза Хрвате са дубровачком писменошћу и омогући им једну
литературу која се од српске у битности разликује још само у алфабету и
правопису (не водећи рачуна о малим граматичким различностима)."
Стр. 147: "Гај је заправо створио први хрватску народност; јер је његовим
настојањима успело да преброди посебну свест појединих области које је ово племе
обитавало и да им пружи један општи национални и политички циљ."
"Нов језик, који се тек мора да учи, био је запрека за ширење народне просвете"
(стр. 136).
Бечки етнограф, који се специјално бавио јужнословенскнм приликама Фридрих
Самуел Краус, рођен 1859 у Славонској Пожези у једној јеврејској породици
немачког језика, писао је почетком овог века, говорећи о српском језику, и ово
(117):
"С друге стране почео се хрватски дијалекат помало утапати у српски, који је
показивао већу животну снагу и пунији звук, да би се најзад скоро сасвим у њ
утопио. Кад се данас говори о хрватско-српском или српско-хрватском језику одн.
литератури, под тим треба разумети словенски дијалекат српског племена и
књижевност састављену на том дијалекту..."
Проф. Славистике на Прашком универзитету Герхард Газеман каже у својој
скорашњој студији о карактерологији Србо-Хрвата (126, с. 259) како је дошло до
"Препорода" баш "у пределима који су лежали далеко од динарског центрума снаге
и у близини денационализиране сфере". Онда продужује:
"Без дубоког утицаја динарских сународника, чији су писани језик и општу
политичку идеологију Хрвати преузели, овај развитак не би, разуме се, био могућ".
На следећој страни пише Газеман да су Хрвати постепено сасвим "динаризирани",
тј. примили српска обележја. "Једно се не може спорити" – каже он:
"Уколико нешто оригинално и сопствено данашњег Хрвата разликује од Србина,
он је ипак душевно и телесно динаризиран. Да је он начинио динарско-ерски
дијалекат као свој писани језик и да је данас конзервативнији него сам Динарац,
није то само нека спољна околност..."
Бечко-пештански писац, археолог и историчар Феликс Филип Каниц написао је
1868 у свом делу о Књажевини Србији (118) говорећи о српском језику:
"И Хрвати су, отприлике пре 35 година, место њиховог народног дијалекта,
подигли српски језик на свој писани језик..."
Швајцарски (раније и руски) пуковник и професор Војних наука на Циришком
политехникуму В. Ристов казао је, у свом опису "Маџарске Буне" (44, И, 18):
"До четрдесетих година XИX века латински језик је био званичан језик свих народа
Маџарске у политичком саобраћају. Тек кад се у Хрватској јавља Илирски покрет,
и Маџари хоће да свој језик уведу као званичан. То је у великој мери остварено
1844. Тек после тога, што треба да се узме у обзир, тек после тога јавио се хрватски
покрет отворено у противномаџарском духу, кад су се Хрвати, 1845, обратили
краљу Фердинанду са молбом да се одвоје од Угарске и да се постави посебан
Краљевски савет за Хрватску..."
ИИИ.
Италијански писац Никола Томазео, родом из Шибеника у Далмацији говорио је у
својој књизи "Око далматинских и тршћанских прилика", издатој у Трсту 1847
подробно о српском језику, кујући га у небеса (то преносимо у другом делу), да на
крају каже и ово (119, 109):
"Тај језик је сада проширен у саму Хрватску делима Гаја, Враза, Кукуљевића и
њихових племенитих другова. Да, у овим покрајинама се буде отаџбинске
успомене и дијалекат се чисти, приближујући се све више старом српском облику".
Италијански слависта Доменико Ћамполи, чију је једну књижицу (Уздаси
словенског свијета) превео био на српски мој отац, казао је у скупном приказу
Словенских књижевности (29, стр. 101):
"Загреб... постаје центар илиризма, који има за циљ да пробуди народну словенску
свест, да присвоји српски као заједнички језик..."
ИВ.
Да видимо шта и француски писци од ранга и имена кажу. Прво Селест Куријер,
слависта, који је дуго живео у Русији (у другој половини деветнаестог века). У
Историји савремене литературе код Словена посветио је велику пажњу јужним
Словенима. На страни 139 књиге изашле 1879 (26) пише:
"Видело се да прави хрватски дијалекат није имао литературе и није могао имати
будућности, јер он није репрезентирао никакав витални интерес. Тек од године
1830 порађа Хрватска нов књижевни живот који препорађа ту земљу, па и околне
Словене, јер се заснива на националности и заједници интереса. Овај препород је
изазван примањем ("адопцијом") српског језика, који је био произвео тако лепу
класичну књижевност. Та адопција истера Хрвате из изолираности, на коју их је
била осудила употреба њиховог локалног, слабо развијеног идијома; и та адопција
их је поставила у заједницу идеја са Србима Далмације, који су се могли правом
поносити да имају богату класичну књижевност. Она их поможе у исто време да се
бране против деспотских претензија Маџара, који су хтели да замене маџарском
језиком латински у политичким односима између две земље. На челу те политичке
и књижевне обнове био је доктор Гај. Сад је скоро сасвим доказано да Гај није
руковођен био искључиво патриотизмом, и да је слушао упуте кнеза Метерниха,
који је Маџаре држао у шаху. Било што било, Гај се одао пуним жаром овој
политичкој и националној пропаганди. Он примени нови чешки алфабет,
модификујући га, на нов књижевни језик који су Хрвати усвојили. И тако се разуме
да Хрвати, имајући исти језик као њихова браћа Срби, имају латински алфабет..."
У чувеној Географији Јелисеја Реклија, издатој у години окупације Босне и
Херцеговине, стојало је (120, ИИИ, 278):
"Хрвати су усвојили српски као народни језик, јер се њихов сопствени идијом
разликује само провинцијализмима без важности, а такође и под претежним
(препондератним) утицајем српске књижевности..."
В.
Није то само гледиште једног писца или два: то је општи став науке, који и у
енциклопедијама налази своју потврду. Тако у предратном најбољем немачком
лексикону "Брокхаус" стоји (30):
"Откад је у XИX веку цела хрватска говорна област примила српски дијалекат као
писани језик, остаје само различан алфабет једина разлика између 'хрватскога' и
'српскога'."
Тако је то стојало у свим лексиконима и енциклопедијама до иза другог светског
рата. Тада је хрватска власт која се домогла Југославије успела да и код странаца
замагли право стање.

В) ДАЉЕ ПОСЛЕДИЦЕ "ИЛИРСКОГ ПЕРИОДА"

ВИИ. Реакција код Срба на "Илирски препород"
Српски народ није остао равнодушан према напред описаном "Илирском
Препороду". Реакција није била свуда једнака и једнако жива, али се углавном
може рећи да је она била негативна.
Срби, прво, нису хтели да се сами утопе у "илирство" и обележе као "Илири". Они
нису хтели никако да се лишавају свога славног српског имена. Затим, очигледну
крађу свога језика они су гледали са неповерењем, не могавши тачно да утврде
намере и тежње Хрвата, сад званих "Илира". Осећали су да се ради о некој ујдурми,
али нису могли да јасно уоче и утврде у чему се она састоји.
И овде ћемо изнети туђа мишљења о томе, разумљиво Срба, или претежно Срба,
наглашујући да ова мишљења нисмо нарочито сакупљали, јер не спадају сасвим у
круг питања које се расправља.
И.
Прво ћемо навести две познате изјаве Вука Караџића и патријарха Јосифа Рајачића.
Оне су сто пута цитиране, али их ми наводимо према немачком тексту Хермана
Вендела.
Рајачић је признавао (72, 372) да су Срби и Хрвати браћа, али сваки има своје
посебно име, посебну историју, засебан језик.
"Они нису један исти народ, и Срби неће напустити своје име ни Илирству за вољу,
ни Југословенству, ни Хрватству".
Даље пише Вендел (72, 217):
"... јер је старији и са више корена национални осећај Срба тако снажно изражен
делима... и од Карађорђа је њихово име тако окруњено новим ловорикама
придодатим старој слави, да они не осећају ни најмање воље да га замене са
научничким називом Илира измишљеним без крви. Вук Караџић је писао: 'луд би
био онај који би наше славно име напустио и примио једно друго, мртво, које данас
још ништа не значи'".
Војвођански Срби су се одреда бунили против Илирства, а они су били тада
меродавни за цео Српски народ. Немачки писац из Чешке Фишел (89) сам то
утврђује:
"Јужноугарски Срби са Тодором Павловићем на челу, бунили су се жестоко против
илирског имена, решили су се да на сваки начин задрже своје и љуто су се бунили
против тога да им Хрвати присвајају језик."
Стварно је тај Теодор Павловић био један од најжешћих противника илиризма и
протагониста српске самосвојности. Банаћанин, из Драгутинова, где је рођен (1804)
и умро (1854), био је уредник "Летописа Матице српске" и живи народни борац.
Неко време је уређивао "Српски народни лист", где је изос. одговорио Илирцима
(130):
"Да би се разумели и у љубави лакше остали... ми (Срби) нећемо да нас Илиромани
у нашем језику... и својим и иностраним списанијама и новинама Илирима зову и
називају; нећемо да нам језик матерњи и прави, и правилни а притом народни,
кваре и зову илирски, који стихије растворенија и разрушења правог језика нашег у
себи носи, намећу...: да нас Србе и што је наше, макар да би заједно иначе и ма ком
смислу и њино било, у својим и страним новинама за илирско крсте, издају и
предају; с једном речју: нећемо воопште Илирство!" (Ово је писао у Ср. нар. листу
број 14 од г. 1841).
У следећем броју истог листа преклиње Павловић Илире да "нас (Србе) у
закованом српству и српствовању оставе", а Србима је говорио: ако се који "поведе
и обманут прими (илирство), тога ћемо за отметника, отродника сматрати..."
(Мамузић, 130, с. 87).
Други Павловић, Павле Арс, исто тако жесток антиилир, писао је у "Подунавци" за
1845, број 48, да "Даница све оно "што је мало на церквено-словенски језик као
нужно" избегава, а опет "илирски ковајући нашег српског језика састав" раскива.
"Илирски правећи, српски нам руше и кваре", каже П. Арс. Павловић за Илирце.
(130, с. 81).
Неки др. Пантелић из Новог Сада је такође оштро осуђивао и одбијао илиризам. Он
је у "Летопису" за 1841 написао један чланак под насловом "Исљедовање српског и
илирског имена", а са мотом "Реци бобу боб, а попу поп", у коме износи да Илири
грабе туђе добро, а он каже да се народна срећа "не оснива на узајамном
старинству него на сопственоме".
Један чланак у "Подунавци" са насловом "Какво питање, такав и одговор" завршава
овим стиховима:
Знам Хрвата, знам "мог брата",
Знам Илира, дај ми мира.
Пантелић тврди да је илирство изум "римско-немачког министарства и римске
богомољске столице у Риму".
Илија Мамузић у својој тези са Загребачког универзитета и штампаној у Загребу
(130) рекапитулативно каже:
"Уз противљење имену, српски противници су се противили илирском језику,
латиници, а онда и другим појавама" (стр. 69).
Стр. 88: "Завршавајући и преглед разлога српског противљења илиризму, желимо
још једном истаћи да су ти разлози: илирско име и језик, па латиница, онда
национална свест Срба, која је некако била сама себи довољна, а потом – понешто
– и верски разлози".
По Лукијану Мушицком, српску народност сачињавају "име, језик и вера."
А други Срби, противници Илиризма су истицали овај стих:
Ко изгуби име – изгуби све с њиме!
Мамузић пише даље:
"Жива српска прошлост није дала српским књижевницима да прихвате илирство,
јер 'Србљин рођен бити, па се српства одрећи, јест највећа неблагодарност' " (. 85).
С. 82: "Трећи разлог опозицији Срба против илиризма било је питање писма. Сви
српски противници Илиризма хтели су јединство књижевности на основу 'писма
светог Кирила', које је сматрано искључиво српским писмом". Стр. 89: "Писмо св.
Кирила сматрано је српским".
Иста страна: "Срби нису никада могли да пређу преко посебнога, што се види не
само код противника илиризма него и код самих присташа... Јер је у Срба у оно
време била већ формирана пуносвесна национална свест".
ИИ.
Сад ћемо прећи на доцније Србе, прво у Србији, који ствар посматрају
ретроспективно.
О томе веома потанко расправља Милован Миловановић (27), али не можемо све
овде пренети. Он каже на стр. 25 ид.:
"Покушај хрватски да именом Илирства створе бар привидно некакву неутралну
целину која, кад се већ не може звати хрватском, неће бити ни српска, није нашао
одзива у Срба, иако су међутим Хрвати у то своје новосаковано илирство унели сва
битна народна обележја српска. И сами Хрвати добро су осећали већ тада да они у
ствари улазе у српску народност, тражећи у њој гарантије за свој опстанак и за
своју будућност, по цену напуштања оних својих партикуларних особина које су их
још издвајале од Срба. Срби, са своје стране, осећајући своју надмоћност према
Хрватима у сваком погледу, у пуној снази своје народне свести, са пуном вером у
своју народну будућност, која се заснивала на двема народним српским државама,
могли су очекивати с правом да ће Хрвати, који су већ узели језик српски за свој
књижевни језик, који су за свој културни живот морали црпсти снагу у српским
обичајима, српским народним традицијама и умотворинама, пристати најзад да се
без резерве и без погодаба сакупе око српског народног центра..."
Утврђује да се сасвим противно томе догодило:
"Хрватској амбицији створени су широки хоризонти. Пред очи Хрвата настала је
тада варљива слика велике државне целине на Словенском Југу, чији би центар био
Загреб и која би на се морала примити хрватско обележје..." Хрвати су почели
радити против српске народности "којој су се они, као себи најближој, са собом
идентичној, недавно придружили и у чијем су закриљу нашли и заштите од
туђинске поплаве и гаранције за напредак у будућност."
Стр. 28: "Кад су, на Берлинском конгресу, обележене границе до којих се може
проширити власт и непосредни утицај аустро-угарски, Хрвати су се отресли својих
југословенских идеала, па су прионули да даду хрватско обележје свим оним
српским земљама које су ушле или које још имају, по берлинском програму, да уђу
у сферу аустро-угарске доминације..." (Писац говори о претензијама Хрвата на
Босну и Херцеговину).
Стр. 29: Гоњени инстиктом самоодржања, да би сачували себе од поплаве
туђинске, Хрвати су пре 60 година ступили у народну заједницу са Србима,
народом себи најближим и најсроднијим, који се са њима у току историјских
прилика измешао и изукрштао до у сам центар њихова насељења. Српски
књижевни језик, српске народне умотворине и традиције, српску најзад веру у
будућност, све су то Хрвати прихватили оберучке, те да би само своје, под
вековним туђинским притиском изнемогло, народно биће оспособили за живот.
Хрватство као оделита, засебна народна јединица, није се могло одржати, није
могло наћи у самом себи, у својој прошлости, у својим очуваним етнографском
особинама, у својим надама и амбицијама, ни толико снаге да покрене борбу, да
организује народни отпор противу туђинске поплаве. И Хрватство је тада,
императивно гоњено инстинктом самоодржања, које је обично најбољи саветник,
абдицирало на своју чисто хрватску народну самосталност, па прибегло у окриље
друге југословенске народности, која му је по језику и по другим етнографским
особинама била најближа, и која је уједно заузимала у сваком погледу прво место
међу Јужним Словенима. Хрвати су тада, да се послужимо правим изразом, прешли
у Српство."
И сад Хрвати ревиндицирају за себе све области докле влада Аустро-Угарска и
"Хрвати захтевају од Срба ништа мање но да пристану да овај део српског народа
који су Хрвати резервисали за себе, прими на се хрватско обележје, угуши у себи
своје народне осећаје, одрече се својих идеала о јединству васколике своје
народности, заборави на тежње и на наде које су га крепиле, држале му веру у
будућност кроз дуге векове патње и невоље."
Пред крај расправе, стр. 32, Миловановић закључује:
"Према стању у којему се данас налазе Срби и Хрвати, питање је још спорио да ли
ће стварање српско-хрватске народне заједнице, извршено иницијативом
хрватском, изазвано животним потребама хрватским, донети корисног резултата.
Питање у толико теже, у толико судбоносније за нас Србе, што смо и пре те
заједнице и без ње имали све потребне погодбе за самостални народни живот..."

ИИИ.
Цитираћемо затим Владимира Ћоровића, такође искреног Југословена. И он, као и
Милован Миловановић, износи реакцију прошлости, са образлагањем у
"историјској перспективи". Он пише:
"...У суштини, Срби тада нису прихватили илирски покрет. Они су се радовали
буђењу хрватске народне свести, семпатисали су њиховој борби за народни језик,
али Срби нису хтели да прихвате илирско име. Разлога је било свакако више, а
најглавнији им беху следећи.
Прво, Срби су на почетку XИX века, обновивши са два устанка своју државу,
добили много више самосвесности и самоуверења. Осетили су се као чиниоц од
вредности, који се у животу одржао и пробио, захваљујући првенствено својој
снази. Српско име је добило нови значај и са чашћу се пронело кроз Европу.
Главна лица тадање европске књижевности баве се српским питањима; највећи
историк немачки и један од тада највећих у Европи интересује се за акцију српског
ослобођења и пише о њој једно много запажено и цењено дело. То је "Српска
револуција" Леополда Ранкеа. Стварање своје српске државе појачало је српски
национализам у широким круговима, а романтичарски националистички замах
развио га је још у већој мери. Жртвовати то име чинило се огромној већини наших
људи као грех, и стога су били противни примању илирскога имена, које је код
њих, на источној страни нашега народног подручја, и поред употребе код неких
писаца, без праве традиције.
Друго, хрватски књижевни покрет чинио се једном делу Срба само као наставак и
одјек њихових идеја..."
Реформатор и творац модерног српског књижевног језика, "књижевни ослободитељ
Срба, као што су Карађорђе и Милош политички" ни сам се не заноси много
илирштином. Ћоровић нам каже даље поводом "еуреке" Гајеве:
"...Тај Вук који је у доба покретања Данице (Гајеве, за коју му на немачком пишу
1831 Ф. Курелац, а 1832 Колар, као и Антон Михаиловић, једном аустријски конзул
у Србији, који 1835 шаље песме за Даницу и пише немачко пропратно писмо) имао
за собом више од двадесет година рада и био писац на гласу, у Гајевом покрету
није видео начелно ништа новог. А илиризам је и њему, као и осталим Србима
значио, међутим, утапање тек пробуђеног српства у нешто неизрађено.
...Вук ће заступати мишљење да је штокавско наречје српско, чакавско хрватско, а
кајкавско словеначко. По тим наречјима он је омеђивао и племенско подручје и
народно племенско име на њему. Тај Вуков чланак (Срби и Хрвати од год. 1861)
изазвао је протеста код Хрвата и допринео знатно да се распламти свађа о српско-
хрватским границама и о питању ком племену шта припада у погледу језика и
народних умотворина. Вук је био и остао за одржавање племенских имена, био је
сав у култу србизма и пустио је у свет ону крилатицу: "Срби сви и свуда".
Култ србизма имали су и други наши писци тог времена, који се иначе нису
слагали са Вуком у много питања..."

ИВ.
Навешћемо још једног писца српског, такође историчара који је углавном своје
радове објавио после Првог светског рата, али је и много раније живео. То је бивши
државни саветник Живан Живановић који је писао (106):
"У време око абдикације краља Милана и за Намесништва, беше при џамији у
Београду хоџа Фалаџић, човек старији врло прилагодан, те се брзо саживео са
Београђанима и са властима. И први намесник Јован Ристић позивао га је на
разговоре с тога, вели он писцу, да с њим разговарам. "Е, јес му овај говор права
музика!", рећи ће Ристић. То беше говор Ерцеговине, који је и Вуку био образац
најлепшега језика српског. И тај свет хоће неко данас да учини национално
анонимним па чак и да га похрвати!"
Сад да наведемо једног Хрвата, али значајног.
Ватрослав Јагић признаје незадовољство Срба због крађе њиховог језика. Он пише
у својим мемоарима (62, ИИ, 247):
"Само се по себи разуме да ми је било смешно кад се са српске стране приговарало
Хрватима (управо Илирцима међу г. 1834 до 1848) да су неоправдано себи
присвојили српски језик као књижевни – место да се веселе тој концентрацији..."
Јагић полази од факта "присвајања српског језика" од стране Илираца, али се чуди
што се Срби томе не радују. Да ли је требало да се радују, нећемо испитивати, али
је значајно да су томе "приговарали" и бунили се против тога. Такав је у стварности
био одјек код тадашњих Срба, претстављених углавном у Војводини.

В.
Од странаца ћемо навести Француза, слависту и филолога, Селеста Куријера. Он у
својој Историји савремене словенске литературе (26) пише:
"Гај је хтео ујединити под истим свежњом све народе који су некад сачињавали
Илирију, тј. Хрвате, Славонце и Србе. Далмација је са хладноћом примила та
мамљења..." "...Срби се револтираше такође, видећи да Илирци прихватају њихов
језик, њихову историју и традиције, и заденуше полемику која и дан-дањи траје."
(Писано око 1875).
Стр. 149: "Анексионистичке тенденције хрватске књижевности добише смртни
ударац. Хрвати нису, ипак, одрекли се стварања троједне краљевине, али, пошто
политиче прилике нису биле погодне, они су се постарали да другим путевима
постигну ту унију, и почеше да себи дају име Југословена."... (Говори онда детаљно
о оснивању Југословенске академије знаности и умјетности, настојањима бискупа
Штросмајера сходно пароли 'Све за вјеру и за домовину' итд.).
Стр. 158: "Рекох већ да Хрвати нису напуштали своје амбициозне снове, и да су,
прихватајући име Југословена и Илира, били чак проширили свој политички
програм. Ипак је Народна странка наишла на велике потешкоће... Срби су
пристајали да чине део Троједне краљевине, али као јединица равна Хрватима а не
као анектирани народ. Далмација је била истог мишљења. По својим историским и
литерариим традицијама она је била више у заједници идеја са Србијом. На
несрећу, разлика вере и италијански утицај је отстранише од мајке-отаџбине..."
Стр. 163: "Далмација, са Бокељима и Дубровчанима, има традиције далеко
бриљантније него Хрватска, које, успркос разлике вере, вежу моћном везом са
Србијом."

ВИ.
У развијању свога језика Срби се, сасвим разумљиво, нису ни обзирали на Хрвате.
Они су имали свој језик и пре и после "Илирског Препорода". Тај "препород" није
њих ни најмање тангирао.
Овај језик су називали, као и у век, српским: и они у Србији и Црној Гори, и у
Војводини, у Босни и Херцеговини, у Хрватској и Славонији, у Далмацији, по
целом свету. Они су знали шта је њихово и тога су се држали. Ако су Хрвати
њихово присвајали. Срби су се с временом с тим помирили, али никад нису нити
тражили неку заједничку акцију у развијању језика, нити су ма шта од специфично
хрватског прихватили и за своје узели. Српски је језик ишао потпуно несметано
својим путевима развоја, једнако као и пре "Илирског Препорода". "Своје с туђим
није смијешано – Од туђега вазда туга бије".
Босанско - херцеговачки Срби су демонстративно одбили 1910 да се језик који
говоре назове "хрватски или српски" иако је то био тобоже "предлог Хрвата
српских пријатеља", како саопштава Леополд фон Хлумецки (131).
То је био један од начина да се Српство одржи и одоли свима искушењима. Тек кад
су, у несрећној Југославији, почели, једно по једно, да жртвују сва српска обележја,
тек тада је почело да нам све суноврато иде.
Све до половине XИX века школе у Хрватској су имале латински наставни језик, у
Далмацији италијански. Али школе за православне, и тамо и овамо, имале су
српски наставни језик и ћирилицу као своје писмо. Никад ниједна српска школа
није вођена на неком страном језику, ни у Србији, ни у Угарској, ни у Хрватској и
Славонији, ни у Далмацији нити ма где у свету. Чак и у Трсту, и у Будиму
постојале су српске школе кад хрватских није било ни у Загребу. У историји нашег
школства ми не прибрајамо као српске школе, нити их виндицирамо, ако су оне
имале неки други наставни језик.

ВИИИ. Реакција код Хрвата и еволуција њиховог језика

И.
Ни код Хрвата није после "Илирског Препорода" ишло све онако глатко као што се
мисли. Било је и негодовања, и бојкотовања новог правописа и језика итд. Но
већина Хрвата га је ипак примила јер је, или инстиктивно или рационалио, увиђала
шта им он значи и шта им доноси. До тада се није ни знало шта су Хрвати, нити се
икад могао накупити милион њихових следбеника. Сам др. Јурај Крњевић је писао
1955 у емиграцији "Пред једно 120 година Хрватска је била врло малена. Загорје и
околина, то је била Хрватска... Онај крај где се говори 'кај' то је била Хрватска"
(121).
Тачно је 120 година пред тим био "Илирски Препород". У време кад је др. Крњевић
то говорио, било је Хрвата четири милиона на територији једва мањој него што је
Срби имају. (Само су Хрвати ретко где компактни и сами. То чини нарочито
нестабилном и рањавом њихову етничку историју).
Нека је дозвољено навести неколико доказа о негодовању Хрвата поводом новог
језика и опирања њему и правопису.
Аустријски историчар Антон Шпрингер писао је пре сто година у својој историји
Аустрије у 19 веку (66, И, 31):
"Конзервативни Хрвати нису дуго хтели да се навикну на ортографске новотарије
Гајеве и сматрали су их као непријатељску манифестацију њиховом стародревном
домаћем језику. Они нису знали ништа друго сем одбране муниципалних слобода
("правица", ЛМК), која сачињава најважнију дужност хрватског патриоте".
Сам народ је био скроз индиферентан према "народном језику". Тако пише Рудолф
Хорват (58, 30), према Кукуљевићу:
"У Бечу је, додуше, хрватски пјесник Антун Михановић г. 1818 добио од полиције
дозволу да издаје хрватске политичке новине 'Огласник Илирски'; но кад је 12 јула
издао позив на претплату уз обавијест да ће новине почети излазити првог октобра
1818, и то два пута седмично, – није нашао довољно претплатника".
Срби су за то време имали неколико својих новина на српском језику.
Још се нови правопис није био ни афирмирао, а 1845 године захтева Загребачка
жупанија "укинуће новог илирског и уведење старог хрватског правописа, те
раздвојење основане катедре хрватско-славонског језика и књижевности у једну
катедру хрватску а другу славонску" (46, стр. 51).
Хрватски књижевник Адолфо Вебер-Ткалчевић из поилирског доба писао је у
загребачком часопису "Виенац" за 1884:
"Од његова је времена почело њеколико хрватских писаца рушити загребачку
књижевну школу. Загребачка школа, а то је илирска, имала је задатак да кајкавце и
чакавце приведе у коло штокаваца, и створи књижевно јединство... Још би требало
у књижевно јединство привести Словенце, а тај циљ ће се сигурније постићи
загребачком него ли Даничићевом школом..."
Нико мањи него Мирослав Крлежа, највећи живи хрватски литерат, пише 1926
(122):
"Јелачић и Штросмајер постају Илири када ни пас не даје ни пребијене марке за
Илирију, и када је свијету објављено да су Гај и Штросмајер били дворски агенти".
Значи да се већ средином деветнаестог века знало да је Гај био агент бечког двора.
Иначе, нека читаоци виде начин изражавања њиховог генија Крлеже. Шта му то
значи да "ни пас не даје пребијене марке", ја не знам. Какве марке може један пас
да даје?
ИИ.
Језик хрватски је остао накарадан све до 1918. Ја знам прилике у Далмацији, где
сам живео. Њихове судске акте, укључујући ту и пресуде, није могао ниједан прави
Србин да разуме. Неке детаље о томе је публиковао, у виду скечева, прота Стеван
Простран у неким новинама српске емиграције. Кад сам се с њиме нашао у САД,
1961 године, молио сам га десетак пута да ми то понови. Толико сам се морао да
смејем. И терминологија самих закона била им је немогућа и скроз ненародна.
Причао ми је пок. отац како је једном у которској гимназији питао нешто професор
његовог колегу католика. Овај није знао. Професор га је изгрдио, а овај рече: "Да
ћашем знат да ме ћашете питават, ја ћашем наућит". Ни у моје доба, у задарској
гимназији, није било боље.
Чак ни професори нису знали српски. Мени је у ИВ разреду био разредни
старешина неки проф. Кучић са острва Виса. Предавао је грчки, али је узео и
српски у оскудици других наставника. Сваког часа је питао мене како треба нешто
рећи. И други су наставници питали махом ђаке Србе како је правилно казати у
"хрватском" језику. То је било већ у другој деценији овог (двадесетог, прим. изд.)
века.
Позната је ствар хрватска манија да стране речи замењују "хрватским". Нешто
слично су радили Чеси, Маџари и Грци, али нико у овом опсегу као Хрвати. При
томе су не само стварали накарадне речи, које не само у народу нема, него су
народу потпуно туђе, већ су и смисао страних речи изокретали. Тако нпр. они
скоро једини за универзитет кажу "свеучилиште". А то је грешка и бесмислица. Реч
универзитет је испочетка означавао "универзитас", тј. заједницу доцената и
студената, наставника и ђака, што је у корпоративној и еснафској заједници имало
јавно-правни значај. Хрвати су мислили да то значи укупност знања. Цео свет каже
телеграм, они брзојав. Место такса кажу пристојба, место марка говорили су
биљега итд. Нарочито су у својој "слободној" и "независној" држави били почели
"пурификацију" речи, и то пурифицирање од српскога али и иностранога,
интернационалнога изражавања. Тако су радио назвали били круговалом,
пропаганду промиџба итд. Нису хтели ни немачке речи, чак ни онда кад је сва
њихова интелигенција боље немачки говорила него "хрватски", па су казали "бечки
одрезак" место шницла, "туципуковник" место шлагоберст. Итд. Да се не
задржавамо на овим заиста патолошким примерима "чишћења језика" од народа,
који свој језик уопште није имао.
Против тог "чишћења језика" и избацивања туђих израза из њега, јако се бунио још
прошлог века највећи слависта свих времена и један од највећих светских
лингвиста професор Бечког универзитета Франц Миклошич. Он је у својој студији
"Словенски елементи у маџарском језику" (91, стр. 10) изразио скепсу у правилност
те акције, где сваки народ, нарочито већи, хоће да види своју културу "као своје
једино дело и у пореклу и у даљем развоју", што се одржава и "у настојању из
језичног блага избацити оно што је преузето од других". На то надовезује проф.
Миклошич:
"Па ипак ниједан зналац развоја човечанства неће сумњати да је сва наша
цивилизација која је раније обуздала животињу у човеку..., од хришћанства па до
свакодневних угодности у животу, плод рада више народа, који, свакако, нису
учествовали у томе на једнако истакнут начин. Погрешно схватање народне части
изазвало је у новије доба код више источно-европских народа прави крсташки рат
против страних речи. Чини се покушај да се истисну (из употреба) стране речи, ови
јасни докази зависности сваког појединог народа од осталих који њим живују или
су нестали, и да те речи замене домаћим фабрикатима..."
Тако је дословно казао Миклошич: "фабрикатима". Заиста су те кованице, које
Хрвати праве више него ико други, вештачки фабрикати створени у затвореним
собама, а не одраз живога и спонтаног језичног развоја.
Нажалост, на основу старе истине да је "болест прилепчива а здравље није
прилепчиво", и Срби су преузели у заједничкој држави многе "неподобштине"
хрватског ковинарског духа, и то у званичној номенклатури (у законодавству и
администрацији) и у приватном животу. Тако законске пројекте зову "нацрт" и
"преднацрт", иступе "прекршаји" итд. Фабрике зову творнице, келнере конобарима,
ред поступања означују као редослед, предмете отпорне према ватри називају
"ватросталним" итд. Све су то рђави преводи немачких израза: Ентwурф,
Ворентwурф, Уебертретунг, Реихенфолге, феуерфест...
Према духу српског језика, "ватросталан" би значио онај који у себи стално, вечно,
ватру садржи, а не онај који од себе ватру одбија. Баш супротно ономе што се хоће
да изрази хрватским термином наметнутим Србима. Коноба није српска реч. Она се
употребљава само у Приморју, па и мом месту. Означује подрум. Али је та реч
јамачно страног порекла, вероватно млетачка, и употребом ограничена на само
мали део хрватског народа (на још мањи део Срба). Кад се реч келнер говорила
преко сто година и сваки је Србин, чак и сваки Хрват разуме, могла је остати и
даље. То приближава народе, како је мислио проф. Миклошич. Ајде да има нека
народна реч, па да је и замени. Али ње нема, већ стварају опет туђу да би само
једну увржену избацили из употребе. Тако су радили Чеси, који су обера звали
"пане врхњи": Господине горњи! Јамачно и данас зову.
Нажалост не можемо све те ствари овде претресати, јер им није место. Доста је
упозорити и на композите који су се у Југославији уврежили (преузети из
Хрватске) а који никако нису у духу српског језика. Тако нпр. златотиск, велесајам,
велеград итд. Велеград би по духу српског језика било нешто што личи на град а
није град (за кога само веле да је град!).
ИИИ.
Несумњиво је у току времена и виа факти настало све веће приближавање два
језика, јер су до скора, до друге Југославије, Хрвати ипак преузимали све више
српских израза и српског начина писања (српске синтаксе и стилистике), али је
било и опирања томе, па чак враћања на старе начине писања. То питање не
можемо овде расправљати, већ само сасвим кратко указати на даљи развој.
У Првој Југославији је био донет Правопис српско-хрватског језика, који није
обавезивао, али кога су се сви српски писци де факто придржавали. Хрватски само
по изузетку. Настао је рат и образовање "НДХ", која је хтела показати да Хрвати
нису имали и немају ништа заједничког са Србима. Почели су да измишљају језик
и да те наказују, стварајући нове изразе и нове, невиђене облике. Писали су
иекавски (не јекавски или ијекавски), итд. Са пропашћу те наказе од "државе" у
земљи су отпали и све њене творевине. Али су оне пренете у иностранство, где је
банда усташа, пребегла из земље по начелу "спремном за дом", продужила да тако
пише. У земљи, пак, јавља се тежња унификације, чак и принудне (мада се то
сакрива). Створен је, "споразумом" српских, хрватских и "црногорских" стручњака
нов Правопис, који није баш истоветан са првим, али и он одражава све недостатке
компромиса. Срби су морали преузети не само неке несрпске изразе (који нису ни
хрватски), него и начин писања потпуно стран српском духу. Многе су ствари
остале нерегулисане, тј. остављена су алтернативна решења, од којих једна
присвајају Срби а друга Хрвати. Опет јединства нема.
Хрвати се чак и не држе усвојених решења у "Правопису", док су их Срби, као и
све друго "уједначујуће" примили без поговора и у целини. У полтронству и издаји
отишло се толико далеко да је један Војвођанин иначе одличан, прворазредан
писац (књижевни критичар), неки Борислав Михајловић, који се јављао махом под
псеудоном "Михиз" изјавио једном (ја сам то читао у Политици) да би он пристао и
на икавштину и на латиницу само да дође до јединства правописа. Рекоше ми да је
то син једног свештеника српског из Срема. Срам га било!
У емиграцији тај Правопис је слабо примењиван. Управо у потпуности га
примењују само "Збораши", који су заиста непомирљиви непријатељи
југословенског комунизма, али пријатељи и заточници југословенског јединства.
Други га се Срби држе слабо, Хрвати никако. Чак се код њих чују гласови начелног
и смишљеног опирања том правопису.
Не само да се усташе опиру једнаком правопису и језику, него и остали Хрвати
емигранти. Нема недеље а да њихов заступник вође др. Јурај Крњевић не жигоше
увлачење српских речи у Хрватску. Чак и "концилијантни" вођа др. Мачек то
осуђује.
Потпредседник ХСС др. Јурај Крњевић писао је у канадском "Хрватском Гласу" од
4 маја 1959 изос. и ово:
"...Комунисти су у питању језика наставили ондје, гдје је стала краљевска
диктатура. Још у појачаној мјери они воде борбу за јединство језика. На расправе о
јединственом језику морали су позивати и хрватске језикословце. И ако се на њих
вршио притисак, ипак ствар није ишла. Иако су неке промјене проведене у
правопису и граматици, ипак су у ствари остала два језика, хрватски и српски, и
два говора, загребачки и београдски..."
У Хрватској ревији (Буенос Аирес, Аргентина), за децембар 1960, др. Влатко
Мачек написао је чланак под насловом "Хрватски књижевни језик и правопис", у
коме изост. стоји:
"Године 1892 донесоше бан Куен Хедервари и његов одјелни предстојник Изидор
Кршњави (за вољу хрватских Срба) наредбу, да се у све пучке и средње школе
Хрватске и Славоније има увести фонетски правопис.
"Фонетику је увео србски књижевник Вук Караџић, поставивши начело: 'Пиши, као
што говориш, а читај као што је написано' ".
"Но сви културни народи свиета створили су си сваки свој јединствени књижевни
језик и правопис, утемељен на етимологији. Једино Срби, држећи се Вуковог
правила, не пишу данас више, особито у новинству, ни онако, како се говори у
Новом Саду, него онако, како се говори у Београду. Свој књижевни језик створили
смо си и ми Хрвати и употребљавали га... све док се нису Куен и Кршњави
умиешали својом наредбом."
..."Но школа је коначно ипак учинила своје, те школана генерација, која је тек десет
или петнаест година млађа од мене, не зна више писати хрватским правописом. Па
тако и људи, који иначе зазиру од свега што је србско као враг од тамјана, пишу
данас изкључиво србским правописом. Пишу, примјерице, у првом падежу
сингулара врабац, али у свим осталим падежима пишу врапца, врапцу, врапци и т.
д.".
"Од када смо пали под београдску капу, наши школани и полушколани људи нису
се задовољили само тиме, што су писали фонетиком, него су све више и више
почели и у писму и у говору употребљавати облике србскога језика. Не ће више
радити, него хоће (или не ће) да раде. Мјесто: хтио бих јести, пишу – хоћу да једем.
Мјесто јести ћу – ћу да једем. Мјесто отићи ћу – ћу да одем и т. д."
..."Осим тога, употребљавају се све више и више и србске риечи, којима се служе
београдске новине, а које су до сада биле непозиате у хрватском књижевном језику.
Тако се, примјерице, мјесто обитељ пише – породица; мјесто подпора – подршка;
мјесто слиедећи тједан – идући тједан; мјесто тједан – седмица; мјесто особно –
лично; мјесто објед – ручак; мјесто покорити се – повинути се; мјесто идем из
Загреба у Карловац, Парис или Америку, пишу – идем за Карловац, за Париз, за
Америку... Мјесто колодвор, пишу станица; а мјесто влак пишу воз. Знам, да су и
риечи колодвор и влак точни приеводи са њемачкога... Но обје те риечи се већ тако
дуго употребљавају у хрватском књижевном језику, да су стекле 'грађанско
право'..."
При последњој коректури овог дела читам у минхенској "Искри" од 15 августа
1963, да је у главном граду Аргентине изашла књига неког хрватског емигранта,
неког Пере Тутовца, под насловом "Хрватски језик над понором", у коме се овај
жали да се у њихов "милозвучни" хрватски језик увукло преко 50.000 србијанских
барбаризама! О тој књизи пишу већ са одушевљењем многи хрватски научници (у
хрватском смислу речи) тако и неки Стјепан Бућ, за кога је казао проф. Јозеф Матл
из Граца да је манијак и идијот. Он говори како је Тутавац упозорио на "србске
упљувке" у њиховом дичном језику па додаје да те "упљувке" "треба као
деградацију нашега високо културнога, правога хрватскога језика једноставно
избацити, не дати им да се удомаће, јер би то зиачило – пад натраг у дивљаштво,
својевољно се спуштати на газину рашкога назадњаштва..."
Не могу даље да говорим у овој књизи јер свака страна кошта пет долара, али сама
њена појава и ово мало цитата учиниће да и они који би били скептични издавању
ове моје књиге увиде њену потребу!
ИВ.
Перспективе за један потпуно заједнички језик Срба и Хрвата, који би обе стране
добровољно примиле, нису сувише повољне. Ми у суштини нисмо у том питању
ближи него смо били у време Илирског Препорода. Поред струја зближења, које се
увек изнова јављају, стално су у покрету и струје отпора, посебности, раздвајања. И
никаквог изгледа нема да ће ове друге сасвим устукнути. Можда ће их чак
принудно форсирање уједначења да учини јачим, ефикаснијим, приманљивијим. Да
оно напослетку место моста начини још шири јаз. Добро су рекли Латини: Цаесар
нон супра грамматицос..

ИВ. Преименовања украденог језика

И.
Испочетка су се Хрвати устручавали да нови језик назову само хрватским. Звали су
га најпре илирским, као што је на више места наведено, после хрватско-славонским
(јер се заиста у Славонији њим говорило). Тако је Иван Мажуранић, доцнији бан,
молио краља једном претставком "да се језик народни хрватско - славонски... уведе
у све јавне послове". То је било још новембра 1860, а 5 децембра (просинца) чита
се у Сабору краљева одлука која изос. гласи: "Наређујем хрватско-славонски
језик". (Узето из Руварца, 31, стр. 95).
А и раније је сам Људевит Гај, у години 1830, дакле пре "Препорода" издао био у
Будиму "Кратку основу хорватско-словенског правописања", где је први пут
предложио неке дијакритичке знаке по узору Чеха и Пољака.
Већ смо цитирали проф. Ферду Шишића да су образовани људи звали језик
"Словенским (словинским, славонским, славинским, словенским)" (55, 116).
После су чињени покушаји са другим називима, али увек избегавајући српску
ознаку. Ево шта о томе пише прота Руварац (исто дело, 96):
"Кад су хрватски политичари и књижевници увидели да Срби неће да приме ни
назив "илирски", ни "нашки", ни "славонски" за свој језик, а они опет нису хтели
свој нови језик да назову правим именом "српски језик", а видећи да својим не могу
постићи оно што су желели, назваше свој језик "југословенским", мислећи да ће на
тај назив Срби пристати"... "Кад увидише да Срби неће ни тај назив за свој да
усвоје, а они онда ударише у тврдњу да је хрватски и српски народ по језику један
народ, те да је свеједно рекло се српски или хрватски, и испочетка почеше писати и
говорити 'хрватско-српски' или 'хрватски или српски језик' а од дужег времена
оставише се и тога назива, те сад говоре и пишу да у Троједници живи сам Хрват и
да по томе у њој нема другог доли хрватског језика..."
Навешћемо неколико конкретних података из Далмације, где је при крају прошлог
века, кад су аутономаши били савладани и сведени на најамну меру, пробуђен до
екстремизма хрватски шовенски дух. Он се очитује и у наименовању језика.
Језик зову какокад. Некад хрватски или српски, некад хрватско-српски, некад
просто хрватски. Према својој снази у Сабору (Далматинском) као и према
"вањској" констелацији.
О томе имамо много података, али ћемо само најеклатантније навести. У збирном,
јако документованом делу аустријских професора Хугелмана и осталих (42, 654) о
Националитетном праву старе Аустрије пише ово:
"У Далматинском сабору је 11 маја 1897 био поднет пројекат резолуције потписат
од 26 словенских посланика. У њему се тражи увођење хрватског или српског
званичног језика код свих управних и судских власти Далмације. На то се
надовезала жестока дебата, јер је радикално - хрватска странка тражила да се
избаци ознака 'српски', јер у Далмацији има само један језик и то хрватски."
На стр. 656 истог научног дела стоји:
"У сесији 1902 поднето је у Далматинском сабору шест интерпелација о језику:
најинтересантнија је она посланика Кнежевића ради ознаке хрватског језика као
'народног језика', при чему се Срби у тој земљи осећају запостављени".
Ови подаци су такви да се не може преко њих прећи без коментара. Као што се
види, у Далмацији је још при крају 19 века било потребно законом уводити у
надлештва наш језик. Али Хрвати не дају да се он означује српским чак ни на
другом месту. А Срба је било православних око 18 процената, са католицима и
пуних 25%. Тада су Срби држали и дубровачку општину. Бокељи нису смели свој
језик да српским називају!
Као и у Хрватској: Најпре Хрвати узму српски језик и прогласе га хрватским, да
после сваку ознаку српску са њега скину (кад су околности погодне за то).
То је индигнирало и католичког прелата, каноника Ивана Стојановића у
Дубровнику, који је писао у својој "Дубровачкој књижевности" (40, стр. 334),
поводом уџбеника у далматинским школама:
"Влада одлучи да се има писати: не далматински, не дубровачки, не српски – него
хрватски! Да се хрватски морају штампати школске књиге, бива у ономе језику
који знају само они који у хрватском састављају: граматике латинске, грчке,
италијанске и њемачке, повијести, природописе, земљописе, аритменике,
геометрије, физике и остало. О томе излазе страшни и грозни призори. Како свако
мјесто има своје нарјечје, тако и дијете које учи нпр. латински, не знајући нарјечје
тијех госпара хрватскијех, треба да уче заједно два језика, бива нпр. латински и
језик у коме се њему предавају правила језика латинскога."
Колико би се пречасни и препоштовани дум Иво запањио, па чак и забезекнуо,
колико би јаукнуо кад би дознао да су и у држави Југославији, истина у другој али
ипак зато правој Југославији, стари дубровачки говор и језик старих дубровачких
књижевника званично назвали хрватским. Тако пише скоро код свих дубровачких
писаца у фазомзној "Еициклопедији Југославије", иза које стоји цео режим, тако
стоји јамачно у њиховим школским уџбеницима итд. Сад обавештавају јавност да
излази едиција "500 година хрватске књижевности", при чему су целу дубровачку
књижевност просто анектирали и украли (као некад српски језик).
Ми смо о томе нешто наговестили у књизи "Обмане и извртања као подлога
народности", Хамилтон 1960 (одељак под насловом "Преузимање старе дубровачке
књижевности од стране Хрвата", стр. 67-77). Ако Бог да здравља, обазрећемо се
посебно једним прилогом о старом дубровачком језику.
Засад се може само толико рећи: Он није никад хрватски називан. Кад би ипак неко
то данас у Југославији тврдио, и научно поткрепљивао, прогласили би га
шовинистом и онемогућили му сваки даљи рад (можда би још био и ухапшен).

ИИИ.
Овде ћемо навести два-три екстремна, скоро невероватна случаја наименовања
језика од стране Хрвата, језика прошлости.
Не само да су свуда за прошлост Хрвати назвали језик којим су се служили
католици и муслимани хрватским језиком, мада то лицима на које се односи није
ни крај памети било да тврде, већ су чинили и још данас несметано чине просте и
грубе фалсификате. Само један пример: У Енциклопедији Југославије, рађене под
руковођством Мирослава Крлеже, стоји код Хабдалића Јурја да је он "припремио и
издао хрватско-латински рјечник", мада се тај речник назива: "Дикционар или речи
словенске з векшега укуп зебране, у ред постављене и дијачкеми злахкотене". Овај
цитат нам је двојако драгоцен: да виде читаоци како у данашњој Југославији
називају одн. фалсификују као хрватски оно што су само писци назвали
словенском. Затим као један даљи пример како је изгледао хрватски језик пре
Илирског Препорода. Ова је књига штампана у Грацу 1670.
У једној својој студији о Котору у првој половини XВ века (112) пише др. Антун С.
Дабиновић да је између Котора и деспота Ђурђа Бранковића 1423 "састављен
уговор у два примјерка, један на хрватскосрпском, а други на италијанском језику".
Ми верујемо да није тако написао доцнији професор Правног факултета у Загребу
Дабиновић, али су тако преправили у Загребу. У сваком случају је тако штампано:
да је чак Ђурађ Бранковић, четири пуна века пре Илирског препорода писао
"хрватскосрпски"!' До чега све доводе фалсификати!
Други је пример забележио, између осталих, и Сава Бјелановић и ево у чему се
састоји (105, с. 141).
Професор и академик Павић даје извештаје са свог пута по Србији, спомиње своју
аудијенцију код краља Милана и каже изос.:
То је од прилике садржај доста дуге Краљеве бесједе, коју смо сасвијем затрављени
и задивљени очима и ушима примали; затрављени и задивљени коректношћу и
елеганцијом краљева хрвацка говора, који тече и прељева се, таман да га посадиш
на професорску хрвацку катедру!"
Да при коректури додам још један пример. У београдској "Политици" од 6 јула
1963 има у рубрици "Да ли знате" једна белешка о увођењу српског језика у првој
јеврејској школи у Београду. У акту Попечитељства просвешћенија Србије из 1847
стоји да ће јеврејска деца бити поучавана у "србском, грчком и јеврејском језику".
Друкчије се први језик никад у Србији није ни називао. То ипак није сметало
редакцији "Политике" да наслов белешке овако формулише: Помен о првој
јеврејској школи у којој су учили и српско-хрватски језик.
ИВ.
У називању свога језика, Хрвати могу да триумфују специјално у Другој
Југославији (као што ту у свачему другом могу да триумфују). Они про форо
интерно језик називају увек хрватским, про форо екстерно, кад морају, хрватско-
српским. Па тако данас говоре и Словенци да се не би замерили газдама хрватским
у земљи. Тако помало почиње да се изражава и иностранство. Даљи развој није
тешко предвидети: још један корак и додата реч "српски" потпуно ће отпасти.
Док су у почетку комунистичке владавине говорили, званично, да постоје језици:
српски, хрватски, словеначки и македонски, по новом уставу постоји језик "српско-
хрватски одн. хрватско-српски", па је Народна Скупштина изабрала 29 јуна 1963
разне комисије, изос. и за "аутентичне текстове", и то четири: за српско-хрватски
језик, за хрватско-српски језик, за словеначки језик и за македонски језик". Значи
да су ипак "српско-хрватски" и "хрватско-српски" разни језици!
Чак је и Српска академија наука морала да свој стародревни назив Института за
српски језик замени са називом Института "за српско-хрватски језик"!!
Зато све више Хрвата тврди да смо ми њима, а не они нама, преотели језик. И то је
углавном руководило писца ове расправе да је обради и изда. Сад ће сваки Србин
имати аргументе у рукама да ове хрватске лажи и фалсификате оповргне пред
иностранством.
У земљи као што рекосмо, кадгод могу, Хрвати називају "свој" језик само
хрватским, у емиграцији увек и без изузетка. Али Срби то не чине. У земљи веома
ретко. Кад су неке школе тражиле наставнике за српски језик преко Просветног
Гласника НР Србије, у београдској "Политици" је један бедни учитељ из Ужичког
краја протествовао, јер језик мора да се назива "српско-хрватски" или "хрватско-
српски", како је он нагласио. Тај бедник, губало га мајчино млеко, не може да види
српски назив у своме језику. Дотле смо дошли у полтронству и дефетизму.
Разуме се да у земљи има и изузетака. Тако је канадски "Хрватски Глас" од 9
октобра 1961 писао да је једном Американцу који је походио Дубровник и тражио
научну помоћ од д-ра Бране Недељковића, ранијег доцента Београдског правног
факултета (доцније професора у Сарајеву) и комунисте. Глас дословно пише даље:
"Он је настојао увјерити својега госта да би, као упућени човјек, морао испустити
из назива за српско-хрватски језик онај други дио, јер он говори, ако правилно
говори, само српским језиком; уосталом, Хрвати никада нису имали својега језика,
већ некакав хрибидни чакавски дијалекат. Тада је просвјећени и ражалошћени
комуниста завапио: "Барем у овом граду, гдје створисмо велику ренесансну српску
литературу, немојте спомињати ту смијешну прикрпину, коју смо им добацили,
знате, као што се гладним псима баца кост да престану лајати. – Ја сам пронашао
много докумената у којима се тај језик, у средњем вијеку, овдје у католичком
Дубровнику, назива само српским именом. Као што ви Американци не називате
ваш језик англо-американски, већ само енглески, тако би требали и Хрвати
признати да не говоре властитим језиком, који немају, већ нашим српским."
Чак и у емиграцији неке српске новине конзенквентно називају наш језик "српско-
хрватским". У томе предњачи минхенска "Искра". Све се национално жртвује (у
првом реду писмо) и све се продаје због евентуалних десет претплатника!
В.
Баш поводом тог израза "српско-хрватски" или, још страшније, "хрватско - српски
језик", задовољни смо што можемо да овде изнесемо и једно туђе, али ипак српско
мишљење о томе. Много тога смо могли и сами рећи, али да избегнемо обележење
манијаком или ултрашовинистом (што смо каткад доживели), пренећемо дословце
већи део тога мишљења.
У чикашкој "Српској Борби" од 19 марта 1959, изашао је један веома добар чланак
под насловом "Оживљавање једне југословенске бесмислице", а са поднасловом
"Ко и зашто говори о 'српско-хрватском језику' " Чланак, је, нажалост, непотписан,
мада је очигледно писан од стручњака (док се потписују веома често потпуно
примитивни прилози других лица). У чланку стоји, после дугог увода, ово:
"...Пре свега "српско-хрватски језик" никад није постојао и не постоји данас. Да би
такав језик постојао, он би морао бити – као што и име каже – нека комбинација
или стапање двају језика (српског и хрватског), на које су се народи који њима
говоре (Срби и Хрвати) споразумели и обострано усвојили нови језик као
заједнички и признали његова правила као обавезна. Тога међу тим до данас није
било.
Комунисти су покушали да створе и наметну један, тако звани српско-хрватски
језик. Али тај покушај је практично довео до следећег закључка: оба језика остају у
важности и – остајући сваки за себе као посебан језик – сачињавају и претстављају
сад један 'српско-хрватски' језик. А то је уствари исто као кад би се, рецимо,
прописало да су француски и италијански језик убудуће један 'француско-
италијански' језик или енглески и немачки – један "енглеско-немачки" језик, иако
оба остају непромењена и сваки за себе.
Тако су комунисти, после вишегодишњег већања, створили "српско-хрватски"
језик, чији прописи предвиђају, поред осталог, да је дозвољено и 'правилно' и 'бићу'
и "бит ћу" и "бум": и "мислићу" и "мислит ћу" и "бум мислил": и "плешћу" и
"плести ћу" и "бум плел" итд.
Друго, бесмислица о "српско-хрватском" језику утолико је већа, што хрватски језик
као такав већ давно не постоји. Сетимо се, например, да је руска царица Катарина
Велика припремила 1787 године један упоредни речник од 20 језика. У њему су
била и разна словенска "наречија", њих 12 на броју, међу којима и српско.
Хрватског, међу тим, није било, него га је тек доцније Добровски некако пронашао
и унео.
Затим, хрватски језик који је некад свакако постојао, данас не зна и њиме се не
служи најмање 95% Хрвата. Позната је чињеница, да се хрватска интелигенција
вековима служила туђинским језицима (немачким, латинским, мађарским,
италијанским), јер је знала врло слабо, или чак и уопште није знала свој народни
језик. А оно што је хрватски народ говорио, било је тако искварено и измешано
туђицама, да су Хрвати за свој књижевни језик морали усвојити (1836 године)
српски језик и пред крај XИX века прихватили Вукова језичка начела, фонетички
правопис и граматичке облике.
Али иако су усвојили српски језик (штокавски-ијекавски дијалекат) за свој
књижевни језик, Хрвати се с њим никад нису сродили, никад нису схватили дух
језика ни стекли осећање језика. Сем тога нешто из незнања и навикнутости на
туђинштину, а нешто из тежње да свесним извртањем на силу створе "свој
сопствени" језик. Хрвати су уствари током времена створили једну накарадну
верзију српског језика, који су утолико више искварили што су на њега применили
немачку синтаксу и дух језика.
Тако је буквалним превођењем са немачког језика на искварени српски језик,
постао данашњи хрватски језик. Отуда је у хрватском говору, књижевности,
штампи итд. створен један тешко разумљив и схватљив језик, који претставља
праву накараду и пружа обиље материјала онима који су расположени за шалу и
при тако жалосним резултатима унакарађивања српског језика.
Према томе јасно је да о неком "српско-хрватском" језику може да говори само
онај који или не зна ништа о тим стварима, или нема српског осећања и свести."
Било је писаца компетентних, чак најкомпетентнијих, који ни после Илирског
Препорода и усвајања српског језика за књижевни језик Хрвата нису никако
признавали да су српски и хрватски језик идентични. Прво место међу њима
заузима Франц Миклошич, професор Славистике у Бечу и првак славистичке науке
у свету. Ево шта о томе саопштава други слависта и његов земљак проф. Грегор
Крек (115), мада смо и сами имали у рукама скоро сва дела Миклошича, па и
његову "Упоредну граматику словенских језика" где се то нарочито тврди (114, стр.
392). Крек пише:
"За Миклошича српски и хрватски важе као два језика, и он сматра израз 'језик
српски или хрватски', који је Даничић поставио, као погрешан. Сам Крек верује да
је језик у суштини један, али додаје: "Овде се неће моћи тако лако да постигне
уједначење, штавише изгледа да се најновијим настојањима у овој сфери
испитивања продор све више шири."

ЛИТЕРАТУРА:
1) Лазо М. Костић, Спорни предели Срба и Хрвата. Чикаго 1957. Издање
"Америчког института за балканска питања".
2) Г. Лејеан, Етхнограпхие де ла Турqуие д'Еуропе. – Етхнограпхие дер
еуропаисцхен Туркеи. Ерганзунгсхефт зу Петерманн'с Геограпхисцхен
Миттеилунген. Готха 1861.
3) Ватрослав Јагић, Еин Капител аус дер Гесцхицхте дер суедслависцхен Спрацхен.
Арцхив фиир слависцхе Пхилологие, Јахрганг XВИИ, 1895. С. 64.
4) Бартх. Копитарс Клеинере Сцхрифтен спрацхwиссенсцхафтлицхен,
гесцхицхтлицхен, етхнограпхисцхен унд рецхтсхисторисцхен Инхалтс.
Хераусгегебен вон Фр. Миклосицх. Ерстер Тхеил, Wиен 1857.
5) Ватерландисцхе Блаттер, Јахрг. ИВ.
6) Блицк ауф дие слависцхен Мундартен, ихре Литератур унд дие Хулфсмиттел сие
зу студиерен. Wиенер Аллгемеине Литератур - Зеитунг, И Јахрганг 1813. – Чланак
је непотписан, али је јамачно писац Јернеј Копитар, који је био један од покретача
и уредника ревије. Он је исти чланак дао 1810 скрачен у часопису "Ватерландисцхе
Блаттер" под насловом "Патриотисцхе Пхантасиен еинес Славен". То саопштава М.
Мурко у књизи: Деутсцхе Еинфлуессе ауф дие Анфанге дер Бохмисцхен Романтик,
Граз 1897, а и у самом чланку испод наслова стоји у аднотацији: "Верује се да ће
ова расправа, која је делом већ на другом месту саопштена, али овде прерадјена,
бити добро дошла читаоцима Бечког литерарног листа као оријентација при
рецензији словенских дела која ће после доћи."
7) Рудолф Рост, Дие слависцхен Спрацхен. – "Глобус" XИИ Банд, 1867.
8) Л. в. Суедланд, Јужнословенско питање. Приказ цјелокупног питања. Превео
Федор Пуцек. Загреб 1943.
9) Франз Миклосицх, Дицтионнаире абрегћ де сиx лангуес славес (Руссе, Виеуx-
Славе, Булгаре, Сербе, Тсхеqуе, ет Полонаис, аинси qуе францаис ет аллеманд).
Виенне 1885.
10) Проф. Др. Wиеганд, Дие натионален Бестребунген дер Балканволкер... Леипзиг
1898.
11) А. Лескиен, Грамматик дер сербо-кроатисцхен Спрацхе. Хеиделберг 1914. Ц.
Wинтерс Университатсбуцххандлунг.
12) Гранд Дицтионнаире универсал ду XИX сиецле. Пар Пиерре Лароуссе. Томе
XИВ. Парис 1875.
13) Фердо Шканић, Летопис попа Дукљанина. Посебна издања Српске Краљеаске
академије, Философскн и филолошки списи, књга 18. Београд-Загреб 1928.
14) Тадија Смичиклас, Спомен.књига Матице Хрватске, 1892, Загреб. Латиницом.
15) Карл Бругманн, Верглеицхенде Лаут-, СтаммбилдунгС' унд Флеxионслехре дер
индогерманисцхен Спрацхе. ИИ Беарбеитунг, И. Банд, Страссбург 1897.
16) Проф. Вас. Ђерић. О српском имену по западнијем крајевима нашега народа. 0
издање. Беогрзд 1914.
17) Аркив за повјесницу југословенску. ВИИ књига. 1863, огр. 310.
18) М. П. Катанцсицс, Де Истро еиусqуес адцолис цомментатио, 1798, п. 227.
19) Де регно Далматиае ет Цроатиае Хбри сеx. 1666. П. 281.
20) "Коло", г. м, 1843, стр. 31.
21) Рад Југ. академије знаности и умјетности. ЦИ, 1890, стр. 68.
22) Аркив за повјесницу југословенску, ИX, 1868. Стр. 318.
23) "Даница" за 1847, стр. 203.
24) "Невен" за 1855, стр. 190.
25) Грађа за повјест књижевности хрватске. ВИ. 1909. Стр. 118.
26) Целесте Цоурриере, Хистоире де ла Литтературе цонтемпораине цхез лес
Славес. Парис 1879.
27) Милован Ђ. Миловановић, Срби и Хрвати, Из "Дела". Београд 1895.
28) Др. М. Дј. Миловановић, Срби и Хрвати. ИИ издање латиницом, Београд 1895.
29) Доменицо Циамполи, Леттература слава. Милано, Хоепли, с. а.
30) Дер гроссе Броцкхаус, X Банд, 1931, С. 645.
31) Протојереј Димитрије Руварац, Ево, шта сте нам криви. Посвећено "Обзору".
Земун 1895.
32) Божидар Ковачевић, Из прошлости. СКЗ. Београд 1949.
33) А. Л. Мит wелцхем Рецхт неннен сицх дие Сиидслаwен Иллyриер? "Дас
Аусланд" 1857. Но. 37 (11 Септ.).
34) Лоренз Диефенбацх, Волкеркунде Остеуропас... И унд ИИ Банд, Стуттгарт
1880.
35) Драгутин Прохаска, Дас кроатисцх-сербисцхе Сцхрифтум ин Босниен унд дер
Херзегоwина вон ден Анфанген им XИ бис зур Натионален Wиедергебурт им XИX
Јахрхундерт. Загреб 1911.
36) Ницоло Томмасео, Ла qуестионе далматица ригуардата не' суои нуови аспетти.
Зара 1861.
37) Д-р Ј. Ж. Милосављевић, Српско-хрватски спор и Неимари Југославије, ИИИ
издање, Питсбург 1945.
38) М. Банић, Распети на раскршћу...
39) Српско-хрватски спор. Мало историје... Београд 1937.
40) Иван кан. Стојановнћ, Дубровачка књижевност. Дубровник 1900. Латиницом.
41) Д-р Лујо Војновић, Срби у Далмацији од пада Млетачке републике до
Уједињења. Београд 1938. (Колекција "Српски народ у XИX веку", књ. 18).
42) Карл Готтлиеб Хугелманн (ет Цонсортес): Дас Натионалитатен-рецхт дес алтен
Оестерреицх. 1934.
43) Цонте Орсато Позза, Сербиа е ПИмперо д'Ориенте. Нуова Антологиа. Фирензе,
геннаио 1867.
44) W. Рустоw, Гесцхицхте дес унгарисцхен Инсурректионскриегес 1848-1849. И
Банд. 1860.
45) Шиме Љубић, Огледало књижевне повиести југославјанске на поучавање
младежи, И књига 1864. (Лап)
46) С. М. Д. Хрваги и језик српски. Нови Сад 1895.
47) Људевит Гај, Чије је коло... "Даница", бр. 31, Загреб 1846.
48) Владимир Дворниковић, Карактерологија Југословена. Београд 1939. "Космос".
49) Људевит Гај, Изјављење ради Старчевићевих чланака о Сербима и серпском
језику", "Народне Новине" од 3 студенога 1852.
50) А. Б. Кулаковски, Народна енциклопедија СХС суб воце.
51) Платон Кулаковски, Илиризм, 1894.
52) А. Н. Пyпин унд В. Д. Спасевич, Гесцхицхте дер слависцхен Литературен. Нацх
дер ИИ руссисцхен Ауфгабе. И, ИИ. П, 1880.
53) Андреy Сиротнннн, Россин и Славнне, 1913.
54) П. Лавров, Анексји Боснии и Герцеговини и отноштте к неи Славннства.
Вјесник Европи. Санкт Петербург, 1909. год 44.
55) Фердо Шишић, Ј. Штросмајер и Јужнословенска мисао. И део, Београд 1922.
СКЗ.
56) Фердо Шишић, О стогодишњици Илирског покрета. Љетопис Југословенске
академије знавости и умјетности. Свезак 49. Загреб 1937.
57) Вј. Клаић. Живот и дјела Павла Ритера Витезовића. (1652, +1713). У Загребу
1914. Матица Хрватска.
58) Рудолф Хорват, Најновије доба хрватске повијести. Загреб 1906. Матица
хрватска.
59) Иван Деркос, Гениус Патриае супер дормиентибус суис филиис... Заграбиае,
1832.
60) Иван Броз, Цртице из хрватске књижевности. Свеска И: Увод у књижевност.
Загреб 1886. Матица Хрватска.
61) Аноним (Јован Дучић). Ради правилне оријентације. Број ИИ. Југословенска
идеологија, Истина о "Југославизму". Политичка студија. Чикаго 1942.
62) Ватрослав Јагић, Спомени мојега живота, И, ИИ. Београд 1926 и 1931. САН.
63) Милан Галовић, Албум заслужнијех Хрвата XИX столећа, св. И. Загреб 1898.
64) Милан Марјановић, Савремена Хрватска, СКЗ. Београд, 1912.
65) Гилберт ин дер Маур, Дие Југослаwен еинст унд јетзт. 2 Банде, 1936.
66) Антон Спрингер, Гесцхицхте Оестерреицхс сеит дем Wиенер Фриеден 1809. Ин
зwеи Теилен. 1863, 1865.
67) Сцхwартнер Статистик дес Конигреицхс Унгарн. н Ауфлаге ин дреи Банден,
1809 (ерсте 1792).
68) Јоханн Северин Ваттер, Литтератур дер Грамматикен, Леxика унд
Wоертерсаммлунген аллер Спрацхен дер Ерде. ИИ Ауфлаге, Берлин
1847.
69) Ватрослав Јагић, Изабрани краћи списи, Загреб 1848. МХ.
70) Зборник у славу Ватрослава Јагића, 1908.
71) Јоханн вон Цхапловицс. Славониен унд зум Теил Цроатиен. 2 Банде, Пестх
1819.
72) Херманн Wендел, Дер Кампф дер Судслаwен ум Фреихеит унд Еинхеит.
Франкфурт/М. 1925.
73) Већеслав Вилдер, Бика за рогове, Лондон, 1957.
74) Имбро Ткалац, У1спомане из младости у Хрватској, И књига, СКЗ, Београд
1925.
75) Им Арцхив фур слависцхе Пхилологие 1904.
76) Ватрослав Јагић, Хисторија књижевности народа хрватскога и србскога, Загреб
1867.
77) Иван Кукуљевић-Сакцински у Аркиву за повјестницу југословенску, књ. ВИ,
стр. 134.
78) Реисе Скиззе вон Пестх нацх Фиуме. Аус Јохн Пагетс Хунгарв анд
Трансyлваниа... "Дас Аусланд" 1842, С. 199 ф.
79) В. Јагић им Арцхив фиир слависцхе Пхилологие, 1905.
80) Ватрослав вон Јагић, Дие Слаwисцхен Спрацхен. "Дие Култур дер Гегенwарт".
И Теил, К Абтеилунг, 1909.
81) Л. в. Сиидланд, Јужнословенско питање. Превео с немачког Федор Пуцек.
Загреб 1943.
82) П. Ј. Сцхаффарик, Сербисцхе Лесекорнер. Пестх 1833.
83) Антун Барац, Српско-хрватска књижевност. Народна енциклопедија СХС, ИВ
том, стр. 375, ћирилицом.
84) Фрањо Фанцев, Беитраге зур сербокроатисцхен Диалектологие (Кај-Диалект ин
дер Гегенд Копривница-Питомача). Арцхив фУр слависцхе Пхилологие, XXИX,
1907, С. 308 фф.
85) Ф. Г. Еиицххоф, Хистоире де ла лангуе ет де ла литтературе дес Славес: Руссес,
Сербес, Бохемес, Полонаис. Парис 1839.
86) Фердо Шишић, Хрват Народна енциклопедија СХС, суб воце.
87) Марин Франићевић, Писци и Проблеми. Загреб 1948, стр. 363.
88) Матх. Мурко, Кроатен унд Сербен. Оестерреицхисцхе Рундсцхау, Wиен 1906,
15 Дезембер.
89) Др. Алфред Фисцхел, Дер Панслаwисмус бис зум Wелткриег. 1919.
90) Дурцх Славониен унд дие Милитаргрензе. ГЛОБУС. Иллустриерте
Зеитсцхрифт фур Ландер- унд Волкеркунде. Банд XВм, Јули 1870.
91) Франз Миклосицх, Дие слависцхен Елементе им Магварисцхен.
Денксцхрифтен дер каис. Академие, Wиен.
92) Јован Радонић, Штампарије и школе Римске курије у Италији и
јужиословенским земљама у XВИИ веку. Београд 1945. САН.
93) Мате Тентор, Дер чакависцхе Диалект дер Стадт Црес. – Арцхив фур слав.
Пхилологие, XXX, 1909, С. 147.
95) Ј. Цхр. Енгел, Гесцхицхте дес унгарисцхен Реицхес унд сеинер Небенландер.
Халле 1801. м ТеУ, С. 135.
96) Лудв/иг Албрецхт Гебхарди, Аллгемеине Wелтгесцхицхте вон дер Сцхопфунг
ан бис ауф гегенwартиге Зеит.. Леипзиг 1765-1808. ЛВИ. С. 693.
97) Ницоло Томмасео, е Бернардо Беллини. Дизионарио делла лингуа италиана.
Волуме qуинто, с. в. Торино 1929.
98) Е. в. О. (Ернст вон Оеберг), Гесцхицхтлицхе Уеберблицк дер слависцхен
Спрацхен ин ихрен версцхиденен Мундартен унд дер слависцхен Литератур.
Леипзиг 1837.
99) Г. Росен, Деутсцхе Ревуе, 1880, ИИ, 3.
100) Паул Јосепх Сцхафарикс СИаwисцхе АлтертУмер. Деутсцх вон. М. в.
Аехренфелд. И у. Х Банд. Леипзиг 1843, 1844.
101) Проф. Божо Кааалинић, Лика и Личани. Збирка: ЛИЧКИ ГРУДОБРАН.
Споменица поводом 250 годишњице изгона Турака из Лике. Уредио Никола
Матијевић. (Латиннцом).
102) Фердо Шишић, Подријетло Гајева рода. Југословенски историјски часопис.
Год. ИВ, стр. 165.
103) Иван Крниц у "Хрватској Њиви" за 1918. (Латиницом).
104) Владимир Ћоровић, За књнжевно јединство. У збирци: "Покрети и дела".
Београд 1920.
105) Сава Бјелановић, Дон Михо на бранику. Задар 1883.
106) Живан Живановић, Политичка историја Србије (Књига ИВ, отрзна 365).
107) Франз Миклосицх, Дие Фремдwортер ин ден слависцхен Спрацхен.
Денксцхрифтен дер каисерлицхен Академие дер Wиссенсцхафтен, XВ. Wиен 1862.
108) Франз Миклосицх, Дие слависцхен Ортснамен аус Аппелативен. И.
Денксцхрифтен дер каис. Академие XXИ.
109) Франз Миклосицх, Уебер дие Мундартен унд дие Wандерунген дер Зигеунер
Еуропас, Денксцхрифтен дер каис. Академие, XXИ-XXИИЛ Wиен.
110) Доброwскy'с СЛАВИН. Ботсцхафт аус Бохмен ан алле Слависцхен Волкер,
одер Беитрфиге зу ихрер Цбарактеристик зур Кеннтнисс ихрер Мвтхологие, ихрер
Гесцхицхте унд АлтертУмер, ихрер Литератур унд ихрер Спрацхкунде нацх аллен
Мундартен... Зwеите вербессерте, беркхтигте унд вермехрте Ауфлаге вон
Wенцеслаw Ванка... Праг 1834.
111) Марцо Зар, Студи Слави ди Иеттература ед арте. Зара 1890.
112) Антун С. Дабиновић, Котор у Другом скадарском рату (1419-1423). Рад
Југословенске академије знаности и умјетности. Књига 257. У Загребу 1937.
(Латиницом).
113) Франз Миклосицх, Дие слависцхен Елементе им Албанисцхен.
Денксцхрифтен дер каисерлицхен Академие дер Wиссенсцхафтен XXИ, Wиен.
114) Франз Миклосицх, Верглеицхенде Грамматик дер слависцхен Спрацхен, И,
Wиен 1879.
115) Грегор Крек, Еинлеитунг зур Слависцхен Антхологие ин деутсцхер
Уеберсетзунг. Стуттгарт 1895.
116) Ђуро Даничић, Разлике између језика србскога и хрватскога. Глаоник Српског
ученог друштва у Београду, књига ИX.
117) Фриедрицх Краусс, Слависцхе Волксфорсцхунген, Леипзиг 1908, С. 3 фф.
118) Ф. Ф. Канитз, Сербиен, Хисторисцх?етхнограпхисцхе Реисестудиен аус ден
Јахрен 1859-1868. Леипзиг 1868. С. 697 фф.
119) Ницоло Томмасео, Инторно а цосе Далматицхе е Трисетине, Триесте 1847.
120) Елисее Рецлус, Геограпхие Универселле. ИХ. томе Л'Еуропе Централе. Парис
1878.
121) Јурај Крњевић у канадском "Хрватском Гласу" од 26 рујна (септембра) 1955.
122) Мирослав Крлежа, Цроатица. "Форум", часопис "одјела за сувремену
књижевност Југ. академије знаности и умјетности у Загребу, јануар 1963, стр. 265.
123) Марцел Кушар, Дие сербо-кроатисцхе Спрацхе. Дие остерреицхисцх-
унгарисцхе Монарцхие ин Wорт унд Билд. Wиен. XИ Банд: Далматиен, С. 231.
124) А. Ф. Гилвфердинг, Пот»здка по Герцеговинн, Боснии и Старои Сербии. С.
Петерсвург 1850.
125) Г. в. Н.......р, Wандерунген им еуропииисцхен Остен. Дас Аусланд 1846. С.
202.
126) Герхард Гесеманн, Волксцхарактеротyпологие дер Сербокроатен. Јахрбуецхер
дер Цхарактерологие. Банд В. 1928, Берлин.
127) Константин Јирнчек, Историја Срба. Превео и допунио Јован Радоиић. Књ. 1-
1У. Београд 1922-1925.
128) Г. Црисаниус, Триумпхус Цаесареус Полyглоттус, Ромае 1655.
129) Јосо Крмпотицс, Пјесма Црногорцем изпиевана и војводи Филипу од
Вукассовица припиевана у Бесцу (храшћансскy) 1789. 8°, стр. 16.
Према приказу у Арцхив фиир слависцхе Пхилологие XXИВ, С. 458 фф.
130) Др. Илија Мамузић, Илиризам и Срби. Рад Југословенске академије знаности
и умјетности. Књ. 247. Разреда Хисторично-философског и философско-јуридичког
110. Загреб 1933.
131) Леополд Барон вон Цлуметзкy Политисцхе Уеберсицхт. Остерреицхисцхе
Рундсцхау 1911. С. 464.

ПОГОВОР
Читаоци су, свакако, приметили да ова наша књига нема предговор, као што је
нема ни још једна изашла скоро у исто време (О одговорности за убијање Срба у
последњем рату), док су га све друге наше публикације имале. Није разлог у томе
што ми сад сматрамо предговор сувишним, већ је он сасвим друге врсте. Рукопис
стоји обично по више месеци и по више година код разних лица и установа која су
обећала штампање а до њега не долази. Неки пут дође сасвим доцкан, неки пут
треба рукопис слати другим организацијама и другим лицима, који га опет
годинама држе необјављена. Писац жели да се захвали издавачу, а у исто време да
истакне потешкоће штампања итсл. Кад, најзад, рад уђе у штампу (не сваки!!),
скоро све што је у предговору написано изгубило је важност. Чак и датум при
потпису.
Ово дело је, ипак, после много перипетија могло да угледа света. Читаоци ће сами
видети какво је и колико је за српску ствар корисно. Увидеће да ли би била штета
да и тај рукопис, са много других, дефинитивно пропадне. Он је из наше сталне
тематике српско-хрватских односа, рађен истом методом и на исти начин као и
други наши радови те врсте, тако да нису потребна даља методолошка објашњења.
Потребно је, и дужност нам је, да се захвалимо онима који су омогућили да ово
дело угледа света. Срећом, нашло се тих лица, и то тамо где се нису очекивали, док
су сасвим оманули они који су могли и који су скоро дужни били да штампање
помогну.
Али да прво истакнемо оне којима дугујемо захвалност за ово издање.
Први се јавио и показао готовим да знатно помогне издање ове књиге један врли
српски родољуб, кога ми нисмо никад ни молили за помоћ, већ смо му само
изложили тешкоће око штампања нових дела, за која се он интересовао. Јер тај
родољуб није ни неки богаташ ни неки првак емиграције, већ један тежак инвалид,
становник логора, патник и мученик. Али он има велико српско срце и једини круг
његовог интересовања је Српски народ и његово добро. Он за Српство живи и за
Српство мре.
То је Личанин, из села Острвице код Госпића, бивши трговац и гостионичар у
Врховинама, а за време рата истакнути четнички борац, кад је и постао инвалид.
Зове се Милан Петковић. Њему су Хрвати, као и осталим његовим земљацима,
побили, спалили и уништили све живо и мртво (тј. имање). Убили су му два брата и
више родбине, две свастике и ташту живе спалили у Смиљану Теслином итд. За то
он сматра да је жигосање тих злочина и уопште жигосање Хрвата најглавнији
задатак Срба.
Тако је он дознао и за моје књиге, тражио их по целом свету, куповао, ширио и
пропагирао. Тек у последње време обратио се директно мени, не могавши доћи до
неких књига. Ја сам му слао неке на дар, а неке сам продао. Тако се разви између
нас кореспонденција.
Он ме преклиње да не напуштам борбу и да што више дела издам. Ја му одговарам
да имам доста готових рукописа, али нема никакве наде на публиковање, јер нико
не помаже издавање књига, а књиге се веома тешко продају. Ниједна себе не
исплати. Онда је он решио да ради, иако болестан, док не састави суму за помоћ
бар једне моје књиге. Тако је послао суму која прелази трећину трошкова ове
књиге, са чијом се тематиком он сагласио. Ако буде добра прођа, сума ће се
вратити њему или његовој породици. Али је то веома сумњиво, и његове жртве су
према датим приликама огромне. Ја му изјављујем своју најтоплију захвалност и
своје дивљење.
Молим такође све родољубиве Србе којима се ова књига допадне да и сами изразе
захвалност овом сиромашном, часном и патриотском Србину, који је допринео да
се ово дело изда. Без њега би "у кам очајало". Нека му је вечна захвалност и слава!
Он је становник логора Капуа у Казерти, Италија.
Милан Петковић је послао 200 долара, док трошкови штампања износе близу 500
долара (са поштарином за коректуру, експедицију итд.). И то за 500 комада.
Хиљада комада би стојала само 600 долара, али искуство показује да се једва може
да прода и 200 примерака. Шта ће онда да стоји гробље књига и где ће се оне
магационирати? А мање од 500 комада се уопште не може штампати (јер би сто
комада стојало 450 долара). То знају сви они који су књиге штампали.
Срећом притекла су још нека лица у помоћ са мањим сумама. Кад је у "Канадском
Србобрану" објављено да је рукопис готов за штампу, али чека издавача, одмах је
послао 50 долара г. Михаило Рокић из Харбора Сити, Калифорнија, а мало затим 50
долара г. Шпиро Јокић из Нице и 30 долара г. Миле Вујиновић из Балтимора, САД.
Тако је скупљена сума од 330 долара, скоро две трећине трошка. За осталу суму
морам да се задужим, као и досад за неке. То је свакако лакше него за целу суму.
Г. Шпиро Јокић је Личанин, г. Миле Вујиновић исто тако, а можда и г. Михаило
Рокић (или сасвим из близине), тако да су Личани омогућили издање ове књиге,
као што су често помагали и друге књиге. Моја велика захвалност нека их прати.
Они ће, ако желе, добити одговарајући број примерака, што за мене не претставља
никакав терет.
Ствар која се овде расправља није личка, већ опште српска, нити сам се ја само на
Личане обраћао. Али они показаше да имају више разумевања и да су готови на
веће жртве ако је Српство у питању и његови витални интереси.
Жао ми је, али морам овде да наведем да нпр. ниједан Босанац или Херцеговац није
хтео да помогне издавање мојих књига о Босни и Херцеговини. Имам материјала за
пет, шест и седам сто страна, који бих могао да раставим у више књига или спојим
у једну. Хрвати, преко свога надринаучника и фалсификатора д-ра Доминика
Мандића, издају стално копусаре о Босни срачунате на дезинформацију
иностранства. А наши не омогућују да се изда и књига од сто страна. Међутим,
познато је да највише богатих Срба у САД има међу Херцеговцима. Има чак и
организовано Удружење у Милвоки, које на ове ствари уопште не реагује. Као да
се тиче Кине или Кореје!
Пок. Михаило Дучић је био обећао финансирање велике књиге "Етнички односи
Босне и Херцеговине", али је после променио одлуку и препоручио да се објави
књига после његове смрти из његове заоставштине. То је изјавио д-ру Божидару
Пурићу и војводи Доброславу Јевђевићу. Извршиоци његова тестамента и његови
сродници нису извршили ову његову жељу. Све је, канда, осујетио Душан
Поповић, парох Чикага, који већ више од десет година, гдегод може, смета
објављивање мојих дела. Нарочито му се не допадају написи у одбрани Српства.
Јавно је протестовао у "Слободи" што објављују моје исписе "Тако су говорили
странци о Србима".
О свему томе, ако Бог да, објавићу једну засебну расправу под насловом "Неке
чудне појаве на културном сектору српске емиграције", која је већим делом
обрађена. Остаје само питање новца да се реши.
Књига је штампана у Торонту, Канада, где су били најповољнији услови
штампања. Колико и ту има тешкоћа за писца (у погледу коректуре, давања разних
објашњења, увек посредног учешћа у објављивању), такође ће читаоци да процене
и да много шта опросте. Успех би био далеко мањи да ми нису и овом приликом
притекли у помоћ, преузевши на себе многе техничке послове, моји драги
пријатељи Бранко Секуловић и Лазар Стојшић. Обојици се и овде јавно
захваљујем.
Л. М. Костић
На Преображење 1963
у Ветингену (Швајцарска)
ДОДАТАК
Петар Милосављевић
О књизи Лаза М. Костића Крађа српског језика
О српском језичком и етничком идентитету
О разликовању српског и хрватског језика

О КЊИЗИ ЛАЗА М. КОСТИЋА

"КРАЂА СРПСКОГ ЈЕЗИКА"

Лазо М. Костић (Кртола у Боки Которској 1897 - Ветинген, Швајцарска 1979) био
је до Другог светског рата професор Правног факултета у Београду и објавио је
више књига и радова у периодици из правне струке. После Другог светског рата
живео је у емиграцији, у Швајцарској. У том периоду објавио је још осамдесетак
књига. Готово све оне баве се питањима историјско-политичке судбине, културног
идентитета и опстанка српског народа. Међу њима су и три књиге о српском језику.
То су: Ћирилица и српство (1963), О српском језику (изјаве странаца), посвећена
Вуку Караџићу поводом стогодишњице смрти (1964) и Крађа српског језика (1964).
Костић је улагао много енергије у откривање и објављивање истине о своме народу
ради очувања народне самосвести. Међутим, књиге српских емиграната штампане
у иностранству биле су доскора готово неприступачне домаћој јавности.
1.
Књига Крађа српског језика објављена је први пут као ауторово приватно издање у
Бадену 1964. године. Главни задатак Костићеве књиге био је да објасни како је
дошло до "крађе српског језика", односно како је дошло до тога да се српски језик
прогласи за хрватски. Подсећањем на бројне ставове српских, хрватских и страних
аутора из прошлости, Костић је помогао да се схвати и објасни овај деструктивни
процес. Списак цитираних дела са разних језика прелази бројку од 130
библиографских јединица. Књига представља добро састављен колаж –
сведочанство о широко распрострањеној спознаји идентитета српског језика и о
покушајима његовог отуђивања. Српски филолози, уколико су знали за Костићеву
књигу (а било их је много који су често боравили у иностранству), починили су
грех што су је прећутали и што нису наставили истраживања њеним трагом.
Надамо се да долазе времена када ће се и језички стручњаци према Костићевој
књизи и проблемима које она отвара односити другачије. Ставови изложени у
Слову о српском језику, документу који је 1998. објављен, дискутован и доста
широко прихваћен, блиски су ставовима Костићеве књиге. Треба се надати да ће се
смањивати број оних који намерно или несвесно затварају очи пред чињеницама и
аргументима на којима ови ставови почивају.
2.
Грађена на богатој литератури, Костићева књига не открива само шта је све чињено
са хрватске стране да се промени име српском језику и да се тај језик прикаже као
хрватски. Она открива и доста детаља како се на та настојања гледало и међу
Хрватима и међу Србима; поготово су драгоцена размишљања првих слависта
(Добровски, Копитар, Шафарик, Миклошић...) о српском и хрватском језику, а
посебно Немаца. Од Срба су цитирани, осим Вука Караџића, патријарх Рајачић,
Теодор Павловић, Саво Бјелановић, Јован Ристић, Божо Каталинић, Владимир
Ћоровић, Илија Мамузић и други. Костићева књига је сачувала памћење и о једном
значајном реговању православног свештеника, проте Димитрија Руварца, књигом
Ево, шта сте нам криви! (1894) на политику одузимања језика Србима. Ова
заборављена Руварчева књига чекала Је више од сто година да у отаџбини буде
поново откривена и штампана (1997). Забележено је и реаговање једног
универзитетског професора, каснијег председника владе Србије, Милована
Миловановића. У време кад се у Југославији није смело знати за Дучићеве чланке
писане током Другог светског рата у Америци, они су у овој књизи обилато
цитирани. Важна су, међу осталим, наведена мишљења Матије Катанчића, Меда
Пуцића, дум Ивана Стојановића и Марка Цара, дакле Срба католичке вере.
На обимном материјалу који доноси, Костићева књига показује да је међу Србима,
почев од илирског покрета, било доста важних људи који су видели због чега се
инсистира на језичком заједништву Хрвата и Срба и да то по Србе може имати
лоше последице. Треба зато одговорити на питање: зашто су се, и поред тога знања,
ствари одвијале у неповољном правцу? На основу Костићеве књиге (као и мимо
ње), може се доћи до оваквог одговора. Они Срби који су исправно и паметно
мислили и реаговали били су маргинализовани, а временом и жигосани као
националисти или шовинисти. Њихов глас се није могао ни дуго ни далеко чути.
Мора се зато претпоставити да је то био нечији стратешки интерес: да су постојале
и да постоје моћне и организоване снаге које свесно и систематски чине да се
идентитет и интегритет српског језика доведе у питање.
На питање: како су Хрвати успели да Србима скоро потпуно наметну своју језичку
опцију, која се никако у научном смислу не може бранити, одговор такође може да
буде јасан и он гласи: Хрвати су нам своју језичку опцију наметнули тако што су
под своју контролу ставили српске националне институције и најутицајније
личности које се баве филологијом.
Најјасније се то види у случају водећег српског филолога после Вука, Ђуре
Даничића. Писац Рата за српски језик и правопис (1847), Српске синтаксе (1858), О
разликама српскога и хрватскога језика (1859), и других дела, Даничић је, после
одласка у Загреб за тајника ЈАЗУ (1967), почео да ради супротно својим
дотадашњим лингвистичким уверењима. О томе сведочи његово најгласовитије
дело: Рјечник хрватског или српског језика (ЈАЗУ, 1882). А каква се промена у
Даничићу десила, може да покаже његова књига Облици српскога језика (1863),
која је у Београду доживела неколико издања. Та иста књига, почела се у Загребу
појављивати под новим именом: Облици хрватскога или српскога језика. Још није
сасвим објашњено зашто је главни српски филолог изгубио оријентацију у
схватању српског језика, тј. зашто је напустио вуковску језичку парадигму и почео
да служи туђој.
Слично се десило и са другим гласовитим и утицајним српским филологом
Александром Белићем под чијим је уредништвом такође изашао први том Речника
српскохрватског народног и књижевног језика (САНУ, 1959). Рад на овом речнику
најавио је још 1888. годне (дакле пре више од седамдесет година од његовог
појављивања) Стојан Новаковић у Српској краљевској академији али под именом
Речник народнога књижевног језика српског, односно Српски речник. На
сакупљању грађе за речник под тим именом радило се све до после Другог светског
рата, све док га "велики" Белић није преименовао и дао му двонационално име:
Речник српскохрватског језика и то тек 1953, дакле годину дана пред Новосадски
договор, Белић, који је 1947. при САНУ основао Институт за српски језик, ту исту
институцију преименовао је 1955. у Институт за српскохрватски језик. Белић није
видео разлике између израза српски и српскохрватски, односно хрватскосрпски
језик. Догађаји су показали да се Белић преварио, односно да је био преварен. У
последњем поглављу Костићеве књиге коментарише се Устав СФРЈ из 1963. године
у којем се као званични језици у Југославији проглашавају: словеначки,
српскохрватски, хрватскосрпски и македонски. Костић је јасно видео оно што
официјелни српски лингвисти нису хтели да виде: да се српскохрватски и
хрватскосрпски третирају као два језика, да у највишем правном документу државе
имају исти статус као и словеначки и македонски.
3.
Проблемом идентитета српског језика бавио сам се и ја у књизи Срби и њихов
језик (1997). Ова хрестоматија садржи педесетак текстова разних аутора о овом
проблему на основу којих се види како је од чисте језичке слике Срба и Хрвата
настала замућена. Костићево и моје осветљавање процеса преузимања и
преименовања српског језика од стране Хрвата не слажу се у свим детаљима. Али
се слажу у најбитнијем. Мислим да је основна разлика у томе што је Костић,
обиљем цитата, настојао да састави што шири мозаик мишљења која могу да
осликају процесе преотимања српског језика. Ја сам, пак, више инсистирао на
преломним тренуцима у тим процесима. Таквих тренутака није било много. Зато на
њих треба посебно обратити пажњу.
а) Српски језик, пре илирског покрета, поред локалних, имао је два основна
национална назива. Срби православци свој језик називали су српским, а себе
Србима. У Аустрији су те Србе, али и све оне друге (других вера) који говоре
српским језиком, називали Илирима а њихов језик илирским. Тако су често чинили
и Срби католичке вере, али и Срби православци кад су били у ситуацији да се
служе обичајима средине. Патријарх Чарнојевић, на пример, добио је привилегије
за илирски народ, за Србе је у 18. веку постојала Илирска дворска депутација и
Илирска дворска канцеларија, Доситеј је за Копитара био илирски писац који је
писао на илирском језику итд. Хрвати у то време имају свој хрватски језик –
кајкавски. Славистика, која се родила у првој половини деветнаестог века,
потврдила је сазнање да су илирски и српски језик једно, а хрватски језик сасвим
друго. Преокрет је настао са појавом илирског покрета почев од тридесетих година
19. века. Родоначелници овог покрета, прво су писали на хрватском (кајкавском)
језику који им је био матерњи; затим су, у духу "словенске узајамности", преузели
српски језик (штокавски) за књижевну употребу, али не под српским, већ под
његовим алтернативним, тј. илирским именом. Дугим и упорним радом, уз помоћ
са стране, они су успели да наметну став да се илирско име не односи првенствено
на Србе, како је било до тада, већ на Хрвате. Тумачењем илирског покрета као
хрватског, створена је подлога да се назив илирски језик убудуће тумачи као
алтернативно име за хрватски.
б) Други корак је учињен 1860. године када је Хрватски сабор прихватио
двонационално име за званични назив језика у Краљевини Хрватској и Славонији.
Тај језик је озваничен као хрватски или српски и у новооснованој Југославенској
академији знаности и умјетности (1867) и у Рјечнику хрватског или српског језика
који је она почела да издаје. Тако се десило, ваљда једини пут у свету, да један
језик у називу добије име два народа. А језик који је тај двонационални назив
означавао био је, у ствари, онај исти који је само до пре неколико деценија имао
назив српски (алтернативно илирски).
в) Трећи корак је учињен на Новосадском договору (1954). У закључцима тога
Договора речено је да је народни језик Срба, Хрвата и Црногораца један језик; а да
им је заједнички њихов књижевни језик "један и јединствен". Па ипак је тај, један и
јединствен језик, подељен на два језика. То се види по одлуци да се издају два
правописа и два речника: Правопис српскохрватскога језика екавски и ћирилицом
и Речник српскохрватскога језика екавски и ћирилицом (оба у Матици српској) и
Правопис хрватскосрпскога језика и Рјечник хрватскосрпскога језика оба ијекавски
и латиницом у Матици хрватској у Загребу. То је практично значило: екавски и
ћирилица су српски; ијекавица и латиница су хрватски.
г) Четврти корак се чини у наше време. Настоји се да се оживотворе резултати
Новосадског договора, тј. да се српски језик пред "међународном заједницом"
идентификује са екавским, а хрватски са ијекавским. То се види на основу ове
чињенице: у Немачкој је до разбијања Југославије било 50 лектората за
српскохрватски језик. Сада има 39 лектората за хрватски, 7 за босански, 4 за
српски. Сличних поступака има и у другим земљама. Исход те језичке заврзламе, у
коју нека организована снага укључује "међународну заједницу", унапред се зна: за
хрватски језик ће бити проглашена ијекавица; за српски екавица; а пошто није
тешко доказати да су тако схваћени хрватски и српски један језик, лако ће испасти
да је српски једна варијанта хрватског. Измишљање "босанског" или чак
"црногорског" језика, са истим циљем расрбљивања, указује на изопаченост
процеса који је почео кроатизацијом.
Многи мисле и говоре да нам нико не може одузети наш језик. Они, једноставно, не
разумеју да се и не тежи ка томе да нам се одузме право да говоримо језиком који
нам је матерњи. Тежи се нечему другом: да се српски језик преименује; да се
Србима каже: ви, и сви који говоре као ви, говорите хрватским језиком. Стратешки
циљ се од илирског покрета не мења. А тај је циљ: наметнути хрватско име
српском језику.
4.
У Костићевој књизи, препуној цитата (по чему се и она може схватити као
хрестоматија) постоји и један одељак на стр. 60-61. који овде прештампавам у
потпуности.
Ту скоро умрли српски емигрант из Кордуна Бранко Машић објавио је у
"Канадском Србобрану" од 29. јануара 1959. године један чланак под насловом
"Хрватска јавна тајна" у којем је изос. писао:
"...Никада Хрвати не би примили тај језик као свој, а још мање би прихватили
илирство, односно доцније југословенство, да иза тога није стајала крупна
гаранција или осигурање. И то у облику њихове јавне тајне...
Та хрватска јавна тајна изгледа овако:
Основна жеља и мисао Аустро-Латина је да се баш уз помоћ Хрвата, сузбије,
расточи и упропасти онај већ елементарном снагом завитлан полет новог
пробуђеног српства, коме је и сувише очит циљ: не само политичко ослобођење
Срба и осталих Јужних Словена, већ и њихово "лудо" настојање да се са оном
својом "полуварварском" традиционалном културом или својим моралом и
филозофијом из народне поезије, истакну и афирмирају међу осталим
цивилизованим светом...
Ту јавну хрватску тајну знао је јасно и непосредно Људевит Гај, отац хрватског
илирства и чисти плаћени најамник или шпијун аустро-латински. Исто тако и гроф
Јанко Драшковић, његов главни помоћник. А доцније, посредно и непосредно,
бискуп Штросмајср и поп Фрањо Рачки. Отуда су сва четворица по томе плану
радили цео свој живот. Како је ко боље, вештије и прикривеније могао. По
најчишћем језуитском начину: вазда брижљиво кријући ту своју јавну тајну као
змија ноге, што се вели. Поглавито од Срба.
Према томе за Хрвате преузимање српског језика и свог оног големог народног
блага у њему није значило: да они тиме Србима придају неку вредност, способност
– или ослободи Боже! - надмоћност над њима. Већ напротив!
Хрвати су Запад, Европа, Аустрија, Ватикан, "тисућљетна култура". А Срби су
Исток, Полуазијати, Византинци (у најгорем смислу: отприлике као Цигани),
турска раја, Балканци, дивљаци. И још к томе отпадници "једино-спасавајуће"
хришћанске вере, неверници, шизматици. И сад ако се што од вредности или добра
нашло код те "грчко-источњачке багре", то је као кад дивљак случајно наиђе на
драги камен. Он ће га дати првом човеку који га сретне будзашто. Или ће га
одбацити.
Зато је сва дужност "тисућљетно" културног народа да одузме дивљаку то чему он
не зна вредности и не уме искористити како ваља. Према томе они га само
удостојавају или чине милост томе дивљаку а човечанство задужују, преузимањем
тог језика српског, кога онда дабоме с "пуним" правом и "високом" самосвешћу
прогласују само – хрватским. Отуда оно управо махнито мегаломанство и
шовинистичко њихово тврђење, јавно по новинама, да су Срби Хрватима украли
њихов – хрватски језик!!!'
Било би добро уколико би могло да се каже да је овакво Машићево писање лишено
подлоге. На жалост, подсећање на неке од догађаја из тога времена, и каснијих
времена, поготово из времена разбијања Социјалистичке Федеративне Републике
Југославије, указују да његова упозорења треба озбиљно схватити.
5.
Сви народи са јасним идентитетом имају и своје националне филологије које се
тим идентитетом непосредно или посредно баве и које га, самим тиме, потврђују.
Те филологије се зову: англистика, германистика, италијанистика, русистика,
полонистика, словакистика итд. Природно би било да постоји и дисциплина која би
се звала србистика. Она је и постојала у доба рађања славистике и деловања Вука
Караџића под именом српска филологија или сербица. Али је она већ од друге
половине 19. века, практично од Ватрослава Јагића, почела да се потискује од
стране сербокроатистике. У периоду сербокроатистике, дисциплине коју је
засновао Ватрослав Јагић, помешано је оно што је историјски и по духу српско и
оно што је хрватско и извршена је "крађа српског језика". Срби су отада почели да
губе свест о свом индивидуалитету, о целовитости свога језика и своје
књижевности; тј. дошли су у стање да буду народ без јасног идентитета. Ако Срби
хоће да поврате свој национални идентитет, они, морају да поврате идентитет свога
језика и књижевности, идентитет своје културе, да имају пуну свест о свом
етничком пореклу и духовној вертикали. Другим речима, морају да се понашају као
и други народи који све то остварују преко својих националних филологија и
својих националних институција.
На жалост, ни власти ни националне институције нису прихватиле идеју обнове
србистике која је понуђена у мојим књигама а у програмском виду и преко
часописа Србистика/Сербица који смо почели да издајемо у Приштини професор
Слободан Костић и ја (1998). Овај часопис заступа став да су главни српски
проблеми у области филологије и да се пре свега тамо могу решавати. Идеја о
обнови србистике ипак је у једном тренутку била прихваћена и то на значајном
месту. Органи Филолошког факултета у Београду на почетку 1998/99. школске
године основали су Катедру за србистику. Први пут после стварања Југославије
(1918) Срби су добили високошколску установу какву је требало да имају сво
време у тој држави. Али, Катедра за србистику није била дугог века.
Окупација Косова и Метохије од стране НАТО пакта спречила је даље излажење
приштинског часописа Србистика/Сербица. Још гори ударац доживела је идеја о
обнови србистике у рањеном али слободном Београду. Декан Филолошког
факултета професор Радмило Маројевић био је принуђен да поднесе оставку, а са
његовим одласком укинута је и Катедра за србистику. Да је та Катедра остала, а
Маројевић отишао, имало би разлога да се сматра да је он морао да оде зато што се
на својој дужности није снашао. Мандат свакога декана је епизода у животу овог
Факултета. А то да ли ће или неће постојати катедра за србистику питање је од
стратешког значаја. Нечији стратешки циљ – укидање Катедре за србистику –
постигнут је сменом декана. Та операција успешно је спроведена преко српских
филолога, а у једној од најзначајнијих српских институција, на Универзитету у
Београду. Тако се, у години великог српског страдања, али и узлета, десило да у
Србији могу да постоје катедре за германистику, англистику, оријенталистику,
романистику, русистику, полонистику, албанистику, али не може да постоји и
Катедра за србистику. Зато и може да се каже да трагичне 1999. у Србији нису
рушени само мостови и фабрике, школе и манастири; срушен је и један од стубова
националног идентитета, Катедра за србистику. Испало је да су значајнији сви
други стубови, и они на мостовима који спајају два села, од стуба којим треба да се
држи образовни систем и јасан правац у националним наукама, односно у српској
филологији. На жалост, мало је и филолога и политичара који то виде, као што их
је мало било и у време кад је Лазо М. Костић у својој књизи упозоравао на
стравичне последице крађе српског језика. Превиђањем тако важних ствари
проузрокују се страдања и патње многих милиона људи, а ризикује се и
национална будућност. Невиђење греха, према старој грчкој мудрости, највећа је
трагичка кривица.

О СРПСКОМ ЈЕЗИЧКОМ И ЕТНИЧКОМ ИДЕНТИТЕТУ

1.
Идеја о повезаности језика и народа који њиме говори стара је. Њу је најснажније
заступао Хумболт доказујући да језик еманира дух народа. "Језик је, тако рећи,
спољна појава духа народа; њихов језик је њихов дух и њихов дух је њихов језик;
тешко је и замислити колико је то двоје идентично", каже он у Уводу у дело о кави
језику (Нови Сад 1988: 106), а сличне формулације се код њега често срећу.
На много једноставнији начин, међутим, иста идеја је нашла израз у текстовима на
старословенском и старосрпском (српскословенском) језику. Народи се тамо
једноставно идентификују са језиком којим говоре. Уместо израза народи у стара
времена употребљавао се израз језици. О томе се можемо уверити у једном од
првих текстова на старосрпском: у Житију светог Симеуна од Светог Саве. Кад је
Немањино тело стајало посред цркве: "И тако многи језици тада дођоше да му се
поклоне и да га са великом почашћу опоју. Појали су прво Грци, потом Иверци,
затим Руси, после Руса Бугари, потом опет ми, његово стадо сакупљено." Реч језик
употребљена је у истом значењу и у једном од сасвим позних средњовековних
докумената: у додатку родослова уз Пајсијев текст (XВИИ век) о цару Ликинију
(Љ. Стојановић, 1927:40). Запис почиње овако: "Јеште по раздељенију језик." Јавља
се и на другим местима. Тамо где је стајало језици у савременим преводима по
правилу се налази израз народи. На ту стару особину и значење појма језик
указивао је у новије време и Никита Толстој у својим радовима о
етнолингвистичким темама (делимично објављеним у књизи Језик словенске
културе, Ниш 1995).
На основу ових подсећања могли бисмо прелиминарно да закључимо да је језик
оно основно што уједињује једну популацију састављену од разних индивидуа, а
истовремено што је издваја од других популација, односно народа. Пољаци су они
који говоре (и чији су преци говорили) пољским језиком, Словаци су они који
говоре словачким, Мађари мађарским, Холанђани холандским. Ситуација са
најраспрострањенијим језицима је нешто сложенија. Португалци су они који говоре
португалским и чији су преци говорили португалским, а Бразилци су становници
Бразила који говоре португалским, али чији преци нису морали говорити
португалским. Идентитет Бразилаца није заснован превасходно на језику и његовој
историји већ на држави у којој живе и на историји те државе. На тим примерима
није тешко закључити да је тај идентитет секундаран у односу на онај примарни, тј.
језички идентитет који је у основи свих етничких идентитета. Аустријанци су по
језику и култури Немци, а Швајцарци су језиком и културом везани за три своје
матичне нације: Французе, Немце и Италијане. Језички идентитет је увек
примарнији од идентитета који се стиче на основу државе или вере. Још Доситеј
Обрадовић је, у Писму Харалампију, упозоравао да се "закон и вера могу
променити, а род и језик никада".
Стара, вековна истина о повезаности језика и народа, међутим, заборавља се. У
новије време је, посредством марксистичких мислилаца и на Истоку и на Западу,
наметнута теза да се народи формирају тек у 18. веку и да је за њихово формирање
заслужна, пре свега, грађанска класа.
Такве тезе сигурно нису без основа. У 18. веку стварно је грађанска класа била у
успону и стварно се у том веку, и у првој половини 19, нешто битно десило у вези
са нацијама. Али то што се десило превасходно је везано за једну другу појаву.
Осамнаести век је време процвата филологија: најпре класичних, а затим и
националних. Управо су националне филологије, које су биле у успону, донеле
свест о природној посебности (индивидуалности) појединих народа. Та посебност
се градила на различитости језика којима се народи служе. Ново виђење односа
језика и народа обележава једно велико име: Хердер. Састављач антологије (1778-
9) којој су издавачи касније дали наслов Гласови народа у песмама (Стиммен дер
Воелкер ин Лиедер) убедљивије од свих пре њега обратио је пажњу на то да
постоје језици и књижевности разних европских народа и да сваки од њих самом
својом језичком посебношћу доноси и неку властиту духовну посебност.
Хумболтова концепција националних језика произашла је из Хердерових идеја.
Улога филологије у формирању нација може се најбоље показати на примеру
Немаца. Немци су у 18. веку живели у 30-так држава, тј. у разним краљевинама,
кнежевинама и грофовијама, од којих је свака имала своју економску, културну,
просветну посебност. Са рађањем националне филологије, међутим, мења се нешто
битно у свести становништва тих тридесетак државица. Њима је филологија рекла:
упркос разлика које међу вама постоје, има нешто што вас уједињује. Вас
уједињује један исти језик и артефакти на том језику. Ви, према томе, представљате
једну природну немачку националну заједницу.
То што се догодило у немачкој филологији у 18. и почетком 19. века збило се, у
некој мери, код других европских народа, нпр. Француза, Шпанаца, Енглеза нешто
раније. Отуда су и државне заједнице тих народа старије. Више словенских народа
је, међутим, у 18. и почетком деветнаестог века живело у Аустријској царевини или
у њеном суседству па је њихова судбина у овом домену била повезана са судбином
Немаца.
Панславистички покрет, који се почео развијати крајем 18. века, донео је
словенским народима свест о њиховој језичкој па, дакле, и етничкој посебности у
односу на друге европске народе (јер говоре једним, тј. словенским језиком), али и
о њиховим унутрашњим посебностима, јер говоре посебним "наречјима"
словенског језика. Та идеја је, уз природне корекције, и сада жива. Данас се,
додуше, више не говори о једном словенском језику састављеном од разних
наречја, већ о групи словенских језика који чине једну језичку заједницу. Као и
други европски народи, и словенски народи су, у том процесу, свој етнички
идентитет изграђивали на основу језичког идентитета. Проблем идентитета Чеха и
Словака, на пример, решен је четрдесетих година 19. века чим је (кроз живу
дискусију и борбу) прихваћена теза Људевита Штура да се словачки језик
разликује од чешког.
3.
На јужнословенском подручју ситуација је била сложенија. Та сложеност се почела
испољавати у односу према виђењу језичког идентитета Словенаца и Хрвата.
Хрвати су тада највише писали кајкавски и тај језик називали су хрватским. А
пошто је он био посве близак језику Словенаца, "патријарх" словенске филологије,
Чех Јозеф Добровски, сматрао је (1792) да је словеначки језик део хрватског.
Млади Копитар, на почетку свога рада (1810), истакао је другу тезу: да је хрватски
кајкавски, у ствари, део словеначког. По његовој теорији, која се зове карантанска,
на Балкану постоје само три словенска језика: словеначки, српски и бугарски.
Шафарик, који се јавио десетак година после њега, сматрао је, ипак, да је, поред
словеначког, и хрватски (тј. кајкавски) посебан језик. Средином века, Словенац
Миклошић је истицао став да је прави хрватски, у ствари, чакавски. А нико од
поменутих првака словенске филологије није доводио у питање став да је
штокавско наречје исто што и српски језик. Вук Караџић је, такође, сматрао да је
прави хрватски језик чакавски али да и кајкавце треба сматрати Хрватима јер су се
на то име "обикли". При томе је Вук, као и други филолози из његовог окружења,
сматрао да се народи међу собом не разликују по вери већ по језику. Српски језик
(штокавски) има, према рефлексу гласа "јат", три основна наречја: екавско, икавско
и ијекавско (у "приједелном смислу": источно, западно и јужно), а народ који њиме
говори има три вере: грчку, римску и турску, тј. православну, римокатоличку и
мухамеданску.
4.
Све до тридесетих година 19. века, међутим, не постоји проблем неразлученог
језичког идентитета у односу Срба и Хрвата. Уколико проблеми са језичким
идентитетом на јужнословенском терену у некој мери постоје, они се тичу
неразлученог идентитета Хрвата и Словенаца, а с друге стране Бугара и Срба (јер
су бугарскословенски и српскословенски били веома слични), а никако Срба и
Хрвата. Проблем језичког и етничког идентитета између Срба и Хрвата не постоји
из простог разлога што су Срби и Хрвати издиференцирани као етничке заједнице,
и то свака са посебним језиком и посебним именом. Проблем настаје од оног
тренутка кад се јавља илирски покрет и са њиме почиње да се остварује теза да
Срби и Хрвати чине један народ, односно да имају један језик.
Илирски покрет је сложена историјска појава, али се, ипак, релативно лако да
разумети, јер се јасно може одговорити на неколико основних питања која се тичу
природе тога покрета.
Прво од тих питања јесте: чији је то покрет, у ствари, био? Одговор је: да је то
покрет хрватског националног препорода, другачије казано: хрватски национални
покрет.
Друго питање: зашто се тај, хрватски покрет, није представљао као хрватски,
пошто је хрватско име било већ вековима у оптицају, него се представљао као
илирски, односно југословенски, јужнословенски, панславистички? Одговор је: ако
би се представљао као хрватски покрет, могао би да рачуна само на присталице
које су себе идентификовале као Хрвате, односно на оне који говоре хрватским
језиком, а таквих је било релативно мало. У том случају делокруг покрета би се
свео на етничке Хрвате у неколико жупанија око Загреба и на релативно мали
простор на приморју. Вође илирског покрета су се, зато, одлучиле да промене свој
кајкавски књижевни језик, којим су дотле писали, и да за књижевни језик узму
штокавски, углавном источнохерцеговачког изговора, дакле, језик Вука Караџића
који је у то време у националном погледу ван сваке сумње био само српски језик.
За језик који су одабрали и почели да га уче зачетници покрета су употребљавали
име илирски а не српски. И раније је име илирски језик било употребљавано
најчешће као алтернативно име за српски језик. И та употреба није била
произвољна. Илирима су у 18. веку називани углавном Срби. Шафарик сведочи
(1826) да су тек после формирања Илирских провинција у време Наполеона (1806)
тим именом шире називани и Хрвати и Словенци. Израз илирски језик се односио и
пре и после тога превасходно на најраспорстрањенији језик "Илира", на српски
језик. Изабравши српски језик за своје књижевно наречје, свеједно како тај језик
називали, Хрвати су свој етнички и језички идентитет везали са судбином Срба.
Идеја илирског покрета о заједничком језику и етничком пореклу Јужних Словена,
пре свега Срба и Хрвата, пласирана под видом "словенске узајамности" (израз Јана
Колара), добила је знатну подршку од слависта. Нарочито је лепо била прихваћена
од штокаваца католичке вероисповести који су језиком били везани за православне
Србе а вером и латинским писмом за етничке Хрвате и Словенце. И то није било
случајно: идеја илирства је, наизглед, повољно решавала њихову судбину. Они
нису морали да се опредељују као Хрвати, јер се тако нису осећали, а ни као Срби,
јер нису тако хтели или смели. Али, иста идеја није наишла на ширу подршку међу
православним Србима, поготово најистакнутијим, који су схватали да им се
угрожава идентитет од стране Хрвата с којима имају мало заједничког. Пошто је
успех илирске идеје био половичан, од ње се одустало, али је убрзо она обновљена
у новом виду: у виду идеје југословенства.
И идеја југословенства, као и идеја илирства, иако је у основи била политичка, да
би успела, морала је да буде и филолошки оправдана. Филолошку садржину те
идеје изразио је на почетку свог рада највећи хрватски филолог, Ватрослав Јагић, у
тексту Југословени, који је објављен 1864. у Прагу на чешком језику. По тој идеји
Југословени, односно "Хрвато-Срби", један су народ, иако имају два имена, јер,
наводно, говоре једним језиком. Да би се та конструкција оправдала, Јагић је
проповедао став да је језик којим говоре "Хрвато-Срби" један и да има три наречја:
чакавско, кајкавско и штокавско. А пошто у том јединству учествује један народ са
два имена, Срби и Хрвати, и име језика којим они говоре мора да буде двочлано:
српскохрватски, хрватски или српски језик. Идеја језичког јединства свих Словена,
а посебно Јужних Словена, у 19. веку је била негована и жива па је у таквој
атмосфери релативно лако било наметнути и став о језичком заједништву Срба и
Хрвата: ако се могло тврдити да сви Словени имају један словенски језик, могло се,
по аналогији, тврдити и да илирски Словени (тј. Срби, Хрвати и Словенци) имају
један језик, а поготово да га имају Срби и Хрвати. Штросмајерова политичка идеја
југословенства тако је добијала филолошко упориште у идеји Ватрослава Јагића о
српском и хрватском језичком јединству. Тако изграђена филолошка идеја са
својим политичким циљем послужила је да се роди замисао о Југославији као
држави. "Хрвато-Срби", тј. Југословени, пошто су говорили "једним" језиком,
природно је било да теже и да имају једну државу, Југославију.
5.
На ову тврдњу могуће је ставити примедбу: зашто су, онда, идеју југословенства
прихватили и Словенци?
И на то питање могуће је дати јасан и логичан одговор. Идеја о језичком и
етничком заједништву Срба и Хрвата грађена је из политичких мотива и имала је
политичку логику. Замишљену југословенску државу видео је Штросмајер у
саставу Аустроугарске, као једну од федералних јединица те империје, а њено
седиште видео је у Загребу. Словенци су у тој политичкој творевини били потребни
Хрватима ради равнотеже са Србима, јер само уз присуство Словенаца Загреб је
могао бити центар те државе. А Словенци су у идеји југословенства видели начин
осамостаљивања од Аустро-Угарске.
Иако различите, све ове политичке пројекције наметале су заједничку логику. Да
би се замисао Југославије као државе могла прихватити, морао се афирмисати став
да су Југословени (а то значи: Срби, Хрвати и Словенци) један народ. Тако је на
основу идеје југословенства, напуштен став по коме су "Хрвато-Срби" (односно
"Србо-Хрвати") један народ са два имена а истовремено афирмише приближно
сличан став: да су Југословени један народ са три имена: тј. Срби, Хрвати и
Словенци. На ставу, који је једно време био широко прихваћен, о једном
"троименом" (односно у другој варијанти: "троплеменом") народу и настала је иза
Првог светског рата Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Пред светом и пред
собом она је оправдавала свој настанак као национална држава (једног)
"троплеменог и троименог народа": Срба, Хрвата и Словенаца.
Међутим, и ова идеја је морала да има своје филолошко утемељење. Један народ,
макар и троимен, морао је имати и један језик. Није отуда чудо што се покушало да
се том троплеменом и троименом народу обезбеди и језички идентитет. И такав
идентитет је био засниван на ставу да тај троимени народ говори једним језиком:
српско-хрватско-словеначким. Такав назив за језик је стварно био у званичној
употреби у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца у неколико првих година њеног
постојања. Разуме се, ова конструкција је морала убрзо да престане да живи. Било
је исувише видљиво да словеначки језик није исто што и језик Вука Караџића
којим су писали Срби и Хрвати.
Чим је нарушено језичко јединство "троименог народа", нарушена је и сама
конструкција о троименом народу: Словенци су, у првој Југославији, наставили да
истичу и граде свој идентитет на основу идентитета свога језика. Пошто идентитет
тог језика није било тешко доказати, самим
тиме је био доведен у питање и став о једном троименом српско-хрватско-
словеначком језику а, последично, и став о једној књижевности на једном
троименом језику, па даље и став о троименом српско-хрватско-словеначком
народу. Спознало се да југословенска књижевност постоји, у ствари, на двајезика:
на српскохрватском и словеначком.

6.
Распад Југославије као етничке заједнице "једног" народа, практично је почео са
распадом југословенског језичког идентитета, тј. са распадом српско-хрватско-
словеначког језика, схваћеног као једног. Пошто је српскохрватски језик, у
Краљевини Југославији, покривао највећи њен део, све сем Словеније (а укључивао
је и Македонију) таква друштвена и државна заједница је ипак имала разлога да
опстане. Други светски рат је и показао да је Југославија опстала: за њу су се
борили људи од Ђевђелије до Словеније који су говорили једним књижевним
језиком, свеједно како га називали. А тај језик је био исти са језиком Вука
Караџића.
На каснију судбину Југославије, као државе, утицали су многи чиниоци. Један од
пресудних везан је за идеју о језичком идентитету делова популације који су је
сачињавали.
Најмање проблема са језичко-етничким идентитом имали су Словенци. Језик којим
су они говорили (њега можемо означити изразом генолошки објект)
идентификован је као језик Словенаца (то је његов генолошки појам). Тај језик је у
складу са општеприхваћеном праксом, посве природно, назван словеначким
језиком (генолошки назив).
Слично ће се десити и са језиком Македонаца. Чим је 1945. одлуком врха
Комунистичке партије Југославије учињено да Македонци изграде свој књижевни
језик на дијалекту којим је један део становника Македоније говорио, створени су
услови да се на тој основи однегује и македонски етнички идентитет. Македонци
су, не само де јуре, били признати као нација, већ су то и стварно постали кад су се
језиком оделили од српског народа чијим су делом сматрани до Другог светског
рата. Књижевност на македонском језику, показало се, није исто што и књижевност
на српском, иако се, с разлогом, може тврдити да је знатан део популације у
Републици Македонији, који је претходно говорио српским језиком, управо преко
језика македонизнран. Таква пракса, међутим, није непозната у свету у којем је
језик главни чинилац националне интеграције. Изградњом свог посебног
књижевног језика Македонци су учинили оно што други, политичком одлуком
прокламовани југословенски "народи" (Црногорци 1945. и Муслимани 1967), нису
учинили. За разлику од ових, Македонци су управо на језику засновали свој
етнички идентитет. И код Македонаца је у основи поштован став који поштују и
други европски народи: језик (генолошки објект), народ који тим језиком говори
(генолошки појам) и име језика (генолошки назив) нашли су се у пуној
сагласности.
7.
Језичко-етничка ситуација популације српскохрватског језика била је и даље мимо
стандарда који важе за све друге европске народе. Поред свих политичких промена
језик је остајао исти, тј. Вуков, али су те промене још више учиниле да генолошки
појам тога језика (тј. одговор на питање: чији је то језик?) и његов генолошки назив
(име језика) не буду сагласни са принципима који важе за друге народе и језике.
а) Пре свега, став да тај језик треба да има двонационални назив, тј. да се зове
српскохрватски, хрватски или српски (и у сличним комбинацијама) није био у
складу са стандардима који важе за друге језике и народе. Ниједан други језик на
свету у свом називу нема истакнуто име два народа. И то није случајно, јер се у
свим другим случајевима поштује принцип да сви народи свој примарни етнички
идентитет граде на језичком идентитету. Вук Караџић никако није пристајао да се
имену његовог језика да двонационални назив, јер није прихватао став да су Срби и
Хрвати један народ и да имају један језик пошто је, по њему, сваки од та два народа
имао свој језик. Сам назив српскохрватски, у супротности са општеприхваћеним
принципима, уносио је пометњу и у филолошке и у политичке пројекције оба
народа. Зато је језичко-етничка ситуација на простору тога језика данас
најзамућенија у Европи, а можда и у свету.
Пошто је, у Титовој Југославији, политичким средствима наметнут став да
српскохрватским језиком не говоре само два народа (Срби и Хрвати), већ и још два
новопризната народа (Црногорци и Муслимани), онда је природно било да се
отвори и питање назива заједничког језика тих народа. Истицани су предлози да се
тај језик назове тако што би у његовом називу била присутна имена сва четири
народа који њиме говоре. Језик би, по тим предлозима, требало звати
српскохрватскомуслиманскоцрногорски. Али ти предлози су одбацивани као
шаљиви и посве неприхватљиви. И енглеским, као и неким другим језицима,
говоре многи народи; шта би било кад би се сва њихова имена нашла у називу тога
језика!
б) Став да у Југославији једним језиком говоре два, три па и четири народа, обично
се оправдавао позивањем на сличне случајеве у свету. Истицало се да и
француским, сем Француза, говоре и Белгијанци, Швајцарци, Луксембуржани и
становници низа афричких земаља; да шпанским говоре Шпанци и већина народа
Јужне Америке; да се енглеским језиком говори у Енглеској, Америци, Канади,
Аустралији, Индији, у многим афричким земљама итд. Али се при томе
заборављало на нешто крупно. Језици уопште не добијају називе по народима који
њима говоре, већ по народима који су их створили. Сви језици, које смо помињали
и које бисмо могли поменути, немају у називу "национално неутралне изразе" већ
сасим супротно: свој идентитет граде на имену свог етничког порекла. Енглеским
језиком се и даље свуда у свету назива језик који су створили Енглези, свеједно ко
њиме говорио, португалски језик носи име и идентитет по народу који га је
створио; шпански је језик који су створили Шпанци. Идентитет језика у свим тим
случајевима је јасан и очуван. Може постојати мексичка књижевност, али је она на
шпанском језику; може постојати канадска књижевност, али је та књижевност на
енглеском, односно француском језику. По истом принципу, српски језик је онај
који су створили Срби, свеједно ко њиме говорио или писао.
Став да су Хрвати створили три језика: чакавски, кајкавски и штокавски могао би
се донекле поредити са ставом по коме су Швајцарци створили француски,
немачки, италијански. Разлика је ипак у томе да су Хрвати, несумњиво, створили
један језик, а то је чакавски. Ако многе велике државно-националне заједнице, као
што су САД, Канада, Мексико, Бразил, не истичу да су створиле неки свој посебан
језик, већ да се служе преузетим језиком, истицање става да су Хрвати створили не
један него три језика не може се сматрати утемељеним.
в) Хрвати су у 19. веку били у прилици да се определе: или тако што ће свој
језички, а тиме и етнички, идентитет градити на посебности свога језика (који не
припада никоме другоме њего њима) или тако што ће се присајединити већ јасно
успостављеном језичком, односно етничком идентитету једног од два суседна
словенска народа: Словенцима или Србима.
Хрвати се, међутим, нису определили између те две могућности, како су се сви
други народи на свету опредељивали, већ су се определили за треће решење: и да
задрже свој језик, тј. чакавско, односно кајкавско наречје, али и да запоседну
српско језичко (штокавско) подручје као своје сопствено. Стратегија тих
аспирација изашла је на видело у време разбијања Југославије. Сада су ствари
доведене дотле да србистика и славистика сасвим јасно морају да одговоре на
неколико међусобно повезаних питања. Та питања су: ко све говори и пише
српским језиком, ко је тај језик створио и како тај језик треба звати.
1) Није спорно да су у Титовој, Југославији језиком који се називао
српскохрватским, говорили и писали: Срби, Хрвати, Црногорци и Муслимани.
При томе треба имати у виду да израз српскохрватски језик не значи исто што и
израз српски језик. Српскохрватски народни језик обухватао је три наречја:
штокавско, чакавско и кајкавско. Нема никакве основе да се чакавско и кајкавско
наречје назову српским (а такође ни црногорким или муслиманским); та су наречја
само хрватска и на тим језицима Хрвати су у прошлости изградили литературу. То,
другим речима, значи да Хрвати имају свој језик (или своје језике) који су
различити од српског и да они могу свој идентитет да граде, као и други народи, на
основама свога језика.
2) Такође није спорно да су штокавским дијалектом тзв. српскохрватског језика до
разбијања Југославије говорили припадници сва она четири југословенска народа;
тачније: сви Срби, сви Црногорци, сви Муслимани и део Хрвата (штокаваца).
Спорно је међутим, питање: да ли они, у етничком погледу, припадају једном
народу, или имају четири различита етничка корена.
У овом тексту заступа се Вуков став, односно став европске филологије, да
популација која говори једним језиком, и чији су преци говорили тим језиком,
етнички чини један народ, без обзира како се њени делови тренутно осећали и
звали. Доказ за такву тврдњу налази се управо у језику којим та популација говори,
а исправност те тезе потврђује се тиме што су је прихватили сви европски народи.
(Чак ни случај Ираца, који данас у већини говоре и пишу енглеским језиком, не
побија ту тезу. Преци оних Ираца, који данас говоре енглески, говорили су ирским
језиком).
Ту тезу не побија ни очигледна чињеница да се делови те популације истог језика
данас осећају као Срби, Црногорци, Муслимани и као Хрвати. До њихове
интеграције у једну националну заједницу није дошло због неповољних, а у новије
време и свесно вођених процеса њихове дезинтеграције. Исламизацијом дела те
популације настали су данашњи Муслимани (у националном смислу);
кроатизацијом католичке популације српског језика (тј. Срба католика) настали су,
у већини, данашњи Хрвати штокавци; развијањем посебне националне свести код
Црногораца после Другог светског рата настали су и данашњи Црногорци (у
националном смислу). О језичко-етничком јединству свих тих делова у основи
истог народа сведочи ипак њихов заједнички језик који потиче од њихових
заједничких предака. Та чињеница је постојана упркос свим настојањима да се
језичко-етничко јединство те популације разруши на верској или политичкој
основи. До сада се то јединство најприродније градило на стожеру српске
књижевности. Сви велики писци Црногорци су српски писци. Али међу највеће
српске писце спадају и велики римокатолици српског језика као што је Иво Андрић
и муслимани српског језика као што је Меша Селимовић.
3) Није, такође, спорна ни чињеница да је дојучерашњи заједнички књижевни језик
Срба, Хрвата, Муслимана и Црногораца настао на новоштокавској основи. Вук је
народни језик Срба из свог завичаја, уз Копитареву сугестију и помоћ, узео за
српски књижевни језик у време кад су Црногорци и муслимани (српског језика)
били сматрани делом српског народа, а Хрвати писали својим посебним хрватским
(тј. кајкавским) језиком. По писању илирских гласила средином тридесетих година
19. века тачно се може видети и када су илирци напустили свој језик (који су
називали хрватским), и прихватили Вуков (који су називали илирским) за свој
књижевни језик. А такође, тачно се може одредити и време кад су хрватске
институције (при самом крају 19. века) дословно прихватиле и Вукова правописна
решења за хрватски (и српски) језички стандард. Ако се данас хоће оделити у
језику хрватско (а такође и муслиманско) од српскога, мора се поћи од тих
чињеница. Језички стандард, поготово ијекаваца, који се до јуче називао
српскохрватским књижевним језиком, био је заснован превасходно на делима
највећих српских филолога Вука и Даничића и тај књижевни језик може да буде
само српски.
На сличан начин на који се може тврдити да су енглески књижевни језик Индуси
преузели од Енглеза, или нешпански становници латинско-америчких земаља
шпански језик од Шпанаца, тако исто се може тврдити да су етнички Хрвати узели
за свој књижевни језик српски језик. Они су само том преузетом језику дали име
хрватски или српски језик, или чак само хрватски језик. И ту се десило оно што се
нигде у свету није десило. Разни народи, државе и појединци преузимају језике од
других и слободно их употребљавају, али им по правилу не мањају име. Српском
језику је, међутим, промењено име. Као што Индуси немају право да енглески језик
називају енглеско-индуским, по истом принципу то право немају ни Хрвати да
чине са српским језиком. Јер као што Индуси имају свој језик (рецимо хинду), или
Ирци свој ирски (ириш), па ипак и једни и други у огромном броју говоре и пишу
на енглеском, тако и Хрвати имају право да се користе српским, као и немачким
или било којим другим без мењања имена језика.
4) Енглески језик којим се говори у Америци, Канади, Аустралији, поразним
деловима Азије и Африке, сигурно није исти као и енглески језик којим се говори у
самој Енглеској. Отуда се и с правом сматра да постоји више варијаната енглеског
језика, а посебно да постоје варијанте енглеског у Енглеској и енглеског у
Америци. Постојање варијантних разлика, међутим, није довело ни у енглеском, ни
код других језика, до угрожавања њиховог идентитета (генолошки појам) ни до
угрожавања њиховог имена (генолошки назив).

Тако у принципу треба да буде и са српским језиком под претпоставком да се

општеприхваћени принципи поштују.
На употреби српског стандардног језика може се изградити само нека хрватска
(односно загребачка) или муслиманска (односно сарајевска) варијанта српског
језика. Сасвим је без основе тврдња да се стандардизацијом већ стандардизованог
једног језика могу преконоћ направити три посебнајезика.
8.
Рат на просторима претходне Југославије не може се разумети без увида у ове
проблеме језичко-етничког идентитета појединих њених делова. Рат се није водио
ни у Словенији, ни у Македонији, дакле, у републикама где је језичкоетничка
ситуација чиста. Такође, он се није водио ни на просторима чакавског и кајкавског
наречја, тј. хрватског језика. Ратна драма се одвијала на терену српског језика (у
другој терминологији штокавског наречја), којим су, по званичној југословенској
језичкој науци, говорила она четири језичко-етнички неиздиференцирана народа.
Тај рат отуда има дубоке везе са њиховим језичко-етничким идентитетом. Он се, у
правом смислу, и не може разрешити док се у идејној сфери не реши питање тога
идентитета.
Судбина популације српског језика зависиће и у будућности од филолошких
решења које она одабере, односно која јој се наметну. До сада су на њену судбину
највише деловале филолошке пројекције двојице најзначајнијих филолога из
прошлости који потичу са ових простора: Вука Караџића (1787-1864) и Ватрослава
Јагића (1838-1923).
а) Да су се ствари одвијале по Вуку Караџићу, никада не би ни дошло до језичке, а
поготово не до државне заједнице Срба и Хрвата. Другим речима, не би никад ни
било Југославије. Мада Вук није хтео да се јавно меша у актуелну политику која се
тиче ових проблема, оптимална државна интеграција српског народа разних вера
простирала би се, сходно његовој концепцији, само на подручју штокавског наречја
(тј. српског језика).
б) Јагић, који неоправдано важи за Вуковог следбеника ("вуковца") имао је сасвим
другачију концепцију. Он је у политичком смислу био следбеник Штросмајерове
идеје југословенства, а као филолог деловао је, с једне стране, на језичком
јединству Срба и Хрвата, а истовремено и на дељењу тога заједничког језика и
популације која њиме говори. Јагић је сматрао да су Срби и Хрвати један народ по
језику (иако нема Срба чакаваца и кајкаваца) а да су два народа по вери. Као што
сваки од та два народа треба да задржи своје име, тако сваки од њих треба да
задржи и национално име своме језику по једном необичном критерију; на истоку
језик треба да се зове српски, а на западу хрватски. Јагићева концепција није
нудила перспективу интеграције народа која говори једним језиком, већ
перспективу његове деобе и то деобе на верској основи. Та деоба се остварила на
самом крају 20. века и имала је трагичне последице. Не само што се један народ, на
основу вере, поделио на три народа, него је и очигледно један језик "подељен" на
три језика који су добили имена три, на верској основи, подељена народа.
На питање: која је од тих двеју теза у складу са европским моделима, јасно је да је
то Вукова теза. Јер је и Вук тежио, баш као и сви други европски народи, да и Срби
своју интеграцију заснују на основу језика а не на основу вере.
9.
Ратни пожар у Босни и Херцеговини окончан је документом који се зове Дејтонски
споразум (1995). Тај документ је објављен на четири језика: енглеском, српском,
"хрватском" и "босанском". Према томе, рат је добио и своју филолошку
завршницу. У тој завршници, један до јуче за филологију неспорно исти књижевни
језик, подељен је на верској основи на три језика. Принцип такве поделе језика
може да има далекосежне последице, па је потребно поставити више питања од
принципијелног значаја.
а) Једно од тих питања је овакво: шта би се десило уколико би се принцип деобе на
основу вере применио и код других народа, рецимо: Немаца, Пољака, Мађара,
Словака, Шиптара? Затим: шта би се десило уколико би се на верском принципу,
почели делити језици разних европских народа?
б) Друго од тих питања је овакво: Шта би се десило ако би се и код других језика
применио принцип да варијанте сваког језика добију посебна имена по нацијама
које се њима служе? Испало би, пре свега, да је сам Дејтонски споразум потписан
на америчком језику (а не на енглеском језику у америчкој варијанти), односно да у
основи бившег енглеског (аналогно бившем српском, тј. српскохрватском језику),
постоји више посебних језика: канадски, аустралијски, индијски итд. језик...
в) Треће од тих питања је овакво: Да ли се и у науци може толерисати оно што се
толерише у политици: да се у једним случајевима примењују једни принципи, а у
другима други?
10.
Са становишта овако постављених питања филологија која се њима бави суочена је
са ситуацијом да мора да бира између три могућа пута или решења:
а) Прво решење је: да се начини темељна реафирмација општеприхваћених
филолошких принципа и да се она ретроактивно примени и у случају српског
језика. Циљ те реафирмације био би да се потврди етнички идентитет српског
језика и српског народа у принципу на исти начин на који се потврђивао свуда у
Европи, а ваљда и у другим деловима света.
б) Друго решење је: да се примени и код других европских језика и народа оно што
се учинило према српском језику у Дејтонском споразуму. То би, практично,
значило напуштање важећих филолошких принципа у одређивању језичког и
етничког идентитета народа у име подела на основу вере. А то би, даље, водило ка
темељном прекомпоновању свих европских народа за шта има и практичних и
теоријских могућности.
в) Треће решење је политичко и оно је карактеристично за ситуацију у којој су се
нашли Срби приликом разбијања Југославије. По томе решењу за сав други свет су
установљени једни принципи а за Србе и остале народе бившег српскохрватског
(односно српског) језика други. И такво решење је, показало се, могуће. А да ли ће
се оно и даље у пракси спроводити зависиће пре свега од самих филолога и од
њихове спремности да прихвате такав специјалан третман за било који специјалан
случај и да према њему одреде специјалне критерије.

О РАЗЛИКОВАЊУ СРПСКОГ И ХРВАТСКОГ ЈЕЗИКА

Оне који данас размишљају о језичким проблемима узнемирује и збуњује питање:
Пошто се зна да је садашњи књижевни језик којим се Хрвати служе, у ствари,
српски, постоји ли хрватски језик?
У историјским приказима српскохрватског језика последњих деценија није било
истицано да су филолози у 19. веку јасно разликовали српски од хрватског
(кајкавског), а затим и од правог хрватског (чакавског). Супротно од тога
наглашаван је став да су штокавско, чакавско и кајкавско наречје – наречја једног
језика. Такав став не би био лишен лингвистичког оправдања само ако би се
схватио у овом смислу: на почетку развоја славистике, сматрало се да сви Словени
имају један језик, словенски, а оно што зовемо националним језицима да су наречја
тога словенског језика. Само као део заједнице словенских језика чакавски,
кајкавски и штокавски могу представљати целину. Неки од значајних слависта, као,
на пример Јан Колар или Павле Јосиф Шафарик, говорили су и о илирском језику
као једном од главних словенских језика, који се састоји од три наречја: српског,
хрватског (кајкавског) и словеначког. Наречја са националним именом и у том
случају имала су значење националног језика. Српски језик се од хрватског, на
разне начине, разликовао кроз цео 19. век. Практично је тек у првој Југославији, и
то из политичких разлога, била наметнута концепција Ватрослава Јагића, по којој
Срби и Хрвати имају један језик који се састоји од три наречја: штокавског,
чакавског и кајкавског. На теоријским основама Јагићевог схватања и настао је
Новосадски договор. По овом Договору је народни језик Срба, Хрвата и
Црногораца проглашен за један језик, иако Срба (па, дакле, ни Црногораца) нема
који говоре чакавски и кајкавски. А онај "један и јединствен" књижевни језик,
штокавски, био је подељен на две варијанте: на варијанту српскохрватског
(екавица) и варијанту хрватскосрпског (ијекавица). У не тако јасним назнакама ту
поделу су касније потврђивали и хрватски и српски лингвисти. Тридесет година
после Новосадског договора појавила се у Минхену (1984) Карта хрватског језика с
додатком српског у књизи Добар дан! чији је аутор Томо Матасић. Она је јасно
графички приказала како је српскохрватски односно хрватскосрпски подељен на
две половине и то по линији ијекавски-екавски изговор, тј. источна и западна
варијанта оног "једног и јединственог" језика. Ова Карта, као и оно што се
последњих година 20. века дешавало, потврдила је оправданост страховања Бранка
Машића и других добромислећих Срба да се на проглашавању српског језика за
хрватски радило смишљено и темељно.
Матасићева Карта је најјасније обелоданила ту стратегију. По њој је "бивши"
српскохрватски језик подељен тако да хрватски језик заузима цело кајкавско
наречје, цело чакавско наречје и два дела штокавског: икавски и ијекавски
дијалекат. Српском језику остављен је само екавски штокавски. На жалост,
официјелна српска лингвистика (деценијама под контролом из Загреба) фактички,
иако не на речима, прихватала је овакву деобу. Није је прихватао само српски
народ и нису је прихватали српски књижевници. Њима је, ради умирења, поводом
Декларације о називу и положају хрватског књижевног језика (1967) понуђен став
Мирослава Крлеже у виду формуле која је овако гласила: Срби и Хрвати имају
један језик који Хрвати зову хрватски, а Срби српски. Важно је, међутим, да се
истакне да је тај став парафраза Јагићевог става о језичком заједништву Срба и
Хрвата. Он је сасвим супротан ставу Вука Караџића по коме се језици Срба и
Хрвата разликују: Срби имају свој језик а Хрвати свој.

Томо Матасић: Карта хрватског језика са додатком српског,

из књиге Добар дан, Минхен 1984.
Задатак овог текста је да разликовање српског и хрватског језика покаже на
конкретним примерима. Он исто тако, на конкретним примерима, треба да покаже
и каква нам се подела српског језика (проглашеног за српскохрватски и
хрватскосрпски) стварно нуди.
У ту сврху послужиће нам антологија Хрватски пјесници између два свјетска рата
коју је саставио Влатко Павлетић а 1963. објавио Нолит у Београду. У тој
антологији могу се наћи докази да су и двојица најзначајнијих хрватских писаца
тог раздобља, Тин Ујевић и Мирослав Крлежа, писали песме и на два различита
језика, на српском и на хрватском.
У Павлетићеву антологију ушла је само једна једина песма која није писана на
"књижевном језику" (читај: српском - П. М.) него на чакавском. То је она песма
Тина Ујевића чији се стихови налазе на Марулићевом споменику у Сплиту. Песма
гласи:
ОПРОШТАЈ
Овди усред луке наша млада плавца
Уздвиглаје јидра вољна, мина, нова.
И хотећа појти путом својег плова
Гре през ког војводе ал законодавца.
Буди да смо вирни кривовирна правца,
Ништар мање члимо (коко и земља ова)
- Ки ва версих либар множ харватски скова -
Марулића Марка, сплитског зачињавца.

У липом јазику, гди "ча" слаје звони,

Ми доброчасимо гарб словућег греба
И токој ти напис дијачки и стари.

Збогом, о Маруле! Појти ћемо, пони

Зају имимо велу сунченога неба:
Коругва нам ћухта; гремо, ми пунтари!
(Хрватска млада лирика, 1914)
На истој страни, одмах испод оригинала ове песме, следи и превод који гласи:
Овдје усред луке наша млада лађа уздигла је једра
слободна, смјела и нова. И хотећи отпловити својим путом
одлази без икаква вође или заповједника.

Али премда смо вјерници херетичке струје, ипак штујемо,

као и ова земља, сплитског пјесника Марка Марулића,
који је написао хрватских много књига у стиховима.

У лијепом језику, гдје слађе звучи "ча", поздрављамо грб

славног гроба и, такођер, тај натпис латински и стари.

Збогом, о Маруле! Поћи ћемо, јер силно жеђамо за сунчаним

небом: наш стијег лепрша; одлазимо, о ми, бунтовници!
Превод испод Ујевићеве песме био је потребан српском читаоцу као што би му био
потребан и за Крлежине стихове из Балада Петрице Керемпуха (1936) да су и они
уврштени у антологију. И то се може показати на примеру. Ево прве краће песме из
Балада коју српски читалац такође не може добро да разуме без превода.
ГУМБЕЛИЈУМ РОЖА ФИНО ДИШИ

Губмелијум рожа
фино диши,
на галгам се бумо
гибали си.

Хеј, хај, пришел је крај,

нигдар веч не бу дишал нам мај!

Завијал целу ноч стекли је пес,

целу ноч пилко хоблал је лес.

З сцалином нам бују прелејали гроб,

в песје гнојнишче злопатали дроб.
Гумбелијум бели мертвечки диши,
З галгам се нигдо повернул ни.

Хеј, хај, нек цвате мај,

нигдер нас в пекел тај
не бу назај.
Иако антологичар Павлетић каже за Крлежине кајкавске стихове да спадају "међу
најпотресније стихове читаве наше (читај: хрватске - П. М.) поезије" (71) он их није
уврстио у антологију. Павлетић је у својој антологији приказао само стваралаштво
хрватских песника на штокваком или, како бисмо ми рекли, на српском језику.
Богату хрватску поезију писану између два светска рата на кајкавском и чакавском
он је изоставио. Овај свој поступак антологичар је овако објаснио у предговору:
О ДИЈАЛЕКТАЛНОЈ ПОЕЗИЈИ. Дијалектални одвојак специфичност је и
богатство хрватске поезије. Да бих за све уистину поетски вриједно – остварено на
чакавштини или кајкавштини у раздобљу између два свјетска рата – осигурао
мјесто у антологији, морао бих је проширити знатно преко граница које ми је
одредио издавач у складу с парадигмом библиотеке, а како то није долазило у
обзир, морао сам се одлучити за изостављање дијалекталне поезије. То није заправо
никакав проблем, јер библиотека којој је сврха да обухвати све уистину књижевно
вриједно и живо у југославенским литературама неће бити комплетна без књиге
поетских текстова писаних кајкавштином и чакавштином, а то значи без
Крлежиних Балада Петрице Керемпуха, без Галиотове песми Владимира Назора,
без Говорења Микуле Труднега Марина Франичевића, без сугестивних пјесама
Франа Галовића, Мате Балоте, Горана Ковачића, Николе Павића, Драге Герваиса,
Пере Љубица и др. Из тога произлази да се антологијски пресјек кроз хрватску
поезију мора комплетирати временски неомеђеном књигом дијалекталне поезије.
Из овога навода се види не само да су хрватски песници између два светска рата
писали на кајкавском и чакавском, него и то да је та поезија редовито стављана у
други план, а истицана је она писана на "књижевном језику" како би то реко
Павлетић, односно на штокавском или српском. Прва чињеница говори о
отпорности и издржљивости домаће хрватске језичке и књижевне традиције, а
друга је последица одређене књижевне политике и филолошког усмеравања. Оно
што код Павлетића није принципијелно постављено то је однос између дијалеката
или језика. Он кајкавску и чакавску поезију третира као дијалекталну у том смислу
као да су ти дијалекти део штокавског језика. А то није тачно. Дијалекти
штокавског су ијекавски, екавски и икавски. Чакавски и кајкавски су посебне
језичке целине – као и штокавски – које се некад називају дијалекти, некад наречја,
некад језици. Пуно је доказа да су чакавски и кајкавски у прошлости третирани као
језици и да су носили хрватско, али не и српско име. Механичком и тенденциозном
заменом природног дијалекатског тројства штокавског језика (ијекавица, екавица,
икавица) у дијалекатско тројство (штокавски, кајкавски, чакавски) замућена је
свест о језичкој посебности Срба и Хрвата. Оваквим и сличним триковима Хрвати
су убачени као титулари на терен српског језика кодификованог реформом Вука
Стефановића Караџића.
У погледу националног статуса чакавског и кајкавског језика ипак има разлике. Од
њих је само један "прави хрватски"; то је чакавски, јер тим језиком нико сем
Хрвата на свету није говорио, па по томе он чини основу њиховог етничког
идентитета. За кајкавски језик лингвисти су истицали да се не би могло рећи да је
прави хрватски јер сличним кајкавским говоре и Словенци. Ипак, између
словеначког кајкавског и хрватског кајкавског лингвисти виде разлике: третирају
их као два посебна наречја или језика.
Народи се разликују једни од других по језику. Томе су тежили и Хрвати. Али та
тежња није се поклапала са њиховим националнополитичким амбицијама. Са
чакавским као књижевним језиком почетком 19. века, Хрвати би се свели на једно
уско подручје. Слично би се десило и да су остали при кајкавском наречју. И они
су се (1836) одлучили за штокавски као свој књижевни језик иако је он био већ
познат у свету као српски језик. А баш то штокавско наречје ће их довести у
нераскидиву везу са Србима. Зашто су то они учинили – показује карта Томе
Матасића. Мешањем са Србима могли су да захвате много од њиховог језичког и
етничког простора. А да би се дошло до ситуације коју осликава та Карта, која је у
годинама разбијања Југославије била непосредна извесност, требало је изговорити
и написати много речи о словенској узајамности, југословенству, братству са
Србима, требало је направити две Југославије и изговорити много, са становишта
истине, неодрживих фраза.
Не постоји проблем деобе чакавског и кајкавског језика између Срба и Хрвата јер
ти језици нису српски. Наметнут је проблем да треба делити српски језик (у другој
терминологији: штокавски). А да би се видело колико је та подела неоснована,
може нам, као пример, послужити једна чувена песма из исте Павлетићеве
антологије: то је Свакидашња јадиковка Тина Ујевића.
Свакидашња јадиковка је први пут била објављена у крфском Забавнику 1917.
године. После тога је била прештампана у књизи Лелек себра (Београд, 1920). Две
Тинове најбоље збирке песама Лелек себра и Колајна (Београд 1926) објављене су
екавски. У издањима песама Тина Ујевића после Другог светског рата све те песме
пренесене су на ијекавицу.
Ево обе варијанте Свакидашње јадиковке. На левој страни дата је варијанта из
Лелека себра; на десној из Павлетићеве антологије.
Како је тешко били слаб,
какоје тешко бити сам,
и били слар, а бити млад!

И бити слаб, и немоћан,

и сам без игде икога,
и немиран, и очајан.

И газити по цестама,
и бити гажен у блату,
без сјаја звезде на небу.

Без сјаја звезде удеса,

што сијаше над колевком,
са дугама и варкама.

- О Боже, Боже, сети се

свих обећања блиставих
што си их мени задао.

О Боже, Боже, сети се

и љубави, и победе
и ловора, и дарова.

И знај да Син твој путује

долином света туробном
по трњу и по камењу,

од немила до недрага,
а ноге су му крваве,
и срце му је рањено.

И кости су му уморне,
и душа му је жалосна,
и он је сам и запуштен.

И нема сестре ни брата,

и нема оца ни мајке,
и нема драге ни друга.

И нема нигде никога

до игле драча у срцу
и пламена на рукама.

И сам и самцат путује

под затвореном плавети,
пред замраченом пучином,

и кому да се потужи?
Та њега нико не слуша,
ни браћа која лутају.

О Боже, жеже твоја реч,

и тесно јој је у грлу,
и жељна је да завапи.

Та беседа је ломача
и дужан сам је викнути,
или ћу главњом планути.
Па нек сам кријеш на брдима,
па нек сам дах у пламену,
кад нисам крик са кровова!

О Боже, тек да доврши

печално ово лутање
под сводом који не чује.

Јер мени треба моћна реч,

јер мени треба одговор,
и љубав, или света смрт.

Горак је венац пелина,

мрачан је калеж отрова,
ја вапим жарки илинштак.

Јер ми је мучно бити слаб,

јер ми је мучно бити сам -
(када бих мого бити јак,

када бих мого бити драг) -

но мучно је, најмучније
бити већ стар, а тако млад! Како је тешко били слаб,
какоје тешко бити сам,
и били слар, а бити млад!

И бити слаб, и немоћан,

и сам без игдје икога,
и немиран, и очајан.

И газити по цестама,
и бити гажен у блату,
без сјаја звијезде на небу.

Без сјаја звијезде удеса,

што сијаше над колијевком,
са дугама и варкама.

- О Боже, Боже, сјети се

свих обећања блиставих
што си их мени задао.

О Боже, Боже, сјети се

и љубави, и побједе
и ловора, и дарова.
И знај да Син твој путује
долином свијета туробном
по трњу и по камењу,

од немила до недрага,
а ноге су му крваве,
и срце му је рањено.

И кости су му уморне,
и душа му је жалосна,
и он је сам и запуштен.

И нема сестре ни брата,

и нема оца ни мајке,
и нема драге ни друга.

И нема нигдје никога

до игле драча у срцу
и пламена на рукама.

И сам и самцат путује

под затвореном плавети,
пред замраченом пучином,

и кому да се потужи?
Та њега нико не слуша,
ни браћа која лутају.

О Боже, жеже твоја ријеч,

и тијесно јој је у грлу,
и жељна је да завапи.

Та бесједа је ломача
и дужан сам је викнути,
или ћу главњом планути.

Па нек сам кријеш на брдима,

па нек сам дах у пламену,
кад нисам крик са кровова!

О Боже, тек да доврши

печално ово лутање
под сводом који не чује.

Јер мени треба моћна ријеч,

јер мени треба одговор,
и љубав, или света смрт.

Горак је вијенац пелина,

мрачан је калеж отрова,
ја вапим жарки илинштак.

Јер ми је мучно бити слаб,

јер ми је мучно бити сам -
(када бих мого бити јак,

када бих мого бити драг) -

но мучно је, најмучније
бити већ стар, а тако млад!
Тинова песма има укупно 21 терцет, односно 63 стиха. Разлике у екавској, односно
ијекавској варијанти испољене су укупно у 12 речи; у њима се уместо е нашло ије,
односно је. На основу ове разлике, сасвим је неозбиљно и мислити и говорити да су
прва и друга варијанта Свакидашње јадиковке написане на два различита језика.
Бесмислен би био став да је прва варијанта написана на српском, па да је после
ијекавизацијом преведена на хрватски. Још бесмисленија би била тврдња да су
уредници и читаоци крфског Забавника сматрали да је ова песма написана на
хрватском језику. Има једино смисла тврдити да је Тинова песма (у обе варијанте)
на истом, једном језику, на српском. Разлике у екавском и ијекавском изговору
стандардног српског језика толерисао је још Вук Караџић; те разлике је потврдио и
Стојан Новаковић у чувеном реферату о српском језику одржаном у славу Вука у
Српској краљевској академији 1888. године. Другим речима, екавски и ијекавски су
већ скоро двеста година потврђени као српски језички стандард.
Овој тврдњи само наизглед противречи чињеница што се Тин Ујевић осећао
Хрватом. Аугустин Ујевић (1891-1955), рођен је у Вргорцу у западној
Херцеговини, где се говори штокавски икавски. То значи да је по језику, тј.
етнички, Тин припадао српском роду, ако се поштује став који се свуда поштује у
Европи, а ваљда и у свету: да се народи деле по језику а не по вери. И када се у
време Првог светског рата Тин нашао међу добровољцима у српској војсци, био је
међу борцима који су говорили његовим језиком. И када се одмах после Првог
светског рата нашао у Београду, и тада је био међу истојезичницима, што значи
међу људима истог етничког порекла. У време стварања Југославије и међу
Хрватима и Србима преовладавао је став да они чине један народ јер говоре једним
језиком. Кад почне преовладавати став да су Срби и Хрвати два народа, тј. да су
православци Срби, а католици да су Хрвати, Тин ће се, наћи у Загребу, где су у
већини живели људи његове вере. Своје хрватство, у новој средини, он ће
потврђивати и тако што ће своје екавске песме ијекавизирати. Па и поред тога нема
основе да се каже да је Тин променио идентитет свога књижевног језика. Са једног
изговора српског језика, он га је пренео на други изговор српског језика.
Није такав случај са песмом Опроштај. Језик на којем је та песма написана Тину
није био матерњи. А по томе што ју је написао на нематерњем језику, на хрватском,
Тин Ујевић није никакав изузетак: много је писаца било и има их на свету који не
пишу својим матерњим језиком. Највећи хрватски писац свих времена, Мирослав
Крлежа, по правилу није писао на свом матерњем, кајкавском језику, писао је
много више на српском.
Наведени примери показују да Хрвати имају свој језик и да они могу на њему да
пишу антологијска дела. Неспорна је чињеница да Хрвати и на чакавском, као и на
кајкавском, имају литературу стару више стотина година. Сама та чињеница јасно
говори да се Срби и Хрвати и језички и етнички могу јасно разликовати. Настојања
да се хрватски језик изједначи са ијекавским изговором штокавског лишена су
основа. Такође су лишена основа настојања да се за хрватски језик прогласи
"хрватски новоговор" на основи штокавског ијекавског: о тој појави се може
говорити само као о српском језику у хрватској варијанти.
Има још једно питање које тражи јасан одговор. А то је: зашто се на факултетима у
српским земљама не изучава хрватски језик ако се већ изучава хрватска
књижевност? Ово питање повлачи и друго: зашто се на српским факултетима
инститиционално и програмски одвојено изучава и српска књижевност и српски
језик (па добијамо професоре књижевности који нису подједнако и професори
српског језика и професоре језика који нису подједнако и професори српске
књижености)? Затим, зашто се тако поступа само у случају српске књижевности и
српског језика, а не и у студијама других језика и књижевноси, на другим
филолошким групама на којима се језик и књижњвност изучавају заједно? Одговор
на ова питања захтева опширно разлагање али, укратко, он гласи: То је зато што
српски филолози још нису до краја схватили да је српски језик само српски, а да се
Хрвати њиме служе, као што се енглеским и шпанским језиком служе многи
народи у свету.
Мада разликовање српског и хрватског језика није ни тешко ни немогуће, не треба
очекивати да ће то разликовање бити лако прихваћено, посебно са хрватске стране.
У питању је нездрава амбиција која се до сада за Хрвате показивала као
плодоносна: ширење језичког и етничког простора на рачун Срба, чиме се овима
одузимају и људи, и језик и књижевност. Те опасности Срби још увек нису
довољно свесни; тачније: не дозвољава им се да буду свесни. Свест о тој опасности
немају ни политичари, као што је немају ни филолози. И други народи су изложени
опасностима разне врсте: територијалном, политичком и духовном умањивању.
Српска ситуација је, међутим, још тежа: поред свих тих опасности, они су додатно
принуђени да бране идентитет и интегритет свог језика и своје књижевности,
тачније: свој национални идентитет. Само ако у томе успеју, уз снажну духовну
одбрану, одбраниће се и политички и демографски и територијално.