Dejvid Brin

NEBESKI DOSEG
prevod: Aleksandar B. Nedeljkovi
David Brin/HEAVEN'S REACH

Polaris
1999.

Prvi deo: PET GALAKSIJA

Koji amblemi krase fine pramce naih brzih brodova?
Koliko spirala se vrtloi na pramcu svake velianstvene letelice, okree i okree, simboliui nae
veze? Koliko ima spojnih alki koje nas ujedinjuju?
JEDNA spirala predstavlja ugarene svetove, koji previru polako, natapaju se svojim sokovima,
'kuvaju' se - a na njima ivot otpoinje svoj dugi, mukotrpni uspon.
DRUGA je za zvezdoplovnu civilizaciju, koja ludo leti svemirom; za mnoge rase koje poleu kao
tienici, nastavljaju kao pokrovitelji, ustro jure za svojim mladim interesima - mi trgujemo,
ratujemo, debatujemo...
Napreemo se da dohvatimo to vee visine. Sve dok ne zaujemo kako nas zovu one plime.
TREA prikazuje One Stare, elegantne, smireno vedre, koji su se odrekli svemirskih brodova i
posvetili ivotu dubokog razmiljanja. Umorili su se oni od ove lude jurnjave. Povukli se u manastir
da bi sebe usavrili.
Oni se pripremaju za suoenje sa Velikim Muiteljem.
ETVRTA doarava Visoke Transcendente, koji su odve velianstveni da bismo ih mi mogli na
bilo koji nain opaziti; iznad su nae percepcije. Ali oni postoje!
I spremaju planove koji obuhvataju sve nivoe prostora, i sva vremena.
PETA je za same galaksije - te velike kovitlace blistave svetlosti - naa ostrva u sterilnom kosmosu,
okruena enigmatinom tiinom. Kotrljaju se one sve dalje i dalje, gaje u sebi mnoge redove ivota,
spregnute zanavek, vene.
Ili nam, bar, govore da je to tako...

Hari
Alarmi pevaju razliite pesme.
Neki tako vritavo zahtevaju tvoju panju da te uspeju istrgnuti i iz sna tako dubokog da je liio na
smrt. Drugi samo poalju burne talase adrenalina u tvoj krvotok. U svakoj svemirskoj letelici postoje
sirene koje su spremne da svojim zavijanjem najave sudar, proboj vakuuma u brod, ili neku drugu od
nebrojenih moguih smrtonosnih katastrofa.
Ali ovaj alarm, koji je sad vukao Harija Harmsa, nije bio takav. Sastojao se od avetinjskog
angrljanja koje samo malo para nerve.
I kao da govori: "Nema urbe. Ja mogu ekati. Ali ni ne pomiljaj da se vrati na spavanje."
Hari se prevrte u krevetu i poe mirkati sneno prema konzoli pokraj kreveta. Simboli su jasno
svetleli, pozivali ga svojim znaenjima. Ali oni delovi Harijevog mozga koji treba da omogue
itanje nisu bili savreno dizajnirani. Njima je bilo potrebno neko vreme da se zagreju.
"Gvhhh..." ree on. "mffff?"
Dremljivost se odasvud lepila za njegovo telo, telo i sad umorno od dugotrajnog, usamljenog
deurstva. Koliko je dura prolo od kad se on 'skrio' u postelju, zaklinjui se da e podneti ostavku
im mu istekne sadanji radni ugovor?
Zaspao je, tada, brzo, ali ne mirno. Snovi su uvek dolazili Hariju kad bi zaspao ovde, u E prostoru.
tavie, bili su sastavni deo njegovog posla.
Tokom spavanja, Hari se u REM fazi esto vraao na stepe Horsta, gde je horizont pun praine bio
stalna pozadina njegovog detinjstva. Jedan zabaeni, ostavljeni svet, u kome teki tamni oblaci stalno
krstare nebom i trepere, ali vrlo malo vode preputaju sasuenom tlu. Iz takvih vizija Hari se obino
budio sasvim suvih usta, oajniki eljan vode.
U drugim snovima pojavljivala se planeta Zemlja - vrlo buna: planeta pretvorena cela u jedan
tretei grad. Na njoj, na sve strane gomile ljudskih bia, koja su tako visoka. Sve to je Hari zapamtio
neizbrisivo, tokom svoje jedine posete Zemlji, koja je bila tako davno, davno, u nekom drugom
ivotu.
Ponekad su nailazili komari o brodovima - o velikim bojnim, i onim jo veim, invazionim, koji su
nalik na Mesec - o brodovima koji svetlucaju preliveni svetlou zvezda, ili se kriju iza tame svojih
uasnih polja. I o fregatama koje kliznu i nestanu kao avet, i avetno iskrsnu iz prostora, uasavajue.
To su bile normalne slike u njegovim snovima; nastupale su kad je za njih bilo mesta, naime, kad god
bi uspele da se ubace izmeu onih drugih, mnogo udnijih. Jer Harijev um je tokom glavnine noi bio
ispunjen vrtoglavim kovitlanjem alafora, koji su se nadimali mumlajui neke udne polulogike E

prostora. Iako zatiena oklopima, njegova kabina nije bila sasvim nedohvatljiva za pipke protivrealnosti, koji su se provlaili kroz zidove i pipkavo ulazili u njegov san. Nikakvo udo da se budio
dezorijentisan, i da ga je ovaj alarm zbunio jo vie.
Hari je zurio u svetlea slova. Svako slovo se izvijalo pred njegovim oima, kao neki ivi hijeroglif
koji, u silnoj elji da neto saopti, izmahuje 'rukama', gestikulira u ideogramskoj sintaksi sedmog
galaktikog jezika. Hari poe da se usredsreuje, i posle nekog vremena prevede poruku na svoj
unutranji jezik, onaj kojim je stvarno mislio, angliski.
"E, jeeee", bio je njegov prvi komentar, kiselo izreen.
Njegov patrolni brod bio je, po svemu sudei, opet nasukan.
"Lepo, bogami."
Alarm se pojaa do dreavosti. Hari se odgurnu od kreveta, stade bosim nogama na vrlo hladan
metalni pod. Proe ga drhtavica.
"Kad samo pomislim... rekli su mi da imam 'predispoziciju' za ovu vrstu posla."
Drugim reima, da je bar delimino lud; jer, ko bi normalan pristao da se bavi ovakvim radom.
Strese letargiju sa sebe, pa se ispentra lestvama do osmatrake platforme, koja je bila tano iznad
njegove kabine. Ta je platforma zapravo bila estougaona komora, deset metara u preniku, sa jednim
kontrolnim panelom u sredini. U nameri da iskljui alarm, Hari je vie pipkao nego gledao ta radi.
Uspe nekako da nae onaj pravi prekida, a da prethodno ne ispali nita od naoruanja niti da izrui
celokupnu atmosferu broda u E prostor. Izluujua buka namah prestade.
"Ahhhh...." odahnu on, i tog trenutka umalo opet zaspa, stojei iza mekanog komandnog sedita.
Ali... ako bi opet zaspao, mogli bi i snovi ponovo doi.
Nisam razumeo Hamleta sve dok me ne uputie ovde, ree on sebi. Sad razumem; ekspir je sigurno
virnuo u E prostor pre nego to je napisao ono o 'biti il ne biti'.
... snevati, moda...
Jest, zakljui Hari; stari Vili je virnuo, i saznao da su neke stvari gore od smrti.
Poea se po trbuhu. Osmotri stanje broda prikazano na kontrolnom panelu. Nigde nijedno crveno
svetlo. inilo se da sve u brodu - u stanici, zapravo - funkcionie dobro. Nijedno ozbiljno iscurivanje
realnosti nije prijavljeno. Hari uzdahnu, zaobie sedite, i sede u njega.
"Monitorski mod. Raport o stanju stanice."
Holo-displej se upali, projektujui jedno plovee plavo slovo M bez serifa. Slovo se poe lagano
obrtati u vazduhu iznad kontrolnog pulta. Iz slova dopre melodiozni glas.

"Monitorski mod. Integritet stanice nominalan. Na alarm se odazvao nadzornik stanice, Hari Harms, u
4:48:52 po internom subjektivnom procenjenom vremenu..."
"Pa, ja sam Hari Harms. Ajd poni mi govoriti neto to ne znam, na primer zato alarm, ti jadna
zameno za...zzz..."
Kijanje pocepa u paramparad, i odnese, nameravani zavrni deo uvrede. Hari obrisa oi dlakavom
nadlanicom.
"Alarm je oznaio prekid naeg patrolnog obilaska E nivoa hiperprostora", nastavi monitor,
neuznemiren. "Svi su izgledi da se stanica zaglavila u nekom regionu anomalija."
"Kae mi da smo se nasukali na greben. Pa, to mi je ve bilo jasno. Ali, koja vrsta..." On odmahnu
rukom. "Ma, nema veze, idem da vidim sam."
Odgega se do jednog od est prozora koji su sainjavali glavninu zidova estougaone osmatranice.
Preko svih su bile sputene roletne, sainjene od vodoravnih savitljivih traka. Hari zabode prst
izmeu dve trake i odmae jednu, tako da u roletni nastade uzani otvor. Malo je oklevao, onda
primae oko tom otvoru i proviri napolje.
Stanica je barem zadrala svoj standardni oblik. Nije postala kit, niti meduza, niti amorfna grudva.
Ifni hvala. Ponekad je ovaj kontinuum delovao na materijalne predmete bizarno, jezivo, pa i fatalno.
Osmatranica je, meutim, ostala kao kakva staklena kupola navrh belog sferoida, malice jajasto
izduenog; odavde je Hari mogao gledati na sve strane, sa vidnim poljem od 360 stepeni, u ogromni
vilajet metaforinog prostora - u kome je sve nepouzdano, sve opasno, ali retko kad ita monotono.
Zupaste crne planine njihale su se gore-dole u daljinama, kao ledeni bregovi od ebonosa,
velianstveno plovei preko bezgraninog mora purpurne trave. Ovdanje 'nebo' bilo je one
crvenoplave nijanse koja se samo na E nivou via, i puno rupa.
Do sad - sve dobro.
Hari ire razmae trake, da vidi ta ima blie brodu, i mirnu iznenaeno. Brod/stanica mirovao je na
nekoj svetlucavoj, smeoj, glatkoj povrini, po kojoj su bile gusto rasporeene, prividno kilometrima
u svakom pravcu, gigantske ute morske zvezde.
Takav je bio, barem, njegov prvi utisak. Hari projuri do drugog prozora i virnu kroz njega. Bile su i
sa te strane; rasporeene nasumino, ali toliko gusto da lak izlaz nije postojao.
"Do vraga", ree Hari.
Iz iskustva je znao da ne vredi pokuavati neko preletanje tih prepreka. Ako one postoje samo u dve
dimenzije, moraju biti savladane na dvodimenzionalni nain. Tako funkcionie alaforska logika u
ovoj zoni E prostora.
Hari ode do kontrolne table i pritisnu jedno dugme. Sve roletne se povukoe, otkrivi panoramski

vidik. Svud oko broda: purpurna trava i zanjihane planine u daljinama. A blie od toga, ono glatko,
smee.
I, da, stanica je bila opkoljena utim morskim zvezdama svuda unaokolo.
"Pfeh." Hari zadrhta. Veina tih udovita, koja kao da su patila od utice, raspolagala je sa po est
krakova; mnoge zvezde su, ipak, bile petokrake ili sedmokrake. Nije se primeivalo da se uopte
pokreu. To je, ve, bilo neko olakanje. Hari je mrzeo samohodne alafore.
"Pilot mod!" komandova on.
Lebdee slovo M u stilu 'helvetika' nestade, zamenjeno ustrim, kurzivnim p.
"Aj-aj, osobo-komandante. Kuda emo, Henri?"
"Zovem se Hari", proguna on. Prilino je bezobrazan ovaj pilot mod; moda to na angliskom zvui
veselo i prijateljski, ali kroz galaktiki sedmi probija se kao, naprosto, budalasto. Ali jedina
alternativa bila je ukljuivanje govornog programa za zvidukavo-puckavi gal dva. I to na dijalektu
'gubru'. Hari jo nije bio dovoljno oajan da pokua tako neto.
"Pripremi se da nas poveze percepiranom ravanskom trajektorijom u pravcu dvesta etrdeset u
odnosu na osu broda", ree on programu. "Veoma, veoma lagano."
"ta god ti kae, razumni gazda. Adaptiramo parametre interfejsa."
Hari ode opet do prozora. Gledao je kako iz stanice rastu etiri ogromna toka, sa balon-gumama
koje su po spoljanjoj, radnoj povrini bile narezane dubokim pravilnim arama da bi trenje sa
podlogom bilo to jae. Uskoro ovi div-tokovi poee da se okreu. ulo se kriputavo cviljenje,
kao da neka mokra aka klizi po nasapunjanoj staklenoj povrini; prodiralo je kroz debela kristalna
okna.
Kao to se i plaio, to je bilo proklizavanje guma, koje nisu uspevale da ostvare gotovo nikakvo
trenje na glatkoj smeoj povrini. Sad je Hari mogao opozvati pilotov izbor (tokove), ali se uzdra.
Zato prvo da ne vidi kako e ovo ii.
Malo po malo stanica se ipak pokrenula. ak je hvatala zamah. Primakla se najblioj utoj morskoj
zvezdi.
Neke sumnje poee da grickaju Harija.
"Moda bi trebalo prvo da potraim ovo u memoriji. Moda je negde sauvana ba ova slika."
U jedno davno vreme, kad je upuen u svemir kao prvi zemaljski dobrovoljac-regrut u slubi
galaktikog Instituta za navigaciju, u odeljenju za osmatranje svemira - a to je bilo vreme puno obuke
pomou traka, i puno idealizma - Hari je pretraivao memoriju kad god bi E prostor bacio na njega
neki novi, uvrnuti simbolizam. Logino: galaktika civilizacija sainjena od kiseonik-diuih rasa
istrauje, osmatra i katalogizira ovaj bizarni kontinuum ve pola milijarde godina. Koliina

informacija sauvana ak i u njegovoj majunoj brodskoj Biblioteci nadmauje celokupno zemaljsko

znanje iz epoha pre prvog kontakta sa vanzemaljcima.
Impresivna zaliha... ali, pokazalo se, gotovo sasvim beskorisna. Moda Hari nije bio osobito vet u
'pregovorima' sa raunarskom personom Biblioteke. Ili je moda problem u tome to je Hari 'teranski
simian' - osoba zemaljskog majmunskog roda. U svakom sluaju, Hari je uskoro odustao od
korienja te memorije, pa se tokom misija u E prostoru oslanjao na svoj instinkt.
Ali taj pristup imao je jednu vrlo nezgodnu stranu: kad stvari krenu naopako, kriv si samo ti.
Hari opazi da se sav pogurio. Brzo se ispravi, onda sastavi ake da se ne bi stalno ekao. Ali nervna
energija morala se nekako ispoljiti, pa on zato poe potezati i jedan i drugi palac na svojim akama.
Jedan Timbrimi, njegov poznanik, svojevremeno je napomenuo da mnogi pripadnici Harijeve rase
imaju tu naviku, i da je to moda simptom zaostao iz dugog, napornog procesa Uzdizanja.
Prednje dve gume stigoe do prve 'morske zvezde'. Nije bilo mogue zaobii ih. Jedina mogunost:
pentrati se preko njih nekako.
Hari zadra dah: kontakt sa morskom zvezdom je poeo. Tokovi su je dotakli... ali ona nije
reagovala. Naprosto je leala gde i dotad. est dugakih opruenih traka ute boje sa nekakvim
okruglim braon mrljicama tu i tamo. U sredini su bile spojene u veliko uzdignue, nalik na glavinu
toka. Poe pojaano klizanje guma. Najzad se prednje dve popee na uti objekat. Zadnje dve gume
potiskivale su stanicu napred, snano.
Stanica se poe naginjati, ne mnogo. Hari zamumla zabrinuto, iz dubine prsa. Pokuavao je da izmami
iz svoje svesti uspomenu koja ga je golicala, javljala se. Moda 'morska zvezda' nije najbolja
analogija za ovo ovde. Taj oblik... izgleda jako poznat.
Nagib se povea. Uz mnogo cviljenja, i zadnji tokovi se popee na utu stvar.
U oku prepoznavanja, Hari povika: "Ne! Ne, vozi unazad! To su kore od ban..."
Prekasno. Strahovito okliznue: odlete stanica daleko po klizavoj podlozi. Hari se tumbao, tresnuo o
providni plafon, pa skliznuo niz suprotni zid, dernjajui se. Stanica se tumbala, klizala, kotrljala...
najzad se zaustavila na taj nain to je teko tresnula u neto. 'Vonja' je time okonana. Hari se
pridie uz pregradu, dohvati ipku postavljenu du zida, i to je dohvati nonim prstima. Drao se tako
neko vreme, dok se nije sve smirilo.
"Ajoj... moja glava..." zajea on, ustajui.
Sreom, brod se zaustavio uspravno a ne naglavake. Hari, presamien, napola sputen u uanj, ode
do konzole i oita glavni displej. tete je bilo, ali vrlo malo. Ifni hvala. Ali, to se tie ienja ove
prostorije, on uvide da je predugo zabuavao: krzno mu je sad bilo od glave do pete prekriveno
upletenim grudvicama kune praine, 'flame'. On ih poe otresati sa sebe, stvarajui oblaie praine,
to je posluilo kao okida za seriju silovitih kijanja.
Sve roletne automatski su se zatvorile im je dolo do prevrtanja, da bi nadzornikove oi bile

zatiene od potencijalno opasnih alafora.

"Otvaraj roletne!" zapovedi Hari zlovoljno. Moda je ova silovita epizoda izazvala lokalnu promenu
faze, to bi znailo da su sve te gadne zapreke nestale. Bivalo je tako, u pojedinim sluajevima.
Ali, sad ne, uvide on. Roletne su skliznule u stubove kojima su prozori - zidovi, zapravo - bili
razdvojeni. Ono napolju nije se primetno izmenilo. Isto crvenkastoplavo nebo izbueno kao
vajcarski sir, i stepe slezove boje ba kao pre, i razigrane crne planinine u beskrajima. Takoe
glatka uzvisina na kojoj stanica miruje, opkoljena viekrakim utim predmetima.
"Kore od banana", zaguna Hari. "Bogomproklete kore od banana."
Jedan od razloga to je na ovakve stanice uvek upuivan samo jedan posmatra bio je taj, to su
alafori postajali jo lui kad ih percipiraju dva ili vie uma istovremeno. Ti 'predmeti' koje je on
video oko stanice bili su zapravo slike iz njegovog sopstvenog uma, prelepljene preko jedne realnosti
koju nijedna iva svest ne moe u ogoljenom obliku spoznati. A ta realnost mutira, transformie se,
pod uticajem onoga koji o njoj misli i gleda je.
Sve je to kao teorija bilo fino. Trebalo bi da se Hari ve naviknuo. Ali ovo sa bananama bilo je ba
kao lina uvreda, i to ga je naroito jedilo. Kao i drugi pripadnici njegove rase, Hari je mrzeo da mu
neko pripisuje stereotipe.
Uzdahnuo je, poeao se po slabini. "Jesu li svi sistemi stabilni?"
"Sve je stabilno, zapovednie-instruktore Harolde", uzvrati pilot. "Malo smo zaglavljeni u ovaj as,
ali ne vidi se da nam ita preti."
On razmotri ogromne otvorene prostore onostran platoa. Pa, zapravo, odavde ima izvrsnu vidljivost.
Naroito su odlino vidljive rupe u nebu: nita ih ne zaklanja, nesu ni zamuene. Jedna misao pade
mu na um.
"uj, a je l' moramo mi ba odmah da poemo nekud? Sve tranzitne puteve koji su nam dodeljeni
moemo osmatrati i sa ove kote na kojoj smo sada, dok ne istekne vreme za nae krstarenje, zar ne?
"Tako je. Sada nikakav ilegalni saobraaj ne moe da nam promakne."
"Hmmmmf. Daaa..." On zevnu. "Vraam se ja na spavanje! Imam oseaj da u morati da upotrebim
svu svoju bistrinu da se izvuem iz ovoga."
"Vrlo dobro", ree raunar-pilot. "Laku no, posmatrau-opservatore Harmse. Lepo sanjaj."
"Kako da ne", gunao je Hari Harms na angliskom jeziku, silazei sa osmatrake platforme. "Zatvori
te roletne tamo, jesi uo? Pa je l' moram ja sam da mislim na sve, ovde? Ne, ne odgovaraj na to
pitanje! Puhhh... ma, nita."
Sputene roletne ne mogu, ni priblino, spreiti procurivanje treperavih arhetipova u brod. Oni e se
provlaiti unutra, dohvatati njegovu svest tokom REM faze spavanja, ugrickavati se u njegove snove

kao crvii-paraziti.
Tu se nije moglo nita uiniti. Kad je unapreen i poslat u E prostor, Hari je razgovarao sa lokalnim
efom E-prostornih patrola Navigacionog instituta, koji mu je rekao da je podlonost delovanju
alaforskih slika bitan deo sposobnosti za ovaj posao. Izmahujui vitkom rukom sa mnogo laktova, taj
galaktiki zvaninik priznao je, govorei na gal-estom sa akcentom Nahalija, da je iznenaen koliko
uspeno se Hari kvalifikovao.
"Skeptini mi bejasmo, kad prvi put reeno nama je da bi tvoja rasa mogla imati crte korisne nama.
Razagnavi sumnje nae, ti ovo postigao si, osmatrau Harmse.
U puni status sada unapreujemo te. Prvi od svoje rase tu ast postie."
Hari uzdahnu i baci se jo jednom pod pokrivae. Mamila ga je slatka glupost samosaaljenja.
E, al' mi je to poast bila! ree on sebi.
Ali nije mogao poteno da se poali da je prevaren, jer, na sve ovo upozorili su ga na vreme. Osim
toga, bar se ne nalazi na Horstu. Bar je sa onih sunih, monotonih pustara umakao.
Najzad, samo ludaci mogu dugo iveti u iluziji da je kosmos stvoren zarad njih.
Ima mnogo pria, meusobno suprotnih, o tome ko je, navodno, konstruisao ovu ludu vaseljenu, pre
tako mnogo milijardi godina. Ali, pre nego to je i pomislio da svoj ivot posveti poslovima ovog
Instituta - tako to e otii u E prostor - Hari je doao do jednog zakljuka iz oblasti meta-teologije.
Koliko god da je bio moan i slavan, Stvoritelj svakako nije bio mnogo razuman.
Ili, bar, ne onoliko razuman kao prosean neo-impanza.

Sara
Postoji jedna re-hijeroglif.
Ona imenuje jedno mesto gde tri stanja materije podudaraju - dva fluidna i, usred njihovih komeanja,
tree, nepopustljivo kao koral.
Svojevrsna pena pokatkad nastane na takvom mestu. Opasna, varljiva pena, nastala tako to po
materiji silovito mlate plime uzburkanih sudbina.
Niko u to ne ulazi dobrovoljno.
Ali ponekad oajanje nagna i predostrone mornare da zaplove ka zapenuanim sprudovima.
Jedan vitki oblik sjuruje se kroz periferne delove mamutske zvezde. Po povrini rebrasto graen kao
gusenica, sa redovima otrih peraja koja zagrizaju u prostorvreme, brod se ogoreno bori i otima, ne
bi li se nekako probio kroz pomamnu oluju.
Difuzni plamenovi liu izbrazdano brodsko korito od prastarog kerametala, dodajui sve nove
slojeve jedne posebne vrste ai. Pipci plazme pokuavaju da uu, ali ih (zasad) odbijaju brodska
polja, iako pokolebana.
Pre ili kasnije, meutim, oganj e se probiti do broda.
Na sredini 'struka' ove lae, okree se jedan toak, velikog obuhvata ali uzan; kao neki tanak
vereniki prsten na nervoznom prstu, on je lau tesno obujmio, i klizi kruno. Redovi prozora
prolaze, ali nisu iznutra osvetljeni; okna samo odbijaju solarnu vatru.
Onda se na vidiku pojavljuje jedan prozor koji je osvetljen i iznutra; jedan pravougaonik iz koga
dopire vetaki sjaj.
Kroz taj prozor mogue je gledati u dva pravca. Pogledom prodirati u onu vaseljenu napolju, ali i u
onu unutra.
Razmiljajui o oluji spolja, Sara je pomalo i govorila sama sa sobom.
"Kroz isti ovakav inferno proli su i moji preci, prestupnici... kad su kriom ili na Jijo. Istim
ovakvim dahom velike Izmunuti bejahu tada oni skriveni."
Po mislima je premetala te sile koje su se borile samo pedalj daleko od nje. Vrhovima prstiju
doticala je jedino to je spreavalo aktininu vrelinu da prodre do nje - kristalnu povrinu okna.
Jednim delom sebe - a to je bio onaj deo koji se uvek hranio knjigama i vebao matematiku - mogla je
shvatiti fiziku zvezde iji je poluprenik mnogo vei od cele godinje orbite njenog matinog sveta.
Crveni gigant, u svojoj nabrekloj poslednjoj fazi, izbacuje svojim kljuanjem vrelu 'orbu' nuklearno
skuvanih atoma pravo u svemir.

Apstraktno znanje; odlino. Ali, osim toga, postoji i ovo sujeverno drhtanje koje se prua du Sarine
kime, a ono nastaje zato to je roena kao 'prerano dola' divljakua na jednom varvarskom svetu.
Sad se nala u zemaljskom brodu Brazda koji je, moda, samo bespomona lovina koja e jo malo
beati od titanskog lovca, mnogo puta veeg. Svejedno, posada Brazdaa, sainjena preteno od
delfina, njoj izgleda kao zasenjujue mona ekipa bogova sa neba; a masa Brazdaa mnogostruko je
vea od mase svih drvenih kua i drugih boravita na celoj teritoriji Nagiba. Ni u svojim najluim
snovima, dok je ivela u kuici na drvetu pokraj kriputave vodenice, Sara nikada nije zamiljala da
bi je sudbina mogla povesti na ovakvo putovanje, na ovo proletanje kroz periferne ognjeve jedne
paklene zvezde.
Naroito ne kroz vatru zvezde Izmunuti, ije samo ime uliva stravu. Jer za est rasa Jijoa, koje
zgureno ivotare u tajnosti i strahu, ime te zvezde oduvek je znailo stazu nadole. Jednosmerna vrata,
koja se otvaraju samo ka izgnanstvu.
Tokom dve hiljade godina ilegalni doseljenici kriom su se provlaili ba na ovaj nain do svog
poslednjeg sklonita. Prvi imigranti imali su u sastavu svoga tela i tokove kao deo organizma:
G'kekiji, koji su beali od genocida. Onda su doli Treki - nezlobivi debeli Treki, naslagani kupasto
od masnih prstenova, torusa. Oni su beali od svojih sopstvenih tiranski nastrojenih srodnika. Zatim
su doli sledei ilegalci - Gheueni, Hunii, Uri, i Ljudi. Svi oni naselie se u jedan deo jednog
kontinenta, prilino malen u odnosu na ukupnu povrinu Jijoa: izmeu Rimerskih planina i penuavih
talasa mora. Svaki talas pridolica odbacivao je i svoj zvezdani brod, i raunare, i svu ostalu visoku
tehnologiju, svaku mainu 'zvezdanih bogova' bacao je u more, u duboki podmorski rov zaborava. To
je bio, ujedno, i raskid sa prolou. Svih tih est naroda nekadanjih zvezdanih monika skrasili su
se na Jijou, u egzilu, prihvatili seoski ivot, odrekli se neba zanavek.
Ali se jednog dana civilizacija Pet galaksija konano spotakla o tu zajednicu begunaca.
Taj dan morao je doi, pre ili kasnije; tako su i Sveti Spisi rekli. Nijedna banda lovokradica ne moe
veito ii u tetu a ostati neprimeena. Ne u jednom kosmosu koji je preko milijardu godina
pretraivan i unoen u kataloge, gde se planete kao Jijo rutinski proglaavaju za 'ugarene', ostavljaju
da se odmore i oporave od svake tehnologije i svake eksploatacije. Ipak, divljaci Jijoa nadali su se
da e imati neto vie vremena.
Vremena da se pripreme za ono neminovno. Da se proiste. Da potrae iskupljenje. Da zaborave
galaktike uase od kojih su pobegli.
Predskazali su Spisi starostavni da e velianstveni sudije iz galaktikog Instituta za migracije sleteti
sa nebesa i da e strani sud odluivati o kaznama za potomke nezvanih doseljenika. Umesto toga,
ove sudbonosne godine nebo Jijoa probi jedan brod pun razbojnika, pljakaa gena; pa drugi, pun
ubilaki nastrojenih oportunista; pa se pokaza da je zapravo pre njih ali manje primetno doao ovaj,
Brazda, u kome su novi begunci sa Zemlje, begunci jo zlosreniji nego oni negdanji Zemljani,
Sarini zlosreni preci.
Nekada sam sanjarila o tome kako bih se mogla jednog dana voziti u svemirskom brodu, razmiljala
je ona, gledajui oluju plazme napolju; jesam, ali nijedna fantazija nije bila nalik ovome. Nisam ni
slutila da u ostaviti svoj svet, uitelje, oca, brau, i da u zajedno sa nekim delfinima beati kroz

plamenu no, a da e me goniti bojni brod pun razbesnelih Dofura.

Riboliki roaci oveanstva bee kroz svemir, a jure ih egoistini roaci Trekija.
Ve i sama ta paralela nadmaivala je granice Sarinih nekadanjih matanja.
Angliske rei probile su se kroz njeno razmiljanje. Govorio ih je jedan glas koji je Saru uvek
zabrinjavao svojim ironinim prizvukom.
"Zavrio sam izraunavanja hiperprostornog tenzora, mudrice.
Izgleda da je tvoja prvobitna procena bila tana. Nepoznati zrak koji je emanirao sa Jijoa pre neko
vreme izazvao je i druge posledice, a ne samo poremeaje u ovoj gigantskoj zvezdi. Izazvao je i
promenu statusa u fosilnom dimenzionom neksusu koji je leao uspavan samo pola miktera daleko
odavde."
Sara ovo u mislima prevede na termine koji su njoj bili blii, na one koje je uila iz prastarih
tekstova raspoloivih na Jijou.
Pola miktera? U ravnom prostoru, to bi znailo: priblino jedna dvadesetina svetlosne godine.
Zaista, vrlo blizu.
"Znai, tim zrakom reaktivirana je jedna stara transferna taka." Sara klimnu glavom. "Znala sam."
"Tvoja tana procena bila bi jo impresivnija ako bih ja shvatila tvoje metode. Poznato je da ljudska
bia ponekad istom sreom, pukim sluajem, pogode istinu o nekim stvarima."
Sara se okrete od plamenog spektakla napolju. Kancelarija koju su joj ovde dali izgledala je kao
palata, prostranija od prijemne dvorane u gheuenskom leglu, sa raskonim unutranjim ureenjem o
kome je sve dosad samo itala u knjigama starim dvesta i vie godina. Ova prostorija nekada je
pripadala oveku po imenu Ignacio Mec, strunjaku za genetiko uzdizanje delfina; on je poginuo u
jednom od Brazdaevih nekadanjih okraja sa progoniteljima. Bio je to istinski naunik, a ne, kao
Sara, primitivac sa pretenzijama da se bavi naukom.
Ipak, ona se sad nalazi na njegovom mestu... obuzeta silnim strahom, da... ali udnovato ponosita; jer
ona je prva stanovnica Jijoa koja se, posle nekoliko vekova, vratila u svemir.
Sa konzole na radnom stolu uzlete neto plavo, viestruko uvrnuto, i doplovi leerno do nje;
zatalasani oblik koji je ne samo tonom svog glasa, nego i sadrinom svojih rei uvek iskazivao
izvesno nepotovanje.
"Vai vuji 'matematiari' teko da bi ikada umeli predskazati jedan tako dubok efekat na kontinuum
prostora. Zato ne prizna da si naprosto nagaala po intuiciji?"
Sara se ugrize za usnu. Nee dati Nis maini tu satisfakciju da odgovor na ovo bude estok.

"Pokai mi taj tenzor", naredi ona strogo. "I daj kartu... grafiku... koja e pokazati sva tri gravitaciona
uvira."
Holografski stvor ispred nje poe se, u svom rotiranju, pomalo nadimati, ali ipak uspe i da se nakloni
ka njoj. Posluno; ali i ironino.
"Ispuniemo to."
Pred Sarom se ukljui displej u prostoru, u tri dimenzije, u obliku kocke, sa ivicama od po dva metra,
daleko ivopisniji od onih nepokretnih dijagrama na hartiji uz koje je odrastala.
U sredini displeja komeala se uarena masa, vatrena lopta, boje gneva. Pramenovi raskrupnjale
korone njihali su se kao kosa Meduze, nadmaujui svojim dosegom veliinu svakog normalnog
planetnog sistema. Ali iz dubine zvezde pristizao je jedan ogroman poremeaj, pretei da 'udavi' sve
te ipkasto zamrene pipke korone. Neto je, tokom poslednjih nekoliko midura, razjarilo ovu zvezdu
izuzetno. Ciklonske oluje u njoj izbacile su uvis itava nova mora guste plazme, kao i ciklonske
'usisne levkove' koji su sada hitali u kosmos.
A mi emo, pomisli Sara, morati i kroz to da proletimo; moda kroz najgore delove.
Neobina je bila pomisao da se aktivnost tako ogromnih razmera mogla izazvati jednim jedinim
mlazom signala iz jedne paranormalno aktivne stene, na Sarinoj rodnoj planeti, na primitivnom Jijou.
Ipak Sara je bila sigurna da se upravo to desilo. Ovu oluju izazvalo je Sveto Jaje.
Na prikazu u boji videla se i jedna zelena takica kako srlja pravo u taj pakao, grozniavom brzinom,
hiperbolinom putanjom jako savijenom oko gigantske zvezde; putanja je bila naciljana tako da se
zvezda samo okrzne i da se onda let broda kroz svemir nastavi, samo znatno ubrzano. Vitki trag
zelene takice vodio je, unatrag, sve do Jijoa, odakle je Brazdaev pokuaj bekstva poeo pre dva
dana - dva iscrpljujua dana - kad se brod uzdigao a onda jurnuo za slobodu, u visine, okruen jatom
jedva-popravljenih prastarih olupina. Kr sa dna mora aktiviran je tada poslednji put; desetinama
drevnih laa bie to poslednji, slavni, vritei juri u svemir.
Jedan po jedan, ti lani Brazdai su zbog unutranjih kvarova i havarija ispadali iz trke, ili ih je
neprijatelj zarobljavao svojim lukavo smiljenim 'kutijama za hvatanje'. Na kraju je ostao samo
Brazda, koji se uspeo sruiti u privremeni zaklon, u vatre olujne Izmunuti.
Ali ta ista vitka hiperbolina putanja pruala se i napred. Posada je sa komandnog mosta slala
oitavanja instrumenata, i to je pomagalo Nis maini da izrauna kuda ih sadanja trajektorija vodi.
Po svemu sudei, Dilijan Baskin je naredila promenu kursa; nameravala je da iskoristi efekat
'gravitacione prake' i baci Brazdaa vie ka galaktikom severu i istoku.
Sara proguta. Takva putanja bila je, prvobitno, njena ideja. Da li je? Proticanjem vremena postajala
je sve manje sigurna u to.
"Ta nova transferna taka ne izgleda mnogo stabilna", ree ona. Pogledom je ispratila predvienu
putanju broda sve do gornjeg levog ugla holografske projekcije, gde je zbijena mrea geometrijskih

linija, suavajui se i izduujui se u levak, upuivala ka jednoj, naoko praznoj meuzvezdanoj

oblasti.
Reagujui na Sarinu usmerenu panju, 3-D monitor dovede u svoje sredite taj deo slike, sad znatno
uvelian. Redovi svetleih, uredno ispisanih simbola opisivali su lokalnu hiperprostornu matricu.
Sara je predvidela to udo - buenje neega iz davne prolosti. Neega sasvim izuzetnog. Na prvi
pogled inilo se da je ova transferna taka upravo ono udo koje je njima najvie potrebno. Poklon
od Svetog Jajeta. Izlaz iz uasne klopke.
Ali, razmatrajui analitike profile tog fenomena, Sara zakljui da kosmos, ipak, nije tako mnogo
pomogao Brazdau.
"Tu postoje spojne cevi sa drugim odreditima u prostorvremenu", ree ona, "ali izgledaju nekako...
krto. Vrlo malo ih ima."
"A ta bi ti oekivala od neksusa koji se otvorio, tanije probudio, pre samo nekoliko sati? I to pod
uticajem neke sile koju mi ne razumemo?" ree raunar Nis.
Posle kraeg utanja, Nis nastavi. "Veina transfernih putanja koje iz tog neksusa ikuda vode i sad
imaju samo Plankovu irinu. Neke su, ipak, kudikamo ire, i upravo sad se sjedinjuju u jo vee;
reklo bi se da neto obeavaju. Kroz samo nekoliko nedelja, bie dovoljno iroke da kroz njih proe
zvezdani brod. Ali od toga emo mi, dabome, imati slabu vajdu."
Sara klimnu glavom. Ratni brod Dofura, koji im je za petama, svakako im nee dati toliko vremena.
Moni Polkdi ve je odbacio pohvatane brodove-mamce - koje je neko vreme vukao za sobom kao
nanizane perle - i sad je svu svoju snagu posvetio samo gonjenju pravog Brazdaa, tako da je
zemaljski brod neprestano bio okupan dofurskim zracima za dalekodometno osmatranje.
"Pa ta onda misli Dilijan Baskin da postigne vodei nas ka jednoj neupotrebljivoj..."
Ona mirnu. Uvianje se propelo negde u njenom grudnom kou.
"Ah, shvatila sam."
Sara uzmae korak-dva, a displej se vrati na ranije proporcije slike. Dva metra daleko, u suprotnom
uglu, uredne krive linije naznaavale su prostorne obrasce jo jedne transferne take. To je bila ona
prva, dobro poznata, pouzdana, ona kroz koju su pristigli svi unjalaki brodovi tokom poslednja dva
milenijuma; taka koja predstavlja jedini brzi nain da se u ovaj region etvrte galaksije stigne ili iz
njega ode.
Nije oduvek bilo tako. U neko davno doba, kad je Jijo, pod vladavinom monih Bujura, bio centar
trgovine i civilizacije, saobraaj je proticao kroz dva hiperdimenzionalna neksusa. Jedan od tih se
zatvorio kad je Jijo ostavljen na ugar, pre pola miliona godina. Kakva podudarnost: to se desilo
odmah posle odlaska Bujura.
Sari i njenom mentoru, mudracu Purofskom, to je bilo pomalo sumnjivo. Nasluivali su da moda

ipak nije bila u pitanju podudarnost.

"Onda shvatamo isto", ree Nis maina. "Dilijan je oigledno naumila da uvede Dofure u
samoubilaku zamku."
Sara pree pogledom po velikom displeju, traei neprijatelja. I nae ga, nekoliko Izmunutinih
prenika daleko, utu takicu znatno iza zelene takice. Lovac; ratni brod ija posada arko eli da se
doepa zemaljske lae i njenih tajni. Polkdi se, osloboen balasta brodova-mamaca, bacio svom
silinom ka stvarno postojeoj, pouzdanoj transfernoj taki, sa namerom da Zemljanima odsee tu
jedinu odstupnicu.
Sad se, meutim, probudila ona druga meuzvezdana kapija; to je, svakako, izazvalo pometnju meu
debelim masnim prstenovima koji su komandovali tim brodom. Posledica se ve videla: uta putanja
otro je skrenula. Polkdi je znatno gubio na brzini, ali je zato jurio za Brazdaem tano ka toj novoj
transfernoj taki.
Prema izlaznim vratima, pomisli Sara; ali, ona su neupotrebljiva.
Svakako su i Dofuri imali instrumente sposobne da oitaju tokove verovatnoe. I svakako su uvideli
kako bi opasno bilo strmoglaviti se u jednu transfernu taku koja je odve uzana za prolaz svemirskih
brodova.
Meutim, da li su je mogli ignorisati? Brazda je malen, dobro manevrie, i ima pilote delfine, za
koje se zna da su meu najboljima u svih pet galaksija.
Osim toga, Zemljani su bili oajni.
Dofuri pretpostavljaju, ree Sara sebi, da mi o toj drugoj transfernoj taki znamo neto to oni ne
znaju. Iz njihove perspektive, ini se da smo je mi prizvali u postojanje; da smo mahnuli rukom, ili
perajem, a ta taka se stvorila ni iz ega. Ako sad srljamo pravo u nju to znai, zar ne, da nam je
poznato postojanje, u njoj, neke putanje kroz koju se ipak moemo provui do bezbednosti.
Moraju nas goniti, ree ona sebi; ili rizikovati da nas izgube zauvek.
Sara klimnu glavom.
"Dilijan i delfini... rtvuju sebe, da bi Jijo iveo."
Nis hologram, koji se sad vrteo nekako zbijeno, kao da slegnu 'ramenima' u znak saglasnosti.
"To i jeste najbolji izbor izmeu nekoliko opcija koje su sve tuga i jad", ree Nis. "Zar da se
okrenemo i borimo? Jedini verovatni ishodi bili bi da izginemo do poslednjeg, ili da budemo
zarobljeni; odmah posle toga, vaa jijoanska civilizacija bila bi satrvena, nita od nje ne bi ostalo.
Dofuri bi iscedili sve tajne iz Brazdaa i njegove posade, podneli bi izvetaj o tome svom klanu, a
onda bi se vratili na Jijo i tamo otpoeli pogrom. Bili bi masakrirani prvo svi preostali G'kekiji, a
zatim i svi ostali stanovnici. Dodue, Dofuri bi moda pretvorili Jijo u svoju tajnu koloniju za
uzgajanje nekih ostataka pobeenih rasa; moda bi tu gajili neke genetski izmenjene, nove vrste

Hunia, Ljudi, i Trekija, samo za svoje perverzne potrebe."

"Ali", nastavi glas iz rotirajueg holograma u vazduhu, "Dilijan vodi i nas i Polkdi u samoubilaki
strmoglav u tu novu transfernu taku. Time postie sledee: nikakav izvetaj o Jijou nee biti poslat
niti primljen. Pet galaksija nee doznati za vaih est rasa, ili koliko ih ve ima tamo, sedam, osam,
svejedno. Sve te vae rase izgnanika moi e nastaviti spokojno da se valjaju u svom blatu, u svojoj
bedi, na toj planetici, jo dugo. Hrlie za nejasnim idejama o iskupljenju, stalno nizbrdo, kroz mnogo
blatnih generacija."
Ovo je veoma nisovski, pomisli Sara; pretvoriti jedno herojsko samortvovanje u uvredu. Odmahnu
glavom. Dilijanin plan je uzvien i vrlo tuan.
Uzgred, on znai da su i Sari odbrojani poslednji sati ivota.
"Kakva teta", ree Nis. Iz holograma se zau ak i uzdah. "Po svemu sudei, ova letelica i njena
posada nainili su najvee otkrie u naem eonu, a sad e ono biti uniteno."
Dogaaji su se nizali tako grozniavom brzinom od trenutka uzletanja sa Jijoa da Sara nije stigla da
se raspita kod posade, da jasno shvati zbog ega se sve ovo deava - ta je uzrok tolikog gneva i
tolike potere najjaih svemirskih flota za Brazdaem. Sada upita Nis mainu o tome.
"Pa, zato to je kapetan Kraidaiki odveo ovaj brod na 'njukanje' po jednom delu svemira gde je
postojala slaba verovatnoa da se ita moe nai", ree joj vetaka inteligencija zvana Nis. "Tragao
je za istorijskim ostacima, kao i za anomalijama, koje je Velika biblioteka moda previdela. Otili
smo u jedno zvezdano jato, koje je kruno ali pljosnato kao palainka; u sutini, plitko. Nije tamo bilo
nikakvih planeta niti ijednog singulariteta. Kraidaiki nam nikada nije objasnio ta ga je navelo da ode
ba tamo. Ali njegova intuicija se isplatila. Naili smo na veliku flotu naputenih prastarih brodova,
koji su tiho plutali kroz otvoreni svemir. Uzimali smo uzorke, pravili holografske snimke te
misteriozne armade. Bilo je nagovetaja da emo nai reenje najstarije tajne nae civilizacije.
Trebalo je", nastavi Nis maina, "da sva svoja otkria odmah predamo Institutima, koje Civilizacija
Pet galaksija ima. Na taj nain otkria bi postala zajednika svojina svih onih ivih bia koja diu
kiseonik. To bi donelo ogroman ugled i hvalu vaem nejakom i sirotom klanu, Zemljanima; ali i
mojim tvorcima, a to su, zna, Timbrimi. Sve kiseonine rase i savezi imali bi koristi, svako bi
saznao vie o poreklu kulture u kojoj jesmo, a koja je stara milijardu godina.
Avaj, nekoliko monih koalicija interpretiralo je ve prvi Brazdaev emitovani izvetaj kao
ispunjenje jednog starog, opakog proroanstva: da nastupa vreme ogromnih uspona i padova, vreme i
kome e mnogi biti uniteni, a odluujua prednost pripasti onima koji otmu nae otkrie samo za
sebe. Vraajui se iz Plitkog sazvea, Brazda nije naiao na pompezni, slavni doek, nego na
zasedu. Saekalo nas je, zna, nekoliko bojnih flota, reenih da otmu nae tajne pre nego to one budu
objavljene. Nekoliko puta bili smo opkoljeni, ali smo uspevali da se izvuemo samo zato to su te
horde fanatika bespotedno ratovale izmeu sebe. Pitanje je bilo koja flota e nas ugrabiti, oko toga
su se borili.
U ovom sadanjem sluaju, na alost, reklo bi se da tu pogodnost ne moemo oekivati."

Bilo je to i preblago reeno. Ne samo to se nisu mogli nadati da e se neko moan usprotiviti
Dofurima, nego nije bilo nade ni da ih iko primeti. Dofuri su mogli da gone i savladaju Brazdaa
kako god im volja, bez straha da e se iko umeati. Za celu civilizaciju Pet galaksija, itava etvrta
galaksija sada je zabranjena zona u kojoj - legalno - nema bukvalno nikoga.
"Da li je jadni Emerson onako ranjen u tim bitkama?" upita Sara.
"Ne. Inenjer Emerson D'Anite zarobljen je od strane Kaste povuenih, na jednom mestu koje se zove
Fraktalni svet. Taj dogaaj..."
Plava mrea linija zastade u okretanju. Posle nekoliko sekundi, poe opet da se vrti, ali i da govori.
"Oficiri za detekciju izvetavaju o neem sasvim novom! Jedna pojava bila je dosad prikrivena od
nas, iza Izmunuti."
Displej se zatalasa. Meu pramenovima i pipcima vatrene Izmunuti upali se mnotvo oran takica,
grupisanih u nekoliko jata. Uskljuala atmosfera zvezde naletala je odasvud na njih.
Sara se primae. "ta su oni?"
"Kondenzovani objekti", ree Nis. "Vetaka, nezavisno pokretna nebeska tela.
"Ukratko, zvezdani brodovi."
Sara je dvaput otvorila pa zatvorila usta pre nego to je uspela neto da izusti.
"Oh, Ifni, pa ima ih na stotine! Kako je mogue da ih do sada nismo videli?"
Nis odgovori kao da se brani od optube.
"Mudrae Saro Kulhan, normalno niko ne alje zrake za pretraivanje kroz koronu crvenog dina, jer
ko bi i mogao oekivati da se na takvom mestu nau letelice. Naa panja bila je usmerena na to-ta
drugo. Osim toga, ove letelice su tek pre nekoliko trenutaka ukljuile svoje gravitacione motore. Sada
pokuavaju. pomou gravi-temporalne sile, da pobegnu od one nove stelarne oluje koju vidi na
Izmunuti."
Sara je zurila zapanjeno. Sada se u njoj samoj vrteo, ludo vrteo, 'hologram' nade.
"Da li bi nam ti brodovi mogli pomoi?"
Nis, pre nego to e odgovoriti, obavi konsultacije sa instrumentima za dalekodometno osmatranje.
"Nije verovatno, mudrae. Oni nee mariti za nae borbe. Pripadaju sasvim drugom redu ivota; u
velikoj piramidi ivota sasvim su odvojeni od vas... mada su, hajde da tako kaemo, moji dalji
roaci."
Sara zavrte glavom: ovo nije 'zakaila'. Onda joj se ote uzvik.

"Maine!"
ak i stanovnici Jijoa, izgnani i bedni, znali su svi napamet da odrecituju osam redova inteligentnog
ivota u vaseljeni; i znali su da oni sami, bia koja diu kiseonik, predstavljaju samo jedan red.
(Istaknut po ivopisnosti, dodue.) Sveti spisi Jijoa pominjali su, tmurno i zloslutno, i preostalih
sedam redova, a meu tih sedam, i mainski: iva bia napravljena sasvim vetaki, hladno kriptina,
bia koja nastavljaju da konstruiu i proizvode sebe, negde u najdaljim dubinama vaseljene; bia
kojima nije potrebno da ikad stanu na ma kakvo tle, ili da ikad udahnu vetar ma kakve atmosfere.
"Maine, dabome", ree Nis. "Ovde su sigurno zbog nekih svojih interesa, koji verovatno nemaju
nikakve veze sa nama. Svi su izgledi da e se mehanoidi udaljiti od nas; njihovo ponaanje bie
oprezno. Oni, iz predostronosti, nee eleti nikakav kontakt."
Glas iz vazduha zastade.
"Stiu novi podaci", ree Nis. "Ta flota je veoma ugroena protuberancama Izmunuti. Pojedine
mehaniforme tamo su u veoj nevolji nego mi."
Sara pokaza prstom ka jednoj od oran takica.
"Pokai mi!"
Koristei podatke iz dalekodometnih skenera, displej uvelia taj deo slike. Bilo je to kao vrtoglava
jurnjava take gledita napred. Razmahani pipci zvezdane vatre kao da se uzdigoe neposredno
ispred Sare; sad je mogla da razazna brod koji je do maloas bio samo takica oran boje.
Pri maksimalnom moguem uvelianju slike, koja je zbog toga postala mutna, pokazalo se da je to
jedan svetlucavi trapezoidni oblik, pljosnat maltene kao ogledalo. Povremeno je odsevao solarnom
vatrom. Mehanoid se okrete da bei od poplave vrelih jona koji su kuljali odozdo, iz razjarenih
konvekcionih zona Izmunuti. Prividno postade, tako okrenut, mnogo tanji. Displej ispred Sare potrudi
se da ovaj gubitak perspektive nadoknadi kolonama brojeva koje su procenjivale dimenzije te
maine. Nije bila, ipak, trapez, nego kvadrat, sa stranicom dugakom nekoliko stotina kilometara. Ali
trea dimenzija bila mu je do nevidljivosti malena.
Ispod ivog mehaniformnog letaa prostor kao da se zatalasa. Iako je tek poinjala da ui o takvim
stvarima, Sara prepoznade karakteristino izobliujue delovanje gravi-temporalnog polja. Brojevi
na displeju javljali su da je ono skromne snage. Moda dovoljno da se postignu interplanetne brzine,
ali ne i da se pobegne od razornog udarca koji je stizao odozdo. Sara je samo mogla posmatrati, sa
bespomonim saoseanjem, katastrofu tog mehanoida, njegovu uzaludnu borbu.
Prvi udarni talas jona pocepa ga preko sredine... onda u trake koje se razdvojie brzo, postajui jato
blistavo u svom daljem raspadanju na delie.
"To nije jedina rtva", ree Nis. "Osmotri kako sudbina sustie i druge koji su zakasnili."
Slika u kockastom displeju u vazduhu ispred Sare odmae se, vraajui se donekle ka ranijim
razmerama. Video se raspad jo nekoliko pljosnatih narandastih brodova-bia. Drugi takvi

nastavljali su uspon, ne bi li izmakli oluji.

"Ko god da su, nadam se da e se izvui", promrmlja Sara.
udna pomisao: mainski brodovi, a osetljiviji od Brazdaa, ija zatitna polja mogu nekoliko
midura da odole u hromosferi iste te zvezde Izmunuti, bez obzira na to da li je u njoj oluja ili ne.
Ako ovi ne mogu da odole oluji plazme, pomisli ona, onda su bespomoni i pred orujem Dofura.
Gorak je bio ukus razoaranja posle kratkotrajnog uzdizanja nade. Jasno je bilo da se iz tog pravca ne
moe oekivati nikakvo spasenje.
Poela je da uvia odreenu strukturu u svim avanturama i iskuenjima kroz koja je prola ove
godine. Poneta ogromnim zamahom iz pranjave radne sobice, imala je susret sa osobama iz svemira,
umeala se u bitke, jahala konje za koje se mislilo da samo jo u legendama postoje, zagnjurila se u
dubine okeana, i najzad se pridruila jednom ludom bekstvu kroz kosmos. Vaseljena kao da je imala
nameru da joj prikae mnoga udesa, na krajnjim dohvatima njene mate i sposobnosti shvatanja dinovske zvezde, transferne take, raunare koji govore, univerzalne biblioteke... a sada i prizore iz
drugog reda ivota. To tamo su stvorenja sasvim druge vrste; nemaju nieg zajednikog sa ogromnom,
tako rairenom civilizacijom Pet galaksija.
uda nepojamno daleko od njenog negdanjeg ivota seoske intelektualke na jednom duboko
zaostalom svetu.
Ali - sad je jasno bilo - kosmos je odluio da joj dopusti da samo na kratko vidi poneto.
Baci pogled, kao da joj je svemir poruivao. Ali dodirnuti ne moe nita.
Jer je tvoje vreme ve, otprilike, isteklo.
Setno je gledala kako oran takice oajno bee ispred tornada zvezdane jare. Jedan po jedan ginuli
su oni najsporiji u beanju, gasili se kao trunice ara zapljusnute vodom.
Dilijan i delfini kao da su uvereni da emo mi proi kroz taj pakao bezbedno, pomisli ona. Ali ta
ako nastradamo, kao ovi? Zar se ne kae da su maine otpornije nego bia od krvi i mesa?
Htela je o ovome da pita Nis mainu, kad se, pred njenim oima, slika jo jednom sasvim izmeni;
zatreperi... i postade opet stabilna ali sa neim sasvim novim u atmosferi Izmunuti. Ispod oran
takica pojavile su se tri iskriave lopte. Blistale su ponositom imperijalnom purpurnom bojom.
Uzdizale su se graciozno iz ognja, i videlo se da polaze da presretnu Brazdaa.
"ta sad?" ree ona. "Opet mehanoidi?"
"Ne", ree raunar, u ijem tonu kao da se oseti strahopotovanje. "Ovo je, izgleda, neto sasvim
drugo. Verujem da su ovo..." Kompjuterski hologram se nabora u mnoge zupaste oblike, pretvori se
u mnotvo nervoznih klinova i ledenih iljaka. "Verujem da su ovo Zangi."

Sara se najei. Ime prepuno strave i legende. Na Jijou se niko nije usuivao da ga izgovori glasnije
nego apatom. "Pa... kako?" zamuca ona. "ta bi mogli oni traiti ov..."
Nis je prekide usred rei. "Izvini to te prekidam, Saro, ali na vrilac dunosti kapetana, dr Dilijan
Baskin, sazvala je hitan sastanak brodskog saveta, da bismo svi razmotrili ove nove razvoje
dogaaja. Pozvana si da prisustvuje.
"eli li da u tvoje ime napriam tamo neke izgovore - da opravdam tvoj izostanak?"
Sara je ve hitala ka vratima sobe.
"Samo se usudi, pa e da vidi ti!" viknu ona, okrenuvi se na tren ka njemu, dok su se vrata
rasklapala levo i desno da joj omogue prolazak.
Nala se u hodniku, koji se pruao - ne samo u daljinu, nego i povijeno, polukruno u visinu, levo i
desno od nje - kao krika namuenog prostorvremena. Najudaljeniji delovi hodnika kao da su stajali
okomito. Od tog prizora Saru je svaki put pomalo hvatala panika. Ali ovog puta potra tamo.

Dilijan
Crvena zvezda pred njom, ovako uskomeana, podseala ju je iz nekog razloga na Veneru.
To je, prirodno, vodilo do razmiljanja o Tomu.
Sve je nju podsealo na Toma. Posle dve godine, njegovo odsustvo bilo je rana neprebolna; svake
noi Dilijan je, refleksno, u postelji pokuavala nai njegovu toplinu. Danju je stalno pomalo
oslukivala - da li e zauti njegov snaan glas, da li e on ponuditi da joj pomogne oko svih ovih
briga. Oko svih ovih prokletih odluka.
Zar nije bilo herojski: poginuo da bi spasao svet? upita se ona.
A jedan glasi u njoj odgovori: pa, da, heroji i postoje za to.
Postoje za to, dabome, odgovori ona; ali svet ide dalje, zar ne? I treba ga spasavati ponovo i ponovo.
Jo od onog dana kad je vaseljena, jednim udarcem, odcepila nju od njega, Dilijan je sebi govorila
da Tom ne moe biti mrtav. Znala bih ja to, pomiljala je nebrojeno mnogo puta. Snagom volje
ubedila je samu sebe da je to tako.
Znala bih ja, preko svih galaksija i megaparseka, da tebe vie nema, mislila je; tamo, negde, Tom jo
postoji, on je sa Kraidaikijem i sa naom Hikahi i sa ostalima koje smo morali ostaviti.
On e ve nai naina da se bezbedno vrati kui... ili meni.
Ta vrsta vera pomagala joj je da nosi svoje terete tokom prve, mune godine Brazdaevog bekstva...
i kasnije. Tek ovi poslednji meseci neprestanih kriza pokolebae je.
Onda (ne znajui kad se taj prelaz dogodio) ona poe da razmilja o Tomu u prolom vremenu.
Voleo je Veneru, ree ona sebi sada, zurei zamiljeno u razbesnele vidike zvezdanog ognja izvan
Brazdaevog prozora. Naravno, atmosfera Izmunuti proizvodi ogromne koliine svetlosti, dok
atmosfera Venere, sainjena od mutnih oblaka isparene sumporne kiseline, blista samo sunanim
sjajem koji se od nje odbija. Ipak, te dve lokacije imaju poneto zajedniko, neke bitne odlike.
estoku vrelinu, i oluje koje ne oprataju nikome nita.
Obe usmeravaju ka ekstremima nade i beznaa.
Videla je sad Toma: on stoji, u svemirskom skafandru, obe ruke rairio kao da hoe obujmiti
panoramu ispod Afroditinog vrha, te ogromne surove ravnice. Munje svakog trena iznova opletu
falangu titanskih struktura koje se pruaju sve do izoblienog horizonta: divovi tu stoje, sumrana
kolona njih. Div-ureaji, odnedavno angaovani za teak rad, stvaranje jedne nove Venere. Oni
preoblikuju pakao, korak po korak, u neto drugo.

"Zar nije velianstveno?" pita Tom. "Ovaj poduhvat dokazuje da je naa rasa sposobna da misli
dugorono."
I sa tom tehnologijom, pozajmljenom iz galaksije, posao teraformiranja Venere potrajae due nego
dosadanja istorija ljudskog roda od pronalaska pisma i poljoprivrede. Deset hiljada godina morae
da proe dok se ovde zatalasaju mora, tu gde su sad samo sprene ravni. Hrabro je bilo od 'male
vuje rase' da se upusti u jedan takav projekat, osobito ako se ima u vidu da su Saenti i Klurnapi, koji
u ovoj civilizaciji dre galaktike kladionice, tada nudili opkladu svakom zainteresovanom da e
ljudski rod izumreti kroz samo nekoliko vekova.
"Moramo pokazati vaseljeni da imamo poverenja u sebe ", dodao je Tom. "Ako to ne moemo, ko e
drugi imati poverenja u nas?"
Te njegove rei zazvuale su fino. Uzviene rei, velianstvene. U ono vreme, uspeo je, maltene, da
ubedi Dilijan.
Meutim, stvari su se posle toga izmenile.
Pre pola godine, dok se prestravljeni Brazda skrivao u Fraktalnom svetu, Dilijan je neto naula o
dogaajima u dalekoj Drugoj galaksiji; neto o opsadi Zemlje. Kladioniari Saenti sada su davali
opklade da e ljudski rod izumreti u roku od samo nekoliko godina ili jadura, a ne vekova.
Gledano iz takve, dananje perspektive, inilo se da je ono sa Venerom rasplinuto u nedohvatnim
daljinama.
Bolje nam je bilo da smo postali farmeri, Tom i ja, ree ona sebi. Ili nastavnici. Ili naseljenici na
Kalafiji. Nipoto nije trebalo da posluamo Dejka Demvu i Kraidaikija. Ta misija upropastila je
svakog koga je dotakla.
Pa i ove jadne koloniste na Jijou - est izgnanikih rasa, koje su zasluivale ansu da na miru odive
svoje udnovate sudbine. Nastojei da se i sam sakrije na zabranjenoj planeti, Brazda je samo
doneo katastrofu jijoanskim plemenima.
Sad, po svemu sudei, postoji samo jedan nain da se ta teta ispravi.
Moemo li namamiti Dofure da se strmoglave za nama u ovu novu transfernu taku? razmiljala je
ona. Na Ka bi morao pilotirarti tako da trajektorija bude ubedljiva, kao da je osetio savrenu nit i
poeo je pratiti. udesnu nit koja vodi do spasenja. Ako uradimo sve kako treba, te velike rune hrpe
debelih prstenova morae da se srue unutra, za nama. Nee imati drugi izbor.
Spas Jijoa zasluivao je tu opciju, zato to se i inae nije mogao pronai ba nikakav nain da
Brazdaev tovar stigne na planetu Zemlju. Postojao je jo jedan razlog za pribegavanje toj opciji,
onaj sa kiselim ukusom osvete.
Bar emo povui neprijatelja za sobom, ree Dilijan sebi.
Pria se da um postaje jasniji neposredno pre smrti. Dilijanin um se samo ispunio aljenjem zbog

proputenog.
Nadam se da Kraidaiki i Tom nisu previe razoarani mojim rezultatima u ovome, ree ona zastajui
pred vratima konferencijske sale.
Potrudila sam se maksimalno.
Brodski savet se izmenio otkad je ona, nerado, preuzela da vri dunosti kapetana, da sedi na mestu
gde je u nekim srenijim vremenima sedeo Kraidaiki. Na suprotnom kraju dugakog stola, poslednji
preiveli delfinski oficir, porunica Tit, majstorski uvede estonogu mainu za hodanje u kojoj je
lealo njeno glatko sivo telo u istu onu niu gde je nekad boravio Takata-Dim, onako masivan... pre
nego to je poginuo blizu Kitrupa.
Tit pozdravi glavnog inenjera, Hanesa Suezija. Suezi je bio ovek, ali, u takvom stanju da ga sad
zaista ni roena majka ne bi mogla prepoznati: toliko je kiborgizovan, toliko je njegovih organa
zamenjeno vetakim, mainskim komponentama. Na mestu gde je nekad imao glavu sad se nalazila
srebrna kupola. Veliki deo te srebrne povrine bio je sad prekriven zemaljskim motociklistikim
amblemima iz pred-kontaktne ere - a ovaj gest izvesnog nepotovanja doneo je Sueziju jo vee
simpatije posade. Bar neko je zadrao smisao za humor i posle nekoliko godina stalne, neumoljive
krize.
Dilijan je bolno oseala odsustvo jednog lana brodskog saveta, njene prijateljice i koleginice,
doktorke Makani, koja je ostala na Jijou da se tamo brine o zdravlju nekoliko desetina delfina: naime,
o onima koji su usled devolucione groznice intelektualno 'pali' ili nisu bili apsolutno neophodni za
ovaj pokuaj proboja. Delfini su, u sutini, postali sedma ilegalna kolonija 'prerano dolih' na tom
zaugarenom svetu - a to je bila jo jedna tajna koju su Brazdai bili, sada, reeni da odbrane i svojim
ivotima, ako bude potrebno.
Te tajne emo ve i sakriti nekako, ree Dilijan sebi; ali neke druge, vrlo teko.
Dilijan, pri tom, pomisli na neke arheoloke predmete koje je Brazda pronaao, i koji su sad leali
u njenoj kancelariji. Za neke od njih mogao bi se dobiti stelarni otkup. I sam nagovetaj da takvi
nalazi moda postoje uzdrmao je civilizaciju iz temelja, u pet galaksija.
Najvaniji nalaz: jedan le, kome dadoe nadimak Herbi. Mrtvac vanzemaljskog porekla, ali tako
prastarog, da osmejak zaustavljen na njegovom licu lako moe biti zbog neke ale ispriane pre
milijardu godina. I drugi ostaci iz drevnih vremena bili su slino provokativni - ili prokleti. Jer,
nevolja je 'hodala' za Brazdaem jo od onog dana kad su lanovi njegove posade poeli prikupljati
takve stvari, stvari koje ni sami nisu razumeli.
"Stavke sudbine". Tako je jedan od Onih Starih opisao Brazdaev tovar tajni, kad su bili u poseti
Fraktalnom svetu.
Moda e 'Stavke sudbine' dobiti prikladnu sudbinu, pomisli Dilijan; bie sabijene na veliinu
jednog protona, ne vee, kad zaronimo u ovu novu transfernu taku.

Tako bi ona dobila, barem, satisfakciju da vidi kako se taj Herbijev izraz lica menja, u poslednjem
trenutku, kad se granini prostori realnosti naglo stisnu oko njih, iz deset dimenzija, i zgnjee ih.
Holo-slika Izmunuti zapremila je itav jedan zid konferencijske sale. Prostranstvo uzburkane vatre,
mnogo ire od orbite Zemlje oko Sunca. Nis maina prenese okupljenima najnovije izvetaje,
govorei gal-sedmi jezik, i to sa timbrimijskim akcentom.
"Dofurski bojni brod odbacio je sve uhvaene brodove-mamce, tako da oni sad plutaju svemirom
bez ikakvog pogona. Tako osloboen balasta, Polkdi je agilniji. Usmerio se ka novoj, drugoj
transfernoj taki. Namera Dofura je da stignu do nje pre nego mi."
"Mogu li oni to?" upita Dilijan na angliskom.
Nis hologram se zavrte zamiljeno. "Ne izgleda verovatno da e uspeti, osim ako oni ne upotrebe
neki rizian tip probabilitetnog pogona, to bi bilo netipino za Dofure. Straili su mnogo vremena
jurei ka prvoj, upotrebljivoj transfernoj taki. Na vrlo tesan zaokret oko Izmunuti trebalo bi da nam
omogui da stignemo prvi... ako e od toga biti ikakve koristi."
Dilijan je ignorisala ovu zavrnu ironinu primedbu maine. Glavnina posade bila je saglasna sa
njenom odlukom. Ako se poginuti ba mora, onda je lake poginuti ako zna da si sa sobom povukao i
neprijatelja.
Ta situacija sa Dofurima izgledala je stabilno, pa Dilijan pree na sledeu temu. "Izvetaj o tim
drugim brodovima?"
"Dve flote primetili smo neoekivano u atmosferi Izmunuti. Ja sam konsultovao taktike arhive i
zakljuio da su one dejstvovale zajedniki", ree Nis. "Nikako drukije ne bi se moglo objasniti zato
su jedna drugoj toliko blizu, i zato zajedniki bee od neoekivanih oluja zvezdane plazme."
Hanes Suezi se usprotivi. Njegov glas, priguen, talasav i promukao, dopirao je ispod srebrne
kupole.
"Da sarauju mehanoidi i disai vodonika? To zvui udno."
Rotirajui splet svetlosnih linija nagnu se ka Sueziju, kao da klima glavom. "Tano. Redak je sluaj
da razliiti redovi ivota sarauju. Ali, naa jedinica Biblioteke kae da se i to deava, naroito kad
je za neki projekat od velikog znaaja neophodno da razliiti redovi ivota spregnu svoje
karakteristine talente."
Najnoviji lan brodskog saveta, Ka, zvidukom zatrai re. On nije doao u estonogom mehanikom
hodau, jer se znalo da u svakom trenutku mora biti spreman da najveom brzinom otpliva nazad, na
dunost. Taj mladi delfin, sada glavni pilot Brazdaa, zato izree svoje komentare plivajui po
povrini vode koja se komeala u tunelu od prozirnog materijala. Tunel je bio ugraen u
konferencijsku sobu, du celog jednog zida, ne mnogo daleko od konferencijskog radnog stola.
Moe li svrha
ikakva vredeti im

toliko straha?
Da bi ovo naglasio, Ka prosee repnim perajem vodu, koja zapenua mehuriima kiseonika. Njegovu
puckavo-zvidavu pesmu Dilijan prevede Sari Kulhan, koja nikada nije uila trinarni jezik.
"On pita kakav bi to projekat vredeo toliko, da zbog njega neko zaroni u zvezdu, izlaui se tako
velikim nevoljama i rizicima."
Sara odvrati ustrim klimanjem glave. "Mislim da sam dola do jednog deliminog odgovora na to
pitanje." Mlada Jijoanka pogladi crnu kocku koja je leala na stolu ispred nje - personalnu
algoritmiku mainu koju je, na pozajmicu, dobila od Dilijan im se ukrcala na brod.
"Maloas, kad smo opazili te mehanoide i Zange, zapitala sam se koja je to odlika Izmunuti mogla da
ih privue da dou iz nekog sistema ko zna koliko udaljenog, ba u njenu atmosferu. A znamo koja je
Izmunutina najistaknutija odlika: ona ista zbog koje su i moji preci, svi izbegliki narodi Jijoa, ili
ba tuda. Ona koja im je omoguila, svima, da zametnu trag, da pobegnu uspeno."
Pa, setili smo se toga i mi, pomisli Dilijan neraspoloeno; svi ste vi uspeno zametnuli trag, jedino
mi smo uinili neto pogreno, pa su nas Rotheni 'provalili' i stigli za nama na Jijo... a sa njima i
galaktika civilizacija.
Dilijan opazi da porunica Tit nekako udno gleda u nju. Prekorno, moda? Zar je Dilijan kriva
to se Brazda naao u ovoj nevolji? Delfinkine oi osmatrale su kapetanicu nekoliko dugih trenutaka,
procenjivaki, a onda se okrenule ka Sari Kulhan, koja je nastavila.
"Ova moja maina za nastavu kae da zvezde kao to je Izmunuti oslobaaju ogromne koliine tekih
atoma, a naroito ugljenika, koji je u posebnom stanju i spreman da se nalepi na svaki vrsti predmet
koji se nae u blizini. Svi nai preci stigli su na Jijo brodovima koji su bili prekriveni debelim
slojem ai. Brazda je moda prva letelica u istoriji koja pokuava da proleti kroz takvo mesto po
drugi put, naime ne samo u dolasku nego i u odlasku. Pretpostavljam da vam ta materija stvara
priline probleme."
"Nema ta da se pretpostavlja!" oglasi se znatno pojaanim glasom Hanes Suezi, koji je odavno
vodio bitku protiv te prljavtine. "Ta materija je teka, ima vrlo udne osobine, a to se tie zakrilaca
za prenos probabiliteta - zaguuje ih, ometa u radu."
Sara klimnu glavom. "Ali, razmislite - ta ako je ba takav ugljenik nekome potreban, za neku
odreenu svrhu? Moda ba takva brodska obloga, od takvog a ne drugaijeg ugljenika? Koji bi bio
najbolji nain da ga nabave?"
Ona dotae crnu kocku, koja prenese podatke na glavni displej. Iako je tek nekoliko dana boravila na
ovom brodu, poela je da se navikava na njegovu tehnologiju.
Brodski savet vide neto nalik na ogledalo, povrinu veliku i ravnu, koja se nadnela nad zvezdanu
vatru, iji je sjaj i odbijala.

"Moda sam ja uroenica, slabo kolovana", ree Sara. "Ali, po meni, najbolji nain bio bi da se
upotrebi neki predmet koji bi imao veliku povrinu a malu masu. Takva letelica moda ne bi morala
da troi nikakvu energiju za odlazak od Izmunuti, ako bi bila potiskivana njenim solarnim vetrom,
dakle, potiskom same Izmunutine svetlosti."
"Ssssolarno jedro", proguna porunica Tit.
"A-ha, to se tako zove?" ree Sara. Klimnu glavom. "Pa, zamislite maine koje kroz transfernu taku
doputuju kompaktne, onda se sjure do Izmunuti, rasklope se u ogromna solarna jedra, i puste da ih
svetlost odnese nazad do iste transferne take, a u meuvremenu i da ih zvezda naaavi ogromnim
koliinama te molekularno jedinstvene modifikacije ugljenika. Moda i jo poneim to bi moglo biti
korisno. Utroak energije po toni proizvoda bio bi minimalan!"
Nis hologram zakovitla se malo blie stolu.
"Tvoja hipoteza sugerie tehniku za korienje, najobinijim prikupljanjem, ekonomskog resursa,
izvodljivu pod uslovom da je mehanoidima za dolazak sa njihove baze i za povratak na to isto
odredite dovoljan samo po jedan hiperprostorni transfer. U industrijskim zonama drugih galaksija
verovatno postoje jeftinije alternative za proizvodnju istog takvog ugljenika, ali, ovo je Galaksija
etiri, u kojoj danas industrije ima vrlo malo ili je uopte nema, zato to je cela galaksija nedavno
stavljena na ugar pa je sve iz nje odneto. Dakle..." Nis hologram zastade.
"Dakle, mehanoidi bi", nastavi on, "bili idealni izvrioci jednog takvog posla po ugovoru. Oni bi tu
'etvu' ugljenika mogli obavljati tako to bi stvorili specijalne verzije sebe, sa minimalnom masom a
velikom povrinom. Time se objanjava zato su tako postradali kad je naila oluja. Bili su krhki;
nisu imali rezervu otpornosti za sluaj da se desi neto neoekivano."
Dilijan baci pogled ka displeju. Vide da je samo polovina narandastih taaka preivela.
Nastavljale su svoje bekstvo od Izmunutine gravitacije, u nadi da e se dovoljno udaljiti pre novog
naleta uarene plazme. Tri purpurne loptice pratile su ih lako i elegantno, ostajui stalno ispod njih.
"A Zangi?" upita ona.
"Pretpostavljam", ree Nis, "da su oni poslodavci, a mehanoidi su ovde radnici po ugovoru. Naa
Biblioteka kae da je bilo sluajeva da Zangi angauju mainski red ivota za obavljanje specijalnih
poslova. I veliki klanovi disaa kiseonika urade to, ponekad."
"Izgleda da su im se planovi izjalovili", ree Suezi. "Ovog puta e slabu etvu doneti kui."
Sumorna, tiha zvidukanja dopree od sivog delfina koji je plivuckao po vodi u prozirnom tunelu
pokraj njih. Nije to bila nikakva reenica na trinarnom jeziku, nego naprosto spontani niz zvukova
kojima se ponekad oglase bia iz cetacejskog roda, dakle, bia iz roda kitova, kad se zadube u misli.
Dilijan je jo oseala krivicu to je onako uporno traila od Ka da se prijavi kao dobrovoljac za ovu
misiju, jer je on zbog toga bio prinuen da ostavi svoju voljenu na Jijou, u velikoj opasnosti. Ali
Brazdau je bio potreban prvoklasan pilot za ovaj oajniki pokuaj.

"Zakljuujem", ree rotirajui Nis hologram, "da e Zangi biti opako raspoloeni poto su pretrpeli
tako ogromnu tetu."
"Zbog ekonomskog gubitka?" upita Tit.
"Zbog toga, i jo poneega. Prema tvrdnjama nae Biblioteke, disai vodonika ravo reaguju na
iznenaenja. Imaju metabolizam sporiji nego kod kiseoninog ivota. Svako nepredvieno dogaanje
izaziva kod njih telesnu nelagodnost.
"Naravno, taj stav je udan entitetu kao to sam ja, jer mene su Timbrimi programirali da tragam za
novim i neoekivanim! Ako vas nikad nita ne iznenadi, na osnovu ega ete znati da uopte postoji
neki stvarni spoljanji svet? Onda biste mogli pretpostaviti da je sve ovo oko vas jedna velika
simu..."
"ekaj malo", prekide ga Dilijan, ne dopustivi da Nis odluta u filozofiju. "Svima nama se uvek
govorilo da izbegavamo Zange jer su opasni; da svaki eventualni kontakt s njima prepustimo
strunjacima iz velikih Instituta."
"Tako je."
"A ti sad kae da su se oni izuzetno naljutili? I da su moda na ivici strpljenja?"
Hologram se preoblikova u napetije, tenje oblike.
"Doktorko Baskin", ree Nis. "Tri godine smo zajedno - ja sam poprilino dobro upoznao tonove
tvog glasa i obrasce tvojih misli - ovo poslednje to si me pitala zaista me navodi da se zabrinem.
Ima li razloga za podozrenje?
Da li se tebi ideja o razbesnelim Zangima... dopada?"
Dilijan ne odgovori. Samo dopusti sebi jedan sumoran, zagonetan osmeh.

Hari
Pet zemaljskih godina prolo je na unutranjem asovniku njegove linosti od kad je preduzeo
bespovratni korak, stojei 'rame uz rame' sa dobrovoljcima iz pedeset vanzemaljskih rasa, mukotrpno
izgovarajui uglas sa svima njima sloene, zapamene rei zakletve koju je napisala, pre mnogo
stotina miliona godina, neka rasa koja je odavno izumrla. Pristupanje odredima Osmatraa nije bilo
samo pomak u Harijevom ivotu - bilo je ogroman skok iz jaruge njegovog genetskog porekla; znailo
je da sad mora biti veran ne planeti na kojoj se rodio nego jednoj strogoj birokratiji koja je bila
prastara kad su njegovi daleki preci jo trkarali ispod gustih zelenih svodova trijasike dungle,
krijui se od dinosaurusa.
Tokom obuke udio se zato ga kolege, studenti, toliko saleu pitanjima o klanu Zemlje. A zapravo su
muke i nevolje Zemljana bile najnovija uzbudljiva jeftina drama za meuzvezdanu razbibrigu. Pitanje
je bilo: da li e ta najnovija bandica nezatienih, 'vujih' stvorova - nemaju sponzora, ujte! - uspeti
da uhvati korak sa zvezdanom civilizacijom tako brzo da izbegne onu sudbinu koja normalno sustie
sve takve? Iako je Tera bila jadna i beznaajna, ovo pitanje privlailo je zanimanje (i nagaanja, i
opklade) mnogih.
Kako je to, pitali su ga drugari, kad za pokrovitelje ima ljudska bia, koja su sama sebe nauila
najosnovnijim stvarima - govoru, letenju u svemir, eugenici? Hari je, kao neo-imp, bio po statusu
najmlai to jest najnii u odnosu na sve ostale graane-klijente prisutne u bazi, a ipak je bio maltene
slavan; neki su ga mrzeli, neki mu se divili, a gotovo svi su ga posmatrali sa radoznalou.
A on im je zapravo vrlo malo mogao rei o civilizaciji Teragensa, jer on je meu brbljivim neoimpanzama Zemlje proveo samo jednu godinu, a onda je napustio studije i stupio u slubu
Navigacijskog instituta. A i pre toga njegov je ivot bio izgnaniki.
Roen je u kosmosu, na geografsko-istraivakom brodu Teragensa. Brod se zvao TSS Pelinor.
Skraenica TSS bila je od angliskih rei Terragens Survey Ship - teragenski geografsko-istraivaki
brod. Harijeve uspomene na Pelinor bile su nejasne, ali rajske: magliasti topli prostori sa puno
visoko-tehnolokih pogodnosti i sa mnogo mesta zgodnih za igru. alnovi posade izgledali su mu kao
bogovi: ljudski oficiri, i obini mornari koji su bili uglavnom neo-impanze i neo-delfini... uz njih, i
veseli savetnik Kanten, koji izgleda kao drvo sa kronjom. Svi oni su revnosno ili za svojim
poslovima, ali su uvek bili voljni da zastanu i da pomaze ili zagolicaju malog Harija ili da ga bacaju
uvis i doekuju u ruke.
Onda su, jednog groznog dana, njegovi roditelji odluili da siu sa broda i ostanu na planeti Horst, da
bi prouavali udna ljudska plemena koja obitavaju kao kolonija na tom svetu pustoi. Time je
okonano Harijevo uee u epohalnim putovanjima Pelinora, a otpoelo njegovo prigueno
nezadovoljstvo.
Vremenom je Hari na planeti Horst postepeno zaboravljao ali i idealizovao zvezdane vidike i
brujanje brodskih motora. Proveo je itavo detinjstvo na tom pranjavom svetu. Pomisao na
putovanje u svemir postajala je sve vie magina. Kad je konano stvarno poleteo sa Horsta, Hari je

bio okiran videi stvarni svemir, sterilnu crnu prazninu koja se prostire izmeu retkih zvezdanih
oaza.
Pa ja sam drukije zapamtio, bila je njegova esta misao tokom tog putovanja na Zemlju. Naravno, to
to je on 'zapamtio' bila je njegova detinjasta fantazija o svemiru, zasnovana na utiscima dobijenim
kad je bio beba. Na univerzitetu, instruktori poee da mu govore da ne treba imati poverenja u svoje
subjektivne utiske, jer su oni zasnovani na tome to um ima arku 'elju da veruje'.
Ipak, e time nije ugaena; nije nestala njegova elja da potrai raj u drugim verzijama realnosti.
Ostade opkoljen bananama. Drale su ga tako danima.
Da je alafor bio manje line prirode, Hari se mogao boriti energinije. Ali nije mogao ignorisati
ironinu usredsreenost te slike ba na njega. Posle debakla u prvom pokuaju proboja, kad je malo
nedostajalo pa da se stanica sva razlupa, odluio je da eka. Da se ne uputa u novu borbu sa
sprudom.
Kota je ionako bila ba zgodna za osmatranje. U sinergiji izmeu njegovog uma i tog udnog
kontinuuma napolju, ispoljila se kao visoki plato iznad ogromnog, zatalasanog mora purpurnih
pipaka. Crne planine nastavile su da plovuckaju gore-dole, u daljinama. Neke od 'rupa' u
crvenoplavom nebu zatvorile su se, naalost, postavi svojevrsne ogromne bubuljice, kao da je
nebeski svod odluio da se na tim mestima rastopi ili malo smakne.
Naila su i iva bia, uglavnom iz memetikog reda ivota. Stvorovi koji lepraju, puze, ili u
treperavim svetlacima promiu kroz vazduh, svud oko Harijeve oktagonalne platforme; pasu, ili love
jedni druge, ili se po nekoliko njih stapaju u jedno, ili prolaze kroz razne druge transformacije pred
njegovim oima. Na svim drugim dimenzionim ravnima, memetici mogu egzistirati samo kao paraziti,
u mozgu ili u misaonim procesima domaina, koji mora biti fiziko bie. Jedino ovde, u E prostoru,
memetici lutaju slobodno, jer ovo je vilajet opipljivih ideja.
"Upravo tvoja mata je najvaniji razlog to si podoban za dunost izviaa", objanjavao mu je
Verkvin, tokom obuke. "Ali nemoj podlei primamljivosti solipsizma, nemoj poverovati da moe
istom voljom postii da se u E prostoru desi neto odreeno. E prostor moe i da presee tvoju
ivotnu putanju, ako postane neoprezan ili zadrt."
Hari u to nijednog trenutka nije posumnjao. Posmatrajui memiforme kako se klizavo vuku preko
purpurne stepe, 'ubijao je vreme' tako to je nagaao koja od njih sadri koji pojam. Najverovatnije
nijedno od tih bia nije bilo stvarno razumno, jer na svim nivoima realnosti stvarni razum je veoma
retka pojava. Ali, svaki pojedini memetik pred Harijem bio je manifestacija jedne misli, slobodna, ne
sadrana u bilo kakvom elektronskom ili organskom mozgu; ideja sama, ali strukturisana i
kompleksna nita manje nego Harijev organizam sa svim organima i genetskim kodiranjem.
Ona misao tamo, ona koja ipa kao antilopa sa dvanaest nogu - da li je to neka apstrakcija vezana
makar i izdaleka sa pojmom slobode? Gle, neko nazupano stvorenje obruava se iz visine, goni
'antilopu'; a Hari se pita nije li taj lovac neka zapetljana verzija enje. Ili su te njegove interpretacije
suvie pojednostavljene - to bi bilo tipino za njega - nisu li one njegov pokuaj da se otarasi

neopisivih pojava tako to e ih strpati u jednostavne pregrade, samo da bi zadovoljio

sistematizacijske impulse svog jedva razumnog uma?
Pa, dobro, pomisli Hari sada. Recimo da je moja 'ljudska priroda' da pravim stereotipe; da
trivijalizujem; da kategoriem ono to ni opisati ne mogu.
Svi ti memetiki organizmi bili su ovde 'domaini', ovo je bio njihov teren. Ma koliko da su bili
fascinantni, Hari je ipak morao vie panje posvetiti neem drugom, to se samo ponekad
pojavljivalo na njegovom vidiku. Upadaima.
Uvek je prepoznavao uljeza, bie koje nije memetik. Gost se u E prostoru uvek kree trapavo, kao da
je alaforski oblik samo neudoban kostim na njemu. esto ga salete memetike grabljivice, u nadi da
proderu neki ukusan pojam, ali brzo uzmaknu, zbog gadnog ukusa materije. Jer gost je esto neki
brod sa metalnim koritom, ili neko organsko ivo bie. Nailaze, tako, razni upadai iz drugih vilajeta
stvarnosti, i grabe nekim svojim putem; ne zaustavljaju se u E prostoru, ne razgledaju ga, nego hitaju
pored zanjihanih planina, u nebo, da nau utoite u nekoj od tamonjih rupa.
Hari je voleo takve trenutke, jer tek tada je radio ono za ta je plaen. Harijeva dunost bila je, im
opazi gosta, da ga jasnim govorom opie. Te rei sluao je Harijev partner, raunar ove
stanice/broda, koji lei znatno ispod Harijevih nogu, debelo oklopljen protiv efekata E prostora.
Izvetaj e biti upuen u tab Osmatraa, a tamo e strunjaci nastojati, na osnovu onoga to je Hari
govorio, da odgonetnu ta je zapravo video, ta je to moglo 'u stvari' biti; kakva letelica je prola, i
kuda je otila. O tome su on i kompjuter nagaali najbolje to su znali i umeli.
Tako je jednog 'dana' Hari opisao izuzetno bizarnog pridolicu, a raunar prokomentarisao: "U
brodskoj memoriji imamo taj obrazac". Rei su, prividno, dolazile iz onog lebdeeg slova M u
vazduhu. Ono bie napolju hitalo je na mirijadama tankih a dugakih svetlosnih 'noica', kao da sunce
uri nekud i oslanja se na svoje zrake. "Izgleda da je to pripadnik kvantnog reda inteligentnih bia."
"Stvarno?" Hari se priljubio uz staklo. Taj stvor izgledao je izuzetno krhko, kao paperjasta spora
zilma koju vetrovi odnesu do najudaljenijih kutaka Horsta. Delikatne noice stalno su se odlamale i
pretvarale u paru. Stvorenje (jedno bie? ili brod pun njih?) pouri ka jednoj rupi na nebu, i to jednoj
od onih najbliih horizontu.
"Nikad jo ne videh kvant tako veliki", rekao je Hari tada. "ta e on ovde? Koliko ja znam, kvanti ne
vole E prostor."
"Ne vole, kao to ni vi organici ne volite vakuum", uzvratio mu je raunar. "Vi se u njemu sasuite i
uginete ako niste zatieni slojevima tehnologije. Slino tome, kvantna bia su u opasnosti kad su
okruena fluktuacijama subjektivnih pojava u ovom regionu. Ni mainska bia ne vole da dou u E
prostor, ali kvantima je naroito odvratan."
"Hm. Pa zato je ovaj kvant doao?"
"Ne bih mogao nagaati kakva hitna potreba ga je nagnala da se pojavi tu. Veina kvantnih bia
boravi u penuavim meuprostorima univerzuma. Kvantna bia nastoje da drugim varijantama ivota

ostanu izvan vidika - kao to ine kod vas na Zemlji one bakterije koje ive samo u stenama.
Eksplicitni dodir sa kvantnim redom ivota uspostavili su strunjaci Bibliotekog instituta tek pre
nekih stotinak miliona godina.
"Mogao bih sugerisati da utivo odvrati pogled, izvidnie Harmse. Taj kvant oito je u tekoama.
Nemoj ih zurenjem jo poveavati."
Hari se malo tre; ovo je bio zaista zaboravio. "A-uh, da, princip neodreenosti!" uzviknu on. Okrete
glavu sasvim od tog prizora. Njegov posao jeste da gleda, ali u nekim sluajevima gledanjem se
moe naneti teta.
Uostalom, stvarni njegov posao je da motri na prolazak upadaa znatno manje egzotinih.
Brodovi koje je opaao pripadali su uglavnom disaima vodonika, a bilo ih je lako prepoznati jer su
izgledali (u svakom kontinuumu) kao veliki baloni. Iz istog razloga pripadnici tog reda voleli su da
prolaze od jednog do drugog svog sveta, naime od jedne do druge planete tipa Jupitera, ba kroz E
prostor, iako bi prolazak kroz A ili B nivo, gde su transferne take bre, bio efikasniji.
Retko kad je Hari uspevao da primeti putnike-namernike iz njegovog sopstvenog reda, disae
kiseonika, dakle pripadnike velike i mone civilizacije Pet galaksija. Niko od njih nije prilazio
njegovom uporitu. Jer, Hari je i branio jednu zabranjenu putanju, putanju do jednog mesta izvan
zakona.
Nikakvo udo da su unajmili impanzu iz najnie klase da radi ovaj posao, pomisli on. ak i meu
kriminalcima, samo oni najgluplji pokuae da se provuku u ugarenu zonu kroz alaforski prostor... a
samo neko ko je jo gluplji od njih prihvatie ulogu straara koji ih u tome spreava.
Ipak, bolje je ovde, nego na sunim, vetrovitim stepama Horsta.
Bolje je bilo gde nego na Horstu.
On i njegovi roditelji bili su, na toj planeti, jedini pripadnici svoje rase, to znai da je Hariju
dugotrajni proces uenja jezika, ionako mukotrpan za mlade neo-impanze, bio dvostruko tei. Marko
i Feliciti skoro uvek su bili zauzeti istraivakim radom, pa je Hari kao dete morao da komunicira
uglavnom samo sa proberskom decom, koja su ga ismejavala to su mu ruke tako dugake i krznate, a
i zbog njegovog poetnikog mucanja. Ta deca, obojenih lica i naprasite naravi, nisu pokazivala nita
od dostojanstvenog strpljenja koje je Hari oekivao od pokroviteljske rase, ljudske. A kad je shvatio
koliko se ljudi na Horstu razlikuju od ostalih ljudi, to vie nije bilo vano. Zarekao se da e otii ne
samo sa Horsta, nego i iz celog teragenskog drutva, i da e krenuti u potragu za udnim i
nesviknutim.
Tek godinama kasnije, Hari uvide da je slina ambicija verovatno pokretala i njegove roditelje, i da
on, ponet mladalakim gnevom, nije obratio panju na njihove molbe da bude strpljiv, niti na njihove
nespretne izraze naklonosti, pa ak ni na njihov blagoslov na rastanku.
Pa ipak, aljenje zbog proputenog bilo je samo tanak lakirani sloj na povrini; oprotaj je bio

civilizovana apstrakcija, bile su to za njega stvari koje ne prodiru duboko i ne bole.

Neke druge uspomene imale su i sada mo da ispune njegov krvotok emocijama pod visokim
pritiskom. Na primer: kako je bilo kad odrasta i noima slua kako botbijanski noni vuci zavijaju
preko dna isuenih jezera, pod mesecima nalik na zakrpe zlataste tkanine. Ili kad sedi pored vatre,
obgrlivi rukama kolena, i slua amana, pripadnika naroda Prober, kako ritmino napeva prie
jeze i tajne - prie koje su Marko i Felicija pomno studirali kao 'narodne legende' dostojne
oboavanja, iako je taj narod tek est generacija proveo na toj planeti.
Ali ni impanzi kao razuman narod nisu bili mnogo stariji od toga! Samo nekoliko vekova je prolo
od kad su ljudska bia poela da se meaju u genetiko ureenje impanza.
S kojim pravom?
Nikakva dozvola nije bila ni potrebna. Galaktici ve eonima slede iste obrasce - svaka 'generacija'
zvezdoplovaca rodi sledeu, jednim talasavim efektom dizanja 'za perin' koji je poznat kao
Uzdizanje.
Sveukupno, ljudi su se kao gospodari pokazali bolje nego veina drugih rasa... a on vie voli da je
sapientan, nego da nije.
Ne. Ono to je njega udaljilo od zemaljskog klana bila je ne toliko ljutnja koliko jedna svojevrsna
otuenost. Mrmljanja proberskih mistika, koji su svi skupa stvarno 'od jue', zaista majske muice,
imaju jednaku vanost koliko i oajnike kombinacije teragenskog saveta za suprotstavljanje
ogromnom 'mlinu' neizmerno nadmone vaseljene. To je kao da poredi iskre koje uzleu iz logorske
vatrice sa zvezdama koje polako putuju ukrug po nebeskom svodu gore. Na prvi pogled, izmeu
jednih i drugih postoji slinost, ali, zar jedna iskrica vie ili manje znai ita naspram grandiozne
skale vaseljene?
Zar kosmos mari hoe li neki tamo Ljudi, ili impanze, preiveti?
Jo dok je bio student, ovo pitanje provlailo se kroz njegove misli. Harijeve prirodne veze
izduivale su se i tanjile i prekidale jedna po jedna. Na kraju je preostala samo nebulozna elja da
potrai negde neto trajno. Neto to zasluuje da traje.
Pristupivi Verkvinima i Navigacijskom institutu, on je naao to trajno, i nikada se zbog te odluke
nije pokajao.
Ipak, jo godinama se u snovima vraao na pusti svet svoje mladosti. Njegove uspomene kao da su
bile obuhvaene rebrima Horsta. Proete onim vetrom koji se prethodno provukao kroz ogromne
prostore suve trave. Onim mirisima koji juriaju na tvoj nos, zabadaju kande u tvoje sinuse. Ali i
onim slikama koje aman doara u tvom umu, i koje su kao lukovi raznobojnog peska koji se osipa
odozgo i ocrta jelena, ili lopera, ili lovca sa kopljem.
ak i sada, kao zvaninik Galaktike civilizacije, predstavnik kiseonikog reda na jednoj udnovatoj
ravni stvarnosti gde kroz svaki prozor svetlucaju alafori kao slike koje je Salvador Dali odbacio,

Hari povremeno vidi kako vrelina suklja uvis iz dimljive vatre i pokuava, uzalud, da se sjedini sa
gordim, visokim zvezdama.

Lark
"Ne tamo!" povika Lingova.
Lark stade, kretnjom kao da se spotakao, iako je odmakao tek nekoliko metara niz novi hodnik.
"Ali siguran sam da je ovo najbolji put za povratak u nae gnezdo", ree on. Pokaza prstom niz taj
krivudavi poluosvetljeni hodnik sivih keramikih zidova, jedan od mnogih u unutranjem lavirintu
dovurskog broda. Jaki mirisi dopirali su iz tog hodnika, primamljivi mirisi, koji su govorili zeleno i
skrovite.
"Verujem ti", ree Lingova. "Upravo zato ne smemo tamo. Moda nas prate."
Nije vie mnogo liila na zvezdanu boginju. Njena tamna kosa bila je sad kako-bilo skraena, a bleda
koa prekrivena slojem ai. Od negdanje blistave uniforme, na njoj je ostala samo pocepana podtunika i nita vie. Ovakva Ling vie je liila na divljakuu nego veina onih Jijoanaca koje je nekad
nazivala divljacima. U 'boi' od platna nosila je jedan grimizni torus, debeljuno masno bie koje je
krvarilo kao kobasica svijena ukrug i zatim ranjena.
Lark uvide ta je htela da kae. Njih dvoje su izvrili diverziju u komandnoj dvorani velike jofurske
lae; od tog trenutka, jure ih ogromni Jofuri i njihove robotske sluge. Kao begunci u ogromnom brodu,
imali su dobrog razloga da ne krenu ba sad ka jedinom mestu gde imaju mogunost da nau hranu a i
skrovite.
"Pa, kuda onda?" ree Lark. Nije mu se nimalo dopadalo da bude na otvorenom. U njegovim rukama
bilo je njihovo jedino oruje, drugi kruno-svijeni prsten ali neto drukije boje, obine crvene, neto
vei od purpurnog, i bez ikakve rane; on im je omoguavao da prou pored svih uvara i kroz sva
vrata.
Ling je poznavala zvezdane brodove daleko bolje nego on. Ali ovaj ogromni ratni brod razlikovao se
od onih gde je ranije bila. Lingova zaviri u jedan poboni tunel koji se, pun senki, izvijao nepravilno
u daljinu; izgledao je vie organski nego mehaniki.
"Bilo kojim pravcem", ree ona. "Brzo, ujem da neko ide."
Lark baci jo jedan enjiv pogled ka njihovom 'gnezdu' a onda dohvati Lingovu za ruku i povede je
trkom u taj poboni hodnik, koji se pod pravim uglom udaljavao od glavnog.
Zidovi su se uljasto presijavali; svaki pasa ili portal oslobaao je neki svoj, razliit miris, to je
donekle nadoknaivalo nedostatak pisanih znakova. Iako samo primitivac, obian 'prerano doli' sa
Jijoa, Lark je poznavao Trekije. Ti roaci Jofura bili su kao linosti drugaiji, ali su po mnogim
fizikim odlikama bili potpuno isti. Zato je Lark Kulhan, roeni Jijoanac, umeo da 'oita' mnoge
nijanse 'mirisnog jezika' na tom brodu.
Uprkos zakrivljenosti broda i hodnika, poeo je sticati mentalnu sliku unutranjeg rasporeda. Brod je

bio sferoid, samo malo izduen ka jajolikom obliku, naikan ofanzivnim orujem, a u sebi je imao
motore dovoljno mone da saviju prostor na nekoliko naina. Preostala zapremina broda bila je
lavirint radionica, laboratorija, ali i nekih prostorija druge, tajne namene, koja nije bila shvatljiva ni
iskusnoj zvezdanoj putnici, Lingovoj. Od kako su izvrili diverziju i potom jedva pobegli iz jofurske
komandne sale, njih dvoje su se kretali manje-vie ka sreditu broda, kao da ele da se vrate u mali
raj u samoj sredini broda, botaniku batu koja im je, posle bekstva iz zatvorske elije, neko vreme
sluila kao pribeite.
I posluila kao mesto gde su njih dvoje po prvi put vodili ljubav.
Ali 'plastovi' masnih prstenova, gospodari ovog broda, zatvorili su sve okomite tunele za sputanje,
tako da se vie nije moglo beati ni ka 'severu' a ni ka 'jugu' broda; ni gore, ni dole.
"Zato e im itav brod funkcionisati neefikasno", rekla je Ling kad je to primetila. Zvuala je, tada,
prilino zadovoljno. "Nee moi da premetaju posadu niti da je upuuju na nove zadatke. Mi im i
sad nanosimo tetu, Lark, dokle god smo slobodni!"
Potovao je njen napor da i u ovakvoj nevolji vidi neto dobro. Moda je budunost sumorna, ali je
Larku prijalo da ostatak vremena provede sa Lingovom.
Ona se osvrte i stee ga za miicu. ukavi zvuci iza njih pojaavali su se, sugeriui da je potera sve
blie. Onda Lark zau neto i iz suprotnog smera - odmah iza otrog zaokreta koji je bio pred njima.
"Uhvatie nas!" uzviknu njegova pratilja.
Lark priskoi najbliim vratima. Bila su, dabome, zatvorena. Njihov prodoran miris podseao ga je
na dane detinjstva, kad je iao na pijacu. U jednom delu pijace bili su 'kavezi' po ijem dnu je bila
razbacana trule, a na njoj vrlo mladi, tek izlegnuti Trekiji... koje su vlasnici nudili na prodaju.
On uperi purpurni trekijevski prsten ka mirisnoj ploi na vratima. Sprej nalik na tanku izmaglicu
trcnu iz stvorenja. Hajde, uradi svoj posao, pomisli Lark, u mislima ga pourujui da postigne
otvaranje vrata.
Njihova jedina nada bila je da se svaki put izvuku pomou tog poklona koji su dobili od biveg
trekijevskog mudraca, Aska, koji je, iako pod mentalnom tiranijom jofurskog komandnog prstena
nadodatog odozgo, izborio za sebe slobodu u dovoljnoj meri da kriom pripremi roenje dve 'bebe'
prstena, i da obe preda Ljudima u pogodnom trenutku. Oni pojma nisu imali da li bi crveni mogao
neemu sluiti, i emu; ali purpurni im je omoguio da ostanu slobodni, iako je to bilo do krajnosti
neverovatno, ve danima - jo od kako je bojni brod krenuo na svoju maninu jurnjavu po svemiru.
Naravno da smo znali, pomisli Lark, da ovo nee moi veno da traje.
Vrata tihim kljocanjem pokazae da su primila kodiranu hemijsku poruku, i kliznue u stranu. Lark i
Ling jurnue unutra, u kiselo-smradna isparenja. Sala u kojoj su se nali bila je velika, slabo
osvetljena, podeljena mnogobrojnim visokim pregradama od 'stakla'. Lark nije imao vremena da
sreuje utiske o svemu tome, jer iz hodnika iza njih zau se odjek ljudskog glasa i bat treih ljudskih
koraka.

"Stanite, ej, budale! Samo nam pogoravate stvari! Predajte se, ej, pre nego to ovi upotrebe..."
Zatvaranje vrata odsee ljutitu pretnju biveg komandanta Lingove. Lark pritisnu purpurnog miniTrekija na unutranju senzorsku plou, a ovaj trcnu mirisne 'skremblere' - hemikalije kojima se kod
za otvaranje vrata potpuno izmeni i to u nasuminom pravcu. Lark je iz iskustva znao da e
progoniteljima biti potrebno pola midure, ili vie, da prou kroz tako onesposobljena vrata, osim ako
upotrebe teke alate za seenje metala.
A zato bi oni to radili? upita se on. Znaju da smo u klopci... i da nam nema izlaza.
Ali ljutilo ga je da ga ba Ran juri i sateruje u klopku. Jofuri su zarobili troje ljudi. Trei je preao na
jofursku stranu, moda u nadi da izmoli da njegovi gazde, 'bogovi' Rotheni, budu osloboeni iz
'zamrznutog' stanja, na Jijou. Ranova izdaja bila je za Larka i Ling ogroman problem, jer purpurni
trekijevski prsten nije mogao uopte delovati na tog krupnog danikenovskog ratnika.
Lark se osvrte. Vide da se iza staklenih zidova, od poda do visokog plafona, nalaze mnogobrojni
redovi manjih pregrada iza kojih se migolje neka iva bia.
Patuljasti trekijevski torusi.
Providne cevi nosile su smei kaasti materijal do svake pregrade.
Preraena, polutena trule.
Pa, to je hrana za bebe, pomisli Lark. Uleteli smo u njihove jaslice!
Nijedan trekijevski prsten, sam za sebe, nije inteligentan. Na onoj planeti gde su Trekiji, evolucijom,
nastali, i gde su kao crvi gamizali kroz smradne movare traei neto uginulo ime bi se mogli
nahraniti, nijedan pojedinani prsten nije bio osobito pametan. Tek kad su se ti prstenovi poeli
penjati jedni na druge i udruivati pamet, pa i specijalizovati za odreene poslove unutar takvih ivih
'kupa', postali su jedinstvena vrsta razumnih bia, i bili su spremni za proces Uzdizanja. Nali su se i
za njih pokrovitelji, narod Poa, koji ima puevski spoljanji izgled.
Ovde oni gaje svoj podmladak, pomisli Lark; verovatno specijalizovane mlade prstenove, koji e
posle u sastavu posade Polkdija obavljati tano odreene zadatke.
Mona vrsta reprodukcije. I, van svake sumnje, neki od ovih pulsirajuih ivih 'utipaka' bili su
budui gospodari, prstenovi koji e biti osposobljeni da komanduju drugima. Pre mnogo hiljada
godina oni su namerno konstruisani da bi miroljubivi, kontemplativni Trekiji bili preobraeni u
agresivne, opasne Jofure, poznate u nekim delovima svemira i pod neto drugaijim nazivom, sa Do
a ne Jo- na poetku.
Ljudski vrisak prolomi se uzanim prolazom izmeu staklenih zidova. Lark se tre, okrete, i potra
tamo, uzvikujui: "Ling!"
"Pouri, uhvatie me!" viknu ona.

Lark vide da se ona povlai u jedan stakleni ugao, i da su joj odstupnicu presekli Jofuri - dvojica
radnika. Bili su ogromnog rasta. Svaki se sastojao od po trideset ili vie torusa, i bio teak moda
tonu. Njihali su se i napredovali itei. Njihovi votani bokovi presijavali su se raskonom
vitalnou koju Lark nikada nije video kod 'domaih' Trekija, onih na Jijou. Uz to, na njima su se
pokazivali promenljivi obrasci tamnijih i svetlijih boja, koji su oigledno prenosili znaenje. Iz
svojih hemo-sintetskih pora isputali su raznobojna isparenja. Njihovi manipulativni pipci pruali su
se ka Lingovoj.
Ona se kretala hitro. Izmicala im je beei tamo-amo; pokuavala da nae neki prolaz za bekstvo, ili
neki predmet koji bi mogao posluiti kao oruje. U njenim oima nije bilo panike, niti je pogledom
odala da se Lark pribliava, mada se po izrazu njenog lica moglo primetiti da joj je laknulo.
Jofurski organi za gledanje funkcioniu, naravno, u svim pravcima istovremeno. Ali uz tu prednost,
Jofuri su imali i hendikep - sporije reagovanje. Lark pritra bliem 'stogu' prstenova, koji je
nastavljao da se klati i primie devojci. Purpurni torus, Askov dar, znao je tano ta treba da uradi;
on iz sebe trcnu mlaz spreja izuzetno kiselog mirisa, koji pogodi ogromnog Jofura tano u jedan
spoljanji organ nalik na dragulj. Taj ivi 'dragi kamen' istog trenutka se zgri, izgubi svoj sjaj, i
ostade mutan i ugaen.
itava naslaga debelih prstenova se stresla i zaustavila, a zatim i malo 'skljokala' ka podu
laboratorije. Lark, ne gubei ni tren, jurnu na drugog neprijatelja...
I oseti da mu se oko desne ruke obmotao pipak i poeo stiskati nepopustljivo. Odvratni miris sa
znaenjem "Pobeda!" zakovitla se vazduhom. Taj drugi Jofur privue ga k sebi i poe stiskati i
drugim pipcima.
Mali purpurni torus grio se u Larkovoj ruci, ali nije mogao gaati odgovarajui feromonski senzor
ovog Jofura; ugao je bio nemogu, meta se nala sa druge strane Jofurovog masivnog tela. Neprijatelj
je delovao brzo; oigledno, prsten na vrhu gonio je sve ostale estoko i nemilosrdno, na nain koji
Lark nikada nije video na svojoj rodnoj planeti, kod vedro-spokojnih Trekija. Stezanje oko Larkovih
prsa postade nepodnoljivo jako. Lark uspe jo da krikne u agoniji a onda ostade sasvim bez vazduha
i poe da se gui.
Rasprskavanje stakla ispuni njegov sluh, a kia vlanih kapljica - i otrih krhotina stakla - zasu ga s
lea.
Jofur vrisnu prodorno i talasavo, kao da kuka. Onda neko izree estoko upozorenje, prodornim
zvidukanjima i pucketanjima na galaktikom drugom.
"Pustiti oveka - to mora ti.
Inae mladi - svi ginu."
Pritisak oko Larkovog grudnog koa popusti upravo kad se njegova svest zatalasala i kad je sve
poelo da mu se smrauje. Jofur koji ga je uhvatio huktao je i kolebao se. Zurei polusvesno, Lark
vide da je i neprijatelj isto tako zasut komadiima stakla i kapljicama. Onda vide Lingovu, nekoliko

metara dalje; ona je uala ispred sledeeg vivarijuma, u rukama drei na pretei nain nekakvu
krivu metalnu polugu i pomalo njiui njome. Gde ju je nala, Lark nije znao. Ali pod je bio sav
prekriven bebama-torusima koje su bile na silu izruene iz svog gnezda. Bacakale su se, neke su
ljapatale jo nepotpuno formiranim perajima ili nerazvijenim nogama. Patuljasti prstenovigospodari izmahivali su nervnim bievima, traei rtve nad kojima bi mogli uspostaviti svoju
tiraniju.
Lark je oseao da Jofur podrhtava neodluno.
Galama iza vrata pokazivala je da posada Polkdija pokuava da ih otvori. Jasno je bilo da dvoje
ljudskih begunaca nemaju anse da stignu daleko.
Jofur donese odluku. Pusti Larka.
On uspe da se odri na nogama i da se ne srui na pod. Ali, jedva. Nekako podie purpurnog malog
Trekija i uperi ga ka 'dragulju' na jofurskoj telesini.
Nekoliko sekundi kasnije, drugi radnik pridrui se prvome u estivacionoj obamrlosti.
A-uh, ree Lark sebi. Ako im je ovo 'nena bolniarka', ne bih se rado sudario sa njihovim borcima.
Lingova mu priskoi i uhvati ga za miicu da on ne bi, ipak, pao.
"Idemo", ree ona. "Nema vremena za odmaranje. Ima mnogo toga da se uradi."
Lark pokua da upita "ta ti to znai?" ali to se zau kao neodreeno krkljanje. Ona mu ne dopusti da
klone.
"Mislim da znam kako da se izvuemo", ree ona uurbano. "Ali bie vrlo tesno."
Ba kao to je i predvidela, teretni kontejner bio je vrlo malen. Lark se sav 'ispresavijao' pa ipak se
jedva ugurao unutra. Purpurni mini-Treki nekako se smestio u prazninu izmeu Larkovog grudnog
koa i zida.
"Ja bih ipak radije da ti poe prva", poali se on.
Lingova je urno utipkavala komande u sloenu tastaturu nadomak malenog snabdevakog atla. "A ti
kao zna da programira ovo?"
Bila je u pravu, a to Larku nije mnogo svialo.
"Dodue, kreemo u nepoznato. Moda bi trebalo da na najbolji borac bude napred?"
To je, ve, bilo zadirkivanje. Ko god bude iao napred, moi e da se bori samo pomou Askovog
purpurnog dara. Fizika snaga ne bi znaila gotovo nita protiv robota ili odraslog Jofura.
Lark pogleda pored Lingove, ka ulaznim vratima dvorane za uzgajanje jofurskog podmlatka. Tamo se

videlo crveno arenje od maine za seenje mlazevima plamena. Oni iz hodnika, dakle, sekli su vrata,
u irokom luku. Ran i Jofuri su, oigledno, odustali od deifrovanja i pribegli gruboj sili.
"Pourie za mnom?"
Umesto odgovora, ona se nagnu ka njemu i poljubi ga - jednom u elo, kao za blagoslov, a onda
strastveno, u usta. "Je l' moe ovo kao obeanje?" progovori ona, meajui svoj dah sa njegovim.
Sledeeg trenutka Lingova uzmae, a providni poklopac kliznu preko malenog vozila - nainjenog da
nosi opremu i uzorke izmeu razliitih radnih stanica irom velikog jofurskog broda. Jedna primitivna
verzija tog sistema postojala je u Biblosu, na Jijou, gde su dragocene papirne knjige i poruke ile iz
jednog arhivskog odeljenja u drugo kroz sistem bambusovih cevi.
"Ej!" uzviknu on. "Gde me a..."
Jak zvuk i bletava svetlost prekidoe ovo njegovo pitanje a Lingovu naterae da se munjevito
okrene: mlaz plamena prodro je kroz vrata. tavie, poeo je naglo da napreduje, kao da je
neprijatelj osetio da mora pouriti. Kroz nekoliko trenutaka, na Larkov uas, prosekoe ve polovinu
kruga za svoj prodor unutra.
"Pusti ti mene napolje!" uzviknu on. "Da se zamenimo!"
Lingova odreno mahnu glavom i nastavi da programira konzolu. "Ne dolazi u obzir. Budi spreman.
Ovo e dobro da te drmne."
Pre nego to je Lark stigao da se opet neto buni, jedan kruni komad ulaznih vrata, izrezan, pade u
salu, sa silnim treskom. Oblaci gustog dima proeti obiljem krupnih varnica pokuljae unutra.
Jofurski borci uskoro e pokuljati isto tako... a Lingova e ostati pred njima, nenaoruana.
Lark poe lupati pesnicom iznutra po prozirnoj kupoli vozila, a nekoliko stvari dogodi se uzastopno,
u brzom sledu.
Lingova kleknu na pod gde se i sad grilo na desetine trekijevskih prstenova 'novoroenadi' meu
razbijenim staklom. Ona isprazni 'nosiljku' od krpe: neno ostavi na pod Askov drugi dar - ranjeni
grimizni torus. Ovaj se namah pomea sa ostalima, kao da je od poetka bio tu.
Jedna visoka silueta proe kroz uskomeani dim. Ljudska prilika, uspravni klin koji se iri prema
gore. Odmah se videlo da je to Ran, voa ljudske odmetnike grupe koja se zaklela na vernost
gospodarima iz svemira, Rothenima.
Lingova ustade. Baci pogled preko ramena, ka Larku, koji je, jeei od uskraenosti i straha za njenu
sudbinu, lupao pesnicom iznutra po maloj kupoli.
Ona smireno posegnu ka tastaturi.
"Ne! Pusti me napolje! Ja u..."

Ubrzanje ga cimnu iznenada. Njegovo telo, tako ispresavijano, tresnu u zadnji zid male kabine.
Lice Lingove nestade u zamuenju pokretnih boja i svetlosti. Vozilo ga odnese Ifni-zna-kud.

Dver
"Jesu stvarno ot'li?"
Dver se nagnu blie prastaroj, izrovaenoj povrini prozora. Osmotri svetlucave zvezdane vidike, ali
i oseti nagovetaj ledene hladnoe svemira, sada ni dva prsta daleko od njegovog lica.
"Ja ih sa ove strane ne vidim uopte", ree on. "Da li je isto i sa tvoje strane, Reti?"
Njegova pratilja, devojka od nekih etrnaest godina, sa jednim velikim oiljkom na licu i sa kosom
nalik na zamreni kanap, pritisnu lice na drugo okno, na suprotnoj strani pranjave prostorije koja je
nekada bila kontrolna sala vitkog svemirskog broda a sad samo aava ruina.
"Nema nita", ree ona. "Samo parii koji pomalo otpadaju, otpadaju, sa ove stare kante."
Ona potapa rukom zid pokraj okna; preistorijska ra poe i na tom mestu otpadati.
Prvobitni vlasnici ovog broda verovatno su bila neka bia udnog oblika, jer su okna za gledanje bila
na visini, otprilike, ljudskih kolena, a kontrolni instrumenti, naprotiv - na visokim zaralim
stubovima. Komandna sala, to jest komandni most, bila je ovalnog oblika. Koja god rasa da je ovim
brodom pilotirala, bacila ga je konano na ubrite, pre vie od pola miliona godina, kad je i stotine
drugih skrenih letelica baeno preko velike gomile 'drosa', neeljenih tehnolokih ostataka, na dno
jedne od podmorskih provalija na planeti Jijo.
Potapanje u ledenu vodu sigurno je imalo i neki efekat ouvanja. Posada Brazdaa nedavno je stupila
u akciju i uinila udo - vratila je u ivot desetine tih olupina, osposobila ih za jo jedno, poslednje
putovanje. Retine kritike bile su, kad se sve to ima u vidu, preotre. I ne ba fer.
Ovde imamo vazduh, pomisli Dver. Imamo i mainu iz koje curi nekakva pasta namenjena da je mi
jedemo. Odagnali smo smrt od sebe.
Zasad jesmo, pomisli on.
Nije bio nimalo zadovoljan njihovom situacijom. Ali, posle svih jedva-provlaenja u poslednjih
nekoliko nedelja, sama injenica da su jo ivi i zdravi bila je, po njegovom miljenju, razlog za
iznenaenost i radost, a ne za zlovoljna gunanja.
Naravno, Reti je imala neki svoj, jedinstven pogled na stvari. Ali, i njen mladi ivot bio je mnogo
mukotrpniji od njegovog.
"Mirisao svako oe ovaj star brod", zacijuka jedan tanak glas, na angliskom, sa malo utanja kod
pojedinih glasova, i sa notom trijumfa. "Nema zli gvozdeni. Nema! Nigde. Mi oterali."
Govornik pree sitnim kasom preko sale, na svoja etiri malecka kopita - mali Ji, bie sa etiri noge
ali i sa dve tanke ruke i gipkim zmijastim vratom. Ovaj stvor, u sutini nalik na kentaura, kretao se

sada drei glavu ponosito i visoko. Dokaska do Reti, koja ga uze i nonalantno spusti u kesu koju je
za njega imala na opasau. Njih dvoje smatrali su da su mu i ena. Bio je to brak dveju sasvim
razliitih rasa, koji bi verovatno bio shvatljiv Jijoancima ali bi zaprepastio mnoge druge graane Pet
galaksija. Brbljivi mujak iz rase Ura i neokupana ljudska enka na poetku puberteta inili su jedan
stvarno izuzetan par.
Dver odmahnu glavom.
"Nisu roboti otili zato to smo mi opasno gledali u njihovom pravcu", ree Dver. "Mi smo se sakrili
u neki orman, i bili smo estoko uplaeni, sea li se?" On slegnu ramenima. "Kladim se da ovaj brod
nisu paljivo pretraili zato to su jo sa velike daljine videli da je samo prazna ljutura."
Ukupno stotinak takvih drevnih laa vaskrsnuli su Hanes Suezi i posada delfina tehniara, osposobili
ih da se podignu sa dna mora i polete svi odjednom, da bi meu njima, krijui se u gomili, mogao
proi i Brazda, to je Zemljanima bila jedina, makar i minimalna ansa da umaknu nadmonom
jofurskom ratnom brodu. A Dver se na jednom od tih brodova-mamaca zatekao samo zbog serije
izuzetno nepovoljnih sluajnosti. (Plan je bio da on u ovom trenutku bude na Jijou i da sleti toplovazdunim balonom u Siva brda, da bi tamo ispunio jednu staru obavezu; a ne da odlee sve dalje i
dalje od Jijoa, nasumino, u divljinu crnog vakuuma, toliko razliitu od one divljine koja je njemu
dobro znana.)
Retin cilj, meutim, bio je da bude upravo ovde! Negde u toj njenoj udnoj pameti sigurno se ve
nedeljama 'kuvao' plan da ukrade jedan svemirski brod koji bi, time, postao njeno lino vlasnitvo.
Dveru je ovo tek sad postalo jasno.
"Debeljanderi Jofurine pustili su nas, da bi otili u lov na delfine, negde tamo!" uzviknu Reti
oduevljeno. "Znala sam ja da e tako da bude! Sad samo treba da odemo u Pet galaksija. Treba
ovako: stignemo mi do nekog mesta gde ima mnogo saobraaja, maemo nekom trgovakom brodu da
stane, i kad oni stanu, napravimo pogodbu sa njima. Ova krntija mora bit da neto vredi, a? Videe,
Dver, to to si mene upoznao, to je najbolje to ti se u ivotu des'lo! Ima da mi kae hvala kad bude
zvezdani bog. ivee kao bogata, trista godina."
Njen entuzijazam bio je takav da se Dver naprosto morao nasmeiti. Sa kakvom lakoom ova Reti
previa njihove sadanje probleme! injenicu, na primer, da su oni (svo troje) primitivci, Jijoanci.
Pilotiranje svemirskim brodom bilo bi veoma teko i za njegove izuzetno pametne siblinge - brata
Larka i sestru Saru Kulhan. To dvoje su mlai mudraci jijoanske Zajednice naroda.
A ta u ja, pomisli Dver; kako e mi vetina u pronalaenju ivotinja u umi pomoi da se snaem
meu zvezdama?
Divljakua Reti, odrasla u malom plemenu koje se otcepilo od veine prerano-dolih - u sutini,
odmetnulo se od odmetnika - bila je potpuno nepismena do pre nekoliko meseci. Od tad je neto malo
nauila itanje i pisanje.
"Ej, nastavnie!" uzviknu Reti. "O' nam pokae gde smo?"

Na podu su, pritegnute velikim zavrtnjima, leale etiri sive kutije povezane kablovima sa jednim
prastarim kontrolnim stubom. Sve etiri kutije privrstili su i ostavili delfini. Svrha prve tri bila je da
ova letelica obavi komplikovani manevar bekstva. To je sada bilo izvreno. etvrtu su ostavili samo
za Reti; bila je to maina koja govori i koja daje znanje; posada Brazdaa elela je da Reti to ima.
Ona je Dveru i pokazala tu svoju igraku, ranije, pre nego to su jofurski roboti upali u brod.
"Pasivni senzori rade sa efikasnou od samo sedam procenata", odgovori etvrta kutija. "Aktivni su
onesposobljeni sasvim. Iz tih razloga, slika e biti u odgovarajuoj meri neprecizna."
Ta slika se, zaista, naglo stvori izmeu Dvera i Reti, izvirui iz poda kao erupcija. Bila je to jedna od
onih 'maginih' slika, hologramskih, koje se kreu i imaju teksturu solidne materije. U jednom od
donjih uglova videla se vatrena kugla. Velika Izmunuti, ree Dver sebi; kroz njega proe sujeverni
drhtaj. Jedna uta taka u samom centru kocke predstavljala je ovu njihovu bespomonu letelicu.
Nekoliko drugih utih taaka svetlucalo je u blizini, lagano plovei ka gornjoj desnoj strani kocke.
Jofuri su, izgleda, otkaili od svog broda sve one mamce koje su ranije pohvatali, ree Dver sebi; to
valjda znai da su ustanovili koji brod je stvarno Brazda.
On pomisli na Dilijan Baskin. Tako lepa, a tako tuna; na njenim pleima tereti koje on nikada nee
moi ni da razume. Malo vremena je proveo na tom zemaljskom brodu, ali dovoljno da uhvati oseaj
da ta ena... ne oekuje da svoje terete nosi jo dugo.
Pa onda emu sav trud? Ako oni nee uspeti da pobegnu, zato je Dilijan provela svoju posadu kroz
toliko dodatne muke i borbe?
"Pogledajte sad jofurski ratni brod", ree devojci njen 'nastavnik', etvrta kutija. Jedna mutna taka
pojavi se u gornjem desnom uglu i poe znatnom brzinom levo i dole, ka Izmunuti. "Drastino je
promenio putanju, a i poveao pseudo-brzinu do maksimalne koju moe dostii na C nivou."
"A vidi li Brazdaa?" upita Dver.
"Ne vidim. Ali, sudei po upadnom uglu putanje Polkdija, brod Terana se verovatno skriva u
atmosferi te zvezde, crvenog dina."
Dver oseti kako Reti seda na pod desno od njega. Sela je i prekrstila noge ispred sebe. Njene oi
blistale su u svetlosti holograma.
"Ostavi ti Zemljane", ree ona. "Pokai ti nama kuda mi idemo!"
Displej se izmenio, zvezda i bojni brod polako su otplovili iz slike a neto drugo se pojavilo odozgo.
Neki predmet nejasnog, 'klizavog' izgleda: oko nikako nije moglo da ga uhvati. Pored tog entiteta
treperili su redovi simbola i brojeva; informacije koje bi Dverova sestra moda razumela, ali koje su
Dvera samo plaile.
"To je... taka za transfer, a?" ree Reti. Njen glas je naglo postao priguen. "To je ona rupa kroz
koju moemo da preskoimo u Pet galaksija?"

"Pa, u izvesnom smislu, moglo bi se rei da je rupa", odgovori etvrta siva kutija. "Ali ova transferna
taka ne moe vas preneti iz ove, etvrte, direktno u neku drugu galaksiju. Da bismo to postigli,
morali bismo ii du neke tranzicione niti, do nekog drugog hiperprostornog neksusa. Do nekog
mnogo veeg, koji otvara mogunost za dalekodometne skokove."
"Hoe da kae", upita Dver, "da emo morati da prenesemo na kanu na leima do nekog drugog
potoka, da bismo tamo mogli nastaviti plovidbu?" upita Dver, nastojei da shvati zvezdano putovanje
u terminima plovidbe po planinskim reicama. "Porta, a?"
"Tvoja metafora ima neku ogranienu relevantnost", uzvrati etvrta kutija. "Da, 'porta'. Ako su
najnoviji navigacijski podaci tani, izlaz iz ove galaksije i prelazak u neku naseljeniju moemo
postii serijom od pet transfera, ili pomou tri transfera i dva dugaka skoka kroz hiperprostor A
nivoa, ili pomou dva teka transfera plus jedan skok u A nivou i tri krstarenja u B nivou, ili..."
"To je u redu", ree Reti, zapljeskavi akama da uutka mainu. "Je l' 'oemo mi il' neemo sti' do
te 'take' kako treba, to bi ja da znam?"
Usledila je kratka pauza; maina je o ovome razmiljala.
"Ja sam nastavna jedinica a ne zvezdoletni navigator. Mogu samo ovo rei: na pseudozamah na C
nivou izgleda da je dovoljno veliki da nas donese do periferije tog neksusa. Snaga koja je ovom
brodu preostala samo je marginalna, ali i to moe biti dovoljno da se usmerimo ka jednoj od prostijih
transfernih niti."
Nije bilo potrebno da Reti bilo ta kae. Njen ozaren i zadovoljan izraz lica govorio je sve. Dogaaji
su se tano uklapali u njen plan.
Dver nije bio toliko zadovoljan.
Moda je ona izuzetno pametna, razmiljao je; ali, stvarno je i luda - lua od mulk-pauka.
To mu je bilo jasno jo od onog dana kad umalo da poginu zajedno, pre nekoliko meseci, u
Rimerskom gorju, kad ih je zgrabilo svojim pipcima jedno ogromno stvorenje, 'antikvarski'
raspoloeno: mulk-pauk koji se zvao 'Jedinstveni' ili 'Unikatni'. Ako je do tad bilo odvano, Retino
ponaanje od tad postalo je bezobzirno, maltene manijako. Dver je smatrao da je ona jo iva samo
zato to Ifni daje ludima povlasticu - za njih baca specijalne kockice, malo 'nametene'.
Pojma nije imao ta je, zapravo, 'transferna taka', ali zvualo je opasnije nego da dohvati fetor crva
i gurne ga roul embleru pravo u lice.
Pa, dobro, ree Dver sebi i uzdahnu. Bilo kako bilo, sada se vie nita ne moe uiniti. Bio je lovac, i
znao je kad treba samo sedeti i biti strpljiv; pustiti da priroda svoj posao obavi svojim tempom.
"Dobro, Reti", ree on. "Neka bude kako god ti kae. Ali, sad bi mogla malo da iskljui to tu.
Hajde da ponovo pogledamo onu mainu za hranu. Moda je moemo nauiti da nam daje i neto
drugo, a ne samo masnu pastu."

Hari
Rekonfigurisao je stanicu da lii na marsovskog arahnita: crno jajoliko telo na dugakim, krutim,
tankim nogama nalik na tule. Nameravao je tako da pree klizave kore od banana.
Prvo je dobro razmislio, i konsultovao arhiv simbola. Doao je do zakljuka da te nenormalne ute
stvari moraju biti alaforine slike ispod kojih se kriju kratkorona izoblienja vremena; svaki takav
poremeaj svijen je oko samog sebe, kroz nekoliko podprostornih dimenzija. Kad naleti na takav
poremeaj, u prvi mah otpor na koji nailazi nije veliki. Ali onda, bez upozorenja, tresne u klizavo
repulzivno polje koje te baci nazad, naglavake, velikom brzinom, ka taki iz koje si poao.
Ako je ta teorija tana, onda je on jeftino proao u onom prvom pokuaju da izbegne te opake
'klizavice'. Sledee okliznue moglo bi biti znatno... energinije.
Poto se inilo da je let memetiki neizvodiv za njegovu stanicu u ovom predelu E nivoa, pribegao je
morfologiji pauka; nikakvu bolju ideju nije uspeo da smisli. Bio je to matovit nain da se izbegne
opasnost: Izdigavi se u visinu, stanica e na dugakim tankim nogama prelaziti sa jednog stabilnog
mesta na drugo, ostajui uvek izvan opasnosti. Ali i to je bilo rizino; zato je Hari nekoliko dana
odlagao taj pokuaj, u nadi da e ovaj sprud sainjen od anomalija naprosto nestati, da e se
rasplinuti u nekom faznom pomaku. U svakom trenutku, te uvredljive 'kore od banana' mogle bi
jednostavno ispariti, ili se transformisati u neku drugu, manje smrtonosnu vrstu uvrede. Poto je
odavde savreno dobro video podruje za ije osmatranje je zaduen, nije ni imao razloga da uri;
mogao je sedeti i ekati.
Bilo mu je veoma jasno zbog ega su na ovo osmatrako mesto stavili osobu veoma skromnog,
zapravo - niskog drutvenog statusa. Verkvin je rekao da je on, Hari Harms, na testovima ispoljio ba
onu pravu, idealnu meavinu cinizma i originalnosti, potrebnu za osmatranje alaforskog prostora.
Istina je bila kudikamo drukija. Veini kiseonikaa E nivo bio je neprivlaan. Veliki klanovi
civilizacije Pet galaksija smatrali su da je taj nivo, u najboljem sluaju, egzotian a nebitan. Uz to,
opasan i nepredvidljiv. Za razliku od nivoa A, B i C, nudio je vrlo mali broj preica za zaobilaenje
gigantskih vakuumskih pustinja normalnog prostora. Onaj ko uri - ili onaj koji ima naroito izraen
smisao za samoodranje - uvek e odabrati hiperpogon, ili transferne take, ili meko-kvantno
tunelovanje, umesto da se zalee u vilajet prevrtljive subjektivnosti.
Naravno, kiseonikai - disai kiseonika - sainjavaju samo jedan red ivota, najareniji i
najhisteriniji. Hari je posebno beleio svaki nailazak bia iz ne-kiseoninih redova ivota vodonikaa, kvantovaca, memoida, i drugih. njih toliko ne brine proticanje vremena.
Zato, pomisli sada Hari, to njima vreme nije u onom smislu i u onoj meri neprijatelj kao nama.
Njegovim gazdama u Institutu bilo je veoma stalo da dobiju to vie podataka o udnim - o nekiseoninim - dolascima i prolascima kroz ovaj prostor. Hariju nije bilo ba jasno ta e im to.
Razliiti redovi ivota tako retko stupaju u meudejstva, toliko se zasebno dre, kao da su, maltene, u
razliitim vaseljenama.

Kiseonikai su ovde zalazili esto sa namerom da neto izvedu kriom. U ovako udnom prostoru
mnogo toga se moe i sakriti. Povremeno je nailazila ratna flota neke politike frakcije ili kakvog
saveza; svesno su rizikovali samo da bi neprijatelja zaskoili iznenada. Bilo je i sluajeva da
kriminalci pokuaju tajno da se provuku kroz ovo carstvo nenadanih izdaja. Hari je bio osposobljen
da preopoznaje prerano-dole, kao i pljakae gena, sintak-otimae, i druge koji pokuavaju da
izigraju stroga pravila o seobama i Uzdizanju. Pravila koja su, sve do sad, sauvala poznati kosmos
od pada u haos i propast.
Nije se Hari nimalo zavaravao u pogledu svog drutvenog poloaja. Znao je da je to to radi tipian
'smor' koji se dodeljuje beznaajnim pripadnicima najslabijih klanova. Ipak, ozbiljno je shvatao
svoju zakletvu Verkvinu i Nav-instu. Plan je njegov bio, da svim sumnjalicama pokae kakve su
sposobnosti jednog neo-impija.
Ova odlunost nala se na probi ve kad se sledei put probudio i provirio izmeu traka jedne
roletne. U dremljivo-oamuenom iznenaenju zbog onoga to vidi, blenuo je u kolonu zupastih
zelenih iljaka koji su iskoili iz savane dok je on spavao. Bili su nadomak njegovog klizavog
smeeg 'ostrva' sa utim korama od banane. iljci su se dizali visoko u nebesa, i njihali se
sinusoidno, kao da neka gigantska morska zmija lei u blizini ostrva i njie se veoma sporo na nekim
talasima. Hari vie nije mogao videti onu purpurnu travnatu ravnicu, koja je sad bila zaklonjena tom
ogromnom zmijom, beskrajno dugakom.
Ako je to brzina kojom se pored stanice/broda giba neko udovite, zakljui Hari, moglo bi proi
nekoliko pseudo-dana pre nego to on bude u mogunosti da nastavi normalno osmatranje. Provede
neko vreme gledajui kako se ta udna kima talasavo uzdie i sputa, i pitajui se kakva je to
kombinacija realnosti i njegovih sopstvenih mentalnih procesa mogla evocirati ovako neto. Ako je to
bio memoid - apstrakcija koja samu sebe odrava, i koja ivi svojim stvarnim ivotom - onda je
stvarno ogroman, dovoljno moan da proguta veinu skromnijih oivelih ideja koje su donedavno
pasle 'travu' na stepi.
Ako jedan duhovni koncept ovoliko poraste, zapita se Hari, hoe li se trajno ugraditi u ove predele?
Hoe li se sjediniti sa temeljima E nivoa? Da li e ova ideja, koja je pred njim, uticati na duhovnost
celog kosmosa?
U svakom sluaju, on je sad bio u nemogunosti da obavlja svoju dunost. Bio mu je zaklonjen vidik!
Na nesreu, proklete kore od banana i sad su, kao kakvo alaforino minsko polje, okruivale stanicu.
Trenutak je oigledno doao da se pokua proboj.
Stanica se, pri prvom pokuaju hodanja na tim visokim 'tulama', opasno zanjihala. Hari je te pokrete
stanice kontrolisao runo. Pokreti jedne kule sada tako vitke i visoke dotakli su, po svemu sudei,
krajnje domete mogue vertikalnosti u ovom svetu gde je, prema ovde vaeim zakonima fizike,
objektima te vrste nemogu ma kakav let. Brod/kula/stanica zanosila se sad u jednu, sad u drugu
stranu, i tri puta umalo da se srui, dok Hari nije najzad stekao oseaj za takvo hodanje.
Nije mogao predati kontrolu nad ovim poslom brodskom raunaru. Takozvani 'pilot mod' bio je esto

sasvim neupotrebljiv na E nivou, zato to su maine uglavnom bile slepe i gluve za prisustvo alafora,
ak i onih koji su neposredno ispred njih.
"E, pa, da krenemo", promrmlja on, i poe lagano hodanje brodom napred. Podizao je paukolike noge
jednu po jednu, gledajui da uvek prekorai banane i vrsto se osloni na smee tlo negde napred. Pa,
kad oproba vrstinu oslonca, da prenese teite broda napred, vie na tu nogu; a onda da pomera
ostale noge, i tako stalno.
Ovaj proces poprilino je podseao na ah: mora planirati bar desetak poteza unapred, a vraanja
povuenih poteza nema. Sam pojam vraanja bio je lien znaenja u ovom carstvu pojmova, gde i
ideja 'smrti' moe doi po tebe uobliena u ivotinju, kao i ideja 'entropije' koja se u obliku opasne
grabljivice unja po okolnim stepama misli.
Hodanje je bilo monotono, naporno, a zahtevalo je punu koncentraciju. Hari poe oseati jo jai
prezir prema tim simbolima majmunstva, bananama; mrnju, ak. Iskoristio je tu mrnju da jo pojaa
svoju koncentraciju. Odmicao je sve dalje, prekoraujui ute simbole klizavosti, svestan da bi samo
jedan pogrean korak mogao sruiti njegovu stanicu i odneti je u nepostojanje.
Osetio je da su banane poele da oseaju koliko se on njih gadi. Kao da su, na svojim rubovima,
poele malo da se gre i smanjuju; ali, i da postaju solidnije, pod njegovim besnim pogledom.
"Pa mi i ne elimo bez-strasne, hladne osmatrae na ovoj vrsti dunosti", rekao mu je svojevremeno
Verkvin, kad je Hari doputovao u bazu Kazkark i poeo obuku za osmatraa.
"Eeeej, ba ti hvala", glasio je tada Harijev odgovor. "Znai, vi meni kaete da ne elite da budem
skeptian kad, na misiji, neto primetim?"
Voa eskadrona pognuo je svoju veliku, crvoliku glavu, a onda mu odgovorio, loim galaktikim
petim jezikom, utavo pomerajui pojedine delove svojih crvastih telesnih lanaka:
"Samo oni koji krenu od skepticizma, moi e da se otvore za pravu avanturu. Ali postoji mnogo
vrsta skeptinog gledanja na stvari. Kod tebe je to neto to dolazi iz kime, i iz stegnutih zuba, jer ti
stvari prima lino, Zemljanine mladi, kao da je kosmos naroito reio da napakosti ba tebi. Na
veini drugih ravni realnosti, bila bi to banalna greka roena iz egoistinog preuveliavanja
sopstvene vanosti. Ali na E nivou, to moe biti najbolji stav, jer tamo kosmos paradira svojim
idiosinkrazijama."
Posle tog razgovora Harijeva oseanja bila su udnovato pomeana - kao da ga je neko uvredio vie
nego ikad, ali i pohvalio vie nego ikad u ivotu. Ukupno dejstvo bilo je, da je on postao jo
odluniji.
to je, moda, i bila Verkvinova namera, od poetka.
Mrzim vas! mislio je on u pravcu smenih, uvredljivih utih kora. Na nekom nivou, one su moda
samo neutralni zavijutci prostora, koji se mogu opisati hladnim jednainama. Ali Hari ih je video kao
neije namerne pokuaje da se njemu nanese uvreda. Pilotirao je preko svake kore kao da u njoj ui

neki ivi, zlobni neprijatelj, koji e - kad bude prekoraen, i ostane iza stanice - pretrpeti ogromno
ponienje.
Njegovo telo se zagrevalo i znojilo. Mousni miris poe ispunjavati kupolu. Proe ceo jedan sat
napetog, opreznog hodanja. Poe drugi.
Najzad, jednim uvebanim gipkim skokom, on pree poslednju prepreku i odahnu. Oseao se umorno,
smrdljivo, i pobedniki. Moda su alafori preenoga spruda na nekom nivou shvatili svoj poraz, jer
oni se sad poee transformisati u neto drugo, to nee biti 'kore' nikakvog voa; neto sa mnogo
zavijutaka i sa iljcima koji su rasli...
Hari nije eleo da vidi u ta e se te ideje pretvoriti. Ukljuio je pilot-program i naredio da stanica
to pre ode sa tog mesta.
Kompjuteru je trebalo neto vremena da provede stanicu kroz jedan ulegnut prostor izmeu dva
lagano zatalasana namotaja ogromnog misaonog bia ispred njih. Tokom tog prolaska, Hari se samo
nervirao. Razgledao je pojedine delove gigantskog torza ive misli. Doe i as slobode. Stanica
pojuri trkom preko otvorene purpurne stepe, koja se nita nije izmenila. Hari zapovedi kretanje ka
najzgodnijoj uzvisini koja mu je bila ne vidiku - ka jednom smeem brdu koje je izgledalo stabilno,
ali i tako ogoljeno i obino da, valjda, nee privui panju nijednog gladnog memoida. Tu bi Hari
mogao da se skrasi i da tokom dueg vremena mirno osmatra zonu svoje odgovornosti.
Do tamo je stanica morala hodati jo dugo, barem jo nekoliko midura subjektivnog vremena. Okolna
ravnica odavala je utisak savrenog spokojstva. Pojavilo se samo nekoliko alaforskih bia, koja,
meutim, odoe urno svojim putem. Veina vrsta memetikih grabljivica gadila se pojednostavljenih
mirisa metala i druge tvrde materije koja iz drugih nivoa realnosti zadire u njihov svet.
Hari zakljui da nema opasnosti, i da moe da sie u svoje prostorije i istuira se. Posle tuiranja,
poe da proeljava krzno, da bi iz njega uklonio svu zamrenost, sve vorove. Naredi autokuvaru da
spremi neto za jelo. Pomisli i na mogunost da odspava malo, ali zakljui da je jo suvie napet za
to. Spavanje bi, u tim okolnostima, bilo proeto nemirnim snovima; vie bi ga umorilo nego
odmorilo. Osim toga, brod je, ipak, u pokretu - moda je mudrije da on bude gore i nadgleda ta se
deava. Pilot mod ne moe sve da primeti.
Pokaza se da je to srena odluka. Stigavii u osmatraku kupolu, Hari Harms vide da se brod
primakao mnogo blie cilju nego to je to on oekivao.
Ovo je bilo brzo, ree on sebi; ve smo na pola puta do vrha brda.
Ode do svih prozora/zidova redom, i pogleda kroz sve njih.
Bie ovo idealno mesto za osmatranje, zakljui on.
Nekoliko instrumenata na njegovoj konzoli iznenada poe da zuji i piskue uzbueno. Hari osmotri
indikatore i vide da se pravo ispred stanice, tano iza vrha brda, nalazi neto sainjeno najveim
delom od solidne materije. Nije pokazivalo nijedan znak da je iz drugih redova ivota. Ali, zato je

pokazivalo sve znake da je svemirski brod iz kiseonike civilizacije Pet galaksija.

Oksiji! ree on sebi.
Ukebao sam kiseonikae!
Sav ustreptao od oduevljenja, on proveri u kakvom stanju je njegovo naoruanje. Za ovo je
obuavan! Sudar sa ivotom njegovog reda, u jednom vilajetu gde protoplazmina bia ne treba da
zalaze. Svidela mu se ova ansa da presretne i, sada kao inspektor, pregleda lau nekog nadmenog
velikog klana kao to su Soro ili Tandu. Videe oni kako je to kad ih uhvati i kad im razree
primerenu kaznu jedan obian impanza iz 'vujeg' klana sa planete Tere.
Nisi poslat ovde da zapoinje kavgu i da ratuje, podseti on sebe. Naoruanje se odazvalo bez
greke: sve spremno i ispravno.
Poslat si sa primarnim zadatkom: osmatrati i obavetavati.
Ipak, on je sad oficir, zastupnik snaga zakona i reda. Ima ovlaenje da postavi izvesna pitanja
svakom kiseoninom biu koje ovde naie. Pripremanje oruja je samo mudra predostronost. Mnogo
je izvidnika nestalo tokom ovakvih misija na E nivou. Moda na banalan nain: ubiju te neki
gangsteri. Moda na zapanjujui nain: prodere te neka misao, neka ideja, koja je mnogo ojaala i
poela samu sebe da odrava. Svejedno... u oba sluaja bude jednako mrtav.
Uljez se ne kree, ree Hari sebi iznenaeno; oni lee tamo iza vrha brda i ne miu se. Moda su u
kvaru. Slupali se? Moda je neka druga nevolja. Ili...
Jedna od briga koje proletee kroz njegov um bila je i ta poslednja: zaseda. Moda su se upadai
postavili tamo i ekaju ba njega, da ga unite.
Ali Harijevi instrumenti bili su specijalno konstruisani za upotrebu u E prostoru, dok ovi uljezi, ko
god da su, verovatno imaju samo brodske instrumente opte namene. Zato postoji poprilina
verovatnoa da ga jo nisu ni primetili.
Mogu ih zaskoiti iznenada, pomisli on; na prepad.
Ipak, poe se predomiljati. Da li je to dobra ideja? Proticale su dure, pseudodistanca do upadaa se
smanjivala. U ovom kontinuumu kiseonikai su obino vrlo nervozni. Moda i skloni da olako povuku
obara. Baciti se na njih iznenada, moda to nije tako pametno. Hari se, prekasno, seti da njegov brod
sada izgleda kao arahnid! Nije stigao da ga reformira. Dugake noge, ogromni koraci, opak izgled.
On odavde ima dobar pogled na okolinu, ali, ujedno je i veoma izloen eventualnoj paljbi, koja bi ga
pogaala odozdo, ako bi dolo do toga.
E pa nemam sad vremena da to menjam. Spreman ili ne - napred!
Prelazei metaforino brdo, Hari ukljui instrument za prepoznavanje. Simboli njegovog slubenog
statusa, njegovog rada za jedan od velikih Instituta galaktike civilizacije, jurnue hrabro napred.

Uljez je sad bio u njegovom vidnom polju. tavie, u celom prednjem prozoru. Zdepasto ovalno bie,
kao oklopna buba ali jako velika i jako dobro naoruana. Imala je ogromne kande, a i tipaljkehvataljke, uperene tano ka Hariju. Iznad glave je mlatarala i ibala emisionim antenama, iz kojih
pojurie agresivni simboli, odgovor na Harijeve. Ti simboli bili su samo grudve znaenja, ali, sada
svaka sa svojim telom: otelovljena znaenja. Grei se u letu, prevalie put do Harijevog prednjeg
prozora i poee buno pljuskati po njemu, razmazujui se i pretvarajui u viku koja ispuni vazduh
pod kupolom.
"Predaj se, Zemljanine! Svaki otpor je uzaludan! Za tebe vai: kapitulacija ili smrt!"
Hari mirnu. Provede dve-tri dure samo piljei netremice napred. ake su mu mirovale iznad
okidaa. Nove pretnje zasule su prozor.
"Bacaj sidro i moli se! Moe pred Boga ovoga trenutka! Gae dole! Belu zastavu gore! U ime
zakona, bacaj oruje!"
Hari naglo, ali prigueno, zastenja.
Nema sumnje, ree on sebi; ovo je Zasusazu. Stigla mi smena.
Uostalom, trebalo je da se seti: ko bi drugi sedeo nepomino navrh nekog brda u E prostoru, vidljiv
odasvud; ko drugi, nego jo jedan ludi slubenik onoga Verkvina?
Jo nekoliko kliea, sasvim trulih, zapljusnu prozore. Kupola je bolno odzvanjala glupim reima. Ali
sad Hari uzvrati svojski, plotunima zemaljskih psovki i uvreda. To e zadovoljiti poznatu sklonost
njegovog kolege ka 'bogatom' izraavanju.
"Smej se ti dok jo moe, ablja faco! Evo ti, debela grudvo sluzi! Siru jedan ubuali!" I tako dalje.
Poe se smejati, delom od olakanja, a delimino iz zbog toga to je Zasusazijevo verbalno
ponaanje smatrao zaista smenim.
Ali, im neko radi za Verkvina, to ve znai da je malo uvrnut; pa i malo vie nego malo, ree on
sebi. Pokua da oseti i neko saoseanje prema tom Zasusaziju, kome evidentno 'neto fali'.
Pa, nije on tako lo, ima i gorih, pomisli Hari; ovaj bar ume da priredi iznenaenje.
Kad su se dobro izvreali, Hari mu predade 'komandu' nad svetom ideja. Onda poe preispitivati
svoju malopreanju reakciju. Kad je shvatio da mu je doao kolega, nova smena, veoma mu je
laknulo. Zato? Da, misija je bila veoma naporna, on je svakako zasluio dobar odmor. iveo je
uskraen, usamljen, ugroen, u E prostoru. Pa ipak, u svim ranijim misijama on je, na dolazak smene,
reagovao i poprilino razoarano, kao da ne voli da ide kui.
Kui? Moda je problem u tom pojmu.
Poe osmatrati tu re, kao da je to jo jedno konceptualno bie koje lunja po purpurnoj stepi.

Za mene 'dom' nikako nije planeta Horst, ree on sebi, jer mrzeo sam praktino svaki minut proveden
tamo. A ni Zemlja, na kojoj sam boravio samo godinu dana, usamljen i zbunjen.
Da li je baza Kazkark 'dom' za mene bezdomnog? Kako bi mogla biti, kad tamo nema nijednog drugog
bia moje vrste?
Ili sam Navigacijski institut popunjava tu ulogu, sad kad sam mu poloio zakletve na vernost, ne
mnogo razliite od onih kojima se druga bia zaklinju svom narodu ili dravi?
Hari uvide da zapravo ne zna kako bi definisao pojmove 'kua' i 'dom'.
Od onih vremena kad je on prvi put krenuo sa Kazkarka na dunost, pa do danas, ta stanica je bitno
izmenila svoj spoljanji izgled, a izmenila su se i prostranstva oko stanice, i referentne take koje
vode kroz njih. Ipak, u sutini e to biti onaj isti, dobro poznati put. Nema brige: nee se Hari Harms
izgubiti.
Nije se iznenadio ni kad se crvenoplavo nebo spustilo nie, jednim svojim delom sasvim nisko, do
njega, do 'tla' ideja. On preuze, od autopilota, komandu. Runo kontroliui hodanje broda/stanice, on
poe obazrivo kroz jednu, zgodno blisku, rupu u nebesima.

Sara
Visoki mudraci nam kau da jedna posebna vrsta mira dolazi sa rezignacijom, pomisli ona; sa
odustajanjem od ivotne borbe.
Sa odustajanjem od nade, ree sebi.
Sada je, po prvi put u ivotu, razumela to drevno uenje, dok je posmatrala kako dr Dilijan Baskin
odluuje hoe li iveti ili umreti.
Niko nije osporavao injenicu da ta plavokosa agentkinja Teragensa ima pravo, obavezu, i
sposobnost da takvu odluku donese, za sebe i sve ostale ukrcane u Brazdaa. Nisu to osporavali
delfini, niti Nis maina, ni Hanes Suezi - nijedan lan posade. Sarin nemi prijatelj Emerson kao da je
bio jednako saglasan, mada se Sara pitala ta je i koliko taj invalid, bivi inenjer, shvatio iz manine
igre svetlosti u holo-displeju, iz onoga to su inili mnogobrojni zraci i znaci blizu slike uzvijorenih
plamenova Izmunuti.
ak i gosti na brodu, klinci iz luke Vufon - Alvin, Hakica, Ur-rona i tipko - prihvatili su autoritet
zapovednice. Ako Dilijan smatra da je najbolji potez poslati Brazdaa u obruavanje ka nesazreloj
transfernoj taki, da bi se neprijatelj namamio da uini to isto, i uniti sebe, da bi Jijo bio poteen...
niko ivi u ovom ulubljenom brodu nee je proklinjati zbog takve odluke koja e, ako nita drugo,
barem doneti veiti mir. Prestae sve ove muke i nevolje.
Pomirili smo se sa sudbinom, ree Sara Kulhan sebi; ja sam nala svoj mir. Nala je i dr Baskin.
Ali, pomisli ona, to je bilo do maloas tako. Sad su stvari komplikovanije. Dilijan vidi jo jednu
alternativu... izuzetno nezgodnu.
Veina aktivnosti posade bila je Sari nerazumljiva, kako u komandnom mostu (jer je to bio zapravo
komandni akvarijum) tako i u oblinjoj sali za planiranje, koja je bila suva, i po kojoj su delfini ili
samo u lealjkama sa est mehanikih nogu.
Naravno, Sarino poznavanje galaktike tehnologije bilo je dva veka zastarelo, i steeno samo
itanjem jijoanske vrlo siromane zbirke papirnih knjiga o tome. Ipak, njeno teorijsko poznavanje
najosnovnijih stvari iznenaujue dobro je funkcionisalo kad je trebalo shvatiti stanje u lokalnom
prostorvremenu. Ono to nikako nije uspevala da prati, bile su praktine, neposredne radnje
pojedinanih lanova posade - davanje izvetaja preko kablova ukljuenih direktno u mozak, ili
pomou malih, u-sebe-zatvorenih globula poluinteligentne svetlosti; ili argon kojim delfini glasno
govore dok su na poslu, veoma saet, sainjen od nekih pucketanja i malih uzvika koji se sustiu i
preklapaju i nimalo ne lie ni na jedan od standardnih galaktikih jezika.
Ipak je Dilijan Baskin ba Saru pozvala da prisustvuje pokuaju da se izvuku potrebne informacije
iz njihove jedinice Galaktike biblioteke. Taj dogaaj ispunio je Saru velikim strahopotovanjem.
Ta velika kocka leala je u sali izdvojenoj samo za to, omotana ledenom izmaglicom. Na jednoj

strani kocke nalazio se veliki reljefni amblem, spirala nalik na galaksiju ali proseena zracima koji
se radijalno ire iz centra; amblem odlino poznat ak i divljacima Jijoa. Izmeu est kvadratnih
stranica i dvanaest ivica te kocke nalazila se zaliha znanja tako gigantska da, u poreenju sa njom,
sve ono u papirnoj 'arhivi' Biblosa izgleda kao suza naspram vode okeana.
Dilijan Baskin pristupila je bibliotekoj jedinici maskirana u avetni ogrta iluzije; njena vitka
ljudska prilika bila je zaogrnuta kompjuterski generisanom slikom stvorenja zvanog 'Thenanin' ili,
kako jo kau, Thenanijanac - stvorenja koje kao da je celo pokriveno oklopima od tavljene koe.
Sara je mogla samo da motri kriom, skrivena u oblinjim senkama. mirkajui tako iz prikrajka,
gledala je, ne bez straha, kako se starija ena obraa hladnoj kocki na jednom grlenom dijalektu
galaktikog estog jezika, i to hitnim pitanjima o enigmatinim biima za koja se koristi naziv 'Zangi'.
Ta tema nije naila na dobar prijem.
"uvaj se meanja redova ivota", uzvraala je kocka ledenim glasom, pomalo pevueim i
ritminim, tako da je Sari to zazvualo kao neko obredno upozorenje.
"Predostroan kontakt sa njima mogue je ostvariti samo u dubinama Velianstvene zdele", nastavila
je kocka. "Tamo oni koji su roeni odvojeni, mogu bezbedno da se zblie. Na tom mestu, razliitosti
se stapaju, jedinstvo se raa.
Ali ovde u crnom vakuumu - gde je prostor ravan, i gde zraci svetlosti prosecaju putanje sasvim
pravolinijske - mladi red ivota ne treba olako da se mea sa starijim redom. U ovom domenu
svemira, razliiti redovi ivota ponaaju se kao reaktivni gasovi. Njihova smea lako se zapali."
Impresionirana proroanskim tonom ovih rei Biblioteke, Sara stie da primeti slinost izmeu ove
zavrne stilske figure i govora u Svetim spisima koje pobone osobe onako predano itaju na Jijou u
vreme ob praznika. Slino pribegavanje stilskim figurama bilo je primetno i u mnogim drugim
verskim tekstovima koji su, posle Zemljine duge noi izolacije, ostali kao kulturno naslee. Mnoge
drevne knjiurine, iako bitno razliite u mnogo emu, imale su tu zajedniku odliku, sklonost ka
alegorijskom i nejasnom izraavanju.
U nauci - pravoj nauci - dobro postavljeno pitanje uvek se moe postaviti na jo izotreniji nain, ako
neko pokua da izbegne poten odgovor. Moda priroda nee odmah dati jasan i konkretan odgovor,
ali zato bar moe isterati jednog zeca iz luga - moe pobediti onog sagovornika koji bi neto da
izvrda ili podvali. Nasuprot tome, mistine viesmislene prie zvue velianstveno i impresivno,
ponekad toliko da te prou ledeni trnci - ali, ipak su, posle svega, jedno veliko izbegavanje
konkretnosti.
Da, pomisli Sara, ali drevni Zemljani, kao i mudraci iz davne prolosti Jijoa, imali su jedno
opravdanje za to. Neznanje. Nejasno i basnoliko izraavanje prirodno dolazi onom narodu koji i ne
moe da se iskae drukije. Mautim, da tako neto ujem od Galaktike biblioteke, to nisam
oekivala.
Jo kad je bila devojica, Sara je sanjarila da jednog dana stane pred ovakvu kocku, ba ovakvu, i da
joj postavi sva teka pitanja, da bi zaas dobila otroumne odgovore prikupljene od velikih mislilaca

milion rasa tokom milijardu godina. Sada se oseala kao Doroti kad ju je izdao onaj arlatan u
dvorani Oza.
Znanje svakako postoji u kocki, to je sigurno - znanje pozavlaeno u mikro-pregrade, duboko u tim
mnogobrojnim kubnim metrima hladne materije. Ali Biblioteka nije tako lako pristajala da bilo ta
kae, ak ni tobonjem 'ratnom voi uzvienog klana' koji je sad stajao pred njom i postavljao
pitanja.
"Gr-tuthup-manikhoe, zangi torg mf", glasilo je Dilijanino sledee pitanje, izgovoreno kroz masku
thenanijanskog admirala. "Manik-hof-tapf, mf!"
Jedno malo dugme u Sarinom uvetu prevodilo je ovaj ekscentrini dijalekt.
"Nama je poznato da Zangi, po svojoj prirodi, ne vole iznenaenja", glasio je prevod pitanja. "Reci
mi kako oni tipino reaguju kad posle jednog neugodnog iznenaenja usledi jo nekoliko."
Ovog puta Biblioteka dade neto vie obavetenja.
"Termin 'Zang'", ree kocka, "odnosi se na samo jednu podvrstu disaa vodonika - i to na onu
varijantu koju kiseonina iva bia najee susreu u raznim situacijama u otvorenom svemiru.
Ogromna veina vodonikaa retko naputa, ili nikad ne naputa udobnost gustih cirkulacionih oluja na
svojim tekim svetovima..."
Predavanje se nastavljalo, puno informacija koje bi Saru, da je situacija bila drugaija, silno
zanimale. Ali sada je vremena bilo malo. Kroz manje od jedne midure morala se doneti presudna
odluka.
Treba li Brazda da produi ovom sadanjom putanjom, i da se sunovrati u vaskrsnutu drugu
transfernu taku koja, probuena posle pola miliona godina uspavanosti, verovatno nije sposobna da
ga prihvati? Jo od kako je ova galaksija, etvrta, cela ostavljena na ugar, ta transferna taka bila je
'nepostojea'. Sad se vratila... ali se kroz nju, najverovatnije, ne moe proi. Ipak, sruiti se u nju, to
je za posadu Brazdaa nekakva, sumorna, mogunost.
To je Samsonovo reenje. Sruiti krov na sebe ali i na svoje neprijatelje.
Ili iskoristiti drugu mogunost, ovu koja je voljom sudbine iskrsnula? Pojavile su se maine za
prikupljanje ugljenika, a za njima i brodovi Zanga. Njihovo prisustvo jo nije objanjeno. eteoci
ugljenika naleteli su na neoekivanu oluju u koroni Izmunuti, i teko postradali. ini se da su sad
veoma slabi. Pa ipak...
Mogu li nam oni pomoi? pitala se Sara. Mogu li oni i Zangi na neki nain da odbrane nas i Jijo od
Jofura, a da nas to ne kota ivota?
Nareenja Teragenskog saveta bila su takva da je Dilijanin vrhunski prioritet bio sasvim jasan. U
brodu je veliko blago - izvestan broj arheolokih nalaza koji bi mogli destabilizovati Pet galaksija,
naroito ako padnu u ruke nekom fanatinom klanu. Jadna, malena Zemlja ne moe sebi dopustiti da
sama ponese odgovornost za neto to bi se moglo zavriti vladavinom jednog zelotskog saveza nad

svima ostalima. Jer, to je ujedno i najsigurnija formula za unitenje Zemlje. Mnogo je bolje da bude
uniten jedan brod, i sav taj arheoloki tovar, nego da neka zloudna sorta kao to su Jofuri prigrabi
monopol. A naroito ako je tano ono to proroanstva kau - ako se primaklo Vreme promena.
Meutim, ta ako Brazda ipak moe da isporui svoj teret nadlenim vlastima? U idealnom sluaju,
to bi prinudilo velike Institute i 'umerene' klanove da konano iskorae iz svoje neodlunosti i da
preuzmu odgovornost za dalji tok dogaaja. Za sada, pomamna potera za Brazdaem i opti slom reda
i zakona onemoguavaju taj prividno jednostavan korak. Pokazalo se da su neutralne sile isuvie
kukavike, ili da naprosto nemaju volje da Brazdau pomognu da uplovi u bezbednost. Ali, ako bi se
sve izvelo savreno, klan Zemlje stekao bi slavu epskih razmera.
Na nesreu, dure koje su promicale nisu dodatno osposobljavale Dilijan za donoenje jedne takve
odluke. Dilijan je suve govorancije biblioteke sluala sve nestrpljivije. Najzad prekide Bibliotku,
reima na thenanijanskom koje su znaile: "Nemoj mi ponavljati da Zangi ne vole iznenaenja.
Traim praktine savete. Da li e oni odmah pucati na nas, ako im se pribliimo? Ili e nam dati
ansu za razgovor? Potrebni su mi protokoli za kontakt!"
Meutim, i posle tih zahteva Biblioteka je nastavila po starom: izraavala se nejasno i uopteno, ili je
zasipala Dilijan morem beskorisnih pojedinosti. Sara je, iz svog budaka, videla kako se Dilijan
pogurila i kako je sve napetija od brige.
Ali, mi imamo jo jedan izvor podataka, pomisli Sara; imamo u brodu jo nekog ko bi nam mogao
pomoi kod Zanga.
Ranije je oklevala da pomene tu mogunost. Jer, njen 'izvor podataka' bio je nepouzdan. Bia koja su
pala, iji preci su okrenuli lea sapijentnosti i koji ne znaju nita o svemirskim dilemama. Ali sada,
videi da istiu poslednje dragocene dure i da je Dilijanin pokuaj neuspean, Sara zakljui da se
mora umeati.
Ako nam Velika biblioteka ne moe pomoi, pomisli ona, moda bi trebalo da se okrenemo jednoj
ne-mnogo-verovatnoj legendi.

Alvinov dnevnik
Jo od dana kad smo se mi, hrabri dobrovoljci, pridruili ovim Zemljanima u njihovom oajnikom
putovanju, poredio sam ga sa onim naim ranijim putovanjem, koje smo mi preduzeli u podmornici
koju smo sami napravili runo - a to je bilo malo letnje putovanje koje se zavrilo tako to je etvoro
naseljenike dece dospelo na dno okeana a odatle do zvezda.
Naravno, na maleni San Vufona bio je samo jedno izdubljeno deblo drveta, sa dodatim staklenim
'nosem', i to kratak komad tog debla, tako da je unutra jedva bilo mesta za jednu Urkinju, jednog
Hunia (mene), jednog Gheuena, i jednu G'kekijevku. Bilo je mesta... ako se dobro stisnemo, i ako
diemo samo na smenu. Za razliku od toga, Brazda je tako prostran da bi u njega mogle stati sve
stambene khute cele luke Vufon. Unutra imamo luksuz kakav nikad ni zamisliti nisam mogao, iako sam
mladost proveo itajui sanduke i sanduke starih zemaljskih romana o putovanjima u svemir.
Ipak, ta dva putovanja imaju i neke slinosti.
U oba sluaja mi smo svesno uleteli u veliki rizik, zaronili u mranu provaliju, a onda videli
neoekivana udesa.
U obe ekspedicije, moji drugari i ja, imali smo odreene dunosti.
I, dabome, na oba ta broda, i na Brazdau i ranije na Snu Vufona, meni dodelie najgori posao.
Ovde sam 'uvar ivotinja'. Da da. To sam.
Ur-roni je dozvoljeno da ispuni svoju pasioniranu naklonost ka mainama. Ona pomae Suezijevoj
ekipi, dole u mainskom odeljenju.
tipko je kurir, ide po potrebi da obavi razne poslie koje mu lanovi posade daju. Ludo se provodi
jurcajui amfibijski malo kroz suve delove broda a malo kroz vodu, i tako naizmenino, sevajui
svojim krabastim hvataljkama/tipaljkama, prepun tipinog gheuenskog entuzijazma.
Naa Hakica vrti tokove ustro i veselo. Dobila je zadatak da bude pijun. Vrzma se po zatvoru,
mae iznad glave pipcima na kojima su njene oi (sva etiri njena oka), epuri se da bi isprovocirala
zarobljene Jofure, koje prizor ivog G'kekija razbenjuje, kako bi oni u gnevu odali vie informacija
nego inae. Ja bih rekao da je to 'njaaa-njaaa' sistem sasluanja zatvorenika.
Njih troje, svako na svoj nain, sarauju sa delfinskom posadom, i to na razne znaajne naine. ak i
ako uskoro budemo bombardovani i razneti na paramparad, ostae injenica da su Hak i ostali radili
ono to je zanimljivo.
A ja? Ja sam se zaglavio ovde u tovarnom prostoru broda, sa krdom od dvadesetak Glavera koji
samo znaju da bleje; sa njima je i dvoje zlovoljnih nura. Zajednike konverzacione sposobnosti te
dvadeset dve ivotinje jednake su sposobnosti jedne gheuenske larve.

E, sad, Nis maina tvrdi da bi jedan od nura mogao da zablista kao majstor konverzacije, samo kad bi
hteo. Jer, to uopte nije nur, vidite - to je Titlal, razumno bie, pripadnik jednog zvezdoletnog naroda
koji samo lii na nure, mirie kao nuri, i ima isti 'vragolanski' temperament kao nuri. Navodno su
Titlali pustili nure na Jijo a onda se pomeali s njima i na taj nain se majstorski sakrili: godinama
smo mi na Jijou iveli sa njima a nismo ih primetili. Oni su bili sedmi narod prerano dolih - dakle,
ilegalnih naseljenika; koristili su sve prednosti nae Zajednice, a nisu se prijavili da se formalno
ulane.
Priznajem da je za tako neto potrebna prilina pamet. Ali, taj navodno Titlal, koji se zove Blatko,
ponaa se isto kao moja nurkinja-kuna ljubimica, Hufu. Vrzma se okolo, prodire sve to nije
zakljuano, i lie to svoje glatko crno krzno sve do apa, koje su kod njega nekako boje blata, zbog
ega je i dobio to ime. Svi misle da sam ja neki ekspert za pridobijanje dobre volje nura, zato to
mornari mog naroda, Hunii, ponekad unajme izvestan broj nura kao pomone radnike na laama; nuri
se veto pentraju po konopima i jarbolima, diu i sputaju jedra, a kao platu dobijaju nae huniko
umblanje i, za jelo, kisele loptice. A ja kaem da je to samo dokaz koliko je lako varati Hunie.
Varati ih hiljadu godina neprekidno. Naime, ve toliko dugo ta spretna stvorenjca rade za nas, a
uspevaju da prikriju ko su zapravo.
Sad se od mene oekuje da pridobijem Blatka da opet razgovara sa nama.
A-ha, bie to, bie uskoro. im se ovaj moj dnevnik objavi na Zemlji i dobije Nagradu 'eldon'.
Hufu i Blatko gledaju se i sad besno, i ite jedno na drugo, puni meusobne zavidljivosti - to nije
neobino kod nura koji jo nisu 'raspravili' koji od njih je vaniji. Ja gledam da bar mojim ostalim
tienicima bude udobno.
Glaverima. U mom zaviaju, na vulkanskoj obali Nagiba, nismo ih viali mnogo. Oni vole da rikaju
njukom kroz hrpe smea i da raskopavaju panjeve da bi 'savatali' bube i crve. To je njima ukusno.
Sad, na Brazdau, mogunosti da to rade stvarno nisu velike.
Doktorka Baskin je napravila jednu malu razmenu sa kovaicom Uriel. Trampu. Dobila je ovo malo
krdo glavera, a u zamenu ostavila na Jijou nekoliko desetina delfina, koji su sad tamo naseljenici. Jo
jedna kolonija. Ne bi se reklo da je ravnopravna trampa. Kad gleda kako ovi bleje i tiskaju se u
jednom uglu svog tora, stvarno ti je teko da zamisli da su njihovi preci nekada bili moni svemirski
letai. Njihove izbuljene kameleonske oi - koje kolutaju zasebno, jedno oko se okree nezavisno od
drugog - ne sadre u sebi ni traak svetlosti razuma. Ako je istina ono to pie u Svetim spisima,
glavere bi ba zato trebalo smatrati svetim biima. Njih, takve, na etiri noge, sa koom
poluprovidnom, boje opala. Jer spustili su se do najpoeljnijeg cilja svake prerano-dole rase preli su ceo Put iskupljenja i postali blaeni nii duhom.
Obnovljeni; oprani od greha svojih predaka; roeni u novoj nevinosti, spremni da se tako suoe sa
vaseljenom, da jednog dana ostvare novi poetak. Tako, bar, priaju mudraci.
Oprostite mi to nisam time impresioniran. Ja, vidite, moram da istim brodski pod, za tim
smrdljivim stvorovima. Ako ikad ijedna rasa pokrovitelja uzme glavere za tienike i otpone asni
zadatak Uzdizanja... neka ih prvo naui da idu u WC.

Na prvi pogled ti ogavno prljavi stvorovi nemaju nieg zajednikog sa veoma urednim nurima. Ali, i
jedni i drugi vole kad ja naduvam ovu vreu ispod grla i ponem moju priguenu, potmulu umblpesmu. Jo od kako su mi izrasli moji drugi, trajni vertebroidni prljenovi, stekao sam duboku
rezonancu glasa, kojom se veoma ponosim. To pomae da kod ovih stvorova odrim smirenost kad
god zbog nekog Brazdaevog iznenadnog manevra gravitaciona polja u brodu za trenutak popuste.
Nastojim da ne razmiljam gde se brod sada nalazi i zbog ega vratolomno jurca kroz vatru jedne
gigantske zvezde.
Na sreu, umem da umblam i istovremeno da dopunjavam i editujem ovaj moj dnevnik na ovoj
spravici koju mi je dala dr Baskin. To je neto kao mehaniki nastavnik i pisar. Navikao sam se ve
da radim sa slovima koja plove po vazduhu ispred mene, umesto da lee na mrljavoj papirnoj
stranici. Zgodacija: posegnem u svoje delo, pa neke reenice malo unem tamo-amo, ili prepravim;
runo, ili izgovorenom komandom. Samo kad bi maina prestala da ispravlja moju gramatiku! U redu,
moda nisam ljudsko bie, pa ipak - ja sam jedan od najboljih poznavalaca angliskog jezika na celom
Jijou, i nije mi potreban nekakav raunar-pametnjakovi da mi prepravlja sintaksu i morfologiju i da
mi govori da je moj dijalekt angliskog "arhaian". Ako ovo moje jadno dnevnie ikad ugleda svetlo
izdavakog dana na nekoj civilizovanoj planeti, siguran sam da e ba moj kolonijalni stil doprineti
njegovom armu. To vam je kao starinski arm Danijela Defoa i Donatana Svifta.
Sve tee je trpeti ovu frustraciju, ovo saznanje da su moji prijatelji u sreditu dogaaja dok ja trunem
ovde izmeu etiri prazna zida, samo u drutvu ovih tupavih ivotinja. Znam: prihvativi ovo
zaduenje, oslobodio sam jednog lana posade, koji sad radi neto vano. Brazda ima nekompletnu
posadu, nedovoljnu. Ipak, oseam se, ponekad, kao da se ovi zidovi sve vie stiskaju oko mene.
"ta blene? U koga blene?" dreknuo sam maloas na Blatka, kad sam primetio da naizmenino
gleda u mene i u redove teksta u vazduhu. "O' ita? Evo itaj!"
Okrenuo sam autopisara tako da su rei pourile kroz vazduh i rasporedile se ispred Blatka, ispred
njegove glatko-krznate glave.
"Ako ste vi Titlali tako pametni", kaem ja njemu, "onda moda zna kuda treba da povedem priu.
Hrrrmmm?"
Blatko zuri u svetlee simbole. Izraz njegovog 'lica' je takav da mi se neto kima jei. Ba se pitam.
Koliko pamte, ovi tajni supernuri? I - kad su Timbrimi ovo izveli; kad su ugradili u ekologiju Jijoa
tajnu koloniju svojih tienika? Pre dolaska nas, Hunia, sigurno. Moda ak i pre dolaska G'kekija.
Ja sam se nasluao tih legendi o tome kako su Timbrimi, navodno, jako pametni - i kako ih zbog
njihove 'nestane' prirode kritikuju i grde mnogi drugi zvezdoplovni narodi, oni konzervativniji. Ba
zbog toga su se sprijateljili sa Zemljanima, kad su Zemljani, ne znajui nita, krajnje naivno, prvi put
uleteli (pukim sluajem) u meuzvezdane transportne puteve. Neznanje moe biti fatalno u ovoj
opasnoj vaseljeni, pa je Tera mogla brzo doiveti tipinu sudbinu vujih rasa, da nije bilo
Timbrimija koji su Ljudima dobrovoljno davali savete i sponzorstvo.

Sad, meutim, teka kriza potresa Pet galaksija. Mone alijanse svete se jedna drugoj za stare
nepravde. Zemlja i svi njeni prijatelji moda su ve potroili svoju poslednju zalihu talinosti.
ak i pre susreta sa Ljudima, Timbrimi su sigurno raunali da moe doi dan kad e se svi njihovi
neprijatelji udrueno okomiti na njih. I sigurno su eleli da naprave jednu malu ivu zalihu sebe; da
nau neki udoban kutak, daleko od svega, i da tamo ostave, skrivenu, jednu malu svoju populaciju,
pre nego to neka nesrea ili rat ili izdaja satre glavninu njihove rase.
Da li su pomiljali i na 'prerano dolaenje'?
Nisam struan za to, ali ini mi se, na osnovu onoga to sam itao, da Timbrimijima sama njihova
priroda ne bi dozvolila da se skrase u pastoralnom ivotu na jednom total-seljakom svetu kao to je
Jijo. Da budu seljaine. Pa, sa tom sudbinom su se jedva pomirili ak i Ljudi, koji su daleko
prizemniji.
Meutim, ako se sami Timbrimiji nisu mogli nastaniti kao prerano-doli, mogli su ubaciti svoje
voljene klijente. Titlali su bili i ostali uglavnom nepoznati. Bliski svojim animalnim korenima. Jedan
omanji kontingent, genetski samo donekle de-evoluiran, mogao se poslati na daleki Jijo i tamo
ostaviti da ivi bezbedno. U svemu tome bilo je neke sablasne logike. Pa, onda, i u kombinaciji da se
unutar jedne rase sakrije druga; odred ne-unazaenih Titlala, izmean sa nurima. U ulozi uvara i
osmatraa, koji e svojim parom crnih oiju veito motriti na svaku eventualnu opasnost... ili ansu.
Gledam ja, tako, ovog Blatka, i seam se ta je sve o njemu priao Dver Kulhan, tokom svog nedugog
boravka na ovom brodu. Naime, kako se ta divlja ivotinja stalno trpala u njegove poslove, njukala
oko njega, pratila ga preko polovine kontinenta. Veito tajanstven, veito razbenjujui nur, koji
nikad ne pomae ni u emu. Ponaanje koje kao da je kombinovalo nursku bezobzirnost sa rasponom
panje tako velikim da bi se time i Huni ponosio. Inteligentna ironija kao da se pokazuje na
Blatkovom licu sad kad je proitao ovih nekoliko gornjih pasusa koje ste i vi upravo proitali.
Njegovo telo pokriveno pripijenim crnim krznom namotalo se nekako vrsto, a lice je pokazalo jedan
izraz koji sam ja pogreno proitao kao studiozno zanimanje. Mogao sam maltene zamisliti kako se
nursko bezgovorno ali hirovito ponaanje transformie u elokventan govor - u neki duhovit, britko
satirian komentar, moda, ili u brutalno otvorenu kritiku mog zbijenog proznog stila.
Onda, naglo oslobodivi sapetu energiju, Blatko skoi. Vinu se u vazduh, u gomilu ploveih rei, i
poe izmahivati levo i desno svojim agilnim prednjim apama. Njegove kande sasekoe mnoge
reenice na komade, na trake takorei; nekoliko pasusa odlete kojekuda. Tek tad je Brazdaevo
vetako g-polje privuklo Blatka, tako da je morao doskoiti na pod. Ali tu se on odmah skupio u
uanj, i sa oduevljenim lovakim reanjem spremio za novi skok.
"Ne snimaj te promene!" uzviknuh ja autopisaru, urbom nekarakteristinom za mene. "Sav tekst neka
bude neopipljiv!"
Ova moja komanda uinila je Blatkov drugi skok manje zadovoljavajuim za njega. Poto slova vie
nisu imala svoju polusolidnost, nego su se pretvorila u najobinije holograme, Blatkove kande
uzaludno su prosecale vazduh, nisu uopte delovale na te nematerijalne znake u vazduhu. On zalaja
razoarano.

Ve kroz nekoliko trenutaka, meutim, Blatko je opet leao mirno sklupan na mom desnom ramenu, a
obina nurka Hufu na levom. Lenjo su se pogledali u oi, neko vreme su gladili svoje krzno, a onda
su poeli da glade moje grlo, molei na taj nain da ja malo umblam.
"A-a, neete vi mene zavarati ni za trenutak", progunao sam. Ali... ta uiniti, nego popraviti tetu,
dovriti beleku u dnevniku, i onda im dati to to ele.
To sam i radio - pevao sam za dvoje nura i za krdance glavera, koji od umblanja ostanu svaki put kao
opinjeni - kad Nis maina ulete sa porukom.
Ni danas ne znam zato ta lukava robotska pamet voli tako da uskae, bez najave i bez pozdrava, iako
sam se ja vie puta alio da to smeta mojoj hunikoj prirodi. I da tornado krivih linija koje rotiraju
oko neke svoje otprilike uspravne ose predstavlja pravo muenje za moje oi. Oh, Ifni, ve je samo
po sebi dovoljno teko navii se i na samu ideju o raunarima koji govore, mada, moram priznati,
jesam itao o njima u klasicima literature, kao to su Nagata i Eklar. Moda je ovaj Nis u nekom
porodinom srodstvu sa Blatkom? Veza bi mogla biti preko Timbrimija, nagaam ja. To se primeuje
po nedostatku utivosti i po nainu kako izbacuju prijateljske osobe iz ravnotee.
"Poruka od posade, sa komandnog mosta!" ree Nis hologram vrtei se. "Mada meni nije jasno kakva
bi mogla biti korist od toga, oni hoe da vide jednog ili dvoje tvojih tienika, ovog trenutka, gore.
Sad. Jedan lan posade ve je krenuo da te zameni na dunosti ovde."
Spustio sam Hufu obazrivo na pod, a onda sam Blatka pritegnuo obema rukama tako da mu i dalje
bude udobno, ali da nikako ne moe pobei. On je izgledao zadovoljan, ali ja nisam bio spreman
nita da rizikujem. Ponajmanje mi je sad trebalo da mi on izmakne i da odjuri nasumino kroz brod,
moda da opustoi hranu u kuhinji, ili da se skriva po magacinima sve dok Brazda ne bude raznet u
komade.
"ekaj, pa zar mi nee rei u emu je tu fazon?" pitao sam Nisa.
Apstraktne linije se izmenie na trenutak, kao da 'sleu ramenima'.
"Iz nekog razloga", ree Nis, "dr Baskin i Sara Kulhan su, izgleda, dole na misao da bi te zveri
mogle da progovore, i to u pogodnom trenutku, na nain koji bi nam pomogao da se sporazumemo sa
potencijalno opasnim tuinima."
Zaumblao sam smehom dubokim, prostranim. "Samo nek se njih dve nadaju! Ovaj ifnasti Titlalina e
progovoriti kad njemu bude volja, a do tad moe cela vasiona da ode u pakao, njega e biti ba
briga."
Linije se savrtee zbijenije nego ikad.
"Ne govorim o Titlalu, Alvine. Ostavi tog malog avola i obrati panju", ree Nis meni.
"Nego o kome?" rekoh ja, odmahujui glavom na isto ljudski nain. Stvarno nisam razumeo.
Nis hologram kliznu ka toru, i saginjanjem pokua da pokae ka glaverskom krdu.

"Od tebe se zahteva da dovede jedno ovakvo stvorenje, ili dva", ree.
Blenuo sam u to krdo izbuljenih kretena. Oni - zna se ta rade: mnjauu, nosem rikaju po hrpicama
svog sopstvenog odvratnog izmeta... 'blagosloveni' svetim zaboravom, imuni na svaku brigu.
Zato zavravam ovu dnevniku beleku notom praznog, 'blank' iznenaenja.
Od mene se zatrailo da dovedem glavere na komandni most.

Lark
Teturao se i spoticao niz hodnike izuvijane kao creva. Beao je kroz ogromni brod maltene
nasumino, povremeno zastajao samo da bi naslonio glavu na neki gnjecavo-mekani zid i malo
zajecao. Zaguljivi jofurski scentomeri meali su se sa njegovim sopstvenim smradom samo-gaenja
i oaja.
Trebalo je da ostanem uz nju.
Larkovo neoprano telo, i sad lepljivo od sokova kojima je bio zaliven u jofurskom odgajalitu
mladunaca, ilo je sve dalje i dalje, uprkos umoru i gladi, pokretano povremenim zvucima potere. Ali
njegov um kao da je ostao zaglavljen u movari aljenja za proputenim, i sasvim otupeo. Ipak, on je
s vremena na vreme pokuavao da se trgne iz depresije i da smisli neki nain da se bori.
Mora razmisliti. Lingova rauna na tebe!
Zapravo Lark pojma nije imao gde bi mogao tragati za svojom zarobljenom draganom. Njegova
mentalna slika o Polkdiju bila je mutni splet ovakvih hodnika koji vode do svakojakih komora udno
oblikovanih; bilo je to haotinije od blatnjave 'konice' ispod gheuenske brane. Ali, ak i pod
pretpostavkom da bi on uspeo da nae put povratka do onog zatvorskog odeljenja gde su prvo bili
smeteni, i odakle su pobegli - tamo bi sigurno naleteo na strau, koja mora biti da je utrostruena.
Zatvor e uvati ne samo jofurske 'naslage poloenih prstenova', nego i roboti, a i onaj visok ljudski
izdajnik.
Ran e oekivati da se pojavim tamo, ree on sebi; jer on sad zna tano ta ja mislim... Zna da elim
da jurnem da spasem nju.
Na nesreu, Lark Kulhan, za razliku od svog brata Dvera, nije bio ovek od akcije. Slabi izgledi za
uspeh njemu su oduzeli sposobnost da ita stvarno pokua. Bio je preterano sposoban za uvianje
slabosti i rizika svakog zamislivog plana.
Dokle god sam ja slobodan, pomisli on, Lingova ima jo neku nadu. Nemam pravo da to upropastim
tako to u uleteti u neku klopku, negde. Prvo moram nai mesto gde bih se odmorio... moda i pojeo
neto... a tek onda treba da spremim plan.
Upotrebljavao je i dalje, kao univerzalni kalauz, purpurnog mini-Trekija. Na taj nain poe
pregledati jednu po jednu prostoriju, sve redom, na svom krivudavom putu. Nadao se da e pronai
neku alatku ili informaciju koju bi mogao iskoristiti protiv neprijatelja. Neke prostorije bile su
sasvim prazne. U mnogima je bilo Jofura, lanova posade, ali oni nisu obraali nimalo panje na
otvaranje i zatvaranje jednih vrata - za njih je to bila marginalna informacija, sitno ometanje. Kao i
njihovi roaci na Jijou, Trekiji, Jofuri bili su uglavnom usredsreeni na svoje obaveze, a neskloni da
uopte reaguju na razna sporedna prekidanja.
Samo jednom se Larku desilo da se nekom Jofuru ne skloni na vreme sa vidika.

Iao je kroz laboratoriju punu staklastih, providnih, spiralno namotanih cevi, iz kojih su itavo i
klobuavo izlazila razna isparenja. Najednom se tano ispred njega ispreio 'stog' masivnih, debelih
prstenova. Jofur se tog trenutka bio okrenuo od svoje konzole sa instrumentima. Svi senzori bili su mu
aktivni.
Mlazii dima jurnue, sa prdeim zvukom, iz vrha Jofurovog tela: znak da je uvreen to se nekakvo
ljudsko bie usudilo da ga pijunira. Po debelim torusima poee strujati treperavi obrasci svetlosti i
tame, znak da je iznenaen i besan.
Da je tad zastao i razmislio, Lark naprosto ne bi imao hrabrosti da bilo ta uini. Ali, ne razmiljajui
uopte, uspeo je da se baci napred, ka toj zastraujuoj masi, i da nae put izmeu desetak pipaka
koji su ve posezali ka njemu, obuhvatali ga, hvatali ga za ramena.
Komandujui prstenovi daju Jofurima ambicioznost i odlunost, pomisli neki knjiki kutak njegovog
uma; ali, Ifni hvala, oni su po mnogo emu drugom kao Treki. Nervi im rade sporo; nikada nisu
testirani u borbi sa mesoderima u savani.
Zato su Jofuri imali druge prednosti. Neki pipci stegoe mu se oko ruku, neki drugi oko vrata. Za to
vreme, torus u njegovim rukama, poslednji dar blagog Aska, ve je trcao svoje uspavljujue
sredstvo.
Reakcija je, meutim, izostala. Ogromna kupasta kula nastavi da ga stee i da ga vue ka svojim
uljastim, svetlucavim prstenovima.
Osetio je kako se purpurni prsten napree i trca jo tri puta. Svaki put nastajao je drugaiji smrad,
ali uvek prodoran i jak, tako da su Larka od njega peckale oi, a grlo mu se dizalo na povraanje...
sve dok mu stisak oko vrata i prsa nije onemoguio svako dalje disanje.
Izgleda da nam trik vie ne uspeva, pomisli on; ovi su se izmeu sebe obavestili... Spremili
protivsredstva...
Najednom se masni titan sav strese. Namotaji njegovih pipaka postadoe nekako kruti, a onda se
opustie sasvim, i pipci klonue ka zemlji. Jofur, i dalje uspravan, 'potonu' prema podu, delimino se
skljoka u sebe. Ovo potonue u mlitavost bilo je praeno tihim uzdasima i gadnim mirisima. Lark
umalo da se ugui ve pri prvom novom, grevitom udisanju. Iupa se iz groznog zagrljaja i otra
nesigurnim, klimavim koracima, grabei punim pluima ist vazduh.
Postepeno nalaze reenja, pomisli on. Kad god ovaj mali torus prevari nekoga od njih, oni svi dobiju
informacije o tome, a i protivotrove. ak ni Ask nije mogao predvideti koje e sve hemijske kodove
Jofuri moda upotrebiti.
ivi 'plast' iza njega sad je bio u nesvesti. Ali, pomisli Lark, da li je stigao da poalje alarm? Poe se
brzo osvrtati po laboratoriji, ali ne vide vie nijednog Jofura; ovaj uspavani, dakle, nije ovde imao
saradnike.
Naumio je da se vrati u hodnik. Ipak, zastade; privukla ga je pomisao na Jofurovu konzolu, koja bi

mogla biti jo aktivna. I zaista, iznad nje su treperili holo-displeji, ali u takvim talasnim duinama da
su njegovim oima slike bile vrlo nejasne, ili jedva vidljive. Ipak, on prie jednoj. Ponese ga
radoznalost - zatim uzbuenje.
Mapa! To je mapa! ree Lark sebi. Prepoznao je oblik jofurskog bojnog broda, preseen napola tako
da se itava unutranjost lepo videla. Ovaj prikaz broda polako je rotirao, tako da su posle nekog
vremena svi delovi brodske unutranjosti dolazili na red i bivali prikazani u poprenom preseku.
Pred Larkovim oima smenjivale su se razliite nijanse boja.
Kamo sree da bolje poznajem galaktiku tehnologiju, ree on sebi. Pre nego to je zajednika
rothensko-danika ekspedicija sletela na Jijo, kompjuteri su bili one legendarne stvari koje postoje
samo u tom smislu to o njima moe itati u pranjavim knjiurinama Biblosa. ak i sad, Lark ih je
gledao delimino kroz zastor dva stolea straha i sujeverja. Naravno, i Lingova, koja je imala
zvezdoletno iskustvo, pomuila bi se dok bi ovladala ovim terminalom, podeenim za jofurske
potrebe. Zato se Lark odluio da ne dira nijedno dugme i nijednu senzorsku plou.
Ali ponekad se poprilino moe doznati i prostim posmatranjem.
Ona blistava kutijica tamo, pomisli Lark; znam da sam otprilike u tom delu broda. ta ako je ta
kutijica - ova laboratorija?
Simboli su bili ispisani efikasnim jezikom gal dva, ali jednim odreenim tehnikim dijalektom, koji
je Larku bio slabo poznat i teak za razumevanje. Ipak, on posle kraeg vremena pronae, na ovoj
mapi broda, onu zatvorsku eliju u kojoj su on i Lingova, a i Ran, proveli izvesno vreme kao
uhapenici neposredno po uvlaenju u brod. Duboka, gadna plava boja irila se u talasiima iz tog
mesta, sa sprata na sprat, ka 'severu' broda.
To je potera za mnom, uvide Lark; tako su se rasporedili i tako pretrauju brod. Potiskuju me u sve
manji i manji slobodan prostor... natrag prema komandnoj sali.
A to dalje od Lingove, zakljui on.
Po njihovom laganom, ali metodinom nadiranju on vide da e roboti-lovci prodreti u ovu
laboratoriju kroz manje od jedne midure. Iako je to samo po sebi bilo veoma loe, sama injenica da
je to uspeo da shvati prijala je Larku: samo saznanje gde se tano nalazi i u kakvoj je tano situaciji.
Ovo mu je, osim toga, omoguilo da predahne od beanja i da jo malo prostudira plan unutranjosti
broda.
Dodue, za to vreme mogao bih i pasti u nesvest od gladi, pomisli on.
Potera je, na alost, bila tako voena da ga je sve vie udaljavala od jedinog njemu poznatog mesta u
itavom brodu gde ljudsko stvorenje moe nai neto za jelo.
Osvrte se jo jednom po laboratoriji i vide lavabo sa esmom za vodu. Lingova je jednom prilikom
rekla da je to konstanta na gotovo svim kiseonikakim brodovima. Voda je bila aqua destilata,
destilisana do apsolutne istoe, pa je zato imala neobian ukus; ali je Lark poe piti udno, bunim

srkanjem. Povremeno je bukao vodu po ustima, nastojei da iz njih ispere hiljade sloenih brodskih
ukusa. Kad se carski napio vode, on se vrati da malo pogleda informacije na ekranima.
Veinu toga nije uopte mogao razumeti: bile su to neke treperave grafike, i neki slapovi boja od
kojih su ga samo bolele oi. Samo jednu sliku, smirenu, uspe da razume. Na njoj se videlo veliko
crno polje sa ponekom treperavom takom svetlosti.
Videli smo, ona i ja, neto slino ovome, u jofurskoj komandnoj sali, pomisli Lark; tad mi je Lingova
apnula da je to zvezdana mapa, koja pokazuje gde smo u svemiru i ta se trenutno deava oko nas.
I sad ga je podilazila jeza od pomisli da su se oni zaleteli nekoliko puta bre od svetlosti kroz
prazninu u kojoj ak ni vazduha nema. Zazorna mu je bila ta slika. Za razliku od Sare, on nikada nije
sanjario o odlasku sa Jijoa, na kome je imao svoj ivotni zadatak - studiranje mnogobrojnih, raskono
raznovrsnih ivih oblika na tom svetu. Samo rat i haos mogli su njega otrgnuti od tog posla. I samo
njegova sve vea zagrejanost za Lingovu mogla je donekle ublaiti bol i otuenje zbog odlaska sa
Jijoa.
Sad vie ni nju nije imao pokraj sebe. Oseao se kao posle amputacije.
Zagleda se u sliku. Svuda crna praznina, u njoj tek po koja blistava trunica. Shvatio je koliko su
ogromne razmere onoga to je tu prikazano. Pred slikom na kojoj itav Jijo ima veliinu samo jedne
truni praine... on se oseti bespomono.
Jedna taka sjajila je postojano u samom centru slike; Lark zakljui da to mora biti ovaj jofurski
bojni brod u kome se on sada nalazi. A ona loptica kao od kanapa, dole levo, to bi mogla biti neka
razbuktala zvezda. Ali, bez prisustva svoje kosmopolitske prijateljice, Lark ne uspe da protumai ta
predstavljaju one druge obojene takice koje plove u meuprostoru. Simboli na galaktikom drugom
palili su se i gasili, ali Lark nije imao iskustva potrebnog da ih stvarno razume.
Nezadovoljan, odlui da se okane tog posla, ali stie da primeti jo jednu malu injenicu.
Ona velika taka tamo, blizu zvezde... kao da je krenula ka nama, pomisli Lark; pitam se, ba se
pitam, da li e biti prijateljski nastrojena.

Emerson
Nita nije prirodnije niti bliskije od gledanja u zvezdane mape. Bilo je to kao da Emerson gleda
svoje lice u ogledalu.
Bilo je jo bolje, jer Emerson je upravo proveo celu jednu godinu na jednom primitivnom svetu, gde
nije imao na raspolaganju nijedno normalno ogledalo. Tamo se ogledaju u primitivnim ploama
uglaanog metala. Emerson je mnogo puta prazno blenuo u mutno lice u nekoj od takvih ploa i pitao
se kakva ga to osoba posmatra iz nje; zato tolika rupa iznad jednog uva, zato su oi tako pomuene i
oamuene. ak ni svoje sopstveno ime nije znao do pre nekoliko nedelja, kad su pojedini komadii
njegove prolosti najzad poeli da se uklapaju.
... uspomene, oiljaka pune, o Zemlji, udesnoj planeti, na kojoj je proveo itavo svoje deatvo
usmeravajui se ka samo jednom cilju, ka neodoljivo privlanom nebeskom sjaju galaksija.
... ivot inenjera, privilegija najboljeg kolovanja, sticanje majstorstva da zvezdanom laom zaroni
u misteriozne prevoje prostorvremena.
... pustolovina - putovanje u duboki svemir sa kapetanom Kraidaikijem - ponuda koju on ni sluajno
nije mogao odbiti, pa sve i kad bi znao da e se zavriti u eljustima Hada.
Sve to, i mnogo vie, postepeno mu se vraalo u seanje, zato to je nauio da iskljui divljaki bol
koji ga je spreavao da dopre do svojih seanja; zato to je nauio da pusti svoje pamenje iz
robijanice, na slobodu; zato to je poeo opet da osvaja, u velikim koliinama, ono to je neko
opljakao od njega.
Nije, meutim, uspeo da se rehabilituje za ono najbolje: za govor. Bogata, teksturisana mo govora
nije mu se vratila. Nita od one reke rei, koja je svojevremeno proticala kroz njegovu glavu,
podmazivala svaku prefinjenu misao, donosila znanje u gracioznim tovarnim brodovima sintakse,
punim i krcatim. Bez govora, njegov um ostade pustinja, osakaen agnozijom jednako dubokom kao ta
rupaga u njegovoj levoj slepoonici.
Ali je barem sada pouzdano znao da su ga osakatili namerno. in tako zloban i opak da je Emerson
jedva mogao pojmiti kolike su mu granice i kolika je razmera osvete potrebna da bi on njima uzvratio
dostojno.
A onda se jo jednom dogodilo ono neoekivano i netraeno. Neka meavina razuma i emocija
izazvala je u njemu pomak, oslobodila nagli izliv. Najednom se u njegovoj mati stvorio zakovitlani
ogrta zvuka, sav od nekih odzvanjajuih brujanja - njihov blagi dodir oseao je vie na koi nego na
bubnim opnama. Odjeke tih zvukova vie je oseao nego uo.
Sa svakim okretom
cikloide pokretom
prevru se u padu
kuboidi ije strane

jesu lica, u spinu

kaprica, nije fer...
Ali ker sudbe, Ifni,
tako ih baca,
nudi vam nadu,
krade vam dane,
a smrt, zver,
ugrabi ba gorde.
Ifnine kockice
kotrljaju se ovde...
Emerson se blago nasmei: da, on pamti ovu odu na trinarnom jeziku, a pamti i tekstove mnogih
drugih pesama, i peva ih glasno, uspeno. Jer to je bilo sauvano u nekom renju njegovog mozga gde
opaki Oni Stari nisu stigli da zaseku svojim skalpelima. Kao i stenjua melodija o Velikom sanjaru,
ova trinarna oda odjekuje rezonantno, stopljena u jednu celinu, poneta tonovima cetacejske mudrosti.
Ipak, znao je da je obeanje, sadrano u toj pesmi, samo tanka slamka. Nema tu mnogo nade. Zar e
vaseljena ikad njemu dati priliku da se osveti! Retko kad se deava da ivot nekome toliko izae u
susret. Ponajmanje slabima, namuenima, gonjenima.
Ipak, Emerson D'Anit bio je zahvalan sudbini to mu je ostavila bar pamenje rei pesama. Iako to
nije govor inenjera, trinarni poetski bar je izvrsno sredstvo za prenoenje ironije.
Kroz iroki kristalni prozor posmatrao je kako Delfini plivaju malo tamo, malo onamo, kroz vodu
kojom je komandna prostorija Brazdaa bila ispunjena. Kretali su se snanim zamasima repa,
ostavljajui iza sebe milijarde mehuria u vodi obogaenoj dodatnim kiseonikom. Drugi lanovi
posade, takoe delfini, leali su na 'rampama' svojih kontrolnih stanica; njihove glatke glave bile su
okruene polukupolama sa vazduhom, dok su neuralni kablovi povezivali njihove velike mozgove sa
raunarima i dalekim ureajima.
Kristalno okno vibriralo je ispod vrhova njegovih prstiju; to je zbog delfinskih sonarnih 'pucketanja' i
zbog delfinskog ubrzanog govora kroz vodu. Muzika kooperativne vetine. Eufonija majstorstva. Ovo
su najbolji preostali lanovi jedne odabrane posade. Elita Tursiops amicus-a. Ponos zemaljske
kampanje Uzdizanja, to su oni. Njih je odabrao i trenirao pokojni kapetan Kraidaiki, da budu posada
bolja od svih.
Porunica meu Delfinima, Tit, donosila je rutinske odluke brzo i tano, i saoptavala ih ovima u
komandnom akvarijumu. Pokraj nje je glavni pilot, 'kormilar' broda, Ka, koga jo zovu i Kaa, leao
sav okruen kablovima; njegova uzana a dugaka vilica bila je otvorena, ali oi zatvorene i primetno
utonule. Trzao se pomalo svim svojim perajima dok je pilotirao brodom, kao da je Brazda
proirenje njegovog tela. Trideset miliona godina instinkta pomagalo je sada Kau: intuicija skupljana
jo od kada su njegovi daleki preci sili sa vrstog tla u teni vilajet tri dimenzije.
Iza Emersona, suva soba, ispunjena samo vazduhom, poznata kao Sala za planiranje, bila je jednako
puna aktivnosti. Ovde su se delfini kretali na plitkim leajevima sa po est tokia ili mehanikih
nogu. Zato su izgledali masivno i tromo u poreenju sa dvoje uspravnih dvononih bia. A ba ta dva

vitka bia komandovala su celom aktivnou, usmeravala ustri rad svih delfina. Dve ene. Provele
su ivot, do sada, sasvim razliito, a sad su ih okolnosti dovele na isti bedem.
Dve ene. Emerson voli obe; ali, nee nikada moi to da im kae.
Brundanje motora promeni ton; Emersonu je bilo u trenu jasno da brod usporava, ali istovremeno i
pojaava svoj otpor zvezdanoj gravitaciji koja vue nemilice nadole, u oganj. Promena kursa, dakle;
Dilijan Baskin se uputa u jo jedan od svojih odvanih slaloma kroz sudbinu.
Za jednu od njenih ranijih intuicija cenu je platio Emerson lino - ogromnu cenu. Bilo je to u onom
ogromnom, komplikovano strukturisanom artefaktu koji nosi ime Fraktalni svet - i koji je sav od
razgranatih ledenih i snenih 'ara' iji najmanji vri ima poluprenik vei od planete. Ipak, on se
ne ljuti zbog te Dilijanine greke. Ko drugi je mogao tri godine da ouva slobodu Brazdaa, i da
izmakne poterama svemirskih armada desetak najfanatinijih alijansi? alio je samo zbog jednog: to
je to njegovo rtvovanje bilo uzaludno.
Nadasve je eleo da priskoi upomo sada. Da sie na donje spratove broda, blie brujanju motora, i
da pomogne Hanesu Sueziju da izvue neto veu pseudobrzinu iz tih namuenih gravistatora. Ali, ne
moe: osakaen je previe. Njegov pokidani korteks ne bi mogao oitati smisao sa simbola koji
promiu na displejima; veoma je ogranieno ono to moe postii samo svojim iskustvom i dodirom.
Njegovi drugari bili su ljubazni, davali su mu nekakve kao-bajagi poslove, ali on je uskoro uvideo da
je korisniji ako im se naprosto skloni s puta.
Nebitno; i bez njega, Sara i Dilijan oito su spremile neto. Gledao je kako se dve ene raspravljaju
o neemu sa vrtuljavim privienjem Nis maine. Videlo se da je u sali za planiranje napetost sve
vea.
Nis stisnu svoje linije... Neto presudno se, po svoj prilici, bliilo.
Emerson ostade samo posmatra. Na zvezdanoj mapi video se Brazdaev opasni manevar, izmicanje
punom zahvatu Izmunuti, provlaenje izmeu uragana jonizovane toplote koji su preoptereivali
titove, agresivan zaokret uvis, ka maloj skupini bledih taaka svetlosti.
To je neki konvoj brodova, uvide Emerson; brodova, ili neeg drugog to se ponaa poput brodova.
Neki mislei umovi odreuju kretanje tih objekata kroz kosmos.
Zau jednu re jasno. Izgovorila ju je Sara, zujavo, sa glotalnim zastojem. Re na gal est. Re koju
svi pametni izbegavaju, ili izgovaraju prigueno i sa strahopotovanjem.
Re Zang.
Iako hendikepiran, Emerson je u trenu shvatio ta je Dilijan predloila mlada Jijoanska
matematiarka. Proe ga ledena hladnoa, i on sav zadrhta. Brazdaeva posada jo nikada do sada
nije preduzela ovakav rizik. Moda je ipak bilo bolje strmoglaviti se u neprolaznu transfernu taku.
Pomisao na ovo to se sad predlae izmami iz dubina Emersonovog mozga re, samo jednu, blistavu i
dragocenu; re koja se uspela uzdii iz nekog zakutka njegovog preseenog mozga.

Re oajniki.
Brazdaeva promena taktike ubrzo je bila primeena.
Jofurski neprijatelj - sada samo dvadeset paktera iza njih - poe odmah slino zaokretati, gubei
pseudobrzinu ali dobijajui na visini, sa ciljem da presee Brazdau put.
Neki drugi ve su mu se nali tano na putu.
Plave take predstavljale su one nejake etvene maine - Emerson je ranije viao takve, i
prepoznavao je taj izgled razapetog jedra. Polovinu tog nesrenog konvoja proderala je nagla
solarna oluja. Oni preiveli manevrisali su oajno, nastojei da dobiju maksimalan potisak svetlosti
ali i da izvuku to vie snage iz svojih nejakih motora. Njihova jedina nada bila je da stignu do onog
prvog, upotrebljivog transfernog neksusa.
Sve to vreme, etiri blistave ute take krstarile su suvereno ispod te grupice slabih, nastojei da
pomognu mehanoidima. Brazdaev iznenadni nailazak poremetio im je planove. Samo dve ute take
nastavile su rad na spasavanju postradalih: krstarile su od jednog do drugog etelakog broda, iz
svakog izvlaile svetlucavi jezgreni deo, a prostrano 'jedro' putale su da izgori u naletima plamena
odozdo.
Trea uta taka zaokrete ka brodu Jofura.
Poslednja, etvrta, ka Brazdau.
Svi u sali za planiranje stadoe kao skamenjeni kad iz komunikacijskih zvunika izbi prava poplava
zvuka: bilo je to neko zvidanje, ali isprekidano i 'ispucalo'. Iako je Emerson D'Anit izgubio govorne
centre u mozgu, pa time i sposobnost govora, njegov sluh je i sad funkcionisao odlino. Emerson je u
trenu znao da to nije nijedan od poznatih galaktikih jezika, niti 'vujih'.
Ali zvualo je ratoborno, nervozno, i ljutito.
Nis hologram je drhtao i jeio se tako to se na njegovim linijama pojavljivalo onoliko iljaka koliko
je u tom zvuku bilo neravnina. Delfini su pojaano stali da razmahuju perajima; iz sale je dopiralo
njihovo tuno 'mukanje'. Sara je prekrila akama ui, i vrsto zamurila.
Jedino Dilijan Baskin progovori smireno. Po tonu njenog glasa Emerson zakljui da je rekla neto
ironino. Sledeeg trenutka cvrkut delfinskog smeha poeo se razlegati s kraja na kraj sale. Sara se
isceri i spusti ruke, a ak i Nisove linije se ispravie.
Emerson je unutar sebe goreo od elje da zna ta je to Dilijan rekla - kakvim je to dobro tajmovanim
humorom ohrabrila svoju posadu koja je samo tren ranije toliko 'ucvikala'. Ali njene rei bile su u
njegovom mozgu samo "Vah-vah-vah..." bez ikakvog znaenja, maltene jednako tuinske kao ono to
je doprlo iz zvunika, ono to im je poslao drugi red ivota.
Nis maina poe i sama da proizvodi 'ispucali zviduk'. Emerson zakljui da ona verovatno pokuava
da komunicira sa utom takom. Zapravo, sa onim to je ta uta taka predstavljala na hologramu... sa

jednom od tih legendarnih polutenih 'globula' koje slue kao brodovi monim, tajnovitim
hidrogenskim biima. Pamtio je da su ga tokom obuke vie puta upozorili da se kloni svakog kontakta
sa nepredvidivim Zangima. ak i Timbrimi su se obuzdavali, uspevali su da suzbiju svoju 'nestanu'
prirodu, kad bi se suoili sa tako smrtonosnim zagonetkama. Ako ovaj jedan Zang pomisli da je
Brazda pretnja - ili ako je samo malo nervozan u ovom trenutku - anse za dalji opstanak Brazdaa
bie priblino jednake nuli. Krhotine zemaljskog broda ubrzo e se pridruiti dobro kuvanim atomima
Izmunutine uskomeane atmosfere.
Dalekodometni skeneri ubrzo pokazae kako izgleda lice nepoznatog. Slika se, zbog maksimalnog
uvelianja, talasala, jer su je delimino 'nosili' talasi olujne uarenosti plazme; ipak se videlo da je to
priblino loptasti letei objekat iji se bokovi pomalo diu i sputaju. Ukupni izgled podsetio je
Emersona na mehur sapunice, a onda, jo tanije, na loptu ulja koje leti kroz prostor, okruena tankim
ali gustim slojem neega to isparava.
On vide da se jedna mala izboina pojavljuje na telu broda, izduuje, a onda i sasvim odvaja.
Novonastali predmet svetlucao je nadomak svog 'roditelja'.
I najednom eksplodirao.
Iz aktinine vatrene lopte jedna igla bletavog svetla pojuri pravo ka Brazdau!
Sirene se oglasie kratkim, nekoliko puta ponovljenim tonovima upozorenja, i u Sobi za planiranje ali
i u pilotskom akvarijumu. Na 3-D slici svemira videlo se kako jedna tanka linija hita od te ute take
prema njima, prelazei za samo nekoliko sekundi razdaljinu veu od cele orbite Zemlje. Emerson jo
nikad nije video oruje ni nalik tome.
On se spremi za pogibiju.
... ali nastavi da die, jer unitavajui zrak nije im doneo anihilaciju - samo je proleteo blizu
Brazdaevog pramca i utonuo u svemirski beskraj.
Porunica Tit oglasi se ironino.
Ako im je to bio
pucanj upozorenja
bio je stravuga!
Dok se Emerson muio da, moda, razmrsi znaenje tih rei na trinarnom jeziku, vrata Sale za
planiranje se itavo otvorie, i tri prilike kliznue unutra. Napred je iao jedan dvonoac, dobrim
delom prekriven dugakim belim krznom, visok maltene kao uspravljen Delfin, sa velikim klinastim
izboinama du kime i sa labavim naborima krljutave koe ispod donje vilice. Za njim su epesala
dva poluuspravna stvora jadnog izgleda, hodajui na zadnjim nogama ali stalno se pomaui
oslanjanjem na zglavke 'aka' to jest prednjih apa, kao to na Zemlji rade pojedine vrste majmuna. Ti
stvorovi imali su veliku glavu i na glavi izbuljene kameleonske oi koje pokuavaju da gledaju na sve
strane odjednom. Emerson, koji je nebrojeno puta ranije video i Hunie i glavere, posveti toj grupi
pridolica samo trenutak panje, ne vie. Zagleda se opet napeto, kao i svi, u Saru i Dilijan, koje su

se neto saaptavale.
Ne dadoe nikakvo nareenje za promenu kursa. Sara je stisnula usne, oigledno tvrdo reena da
neto istera do kraja; Emerson shvati ta. Preena je taka bez povratka; dakle, ona druga,
neupotrebljiva transferna taka sad vie nije postojala kao opcija. U to pribeite (ili, mnogo
verovatnije, propast) oni uopte ne mogu da stignu, jer e ih Jofuri prestii. A ne mogu pobei ni u
duboki svemir, niti oprobati sreu na nekom od nivoa hiperprostora. Motori jofurskog bojnog broda najbolji koje je jedan veoma bogati klan mogao sebi da priuti - bili su u stanju da prestignu jadnog
Brazdaa u svakoj duoj poteri.
Za propast nije bilo potrebno ak ni da Zangi unite zemaljski brod; bilo je dovoljno samo da ga
ignoriu. Da prepuste gadnim disaima kiseonika da se, do mile volje, unitavaju izmeu sebe.
Moda je bila zapisana ta sudba... ili ona druga, da ih globularni brod Zanga naprosto raznese
sledeim hicem... ali poe se deavati neto tree, to Emerson uopte nije oekivao.
Nis hologram se ugasi, a onda se opet ukljui na sasvim drugom mestu, ispred onog visokog mladog
Hunia - kome je ime Alvin, priseti se Emerson D'Anit - i zaplovi oko njega, nie, pred glavere. Oni,
dabome, nisu nita shvatili. Prepadnuti, blejali su kao dve uplaene ovce i uzmicali natrake od
lebdee, rotirajue mree spiralnih linija svetlosti... iz koje, meutim, dopre isto ono 'ispucalo
zvidanje' kao malopre iz zvunika.
Dve ivotinje poee da sklapaju i otvaraju oi, obe istim ujednaenim ritmom, a zatim i da se njiu u
tom ritmu, verovatno i same iznenaene da ih taj zvuk prisiljava na takvu refleksnu reakciju. Zatim
poee da se oglaavaju nekim svojim zvucima. Neodluno i prigueno, u poetku; zatim sve jae i
energinije.
Posadu je ovo zaprepastilo. ef obezbeenja - Delfin, mujak, krupan i snaan, sa pegavim bokovima
- ak poe svojim estonogim hodaem na tu stranu, valjda u nameri da izbaci pridolice napolje; ali
mu Dilijan jednim pokretom ruke pokaza da ih ne dira. I sama kapetanica gledala je sa ivim
zanimanjem ta se tu deava.
"Jeeeee!" povika Sara i pljesnu rukama, kao da se ostvarilo tano ono emu se nadala.
Na licu mladog Hunia, zabuna ustupi mesto razumevanju, i on ree, svojim karakteristinim
rezonantnim glasom: "... legenda..."
Emerson je shvatio tu re, samo tu jednu; ili, barem, naslutio ta bi mogla da znai; jer i to znaenje
kao da je bilo klizavo, uspevalo je nekako da mu izmakne a on ga je opet lovio. Sad se poe
koncentrisati svim silama, da bi stvarno razumeo ta znai re legenda, ali, ovaj pokuaj propade
zbog nove buke iz zvunika. Silovito kripanje, isprekidano munjevitim sledom praznina, 'pukotina' u
zvuku. Zangi su neto poruivali; najverovatnije, nove pretnje Brazdau, zato to se tako zaleteo ka
njima.
Slika je sad bila neto bolja, i Emerson vide da brod-grudva pred njima pulsira, podrhtava, kao da
preti. Jo jedna tena izboina pojavi se na njemu... vea od one prve. I poe se presijavati ljutitom

vrelinom.
Glaveri su, meutim, reagovali jo glasnije. inilo se da vie nisu ista rasa kao one glupe mumlave
zveri koje je Emerson toliko puta video na Jijou. Kao da je neka svetlost ula u njih; saznanje; kao da
najzad izvravaju svoj zadatak, odavno odlagan.
Zangovske pretnje, koje su dopirale iz zvunika, meale su se sa tom glaverskom galamom, stvarajui
svojevrsnu akustinu turbulenciju. Za to vreme, novi 'pupoljak' sasvim se izdvojio iz boka zangovske
lae, i videlo se da ga samo jo trenuci dele od ispaljivanja.
Ali taj hitac nee biti upozoravajui.

Reti
"Izgleda da prolaenje kroz te transferne take nije tako lako kao to sam ja mislila."
Ovakvo njeno obraanje Dveru bilo je, zapravo, ponuda pomirenja. Ujedno, i priznanje da je
pogreila, a to se od Reti veoma retko moglo uti. Dver, meutim, nije nameravao da joj oprosti tek
tako.
"Ne mogu da verujem", ree on. "Pa, ti si mislila da dvoje divljaka mogu tek tako da polete u nebesa
i da se ponaaju kao zvezdani bogovi? To je bio tvoj plan? Da se doepa nekakve krine, sa koje jo
visi morska travuljina iz midenske hladne vode, i da se vozika po svemiru, i da se onda baci, tek
tako, u jednu rupu u prostoru?"
Reti, za promenu - moda prvi put u ivotu - ne uzvrati ratoborno i estoko, nego outa. S jedne
strane, ona ovog Dvera uopte nije ni zvala da se ukrca u njen brod i u njenu pustolovinu. Ali, s druge
strane, ne moe ga ni grditi ako on nema neku blistavu ideju ta sad da rade njih dvoje u ovoj
milionima godina staroj olupini koja jedva dri vazduh i koja samo nekim udom jo leti.
Razumela je i njegovu nervozu. Nagibari su takvi: kad im se smrt zagleda pravo u lice, oni se odmah
uzvrpolje.
"Kad su Bea i Ran govorili o tome, zvualo je prosto. Nacilja da se brod strmekne unutra..."
"A-ha, da se strmekne", ree Dver ironino. "Ala mu ga dade po fizici! Pa, dobro, zna li koliko
generacija su nai preci samo uili taj jedan manevar? To to ti oekuje da mi nauimo za midurudve?"
Ovog puta dobio je novu vrstu odgovora, ne od Reti. Malecki Ji izvi svoj zmijasti vrat iz kese na
Retinom opasau i malice ujede Dvera za ruku.
"Ej!" uzviknu Dver i odmae ruku.
"Vidi?" ree urski mujak tankim, ali prekornim glasom. "Nema nita ako ujeda ujeda jedni druge. Ta
midura, uzme ui! Ili samo kuka dok zagine!"
Dver protrlja modricu sa tri jednake, pravilno rasporeene strane, koja se poela formirati na mestu
ujeda. Pogleda maloga mrko. Ali Jiovi zubi nigde mu nisu stvarno probili kou. Ljudi Jijoa dobro
poznaju urske ujede; bilo je savreno jasno da je ovo bilo samo blago, odmereno upozorenje.
"Dobro, ajde", proguna on, obraajui se Reti. "Ti si nam neka, kao, pripravnica za status zvezdane
boginje. Priaj sa tim tvojim hvalisavim kompjuterom, ubedi ga da nas spase."
Reti uzdahnu. U divljini njihovog zaviaja, Dver je uvek bio taj koji ume, zna i moe. I to se njoj vie
svialo. Sad joj je Dver bio manje privlaan: uprpio se samo zato to je zatvoren u jednu metalnu
sanduinu, bez mogunosti da izae, i to srlja u sigurnu propast.

Nadam se, pomisli ona, da ovo ne znai da u morati da ga negujem i tetoim celim putem preko
kosmosa do nekog civilizovanog sveta. Kad tamo stignemo, pa kad budemo imali stambene
apartmante u svoje vlasnitvo i robote da rade za nas sve to treba... morae on da mi bude zahvalan,
zahvalan.
Reti poloi na pod onu malenu crnu kutiju koju je dobila od Dilijan Baskin lino, na Brazdau, i
spusti se u uei poloaj ispred nje. Ta kutijica bila je namenjena da slui kao prvi uitelj vrlo
maloj ljudskoj deci. To je i radila dobro: objanjavala je najosnovnije stvari o prirodi i drutvu
jednoj divljoj devojici iz jijoanskih 'podruja zaostalih u razvoju'. Reti je, na svoje iznenaenje,
uspela od te spravice da naui pomalo da ita i pie. Ali, ne i da pilotira zvezdanim brodovima... to
ne.
"Tutore?" ree ona.
Neposredno iznad kutijice pojavi se mali kockasti hologram a u njemu lice mukarca, debeljuno, sa
briima tankim poput olovke i sa veselim osmehom.
"Zdravo zdravo opet!" povika taj. "Jesmo li dobre volje i orni za bolje? Jesi probala one igrice koje
sam ti dao? ta smo rekli: treba stalno neto raditi-raditi-raduckati, sve dok pomo ne stigne!"
Reti se ovlano ritnu levom nogom, tek toliko da njena izma proleti kroz to lice, ne dodirnuvi nita
materijalno.
"Sluaj, ti", ree ona. "Ja sam tebi rekla da nee niko doe da nas spasava, ak i ako si poslao signal
'Upomo', to ne verujem da si mog'o, jer su delfini popravili samo ono to je bilo najneophodnije da
bi ova stara kanta poletela uvis."
Hologram skupi usne, u znak da ne odobrava ovakav Retin stav.
"Nije nam to nikakav izgovor za pesimizam!" uzviknu hologram bodro. "Jesmo li rekli, kad smo u
nevolji-nevoljici, mnogo je bolje da smo dobre volje! Kad te neto titi - preokreni, iskoristi. Zato
ne bismo mi..."
"Zato ne bismo videli kako ja da konrtroliem ovu hrpu drosa", prekide ga Reti. "Traila sam lekcije
o pilotiranju, da ja vidim kako da se proguram kroz onu transfernu taku tamo ispred nas. Poni!"
Tutor se namrti.
"Kao to ti pokuah objasniti ranije, Reti, ova letelica sada nije podobna za pokuaj interspacijalnog
transfera. Navigacioni sistemi su ti minimalni, ne mogu sagledati taj neksus tamo i pronai nit u
odgovarajuem stanju. Pogon, ako uopte hoe da proradi, izgleda da e raditi samo sa sto posto
snage ili sa nula posto. Ali je mnogo verovatnije da e pregoreti sledei put kad pokuamo da ga
ukljuimo. Brodski nadzorni raunar degradirao se na mentalni nivo est. To je ispod norme za
izraunavanje hiperspacijalnih trajektorija. Iz svih tih razloga, nikakav pokuaj da se uleti u
transfernu taku naprosto ne dolazi u obzir."
"Jest", ree Reti, "nego kuda? Jofurine nas dovukli dovde pa ispustili. Ve si rek'o da nam je motor

jedva za ita. Dakle, nema ta da izgubimo!"

Tutor odmahnu svojom simuliranom glavom.
"Standardna mudrost diktira da svaki manevar koji sad pokuamo znai dodatnu tekou da nas
prijatelji/rodbina/roditelji jednog dana pronau..."
Ovog puta Reti planu.
"Kolko puta treba da ti kaem? Niko ne dolazi po nas! Niko i ne zna gde smo. A i kad bi znali, nikog
nije briga. A i kad bi ih bilo briga, ne bi mogli stii!"
Nastavna jedinica kao da se zabrinula. Okrete svoj erzac-pogled ka Dveru, koji je, sa 'strnjikom'
nedelju dana neobrijanom na licu, izgledao kudikamo odraslije. To je, naravno, jo vie ljutilo Reti.
"Je li to istina, gospodine?" upita tutor. "To da nam pomo nije u dohvatu?"
Dver samo klimnu glavom. Iako je proveo na Brazdau prilino vremena, nije mu ni sad bilo lako da
razgovara sa duhovima.
"Pa, ako je tako", ree tutor, "za mene postoji samo jedan pravac delovanja."
Reti odahnu ujno. Krembil e najzad poeti neto da radi.
"A to je da se povuem i da otponem konsultacije sa brodskim nadzornim kompjuterom, bez obzira
na to u kakvom je stanju. Ja nisam konstruisan niti programiran za ovu vrstu posla, ali od bitnog je
znaaja - pokuati!"
"E to jeste", proguna Reti.
"Jeste, da. Pridodati energiju komunikacionim sistemima i poslati jai poziv za pomo!"
Reti ipi na noge.
"ta? Pa je l' ti mene nita nisi uo, gomilo govana? Pa..."
"Ni najmanje brigice nemaj dok sam ja iskljuen. Samo hrabro devojice. Vratie se tvoj tutori to
pre moe!"
I holo-kocka svetlosti nestade, a Reti ostade da se trese od besa i frustracije.
injenica da se Dver neposredno posle toga poeo smejati na sav glas - da se sav pokrivio od smeha
- nimalo ne pomoe njenom raspoloenju. Smatrala je da se on smeje samo iz zlobe, jer nita, ba
nita smeno nije se desilo. A on je skakao od smejurije, frktao kao Urkinja, cerekao se. Zloba,
zakljui Reti; zloba, ili ono nejasno to Ljudi zovu 'ironija' a pominju uglavnom kad ine neto glupo.
Dau ti ja ironiju kad te zveknem po toj glavudi, zna, ako ne prestane, ree mu ona... samo u sebi.

Treba ga lupiti, da, ali... ovaj Dver je prilino vei od nje. Jai. Osim toga... on je njoj spasao ivot
barem tri puta u poslednjih nekoliko meseci. Zato je Reti samo stezala pesnice, i tako saekala on
prestane da se smeje i da nadlanicama obrie suze iz oiju.
Tutor ostade nem dugo, dugo. Za to vreme dvoje ljudskih izgnanika nisu imali naina da samostalno
preduzmu ma ta sa svojim brodom.
Imali su, dodue, jednu konzolu sa kontrolnim ureajima, ali ona je bila improvizovana; skrpili su je i
ostavili Delfini kad su vaskrsavali ovaj brod sa gomile drugih, takoe odbaenih, na dnu jijoanskog
okeana. Tu se nalazio izvestan broj kutija nejasne namene, povezanih kablovima sa stvarnim
brodskim kontrolnim aparatima. Programiranje je bilo krajnje jednostavno, prilagoeno samo jednoj
svrsi: podii to udo sa dna u isti mah kad se podigne i stotinak drugih, da bi u nastaloj guvi Brazda
pobegao. Delfini, meutim, nisu nameravali da ovaj brod osposobe za neko trajnije korienje, a
pogotovu ne da korisnici budu neki ilegalni putnici; zato je bilo vrlo malo dugmadi koju bi oni sada
mogli pritiskati i ita time postii. Bez saradnje tutora, nisu imali nikakve anse da pomaknu brod sa
sadanje putanje, koja je bila sasvim nasumino, pravolinijsko srljanje 'bilo gde'.
Poto nisu imali ta drugo da rade, Dver i Reti odoe, posle nekog vremena, sasvim napred, u
pramani deo broda. Tamo su postojali veliki prozori, delimino izrovaeni zbog pola miliona
godina provedenih u slanoj vodi, na dnu Velikog Midena. Ipak se videlo dosta dobro. Njih je
zanimalo da na nebu pronau tu legendarnu 'rupu u prostoru samom, koja se okree oko sebe', toliko
pominjanu u narodnim sagama njihovih predaka. Svi 'posrnuli narodi' na Jijou pamtili su da je svaki
pojedini brod sa doseljenicima, unjajui se ka svom poslednjem utoitu, izronio ba iz te rupe, iz te
transferne take. Tako se dolazilo sa dalekih svetova do zabranjene planete u jednoj galaksiji koja je
cela takoe zabranjena, ostavljena da se odmori od civilizacije.
Gledali su iskriavo zvezdano nebo. Reti nije primeivala nita posebno. Dver ubrzo pokaza prstom
ka jednom mestu na nebu.
"Vidi? Tamo. 'aba' je sva neto izobliena."
Reti nije znala da se to sazvee tako zove. Odrasla je u jednom primitivnom plemenu, koje se
skrivalo u pravoj divljini i ivelo u vrlo grubim uslovima, nemajui ak ni elementarne udobnosti
naseljenike civilizacije na dozvoljenom delu tog kontinenta, Nagibu. Retina bandica ivotarila je
pod sklepanim kolibama, oko vatrice koja je jedina mogla koliko-toliko odagnati tamu i hladnou.
Skoro svake noi svoga ivota Reti je gledala zvezdano nebo nad glavom. esto je sluala
komplikovane lovake prie o tim obrascima svetlucavih takica gore. Ali nju zvezde nisu zanimale,
bilo joj je dovoljno da raspoznaje svega nekoliko najvanijih, koje e joj posluiti za orijentaciju,
ponekad. Naroito su vane bile one koje pokazuju put ka zapadu, jer ona je nameravala da se
odmetne od svog mizernog plemena i da, jednog dana, prebegne na Zapad.
Dver je, meutim, kao Glavni izvia Zajednice Jijoa, bio uveban da na nebu prepozna svaku
sitnicu, utoliko pre to su stanovnici Nagiba, svih est rasa, uvek oekivali da im ba sa neba stigne
ona neeljena poseta i da Jijou osnuju preki sud. Zato je i bio u mogunosti da sada, iz svemirskog
broda, uoi svaku promenu.

"Ne vidim", ree Reti. Zurila je prema skupini blistavih takica koju je on pokazivao. "A-ha! Neke
su... kao, okupljene ukrug, a..."
"A u sredini kruga je nita", ree Dver, dovravajui njenu reenicu. "Ba-dibidus-nita."
Zurili su jo neko vreme, bez rei. Reti je primetila da se to 'nita' polako primie njihovom brodu, i
od tog trenutka imala je utisak da je ta pojava slina ustima neke grabljive ribe koja je zinula da ih
proguta i zaletela se ka njima.
"One zvezdice oko nje su sve neto kao razmrljocane", ree ona.
Dver zaklima glavom, uz nekoliko hunikih umblajuih zvukova.
"Hrrr-mm. Moja sestra je govorila da je transferna taka 'zavrnue u vaseljeni', gde se, navodno, sam
prostor savije kao da ga je neko vezao u vor."
Reti mrknu.
"Prostor je prazno nita, tupane", ree mu ona. "To sam nauila kad sam ivela kod Danika, u
njihovoj podzemnoj bazi. Sam po sebi nije nita, pa nema nita ni da se savije."
"E-he-he, fino. Onda ti objasni u ta emo to da upadnemo."
Tad mali Ji odlui da progovori.
"Lako objasni, veliki ovek deko. ta ivot? ivot - iz jedna rupa, u druga rupa! Pa moda u trea.
Eto. To ivot. Dobro. Jii njui, njui koja bolja rupa! A ta srea? Dobra rupa, to srea. Eto."
Dver kiselo pogleda urskog mujaka, koga Reti samo pogladi po glavi.
"Dobro si mu rek'o, o muu moj", ree ona. "Ima mi da se provuemo kroz ovo ko blatni tvor kroz
mokro blato, i ima da izaemo usred glavne spiralne arkade Galaksije broj jedan! Jeste. Tamo ima
svetlosti onoliko, a brodova - k'o krpelja na ligerovim leima. Tamo su zvezde tako blizu jedna do
druge da mogu da priaju ko kominice, a svako je tako bogat da mu treba raunar da bi prebroj'o
kol'ko raunara ima! - E, vidi, Dver, takvima e biti potrebni ovakvi ko to smo mi. Jer su oni mekan
narod, a mi smo malo otvrdnuli i malo nauli da se snaaaemo, spremni za pustolovine! Mi emo
uzimati poslove od kojih se zvezdani bogovi pomalkice gade i plae - al' zato ima da nas plate vie
nego to vredi ta vaa, ha-ha, 'Zajednica Jijoa'. E? Ima da ivimo k'o carevi, videe. Uskoro. Ima da
blagosilja dan kad si me sreo."
Dver ju je samo gledao. Onda se njegovim licem, i protiv njegove volje, poe iriti osmeh. Pa se i
naglas poe smejati, ali sada na nain znatno prijateljskiji.
"Reti, asti mi, ja bih radije da odem kui i odrim neka obeanja koja sam dao. Ali, reklo bi se da su
sad izgledi za to slabi, pa..." On pogleda napred, ka onom tamnom krugu 'nieg' koji je, pred njihovim
oima, primetno rastao. "Pa kad je tako, moda i ovo tvoje nije netano. Uradiemo najbolje to
moemo. I uspeemo da se 'snaaaemo' valjda nekako."

Jasno je osetila da on pokuava da se samo spolja hrabro dri. Jer rauna da e se uskoro rastati
zauvek... da e ih razneti sile koje isto tako lako mogu da raznesu celu planetu Jijo u prah i razveju je.
Treb'o bi da ima vie poverenja, pomisli ona; poverenja da e se pojaviti neto dobro. Nama se uvek
pojavi.
Poto ni sad nisu imali ta da rade, brojali su proticanje dura, i komentarisali o udnim nainima
kako se slika dalekih zvezda napinjala, mutila i rastezala oko veoma bliske, ali udovine pojave
tano ispred njih, koja im je sad bila ve tako blizu. Transferna taka postala je jo mnogo vea, i
ispunila etvrtinu prednjeg prozora, kad se Retin 'tutor' napokon pojavio, sa jednim tihim 'paf!', iznad
crne kutijice. Malo lice gledalo ih je sa trijumfom u oima.
"Uspeh!" ree pobedonosno.
Reti mirnu.
"Na'o si nain da upravlja ovom kantom?" ree ona.
"Jo bolje od toga! Uspeo sam da pojaam sistem za komunikaciju i da mu proirim raspon talasnih
duina!"
"Da?" ree Dver, i koraknu napred. "I?"
"I dobio sam jedan odaziv, najzad!"
Dvoje Ljudi se pogledae, pitajui se ta bi to moglo znaiti. Reti opsova i ree: "Nisi valjda pozvao
Jofure na nas - one avetinje - nisi valjda?"
Kad bi Jofuri stvarno pojurili za ovom olupinom, to bi, moda, pomoglo onima u Brazdau; ali ta
kombinacija nije zanimala Reti, koja nije imala ni najmanje volje da opet bude ivi mamac. tavie,
radije bi se bacila u transfernu taku - bilo kako - nego da se preda hrpama smrdljivih masnih
prstenova.
"Ne, taj bojni brod je izvan naeg efektivnog dometa, zato to je zaronio u atmosferu one zvezde,
crvenog dina, gde smo videli i neke druge mone letelice koje se bave nekim energinim
aktivnostima koje ne uspevamo jasno da razaznamo.
Spasioci o kojima govorim su sasvim drugi."
Tutor zauta.
"Da ujemo..." ree Dver podozrivo.
"Kad smo osposobili aktivne skenere, to je jedva uspelo jer u poetku nisu hteli da rade, video sam
u blizini nekoliko brodova, koji bee ka transfernoj taki isto kao i mi! Posle jo nekih dodatnih
napora, uspeo sam da privuem panju najblieg... koji je onda malo promenio kurs, tako da sad
dolazi ka nama!"

Reti i Dver jurnue ka zadnjim prozorima, maltene se spotiui jedno preko drugog. Tu provedoe
zurei neko vreme u svemir. Tutor im je govorio gde da gledaju, ali nisu uspevali primetiti nita osim
ogromne zvezde koja je, i na ovako velikom rastojanju, izgledala vea nego nokat od palca kad je
ruka potpuno ispruena. Besne protuberance vijorile su se svojim usporenim nainom sa zvezde u
okolni prostor, inei da izgleda jo vea.
Dver pokaza prstom.
"Eno! Tri stepena nagore od Izmunuti i dva stepena levo. Sasvim sigurno e videti."
Reti je gledala i gledala, ali to 'sasvim sigurno' nije se ispunjavalo. Svuda mnotvo zvezdica, koje
sijaju igliasto...
... ali se neke od njih i kreu, kao grupa, mada veoma malo. Kao jato vrlo sporih ptica. Pokrenule su
se slono malo levo; posle nekog vremena, malo desno, i stalno tako, kao da se jedan maleni deo
neba odluio da se od Izmunuti udaljava u cik-cak.
Najzad je sagledala... Te zvezdice u slonom pokretu inile su formaciju nalik na blago nagnuti
kvadrat.
"Dobro, to nisu zvezde", ree ona prigueno.
"To su odsjaji", ree Dver. "Kao sa jednog velikog ogledala. Kako je to mogue?"
Tutor je, izgleda, bio najzadovoljniji kad mu se pruala prilika da objasni neto sasvim elementarno.
"Slika koju vidite", ree on, "nastaje zato to se tamo nalazi ogroman kolektor energije i materijala.
Zaista je kao ogledalo. Na galaktikom sedmom to se kae 'ntove tuniktun'. A na angliskom,
tradicionalni izraz za to je: solarno jedro.
"Ovim metodom slue se uglavnom ona razumna bia koja ne sagledavaju vreme kao tako vaan
inilac kao to ga sagledavate vi, disai kiseonika. Ona posada tamo koristi ipak i jedno sredstvo da
donekle ubrza svoj let - dopunske gravitacione motore. Oni to rade da bi pobegli od haotinog
ponaanje zvezde Izmunuti. Pri ovim pseudobrzinama, trebalo bi da ta letelica uspe da nas pokupi, i
posle toga da usmeri sebe ka optimalnoj vodeoj niti u onoj transfernoj taki napred, i sve to na
vreme, tako da nas ponese ka svome nameravanom odreditu."
Dver die obe ake.
"Ej-ej-eeeej! Stani malo! Da li to znai da bia koja pilotiraju tim 'ogledalom' tamo - ne diu
kiseonik? To jest, da uopte nisu deo, hm, deo..."
"Civilizacije Pet galaksija? Ne, gospodine, nisu njen deo. To su maine, koje su izgradile svoju
sopstvenu kulturu, i koje putuju svemirom kako one ele. Ni najmanje ne lie na mene, niti na
robotske vojne odrede Jofura. Njihovo ponaanje je udnovato. Ali reklo bi se da sada imaju volju
da nas ponesu kroz ovu transfernu taku. To je mnogo bolja situacija nego ona u kojoj smo bili do
maloas."

Reti je nelagodno odmeravala pogledom to 'jedro' u svemiru. Posle nekog vremena mogla se videti
cela glatka, svetlucava povrina, a u samom sreditu jedno 'gnezdo' svijenih, komplikovanih, takoe
svetlucavih objekata. Ispred Retinog broda transferna taka se brzo poveavala, a iza broda - ovaj
ogledalski brod mehanoida. Reti se nije mogla odupreti divljem oseanju da se nala uhvaena u
zamku izmeu neprelazne litice i divlje zveri.
"Ovo, ovo..." zapoe ona pitanje. Usta su joj bila suva. "Ovo to dolazi da nas spase. ta je to udo
radilo kod Izmunuti, pre poremeaja?"
"U veini sluajeva, nije lako razumeti druge redove ivota", ree hologramska slika 'tutora' sa poda.
"Ali u ovom sluaju lako je. Ova klasa naprava zove se 'etelac/sakuplja otpada'. Takve maine
zahvataju sirovine koje e kasnije biti upotrebljene za razne graevinske i inenjerske poduhvate.
Jedro je sigurno sluilo da se iz zvezdane atmosfere prikupljaju atomi metala, i drugi, zato to je
Izmunutin 'zvezdani vetar' veoma bogat. Ali onda je naiao poremeaj na Izmunuti, oluja, i zato ovi
mehanoidi sada bee. Naravno, im se ukae prva sledea prilika, oni e zgrabiti materijal iz bilo
kog drugog izvora akumulirane ili kondenz..."
Vetaki glas iz holo-slike zamuknuo je a lice se zaledilo. utanje potraja nekoliko dura.
"Iz bilo kog drugog izvora", ponovi Dver, prigueno, tutorove rei. "Na primer, ako opazi neki
slupani svemirski brod, negde usput?"
Reti se oseti obamrlo.
Tutor ne ree "uuuuups".
Nije bilo ni potrebno.
Dvoje mladih Ljudi gledali su kako se na brodu mehanoida, koji je njihovu letelicu zahvatio jakim
poljima i poeo je uvlaiti u mrani otvor u svom sreditu, rasklapaju i pripremaju kande, hvataljke,
i divovska seiva nalik na kose. Uokolo tog 'gnezda', koje je sad bilo nadohvat ruke, irila su se u
daljinu velika prostranstva mehanoidnog 'ogledala' koje se prelivalo iskricama svetlosti.

Lark
Neto se deavalo.
Paluba je podrhtavala i povremeno se malo njihala. Priguena tutnjava razlegala se kroz mekane
zidove. U prvi mah nije razumeo.
Onda se setio da je takve zvuke u jofurskom bojnom brodu ve jednom sluao - kad su Lingova i on
bili tek zarobljeni, i kad je est naroda Jijoa uspelo da iznenadi neprijatelja ogromnim plotunom
raketa, mada primitivnih.
Tada je Lark bio u prilici da na jednom 3-D monitoru, kakvom-takvom, prati kako ta stabla
gigantskog bambusa, punjena eksplozivom, ibaju kroz nebesa iznad Nagiba kao duhovi-osvetnici,
hiljade stabala obraenih runo, najveom vetinom koju je Jijo mogao dati, i poslatih u misiju
odmazde. Setio se kako je tad upuivao molitve Bogu da bar neki projektil proe kroz odbranu i
pogodi jofursku lau - da ubije i njega, ali i sve gnusne jofurske zavojevae; da raznese ovaj okrutni
brod.
A onda se zaulo isto ovakvo potmulo gruvanje.
Lingova mu je tada objasnila da je to paljba odbrambene artiljerije; da su jofurska oruja
progovorila. Jedan po jedan, ponositi projektili Jijoanaca pretvorili su se u paru, ne uspevi da priu
ni blizu svojoj meti... a Lark se morao pomiriti sa injenicom da e ostati iv.
Ovog puta, kadenca odbrambene vatre bila je desetostruko bra.
Pa, ovo im zvui prilino panino, ree Lark sada sebi; pitam se od koga se te hrpe masti sada brane.
Meutim, gonioci mu nisu dali vremena da o tome razmilja. Roboti-tragai, nahukani na njega, nisu
nimalo marili za dogaaje u okolnom svemiru; neumoljivo su nastavljali da pretrauju krivudave
hodnike i da suavaju Larkov prostor sakrivanja. Bilo je nemogue provui se pored njih, zai im za
lea. Potiskivali su ga uporno ka 'severu' ogromne loptaste lae.
Poteru je dopunjavala itava jofurska soldateska, koja je za robotima nastupala u grupama, po trietiri Jofurska vojnika zajedno. Nekoliko puta Lark je zauo da, iza njih, odjekuje i jedan ljudski
glas, koji je povicima pozivao i usmeravao neprijatelje da bre pojure niz ovaj ili onaj hodnik. Glas
oveka koji rovari protiv sopstvenoga roda i naroda.
Ranov glas.
Larku je preostalo vrlo malo opcija, ili nimalo. Sada je na strani dumana bio i Ran, izdajnik, pa
zbog toga purpurni trekijevski prsten, ionako ve po svoj prilici istroen, nije vie mogao posluiti
kao sredstvo za neprimetno provlaenje. Zato Lark odlui da bei prema mestu gde je ranije, sa
Lingovom, izveo uspenu sabotau. Ka mestu gde su bacili bombu (makar i slabu, jadnu) a onda,
povlaei se trijumfalno kroz oblake dima, posmatrali haos u nervnom centru ogromne ratne lae.

Tada su se njih dvoje smejali, oduevljeni to im je diverzija tako dobro pola od ruke. Pomou
purpurnog univerzalnog 'raskovnika' krstarili su po unutranjosti broda kako god su hteli, prkosei
pokuajima neprijatelja da ih uhvati.
Dodue, moda ga pamenje vara; moda tad nisu bili ba toliko oduevljeni i radosni, nego se to
njemu samo ini, zato to je ta epizoda bila toliko bolja od ove sadanje nevolje. Bila je - u
poreenju sa ovim sada - ista radost. On bi sad sve dao da se vrati u ono vreme. Moda su oni,
zapravo, lunjali polugoli kroz tuinski brod, gonjeni kao gamad, ali bar je bio srean to je Ling bila
uz njega.
Sigurno je proao itav jedan dan, pa i vie, otkad se Lark poslednji put odmorio. Hrana je sad za
njega bila samo uspomena koja brzo bledi. Nema vie ni trenutka slobodnog vremena da istrauje
odaje kroz koje prolazi. Preostala mu je samo napeta budnost ivotinje gonjene u stopu, ivotinje koja
se oajniki bori da jo malo odloi ono neizbeno.
Drhtaji broda su se pojaali, sada praeni i nekom drugaijom tutnjavom u daljini. Normalna
'miriljavost' vazduha u jofurskim hodnicima poe se dopunjavati novim, gustim smradovima, koji su
dopirali sada iz... ventilacionog sistema. Neki su bili njemu nepoznati, ili donekle poznati ali suvie
komplikovani da bi ih rastumaio, ali na osnovu svog dugogodinjeg poznavanja Trekija na Jijou
Lark prepoznade dva glavna scentomera, ije znaenje je bilo: strah i odbojnost, gaenje.
Posada broda se, dakle, zbog neeg jako uznemirila.
Neprijatan oseaj u nogama upozorie Larka da se u brodskom vetakom gravitacionom polju
deavaju neki pomaci; pod hodnika kao da se u jednom trenutku nagnuo u jednu stranu, a u sledeem
sasvim prestao (ali, samo na trenutak) da pritiska tabane Larkovih bosih nogu. Postojano pozadinsko
brujanje brodskih motora dobi neke poviene tonove, ali se i pojaa. Lark je bio u iskuenju da jurne
u neku pobonu prostoriju i da pokua ukljuiti neki ekran, samo da bi video ta se deava. Ali
dumani su bili tako blizu da bi ta soba mogla postati klopka iz koje on vie nikada ne bi iv iziao.
Nekoliko dura kasnije, oseti du lea nervozne trnce koji su ga upozoravali na primicanje robota; ovo
neobino ulo, osetljivo na robotska gravi-suspenziona polja, ve nekoliko puta ga je spaslo. Miris
nadiruih jofurskih militarista takoe se pojaao. Gonjen time, on ubrza bekstvo.
Na jo jedan vii nivo, brzo! ree on sebi.
Potra uz rampu ka jo jednom viem 'spratu' broda. Naravno, znao je dobro da ovim potezom jo
vie suava obim prostora po kome moe beati. Neprijatelji e ga uskoro saterati u ugao iz koga
beanja nee biti...
Lark ustra uz rampu i nae se na sledeem spratu, i potra dalje, ali ve iza prvog ugla stade kao
ukopan, sa uzvikom neprijatnog iznenaenja.
Samo nekoliko metara ispred njega bio je Ran, koji dreknu iz sve snage: "Eno ga!" Zatim poe to isto
vikati u zlatnu narukvicu na zglavku ake. "Eno ga, eno ga! Vidim podlaca!" dernjao se visoki ratnik
Danikenovac.

Lark se ve okrenuo i stutio u suprotnom pravcu - jedinom preostalom. inilo se da tamo, u tom
'tunelu', nema progonitelja. uo je da, iza njega, Ran prelazi na gal dva, jezik koji je u komunikaciji
sa Jofurima korisniji nego psovanje i vika na angliskom.
"Na ovu lokaciju odrede brzo uputiti. Lovina je ovde, na domaku", glasila je Ranova poruka.
Lark razmisli o mogunosti da stane, zavue se u neku udubinu sa strane, saeka Rana u zasedi i
napadne izdajnika. Moda je to bolje nego beati sve dok ne naiu roboti koji su na njegove pesnice
savreno otporni.
Ali on se opredeli da bei slobodan, makar samo jo nekoliko trenutaka. Nastavi poslednjim pravcem
bekstva, uzanim hodnikom koji verovatno nije vodio nikud.
Krici iza njega postadoe trijumfalni, i Lark vide zato: hodnik je bio na kraju zatvoren, bio je to
orsokak. Nepunih etrdeset metara ispred njega bio je zid. Dalje se nije moglo.
On zastade pokraj poslednjih zatvorenih vrata, i drhtavim rukama podie purpurnog mini-Trekija do
senzorne ploe. Razreena izmaglica trcnu ka ploi, ali, uzalud. Moda se mali torus umorio, ili su
jofurski komandanti izvukli pouku iz dosadanjih dogaaja. Vrata ostadoe nepopustljivo zatvorena.
Okrete se. Ran je stajao poprilino daleko, i odatle pobedniki vikao; ali nije prilazio blie. ekao je
da dou roboti i sami Jofuri, da obave prljavi posao. Proe dura, prooe i dve, a to se ne dogodi.
Njih dvojica su samo stajali i gledali se s mrnjom. Onda se pojavie dva robota, a za njima dva
Jofura, i poee nastupati ka Larku. Za njima poe Ran, osmehnut.
Najednom, levo od Larka zid hodnika poe da podrhtava i da zrai vrelinom. Lark se pomae korak
dva odatle, do samog desnog zida. Levi zid se poe ariti i nadimati, naroito jedan oval sa ijih
ivica stadoe da prte rastopljene kapljice nekog materijala. Lark podie obe ruke da zakloni oi.
Stravian smrad dopre iz tog zida, smrad Larku poznat jer ga je osetio prilikom poseta kuli Gilde
eksplozera, u Tarek gradu; tako zaudara samo sumpor-vodonik.
Taj oval otpade sa zida, i Lark, vide da mu je time otvoren prolaz u neki novi hodnik, nekako
sablasno osvetljen. Jurnu tamo, ali se sudari sa talasom vrelih isparenja koji ga baci silovito unazad i
tresnu o isti onaj desni zid ispred koga je maloas stajao. Lark se stropota na pod, o koji bolno udari
rukama; a talasi pree vrueg vazduha jurnue ka robotima, Jofurima i Ranu.
Tokom nekoliko trenutaka, sva ula bila su mu toliko 'ispreturana' da nita nije registrovao; samo je
leao otupelo. Bio je svestan samo dve injenice: da ga sve boli, i da je iv. Posle nekog vremena
otvori oi. Ali onda poe mirkati u neverici.
Oni koji su do pre nekoliko trenutaka leerno marirali da ga uhvate, sada su beali navrat-nanos niz
hodnik, gledajui da 'uhvate tutanj' to pre oko prvog zavijutka. Ran se, u bekstvu, osvrnu na tren; u
njegovim bledim oima sjaktao se uas. Jofurski ratnici ve su stigli, onako masivni, da se odgegaju u
zaklon. Samo dva robota ostadoe na vidiku, tamo na zaokretu hodnika, kao da su spremni da stanu na
megdan neemu, neemu u ta bi mogli i pucati - ali, radije ipak ne bi.

Lark je znao da bi trebalo da je srean to su njegovi neprijatelji pobegli od neke sile. Ali sad je
trebalo da se i on osvrne, da pogleda iza i iznad sebe, da vidi ta je to dolo. Ustruavao se. Shvati
da ni on, ipak, radije ne bi.
Nekako znam da mi se nee dopasti, ree on sebi.
Miris ukvarenog jajeta bio je maltene neizdrljivo jak, a hodnik se ispunjavao blagim osvetljenjem.
Oigledno, ta svetlost dopirala je, kao i jedno novo, tiho brujanje, od neeg to se bliilo Larku.
On prikupi hrabrost, osloni se na opeenu desnu ruku, i prevrte se na lea.
Stvorenje je bilo samo korak-dva iza njega, i primicalo se. Zapravo je tek prolo kroz novonastali
otvor u zidu. Lopta, prenika moda tri metra, koja je zraila nekim svojim sjajem. Jedva je uspevala
da se protisne kroz hodnik. Imala je metalni izgled, i boju bronze, pa ipak, kao da je bila sva od
tenosti; talasala se i njihala valjajui se lagano napred, tako da je vie liila na kesu punu tenosti
nego na balon. Lark se seti ivih elija koje je nekada gledao kroz svoj voljeni mikroskop, onda kada
su on i drugi mudraci imali vremena da tragaju za znanjem, da se bave onim to je na primitivnome
Nagibu vailo za nauku.
elija. Ovo je elija, mnogo vea od Larka celog. iva.
Uviajui istinu, on ree sebi...
Ovu vrstu ivih bia ja nikada ranije nisam video.
ulo se ak i pljuskanje iznutra, kao od vode, dok je ta stvar puzila bez urbe prema Larku, popela se
na njegova stopala, pa preko nogu, celom duinom njegovog tela, pritiskajui ga tako da vie nije
mogao ni da makne. Duboka, paralizujua hladnoa poe da mu prodire sve do kostiju.

Drugi deo: REDOVI IVOTA

Ve eonima - jo od kako su blagosloveni Praroditelji otili - pojedine mislilaki raspoloene
kiseonike rase postavljale su pitanje takozvane 'popunjenosti'.
Ako je ivot tako esta pojava, i tako vibrantan, ovde, u civilizaciji Pet galaksija, pitaju oni, zar ne bi
trebalo da vidimo znake ivota i drugde?
Astronomi izbrojae jo sedam stotina milijardi galaktikih 'vatrometnih tokova' i ovala i drugih
ogromnih skupina zvezda irom svemira; neke od tih galaksija su vee ak i od nae Prve. Stvarno bi
nelogino bilo da se samo i jedino u ovih pet uzdigne razumni ivot.
Koliko je tu mogunosti upropaeno! Ako je tako.
Naravno, o tome postoje razliita miljenja. Meu mnogim drutveno-verskim savezima koji
sainjavaju ovu nau raznorodnu civilizaciju, neki insistiraju da mi moramo biti jedinstvena pojava,
jer svaka druga mogunost znaila bi ruganje naim Praroditeljima, Praocima naim. Neki drugi
sagledavaju sve te milijarde drugih galaksija kao boravita uzvienih Transcendenata, koji, navodno,
tamo preu kad dovre dugotrajni proces samousavravanja na ovom nivou realnosti.
Mnogi su pokuavali da prodru kroz taj veo pomou naunih instrumenata, kao to su, na primer,
gigantski teleskopi. Usmeravali su ih prema spolja, i studirali nae bezglasne susede. Uistinu, neke
anomalije su naene. Na primer, nekoliko svemirskih objekata koji emituju svoj prirodni um
kratkim, isprekidanim pulsiranjem, i ija je struktura izuzetno sloena. Mnoge galaksije izgledaju kao
da su izgorele, kao da su neki unutranji poari protutnjali kroz njih i unitili, u jedan mah, gotovo sve
planetne sisteme tamo.
Pa ipak, podaci su uvek nekako dvosmisleni, uvek je mogue nekoliko raznih interpretacija. Naa
Velika biblioteka puna je i krcata tim debatama, koje traju ve eonima.
Da li su i druge galaksije meusobno povezane hiperspacijalnim transfernim takama, kao nae? Da
li je, dakle, i tamo mogue preskoiti, zaas, ogromna rastojanja u ravnom prostorvremenu? Ni
najbolji nai modeli i kalkulacije ne dadoe definitivan odgovor na to.
S vremena na vreme, poneka mlada rasa postane nestrpljiva i pokua ta pitanja da postavi Onima
Starima - rasi mudraca, koja se dobrovoljno odrekla zvezdanih brodova samo da bi dalje razvijala
svoju duu u Zagrljaju plima, i da bi jednoga dana mogla da se uzdigne u sledei, vii red ivota.
Ovi nai drevni odgovaraju kako su kad raspoloeni, nekad ignoriu pitanje, a nekad daju
nezadovoljavajue odgovore.
Sami smo, odgovori jedna zajednica Onih Starih.
Ne, nismo, javi se druga. Druge galaksije, ba kao i ova naa, vrve preobiljem svakojakih vrsta
razumnog ivota, a Uzdizanje je i tamo sveta dunost koja se predaje na smenu, sa jedne vrste na

drugu. Potom se iskusnije rase, i tamo, posveuju dunostima transcendencije... kao to sada inimo
mi.
Jedan 'grozd' Onih Starih tvrdio je da zna pravi odgovor, drugaiji - da veina tih kosmikih ostrva
biva nastanjena odjednom, naglo: prva rasa koja dostigne razum i zvezdoletnu sposobnost rairi se
kroz sve galaksije koje se zateknu u transferno povezanoj grupi, i zatim sistematski unitava ili
porobljava sve oblike ivota koji nastanu kasnije. Takve galaksije su siromane jer nemaju ni
raznovrsnost, a ni uvid, kao mi; njima nedostaje ona mudrost koju su nai blagosloveni Praroditelji
pokazali kad su zapoeli veliki lanac Uzdizanja.
Nije ni tako, kau neki od njih, jo jedna takva grupa zavuena negde u to klinasto ledeno stanite,
zgurena u zahvatu plima kontemplacije. Mi oseamo da iz takvih galaksija dopire ujedinjenost
namere, da, ali to samo znai da su oni, evolucijom, ve dostigli potpuno ujedinjenje: jednost! Ono
uzvieno stanje koje se sastoji u tome da su sva razumna bia deo samo jednog nad-uma...
Posle dueg vremena postalo je jasno da se iz sveg tog nesuglasja mogu izvesti samo dva zakljuka,
od kojih, opet, samo jedan moe biti taan.
Ili nai Oni Stari naprosto ne znaju nita o tome, a ipak priaju, proizvoljno...
Ili svi ti njihovi odgovori uzeti zajedno ine jednu propoved. Pouku samo jednu.
Da se druge galaksije nas nita ne tiu! Eto, to je, verovatno, prava pouka. Da mi treba da gledamo
svoja posla, kao to mladim rasama i dolikuje - da se borimo, uzdiemo, u stalnom nadmetanju
izmeu sebe; da treba da prikupljamo iskustvo i snagu za sledeu etapu.
Istinite odgovore dobie samo oni od nas koji preive test, kada se, konano, suoimo sa blistavom
svetlou Velikog Muitelja.

Hari
inilo se da E prostor nije jedini u kome ideje imaju neku svoju samostalnu egzistenciju. Kad se
vratio u bazu Kazkark, Hari ju je zatekao prepunu glasina. udna govorkanja kruila su kao vrlo
gladni paraziti koji se bacaju u skokovima sa jednog nervoznog domaina na drugog, i vrlo uspeno
se razmnoavaju u atmosferi zarazne brinosti.
Hari je, pilotirajui svojim izviakim brodiem, otiao do severnog pola planetoida Kazkark,
spustio se u dok rezervisan za Navigacijski institut, i, sa velikim olakanjem, ugasio motore. Sada je
eleo samo jedno: da sledeih nekoliko dana spava, a da ne mora da se bori sa onim upornim,
zamornim E-prostornim snovima. Ali tek to se iskrcao i poeo popunjavati protokole za razduenje,
ponese ga vrtlog sumnjivih ogovaranja.
"Pria se da je dolo do raspada Abdikatorske alijanse na nekoliko jeretikih frakcija koje sada
ratuju izmeu sebe", promrmljao je jedan trgovac Tormud koji je stajao u redu ispred Harija ispred
altera za imigraciju. To je rekao na urnom, zveketavom gal-etvrtom. "A Liga predostronih i
neutralnih klanova izgleda da je otpoela mobilizaciju, napokon; oni sad prave jednu, kombinovanu
flotu, pod komandom Pargija!"
Hari se zagleda u tog Tormuda - mravog stvora ukaste koe, koji kao da se sav sastojao od
laktova i kolena - a onda odgovori na tom istom jeziku.
"Pria se? Ko pria? Na kojim medijima? Sa koliko verodostojnosti?"
"Bez ikakve verodostojnosti!" To je rekao, iza Harija, jedan diplomata iz naroda Ulomin; na resama
svojih pipaka imao je obojene kapice, da bi se spreilo nehotino isputanje polena. Taj Ulomin
prie, vukui se krljutavo po podu, malo blie; a svoj prezir prema Tormudu izrazi mlaziem
narandaste pljuvake koji za malo promai Harijev rukav.
"Ja sam doznao iz proverenih izvora", nastavi Ulomin, "da ta eminentna rasa, visoko cenjeni Pargiji,
namerava da istupi iz te Lige - i da se u celosti povue iz svih galaktikih poslova - zato to su
zgaeni ovim sadanjim stanjem haosa. Ta plemenita rasa uskoro e se povui u blagosloveni mir,
pridruie se svojim pradrevnim pokroviteljima u sretnom vilajetu plima. Samo retardirani glupak
moe verovati u neke vesti drugaije od tih."
Hari zakljui da se ova poslednja reenica teko moe nazvati diplomatskom.
Tormud je reagovao tako to je besno rasklopio sve etiri svoje ruke i obe dugake noge - tako
naglo da je pri tome kvrgavom glavom bupnuo u plafon - a onda, mirkajui bolno, otiao krupnim i
odlunim koracima, rtvujui na taj nain svoje mesto u redu.
A, zato si ti to, pomisli Hari osvrnuvi se i pogledavi Ulomina, stvora koji je oigledno dobro
poznavao psihologiju drugih rasa.
Samo nemoj to pokuati na meni, pomisli Hari; ja se odavde ne miem pa makar mi neko rekao da

sam ujak nekom delfinu.

Diplomata kao da je prihvatio da je to tako, pa je samo mahnuo sa dva pipka, univerzalnim gestom
smirene dobre volje. Hari, a za njim i Ulomin, ve sledeeg trenutka se pomaknue za jedno mesto
napred u redu.
Hari izvadi svoju prenosivu informacionu ploicu i pogladi na njoj komandne kvrice; za tren dobi
pristup do ogranka Galaktike biblioteke na ovom planetoidu, i to do direktorijuma 'Vesti'. Ovdanji
ogranak Biblioteke bio je izvrsno informisan, zato to su se na samom Kazkarku nalazili regionalni
tabovi nekoliko vanih Instituta. Meutim, u Vestima - ni rei ni o kakvom raskolu meu
Abdikatorima. tavie, prema zvaninim izvorima, Pargiji i sad sede u galaktikim savetima, gde su
veoma uticajni, i zahtevaju mir i uzdravanje od nasilja, trae od svih militantnih saveza da povuku
svoje armade i da sadanju krizu ree pregovorima a ne ratom.
Dakle, sve to je uo od ove dvojice bilo je netano? A da li je? U normalnim vremenima, Hari ne bi
ni pomislio da posumnja u istinitost onoga to donosi, kao vesti, Galaktika biblioteka. U civilizaciji
Pet galaksija postojala je izreka da se nita nije stvarno dogodilo dokle god se nije i na vestima
Biblioteke pojavilo. Moe tano pred tvojim oima da eksplodira neka planeta - to jo nee biti
potvrena injenica, dokle god se ne saopti i na ekranu u ijem uglu se pali i gasi ikonica sa
galaktikom spiralom i zracima.
Ali ovo, oigledno, nisu bila normalna vremena.
Kasnije, dok je ekao pred kioskom carine, Hari je uo kako u blizini razgovaraju jedna Talpurka, po
zanimanju trgovkinja semenom, i jedan hodoasnik Guldingar. Talpurka se alila da je tokom
prelaska iz Tree galaksije morala da proe kroz mnoge odvratne nove promene vodeih niti na
raznim transfernim takama, i kako joj je zbog toga bila muka. Hariju nije bilo ba lako da prati
talpurski dijalekt - koji je ona stvarala trljanjem zubaca na svojim rudimentarnim krilima - ali je
razabrao da je kod nekoliko najveih transfernih taaka dolo do pomaka u oscilacionim obrascima,
zbog ega su ili izgubile koherentnost ili se sasvim ugasile.
Krhki, tanani, paukoliki Guldingar odgovorio je istim dijalektom, govorei kroz mehaniku napravu
pritegnutu kaievima uz jednu nogu.
"To su neka sumnjiva objanjenja", ree Guldingar. "A zapravo su samo izgovori, koji nam stiu od
velikih sila, zato to one hoe da prigrabe sebi najbolje hiperprostorne veze, da ih monopolizuju, u
cilju stratekih manevara."
Hari se namrti. Od zabrinutosti poe da ga svrbi krzno ispod uniforme. Ako se neto deava sa
transfernim takama, ako one gube upotrebljivost, onda je to od vitalnog znaaja za Navigacioni
institut. On hitro opet potrai po ogranku Biblioteke, ali uzalud. Nae samo rutinska obavetenja o
putovanjima, i rutinska upozorenja o zaobilaenjima na nekim putanjama.
Pa, valjda e mi Verkvin rei, zakljui on; stara je to zmijurina, sigurno e znati ako se ita desilo.
Jedna od tema koje su zanimale Harija, ali ne i ove raspriane pojedince uokolo, bila je opsada Tere.

Pre nekoliko nedelja, kad je polazio u patrolu po E prostoru, oma oko Zemlje i Kananskih kolonija
zatezala se postupno ali sve jae. Zemlji su pomagali Timbrimiji i Thenanijanci, i ta je pomo bila
dobrodola, ali bojne flote desetak fanatinih alijansi obustavile su, barem privremeno, svoja
meusobna kokanja i slono pritegle blokadu; bila je preseena svaka komunikacija, ali i trgovina,
sa Harijevom prapostojbinom.
Iako u iskuenju, uzdrao se od postavljanja Biblioteci ijednog pitanja o tome. Jer on se sada nalazio
u takvom politikom poloaju - jo je na probnom radu - da ne bi ni bilo pametno da postavlja
premnogo pitanja o svom starom klanu.
Od mene se zahteva da vie ne budem zainteresovan za to, ree Hari sebi. Moj dom je sad Nav-inst.
Proao je kroz carinu, i stigao do sledee prepreke, dobro znane i vrlo neprijatne. Bio je to jedan
visok Huni kisela lica, u glatko-svetlucavoj odedi starijeg pokrovitelja i sa znakom magistra
Migracionog instituta, koju je nosio na jednom ramenu: inspektor Tvafu-Anuf. U njegovim rukama
sada je bila ploa preko koje se prelivalo obilje podataka, dok su skeneri pretraivali Harijevu
letelicu/stanicu. Pri svakom svom povratku sa misije Hari je morao da trpi da taj dvonogi mujak, u
ijim se crnim oima nije ak ni moglo nazreti bilo kakvo veselje, pregleda ceo bio-manifest broda,
da ne bi sluajno negde promakao ilegalni genetski materijal, a istovremeno da svojim hunikim
'balonom' od koe, ispod grla, proizvodi potmulo tiho brundanje, pompezno ali i podsmeljivo.
Zato se Hari poprilino iznenadio kad mu se ovaj krupni i snani birokrata obratio tonovima koji su
zazvuali nesumnjivo prijateljski.
"Vidim da se vraa iz E-prostora", ree inspektor na gal sedmom, dakle na onom jeziku koji je, od
svih galaktikih jezika, Zemljanima najmiliji. Govorio je tonovima zatalasanim na prijateljski nain.
"Hrrr-mmm. Dobrodoao kui. Nadam se da je putovanje bilo zanimljivo i prijatno?"
Hari je mirkao i pitao se otkud taj neformalni pristup. Gde je ona uobiajena nadmenost?
Bilo je normalno da tipovi iz Migracionog nastupaju oholo i nadmono. Jer njihov Institut nadzire
izvesne poslove koji su, bukvalno, od kosmikog znaaja, na primer: kod kojih zvezdanih sistema se
bia koja diu kiseonik smeju, ili ne smeju, nastanjivati, ili koji e kiseonini svetovi biti stavljeni na
ugar, izvan domaaja bilo kog razumnog bia, za izvesno vreme. U poreenju sa time, Harijeva
organizacija bila je 'mali roak', jer je imala dunosti kao negdanje obalske strae na morima Zemlje
- da osmatra prilazne puteve, vremeprostorne prilike, i da brani bezbednost uesnika u galaktikom
saobraaju.
"Pa, hm, E-prostor je carstvo iznenaenja", uzvrati Hari obazrivo. "Ali moja misija je protekla
onoliko dobro koliko se to moe oekivati. Hvala na pitanju."
Jedan mali upkavo-krznati Rusit, pripadnik rase koja je tienik Hunia, i koji je tretiraju kao
poslugu - prie i stade pokraj svog gazde, i uperi aparat za snimanje prema Hariju, to ovome samo
povea nervozu. Inspektor se primae blie i nastavi da se raspituje.
"Naravno, ja ovo pitam samo iz isto line radoznalosti, ali, da li bi me hteo obavestiti o neemu?

Dok si patrolirao po E-prostoru, da li si kojim sluajem primetio neka izuzetno velika memoidna
bia? Hrrmmm. Moda neki konceptualni entitet koji bi bio sposoban da se prui iz svog rodnog
kontinuuma u... hrrrrm... u druge nivoe stvarnosti?"
Harijev instinkt bio je, da se sad jo vie zatvori. Hunii, kao i mnogi drugi kiseonikai, ne mogu
podneti dvosmislene uslove E-prostora, niti gomile alafora nastanjenih tamo. Nikakvo udo, ako se
ima u vidu koliko su Hunii lieni i humora, i mate.
Onda emu ovo iznenadno zanimanje?
Situacija je od Harija oigledno zahtevala da ne kae nita, ali da to zvui formalno korektno pa ak i
laskavo. On pribee staroj taktici "da, bvana'.
Dobro je poznato da se u E-prostoru memetiki organizmi roje kao vakuumske ostrige na koritu
sporog trgovakog broda", ree on, prelazei na gal-est. "Ali, avaj (o starije pokroviteljsko bie)
videh samo stvorenja koja mi je moj jadni, napola uzdignuti mozak dozvolio da vidim. A to bejahu
utisci tako primitivni da nikako ne mogu biti od interesa velianstvenome biu kao to si ti."
Hari se nadao da Huni nee reagovati na ironiju. U principu, svi koji se ulane u velike Institute
odriu se, samim tim, svih svojih ranijih vernosti i predrasuda. Ali, jo od katastrofe kod Novzore,
optepoznato je kakav je stav Hunia prema 'novopeenom' zemaljskom klanu. Kao neo-impanza,
sada impanza, narod koji se tek domogao razuma i koji je i sad u obavezi da slui Ljudima, Hari je
od Tvafu-anufa mogao oekivati samo snobovski stav.
"Ti si tu verovatno u pravu, (o mlae, napredno bie koje puno obeava)", ree Huni. "Ipak, mene i
dalje (ovlano) zanimaju tvoja zapaanja. Jesi li opazio ikakve (izuzetno velike ili sloene) memoide
da putuju (blisko) udrueni sa transcendentnim ivim biima?"
Inspektor je plou sa podacima drao okrenutu ka sebi, ali svetlost sa te ploe odbijala se o glatke
krljutave ploice na njegovim grudima, tako da je Hari jasno video da se sve preliva dobro
poznatom plavom bojom odobrenja. Sva proveravanja Harijevog broda/stanice bila su, dakle,
zavrena. Nije postojalo vie nikakvo zakonsko opravdanje da iko Harija zadrava ovde.
On jo jednom promeni jezik - sad pree na angliski, jezik samouzdignutog klana sa Tere.
"Da ja tebi neto predloim, Tvafu-anuf. Uiniu ti uslugu i pokrenuu zvaninu istragu o tome... u
tvoje ime, naravno."
Hari okrete svoju znaku ka inspektoru i, upadljivom kretnjom, snimi njegov identitet, pre nego to je
Tvafu-anuf mogao reagovati.
"Nije potrebno, nije! Samo isto neformalno sam pitao, onako..."
Hari mu sa zadovoljstvom upade u re.
"Ah, ne mora mi zahvaljivati. Svi smo mi, najzad, poloili zakletvu da emo saraivati jedni s
drugima. Zato u srediti da to bude sa uobiajenim meu-institutskim popustom cene, a izvetaj e

biti upuen tabu Migracionog, sa naznakom da je za tebe? Hoemo li tako? Moe?"

Pre nego to je usplahireni Huni mogao ita da odgovori, Hari nastavi.
"Odlino! Onda, po protokolima ulaska, i sa tvojom uzvienom dozvolom, odoh ja."
Poe pravo na malenog Rusita, koji se bre-bolje, sitnim trkom, skloni s puta. Zalete se pravo na
barijeru, bez rei joj upuujui izazov da ga zaustavi ako sme.
Ona se povue uz fijuk u stranu, otvarivi mu izlaz na avenije Kazkarka.
Moda je to bilo nenormalno, ali Hariju se dopadalo da ivi u vremenu opasnosti i promene.
Pola galaktike rotacije ve - stotinak miliona godina - ova uplja kamenina koja plovi kroz
svemirsku prazninu sluila je kao dremljivo sklonite za galaktike inovnike i takorei nizata vie.
U upotrebi je bila samo nekolicina od mnogobrojnih tunela koje je neka davna rasa izbuila kroz
leteu stenovitu gromadu prenika sto ezdeset kilometara, koja je time postala sunerasta. Ali sada,
u samo petnaestak kadura od kako se Hari tu zaposlio, planetoid je doiveo velike promene.
Katakombe u kojima je vladala mrtva tiina jo od epohe hturna poele su opet da bruje ivotom,
jer su se u njih useljavale pridolice svaki dan. U roku od samo nekoliko zemaljskih godina, tu je
nastao jedan kosmopolitski grad. Sada je svaka peina nudila neto drugo, svaki hodnik je vodio do
neke osobe; sveukupno, nastala je tu bogata meavina utisaka za sva ula - meavina nasuminih
uzoraka iz celokupnog raspona i bogatstva kulture kiseoninih ivih bia.
Pa, to je, pomisli Hari ironino, neka ea koincidencija; kao da je sve to ekalo samo da se ja
zaposlim na Kazkarku, dakle, na moj dolazak, pa da se dogodi.
Istina je, dabome, bila neto drukija. Istina je glasila da je on, Hari Harms, jedan od najmanje
vanih slobodnih razumnih stvorova na itavom tom planetoidu.
Hodanje... puzanje, gmizanje, skakutanje, valjanje... svaka postojea vrsta kretanja razumnih osoba
bila je ovde zastupljena i videla se esto. Oni koji su bili suvie krhki da se usprave u ovdanjoj
gravitaciji (polovini zemaljske) vozili su se u elegantnim hodnikim vozilima, koja su svojom
prefinjenou dostizala, ponekad, kvalitet minijaturnih svemirskih brodova. Hari je ak video desetak
pripadnika jedne dugoruke sorte koja je donekle liila na majmune gibone - ali sa purpurnim licima
prevrnutim naopake - kako se prebacuju od rukohvata do rukohvata, ostajui bukvalno u vazduhu,
pod plafonom. Kad je video kako oni to rade, dolo mu je da pone da se smeje i da zahuke glasno
ka njima, ali se uzdra: ta rasa je verovatno pilotirala zvezdanim brodovima jo kad su Ljudi
ivotarili u peinama. Osim toga, Galaktici retko imaju onu osobinu koju bi Hari nazvao smislom za
humor.
Jo do nedavno, veina stanovnika Kazkarka bila je u uniformama Migracionog, Navigacionog, ili
Ratnog instituta, ili Velike biblioteke. Ali takvi, uniformisani (ili, moglo bi se rei, livrejisani) bili su
danas u manjini, izgubljeni u moru drugih, koji su se epurili u nepojamno raznovrsnoj odei - od
kompletnih, hermetizovanih skafandera, preko sveanih ogrtaa na kojima je runama ispisana istorija
rase i familije, pa sve do bia koja su se bez oklevanja etala sasvim gola (ili sa pokrivenim samo

organima za izluivanje) tako da je sve utalo od perja, koe, krljuti i torga.

Kad se Hari zaposlio, veina Galaktika nije umela da razlikuje neo-impanzu od stoliice za
odmaranje nogu, toliko je slabo poznata i malo znaajna bila porodica Zemlje. U poslednje vreme to
se izmenilo. Dok je Hari prolazio, mnoga lica su se okretala da ga pomno odmere. Mnoga bia su se
uzajamno i podgurkivala, i neto prigueno izmeu sebe komentarisala - siguran znak da kriza oko
onog broda Brazda nije reena ni tokom ovog Harijevog odsustva za Kazkarka. Oigledno, klan
Zemlje postajao je sve vie poznat na nain kako to nije eleo biti.
Jedna stara, dobro znana galaktika poslovica sumirala je tu situaciju: "Kad ti se zlo pie, moni te
gledaju sve vie."
Pa ipak, u veini situacija uspevao je da se osea kao anonimni deli gomile, mase, dok je iao
dugim putanjama ka svom tabu. Zaneto je posmatrao koliko je Kazkark sada prometniji nego to je
bio kad je on kretao u patrolu.
Pomou svoje znake oitavao je imigracione profile mnogih, na bulevarima i u ulicama, pa je znao
da su ti sofonti uglavnom emisari i komercijalni delegati, i da su ih njihove rase, alijanse ili firme
uputile ovamo da bi se doepali neeg korisnog, obezbedili izvesnu prednost, u trenucima kad se
ustajala rutina jedne civilizacije raspada pod naletom sve izraenijeg nezadovoljstva. U haosu se
moe zgrabiti neto neoekivano, pa su agenti i posrednici manevrisali, igrali prastare ugledne igre
pijunae, pravili i raskidali dogovore. Nuen je mito naveliko, a lojalnosti su bile naruavane u
igrama dvostrukih agenata, pri emu su prevare bile tako kitnjasto i zapetljano izvoene da bi, u
poreenju sa njima, dvorske intrige Mediija izgledale kao deja igra u pesku. Vrzmali su se posvuda
i mali klanovi, oni koji uopte nisu mogli da utiu na galaktiku politiku niti na sudare bojnih armada;
oni su nastojali da se dodvore monima, kao to su Klei, Soroi i Dofuri; a ovi su, sa svoje strane,
troili materijalna sredstva izdano, reeni da uticajem nadmae svoje neprijatelje.
Poto se unaokolo razmenjivalo tako mnogo prenosivih simbola materijalnog bogatstva, procvetala je
usluna privreda. Trebalo je zadovoljiti potrebe svakog pojedinog izaslanika ili pijuna. Gotovo
milion slobodnih sofonta i njihovih uslunih maina udovoljavalo je na Kazkarku tim potrebama, koje
su bile uglavnom bioloke - od specifinih atmosferskih naklonosti pa do egzotinih vrsta hrane i
intoksikanata.
Ba dobro, pomisli Hari, to smo se mi impi ratosiljali jednog znatnog dela naeg ula mirisa,
preusmerivi te delove mozga za potrebe sapijentnosti.
etkao se Ulicom Velikom - trgovakom koja se nalazila blizu povrine Kazkarka, a pruala se od
junog pa sve do severnog pola tog planetoida. Tavanica je bila preteno od kamena, ali na svakih
nekoliko kilometara pretvarala se u providne poluloptaste kupole koje su nudile zasenjujue lepu
sliku jednog od unutranjih spiralnih krakova Pete galaksije. Ulica Velika bee takva ista, ali potpuno
prazna, bez ikog ivog u njoj, kad je Hari, posle zavrene obuke u Navigacionom kolskom centru,
prvi put doao na Kazkark: bila je koridor aveti. A sad je svaki kutak, sa obe strane, bio popunjen
nekom prodavnicom, ili nekim restoranom; a iz restorana su se irili organski mirisi tako jaki i
mnogobrojni da je u tom vazduhu, neminovno, moralo biti za svaku ivu vrstu bar poneto otrovno!
Zato je veina posetilaca morala, posle boravka u karantinu, proi i kroz anti-alergijske tretmane, a

uz to i dobiti sredstva za jaanje imunolokog sistema. Pa i tako, mnogi su etali ovim korzoom diui
samo kroz masku sa 'svojim' vazduhom.
A Hariju je ba prijalo bez maske. Na svakih nekoliko metara, nove arome juriale su na njegove
nozdrve i sinuse. Neke od njih izazivale su u njemu talase oduevljenja ili estoke gladi. Druge su ga
dovodile na ivicu povraanja.
Ovo kao Njujork, rekao bih, pomisli on, seajui se kako je izgledao njegov jedini, kratkotrajni
boravak na Zemlji.
I njegov sluh bio je preoptereen. Iako standardnih galaktikih jezika ima samo desetak, njihovih
dijalekata ima nebrojeno mnogo, a nastaju u zavisnosti od toga kako svaka rasa proizvodi signale.
Zvuk je bio najei prenosilac pregovora ili ogovaranja, pa je zujanje, pucketanje i stenjanje
nekoliko stotina tipova ivih vrsta ispunjavalo Veliku; inilo se da su to gotovo opipljivi talasi
intriga. One vrste koje vie vole da se sporazumevaju signalima pogoravale su situaciju, mlatarajui
i pleui i sevajui neumorno; a Hari je i te poruke itao, i nalazio da su divne i zastraujue.
Pa tek psiho-mo...
Postojala su stroga pravila o tome koliko i kako psihomoni pojedinci smeju da koriste svoj 'vividni
spektar' u zatvorenom prostoru. Postojali su i detektori, veito budni, koji su hvatali najgore
prekrioce. Ipak, Hari je smatrao da deo ove njegove sadanje napetosti potie i od jakog
pozadinskog uma paranormalne aktivnosti.
Na sreu, impanzi su, veinom, manje-vie imuni na paranormalne poruke, ne uju ih. Neke od onih
crta koje su mu omoguile da u E-prostoru bude dobar osmatra, takoe su ga inile poluimunim na
kakofoniju mentalnih vibracija kojima je Kazkark bio ispunjen u ovom trenutku.
Naravno, mnogi tobonji restorani bili su temeljito zatiena sastajalita, gde su se odravali tajno
zakazani 'randevui' agenata, i gde su pregovori voeni sasvim neformalno; ponekad i pregovori
izmeu zvezdanih klanova koji su ve bili prijavljeni kao zaraene strane kod Instituta za
civilizovano ratovanje. Hari krajikom oka vide kako jedna nadmena Soro, izgledom kao guter, sa
omanjom grupom pratilaca iz naroda Pila i Paha koji su soroski tienici, kriom ulazi, glatko i brzo,
u jedan 'lokal' na kome je vlasnik istog trena ugasio svetlei znak 'Imamo mesta'... ali je vrata ostavio
odkrinuta, kao da oekuje jo jednog gosta.
Moglo je biti zanimljivo ostati jo neko vreme u blizini i videti ko e jo doi na tajnu veeru sa
soroskom matrijarhom, ali Hari uoi da se u blizini vrzma bar deset 'sluajnih prolaznika' koji su
radili tano to, glumei da itaju vesti sa infoploa ba sad, ili da natenane razgledaju i probaju sve
to nude okolni prodavci - sve vreme se trudei da imaju na vidiku onaj zaseneni ulaz.
Prisetio se nespretnih pokuaja onog inspektora da od njega izmami neto o E-prostoru. Kako se kod
Galaktika gubilo poverenje u institute, tako se poveavala potranja za dodatnim podacima, izvan
uobiajenih; po svemu sudei, mnogi su se nadali da bi uz samo malu dodatnu prednost mogli postii
velike dobitke.

Nikako nije mogao sebi dozvoliti da bude ocenjen kao jo jedan pijun. Naroito ne sad, u uniformi.
Kod nekih drugih velikih galaktikih slubi moda se pojavio 'zamor materijala', gubitak
profesionalizma i moralnog integriteta, ali Navigacijski institut ima neuprljan ugled... koji treba i
odbraniti.
etkajui se preko jedne vrlo prometne raskrsnice, Hari primeti par trgovaca sintijanske rase, koji su
izgledali kao rakuni. Ta rasa bila je poznata po svojoj naklonosti prema kulturi i umetnosti Zemlje.
Bili su previe daleko da bi on mogao pogledom uspostaviti kontakt, ali on je svejedno gledao na tu
stranu; tako, ne pazei kuda ide, sledeeg trenutka nalete na jedno nakostreeno bie zgureno na ulici.
Vide da je to jedan Ksatini.
Oh, do pakla, pomisli on dok se lice ocelota okretalo munjevito prema njemu, izoblieno od zlovolje
i mrnje. Ne gubei ni tren, Hari pognu glavu duboko, i prekrsti ruke ispred grudi, u pozi tienika
koji se kaje. Poe i da uzmie malo po malo. Stvorenje ispred njega otpoe tiradu, grdei ga otrim
ali pokroviteljskim tonom, na jeziku gal-etiri iji su tonovi veoma isprekidani.
"Objasniti ovo drsko ometanje! Odmah ponizno izvinjenje i iskreno samounienje! Ubeleiti ovu
uvredu na dugaki spisak onog to nam sve duguje tvoj klan bezvrednih..."
Ksatini, koji nisu bili znaajan klan, redovno su maltretirali Zemljane iz najstarijeg razloga kojim se
rukovode svi siledije svuda: moglo im se.
"Javiti se na raport kroz tri midure u moj stan u cilju daljih prekora, na sledeu adresu! Hodnik
etrdeset sedmi sa pedeset drugim u..."
Na sreu, u tom trenutku jedan glomazni Vrilh dojuri tekim galopom du avenije, usput se kratkim
obrednim reima mumlavo izvinjavajui svima koji su morali da se sklone pred njegovim
dvometarskim koracima. Ksatini odskoi unazad uz ljutitu ciku, a Vrilh protutnja tano izmeu njih.
Hari iskoristi tu priliku i hitro zamae u gomilu.
Ajd zdravo, cicos macos, pomisli, a na tren i poele da je psihomoan pa da dobaci, beei, neku
uvredu. Umesto da se onako poniava, mnogo skloniji je bio da raspaui Ksatinija po njuci - a
moda i da mu otkine ruku ili dve, isto da bi mu poboljao aerodinamiku.
Nadam se, pomisli on, da emo se sresti jo neki put, u nekoj mranoj uliici, kad niko ne gleda.
Na alost, samokontrola je bila prvi obavezni kriterijum koji je morao biti zadovoljen pre nego to bi
Teragenski savet ikoga uzeo u obzir za vanzemaljske dunosti; pogotovu pre nego to bi jednog neoimpa pustio da krstari svemirom bez ikakvog nadzora. Slab i malen, klan Zemlje nije smeo sebi
dopustiti nikakve incidente.
Da da... a ta politika nam je, dugorono, mnogo pomogla, ba vidim, pomisli Hari Harms.
Zato su delfinima dali itav brod, pomisli on; i gle ta su te pametne ribe uradile... Izazvale su
najveu krizu u Ifni-zna-koliko miliona godina.

Na emu im je, ako e se ba prava istina rei, Hari pomalo i zavideo.

Osim onih koji su na Kazkark doli iz slubenih razloga, bilo je u ovdanjim jazbinama i po
trotoarima i mnogo drugih - jedna velika populacija koja se kretala 'kako voda nosi': izbeglice sa
stanita zahvaenih sve veim neredima, plus mnotvo svakojakih oportunista, altruista, i mistika.
Ovi poslednji kao da su se izuzetno namnoili.
Na veini svetova, o pitanjima filozofije i religije diskutuje se leerno, razvoj pojedinih argumenata
meri se sporim tokom generacija ili se ak prenosi sa pokroviteljske rase na klijentsku pa sa nje na
sledeu, njenu klijentsku, tako da debata traje eonima. Meutim, Hari oseti, ovde i sada, neto
frenetino u govorancijama koje su drali misionari okupljeni ispod kupole broj 67. Pod treperavim
sjajem konstelacija i galaksija iznad, predstavnici najpoznatijih verskih zajednica nudili su, iz svojih
naparfimisanih platnenih paviljona, drevne mudrosti. Govorili su, izmeu ostalih, i Naslednici,
ekai, Transcendisti... pa i Abdikatori. Nije se primeivao nikakav znak razdora meu
Abdikatorima. Njihovi aktivisti, zaogrnuti u crvene toge, pripadnici desetak sasvim razliitih rasa,
slono su spopadali svakog prolaznika, nudei svoju ortodoksnu interpretaciju volje Praotaca.
Hari je znao da postoje mnogi aspekti galaktike civilizacije koji e njemu ostati zauvek
nerazumljivi, ma koliko se on dugo ili jako trudio da u njih pronikne. Na primer, kako je mogue da
se veliki savezi 'razumnih' nacija uporno sukobljavaju, tokom itavih epoha, zbog siunih razlika u
dogmi?
Nije on bio jedini koga je to zbunjivalo. I mnogi od najveih umova Zemlje muili su se oko pitanja,
na primer, da li je legendarna Prva rasa pre dve milijarde godina otpoela ciklus Uzdizanja zato to
je to moralo tako biti - jer tako diktiraju zakoni fizike, dakle 'bilo je predodreeno' - ili zato to je ta
odlika ive materije tek naknadno 'izronila' kao jedna od moguih odlika samo-organizujuih sistema
u jednoj pseudovolunterskoj vaseljeni. Hariju je jedino bilo jasno da se oni svaaju uglavnom oko
toga kako su kiseonina bie postala pametna i kakvu konanu sudbu mogu da oekuju u daljoj
evoluciji kosmosa.
"Pa ne vredi valjda zbog toga oleiti nekoga", govorio je, i prezrivo frktao, kad je razmiljao o tome.
"Ili zbog toga biti oleen."
Ali, Ljudi u tom pogledu nisu bili nevinaca. Pobili su nebrojene svoje sunarodnike zbog
nesaglasnosti sline vrste, ali mnogo sitnijih i opskurnijih, tokom duge, mrane izolacije Zemlje, pre
Kontakta. I pre nego to su Harijevoj rasi doneli svetlost.
"E, ali ovo je novo", proguna sad Hari, zastajui na jednom mestu blizu izlaza iz kupole.
Iza svih lakirano-sjajnih paviljona glavnih sekti, u jednom od poprenih meu-paviljonskih prolaza,
bili su sada prozeliti neke pohabanije vrste, sirotinja; oni su se prolaznicima obraali iz udubina
iskopanih u prirodnoj steni Kazkarka, tako malih da je tu bilo mogue samo navui ili ne navui
zavesu; a neki i iz kamenih nia, bez ikakve zavese; neki su, ak, naprosto hodali, meali se s
prolaznicima, i usput propovedali svoja nekonvencionalna uverenja.

"Odlaajte sa ovijah mestahah!" kretao je jedan Piut neraspoloenog izgleda, sa spiralnim vratom i
izbuljenim oima. "Spasenijih budee samo onijah, od zla dolazajega, koji izvorima svojiah se
vraaje!"
Hari je ovo morao malo da deifruje sa neobinog dijalekta galaktikog treeg jezika. Govornik je
koristio jedan arhaini pade, takozvani kolektivno-responsivni. To bi znailo da nudi spasenje samo
rasama, ne pojedincima (ak i jeres ima svoje granice), koji ga posluaju i vrate se sa 'ovih mesta'
nekim 'svojim izvorima'.
Da li on tvrdi da svaka rasa treba da se vrati na svoj matini svet? zapita se Hari. Na onu loptu blata
gde su se pred-razumni preci grili kroz onoliku evoluciju, da bi ih na kraju usvojio neki pokrovitelj,
za Uzdizanje?
Ili je tip imao na umu neto, ipak, alegorinije?
Moda on hoe da kae, ree Hari sebi, da svaki beoug Uzdizanja treba da potrai znanje o nekom
svom sopstvenom nasleu, znanje koje e se razlikovati od svih drugih. To bi znailo: rasturiti
Institute, i pustiti da svaki oksi-klan ide svojim putem kako god zna i ume.
Naravno, Hari nije bio opremljen da analizira fine poente galaktike teologije, niti mu je uopte
stvarno stalo do toga. Sledei zelot, meutim, bio je neto zabavniji.
Bio je to evangelista iz rase koja se zove Komad - sa trononim donjim torzom ali humanoidnim
gornjim torzom i rukama - i izgledao je kao dobro raspoloen drugar, prijateljski nastrojen. Na
guterolikoj glavi imao je iroka usta koja kao da su bila uroeno razvuena u trajni sreni osmeh, a
dugake trepavice na njegovim oima kao da su bile namenjene da zavaraju i pridobiju. Ali njegova
trea, zadnja noga, debela i teka, udarala je danas o tle postojanim, sumornim ritmom; Komad je na
gal-estom jeziku napevao mranu priu, nimalo u skladu sa tim i sad 'veselim' licem.
"Svi nai (sadanji, za svako aljenje) drutveni poremeaji imaju svoje korene u (podloj, prezira
dostojnoj) zaveri onih koji su neprijatelji celokupnog kiseonik-diueg ivota!
Vidite kako nae velike sile i alijanse navaljuju da se meusobno iskrvare, kako trae uludo svoju
vojnu mo, sve u borbi i otimanju za (nejasne) nagovetaje o (moguem, ali slabo verovatnom)
povratku (odavno otilih) Praotaca!
To moe sluiti jedino interesima (nedokuivih, nedobronamernih) disaa vodonika! Zavidljivi zbog
nae (hitre, agilne) brzine i (visokog tempa) metabolizma, oni strahuju ve eonima od nas, i spremaju
(dugorone, spore, opake) planove. Sada su, napokon, spremni. Vidite kako (zli) hidrogenai
(zlokobno) manevriu, da bi postigli (kolektivni) nestanak svih nas!
Ko se ne sea kako smo (vrlo) nedavno morali predati jednu od naih pet galaksija! Pre samo pola
miliona godina, (cela) galaksija etiri navodno je stavljena 'na ugar' i iz nje su isterane sve zvezdane
kulture koje diu kiseonik. Nikada ranije nije se Migracioni institut saglasio sa jednim takvim
(izdajnikim, na veliko) ustupanjem naih teritorija, zbog ega patnje izgnanika traju i do danas!

Nama kau da su hidrogenai (za uzvrat) napustili celu galaksiju Petu, ali zar ne ujemo (svakog
dana) izvetaje da se primeuju udni prizori i udni poremeaji u normalnom prostoru, a to jedino
moe biti delo (perfidnih) Zanga?
ta znai naruavanje transfernih taaka? Zato su (ogromne) oblasti hiperprostora na nivoima A i B
sada usporene i neupotrebljive? Zato nam (veliki ali sumnjivo nemi) Instituti ne kau istinu?"
Propovednik Komad zavrio je govor tako to je uperio prst, i previe slian ljudskom, ka Hariju,
koji je ovako u uniformi izgledao kao ba pogodan predstavnik Nav-insta. Hari pocrvene ispod krzna,
i brzo uzmae.
E, bez veze, ree on sebi; a poinjalo je da biva zanimljivo. Pa, dobro, barem neko se buni zbog
glupavih naina kako postupaju Soroi i druge velike sile. Osim toga, Komadova poruka bila je o
budunosti, nije se optereivala prolou. Dodue, malo je paranoina. Ali, ako bi vei broj sofonta
poverovao u nju, moda bi se smanjio pritisak na Zemlju, pa bi oni jadni delfini imali ansu da se
vrate kui, zakljui on.
Onda pronae ironiju u tome to Komadi, koji su poznati kao slobodni mislioci, takoe (generalno
govorei) mrze Zemljane. Hariju se njihov izgled prilino sviao; osim toga, smatrao je da i miriu
dobro. Na nesreu, ovo uvaavanje nije bilo uzajamno.
Iza njega se zau neka galama, koja ga navede da se okrene - upravo na vreme da vidi kako se gomila
prolaznika urno sklanja ka zidovima! Sredinom ulice nailazilo je neto. Hari vide i ta; ledeni trnci
prooe kroz njegovu kimu. Odred od dvadeset Tandu ratnika, zastraujuih, nalik na zemaljske
insekte 'bogomoljke', nastupao je ka njemu. Bili su nenaoruani, ali ipak opremljeni smrtonosnim, kao
brija otrim hvataljkama. Nastupali su u koloni po jedan, samom sredinom bulevara, a vrhovi
njihovih razmahanih onih mahuna maltene su doticali talasasto izgraenu tavanicu tog hodnika. Svi
koji su ih videli, bre-bolje su se sklonili. O pravu preeg prolaza niko se ne raspravlja sa Tanduima;
niti ih prodavci kojeega saleu svojim ponudama. Ta bia izduenih klinastih udova prolaze
neometano.
Pre nego to je poao na svoju, upravo zavrenu, najnoviju misiju, Hari je bio oevidac jednog
incidenta: jedan tvrdoglavi Paha ponosito je odbio da se skloni nekim Tanduima s puta. Sledeeg
trenutka jedan Tandu mu je odgrizao glavu. Zatim je voa odreda 'ukorio' tog Tandua tako to ga je
sasekao na komadie, pri tome ak i ne ispoljivi neku posebnu uznemirenost. Tim jednostavnim
inom, na principu 'oko za oko, zub za zub', zadovoljena je neka elementarna pravda, i onemogueno
ma kakvo dalje meanje ovdanjih ili bilo kojih vlasti. Pa ipak, glavna poruka iz tog dogaaja bila je
jasna svakome.
Nemojte se kaiti s nama.
Nikakva istraga o tom sluaju nije ni pokrenuta. ak i komandanti tog Pahe saglasili su se da je
njihov pripadnik, postupajui onako izazivaki i nerazumno, u sutini poinio samoubistvo.
Harijev puls bio je jako ubrzan dok su prolazili... i smirio se tak kad je i zaelje tanduovske kolone
zalo za jedan ugao i nestalo sa vidika.

Pa, bie bolje da ja vie ne odugovlaim, pomisli on; Verkvin e biti opasno ljut ako ne podnesem
raport uskoro.
eleo je, osim toga, i da pita starog zmijana o nekim stvarima koje je uo, nauo, i video od sletanja;
na primer, zato se sad Hunii raspituju o E-prostoru, zato transferne take ne rade kako treba, i da li
u tvrdnjama ovog komadskog proroka...
Srce mu zamalo uini salto unatrag kad ga za jedno rame iznenada epa koata aka vea od cele
njegove podlaktice. Prsti vitki i beli - sa sisaljkama/pripijaljkama na vrhu svakog - stegoe umereno
vrsto, ali, nepopustljivo.
On okrete glavu hitro na tu stranu i zagleda se uvis, preko prostranstva srebrnog ogrtaa, u visokog
dvonoca ija masa je sigurno iznosila vie od pola tone. Glava tog stvora izgledala je kao brodski
pramac, ali umesto da sa svake strane pramca bude 'naslikano' samo po jedno oko, bila su po dva.
Jedno iznad drugog. Vilica se ispod toga pruala podvijeno napred i nadole, kao klinasti, probojni
pramac grke bojne trireme.
Skiano... ree Hari Harms u sebi. Dobro su to znanje udrilovali u njega na obuci. Ali, nije oekivao
da e ikada videti tu rasu na ulici, a ponajmanje da e jedan Skiano ovako da spopadne njega lino.
ta li sam sad uradio? zapita se, spreman na jo jedno pokajniko samoponiavanje.
Ova grdosija barem ne moe da mi kae da sam mu zaklonio pogled na neto, pomisli on.
Na jednom irokom ramenu Skianoa uala je neka ptica, arenog perja, nalik na zemaljskog
papagaja.
"Izvinjavam se to te uplaih, brate", ree titan blagim tonom, pre nego to Hari stie da se pone
izvinjavati. U drugoj mamutskoj ruerdi Skiano je drao vodor aparat, iz kog je dopirao taj glas.
Skiano nije ni najmanje pomicao usta, niti je, sam, proizvodio ikakav zvuk. Ali je zato iz donjeg para
Skianovih oiju dopiralo blago, isprekidano treperenje svetlosti, koje je vodor-aparat primao i
transformisao u zvuk.
"Meni se uinilo da si poprilino izgubljen."
Hari odmahnu glavom. "Izvinjavam se zbog protivreenja, stariji pokrovitelju. Tvoja briga greje
ovog jadnog klijenta mladunca. Ali, znam kud krenuh. Zato, zahvaljujem se, pa, da po..."
Ptica na Skianovom ramenu zakreta podsmeljivo, prekinuvi ga usred rei. "Idiote! Budalo. Ne
telesno. Duevno izgubljen. Tvoja dua! Tvoja dua!"
Tek tad Hari uvide da se razgovor odvija na angliskom, na 'vujem' jeziku koji je njemu bio maternji.
On malo bolje pogleda tu pticu.
Zbog strogih zahteva koje fizika postavlja pred sve letee stvorove, oni izgledaju, na svim
kiseoninim svetovima, otprilike isto; a naroito oni koji imaju perje. U ovom sluaju, meutim, nije
to bilo samo 'otprilike' nego je to bio ba pravi papagaj. Greke nije moglo biti: ba ta sorta umela je

svojevremeno gusarima s junih mora da otpeva rei "Jo-ho-ho i boca ruma!"... Utoliko je udnije
izgledao div, Skiano, sa papagajem na ramenu.
Ako si ti pirat, pomisli Hari, onda ta e ti etiri oka... Trebalo bi da nosi crnu 'zakrpu' preko
jednog. Ili ak preko tri! Trebalo bi i da ima jednu drvenu nogu... i kuku umesto jedne ake.
"Uistinu, majmune moj dobri", nastavi zujkavi sintetiki glas iz vodora, u saglasnosti sa onim to je
iskretala ptica. "U opasnosti je, reklo bi se, tvoja dua. Jesi li izdvojio bar malo vremena da
porazmisli o njenom spasenju?"
Hari mirnu. Nikad ranije nije imao prilike da uje kako zvui kianovska religijska agitacija, a
ponajmanje na angliskom, pa jo uz pratnju papagaja na ramenu. Zemaljskog, ali neto mnogo
pametnog.
"Ti to o meni", ree Hari.
"Jest, o tebi."
Tek sad Hari poe mirkati sa nevericom.
"O meni... lino?"
Papagaj zazvida uvredljivo-prezrivo. Ali u Skianovim oima zasvetluca zadovoljstvo. Mainski
govor zazvua radosno.
"Najzad, neko ko hitro shvata taj koncept! Ali, i ne treba da budem iznenaen to ba tvoj plemeniti
rod raspolae tim razumevanjem."
"Plemeniti... rod?" ponovi Hari. Jo niko, nikad, nije stigao da mu pripie to.
"Naravno. Ti si sa Zemlje! Koja je blagosloveni dom Mojsija, Isusa Hrista, Bude, Muhameda,
Tiplera, i Vajmberg-enga! Stanite iz koga ponikoe vuii, svesna bia oigledno devianskim
roenjem nastala, bez intervencije ijedne druge galaktike rase, grenike; bia koja su razum dobila
kao besprekorno ist poklon od Kosmosa samog!"
Hari uzmae jo jedan korak, totalno zapanjen. Ali Skiano mu se primae tano za toliko.
"Svet sa koga je potekla misao koja e izmeniti vaseljenu zauvek. Jedna koncepcija koju mi svi, dragi
brate, elimo usvojiti, ali nam ti mora pomoi!"
Div-evangelista se nagnu blie Hariju, zraei zanosom i kroz glas, i kroz sjaj u oima.
"A to je koncepcija Boga koji voli svaku osobu pojedinano! I koji ne pridaje znaaj rasama i
klanovima, i drugim apstrakcijama, nego svakom pojedinanom biu koje je svesno sebe i sposobno
za poboljanje.
To znai da postoji Stvoritelj svega, koji obeava blaenstvo kad mu se pridruimo na taki zvanoj

Omega.
Da postoji Onaj koji nudi spas, ne kolektivno, nego svakoj dui ponaosob."
Hari je samo mogao da trepe, krajnje zapanjen; mozak i grlo bili su mu u blokadi iz koje se nikakav
govor nije mogao probiti.
"Amin!" zakreta papagaj. "Amin i aleluja!"

Alvinov dnevnik
Za promenu, jednom da ja imam najbolji pogled na ono to se deava. Moji drugari - Ur-ronica,
Hakica, i tipko - bili su u raznim drugim delovima broda, pa su tamo morali da se zadovolje onim
to se videlo na monitorima. A ja sam stajao na samo nekoliko koraka od doktorke Baskin i video,
tako, isto to i zapovednica broda, dok smo se otkidali od Izmunuti.
Desilo se, dakle, tano ispred mene.
Zvanino, bio sam u Sobi za planiranje kao vodi onih smrdljivih glavera. Meutim, taj posao sam
odraivao uglavnom tako to sam im povremeno davao po koju grudvicu sintetike hrane, iz depa... i
to sam istio za njima pod, kad god je zatrebalo. Nije se imalo ta drugo oko njih raditi. Zato sam
gledao i sluao dogaaje, pitajui se kako u sve to sabiti u nekoliko stranica dnevnika. Nita u mom
ivotnom iskustvu - ni odrastanje u malom hunikom ribarsko-lukom gradu, a ni itanje knjiga iz
ljudske prolosti - nije me pripremilo za ono to se desilo u tim midurama opasnosti i promene.
Inspiraciju sam naao u uspesima Sare Kulhan. Ona je, kao i ja, od prerano dolih, uroenica
jijoanska, potomak kriminalaca-naseljenika. Kao i ja, ni ona nije, sve do ove godine, nikada videla
zvezdani brod, a ni raunar. A ipak, njena re se sad slua. Ovi na vlasti pitaju je za savet. Ne izgleda
izgubljena kad diskutuje o 'graninom obimu transfernih niti' i o 'kvantnim nivoima realnosti'. (Tano
pisanje tih rei obezbeuje mi ovaj autopisar, samo da znate.) Pa, kad je tako, kaem ja sebi - kad
moe jedna Nagibarka da savlada sva ova uda, trebalo bi da mogu i ja.
Ali, hm, Sara je bila mudrac, velemajstor znanja, dok bejasmo kod kue, a to znai da sam ja ipak
samo ja... onaj koji e pokuati da prepria akcije zvezdanih bogova, i dogaaje daleko udnije nego
to ikad videsmo u dubokome Midenu, a sve to jezikom koji jedva da mi je shvatljiv.
(Na Jijou, za razgovor o tehnikim stvarima koristimo angliski, zato to je veina knjiga, tampanih
na toj planeti u doba Velikog tampanja, na angliskom. Ali na Brazdau je drukije. Kad neke naune
pojedinosti moraju biti kazane precizno, prelazi se na gal sedam ili na gal dva, koriste se rei-glifi za
mene nerazumljivi... to pokazuje koliko su ta dva jezika 'devoluirala' kod nas na Jijou.)
Cviljenje glavera je neto sasvim drugo. Ne lii ni na jedan 'govor' koji sam ikad ranije uo!
Popravljeni i ukraeni intervencijom Nis maine, ti jadni zvuci posegnuli su preko nebesa, dok se
zastraujui brod Zanga obruavao pravo na nas, reen da nas 'razduva' tako da se svi nai atomi,
svaki ponaosob, pomeaju sa uskovitlanom atmosferom divovske zvezde.
ak i ako je taj napad zlatasto ute take na holo-projekciji bio samo blef - ako su Zangi nameravali
da u poslednjem trenutku skrenu sa te putanje, i dozvole nam da proemo - time ne bismo bili
spaseni. Jer onaj isti bojni brod Jofura koji nas goni jo od Jijoa, sada je ve na takvoj putanji da
oigledno moe stii pre nas do jedinog poznatog izlaza iz ovog olujama namuenog zvezdanog
sistema.
Dilijan Baskin nam je odredila putanju koja, u svakom sluaju, vodi pored nekoliko demona.

Glaveri su nastavili da bleje i njau pomalo, a napete dure su prolazile.

Najzad - disai vodonika odgovorie.
Njihovo isprekidano pitanje zvualo je jo gore, za moj sluh. Sara, meutim, pljesnu akom po
konzoli i uzviknu: "Dakle legenda je bila istinita!"
U redu, u redu, trebalo je da i ja znam za tu priu. Pa, dobro, priznau, proveo sam preveliki deo
mladosti gutajui prastare zemaljske romane umesto da studiram dela jofurskih uenjaka. Naroito je
trebalo da prouavam ona dela koja nisu ni zapisana - usmene jijoanske legende i predanja. Jer to je
ono nae kulturno naslee koje smo imali pre nego to su pristigli Ljudi i vratili nam pismenost.
Navodno je prva generacija glaverskih doseljenika razgovarala sa G'kekijima koji su ve bili na
Jijou, i rekla poneto o svojim razlozima za beanje od civilizacije Pet galaksija. Dakle, vekovima
pre nego to su sili niz Stazu iskupljenja, dok su jo umeli da govore i bili kolovani, glaveri - tada
narod, Glaveri - objasnili su ta ih je nagnalo na samoizgnanstvo.
Navodno su imali jedan poseban talenat, koji im je omoguio da meu zvezdoletnim klanovima budu
vrlo znaajni. Umeli su uspeno da razgovaraju i pregovaraju sa vodoninim biima. Zato su
posredovali u raznim trgovinskim aranmanima... i postali veoma bogati. I postajali su sve bogatiji,
dok ih nisu najzad ponele sopstvena arogancija i nemarnost. A te mane sebi ne moe dozvoliti onaj ko
ima ikakva posla sa Zangima.
Jednog dana izdala ih je Talija. Moda su odali poslovnu tajnu, ili primili mito, ili nisu platili neki
veliki dug. U svakom sluaju, posledice su bile prilino sumorne.
Zangi su, za uzvrat, zatraili da Glaveri daju jedino to im je preostalo.
Sebe.
Tako je, barem, Sara prepriala tu legendu doktorki Baskin. Sluali smo i mi ostali. Vreme je
krvarilo ka nuli, ka sudaru sa zahuktanim kosmikim levijatanom.
Sklopio sam neke elemente i shvatio da ovi sadanji glaveri (sa malim g) zapravo ne govore Zangima
nita, jer i nemaju sposobnost govora. Jer, oni su zaista postigli iskupljenje, a to znai da vie nisu
razumna bia. Sada su pod-sapientni. Ili su, bar, maltene podsapientni; moda su mo govora
uglavnom, ili preteno, izgubili.
Ali Zangi imaju dugako pamenje. A nai glaveri izgleda da su u svome instinktu - moda je to u
njihovom genetikom programu - sauvali sposobnost da odcvile jo samo jednu jedinu poruku.
Poslednju; onu koja e njihovim drevnim poveriocima javiti...
Hej! To smo mi! Ovde smo! Mi smo, mi!
Ovoj identifikaciji Nis maina je, valjda, dodala samo jo jedan prizvuk, jedan prosti, oigledni
zahtev.

Molimo oterajte ove Jofure koji nas jure.

Pomozite da se izvuemo odavde.
Proe jo nekoliko trenutaka napetosti. Moje kimene bodlje kostreile su se. Lepo se videlo kako se
Zangi naglo poveavaju na ekranima pravo ispred nas. Bio sam nervozan kao Urkinja na plai kad
naiu veliki talasi.
Onda, u trenu kad se inilo da e otvoriti vatru, zangovski brod naglo skrete sa kursa! Preko zvunika,
kao vrhunac svega toga, stie jo jedna kriava poruka od njih. Nis se sledeih nekoliko dura muio, i
na kraju, uz pomo brodskog ogranka Biblioteke, dade jedan mogui prevod, koji je glasio: "Sad
poite sa nama."
I tako se naa Nemeza u trenu pretvorila u na eskort: u oruanu pratnju koja e nam pokazati kako da
se dalje kreemo. Kako da izvuemo Brazdaa iz ljutitog haosa Izmunuti.
Za to vreme, prvi zangovski brod pokupio je sredinje delove svih preivelih mehanoidskih brodovaetelaca, i krenuo i sam u bekstvo ka staroj transfernoj taki. Mi zauzesmo mesto u tom konvoju
spasa.
A trei brod Zanga nastavi vrtoglavo ka sudaru sa Jofurima.
Dalekodometni senzori pokazivali su kako dva svemona titana izlaze jedan drugome na megdan.
Bio je to prizor za strahopotovanje, iako je slika na toj daljini, u tim uslovima, bila mutna. Sluao
sam rei porunice Tit, upuene Sari.
"Ono su projektili koji se zovu 'adski oganj'", ree Delfinka. Jofurski brod ispaljivao je usijane
takice svetlosti na protivnika.
Debeli Jofuri, pomislih ja, sigurno prilino oajno ele da se doepaju ovih delfina oko mene... kad,
zbog toga, idu ak i u bitku protiv takve grdosije.
Globularni brod Zanga bio je vei od jofurskog; na slici se videlo da se pomalo ljulja ili njie
iznutra, kao elatin, ili kao neto to curi iz ranjenog Trekija; kao da nije od solidne materije. Meni se
u jednom trenutku ak uinilo da nasluujem neke nejasne prilike da plivaju unutra, kao oblaci u
pokretu ili kao ogromni ivi stvorovi u nekoj neprovidnoj tenosti.
Mali delovi izdvojie se iz glavnog zangovskog tela, kao kapljice koje prte iz komada slanine
baene na usijani tiganj. Ali, za razliku od jofurskih projektila, ne poletee strelovito i neumoljivo ka
protivniku.
Naprotiv, sve te zangovske 'kapljice' ostadoe blizu svog matinog broda, ali se poee i naduvavati i
iriti, pa i spajati u neto nalik na odbrambenu povrinu izmeu dva ratna broda. Jofurski projektili su
manevrisali spretno, ali ipak gotovo svi naletee na tu povrinu, izazvavi blistave eksplozije.
Tit je, leei u svojoj masivnoj maini za hodanje, gledala bitku samo jednim hladnim sivim okom.

Njen komentar glasio je: "Zang-g izbacuje delie svoje supstance ispred sebe, da bi se branio. Zassssad jo ne preduzima nikakve ofanzivne akcije."
Seam se da sam tad pomislio, pun nade, da to moda znai da su hidronje neka smirena bia, manje
sklona divljatvu i nasilju nego to se to o njima pria. Moda im je namera samo zadre Jofure,
dovoljno dugo da mi pobegnemo.
Onda razmislih bolje, uviajui da ni to ne bi bilo dobro.
Jer tada bi se, moda, Brazda izvukao iz nevolje - to je dobro za Zemljane, a moda i za Pet
galaksija - ali bi planeta Jijo nastradala. Jofuri bi se tamo vratili, moda sa pojaanjem, pa bi sa
narodima Nagiba uinili ta god im volja. Svakako bi poubijali sve preostale G'kekije. I preobratili
sve jadne Trekije u jofurizam. Naravno da bi spalili arhive Biblosa. itav Nagib bio bi jedna velika
'genetska farma' na kojoj bi se Jofuri iivljavali. Menjali bi sve rase u neke nove, koje bi njima bile
ponizna posluga zanavek...
Dilijanin raniji plan, da povue i nas i neprijatelja u samoubistvo, znaio bi pogibiju i moju, i svih
nas u Brazdau, ali bar bi moj rodni svet bio, moda, spasen.
Dobici i gubici bili su vrlo jasno ocrtani i gorki. Poeh, u mislima, zamerati toj sredovenoj eni to
je nainila izbor koji je spasao mene lino, moj ivot.
Poeh drugaije misliti i o ponaanju Zanga.
ta ekate? pomislih. Uzvratite paljbu, ve jednom!
Jofuri su bili disai kiseonika, kao i ja, dakle u nekom smislu moji daleki srodnici; imali su oni u sebi
i poneto od one DNK koja se difuzno rairila po svim tim galaksijama u eri 'pre zore', pre nego to
su Praoci zapoeli tradiciju Uzdizanja. Pa ipak, u tom asu ja poeh navijati da ih unite stvarni
'ejlieni', oni iz jednog dalekog, nerazumljivog reda ivota.
Hajde, Zangi, isprite te gadne hrpe slanine!
Ali bitka se nastavljala isto kao i dotad, samo se rastojanje izmeu dva dina smanjivalo. Zangovski
brod je izdano troio delove svoje materije da bi amortizovao sve nove i nove plotune smrtonosne
jofurske paljbe, nove projektile, nova klobuanja adskog ognja. Neizbeno, pojedini projektili i hici
prooe kroz tu odbranu, i pogodie samu hidrogensku lau, silinom grozomornom i opakom. itave
erupcije polutenog materijala kuljale su iz pogoenih mesta u svemirski prostor, iskriei i gorei
divno naspram crnine kosmosa. Jaki talasi, ili grevi, potresali su brod Zanga, ali on je bezglavo
srljao dalje u sve gue i gue jofurske artiljerijske salve. U naoj sali, glaveri su se ludo
razgalamili, svojim nesuvislim glasovima; inilo se da navijaju za Zange.
Zau se, preko zvunika, glas jednog delfina: "Bliimo se ulazu u transfernu taku." Zvualo je to
nekako utavo, to znai da je govorio neko iz komandnog akvarijuma, iz vode prezasiene
kiseonikom. "Svi da se pripreme za tranziciju. Na pilot Ka javlja da ovi koji nas vode idu nekom
udnom, nekonvencionalnom prilaznom putanjom, to znai da bi moglo biti estokog drmusanja."

Dilijan i Sara vrsto stisnue rukonaslone svojih fotelja. Delfini u Sali za planiranje naredie svojim
mehanikim hodaima da raire i magnetizuju stopala, koja se, na taj nain, pribie veoma vrsto za
pod. Ja i glaveri nismo imali ta da uinimo osim da kolutamo oima, otprilike podjednako glupavo i
beskorisno. Video sam, u samoj sredini glavnog prednjeg ekrana, da su pejzai zvezdanih nebesa
prekinuti jednim zavrnutim potezom apsolutne tame. Dugi nizovi kompjuterski generisanih linija i
simbola opruali su se radijalno ka tom mestu; konvergirali su ka jednoj taki. Sara je neto mrmljala
uzbueno.
Gledao sam ta radi brod ispred nas, onaj prvi zangovski, na elu konvoja. Zadrhtao je maltene kao
od radosnog iekivanja sruivi se pod nekim uglom u to zavrnue prostora...
... i sledeeg trena pao je u nekom sasvim novom pravcu, koji ja nikako ne bih mogao opisati niti
pokazati.
Do tog trenutka nisam ni sanjao da takav pravac postoji.
Brzo prenesoh pogled na ekrane koji su prikazivali nastavak bitke iza nas. Trei zangovski brod bio
je tako gadno pogoen da se poeo raspadati; mahnito gruvanje jofurske vatre bukvalno ga je
razdiralo na komade. Udarac za udarcem! Udarci su se sustizali i prestizali, jer je sad i jofurska
kratkodometna artiljerija plamtela poludelo. Ali rastojanje izmeu dva diva smanjivalo se, bliilo se
nuli.
Zavrno pobesnelo divljanje svih jofurskih oruja raskide globularnu lau Zanga na nekoliko velikih
komada, koji poee i sami da se rasipaju i rasturaju.
Na tren sam pomislio da je to kraj bitke.
Da su Jofuri pobedili.
Onda se dva 'raspadnuta' komada zangovskog broda savie kao ivi pipci i zalepie se sa dve strane
na svetlucavo metalno korito jofurskog broda. Taj vrsti obuhvat pretvori se u lepljivo poluteno
irenje, rasprostiranje.
Iako je rastojanje izmeu nas i tog poprita bilo sve vee, pa zato i slika sve loija, imao sam oseaj
da zangovski materijal trai otvore i slaba mesta, sa ciljem da prodre unutra.
Onda ta slika nestade.
Prenesoh pogled na sredinji ekran. Naa tranzicija je poela.

Ka
Pilotiranje brodom kroz razvuene geometrije transfernih taaka - to je fina umetnost. Nijedna maina
to ne moe sama; nijedan raunarski algoritam nije dovoljno dobar.
Jer, pilot se mora donekle osloniti i na neopisivo 'ono neto', na svoju intuiciju, mora da oseti pravi
tren kad treba ugasiti, na bonim perajima, polja koja vas dre za jednu blistavu nit, da bi se dogodio
preskok - koji traje samo nekoliko sekundi ali, zapravo, i nekoliko eona - kroz jednu prazninu koja je
mnogo praznija od vakuuma... i sledei tren kad treba ukljuiti druga polja koja e vas vezati za onu
drugu nit diskontinuiteta (a nikad ne dodirnuti smrtonosni obod transferne take) tako da stignete, kao
da se vozite kroz nekakvu cev, pravo do svog cilja.
ak i transferna taka koja se idealno mirno ponaa ipak je prava oluja. Neto kao sveanj vrlo
uznemirenih pageta koji se komeaju i presavijaju veoma brzo, i oko sebe svijaju ono od ega je
sam prostor kosmosa nainjen; presavijaju se kroz nekoliko dimenzija, pa i kroz neke koje su samo
delimino 'tu', tako da se njihovo prisustvo ne moe iskazati celim brojem nego samo razlomkom.
To je lavirint zasenjujuih, vlaknastih nesavrenstava.
Tu je ogledalo Postanja ispucalo, a pukotine imaju izgled putanja pruenih u drugde.
Ko ume da ih iskoristi na pravi nain, u mogunosti je da izvue iz toga ogromne koristi: da putuje iz
jedne galaksije u drugu, ako su one povezane ovakvim transfernim takama, mnogo bre nego to bi
mogao hiperprostorom.
Ali ko ne ume, ko je neobazriv ili nerazuman, nai e u svemu tome samo svoj blistavi, munjeviti
kraj.
Pilot Ka voleo je ba ove skokove sa jedne niti na drugu, vie nego ijedan drugi deo letenja kroz
svemir. Neto u tom poslu uklapalo se odlino u obe strane njegove neo-delfinske prirode.
Novi slojevi njegovog mozga, dodati uticajem ljudskog genetikog inenjeringa, omoguavali su Kau
da sagleda svaku nit kao 'kvar' u kvantnoj metrici prostora; kao 'greku' zaostalu jo iz vremena kad
se univerzum, u svome hlaenju iz inflatirajue super-pregrejane 'kljuale orbe', razlistavao u
mnogoslojni 'kola' raznih nivoa realnog prostora i hiperprostora. U zgunjavanju nije sve proteklo
savreno, ostali su ponegde pojedini 'defekti', lomovi graninih povrina - gde su i sami zakoni fizike
prelomljeni i gde su preice mogue. O svemu tome mogao je Ka dubokoumno razmiljati, onim
disciplinovanim mentalnim procesima za koje je kapetan Kraidaiki govorio da su 'inenjerski um'.
Ali, naporedo s tim, Ka je primao razliite teksture i sticao bogatstvo utisaka kroz svoje druge,
mnogo starije organe, one koji su podatke slali do pojedinih taaka znatno dublje u njegovoj lobanji.
Tamo je Ka imao nervne vorove izvanredno podeene za sluanje - za oslukivanje kako ute
razliite struje vode ispod povrine, kakva im je struktura, kakvim cikloidnim ritmovima se
oglaavaju talasi. Instrumenti su osmatrali guste zamraje arhajskih topolokih fraktura u prostoru
samom, a ti podaci u Kaovoj glavi postajali su sonarne slike. Mogao je maltene istim oseajem, i

bez razmiljanja, da predvidi kad e nekoj transfernoj niti doi kraj, i na koje susedno vlakno treba u
kom trenu preskoiti, da bi Brazda jurnuo svetlom stazom ka sledeem cilju.
Tomas Orlej je jednom prilikom uporedio taj proces sa preskakanjem "iz jednog tobogana u neki
drugi, ali, za vreme oluje sa grmljavinom".
Kraidaiki je to iskazao drugaije.
* Konvergencija
* linija i prekida,
* spruda i plime...
Jo na poetku ekspedicije, kad je kapetan jo bio sa njima, i kad su brilijantnom Kipiruu poveravani
svi stvarno teki manevri, svi su slono govorili da je vonja kroz transfernu taku, kad Ka upravlja,
doivljaj koji se ni sa im drugim ne moe uporediti; tako je odvano i spektakularno manevrisao, bez
ijedne greke. Jednom, kad je zahvaljujui seriji nepojamno srenih sticaja okolnosti uspeo da
nadmai jedan galaktiki rekord star vie od milion godina - naime, obavio je prelazak od Tanita do
Kalafije za samo pet i jednu etvrtinu miktera - posada mu je dala specijalni nadimak.
Talini.
To znai, na angliskom, 'onaj koji ima sree; onaj koji je srene ruke'. Ali na trinarnom jeziku to znai
jo neto; ima jednu konotaciju vie. Naime, ta re je i naziv za jedan specijalni 'ukus' u Talijinom
moru, ili, kako jo kau, u Ifninom vilajetu, tamo gde se bacaju kockice i kolo sree okree. U tom
moru neki sanjari iz nepojamno davnih vremena pevue neke svoje napeve koji su bili prastari mnogo
pre nego to je prva zvezda roena.
Velika je to poast bila, dobiti takav nadimak na trinarnom jeziku.
Onda je, za samo nekoliko dana na Jijou, sudbina izneverila Kaa najpodmuklije. Naao je svoju
ljubav... i odmah je izgubio, jer ga je dunost, ova dunost, otrgla od nje - od njegovog sopstvenog
srca, zapravo, koje na Jijou ostade - i pozvala u svemir, gde se sada rastojanje izmeu njih dvoje
poveava za po nekoliko parseka svakog minuta.
Upravo kad joj je bio najvie potreban.
Zato danas nije mnogo uivao u ovom proletanju kroz lavirinte blistavih vlakana. Odravao se samo
na sumornom profesionalizmu.
Nauio je da na svoju talinost vie ne rauna.
Iza njega, kontrolna sala/akvarijum nekako se sablasno utiala. Ne otvarajui oi i ne gubei
koncentraciju nimalo, Ka je sasvim jasno oseao da su se Delfini u vodi iza njega uutali kao retko
kad; da su suzdrali ak i svoje refleksno sonarno kvrckanje, samo da ne bi kojim sluajem uznemirili
njega.

Bilo je dobrih razloga da nervi budu zategnuti. Ovaj transfer se razlikovao od svih ostalih.
Razlog za to svetlucao je neposredno ispred Brazdaa: jedan ogroman nebeski predmet. Ka ga je
percepirao u jednom trenutku kao ogromnu meduzu, u sledeem kao mamutsku hobotnicu, iji su pipci
vei od ijednog zvezdanog broda koji je Ka ikad video. Profil zangovske lae bio je fluidan,
prilagoen putovanju kroz 'upletena creva' transferne take, i poprilino jeziv, bar po Kaovom utisku.
Instinkt mu je govorio da treba klisnuti negde u stranu: iskljuiti polja kad Zangi to ne oekuju i
preskoiti na neku sasvim drugu nit, bilo koju, bez obzira na to u koji deo vaseljene e to odvesti
Brazdaa - samo da se vie ne bi nalazio u takvom konvoju.
Ali, razmiljao je, ovaj brod ispred nas je vodi, a onaj iza nas je uvar; ako neto pokuamo, ubie
nas.
uo je kroz vodu, iz susedne sale, one za planiranje, neki vrlo slab zvuk nalik na mjaukanje ili
cviljenje. Znao je da se tako oglaavaju glaveri, degenerisana stvorenja Jijoa koja su se namerno
vratila u ivotinjsko, pred-razumno stanje. Ve samo taj zvuk bio bi sasvim dovoljan da Kaa proe
jeza skroz-naskroz, ak i bez saznanja da ba te buljave ivotinje imaju neki poseban afinitet prema
hidrogenskom redu ivota. Zahvaljujui toj bliskosti, Brazda se otkaio od jofurske potere. Ali,
kakva e, na kraju, biti cena toga?
Spaseni smo od jednog stranog neprijatelja, razmiljao je on, pilotirajui; samo da bismo pali u ruke
drugom, koga se pribojava cela kiseonina civilizacija.
Ali takve dileme ve su postajale, ovoj delfinskoj posadi, rutina. Cela vaseljena bila je, za njih, ve
odavno sastavljena od samo dve komponente, od kojih je jedna zlo a druga jo vee zlo. Ili, moglo bi
se rei: od kaskade 'uarenih tiganja' i 'razbuktalih vatri ispod'.
Ovi se spremaju, ree Ka sebi, gledajui kako se jedno karakteristino blago talasanje pronosi kroz
sve prividne 'pipke' broda ispred. Ve dvaput je, danas, bio svedok toga; Zangi su tako inili
neposredno pre skoka na neko drugo vlakno. U oba sluaja Ka je morao upotrebiti svu svoju vetinu
da se Brazda ne bi sruio u oblinju nit koja vodi pravo u jedan singularitet. Nikad nije video
ovakav stil 'vonje' kroz transfernu taku; hidrogenai su skakali na one niti koje su vie vreme nego
prostor, a to je izazivalo kauzalitetne mikrotalase od kojih je svima u Brazdau, pa i samom Kau,
pripadala muka u stomaku. Nita u tom zangovskom metodu pilotiranja nije bilo osobito efikasno; nije
bilo nimalo efikasnije od obinih metoda. Svaki takav nezgodan manevar, i svaki trzaj Kaovih
nerava, govorili su da ne treba tako, nego da treba odustati i poleteti razumnije.
Pa, ja bih vas doveo tamo upola bre, razmiljao je, kao da upuuje te misli napred, ka tom leteem
'oktopodu', ako biste mi samo rekli kuda idemo.
Dodue, rezonance u ovoj transfernoj taki izmenile su se od Kaovog poslednjeg prolaska kroz nju,
od onog dana kad je Brazda, beei iz ledenog Fraktalnog sveta, krenuo putanjom Dilijaninog
oajnikog kockanja... da se sakrije na 'stazi prerano dolih', na dalekom, zabaenom Jijou. Kad se
onaj drugi neksus ponovno otvorio nadomak Izmunuti, nedavno, verovatno je izazvao nekakve
pomake i potrese u ovom. Svejedno, mora biti da postoji laki nain da se doe do zangovskog cilja,
koji god da je...

Sonarne slike sklopie se u fokus. Ka vide jedan blistavi grozd niti tano ispred njih... Gordijev vor,
bez ijedne niti koja bi liila na prostor.
Ghhhh! ree Ka sebi; sigurno su se ustremili ba u onaj vor tamo... baksuzi jedni.
Ipak, oslukujui pomno 'zvuni' portret tog vora, on oseti neto o tom zapetljanom snopu vlakana...
Hm, mislim da znam koje e vlakno odabrati, ree on sebi.
Kaova panja bila je sad nepogreivo prikovana. Ovo mu je bilo vano. Dovesti Dilijan Baskin i
njen tovar bezbedno do cilja. A onda nai nain da se on sam, Ka, vrati na Jijo. Da se vrati svojoj
Pipoi. Pa makar to znailo da on vie nikad nee pilotirati.
Pokrete alarm da upozori posadu.
Idemo!
'Sipa' se zatalasala oputeno, i pola u novi, zavrni skok.

Alvinov dnevnik
Ne umem da opiem nijedan trenutak naeg boravka u transfernoj taki.
Ali neka poreenja mi dolaze na um. Na primer: vatromet na dan Osnivaa zajednice Jijoa. Ili:
maioniarska predstava u kojoj Urkinja, na pozornici, baca onu iskriavu eksplozivnu prainu. Ili...
Odustani, Alvine!
Stvarno sam zapamtio samo dve stvari, da mi je bila muka u stomaku i da su preko svih ekrana
leprale neke zasenjujue trake, vrlo nerazgovetno. Sara Kulhan je uzvikivala neto oduevljeno, jer
najzad je njena voljena matematika oivela pred njenim oima; ali iskusnija Dilijan Baskin je samo
huktala zabrinuto... Zvuk koji me je bacao u brigu.
Naa brodska gravitaciona polja su se oko mene ispravljala i savijala, naginjala i premetala. Iz
pojedinih komandnih konzola oko nas izletala je po koja iskra. Neo-delfinska posada trampala je
unaokolo u tim njihovim hodaljkama, i gasila te poare u zaetku, pomou aparata sa inertnim gasom.
Sve u svemu, ovaj svemirski putnik-poetnik, iji dnevnik itate, brzo je zakljuio da transfer ne ide
ba kako je uobiajeno.
Uskoro sam se, ako emo govoriti iskreno, oseao tako jadno, da sam malo ta mogao zapaziti.
Rairio sam ruke i pozvao glavere da se zgure uz mene. Oni su blejali pomalo, zvukom ba tunim.
Pokuavao sam da umblam na smirujui nain, ali opasno cianje Brazdaevih motora nadjaavalo
me je mnogostruko.
Nema sumnje, bile su to izuzetno rave dve midure u mom ivotu, meu najgorima; uporedive sa
onim kad smo tonuli, moji drugari i ja, u Snu Vufona, u ledeni bezdan midenskih voda, poto smo pali
sa kontinentalnog praga; i sa onim kad smo se razbili o ulazni otvor podmornice i kad je ledena voda
iknula pravo meni u lice.
U jednom trenutku neki Delfin je povikao "Idemo" i tad je sve, naglo, postalo jo gore. Moje drugo
crevo poskoilo je kao da hoe da se sudari sa mojim srcem. Onda uvideh da sam ostao bez daha, da
ne ujem: svi zvuci oko mene apsolutno su iezli!
Nekoliko dugih trenutaka lebdeo sam kao usred velike bale bek-pamuka, nekako iupan iz vaseljene,
prema kojoj sam mogao baciti pogled-misao samo kao kroz nekakav dugaak tunel na ijem se kraju
ona nalazi, ili kao da sam ja na dnu nekog dubokog, dubokog bunara a vaseljena gore, iznad njega.
Isto tako iznenada vratio sam se! Kosmos me je gusto, odasvud, okruio i zatisnuo. Kao da se veliki
teret podigao sa mojih kimenih bodlji: odjednom sam mogao da udahnem, duboko.
Mi jijoanski Hunii volimo nae jedrenjake, pomislih tada, borei se protiv talasa nagona na
povraanje; nikad nam nije muka na moru. Ali nai zvezdoletni preci mora biti da su povraali
neprestano, ako su ovako putovali. Onda nije udo da se za njih pria da su bili takvi namori.

Podigavi pogled, videh da su Dilijan i Sara ve ustale sa svojih mesta i da napeto prilaze velikom
displeju. Tit i ostali Delfini prili su u svojim estonogim hodaima i zbili se u grupu odmah iza to
dvoje Ljudi, virei preko njihovih ramena.
Malice klimavo, ustadoh i ja, i pridruih im se. Komeanje boja brzo se razilazilo na glavnom
ekranu. Brazdaeve maine, koje su do maloas tutnjale, sad su se naglo stiavale, i uskoro se
spustie do smirenog brujanja. Talasanja i kovitlanja boje razdvajala su se kao zavese, otkrivajui...
... zvezde.
Zagledao sam se u udna sazvea.
Te zvezde su prokleto daleko od onih koje ja znam, rekoh tada sebi; ni Ifni ne bi umela izraunati
koliko daleko.
Kako bi trebalo da se osea onaj iji se davni, nemogui san ostvari?
Alvine, rekoh ja tada sebi, sad si veoma, veoma daleko od kue.
Dok sam ja razmiljao o tom udesnom ishodu, Brazda se polako okretao. Blistava panorama zvezda
prolazila je ispred nas - udna jata, i nebule, i spiralni galaktiki kraci ija svetlost nee stii do
Jijoa jo milionima godina - a onda, najzad, videsmo naeg vodia, ogromno zangovsko brod-bie.
Zatim i mesto prema kome nas je vodio.
Svi u Sali za planiranje jeknue uglas: emocije svih Zemljana bile su u ovom asu iste.
"Oh, ne", zastenja porunica Tit. "Pa, ne tamo!"
Doktorka Dilijan Baskin zastenja.
"Ne mogu da verujem!" ree ona. "Toliko smo se namuili... samo da bi se nali opet ovde?"
Preda mnom se naao taj predmet koji je tek poinjao, polako, da ispunjava itav glavni prednji
ekran. I eto opet neega to, u prvi mah, ne umem da opiem. Video sam da je neka struktura, i da je
gotovo isto onoliko crna kao kosmos oko nje. Dilijan naredi poboljanje kontrasta slike. Tek tad se
struktura izdvoji; sad je izgledala kao da se ari dubokom nijansom ilibarne boje.
inilo se da je otprilike sferina, ali nekako sva pokrivena klinovima - nekakvim iljcima. Kao
iak: ona bodljikava loptica koja ti se zakai za krzno noge kad se mnogo vrzma kroz travu i drugo
rastinje. Zakljuio sam da je to jo jedan ogroman zvezdani brod, ali da nam je zaista vrlo blizu.
Zastraujue blizu.
Onda mi postade jasno da smo se zaputili na tu stranu, i da ve letimo veoma brzo, ali da se prividna
veliina tog predmeta menja samo vrlo, vrlo sporo.
Zaboga, ovo mora biti jo mnogo vee, rekoh ja sebi, pomerajui svoju matu ka daleko veoj skali;

mnogo vee ak i od zangovskog broda!

Brod Zanga, sada ut kao da je dobio uticu, leteo je naporedo sa Brazdaem. Drhtao je na nain koji
me je inio nervoznim. Iz zvunika nas opet napadoe oni parajui, uestalo isprekidani zvuci; na to
glaveri poee da odmahuju tim svojim velikim glavama, da prevru izbuljenim oima, i da jee.
"Kau da moramo za njima", prevede Nis maina.
Porunica Tit zamuca.
"M-m-moda jurnemo u t-transfernu taku? Nazad. Ako se brzo okrenemo. Pa zaronimo. Mogao bi
Ka..."
Dilijan zavrte glavom.
"Zangi nas ne bi pustili da odmaknemo ni dva metra."
To rekavi, poguri se u pozi ljudske tuge, na nain koji nijedan Huni ne moe imitirati. Jasno mi je
bilo da je to bockasto mesto ispred nas dobro poznato ovoj posadi... ali vrlo neomiljeno.
Uhvatio sam pogled Sare Kulhan. Po prvi put je moja kominica Jijoanka izgledala jednako u udu
kao ja. mirkala je i oigledno pokuavala da izrauna koliko je ogromno to ka emu letimo. I, takoe
oigledno, nije uspevala.
udan zvuk zau se od jedinog prisutnog ljudskog mujaka. To je onaj mutavi, onaj to nikad nita ne
kae - Emerson D'Anit. On se naroito umirio tokom putovanja sa Izmunuti, utke je studirao udne
boje transfernog prostora, kao da one prenose vie znaenja nego rei.
Ali sada, dok je zurio u ogromnu bodljikavu loptu ispred Brazdaa, njegovo lice bilo je ne samo
zapanjeno, kao i kod dvoje drugih ljudskih bia, nego i izoblieno nekim vrlo jakim emocijama. Sara
mu hitro prie, uhvati ga za ruku i poe mu neto govoriti blagim tonom.
Pamtim da sam razmiljao ovako: ako ih je ovo mesto navelo na tako oajniki potez kao to je
bekstvo na Jijo, onda nije udo to su uznemireni zbog povratka ovamo.
Jedan glas, dobro znan, uzviknu iza mene, oduevljeno ali i sa strahopotovanjem:
"Ultra-carski!"
Okrehuh se i videh nau Hak kako ulazi, vozei se na svojim telesnim tokovima, u Salu za
planiranje. Mahala je sa sva etiri oka iznad glave, ali ih je ponajvie usmeravala ka velikom
sredinjem ekranu.
"Stvarno izgleda kuuul", nastavi ona. "ta je to?"
Jo jedan moj drugar stie do otvorenih vrata, odmah iza nje. Urska glava provukla se kroz vrata
prva, na dugakom, zmijastom vratu; nozdrva, jedina na toj glavi, rairi se zbog neprijatnog mirisa

zemljanskog straha.
Dok je Ur-rona tako oklevala na ulazu, jedan crveni gheuen progura se svojim glomaznim oklopnim
telom pored nje i ue. tipko zavrte kupolu za gledanje, koja se njemu nalazi na leima, i poe
uzbueno da kljoca svojim velikim tipaljkama-hvataljkama.
Trebalo je to da oekujem, naravno. Niko ih nije zvao, ali moji prijatelji imaju instinkt koji im je
zajedniki, i koji nadilazi sve granice izmeu ivih vrsta: nepogreivo pronau nevolju i uskau
pravo u nju.
"Ej, upava nogo!" uzviknu Hak, ukajui me u rebra pomou dva svoja pipka sa oima. Druga dva
su se naprezala da virnu pored gomile, ka ekranu, to uspenije. "Mrdni malo tu telesinu, da bude
neke koristi i od tebe. Proguraj se kroz ove ribaste stvari, da bih ja mogla da vidim!"
Bilo mi je ba neprijatno; nadao sam se da Delfini, zauzeti onim to se deava, nee primetiti njenu
neutivost. Da ne bih uznemiravao posadu, sagnuo sam se, dovatio Hakicu za glavine tokova, i
podigao je (stenjui od napora) iznad gomile, tako da je ona sad mogla videti najbolje. (Mlada
G'kekica nije mnogo teka. Ali, u ono vreme moja lea jo su se oporavljala. Malo su me 'probadala'
bolom svaki put kad bi se Hak, iznad moje glave, promigoljila od oduevljenja.)
"Dobro, ajde, ta je ta stvar?" upita Hak ponovo, pokretom ukazujui ka ogromnoj bockavoj kugli.
Porunica Tit podie svoju glatko aerodinaminu glavu sa mekanog naslona na mehanikom hodau,
i uperi jedno tamno oko prema meni i mojoj g'kekijevskoj prijateljici.
"To je messsto gde smo mi ribaste stvari mnogo stradali, pre nego to smo doli na va svet!"
Da sam bio ljudsko bie, ui bi mi silno pocrvenele od stida. Ali poto sam Huni, samo sam
naduvao vreu ispod grla, da ponem izvinjavajue umblanje. Hak na sve to nije obratila nikakvu
panju.
"Jeeeeee, al je veliko!"
Delfinka se frktavo nasmeja kroz svoju vlanu rupu za disanje, navrh glave.
"Veliko je, doista. Zapremina tog omotaa je oko trideset astrona, a to ti je jedan trilioniti deo kubnog
parseka."
Kretnjama svojih pipaka sa oima, Hakica pokaza da je blaeno-ba-briga.
"Ma dobro! Neka je toliko... ta god to znailo. Ja u ti rei na ta mene podsea. Na onaj bodljikavi
oklop pustinjske ostrige!"
"Izgled-d moe da prevari, Jijoanko mlada", ree Tit na to. "Taj oklop je tako mekan da ga moe
rezati drvenom kaikom. Ako bi mu prila i disala na njega, taj deo, dodirnut dahom, bi ispario.
Prosena gustina mu je kao gustina oblaka u vreme snene meave."

To ne zvui osobito opasno, pomislih ja. Onda videh iznenaeni izraz na Sarinom licu. Naa mlada
ljudska mudrica namrtila se; pogledom je preletala sa konzola na ekrane pa na Titino lice.
"Pa, ovoliko infracrvenog... ovakvi profili reemisije... Ne tvrdite valjda da se unutar ove stvari
nalazi..."
Zautala je; nije mogla da zavri tu reenicu. Delfinska oficirka se tiho, ironino zasmeja, pa ree:
"Da, ba to. Sadri jednu zvezdu. Taj 'konditorski proizvod' koji gleda, Jijoanko, a koji je nainjen
od otrovnog snega, ima u svome sreditu celu jednu zvezdu.
"Dobrodoli, dragi prijatelji nai jijoanski. Dobrodoli u Fraktalni svet."

Lark
Nije oseao hladnou, mada bi je, po logici, svakako morao oseati.
Naao se u zaguljivoj izmaglici; membrane su se zatisnule uz njega sa svih strana, a on se branio
tako to se zgurio i zgrio kako je najbolje mogao. Kolena su mu bila negde blizu donje vilice.
On ree sebi da bi se verovatno oseao otprilike ovako kad bi ga neko silom ugurao nazad u matericu
iz koje se rodio.
Uskoro jo jedna slinost sa ivljenjem u materici postade oigledna.
Vie nije disao. Uopte.
tavie, usta su mu bila zatvorena i vrsto zapeaena, a obe nozdrve zatvorene nekim mekanim
epovima. Nita od onog naviknutog ritmikog irenja i skupljanja grudnog koa; nema tihog utanja
slatkog vazduha; ti znaajni 'pozadinski' elementi ivota su... nestali!
im je to shvatio, obuze ga panika. Crvena izmaglica prekri njegovo vidno polje, koje se poe
suavati u tunel okruen crnilom. Borio se, bacakao. Iako njegov organizam kao da nije to eleo, on
ga prisili na pokuaj udisanja... sasvim uzaludan.
Pokua jae. Sad je, ve, upuivao kategorina nareenja svojoj uspavanoj dijafragmi i grudnom
kou. Kima ga zabole od naprezanja. Najzad, uspe da uvue mlazi gasa kroz jednu nozdrvu, pored
epa - moda samo nekoliko molekula...
istog kiselinskog smrada.
Nagli grevi zahvatie Larkovo telo. Ruke i noge su se trzale kako koja, a utroba pokua da se olaka
u to sumorno okruenje.
Na sreu, prazna utroba, jer on ve danima nije jeo gotovo nita. Neko pamuno oseanje poe se
iriti prvo kroz njegove ekstremitete, kao uspavljujue sredstvo, donosei prijatnu otupelost. Napad
greva brzo proe, ostavljajui samo gadan ukus u ustima.
Lark je, tako, nauio jednu dragocenu lekciju, koja je glasila: sledei put kad se nae zguren u
fetalnu pozu, uguran u smrdljivu vreu, bez instinkta disanja, osluni malo ta ti te okolnosti kau;
potrudi se da 'uhvati ritam' sa njima.
Poe opipavati jednom rukom drugu; uveri se da ima puls. Dakle, bar njegovo srce jo funkcionie.
Sinusi ga bole i peku od onog stranog smrada malopre; dakle, eto jo jednog dokaza da se ivot,
makar i bolan, nastavlja.
Lark poe okretati glavu tamo-amo, gledati. Uskoro vide da vrea u kojoj je zarobljen nikako nije
jedina; jo mnogo drugih, slinih vrea, ili mehurova, plovilo je u okolini, oigledno u nekoj mnogo

veoj, zajednikoj posudi. U veini tih mehurova bili su zarobljeni Jofuri. Njihova kupasta, glomazna
tela slina trekijevskim, sagraena od debelih masnih prstenova, bila su stisnuta membranama; mone
noge na donjim prstenovima pokretale su se uzaludno, ne postiui ba nita, jer nije postojala vrsta
povrina na koju bi se mogle osloniti ili od nje odgurnuti. Neka od tih bia bila su sauvana u celosti;
neka druga bila su nesumnjivo 'rasturena' na skupine od po nekoliko prstenova, a u pojedinim
'mehurovima' bio je zarobljen samo po jedan jedini jofurski (ili trekijevski) prsten.
vornovati pulsirajui kablovi, nalik na pipke mulk pauka, vodili su do svake takve 'vree' sa ivim
biem... pa i do njegove. Jedan takav pipak, ili kabel, bio je zaboden u Larkovu vreu, omotan oko
Larkove leve noge, i zariven duboko u unutranju stranu butine, neposredno ispod prepona.
Ova slika izazva u njemu drugi talas panike, ali sad se i sam Lark trudio da to obuzda, koristei
najbolje sredstvo koje mu je za to bilo na raspolaganju: znanje primitivnog naunika. Moda je
planeta Jijo nauno zaostala, moda nema na raspolaganju intelektualne resurse Pet galaksija, ali um
se i na njoj moe osposobiti za rad, pa ak i samo na osnovu papirnih knjiga.
Upotrebi ono to zna, ree on sebi; provali ovo!
U redu.
Kao da je usmeren ka glavnoj butnoj arteriji. Mogue je da se vanzjijoanci hrane Larkovim telom,
kao neka svemirska pijavica u dreavim, jeftinim nauno-fantastinim priama pre Kontakta. Ali ta
horor-slika zaista je smena; Lark zakljui da mora biti neto drugo posredi.
To je dovod materija potrebnih za odravanje u ivotu; ja lebdim u otrovnoj atmosferi, zato oni ne
mogu dopustiti da udiem, niti da bilo ta pijem ili jedem. Zato alju kiseonik i hranljive materije
direktno u moj krvotok.
Ko god da su 'oni'.
Pogled na mnoge druge vree sa po jednim uhvaenim ivim biem bio je Larku, prirodnjaku, vrlo
jasan: tako neki kolega, prirodnjak, uva uhvaene uzorke. Nije imao fiziku mogunost da se
nasmeje (pluima), ali oseaj ironije ispuni ga jasno, omoguavajui mu da celu situaciju sagleda iz
nove perspektive. Jer on sam, Lark, mnoga je iva bia svojevremeno drao bespomona, u
zarobljenitvu, da bi ih prouavao, da bi otkrio kako funkcionie ivi svet na Jijou, ije su
mnogobrojne vrste meusobno povezane na mnotvo naina.
Ako priroda dodeljuje pozitivne i negativne poene svakome, svaijoj 'karmi', za takvo ponaanje,
onda je Lark u svome ivotu nakupio ve vie nego dovljno negativnih poena i zasluio da se sad, za
promenu, prema njemu samom postupa ovako. Dovoljno za silazak u jedno ovakvo lino 'istilite od
greha'.
Napinjao se da pogledom prodre to dalje kroz maglu, u elji da se, na neki nain, uveri da devojka
Ling nije meu uhvaenima. Onda, kad je nigde ne vide, poe da se osea usamljeno i potiteno ba
zato to je ne vidi.

Moda je pobegla od Rana i od Jofura, kad su ova uta vodonina udovita osvojila Polkdi, ree on
sebi; moda je stigla do one botanike bate u samom sreditu broda, i tamo se sakrila, i nala u onoj
dungli, u svem onom liu, skrovite i bezbednost... makar i privremenu.
Pogledom kao da nasluti, daleko u sumraku magle, nekakve zidove; proceni da se nalazi u odaji koja
je vea od onog drveta pod kojim se sastajalo celo selo, u njegovom zaviaju. Nasluti pojedine
delove nametaja i kompjuterske informacione table, i zakljui da se nalazi, i sad, u jofurskom brodu,
a ne u nekom drugom, ali da su vodonikai, posle uspeno izvedene invazije, preuredili ovaj deo
lae, ispunili ga svojom sopstvenom, otrovnom atmosferom.
To bi trebalo neto da mu kae. Onaj miris maloas, grozan ali nekako poznat... ona toksinost koja
ukida svaku mogunost udisanja. Ali, Larkov um, 'izbombardovan' nedavnim dogaajima, nije bio u
stanju da sad, odmah, izvue iz toga zakljuak. Jednom Jijoancu - pa ak i tobonjem nauniku, meu
Jijoancima - sav svemir je povezani vilajet uasavajuih udesa.
Jesu li osvojili ceo brod? zapita se on.
inilo se da to nije verovatno, ako se ima u vidu ogromna sila kojom su raspolagali Jofuri, moni
nebeski bogovi; ali, i ako jesu osvojili ceo Polkdi, Lark bi u tome naao neto pozitivno. Jer dokle
god Jofuri imaju ikakvu akcionu sposobnost, dotle su svi narodi Jijoa (pa i Trekiji, roaci Jofura) u
velikoj opasnosti. Najbolje to bi se moglo desiti, sa stanovita naroda na Jijou, bilo bi da Polkdi
nikada ne uspe da se vrati u ma koju jofursku bazu, niti da ikada poalje izvetaj o onome to se
dogodilo u ovom zabaenom kutku etvrte galaksije.
to ne znai da mu je sadanja situacija prijala, niti da je postao naroito zahvalan svojim najnovijim
zarobiteljima.
Tek posle nekog vremena Lark shvati: neki od njih su tu!
Jer sve do tada on je za te uzdrhtale 'grudve' u okolnoj magli mislio da su samo to - neto gua
magla; nije obratio posebnu panju na njih. Sada uvide da su kompaktne, da ostaju u nekim jasnim
(mada fluidnim) granicama. Zakljui da lie na ostrvca abokreine na povrini bare... ili na
izdvojene, mone olujno-kine oblake, kumuluse, koji plove carski kroz manje i slabije oblake na
nebu. Nekoliko tih prividno amorfnih tela okupilo se oko jednog mehura da razgleda uzorak unutra...
zarobljenog Jofura.
Odakle ti pomisao da oni njega razgledaju? zapita se Lark Kulhan. Da li im vidi oi, moda? Ili ma
kakve ulne organe?
Lebdee grudve kretale su se lagano, leerno; kroz okolnu gustu sredinu pomerale su se ispruajui
privremene ruke ili pseudopodije, ili ih grei. Nije se primeivalo prisustvo ma kakvih trajnih
organa niti drugih struktura u njihovim poluprozirnim telima, ali su se mogle razaznati neke
gromuljice i kapi, u njima, neto nalik na grudvaste 'delove' koji su se kretali ritmino, stapali u vee,
ili delili na manje; u tome se pokazivala neka sloena pravilnost koju on ni priblino nije uspevao da
prati.

Lark se priseti jednog ranijeg ameboidnog stvorenja, onog napadaa koji je prosekao zid i upao u
hodnik, tako da su Ran i Jofuri, umesto da konano uhvate Larka, pobegli. Taj osvaja kao da je, na
neki nain, 'pogledao' Larka, maltene 'pravo u oi', a onda se prevaljao celom teinom preko njega i
progutao ga.
ta su, ko su, ova stvorenja? zapita se Lark. Da li je Lingova ikad pomenula neki oblik ivota koji bi
liio na ovo? Nije se mogao setiti da je ikad rekla ita tako.
Najednom se seti gde je ranije osetio onako gadan miris. U Biblosu... u Sali prirodnih nauka... u
onom delu velike arhive iz koga su iznete sve knjige, pa ak i police za knjige, da bi se ugradila mala
hemijska laboratorija, u kojoj su grupice mudraca tekim trudom pokuavale da obnove bar poneto
od drevnih znanja, radei o troku jijoanske Gilde eksplozera.
Pokuavali su, pomisli on, da opet osvoje stare vetine, ili ak da neto novo doznaju; u toj Gildi je
sigurno bilo mnogo onih kao to je Sara... mnogo 'jeretika'.
Onih koji su verovali u 'napredak'.
Nikad ranije nisam pomislio na to, ree on sebi, ali, sada znam - Nagib je bio sav proet
buntovnikim nainima razmiljanja, ak i udnijim od mog sopstvenog. Pre ili kasnije nama bi se
dogodila verska 'izma', pa moda i graanski rat... da nisu, ove godine, bogovi sili s neba, sipajui
vatru.
Poe razmiljati o Harulenu i Uthenu, svojim hitinskim prijateljima, koji poginue zbog podlosti i
zlikovatva tih nebeskih tuina. Onda o svome roenom bratu, Dveru, i roenoj sestri, Sari. Ponada
se da su oni, oboje, sada kod kue, i bezbedni. Ve samo za spas to dvoje, bio je savreno spreman
da podmetne ovde neku ogromnu eksploziju, da izvede diverziju kojom bi razneo velianstveni
Polkdi na atome, ako bi, posle toga, Jijo ostao da ivi jo jednom u blaenoj zaboravljenosti.
Larkova tmurna razmiljanja nastavie nekom svojom orbitom, iz melanholine prolosti, oko
kriptine sadanjosti, u neizvesnu budunost.
Vreme je promicalo, ali on ga nije imao kako meriti, osim otkucajima srca. On to i poe. Brzo mu je
dosadilo, ali on ipak nastavi to da ini, tek da bi neto radio.
iv sam! ree Lark Kulhan sebi.
Dakle, zakljui on, stvorenjima koja su na vlasti valjda sam, na neki nain, zanimljiv.
Nameravao je da odrava kod njih to zanimanje, svakako.

Alvinov dnevnik
"Dobrodoli, dragi prijatelji nai jijoanski. Dobrodoli u Fraktalni svet."
Ala bi to dobro zvualo kao zavretak mog dnevnika.
Bio je to trenutak sablasne, napete drame. Oseao sam kako je tragino bila izdana Brazdaeva
posada, koja je pobegla ak do Jijoa, sakrila se tamo u ledenim dubinama naeg okeana, izgubila
mnoge kolege, samo da bi se opet nala na mestu gde im se dogodilo toliko bolnih nesrea.
Ali ono to se dalje dogaalo zasenilo je tu njihovu linu tragediju, kao to udar munje zaseni neku
malu, bledu svetlost.
"Mod-da je to neka druga krizvel-struktura", ree Akeakemai, delfinski tehniki oficir, iz komandne
sale pune vode. "Navodno ih ima na milione, samo u ovoj galaksiji, a koliko tek u drugima."
Ovo prieljkivanje propade im Tit saopti zvezdane koordinate. Bile su iste.
"Osim toga", nastavi porunica Tit, "kakvi su izgledi da bi jo jedna krizvel-struktura leala ovako
blizu nekoj transfernoj taki? Takve graevine, veinom, lee u udaljenim globularnim zvezdanim
jatima, daleko od saobraaja.
Ne, ne", nastavi ona, "nai prijatelji Zangi vratili su nas ba ovamo, iz nekog prokleto jakog
razloga... zbog koga dabogda izgoreli i u paru se pretvorili."
Nas etvoro klinaca iz Vufon grada okupismo se u jednom kutku Sale za planiranje, da malo
uporedimo 'beleke' o najnovijim dogaajima. Ur-rona je bila na vezi sa svojim prijateljima u
mainskoj sali. Njeno ursko ukanje u govoru (samo pri upotrebi angliskog) postajalo je sve
izraenije, zato to je i ona postajala sve uzbuenija dok je opisivala karakteristike te fraktalne
'bockave lopte' ispred nas.
"uplja je, a iva prenik otprilike triput vei nego to je orvita Jijoa", ree ona. "U centru je jedna
zvezda, crveni patuljak. Sva je neravna, da vi vila naksinalizovana povrina za izzraivanje toplote u
okolni svemir. Ali jednako je neravna i sa unutranje strane, to znai da ovaj ovjekat svojon
unutranjon povrinon hvata svaki toplotni zrak te zvezde!"
Nis maina, koja se nala blizu nas, ree profesorskim tonom: "Da, pa prema tome, isti efekat bi se
postigao i kad bi to bila sasvim obina, prosta sfera, bez ikakvih iljaka."
Pojavi se slika, u holo-kocki. Videli smo uplju loptastu ljusku a u njenom sreditu jednu blistavu
grimiznu taku.
"Neki pred-kontaktni Zemljani", nastavi Nis maina, "zapravo su naslutili da takve stvari postoje, a
njihov naziv za takvu strukturu bio je..."

"Dajsonova sfera!" povika Hak.

Svi okrenusmo poglede ka njoj. Ona samo uplete dva svoja uspravljena ona pipka jedan oko drugog,
u znak 'sleganja ramenima'.
"Pa, ta je, drugari. itajte klasinu naunu fantastiku."
Hunii razmiljaju sporije nego Treki. Ipak, ja napokon klimnuh glavom.
"Hrrr-mmm, da. Pamtim da sam itao o Dajsonovim sferama", rekoh ja. "Pominju se u romanima...
hrrmmm... oa i Alena. Ali meni je ta ideja izgledala odve fantas..."
Zautah. emu prie; videti svojim oima, znai verovati.
"Kao to htedoh objasniti", nastavi Nis hologram, malice nadmeno, "najprostija verzija Dajsonove
sfere promaila je jednu bitnu geometrijsku odliku predmeta koji opkoljava ivavu jednu zvezdu sa
svih strana. Dozvolite mi da ilustrujem."
Glatku loptu zameni slika bockaste, koja je liila na grudvu kvil-korala koju neka naa ribarska
brodica nehotice izvue u mrei. Pred naim oima, ta kompjuterski generisana slika se rascepi
napola i polako otvori, pokazavi iroki unutarnji zev u ijem sreditu je i dalje blistala ona malena
crvena zvezda. Videlo se da struktura sada ima i mnotvo klinova uperenih unutra, i na klinovima
mnotvo drugih, manjih klinova koji su strali svaki u svom pravcu; i na njima nebrojeno mnogo jo
sitnijih; bila je to prava dungla tih izukrtano izraslih bodlji i bodljica.
"Posle-kontaktni Zemljani govorili su da je to krizvel-struktura. Klinovi, na veima uvek manji a na
njima sve manji i manji, daju fraktalni oblik, ija dimenzija je u ovom sluaju, na spoljanjoj strani,
priblino 2,4. Unutranja strana ima dimenziju jo i veu, da bi to vea ukupna povrina bila
izloena sunevoj svetlosti, pa makar i postrance, pod nekim velikim uglom."
"Zato?" ree tipko.
"Da bi se maksimalizovao broj prozora, naravno", odgovori Nis maina, kao da je time sve
objanjeno.
"Energija je presudni ograniavajui faktor ovde", nastavi rotirajui hologram pred nama. "Ovo je
jedno malo sunce. Ono izzrauje priblino deset na trideseti erga u sekundi. Ako se to sve uhvati i
iskoristi, i ako se svakom pojedinom stanovniku stavi na raspolaganje itav jedan megavat, a to je
veoma izdano, u ovoj graevini mogu biti adekvatno zadovoljene sve potrebe populacije koja bi
iznosila preko sto hiljada milijardi razumnih bia. Ali, ako bi odobrena upotreba energije po glavi
stanovnika bila manja, ovde bi moglo stanovati vie od deset kvadriliona njih."
Zurili smo. Ovog puta je zaprepaenje bilo toliko da je ak i Hakica zamukla.
Ja sam se trudio da iznaem neki nain da 'obmotam' moje jadne, spore misli oko takvih brojeva.
Hajde da ih pogledamo ovako. Kad bi svaki stanovnik (i stanovnica) Jijoa bio rasturen na elije, pa

kad bi svaka pojedina elija izrasla u po jednu razumnu osobu, i to bi bio tek maleni deo od ukupne
populacije koju je Nis maina opisala. Deset kvadriliona... Nema toliko zvezda i planeta ukupno, u
svih pet galaksija nae civilizacije; ni priblino toliko.
(Ja sam sva ta izraunavanja obavio naknadno, znate. U onim trenucima, za moj mozak bilo je
dovoljno naporno i da samo blenem u sliku, to sam i inio. Vie od toga nije se moglo!)
Ur-rona se oporavila prva.
"Zvui... kao da je prilina guva tano", ree ona.
"Zapravo, nije guva", ree Nis. "Populacija je tamo ograniena koliinom energije i povrinom koja
moe biti izloena suncu. Zapremina stambenih prostorija je manji problem; one bi mogle biti
prilino velike. Svako pojedino razumno bie imalo bi stan, samo za sebe, prostraniji od one planine
koju vi Jijoanci zovete Guen."
"A je l' je l' je l' je l' je l' tako?" zamuca tipko, gubei za trenutak koordinaciju, tako da je govornodisajni ventil na svakoj njegovoj nozi progovorio za sebe. Ali onda opet progovori iz svih pet nogu
manje-vie sinhrono: "Narod je t-t-to napravio... za stanovanje?"
Nis hologram uspe da se presavije u takve rotirajue apstrakcije da time poe sugerisati koliko ga
ovo zabavlja.
"Ti stanovnici mogli bi se uvrediti ako bi im neko rekao da su 'narod', dragi moj mladi varvarine.
Veina njih klasifikovani su kao bia via nego to smo ti ili ja. Fraktalne kolonije veinom
nastanjuju pripadnici Povuenog reda ivota. U ovoj krizvel-sferi koja je pred nama, i u jo oko
milijardu drugih, slinih, koje su razasute kroz svih Pet galaksija, ive starije rase, one koje su se
povukle u relativni mir, u neke svoje tihe godine, daleko od kokanja i nadgovaranja vas mladih
naroda."
Jedan od Delfina u blizini frknu prezrivo. Ja u tim trenucima nisam uopte ukapirao gorku ironiju rei
Nis raunara.
Sara Kulhan doeta se do nas.
"Od ega kae da je ovo napravljeno?" upita ona Nis mainu. "Koliko li je jak taj materijal, kad
moe da dri terete tako ogromne?"
Slika u holografskoj kocki ispred nas uvea se, fokusirajui se hitro na jedan vrlo mali deo na samom
rubu jedne, presecanjem dobijene, polovine. Ono to je izdaleka izgledalo kao pravilan polukrug,
sada se izgubi u beskrajno izukrtanim granama, granicama, pod-granicama, pod-pod-granicama...
i tako dalje. Nae oi vie nisu mogle da prate sva ta razgranavanja, tu fraktalnost, niti smo mogli
naslutiti ta bi tu bilo najmanje, gde je pod-podelama kraj. Ispunjavale su celu zapreminu slike.
"Unutranja struktura je sazdana velikim delom od ugljeninih vlakana, a ugljenik se pribavlja
'etvom' iz raznih izvora, pa i iz same te zvezde. Deo ugljenika proizvoen je i u hidrogenskohelijumskim fuzionim reaktorima, tokom mnogo miliona godina. Ugljenik sa lakoom izdrava

direktnu sunevu svetlost na tom rastojanju. Osim toga, dobro odoleva centrifugalnim naponima.
Spoljanji delovi ove ogromne strukture, meutim, nalaze se u sub-keplerovskim dinamikim
uslovima. Poto oseaju, i pored svoje rotacije oko zvezde, neto privlaenje ka njoj, moraju vrsto
odolevati kompresiji. Zato se veliki deo ogromnog 'saa' pred nama sastoji od metalnog vodonika,
ija su polja stabilizovana. Vi znate da je vodonik metaloid, i da je najobilnije zastupljeni element u
vaseljeni. Ovde je pomean sa ugljenikom, tako da se dobija keramiko-karbonski polimorfni
materijal. To je graevinski materijal koji je, u sutini, skinut sa zvezda, magnetnom indukcijom, u
davnoj prolosti. Sa ove jedne zvezde skinuta je priblino jedna desetina njene mase - ne samo
vodonik i ugljenik, nego i kiseonik, i drugi elementi potrebni kao komponente protoplazmikog
ivota. Dodatna korist sastoji se u tome to je zvezda, posle tog oduzimanja materijala, postala
stabilnija: ona sad gori sporije i predvidljivije.
Spoljanja povrina krizvel-strukture tako je hladna da toplota, koju re-emituje u kosmos, jedva neto
malo nadmauje univerzalnu pozadinsku toplotu kosmosa samog..."
Tad se moj sluh, recimo to tako, iskljuio. Nis maina je verovatno mislila da je neko razume. To se
sve snimalo; moji prijatelji i ja kasnije smo presluavali snimak, i trudili se da rastumaimo jednu po
jednu reenicu, esto pozivajui autopisara da nam pomogne oko pojedinih tekih rei. Ali na kraju
je, od nas etvoro Vufonaca, samo Ur-rona izjavila da razume "dobar deo toga."
Stvarno smo stigli u vilajet bogova.
Ja sam tada 'otplovio' zato to svi ti tehniki detalji nisu imali nikakve veze sa onim to sam ja eleo
znati.
Naime: iz kog razloga!
Da li su oni tu grdosiju izgradili da bi u njoj bilo stambenog prostora za milione miliona miliona
stanovnika? Ako jesu, ko to tamo stanuje? Zar je pametno okupiti tako ogroman broj osoba na jednu
gigantsku grudvu snega, oko jedne male zvezde? Dovesti ih sve u 'kuu' tako hladnu, da je ja mogu
dahom topiti?
Toliko vodonika na jednom mestu... zapitah se: ta ako tu ive uglavnom Zangi?
A nadasve, ta se to toliko strano dogodilo posadi Brazdaa u ovom Fraktalnom svetu, pa ga se oni
toliko plae?
Primetih da Dilijan Baskin stoji sama pred dva velika ekrana. Na jednome je Fraktalni svet bio
prikazan u realnim bojama, u obinom vidljivom svetlu. I zapravo se tu nije video - nije se videlo
gotovo nita: samo jedan ogroman disk crne boje, koji je zaklonio zvezde.
Druga slika bila je ista ali u 'pomaknutom infracrvenom', i liila je na glavu nekog srednjevekovnog
bojnog malja koji se ari crvenkasto... bojom ne mnogo razliitom od nae, hunike, krvi. Fraktalni
sistem se polako poveavao pred nama, i polako obrtao, jer je Brazda hitao kroz no, prilazei toj
grdosiji pod vrlo otrim uglom. Zapitao sam se koliko kompleta oiju sada kilji prema nama, iz

ogromnih ledenih prozora, i ocenjuje nas sa stanovita svojih iskustava, koja seu neznano mnogo
eona unazad. Takvi umovi zakljuie za nas, u najboljem sluaju, da smo nekakve larvice. U
najgorem sluaju, zakljuie da ne vredimo vie nego insekti.
Na vodi, jedno od dva gigantska zangovska broda/bia, poe iz svog boka da isputa male
svetlucave predmete - jezgrene delove onih maina-etelica koje su postradale kod daleke Izmunuti.
Neki od tih delova uspeli su, u sklopljenom obliku, da sauvaju poneto od svojih jedara. Te maine
poee da orbituju ispred nas, bre od nas; kao da ih neki hitan zadatak vue ka gigantskoj
Dajsonovoj sferi.
Meni pade na um da imam retku privilegiju da posmatram ak etiri razliita reda ivota u akciji,
istovremeno. Disae vodonika, mehanoide, disae kiseonika (u koje i sam spadam) i 'povueni' filum
(to jest, 'kolo') ivota, a to su oni napred, na sferi, koji su skloni da zidaju stanove u takvim
razmerama da im jedna zvezda doe neto kao njihova privatna vatrica u sredini, tek koliko da se
ogreju. Ja sam i dotad bio veoma svestan da sam samo uroenik sa Jijoa, i da je moje pleme
primitivno u poreenju sa velianstvenom, uzvienom civilizacijom Pet galaksija. Tek sad mi svanu
da bi neko mogao i tu civilizaciju, i njene velike Institute, da gleda kao beznaajni mravinjak.
Neko ko se nalazi na viim delovima piramide evolucije.
Bilo mi je jasno gde sam, u tom sluaju, ja.
Onaj ljudski mujak tamnije koe stade uz doktorku Baskin. Zajedno su se zagledali u ta dva,
podjednako velika ekrana. Na trenutak su se i pogledali u oi, i time sigurno kazali vie nego ikakvim
reima.
"Osea i ti, Emersone?" ree ona tiho. "Neto se izmenilo. Obuzima me zaista neko avetinjsko
oseanje."
Mutavko se poeka po toj glavi sa rupom sa strane, a onda se naglo, jako nasmei, i potom poe da
zvidue neku melodiju. Ja je ne prepoznah. Ali Dilijan se nasmeja.
"Jest", ree ona. "ivot je pun-puncijat promena. Pa, prema tome, treba da budemo optimisti. Moda
su Oni Stari, hajde da kaemo, 'odrasli' malice, od kad smo mi onako otili." Ali njen osmeh, lien
veselja, govorio je da to nije verovatno. "Ili im je, moda, neto drugo skrenulo panju, do te mere da
su sasvim zaboravili na nas malecne."
Jako sam eleo da ujem neto vie o ovim mogunostima - da priem kapetanici i zatraim da to
obrazloi. Ali, inilo mi se da ne bi bilo u redu da ja prekidam njeno setno raspoloenje. Zato
ostadoh miran, gledajui kako roboti-eteoci zalaze, daleko ispred nas, za oblinu Dajsonove sfere, i
na taj nain nam nestaju s vidika.
Posle nekog vremena iz interkoma dopre jedan zabrinuti glas. Javljala se Olela, brodska oficirka za
detekciju.
"Ve neko vreme primamo potpise znatno poveanog prisustva gasa i estica, iz ovog sistema ispred

nasss", ree ta Delfinka. "Sad vidimo odsjaje sa krupnijih zrnaca materijala, pravo ispred-d nas, a
takoe jonske tokove, entreinovane, karakteristine za sssolarni vetar."
Doktorka Baskin izgledala je zbunjeno.
"Odsjaje?" ree ona. "Odsjaje ega? Zvezdane svetlosti?"
Usledilo je kratko utanje.
"Ne gospoo", ree Delfinka. "Spektralni profili podudaraju se sa direktnom osvetljenou od strane
oblinje patuljaste zvezde klase M8."
Ovog puta zbunjeno smo se pogledali samo Emerson D'Anit i ja, jer nismo nita razumeli - on zbog
svoje modane invalidnosti, a ja zato to nemam pojma o tim stvarima. Kapetanica je, meutim,
razumela, i nije ostala nimalo ravnoduna.
"Direktnom?" ree ona. "Pa to bi moglo znaiti jedino da..." Oi joj se rairie, od straha i uvianja.
"Oh, za ime Boga..."
Prekide je iznenadan pisak alarma. Svi razgovori u Sali za planiranje prestadoe. Slika na glavnom
prednjem ekranu poe se naglo uveavati; zumiranje je bilo usmereno pravo napred, na sam 'horizont'
Dajsonove sfere, na najdalji deo tog tela nama u tom trenutku vidljiv. Prividnom rotacijom sfere,
zbog naeg sopstvenog kretanja oko nje, taj deo postajao nam je svakog trenutka malice vidljiviji.
Hakica je rairila sva etiri svoja ona pipka, koji su njoj navrh glave, vrlo jako, kud koji, i
uzviknula samo jednu re.
"Ifni!"
Neodelfini su se ustumarali u svojim mainama za hodanje, tamo-amo po sali, iz iste nervoze. Urrona zaklopota svojim kenta-urskim kopitima, a tipko ree, opet gubei sinhornizaciju svojih pet
govornih ventila: "Boe-oe-oe-oe-e!"
Ja nisam imao nikakav komentar, ali sam refleksno poeo da umblam. Smisao tog postupka je: smiriti
nervozna bia oko sebe. Kao i obino, bio sam valjda poslednji koji je provalio ta se deava ispred
nas.
Nazupena, ali ipak izvanredno pravilno savijena Dajsonova povrina ispred nas bila je na jednom
mestu zaseena.
iroki mlaz neega, okupan bledocrvenom svetlou, pruao se odatle kao pramen koji se razmotava
polagano prema zvezdama.
U tom pramenu, mirijade svetlucavih takica i iskrica, kao kad vatra suklja iz zapaljene kue pa nosi
trunice ara pravo uvis.
Naa jijoanska mudrica, Sara Kulhan, poe jedan korak napred i uzviknu:

"Sfera je probijena!"
Olelin zabrinuti glas javi se iz komandnog akvarijuma.
"Probuena je... U krizvel-strukturi vidimo rupu! Prenik je... barem jedan astron, ili dva; ogromna
rupa. Osim toga, mada ne moemo proveriti odmah, ja bih rekla..."
Pauza je potrajala. Za to vreme niko nije izgovorio ni re; niko se nije usudio ni da die.
"Da, potvreno je", nastavi Olelin glas iz interkoma. "Taj kolaps ssse nastavlja, dok mi govorimo.
"Ono to se toj sferi dogodilo, ta god to bilo... jo traje."

Dilijan
Gledala je tu panoramu smrti netremice, kao prikovana.
"Jedno vam se mora priznati", ree pokraj nje glas iz rotirajueg holograma. "Gde god vi Terani
proete ovom vaseljenom, ostavite neki... trag."
Nije imala ta da odgovori Nis kompjuteru. Nadala se da e, ako mu ona ne kae nita, Nis sam otii.
Ali, umesto toga, tornado svetlih linija u neujnom okretanju dolebde blie njoj. Prie, ak, blizu
njenog levog uva. Odatle progovori tiho, njenim maternjim jezikom, blagim tonovima.
"Dva miliona vekova.
Toliko dugo, prema tvrenju nae Biblioteke, postoji ova jedna Dajsonova to jest krizvel-sfera
ispred nas. I toliko je dugo, do danas, smireno orbitovala oko sredita galaksije, i bila luka mira.
Onda su, jednog dana, neki vuii doli u kratku posetu."
Dilijan otro razmahnu rukom, ali njen udarac proe kroz hologram bez ikakvog otpora. Apstraktni
obrazac nastavio je da se vrti oko sopstvene uspravne ose kao i do tada. Ta mrea finih sjajnih linija
bacala je, tako izbliza, sablasne odsjaje na njeno lice. Naravno da je prokleti Nis u pravu. Brazda je
teko malerozan, on svoju zlu sreu prenosi na sve to dotakne. Ali, razmere kataklizme koju je
inicirao ovde prele su sve to je Dilijan mogla obuhvatiti svojim umom ili srcem.
Instrumenti su, uskoro, poeli davati sve potpunije i sve izotrenije slike razaranja koje se pred njima
nastavljalo. urei za svojim zangovskim vodiem, Brazda uskoro ulete ba u to provaljeno mesto u
gigantskoj ali tananoj ljuturi Fraktalnog sistema. Sad je i sam brod bio okupan tom istom
crvenkastom sunanom svetlou koja je dobila priliku, po prvi put posle vie eona, da pobegne iz
zatoenitva. 'Dah' zvezde, sainjen od atoma i subatomskih estica, izlazio je kroz otvor, tako gusto
da je vakuum na tom mestu bio ve vrlo lo, ili i nije bio vakuum. Na instrumentima se, naime, pojavi
pritisak tog 'gasa', izuzetno nizak, ali, ipak, dovoljan da bude izmeren. Osim toga, prisustvo gasa
ispoljavalo se, pri ovoj brzini kretanja Brazdaa, i kao maleni otpor, nalik na otpor vazduha.
Videlo se da to strujanje neto nosi: komade ruevina, sitnije i krupnije. Kaa je majstorski, sa
lakoom, krivudao izmeu njih, izbegavajui ih sve. Neke od tih ruevina bile su itavi fraktalni
klinovi, oni veliki; na mestima razdiranja videle su se preseene dvorane, velike svaka kao asteroid.
Mnogo takvih dvorana, estougaonih, zbog ega su preseci izgledali kao sae. Razbijeni delovi
tumbali su se ka svemiru i usput isparavali. Ispred sebe su 'gurali' svetlucave repove jona i praine,
kao komete. Zbog prisustva hiljada takvih vetakih kometa, itavo to provaljeno mesto u Dajsonovoj
sferi - tako veliko da bi Zemlja u svome orbitiranju putovala preko njega bar mesec dana - imalo je
dodatni sjaj.
"Iako nerado, doktorko Baskin", zakljui Nis maina, "priznau da sam impresioniran. estitam."

Oko nje je, u Sali za planiranje, bilo sve vie Delfina u estonogim spravama za hodanje. Dolazili su
mnogi koji sad nisu bili na dunosti, samo da bi gledali taj spektakl. Putnici sa Jijoa vrzmali su se, iz
istog razloga, po sali. Nastala je prilina guva; jedino oko nje, Dilijan, nije bilo nikog. Praznina ju
je okruivala, kao da je kapetanica dvorac okruen odbrambenim rovom koji se niko ne usuuje da
pree. Niko osim ovog mainskog uma, koji je dobijen od Timbrimija, i koji je sad jedini bio
raspoloen za ironine komentare. Niko se nije radovao to se ovako neto deava jednom mestu koje
je Zemljanima nanelo ogroman bol. Jer ova teta i propast bili su toliko ogromni da zluradost
naprosto nije bila mogua.
Niti bi bila opravdana. Jer, od svih Onih Starih, samo nekoliko frakcija bilo je umeano u zloin
protiv Brazdaa, u izdaju od koje je Brazda pre skoro godinu dana oajniki pobegao ak na Jijo.
Neke druge frakcije ak su pomogle Zemljanima u tom bekstvu. Uostalom, ako stotine milijardi
razumnih bia izginu zbog pohlepe samo nekolicine, gde je tu pravda?
Nemoj se zanositi, ree ona sebi; nema dokaza da je ova katastrofa u ikakvoj vezi sa nama. Moda je
uzrok neto sasvim drugo, sasvim nepovezano.
Ali, takvo objanjenje nije izgledalo ubedljivo. Pretpostavka da je u pitanju ista sluajnost naprosto
je 'molila' da se, ipak, nae neko drugo, uverljivije tumaenje.
Dilijan je pamtila sam kraj njihovog prethodnog boravka u ovom Fraktalnom svetu. Brazda je
beao u svemir, najbre to je mogao, i uspeo je u posleednjem trenutku, jedva, da se provue kroz
jedan tesnac i da pobegne; a Dilijan je u tom istom trenutku bacila pogled na ekrane koji su
pokazivali ta se iza broda deava.
Videli smo kako izbija prava erupcija nasilja, iza nas, ree ona sebi sada; neko nam je otvorio prolaz
da jurnemo do transferne take, ali tog trena sekte su otpoele meusobni sukob. Videla sam kako
nastaje teta na nekim fraktalnim 'granama', videla sam kako se razbijaju i prosipaju neki prozori.
Sekte su dograbile Emersonov izviaki amac, koji zato i nije mogao da pobegne za nama.
Dilijanin prijatelj platio je veliku, preveliku cenu za svoju herojsku akciju: on je bio Brazdau
zatitnica, ali je zarobljen i podvrgnut nezamislivo surovoj torturi. Posle toga je, neobjanjivo, prenet
ili baen direktno na Jijo, na koji je stigao kad i Brazda! Lien moi govora, taj bivi inenjer nije
mogao dati nikakvo objanjenje.
Pritisnuti oseajem krivice to naputamo D'Anita, ree ona sebi, i obuzeti eljom da po svaku cenu
pobegnemo odavde, nismo ni pomislili na mogunost da rivalske frakcije Onih Starih, posle naeg
bekstva, nastave da ratuju izmeu sebe. Ko bi tako neto oekivao? Zato bi oni to radili? Zato bi
sami sebi napravili ovu apokalipsu, kad smo mi, sa naim ukletim tovarom, otili?
Ali glavno stradanje oigledno je poelo tek tada. Oigledni, uasni dokazi plovili su sad svud oko
zemaljskog broda. Plazma i praina, u crvenkastoj svetlosti zvezde... i senke, kroz tu gasovitu sredinu
daleko opruene; senke nastale zbog prisustva pojedinih odvaljenih komada. Neki od tih komada bili
su vei nego Mesec. Neki, znatno manji. Mnogi su nastavljali da se raspadaju. Ali svi komadi bili su,
u sutini, krhki kao snene pahulje.

Dilijan poe razmiljati o osnovnom uzroku svega ovoga - o Brazdaevom brodskom tovaru. Glavno
arheoloko blago u brodu je 'Herbi', pradrevni le, koji je na neki nain uspostavio svoju 'vlast' u
njenoj radnoj sobi, kao crni gavran Edgara Alana Poa, ili, u jednoj ekspirovoj drami, Bankuov duh.
Pojedine velike sile, voene svojim fanatizmom, elele su sad da se doepaju Brazdaevih
arheolokih blaga, po svaku cenu i bez obzira na posledice, samo da bi, moda, uz pomo nekih starih
tajni izborile za sebe odluujuu prednost, ako zaista nastupi Vreme promena.
Bilo je apsolutno neophodno onemoguiti im to. Teragenski savet dao je, prvo kapetanu Kraidaikiju a
kasnije doktorki Baskin kad je ona preuzela komandu, savreno jasna nareenja. Brazdaeva otkria
moraju biti saoptena otvoreno, celoj civilizaciji, u skladu sa prastarim pravilima naunog rada, ili
ne smeju biti saoptena nikome. Moda bi neke mone rase ili savezi mogli pogaziti ovu osnovnu,
jedino zakonitu orijentaciju, u uverenju da niko nee moi da ih kazni. Maleni zemaljski klan,
meutim, ne sme pokazati ni trunku pristrasnosti u korist, ili protiv, ma koga.
Ponekad, u vremenima kad su talasi haosa sve jai, onaj ko je malen i bez prijatelja nema nikakvo
drugo utoite osim zakona samog. Ljudska bia, i njihovi klijenti, moraju ostati verni galaktikim
institucijama. Odstupanje od toga, makar i maleno, moglo bi da znai gubitak svega.
Na nesreu, Dilijanino traganje za nekom neutralnom silom koja bi preuzela brigu o arheolokom
blagu bilo je neuspeno... i mnogo gore nego neuspeno.
Potrudila se prilino; neuspesi nisu nastali zbog lenjosti. Poto se, kod Oake, pokazalo da ak ni
veliki Instituti nisu dostojni poverenja, Dilijan Baskin je dola na jednu ideju koja je (tada)
izgledala odlino.
Zato ne ii kod nekoga ko se, u hijerarhiji, nalazi jo vie?
Naumila je da donese blago ovde, u citadelu onih rasa koje su 'produile' nekim uzvienim putem,
izale iz svetovnog i prizemnog, izdigle se iznad trivijalnih opsesija zbog kojih nastaju sukobi u Pet
galaksija. U nekom od legendarnih Fraktalnih svetova, Ljudi bi mogli dobiti, najzad, nepristrasne
savete, a i posrednike dobre usluge, od stvorenja koja imaju ugled tako ogroman da e samim
svojim blagim reima uspeti da zaustave grevito nervozne mlae rase i klanove. Potovani i cenjeni
stariji razumnici preuzee na sebe svu odgovornost za dalje rukovanje tovarom; u Brazdau se,
naprosto, vie nee nalaziti to otrovno blago, a svi savezi kiseonikaa bie primorani da se saglase
da je ono u zajednikom vlasnitvu svih razumnih rasa i naroda podjednako: svojina svih sapijentnih.
Tako bi premoreni Delfini, najzad, mogli da krenu kui.
A ja bih, pomisli Dilijan, mogla da krenem u potragu za Tomom. Mora se ustanoviti gde je njega, i
Kraidaikija, i ostale, sudbina odnela posle Kitrupa.
Tako je to sve izgledalo u teoriji; u njihovoj nadi.
Na nesreu, pokazalo se da i Oni Stari, oni u povuenom redu ivota, umeju da se ponaaju jednako
grevito, gramzivo, oajniki i prevarantski, kao i njihovi mladi srodnici koji lete izmeu dreavih,
silovitih zvezda.

Ispada kao da smo mi neki 'brod kuge' iz starih vremena, pomisli ona; kao da nosimo sa sobom neku
zarazu iz daleke prolosti. Kud god mi proemo, racionalna bia poinju da se ponaaju ludaki.
Monitori su se fokusirali na najbliu ivicu te ogromne rane, pa Dilijan vide da je ljuska ove
Dajsonove sfere zapravo debela nekoliko hiljada kilometara, ak i ne raunajui mnogostruko
razgranate klinove na njoj. Tragedija je bila zaogrnuta gustom izmaglicom, koja ipak nije mogla
sakriti sve. Pred Dilijaninim oima pojedine sekcije su se odlamale i raspadale. Fraktalne 'grane'
lomile su jedna drugu i odlazile tumbajui se lagano kroz prostor, u sve novim sudarima, zapoinjui
usput nove lanane reakcije.
Masivni klinovi na osunanoj strani svetlucali su na nain koji podseti Dilijan Baskin na neto.
Prozori, ree ona sebi. Pri naem prvom dolasku ovamo... kad su nam otvorili ona uzana vrata da
uemo... prvo to sam primetila bilo je da se ogroman deo unutranje povrine sastoji od 'stakla'.
Bila su to ogromna okna, a ispod njih...
Ona sklopi oi, i u mislima pogleda opet one tadanje prizore. Teleskop je pokazao da je svaka
granica - svet za sebe. Pojedine 'staklene bate' bile su vee nego savezna drava Minesota, iz koje
je Dilijan bila poreklom. U nekima od njih bujale su dungle. U drugima su se videle svetlosti
mnogih gradova, ili palate koje plove na talasima udnih mora, ili pustinje iskriavog peska. Bilo bi
potrebno razviti i poravnati mnogo miliona Zemalja, da bi se pokrio samo deli te povrine, i dobio
makar mali deli bujne raznovrsnosti Fraktalnog sveta. Dilijan je mogla provesti godine osmatrajui
teleskopom jedan po jedan habitat i nalazei svaki put neto drugaije, neto novo.
Bilo je to najvelianstvenije i najdivnije mesto koje je ikada videla.
A sada se raspadalo pred njenim oima.
Ta izmaglica, uvide ona uasnuto.
To nije samo gas nastao sublimacijom, ree ona sebi, niti su samo srueni delovi zidova. To su i
osobe. Njihov nametaj, njihovi kuni ljubimci, odea, saksije sa biljkama, porodini albumi. Ili,
ve, neto drugo to Onima Starima slui umesto tih kunih stvari. Zar bi moglo ijedno ljudsko bie
pogoditi kakve elje, interesovanja i opsesije imaju oni koji su jo davno videli sve to se u Pet
galaksija ima videti, i uinili sve to se ima uiniti?
Koliko god da su elje i nade Onih Starih bile obine, ili neobine, udne ili apstraktne - sada su se
raspadale, i to brzo. Samo tokom Brazdaevog kratkotrajnog preletanja preko te zjapee rane, ovde je
sigurno pomrlo vie stvorenja nego to iznosi cela populacija Zemlje.
Njen um je uzmicao od te pomisli. Primiti ovakvu tragediju lino, znailo bi zakoraiti u susret
ludilu.
"Pa zar niko ne pokuava ovo da zaustavi?" upita ona promuklo.
Nis maina, posle nekog vremena, odgovori.

"Neki pokuavaju, svim snagama. Osmotri njihove napore."

Kamere se preusmerie. Brazda se naao, najzad, nad unutranjom, jo ne odlomljenom, povrinom
Dajsonove sfere.
Kao i u prethodnom takvom nadletanju, Dilijan je stekla utisak da je ula u nepregledno ogromnu
dvoranu svetlucavih, otro-neravnih, stalaktita, ali i senki ogromno dugakih. Iako su najudaljeniji
delovi tog ledenog predela bili udaljeni nekoliko stotina miliona kilometara, Dilijan je, svejedno,
videla mnoge pojedinosti na njima. Sistem kamera uzimao je u obzir kretanje oiju kapetanice, pa je
na nekim ekranima uveliavao i izotravao ono to je ona najvie gledala.
Crvena patuljasta zvezda, iznad i ispred broda, svetlela je kao lampa u sredini bazilike, toplim
blagim svetlom. Vidljivi disk zvezde bio je mutniji i crveniji nego kod onih sunaca rasipnika oko
kojih se vrte svetovi na kojima ivot nie, kao to je Tera to jest Zemlja. Skidajui pojedine slojeve
da bi uzeli materijal, graditelji Dajsonove sfere obezbedili su sebi savreno ognjite, ije e gorivo
potrajati jo sto milijardi godina. U taj disk moglo se gledati i golim okom, bez ikakvog bola.
Meutim, plazmena koa zvezde, koja je bila tako mirna tokom Brazdaeve prve posete, sad kao da
se osula modrim ranama. Ponegde su je obasjavali bletavi kratkotrajni ognjevi bele boje, na
mestima gde su komadi sfere, veliki poput planeta, padali na zvezdu samu.
Ubrzo Dilijan vide da su takvi sudari retki. Veinu velikih komada neko je presretao i unitavao
uzanim mlazevima pree vrele, plave energije, znatno pre nego to su mogli stii do solarne
fotosfere.
"Naravno", ree Nis maina pored nje, "i kad oni pretvore te ruevine u paru, tako dobijena masa
ipak 'legne' na zvezdu, kao gas, zapravo se vraa suncu iz koga je i uzeta u prolosti tako davnoj. Ovo
e ravo uticati na termonuklearne i atmosferske rezonance zvezde. Ali ipak je bolje tako, nego da se
dogaaju veliki padovi vrstog materijala, jer na tim mestima izbijaju vrlo vrua rasplamsavanja."
"Znai, nekakav sistem odravanja postoji, i radi", ree Dilijan. U njoj se budila nada.
"Postoji, ali je vrlo neizvesno hoe li uspeti. to je jo gore, u toku je zloupotreba pojedinih delova
tog sistema."
Slika na jednom ekranu se zamuti od brzog preletanja napred, do jednog dalekog kvadranta
Dajsonove sfere. Videlo se da jedan od plavih zrakova, otar kao skalpel, urno obavlja posao
daleko manje altruistian: zaseca u jo zdrave delove sfere, kasapi ih i komada, odseca najvee
klinove, razbija milione prozora, oslobaa ogromne koliine pare.
Dilijan ustuknu jedan korak i opsova.
Zatim ree: "Boe! Pa to je genocid!"
"Nauili smo jednu tunu lekciju na ovim putovanjima", ree Nis kompjuter tonom saglaavanja.
"Lekciju koja e veoma zanimati moje tvorce, Timbrimije, ako ikad uspemo da podnesemo na
raport.

A to je, da rasa disaa kiseonika, kad se povue iz galaktikih poslova da bi potraila mir u nekoj od
ovakvih ogromnih ljutura, ne uspeva uvek da se oslobodi svojih mladalakih predrasuda i
naklonosti. Mnogi trae prosvetljenje, ili uvide potrebne za transcendenciju, ali mnogi ostaju
podloni iskuenjima, ili verni saveznitvima iz svoje mladosti."
Drugim reima, Dilijan je bila naivna to je poverovala u nepristrasnost onih rasa koje stanuju ovde.
Neke od njih bile su pokrovitelji - ili preci pokrovitelja - onih mlaih rasa koje su danas veliki
neprijatelji Zemlje.
Uasnuto vide kako neka sekta zloupotrebljava jo jedno odbrambeno sredstvo - namenjeno odbrani
Dajsonove sfere kao celine - protiv uporita neke druge sekte.
"Oh, Ifni", ree ona. "A ta ih spreava da oinu ovim orujem po nama?"
"Pojma nemam, doktorko Baskin", priznade rotirajui hologram. "Moda su se toliko zaneli u svoje
ratove, da i ne primeuju na dolazak.
Ili zaziru od ovih u naoj pratnji", zakljui Nis maina.
Jedan ekran je pokazivao da veliki brod Zanga plovi samo devedeset kilometara ispred njih, i da se
sav njie pod dodirima aavog vetra smrti koji je ovlano prelazio preko njegovih polutenih
bokova. itavi oblaci manjih predmeta leprali su u blizini, kao da su pratea svita velikoj lai
Zanga. Poneto od toga bila su mainska bia, mehanoidi. Drugi delovi bili su oigledno izdvojeni iz
ive mase samog bia/broda Zanga - ivi delovi, poslati da obave neke poslove napolju a onda, kad
zadatak bude obavljen, da budu tiho reapsorbovani.
"Potvrdila se moja pretpostavka", ree Nis maina. "Hidrogenska bia koordiniraju napore
mehanoida etelaca, i drugih mainskih bia, da stabilizuju i poprave Fraktalni svet."
Dilijan klimnu glavom. "Pa da, zato su i ili na Izmunuti. Da zahvate konstrukcioni materijal.
Izmunuti je njima lak izvor ugljenika, samo jedan transferni skok daleko."
"Pod normalnim okolnostima, da. Ali su naile nepredviene oluje, izazvane onim talasom
paranormalnog uticaja sa Jijoa. eteoci koje smo videli bili su, izgleda, samo mala grupa, deli
ukupne etelake flote, jer za ovu popravku potreban je trud ogromnog broja njih", ree Nis maina.
"Znai, to je bio ugovor o popravkama. Komercijalna stvar."
"Pretpostavljam da je tako", ree Nis. "Poto su se zvezdoplovni kiseonikai evakuisali iz etvrte
galaksije, logino je da su Oni Stari zatraili pomo od nekog drugog; od najblie civilizacije
sposobne za to. Da li da se ukljuim u informacioni neksus Fraktalnog sveta i zatraim potvrdu ovih
nagaanja?"
"Ne, ne! Nita slino! Ne elim da privlaimo panju na sebe. Ako nas niko nije primetio, neka to
tako i ostane."
"Mogu li primetiti", ree hologram, "da neke od grupa u povuenom redu nisu bile neprijateljski

nastrojene? Bez njihove pomoi, mi ne bismo nikako pobegli onaj prvi put. Moda e nam te iste
grupe pomoi i sada, ako uspostavimo kontakt."
Dilijan odluno zavrte glavom.
"Ono zbog ega sam ja zabrinuta, to je mogunost da se Jofuri pojave tik iza nas, i da nastave da nas
gone. Hajde da mi razreimo nae odnose sa Zangima, i da se sklonimo odavde. Jesi li uo ita od
njih?"
Sara Kulhan je tvrdila da disai vodonika imaju neko prastaro pravo, vlasniko pravo, na ivote cele
glaverske rase... jer je ostao neki neplaen dug. Prema toj teoriji, upravo sada imao bi ime da bude
plaen, jer sad postoje glaveri koji su opet ivotinje - dostigli su presapijantnu nevinost. Ali, i ako je
tako, ostaje pitanje kako bi se ta transakcija izvela. Da li je u redu, i da li je moralno, da posada
Brazdaa izrui jednu kiseoninu vrstu nekim tamo disaima vodonika, bez posredovanja nadlenih
Instituta? Zar bi ta stvorenja imala ikakvu bezbednost u brodu koji je izgraen da podrava jednu
sasvim drugu biohemiju?
Pitanje neto konkretnije: da li bi Zangi posle toga dopustili Brazdau da ode? Na osnovu nekih
turih, minimalnih podataka u Biblioteci, vodonikai imaju pojmove 'ast' i 'obaveza', ali se
pridravaju neke udne, uvrnute logike. Mogli bi dati Zemljanima nagradu... ili ih razneti na
komadie, naprosto da bi se otarasili jedne zaostale sitne neprijatnosti.
Bar nas nisu dovukli ovde na suenje, kao to sam se ja plaila, pomisli ona; nisu nas izruili Onima
Starima. Jo nisu.
Tihi glas savesti prekorevao ju je. Ona se ovde brine kako da se odunja u svom majunom
zvezdanom brodu, i da time spase manje od stotinu ivota, dok svud oko njih populacije velike kao
celi narodi umiru kad god ona udahne ili izdahne vazduh.
A to je jo jedan razlog da ne dozvoli Nis kompjuteru da stupi u kontakt sa komunikacionom mreom
Fraktalnog sveta. Neka sve ove nesree ostanu, u to je mogue veoj meri, apstraktna stvar. Jedan
ivopisan ou specijalnih efekata. Ogroman sudar sila, ali, nekih dalekih, bezlinih sila. U ovom
trenutku, bilo kakva potvrda o stvarnom broju mrtvih mogla bi gurnuti zapovednicu Brazdaa u
oajanje.
Nismo mi krivi, ree ona sebi.
Doli smo ovde traei pomo, u skladu sa zakonom. U okvirima naih prava.
Istina je da smo doneli neke uklete predmete iz Plitkog zvea; ali kako smo mogli znati da e ludilo
zahvatiti i eminentne, i mudre?
Nismo mi krivi!

Tit
Mogao bi ovo da bude savren trenutak; sad kad svi blenu u spektakl napolju. Brazda e
najverovatnije mirovati neko vreme, tako da Tit nee morati da bude svakog trenutka na
raspolaganju doktorki Baskin, niti e morati da glumi da su njih dve zajedno na vlasti, kad je
svakome jasno ko stvarno komanduje.
Mnogim lanovima posade maloas je istekla smena, to jest, stigla je na dunost druga smena, pa su
se mogli povui u svoje prostorije; ali oni to nisu iskoristili. Naprotiv, zadravali su se u komandnom
akvarijumu i u Sali za planiranje. Vrzmali su se tu pod raznim izgovorima, a zapravo samo da bi
gledali, iskolaenim oima, rasprsnutu slavu Fraktalnog sveta, i da bi vrlo kratkim pucketavim
zvucima razmenjivali komentare pa i opklade o tome da li oajniki napori nebrojenih robota mogu,
ili ne mogu, spasti gigantski, ranjeni habitat.
Kroz miduru-dve morae se takvima narediti da odu u svoje prostorije i odmore se. Tit, meutim,
nije oklevala ni trenutka: im je njoj dola smena, okrenula se i otila na nie spratove broda.
Bila je to njena ansa, moda jedina, da proveri neke svoje sumnje.
Znam da je Dilijan kriom ukrcala nekoga, ili neto, u brod, pomisli ona. Bilo je to kad smo
doplovili do onog jijoanskog gradia odakle Hunii veselo odlaze u ribolov onim svojim primitivnim
jedrenjacima, iako nijedan Huni ne moe da prepliva nijednu svoju duinu kroz vodu. Olujna bee ta
no, a ja sam se udaljila radi nekih tehnikih razgovora sa onom urskom kovaicom. Ali, znam
Akeakemaija. Taj je pravi 'miljenik nastavnice'. Uradio bi sve to Dilijan kae.
On lae; ili krije neto, ree Tit sebi.
Neto provercovano na na brod... te noi. Kad ja nisam pazila.
Tit je bila zabrinuta zbog mogunosti da se takve stvari rade mimo nje. Navodno izmeu nje i
Dilijan postoji puno poverenje; navodno njih dve zajedniki komanduju brodom. Tit bi bila veoma
uznemirena ako bi se sad ispostavilo da je, ipak, potisnuta u ulogu osobe koja ne zasluuje puno
poverenje... pogotovu zato to je znala da ga, doista, i ne zasluuje.
Jo nisu posumnjali da ja imam ikakve veze sa trovanjem one dvojice Ljudi; nisam, barem, primetila
nikakav znak da su posumnjali, ree ona sebi.
Ipak, bila je zabrinuta.
Njen estonogi mehaniki hoda kaskao je tekim koracima niz jedan od glavnih hodnika Brazdaa.
Osealo se da brod vie nije ono to je bio: kao da je dobrim delom naputen. Posle tri godine
jurnjave i borbe, posade je ostalo jo vrlo malo.
Naravno, ree porunica Tit sebi, mogue je da Dilijan, tim svojim paranormalnim talentom, neto
nasluti; moda ona ve zna da smrt Kuna i Desa nije bila samoubistvo.

Pokua da suzbije u sebi uznemiravajuu sliku ta dva ljudska lea. Neka nervoza, neka jeza proe
kroz njene lene nerve; vlana koa joj od toga zadrhta, a onda i repno peraje ljapnu nekoliko puta,
pljotimice, o zadnji deo leaja na hodau.
Kako bi volela da sad jurne kroz vodu - da se ispliva kako dua eli! Ali gotovo sva voda je izbaena
iz Brazdaa pre polaska, da bi bio laki za bekstvo sa Jijoa. Optereen slojevima ai sa veito
'garave' Izmunuti, brod je morao postii maksimalnu moguu agilnost; zato su gotovo sve prostorije za
boravak i rekreaciju suve kao barut. Uskoro e se ispred ambulante ekati u redu; Delfini e se aliti
na kona oboljenja i na nagnjeenja rebara. Koliko god da su mekani ovi leajevi sa efektom polja,
ipak, hodai prilino drmusaju Delfine koji na njima lee; posle dueg vremena na hodau, Delfin se
osea kao da je nasukan na obalu sainjenu od otrog ljunka.
Sada nema doktorke Makani, pomisli Tit; niti ono troje bolniara. Ostavili smo ih na Jijou, da se
brinu o zdravlju one nae kolonije tamo. Ovo malo bolniara to imamo... morae da odradi sav
posao, u brodu. A ja sam ta koja e morati da smisli kako oni to da postignu. Nekako, uprkos svemu
ovome, moramo odrati moral, i efikasnost u timskom radu. To je ono to visoka i mona doktorka
Baskin preputa meni - to jato banalnih, 'smarajuih' poslova, kako brod da funkcionie, kako posada
da funkcionie... Dilijan Baskin, ah, ona duboko razmilja o pitanjima politike i sudbine, vodi nas
tamo-amo irom Pet galaksija, pokuava jedno, zatim pokuava neto drugo, bei iz jedne katastrofe u
drugu.
Ova ogorenost nije bila bez jedne primese naklonosti. Tit je iskreno volela doktorku Baskin, koja
je dokazala da je u stanju da izvue Brazdaa iz nevolja, ali i da ga isto tako uvali u njih. Nije Tit,
zapravo, imala nita ni protiv ljudskih bia kao pokrovitelja. Da nije bilo njihovih trapavih,
dobronamernih pokuaja genetikog inenjeringa, rasa Tursiopsa moda nikad ne bi nainila onaj
zavrni korak, prelazak od bistrih, nevinih ivotinja na obeavajue zvezdoletae... i Tit ne bi nikad
videla Zvezdani luk, niti Herkulov luk - a ni Plitko zvee.
Teragenska kultura dala je neo-delfinima vie prava, i vee potovanje, nego to nove tienike rase
normalno dobijaju u civilizaciji Pet galaksija. Veina tienika provede sto milenijuma - sto hiljada
godina - u ulozi slugu, maltene robova, prema svojim pokroviteljima. Ljudi su uinili otprilike
najbolje to su mogli, ako se uzme u obzir kakve su okolnosti bile.
Ali, ima granica onome to moemo oekivati od vujih rasa, pomisli Tit, ulazei u dvostruku
aerokomoru da bi prela u Brazdaev suvi toak.
Najnovija tuna epizoda dokazala je ljudsku ogranienost. Posle pristizanja u ranjeni i provaljeni
Fraktalni sver, Dilijan Baskin je priekala da protekne dobar deo dana, nekoliko midura, a onda je
odluila da proveri da li su oni ovde gosti, ili zarobljenici. Poto se inilo da su Zangi sasvim
obuzeti svojim poslom, nadziranjem mnogobrojnih maina koje su nastojale da poprave tetu,
naredila je Kau da ukljui maine Brazdaa samo malo, i da zaplovi lagano, probne radi, ka
primamljivom sjaju slobodnih zvezda.
Zangovski brod je tog trenutka ostavio sav svoj posao, oterao od sebe robote koji su se rasprili kud
koji, i zapanjujuom hitrinom presekao Zemljanima put.

Pokriven i sad slojem zvezdane ai debelim nekoliko metara, Brazda nikako nije mogao pobei
globularnom brodu Zanga. Dilijan se pokorila, i zaplovila nazad, u ogromni habitat. Onda je ukinula
stanje pripravnosti i naredila svima, sem minimalnoj deurnoj ekipi, da se dobro odmore. Brod
Zanga vratio se svom poslu, bez ikakve primetne ljutnje. Tit je, meutim, zakljuila da je dolo do
'ponavljanja gradiva' - i da su ljudi ponavljai.
Ljudi su sapijentni samo nekoliko hiljada godina due nego mi Delfini, pomisli Tit; a to je samo tren
oka, u ukupnoj istoriji vaseljene. Nije njihova krivica to su neznalice i trapavci.
Dakle, potrebna im je pomo, ree ona sebi; ak i ako su suvie tvrdoglavi da je zatrae.
Sie liftom do oboda prostranog centrifugalnog toka, u kome je postojao jedan dugaak hodnik i du
njega mnogo soba. Hodnik se, u oba smera, 'dizao' prividno u visine i na taj nain, zakrivljenjem,
nestajao sa vidika. Ovaj veliki obru bio je pritegnut Brazdau oko struka, a itava njegova sadrina
mogla je, po elji, da rotira, da bi se dobio efekat podudaran sa gravitacijom. Ovo je bilo od koristi u
onim razdobljima kad je posadi bilo potrebno, iz nekog razloga, da iskljui gravitaciju u prostorijama
broda, onu podnu - na primer, kad u dubokom kosmosu treba izvriti dalekodometno skeniranje... ili
kad se bei od flote gonilaca, pa kad se mora skrivati u nekom asteroidnom pojasu. Nezgodna strana
ovoga sastojala se u tome to je ovaj rotacioni pojas neupotrebljiv, a gotovo sve prostorije u njemu
nepristupane, kad god Brazda sleti na ma koju planetu; tako je bilo na Kitrupu, Oaki, i Jijou.
Nepristupane, osim za dvonono stvorenje koje se veto pentra.
Tit brzo proe pored zakljuanih vrata kancelarije dr Baskin, gde su bezbednosni ureaji,
rasporeeni u nekoliko 'slojeva' odbrane, uvali Kraidaikijevo blago - istorijske ostatke koji su
toliko jada doneli mnogima. Kad god je Brazda leao na tlu neke planete, ovaj deo Suvog toka bio
je 'na dnu' to jest odozdo, ispod celog broda. Delfini su rutinski ulazili u nekoliko oblinjih apartmana
i radionica, ali oni na suprotnoj strani, dakle oni 'odozgo i naopake', bili su im esto nepristupani,
pa je posada, zapravo, izostavljala te prostorije iz svog razmiljanja... i, u sutini, zaboravljala da
postoje.
Tu bih ja neto sakrila, da sam Dilijan, ree Tit sebi.
Sada se Suvi toak vrteo, pa je Tit mogla bez ikakvih problema da peai kroz itav njegov dugaki
obim. Prolazila je, tako, pored laboratorija koje su svojevremeno upotrebljavali naunici kao to su
Ignacio Mec, Deni Sedmen, i geolog nao-impanza arls Dart. Tit je neprestano podizala glavu sa
leaja da malo oslune, kao da nervozno oekuje avetinjske korake pametnog mladog kalafijskog
oficira Toia Ivaike... ili snaan, samopouzdan hod Dilijaninog izgubljenog dragog, koji se zvao
Tom Orlej.
Ali nikog od njih vie nema, kao ni Kraidaikija niti Hikahija. Mrtvi su, ili moda tavore naputeni na
otrovnom Kitrupu - to bi bilo gotovo isto kao da su mrtvi.
Bili su to najbolji meu nama, pomisli Tit; a ostadosmo bez njih, eto, pre nego to su naa najtea
iskuenja i poela. Koliko toga bi bilo drugaije da su kapetan, i svi ostali, jo na brodu? A umesto
toga komanda je pala na Dilijanina i moja plea... na plea brodske lekarke-isceliteljke, i mlae

porunice... dve osobe koje nikad nisu ni zamiljale da e morati da nose takav teret, nekoliko dugih
sumornih godina bez predaha.
Umor ju je sve vie savladavao. Tokom razdobljaa spavanja, upuivala je svoju pucketavu sonarnu
pesmu ka Kitovom snu, sa molitvama da doe neko i ukloni sa njenih plea ove napore, ovaj teret
odgovornosti.
Mi iz Brazdaa uvalili smo se u ovo preko glave, ree ona sebi; i mi, i ceo klan Zemljana. Dilijan je
to se jedne stvari tie bila u pravu: nama su potrebni saveti i pomo. A to ne moemo dobiti od
neznanaca iz svemira. Niti od Velikih instituta, a ni od Onih Starih.
Dilijan je zaboravila jednu od velikih istina ivota, onu koju od detinjstva zna gotovo svako ljudsko
bie i Delfin. A to je: kad si u ozbiljnoj nevolji, okreni se svojoj porodici.
Kroz neuralni utika Tit pozva brodski sistem za odravanje i naredi pretragu ovdanje atmosfere,
da bi se nalo gde ima ikakvih elemenata zagaenosti. Jo naredi da ta pretraga pone od prostorija
koje su, u Suvom toku, tano nasuprot kancelarije Dilijan Baskin, dakle od onih koje bi pri leanju
broda na nekoj planeti bile 'na vrhu i naglavake'. Prostorije koje Delfini ignoriu i kad su im sasvim
pristupane.
A-ha! Tako sam i mislila. Podignut profil ugljendioksida, plus nekoliko ketona, i jedan udan par
alkohola. Sigurni znaci da neko kiseonino ivo bie, 'ivotna forma' kako bi rekli oni na angliskom,
die tamo. Ali, ne Zemljanin; jasno je da to nije Zemljanin.
Centar iz koga se sva ta zagaenja ire je... ovde, zakljui ona.
Naredi svojoj hodajuoj maini da stane pred vratima na kojima vide natpis: OPASNI ORGANSKI
MATERIJALI. Mala ala. Dilijanina. Kojoj se Tit tiho nasmeja.
Samo jedno maleno 'podgurivanje' voljom bilo je dovoljno da se iz radnog ama, pritegnutog oko
Titinog tela, isprui jedna mehanika ruka i uperi malenu burgiju u vrata, vrlo blizu ragastova, gde je
manja verovatnoa da neko odmah primeti rupicu. Tiho brujanje rotora bilo je jedini zvuk. Burgija je
ne samo probijala materijal, nego ga je i pretvarala u paru koju je odmah, usisivaem, hvatala i
uklanjala tako da ni atmosfera broda ne bi bila zagaena.
Tit razmisli koliko, ovim postupkom, pogorava krivina dela koja je ve poinila. Svoj sopstveni
dosije izdaje. Poelo je prilikom one prethodne, Brazdaeve prve posete Fraktalnom svetu, kad je
svima postalo jasno da e ih Oni Stari izneveriti. Dok je moral posade tonuo ka nuli, Tit je
zakljuila da je vreme da preduzme neku samostalnu akciju. Da poalje poruku, da bi uspostavila
kontakt sa jedinim narodom u koji se mogla pouzdati da e pritei upomo.
Na sreu, Fraktalni svet je imao prikljuke za slanje redovne komercijalne pote. Dok se Dilijan
svim silama trudila i dovijala da parira sve otrijim pretnjama i optubama pojedinih politikih
krugova ovog Fraktalnog sveta, Tit je vrlo lako uputila jedan tajni 'paketi' informacija, poruku;
paketi je bio programiran da bukvalno odskakue kroz mnoge delove potanskog sistema Pet
galaksija, usput da svuda paranoino izbrie svoje tragove, da nasumice odabere mnoga dalja

odredita, a onda da se usmeri ka konanom odreditu - kapsuli za 'vremensku isporuku' ije

koordinate je Tit zapamtila jo u detinjstvu, davno. Ta kapsula bila je od tog trenutka programirana
da reaguje na blizinu samo jedne rase u celoj vaseljeni.
Dilijan je neto pre toga donela odluku da pobegne iz krizvel-strukture i da oproba opciju 'prerano
dolih' - da se uunja u zabranjenu etvrtu galaksiju, provue pored izuzetno bune i aave divzvezde, i sakrije u jedan kutak planete zvane Jijo.
inilo se da problema nee biti: Tit e na ovaj nain zakazati jedan mali, tajni randevu...
Burgija se probi na drugu stranu. Tit zapovedi mehanikoj ruci da se povue, da ostavi burgiju, uzme
komunikacijski kabel sa optikim vlaknima, i gurne ga kroz istu rupicu, umesto burgije. Kabel se
uvue zmijasto. Proe. Na onoj strani vrata uzdie se i poe se njihati i osmatrati kao kobra.
Posle kraeg osmatranja s leva na desno, vide, u toj zakljuanoj odaji, jednu visoku, mravu
dvononu figuru kako sedi na nekakvoj klupi, za jednim malim stolom.
Ta osoba podie glavu, kao da reaguje na neki zvuk. Delimino okrete glavu ka vratima. Tit ugleda
to lice i jeknu uasnuto.
Vrlo uzano, maltene spljoteno-sa-strane lice, sa kosim oima, ogoljeno kao da je od sve samih
kostiju, sa donjom vilicom bez vrha ali zato zubima vrlo izraenim, iskeenim.
Ipak, elo i oi davali su veliku, sablasnu slinost sa ljudskim licem. Te kose oi mirnue, ugledavi
pijunsku sondu u vratima.
Glava se urno okrete na suprotnu stranu a plea se pogurie, da sakriju lice. Tit vide da to stvorenje
oberuke grabi jednu kutiju - jedinicu za bioloku podrku; takve stvari slue da se odravaju u ivotu
malene ivotinje uzete kao uzorci iz nekog drugaijeg ekosistema. Spretne ruke izvukoe neto to se
migoljilo. Tit nije mogla dobro videti ta se deava, ali inilo se da taj dvonoac dere to malo
stvorenje, ili da ga grli, pribija uz sebe.
Ramena se opustie. Visoki dvonoac opusti ruke du tela, ustade, i okrete se elegantno.
Sad je to bilo sasvim preobraeno lice. Izgledalo je plemenitije, uzvienije od ljudskog. Sa vie
dobronamernog humora nego to ga imaju Timbrimi. Sa vie strpljenja i razumevanja nego to ih
poseduje Bog.
Gle, gle, pa to je on, ree Tit sebi; ba on.
Rothenovo lice ipak je zadrhtalo jo nekoliko puta, na mestima gde se simbiozno bie-maska
nametalo da bi se sasvim dobro ugnezdilo. ivo bie, konstruisano samo da bi sluilo kao maska
sposobna da sraste, da postane deo gospodarevog lica, dajui fino uzdignute jagodice, kraljevsku
donju vilicu, i usne koje mogu u celosti da pokriju te zube, ali mogu i da ih otkriju vrlo umereno,
osmehom nenim i gracioznim.
Misionar.

Tit je zapamtila njegovu posetu planeti Zemlji. Davno je to bilo; Tit je tad bila tek upola odrasla, i
jedva je uspevala da govori. A ipak, kao da je jue bilo; tako dobro je zapamtila sliku ovog
misionara. Stajao je i propovedao, u skrivenoj podmorskoj peini, maloj skupini Delfina koje je
uspeo da preobrati u novu veru.
"Vaseljena je usamljeno mesto", govorio je tada - ili je, bar, otprilike tako ostalo u Titinom seanju
do danas. "Ali nije tako opasna kao to izgleda. Sadanja vlada Zemlje moda se sastoji od
darvinista i nevernika, ali to nije bitno. Imajte na umu, uprkos propagandi onih koji propovedaju
'ponos vuia', da niste sami. Mi koji smo napravili gene za ljudski rod, tajno, mi koji smo zatim
vodili ljudski rod ka velianstvenoj sudbini, ostajemo verni tom snu. Cilj je isti, velianstven.
Delujemo i sad iza kulisa, titimo, uvamo, pripremamo za veliki dan.
Kao to volimo nae ljudske tienike, tako isto volimo i vas. Jer na klan je izuzetan, i predstoji mu
slavnija budunost nego ijednom drugom. Delfini e u njoj imati veliku ulogu, kad doe as. A
naroito oni od vas koji odaberu put Danika."
Bilo je to sasvim izuzetno oseanje, odrastati kao lanica jedne ekskluzivne sekte, kao osoba koja zna
veliku, smirujuu Istinu. Naravno, Teragenski savet obeao je slobodu veroispovesti svima, ali u
praksi bili bi samo ismejani oni koji bi otkrili zemaljskoj javnosti previe, prerano. Delfini su,
veinom, verovali u mit da su Ljudi uspeli da se domognu razuma samostalnom evolucijom, bez
intervencije odozgo. Kojetarija, naravno... ali, svejedno, novi vernici nisu mogli otvoreno da plivaju
protiv tako jake struje.
Meu Ljudima i impanzama, gde su danikenovska verovanja bila ea, debate su besnele izmeu
razliitih, meusobno suprotstavljenih kultova. Mnogi kultovi imali su neke svoje kandidate za ulogu
tajnih pokrovitelja... te tajanstvene rase koja je, navodno, donela Uzdizanje homo sapiensu, u davnoj
prolosti. Za nekoliko galaktikih rasa govorilo se da su 'verovatniji kandidati' nego slabo poznati,
tajnovitosti skloni Rotheni.
Zato je Tit uvala tajnu, nikom nije govorila; i tako je prola kroz kolovanje, kroz obuku, i kroz
prve zadatke za zemaljske svemirske snage. Uzdravala se od akcije dok je Brazda prolazio kroz
katastrofe na Morgranu, Kitrupu i Oaki. A onda je, jednog dana, shvatila da ljudska bia naprosto
nisu dorasla sadanjoj situaciji. Dilijan Baskin, jedna od najsposobnijih meu svim Ljudima,
oigledno nije postizala uspeh.
Dolo je, prema tome, vreme da se pomo potrai na drugom mestu u porodinom stablu.
Rotheni e znati ta treba da se radi.
Sada je u njoj sve previralo od zamrenih i suprotnih emocija i misli. Stigla je pred ova vrata a nije
znala ta oekuje da e nai.
Znala sam za simbiozu Rothena sa tim organizmom, ree ona sebi; Jijoanci su videli jednog Rothena
bez maske. To stoji u svim izvetajima. Meutim, sad kad sam videla, ja lino, kako to lice izgleda
ogoljeno...

okirao ju je taj malopreanji pogled na stvarne crte rothenske fizionomije. Ali odmah posle toga
osetila je toplinu zbog spokojnog rothenskog osmeha koji je ostao sa njom jo od detinjstva.
Dobro, potrebna im je maska, pa ta; imam ja razumevanja i za to, ree ona sebi. Maskiranje ne mora
biti neasno. I nije neasno, ako im pomae da obavljaju svoj posao bolje. Da uspenije vode nas
Zemljane ka naoj sudbini.
Vano je ono unutra, zakljui ona.
"Dakle?" ree Ro-ken, i naini jedan korak ka vratima. Sastavi ake; njegove dugake ruke virile su
daleko iz rukava bade-mantila napravljenog za visoko ljudsko bie. Ovog zarobljenika svakako su, u
tajnosti, poslali mudraci Jijoa, koji su ga i zarobili na nekom mestu koje oni zovu Livada okupljanja.
Lako bi moglo biti da je on jedini preiveli iz meovite ljudsko-rothenske ekspedicije koja je uletela
u izdajstvo i katastrofu, napadnuta prvo od est rasa a zatim od Jofura iji je bojni brod bio mnogo
jai.
Sve se sklopi u jednu celinu, u Titinom srcu. Sva ona enja, koju je ona uvala u sebi jo od
detinjstva. Namuenost tokom tri strane godine. Krivica to je uinila neke stvari kriom od
Dilijan. I daleko vea krivica, to je usmrtila dva ljudska bia... iako je to uinila u interesu zatite
neeg mnogo bitnijeg.
A dola je, dola je ovde da bi energino zatraila od Ro-kena objanjenje za ono to se desilo.
Zna, ona poruka koju sam ja poslala... i koja je bila podeena da je moe oitati samo rothenski um.
Poruka kojom sam ja vama odala tajnu destinaciju prema kojoj je Dilijan krenula. Trebalo je da
doete na Jijo u apsolutnoj tajnosti... da nam pomognete. Da budete nai spasioci.
Sada kau da ste proganjali i unitavali prerano dole, pa i Ljude koji su tamo ilegalno nastanjeni.
Kau da ste prodali Jijo, i to za sitninu, Jofurima. Da ste sitni prevaranti, to kau; da pridobijate
naivne Zemljane da se ulanjuju u vau sektu, samo da bi vam sluili kao besplatni agenti za vaa
lopovska posla.
Jednoga od one dvojice Ljudi, pilota Kuna, ubila sam da bih zatitila nau tajnu. Ali, kako da znam
sigurno da li...
Nita od toga ona ne kaza. Rei, naprosto, nisu htele da iziu.
Umesto toga, svi tokovi koji su stremili kroz nju slie se naglo u jedan, veliki, prepun emocija.
Oajanje, koje je bilo nadmono toliko dugo, nestade, ustupajui mesto svom jedinom pravom
protivniku.
Nadi.
Tit je morala da udahne duboko, nekoliko puta. Onda je nala snagu volje potrebnu da bi
progovorila.
"Gossspodaru... dola sam da se ispovedim."

Izraz iznenaenja na kratko pree Rothenovim licem, a levi obraz mu zadrhta.

Onda se topli osmeh rairi, i on progovori dubokim, plemenitim glasom.
"Uistinu, dete toplih mora. Ovde sam. Ne uri; sve kai polako. Ja u sluati. Budi sigurna da se
iskupljenje za sve grehe nalazi u tome da se sve kae."

Lark
Pitam se koliko dugo sam ve ovde. Ima li ikakvog naina da se zna da li su proli sati, dani... ili
meseci?
Ako ovi razumeju moju telesnu hemiju tako dobro, da me, evo, odravaju ve dugo u ivotu, onda je
mogue da i pale i gase moju svest, kao sijalicu. Mogli bi oni i da izmene moju percepciju trajanja,
naprosto tako to bi podesili moj metabolizam.
A-ha, pa to bi mogla biti, takoe, indikacija...
Lark, sa tim mislima, poele da uz sebe ima nekoga sa kim bi uporedio 'beleke'.
Devojku Ling. Oni i jesu poredili svoje utiske o raznim pitanjima biologije, jo kad su bili protivnici
stalno na oprezu, a i kasnije, kad su postali saveznici, a najzad i ljubavnici. Ona mu je nedostajala,
sada, veoma. Njena topla koa i bogati miris, ali ponajvie njen ivahni um. Proli su zajedno kroz
dobro i zlo, a Larka je od poetka najvie udivljavala njena nepredvidiva duhovitost. Sad bi sve dao
samo da popria s njom.
Od mene se oekivalo da je nekako spasem, da je ne uhvate ni Ran ni Jofuri, ree Lark sebi; a sad,
evo, samo mogu da matam o tome kako bi ona 'moda mogla' da nabavi skafander i da prodre
ovamo, pucajui laserskim pitoljima iz obe ruke; da prosee put kroz onaj zid tamo i izvue me sa
ovog groznog mesta, pa da zajedno odletimo u nekoj otetoj le...
Ova privlana sanjarija rasplinu se jer on uvide da se neto u njegovoj okolini jeste promenilo. Kroz
njegovu kimu prooe neki trnci nelagodnosti... oseaj da ga neko posmatra. Lark okrete glavu, i sav
se strese.
Jedna velika grudvasta... stvar plovila je nadomak membrane kojom je Lark bio zarobljen. Bilo je to
bie otprilike sferino, ali sa izboinama i talasiima koji su se nadimali ritmino, uspevajui nekako
da doaraju utisak ivota, a moda i namere. Blage struje ute izmaglice proticale su okolo, ali to
bie je ostajalo na istom mestu, to je postizalo talasanjem malih, tananih pipaka na sebi, koji su bili
mnogobrojni kao dlake na nogama Hunia.
Pa, to su cilije, pomisli Lark, prepoznavii trepljasto kretanje karakteristino za paramecijume i
druge mikroorganizme koje ovek moe lako videti pod mikroskopom. Ali, nikada nije uo da se tim
oblikom lokomocije slui bie makar i priblino ovako veliko. Larku je, kao biologu, ovo bilo vrlo
udno.
Zauenost se pretvori u zapanjenost, jer stvorenje je sledeeg trenutka usisalo sve te cilije.
Naduvalo se, kao balon, ka levoj strani, a onda izduilo u valjak. Na oba kraja pojavila su se
udubljenja koja su se brzo izduila i spojila: to stvorenje je sad bilo cev, koja se poe razgibavati
longitudinalnim talasima. Onda iz jednog kraja iknue mlazevi ute tenosti, i tom ivom biu dadoe
pogon dovoljan za brzi obilazak oko Larkove male prozirne elije.

Tri puta ga stvorenje oplovi na ovaj nain. Lark je imao utisak da to bie krui zato to ima elju da
ga dobro osmotri sa svih strana.
Nije to gas, a nije ni isparenje ma koje normalne vrste, ree on sebi; ali ne izgleda ba ni kao tenost.
Imao je utisak da fleksibilnost ovog bia na neki nain stoji u vezi sa medijumom kroz koji se ono
kree. Ovako se prebaciti sa jednog na sasvim drugi nain kretanja; sa malenih pipaka na, bukvalno,
mlazni pogon slian onom koji koristi sipa.
ivotna sredina u kojoj je takvo bie evoluiralo morala je biti drukija od svih za koje je Lark ikada
saznao; osim ako...
Oi mu se rairie u naglom uvianju; otvorie se tako jako da on onim kapcima dotae male
providne kupole kojima je i jedno, i drugo oko bilo prekriveno i zatieno. Do tog trena nije bio
svestan da ima te zatitne 'naoari'. Poto je njegova nagla kretnja omoguila da nekoliko molekula
okolnog gasa prodre pod njih, odmah mu postade jasno zato su potrebne; ovo saznanje plati
oseajem da ga oi uasno 'peku', obilatim bolnim suzama, i priguenim jaucima.
Ovo, meutim, jedva da je neto malo usporilo hitri tok njegovih misli.
Disai vodonika! Ovo su disai vodonika, ree on sebi; pominju se u drevnim Spisima kao jedan od
velikih redova ivota. Oni ive u istim ovim galaksijama koje sainjavaju nau kiseoniku
civilizaciju Pet galaksija; ali ostaju sasvim odvojeni, dre se svojih svetova i interesa a mi svojih.
Lark se takoe priseti da je u tekstovima o toj temi u Biblosu, iako su bili sasvim krti i sadrali
samo ostatak ostatka znanja, ipak jasno pisalo i to da je svaki meusobni odnos sa vodonikaima
veoma rizian, i da dva toliko razliita molekularna naslea ne treba da se meaju. Svoenje na
minimum svih dodira izmeu kiseoninog i vodoninog ivota bilo je jedan od najveih zadataka
Migracionog instituta, koji je formulisao svoja pravila o ostavljanju svetova 'na ugar' ne samo da bi
zatitio kiseoninu prirodu, nego i da bi umanjio zone prostornog preklapanja te dve civilizacije, tako
da susreta, makar i sluajnih, bude to manje.
Jasno je bilo, poto se planeta Jijo nalazi u etvrtoj galaksiji koja je cela ostavljena na ugar, da
nijedan kiseonikaki brod ne bi smeo sada da leti kroz njene krake, ni iz kog razloga. Upravo zato je
Jijo bio tako privlaan beguncima, prerano dolima.
mirkajui, Lark uspe da ukloni suze i mutnou bar iz jednog oka dovoljno da vidi da se hidrogensko
bie zaustavilo ispred njega i vratilo u globularni oblik. Zapita se da li pred sobom ima policajca, ili
zvaninika iz slube za imigraciju.
Ispod povrine tog bia nastade vakuola, prividno sasvim prazna. Onda se iz tog mesta u oblinju
tenu sredinu probie neki mehurii, koji su blistali nekim svojim udnim povrinskim naponom. Lark
pomisli da to izgleda kao kad neko prdne ispod vode, ali, da isto tako moe biti i govor; moda mu je
neko upravo odrao elokventno predavanje o finesama kosmikih zakona po pitanju meuredovskog
kontaktiranja.

Moda su me pitali ta u ja ovde, pomisli on; zatraili paso i vizu. Ili pitaju da li se izjanjavam
kao kriv ili kao nevin. Ili samo pitaju da li elim da mi veu oi...
Vakuola se poveavala a stvorenje se na taj nain naduvavalo i bliilo Larku, koji vide da se unutar
vakuole 'raa' nekoliko novih bia, vrlo malih ali po obliku sline svom 'roditelju'. Ta nova bia
zauzee razliite poloaje u praznini, a onda poee da se menjaju, da poprimaju nove oblike i boje.
Do vraga! ree Lark sebi.
Jedno stvorenjce poprimi plavu boju, neto tamniju od boje jijoanskog neba. Prestade se talasati i
kao da se stvrdnu, prividno dobijajui oklop, sa simetrino izboenim kvrgama i mahunama u kojima
je naoruanje. Video se ak i minijaturni amblem pri vrhu, spiralni galaktiki kraci prozraeni sa
nekoliko radijalnih crta. Bio je to maltene savren likovni prikaz jofurskog bojnog broda Polkdi.
Kapiram, pomisli on; bie slikovna i 'filmska' komunikacija... Ona druga grudva, treba li da
predstavlja brod ovih hidrogenaa?
Ovo nagaanje ubrzo se potvrdi. Dve grudve odglumie, pred njim, svemirsku bitku, u slobodnom
prostoru koji nije bio vei od onog masnog debelog prstena na samom vrhu kupastog tela odraslog
Trekija. Lark je posmatrao netremice, sasvim fasciniran, kako jofurski ratni brod razara protivnika
pravim uraganom besomune paljbe, koja se u prvo vreme zastavljala na mnogobrojnim jofurskim
odbrambenim 'baloniima' a zatim uspela da prodre do cilja i raznese ga, eksplozijama,
projektilima, ognjem, bez ikakve milosti, tako da je brod vodonikaa liio na lepranje zastave
razderane na bezobline krpe. Meutim nekoliko tih krpa uspe da se nalepi po tvrdom metalnom
koritu jofurskog broda.
A, tako su oni ubacili svoju peadiju ovamo, pomisli Lark, gledajui bitku kakvu nikad nije ni video,
ni sanjao.
Plava kugla ostade sama i bitno se povea pred Larkom; on vide da se borba prenosi unutra. Prodori
utog, kao mala koplja, zabodoe se duboko u Polkdi; ovo je u prvi mah ilo lako, onda otpor
postade jai. Lark vide urno kretanje malih blistavih taaka koje su drale 'front' protiv invazije
vodoninih bia; pretpostavio je da su to pojedinani jofurski vojnici, ili, jo verovatnije, njihovi
bojni roboti naoruani laserima koji onako uasno seku sve ispred sebe.
Pojedine plave iskre su se gasile. Druge su padale u utu boju odakle su odvlaene u pozadinu, meu
hidrogenske trupe.
Zarobljenici, ree Lark sebi; ove su uhvatili.
Uskoro se to desi jednoj drugaijoj takici, a Lark oseti signal upozorenja koji doe iz njegove leve
butine.
To sam ja!
Sad uvide jo neto.

Ovo nije samo vizuelna komunikacija, ree Lark sebi; ona je donekle i biohemijska. Poneto shvatam
gledajui ovu demonstraciju. Ali, kroz cev za dodavanje hranljivih materija ovi mi verovatno
doturaju znanje neposredno. Pravo u krvotok.
Jedno takvo saznanje moglo ga je navesti da se zgadi, da pone povraati... ali, nita od toga se ne
desi. Naprotiv, neka udna smirenost poe proimati njegove udove. Biolog u njemu ree da je i to,
nesumnjivo, molekularno indukovana pojava, zaista zadivljujua.
Hidrogenai imaju nesumnjivo bar jednu milijardu godina iskustva sa nama oksigenaima, ree on
sebi; ali ni to nije bilo dovoljno da se premosti ogromna provalija izmeu dve vrste ivota. Da je
bilo dovoljno, oni bi se meni obratili normalno, reima, zvukom. Ipak, nauili su mnoge trikove, u to
sam siguran.
Mnoge stvari u njegovom umu poee da se premetaju u neku sasvim novu perspektivu. Sav svoj
dosadanji profesionalni ivot proveo je opinjen ogromnom raznovrsnou koja postoji izmeu
nekoliko miliona kiseoninih ivih vrsta koje dominiraju na jednom delu jedne planete. Sad uvide da
postoje bia koja smatraju da je razlika izmeu oveka i Jofura neznatna.
Jesu li ovi ikada ranije videli ikog sa Zemlje? zapita se. Po svemu sudei, logino bi bilo da nisu. A
ipak... sviraju na meni kao Urkinja na violini.
Oseti novu skromnost. Poniznost. Ali poe razmiljati nije li i to molekularno indukovana reakcija.
Pa neka je, ree sebi; vano je da oni ele da ja uim. Imaju nekakvog interesa da me odravaju u
ivotu, i da mi omogue da shvatim. Hajd, neka bude i tako; moi u ja i sve ovo da trpim, bar neko
vreme.

Emerson
On moda vie nije inenjer, ali ipak je sposoban, i sad, da oceni dobar rad.
Poto je imao odlian pogled na ogroman projekat obnove - iz osmatrake kupole koja je pripala
samo njemu, a koja se nalazila iza i iznad Brazdaevog komandnog "akvarijuma", neupadljivo
smetena na brodsko korito - Emerson je Dajsonovu sferu video gotovo celu, od centralne zvezdeognjita pa sve do ogromne rane kroz koju su se videla neizbrojiva mnotva neukroenih zvezda. Iako
su mnoge velianstvene maine ulagale ogroman trud da zakrpe i poprave rupu, bezbrojne grudve i
gromade ruevina strujale su i sad napolje, u svemir, usput se raspadajui u prainu, i isparenja, i u
armade blistavih kometa sa repovima pruenim van.
Ova rana liila je Emersonu na njegovu sopstvenu, na glavi, koju je upravo u ovoj Dajsonovoj sferi,
u ovom Fraktalnom svetu, zadobio.
Sad podie uzdrhtalu ruku do jednog mesta na slepoonici, iznad levog uva. Jedno tanko, razapeto,
prozirno stvorenje zadrhta pod njegovim dodirom; reug, simbiont, koga je Emerson bukvalno na
svojoj glavi poneo sa Jijoa. Ne samo melemi dobijeni od jednog tamonjeg Trekija apotekara, nego i
ovaj reug, omoguili su Emersonu da se koliko-toliko oporavi od rane koja ga je vrlo lako mogla
ubiti ili onesposobiti toliko da bi samo vegetirao, nepokretan, kao biljka. Reug sie sa jednog
Emersonovog krvnog suda u koi glave, za koji se do sada blagim zahvatom drao, i skloni se; a
Emerson opipa oiljke oko te rupe koja je ostala da zjapi u njegovoj glavi. Ne, to nije sluajna rana...
nego namerno, hirurki izvedeno, sakaenje.
A desilo se ba u ovom Fraktalnom svetu, pre oko godinu dana.
Evo... on se sea kako je uskoio u malu letelicu, spreman da se rtvuje da bi Brazdau branio
odstupnicu.
Evo - sea se kako je plameno jurnuo napred, u tom malom izviako-lovakom aparatu, dernjajui
se prkosno, reen da se suprotstavi tim neprijateljskim sektama koje su pogazile slavnu 'mudru
neutralnost' Onih Starih... a njegova vika se pretvorila u radosne poklike kad su neke druge frakcije
intervenisale, i odkrinule jedna velika vrata u krizvel-dajsonovskoj ljuturi, taman toliko da se
Brazda provue napolje, da odnese Dilijan i sve ostale u slobodu.
Evo - sea sa kako su njegovi povici zamuknuli kad su divovska ploasta polja sile zgrabila njegovo
maleno vozilo, zgulila njegovo zatitno energetsko polje kao koru sa prezrele voke, a onda ga bacila
u ropstvo uasnije od svega to je mogao zamisliti.
Ni sad mu nije bilo jasno ta se deavalo kasnije. Njegovi zarobitelji upotrebili su snana sredstva za
izazivanje uslovnog refleksa, sa ciljem da on ubudue oseti uasan bol pri svakom pokuaju da se seti
ma ega iz tih dana. I zato je Emerson proveo oko godinu dana tumarajui po maglama amnezije, koje
je presecao samo njegov krik bola kad god se pokuao okrenuti svom pamenju.
Potukao je to programiranje: to je bila njegova najvea pobeda. Postao je opet vlasnik svog uma -

naime, ostatka uma. Refleksi izbegavanja, ali ne vie bola, pokuavali su i sad povremeno da spree
njegovo razmiljanje, ali on je uporno krstario kroz svoju preostalu memoriju ne bi li se jo poneeg
prisetio. Njegovo glavno oruje protiv bola bilo je: ne obraati panju. Neka boli! Znao je da svaki
udar bola, i svaki refleks izbegavanja, znae samo jedno: da se primakao jo jednom deliu saznanja
o svojoj prolosti. Samo na taj nain mogao je naneti tetu planu neprijatelja.
A kad bi jo i znao u emu se taj plan sastoji...
Lien mnogih vanih delova svog nekadanjeg mozga, Emerson nije mogao reima iskazati ironiju
sadanje situacije, ali ju je oseao, dok je uao zguren u svojoj tajnoj maloj nii, u providnom
malenom 'mehuru' na leima Brazdaa, i posmatrao nezamislivo ogromne nazupane vidike
Fraktalnog ledenog sveta. Tekstura njegovih emocija bila je jednako fraktalna i kompleksna.
Na primer, on je sad imao puno pravo da bude zadovoljan to Oni Stari tako strano, masovno
stradaju. itavi rojevi mehanoidnih bia naviru kroz ranu, u nameri da je zakrpe; trebalo bi da se
Emerson nada da e im posao propasti. Trebalo bi da 'navija protiv njih'. Bila bi to pravedna osveta:
oni koji su ga muili, treba da izginu do poslednjeg, a njihov pepeo da se srui u emancipovano
sunce.
Ali u njemu je postojalo i neto drugo, starije i jae od pravednog gneva.
Naklonost prema nekim vrstama lepote.
Prema eleganciji konstrukcije.
Prema slavi neeg to je maestralno dobro napravljeno.
Pamtio je dan - kao da je pre cele venosti bilo - kad je Brazda uao po prvi put u ovaj redut
Povuenih ivih bia, pun naivnih nadanja koja e uskoro biti saseena izdajom. U strahopotovanju
pred ovolikom divotom, on i Karkaet i Hanes Suezi diskutovali su uno o sutinskoj svrsi postojanja
ovog titanskog habitata: da li su tvorci hteli da prevare vreme i izbegnu njegovo erozivno dejstvo; ili
su hteli da ukrote rasipniku ekstravagantnost jedne zvezde. U oba sluaja, inilo se da je izgradnjom
Fraktalnog sveta ostvaren inenjerski raj.
Emerson je i sad prema ovoj Dajsonovoj sferi gajio takva oseanja! I navijao je, neverovatno, za
robote i njihov napor da je poprave. Raunao je da e svoje muitelje potui ve i samim tim to e
ostati iv. Dokle god Brazda krstari slobodno, nesumnjivo je da e biti nezadovoljne one hladne oi
koje pamti kako su gledale odozgo na njega dok su se okrutni instrumenti zarivali u njegov um,
prosejavali ga i sekli, tragali za tajnama kojih tu nije bilo...
Emerson zadrhta. Zato ga Oni Stari nisu naprosto ubili kad su zavrili sa preturanjem po njegovom
mozgu? Zato su ga osakatili a onda bacili njegovo telo i brodi, na neki nepoznati nain, ak na
usamljenu planetu Jijo, gde se on sruio u jednu movaru?
Toliko su se potrudili - zbog ega? Na neki nain, ta naroita panja koju su mu ukazali, doprinela je
njegovom oseaju vrednosti i samopotovanja.

Zato je imao volje da bude velikoduan. Pozdravljao je trud mehanoida-popravljaa, koji su

ispredali ogromne kalemove novih ugljeninih vlakana (velike kao Mesec) a od tih vlakana tkali
mree kojima su obuhvatali i podravali jo nesruene, samo poljuljane, fraktalne klinove sazdane od
snega, vee od planeta. Aplaudirao je gledajui kako robot-tegljai, u ogromnom rojevima, kao
komarci, saleu ve otkinute klinove, i pokuavaju da ih usmere ka nekim putanjama na kojima barem
nee izazivati dalje sudare u kojima bi poginule milijarde stanovnika preostalih unutra. Nije stvarno
razmiljao o tim milijardama, o razumnim biima koja ive ispod tih nebrojenih, svetlucavih prozora.
Moda naprosto zbog nedostatka rei kojima bi se izrazio, a moda i iz nekog drugog razloga, ova
Dajsonova sfera njemu je liila ne toliko na habitat, koliko na ivo bie, zatvoreno u sebe, svesno
sebe, i ranjeno; bie koje se bori da opstane.
Pomou depnog terminala pribavljao je uveane slike, krupne planove. Nije umeo da izdaje
kompjuteru naredbe ni glasom, ni preko tastature, ali je zato nabavio jedno kompjutere predvieno
ba za takve kao to je on, za korisnike koji moraju da se slue drugim nainima; verovatno za
invalide i afaziare na Zemlji. Upravljalo se zgodnom meavinom pokreta akama, pokreta oima, i
prosto-naprosto upiranjem prsta ka eljenom delu slike. Obino je uspevao da objasni ovom malom
raunaru, iz prve, ta eli; mnogo lake i efikasnije nego na Jijou gde se esto grdno muio da bi Sari
preneo i najprostiju misao, tako da su ponekad oboje bili u suzama zbog iste uzaludnosti truda.
Pa ipak... seao se tih meseci sa ljubavlju. Svet prerano dolih bio je predivan, a ilegalna kolonija
est rasa koje su obrazovale neko svoje malo saveznitvo bila mu je dirljiva ba zbog svog udnosrenog pesimistinog pogleda na svet. Iz tog razloga, i zbog Sare, eleo je da nae neki nain da
uini neto za Jijoance.
Ali, i za svakog, zapravo... za Dilijan, za posadu Brazdaa... pa ak i za ove horde mehanoida koji
su sad davali sve od sebe da bi popravili graevinu nastalu kad su rani dinosaurusi krstarili
Zemljom. A poto on sam nije mogao nita korisno da doprinese, morao je jednostavno da zuri u tu
veliku dramu koja se odvijala napolju.
Emerson, meutim, nije nikako voleo da bude samo gledalac. Stee pesnice. On ima ruke... i radije bi
da ih upotrebljava, nego ne.
Brzim nizom treptaja, prizva scenu u Sali za planiranje, gde su stajali Dilijan, Sara Kulhan, i ona
klinadija iz luke Vufon. U meuvremenu se njima pridruio i visoki stog debelih masnih prstenova
koji su sve neto huktali i dimili se mlaziima isparenja: Tjug, Treki po nacionalnosti, alhemiar iz
kovake radionice na vulkanskoj planini Guen, koji je svojim prisustvom dopunio kvorum svih est
tradicionalnih rasa Jijoa. Video je da o neemu ivo diskutuju. U tome se isticala osoba koja je
izgledala manje-vie kao kentaur: imenom Ur-rona, Urkinja po nacionalnosti. Ona je jednom rukom
sad pokazala ka njihovim glaverima (samo dva, od celog krda, koje je ostalo u niim prostorijama); a
glaveri su blejali, sedeli, lizali svoju kou; stvorovi koji su nekad davno leteli meu zvezdama, ali
koji su u meuvremenu uspeli da se nanovo doepaju potpune nevinosti. Postali su ivotinje. A to i
jeste metod propisan za sticanje 'druge anse'.
Emerson je slutio da ta degradirana bia imaju neku vezu, ali nije razumeo kakvu, sa ogromnim
bezoblinim 'grudvastim' brodom koji je, kao oruana pratnja, doveo Brazdaa ovamo.

Zangi, ree on sebi, i ispuni se ponosom to je ta imenica doplovila u njegov um uspeno; to je brod
Zanga.
Osim to nije dozvoljavao Zemljanima odlazak, globularni brod Zanga kao da nije eleo da ima s
njima nikakva druga posla; bavio se samo popravkom Dajsonove, to jest Krizvelove sfere.
Nadgledao je rad mehanikih plaenika koji su tkali nepregledno ogromne mree od crnih vlakana i
razapinjali ih preko ugroenih, ali jo neodvaljenih delova sfere.
Tako proe ceo prvi dan.
Tokom drugog dana Zangi su morali obratiti panju na pribliavanje nekih tajanstvenih objekata koji
su se iz raznih pravaca usmerili ka zemaljskom brodu. Videlo se da dolaze iz razliitih delova
Fraktalnog sveta, i da ele da njukaju oko Brazdaa, da ga poblie ispitaju.
Zangi su sve takve oterali. Stvorili su svojevrstan kordon oko teragenskog broda. Ali - za
mnogobrojne poruke koje im je Dilijan slala nisu bili ni najmanje zainteresovani.
Emerson se priseti jedne od malobrojnih konkretnih injenica poznatih o tim monim vodonikaima:
njihovo sagledavanje vremena je drugaije. Po svemu sudei, smatrali su da njihov posao sa
Brazdaem moe da prieka.
Ukljuio je, sada, ton, da oslune kako zvue Dilijanine konsultacije sa uroenicima Jijoa;
verovatno su pokuavali da smisle nekakav plan.
"ta ako mi naprosto uteramo celo krdo glavera u jedan atl, i poaljemo ih tamo?" govorila je
Dilijan. "Imamo li ikakav razlog za verovanje da bi to zadovoljilo Zange? I da li bi glaveri tamo bili
bezbedni?
Pretpostavimo", nastavi ona, "da je odgovor na oba ta pitanja pozitivan. ta kae galaktiki zakon o
takvim situacijama? Je l' treba da ih isporuimo na revers - da nam Zangi potpiu da su ih preuzeli?"
Poplava rei, ali samo jedna od njih, Zangi, imala je za Emersona konkretno znaenje. Sve druge
plovile su samo malice izvan razumljivosti. Ipak, bogato zvuanje njenog glasa bilo mu je kao
muzika.
Naravno, on je u sebi oduvek gajio tajnu ljubav prema doktorki Dilijan Baskin, ak i u doba kad je
njen mu, Tomas Orlej, iveo na Brazdau; bila je to bezazlena zaljubljenost koju odrastao ovek
moe da kontrolie, a nikad ne ispolji. Ili, bar, nikad na grub, upadljiv nain. ivot nije bio poten
prema Emersonu, ali mu je ipak omoguio da boravi blizu Dilijan.
Posle Tomovog herojskog nestanka na Kitrupu, ova zaljubljenost poela je, naalost, da utie na
Emersonovo rasuivanje. Da bi bio 'kao Tom', Emerson je poeo uletati u sve vee rizike. Nadao se
da e zablistati i da e u njenim oima postati dostojna zamena za Toma.
Nerazuman pokuaj, ali elja prirodna. Uspelo je na Oaki, gde su pojedini slubenici galaktike
Biblioteke i galaktikog Migracionog Instituta pogazili svoje zakletve i urotili se da prigrabe
Brazdaev tovar za sebe i svoje rodne klanove, a ne za korist cele kiseonike civilizacije. Tamo je

Emerson izveo jednu ludo opasnu akciju, i kockanje se isplatilo: odneli su tesnu pobedu, spasli su se
jo jednom (ali ne za dugo) i Brazda je odleteo sa Oake, sposoban da se bori sa daljim izazovima.
Ali ovde...
On odmahnu glavom. Mnogo puta pregledao je trake snimljene iz Brazdaa u trenucima beanja iz
ovog Fraktalnog sveta; sad mu je bilo jasno da je njegova samortvujua akcija, u pozajmljenom
thenanijanskom izviako-borbenom aparatu, vrlo malo ili nimalo doprinela spasenju broda. Jer, kad
je on jurnuo u napad, izlaz pred Brazdaem ve je bio poeo da se otvara, pa bi se, dakle, i bez te
njegove akcije otvorio. Trebalo je da poslua Dilijanin zahtev da se vrati. Stigao bi on, i tako, na
Jijo, i to mnogo udobnije; uopte nije bilo potrebno da padne u kande Onih Starih.
Zadubi se, opet, u razgledanje konstrukcionih radova u kosmosu, oko broda. Zadatak je bio
fantastino teak. Emerson se nije vie mogao osloniti na brojeve i jednaine, ali je i sad imao
instinkte inenjera, pa je sav treperio od oduevljenja videi kako maine podravaju divovske
konstrukcije od leda pomou karbonskih mrea. Nikad nije video saradnju u takvim razmerama,
pogotovu ne saradnju bia iz tri razliita reda ivota - vodoninog, kiseoninog i mehanikog.
Ta pomisao inila je da kosmos izgleda kao lepe mesto.
Vreme je proticalo. Emerson, ve odavno, nije razmiljao u ljudskim terminima za vreme - minutima,
satima - niti u galaktikim, a to su midure i dure; nego u nejednakim, subjektivnim intervalima
telesnih potreba, izmeu 'gladan' i 'opet gladan', 'edan' i tome slino. Sad, meutim, poe da osea
neku napetost; neko iekivanje.
Poe ga muiti oseanje da neto nije u redu.
Nije mogao da odredi ta. Delfini na dunosti, u komandnoj prostoriji punoj vode, izgledali su
nezabrinuto. Svud u brodu vladao je mir. Nijedan ekran nije pokazivao neki primetan znak pretnje.
Slino tome, osobe u Sali za planiranje razile su se. Mnogi su otili da neto drugo rade, ili da se
odmaraju. Poneko je i sad razgledao prizore oko Brazdaa. Nije se primeivalo da je iko uznemiren.
Emerson prenese svojoj maloj holo-jedinici elju da proveri ta kau senzori za blii deo svemirskog
prostora oko njih, oni rasporeeni po koritu broda. Pregleda sve. Pa ponovo. Oseanje neke jeze
dolazilo je i prolazilo u talasima, ali on nije uspevao da odredi zato.
Pozva sliku same Dilijan, i vide da se i ona mrti, i da se ponaa kao da joj je nelagodno; kao da se
neke udne misli bore ispod same povrine njene svesti. Pred njom je bila ukljuena jedna holokocka. Emerson vide da je to slika prostora oko repnog dela Brazdaa.
Upirui prstom i stenjui, Emerson naredi svom kompjuteriu da prikae to isto. Pred njim se opet
stvori slika brodske spoljanjosti - prekrivene slojevima guste zvezdane ai - i Emersonu odmah
laknu. Jer, ako i Dilijan neto sumnja, znai da se nije samo njemu priinilo. Ona ima dobre
instinkte. Dakle, kad bi pretnja bila ozbiljna, Dilijan bi ve neto uinila.

Holo kamera pree preko repnog kompleta probabilitetnih peraja, i pokaza samu krmu broda. Do tad
se Emerson ve osetio mnogo bolje.
I to mu poslui kao prvi nagovetaj onoga ta nije u redu.
Taj oseaj da mu je sad bolje.
Ironino, poe se sad plaiti vie nego ikad ba zato to se tako naglo prestao plaiti.
Dok je bio na Jijou - jo od dana kad se probudio, u delirijumu, u Sarinoj kui na drvetu, sa
opekotinama na telu i tekom povredom mozga - uvek je postojalo jedno zadovoljstvo koje je
nadmaivalo sva ostala. Prijalo je vie od lekovitih melema koje izluuju apotekari Trekiji. Vie od
stalnog poboljanja zdravlja, i vraanja snage u ruke i noge. Vie od predivnih prizora, zvukova, i
mirisa Jijoa. ak vie i od blagog, dragocenog Sarinog prisustva.
Blaenstvo da bol prestane.
Uslovljena agonija, uitana u njegov korteks, u samu koru velikog mozga, ponekad je prestajala, i to
naglo odsustvo patnje za Emersona je predstavljalo najveu ekstazu.
A deavalo se kad god bi on prestao da radi neto zabranjeno. Kad bi, na primer, obustavio pokuaje
da se priseti neega. Svaki pokuaj korienja memorije kanjavan je uasnim bolom. A svako
odustajanje nagraivano je zadovoljstvom. Nagrada je, u prvim mesecima, bila ak i efektnija nego
kazna. Hedonistiko zadovoljstvo koje se sastoji u tome da se vie ne pokuava.
Emerson uoi slinost toga sa ovim sadanjim olakanjem.
Nije bilo toliko jako; to ne. Ovog puta i nagrade i odvraanja ispoljavali su na mnogo disjkretnijem
nivou. Najverovatnije Emerson ne bi nita primetio, da nije proveo godinu na Jijou u stalnoj borbi, u
stalnom rvanju sa takvim pojavama. Tamo je nauio da se navalama bola suprotstavlja istom
tvrdoglavou, eono, srljajui pravo u bol, kao gonjena ivotinja koja se iznenada okrene i kidie na
gonioce, koji tada ustuknu... Lekcija vrlo teka, ali on ju je, vremenom, savladao.
Ne... tamo! povika on u sebi, silno se muei da pronae i oblikuje bar dve rei, te dve, da bi svojoj
odlunosti dao vrstinu neeg kazanog.
Nego... pramac!
Sad, odjednom, kao da se upirao da hoda nasuprot jakom vetru, ili da pliva uz jaku renu maticu;
uspevao je malo pomalo da premeta usmerenje holo kamera ka pramcu, ali svaki put bi ga proeli
talasi unutranjeg oseanja da se to ne sme raditi; da je i sama pomisao na pramac Brazdaa
nepristojna i nedoputena, i opasna, otprilike kao pokuaj ljudskog bia da sebi vizuelno doara petu
dimenziju.
tavie, ista 'zabrana' kao da je uhvatila i kompjutere. Instrumenti nekako nisu hteli da sluaju, ili ne
iz prve. Kad je 'izgurao' kamere do prednjeg kompleta peraja za projektovanje probabiliteta, one
poee sve neto da promauju pramac, da vrdaju, da se kao sluajno okreu opet prema krmi.

Bujica psovki i kletvi jurnu iz Emersonovih usta - savreno izgovorena, razgovetno, tano, vulgarno i
buno, kao nekad. I teno kao to je sav govor, nekada davno, pre rane, izlazio iz njega. Kao i
pevanje i pojedine vrste poezije, psovanje je dopiralo iz jednog dela njegovog mozga koji noevi
Onih Starih nisu dirali. Emerson, viui tako, postie razbistravanje i koncentraciju svojih duhovnih
moi. Odustade od korienja kamera i uini ono to je odavno trebalo, pogleda, naravno, sopstvenim
oima prema pramcu, koji se iz njegove osmatrake kupole sve vreme odlino video!
Ta kupola bila je nainjena od nekog prozirnog, izuzetno jakog materijala koji zemaljska nauka jo
nije uspela ni da analizira. Emerson pritisnu lice uz nju; trebalo je, dakle, da odavde odmah vidi sve;
ali opet naie na estok otpor. Svest naprosto nije htela da vidi; bilo je to kao pokuaj da gleda kroz
svoju sopstvenu slepu mrlju. Averzija je bila prejaka. Ali Emerson se upusti u borbu, koristei sve
tehnike koje je nauio na Jijou.
Najzad ugleda samo nagovetaje nekog komeanja u crnoj praznini oko pramca.
Reug na njegovoj glavi, osetivi Emersonovu silovitu reenost da vidi, skliznu svojim providnim
telom pred njegove oi i poe filtrirati, pojaavati, interpretirati sliku. Boje su se pomicale,
menjale... onda Emerson zamumla zadovoljno.
itav roj nekih objekata vrzmao se oko Brazdaevog pramca. Liili su na robote, ili na nekakve vrlo
malene brodove. Pomicali su se vrlo hitro tamo-amo, ali glavnina roja ostajala je tano kod pramca;
upravo kod onog dela broda koji su svi lanovi posade, gle uda, ba sad zaboravili!
Emerson vide otre sitne bljeskove, sline vetakim plamenim 'zvezdama' na samom pramcu.
Nije gubio vie ni sekund na psovanje i gledanje. etvoronoke se izvue iz malene osmatrake
kupole, sagraene za potrebe neke rase koja je telesno daleko sitnija od ljudske, a koja se prevozila
ovim brodom mnogo pre nego to je, kao polovni 'kr' ranije pet puta preprodavan po sve nioj i
nioj ceni, konano prodat siromanom klanu 'vuia', neznalica, koji tek to su izvirili iz svoje
dotadanje izolacije, tako duboke da su se u njoj, ak, pitali ima li ivota igde drugde ili su oni, ba
oni, u itavoj vaseljeni sami.
Nije imao naina da prijavi svoje otkrie. Nijednu re ne bi umeo da kae preko interkoma. Ako sad
otri do Sale za planiranje, zgrabi Dilijan za ramena i prisili je da gleda napred, ona e verovatno
videti neto. Ali, koliko bi to potrajalo?
Jo gore: sme li na taj nain da rizikuje njen ivot? Sredstva koja su upotrebljena za ovo
'omaijavanje', kakva god da su, lie na ona koja su ranije stvorila uslovne reflekse bola, a i ogromna
oteenja, u njegovom mozgu. Emerson prepoznade taj stil, tu vrstu bezobzirnosti. Oni koji stoje iza
ove akcije mogli bi da osete da se u Dilijaninoj svesti neto budi, mogli bi, zato, da posegnu za
njenim paranormalnim ulom, i da je 'ugase' na neki nain.
On nije mogao izloiti Dilijan toj opasnosti.
A Saru? Ili Priti? To su njegove prijateljice, on ih voli. Ista logika vai i za sve ostale lanove
posade Brazdaa. U svakom sluaju, nema dovoljno vremena da ga oni shvate.

Neke stvari naprosto mora uraditi sam.

Zato Emerson, sada u hodniku broda, potra, pravo u ogromni brodski hangar, zvani Izlazni, koji je
zapremao dobar deo Brazdaevog pramca. Nije tu bilo vie nijednog od onih brodia koji su, na
polasku sa Zemlje, ispunjavali hangar; takozvani dugi amac, a i brzi 'skif', izgubljeni su kad i Tom
Orlej, i jo nekoliko lanova posade, na Kitrupu. A jo pre toga, kapetanski brodi je eksplodirao u
Plitkom zveu - prva uasna cena plaena za Kraidaikijevo arheoloko otkrie.
Sad je u hangaru bilo mnotvo malih, robusnih thenanijanskih izviako-borbenih letelica, uzetih
besplatno sa jedne olupine koju su Thenanijanci ostavili a Zemljani delimino spasli. Emersonu je
bio vrlo dobro poznat ovaj oseaj: kako je kad sklizne u sedite ovog hitrog malog oklopnika. Ve
jednom je to uradio - ukljuivao redom sve prekidae za snabdevanje aparata energijom, rvao se sa
volanom izgraenim za rasu koja ima mnogo krupnije ruke i ake, povlaio 'okidae' koji e ispaliti
brodi niz ine u jednu lansirnu cev a odatle kao torpedo, napolje... u svemir.
Zabrani sebi da se seti, sada, ta je posle bilo; jer ako bi se setio, lako bi ga mogla izdati hrabrost.
Svu panju posveti indikatorima i ekranima na kontrolnoj ploi ispred njega. Mnotvo simbola, a on
ih vie ne ume proitati; nadao se da e stare navike i vetine, a i Ifnina talinost, pomoi da ne
izgubi kontrolu ve pri izletanju u akciju.
Jedna pesma potee nepozvana kroz njegov um, pilotska himna o raketnom poletanju u duboke crne
daljine; ali njegove vilice ostadoe vrsto stisnute, ne dajui joj glasa. Odve je zauzet bio, sad, da
bi ita govorio.
Da je mogao razmiljati u jasnim reenicama, Emerson bi se verovatno zapitao ta, zapravo,
pokuava da postigne, i kako uopte misli da zaustavi onakve napadae. Njegov aparat ima
naoruanje, ali Emerson se pre godinu dana nije ba proslavio kad ga je upotrebio. A sad, sad ak ne
ume ni da proita ta na kontrolnim ureajima pie.
Pa ipak, moi e da napravi 'frku'; da poremeti rad napadaa; da pocepa njihov plat iluzije, jer e
Zemljani, itava posada, primetiti paljbu tano ispred svoga nosa. Spoznae opasnost.
Koju?
Nije bitno, ree on sebi. Znao je da njegov mozak vie nema sposobnost da razmatra sloene
probleme. Ako samo privue panju Zanga, i ako, onda, njihov zatitniki gnev rastera ove napadae
- bilo bi to sasvim dovoljno.
Vazduna komora munjevito se zatvori i zabravi iza njegove malene letelice; bio je, ve, ispaljen u
svemir. Sada se ranjeni Fraktalni svet rairio pred njim u svom veoma laganom obrtanju; a Emerson
dade prvi pogon motorima letelice, proletevi kao bomba kroz roj napadaa. Talasi gaenja i bola,
zadovoljstva i opinjenosti, munjevito i mahnito su se smenjivali, bio je prosto zasut time, a i mnogim
drugim oseajima, koji su kidisali na njega kad god bi pogledao pravo u neprijatelja ili skrenuo
pogled u prazninu. Da nije imao iza sebe itavu godinu iskustva sa takvim nevoljama na Jijou,
verovatno bi mu sad razbili koncentraciju, pokolebali ga. Ali on je srljao pravo u centar svakog bola
i svake nelagode, znajui da je tu reenje, kao dete koje gnjei, pipka i klima mleni zub sve dok on

najzad ne ispadne, da bi bio osloboen put novom, trajnom zubu.

Maleni reug itekako je pomagao. Oseao je, tano, njegovu potrebu, pa je u talasima smenjivao jedne
boje drugima, prelazio sa spektra vidljive svetlosti na druge talasne duine, pojaavao, interpretirao,
tako da Emerson vide...
Maine.
Uvide da se najmanje dvanaest vretenastih napadaa ve prikailo za pramac Brazdaa. Nasrtali su
da prodru dublje, kao gladni insekti koji se zarivaju u oko neke oborene, bespomone ivotinje. Da
im je cilj bio naprosto da unite Brazdaa, to bi odavno bilo gotovo. Njihov cilj, dakle, mora biti
neto drugo, sloenije.
Emerson je jo ranije prepoznao otru svetlost plamenih sekaa za metal. Pokuavaju, dakle, da
proreu otvore na brodu, da bi otvorili put za invaziju marinaca, ili...
Ili da odseku i odnesu neki deo broda. Uzorak? Ali, ega, i zato?
Emerson doara sebi sliku Brazdaa kako bi izgledao bez pokrivke Izmunutine ai. U ovom
pokuaju, afazija nije smetala nimalo, jer to je bila uspomena bez rei, isto vizuelna, a donekle ak i
taktilna. Godinama je Emerson D'Anit voleo ovu staru lau, na nain kako se ne moe voleti ena;
godinama je nadzirao njeno pretvaranje u ponos zemaljskog klana.
Zato se odmah seti ta lei ispod mesta gde napadai pokuavaju da reu.
Jedan simbol. Amblem, onaj koji bi na sebi morali imati svi zvezdoplovi kiseonikaa.
Galaktika spirala civilizacije Pet galaksije, poznata od milote kao kao 'kraci i zraci'.
Ovo je zapanjilo Emersona: toliki napor, za tako mali dobitak! Zapita se nije li to jo jedan trik, neko
poigravanje njegovim umom. Moda on samo misli da oni seku na tom mestu? Zar kreu u ovakav
juri samo da bi ukrali obaveznu oznaku sa neijeg pramca?
Maine ak ni u tome nisu imale mnogo uspeha. Gusti omota od naroite vrste ugljenika nije se
mogao brzo sei ni najjaijm alatima Hanesa Suezija i delfinske posade; sada je isto tako zadrto
spreavao sve napore ovih maina da ga zaseku. Emerson u proletanju vide da su sekai napredovali,
kroz taj ugljenik, vrlo malo.
Umalo da se nasmeje ovom tuinskom 'problemu'.
Onda, proletevi daleko napred, pogleda dublje u svemir, i vide jo mnogo maina.
Pristizale su kao mrane legije, iz zvezdane pozadine. Pojaanje, nesumnjivo; sa zadatkom da posao
obave na neki bri, drastiniji nain.
Vreme je dolo za zaokret i akciju. Emerson dohvati polugu sa okidaima naoruanja. Odabra
najslabije zrake, da ne bi u guvi mnogo otetio Brazdaa nekim nehotinim pogotkom.

Kreemo sa svim to nemamo, pomisli on.

Daj Boe da iole uspe.
Zaokrete i obrui se ka neprijateljima oko Brazdaevog pramca, nianei paljivo; toliko paljivo da
nije imao vremena da razmisli o onome to se upravo dogodilo unutar njegovog osakaenog uma.
O injenici, naime, da je sklopio dve cele povezane reenice, jednu za drugom, jednu ironinu i jednu
punu nade.

Dilijan
Spoznaja pue kroz njenu svest kao udar groma u neposrednoj blizini, i Dilijan kriknu:
"Uzbuna! Bezbednosna!"
Sirene poee da jauu isprekidano, celom irinom i duinom zemaljskog broda; i svuda Delfini
jurnue na borbene poloaje. Ambijentalno brujanje motora se znatno pojaa, a taj ton postade znatno
vii: Suezijeva ekipa dolivala je velike koliine energije u titove i naoruanje.
"Nis, kai!"
Rotirajui hologram progovori brzo, bez imalo onog svog uobiajenog ironisanja.
"Izgleda da smo podlegli paranormalnom napadu koji je izveden kriom, a cilj je bio da branioci
Brazdaa, organski i mainski, ne opaze pribliavanje jakih odreda kiborga. injenica da smo se ti i
ja istovremeno prenuli iz te hipnoze sugerie da je psi-emitor naglo uniten ili onesposobljen.
Preliminarna analiza indikacija sugerie da je upotrebljen sofisticiran logiki entitet iji memski nivo
je morao biti barem klase..."
"Opasnost sada?" presee ga Dilijan.
"Ne vidim da je ikakvo teko oruje upereno ka nama s bilo koje strane, niti pristiu ikakvi nianski
snopovi. Ali u blizini je vei broj automatskih i kiber-bia ije latentne koliine energije mogu biti
opasne u sluaju da neko od njih eksplodira u neposrednoj blizini naeg brodskog korita. Zasad...
zasad ovi naoruani napadai ne ine nita protiv nas, nego samo otvaraju paljbu jedni na druge."
Dilijan zakorai ka ekranima koji su sad jasno prikazivali pramac i sve ispred pramca; tano
suprotno od onog to je do maloas zaneseno osmatrala, slutei da neto nije u redu. Srce joj je
gruvalo: jedva su se izvukli, jedva! Jer sve je moglo biti izgubljeno, da se ovi bataljoni napadaa
nisu sukobili izmeu sebe. A sad od njih sve vrvi i seva, ispred Brazdaa: bia nalik na metalne
pauke, i mnoga druga, sasecaju se uzajamno laserima, komeaju i rvu. Bleskovi i senke ove bitke
titraju po Brazdau, opasno blizu.
"Pa gde su do vraga Zangi?" ree ona brzo, poluglasno.
Naredi instrumentima da dobro osmotre oblast gde bi trebalo da se nalazi brod Zanga. Tamo, ni traga
od globularnog broda/bia... samo izdueni oblak jonizovanog gasa u brzom razilaenju, pojava
zloslutna po svom moguem znaenju.
Moda je to samo gas koji su Zangi ostavili za sobom, pomisli ona; skoknuli su negde, da neto
obave, vratie se svakog trenutka. Moda.
Uasavala se i da pomisli na drugu mogunost - da je neko oruje izbrisalo Zange iz ovdanje
jednaine. Oruje tako divovske snage, da je od onog ratnog broda ostala samo mrlja uznemirenih

plinova u rasipanju.
Oseti kako su se Suezijeve maine najzad angaovale: Ka je poeo izvlaiti Brazdaa, unatrake,
lagano, iz podruja bitke. Ali stotine zaraenih maina poe odmah za Brazdaem - poe cela bitka,
kao nekim nevidljivim kablovima povuena.
"Ima li ikakvu predstavu ko..."
"Nijedan uesnik bitke nije se predstavio", ree Nis hologram.
"A ta pokuavaju da..."
"ini se da je neka grupa pokuala da ukrade naeg VOM-belenika."
"Bel...?"
Zastade joj ta re u grlu. Dilijan istog trena zatvori usta; shvatila je.
Prema zakonu, svaka galaktika letelica mora nositi u sebi jednog 'posmatraa'; napravu koja pasivno
prati, ali i snima, sve glavne dogaaje na svakom putovanju. Neke od tih jedinica bile su veoma
usavrene; druge, one koje sebi moe da priuti i najsiromaniji klan, samo su primitivne mineralne
naprave, koje belee na kojoj lokaciji je brod i koji su se drugi brodovi pojavili u blizini. Ali svi ti
'belenici' (ili 'notari', kako ih jo zovu) imaju jednu zajedniku osobinu, a to je memorija u koju je
samo mogue upisivati nove podatke, a nikad nita oitati. Cilj je da se znanje iz ove epohe sauva,
ali da ostane apsolutno nedostupno savremenicima. Trebalo bi da svi belenici dospeju, pre ili
kasnije, u beskrajno prostrane arhive velike galaktike Biblioteke, da bi ih studirali stanovnici nekih
drugih, buduih epoha, kad strasti ove epohe utihnu i pregore i svedu se na smireno akademsko
zanimanje za istoriju.
Strategija iza ovog napada bila je jasna.
"Sigurno su Oni Matori nali kodove da, ipak, itaju naeg belenika", ree ona brzo, "a to bi im
otkrilo gde je sve Brazda bio!"
"Da", ree Nis, "pa bi lako nali koordinate Plitkog zvea, i odjurili tamo."
Dilijanina reakcija na ovo bila je udnovato "pomeana". S jedne strane, ljutila se i imala oseaj da
je nad njom uinjeno nasilje: kako smeju ta bia da petljaju po njenom umu i da opljakaju
Brazdaevo blago. Informacije koje je posada uvala ve tako dugo, i koje su Tom i Kraidaiki
ivotom platili.
S druge strane, da su lopovi uspeli, tako mnogo problema bilo bi odjednom reeno. Neka mona
frakcija doepala bi se, konano, tajne, koju bi moda iskoristila da dominira sledeom epohom.
Nastavile bi se bitke i velike zavere, pa bi to, moda, omoguilo Zemlji i njenim kolonijama da
otplove u marginalne vrtloie istorije, a to znai u zanemarenost i moda bezbednost, bar za neko
vreme.

"Pa udi me da niko to nije i ranije pokuao", ree ona, podozrivo odmeravajui pogledom kako se
kr i lom malih boraca vue za Brazdaem, kroz unutranjost Fraktanog sveta.
"Tano", ree Nis. "Sasvim je logino da neko pokua da ukrade belenika iz naeg pramca. Ja samo
mogu pretpostaviti da nai raniji neprijatelji nisu raspolagali sredstvima za itanje VOM belenika."
Ako je to tano, onda to govori neto dobro o Bibliotekom institutu: ak ni najbogatiji i najmoniji
klanovi i savezi nisu, dakle, uspeli prole godine da 'provale' kodove pomou kojih bi se belenike
maine ipak mogle odmah itati. Dilijan se poe pitati ta iz toga proistie. Moda su izdaje na Oaki
bile samo jedna, usamljena aberacija? Moda je bila zla srea, tipino Brazdaeva, da naleti ba na
izdajnike iako ih moda nigde drugde nije ni bilo. Moda su zvaninici tog Instituta asniji i poteniji,
na drugim svojim uporitima.
Ako je tako, ree ona sebi, treba li da pokuamo ponovo? Treba li poleteti odavde ponovo na Tanit, i
pokuati jo jednom izruiti sebe u ruke tamonjih vlasti?
Za to vreme, Nis se toliko zadubio u misli da se njegov hologram sasvim snizio i spljeskao, postavi
slika vrtloga u ravni; onda je opet progovorio.
"Sigurno im je bio potreban vei deo protekle godine, uz upotrebu njihovog ugleda zato to su stariji
lanovi Povuenog reda ivota, da bi pribavili ta sredstva. Zapravo..."
Pljosnati vrtlog svetlih linija, do poda sputen, kao da se zatee: znak dodatnog napora.
"Zapravo, to baca senku na nae ranije udesno izbavljenje iz ove krizvel-strukture."
"U kom smislu?" ree Dilijan.
"U smislu da smo mi verovali da nam pomau neki altruistini lanovi Povuenog reda, dakle Onih
Starih, i to sa dobronamernim ciljem da izmaknemo zloincima i da se pravda odbrani. Meutim,
razmisli kako se sve 'zgodno' uklopilo! I naroito kako smo 'sluajno', bez velikog truda, naili na
reference o stazi prerano dolih..."
"Bez velikog truda? Pa ja sam onoliko navaljivala na nau Biblioteku dok nisam to pronala, bilo je
kao da cedi vino iz kamena..."
"Bilo je lako. Ja to sada, u retrospektivi, jasno vidim. Verovatno smo bili inficirani nekim
memetikim parazitom nie klase, koji nam je preneo privlanu misao o beanju na Jijo. Skrovite,
ali ne mnogo daleko; ulaz samo jedan, izlaz takoe samo jedan. Pribeite iz koga emo se jednog
dana izvui samo da bismo se stvorili opet ovde."
Dilijan mirnu, shvativi kuda vodi ova logika maine.
ta ako se jedna frakcija nadala da zgrabi i oita njihovog VOM belenika, ali je znala da e biti
potrebno dosta vremena za pribavljanje ilegalnog sredstva za oitavanje? Nije bilo mogue drati, na
otvorenom prostoru, vuie (koji su bili u bekstvu) sve do tad, jer mogao bi ih oteti neko i doepati
se plena!

Kako bolje skloniti belenika na bezbedno mesto, nego uputiti ga na jednu skrovitu planetu, gde e ga
svim svojim snagama i vetinama uvati oni koji su ve dokazani velemajstori samoodranja? A to su
Zemljani, lanovi posade samog tog broda.
"Da se mi nismo sami od sebe, ovako, pojavili", nastavi Nis uzdiui se, "sigurno bi oni poslali neku
poruku na Jijo, da nas primame. Plan zaista ima karakteristine oznake Povuenog Reda, veliko
strpljenje i veliko samopouzdanje."
"Ali", nastavi Nis, "ovaj njihov sadanji neuspeh u pokuaju da ukradu VOM belenika pokazuje da
im se plan raspao. Ne ide sve ba kako bi oni hteli. Ta frakcija, ili sekta, ipak ima neprijatelje. Osim
toga, njihova mo je oito bitno umanjena ovom ogromnom nesreom!"
Nesrea je bila prava re. Pred Dilijaninim oima, bitka mnogobrojnih zavaenih bia poe se u
talasima iriti na razne strane. Taktiki senzori su ve nagovetavali da bi borba lako mogla da se
proiri na najblii rub 'rane' na Dajsonovoj sferi.
"Ako se ovako nastavi", ree dr Baskin zamiljeno, "nekome e sigurno da dozlogrdi, pa e potegnuti
jedan od onih ogromnih zraka za dezintegraciju. Pucae. I to, moda, na nas. Bie bolje da se mi
sklonimo odavde."
"Doktorko Baskin, maloas, dok smo razgovarali, toliko sam se koncentrisao da sam zanemario neke
druge stvari. Sad, na primer, pokuavam da pozovem Zange, ali uzalud. Taj brod/bie, koji nas je
zarobio ali i titio, nije nigde na vidiku. Vodea hipoteza mora biti... da je uniten."
Dilijan klimnu glavom, jer je i sama dola do tog zakljuka.
"Pa, nita", ree ona, "ako Zangi ne dolaze, ja ih sigurno neu ovde ekati."
Ona podie glas i ree u pravcu interkoma: "Ka! Sad punom snagom. Izvlai nas, i juri do transferne
take!"
Pilot se odazva brzim, kliktavo-pucketavim zvucima, koji iskazae da je saglasan.
Jedu planktone
a mogli bi samleti
za jo as i nas!
Ipak, nije bilo naina da se proleti brzo kroz tako gustu bitku; moralo se izvlaiti paljivim
manevrisanjem. Bitka se vukla za njima, i irila u oluju ogromnih razmera. Mainska pojaanja
pristizala su iz mnogo pravaca, to se na detektorima jasno videlo; ali videlo se i da na jednom
pravcu nastaje razreivanje. Pojavljivala se mogua 'rupa' za bekstvo.
Nis opet progovori.
"Jo neto zapazih, dr Baskin; znam da e te interesovati. Evo, vidi."
Glavni ekran se zumirao ka jednom kutku borbe - estoke, ali ipak malene u poreenju sa nekim

drugim bitkama kojima je Brazda bio oevidac. (Iako su neke od njih bile na velikim udaljenostima
od njihovog broda, tako da je ova, u neposrednoj blizini, sa svojim mnogobrojnim hicima i
eksplozijama izgledala moda, prividno, dramatinije.) Videlo se da su borci maine: nisu nigde
imali karakteristine zatvorene delove, u sutini kutije, koje bi titile protoplazminu posadu.
Oigledno, 'povuene' rase jednako kao i 'obine' imale su sklonost da u bitku guraju drugog a ne
sebe.
Ali u slici se pojavi jedan letei objekat sav neto zdepast i okruglast, pravo letee bure sa iljatim
vrhom i jakim naoruanjem. Dilijan prepoznade jedan od vlastitih borbenih aparata thenanijanskog
porekla.
"Oh, Ifni!" ree ona kroz uzdah. "Uradio je to ponovo?"
"Ako misli na inenjera Emersona D'Anita, mogu ti rei da interno skeniranje ne pokazuje njegovo
prisustvo nigde u Brazdau, tako da jedino mogu pretpostaviti da se u toj letelici nalazi ba on. Puca
kao lud, troi naoruanje netedimice, ali gotovo sve promauje. Organska bia stvarno ne bi trebalo
da se kae sa mehanikim biima u ovako brzim bitkama iz neposredne blizine. Nianjenje u tim
okolnostima nije vam jaa strana."
"Imau to u vidu", proguna Dilijan, duboko razdirana dilemom ta da uini sad.

Emerson
Kad je konano 'skontao' da ne pogaa vie nita, i da mu niko ne uzvraa paljbom, Emerson podie
prste sa svih okidaa. Oigledno, ovi niti ga se plae, niti nalaze da je vredan truda da ga upucaju.
Poniavajue je to bilo, biti tako ignorisan, ali je prijalo to niko nije navalio da mu se osveti za onih
prvih nekoliko robota koje jeste pogodio i unitio na samom poetku, valjda pukom sreom, i time
zapoeo, izgleda, itav jedan novi rat.
Bitka se valjala tamo i amo oko njega. Senke su se munjevito tumbale jedne oko drugih i meusobno
kasapile i razbijale; to ljudsko oko nije moglo ni da prati, ni da shvati.
Ali neto drugo poe da svie u Emersonovoj glavi, neto vanije i daleko linije od dogaaja
napolju.
Talasi zabune prolazili su kroz njegov um.
Nikakvo udo; odavno je on 'oguglao' na oseanje da je zbunjen i da mu nita nije jasno. Ali ovaj tip
dezorijentacije bio je izuzetan. Bilo je to kao da baca prvi pribran pogled pored tmastih oblaka
delirijuma, u neko zdravlje, u neku vedrinu. Kao da je sve do tad bio samo jedan dugotrajni,
upeatljivi san, zasnovan na nekoj perverznoj logici. Kao da je on, poput deteta sa vrlo visokom
temperaturom, bio u grozniavom bunilu, nemoan da shvati ta mu se deava, i tako ostao veoma
dugo... sve do sad. Jer sad kao da su prvi bletavi zraci svetlosti uma prodrli do njega, i ocrtali
srebrno bele ivice na mnogim oblacima, do tad samo crnim i sastavljenim.
Kao naznaka, kao miris koji se oseti samo u prolazu, to zaas nestade.
Trik, pomisli on; neko psihomoan me opet zavarava.
Ali ta svetlost morala je biti neto vie od varke! Jer donela je radost i to prejaku. I, utrnuem
svojim, tugu pregolemu.
Onda se, bez upozorenja, svetlost vrati, sad mnogo raskonije rairena.
Bila je... neto to je njemu odavno nedostajalo.
Bila je neto vrhunski dragoceno, to nije umeo ni priblino da ceni dok nije to neto izgubio.
Pa... ja mislim, ree on sebi.
Ja opet mislim reima!
Bile su to ne samo rei, nego cele reenice. Pasusi!
Ja pilotiram thenanijanskim 'ratnim burencetom'. Iza mene lebdi Brazda. A gotovo svuda uokolo,
sem tamo, vidim Fraktalni svet, koji je celo nebo obujmio, ali je i znatno oteen.

Nezadrive poplave razumevanja nabujae u njemu, iznutra, i poee ga nositi. Stvari koje je video
na Jijou, i posle Jijoa. Koncepti koji su mu do sad izmicali jer se nisu mogli oblikovati samo slikama
i oseanjima nego im je bila potrebna bogata prefinjenost apstraktnog jezika, premreena simbolima i
ukotvljena pravim reima.
I potop tuge, kad uvide koliko je toga hteo da kae Sari na njihovom dugom putovanju preko onog
jijoanskog kontinenta... preko Nagiba. I koliko Dilijani, u ovim danima od kad se vratio kui, na
Brazda, kao bogalj uma. To su dve razliite vrste ljubavi; a on ni jednu ni drugu nije umeo iskazati a ni u sopstvenoj pameti razmrsiti - do sad.
Pa kako je ovo mogue? Izvadili su iz mog mozga delove... unitili su mi centre za govor!
Jer Oni Matori, kad su zavrili sva sasluanja, odluili su, ko zna zato, da ga ne ubiju, nego da ga
puste da ivi u utanju. Mutav. Nain za ovo nali su u njegovom sopstvenom pamenju: videli su
kako je bio ranjen jadni Kraidaiki. Napravili su imitaciju te rane. On je ostao polumrtav... manje od
pola oveka, zapravo.
Toliko je jo na Jijou shvatio, mukotrpno i polako, bez ijedne rei. Ali taj odgovor nije ga nikada
zadovoljio, jer nije bilo jasno kakva bi logika mogla stajati iza tog brutalnog postupka.
Sad zau i glas. I seti ga se istog trenutka; tek sad.
Bio je potpuno zaboravio da ga je ikad uo; a to je onaj glas, asociran sa hladnim oima Onih Starih.
"Netano", ree njihov glas. "Izvadili jesmo, ali ne unitili, te delove tvog organskog mozga. Samo
smo pozajm/prisvoj/uzeli nekoliko grama tvog tkiva, radi upotrebe za cilj veliki. Nama je bilo
potrebnije nego tebi."
Drskost ove tvrdnje umalo da ga navede na krik besa. Samo najveim naporom uspe da obuzda sebe,
i da oblikuje odgovor, i da ga poalje kroz nervne puteve neupotrebljavane ve predugo. Njegov glas
zazvua neuvebano i nekako nazalno.
"Gadovi jedni, osakatili ste me da ne bih mogao da priam ta ste radili!"
Odgovor stie, praen oseajem daleke nadmoi i blage razonoenosti.
"To nam je bilo povoljno, ali sasvim marginalno. Nama je, zaista bilo poelj/potrebno ba tkivo, to.
Ako emo istinu, bilo je od vee koristi nego to si bio ikada ti, ceo. Jo bolje je bilo da si bio od
jedne kudikamo drugaije rase, ali, imali smo fiziki u svojoj vlasti samo jednog jedinog Zemljanina,
pa je odlueno da ti bude davalac."
Posle ovog objanjenja razumeo je manje nego pre. "Pa kako je onda mogue da sad govorim?"
"To je stvar veza i blizina. upljinu koju smo napravili u tvom mozgu obloili smo kvantnim
rezonatorima. Oni su dovedeni u kauzalne veze sa drugim kvantnim rezonatorima, kojima smo
obloili uzeti uzorak. Kad se nae dovoljno blizu, ako su uslovi povoljni, moe obnoviti svoje
nekadanje neuralne funkcije."

Emerson se namrti. Nagnu glavu blie povijenom providnom poklopcu kabine, i zagleda se u mrana
nebesa, proeta bleskovima neujnih eksplozija.
"Da", ree njihov glas, "ta kapsula je sada u blizini. Prineo ju je jedan robot-radnik. On izgleda
bezazleno, tako da ne privlai panju ovih frakcija koje ratuju svud oko vas. Ali, taj robot moe doi
jo mnogo blie. Uistinu, to tkivo moe opet biti tvoje, ako se ispune izvesni uslovi."
eleo je da vikne neto, otprilike u smislu: da njegovi nekadanji zarobitelji nemaju nikakvo pravo
da prave pogodbe na osnovu neeg to su ukrali; nema trgovanja kradenom robom. Ali oni bi to samo
odbacili kao cviljenje jednog vuia koji zamilja da su njegovi standardi potenja nekome vani.
Emersonov um sada je jurio zahuktano, na mnogo nivoa istovremeno, pokrivajui ogromne teritorije
paralelno, ne samo putanjama verbalne logike kao u starim danima, nego i novim tehnikama,
nauenim na Jijou.
"Ako vam budem sluio, vratiete mi govorne centre? Zato? Vaa prvobitna ema nije uspela?"
"Neki od nas imaju i sad pover/pouzdanje u taj plan. Mada je, i u najboljim trenucima, bio kockarski,
bio je pokuaj da se podmiti neko daleko. Ali, sada, sasvim neoekivano, ti si opet nedaleko. to
otvara nove mogunosti za uspeh."
"Jedva ekam da ujem te nove mogunosti", ree on. Ali, znao je, jo od onih ranijih susreta s njima,
da Oni Stari naprosto ne shvataju ironiju, pa im, zato, ni ne vredi ironino govoriti.
"Taj predlog je tako jednostavan da bi trebalo da bude u domaaju intelekta bia kao to si ti; bia na
tom nivou. Ako pohita, sustii e zemaljski brod, i u njemu prona/pribaviti informacije nama
potrebne. Usledila bi jednostavna trampa, pa bi ono to najvie eli postalo opet tvoje."
Enerson zaustavi svoje misli, da se ne formiraju jasno oko nekih stvari koje su mu zasvetlucale u dnu
uma. Sve to bi verbalizovao, makar i ne izgovorio to glasno, prolo bi neminovno kroz jednu grudvu
materije koja lei tamo negde, napolju, u maini koja tiho plovi kroz razbojite i agoniju mnogih
drugih maina. A sve to proe kroz tu grudvu materije, neko paljivo prosejava, natenane.
"Znai vi biste sad da se nagodite sa mnom. A pre godinu dana mislili ste da vam moja leina vie ne
treba. Pa kad vam nisam bio potreban, to me baciste na Jijo? Zato sam jo iv?"
U njihovom glasu kao da je zazvuala rezignacija to e morati da mu daju objanjenje.
"Postoje granini uslovi koji sputavaju univerzalnu talasnu funkciju, onu koja utie na svetske linije
koje se pruaju u svim pravcima. Tvoje fiziko postojanje u jednom buduem vremenu jeste jedan od
tih graninih uslova. Nae akcije moraju biti kompatibilne sa poznatim injenicama. Meutim, ima
labavosti i iskliznua u meuigri svetskih linija. Numerike kalkulacije pokazale su da je dovoljno da
ti bude stavljen fiziki u blizinu tvojih kolega, iv, u odreenom prostoru i vremenu, pa da se rauni
uravnotee. Staviti tvoje telo na Jijo, i to tako da se nae na dohvat reke tvojim kolegama, ocenjeno
je kao adekvatno."
Zurio je u mrak, zapanjen njihovim moima, ali i bezobzirnou koja je provejavala iz te izjave.

"Vi... vi za onaj uas u koji ste me strmoglavili kaete 'na dohvat'?"

Njihov glas ne odgovori. Pitanje su izgleda smatrali isto retorikim.
Prelete pogledom preko instrument-table. Slova i znaci svi u trenu razumljivi rekoe svoju priu o
Brazdau koji se udaljava i hvata brzinu. Dilijan je, dakle, krenula u jo jedno bekstvo ka zvezdama.
"Jeste", ree njihov glas. "Ti, dakle, ima na raspolaganju samo jo nekoliko dura vremena. Ako se
ne ukrca, i ako ne prihvati nau ponudu, biemo prinueni da unitimo zemaljski brod, i sve tvoje
kolege."
Emerson se nasmeja.
"Pod pretpostavkom da e vam vai neprijatelji to dozvoliti!" ree on. "Malo je falilo da zgrabe
VOM belenika iz Brazdaa, neposredno pre nego to se vaa frakcija umeala. Moda oni imaju, sa
svoje strane, neto da 'izjave' o vaim planovima.
Osim toga, ja sam vaan granini uslov, je li tako? Morate i vi pomoi da ja u budunosti postojim
iv, kao i moji prijatelji, inae propade cela vaa kombinacija sa uzrocima i posledicama!"
"Zahtevi kauzaliteta nisu tako strogi kao to ti implicira, Ljude. Nemoj testirati svoju problematinu
vrednost, niti nas izazivati svojim nepotovanjem."
On se opet nasmeja na sav glas.
"Ili ta? Kazniete me? Bolom?"
utanje je bilo jedini odgovor na ovaj podsmeh, ali Emerson je znao da je protivna strana, najzad,
shvatila i osetila ubod ironije. Prezir... slabano oruje. Ali oni na to oruje nisu navikli, pa ih je
zabolelo.
Ipak, Oni Stari znaju da on nema mnogo izbora. Ostati ovde, to nije nikakva opcija; sigurno da nee
ostati, ako to moe izbei. ake odluie umesto njega, podgurnue malo kontrolu motora, i 'burence'
jurnu ka Brazdau... a Emersona poe obuzimati strah, sve jai.
ta e biti kad se on udalji od tog robota-radnika, u kome je nedostajui deo njegovog tela? Da li e
robot ii svuda za njim? Da li e se unjati nadomak Brazdaa da bi on mogao nastaviti da misli
pomou rei?
Njihov glas opet progovori. Sad je zvuao hladno i daleko.
"aljemo ti jedan kod, pomou koga nas moe pozvati u svako doba, im bude spreman da postupi
u skladu sa naom ponudom."
Sekvenca boja ispuni Emersonov um - prosta, laka za pamenje. Ureza se u njegovu memoriju
silovito; sad je ne bi mogao zaboraviti ni kad bi hteo.

Onda, na rastanku, njegovi nekadanji zarobitelji dadoe jo jedan komentar.

"Oigledno smo potcenili tvoj nivo sapientnosti, kad smo ranije ocenili da e jednostavno averziono
uslovljavanje biti dovoljna brana. estitamo na istrajnosti i fleksibilnosti.
Ali, za ovo krajnje motivisanje sigurni smo da je dovoljno snano."
I sa tim reima glas nestade, iako Emerson jo nije rekao njima sve to je hteo.
"E sad prvo i prvo da ja vama kaem gde mo da gurnete vau Ifni-prokletu ponudu, vi degenerisana
ikro retardiranih barskih ljigavaca! Idite trate iskupljenje u vaim sopstvenim kloakama, vi
defoderni, blatogrizni, do Gehene prokleti..."
Emerson je nastavljao da psuje obilato, dok je jurio za Brazdaem, vrdajui da izbegne robote-borce
koji su se u munjevitim zahvatima rvali i komadali, nikad ne dotiui njega nijednom kandom,
nijednim zrakom. Psovao je i proklinjao, uivajui u bogatstvu svoje domiljatosti ali i u oseaju da
se rei tako uspeno prosipaju iz njegovih usta. Nastaviti, nastaviti! Dokle god je mogue! Svaka
dalja sekunda psovanja bila je jedna dodatna pobeda.
Grditi ih neprestano; to je oslonac. Ispunjavao je tesnu kabinu promuklom vikom. Drao se svim
silama za vetinu govora, silovito odbijajui da udaljenost - ili neprijatelj - to otmu od njega.
Uskoro opazi da Brazda usporava, da ak zastaje u bekstvu, oito samo zato da bi on mogao da ga
sustigne. Ovaj in lojalnosti zagreja Emersonovo srce. Isti onaj tunel na pramcu otvori se, prosipajui
toplu svetlost dobrodolice, ali samo na tren, tek koliko da izviako/borbeni aparat uleti unutra.
Emerson nastavi da izvikuje svoja uverenja o Onima Starima - o njihovom poreklu, karakteru, i
najverovatnijoj sudbini unutar velike piramide ivota.
Tek kad je brodi bio na svom polaznom mestu, u hangaru, parkiran i vrsto pritegnut, Emerson
zastade. To je bilo dovoljno da se seti neega.
Psovanje nije bilo od znaaja.
Mogao je on da psuje i na Jijou. I da peva; i da crta grafike. Sve te vetine dolazile su iz raznih
drugih delova njegovog mozga, ne iz onog ukradenog dela.
Sad pokua neto da kae; neki komentar o borbama napolju, o nebesima punim rastrgnutih robota, o
njegovom rastuem strahu.
Ne uspe.
Njegove misli kovitlale su se u glavi oajniki, pretraivale su namueni mozak, tragale za onom
sposobnou koja je samo pre nekoliko trenutaka izgledala tako prirodna i fluidna. Celoga ivota
imao ju je, a onda je dopao aka nekim bitangama koje se dosetie da mu je otmu... pa vrate, ali samo
na kratko.
Oseao se kao da pokuava ispruiti ruku koju su mu upravo amputirali. Neki 'duh' rei jo je lebdeo

u njegovim nervnim putanjama. Imao je volju. Imao je i znaenja, punu glavu svakovrsnih znaenja.
Samo je trebalo ostvariti, uiniti: progovoriti.
Ali neki kljuni element je opet nedostajao, pa je zato otpala mogunost da on kae Sari, i Dilijani,
sve ono to je planirao.
Ostade sav skljokan u seditu koje je konstruisano za nekog krupnijeg, fiziki snanijeg pilota, za
neko bie koje je sigurno bilo cenjeno irom civilizacije Pet galaksija. Njegove ruke spadoe klonulo
sa masivnih kontrolnih ureaja, a glava klonu na grudi. Suze su ve strujale iz njegovih oiju,
najednom toliko zamagljenih da nita nije mogao videti. Oseao se bespomoan kao dete kad ga
savladaju odrasli. Kao pripadnik jedne malene 'vuje' rase.
Do tog trenutka gordio se da on 'zna ta je gubitak'. Sad mu je bilo jasno...
... Da je uvek mogue pasti jo dublje.

Dilijan
Porunica Tit se javi iz komandne prostorije, maui repom snano, tako da su mehurii kiseonika
utali u turbulenciji oksi-vode.
"Inenjer D'Anit vratio se na brod. Da pojurimo sad?"
Dilijani se inilo da ju je neodlunost uhvatila kao neka teka ivotinja koja vue njene ruke i plea
unazad i nadole.
"Jesu li senzori nali ikakav trag Zanga?"
Nis hologram izrazi svoju brinost novim zatezanjem linija.
"Ta bia koja diu vodonik, i njihov brod sa njima, moda su uniteni", ree on. "Ali ak i ako su
Zangi negde u blizini, zabavljeni nekim drugim poslom, mi bismo mogli nastradati, jer neke od tih
sekti svakako e se ujediniti da nam onemogue odlazak."
"Ne znamo njihove motive", ree Dilijan, "niti koje su to klike, ni..."
"Pregledom njihovih taktika zakljuio sam da je u borbu ulo barem pet razliitih formacija. Bore se
veinom roboti one vrste koju nazivamo 'sepojska soldateska', a instrukcije dobijaju iz razliitih
sektora Fraktalnog sveta; uputile su ih razliite lokalne 'asocijacije' ovdanjeg Povuenog reda
ivota."
Nis maina zauta za trenutak, pa nastavi.
"Ne, ja percepiram est vojnih formacija. Ali, jedna od njih kao da je sebi stavila u zadatak da nam
otvori putanju za bekstvo. Dakle, ini se da meu zaraenim stranama imamo i saveznike."
"Pa tako je bilo i proli put", ree ona. "Ti pomagai - jesu li oni dovoljno jaki da nas zatite?"
"Ne bi se reklo. Presudni momenat nastae kad pokuamo da proemo kroz sam otvor na Dajsonovoj
sferi; biemo u dometu oruja kojim se sfera brani od napada spolja. Tad e svaka grupa moi da nas
uniti, ako hoe. Videli smo ve kakvi su ti njihovi 'odbrambeni' zraci..."
Misao ba 'prijatna' za posadu. Brazda poe u taj koridor unitenja, gusto ispunjen ruevinama koje
su isparavale i svetlucavim vetakim kometama. Ali ovog puta za sobom je vukao i zatalasanu
bulumentu krvniki sukobljenih robota, meu kojima je sve iskrilo i previralo od paljbe.
Dilijan ree Kau da se dri na oko pola miliona kilometara daleko od sadanjeg ruba ogromne rane,
i da paljivo bira put izmeu patrljaka i odvaljenih gigantskih fraktalnih tornjeva u letu.
"Moda e", ree ona, "neko oklevati da puca na nas iz tako tekog naoruanja, ako vidi koliko smo
blizu njihovih jo neunitenih naselja."

Odavde su mogli i golim okom pratiti nastojanja pojedinih ogromnih maina da odre ta jo
neunitena naselja u krizvel-strukturi, pomou mrea dobijenih uplitanjem ugljeninih vlakana
strpljivo odmotavanih sa gigantskih kalemova. Ovo nisu bili nikakvi roboti, nego mehanizmi sasvim
druge vrste: ivi, autonomni, sapijentni - dakle, mehanoidi; plaeni radnici, ne robovi.
Videlo se da je veina njihovih kalemova prazna, ili gotovo prazna; ponestajalo im je 'konca'.
Ponestaje im sirovina, pomisli Dilijan; a i inae, moe im lako propasti itav posao... naroito ako
Oni Matori nastave da se meusobno razaraju, umesto da se sloe.
Radosni poklici nekoliko Delfina odjeknue iza Dilijan. Ona se okrete i vide da u Salu za planiranje
ulazi Emerson D'Anit, ali pognute glave, poguren, oigledno deprimiran.
"Hej, evo naeg heroja..." poe ona. Ali Sara Kulhan jurnu pored nje i sa radosnim povikom zagrli
svog prijatelja. Mala impanza, Priti, naskoi sa strane i zagrli oboje, i uskoro se Emerson nae sav
okruen, ako ne i zatrpan. Jijoanska omladina - Alvin i prijatelji - tapala ga je po pleima, rukovala
se s njim. Govorili su mu kako je divan. Okolo su se tiskali Delfini, leei svaki na svom hodau, i
razgovarali uzbuenim pucketanjem.
Emerson nije razumeo ta koja re znai, ali opta atmosfera odobravanja kao da mu pomoe da se
donekle oslobodi svoje sumornosti. On podie pogled i zagleda se Dilijani u oi; na njegov
oklevajui osmeh ona uzvrati svojim. Ali Nis raunar progovori.
"Dva nova eskadrona se pribliavaju, dr Baskin."
Ona se okrete da pogleda. "Novi sepoi-soldati?"
"Ne... a to me i brine. Ovo su daleko monija bia, Dilijan. Ovo su graditelji-saugovarai, nezavisna
bia, umna. Samostalni lanovi Mainskog reda ivota."
"Da vidim!"
Te dve nove flotile bile su ve blizu. Jedna, sa dvanaestak brodova, dolazila je sa jedne strane, a
druga, gotovo ista tolika, sa suprotne strane. U kockastom hologramu jedna grupa bila je oznaena
crvenim takama, a druga zelenim. Obe su nastupale kroz borbenu zonu suvereno, kao da je tu sve
njihovo. Kakav status imaju videlo se po tome to se nijedan borbeni robot nije usuivao da puca na
njih; naprotiv, roboti su jurili da se bre-bolje sklone mehanoidima s puta.
Ovo izgleda nezgodno, pomisli Dilijan.
Zeleni eskadron ue u vidno polje obinih kamera. Sad se videlo da su to brodovi nalik na morske
jeeve; veliki, ali ipak znatno manji od Brazdaa. Nijedan nije bio vei od jedne desetine
Brazdaeve duine. Odmahujui pomalo svojim bodljama (ili nogama), ova bia poletee ka repu
zemaljskog broda.
"Sudar kroz tridessset sekundi!" javi se Tit iz komandnog akvarijuma. "Da otvorimo vatru?"

"Nikako!" viknu Dilijan. "Niko ne puca na nas ni zracima, ni esticama, za sad. Ja sigurno prva
pucati neu. Da vidimo prvo kakva posla imaju ovi."
Taj eskadron okupio se oko zadnje polovine Brazdaa. Nekoliko mehanoida privrsti se na brodsko
korito. Uskoro oko tih mesta poe da lebdi svetlucava izmaglica.
"Rastvaraju nam brod!" povika Nis. "Skidaju vie od trideset tona materijala u sekundi sa nas! Ovo
se poveava... Moramo se boriti i oterati ih!"
Tit javi da je na jednu od maina ve nanianila laserskom topovskom kulom, ali Dilijan smesta
naredi da se to nareenje povue.
"Nemoj neko da se prevari pa da neto uradi dok ja ne naredim! Akeakemai, fokusiraj mi sliku na one
iza, one koje se nisu privrstile na nas!"
Nije bilo lako izotriti sliku kroz maglu koja se, zbog aktivnosti mehanoidnih 'jeeva', irila oko
broda. Dilijan uspe da razazna neto nalik na kalem, ogroman.
"Kalem!" ree ona. "Na takvima oni nose vlakno za te mree." Okrete se i povika: "Brzo, daj mi
spektralni potpis tog materijala koji se skida sa nas, da li je to isti ugljenik?"
Kratko utanje, a onda Nis progovori tonom daleko smirenijim, kao da je najednom 'ukroen':
"Jeste."
"Koliko ist?"
"Vrlo ist. U tim isparenjima nema ni traga od metala sa Brazdaevog stvarnog korita. Kako si
znala?"
Dilijan se i sad oseala kao da joj srce kuca tano u grlu. Ali panika poe da splanjava.
"Ovi veliki momci ne mare za sitna kokanja prgavih malih kiseonikaa. Prihvatili su se posla, a
ponestaje im sirovine. Najbolji izvor ugljenika je sada nepristupaan, zato to su Jijoanci na neki
nain izazvali one protuberance na Izmunuti. A mi nosimo na sebi debele slojeve tog istog materijala
koji je njima potreban, i koji su onako portvovano prikupljali pomou svojih brodova-etelaca! Ove
dve radne ekipe verovatno su opazile da im je takav ugljenik na dohvatu, ovde, pa su doli da ga
pokupe, da bi mogli nastaviti sa opravkama."
"Potvrujem", ree Nis. "Oni polako napreduju prema naem pramcu, a sve to podignu sa korita
pretvaraju u paru, usisavaju, i odmah pretvaraju u polikarbonsko vlakno, koje namotavaju na
kalemove. Nae brodsko korito ostaje savreno netaknuto."
Iz mainskog odeljenja dopre klicanje Hanesa Suezija, kome se oigledno dopao tempo kojim su
maine skidale ovu sasvim izuzetnu vrstu 'ai' koju on za godinu dana nije uspeo ni da nane
primetno.

"Ovim tempom postaemo laki za nekoliko megatona, za tili as", ree Suezijev glas. "Postaemo
znatno pokretniji."
Drugo jato, ono koje je maloas bilo prikazano crvenim takicama, doe u blizinu Brazdaa. Poee
se prikainjati za pramac. Ali, bez nekog posebnog interesovanja za oblast oko amblema 'kraci i
zraci'.
Dilijan klimnu glavom.
"Sad e nas valjda oistiti sa oba kraja", ree ona. "Nadajmo se da e korito zaista ostati netaknuto.
Ako nas je pola neka stvarno jaka talinost, prisustvo ovih radia ubedie sve ostale ovdanje da ne
pucaju na nas dok ne otperjamo dobrano ka transfernoj taki."
Nis se vrteo zamiljeno.
"Ali postoji jedna druga opasnost", ree on. "Ako je u Fraktalnom sistemu dolo do potpunog raspada
zakonitosti i konsenzusa, nita ne spreava razne 'povuene' frakcije da stupe u kontakt sa svojom
mlaom braom, pomou hipertalasa ili vremenske kapsule."
"Ti kae, dakle, da bi ovde mogle da banu ratne flote Soroa, Jofura, ili Tandua; mogli bi da
iskljuaju iz transferne take, hiljade njih, svakog trenutka. E ba fino." Ona uzdahnu. "Razlog vie da
se pokupimo odavde avolski brz..."
Prepletene spirale svetlosti u svome rotiranju se naglo rairie kao balon: znak iznenaenja.
"Nije isto!" uzviknu Nis, upavi joj u re. "Oni na pramcu rade neto sasvim drugo."
Dilijan naini jedan korak napred.
"Da vidim!"
Prizor, uvean, izgledao je na prvi pogled isto. Maine sa jeevski ispruenim iljcima/nogama
pridravale su se za Brazdaevo korito prekriveno debelim slojevima ugljenika, i delovale
svetlucavim zracima na tu povrinu. Ali nije se dizao nijedan oblak isparenja mlenog izgleda niti su
se primeivali kolektori u ije eljusti bi taj materijal uletao da bi sa druge strane izlazilo crno
ugljenino vlakno i namotavalo se na kalemove... kojih takoe nije bilo. Umesto svega toga,
ugljenini sloj se samo menjao, i to na udan nain. Kao da su se mnogobrojni slojevi duginih boja
razlivali po povrini, i postepeno kondenzovali, dok su maine 'hodale' spiralno od samog vrha broda
prema sredini.
Nekoliko minuta niko nita nije govorio. Ovo ponaanje tuina bilo je toliko neoekivano i
neobjanjivo da Dilijan naprosto nije znala kako da reaguje.
"Ne skidaju ugljenik, uopte", ree ona najzad. "Nego..."
"Nego ga transformiu na neki nain", saglasi se Nis.

Najzad se iz mainskog odeljenja javi Suezi. Njegovo lice, a to znai slika jednog kibernetskog
organizma, pojavi se na jednom od pomonih ekrana. Iako mu je glava sad bila samo kupola, sjajna
kao ogledalo, Dilijan je po njegovom ukupnom dranju videla da je stari Suezi doao do neke
teorije.
"Ona a koju oslobaa Izmunuti", ree on, "sastoji se uglavnom od ugljenika, naravno. Ali, u obliku
bakminsterfulerinskih loptica i cevica, kao i Penrouzovih dijamantnih stanja. Taj materijal ima neke
vrlo udne osobine, to smo i otkrili kad smo pokuavali da ga seemo, na Jijou. U ugljeninim
kavezima sadrane su neistoe koje celini materijala daju odlike superprovodnika toplote, kao i
bitno izmenjen koeficijent trenja..."
"Hanes!" prekide ga Dilijan. "Prei na stvar."
Srebrna kupola klimnu.
"Skenirao sam tu povrinu koju ove druge maine ostavljaju za sobom. Znatno je glatkija od sirove
ai Izmunuti. Geodezine 'kupole' ugljenika spojene su na nove naine, koje nikada ranije nisam
video. Nagaam da e one stare, dosadanje odlike naeg ugljeninog omotaa biti pojaane za
mnogo redova veliine."
Jedan od Delfina promrmlja: "E, lepo, bogami. Sad da vidim ko e to da sassstrue."
Dilijan odmahnu glavom.
"ta pokuavaju time da postignu? Da nas zatvore u auru?"
Ako je to, moda bi jo bilo dovoljno vremena za evakuaciju broda, posada bi mogla da pobegne
kroz aerokomore na krmi. Pa, moda, potraiti utoite kod one prve, 'zelene' grupe radnih maina...
Progovori jedna mlada Jijoanka, ona koja je sa strane tela imala i dva posebna okrugla organa za
kretanje - dva toka: mala G'kekijevka, koju zovu 'Haklberi'. Ona je bila dobar osmatra, zato to je
svoja etiri talasava pipka sa oima, navrh glave, mogla da usmeri u etiri razna pravca: po jedno
oko prema svakom ekranu ili grupi ekrana.
"O-ou", ree ona u maniru Ljudi. "Izgleda da e i ovi nai novi posetioci poeti da se ibaju."
Jednom rukom 'Haklberi' je pokazala prema ekranu na kome se videlo frontalno sueljavanje i
primicanje dve grupe koje rade suprotno. Na obe strane svetlucale su i praskale energije jedva
suzdrane. Sukob se oigledno bliio. Skeneri pokazae da stotine malih zaraenih robota bee da bi
se nali to dalje od sukobljenih.
A mi emo im posluiti kao bojno polje, pomisli Dilijan; zar bi moglo biti ita gore od toga?
Ali znala je da je greka postavljati stvari tako. Ne izazivaj Ifni, boginju talinosti, jer ona uvek moe
da te iznenadi i neim jo mnogo gorim.
Nis hologram se blizu nje presamiti nadvoje. Progovori niskim tonom, rezignirano.

"Sad nas skeniraju sa samog Fraktalnog sveta. Nianske sprave njihovih velikih dezintegracijskih
zraka usmerene su na nas. Lako moe biti da uskoro odemo istim putem kao pokojni Zangi."
"Pa rizikovae da pogode svoj sopstveni habitat, i to tamo gde je najoteeniji!" ree ona.
"Izgleda da neki od njih smatraju da se isplati rizikovati, samo da bi nas zastraili. Ili da bi unitili
ono to ne moe biti njihovo", ree Nis raunar.
Dilijan je ve imala prilike da vidi te unitavajue zrake na delu. Brazda bi se u sledeih nekoliko
sekundi mogao pretvoriti u paru.

Lark
Okolnosti paklene, ali, za biologa, moda i rajske. Njegovo telo trpelo je usled zgurenosti i
zarobljenosti u jednoj plastinoj vrei bez vazduha, ali je Larkov um, gledajui panoramu ivota,
jurio kroz ogromne nove prostore saznanja, neizmerno ire od onih ranijih, provincijalnih.
Uvebao se u novom obliku komunikacije. Poruke je primao vizuelnim putem, 'odglumljene' pred
njegovim oima, ali mnoga dodatna znaenja i konotacije stizali su mu i na neposredniji nain - kroz
jednu cev, pravo u krvotok. Bio je to jezik hormona i peptidnog 'tipkanja' njegovih raspoloenja.
Odgovore je upuivao isto tako. Kad god je neto shvatio, bilo je nepotrebno da klimne glavom ili
ita kae. Sam in uspenog shvatanja ima metabolike efekte - uobiajeni endorfinski talasi
zadovoljstva - koje su njegovi zangovski tutori odmah detektovali, i po tome znali da jeste razumeo.
Slino tome, neuspeh i nerazumevanje imali su svoje potpise u krvotoku. Globula-nastavnica pred
njim samo je menjala prezentaciju sve dok Lark ne ukapira 'gradivo' koje mu se pokazuje.
udnovato aktivna vrsta pasivnog uenja.
Da li bi se ovo moglo nazvati telepatijom? pitao se.
Ipak, to je bio spor i primitivan metod. Vizuelne lekcije bile su u osnovi lutkarsko pozorite.
Instruktor izdvaja delie svog tela, koji lebde u jednoj velikoj telesnoj upljini, a tamo se ti delovi
preinauju i 'maskiraju' da bi odglumili pojedine scene. Iste slike mogle su biti prezentovane daleko
bre i ivopisnije na ekranima kao to su oni koje je Ling upotrebljavala na brodu Rothena i
Danikenovaca, na Jijou, i kakve su Jofuri koristili u ovom svom brodu sve dok nisu 'pali' pod naletom
Zanga.
Posle nekog vremena Lark je razumeo zato njegovi zarobitelji insistiraju na ovom metodu
komunikacije, moda i znajui da nije najefikasniji.
Upravo taj metod bio je od bitnog znaaja da bi se shvatila razlika izmeu kiseonikakog i
vodonikakog pogleda na svet.
Na prvi pogled, inilo se da su to dva sveta, bez ikakvih slinosti.
Obe biologije bile su zasnovane na atomima ugljenika vezanim u molekule, ali jedna od njih ila je
odatle na reaktivnu hemiju oksidizujuih atmosfera, pri emu je voda u tenom stanju, kao rastvara,
od bitnog znaaja: ne moe se bez nje. Samo vrlo uzan repertoar temperaturnih i kompresionih uslova
moe podrati tu vrstu ivota od poetka, pa se ona normalno javlja samo u vrlo tankim slojevima
(okeanima i atmosferi) na tvrdim, zemljolikim planetama. Mrave su to oaze, pa zbog toga kiseonini
ivot, kad se odvai da krene u svemir, mora da nosi sa sobom upravo takve retke uslove.
'Redukcione' ivotne sredine su daleko ee: hladne gigantske planete kao to su Jupiter, Saturn,
Uran, ili satelit Titan, pa i itav ogromni vilajet kometa. Neki od tih svetova sagraeni su od obilja
vodonika, drugi od metana, amonijaka, ili cijanogena. Veinom izgledaju slino: imaju ogromne,
guste atmosfere, sa mnogo turbulencije i konvekcije, to donekle lii na uskomeane spoljanje

slojeve zvezda. Toplota, koja i ovde ivot daje, esto se iri odozdo, iz vrueg planetnog jezgra. Vrlo
esto takva planeta nigde nema nikakvu jasnu 'povrinu'.
Zbog toga su hidrogenai veinom bia ogromnog, bujnog neba. Vertikala je njima ogromna, ta trea
dimenzija gotovo im je jednako prostrana kao dve 'poloene' dimenzije. Oni ne moraju da 'lete' u
smislu kako to ine kiseonikai koji se napreu, mau krilima, bore se protiv gravitacije; hidrogenai
samo podese svoju plovnost i uzdignu se ili spuste kroz svoj plinski svet u kome su pritisci kao na
dnu najdubljih okeana Zemlje.
U takvom svetu, prednost je biti veliki. Velika stvorenja krstare elegantno i spokojno, i usput
'prosejavaju' okolinu, iz koje izdvajaju hranljive, organske mrvice. Kad naleti neka jaka okomita
struja koja vue nadole, samo div moe da se izbori protiv nje; neko malen bie odvuen na samo
dno, gde e umreti od nepodnoljive vreline ili biti zgnjeen. Zato neka od tih hidrogenskih bia u toj
meri porastu da se lako vide i osmatranjem planete iz kosmosa: izgledaju kao titanski, u sebe
zatvoreni oblaci.
Organska hemija - poznata kao Tvorev Asistent - mogla je ostaviti stvari na tome, da se nije umeala
jo jedna sila.
Poznata kao Kritiar.
Evolucija.
Logika reprodukcije, i prednosti koje se reprodukcijom postiu, delovala je snano i na redukcionim
svetovima, kao i na oksidacionim... ali drugaije.
Kiseonini ivot oslanja se na vodu, jer jedino u njoj moe da se odvija sloena koloidna hemija
belanevina i aminokiselina. Meutim, preveliki priliv vode dovee do preteranog razreivanja tih
procesa, pa e oni postati beskorisni. To znai da ak i u toplom moru mora da doe do izdvajanja
kompaktnih paketia... a to su elije. One moraju biti ba one prave veliine, da bi mainerija ivota
mogla, evolucijom, da se unapreuje. Tokom dve milijarde godina, vrhunac biolokih dostignua na
Zemlji sastojao se u tome da se jednoelijski organizmi ire kroz okean, upijajui sunevu svetlost i
prodirui jedni druge, i za to vreme veoma sporo unapreujui svoje molekularne tehnike.
Sve dok se nije desilo, jednog dana, da jedna elija proguta drugu... i dozvoli joj da nastavi iveti.
Primitivni eukariot prihvatio je plavozelenu algu i dao joj dom, razmenio je neto za neto: stanite, i
to bezbedno, za eere proizvedene fotosintezom. Ovim inom saradnje, novostvorena 'ekipa'
(stanodavac i stanar) stekoe prednost u takmienju sa drugim elijama.
Ali nije ostalo samo na tandemima. Uskoro je dolo do pridruivanja tri elije, etiri, mnogo njih:
one su se nagomilavale, stvarale su svakojaka privremena ili trajna 'udruenja', da bi stekla prednost
u odnosu na druge ekipe. Poe cvetanje i bujanje sloenih organizama; evolucija se ubrza.
Neki to nazivaju lancem ishrane, a drugi plesom ivota. Lark je tu dinamiku gledao na Jijou, u
nebrojenim ekolokim sistemima i podsistemima. Biljke koriste fotosintezu, nagomilavaju dobijenu
energiju u obliku ugljenih hidrata. Biljojedi to prodiru, a njih, mesoderi, koji svoju materiju,

meutim, vraaju u zemljite kad god izluuju neto ili izbacuju otpadne materije iz sebe, i kad uginu.
To izgleda kao dobro podeena maina, iji svaki deo se oslanja na druge, ali paradoksa tu ima u
izobilju. Sve to na prvi pogled izgleda kao saradnja, pokae se posle kao takmienje. Ali gotovo
svaka meusobna borba uklopi se u neki iri sistem, koji ostaje zdrav, kao da je u njemu ipak i
saradnja bila predviena od poetka.
Naravno da je ta slika previe pojednostavljena. Ponekad doe, i te kako, do gubitka ravnotee - zbog
neke promene u ekosistemu, ili kad neka iva vrsta uspe da izmakne prirodnim uslovima koji su je do
tad obuzdavali. Ta iva vrsta e, moda, kao maligni tumor, da se 'takmii' tako jako da e ubiti ba
onaj sistem na kome je zasnovala svoj opstanak.
Ipak, osnovni obrazac je isti na milionima plodnih svetia. Uzmite kompaktne vreice vode proete
belanevinama. Dajte im suneve svetlosti i minerala netedimice. Angaujte ih da se ustro, na ivot
i smrt, takmie izmeu sebe. Posle dueg vremena, izronie njihova saveznitva, sve vea, sve ira.
Kooperativne grupe koje e stvoriti organe, tela, opore, jata, plemena, nacije, planetne alijanse...
sve do ulanjenja u neslonu ali zapanjujuu galaktiku civilizaciju.
Ima slinosti to sa priom o vodoninom ivotu, ali ona je ipak drugaija.
Na svetovima tipa Jupitera, ogromnost se pojavila na poetku. Jednostavna bia, ali divovska,
plovila su njiui se i talasajui se polako preko nebesa tako ogromnih da bi stotine Jijoa tu bile
progutane neprimetno. Evolucija je prinudila te stvorove da evoluiraju, ali sporije, na niim
temperaturama. Promene su nastupale, ali ne uvek kroz evoluciju i nasleivanje. ee se deavalo
da neki deo ogromne ivotinje u letu naie, pukim sluajem, na neki novi trik hemije ili ponaanja.
Taj deo onda se poinjao iriti lateralno, prodirui i zamenjujue 'meso' do sebe, tako da je na kraju
transformisao celi entitet.
Smrt je deo tog procesa, neija smrt, i te kako, ali ne sasvim u onom smislu kao na Zemlji.
Zemaljska bia umiru kao kvanti. Umre jedna individua, druga, trea, ponaosob. Neka individua uspe
da naini potomstvo; neka ne. Ali, u oba sluaja, lina smrt se unja za pojedincem, itavog njegovog
ivota, i na kraju sigurno pobedi, ma koliko uporno se taj pojedinac borio, ma koliko inovacija
smislio.
Kod hidrogenaa, sve je zamueno, kvalitativno. Bez jasnih linija, tako da je i smrt relativna stvar.
Transformacija doe, ali polagano i glatko, tako da se pojedinac plai smrti otprilike kao to se
ovek plai ianja.
Umesto da se izgrauju ka veliini, polazei od mukotrpno izborene saradnje mnogobrojnih siunih
elija, iva bia na svetovima poput Jupitera ogromna su od poetka. Zato saradnja i rivalstvo nisu
toliko bitni. Koncepti jastva i drugosti poznati su, ali razlika izmeu njih nije onako centralna kao u
egzistenciji oksi-bia.
Pa dobro, kako se vi organizujete? pomislio je Lark u jednom trenutku, rvui se sa frustracijom; kako
prepoznajete objekte, ciljeve, protivnike, ideje?

Larkov tutor nije bio u stanju da mu ita um jasno, niti da percepira Larkova pitanja kao zasebne
reenice. Ali neka vrsta znaenja nesumnjivo se ulivala u Larkov krvotok, izluena iz Larkovog
mozga kad god je on mislio neko pitanje. Sporiji nain, proces manje efikasan od govora, prepun
iteracija. Ali... Lark je ostajao tu. Nije hitao nikud.
Objekti su podrhtavali u vakuoli, izrastali iz roditeljskog tela, pulsirali prelazei prazan prostor,
stapali se jedni s drugima ili rekombinovali sa veom celinom. Lark ih je dugo gledao kako izvode
svoje lutkarsko pozorite da bi on neto shvatio i nauio. Onda je, najednom, sagledao celinu, dublju
istinu iza svega toga.
Ova malena pod-jastva... ona su...
Snaan talas prodre u njegovu butinu, proimajui celu levu nogu, onda kao roj neega punei i
njegov torzo. Ovaj oseaj jasno se razlikovao od svih dosadanjih, i Lark shvati da mu saoptavaju
jedno ime. Ali, ime koje se ne moe izgovoriti ni na jednom jeziku, niti u mislima, pa ga on zato
prevede u re; u najbolji prevod koji je umeo smisliti.
... izaslanici.
U svom prirodnom ivotnom ambijentu, entiteti koji diu vodonik ne gledaju esto izvan sebe, kad
ele da neto naue ili da ispune svoje elje. Ako doe do susreta jednog ogromnog bia sa nekim
drugim, to moe dovesti do bitke, ili do prodiranja - ili do sloge - ali teko do ikakvog trajnog
druenja. Div-vetrovi jupiterijanskih nebesa rasture, ubrzo, svako poznanstvo. Uzvratiti posetu,
zakazati sastanak, to je gotovo nemogue. Ali, za rast je potreban izazov. Zato se takva bia, kad ele
razgovor, ocenu vrednosti, ili neije razumevanje, okreu... u sebe.
Zatieno mnogobrojnim jakim membranama, sredite hidrogenskog bia je oaza mira i tiine, iako
napolju besne oluje planetnih razmera. Zaklonite odaje mogu se oblikovati po volji, pa i mala podbia koja napupe i neko vreme tu slobodno 'ive' i stupaju u nebrojene meuodnose sa drugim takvim
biima. Kao to ovek moe u glavi imati mnogo misli i fantazija, tako i vodonika moe imati u
svom sreditu mnogo tih 'izaslanika', koji e se druiti, voditi razgovore, razraivati nebrojene
scenarije, a sve za dobro svoje matine celine.
Simulacije, ree Lark sebi.
Pogleda opet globularno stvorenje koje je plovilo nadomak njegove membranske zatite. Ta kreatura
je, na prvi pogled, autonomna, ali Lark je sada znao da je i ona samo 'izaslanik' neeg mnogo veeg moda celog onog brod-bia koje se onako izloilo uasnoj jofurskoj vatri i rtvovalo samo da bi
pojedinim svojim delovima uspelo da prodre u ovaj ratni brod kiseonikaa.
Lark se tek sad priseti da je svojevremeno, itajui jedini primerak nekog udbenika iz galaktoksenobiologije, proitao dve-tri reenice o jednom narodu vodonikaa koji se zove 'Zangi'.
Pisalo je tamo da oni strastveno simuliraju spoljanje svetove, pa i celu vaseljenu, ali ne pomou
matematike, niti raunara, nego pomou ivih modela, mini-replikanata, unutar sebe.

Ovo je Larku bilo, na neki udan nain, i tue ali i blisko.

I mi Ljudi tako istraujemo razne mogunosti samo u mislima, ree on sebi; ali, nije samo to. Poto
zapoinjemo ivot kao vreice vode - kao elije - mi kiseonikai moramo se uzdizati kroz borbu 'od
nule', sloenom igrom uz mnogo 'podizanja samih sebe za perin', takmienjem i saradnjom,
stupanjem u koalicije i udruenja, da bismo tek na kraju, Uzdizanjem u galaksiju, ovladali celinom tog
procesa. Kakva je, da je - galaktika civilizacija je logian vrhunac tog procesa. Kulminacija.
Od mnotva... jedno.
Vodonikai to rade drukije. Poinju kao veliki, ali ih usamljenost prisiljava na pod-podele, na
stvaranje raznovrsnosti unutra.
Od jednog... mnotvo.
Od ovog uvianja Larkova glava ispuni se naglim, zanosnim zadovoljstvom. Sagledati, jednim
pogledom, i razlike i slinosti sa jednom sasvim razliitom imperijom ivota, to je ogroman poklon;
Lark nikad nije ni sanjao da e ga dobiti, niti je posedovao sposobnost da zatrai neto takvo, neto
nezamislivo.
Poele da to podeli sa nekim; sa Lingovom; da joj sve kae, i da uje njene zadivljene komentare...
Ali naie tuga, kao poplava bezmerna, jednako ogromna kao zadovoljstvo maloas. I ta dva oseanja
se upletoe i zakovitlae, i ta meavina potee kroz njegov krvotok, gonjena srcem ugruvanim. Do
butine, kroz zabodenu cev, i...
Kreatura pred njim naglo se tre. Poe se njihati, kao da nastoji da odvagne hemikalije koje je
Larkovo telo oslobodilo u trenucima epifanije, kad je on shvatio celinu.
Bar stotinu malih vakuola otvori se irom tog grudvastog prozirnog tela. U svakoj od njih pojavi se,
naglo, bujna pena nebrojenih siunih 'ivotinjica' koje poee svoju interakciju, mahnito spajanje,
odskakivanje, deljenje. Lark je zurio, zadivljen ovom prilikom da bukvalno gleda neiji proces
razmiljanja. U praksi, ova misaona aktivnost jednoga Zanga bila je vrlo sloena, i toliko brza da se
slika pred oima zamuivala.
Ovo silno penuanje zavrilo se isto tako naglo kao to je i poelo. Svi ti mali 'uplji' prostori su
kolapsirali, a minijaturni 'izaslanici' su svi reapsorbovani u telo tog Zanga. Larkov tutor se pomae...
Novi talas komunikacije prodre u njegovu nogu i poe se iriti kroz utrobu, kroz arterije: jedan oblik
komunikacije tako intiman da je nadrastao svaku pomisao da je neto u tome sramota, 'nezgodno'.
Oblik koji naprosto jeste.
Ceniti vrednost drugog, ree taj molekularni talas njemu. Ili je, bar, on tako shvatio; nadao se da
pravilno interpretira ovo oseanje.
Ceniti vrednost drugog, to je dobrodolo.

Ceniti vrednost drugog, to e se jednakim stavom uzvratiti.

Uskoro Lark izgubi svest. Nagla pospanost koja ga je obuzimala ree mu da njegovi domaini ele da
on zaspi. On poslua.
Svest mu se vrati gotovo isto tako brzo. Nije imao nikakvu predstavu o tome koliko je vremena
proteklo, ali je znao da je premeten.
Nije ga vie okruivala velika prostorija, puna drugih zarobljenika i primetnih, otrovnih isparenja.
Preseljen je, zajedno sa prozirnom membranom u kojoj se nalazio, u neku malu sobu. Bilo je i drugih
promena.
Membrana oko njega skupila se, smanjila, tako da je sad bila mnogo blie njegovom telu, ali ne
pripijena nego mlitava, kao odea malo prevelika. Lark uvide da sada stoji na sopstvenim nogama.
Moda su ga tako i doveli dovde: kao marionetu koja hoda u snu. Neprijatna pomisao, ali sloboda da
se najzad protegne, posle veoma duge nepokretnosti i pogurenosti, vie je nego nadoknaivala tu
nelagodnost.
Nije, meutim, ni sada disao. Kateter zariven u butinu bio mu je i sad jedini izvor kiseonika i hrane.
Ali okolina se videla mnogo jasnije, a nestalo je i ono veliko oseanje hladnoe svud uokolo.
Obazrivo, oklevajui, Lark poe premetati stopala, da se okrene.
Jedan Zang lebdeo je u blizini. Da li je to bio onaj prvi tutor, Lark nije mogao znati; verovatno ne.
Ovaj je vie liio na onog globularnog ratnika koji je prodro u hodnik broda na vreme da otera Jofure
i Rana, a onda zarobio Larka. Paljivim posmatranjem moglo se videti da je ovo bie adaptirano za
opstanak u kiseonikoj atmosferi, 'oklopom' zatieno od kiseonika veoma opasnog po njega. Debeli
zatitni slojevi svetlucali su, a bie je zadravalo sferini oblik, idealan za minimalizovanje povrine
izloene opasnosti.
Znai, pomisli Lark, obojica smo u svemirskoj odei; obueni za susret na pola puta. Ostaje mala
razlika: ja sam na ovoj pupanoj vrpci, tako da vi, momci, moete da me ugasite kad god elite, kao
sijalicu.
Lark prenese pogled pored Zanga, i vide da ova soba ima jo jednu odliku, koju do tog trenutka nije
zapazio.
Prozor... ka svemiru.
Pazei dobro da se ne spotakne, on prie lagano prozoru, eljan da vidi zvezde. Bila bi mu to prva
prilika da neposredno, svojim oima, vidi svemirski prostor, jo od trenutka kad je jofurski brodorija uzleteo sa Jijoa a Lingova i Lark ostali unutra, u klopci.
Ali, umesto da razgleda udna sazvea, on odmah usmeri panju na jedan predmet u svemiru, neto
nalik na bodljikavu 'anemonu iz ivice' koja se moe lako nai na rubovima alpskih livada u
Larkovom rodnom kraju. Ali neto ree Larku da je ovaj predmet astronomski ogroman. Ta
bodljikava kugla bila je... vea nego itav Jijo. Moda mnogo puta vea.

Ubrzo Lark primeti da je ta kugla na jednom mestu provaljena. Poprilina rupa videla se na jednoj
hemisferi; kroz nju se prosipalo crvenkasto svetlo proeto nekakvim iskricama ponegde, pokatkad.
inilo se da Polkdi juri ba ka tom otvoru, i to veoma brzo.
Lark razmisli o ovome.
Ona predstava koju su Zangi izveli za njega, ranije, kao da je sugerisala da je zangovsko osvajanje
Polkdija bilo samo delimino. Moda Zangima nije ostalo dovoljno resursa za tako neto. U brodu
ima jo mnogo Jofura... koji, izgleda, kontroliu svoje motore, ivotnu sredinu u onim delovima broda
koje su odbranili, i spoljanje naoruanje.
Moda hitaju ka mestu gde e moi da obave dezinfekciju broda, pomisli Lark; dezinfekciju od
gamadi kao to su Zangi... i kao to sam ja.
Ili moda Jofuri misle da e onamo nai 'lovinu' o kojoj je Ran govorio, taj brod Zemljana, za kojim
navodno svi tragaju.
Lark okrete glavu da pogleda globularnog ratnika. Da li su Zangi sa nekom naroitom namerom
omoguili njemu, zarobljeniku, da vidi ovaj prizor ba sad? Moda su razumeli da Lark nije Jofurima
nikakav prijatelj. Moda mu nude saveznitvo. Ako je tako, on e se rado saglasiti... pod jednim
uslovom.
Morate mi pomoi da pronaem i oslobodim Lingovu, pomisli on; dajte nam amac za spasavanje, ili
ma koji drugi nain da pobegnemo odavde, ali tako da moemo stii do Jijoa ili, ve, do nekog
drugog mesta gde se moe iveti... Uinite to, a ja u vam posluiti kao lovaki pas, njukau i
pomoi u da eliminiete nekoga iz moje rase.
Ovu misao sroio je hotimice ironino, naravno; samo u poreenju sa disaima vodonika mogli su se
Jofuri nazvati 'njegovom sopstvenom' rasom. Ali, ironija je verovatno previe prefinjena stvar da bi
je Zangi mogli proitati analizom njegove krvi.
Ako emo biti jedna ekipa, vi i ja, bie nam potrebna daleko bolja komunikacija, pomisli on.
Posmatrao je ivu grudvu, nadajui se da e ipak primetiti nekakav odgovor ili bar znak shvatanja.
Umesto toga, posle nekog vremena vide da je globula podskoila, najednom uznemirena, kao od
velikog iznenaenja. Iz katetera se u Larkov sistem prelie talasi nervoze.
ta? Zato! pomisli on.
Okrete se brzo, i pogleda opet kroz prozor.
Oh, Ifni...
Brod se ve sjurio mnogo blie velikoj 'bockavoj' lopti, oigledno sa namerom da prie provaljenim
mestu. Lark uoi da lopta izgleda nekako uplja, i da se unutra nalazi nekakav izvor svetlosti; neto

kompaktno, crveno, okruglo, plameno. Nije mogao ni da nasluti ta je sve to pred njim, i ta bi, na
primer, moglo biti to okruglo vatreno.
Uskoro primeti da se jedan od rubova provaljenog mesta, dakle 'rupe' na neravnoj kugli, nekako
rastura. To raspadanje deavalo se u talasima, i bilo je praeno iskrienjem... eksplozijama. Pred
Larkovim oima, nekoliko gigantskih klinova odvali se i polako otplovi u svemir, usput se
raspadajui na sve manje i manje delove. Otvor na ovom svemirskom objektu irio se, dakle, i to
destruktivno.
Glavninu tete kao da su izazivale otre igle svetlosti koje su dopirale odnekud iz unutranjosti te
velike beliaste bockave 'ljuture'. Lark zakljui da gaaju jednu takicu, jednu blistavu trun, koja je
vrdala i beala blizu jednog ruba velike rane. Zraci su padali na tu takicu, odbijali se, i tako
odbijeni sekli su sve oko sebe, inei nezamislivo veliku tetu.
Ta vrlo sitna stvar beala je veoma ustro, izbegavala je paljbu, koja je esto sasvim promaivala
tako da su zraci proletali u prazan prostor. Ali povremeno su i pogaali svoju metu, a tad je odbijena
svetlost bivala tako jaka da je Lark morao da mirka i okree glavu da bi zatitio sopstvene oi.
Pitao se ta se to deava; ko to radi, ta radi, zato.
Opet ga obuze oseaj da je divljak i neznalica. Mudrost lebdi nadomak njega - Zangi svakako
razumeju ove udne prizore. Ali sigurno e im biti potrebno nekoliko midura strpljivih lutkarskih
predstava da bi svom tupavom zarobljeniku objasnili ta je to tamo, makar i na najuproeniji nain.
Metalni pod ispod Larkovih nogu najednom se ispuni brujanjem, treperenjem. Gospodari Polkdija
stupili su u nekakvu akciju.
Lark prepoznade tu vibraciju. Ispaljivanje oruja.
Vide, kroz prozor, da je pregrt nekih svetlih predmeta jurnulo iz Polkdija napred, ka tom dalekom
popritu, brzinom oigledno astronomskom.
Jesu li to projektili? zapita se.
Prisetio se kako je njegova Zajednica Jijoa iznenadila isti ovaj jofurski brod, Polkdi, zasuvi ga
primitivnim hemijskim raketama. Neto mu je govorilo da su projektili sada ispaljeni iz Polkdija
mnogo smrtonosniji.
Prva pomisao bila mu je da se Polkdi pridruio napadu na onu blistavu trunicu. Ali projektili
prohujae munjevito pored nje, i elegantnim zaokretima pooe svaki du jednog surovog zraka,
prema njegovom izvoru.
Nekoliko talasia 'komentara', jasno obojenih oseanjima, proe kroz Larkov krvotok i kroz itavo
telo. Ovog puta bilo je lako interpretirati hemijske poruke Zanga, a one su glasile:
Brzopleto.

Nemudro.
Njegovi tutori, dakle, ne odobravaju ovaj postupak Jofura. Ali, tu se vie nita nije moglo uiniti.
Putanje nekoliko desetina ispaljenih projektila, povivi se, zaoe u unutranjost titanske neravne
lopte, i nestadoe sa vidika.
Poto nije imao ta drugo da radi, Lark je samo gledao i nervirao se.
Posle kraeg vremena, otri zraci-unititelji poee da se gase, jedan po jedan.
Njihova blistava mala meta beala je kao i dotad: sve u cik-cak, grabei da se doepa dubokog
svemira. Polkdi zaokrete da joj presee put.

Evask
Smirenost, prstenovi Moji.
Kultiviite vedro-smirenu misaonost; na to vas pozivam Ja.
Gladite vosak.
Potujte mudrost naeg kapetana-voe.
Istina je, taj velikodostojni stog prstenova u poslednje vreme kao da nije ono to je bio. Neki od
njegovih prstenova pretrpeli su rane teke, kad se ono ljudska gamad uvukla u kontrolnu dvoranu i
bombom primitivnom sabotau podlu pokuala.
Istina je i to da se u na brod uvukla gamad jo daleko gora, i ak isterala nau posadu ponositu sa
nekoliko spratova, to jest paluba. Morali smo napustiti znatne delove naeg Polkdija. Tamo sada
orgija jedna gomila gadosti zvana 'Zangi'.
Istina je da komandni torusi naeg voe izduuju, u poslednje vreme, neke arome udnovate, neke
mirise nesviknute, zbog ega stogovi-svetenici poinju isputati buntovna isparenja, to, naravno,
dovodi do pojave slinih buntovnih isparenja i meu posadom.
Pa ipak, sigurni budite da u/mo ja/mi ostati veran/ni naem komandantu. Razloga ima. Zar nije ova
hrpa prstenova, zbrda-zdola nabacana tek eksperimenta radi, nastala po volji naeg kapetana-voe?
Ako se umesto njega popne na vlast drugi, morae odmah da naredi da se ja/mi rasturim/o u delove!
TA JE BRE neki od vas kao da nisu ni priblino dovoljno uasnuti zbog te opasnosti.
Stoga, dozvolite mi da kao va voljeni Torus Gospodar, podsetim vas dole - pomou nekoliko
elektrinih udara bola iz dobronamerne naklonosti - da Jofur, ili Dofur kako neki kau ponekad, nije
bie isto kao to vi bejaste tamo na vaem divljem Jijou, tamo gde vam dadoe da meu Trekijima
budete mudrac Ask.
Vi/ja/mi sad neto smo znatno vee.
Jo od kad su plemeniti Oailie intervenisali, i nau rasu spasli od dremljive nenametljivosti, jofurski
klan se uzdie ka sve veoj eminentnosti i moi kroz redove ustro-takmiarskih rasa u ovih Pet
galaksija. To nije sudba koje bi se trebalo olako odrei. Osobito ne sad kad mnogi znaci, i
proroanstva mnoga, ukazuju na to da nam se strmoglav-brzo primie Vreme promena. Sa svakom
prolazeom jadurom postaje sve jasnije da se toak sree moe okrenuti, i da ba mi moemo
dograbiti nagovetaje/dokaze/koordinate/antikvitete koje prenosi taj brod Delfina.
Zakljuujem da je ispravna ova sadanja odluka naeg kapetana-voe da intervenie!
Neka stariji konus-svetenik zuji do besvesti o tome ta je navodno 'zakonito' i ta 'dolikuje'. Zar da

ostanemo po strani, i dopustimo da brodi Zemljana bude spaljen? Posle svega to smo pretrpeli,
posle onakve jurnjave kroz nedoglede prostorne ogromnosti i kroz pet nivoa hiperprostora, konano
je na ulov/profit sasvim blizu i jasno vidljiv - zar sad da pustimo nekoliko upanienih blenta iz
Penzionerskog reda da unite najdragoceniju imovinu u celome kosmosu?
Istina je, dodue, da mi nemamo nikakve zakonske osnove za delovanje pa ni boravak ovde, u
galaksiji etvrtoj. Formalno-pravno gledano, nemamo pokrie za ispaljivanje ovih projektila u
fraktalne stambene blokove koji su pred nama. Ali, njihova je krivica to smo mi prinueni na
delovanje! Taj zemaljski brod, i ono u njemu, od vitalnog su interesa za na red ivota, aktivni; za
nas, potomke Praotaca, nas koji i danas krstarimo zvezdanim stazama. Oni koji su Povueni, nek su
povueni, nek gledaju svoja posla: dakle, neka se posvete svojim dubokim mudrovanjima i
opskurnim filozofiranjima, ne bi li moda pripremili svako svoju genetsku liniju za transcendenciju; a
ne da se paaju u stvari koje se njih vie ne tiu!
Jedan po jedan, nai nadsvetlosni projektili zarivaju se u ciljeve, na unutranjoj povrini tog snenog
habitata... i, naravno, zraci za dezintegraciju se, jedan po jedan, gase.
Eno! I poslednji je ugaen, a brodi Zemljana gura dalje, tavie vidi se potpis njegovog sopstvenog
motora... jo je aktivan.
Uspeli smo!
Vuii vie ne krivudaju, nego sprintaju (brzinom alarmantnom, prstenovi Moji!) ka transfernoj taki;
misle da iskliznu iz ove zamke i u pribeite ko-zna-koje odjure. Samo, daba im nadanja.
Mi smo ovde, i zaokreemo u dobru, dobru poziciju za presretanje.
Ali kako su mogli?
Ovo pita moj/na drugi kognitivni, i pri tome izduvava isparenja radoznalosti.
Uistinu nam je drago - kae drugi kognitivni - to to su Zemljani preiveli takvu paljbu iz najteih
zranih oruja. Ali, na koji nain su oni to postigli? Pa, zar nije trebalo da se od prvog pogotka
pretvore u paru? Znamo da takvi zraci 'prodiru' sve to dotaknu.
Isto ovo pitanje putuje prigueno od jednog do drugog naeg konusa-taktiara. Dakle i ti nai stogovi,
zadueni za ocenu borbene situacije, pitaju se isto. Prigueno, to znai: pastelni su tonovi
zabrinutosti, koji se pojavljuju na bonim komunikacionim svetleim povrinama na pojedinim
prstenovima njihovim, i ublaena su isparenja zabrinutosti, koja se sad kao mirisni oblaii ire od
njih kroz komandnu salu. Pojedini prstenovi, oni specijalizovani za saradnju sa raunarima, ve imaju
povienu temperaturu: pregrevaju se, u estokom nastojanju da ree ovu zagonetku.
Zaista, kako preivee Zemljani tako opak zrani udar?
Jo nekim potuljenim trikom vujim?
Moda su i sad pod zatitom tih Zanga, koji se stalno iznova meaju u ove dogaaje iako zakon jasno

kae da svaki red ivota treba da gleda svoja posla!

Zar su hidrogenai zaista voljni/spremni da ulete u Armagedon zbog neeg to ne mogu ni da shvate,
ni da iskoriste?
Sada stariji stog torusa istupa otvoreno, kritikuje kapetana-vou bespotedno.
Hodajui odluno nogama mnogim, koje ima na svom prstenu najdonjem, njegovo kompozitno
preosvetenstvo dolazi nasred komandne sale i sa samog vrha svoga, glasom, poinje govor, tonom
pravednika apsolutnoga.
"Ovo je nepodnoljivo! Ispalivi te projektile, ti/mi otui/smo od sebe ovu koloniju Povuenih, koja
je do sada mogla imati neke naklonosti prema naoj rasi, klanu, i alijansi!"
Kapetan-voa, moda oseajui da je situacija u ovoj prostoriji veoma zaotrena, odgovara
smirenijim tonovima, i uz to isputa arome slatkog samopouzdanja.
"Reperkusija e vrlo malo, ili nimalo biti", veli on. "Legalnih nimalo, jer su oigledno ilegalno
postupili oni koji su na red ivota gaali tekim naoruanjem. To njima i njihovi sopstveni zakoni
zabranjuju.
"Delovali smo u nameri da zatitimo blago za kojim traga celokupna oksi-civilizacija."
Mnogi stogovi prstenova, oni koji su samo obini lanovi posade, isputaju isparenja saglasnosti.
Svetenika, meutim, nije tako lako ubediti.
"Reperkusija kae/te t/vi? Nisu li ono tamo eksplozije koje nastavljaju da razdiru habitat sve dalje i
dalje od mesta naih pogodaka! Mogla bi se raspasti cela ta struktura!"
Neporecivo: mogunost ozbiljna. Pa da vidi onda kakve bi tube bile podnete; vukle bi se kroz
galaktiko sudstvo hiljadama, ako ne i milionima godina. Meutim, iz naeg proslavljenog
komandanta naviru samopouzdano-smirujue arome.
"Drutveno i fiziko tkivo ovog stanita Povuenih ve je bilo uveliko poderano, zbog prisustva
patogenih sojeva Zemljana", kae on. "A sad, svi stogovi, panja: na brodski ogranak Biblioteke
pokupio je najnovije podatke o tamonjoj populaciji. Osmotrite kako veina je pobegla ve!
Neki u druge fraktalno-snene domove Povuenih, udaljenije od opasnih talasa mladalake
strastvenosti.
Neki su meutim se razmonaili i iz povuenosti iskoraili nazad u na red ivota! Oni sada uveliko
jure svoje ranije klijente, obnavljaju alijanse, uputaju se nesuzdrano u fluks/previranje civilizaije
Pet galaksija.
A neki su, naprotiv, otili ka visinama mnogo veim; prevremeno, u vilajete transcendentne, prenos
sebe pokuali."

utnja prepuna respekta prati ove komandantove rei. U ovom stogu torusa, u ovoj naslazi spojenih
prstenova koja je ja/mi/Evask, nastaje (za kratko) puno duhovno jedinstvo, gle. Od Torusa
Gospodara, pa redom nadole, sve do najnieg masnog prstena negdanjeg Aska, svi, b-a- svi misle
isto: imam/o privilegiju da ivim/o u ovakvim vremenima. Da smo uesnici ovakvih udesa. Da
gledam/o i pratim/o dogaaje koji e biti legende, u erama daleko onostran sutranjice.
Na kapetan-voa nastavlja glasom. Kae:
"Prema tome, ovaj habitat je kao prazna ljuska od jajeta oiuta: manje je vaan nego to izgleda. Samo
nekoliko hiljada milijardi stanovnika ostalo je u tim nebeskim gradovima u raspadanju. Pa kad je
tako, nemojmo se vie priama o njegovoj sudbi zamajavati. Ako i bude dosueno da platimo neke
reparacije, to e biti trivijalno u odnosu na nagradu koja e biti naa kad i brod Zemljana bude na,
zaliven jofurskim voskom i u vremenu zaustavljen!"
Pristalice kapetana-voe oglaavaju se sad klicanjem glasnim, a i gustim oblacima mirisa radosti.
Pridruujem/o se i ja/mi, ali nekako nejako. Gde je tu entuzijazam. ta, neki od vas mrljavih i
sentimentalnih bivih trekijevaca saaljevaju sudbinu tih pet-est hiljada milijardi koji nisu imali
sree.
Optuba sveteniki neumoljiva nastavlja se, meutim.
"Glupost do gluposti! Zaboravio si nae nevolje, je li? Doletesmo ovde u nadi da nam Povueni
pomognu da se otarasimo dve razliite najezde gamadi: ljudske i zangovske. Ko e sad da oisti na
dragi Polkdi od toga! Ovi Povueni sigurno nee!"
Na komandant iti, uzdie se do vee telesne visine na svojoj ionako uzdignutoj komandantskoj
platformi, oigledno gubei i strpljenje i pribranost. Njegovi potinjeni uzmiu kud koji, uasnuti.
"Ta situacija je pod kontrolom. Zangovska gamad je izolovana, u karantinu. I sve dok se taj karantin
odrava, nita nije pree od hvatanja zemaljskog broda!"
Moda su svi ostali prestravljeni, ali njegovo preosvetenstvo, duhovni vo Polkdija, ne moe se
uplaiti ni vikom ni preteim pokretima. Naprotiv: sav izduen uvis, taj stog prstenova prilazi jo
blie.
"A komunikacije?" kae. "Plan je na bio, da pomou ovdanjih prikljuaka za hiperpotu stupimo u
kontakt sa naim klanom i alijansom. Od toga sad nema nita. Kako informisati pretpostavljene nae o
otkriima/mogunostima na Jijou? Kako zatraiti pojaanja u cilju savladavanja ovih Zemljana?"
Potinjeni uveliko bee iz prostorije, samo da se ne bi nali u dohvatu ako se 'neto dogodi' u ovom
sukobu visokih i uzvienih; a ta dvojica stoje tako blizu da im samo malo nedostaje pa da jedna kupa
divno masnih prstenova nalegne fiziki na drugu. Zgusnuta, kategorino imperativna isparenja
trckaju i sukobljavaju se i kovitlaju u svojim nespojivostima, sluuju svakog manje monog Jofura
koji se nae 'niz vetar' od ove dvojice. A oni se ispruaju uvis, svaki bi da bude vii od protivnika,
da bi ostavio nadmoan utisak.

Imam/o privilegovanu taku gledita, malo desno i malo iza, tako da vidimo pokret kapetanovog
manipulativnog izduetka koji 'iza lea' polako izvlai vatreno oruje. Nervni grevi sjuruju se niz
nae masno jezgro.
NEE VALJDA?
Najednom se ova zaustavljena slika remeti. Svetlosne rei/glifovi stiu od glavnog brodskog oficira
za taktiku, prosecaju sav silni smrad meusobnih optubi kao ledeni vetar pameti, podseaju nas nas
na ono to sad (treba da) radimo.
"Zemaljski brod u domet ulazi. Uskoro e mimo nas proleteti. Usmeren je ka transfernom neksusu.
Mogunost presretanja bie optimalna kroz devedeset dura."
Kao dva antagonistika vulkana koji su doneli odluku da ne dozvole erupciju - ni jedan ni drugi - za
sad - nai velikani se povlae, unatrake, od ruba provalije. Sniavaju se, prestaju isputati mirise
neposrednog sukoba.
Neke stvari razumeju se same po sebi. Ako uspemo sad, ovoj posadi (i njenim vodeim Jofurima)
nee biti uskraena nijedna nagrada, nijedan oprotaj za greke i greice.
Skeniranje je pokazalo da je oblinji prostor prepun ostataka koji ispadaju iz regiona nesree velike i
plove u daljine svemira. Ali takoe se videlo da iz hiljada lokacija na spoljanjosti ogromnog
snenog stanita izleu brodovi, nebrojeni brodovi, nesumnjivo izbeglica prepuni, i da se zapuuju ka
taki transfernoj.
Podozrivo proveravamo sve oko sebe, napreemo senzore: ta ako je tu neki ratni brod, ili neki drugi
entitet koji bi mogao neto da nam se nabacuje kao to su ovi Zangi uradili. Kad god su nam ovi
Zemljani u dohvatu, iskrsne neto tako. Ali, skeniranje ne pokazuje nijedan brod ma i priblino u
takvoj klasi da bi nam mogao biti pretnja.
A ni vuii ne pokuavaju da se pomeaju sa izbeglicama i sakriju; ta varka, koja im je uspela kod
Jijoa, sad ne bi, jer mi ih imamo jasno na vidiku jo od trenutka kad smo razbucali ono teko zrano
naoruanje Fraktalnog sveta. Oigledno i Zemljani znaju to, jer sad, izgleda, pokuavaju samo jedno,
a to je da brzinom to je mogue veom mugnu. Hteli bi oni da nas nadbrzaju. U vor transfernih
linija da ulete i nestanu neznano kuda.
Sitnica samo: Polkdija kako da mimoiu.
To e biti malo tvra domba.
Dodue (ukazuje moj/na drugi kognicioni prsten) ve tri godine ta bandica izmie neverovatno. Puni
su vrajih trikova, kakvi bi se mogli oekivati od Timbrimija recimo; gonile su njih i
najvelianstvenije armade Pet galaksija, uzalud. Sad se uju govorkanja da trome snage umerenjaka
poinju polako da diu glave, tu i tamo, irom Pet galaksija. Ako Zemljani budu jo neko vreme
odugovlaili, ko zna ta bi mogli Pargi i razni takvi mlakonje uiniti!
Da, prstenovi Moji. Na vosak se preliva od uznemiravajuih briga. Pa ipak, nee li zbog svega

ovoga naa slava biti samo jo vea, kad mi Jofuri postignemo ono to niko drugi nije uspeo!
Iz Polkdija evo ultimatum polee, slian onome koji Zemljani zanemarie u jednoj prilici ranijoj;
posle koje smo onako zasuli podmorje jijoansko minama.
"Predajte se", saoptenje je nae, "i predajte svoja blaga. Za uzvrat, naa mona alijansa titie odsad
Zemlju. Delfinsku posadu eka interniranje, naravno, i zaleani san, ali samo hiljadu godina dug.
Posle toga vai Delfini bie puteni u jednu novu, preoblikovanu civilizaciju Pet galaksija."
Nita. Odgovor je i ovog puta samo njihovo drsko utanje.
Pripremamo arsenal.
"Dinamika zemaljskog broda inferiorna/degradirana", saoptava jedan stog prstenova taktiara. "On
na sebi ima i sada suviak mase - zaprljanost korita, steenu viestrukim dugotrajnim izlaganjem
aavoj zvezdi klase 'crveni div'."
Proao je i na Polkdi kroz to zagaenje, da da. Ali Zemljani su mogli kupiti samo tu staru kantu od
broda, dok smo mi letelica superiorne vrste; naa odbrambnena polja podeena su da odbijaju, pa su
i odbila, sve nepoeljne atome.
"Ma jesu li? Kako onda Zangi uoe?"
TIINA DOLE!
ek da ih ibnem malo elektrinom strujom niz ove moje pipke za kontrolu, tek da drugi kognitivni
shvati da mu je bolje da se ne mea preterano.
Degradiran ili ne, na plen grabi bespotedno ka svom cilju, a reklo bi se i da je dobro pilotiran.
Ovaj na prvi hitac, koji je bio samo hitac upozorenja, promaio je za mnogo vie nego to smo
nameravali.
U meuvremenu se, prstenovi Moji, izmeu taktiara naih nastavlja debata: zbog ega taj brod
Zemljana uopte postoji.
Jedna frakcija insistira da zrani napad koji smo videli - zracima za dezintegraciju, namenjenim za
unitavanje ciljeva planetnih dimenzija, i to iz nekoliko pravaca istovremeno - nije bio pravi; nego da
je bio fiktivan. To je bila neka inscenacija, kau oni; gluma, la, svetlosni ou, samo da bi se stvorio
utisak da su Zemljani osueni na propast, i da bi, zavedeni tim utiskom, svi ostali napadai odustali, a
Zemljani zapravo pobegli bezbedno! Ovo miljenje po svemu sudei je veinsko; polako
preovladava, kod naih strunjaka, iako iz njega proistie da je na napad projektilima nije bio
pametan, retrospektivno gledano.
(Iza nas se itav taj veliki habitat ljulja, raskliman naim titanskim udarcima, ali i iseen svojim
sopstvenim orujima.)
Glavni argument u prilog toj tezi jeste sama injenica da je brod sa delfinskom posadom odoleo

napadu. Ali postoji i manjinska frakcija koja sugerie oprez. Moda smo, kau oni, bili svedoci
stvarnog napada. A to bi bio dogaaj zaista alarmantan.
Na drugi hitac upozorenja mnogo je taniji. Sevnuo je ni pola brodske duine ispred nosa
zemaljskog broda.
"Jedna zabrinjavajua promena."
Ovo ree ona naslaga prstenova koja ima zaduenje da pazi u kakvom stanju je neprijatelj na.
"Sa nae mete dopiru udne rezonancije", kae taj lan posade. "Hiperbrzinski profil nije isti kao to
je bio ranije, u blizini one dinovske crvene zvezde. Osim toga, sa korita stiu udni odsjaji."
Na zahtev naeg kapetana-voe, preduzima se dubinsko skeniranje. Potvruje se, prvo, da je to ipak
taj isti model i tip broda. Emanacije njegovih motora: identine. Detektori paranormalne aktivnosti
njukaju i primeuju, kroz zatitna polja, blagi ali karakteristini zadah: tamo ima ljudskih bia.
Osmatranje optikim teleskopom, sa jakim uvelianjem... tako da najzad vidim/o to brodsko korito.
Ala sija, o ala sija, torusi Moji!
Ni govora o onoj boji crno-aavoj poput boje svemira samog; sija glatkim savrenstvom kakvo se
vidi na brodovima koji po prvi put isplovljavaju iz svemirskih brodogradilita.
I jo jae, jer svetlost svake zvezde, odbijajui se sa tog zaobljenog trupa, izgleda blistavije nego
original!
ta bi to znaiti moglo?
Na stariji svetenik opet je silno besan.
"Posle svega to nam se nadeavalo", kae on, "i posle svega to videsmo, samo budala sklopljena od
totalnih imbecila ne bi oekivala jo neku prevaru/udo/varku.
Samo stog sasvim nakaradno sklopljen ne bi pozvao flotu upomo."
Na kapetan-voa drhti, sniava se oprezno, ostavi na svojoj komandnoj platformi. Mlazii dima
velike zabrinutosti trcaju svakojako iz njegovog najvieg prstena.
Najzad, nalazei kod svojih prstenastih komponenti rezervnu zalihu vrstine, on komanduje da se
brod Zemljana onesposobi za dalji let, jednim dobro odmerenim udarom. Zraci e biti ispaljeni sa
samo deset posto od maksimalne mogue snage.
Brujei fino podeenom bojnom pesmom, Polkdi ispaljuje tri zraka, ija snaga je, ipak, strahovita.
Treba odsei tri probabilitetna peraja sa tog broda. Osloboena energija iba silovito, preko
prostora sada ve ne mnogo velikog, i pogaa tano.

NIKAKVA PITANJA prstenovi moji nego radite ono to vam kaem.

Kreemo se neupadljivo, nonalantno, prema onim vratima tamo.
Tako tako. Gazimo tihim hodom, bez ijednog nepotrebnog zvuka. Nijednom kombinacijom boja se ne
oglaavamo. Nemoj sluajno neko da bi ispustio mlazi ma ega.
Dok je sva posada u oku zbog drame/tragedije, da se mi izmigoljimo iz ove prostorije, ne-pri-metno. Kao ponizni Treki koji nekad bejasmo.
Hm, oklopna vrata se, evo, povlae u stranu, jer smo im dali adekvatnu mirisnu lozinku. Izlazimo, oh
izlazimo u hodnik mi. Nai pupoljci sa oima, mnogi, izbuljeni su unazad. Vidim/o gomilu Jofura
saplemenika naih, kako lutaju oamueno kroz oblake toksina straha i stresa.
I dima neuporedivo goreg, koji u gustim klobucima purnja iz hrpe zapaljenog voska i masnoe - iz
goruih ostataka onoga to je do maloas bilo na kapetan-voa.
Nai stogovi svetenikih prstenova bili su zaista prinueni da postupe tako; ta su drugo mogli? Kad
je delovanje naeg zranog oruja ostalo bez ikakvog rezultata, kad je svetlucava nova 'koa' ili
'presvlaka' zemaljskog broda odbila tu silnu energiju kao od ale... promena u komandnoj strukturi
ovog broda postala je neminovna.
Neminovna kao irenje prostorne metrike u vaseljeni koja se iri.
Naravno da nastavljamo goniti neprijatelja. U poziciji smo nadmonoj. Zemaljski brod nama pobei
ne moe, ostaemo uz njega ma ta radio. A poto u Polkdiju imamo snaan, veliki ogranak
galaktike Biblioteke, tragaemo po toj mudroj memoriji, tragaemo do dubina, i svakako pronai
trik kojim su se Zemljani posluili ovog puta - pa, zatim, i nain da se taj trik neutralie.
Avaj, prstenovi Moji, to nee nimalo pomoi ovom nahereno skrpljenom konusu.
Dok Polkdi spretno leti pomou autopilota, tik iza neprijatelja - i dok oba broda jure ka transfernoj
taki u koju e, oigledno, uskoro ui; predstoji nam poniranje i te kakvo - u redovima posade
poinje prestrukturiranje; istka jofurka; na udaru su svi oni koji su, preteranom lojalnou prema
donedavnom zapovedniku, pokazali da imaju slabu pamet. Mnogi e biti samo raalovani, poslati na
nie poslove, i tome slino. Kod nekih e, meutim, komandni torus, ovaj na vrhu, morati da bude...
zamenjen.
A jadni Evask... bio/li sam/smo proizvod line inspiracije ba tog voe naeg. U najboljem sluaju,
pojedini nai torusi bie upotrebljeni kao dopuna onim naim borcima koji su ranjeni u okrajima sa
prokletim Zangima; tamo gde je potrebno da se umesto unitenog prstena ugradi nov, ugradie se
jedan nov, moj/na.
U najgorem sluaju, biemo svi mulkovani.
Sad sam zahvalan to pamtite neke ivotinjske vetine iz vremena kad ste bili divljak/prerano
doli/Treki. Bekstvo vae zavidno je spretno i neupadljivo. O prstenovi Moji. Jasna stvar, vi se

skrivati umete bolje nego Jofur.

Oklopna vrata za nama su se glatko vratila u zatvoreni poloaj. Poimo, poimo u neke tihe, zaklonite
delove ovog broda, da se tamo predamo kontemplaciji. Da u dubini svog voska potraimo odgovore
na dilemu... opstanka.

Alvinov dnevnik
"Navikne se i na to, posle nekog vremena."
Te rei, koje je izgovorila Dilijan Baskin, jo odjekuju niz moje uplje kimene prstenove, dok ja,
evo, zapisujem nekoliko urnih reenica o naim poslednjim trenucima u blizini ovog Fraktalnog
sveta.
Moram pouriti. Moji huniki nervi ve oseaju poetak onog karakteristinog pritiska: Brazda se
stropotava kroz 'granine zone' na prilazima transfernoj taki. Unutra je to isto samo u veoj koliini
i namotano. Kad nas dobrano zahvati, bie mi muka u stomaku, toliko da uopte neu moi da radim.
Dakle, dozvolite mi da u najkraem rezimiram strahote kroz koje proosmo.
Najudniji utisak na mene je ostavio sam glas doktorke Baskin, prepun rezignacije toliko duboke da
je zazvuala vie kao Jijoanka (to nije) nego kao zvezdana boginja. Kao kad neko od naih
jijoanskih visokih mudraca ita delove Svetih spisa pa doe do mesta gde se predvia neizbeno
kanjavanje sviju nas. Naravno, ta njena reenica, to je jedna nemogua tvrdnja. Ali, nain kako ona
to izgovara...
Zazvui strano mogue.
"Navikne se i na to, posle nekog vremena."
Transferna polja se stiskaju oko mene - muka mi je - sav se ledim i jeim od muke - ali svejedno se
nadam da se naviknuti nikad neu na ovakve dogaaje.
Dakle, to je rekla pre manje od jedne midure, dok je gledala, na jednom ekranu, ono to iza sebe
ostavljamo, ono to ostaje iza Brazdaa.
'Uinak' koji niko od nas nijednog trenutka nije eleo.
Katastrofu koja se dogodila naprosto zato to smo mi doputovali.
Zapravo, svi mi koji smo se vrzmali tada po Sali za planiranje gledali smo dve verzije Fraktalnog
sveta: jednu na nekim ekranima, drugu na drugim, naporedno, istovremeno.
Dve verzije sasvim razliite, a obe, zvanino govorei, istinite.
Kao divljak, uroenik sa Jijoa, moram priznati da me je to zbunilo, iako sam godinama itao
zemaljske knjige iz dvadeset drugog veka, pre-kontaktnog. U mnogim romanima podrazumevalo se da
je putovanje bre od svetlosti nemogue. U nekim drugim romanima, jeftinijim svemirskim
romansama, autori su naprosto polazili od postavke da je mogue, kao da je to stvar koja se sama po
sebi podrazumeva. Za to je postojala skraenica FTL - na angliskom, faster than light. U oba sluaja,
zadatak pisca bio je prost: stvari se dogaaju onda kad se dogaaju. Posle svakog uzroka, nastupe
neke posledice, i to je to.

Ali jedan ekran, levo od mene, pokazivao je da vreme tee unazad!

Ovo mi je objanjavao autopisar, nadam se da sam neto shvatio. Izgleda da je ovako: dok se
Brazda u treptajima vraao sa C nivoa u normalni prostor, svake 'mikrosekunde' u na teleskop na
krmi uletali su fotoni; davali su sliku krizvel-strukture to jest snene Dajsonove sfere, koja je,
naravno, postajala sve udaljenija i davala nam sve manje svetlosti, naprosto zbog naeg beanja od
nje. Te slike su postajale, meutim, i sve starije, zato to smo mi beali bre od svetlosti. Znai
izmicali smo svakom sledeem talasu svetlosti jo po malo. Prema uvrnutoj logici Alberta Ajntajna,
to znai da smo ili unazad kroz vreme.
Zurio sam zapanjeno u taj masivni habitat koji kao da je postajao zdraviji. Oteene zone su se
vraale na svoja mesta i uspevale tano da se utkaju u celinu. Uasna rana smanjivala se. Iskrice u
mraku - izbegliki konvoji - strujale su nazad u svoje stanite.
Ovaj prizor delovao je na moje prijatelje kao provokacija, ali ne na svakog isto.
Naa 'Haklberi-Finka' se smejala glasno. Ur-rona je, meutim, samo tuno mrcala, a tipavi je
mrmljao: "Boe-oe-oe... Boe-oe-oe..."
Nisam im mogao zameriti, stvar je bila i tuna, i komino apsurdna.
Sara i Dilijan su vie gledale veliki desni ekran, sa onom drugaijom serijom slika: to su bile slike
koje su nam donosili hipertalasi, svaki put kad smo se, takoe u treptajima, privremeno vraali na C
nivo. Ovde sam imao utisak nelagodne simultanosti. Ekran kao da nam je govorio ta se deava ba
sad, ali daleko iza nas, u Fraktalnom svetu. Tu je vreme odmicalo normalno. Zato se videlo
razvijanje posledica naeg prolaska.
Iz svakog efekta nastajala je jo po jedna posledica.
Nije sve bilo tako jednostavno; na primer, slike su se talasale i pri tome menjale kao pria iji autor
jo nije siguran ta e baciti na papir.
Sara mi je to objasnila ovako:
"Fotoni, Alvine, prenose spore istine, dok hipertalasi, mnogo bri, prenose verovatnoe. Zna probabilitete."
Znai, ova desna slika je predstavljala samo najverovatniji scenario onog to se deavalo iza nas; a
ta je najverovatnije, to je promenljiva stvar. Uvek je za svaku sliku ostajala i mogunost, makar i
malena, da nije tako, da se moda deava drukije.
Tako mi Boga, i tako mi Ifni, i Svetog jajeta Jijoa, i do danas se molim da se desilo drukije.
Jer ono to smo videli, kroz povremene smetnje statika, bila je surova pria o naglom pogoravanju.
Velika sfera bila je sad ne samo ranjena na jednom mestu, nego i preseena na mnogo drugih mesta;
osakaena, smrtno ranjena. Nejaka snena ljutura krunila se i otpadala i sa tih novih rana, koje su se

pred naim oima brzo irile i razgranavale. Iz svake se prolivala svetlost crvena kao urska krv.
Stotine spoljanjih klinova ve se odlomilo; sad su se tumbali polako u svemirske dubine, razilazei
se. Nove stotine klinova-kula odlamale su se svakog trena. Nisam smeo ni da zamiljam koliko je
uasnije moralo biti sa unutranje strane. Svakako su bili provaljeni prozori ija je ukupna povrina
iznosila ve mnogo, mnogo povrina Jijoa. Moda ve milion Jijoa - ume, stepe, okeani - nalo se
rasprsnuto, u vakuumu.
Hipertalasni prizori sami sebe su aurirali, s vremena na vreme, i pri tome 'odustajali' od neke svoje
dotadanje varijante. Neki odvaljeni deo pojavljivao se tamo umesto onamo. Kao da nijedan detalj
nije bio, pojedinano, 'vrst'. Ali opti tok bio je sasvim jasan i postojan.
Oseao sam bockanje kandi na ramenima. Na jedno moje rame popela se moja nurkinja, mala Hufu,
a na drugo rame ovaj valjda Titlal, ta li je, ovaj baksuz Blatko. Poeli su da se trljaju o mene, ne bi
li izmamili pesmu, znajui da ona blai neraspoloenje. okiran, otupeo, reagovao sam naom
porodinom verzijom 'Tubalice za grob neobeleeni', a to je jedna pesma (peva se umblanjem,
naravno) tako drevna da je nastala pre hunikog Uzdizanja, u doba kad su nai mozgovi bili tako
nerazvijeni da mi jo nismo mogli pojmiti puni potencijal oaja.
uvi moje duboke rezonance, dr Baskin se okrenula i bacila pogled na vibrirajuu vreu ispod mog
grla. Kau mi da zvezdoletni Ljudi ne vole Hunie osobito mnogo, ali, Sara Kulhan apnu kapetanici
neto u uvo, a Dilijan sa odobravanjem klimnu glavom.
Oigledno, razumela je.
Nekoliko dura kasnije, kad sam stigao do kraja pesme oalnice, Nis hologram se pojavi, i poe da
lebdi u vazduhu. Iskrsnuo je, kao i obino, uz jedan tihi zvuk, kao da je neto blago tupnulo.
Hologram je sad bio nekako malen.
"Koliko ujem, Ka raportira da smo oko deset minuta daleko od poniranja u transfernu taku."
Doktorka Baskin klimnu glavom.
"Ima li ikakvih promena u naoj pratnji?" ree ona.
Njen digitalni pomaga kao da je malo, nezainteresovano 'slegnuo ramenima'. "Prati nas bulumenta
svakojakih letelica", odgovori mainski glas. "Ima ih robotskih, ali veina su izbeglice kiseonikai,
sa amblemima koji im, u ime Povuenog reda ivota, garantuju slobodan prolazak, humanitarni... Ali
svi dobro paze da se dre podaleko od jofurskog bojnog broda."
Nis zastade na trenutak, pa nastavi.
"Jesi li apsolutno sigurna da eli da se uputimo na Tanit?"
Visoka ena slegnu ramenima.
"Otvorena sam i sad za druge predloge. ini se da smo oprobali sve drugo, pa ak i zavlaenje u

najzabitiji budak u vaseljeni... Bez uvrede, Alvine."

"Nema uvrede", odgovorih, jer takav njen opis Jijoa bio je nesumnjivo istinit. "A ta je Tanit?"
Nis maina mi odgovori.
"To je jedna planeta, na kojoj se nalazi sektorski tab Bibliotekog instituta. Najblii Zemlji. Kapetan
Kraidaiki nameravao je da sa naim arheolokim otkriima poleti prvo tamo, to bi i uinio, da nismo
pali niz 'stepenite' sve gorih izdaja i sve veeg nasilja. Poto nemamo nikakve druge opcije, dr
Baskin sad smatra da se moramo vratiti tom prvobitnom planu."
"Pa dobro, zar niste ve jednom pokuali da se predate Institutima? To mesto se zvalo Vaka..." velim
ja.
"Oaka. Tano, pre dve godine izmakli smo poteri nemilosrdnih bojnih flota i upravo to pokuali. Ali
ludilo koje hara naom civilizacijom stiglo je i na to mesto pre nas. Zakleti kalueri birokratskomonakih institutskih redova pogazili su svoje sopstvene zavete o neutralnosti, i odabrali da se vrate
svojim negdanjim, starim vernostima. Motivisani donekle praiskonskim razdorima i mrnjama, ali i
ogromnim ucenama koje su za glave posade Brazdaa raspisane od strane svakojakih fanatinih
alijansi, oni su pokuali da otmu ovaj zemaljski brod i predaju ga svojim krvnim i klanovskim
srodnicima - naime, svaka grupa svojim."
"Znai vie se nije moglo imati poverenja u Institute. ta se to danas promenilo?"
Dr Baskin uperi prst u jedan od manjih ekrana. "Ono se promenilo, Alvine."
Na tom ekranu video se jofurski bojni brod - sada centralna injenica nae situacije. Taj ogromni
ovalni brod zalepio se za nas kao rav miris: nije vie otvarao vatru na nas, ali nas je gonio u stopu,
drei se sasvim blizu. Iako je na pilot bio majstor svog posla, Delfin Ka, posada je bila saglasna da
se jofurske napasti sada ne moemo otresti, nikako. Lake bi se Huni otresao svoje senke na sunan
dan.
"Imamo jasna nareenja", nastavi Baskinova. "Ne dozvoliti, ni po koju cenu, da se bilo koja
pojedinana frakcija doepa naih antikviteta."
"Znai", ree Nis, "zato emo se zaleteti glavake u jednu od najprometnijih luka u galaksiji Drugoj?"
Ove Nisove rei zazvuale su skeptino, moda i podsmeljivo. Ali dr Baskin na taj prizvuk nije
reagovala, uopte.
"Pa zar to nije naa najbolja ansa?" ree ona. "Uskoiti u najveu guvu, gde je sve prepuno
saobraaja, i gde lako moe biti mnotvo bojnih brodova dovoljno jakih da 'smire' onaj jedan bojni
brod koji nam je trenutno za petama? Uostalom, postoji mogunost da je Oaka bila izuzetak.
Aberacija. Moda e se zvaninici na Tanitu pridravati svojih zaveta."
Nis izrazi svoju sumnju u to, jednim nepristojnim zvukom, ali zatim ree: "Da, dobro, postoji neka
mala ansa da je tako, a i ansa kudikamo vea da bi na nastup, uz faktor iznenaenja, mogao

podstai obazrive klanove, koji u Pet galaksija ipak ine veinu, da napokon stupe u akciju, posle
toliko vremena provedenog u neodlunosti i nedelovanju."
"To je bio na san od samog poetka", ree Dilijan Baskin. "Moglo bi se desiti ba to, ukoliko
Sintijanci, Pargiji, i njihovi saveznici, imaju dovoljno brodova u toj oblasti u tom trenutku. Zato ne
bi intervenisali, podrali tradiciju i zakon?"
"Jedna od najarmantnijih tvojih odlika je tvoj optimizam, doktorko Baskin - ali zaista je veliki
optimizam zamiljati da se umerene drave mogu usaglasiti da preduzmu bilo ta odluno, u situaciji
koja je smrtno opasna. Sad je ve svakome jasno da Vreme promena neposredno predstoji: primaklo
se sasvim. Svako rauna da li e njegova rasa opstati ili nee. Pravda za neku tamo vuju decu ne
moe sad zauzeti visoko mesto ni na ijoj listi prioriteta.
"Mnogo je verovatnije da e naa iznenadna pojava isprovocirati optu bitku, rat zapravo, iznad
Tanita; i to takav rat da e onaj uas na Kitrupu izgledati kao sitan incident. Nadam se da ti je jasno
da armade koje sad opsedaju ili brane Teru mogu u samo dva transferna skoka da se prebace do
Tanita? Verovatno e se ve istog dana pregrupisati..."
"I podii opsadu Tere? Pa, time emo ve postii neto to je vredno naeg truda", ree ona.
Nis hologram se stee u uzano vreteno bre rotacije.
"Obigravamo oko glavnog problema, dr Baskin. Nejasno je do kog odredita mislimo stvarno da
stignemo. Jer, ovi Jofuri nam nee ni dozvoliti da dopremo do Tanita, to je jasno."
Progovori Sara Kulhan, po prvi put.
"A mogu li da nas spree? Jednom su, ve, pokuali, ali nisu uspeli."
"Avaj, mudra Kulhan", ree Nis, "naa neranjivost ne moe potrajati. Jofure je iznenadila, ali oni sad
nesumnjivo prekopavaju bazu podataka koju u brodu imaju; trae neku fatalnu slabost tog naeg
udesnog oklopa."
To se odnosilo na blistavu materiju kojom je korito Brazdaa sad bilo zaogrnuto. Ja sam Jijoanac,
nita ne znam o tim stvarima, pojma nemam zato je taj oklop tako uspean, ali ivo pamtim one
brine trenutke dok su se dva roja crnih maina gurala oko nas: mrane prilike, u zagonetnom
nadmetanju koja e kako uticati na nau sudbinu, a nezainteresovane da zatrae saglasnost od broda
punog vuje rase i prerano dolih.
Bile su to dve razliite ekipe veoma velikih robot-radnika, ija je namena bila da vre popravke i
odravanja. Oni na krmi pokuavali su da podignu sa nas svu zvezdanu a i da je odnesu, kao dobru
etvu materijala, to jest sirovine, za svoje potrebe; drugi tim je ustro transformisao tu a u oklop
koji se prelivao bojama, kao neki stakleni Spektralni tok.
Onda je izmeu dvaju grupa poelo da prelee neto nalik na munje. Nis nam je tada rekao da su to
'memsko-direktivni impulsi' i preporuio nam da ne gledamo, jer bi nam mozak mogao biti u nekom
smislu 'inficiran' memskim biima. Za samo koju duru taj sukob je okonan, bez ikakvog materijalnog

oteenja na mainama; ali ona grupa na krmi najednom se 'predomislila'. Poeli su svi da rade isto,
da polau oklop na nas, i zavrili su ovu transformaciju Brazdaa u poslednjem trenutku, neposredno
pre nego to je usledio napad tekim zranim naoruanjem Fraktalnog sveta.
"A ko kae da mora postojati ikakva 'fatalna slabost'?" ree dr Dilijan Baskin. "Izgleda da nam
dalekometna zrana oruja ne mogu nita."
Zvualo je to samopouzdano, ali ja sam pamtio kako su okirane bile i Sara, i kapetanica, i Tit, a i
mnogi drugi, kad su shvatili da je napad dezintegratorskim zracima poeo a da smo mi jo ivi. Tada
je samo na osakaeni inenjer, Emerson D'Anit, mrmljao neto i klimao glavom kao da je upravo
takav ishod oekivao.
"Nema savrene odbrane", uzvrati Nis. "U velikoj Biblioteci pobrojana su i detaljno opisana sva
oruja. Ako neka tehnika izgleda iznenujua ili udesna, to je samo zato to je pre veoma dugog
vremena isprobana i naputena... iz nekog dobrog razloga. im Jofuri dokonaju koji je to razlog bio,
nama e na oklop postati tetan, a ne koristan."
Ova logika oigledno se nije svidela prisutnim Ljudima, a ni Delfinima. Pa, ako emo poteno, ni
meni, Huniu. Ali niko ne uze re da je ospori, a i kako bi mogao? ak i mi prerano doli znamo
jedno od osnovnih pravila ivota u Pet galaksija, koje glasi: ono to nije ulo u Biblioteku, gotovo
sigurno je nemogue.
Svejedno, ja nikad neu zaboraviti one trenutke - kad su crni roboti 'jeevi' dovrili svoj posao i
urno se odmakli od nas, a ovaj olupani brod ostao u svemiru blistav, blistav, kao naj-superika dragi
kamen.
Brazda se tad dao u bekstvo bez imalo zazora, ne bi li se doepao slobodnog dubokog svemira; kad,
odjednom, paljba po nama, iz vie pravaca. Alarmi poee da tule. Zrani udari bukvalno su nas
gurali tamo-amo, kao udarci nekog razmahanog diva.
Ali nismo sagoreli. Brod se samo ispunio udnovatom bukom, nalik na stenjanje podmorskih
levijatana. Hak je uvukla sva etiri oka u glavu, tipko je pribio svih svojih pet nogu vrsto uz telo, a
Ur-rona je savila svoj dugaki vrat u jedan vrst, zbijen namotaj, i jo, uz to, ispustila jedan dugi,
prigueni arlauk, karakteristino kenta-ursko zavijanje.
Svi instrumenti su poludeli... ali, ne sagoresmo!
Posle nekog vremena veina posade se saglasila sa procenom Hanesa Suezija da su ti unitavajui
zraci lani.
Demonstracija moi, rekao je Suezi; ou, samo da bi se nai stvarni neprijatelji zaplaili i da bi nas
pustili da pobegnemo. Niko nije mogao ponuditi alternativno objanjenje za injenicu da smo jo
ivi.
Kasnije su Jofuri pokuali da nam odseku dva-tri probabilitetna peraja, i onda nam je postalo jasno
da imamo oklop koji je zaista delotvoran. Taj neuporedivo manji zrani udar takoe je izazvao, u

brodu, one zvuke nalik na stenjanje.

Znali smo da je neko uinio veliku uslugu Brazdau... neko ko je poslao one robote 'jeeve'. Ali
nismo znali ko. Takoe nismo znali nee li se ta usluga, kasnije, preobraziti u neku novu nesreu.
Tako je to bilo tada.
Jedan glas sad se javi preko brodskog razglasnog sistema.
"Ulazak u transssfernu taku kroz... trideset ssssekundi."
Oni u Sali za planiranje pogledae ekrane sa prednjim prizorima. Pred nama je bila uvorena,
umrena mrea tame. Proletanje kroz nju, i kroz jo nekoliko takvih, izbacie nas iz nae rodne
galaksije, etvrte, u daleke druge svetove koji su za mene i moje jijoanske sunarodnike do sada
postojali samo kao legende i pripovesti o bogovima. Moj huniki sistem za varenje ve je oekivao
ono to mu je sledilo: munina, malo ea. Seam se da sam u tim trenucima razmiljao koliko bih se
udobnije oseao na teretnom jedrenjaku moga oca, takozvanom 'dros-brodu', koji slui uglavnom za
izruivanje otpadnog materijala jijoanske civilizacije u okeanske dubine. Mogao bih da poteem
brodske konope i umblam sa srenom posadom, topli vetar Jijoa bio bi na mom licu, a 'sprej' od
sitnih slanih kapljica zasipao bi naa jedra.
Videh da jedan ovek gleda ipak u prolost, u jedan od hipertalasnih ekrana koji su prikazivali ta
ostavljamo za sobom, to je njega oigledno vie zanimalo nego ono u ta idemo. Emerson, osakaeni
inenjer. Njegov reug bio mu je sada razapet preko oiju. Videi da ga ja gledam, ovek me pozdravi
jednim tipino oveijim osmehom, nesimetrinim. Ja odgovorih talasanjem vree ispod grla.
Slika Fraktalnog sveta iza nas, mutna i talasava, izgledala je kao naprsla i provaljena ljuska jajeta,
vea od mnogih sunevih sistema, ljuska iz koje bi se svakog trenutka moglo ispiliti neto mlado,
vrelo i estoko. Crveno sunevo svetlo ibalo je kroz rupe i pukotine; videli smo eksplozije tako
okrutne da se od njih itava ta namuena struktura kolebala, nadomak potpunog raspada.
Emerson uzdahnu i, na moje iznenaenje, izgovori jednu reenicu na angliskom jeziku. Reenica je
bila kratka i jednostavna, ali misao neverovatna.
"Pa... kako dolo... tako prolo."
Blatko poe neto da 'cvrkue' na mom ramenu. Motori Brazdaa pojaae rad, dajui dodatnu snagu
potrebnu da se prebrode 'brzaci' transfera. Ali nas dvojica smo gledali samo tu zlosrenu snenu
Dajsonovu sferu, netremice.
Raspala se najednom, prsla je po svim avovima istovremeno, rasturila se u milijarde gigantskih
povijenih krhotina, koje su veinom krenule u svemir, tumbajui se lagano. Ali neki odvaljeni komadi
poleteli su na suprotnu stranu, ka ujedinjenju sa vatrom svoga sunca.
Osloboeno posle pola milijarde godina robovanja, to malo sunce blistalo je sada pobedniki, kao
da namerava da proslavi injenicu to e 'splavovi' snenih ruevina usmereni ka njemu uskoro pasti
u njegove ognjeve... supstanca dobrim delom oteta ba iz njega, iz tog sunca, a sada sudbinom gurnuta

da se u njega vrati.
Slobodno sunce, reeno da se najbunijim moguim vatrometom javi nebesima celim.
Moja vrea ispod grla se napuni, i ja poeh da umblam trenodiju... huniki rekvijem za one koji
nastradaju na moru, tako da njihovi srani bodljasti prljenovi budu zauvek izgubljeni.
Ali vratie mi se ledeno one rei Dilijan Baskin: "Navikne se i na to, posle nekog vremena."
Zavrteh glavom na ljudski nain.
Naviknuti se? Na ovo?
Ifni, pa kroz ta su proli ovi Zemljani, ako im se sada ini da je iza njih samo jo jedan dan posla na
koji su 'navikli'?
A kad samo pomislim da sam nekada blenuo u zvezde onako enjivo i prieljkivao da poletim meu
njih! Da doivim 'avanture'!
Tek sad sam, po prvi put, zaista razumeo jednu od najosnovnijih pouka iz prastarih spisa jijoanskih: u
ovoj vaseljeni, najvanije i najtee je... ostati iv.

Trei deo: VELIKI MUITELJ

Svim naim muterijama irom Pet galaksija Saentski kladioniki sindikat privremeno obustavlja primanje opklada u vezi sa opsadom Zemlje.
Iako i sad predskazujemo da udruene snage koje brane postojbinu tih vuia moraju biti u
neposrednoj budunosti potuene, odnosno doiveti neku vrstu kolapsa, ukupni uslovi postali su jo
jednom toliko fluidni da nae dinamiko-analitike maine ne mogu izraunati razumne verovatnoe.
Za one uesnike koji su ve dali pare, uslovi opklada ostaju kao to su i bili. Dakle: dvadeset prema
jedan da e planeta biti pokorena u roku od jedne solarne orbite (tri etvrtine jedne tanitske godine);
etrnaest prema jedan da e se planeta predati sama u toku sledee jedne etvrtine svoje orbite; pet
prema dva da e se desiti 'nesrean sluaj, za svako aljenje' zbog koga e ekosistem postati
nestabilan to e dovesti do organske smrti vuje rase to jest do njenog potpunog izumiranja; sedam
prema dva da e Ljude i njihove klijente prinudno usvojiti ili uvesti u kmetski status jedan od velikih
klanova koji sada opsauju tu planetu, na primer Soroi, Tandui, Klennati, ili Jouourououi.
Iako su ove opklade ostale vrsto vaee, postoje fluktuirajui faktori koji dovode do pomenutog
visokog stupnja neizvesnosti.
(1) Izdaje i promene saveznitava nastavljaju se meu monim klanovima i alijansama koje uestvuju
u opsadi. Da su se njihove snage udruile, mogle su odavno i lako slomiti odbrambene snage Ljudi,
Timbrimija i Thenanijanaca, ali nisu se udruile, jer se ti politiki entiteti nisu mogli dogovoriti oko
podele budueg plena. tavie, sporadini ali estoki incidenti izmeu njih, koje su Zemljani uspevali
lukavo da raspire u estoke borbe, odugovlae opsadu i ine prognoziranje mnogo teim nego to bi
bilo normalno.
(2) Politika previranja u Pet galaksija pojaana su i neobino ubrzana. Na primer, dugo odlagana
skuptina Koalicije umerenih rasa napokon se sastala, sa iznenaujue saetim dnevnim redom, koji
se sastoji od samo jedne take, koja glasi: "kako suzbiti pomahnitale ambicije nekih fanatinijih
galaktikih klanova". Ova skuptina izostavila je sve pripremne formalnosti, tako da bi se ak moglo
dogoditi da uloi zvanino upozorenje kod Ratnog instituta, pre isteka ove tanitske godine. Samo
jednu godinu posle toga moglo bi poeti prikupljanje svih njihovih bojnih flota.
Osim ove Koalicije, i nekoliko drugih koalicija ili labavih konfederacija 'umerenih' klanova poelo
se aktivirati. Ako se ova njihova urba nastavi, i ako ne bude jo jednom ohlaena i odgoena
vetinama soroske diplomatije, bio bi to nezapameni sluaj brzog, akciono konkretnog delovanja nezelotskih delova oksi-drutva.
Naravno da e to biti daleko prekasno za spasavanje Zemlje, ali, moglo bi moda dovesti do spasenja
nekih grupica preivelih Zemljana, ako takvih bude.
(3) Ve pola tanitske godine niko nije prijavio da je igde vien zvezdani brod sa posadom Delfina.
Ako se dogodilo (ali je verovatnoa za to veoma mala) da su begunci preneli svoje blago u neko

idealno neutralno pribeite, ili da su dokazali bezazlenost toga to imaju, mogue je da e doi do
poputanja napetosti pre nego to izbije opti rat irom kiseonike civilizacije. Time bi, naravno, bili
stvoreni uslovi da se opozove naa sadanja kladionika politika, koja se, kao to znate, zasniva na
principu 'plati pa prati' odnosno na obaveznoj uplati cele sume u gotovini odmah.
(4) Meuzvezdani saobraaj, a naroito transport robe, koji je ve bio naruen 'brazdakom krizom',
u poslednje vreme je ozbiljno poremeen zbog 'uznemirenih uslova' na svim interspacijalnim
nivoima. Kod barem trideset najvanijih transfernih taaka zapaa se prenaprezanje niti. Instituti ovo
pripisuju navodnim 'abnormalnim vremenskim prilikama u hiperprostoru', ali ima glasova da bi to
mogao biti jo jedan predznak velikih promena.
(5) Nastavlja se bujanje socio-religijskog fanatizma, ukljuujui i naglo poveano zanimanje za kult
Ifni. Ovo je loe delovalo na biznis kladioniara i organizatora lutrija irom Pet galaksija. Poto sad
imamo poveane trokove (jer moramo braniti naa sopstvena naselja od napada militantnih
predeterminista), morali smo poveati uee firme to jest udeo organizatora u zahvatanju iz
nagradnog fonda koji nastaje uplatom od svih igraa u svim opkladama.
Dakle, ak ni saentski kladioniki sindikat ne moe nastaviti posao kao obino, suoen sa
predskazanim Vremenom promena.

Hari
O-ou, pomisli on; ovo e biti dombasto.
Iskljui raunar, da u tranziciji ne bi dolo do pregorevanja raunarskih elektronskih kola. Oklopne
ploe naglo se, sa otrim zvukom, zaklopie preko spoljanje strane svih prozora. Hari pritee oko
svog tela bezbednosne kaieve. Bio je, sada, spreman za preskok u jednu drugaiju, odavno 'pod
zabranom pristupa', oblast E prostora.
Tako mi i treba kad se ja javljam dobrovoljno, pomisli on; Verkvin je rekao da je ovo 'specijalna'
misija ali to dalje idem sve vie mi se ini da je samoubilaka.
Neko vreme inilo se da se ne deava nita. Njegovi slubeni instrumenti bili su neupotrebljivi ili su
radili nepouzdano, pa je Hari gledao uglavnom u svoj mali verimetar, amaterski napravljen. Sastojao
se od jednog origami labuda koji je drhtao navrh igle nainjene od istog metala sastruganog
neposredno sa povrine neke neutronske zvezde. Tako je bar tvrdio onaj ulini prodavac od koga je
Hari to kupio na bazaru u Kazkarku. Samo jedno pare hartije, ispresavijano umetniki tako da lii na
labuda... koji se malice trza, i iri i skuplja, na toj igli. Harijev um mogao je sad samo da nagaa ta
se deava oko malenog broda/stanice. Ali znao je da se tamo, napolju, objektivnost sada sasvim
rastopila.
Nervoznim akama grebuckao je kroz krzno na vratu i prsima. Papirni labud je drhtao kao da se
pokuava prisetiti kako da poleti...
Naglo oseanje poniranja. Harijev pun eludac pokua da odskoi tano za toliko uvis. Zatim
nekoliko otrih udara, a onda estoko ljuljanje, kao u amcu na talasima u estokoj oluji. Hari
oberuke vrsto dohvati rukonaslone. Bezbednosni kaievi mu se usekoe jako u kou plea i
stomaka.
Jedna posebna vrsta drhtaja proe kroz pod ispod Harijevih bosih stopala: znao je da se realitetno
sidro automatski izbacilo. A to je bio drhtaj, i zvuk, koji para nerve, jer ta automatska mera
bezbednosti stupala je u dejstvo samo kad je situacija toliko kritina da svi ostali bezbednosni
mehanizmi mogu svakog trena otkazati. Deavalo se da samo zahvaljujui tom sidru izviaki brod
odoli vetrovima nasuminog kauzaliteta, koji bi ga mogli prevrnuti i baciti na hridi nematerijalnog
probabiliteta... pri emu se i izviaevo telo pretvori u neto to ne bi elelo da bude.
Zato je realitetno sidro pomagalo... ponekad.
Kamo sree, pomisli on, da mogu ovde upotrebiti makar jednu TV kameru; pa, da makar virnem ta se
to deava napolju.
Ali, iz razloga koji su i najveim mudracima Pet galaksija ostali nedokuivi, samo iva bia mogu da
vide ita u E prostoru, i to samo lino, bez ikakvog posredovanja, pa i to uvek uz veliku opasnost po
sebe.

Na sreu, ba kad je Hari ozbiljno pretpostavio da e se njegov poslednji pojedeni obrok pridruiti
posuu i priboru za jelo na podu, trzaji se poee smirivati. Posle samo nekoliko sekundi svedoe se
na blago njihanje.
Hari opet baci pogled na improvizovani verimetar. Papirni labud izgledao je vrst... mada je na oba
krila imao neke sasvim nove, sloene nabore koji, koliko se Hari mogao setiti, ranije nisu bili tu.
On oprezno otkopa kaieve i ustade. Poe napred, irei ruke da bi u sluaju nekog potresa imao
bolju ravnoteu, prie prednjem prozoru, i podie jednu traku 'venecijanske roletne' samo malo.
Odskoi prestravljeno.
Brodi se njihao - bez vidljive potpore - iznad praznine, provalije; dole su se irili prostrani predeli
i daleki vidici.
Hari proguta knedlu, to nije bilo lako, pa prie da pogleda jo jednom.
Njegova taka gledita, to jest njegova stajna taka, njihala se polagano u levu stranu, pa u desnu, kao
klatno; imao je dakle perspektivu obeenog oveka. Zato je njegov pogled nesigurno lutao preko
ogromnih prostora, horizonata, nedogleda, a sve to sa vrtoglave, ogromne visine. Iza svega toga, u
maglama naj-daljina, mutno su se nasluivali obrisi nekih gigantskih kula, simetrinih, ije su bone
strane bile glatko-okomite.
Hari je nastavio da die tek kad se uverio da mu se one ravnice ispod ne primiu. Nije imao oseaj
da pada. Neto ga je, dakle, odravalo na ovoj ogromnoj visini.
Bilo je vreme da ustanovi ta. Poe da obilazi svoju osmatraku sobu, i da proviruje redom kroz sve
aluzine. Kroz onu sasvim pozadi najzad vide ta spreava kobni sunovrat.
Brod/stanica visio je na samo jednom, blistavom vlaknu, koje se pruilo uvis iz jednog otvora na
trupu. Hari nikad ranije nije primetio taj otvor. Ali vlakno je bilo na pojedinim mestima plavo, a ti
plavi delovi bili su rasporeeni na karakteristian, poznat nain, to je govorilo da to mora biti
realitetna kotva... koja se ovog puta pokazala izrazito svrsishodnom.
Drugi kraj te 'niti' bio je daleko iznad stanice, i videlo se da je zakaen za sam rub neke ravni koja se
pruala horizontalno, na desno. Poluravni, zapravo, jer levo od Harija nije je bilo, nego se tamo
otvarao samo dopunski, ogroman zev plavog neba. Ali nasluivalo se da, na mnogo veim visinama,
postoje jo neke linearne granice, neki rubovi.
Barem se stanica nije mnogo izmenila u svom fizikom izgledu tokom ovog putovanja. Visoke
metaforine noge, nalik na tule, visile su ispod jajastog trupa, i lagano se njihale zajedno s njim
iznad ambisa. Ali, vidljivost je bila nekako poremeena. Hari protrlja oi, ali problem nije bio u
njima. Iz nekog razloga, sve se kroz prozore videlo nekako nerazgovetno. Na primer, Hari nije
uspevao da prepozna one najudaljenije predmete, te kule ili div-planine, ali uporno mu se nametao
utisak da bi trebalo da ih prepozna, i da imaju neke veze sa plesnivim mirisima njegovog detinjstva.
Ovaj predeo nije liio ni na ta to je Hari ikad igde video, poev od dana kad su maine za

utvrivanje 'profila linosti' odabrale ba njega da bude prvi impanza koji e poi na obuku u
Navigacioni institut. Znao je da ne vredi da se obrati ma kom brodskom raunarskom programu za
pomo u tumaenju ovih prizora.
"Taj region E prostora, gde e se sada zaputiti, veoma retko poseujemo, a za to imamo i te kako
razloga", rekao mu je Verkvin pre polaska. "Mnoge odlike koje pokroviteljske rase snano nameu
svojim tienicima, kao to su stabilnost, racionalnost, trezvena orijentacija ka poeljnim ciljevima,
veoma su tetne i opasne u carstvu gde i sam pojam predvidljivosti nestaje."
Hari, razmiljajui sada o tome, odmahnu glavom. "Pa, ne mogu rei da nisam bio upozoren."
Okrete se levo, ka sredini nevelike prostorije, i naredi: "Pilot mod."
Sa tihim 'pop'! zvukom, dobro znano iskoeno malo slovo 'p' se materijalizovalo u blizini.
"Na raspolaganju sam tvom, Harvi."
"Hari, zovem se Hari", ispravi ga on, ve ko-zna-koji put, i uzdahnu. "Nisam dobio agorafobiju slepe
mrlje; prema tome, zato ne bi roletne bile podignute sasvim."
Brod poslua, a Hari se malo tre videi koliko su boje udno pomeane, mada sve ublaene
izmaglicom.
"Hvala", ree on. "A sada bih zamolio da obavi jedno malo skeniranje da bismo ustanovili moemo
li kroz ovaj metaforini prostor leteti."
"Proveravam."
Usledilo je dugo utanje. Hari je drao prste prekrtene, za talinost. Kad moe leteti, kretanje je
toliko lake... osobito ako je brod na poetku misije okaen o konopac tako da ispod tebe zjapi
nekoliko kilometara praznine. Priinjavalo mu se da uje kako raunar kljoca i zujka, ukljuuje svaki
motor redom ali samo malice, neprimetno, da bi ustanovio koji e i da li e raditi, a koji je
nekoristan ili ak opasan. Posle nekog vremena ovo 'italik-p' u vazduhu, nastavljajui da se okree
oko sebe, saopti zakljuak.
"Izgleda da je neka vrsta letenja mogua, ali ne uspevam da ustanovim koja. Nijedna od alaforskih
tehnika u mojoj memoriji nee to uspeti. Morae da smisli neto originalno."
Hari slegnu ramenima. Ba to je bio jedan od glavnih razloga to su ovde poslali njega, a ne nekog
drugog.
"Jesi li pronaao nau zonu osmatranja?"
"Oseam jednu uzanu cev normalnog prostora ne mnogo daleko od nas, mereno figurativnim
jedinicama", ree kompjuter. "Trebalo bi da vidi, subjektivno, jednu aveniju svetlosti negde 'dole'...
u etvrtom kvadrantu."

Hari ode do naznaenog prozora i pogleda dole. Oblici ogromni, ali mutni.
"Hmmm, da, mislim da vidim", ree on. Opazio je liniju, bledu ali ipak svetleu. "Bilo bi nam
pametno da se postavimo nekako blie."
"Ako ti nae naina da to postignemo."
"Da", ree Hari Harms. "Ta sitnica."
Poe nervozno provlaiti prste kroz kratko krzno na svojoj donjoj vilici i na temenu glave. Priseti se
koliko je ve vremena prolo od poslednjeg dobrog sreivanja njegovog krzna. Dok je bio na Horstu,
gde su on i njegovi prezauzeti roditelji bili jedini impanzi na celoj planeti, mislio je da samo treba
redovno da pere krzno, da bi uklonio prainu koja se tako uporno i neprimetno uvlai u njega. Tek u
doba kolovanja na Zemlji saznao je kakvo je to sibaritsko zadovoljstvo kad neko drugi, ili nekoliko
drugih, glade i proeljavaju, etkaju i pomalo vuku tvoje krzno, poteu korenie na ba-onaj-pravi
nain, tako da folikule maltene 'vrite' od zadovoljstva. Gledajui unazad na te dane, on zakljui da je
upravo topli fiziki dodir uzajamnog sreivanja dlake ono zbog ega mu najvie nedostaje njegov,
impanzovski rod.
Na alost, njegove tadanje partnerke bile su jako brbljive. Priale su, ogovarale, prepriavale i
nagvadale o svemu i svaemu, pa ba i o svaijim linim stvarima - a Hari se u takvim diskusijama
uvek oseao nelagodno. Njegova zatvorenost je na zemaljske impike ostavljala utisak kao da je on
nadmen, maltene kao da prezire sve njih, dok je Hari, meutim, smatrao one brinu tuu brigu. Zato je
uvek ostajao donekle 'stranac', nikad se nije stvarno integrisao u neki od tih studentskih kruoka za
uzajamno sreivanje krzna.
Znao je, sada, da su ovakva razmiljanja... odugovlaenje. Ali, nije znao kako da pristupi poslu.
"Znai, tebe su uznemirile te glasine o neuobiajenim zaobilaznim putanjama u hiperprostoru, i o
uznemirenosti mnogih transfernih taaka", glasio je Verkvinov odgovor pre nekog vremena, kad se
Hari vratio sa svoje prethodne misije na Karkaet i poeo postavljati pitanja. "Te pojave su znatno
izvan tvoje nadlenosti. Ali, po svemu sudei, sticajem nekoliko faktora, dolo se do situacije da je
potrebno poveriti istinu, o tome, tebi."
"Dozvoli da nagaam", ree Hari. "Poremeaji su toliko jaki da se primeuju ak i u E prostoru."
"Tvoje nasluivanje je pronicljivo", saglasio se tad Verkvin, i kljunom 'klepnuo' na nain koji je
trebalo da znai, na galaktikom drugom, 'znak interpunkcije sa odobravanjem'. "Vidim da
angaovanje tebe za ovaj posao nije bilo kockanje unapred osueno na propast, nego je, naprotiv,
bilo dokaz o mom dubokom uvidu, ime je dokazano koliko sam ja od koristi ovom Institutu, i koliko
zasluujem brzo unapreenje.
Polazi na sledeu patrolu kroz jedan zapeta tri standardna dana."
Poto je trebalo jo i podneti kompletan raport, i primiti sve nove instrukcije, Hariju je zapravo
ostalo vremena dovoljno samo da se istuira i da odspava jednu no, ali dobro, u svom leaju u

baraci. A ba se nadao da e ostati na odmoru mnogo due. Na bazaru je postojala i jedna maserka iz
rase Foruni. Ta mlada enska je instinktivno razumela miino-skeletne sisteme drugih rasa, tako
dobro da je umela bolje nego iko opustiti miie du njegove kime... Ali, tu se sad nita nije moglo.
Nervozno je proeljavao prstima krzno na donjoj vilici. Jedna dlaka zapade u pukotinu na iskrzanom
rubu nokta. Hari se tre: to je zabolelo. Zagleda se izbliza u iupanu dlaku.
Dobra je stvar, pomisli on, to dlaka na licu impanze ne raste sve vie i vie u duinu, kao kod
ljudskih mukaraca koji se ne depiliraju. Na Horstu je bilo nekih amana iz tog, tamonjeg ljudskog
naroda, takozvanog naroda Prober, koji su putali bradurine dugi niz godina, takorei sve do
zemlje...
Hari mirnu, uviajui ta njegova podsvest pokuava da mu kae. Okrete se brzo i ode do zadnjeg
prozora, uz koji pritisnu lice. Zurio je pomno u kabel proaran plavom bojom. Samo o tom jednom
kablu stanica visi nad provalijom i njie se lagano. A kabel se prua u visine, u visine, toliko da u
njima i nestaje; ali vidi se da je usmeren ka rubu jedne daleke horizontalne ravni.
"Pilote", ree on. "Da vidimo da li je mogue poveati pseudoduinu ove kotve koja nas spaja sa
realnou. Moemo li odmotati jo tog kabla?"
"Ve je odmotan do kraja", stie odgovor.
Hari Harms opsova. A bila je lepa ideja...
"Ej, ekaj malo", ree on. "Nemoj me shvatati sasvim bukvalno. Ako ne moe da se odmota, moda
moe malo da se zagolica na neki nain, a? Moda postoji neki drugi nain da mu se promeni duina.
Recimo da se istegne, ili da poraste."
Znao je da se izrazio nejasno, ali, fleksibilno razmiljanje ponekad se i sastoji u istraivanju nejasnih
rubova neke ideje.
"Pokuau, pa u ti rei kakav je rezultat", ree raunar.
Svakojaka tiha brujanja i zujanja poee da se smenjuju... onda brod/stanica pade u dubinu, ispod
Harijevih nogu, sasvim neoekivano; ovo poniranje trajalo je kratko, i brzo se zaustavilo, ali bilo je
dovoljno da u Harijevim prsima nastane jo jedna erupcija strave, da se on u tom kratkotrajnom
besteinskom stanju zatetura i prestravljeno uhvati za komandnu fotelju, i da njegov stomak izvede jo
jednu 'akrobaciju' negde ispod grla.
"D-d-d-d-d..." pokua Hari da izgovori. "Dakle?"
"Izgleda da ovdanji zakoni topologije dozvoljavaju iroki raspon fleksibilno-konformalnog
mapiranja. To u praksi znai da se kabel moe istezati praktino do ma koje duine, bilo kojom
eljenom brzinom. estitam, komandante Harmse. Naao si nain da manevriemo u ovdanjoj
subjektivnoj vertikali."
Hari posumnja da se u tim reima krije neka ironija, ali, ne znajui da li je to stvarno ili mu se samo

priinjava, odlui da ne obraa panju. Bitno je bilo da e iz ove zamke izai lake i bre nego iz one
sa bananama.
Ipak, znao je da se nee oseati bezbedno dok ne naui i druga metaforina pravila koja vladaju u
ovom regionu E prostora. Jer ovde normalno ni patrolni brodovi/stanice ne zalaze... iz prostog
razloga to se, od onih koji su pokuali, mnogi nisu vratili.
"Dobro, onda nas poni sputati", zapovedi on. "Polako."
Poluravan iznad njih ode u jo vee visine i sasvim nestade sa vidika, a 'zemlja' ispod se poe
pribliavati postojanom ali velikom brzinom. Podseala ga je na neto. Ili na neumoljivu prirodu
sudbine... ili na voz koji se pribliava.
Dok je bio na Kazkarku, naao je vremena da se raspita o opsadi Zemlje.
To ne bi trebalo da ga zanima. Poto je posvetio svoj ivot Navigacionom institutu, to znai da se u
nekom smislu zamonaio, Hari je bio duan da se odrekne svih ranijih vernosti, a naroito vernosti
svome rodu i narodu. Ali malo ko od zaposlenih u Institutu bio je ba tako savreni kosmopolita, da
bi mogao sve svoje prirodne simpatije preneti na tog poslodavca. Veina njih je ipak, povremeno,
diskretno, traila vesti o onome to se deava u njihovoj staroj postojbini... 'kod kue'.
Poto je uluio priliku, pola sata slobodnog vremena izmeu podnoenja raporta i dobijanja
instrukcija, Hari je otiao na bazar. U tamonjoj vrevi naao je jednog prodavca iz rase Le4'2vo koji
je primio Harijevu izdanu napojnicu i poveo ga u jednu sobicu obloenu osmijumom; unutra se
nalazio tajni, dobro skriveni prikljuak na galaktiku Biblioteku.
Zaas su nali tu temu - koja se izdigla za tri kategorije znaajnosti, od kad ju je Hari poslednji put
potraio - u rubrici 'glavne vesti, kvazidananje'. To najnovije to se moglo doznati o zbivanjima u
galaksiji Drugoj bilo je grozno.
Zemaljske snage i njihovi malobrojni saveznici bili su prinueni da se povuku iz kanaanskih
naseobina... u kojima je neki soroski admiral uspostavio privremenu vladu.
U toku je bila i invazija na divni svet delfina, Kalafiju. Jednu treinu te planete, pokrivene vodom,
okupirali su zdrueni odredi jedne frakcije takozvanog Bratstva noi, a druga frakcija tog istog
bratstva ogoreno se borila da 'oslobodi' i ostatak.
Zemlja je ostala u vrstom obruu snaga daleko nadmonih, koje su mogle odavno potui i Zemljane i
njihove saveznike Timbrimije i Thenanijance, da se nisu stalno sukobljavale izmeu sebe. Pa i tako,
kraj se oigledno primakao.
Hari vide i pridodatu vesti da je majuna zemaljska kolonija na iznajmljenoj planeti Horst pala pod
okupaciju uasnih Tandua.
Ledeni trnci spustie mu se niz kimu. Ni pomena o nekoj evakuaciji. Moda su Marko i Feliciti
uspeli da pobegnu sa nekom grupom antropologa. Ali Hari je bio, nekako, skloniji verovanju da nisu.
Ne bi to liilo na njegove roditelje; suvie su oni opsednuti poslom. Najverovatnije su ostali, zaneti

uverenjem da tuinski osvajai nee dirati dvoje naunika koji se bave nemilitarnim istraivanjem.
Ali, ak i ako su pobegli graani galaksije, tehniari i teraformatori, ljudski uroenici sigurno nisu.
Jer to su zaostala plemena, kojima je dodeljen mentalni status 'razumnih na probu', to su oni
iskoristili kao dozvolu za bekstvo od strogih zahteva modernog drutva. Upustili su se u
eksperimentisanje sa nebrojenim drugaijim sistemima organizovanja drutva, esto imitirajui neku
ivotinjsku vrstu odabranu da bude totem. Neki od tih Ljudi su nastojali da ive kao pelinje drutvo,
u matrijarhatu sa jednom kraljicom na vlasti. Drugi su nastojali da ive kao opor vukova ili lavova.
Neki su se vratili udnovatim vrstama braka, kakve se danas mogu nai uglavnom samo u romanima
iz pred-kontaktne epohe. Zajedniki naziv za sve te ljude bio je: Proberi. Veina Probera lunja po
toj planeti podeljena u malena plemena koja se nimalo ne zanimaju za tehnologiju niti za
galaktopolitiku.
Plemena koja e biti samo bespomono meso pred ratobornim grabljivicama kao to su Tandui.
Beei iz tog umeza, Hari je nastojao da izbrie ove informacije iz svog uma. Uskoro e se
pobednici, vanzemaljci, gloiti oko poslednjih 'kostiju' preostalih od unitenih Zemljana i celog
zemaljskog klana. Poto se neutralna vladavina ve uveliko raspada irom pet galaksija, verovatno e
biti lako izdejstvovati kod Instituta za Uzdizanje dozvolu da Ljude, impanze i Delfine neko usvoji.
Te tri rase bie ratni plen, pripae nekome, verovatno svaka po jednoj od pobednikih rasa.
Predstoji tuinsko genetiko i drutveno 'rukovoenje' koje e trajati sto hiljada godina.
Osim ako, 'pukim sluajem' svi Zemljani budu pobijeni... navodno u 'haotinim ratnim prilikama'.
Takve stvari su se i ranije deavale u ratovima, naroito kad rat izgube neka 'vuja deca', rasa koja
tvrdi da se uzdigla do sapijentnosti bez iije pomoi. U ovom sluaju takva rasa su Zemljani; oni
gube; i pravo je udo da nad njima jo nije izvren genocid.
Dobro, pomislio je Hari, bar su gorile bezbedne. Thenanijanci e biti dobri gospodari... ako, ve,
moraju postojati gospodari.
Pitam se kakva e pogodba biti na kraju sklopljena, ko e dobiti nas, impanze?
Hari je tada napravio grimasu, iskezio sve zube.
Moda e se pokazati, rekao je sebi, da stvaramo vie problema nego to smo korisni.
Pri ponovnom susretu sa Verkvinom izgovorio je, vrlo brzo, jedno pitanje. "Da li se sve te anomalije
i poremeaji u hiperprostoru deavaju zbog rata za Zemlju?"
Umesto da prekori Harija to pokazuje interesovanje za svoj negdanji klan, stariji zvaninik usluno
mahnu jednim pipkom sa usisaljkama.
"Mladi kolega, vano je imati na umu da jedna od velikih pretnji u mentalnom ivotu sapijentnih bia
jeste egoizam - tendencija da se svi dogaaji sagledaju u kontekstu sopstvene linosti ili svoje rase.
Prirodna je tvoja percepcija da se itav univerzum okree oko nevolja tvog negdanjeg klana, koji je,
inae, zaista malen i malo znaajan.

E, sad, ja u priznati da nedavni dogaaji kao da potvruju istinitost te percepcije. Saoptenje da su

pronaeni ostaci Praotaca samih, njihove relikvije - da ih je, navodno, na nekom tajnom nalazitu
prikupio onaj neslavni delfinski brod - dovelo je do otvorenog ratovanja izmeu nekih od inae
najratobornijih kiseonikih klanova. Mnogi trgovaki putevi postali su neprolazni zato to su lokalne
snage preotele kontrolu nad transfernim takama. Meutim, veruj mi da su protoci energije,
osloboeni u svim dosadanjim bitkama, premaleni da bi uticali na osnovne kosmike spojne linije."
"Ali vremensko podudaranje!"
"Pomeao si uzrok i posledicu. Gnev i oajanje sada uskovitlani oko te vuje dece nagomilavali su se
iz sasvim drugih razloga, ve odavno, mnogo vekova pre nego to su Ljudi nabasali na nau
civilizaciju. Jo od epizode Fututhun, mir se u Pet galaksija odravao jedva, sa velikom nervozom,
uglavnom zahvaljujui velikom strahu, a ratoborne nacije spremale su se ubrzano za sledeu fazu. Na
nesreu po tvoj matini svet, vremena su izuzetno nezgodna za sluajni izlazak jednog naivnog novog
naroda na zvezdane staze."
Hari je trepnuo nekoliko puta, a onda rekao: "Govori o Vremenu promena."
"I te kako. Mi u Institutima znamo ve skoro milion godina da se primakla nova era velike opasnosti i
velikih naruavanja poretka. Jedan od znakova toga je poveana zapaljivost u odnosima izmeu
kiseonikog i vodonikog reda ivota. Drugi takav znak bile su epizode nekontrolisanog,
eksponencijalnog razmnoavanja u mainskom redu ivota - to je zahtevalo drakonske, najsurovije
mere suzbijanja. A meu klanovima u Pet galaksija, jaanje verskog fanatizma."
Hari se prisetio prozelita koji su onako vrveli po avenijama Kazkarka i propovedali razliite
opskurne verzije prastarog proroanstva.
"Ma to su praznoverja i gluposti", progunao je.
Na njegovo iznenaenje, Verkvin se saglasio, to je pokazao jednim naglaeno jakim zaklapanjem
kljuna.
"Ono to je najbunije prisutno, ne mora biti karakteristino za stav veine", ree on. "Veina vrsta i
klanova raspoloena je, i danas, u prilog politike 'ivi i pusti i druge da ive'. Oni razvijaju neke
svoje putanje ka mudrosti, i doputaju sudbini da stigne kad stigne. Koga je briga da li e se
Praroditelji ove civilizacije vratiti u telesnom obliku, ili samo u duhovnom, ili e se remanifestovati
u genomu neke nevine pred-sapijentne rase? Nek se alijanse fanatika tuku do smrti oko takvih razlika
u dogmi. Veina kiseonikaa naprosto eli da nastavi svoj sopstveni napredak prema prosvetljenju,
postojano. Pre ili kasnije, svi odgovori e biti pronaeni, kad se svaka rasa pridrui svojim precima i
pokroviteljima u povuenosti... a onda i u transcendentnosti... to je put koji vodi kroz sveopti
Zagrljaj plima."
Eto, opet to osnovno uverenje, pomislio je Hari tada; uverenje koje lei u samom temelju gotovo svih
galaktikih religija. A to je, da spasenje mogu postii samo vrste, nikako pojedinci.
Jedini izuzetak bio je onaj misionar Skiano, onaj na ijem ramenu je stajao papagaj. Taj Skiano je

predlagao sasvim suprotnu taku gledanja. Bila je to prava, 'jaka' jeres.

"I tako, mladi kolega", dovrio je Verkvin, "ti pokuaj sebi doarati kako je uznemiravajue to bilo, i
za fanatike i za umerenjake, kad su tvoji nepametni roaci Delfini emitovali slike koje su znaile da
brodovi Praotaca lebde u jednom od najravnijih podruja galaktikog prostorvremena! Implikacija
tog prizora bila bi, da je netano samo jezgro verovanja gotovo svih kiseon..."
Hari je, tada, vrlo dobro pazio ta e njegov pretpostavljeni rei. Ali, na nesreu, uleteo je neki
Verkvinov asistent, panino javljajui da se raspada jo jedna transferna taka, i to u galaksiji Petoj,
u sektoru Gorgol. Najednom Verkvin vie nije imao vremena za apstraktne diskusije sa osmatraimapoetnicima. U optoj urbi, Hariju rekoe da e ostatak instrukcija dobiti u nekoj drugoj kancelariji.
Zato nije stigao da postavi staroj zmiji pitanje kakvo je to 'samo jezgro verovanja' kod kiseoninih
rasa, kad je moglo biti jednim Brazdaevim otkriem toliko narueno.
Napokon se brod/stanica spustio na 'zemlju'.
Povrina je bila prilino mekana. Visoke tanke noge njegove letelice doekale su se bez nekog otrog
potresa.
Pa, do sad je dobro, ree Hari Harms sebi; ovo tle me nije progutalo. Niti se sjatio roj parazitnih
memskih organizama da okupira moj um, ili da mi proda neku robu koja se ve eonima ne proizvodi.
Hari je naroito mrzeo takve napade.
Podozrivo je osmatrao ravnicu na kojoj su rasli nebrojeni valjci, mnogo manji od broda, nekako
mlitavi i paperjasti. Izgledali su kao kaktusi, vitki ali prilino klonuli, esto naslonjeni u grupama
jedni na druge. Prostirali su se dokle god je Harijev pogled mogao dosegnuti. On dohvati rune
kontrole i pomae jednu nogu broda/stanice, koja malo unu, zapravo ritnu najbliu gomilu toga, a
onda je i nagazi. Te 'biljke' se gnjecavo pokorie pritisku. Ali kad se mehanika noga sklonila,
poee polako da se vraaju u svoj prvobitni oblik.
"Moemo li sad da namotamo realitetno sidro nazad u brod?" upita on kompjuterskog pilota.
"Nema potrebe. Ve je namotano, i lei u svojoj pregradi."
"Pa onda ta je ono?" ree Hari, pokazujui prstom prema naizmenino-plavom kablu koji se i sad
dizao vertikalno u nebesa.
"Ta metafora, slina konopcu, postala je polupermanentna struktura. Moemo je ostaviti tu gde jeste,
ako eli."
Hari se zapilji uz taj zategnuti 'konopac', trljajui donju vilicu.
"Da, pa dobro, mogao bi nam to biti izlaz u sluaju nekog hitnog povlaenja. Ti samo dobro upamti
gde je, i, kreemo."
Osmatraki brod/stanica poe napred, vrstim koracima, preko ravnice paperjastih stubia. Hari se

za to vreme etkao od prozora do prozora, nervozno gledajui tamo-amo i pitajui se kad e se i kako
poeti da manifestuje ta mnogo pominjana ubitanost ove oblasti.
Dvadesetak nemerljivo visokih kula uzdizalo se negde iza horizonta. Neke od njih davale su utisak da
su u obliku krsta, ili pravougaonika, ili ovala. Hariju se uini da su rasporeene sa nekom odreenom
pravilnou, postrojene.
Posle nekog vremena shvatio je da nejasnoa u gledanju nije posledica nikakve 'izmaglice' nego je
kvar u samom pojmu gledanja; u ovom svetu jasan vid bio je mogu samo izbliza.
E ba fino, ree Hari sebi; samo mi je jo to trebalo. Delimina slepoa, u jednom prostoru gde
realnost moe bukvalno da ti se priunja s neke strane i da te ugrize.
Trebalo bi da stigne, ne mnogo dugim mariranjem, do mesta gde je video cev realnog prostora,
takozvanu 'aveniju'. Naredi maini da hoda bre, pa jo bre. Zapetljane paperjaste 'biljke' pod
nogama njegovog broda nisu mnogo liile na travu Horsta, njegove rodne planete, niti su se njihale na
vetru, ali su ga ipak, iz nekog razloga, podseale na Horst, na tamonju testerastu travu, na beskrajne
stepe gde se nebo puno praine pali svake zore kao difuzna buktinja, bolna za oi. Takve predele
njegovi preci su osmotrili, mrknuli prezrivo, i vratili se na drvee, pre mnogo miliona godina, na
Zemlji. Postupili su razumno, naime, uareno nebo i travu koja see kou prepustili su nekom drugom,
svojim roacima idiotima... primatima koji nisu umeli ni da se sklone sa podnevnog sunca, a od kojih
su kasnije postali ljudi, a zatim Ljudi.
Prema podacima iz velike galaktike Biblioteke, Horst je svojevremeno bio prijatan svet, sa bogatim,
raznovrsnim ekosistemom. Ali pre mnogo milenijuma - mnogo pre nego to su Zemljani samostalno
napravili svoje prve svemirske brodove i pukim sluajem nabasali na galaktiku civilizaciju - neto
strano se dogodilo mnogim planetama u sektoru Tanit. Po drevnom kodeksu Praotaca, prirodni
ekosistemi su svetinja, ali i civilizaciji Pet galaksija dogaaju se, ponekad, omake. Na primer, u
takozvanoj 'epizodi Fututhun' opustoeno je nekoliko stotina planeta, zato to su po njima povrveli
gramzivi kolonisti ije ponaanje je bilo veoma kratkovido.
Posle te epizode usledila je predvidljiva reakcija, klatno je otilo previe na onu drugu, suprotnu
stranu: odanost 'istinitoj stazi Praotaca' dostigla je manijake razmere. Takoe i uzajamno
prebacivanje krivice za nastalu tetu.
A koja je staza istinita? Nekoliko milijardi godina dovoljno je da izblede i najpomnije uvani
podaci. um se uvlai u njih, eonima, i na kraju ne ostane gotovo nita. To se i dogodilo sa
zavetanjem rase, sada mitske, koja je ovu civilizaciju zapoela. U nedostatku injenica, nabujala su
nagaanja. Umesto vladavine dokaza, nastupila je vladavina dogme. Umerene drave nastojale su da
ublae neprijateljstva izmeu fanatinih vojnih saveza ija preterana reakcija na epizodu Fututhun je
sada pretila da izazove drugaiju vrstu katastrofe.
U ovu delikatnu ravnoteu banuli su Zemljani. U prvi mah bili su samo smeni i zabavni: vuii koji
prave greku za grekom. Komino olakanje. Poto nisu nita znali, i poto im je nedostajala vetina
ophoenja, naljutili su (prvo Ljudi, a zatim i njihovi tienici) neke velike klanove, koji su sada
smatrali da je za njih uvredljivo ve i to to Zemljani uopte postoje. tavie, poto su pre Kontakta

izvrili Uzdizanje impanza i delfina u impanze i Delfine, Ljudi su morali biti odmah klasifikovani
kao pokroviteljska rasa, a time su stekli i pravo da iznajmljuju planete i naseljavaju ih... pravo koje
mnoge druge rase, daleko starije, jo nisu stekle nego e na njega morati da ekaju jo dugo.
Konsenzus u Pet galaksija je bio: "Dobro, ali onda neka se ti Zemljani pokau i dokau prvo na
upropaenim planetama." Ako uspeju vratiti u ivot biosfere koje su ve katastrofalno 'rasturene',
mogli bi kasnije iznajmljivati svetove kudikamo poeljnije. Zato su Ljudi i njihovi klijenti prionuli na
teki trud na Atlastu, Gartu, pa ak i na sirotome Horstu, i time poeli sticati (uprkos mnogim
gunanjima) ugled kao menaderi planeta.
Ali i za to se moralo platiti na neki nain.
Pustinjski svet te izmeni, pomisli Hari Harms, seajui se Horsta. Obuze ga najednom tuga, iz nekog
razloga. Sie u kuhinju svog broda/stanice, pripremi obrok, i donese ga gore u osmatraku prostoriju.
Jeo je polako, a beskrajno prostranstvo mlitavih paperjastih stubia odmicalo je ispod brodskih nogu.
Pitao se otkud mu oseanje da mu je to 'rastinje' odnekud poznato.
Njegove misli odlutae opet na Kazkark, do onog pripadnika rase Skiano koji je, nosei papagaja na
ramenu, propovedao nekakvu svoju udnu jeres zasnovanu na uverenju da je Zemlja sveto mesto ije
e patnje otvoriti put spasenja za celu vaseljenu.
"Zar ne vidite paralele?" govorio je taj. "Ba kao to su Isus i Ali i Veleasni Feng morali da se
rtvuju, da postanu muenici, da bi ljudske due mogle biti spasene, tako i gresi svih kiseoninih
oblika ivota mogu biti sprani samo ako se na rtvu prinese neto dragoceno, nevino i jedinstveno. A
to e biti tvoj matini svet, o impanzovski brate moj!"
Harija takva 'poast' nije osobito oduevila, to on i ree. Osmatrao je, dok je to govorio, putanje
kojima bi se mogao provui kroz gomilu i pobei. Ali Skiano nije posustajao, nareivao je svom
vodor-ureaju pojaan rad, tako da se svako prigueno sjaktanje svetlosnih signala iz Skianovih
izraajnih oiju pretvaralo u jako buan prevod, koji je tretao Hariju u lice.
"Predugo su sapijentna bia prolou okovana bila - legendom o Praroditeljima! - mitologijom koja
nudi spasenje rasama, a pojedincu nita! Svaka rasa meri svoj napredak po tome koliko se uzdigla na
lestvici Uzdizanja - od tienika do pokrovitelja, pa onda do plemenitog povlaenja, i najzad u neni
Zagrljaj plima. A na tom putu, koliko se hiljada milijardi pojedinanih ivota rtvuje? A svaki je bio
unikat, svaki dragocen. I svaki od njih je temporalna manifestacija jedne besmrtne due!"
Hari je znao da to signalno svetlucanje u oima jeste prirodni nain govora za stvorenja te rase. Ipak,
davalo je udan utisak dodatne strastvenosti u govoru, pri svakom gromkom oglaavanju vodora.
"Razmisli o svom matinom svetu, o impanzo brate na! Ljudska bia su vuja deca koja bez iije
pomoi, bez Uzdizanja, do sapijentnosti stigoe. Zar to nije jedan oblik devianskog roenja? I zar
nisu, uprkos porekla tako skromnog, nahrupili na sredinu pozornice, u sjaju i slavi, donevi uzbunu i
polemiku, sagledavajui stvari koje do tad neopaene ostajahu? Govorei, tavie, stvari koje se
dotad kazati ne usudi niko?

Da li vi Zemljani sada stradate zbog svoje unikatnosti? Zbog poruke koja sa tog vaeg divnog plavog
sveta struji, iako njemu predstoji da u neposrednoj budunosti 'na krst raspet' bude? Poruka, ipak,
nade - za sve to je ivo?"
Gomila slualaca se brzo poveavala. Skiano uzvi dve ruke ka 'nebu' Kazkarka.
"Nemoj strahovati za svoje voljene, o dete Zemlje.
Tano je, njima predstoji propast ognjena u danima vrlo bliskim. Ali njihovo rtvovanje donee novu
zoru svim sapijentnim biima - pa ak, uistinu, i onima iz drugih redova ivota! Lani idoli, koji su u
slavu tobonjih Praotaca dizani, sada razmrskani bie. Navodni Zagrljaj plima bie razotkriven kao
prevara, mamac varljivi. Sva srca e se okrenuti, najzad i konano, veri pravoj, koju vredi slaviti i
potovati.
Ka nebesima svetlim - gde boravi Bog, samo jedan, koji voli sve nas."
Papagaj blistavog perja razmahnu krilima i zakreta: "Amin!"
Mnogi gledaoci su besnim mrtenjem propratili napomenu da su Praoci "tobonji". Hariju nimalo nije
prijalo da ovaj propovednik tako skree panju svih prisutnih ba na njega. Ako tako nastavi, neko bi
mogao postati 'muenik za veru' odmah, ovde i sada! inilo se da Skianoa jo niko iz ove gomile nije
napao samo zbog toga to je skianovska rasa iroko cenjena kao uzviena i dostojanstvena.
Hari pristade, samo da bi smirio situaciju, da prihvati 'misiju' koju mu je Skiano sledeeg trenutka
poverio... misiju da bude 'prenosilac poruke' u sluaju, zaista vrlo slabo verovatnom, da na svom
sledeem patroliranju kroz E prostor susretne bojeg anela.
Priblino jedan sat kasnije - po subjektivnom brodskom vremenu - u vazduhu ispred Harija (i malo
levo od njega) uz tihi zvuk "Pop!" stvori se plavo veliko slovo M.
"Monitorski mod angaovan, kapetane Harmse", saopti glas, malice suvoparnim, cepidlakim
tonom. "Sa zadovoljstvom saoptavam da se bliimo aveniji. Sad ve moe biti osmotrena kroz
prednji prozor."
Hari ustade.
"Gde? Ne vi..."
Ipak vide, i odahnu umno. Iz mutnoe je, pravo ispred broda, izranjala jedna traka mrljaste svetlosti.
Avenija je 'legla' na ovdanje 'zemljite' kao zmija, krivudavo; zmija koja izlazi iz mutnoe na levoj
strani ali i odlazi u slinu mutnou, desno. Na neki nain je podsetila Harija na ono talasavo 'morsko
udovite' koje mu je zapreilo put na prethodnoj misiji, kad je trebalo izbaviti se iz 'minskog polja'
banana. Ali, ono je bilo samo jedno memsko bie - u sutini, jedva neto vie od neije
ekstravagantne ideje, ovla otelotvorena misao; dok je ovo bilo neto sasvim drugo.
Ova avenije nije potpadala pod alaforske zakone E prostora.

Strogo uzev, sastojala se od svega to postoji a nije E prostor.

Zato se i moglo dogoditi da je primeti raunar, pomou kamera.
Tehniari Nav-insta napunili su Harijev brodi paketima instrumenata; namera je bila da Hari te
pakete ostavi na podjednakim razmacima du sjajne cevi, a onda, kad se bude vraao u bazu, da ih
pokupi i donese nazad. U idealnom sluaju, ti podaci mogli bi pomoi Verkvinovim ljudima da
predskau kakve e se dalje promene deavati u hiperprostoru tokom ove sadanje krize.
On pritisnu jedno dugme i oseti malo podrhtavanje vozila. Prvi paket je izbaen.
ta sad: poi na levu stranu, i ostavljati pakete tamo, ili na desnu? Nije bilo vidljivog razloga da se
odabere jedna a ne druga od te dve alternative.
Ali on se priseti svog drugog posla: ipak, on je oficir, ovde je da sprovodi zakon. Na patroli je, treba
da motri na eventualne kriminalne aktivnosti.
"Kompjuteru, primeuje li ikakve znakove da je neko nedavno proao ovuda?"
"Skeniram. Uljezi bi morali putovati avenijom, da bi stigli do raskrsnice sa koje jedan put vodi u Petu
galaksiju. Ako bi ijedna velika letelica probila ovu cev, ili ak prola vrlo blizu nje, ostavila bi
tragove u vidu talasanja, bez obzira na to kakvog je alaforskog oblika bila u to vreme."
Platforma/brod/stanica prie blie svetloj magistrali. Hari je u ranijim patrolama imao prilike da
vidi avenije, ali samo iz daljine; nikad ovako izbliza kao sad. inilo se da je ova avenija vrlo uska, u
preniku moda samo dvaput vea od Harijeve letelice. Presijavala se milionima iskrica, koje su
bockavo sjale naspram dubokog crnila unutra.
Uzana, zmijasta cev neba... prepuna zvezda. I ne samo zvezda. U tom poloenom, krivudavom valjku
leala je cela vaseljena Hariju poznata - planete, sunca, svih pet povezanih galaksija istoimene
civilizacije.
Malo udo topologije, koje je moglo ostaviti utisak (na one istraivae koji su ga prvi otkrili, i koji
su davno izumrli) da e idealno posluiti za zaobilaenje relativistikih zakona. Samo treba nai
jednu raskrsnicu blizu svog planetnog sistema, i drugu blizu svog odredita. Tehnika za ulaenje u E
prostor i izlaenje iz njega dostupna je svakome, opisana je u svakom ogranku galaktike Biblioteke.
Ali E prostor je vilajet nepredvidljivosti, metapsiholoke 'uvrnutosti', pa ak i otelotvorenih apsurda.
Mogue je tom avenijom putovati do eljene destinacije veoma dugo, ili veoma kratko. Odnosi i
rastojanja tu se neprestano menjaju.
Ako putnik pronae bezbednu izlaznu taku, i ako dobro savlada nevolje tranzicije, moda e se nai
otprilike na onom mestu gde je eleo da doputuje. Ali, samo pod uslovom da je ikada krenuo sa
polazne take! Veina razumnih bia mrzi E prostor ponajvie zbog nerazumnog naina kako se u
njemu ponaa zakon uzroka i posledice - kauzalitet. Nepaljivima se lako moe desiti da stignu ali da
se onda pokae da nikada nisu ni poli. Stigne, ali si ponitio sebe. Osmatrai kao to je Hari mnogo
su se nervirali kad god bi, vraajui se iz misije, ustanovili da vie ne postoje, ili da nikada nisu ni

postojali.
Hari je gledao na postojanje E prostora uglavnom sa neodobravanjem - a Navigacioni institut je to
sigurno zapisao negde. Sad taj podatak lei zabeleen u 'profilu linosti' Harija Harmsa. Ipak,
osposobili su ga za ovu dunost. Valjda su imali neke razloge za to.
Brod je peaio na levo, du cevaste avenije, u cik-cak, pratei njeno krivudanje. Ponekad je savijao
prednje noge i sputao se svojim prednjim krajem nie, da bi primakao instrumente neem
sumnjivom, kao lovaki pas kad njuka ne bi li neto otkrio. Vreme je prolazilo. Hari je radio na
negovanju svoje vrline strpljenja. Posmatrao je kako udnovate magline polako promiu pored njega,
zatvorene u svoj cilindrini kontinuum.
Jedna blistava uta zvezda pojavi se sasvim blizu, takorei na samoj najblioj povrini avenije, jasno
vidljiva na pozadini sainjenoj od crne praznine i obilja manjih zvezda. inilo se da je tako blizu da
bi je Hari mogao, u prolazu, dohvatiti mehanikom rukom.
Pretpostavljam, ree on sebi, da postoji neka ansa, mala ali ne beskonano mala, da je to Sunce;
ansa da ono lebdi ba u ovom delu kosmosa jeste, recimo, jedan prema milijardu.
Stanica se zaustavi. Veliko koso slovo (B)M kao da se zavrte blie.
"Zapaam talasne tragove bliskog prolaska barem tri broda", ree (B)M. "Prvi je proao pre moda
godinu dana, a drugi, koji je pratio njegov trag, nedugo za njim."
"Potera?" ree Hari. Ovo ga je zainteresovalo. injenica da se tragovi mogu jasno razlikovati posle
toliko vremena, i da su toliko ouvani, pokazuje koliko je malo onih koji putuju kroz ovaj deo Eprostora... a moda i nagovetava da tom postupku pribegavaju samo oni koji su u najveem oajanju.
"A trea letelica?" pita on.
"To je bilo nedavno. Pre samo nekoliko dana, prema subjektivnom trajanju. Ali, postoji jo neto."
Hari nervozno hvata jednom rukom palac druge, pa puta, i hvata drugom rukom palac prve, i tako
naizmenice. "Da?"
"Zatalasanost sugerie da je tu proletelo bie iz mainskog reda ivota."
Hari se mrti.
"Maina?" kae on. "U E prostoru? Ma nemoj. Kako bi mogla da se orijentie? Kako bi uopte znala
da je u..." On odmahnu glavom. "Kuda je otila?"
"Na figurativnu levu stranu... kao o smo se zaputili i mi."
Hari poe da tumara po osmatrakoj prostoriji, nervoznim brzim hodom. Od Verkvina je dobio jasna
nareenja. Poloiti kamere na takva mesta da one mogu iz E prostora zviriti u normalniji, njima
vidljiv, prostor; na taj nain omoguiti da Navigacioni institut eventualno iz neke nove perspektive

sagleda fluks sila koje sada toliko uznemiravaju Pet galaksija. Ali, ali, on je poloio zakletvu da e
proveravati sve sumnjive aktivnosti...
"Nareenja, kapetane Harms?" ree (B)M.
"Za njima!" Ovo mu je 'ispalo' bez ikakve svesne odluke.
"ao mi je, moj program ne obuhvata..."
Hari opsova. "Angaovati pilot mod!"
U vazduhu nastade praznina u koju uskoi rotirajue malo (B)p. Maltene pre zavretka te trenutne
smene Hari stie da izbaci jedan upereni prst na tu stranu. "Za njima! Tamo! Ako pojurimo mogli
bismo ih uhvatiti!"
Platforma se tre i zaokrete desno.
"Aj aj, Huveru. Ide-mooo!"
Hari na ovo nije reagovao ak ni grimasom. Ovaj program ume da nervira, ali nikad se ne ponaa na
nain tetan po misiju. ak i Timbrimi, Ifni hvala, znaju da ala treba da ima neke granice.
Brod/stanica potra ustrim osmonogim galopom preko savane paperjastih kaktusoidnih izraslina.
Levo od njega promicala je avenija, svetlucava cev u koju je stalo sve to je stvarno.

Sara
Stvari su se prilino iskomplikovale im je Brazda zaplovio kroz zamraje 'utrobe' transferne take.
U susednoj, vodom ispunjenoj sali Ka je ibao perajem svog miiavog repa, pretvarajui vodu iza
sebe u huk bele pene, i uzvikujui: "Guva! Suvie je proklete guve ovde!"
Sara je znala da se to ne odnosi na broj osoba u vodi oko njega, nego na situaciju u tom izuvijanom
lavirintu oko broda. Trebalo je nai put kroz zapetljane interspacijalne 'makarone', mnogi od njih
spiralno uvijeni, koji su vodili kroz sve mogue dimenzije, kao izoblieni delirijum nekog poludelog
dizajnera karnevalskih tobogana.
A u tim i takvim putevima sada je, zaista, bila velika guva. Tokom normalnog transfera mogue je
videti, moda, poneku daleku sjajnu taku meu upletenim 'nitima' i znati da su to drugi brodovi koji
su se upustili u isti poduhvat da bi zaas stigli od jedne zvezde do neke druge, veoma daleke. Ali sad
je bilo kao u nekoj dungli u noi sa bezbroj uznemirenih svitaca: na sve strane upetljane lijane, lie,
granje, a po svemu 'popanule' ba takve svetle take, u pokretu.
ilibarna upozoravajua svetla neprestano su se palila na kontrolnim tablama, zato to je Ka u
poslednjem trenutku uspevao da 'izvrda', da izbegne sudare sa ogromnim brodovima koji su tutnjali
Brazdau u susret ili ga prestizali ili on prestizao njih. Promaivali su se za malo; u nekim
sluajevima, instrumenti su pokazivali 'udaljenost nula' a Sara je na ekranima uspevala da vidi, samo
na tren, slike tih drugih, zamuene od brzine. Zbog prostornih talasa koji su se vukli iza tih drugih
brodova, Brazda je poskakivao i bacakao se kao nervozan konj. Motori su naizmenice cvileli i
urlali, borei se oajniki za opstanak broda.
Sara zau Dilijanin uzgredni komentar: "Pa nemogue je da svi ovi bee iz Fraktalnog sveta!"
Nis maina odgovori na ovo, tonom koji je opet zvuao malo ironino, kao u normalnim vremenima.
"Oigledno ne, dr Baskin. Samo nekih milion brodova trenutno bei iz tog Fraktalnog sveta kroz
trajektorije sline naoj, od iste one katastrofe koja je i nas nagnala da se pridruimo njihovom
egzodusu. A taj broj, milion, samo je maleni deli ukupne populacije brodova koja sada pokuava da
se protisne kroz ovu dimenzionu matricu. Svi ostali, dakle ogromna veina njih, uli su kroz neke
druge transferne take, negde drugde. Podaci Biblioteke pokazuju da ovaj neksus prima brodove iz
barem stotinu transfernih taaka koje se, u normalnom prostoru, nalaze razasute po celoj galaksiji
etvrtoj."
Sara mirnu na pomisao o takvom mnotvu brodova: mnogo miliona njih. Gotovo svi su mnogo vei
od jadnog Brazdaa. I svi, Sveto Jaje ih blagoslovilo, pokuavaju navrat-nanos da pobegnu u neki
drugi prostor ili u neko drugo vreme.
"A ja mislila da u etvrtoj nema nikog..." promuca Sara.
Sa tom slikom je odrasla. Ceo jedan galaktiki toak, ogroman, ali maltene do savrenstva evakuisan:

u njemu, gotovo nikog razumnog nema... Zar nisu njeni preci bili izuzeci? Zar nisu doli u najstrooj
tajnosti, raunajui da e se provui, samo oni, kroz najstroi karantin, i ostati zauvek skriveni na
zabranjenome Jijou?
"Nikog, tano", odgovori Nis, sada se obraajui Sari. "Ali nikog iz samo dva reda ivota, mudra
Kulhan. Iz mainskog, i iz onog koji die kiseonik. Migracioni ugovor ne zahteva da se drugi redovi
ivota izmetaju. Ali, kao to vidimo, razumno je pretpostaviti da su upravo ti drugi redovi poeli
optu evakuaciju iz etvrte."
"Hmmmm..." ree Sara, nagovetavajui da je ovo shvatila. "Stanovnici Fraktalnog sveta..."
"Zvanino nisu pripadnici kiseonikog reda", ree Nis raunar. "Oni su Povueni red. Uivaju u
blagim plimskim potezanjima i trljanjima koja nastaju dejstvom njihovog pomno negovanog,
privatnog sunca, i tiho usavravaju svoje duhovne sposobnosti, pripremajui se za sledei korak.
Neki od njih pokuavaju da izvedu taj sledei korak ba sad."
"Kako?" upita Dilijan Baskin.
"To u vam najbolje objasniti slikom. Molim gledajte."
Jedan od najveih ekrana oive slikom - talasavom zbog vrlo velikog uvelianja - nekoliko desetina
letelica koje kao da su bile prilino oteene i pohabane. Bile su rasporeene u konvoj, u 'kolonu po
jedan', i tako su se provlaile, munjevitim klizanjem, kroz jedno svetlucavo, cevasto transferno
vlakno. Teleskop postie bolje izotravanje, i Sara vide da neuredan izgled brodova potie, zapravo,
od mnogih klinastih ispupenja na kojima su bila druga, manja klinasta ispupenja, a na ovima jo
manja, i tako dalje.
Fraktalna geometrija, ree Sara sebi; ak i njihovi brodovi za spasavanje su fraktalno oblikovani.
Pitam se dokle to kod njih ide. Jesu li im i tela fraktalno razgranata? I elije?
Slika se nastavila uveavati, dajui bolji pogled na pramac prvog broda u koloni. Sara, ali i svi drugi
u Sali za planiranje, videe na pramcu glifski simbol koji kao da se ario nekim svojim sjajem. Imao
je izgled gnezda, sainjenog od nekoliko koncentrinih prstenova.
ak i jijoanska divljakinja zaas je prepoznala da je to peat Povuenog reda ivota.
"Pogledaj proces koji e uslediti, ja ga videh ve nekoliko puta ovde", ree Nis maina. "Izbeglice iz
Fraktalnog sveta, koje se u tom brodu nalaze, uskoro e se izjasniti; donee, time, jednu vrlo krupnu
odluku."
Sara oseti da joj Emerson D'Anit prilazi i da staje uz nju. Smireno, bez nametljivosti, taj visoki
ranjeni ovek uze je za levu ruku. Stajali su tako i posmatrali sudbonosni prelaz izbeglica iz
fraktalizma.
Taj eoni brod, sav klinasto neravan, kao da se strese. Talasii energije prostrujae po njemu, celom
duinom, polazei od krme i svi se usmerivi ka simbolu na pramcu. Tokom nekoliko trenutaka, sjaj
iz ekrana, sa tog mesta, postade tako jak da Sara zakloni oi rukom.

Blistanje se naglo ugasilo. Sara opet pogleda taj glif na pramcu, i vide da nije isti. Krugova tu vie
nije bilo. Umesto njih, videle su se samo dve kratke, debele linije, sastavljene pod tupim uglom, tako
da su podseale na trougao kome nedostaje trea, donja strana.
"To im je znak unije", ree Nis maina, tonom neto priguenim. "Dve sudbine, koje se susreu pod
uglom od sto etiri stepena."
Dilijan Baskin klimnu glavom, pokazavii da to shvata i ceni. Ali njen jedini komentar uz to glasio
je: "A-ha."
Ne volim to njeno 'a-ha', pomisli Sara; i ne volim to to u ja, sad, morati da zatraim dalja
objanjenja.
Ali ne stie ni to, jer dogaaji su ili dalje, sustiui se. Teleskop sa kamerom se pomerao du
konvoja; videli su, u brzom sledu, istu takvu transformaciju kod jo nekoliko izbeglikih brodova. I
svi koji preoe na taj 'dvononi' simbol poletee neto bre, za svojim predvodnikom, inei sada
jednu izdvojenu flotilu koja kao da je urila u susret nekoj novoj sudbini. Ve na sledeem zaokretu
transfernog vlakna, oni svi zablistae ekstatino jakim probabilitetnim pranjenjima i preskoie u
drugo vlakno, da bi odleteli Ifni-zna-kuda.
Ali taj proces se nije tako odigrao kod preostalih pripadnika te izbeglike kolone. Dodue, talasi
energije vidno su strujali i kroz njih, ali efekat je bio drukiji. Fraktalni klinovi razgranati u sve
manje i manje klinove poee da se tope, da teku, da se prelivaju u glatkije oblike brodskih korita... u
dobro poznate simetrine oblike brodova sa hiperpogonskim perajima, kakvi se koriste irom Pet
galaksija.
Svaka takva metamorfoza zavrila se zasenjujuim kratkotrajnim sjajem na pramcu, ali sad se umesto
gnezda koncentrinih prstenova pojavljivao drugaiji glif, galaktika pljosnata spirala proseena
radijalnim zracijma iz svog centra; identina sa onom na pramcu Brazdaa.
"Ovi", ree Nis kompjuter, "oigledno ne smatraju da su njihove rase dovoljno duhovno uzdignute za
dostizanje transcendencije. Iako i oni odustaju od statusa Povuenih, njihovo odustajanje ima sasvim
suprotan smer. Oni se vraaju u kiseonini red ivota, meu ambiciozne, neslone zvezdoletne rase.
Moda su uvereni da imaju neke nedovrene poslove koje moraju dovesti u red pre nego to se opet
prepuste Zagrljaju plima."
Dilijan zabrinuto klimnu glavom. "Jedan od poslova", ree ona, "mogao bi se sastojati u tome da
'dovre' nas."
Okrete glavu ka susednoj, komandnoj sali/akvarijumu. "Ka, izbegavaj sve brodove sa amblemom Pet
galaksija, obavezno!"
Iz sale pune vode zau se Kaov cvrkutavi uzdah proet porukom na kompleksnom trinarnom jeziku izraajnom, poetinom delfinskom jeziku u kome se Sara tek poinjala snalaziti. Ritmini cijukavi i

pucketavi zvuci kao da su dali oduka, sada, rezignaciji i ironiji; nekoliko Delfina u Sali za
planiranje nasmeja se, pratei pilotovu duhovitost.
Sara je, meutim, razabrala samo trei, zavrni stih, koji je glasio:
* ... osim ovog to nam grize rep!
Naravno; mogao je da izbegne sve brodove sa spiralnom 'krestom' na pramcu - osim onog koji ih je
od poetka pratio u stopu. Primaknuvi se zemaljskom brodu kao senka, mnogo blie nego to bi po
standardima navigacije bilo bezbedno, jofurski ratni brod ispunjavao je glavninu onog ekrana koji je
prikazivao ta se nalazi tano iza Brazdaa. Da nije bio optereen novim, sloenim oklopom, Ka je
mogao pokuati ludi preskok na neke sasvim druge transferne niti, primeniti ceo arsenal svojih
pilotskih trikova, i moda pobei od Jofura. Ali sa Brazdaem toliko oteanim, to nije bilo mogue;
ovakav Brazda, oklopljen, manevrisao je otprilike kao teretni brod pun rude.
Ali, pomisli Sara, da ne bee tog oklopa izgoreli bismo u trenu, kad su po nama grunuli oni
dezintegratori; ili bi nam Jofuri odvalili nekoliko peraja pa bismo ostali paralisani. Kad pomisli, taj
oklop nam je otprilike podjednako koristan i tetan. Moda.
Ona prenese pogled opet na glavni od ekrana sa prednjim slikama, onaj sa velikim uvelianjem.
Izbeglika kolona jo jednom se podelila. Oni koji su se vratili spiralnom galaktikom amblemu
izdvojili su se, reeni da zarone jo jednom u ustre i strasne borbe jedne mlae ivotne faze.
"Iz ovog neksusa", ree Nis maina, "oni mogu odabrati po nekoliko raznih putanja za povratak u bilo
koju od preostale etiri galaksije. Bia koja pilotiraju ovim letelicama nesumnjivo imaju nameru da
se pridrue svojim negdanjim rasama i klanovima."
Dilijan mrknu.
"To je", ree ona, "kao da se baba i deda vraaju iz starakog doma i useljavaju opet u kue koje su
ve dali svojoj deci u nasledstvo. Ba se pitam koliko e dobrodoli biti."
Hologram svetlih linija kao da zastade u svom rotiranju i poguri se. Kod njega je to bio znak
zbunjenosti i zabrinutosti. "Molim? ta?" ree Nis.
"Nije bitno", ree Dilijan, i odmahnu glavom. "Dobro, videli smo i to: jedan staraki dom se raspao
u komade, pred naim oima, a starci bee u tri razliita pravca. Trei vodi - kuda?" Ona pokaza na
ostatak kolone nevoljnika, onaj koji je ostao pri svojim koncentrino-krunim amblemima. "Kuda idu
ovi?"
Nis se zavrte normalno.
"Moglo bi se pretpostaviti da idu u neku drugu sneno-fraktalnu Dajson-Krizvelovu graevinu. Oni
koji su zaista Povueni, ne mogu dugo da podnose ovaj na prostor, koji je za njih 'plitak'. Ne vole ni
svemirsko putovanje; vole samo oseaj solarnih plima, zgurenost u blizini neke pripitomljene zvezde.
tavie, uhvatio sam veliki broj poruka koje oni sada emituju... Obraaju se mnogim drugim

brodovima i kolonama. Raspituju se da li neko zna za drugi, pogodan Fraktalni svet sa obiljem
praznih soba i sa izolo..."
"Nedostaje im smetaj, a?" ree Dilijan Baskin. "Pa trae neki drugi staraki dom, u kome ima
slobodnih mesta? To kapiram."
"Tano to", ree Nis. "Ali... izgleda da nemaju sree. Hiljade drugih kolona, koje naziremo irom
ovog neksusa, izgleda da tragaju za istim!"
"ta, oni koji su doli iz raznih drugih transfernih taaka?" ree Dilijan. "I njima treba novo
boravite? Pa, dobro, zar nema u etvrtoj galaksiji nekoliko desetina hiljada tih Dajsonovih sfera, a u
svakoj toliko ogroman raspoloivi ivotni prostor da..."
"Samo as", ree Nis. "Da ja to proverim."
Zavlada utanje. Nis je stisnuo svoje linije i zadubio se u istraivanje. Posle nekog vremena saopti
rezultat, tonovima koji su zazvuali zapanjeno.
"Izgleda, dr Baskin, da katastrofa kojoj smo mi prisustvovali nije bila usamljeni incident na jednom
Fraktalnom svetu."
Usledila je jo jedna dugotrajna pauza, kao da Nis pokuava da proveri svoj nalaz. I da provereno
potvrdi, za svaki sluaj, jo jednom. I jo jednom.
"Da", ree konano. "Bizarna i tragina istina potvrena je izvan svake sumnje. Fraktalni svetovi
razbijeni su i uniteni irom etvrte."
Sara ne uspe to ni da zamisli. Bila je svedok jednog nezamislivo velikog razaranja - propasti jednog
stanita u kome su iveli kvadrilioni razumnih stanovnika. Pred njenim oima je uniteno. Ali, ne bi
se to, valjda, moglo ponoviti jo negde - i svakako ne na hiljadama drugih takvih mesta! A ipak,
prema Nisovoj tvrdnji, upravo to su sada jedna drugoj signalisale mnogobrojne, milionske kolone
begunaca koje su vrvele po ovog Gordijevom voru prostorno-transfernih niti.
"Zar nije onaj Fraktalni svet propao zbog borbe i razaranja otpoetih zbog nas!" uzviknu Sara.
"To sam i ja verovao, mudra Kulhan", ree Nis. "Ali, moda sam poverovao samo zato to su moji
proizvoai, Timbrimiji, uneli u matricu moje linosti deo svog preuvelianog egoizma i oseanja
sopstvene vanosti. Sasvim je razumno, zapravo, sagledati dogaaje u onom Fraktalnom svetu na
drugi nain: bili smo, moda, kao mravi ispod kue zahvaene poarom, koji bee uvereni da se kua
zapalila zato to je njihova mravlja kraljica snela jaje pogrene vrste."
Sari je ova Nisova misao bila jasna, ali neprivlana. Jer, ak i ako ivi u strahu zato to si
paranoino uveren da cela vasiona proganja ba tebe, ipak ima i jednu utehu, koja godi sujeti:
naime, 'vaan si', misli da zauzima centralno mesto u svemirskom poretku stvari. Svemona bia
spremna su da poderu sopstvena ogromna dela samo zbog tebe? Znaajan si, dakle.
Sada je, meutim, Nis kompjuter nagovestio da je prisustvo (i stradanje) Zemljana na Fraktalnom

svetu bilo sasvim marginalno; da oni nisu razumeli ta se tamo desilo; i da njihova vrsta entiteta ne
moe razumeti takve stvari, iru sliku.
"Ali-li-li-li", zapita neodluno jedan oklopni Gheuen, po izgledu kraba sa pet nogu, tipko, jedini
takav stvor u Sali za planiranje, "ak-ko je tak-ko, onda ko je razlupao te fraktalne svetove?"
Niko mu ne odgovori. Niko nije imao ta da kae. Sara, meutim, poe da razmilja o jednoj
mogunosti. Tako zastraujuoj, da se u njenoj svesti pojavila samo u obliku matematikih izraza.
Zasvetlucale su jednaine, a u njima granini uslovi... to ona moe odrati u stanju istote i urednosti,
bez ikakve strasti. A i mora, inae bi nagovetaji te pomisli predstavljali suvie teak udarac;
uzdrmali bi temelj njene linosti, temelj njene vere u stabilnost kosmosa samog.
Javi se, iz vode, Tit, Delfinka porunica. Titin predlog bio je pragmatian. "Dilijan, Ka javlja da
smo nadomak jedne raskrsnice koja bi nas mogla odvesti u galaksiju Drugu. Da li je Tanit i sad tvoje
odredite?"
Plavua slegnu ramenima. Izgledala je umorno.
"Jeste", odgovori, "osim ako neko nae greku u mom rezonovanju."
Nis maina progovori tonom opet veoma ironinim.
"Nai kod tebe greke, ne zahteva napore teke... dr Baskin. Reila si da nas uputi u najgui haos, u
najratoborniju rulju, u jednu svemirsku luku gde nai neprijatelji vrve kao malo gde drugde.
Stvarno je vrlo lako nai manu tvom planu, dr Baskin. Ne pitaj koliko mana.
Pitaj, samo, ima li iko bolju ideju."
Dilijan jo jednom slegnu ramenima. "Rekao si da bi Jofuri svakog trenutka mogli pronai nain da
probiju na novi oklop. Moramo, dakle, nai pribeite negde, kod nekoga, pre nego to se to desi.
Postoji bar zraak nade da Instituti..."
"Dobro, dobro", prekide je Tit iz komandnog akvarijuma. "Nae odredite ostaje galaksija Druga.
Sektor Tanit. Planeta Tanit. Narediu Kau da nastavi tako."
tienici, po pretpostavci, ne treba da upadaju pokroviteljima u re, nikada. Ali, Tit je samo
nastojala da bude efikasna.
Sara poe razmiljati na drugi nain o tom odreditu.
Tanit, ree ona sebi; znai, kreemo se otprilike ka Zemlji. Uskoro emo joj biti tako blizu da e
Sunce postati vidljiva zvezda, golim okom vidljiva, samo nekoliko stotina parseka udaljena; takorei
nadohvat.
Ja joj moda nikad neu prii blie od toga, zakljui ona.

Dilijan Baskin potvrdi Titinu sugestiju. Klimnu glavom. "Da", ree. "Nastavljamo tako."

Hari
Od polaska u poteru proao je priblino jedan subjektivni dan. Tada Hari saznade da se pravo ispred
njega nalazi prepreka.
Hitajui preko ove udne provincije E prostora, usput je revnosno obavljao svoju osnovnu dunost,
polagao je pakete sa Verkvinovim instrumentima du jedne debele, vijugave cevi koja je u sebi
sadrala ceo nebeski univerzum. Sve galaksije Hariju poznate - zajedno sa kompleksnim
hiperdimenzionalnim vorovima u njima, koji su poznati kao 'transferne take' - leale su tu negde, u
unutranjosti te cevi, takozvane 'avenije'. Kad god bi se zagledao u aveniju, Hari je iz te jedinstvene,
jako svijene perspektive video sazvea i magline kako plove; spiralne krake svetlucave od zvezda i
bletavih emisija pobuenog gasa. Bila je udna pomisao, suprotna intuiciji i zdravom razumu, da je
realni vilajet, taj u cevi, neizmerno prostraniji nego ovaj imaginarni, metaforini svet oko avenije.
Ali Hari je ve oguglao na ivot u jednoj vaseljeni ija zamrenost daleko nadilazi shvatalake
sposobnosti njegovog jadnog, skromnog mozga.
Radei to to mu je Verkvin rekao da radi, Hari je ujedno i gonio nekoga; stanica je grabila sve dalje
i dalje, najbrim galopom koji je mogla bezbedno ostvariti, idui tragom nekih ranijih posetilaca
ovog egzotinog carstva.
Trag koji su ostavili za sobom bio je Hariju veoma sumnjiv.
Bio je, meutim, svestan da bi mu najpametnije bilo da se pritaji, da saeka istek Verkvinovog roka, i
da se onda vrati, usput prikupi sve kamere, i pobegne nazad na Kazkark pre nego to se ova zona
metarealnosti jo jednom transmutuje ili naprosto rastopi i odnese sa sobom i njega.
Ovde je opstanak bio toliko nesiguran a logika toliko deformisana da su ak i memska stvorenja - red
ivota kome je E prostor jedino prirodno stanite - zalazila ovde samo retko, nervozno i nerado.
Dakle, ak ni otelotvorene ideje nisu se ovde oseale prijatno. Hari je viao uglavnom samo
najprostije idejne zveri, veoma malobrojne, koje su pasle na preriji paperjastih cilindrinih biljaka
nalik na klonule kaktuse. Veina tih pokretnih zamisli sastojala se samo od jedne jedine, izjavne
misli: jesam.
Kao da je vaseljenu bilo briga za to.
Harijev brod, veoma priljean, postepeno je sustizao nepoznate uljeze. Predmeti sagraeni od realne
materije neizbeno ostavljaju primetan trag u E prostoru. Maleni delii neprestano otpadaju, ili
isparavaju, sa svakog fizikog tela koje se usudi da zadre u ovaj svet reifikovanih apstrakcija.
Ponegde pobegne pramiak atmosfere, iz ventilacionog sistema; ponekad ispari deli okolopa, samo
est-sedam atoma debeo.
Trag je postajao sve 'vreliji'.
Pitam se ta ih je navelo da zau ovde, razmiljao je Hari Harms; oajanje... ili neka uasna

izgubljenost.
Prvi trag bio je oko godinu dana star, ako se moe imati poverenja u instrument za merenje
subjektivnog trajanja, koji ovde radi tako to meri kojom brzinom se protoni raspadaju, a njihovu
masu preobraava u mikroskopske izjave. Na osnovu profila disperzije Hari je znao da je taj prvi
uljez bio malih dimenzija - ne vei od ove njegove mobilne osmatrake stanice.
Drugi trag bio je noviji, ali ne mnogo noviji; poticao je od vee letelice, ali ipak manje masivne od
fregate. Da je ta druga ustro gonila prvu, bilo je prilino jasno.
Uzimajui uzorke molekula koji su i sad lebdeli u blizini, Hari se uverio da su oba broda bila iz
njegovog, kiseonino zasnovanog reda ivota. Bili su to brodovi iz Pet galaksija, a u njima iva bia
koja diu kiseonik, oksigen. Bia aktivna, ustra, ambiciozna, sa velikim potencijalom za nasilje.
Trei trag neko vreme ga je zbunjivao. Neki brod je proao ovim putem sasvim nedavno, moda samo
pre nekoliko dana. Gust oblak atoma jo se komeao du te putanje. Sonde za uzimanje uzoraka
strale su iz Harijevog broda u trku, i njihale se, kao hemijski osetljive antene nekog insekta; i
neprestano su pokazivale metalokeramike profile, koji odgovaraju mehanikom ivotu.
Kao slubenik i 'kaluer' Instituta, Hari je uvek pomalo motrio i na eventualne znake da mehanoidi
rade neto sumnjivo. Iako su programiranjem u njih uneta odreena bezbednosna ogranienja, jo pre
vie od milijardu godina, mehanoidi su ponekad umeli da se 'otkae' i da se ponu nekontrolisano,
ludo razmnoavati. Tada su grabili i upotrebljavali sve sirovine, bukvalno sve pred sobom, i
proizvodili kopije sebe, brzinom koja se eksponencijalno uveavala.
Naravno, ovaj problem je endemski i kod svih drugih redova ivota; takozvana 'oportunistika
proliferacija' predstavlja optu sklonost svih bia koja se mogu nazvati ivim. Imali su i kiseonikai
svoje holokauste, za koje su sami krivi, u Pet galaksija: prenaseljavali su i preterano eksploatisali
mnoge planete, crpli su iz njih resurse mnogo bre nego to su planete mogle da se obnavljaju. Zato
su uvedeni zakoni migracije, po kojima su mnoge planete ili galaktike oblasti povremeno ostavljane
'na ugar' - preputane (prinudnom) nekorienju, planirano nenaseljene. Ali reprodukcija maina ume
da bude izuzetno brza i halapljiva, a ponekad zapone u mranim uglovima gde niko ne zaviruje.
Desilo se jednom da su autonomni replikatori u Treoj galaksiji poeli da se razmnoavaju tako
naglo da je to bio pravi talas, prava invazija; za samo deset miliona godina bukvalno su pojeli sve
planetoide i druga manja tela u toj galaksiji, pretvorivi ih u vitke automatske primerke sebe samih...
a onda su poeli da deru i planete. Ta nevolja nikako nije htela da prestane, pa je stvorena koalicija
svih drugih redova ivota, koji su zajednikim snagama likvidirali tu napast.
Ali Harija nisu brinule samo maine. U ovakvim vremenima, kad civilizaciju disaa kiseonika
potresaju unutranji razdori, moralo se paziti i na eventualni sumnjiv potez vodoninog reda ivota;
jer, rivali kiseonikaima jesu i hidrogenska bia, koja bi takoe mogla pokuati da 'uskoe' u
dogaaje, da izvuku neku korist za sebe.
Meutim, tragovi koje je Hari usput nalazio bili su vie udnovati nego pretei. Preobilje metalnih
otpadaka nagovetavalo je da je to mehanoidno bie moda veoma oteeno. Bilo je i drugih
anomalija. Harijevi senzori nanjuili su aminokiseline, kao i druge organske otpadne materije. Moda

je mehaniko ivo bie donelo sa sobom i neku malu koliinu organskog, kiseoninog ivota; moda
kao brodski tovar? Ponekad su mehanoidi koristili bioloke komponente, zato to su one otpornije na
dejstvo kosmikih zraka nego savreno precizna elektronska logika kola.
Istekla je jo jedna midura, i Hari zaustavi vozilo, da bi valjano postavio jo jedan paket sa
instrumentima. Kamera je morala biti uperena tano u aveniju, i aktivirana, da bi prikupila podatke
koje e tehniari Nav-insta kasnije prouavati. Hari se nadao da e od toga biti i neke koristi.
Naravno, njegov poslodavac ve je vrio mnogobrojna merenja obiljem dobrih instrumenata na (i u)
svim transfernim takama, kao i na hiperspacijalnim nivoima A, B i C. Osim toga, putnici rutinski
prijavljuju vlastima kakve su uslove imali tokom putovanja. inilo se da je opskurno i
nekonvencionalno slati jednog izviaa da postavlja kamere u jednu ovako nepouzdanu, prevrtljivu
oblast E prostora. Ali, kako bi on sam, Hari, mogao o tome doneti kompetentnu ocenu?
Ja sam negde na dnu totemskog stuba, razmiljao je; na meni je da radim svoj posao korektno. 'Vei
svemirski brod gde ti gazda kae.' Nije moje da pokuam da postupam 'mudrije' nego to mi je
reeno.
Na pripremi za ovu misiju rekoe mu da instrumenti pokazuju poveano naprezanje prostora na
gotovo svim prohodnim transfernim putanjama u Pet galaksija. Mnoge su ispadale iz upotrebe; zbog
toga su postala neminovna mnoga nova zaobilaenja. Putniki i robni promet poeli su da trpe znatnu
tetu zbog ovoga. Ali kad god je Verkvin pokuavao da se obrati institutskim funkcionerima viim od
sebe, dakle svojim stareinama, sa pitanjem ta se to deava, dobijao je samo uoptene, isprazne
odgovore koji su u sutini znaili "ne brini".
Ovakve:
- Ovi dogaaji nisu neoekivani.
- Pripreme su obavljene (jo davno) za savladavanje takvih pojava.
- Funkcioneri tvog nivoa ne treba da gube vreme na razmiljanja o uzrocima, niti o dugoronim
posledicama.
- Radi poslove koji su ti dodeljeni. titi saobraajne puteve. Kao i putnike. Podnosi izvetaje
redovno. I, nadasve, suzbijaj paniku. Pozivaj graane da vedro i samopouzdano sagledavaju
situaciju.
- Pazi da sva tvoja oprema bude u punoj pripravnosti.
- Poniti zaposlenima sva odsustva i bolovanja.
Stizali su takvi memorandumi 'odozgo', ali nisu nimalo inspirisali Harija, pa ak ni Verkvina, koji je
bio oigledno uznemiren... mada nije lako itati raspoloenja i duevna stanja jedne velike hobotnice
koja se vue po suvom.
Situacija je navodila Harija na svakojaka podozriva razmiljanja. Pitao se, na primer, zato su ga

sada u ovo poslali.

ta ako je Verkvin to uinio 'na svoj pipak', bez odobrenja viih stareina? Moda Verkvin eli da
pogleda situaciju nezavisno, bez znanja Instituta; moda eli podatke koje niko nee moi da
cenzurie ili izmeni.
To bi znailo da ima poverenja u Harija... to bi Hariju svakako, kao pohvala, prijalo. Ali oni drugi
nagovetaji te pomisli ipak su bili uznemiravajui.
ta ako se itav sistem raspada? ta ako je onaj propovednik iz rase Skiano bio u pravu? Ako je
nastupio kraj sveta, zar ne bi trebalo ostaviti sve poslove, i zagledati se samo u stanje svoje due?
Samo jednu miduru pre polaska na ovu najnoviju misiju, Hari je, ne bez straha i 'meovitih oseanja',
prihvatio poziv tog Skianoa da prisustvuje jednoj maloj kongregaciji novih vernika. Ulazei u neki
omanji magacin u jednom zabitom, jeftinom kvartu Kazkarka, on tamo zatee aroliku bulumentu
stvorova koji su se ulanili u ovu novu sektu.
Dva zdepasta, krupna Sintijanca - a ta je rasa tradicionalno naklonjena zemaljskim obiajima i
konceptima. Nekoliko malih Vazuna, jedan Pring izbuljenih oiju, trojica Pornata, jedan Rugugl, sav
prugast; i...
Hari se priseti kako je iznenaeno ustuknuo videi ko je jo tu. Grupa strane Brae noi! Braa su
imala lica nalik na ajkule, a ruke dugake i miiave, i reputaciju religioznih zanesenjaka koji lako
menjaju veru ili varijantu vere a onda se fanatino bore za to najnovije ka emu ih baci taj njihov
verski impuls. Oprobaju jednu veru, ratuju za nju, pa preu u neku drugu, ratuju i za nju... i tako
redom. Ipak, Hari se iznenadio videi da su stupili u jednu tako kosmospolitsku sektu, sainjenu
veinom od stvorova koji nisu ni u kakvom srodstvu niti vezi sa Braom noi niti sa njihovim klanom.
Vernici, tako aroliki, okupili su se pred jednim simbolom za koji se Hariju uini da je smean i
zastareo, ali, ipak, nervirajui: pred holo-fotografijom planete Zemlje. Ta prapostojbina Harija
Harmsa i njegove neoimpijevske rase bila je doarana kao da iz nje zrai neka svetlost, a naroito
etiri jaka, iroka svetlosna zraka rasporeena u krst. Hologram se polako okretao na krstu,
prosipajui svetlost... nadimao se... a onda rasprsnuo. Zemlja je predala svu svoju materiju toj
svetlosti, izvrila je konano samortvovanje. A time je, valjda, 'doprinela prosvetljenju cele
vaseljene'.
Samo nekoliko trenutaka potom, slika se vratila na poetno stanje. Pred vernicima je taj ciklus poet
iz poetka, jo jednom.
"Kau nam da je cilj ivota u tome da se ivot stalno usavrava", propovedao je Skiano, govorei
prvo neujnim iskrienjem svetlosti u svom donjem paru oiju, na jeziku gal dva, a zatim ujno, preko
vodora koji mu je bio u jednoj ruci, a koji je svetlosne signale maltene istovremeno prevodio na gal
sedmi.
"Ta mudrost je istinita, sumnje nema. Sve granice redova i klasa prevazilazi. Kad se jednom
sapijentnost postigne, onda ivot mora imati i neki vii smisao, neto to je iznad pukog odravanja i

nastavljanja svog jastva, svojih gena, svog egoa. Jo davno rekoe Praoci da je vrhunski cilj na da
stalno tragamo za ciljem. Da bi postojanje imalo smisla, moramo imati cilj kome stremimo. Metu,
prema kojoj emo ispaljivati projektile svojih ivota.
Ali ta se to u ovoj vaseljeni moe usavravati? Svakako ne materija, koja se malo po malo raspada,
to na kraju svede i najvelianstvenije spomenike, najgrandioznija dela, na mutno svetlucanje
pozadinskog toplotnog zraenja. Svaki pojedinani organizam ostarie i umree, kad-tad. Neke svoje
uspomene moe, eventualno, da uita u neto, da prenese nekome, ali se nee, stvarno, moi da
usavrava - smrt e ga u tome zaustaviti.
ak i ovaj kosmos celi, koji ulima svojim percepiramo, osuen je, izgleda, na entropijsko-haosnu
smrt.
Jedino ive vrste imaju, reklo bi se, ansu da se proticanjem vremena unapreuju. Prvo evolucija,
slepa, pripremi teren, na mirijadama svetova-odgajalita; nebrojene tipove ivota testira i proseje, i
najzad nastanu pred-sapijentne forme, dragocene. One stupaju u blagosloveni ciklus usvajanja i
Uzdizanja, prihvataju vostvo starijih, ubrzavaju svoj proces usavravanja.
Sve do te take, ono emu nas Praoci nauie dobro je, mudro i opravdano. Jer znai da svetoviuzgajalita sauvani bie, i vrednovani kao svetinje. Potencijal za nastanak novog bie ouvan, ali i
mudrost starog bie prenoena sve dalje i dalje, kroz beskonani ciklus uzgajanja.
A kad neka stara iva vrsta prenese na mlae sve to preneti moe? Vrhunce uvida i znanja kad
dostigne? Onda je vreme da nastavi svoje samopoboljavanje, da se povue iz svemirskih putovanja,
iz itavog dotadanjeg naina ivota, da u Zagrljaju plima punih ljubavi potrai svoje rasno
savrenstvo.
Tim putem, reeno je nama, otili su, u vrsti zahvat gravitacije, i nai Praroditelji sami. I sad ekaju
tamo, i dobrodolicom pozdravljaju svaku novu genetsku liniju koja dostigne tu konanu
transcendenciju."
Skiano sklopi 'ruke' koje su se kod njega zavravale vakuumskim sisaljkama-pripijaljkama, i nagnu se
blie svojoj publici.
"Meutim, da li je to jedina putanja ka usavravanju? Nije li nekako hladan i dalek takav pogled na
spasenje, koji gleda samo u daljine i vidi samo cele rase? Osobito danas, kad je vremena preostalo,
moda, samo jo malo. Premalo da mlade rase poboljaju sebe na onaj starinski nain.
Osim toga, postoji i pojedinac; ta s njim? Dodue, mogue je nai pravo zadovoljstvo u saznanju da
si ivot utroio plemenito, doprinevi da sledea generacija bude bar malo bolja od tvoje, i da si na
taj nain omoguio svojim naslednicima da se malo vie primaknu ostvarenju velikog cilja. Ali zar
nikakve nagrade nema za plemenitog, asnog, odanog pojedinca u ivotu ovom?
Zar se pojedincu ne nudi nikakav kontinuitet? Ba nimalo transcendencije?
Ustinu vam kaem, prijatelji moji i brao, ima nagrade! Mi emo je dobiti sa mesta ponajmanje

oekivanog. Sa jednog udnog malog sveta, gde su vuii doskoili do sapijentnosti, osvojili je
deviansku, celu odjednom, posle duge i teke borbe samouzdizanja. Tokom te borbe, usamljenost i
tiinu mogle su im olakati samo pesme kitova.
Pesme kitova... i jo neto. Jedno obeanje, koje im je blailo duu. Dobili su ga od Boga, jedinog,
pravog.
To obeanje bilo je strano ali i divno. Uskoro e biti i ispunjeno. Ostvarie ga mali svet zvani
Zemlja, koji e svojom muenikom pogibijom iskupiti sve nae grehe. Da, grehe svih, i svakog
pojedinog, sapijentnog bia.
A to je obeanje spasenja i venog ivota."
Poloio je najzad i poslednji paket sa instrumentima. Sad je imao mnogo slobodnog vremena, do
trenutka kad e morati da pone obrnut posao, njihovo prikupljanje i odnoenje na Kazkark. Zato je
nastavio jurnjavu za neovlaenim 'etaima' kroz E prostor.
Sva trojica uljeza drali su se blizu avenije... mudra predostronost, jer konvencionalni zvezdoplovi
uopte nisu graeni za navigaciju po E prostoru. Na ovaj nain zadravali su za sebe mogunost da u
svakom trenutku zarone nazad u realni svemir, ako neto poe kako ne valja i ne treba, ovde u
imperiji memskih bia.
Naravno, 'zaroniti' u aveniju nije ba bezazlen pokuaj. Ako i pogodi jednu od Pet galaksija, moe ti
se lako dogoditi da stigne malo 'proiren'... tako da su svi atomi u meusobno tanim poloajima, ali
po nekoliko metara jedan od drugog, a ne po nekoliko angstrema: pretvorio si se u oblak razreenog
gasa, maltene vakuuma, a narastao si do dimenzija zvezde.
Ili se moe desiti da sauva fiziku koheziju - ti, i tvoj brod i posada - ali da zaglavinja u neki deo
svemira koji je veoma daleko od ijednog poznatog orijentira, i od ijedne transferne take, tako da
ostane izgubljen i praktino 'na pustom ostrvu' zauvek.
Nasuprot tome, Harijeva letelica bila je spretna, robusna, dobro prilagoena ivotinja, koja se ume
snalaziti u ovoj hirovitoj okolini. Namenski konstruisana za E prostor, njome je pilotirao vet, iv i
za to osposobljen pilot, mogla je potraiti ulazne i izlazne take daleko bezbednije od avenije.
Od tri letelice za kojima je galopirao, ponajvie ga je brinula trea, mainska. Prema njoj je oseao
maltene saaljenje. Jer ona je ovde bila u najslabijem poloaju, praktino slepa, to znai da kroz E
prostor srlja ne videi uopte kuda i u ta ide.
Hari je naredio brodu/stanici da ubrza svoj klimavi galop, radoznao da vidi ta je moglo naterati
jedan takav entitet, mehanoid, da jurne bezglavo u metaforini prostor, verovatno gonei dva broda
oksigenaa. Uskoro poe detektovati tragove digitalne svesti, siguran dokaz da u blizini deluju moni
kompjuteri, neprekidno, nezaklonjeni kamuflanim oklopima; tu negde, iza magle.
Taj jadni stvor kao da je emitovao poruku svim mesodernim memskim biima u okolini: evo me!
Zveri! Pojedite me!

Zaviri jo jednom kroz maglu. Da, pred njim je litica, fantastino strma i visoka. Bela, ali nekako
sivkasto i umorno bela. Pokrivena je simetrinim crvenkastim mrljama. Ispreila se ta barijera ispred
njega, vertikalna, nedogledno visoka - ko zna koliko metara ili kilometara visoka. Ali, sjajna cev
avenije produavala je pravo napred, u tu prepreku.
Mrlje na prepreci bile su poreane u stroge geometrijske redove, kao ratni brodovi postrojeni do u
beskraj. Hari je bacio poneki podozriv pogled na tu stranu, ali pilot mu ree da su to samo
'dvodimenzione diskoloracije', dakle pljosnate mrlje, nita vie.
Stanica je marirala dalje, galopom preko obrasle stepe, i Hari uskoro uvide da u litici postoji rupa,
dovoljno velika da kroz nju proe avenija i da sa strane ostane jo poprilino prostora. Da, njegova
osmatraka stanica tu moe proi... a mogao bi i neki omanji zvezdani brod.
"Mislim", promrmlja slovo (B)p pilotskog moda nagaajui, "da je neko ovde upotrebio energetska
oruja."
Hari vide da je neko grubom silom prokrio sebi put kroz liticu, naporedo sa avenijom. Prokrio,
razvalio zapravo; pukotine su se odatle granale na sve strane, kroz zid, a razvaljeni komadi leali su
meu upkastim klonulim 'kaktusima' nadaleko.
"Nerazumnici!" uzviknu Hari. "Njihov brod bio je preveliki, nije mogao da proe kroz tu rupu, pa su
krenuli odmah orujem, umesto da pronau neku zgodnu metaforu koja bi ih provukla."
Zavrte glavom. Opasno je pokuavati bilo kakve izmene u E prostoru silom. Mnogo je bolje
prilagoditi se udnim pravilima tog prostora i na taj nain stii do ostvarenja svojih ciljeva.
"Izgleda da je ovo uraeno pre godinu dana, kad je vei brod iao ovde za manjim", ree raunarpilot. "eli li da angaujemo opservacioni mod, pa da ustanovimo koji tip oruja je upotrebljen?"
"Ma, nemamo mi vremena za to", ree Hari. "Jasno je da su pred nama neki idioti... ili fanatici. to, u
oba sluaja, znai nevolju."
Hari dobro pogleda mrak u toj rupi napred, oko avenije. Nema sumnje, to je granica neke nove
tranzicije. im ue unutra, metaforina pravila opet e se izmeniti.
Verkvinu se ovo ne bi dopalo. Nema apsolutne garancije da e Hari moi da se vrati istim putem, ili
bilo kojim putem. Trebalo bi da su mu instrumenti prvi prioritet.
Posle due pauze, koju je proveo uglavnom ekajui se u neo-impijevskom stilu, on zamumla i
odlui.
"Ulazimo u to", naredi on. "Pripremi se za pomak na drugu simboliku!" Zauze svoje komandno mesto
i pritee se kaievima. "Zatvaraj te aluzine. Ide..."
Kurzivno (B)p se zavrte bre. "Uzbuna! Neto se pribliava!"
Hari se osvrte. Prednju polovinu njegovog vidnog polja zauzimala je litica. Drugu polovinu, 'savana'

i po njoj avenija koja se pruala krivudavo u maglene daljine.

Poteui nervozno oba svoja palca istovremeno, Hari je razmiljao o prvom pravilu opstanka u E
prostoru. Kad nisi siguran ko ti se pribliava, pritaji se malo i pogledaj ti njega pre nego to on vidi
tebe.
"Identifikacija? Odakle dolazi?"
Pilot-program je oklevao samo tren. "Predmet nepoznat. Dolazi iz unutranjosti tranzicione zone."
Iz te mrane peine, tano ispred njega! Dakle, nema anse da se Hari sakrije tu. On se poe okretati
levo, desno, u oajnikom traganju za idejom.
"Moramo se ukloniti sa vidika", ree. "Treba se smuvati negde, ali, gde?"
"Nemam odgovor, osim ako emo leteti. Jesi li naao nain da leti ovde, Harvi?"
"Nisam, prokletnie!"
"Ono tamo se pribliava."
Hari spusti pesnice na rukonaslone. Doao je as kad treba pokuati neto, bilo ta.
"Penji se na zid!"
Stanica poslua i zatra se gipkim galopom pravo u zid. Hari Harms zavue i ruke i noge u kontrolne
rukave, i povika: "Sad ja preuzimam!"
Vozilo dojuri do zida a Hari izbaci prednje dve noge napred; one se svojim velikim, pljosnatim
stopalima praktino zalepie za tu glatku povrinu.
Hari zadra dah...
A stanica, prirodno kao da je upravo za to napravljena, produi da galopira po zidu, vertikalno uvis.

Alvin
Ovaj prilog dnevniku morau da zbudim to je mogue bre. Nema vremena da bilo ta glaam. Ne
mogu traiti od autopisara da mi sredi gramatiku ili da mi predloi neku kitnjastiju terminologiju. Ve
smo ukrcani u jedan od Brazdaevih trofejnih amaca thenanijanskog porekla, a otisnuti se moramo
kroz manje od jedne midure. Moram ovo zapisati brzo, da bih drugi primerak mogao ostaviti u
Brazdau.
elim, vidite, da Dilijan Baskin ima jedan primerak, zato to pojma nemamo da li e nam ovo malo
putovanje uspeti. alju nas u nadi da bi amac mogao da se dokopa bezbednosti dok Brazda ulee u
opasnost u kakvoj jo nikada nije bio. Ali moglo bi ispasti obrnuto. Ako smo tokom naih pustolovina
ita nauili, to je: da se ni na ta ne moe osloniti.
Doktorka Baskin mi je neto obeala. Ako se ona provue a mi ne, postarae se da moj dnevnik bude
objavljen na Zemlji, ili ve negde. Znai, postau pravi pisac, pa makar tad bio i mrtav. Ljudi e
itati ovo to sam napisao, itae u ovom veku i moda u sledeim vekovima, moda na mnogim
svetovima.
Mislim da je to toliko ultra-carski-super, da maltene nadoknauje ovu zaista lou foru sada, naime,
ovo to moramo da se rastanemo od svih prijatelja koje smo na brodu stekli. Otprilike isto toliko
teko mi je pao i rastanak od moje porodice, na Jijou.
Dodue, jedan lan posade ide sa nama, on e pilotirati ovim naim borbenim amcem. Doktorka
Baskin nam je dala svog najboljeg pilota, da bi pomogla da to bezbednije stignemo do cilja.
"Tamo gde mi idemo", rekla nam je, "nee nam biti potreban vrhunski svemirski pilot. Ali, vama
klincima i te kako e biti potreban, da biste imali bar nekakvu ansu. Zato e Ka biti sa vama."
Hakica se bunila, naravno, mahala je svim svojim pipcima sa oima (a ima ih na vrh glave ukupno
etiri, to znate) i protestovala onim svojim specijalnim cvileim tonom koji samo mladi G'keki umeju
da izvedu ba tako, do savrenstva.
"Bacate nas u izgnanstvo", kukala je ona. "Ba sad, kad Brazda treba da stigne na mesta zaista
zanimljiva!"
"Nije izgnanstvo, nije izgnanstvo", odgovorila je Dilijan. "aljemo vas na opasnu i vanu misiju. Za
koju ste vi Jijoanci, dodue, odlino osposobljeni. Ta misija bi mogla dati smisao svemu ovome kroz
ta smo dosad proli."
Naravno da su obe u pravu. Siguran sam da nas teraju sa Brazdaa dobrim delom zbog toga to smo
mladi, a Dilijan osea krivicu zbog toga; smatra da nije u redu da vodi 'decu' na ovako opasno
putovanje, na kome nas napadaju ponekad i sa desetak razliitih strana, i ugroavaju na nekoliko
razliitih naina. Oigledno bi volela da nas etvoro, a naroito naa Haklberi-Finica, budemo
sklonjeni na neko drugo mesto, koliko-toliko bezbedno, to pre.

Ali, opet, ne verujem da bi se Dilijan olako rastala od Kaa, osim ako to moe na neki vaan nain
doprineti uspehu njene misije. Verujem da ona zaista eli da se mi tajno probijemo kroz Pet galaksija
i uspostavimo kontakt sa Teragenskim savetom.
"To do sad nismo mogli", objasnila nam je, "zato to smo u brodu imali samo Ljude i Delfine. ak i
ako bismo se uvukli u neku slabo poznatu luku, pri prvom pokuaju da kupimo zalihe ili pitamo za
pravac daljeg putovanja bili bismo primeeni; im bismo prvu re ikome rekli, nastala bi opta
uzbuna. Zemljani su tako dobro poznati - ali ne po dobru - da nigde ne mogu proi neprimeeni.
Ali ko e obratiti posebnu panju na neku mladu Urkinju? Ili na Hunia koji se eta po nekoj
beznaajnoj svemirskoj luci? Vi ete biti tipini siromani svemirski putnici, koji prodaju poneku
informaciju pokupljenu usput, a za uzvrat dobijaju prevoz etvrtom klasom; putnici koji iz nekih
svojih linih razloga ele da idu u sektor Tanit.
Naravno, Hakicu ete morati da krijete i izolujete - moda ak i da nosite u kontejneru za ivotinje,
sve dok ne dospete na neko bezbedno mesto gde e moi da je tite, recimo, Timbrimi. Ili
Thenanijanci, moda - ako je ona voljna da trpi kmetski status i njihove pompezne pridike o
'kampanji rasnog samopoboljavanja'. U svakom sluaju, od Hak zavisi tako mnogo da ona naprosto
ne sme uleteti ni u kakve rizike."
Ova Dilijanina napomena utiala je Hakicu koja je tek poela da 'hvata zamah' ljutnje i protesta zbog
ideje da nju neko nosi u kontejneru za ivotinje. Od svih nas putnika Jijovaca, ona ima najvei razlog
da ostane iva. Ona je jedini ivi G'keki izvan planete Jijo, a poto bi Jofuri mogli svakog trenutka da
unite sve preostale G'kekije tamo, Hakica bi oigledno trebalo da se odsad posveti stvaranju
poroda, a ne pustolovinama. Ova promena ju je prilino otreznila.
"A kako skrivati Kaa?" upitala je Ur-rona, izmahujui izduenom, glatkom glavom i ukajui pomalo
na svoj kenta-urski nain. "Nee nan viti lako da sakrijeno onolikog Delfina. Treva li da ga nosino u
prtljagu?"
Ignoriui tu ironiju, dr Baskin je samo odmahnula glavom.
"Ka nee ii sa vama sve do Tanita. Bio bi previe upadljiv. Osim toga, ja sam njemu obeala neto;
vreme je da to obeanje ispunim."
Spremao sam se da postavim pitanje o tome... kakvo je to obeanje ona dala njemu... kad porunica
Tit ue u Salu za planiranje i ree da je zavrila ukrcavanje zaliha u na amac.
Na mom ramenu 'vozila se' moja nurkinja, moja kuna ljubimica, Hufu. Ali njen sapijentni roak istog
izgleda, tajnoviti Titlal po imenu Blatko, sedeo je na oblinjem konferencijskom stolu i lizao svoje
krzno. Liio je jako na jednog zemaljskog stvora koji se zove vidra, s tom razlikom to je na vratu
imao i bele bodlje, a na licu izraz prezira i dosade.
"Dakle?" obrati se Dilijan Baskin tom stvoru, iako je dobro znala da on jo od poletanja sa Jijoa
nije pristao da kae ni jednu jedinu re. "eli li otii kod Timbrimija, da im javi o situaciji na
Jijou? Ili e poi sa nama, i videti stvari koje na red ivota normalno nikada ne vidi?"

Poto znam koliko su Titlali radoznali, mislim da je ona to pitanje tako formulisala sa namerom da
izmami iz ovog Titlala neki odgovor. Ali, nije me iznenadilo kad je umesto odgovora dobila neto
drugo.
Znate kakvi su Titlali, spremni da odgrizu sopstveni rep samo da bi im ala uspela.
Valjda bi trebalo na ovom mestu da zastanem i da objasnim kako je dolo do toga da nas nekolicina
urno spremimo bojni amac i poaljemo ga tamo gde je trebalo da poe itav Brazda.
Razlog se sastoji u tome to je Dilijan dobila privlaniju ponudu.
Ili, barem, ponudu koju nije mogla odbiti.
Rastanak se primakao. Ali, kako je dolo do toga?
Tamo gde sam proli put prekinuo pisanje ovog dnevnika, Brazda se sjurivao du sloene
unutranjosti jedne transferne take, samo nekoliko desetina strelometa ispred jednog jofurskog
bojnog broda koji se drao za nas kao prerijski skaka za svoje poslednje tene. inilo se da emo
samo na jedan nain uspeti da se otresemo tog neprijatelja - zaletanjem pravo u jednu od
najprometnijih, najveih luka, i to u onu koja je cela (itava ta planeta, dakle) u vlasnitvu velikih
Instituta i njihovih glavnih tabova; tu bi moralo da se zatekne nebrojeno mnotvo drugih ratnih
brodova. Ako bi sve uspelo savreno, Instituti bi u poslednjem trenutku proglasili opte primirje,
opti prekid vatre; ali ako oni to ne bi uspeli da urade, otvorio bi vatru svako na svakoga, a u toj
vatrenoj oluji Brazda bi u trenu bio preseljen u Carstvo Nebesko.
Dobro, plan je bio prilino klimav, priznati se mora, ali niko nije uspeo da smisli bolji. U svakom
sluaju bilo je pametnije tako, nego dozvoliti da ba Jofunjarama padnu u ruke naa arheoloka
otkria, koja bi onda mogla biti upotrebljena protiv svih ostalih klanova u svih Pet galaksija.
I tako smo strmoglavo padali sve dalje i dalje kroz jedno transferno vlakno. Na pilot se jako trudio
da izbegne sudar sa bilo kojim od mnogo miliona brodova koji su beali iz stotina razorenih
fraktalnih svetova koji su se upravo tad raspadali irom galaksije etvrte...
Ne pitajte mene kako je dolo do toga. Jer, to je sasvim izvan moje moi shvatanja. Dodue, neko od
nas Jijoanaca neto je razumeo o tome; Sara, oveica, koja ima titulu Mudra. Kad je nekolicina
brodova u jednom od tih izbeglikih konvoja promenila, pred naim oima, i oblik i oznake na
pramcu, Sara je, izgleda, ukapirala neto.
Meni je reeno da neki od tih izbeglica tragaju za novim starakim domovima u koje bi mogli prei, i
tamo nastaviti ivot u tiini i razmiljanju. (Ali im traganje slabo uspeva jer slobodnih mesta nema.)
Drugi su, navodno, reili da se povuku iz udobnog penzionerskog ivota i da se pridrue svojoj
aktivnoj kiseonikoj rodbini u ovim trenucima opte krize. Doktorka Baskin je mislila da se mi
moemo nekako ubaciti u tu optu guvu, i da moemo neprimetno klisnuti do neke gusto naseljene
zone negde u Prvoj, Drugoj, Treoj ili Petoj galaksiji.
Pred izbeglicama je postojala i trea opcija, koju je samo mali broj njih odabrao - prodor uvis, ka

sledeoj preki na lestvama sapijentnog ivota: pokuaj prelaska u jedan mnogo uzdignutiji nivo
postojanja. To ne moe, ni sluajno, imati nikakve veze sa nama.
Naime, mislili smo da ne moe.
I ne da smo se 'preli', nego...
Kaem, vrtoglavili smo ludo kroz uvorenu strukturu tog transgalaktikog neksusa (kako transfernu
taku naziva na Ka) i ekali da konano stignemo u neto to nije etvrta. Onda se dogodilo.
Alarmi su zapitali. Ka je izveo jo jedan viestruki luping. Pred nama se pojavio oblak svetlosti,
bezoblian, bez ikakvog nagovetaja strukture. Mi smo se njemu pribliavali. Taj moj prvi utisak o
bezoblinosti promenio se. Stekao sam utisak da je pred nama jedno gigantsko bie sa nebrojenim
mnotvom ruku koje se ispruaju i komeaju! Ti izdueci posezali su tamo i amo kroz transferne
putanje i uzimali svemirske brodove kao da beru bobice sa nekog buna!
"Je li ono... hmmm... normalna pojava?" zapitala je Hak. Nepotrebno, jer svud oko nas zblanuta i
prebledela lica Ljudi i Delfina pokazivala su da oni nikad nita slino tome nisu ni videli.
tipko zamuca kroz nekoliko nonih ventila: "Da-da-da-da li je to Bo-bo-bo-bog?"
Niko mu nije odgovorio, ak ni na ironini raunar Nis. Jurili smo bezglavo tano ka toj stvari, bez i
najmanje anse da skrenemo i izbegnemo sudar, jer sve do tamo nije bilo nikakve mogunosti za
prelazak u ma koju drugu transfernu nit. Zato smo samo blenuli napred i odbrojavali dure do uletanja
u tu brilijantnost.
Poplava svetlosti. Jedna ogromna ruka sainjena od svetlosti spustila se do nas... i sve se, odjednom,
poelo kretati usporeno. Ve-o-ma... us... po... re... nooooooo.
Neka nelagodna oseanja poela su se iriti iz moje utrobe prema koi, a po koi se, istovremeno,
irila neka vrsta otupelosti. Brazda je tada podignut, sa celom svojom ogromnom masom, iz
transferne niti to jest cevi kojom je do tad jurio. Urlik naih motora nestao je, i ja zauh samo neki
tihi zvuk, i shvatih: to nai motori romore, ali sada tiho, besposleno. Svi ekrani za posmatranje
kosmosa oko nas ispunie se belinom. Ali to arenje kao da nije bilo praeno nikakvom toplotom.
Paralizovan od straha, pitao sam se da li e nas pojesti neko gladno udovite, ili e nas pojesti jedna
prirodna pojava koja prema nama ne osea nita. Ali bilo je zapravo savreno svejedno ta e se od
te dve mogunosti ostvariti.
Osvetljenje je bilo tako savrene nijanse, i tako raskono, bogato teksturom, da ja zakljuih: to samo
moe biti smrt u istom, destilisanom obliku, nita drugo.
Koliko dugo je trajao na izlazak iz transferne niti, pojma nemam. Ali, posle nekog vremena svetlost
se povukla a udna telesna oseanja u meni su polako prestala. Brazdaevi motori nisu pojaali rad,
ali smo, bar, mogli opet da vidimo svemir oko nas i to svetlo bie na izvesnoj udaljenosti ispred nas.
Sara je u meuvremenu vrsto zagrlila Emersona, a naa mala impika, Priti, zagrlila je njih oboje.

Ur-rona, Hakica i tipko su se zgurili jedno uz drugo, a Blatko i Hufu su se drali za moja ramena
vrlo vrsto, sa ukupno osam kompleta kandica... koje su bockale, i te kako.
Svi smo prenosili pogled sa ekrana na ekran, i kao da nismo mogli poverovati da oni opet rade.
A radili su, i pokazivali da smo jo u upetljanim 'makaronima' transferne take... ali, ni u jednoj cevi,
ni u jednoj niti! Oko Brazdaa se nekako stvorio mehur, poprilino veliki, normalnog prostora.
U tom prostoru nismo bili sami, naprotiv, bila je velika guva: stotine drugih, postrojenih brodova.
Veinom su bili znatno vei od Brazdaa. inilo se da svi ekaju, tiho i mirno, da se neto desi.
Nis hologram, tek sad, pucnu i pojavi se u vazduhu meu nama. Njegov splet tankih linija izgledao je
napeto, brino.
"Vidim", ree on, "samo jednu zajedniku osobinu kod sveg tog brodovlja. Svaki brod bez izuzetka
ima na pramcu znak Unije, dakle sjedinjavanja. To je onaj od dve linije koje se sustiu pod uglom od
sto etiri stepena. Amblem transcendencije."
Uskoro videsmo da svetlo bie pred nama ponovo hvata brodove, jedan po jedan, i na neki nain ih
odabira. Veliku veinu vraa nazad u transferne niti; takvi su odmah odlazili, nestajali sa vidika, kao
da im je drago to e moi da pobegnu u neku drugu galaksiju.
Tek poneki brod, moda svaki stoti, izvlaen je i pregledan obiljem svetlosti, mnogo pomnije, a onda
premetan u nau kratku ali rastuu falangu odabranih...
Odabranih za ta? pitao sam se ja dok sam to gledao. Odabranih da budu zarobljenici? Uzorci?
Kandidati? Predjelo?
Laknulo nam je kad smo videli da se jedan oblinji brod obliva onom karakteristinom pulsirajuom
vatrom preoblikovanj i vraa u svoj raniji oblik, sa pramanom oznakom u vidu gnezda koncentrinih
krugova. Ta letelica iskliznu iz formacije, i klimavo odlete da se pridrui izbeglikim kolonama u
najblioj transfernoj niti.
"Ovi odustaju, uplaili su se", glasila je Hakicina dijagnoza, saoseajna kao i uvek. Jo neki brodovi,
pred naim oima, odustadoe. Ali bela svetlost dodavala je druge naem stroju.
Emerson D'Anit poe neto da petlja sa ekranom za dalekodometno osmatranje. Uskoro zamumla i
prstom pokaza ta je otkrio: na mehur normalnog prostora, ne-transfernog, nije bio jedini takav. U
istoj ovoj transfernoj taki stvorilo se jo desetak, ako ne i mnogo vie, takvih, i u svima se vrilo
odabiranje i postrojavanje. Ali, dok su u nekima bili klinasti brodovi sa fraktalno 'naikanom'
povrinom, u drugima su lebdele ute grudve, otprilike sferine, koje su se ponekad spajale ili
razdvajale kao lopte ulja.
"Zangi!" uzviknu Emerson, i sav se isprsi ponosito i ozareno zato to je uspeo da izgovori tu re, da
tano, po imenu, identifikuje te letelice. Kao da je time znakajnije umanjio nau zbunjenost.
"Hmmmm..." ree Sara. "Ima li iko neku ideju ta mi ovde traimo? Da l' mi je neto promaklo? Ili

smo stvarno, nekom ogromnom grekom, postrojeni za ulazak u transcendentni red ivota?"
Porunica Tit zabaci glavu, koja je kod Delfina tako velika, sa izduenim glatko-kljunastim ustima.
"Bila bi to sssuper promocija", ree ta Delfinka.
"Bila bi", umea se Nis. "Veina rasa koje diu kiseonik bore se stotinama hiljada godina - trguju,
ratuju, Uzdiu, brode - pre nego to, napokon, osete zov plima, i potrae neku pitomu zvezdu kraj koje
e moi da se skrase. Tako, kao penzioneri, miruju u zagrljaju plima moda milion godina, i tek tad
postaju spremni za sledei korak."
Ur-rona predloi.
"Da pitano onaj ogranak Vivlioteke koji inano na ovon vrodu?"
Uskovitlani hologram se malo strese u vazduhu nae sale.
"U Galaktikoj biblioteci ne moe se nai mnogo o Povuenom redu ivota", ree on, "zato to oni
koji njome upravljaju kau da to nisu naa posla.
A o onome posle Povlaenja govore uglavnom samo religije. Veina velikih kultova u Pet galaksija
bavi se time: ba pitanjem ta 'transcendencija' to jest 'prevazilaenje, nadilaenje' - uopte znai, ili
ta moe znaiti, za ovu ili onu rasu. Mnogi veruju da su tim putem prvo proli Praoci, i da su ostavili
u amanet svima ostalima da, kad ko bude u mogunosti, krene istom stazom. Ali..."
"Ali to nije odgovor na pitanje koje je Sara postavila", dovri Dilijan Baskin. "Zato smo ba mi
odabrani da se postrojimo za transcendenciju? Pitam se nema li..."
Zautala je, videi da na mutavi bivi inenjer, Emerson D'Anit, opet gestovima nastoji da privue
nau panju. On je vrhom prsta pokao svoj nos, a zatim, ispruio ruku, napred, napred. Nekoliko
trenutaka nismo ga razumeli, a onda porunica Tit malo pociknu, shvativi, prva, ta on eli da kae.
"Nosss broda! Oni koji su nam napravili novi ok-klop... moda su izmenili i simbol na pramcu!
Moda tamo sad nosimo neto to nije spirala 'kraci-i-zraci', nego..."
Nije to dovrila, niti je bilo potrebno, svi smo razumeli da sad nosimo, na pramcu, moda neki
pogrean amblem, koji nas identifikuje kao neto to sigurno nismo.
Svi prihvatie da ta mogunost postoji, a niko ne pokua da raspravlja zato bi nai dobroinitelji
uradili tako neto, niti kakve e biti posledice ako se obmana razotkrije.
Po licu Dilijan Baskin videh da ona ne prihvata ovu teoriju. Oigledno je imala neko drugo
objanjenje za nae svrstavanje meu transcendentne.
Ja sam moda bio jedini dovoljno blizu nje da ujem re, samo jednu, koju je ona tad apnula, i to
tonom rezignacije i tuge.
Zapisau, evo, mada mi nita nije jasno. Rekla je samo:

"Herbi..."
I tako, eto, doosmo u ovu situaciju: putevi se nai razilaze.
Moda je Brazda, u sutini, naao pribeite, kakvo-takvo. Barem vie nije tik iza nas onaj bojni
brod Jofura, mada ne moemo znati nee li on jednog dana opet iskrsnuti odnekud i pojuriti nas. Bilo
kako bilo, doktorka Baskin je odluila da se ne protivi ovom najnovijem zaokretu toka sudbine, nego
da se na njemu neko vreme vozi i da onda vidi kuda bi nas to moglo odvesti.
Ali neemo se na njemu voziti mi Vufonci. Jer evo stojimo spremni za ukrcavanje u jedan stari
thenanijanski bojni amac - na ijem pramcu, vrlo jasno, blistaju galaktiki kraci-i-zraci, oznaka nas
kiseonikaa - a sa nama Ka koji treba da nas preveze, bezbedno, u galaksiju Drugu. To nee biti lako,
naroito ako pomislite da treba sa ovog 'ostrva' normalnog prostora uskoiti u neku transfernu nit! A i
kad to uspe, moraemo se dobro potruditi da se uunjamo u civilizaciju Pet galaksija tako
neupadljivo, kroz neku tako beznaajnu luku, da niko ne 'pronjufa' ko smo zapravo.
A kad i to uspemo, ako se Ifnine kockice zakotrljaju kako treba, mi emo dati sve od sebe da budemo
uspeni kuriri, da poruku Dilijan Baskin, toliko znaajnu, prenesemo do cilja; i najzad, posle svega
toga, da moda smislimo gde i kako da provedemo ostatak svog ivota.
Kao ni Haklberi-Finica, ni ja nisam mnogo oduevljen takvom perspektivom. Ali ta drugo moemo,
osim da pokuamo?
Tit je utovarila zalihe. Na pilotskom 'sedlu', prilagoenom za oblik delfinskog tela ve lei Ka, i
pljuska perajima, nestrpljiv da krene. Sve nas su zagrlili, jednog po jednog, i poeleli nam sreu, oni
koje ostavljamo za sobom.
"Postignite da se Jijo ponosi vama", rekla je Sara. Kamo sree da polazi i ona! Onda bismo mogli da
se oslonimo na njenu mudrost, a osim toga, u naoj grupi bio bi po jedan predstavnik svih est rasa sa
Nagiba. Ali, ako iko sa naeg skrivenog svetia treba da vidi kako izgledaju transcendentna bia, i da
pri tome ima ikakvu ansu da razume ita o njima, onda izbor za to mora pasti, dabome, na Saru.
Stvari jesu onakve kakve jesu, rekao bih.
Na alhemiar, na Trekonja, po imenu Tjug, isputa mlazie slatkih isparenja. Ta aroma blai nae
strahove i naa aljenja zbog rastanka. Pretpostavljam da, ako jedan Treki moe smireno i vedro da
gleda svoj predstojei ulazak u vaseljenu nakrcanu Jofurima, onda i ja mogu, barem, bez kategorinih
predrasuda da oekujem susret sa mnogobrojnim roacima sa kojima je kontakt davno izgubljen - sa
dalekim roacima, koji provode itav svoj ivotni vek u udobnosti i moi zvezdanih bogova, ali koji
nikada nisu itali Konrada, Elisona, ili Tvena. Jadnici.
"Ovoj stvari treba dati ime", insistira tipko, kuckajui jednom tipaljkom/hvataljkom po metalnom
podu bojnog amca.
Ur-rona klima tom svojom izduenom glavom sa tri oka.
"Naravno, postoji samo jedno odgovarajue", kae ona.

Ja se, potmulim umblanjem, saglaavam sa ovim. Okreemo se, zato, Hakici, koja slee onim
pipcima iznad glave, na taj nain naznaavajui da prihvata jedan deo odgovornosti za ovu odluku.
"Vai, neka bude San Vufona", veli ona, i sad je jednoglasno.
Dilijan Baskin stoji pored hermetinih brodskih vrata, eka da joj uruim disk iz autopisara, sa
kopijom ovoga to, evo, dovravam. Zato sad moram zakljuiti ovu stavku dnevnika - bez ikakvog
doterivanja, glaanja. Tako je kako je; idemo.
Ako ovo bude poslednja stranica dnevnika, itaoe, to e znaiti da je Brazda uspeo da se probije a
mi ne. Ne ulaem nikakve proteste, ni za im ne alim. Samo kaem: pamtite nas, ako vam bude tako
po volji.
Hvala, dr Baskin, hvala za pustolovinu i sve ostalo.
Sreno.
I zbogom.

Hari
Ma, neto mu je bilo od samog poetka uasno poznato u ovoj oblasti E prostora, jo od kad se
spustio na preriju klonulih izrataja i poao ka etvrtastim, jako dalekim kulama koje se negde u
visini susreu sa gigantskim ravnim povrinama na nebu. Neto na potiljku ga je golicalo uporno,
neprijatno; tako impanza doivljava 'dea vi'.
On sada osmotri isti taj prizor iz drugog ugla, sa velike visine. Njegova letelica hodala je po
gigantskoj okomitoj steni, kroz mutno prostranstvo. Bezbrojni obrasci, crvenkasti i simetrini,
pravilno su se ponavljali, nanizani po toj vertikalnoj ogromnosti, kao da je tuda prola armija
identinih monstruma sa raepljenim velikim stopalima.
"E, dakle, stvarno", ree on glasom hrapavim od iznenaenja. "Nikad ranije ne uradih ovo. Ko bi
rekao da pravila ovde doputaju da se ovolika maina penje pravo uvis, kao pauk po z..."
Zamuknu, u sevu uvianja; vilice nastavi da otvara i zatvara bez ijednog zvuka.
Pa nije valjda!
Zagledao se u te pljopsnate, monotono ponovljene are na litici, onda u daleke tornjeve maltene
sasvim izgubljene u izmaglicama ovog sveta. Samo jedno mentalno pomeranje skale, pomak u sasvim
druge dimenzije, objasnilo je celu sliku.
Provalio bih ja ovo i ranije, ree on sebi, samo da se moglo jasnije gledati i videti.
Obuze ga oseanje da je kosmiki glup. Zajea glasno.
"Tako mi itine brade i Tarzanove kile... ovo je soba. Soba u neijoj prokletoj kui!"
Svest o ovome izotri, tek sad, njegove percepcije.
Prerija sva upkasta i ujednaena?
ilim!
Visoke, uzane, etvrtaste kule?
Noge nametaja!
Ona ogromna ravan sa koje je na poetku visio, i onda se spustio do ilima: sto. Ploa stola.
Mrljaste are na ovom zidu po kome se malo popeo: tapet, verovatno, ili neki slian pokrivni
materijal, odabran bez iole estetskog ula. Ovako iz neposredne blizine Hari nije mogao oceniti da li
je motiv zemaljski ili tuinski.
Ova zona E prostora ima tako malo posetilaca, ree Hari Harms sebi, da je, u trenutku mog dolaska,

verovatno bila u sirovom, nemanifestovanom stanju. Verovatno se itav ovaj ogromni predeo zgusnuo
i materijalizovao oko neke slike iz moje podsvesti!
A on je tada razmiljao o trenutno vaeem formatu svog broda/stanice. Taj format, zadran od
prethodne misije, imao je i ovih nekoliko nogu, vrlo dugakih. Hari je upravo razmiljao da ga to
podsea na pauka. Moda je ta misao kreirala ovaj njegov subjektivni kosmos. Ovu sobu.
Osim, pomisli on, ako ja sve ovo samo sanjam, u poslednjem bunilu, a moje telo lei smrskano,
negde, pod tonama ruevina, u stanici koja je pala i razlupala se im sam pristigao u E prostor.
U oba sluaja, njegova sudbina jasno pokazuje zato svi pametni izviai smatraju da je ovaj vilajet
E prostora izuzetno opasan.
Moda insekti ovako vide stvari u kui: sve veoma udaljeno, sve nejasno, osim onog u
najneposrednijoj blizini. Hari se zapita postoje li ovde slike na zidovima, inija voa na stolu, i
jedna iva div-planina - mae koje lei na sofi i tiho prede.
Moda je bolje ne saznati to. Ne prisiljavati E prostor da se izdefinie ba preterano u materijalna
tela.
Samo jedna stvar nije se uklapala u ovu scenografiju klasine ljudske dnevne sobe: avenija, vitka
krivudava cev mraka i svetlucanja, koja je dolazila iz nesagledivih daljina, krivudala leei na
tepihu, i zalazila pravo u zid, tanije u rupu u zidu, ispod Harija. Avenija zvana stvarnost; potpuno u
vlasti materije i nepopustljivih zakona fizike.
"Oseam primicanje vibracija", ree stanica. "Iz konekciono-rupturne lokacije."
Hari ovo prevede: iz te mije rupe dole. Tu avenija ulazi u mrak... nesumnjivo u drugu, drugaiju
oblast E prostora. Tri uljeza prola su ranije tim putem. Za sobom su ostavili jasne tragove. Prvo se,
pre oko godinu dana, provuklo jedno malo vozilo... za njim progonitelj, mnogo vei, koji je
bezobzirno pucao u 'zid' i proirio 'miju rupu' da bi mogao da se progura kroz nju. Obojica su
ostavili za sobom 'mirise' ivota zasnovanog na disanju kiseonika. Trea letelica prola je nedavno,
ostavivi meovite tragove, mehanoidne i oksigenske. Ula je u istu miju rupu.
Ali je sad neto dolazilo odatle, kreui se u suprotnom smeru.
Hari proveri u kakvom je stanju naoruanje. Na instrument-tabli, na delu za naoruanje, nekoliko
pravougaonika je svetlelo... to je znailo da e ta oruja moi da funkcioniu u ovom prostoru, na
neki nain. Ali trebalo je tek saznati na koji.
"Da vidimo moe li se opet primeniti isti trik", promrmlja on.
Preavi na runo upravljanje, on izbaci sidro koje sa jakim potmulim zvukom udari u tapet i tu se
vrsto zalepi. Onda, nervozan, poe odvajati jedno po jedno stopalo broda od zida. Uskoro je
brod/stanica visio samo o svom kablu, visoko iznad 'tla'. "Sputaj!" uzviknu on, i kabel se poe
izduivati. Zastade na samo dve duine broda iznad mesta gde se tepih susretao sa zidom. Avenija i
mija rupa leali su samo malo levo od Harija.

To to izlazi, pomisli on, ne moe biti mnogo vee od ove stanice. Biu u prednosti, ne samo zbog
faktora iznenaenja, nego i zato to veina brodova koji uu u E prostor nisu dobro opremljeni za
njega.
Zvualo je logino. Hari je uspeo, maltene, da ubedi sebe.
Ali je logika nepouzdan prijatelj, ak i u onoj vaseljeni koja je Hariju zaviaj. U E prostoru, ona je
samo jedna od mnogih igara koje se mogu igrati pomou simbola i ideja.
Jedan od mnogih naina da zavara sebe.
"Evo, neto izlazi!" saopti pilot-mod. I zaista, neto je izvirilo iz mranog tunela.
Izgledalo je jadno: apsurdno dugako, a toliko 'debelo' da se kroz tunel jedva provlailo. Ovaj uljez
sastojao se od dugakog niza segmenata, koji su izmeu sebe bili uzglobljeni. Za kretanje su mu
sluile krute, lankovite noge. Istralo je to stvorenje iz 'mije rupe' kao da bei od neeg. Onda je
skrenulo, pribilo se uza zid, i tako ostalo, drhtei. Gledajui odozgo, Hari dobi utisak da je to bie
ranjeno i preplaeno, i da se pokuava sakriti bar na neko vreme, da doe do daha.
Nije bilo potrebno angaovati brodski opservacijski mod da bi bilo provereno da li je to mehanoid.
Kruta formalnost pokreta jasno je pokazala da jeste mehanoid. Jo znaajnija bila je injenica da ovo
bie nije moglo da se menja dovoljno brzo. Sve druge vrste ivih bia umele bi, prilikom prelaska u
drugi vilajet E-prostora, da se malo razgibaju, da izvedu neku svoju tranziciju, da prilagode svoju
umnu koncepciju o sebi, svoj getalt, pa time i da postignu telesno prilagoavanje novoj ivotnoj
okolini.
U ovom, E carstvu, verovanje u neto esto je bilo dovoljno da to i bude tako.
Pa ipak, ve po svojoj prirodi, maine su vrhunska manifestacija primenjenih zakona fizike.
Doslednost sebi je ba glavni izvor njihove moi, tamo gde je njihova domovina, u realnosti. Ovde je
ta doslednost nedostatak, i to katastrofalan. Suoena sa hitnom potrebom da izmeni svoj materijalni
oblik, maina moe reagovati samo na jedan nain: tako to e pomno prouiti nove okolnosti, doneti
odgovarajuu odluku, a onda je i sprovesti, naime izvriti sve promene, jednu po jednu, prema planu.
Hari pogleda kroz runi teleobjektiv, izotri sliku, i vide da po telu tog mehanoida sve vrvi od manjih
pokretnih predmeta, robota za opravku i odravanje. Oni su radili histerinom brzinom na
preoblikovanju svog gospodara. Sekli su, premetali, i zavarivali velike komade realne materije. U
tom procesu, mnogi komadi i komadii su otpadali, mrvili se, ili se upijali kao rastvor u tepih ispod.
Harijev senzor za atome pokazivao je da gusti oblaci estica kuljaju iz ovog bia na sve strane...
otpad koji e uskoro, sasvim sigurno, privui memoide strvinare.
Ova stvar oigledno je, nekad, bila svemirski brod, itelj dubokog vakuuma i meuzvezdane tame.
Zapanjujue je bilo da takav stvor uopte uspeva, makar i delimino, da se prilagodi na ovakvu
ivotnu okolinu.

Jedan senzor poe sevanjem upozoravati na anomaliju: jedan deo osloboenog otpadnog materijala
sastojao se od atoma kiseonika i azota, kao i od sloenih organskih jedinjenja, to je govorilo o
prisustvu sasvim drugog reda ivota.
A-ha, tu li si ti, pomisli Hari.
Do sad je podozrevao, sad je bio siguran. Ovo je bio onaj novi, trei uljez, koga je i hteo da sustigne.
"Ovaj je sigurno naleteo na neto to mu nije prijalo", pretpostavi Hari, "neto od ega se uplaio
dovoljno da zbrie."
Pilot-mod uskoro potvrdi da je tako.
"Detektujem jo neeljenih pojava, koje nadiru ka probijenoj graninoj povrini sa druge strane, u
estokom gonjenju ovog bia", ree (B)p.
Hari se potrudi da ustanovi iz kog dela mehanoidovog tela dospevaju abnormalne, ne-mehanoidne
emisije gasa. Pronae, na sredini maine, jedno zadebljanje, odasvud zatvoreno; kao da se na sredini
nekakve velike gusenice nalazi zrno graka. Bio je to habitat; stanite neeg ivog ali ne
mehanoidnog; u sutini, posuda puna atmosfere i drugih stvari potrebnih za kiseonini ivot. Na
povrini tog habitata videlo se nekoliko glatkih pravougaonika iz kojih je dopirala svetlost. Moda su
to bili prozori, ali Hari nije mogao zaviriti kroz njih.
Maini je oigledno bilo sasvim jasno da nema mnogo vremena. Pokuavala je da ubrza rad na svom
preoblikovanju, ali zbog toga roboti poee da gree, da se lome, pregrevaju, da padaju na tepih, ija
vlakna su poinjala da se njiu na tu stranu, ispoljavajui neugodne simptome svesne, ive gladi.
Atoma u E prostoru ima vrlo malo; i kad zalutaju tu, posle izvesnog vremena nestanu. Mnogim
prostim memoidima izuzetno su korisni, kao prehrambena materija koja i u najmanjim koliinama, u
tragovima, bitno doprinosi zdravlju: memoidi, koji su apstrakcije ali ive, na taj nain postaju malo,
makar sasvim malo, stvarni.
"Trideset dura do pojave novih pridolica", saopti pilot-mod.
Iako nije dovrila rad na svom preoblikovanju, maina slina gusenici zakljuila je da vremena vie
nema, pa je nastavila da bei naporedo sa avenijom.
Pitam se, pomisli Hari Harms, zato ne zaroni nazad u realni prostor; bilo bi dovoljno da samo
uskoi u aveniju. Naravno, ovaj mehanoid bi se onda mogao pojaviti takorei ma gde, pa bi mu onda
mogli biti potrebni vekovi da se domogne najblieg pristojnog hiperspacijalnog terminala, ali, zar
maine nemaju vremena koliko god ele?
Razmislio je o moguim objanjenjima za ovo. Bilo ih je nekoliko. Moda je mehanoid toliko oteen
da ne bi preiveo novi ulazak u stvarnost. Ili, moda, organski 'tovar' u habitatu ne moe da eka
nekoliko vekova dok maina putuje ka terminalu.
Bekstvo je donelo nespretnoj maini uasne nove probleme. Noge, uzglobljene metalnom vrstinom,
koile su se, lomile, otpadale. Hariju izae pred oi slika ranjene ivotinje koja bei poslednjim

snagama.
Okrete se da posmatra nailazak progonitelja. Oni se najavie mlazevima svetlosti iz tunela. 'Kaktusi'
tepiha na ovo su reagovali obeshrabrenim klonuem. Pojavi se prvi progonitelj.
Harijev utisak bio je da iz tunela izlazi glista, ali oklopljena; glava te kreature bila je prekrivena
blistavim ploama. Zver, dakle, iz mranih prostora, gde vazduh ne dospeva. Ovo se, meutim, poe
vrlo brzo menjati. Bie je prolazilo kroz metamorfozu, prilagoavalo se novoj oblasti E prostora.
Izrastoe mu, na gornjoj strani glave, organi nalik na oi. Ispod tela nastade prava erupcija
pseudopodija, tako da je stvor uskoro stajao graciozno na nebrojenim delikatnim nogama.
Kao stonoga, pomisli Hari; tanije, kao milion-noga.
Samo jedna vrsta ivih bia moe se tako brzo prilagoavati u E prostoru: ona koja je tu i nastala,
ona iji je tu dom. Usavreni memoid-mesoder. Ideja, dakle, zasnovana na lovu, na grabljivikom
napadu na druga iva bia; moda, ak, sama ideja grabljivitva.
Dok se taj prvi memoid transmutovao da bi se prilagodio ad-hok pravilima jedne gigantske dnevne
sobe, nekoliko drugih naie, gurajui se, kroz isti tunel. Svi su bili prepuni elje da se bace na svoj
bespomoni plen.
Ovo se mene nita ne tie; nemam ja tu nikakva posla, poe Hari govoriti sebi, poteui brino oba
svoja palca istovremeno. Imam dunost, primarnu, da prikupim Verkvinove instrumente. Sekundarnu,
da hvatam ili razjurujem uljeze... ali, ovog uljeza sredie memoidi sami.
Ali Harijeva neodlunost naglo se pojaa. Setio se kako se nastavila ona propoved Skianoa,
misionara, koji je o svojoj udnovatoj veri govorio sa improvizovane govornice, ispod laganorotirajueg holograma planete Zemlje raspete na krst. Prvo svetlosnim signalima iz donjeg para oiju,
a zatim i monim zvukom, taj evangelista je ubeivao sve prisutne da svaki sapijentni pojedinac treba
da stremi ka spasenju svoje pojedinane due.
"Iako je naa sekta stupila tek nedavno na bulevare i uliice Pet galaksija, stare vere ve u nama vide
ozbiljnu pretnju. Pokuavaju da ugue nau poruku; donose zakonske propise protiv nas, maltretiraju
nas tobo legalno, ne biraju sredstva da onemogue nae emisare. Nadasve, tvrde da mi
propovedamo sebinost.
Ako abdikatori, ekai, transcenderi, i druge tradicionalne religije imaju o ma emu podudarno
miljenje, onda je to svakako njihovo uverenje da spasenje moe stii samo rasama i klanovima, ako
se poboljaju i usavre, do te mere da pou za naim blagoslovenim Praroditeljima u zagrljaj plima.
Svaka generacija, kau, treba da radi predano da bi svoje potomke iznela makar i malice blie tom
velikom cilju. Kakav e uas nastati, dakle - kau oni - ako pojedinci, trilioni i kvadrilioni
pojedinaca, ponu misliti o sebi! ta ako spasenje svoje due moe postii svako misaono bie
ponaosob, kroz veru u Boga koji je iznad i onostran svih poznatih nivoa univerzalne stvarnosti?
ta ako je mogue zaobii zagrljaj plima, dovinuti se do rajskog posleivota, koji je opisan u svetim
knjigama Tere? Da li bi onda svi prestali ulagati trud svoj u unapreenje rase? Da li bi napustili

svoje potomstvo, samo da bi se doepali duhovnog uzvienja sad?" Donji par Skianovih oiju je
sevao. "Odgovor postoji. Dadoe ga Budo, Moe, Isa Hris, i drugi veliki proroci koji govorahu na
Teri tokom slavne usamljenosti te planete. Njihov odgovor - na odgovor - sastoji se u tome da je
samilost odvajkada bila glavna alatka za stizanje do spasenja."
Proli su od tad dani, ali Harijeve misli jo su se komeale oko neverovatnih, mnogostranih nesklada
u tome to je Skiano govorio.
Grickajui usnu, okrete se i obrati se ploveem (B)p simbolu u vazduhu.
"Koliko ima lovaca?"
"Tih memoida ima pet", odgovori pilot-mod brodskog kompjutera. "Dva su se ve u potpunosti
transformisala; oni nastavljaju gonjenje mehanoidnog uljeza. Dva jo menjaju svoj izgled. Jedan je u
tunelu, gde eka na red da izae."
On vide par mesodernih memoida kako ubrzavaju jurnjavu preko tepiha. Sustizali su, brzo, posustalu
mainu, noeni svaki svojim mnogobrojnim zatalasanim pipcima/noicama. Dok se Hari etkao
nekoliko koraka levo, pa desno, jo dva dovrie svoju metamorfozu. U Harijevoj glavi
preovladavalo je prieljkivanje da nikada nije ni uo ni video propoved onog Skianoa.
Nije mogao, kasnije, zakljuiti ta ga je nagnalo na akciju. Samilost je, doista, mogla tu imati
nekakvog uticaja. Ali Hari je smatrao da je jedna druga njegova osobina ponajvie kriva za ono to
se dogodilo.
Radoznalost.
Nikad neu doznati ta je ta glupava trapava mainina prenosila, pomisli on, ako bude proderana
od strane ovog opora pregladnelih misaonih stavova.
Iz tunela izae i peti memoid i poe svoju metamorfozu.
Hari odluno kriknu i tresnu po jednom dugmetu, otkaivi realitetno sidro od zidnih tapeta; stanica
pade pravo dole, ispruivi svih osam nogu kao da su kande.
Prvog protivnika unitio je najlake.
Memoid je sasvim nesposoban da se brani tokom tranzicije, kad reformatira svoj konceptualni okvir
da bi se prilagodio novoj okolini. "Kad treba da parafrazira sebe u novi idiom", tako je to objasnio
Hariju njegov stareina Verkvin tokom obuke. Dok se menja, memoid gubi samouverenja i koheziju,
koleba se, i zato ga lako moe unititi neka druga taka gledanja, razliita od njegove.
Brod/stanica se zari petom memoidu u lea; isprobada mu kimu na nekoliko mesta; poe ubrizgavati
kritike misli.
PREKID

OKLEVANJE
SUMNJA
Ideja moe, u E prostoru, nastaviti svoje postojanje ako i nema mozga koji bi je mislio. Ali, samo ako
je, kao misaona postavka, dovoljno snana da veruje u sebe. Za koncepciju koja je prinuena da
odrava sama sebe, pokolebanost je najgori otrov, naroito ako se unese u pravom trenutku, na pravo
mesto. Poslednji memoid je reagovao brzo, ali se nije mogao odbraniti; posrnu, a onda se rasplinu, a
okolni tepih zaas usisa osnovne postavke od kojih je memoid bio sagraen. Hari je sad bio sasvim
slobodan da pojuri za ostalima.
Budi kao pauk, ree on sebi, pripremajui konzolu za oruano dejstvo. Sad je u prednosti zato to im
se privlai s lea, i zato to je mnogo bri... a prednost je i to to se itava ova sub-oblast E prostora
oigledno zgusnula oko neke slike iz njegovog uma koja je posluila kao semenka. Moda oko neke
uspomene iz detinjstva, kad se mali, malecki Hari igrao u neijoj dnevnoj sobi i pri tome imao utisak
da je nedogledno ogromna.
Brzo sustie jo dva memoida. Hari odlui da ih zaustavi mreom za zapetljavanje. Bilo je to idealno
oruje za napad u E prostoru: ispali mreu silogizama, logikih argumenata koji se u velikoj
Galaktikoj biblioteci prikupljaju ve vie od milijardu godina, i neprijatelj se spetlja.
Hajd, pa ta bude - bude, ree on sebi.
Naniani, i opali.
To oruje bilo je 'kontingentno', to je znailo, osposobljeno da menja svoj izgled kao i izgled svog
pucnja u skladu sa okolnostima. Hari ga je koristio u drugim prilikama, u drugim vilajetima E sveta, i
video je da hitac ima izgled razornog zraka ironije, ili da ispaljuje kontra-argumente kao uarenu
topovsku ulad. Ali ovde iz oruja pokulja mlaz destilisanih argumenata, nekako spiralno, kao da
izleu mree lepljive svile. Mree se rairie iznad oba sustignuta memoida.
Padoe na njih, i jedan se odmah srui, nogu zapetljanih u prastare lukave argumente. Svaalake
uvrede poee mu razdirati telo. Memoid se sklupa u agoniji a onda se rasu u isparenje koje se brzo
razie i nestade sasvim.
Onaj drugi imao je neto vie sree. Iako temeljito upleten, uspe se zaustaviti u poslednji as; ne
pade. Gde god su niti zlovoljne raspre zasecale u njegovo telo, kiselinski ga izjedajui (naroito po
bokovima), iznutra su, iz rana, vrveli odgovori, kao ustra antitela.
Kreatura okrete svoj metaforini pogled ka Hariju a onda poe trcati otrov ka njemu. Grudve otrova
poletee - najverovatnije logina objanjenja udeena da ubede Harijev brod da vie ne treba da
postoji. Mogao je pokuati da ih obori paljbom, ili da ih udarcima odbaci u levu i desnu stranu, od
sebe, ili ak da stoiki izdri njihov nasrtaj. Ali on je ve bio smislio svoju taktiku, sasvim drukiju.
Koristei svoje poznavanje lokalnih uslova, terena dakle, on natera svih osam nogu broda/stanice da
se jako poviju, a zatim skoi visoko, iznad verbalnog otrova, tavie iznad samog spetljanog
neprijatelja.

Nekoliko sekundi je taj let trajao. Hari je posmatrao kako velika prostranstva tepiha promiu, kao
more, ispod njega. Poe se brinuti kad i gde e doskoiti; avenija je bila sasvim blizu, opasno blizu.
Pa, nisam spreman za povratak u kosmos, ne sad niti ovde! pomisli on. Izgledi da bi mogao ostati iv
posle jednog takvog nasuminog strmoglava u stvarnost bili su slabi.
Na sreu, u poslednji as uspeo je da izvede manevar izvijanja maine u vazduhu, i da doskoi
malice izvan avenije. Ali to je bio doskok bez odgovarajue ravnotee i gipkosti, vrlo tvrd. Hari
nalete na prednji zid sopstvene kabine i bolno ugruva desno rame. I jo gore od toga: kabina se ispuni
zvucima neke lomljave. Neto se skrilo, svakako. Jedan alarm zableja. Crvena svetla poee da se
pale i gase.
Bolno trzajui licem, Hari se dovue do instrument-table, gde saznade da su se dve noge, prilikom
pada, odlomile, a da se trea gadno izobliila. Njegov brod-stanica mogao je sad krenuti u susret
novim izazovima samo hramajui.
Ali, Hari je i sad bio u vatri adrenalina. On iskezi zube i oglasi se divljakim impanzovskim
reanjem.
Tri oborena, jo dva pred nama, pomisli on, hrabrei se.
Na nesreu, sledea borba poe loe.
Jedan od preostala dva predatora ve se bacio na plen. Poeo je da otre metalne delove sa velike
maine, razarajui je sreno, razmahano. Drugi memoid se okrenuo da se obrauna sa Harijem.
Upozoren na vreme, savreno pripravan, ovaj memoid je svoj oblik odlino prilagodio ovom vilajetu
E prostora. Sada je izgledao kao insektoid sposoban da gadno ugrize, kao stvor koga biste najvie
mrzeli da vidite kako se zavlai pod va nametaj - neto sa mnogo kandi i aoka. Hari dobi utisak
da je ovaj protivnik podivljalo radostan, kao da je sama misao o ratobornosti.
Pljuvaka zapenuanog svaanja pocure sa mamoidovih eljusti, a onda jurnu na Harija.
Ovog puta nije mogao da skoi, ali on zato poe da vrda levo, pa desno. Oajno je izmicao, ali jedna
grudva ga pogodi posred prozora, i rairi se u veliku mrlju svetlucave sluzi.
Hari okrete glavu da to ne gleda, ali talasi zle slutnje ipak ga preplavie.
ta u kog avola ja ovde? pomisli on. Trebalo je da budem u svom krevetu, bezbedan. Da sam ostao
na Zemlji, imao bih enske, a i prijatelje. Ko me natera da putujem ak ovamo, samo da bih ovde
skonao...
Bolno poali zbog poinjenih greaka, znajui, meutim, da se dejstvo neprijateljskog oruja upravo i
sastoji u tome da se on tako oseti. Na sreu, napad je bio opti, difuzan. Memoid jo ne zna kakvo
stvorenje se nalazi u kabini broda/stanice; zato i ne moe da otrove podesi ba za unitenje Harija.
Ili: ne moe jo. Ali, avaj, krvoedne misli-zveri na ovom nivou istananosti izuzetno su oseajne, i
vrlo hitro se prilagoavaju svim misaonim slabostima svojih protivnika.

Hari nije nameravao da svom tuinskom neprijatelju prui dovoljno vremena za bilo kakvo
prilagoavanje na bilo ta. Ispali jo jednu mreu lepljivih argumenata. Ali, neprijatelj se izmae,
vrlo agilno - moda pomou nekih jedinstvenih aksioma, bez sutinske veze sa temom. Nekoliko
lepljivih niti ipak padoe po memoidu, ali skliznue uzaludno, bez snage da ugroze egzotine
postulate. Memoid, kome je ovaj napad zasmetao samo malo, pogrbi lea a onda se baci u napad.
Kidisao je tako brzo da Hari nije imao nikakve nade da pobegne.
Neprijatelj je razjapio eljusti, i pokazalo se da u njima ima ne zube nego redove blistavih, iljatih,
spiralnih burgija, koje su se ve okretale. Prizor zastraujui i nervirajui.
Ovaj e pokuati da ue u brod! pomisli Hari.
Tresnu po dugmetu ispod koga je pisalo RAKETE ZA ZAS. Ti projektili, namenjeni da zasene
protivnika i skrenu mu panju, na nekim ranijim misijama su mu spasli ivot, jer su stvarali pred
neprijateljem pravi bara konfuzije i netanih podataka, zahvaljujui emu je Hari uspevao da
pobegne i od mnogo veih monstruma.
Ali, ovog puta efekat je bio razoaravajui. Da, oblaci mutnoe rairili su se pred mesoderom, ali
ga nisu znaajnije usporili.
Kad si u dilemi, probaj fiziki, pomisli on, i potee obara mini-topa. Vibracije ispunie
brod/stanicu; visokobrzinski projektili zasuli su neprijatelja, koji je uzmakao, uzdigao se prednjim
delom tela, i poeo da para vazduh kandama i da urlie. Ali nada ubrzo uminu, jer Hari vide da
neprijatelj od toga ne trpi nikakvu tetu. Naprotiv, udovite je grabilo malene granate i trudilo se da
ih pojede. Ugraivalo je tako pribavljeni materijal u svoju informacijsku matricu! Burgije, koje su
nastavile da rotiraju, poee da menjaju boju: od simulirane pastelne plave prelazila je u tamnu,
metalnu sivu.
Hari iskljui automatski mini-top, psujui. Upravo je poboljao protivnikove anse da ga pobedi.
Brod/stanica se zatrese, ali ne mnogo, pod naletom memoida, koji se odmah poe pentrati na prozore.
Sloena ideja je razreena stvar, ima vrlo malu teinu i inerciju. Ali ideje i te kako mogu da ti
svrdlaju do mozga, a ova ideja to i poe da radi: svrdla zagrizoe u metal Harijevog broda.
On oproba svu preostalu dugmad, okidae, poluge, ali nita nije radilo. Oruja su ili ostala neaktivna,
ili su dejstvovala ali uzaludno, ne nanosei tete protivniku.
U E prostoru, predmet sagraen samo od atoma ne moe dugo odolevati napadima ivih ideja.
Nekoliko 'bubuljica' pojavi se na unutranjoj povrini zidova oko Harija... i raspade se, jer burgije
prodree kroz ta mesta. Ve nekoliko trenutaka posle toga, burgije, zaustavljene, poee da menjaju
oblik, pretvarajui se u stvorenja nalik na bumbare. Hari se priseti da ak i na malim insektima i
paucima esto ive paraziti, koji su takoe insekti ili pauci ali jo mnogo, mnogo sitniji. Ova tuinska
zver-misao dosetila se odlinog ratnog trika, koristei logiku ove Harijeve pod-oblasti... protiv
Harija samog.

On pritisnu poslednje dugme, namenjeno za upotrebu u oajnim situacijama, poput ove.

Njegova osmatraka kabina, to jest kontrolna prostorija, ispuni se hologramima. Bile su tu slike
svakojakih bia, itave rulje kiseonikaa, vodonikaa, i mehanoida. Ti stvorovi puzili su i leteli,
hodali i skakali, kao na nekoj pangalaktikoj svevremenskoj omnistvarnoj urki.
U brod je prodrlo desetak 'bumbara'. Oni su se rairili i poeli traganje za konceptualnim jezgrom
stanice - za Harijem samim. Bili su to mali stvorovi, ali uasni, sa opakim hvataljkama-sekaima.
Njukali su kroz gomilu lanjaka. Jedan bumbar se prevari i napade hologram Zanga, virtuelnu utu
grudvu u vazduhu koja, pod tim napadom, zadrhta i poe se ugibati a onda se rasprsnu i sa svih strana
obujmi neprijatelja, stiskajui ga smrtonosmim slojem antimemoida. Neto sevnu, a onda u vazduhu
ne ostade na tom mestu nita osim malo praine koja lagano potonu do palube.
Pa, u ovima postoji izvesna koliina stvarne materije, pomisli Hari; ovi su jezivo opasni!
Ujed ovih bumbara ne bi bio samo atak na njegov um... nego bi i njegovo telo bilo stvarno, fiziki,
ranjeno. Ovi mogu da grizu.
Jo dvaput su bumbari pogreili i napali holograme-mamce; u oba sluaja napada je uniten. Ali
Hari je jasno video da oni postaju oprezniji. Poee da ignoriu sva hidrogenska i sva mainska bia,
i da se koncentriu na organizme koji diu kiseonik... sline njemu.
Moram udariti prvi, ree on sebi; ali, kako? ta mogu uiniti? Kakvom borbom se probiti iz ovog
haosa?
Ako se ikad bude vratio u bazu, imae ta da kae ekipama koje odravaju ovo naoruanje u
'ispravnom' stanju. Ali, u ovom trenutku, imao je samo jednu nadu: da nekako strese memoida sa svog
broda/stanice, tako da bumbari, lieni roditeljskog usmeravanja, prestanu da funkcioniu. To e,
dodue, ostaviti ogoljene rupe u zidovima kabine. Ali - probleme treba reavati jedan po jedan.
Nije se usuivao da rukama uini bilo ta na komandnoj tabli, jer bi ga to odmah odalo. Zato se
glasom obratio pilot-modu.
"Da, Hermane?" odgovori mu lebdee koso slovo (B)p.
"Nemoj lebdeti blizu mene!" proaputa Hari kroz stisnute zube. "Ostani na prokletoj distanci od mene
i sluaj. Zahtevam da stanicu pone da bacaka na sve strane... nasuminim kretanjem... da bismo
zbacili ovog Ifni-prokletog tuina sa nje!"
"To bi bilo krenje bezbednosnih parametara."
"Ponitavam ih!" zarea Hari. "Protokol za krizno interventno delovanje. Izvri!"
Izviaki brod/stanica poe se opet kretati. Glavni problem bile su dve odlomljene noge, a ne veliki
memoid, ija ukupna realna masa najverovatnije nije iznosila vie od nekoliko stotina grama, ak i
posle hranjenja Harijevim mini-granatama. Hramanje je moda ak i pomoglo da ovo novo kretanje
stanice bude stvarno nasumino: levo, desno, napred, ukrug oko sebe, i tako dalje, pijanev hod

preko tepih-predela.
Iako je imao tako malu inercijalnu masu, memoidu se ovo drmusanje oigledno nije dopalo. Kretanje
je, ipak, jedna vrsta informacije. Hari je zauo nejako mjaukanje: zver-misao se grabila da vre
'zagrli' brod, da ne bi izgubila vezu sa svojim bumbarima.
Na nesreu, drmusanje je uticalo i na Harija, koji se poe teturati na sve strane. Hologrami su
automatski poeli da imitiraju ovo, da se teturaju slino njemu; ali je Hari znao da e u ovako
izmenjenim uslovima bumbari brzo otkriti ko je, pred njima, realan.
Kroz jedan prozor stie da baci pogled ka mehanoidu koji je, napolju, bio ve sasvim izmasakriran i
tako kanjen za svoj greh, ulazak u jedan vilajet gde ono to pomisli postane tako. Prvi od
mehanoida pokidao ga je i presekao na mnogo komada, i sad se bliio zaobljenom habitatu...
Jedno valjanje broda otre Harija od tog alosnog prizora, baci ga o drugi prozor, onaj i sad
presvuen tinkturom aljenja-za-proputenim.
Ma, alim ja za proputenim, nema sumnje, ree Hari sebi; alim pre svega to nisam ovde uao
opremljen pravim memskim naoruanjem! Trebalo je da imam pri ruci one prave vuje otrove za um.
One bolesno-slatke ideje koje hipnotiu milione. Ideje zbog kojih se um fiksira za samo jednu sliku
stvarnosti, i ne moe od te fiksacije nikud da makne. Ideje koje uine da gipki umovi postanu kruti
kao kamen.
Hari Harms je bio siguran da bi ak i ove lokalne zver-misli - tako snalaljive i vete u prostorima
apstrakcije - postale konceptualno lako lomljive kad bi se izloile zavodljivim dogmatskim uenjima
nekog Platona, Marksa, ili jedne Ajn Rend... nekog Frojda, ili Tome Akvinskog... Gebelsa, ili Hab...
Stanica groznom silinom nalete na neto i stade kao ukopana, a Hari produi u tom istom pravcu i
tresnu o jedan ormani sa zalihama. Okrete se mahnito i vide da su inercijom na slian nain poneti i
bumbari, zbog komponente stvarne mase u sebi. Dva bumbara sudarie se sa hologramima i 'poginue'
u trenu.
Ali dva preostala bumbara, poslednji preiveli, bupnue o zid nedaleko od Harija... a onda poee da
usmeravaju svu svoju panju samo na njega.
O-ou, ree on sebi, diui se na noge. Leima se oslonio na ormari, ali, nije vie mogao nikud
odatle, jer su se bumbari rasporedili tako da mu preseku odstupnicu: jedan je lebdeo ispred njega i
malo levo, drugi desno. U sutini, oni su ga saterali 'u ugao' osmatrake kabine.
Stanica nastavi da se tetura i bacaka, ali su se bumbari sad postojano i polako pribliavali Hariju,
kljocajui otrim eljustima i izmahujui korpionskim repovima.
Hari pokua da oisti svoj um. Navodno, ako si majstor mentalne discipline, moe postii da tvoj
um bude sasvim otporan na sve toksine ideje.
Na nesreu, pojedinci koji su toliko mentalno disciplinovani ne mogu postati dobri osmatrai E
prostora, pa zato Institut takve i ne prima. Harija su primili i dali mu ovaj posao ba zbog toga to je

prepun mate i lakovernosti... a sad e ga ovi memski paraziti unititi zasnovavi svoj napad upravo
na tim njegovim odlikama.
"Hmmm..." ree Hari. "Moda bih ja mogao vas, momci, da zainteresujem za jednu idejicu, ili dve?"
Govorio je ubrzano, bez daha. "ta kaete na ovo: ova reenica je la!"
Njihova reakcija sastojala se samo u tome to su jo nekoliko puta rairili i sklopili hvataljke/sekae.
inilo se da ih ovo zabavlja.
"Dobro, ali... otkud znate da postojite?"
Totalni prezir.
A uspelo je, do vraga, u nekim starim TV serijama.
Naravno, takvi klietirani napadi paradoksima moraju se odbiti od ovih sofistisiranih memskih zveri
kao to se strela sa vrhom od kremena odbije od oklopa tenka. Meutim, ta ako im uvali neki
koncept sa kojim se nisu ranije sreli?
"Ovaj, da li vam je iko ikad priao o neemu to se zove samilost? Neki kau da je to najsigurnija
staza do spa..."
Bumbari se spremie da se bace na njega.
Stanica se jo jednom zavrte oko sebe i 'pade' na jednu stranu, voljom autopilota.
Najednom se jedan prozor ispuni obiljem zvezdane svetlosti.
Hari uzdahnu. "E, dabogda postanem majm..."
Pre nego to je stigao do kraja te rei, nekoliko stvari se dogodi.
Oba parazita uma jurnue na njega.
Ali njihov gospodar, velika memska zver u ijem zahvatu se brod/stanica nalazio, ciknu uasnuto.
Jer stanica se, u svom ludom kovitlanju, sudarila sa avenijom, tavie pala je svom svojom teinom
na aveniju, a memoid se naao izmeu... prisiljen da okusi materijalnu stvarnost sa obe strane.
Naguran, takorei, u kontinuum stvarnosti.
Krici paklene muke ispunie Harijev mozak, dok se memska grabljivica raspadala, prosipala svoju
sloenu konceptualnu utrobu, nestajala u eksplozivnoj agoniji.
Sad bez roditelja, jedan bumbar umre i nestade tren pre nego to bi zaklao Harija. Ali drugi zadra
koheziju jo samo jedan tren due, dovoljno da se zarije u Harijevu kou 'donjih lea'.
Sad je bio na Harija red da se oglasi jezivim cianjem. Bol potee kao iroka, brza reka u njegovo

telo. Bol koji poniti svaku racionalnu misao, probovi prvo njegovu stranjicu, pa kimu, pa sve
miie, celo telo, kao nepregledno mnotvo ognjenih noeva. A u dubini njegove due poe pravi
napad: dileme i nesigurnosti jurnue da ugroze sva njegova verovanja, svaku postavku koja mu je
ikad bila draga.
Sunca i galaksije poee da se nadnose nad Harija sa vie strana: stanica se nagnula duboko u
aveniju, silovito pritiskujui membranu kojom je E svet odvojen od realnosti, ugibajui je jako,
pretei da je svakog trenutka pocepa, to bi znailo da je poeo nekontrolisani 're-entri', povratak u
stvarnost.
Motori broda/stanice takoe su jaukali, pridruujui se Harijevom kriku oaja.
Nestali su svi memoidi, ugasili se svi hologrami. Vazduh je beao iz kabine kroz desetak rupica. Ali
Hari to jedva i primeti. Pokoleban do temelja svoga bia, na rubu izmeu carstva ivih ideja i carstva
strogih univerzalnih zakona stvarnosti, borio se da nae uporite, ono sutinsko, da nae oseaj svog
unutarnjeg bia.
Sebe.

Evask
Ovo nije najbolje mogue skrovite.
Pa onda zato ga izabrah/smo, prstenovi moji?
Toliko ima raznih krivina i zakutaka u jednom velikom ratnom brodu, zato ba u ovu dvoranu da se
zavuem/o, gde su zidovi stakleni i hermetizovani, a inkubacione elije, pune klobuavih tenosti,
svud uokolo?
Da li zbog toga to nam je ovo 'dom'? Mesto naeg poetka?
Na drugi kognitivni torus osporava ovu tezu, podsea nas da je veina naih komponenti-prstenova
nastala na sasvim drugom mestu, u mirisnim rupagama koje su bile prepune divno sagnjile
vegetacije, u jednoj primitivnoj naseobini koja se zove Daleko Vlano Pribeite, na samotnom Jijou.
Istina je. Samo tri sadanja lana ove kupaste zajednice rodie se ovde, na brodu Polkdi, u ovom
sterilnom uzgajalitu, gde se zaeti prstenii uzgajaju kompjuterski, dobijajui kap po kap sintetike
prehrambene materije, da bi izrasli u savrene Jofure. Ali to su naa tri najvanija torusa, zar ne?
Na torus za kretanje, tako miiav, sa nourdama tako hitrim i mnogobrojnim.
Na mirisni utipak, koji mirie na onaj pravi nain, tako da nas svi Jofuri prepoznaju, znaju da smo
deo njihove posade.
Naravno, naravno, ovaj koji sedi navrh svih vas, najdragoceniji, va prsten-vladalac. On je bitni
nosilac naeg ja, naeg objedinjenog identiteta, neophodan da bi se Trekijevac, smueni smetenjak,
preobrazio u slavno odlunog Jofura.
Zar je to ikakav povod za nostalgiju? Zar zato ovu potamnelu eliju nazvati domom svojim? (Inae,
izgleda da je nedavno bila razlupana, pa na brzinu 'popravljena' zakrpama kojekakvim.)
Dobro, samo napred. Gladite vi va vosak memorije koliko god hoete. Priseajte se, slobodno, kako
je na Jijou bilo, pre ovih promena. Priseajte se kako stesmo uili da imamo razumevanja za druge
oblike roditeljstva, zato to bejah/smo u druenju bliskom sa pet razliitih netorusnih rasa.
U toj naoj ranijoj inkarnaciji, kao trekijevski mudrac Ask, drah/smo ponekad i gheuenske larvice u
naim nenim pipcima, ali isto tako i ljudske, i hunike bebe, i njihao/smo ih sve da spavaju sreno,
ili prosipah/smo slatko-aromatine izmaglice iznad njih, udeene da im donesu lepe snove.
Te uspomene istrajae, nisu rastopljene prilikom nae silovite transformacije u Evaska. Ipak, zbunjen
sam.
ta vi to pokuavate kazati, prstenovi moji, u emu je poenta vaa?

Da treba da zavidimo drugim narodima?

Da nijedan stog kupasto naslaganih masnih prstenova - bio on Treki, ili Jofur - nikada ne moe
upoznati roditeljsku ljubav?
Mi smo gomile delova, koji su naslagani jedni na druge, montirani. Proizvedeni, kao maine. Moda
nas zato sve druge rase gledaju sa toliko zavisti i zlobe.
ta? Na Jijou nije bilo ni te zavisti, ni te zlobe, kaete vi? Ah, ali pomislite samo kakvu cenu ste
platili vi kolonisti da biste bili gledani sa simpatijama! iveli ste u potpunom neznanju, kao ivotinje.
I, jo gore, pomirili ste se da dremate svoje ivote u miru trekijevstva, gotovo sasvim nepokretni i
neambiciozni. Pa zar neete priznati, napokon, da nikad nieg ivopisnog nije bilo u vaim ivotima
dok ste sainjavali jadnog poslunog Aska?
Priznajete? Priznajete to? Da?
A, pa dobro. Dobro. To je napredak, moda.
TA? TA REE BRE!!!
Vi biste da Ja, va torus-gospodar, zauzvrat neto priznam vama?
elite da priznam da smo nedavno videli neke slabe strane - neke neeljene posledice - jofurskog
monomanijakog ponaanja.
Ne, nije potrebno da gladite novi vosak, niti da nam vraate u misli ono to je nedavno bilo u
komandnoj sali, i to sam/smo dobro video/li pre nego to pobegoh/smo; onaj uas. Svi neto
zagrieni i nadrndani, sve to besno, ogoreno i nasilno; kako su se nai lideri poneli, stvarno nije za
ugled. Nisu pokazali veliki napredak ka prosvetljenju.
Ali, zar ima druge mogunosti? Mi polkdijevci moramo goniti i zgrabiti tu kantu punu delfinina.
Tajne tamo sadrane mogle bi osvetliti ovo Vreme promena, zbog koga su sad Pet galaksija u takvim
grevima. Ako su Zemljeni stvarno nabasali na neki arheoloki ostatak Praotaca u nekom plitkom
zvezdanom jatu, ta bi nam to moglo rei o nainu kako je galaktikom civilizacijom upravljano ovih
poslednjih milijardu godina? Da li je to moda nagovetaj da je itav na religijski i genetiki
hijerarhijski poredak postavljen naglavake?
TA, TA?
Na drugi kognitivni pita "Pa ta ako je?"
ta s tim ako je ceo prastari sistem verovanja o Praocima bio pogrean, i to se dokae!
ta s tim ako su nas lagali o zagrljaju plima!
I ta s tim ako se neki drugi klan prvi doepa Brazdaa i prvi oita informacije iz njega! Zato bi
stvorenja koja su ne samo sapijentna nego i razumna morala da besne oko jedne tako opskurne i

trivijalne prednosti?
------Oklevam... sa odgovorom bilo kakvim.
Pitanja koja tako potresu jednog Jofura, svojom nerazumljivou... to vam je kao da ste pitali zato
diemo kiseonik, zato metabolizujemo hranu, ili zato se razmnoavamo, ili zato izraavamo
lojalnost prema svojim srodnicima i potomcima! Duboko me uznemirava potezanje takvih sumnji.
Moda ipak nije trebalo pobei iz kontrolne dvorane onako.
(Pa nai pribeite u ovom budaku, nama tako bliskom.)
Nae zajedniko jezgro uskomeano je, gle, mislima ludim i provokativnim, koje dovode pod znak
pitanja najosnovnija uverenja jofurizma. Od kako pobegosmo iz dvorane, ja vie kao da nemam onu
komandnu odlunost da takva razmiljanja uguim u zaetku.
Moda je trebalo dopustiti sledbenicima Njegovog preosvetenstva da nas razmontiraju i da od nas
naprave rezervne delove.
Moda sam tako mogao uiniti svoju najveu uslugu ovom Polkdiju i jofurskom narodu kao celini.
Glavna prednost ovog skrovita sastoji se u tome to brodski senzori ne mogu otkriti nae telesne
tragove, jer su nadjaani i maskirani telesnim emanacijama svakojakih, mnogobrojnih mladih
prstenova, koji su ovde, u svim ovim pregradama, oko nas. Naravno, tu su i robot-dadilje, koje
neguju podmladak. To su robovi koji e nas/me prijaviti bez oklevanja, ali samo ako neko sa
komandnog mosta pita da li sam/smo tu. Ako se ne dogodi, ili dok se ne dogodi, takvo konkretno
raspitivanje, mogu/moemo ostati ovde, u punoj bezbednosti, emitujui feromone vlasti, zapovedajui
tim mainama, glumei stareinu celog uzgajalita.
Postoji jo jedna opasnost. Povremeno na vrata doe poneka jofurska naslaga torusa i zatrai rezervni
deo.
Vojnici, uglavnom. To su visoki, zastraujui stogovi, esto u ranama ili sa jezivim mrljama na sebi,
zato to oni nastavljaju borbu za izbacivanje Zanga koji su nam se uvukli u neke delove broda. U
treini naih zona i paluba prisutna je sad ta gamad. Uspevamo ih potisnuti tu i tamo, ali cena tih
uspeha vidi se na naim borcima, koji dolaze da zamene prstenove ranjene u borbi sa disaima
vodonika.
Da, prstenovi moji. Samo je pitanje vremena kad e me/nas uhvatiti. Uskoro idem/o na rastavljanje.
Ali pitam se da li e ijedan od ovih naih prstenova biti sauvan, i ma i najmanji komadi naeg
voska pamenja; ili e biti doneta odluka da se sve to uniti.

Verovatnije je ovo drugo.

I dok protiu polako besposlene dure, razmiljam/o pred vizuelno-mirisnim ekranima, pregledam/o
opet dogaaje koji zahvatie Polkdi posle pogibije neeg kapetana-voe.
Pamtite li, prstenovi moji, kako je na velianstveni brod strmoglavo jurio kroz umrenu utrobu
transferne take, gonei brod Zemljana u stopu, tako majstorski da oni ni sluajno nisu mogli pobei?
Stizale su vesti iz naeg Naunog odeljenja, da se napredak postie u analizi tog Brazdaevog
zatitnog sloja, zbog koga ih ne mogosmo uhvatiti ranije. Oklop je to glatko-sjajan, i kao da im
neranjivost dade, ali, na brodski ogranak Biblioteke kae da su tu tehniku napustili, jo u davnoj
prolosti, gotovo svi galaktici! Taktika je to koju lako moe nadvladati svako, samo treba znati pravi
nain. U Fraktalnom svetu je uspela samo zahvaljujui tome to je delovala kao potpuno iznenaenje.
Bibliotekari obeavaju da e uskoro javiti kakva je protivmera potrebna.
Transferni neksus popunio se, u meuvremenu, neverovatnim ruljama izbeglica, ne samo iz onog
jednog razvaljenog Fraktalnog sveta koji ostavismo za sobom, nego i iz nekoliko stotina drugih! I
svaki takav izbegliko-emigrantski brod imao je pred sobom tri mogunosti: da ostane u etvrtoj i
trai smetaj u nekom drugom snenom 'manastiru', ili da pree u neki drugi red ivota. A to znai, ili
natrag u zvezdoletnu kiseonikaku civilizaciju Pet galaksija, ili napred, dublje u zagrljaj plima.
Zadivljujue je bilo gledati, i velika ast prisustvovati: Oni Stari, Povueni, otiskivali su se - mnogi ka toj sudbinskoj odluci. Dodue, to nimalo nije uticalo na nau upornu poteru za Zemljanima.
Onda naiosmo na Muitelja.
Na to bie iz legende.
Na taj fenomen sudbine, koji se tako retko manifestuje.
Na oblak svetlosti, koji je posezao u duge, uznemirene kolone izbeglikih svemirskih brodova;
uzimao neke, a druge ostavljao da idu svojim dotadanjim putem.
Pamtite li nae zaprepaenje, o torusi moji, kad je Veliki muitelj uzeo brod Zemljana i postavio ga,
neno, meu one koji su namenjeni za transcendenciju?
Zapanjenost i zanemelost zavlada u dvoranama i hodnicima Polkdija tada. Ko je mogao i zamisliti
da se tako neto moe dogoditi? Najmlaa zakonski odobrena sapijentna rasa u celoj civilizaciji Pet
galaksija su ba Delfini. Najmlaa. Pomisao da bi oni mogli otii u transcendenciju, makar i
najluom prevarom ili najveom zaslugom - poslednja je koja bi pala na um ijednom razumnom biu.
U tom trenutku na novi kapetan-voa pokorio se neizbenom: naredio je da Polkdi obustavi
gonjenje.
Preusmerio nas je prema galaksiji Prvoj, ka jednoj dobroj jofurskoj bazi, da bismo se tamo, prvo,
oistili od zangovske gadosti, a zatim, kao drugo, podneli podroban raport o svemu to se dogodilo.
Iako je brod Terana izmakao naem zahvatu, biemo, bar, u mogunosti da saoptimo njegovu

konanu sudbinu, a to bi trebalo da bude od koristi.

Postoji, kao vredna utena nagrada, Jijo! Kad saoptimo naem klanu gde se Jijo nalazi, taj sveti
prerano dolih postae idealan poligon za genetsku eksploataciju i eksperimentisanje. Izvor bogatstva
za nau rasu. Poubijaemo, konano, i poslednje G'kekije: ve sam taj uspeh vie je nego dovoljan da
opravda na dosadanji utroak truda i materijala.
Moda e se klan toliko obradovati naim uspesima da e blaim okom pogledati ovu jadnu hrpu
prstenova meovitog porekla... Evaska, dakle, ovoga... ako ne budemo pre toga uhvaeni i iseeni u
delove.
Sve u svemu, posada se obradovala, iako centralni zadatak nae misije ne ostvarismo. Brazda
pobee, ali, ne naom krivicom. Postigli smo vie nego ijedan brod, iiji, u celom poznatom
univerzumu. Zakljuak: ide se kui.
Tek tad se desilo ono zaista neoekivano.
Pamtite li, prstenovi moji? Ili je vosak iznenaenja jo toliko sve i tean da se u dostupnu uspomenu
ne moe ovrsnuti?
Doleteli smo i mi pred Muitelja, oekujui da proemo rutinski, kao i velika veina brodovlja, i da
hitro odjurimo ka Prvoj.
Neobina svetlost ispunila je na brod, pa osetih/smo da nas pregleda, ispituje. Neki od moj/naih
prstenova kau da je oseaj bio kao u 'duhovnom kontaktu' sa udesnim kamenom Jijoa, Svetim
Jajetom.
Onda je, na zaprepaenje na/moje/svaije, Polkdi dignut iz transferne niti i premeten u stroj onih
koji su izabrani! Promeni se amblem na naem pramcu, nagovetavajui veliku ast i veliko
prosvetljenje, u najdubljem zagrljaju plima.
Tako smo doznali da prelazimo u novo stanje, u ast i slavu... ali i da nam predstoji bol veliki.
Niko nije umeo ponuditi objanjenje - niko, ni vrhovni svetenik, ni najskromniji vojnik - zato se to
desilo.
Zato smo izabrani za ovu ast?
Koju nismo nikad traili.
I koja ne raduje nijedan jofurski stog prstenova na ovom plemenitom brodu.
Ispravljam/o se.
Jedan stog ipak doivljava zadovoljstvo.
Neki od kognicionih prstenova preostalih od Aska raduju se ovim vestima!

Oni misle da iz tih vesti proistie da Polkdi moda, ipak, nee podneti raport o Jijou, nikada. To
udnovato, rasno neisto drutvo svakojakih prerano dolih moglo bi da bude ostavljeno na miru, ako
ovaj bojni brod nikada ne stigne u svoju bazu.
Da li su vaa verovanja i nadanja tako usmerena, prstenovi moji?
Stvarno bi trebalo da vas disciplinujem sada, udarima bola, isto iz ljubavi prema vama, da bih
isterao takvu nelojalnost iz naeg zajednikog jezgra... ali...
Ali Veliki Muitelj je izgleda zavrio posao. Armade koje je postrojio u depovima namotanog
normalnog prostora pokrenule su se, najzad. Krenuli su redovi, kolone, regimente... du nekih
posebnih, izdvojenih transfernih vlakana, koja poinju da se are, kao od prevelikog trenja.
Vibracije i nagli zaokreti toliko drmaju i tresu Polkdi da to prodire ak i kroz naa mona
stabilizaciona polja.
A sad, kao da sve ovo nije bilo dovoljno, nailaze nova uznemirujua iznenaenja.
Roboti nastavljaju da rade oko inkubatora, u kojima vrlo mladi prstenovi (mnogih vrsta, boja i
atributa) napreduju hranei se destilisanim hranljivim materijama, rastu polako da bi postali
komponente od kojih e se graditi novi Jofuri.
Vojnici nastavljaju dolaziti na popravku, eljni da im se nameste (umesto oteenih starih) novi
prstenovi hodai, novi prstenovi maevaoci, novi hemosintetiki, pa ak (namesto smrtno ranjenih
starih) i novi prstenovi-gospodari. Oigledno, bitka protiv Zanga nastavlja se, estinom
smrtonosnom.
U meuvremenu, na monitorima, vidim/o da je Polkdi izronio iz transfera i stigao u neki daleki
zvezdani sistem, zajedno sa velikim jatom drugih kandidata za transcendenciju - a tu ima brodova
svakojakih, od konvencionalnih, i fraktalno mnogo-klinastih, pa sve do uzdrhtalih globula koje pred
naim uasnutim pogledima izgledaju nesumnjivo kao Zangi.
Tokom sledeih nekoliko jadura, ova bizarna armada kree se hipersvemirskim preskocima po B
nivou, samo da bi prela rastojanje od nekoliko paktera po rubovima jedne velike uarene nebule, do
sledee transferne take. Zatim uleemo u nju, i eto putovanja kroz taj novi neksus, kroz nova
transferna vlakna, du multidimenzionalnih graninih povrina koje se nisu ispravno obrazovale u
davnoj prolosti, kad se sam prostor kondenzovao iz sirove sutine kosmosa koji se iri.
Nastavlja se putovanje, a mi ostajem/o u budaku, u ovom odgajalitu, krijui se od sopstvenih
kolega iz posade... Onda se jedna nova neoekivana pojava namee naoj svesti ve odavno
okiranoj i oguglaloj na silna okiranja.
Zurimo u novog uljeza, koji se pojavio pred nama.
Stao, tek tako, pred naa ula.
Taj je sigurno najudnije bie koje sam/smo ikad video/li.

Dospeo je u odgajalite pre nekoliko trenutaka, putanjom neuobiajenom: kroz cev za snabdevanje,
dakle teretnim kolicima koja bi trebalo da prenose samo materijal, nikad nijedno ivo bie.
Izvukao se iz kolica pre nego to sam mogao reagovati, rasklopio svoje dugake tanke udove, i
pokazalo se da je proporcijama ponajvie nalik na homo sapiensa. Ta glava na vrhu izgledala je ba
sasvim kao glava oveka, tavie, jednog odreenog, nama poznatog oveka.
Ala smo se zablenuli tada u njega, a, prstenovi moji? Nekoliko naih kogniciono-memorijskih torusa
poelo je uzvikivati, oslobaati isparenja prepoznavanja, i izazivati izlazak rei (zvukom) iz
zajednike govorne rupe na naem zajednikom vrhu.
"Lark! Jesi li to... stvarno... ti?"
Na tom licu se raspukla donja polovina i pojavilo se zakrivljenje poznato kod Ljudi kao 'osmeh'.
Zauo se iz te pukotine i glas koji je bio ba onaj njegov koji znadosmo u starim danima na Jijou.
"Pozdravljam te, asni Ask... ili treba da kaem: Ev-ask?"
Nekoliko naih komponenti poe mukotrpne pregovore oko toga kako bi trebalo da glasi najpodesniji
odgovor na ovo. Meutim, mi ostali smo osmotrili njegovo telo ispod glave, bitno izmenjeno. Iako je
stajao i sad na dve noge, u kojima se kriju krute, uzglobljene kosti, njegovo telo bilo je sad zaogrnuto
nekom novom koom, poluprovidnom, koja je sa njega prilino visila, nalik na mlitavu vreastu
odeu, i koja je ak i pulsirala nekim bolesnim polutenim ritmom koji ne valja gledati - jer kad ga
gledam, drhtaji munine prolaze kroz na/moje centralno jezgro. Na leima je imao neto nalik na
grbu, ili tumor, ili veliki ranac koji mu je nekako prirastao za lea tako da se on i ne buni to taj teret
nosi.
Nai hemosintetski prstenovi detektovali su nekoliko uasnih smradova kao to su metan, cijanogen, i
vodonik sulfid.
Tako smrde Zangi!
Iznenaenje je doprinelo da na odgovor bude poprilino neusklaen i raskliman.
"Ja/mi... rei ba ne. Moemo koje... ime bi najbolje. Primenilo se. Na ovu hrp/kupu/naslag. Glasanje
nastavlja se o toj problematici. Ali... istina glasi da neki delovi nas/mene prepoznaju neke delove
vas/tebe..."
Tu je na zajedniki glas utonuo u utanje. Nije bilo mogue ni na angliskom, ni na gal-estom,
preneti odgovarajui nivo zaprepaenja. Ispustismo obilje emocionalnih feromona... a, na nae
dodatno iznenaenje, ovaj 'Lark/Zang' entitet pred nama odgovori istom merom!
Molekularne poruke poee da izlaze kroz pore te njegove nove koe, izazivajui trenutne reakcije
razumevanja u moj/naim receptorima u porama.
UZAJAMNO PREPOZNAVANJE

PRIJATELJSKE NAMERE
VOLJA DA SE NAE REENJE
U traganju za izvorom ovih mirisnih poruka, na/moji senzori locirae jednu izboinu priblino
toroidnog oblika, blizu Larkovih prsa.
Izboinu purpurne boje.
Istog tog trenutka bilo nam je jasno da je to jedan od onih malih prstenova koje je Ask pripremio u
tajnosti, bez znanja gospodara Evaska, i vlenovao u jednom trenutku, da bi pomogao Larku i njegovoj
pratilji Ljudici da pobegnu iz zatvorske elije, pre nekoliko jadura.
Pogladih memorijski vosak iz tih dana i primeti/setih se da je tad vlenovan jo jedan tajni prsten.
"Tog drugog ovde ostavih", objasni Lark, kao da je proitao moj/nae misli. "Ranjen je bio. Ling ga
je sakrila ovde, u odgajalite, da bi dobio negu i hranu. To i jeste jedan od razloga to se, evo,
vraam. Moji novi saradnici ele da nau taj mali crveni prsten. ele znati kakva je namena bila mu."
Nije potrebno da objanjava kakvi su mu to 'saradnici'. Jofur kao ja instinktom zna (a unitarna bia
veinom ne znaju to) da je mogue spojiti komponente raznorodne i neskladne u bie koje e, kao
kompozitno, funkcionisati dobro. Ova himera pred nama bila je oito amalgam ljudskosti,
trekijevstva i zangovstva... zastraujua unija, ali, na neki nain uverljiva.
"Ti eli da ti se pomogne da nae... i sebi vrati... onaj drugi, mali crveni, torus?" pita/smo.
Lark klimnu glavom. "Da. Njegove moi", ree on, "mir bi mogle doneti ovom brodu ogromnom."
Zastade u govoru, kao da se konsultuje sam sa sobom.
"Ali", nastavi on, "postoji jo neto. Cena koju traim da bih saraivao u ovoj misiji.
A to je da Lingovu spasemo."

Hari
Neki glasovi nametnue se njegovom najnovijem komaru, proguravi se kroz delirijum drugih
razbrbljanih glasova i kroz razne muke i bolove.
"Mislim da dolazi svesti", rekao je neko.
Hari se bacakao, odmahujui glavom s leva na desno.
Do tada je proveo dugo i predugo vreme (venost, inilo mu se) u nekom ogoljenom stanju svesti:
njegov um bio je bez ikakve odbrane pred E prostorom, a to je znailo - plodno tle koje mogu
naseljavati parazitni memoidi, sloeni samoodravajui simboli koji su iva bia ali ne lie ni na ta
na Zemlji poznato; njihova invazija imala bi za cilj osvajanje njegovih nepovezanih snova. ak i sad,
kad je kakva-takva zora svesti poinjala da svie u njegovoj glavi, horde tih misli-aveti tiskale su se
tu negde i cerekale, oblikom bizarnije od svega to se u organskom umu moe roditi.
Ali on nekako - snagom volje, ili moda istom tvrdoglavou - uspe veinu njih da odgurne, i da se
pentra dalje ka potpuno budnom stanju.
"A je l' bi trebalo da ga pustimo da ustane, a? ta misli?" ree drugi glas, neto vii, tanji. "Vidi
kol'ke zube ima. Mog'o bi da nas ujede!"
Prvi govornik odgovori smirenije, mada ne bez izvesne nesigurnosti.
"Ma, hajde. Viala si impanze i pre. Oni su nai prijatelji. Srenije od ovoga nismo mogli proi, kad
pomisli ta nam se sve nadeavalo dosad."
"Tebi ovo impanzo?" uzvrati tanji glas. "Ja se nisam motala oko njih tol'ko kol'ko ti, i nisam itala
tol'ko knjiga, al' bi se kladila da nikad nijedan impi nije izgled'o ovako!"
Taj komentar, vie nego ita, podstae Harija da se jo upornije bori protiv pospanosti koja se lepila
za njega.
A ta to nije u redu sa mojim izgledom? zapita se on. Lepi sam od ma kog bezdlakog ovekolikog
majmuna, i na takvo takmienje u lepoti spreman sam da izaem u svakom trenutku!
Naravno, ti glasovi bili su ljudski. Prepoznao je te pomalo nazalne tonove. Akcenat im je, dodue,
bio neki udan.
Otkud Ljudi u E prostoru? zapita se on.
Bolna bletavost ubode ga pravo u oi, pri prvom pokuaju da pogleda. On zajea, i podie teku
podlakticu da zakloni oi od svetlosti.
"Ja...."

Grlo suvo, suvo. Toliko da su rei jedva izlazile.

"Malo vode bi... pomoglo", ree on.
Reakcija to dvoje iznenadi ga. Tanji glas povika prodorno: "Jesi uo! On govori! To ne mo' bude
impanza. Udri ga u glavu!"
Hari naglo otvori oi, i pogledom zaroni u svet prejakog svetla i mutnih silueta. Izbori se do sedeeg
poloaja i oseti da dve prilike, nedaleko, uzmiu. Znai, oni radije ne bi da budu blizu njega. Mladi
Ljudi, opazi on; uasno prljavi, raupani.
"Ej bre", graknu on. "Zato ne bih mog'o da budem..."
Zauta i zaustavi se kao paralizovan. Sad je samo mogao netremice da zuri u tu ruerdu ispred
njegovog lica... njegovu sopstvenu. Prekrivenu retkim krznom...
Sjajnim, potpuno belim.
Njegova dlaka je sad imala boju mraza na prozorskom okviru na planeti Horst, u zimsko doba.
U prsima je oseao jako gruvanje. Dodatna nevolja: vrlo otar bol zabode mu se u kimu, odmah
iznad stranjice. Oseaj je bio kao da tu negde on ima jo jednu ruku, ili nogu, koja je strano utrnula,
ali je on to tek sad, sa prvim kretnjama, primetio.
"Pazi", ciknu mlada oveica. "Ustaje!"
Borei se da suzbije paniku u sebi, Hari se nekako osovi na noge, i poe se opipavati odasvud,
proveravajui: da li je tu negde neka rana, da li neki deo tela nedostaje. Na njegovo veliko olakanje,
ustanovi da su svi vani delovi jo tu gde i treba da budu. Ali pogledom je nastavio da luta divlje, i
da koluta oima, ne bi li ustanovio ta nije u redu.
Belo krzno... belo krzno, pa ta, pomisli on; mogu s tim iveti... ako se nije nita drugo poremetilo.
Jedan Ljud ue nekako blie u njegovo vidno polje pomueno strahom. Mujak, sav u nekim
dronjcima. Nekoliko nedelja se taj nije brijao. Hari, sav zbunjen i brian, poe da uzmie reei; nije
uspeo ni na koji pametniji nain da reaguje, ovom prilikom.
"Hej, hej", ree mu mladi ovek umirujuim tonom. "Polako, gospodine. Traio si vode. Evo, imam
vode, ovde u ovoj uturi."
U ruci tog oveka bilo je neto. Otprilike kao neka tikva, neka omanja bundeva; prljava; sa rupom
odozgo; u rupu je bio naguran okrugli drveni ep.
ta je ovo? upita se Hari. Neka ala? Ili me to E prostor zasipa novim smeem uma?
Uzmicao je i dalje, korak po korak, preko palube svog olupanog izvidnikog broda/stanice. Baci
pogled kroz jedan prozor i vide da se pejza napolju izmenio. Ogromna ravnica upkavog tepiha bila

je sada uta, a ne vie be boje; izmaglice su se zgusnule, tako da se nije moglo videti mnogo dalje od
hrpa skrenog metala koje su leale unaokolo i polako se dimile i rastapale. Okolna vlakna tepiha
udno su usisavala tu materiju. Hteo je da pita ta se desilo, odakle su iskoili ovi Ljudi, kako su se
uvukli u njegov brod. Moda su mu spasli ivot. Ali, jo je bio u nekom stanju bliskom histeriji, tako
da se jedva uzdravao da ne pone vritati na njih.
Belo krzno, pomisli on; u redu, krzno mi je belo, ali to nije sve. Jo neto nije u redu! Oni bumbari su
me sredili na neki nain, siguran sam!
Sad je jasno i otro video oba ta ljudska bia. enka je bila vrlo mlada, tek neto vie od devojice.
Na jednoj strani lica imala je grozan, veliki oiljak. U rukama je drala nekakvu metalnu ipku,
pripravna da njome udari. Mladi ju je zadravao, ali se videlo da je neodluan, i da je zbunjen
Harijevim izgledom.
"Neemo ti nita", ree on. "Ti si nas izbavio od nekoliko udovita. Zato smo doli i zakrpili rupe na
koritu tvog broda. Vidi, ja se zovem Dver, a ovo je Reti. Mi smo ljudska bia... Zemljani. Moe li
nam rei ko si - i ta si?"
Hari poele da vriti. Jesu li slepi? Zar ne treba pokrovitelji da prepoznaju svoje tienike? ak i sa
belim krznom, impi ostaje im...
Neto ga zagolica iza lea. Naravno, bio je sad vrsto oslonjen leima o zid svoje komandnoosmatrake kabine, i nije vie imao kud uzmicati; ali zato je moda zid mogao neto da uini njemu.
Oseaj je bio kao da njegova kima ima nekakav produetak i da sad zid nekako tipka ili ee taj
produetak.
Moja kima, pomisli on.
Poslednje ega se seao bilo je ba to: bol u kimi. Poslednji 'bumbar', zverska mala ideja, napao ga
je s lea i zario eljusti tu negde, a njegov um/telo isprobadao oseajima pometnje i dezorijentacije.
"Mislim... izgleda kao da bi nam mogao biti neki roak", nervozno je nastavio mladi Ljud. "A poto
si maloas progovorio na angliskom, mogue je da..."
Hari nije sluao. Nervozno, sa sve vie straha, poe pipati iza svojih lea. Levom akom. Opipao je
metalni zid. Poe akom nadole.
A neto poe nagore, ruci u susret, on to jasno oseti. Neto to je deo njega.
Neki pipak, kao zmija, krznat, lee spretno, tano, u njegov levi dlan. Oseaj je bio da je to prirodna
kretnja, naviknuta, kao da se poeao po stranjici ili povukao paleve ruku.
A, pa da, pomisli on sa olakanjem; to je samo moj prokleti rep, nita vie.
Onda mu se usta zaokruglie.
A dah se zaledi u prsima. Dah koji poe izlaziti iz plua uzdahom pitavim, dugotrajnim, tunim.

Dvoje Ljudi uzmakoe nervozno kad se uzdah preoblikova, nekom svojom zvunom metamorfozom,
nekom audio-transmutacijom, kao memoid koji to po svojoj volji radi, u smeh histerian, na mahove
grubijanski.
Ukupan utisak, kad se Hari Harms najzad sredio i oporavio toliko da je mogao da razgleda svoj lik u
velikom ogledalu, nije bio ba toliko lo koliko se on u prvi mah uplaio da e biti. Ne, ni upola
toliko lo. Belo krzno izgledalo je ak... moglo bi se rei... harizmatino.
A sa novim telesnim izduetkom ve se pomirio.
Valjda i rep moe neemu da slui, razmiljao je rezignirano; ali e zato rauni kod krojaa biti, uh,
bolje da ne mislim koliki.
Moglo je sve da se zavri mnogo gore, naravno. Memoidni parazit koji je zagrizao u njegovo telo
upravo je, u tom istom trenutku, umirao, jer je i njegov idejni roditelj tada poginuo zbog kratkotrajnog
jakog dodira sa materijalnom stvarnou. Poslednjim naporom misao-parazit verovatno se zakaila
za neto u Harijevom umu, neto to se pukim sluajem nalo tu. Parazit je uspeo da nametne
munjevitu promenu Harijeve slike o sebi. U E prostoru, nain kako sebe sagledava moe imati
dramatine posledice na ono to jesi i to e postati.
Jedno je bilo sigurno - ovakav na Zemlju ne moe, nikada. Rekli bi mu da je majmun. To bi bilo
nepodnoljivo ponienje.
Kad sam se prikljuio Navigacionom institutu, pomisli on, raunao sam da u do kraja ivota biti
prilino odvojen od mog naroda; sad sam, evo, vie Verkvinov nego ikad.
Komandovao je stanici da poe povratnom putanjom du velike, svetlucave avenije, i stanica je to
sada inila: hramala je natrag, najveom brzinom koju je mogla bezbedno razviti. Usput je sakupljala
pakete instrumenata. Cilj je bio: dovriti misiju pre nego to jo neto poe po zlu.
Jedna stvar je kod Verkvina dobra, pomisli Hari; ta stara sipa teko da e primetiti ikakvu promenu u
mom izgledu. Njemu je jedino vano da posao bude obavljen.
Ostao mu je jo jedan problem.
ta da radi sa tim mladim Ljudima.
Po svemu to je uspeo da sazna, Reti i Dver su bili taj 'organski tovar' u habitatu na leima
mehanoida. Upravo kad je intelektualni raptor, silno gladan, hteo da razdere njihov habitat i da ih
prodere, Hari je stigao, kao poslovina 'konjica', kao vitez iz knjiga; doao je galopom, i spasao ih,
zaista, u poslednji as.
Kasnije su mu oni uzvratili, kad je poslednji memoid, sav naduven od ukradenih atoma, pobegao sa
poprita. To dvoje su uspeli da nagovore umirueg mehanoida da uloi svoje poslednje resurse u
izgradnju mosta sa aerokomorom; uli su u Harijev brod/stanicu i spasli mu ivot, jer mu je pretilo
guenje, poto je vazduh izlazio iz stanice a Hari leao na podu, u dubokoj nesvesti.

Tada je mehanoid uginuo, a njegova masa posluila je kao privremeno ubrivo ovoj pustinji, u kojoj
od svega ponajvie nedostaje materija.
"Nijednog trenutka nismo shvatili gde smo, i zato nas je mehanoid doveo ovde", govorio je Dver,
energino prodirui ve trei kompletan ruak iz Harijeve brodske kuhinje. "Taj brod-maina nije
nam se nikad obratio nijednom rei. Ali inilo se da ponekad shvata ta mu govorimo na galaktikom
drugom."
Hari je posmatrao tog momka. Sagledavao ga je kao zadivljujuu meavinu divljaka i dentlmena.
Dver nijednog trenutka nije poricao da je lan jedne kriminalne naseobine prerano dolih, naseobine
koja se, meutim, jo pre dva veka odrekla glavnine svoje tehnologije. Ipak, taj isti Dver umeo je da
ita pet-est galaktikih jezika, a neke od implikacija svog poloaja oigledno je dobro razumeo.
"Kad nas je mehanoid zgrabio i uneo u sebe, blizu jedne zvezde koja je crveni div i koja se nalazi
nedaleko od naeg sunca, mislili smo da nam je doao kraj. U Spisima stoji da maine koje ive u
dubokom svemiru umeju da budu veoma opasne, i da ponekad napadaju nau vrstu ivota. Ali ova
maina je napravila sklonite za nas dvoje, dala nam poboljan vazduh, i popravila aparat za
reciklau. ak nas je pitala i kuda elimo da otputujemo!"
"Pa reko si da nita nije govorila", ree Hari.
Reti, omladinka sa velikom brazgotinom na obrazu, zatrese glavom. "Nije, ali taj jedan put pojavio se
jedan roboti i doneo jednu kao plou od metala, na kojoj su bile rei, kao, urezane, zna. Nemam
pojma zato nas je maina pitala na taj nain, imali smo malu tutor-jedinicu sa kojom je mogla da
razgovara da je htela. Al kad smo odgovorili, robot je razumeo, valjda."
"A ta ste odgovorili?" ree Hari.
Dvoje Ljudi uzviknue istovremeno ali razliito.
Dver: "Da nas odvede kui!"
Reti: "Da nas odvede kod onih koji su najvaniji!"
Onda se pogledae. U njihovim oima zasijao je ar nedovrene svae.
Hari je o ovome razmislio malo due. Onda klimnu glavom, uviajui ta je bilo.
"Te dve komande zvue nespojivo. Da je neko tako zapovedao meni, ili vama, mi bismo zakljuili da
tu postoje dve opcije i da treba da se odluimo za jednu, ili da postignemo nekakav kompromis. Ali,
ne verujem da je maina razmiljala na taj nain. Nagaam da je pokuala da kombinuje dve komande
u jednu, da optimizuje ispunjenje oba imperativa istovremeno. Naravno, termine koje ste vi upotrebili
shvatila je na svoj nain, odnosno, prema nekim svojim definicijama, koje se mogu veoma razlikovati
od onog to ste vi imali na umu."
Mladi ovek i mlada oveica izgledali su zbunjeno. Hari odmahnu glavom.

"Mogu vam, meutim, pouzdano rei da vas mehanoid nije poveo nazad ka toj vaoj planeti prerano
dolih, niti se ka njoj vraao sad pred kraj, kad je beao i kad sam ja naiao na vas."
Reti zadovoljno die nos. "Ha!"
"Ali nije vas poveo, niti vraao, ni ka Zemlji, niti ka ijednoj bazi velikih Instituta, niti ka ijednoj
velikoj sili Pet galaksija."
"Pa onda kuda..."
"Mehanoid vas je zapravo poveo - izlaui se smrtnoj opasnosti - u druge dimenzije i druge zone,
toliko slabo poznate da im se ni ime ne moe jasno odrediti. Izgleda da se zaputio ohlaenim tragom
dva..."
Prekide ga diskretni upozoravajui zvon: jo jedan paket sa verkvinovim osmatrakim instrumentima
nalazio se negde ispred broda/stanice.
"Pardon", ree Hari. inilo se da ovo dvoje Ljudi savreno dobro shvataju da on ima svoje radne
dunosti koje mora obaviti. Reti ga je tretirala sa potovanjem koje je izgledalo malice i preterano,
ako se ima u vidu da je ona pripadnica rase pokrovitelja, dakle patrona, a Hari Harms pripadnik rase
tienika, klijenata.
Pozabavio se poslom. Pomou mehanikih ruku dohvatio je tu osmatraku 'sondu', poslednju koja je
preostala. Potrcao je po njoj specijalni rastvara, da bi unitio memoidne mikrobe ako su se kojim
sluajem nahvatali po oklopu paketa; onda je poneo i taj paket u tovarni prostor broda/stanice. U
blizini je avenija, crna, iskrila preobiljem zvezdane svetlosti. Vilajet materijalnih bia i pouzdanih
zakona prirode... na dohvat ruke, takorei, ali Hari nije imao nameru da se baci unutra. Njegov
odabrani put kui bio je na principu 'preko pree, naokolo blie': zaobilazniji ali bezbedniji.
Dok je dovravao svoje poslove na ovoj misiji, povremeno je bacao pogled na Dvera i Reti, dvoje
brodolomnika koje je spasao... i koji su kasnije spasli njega. I on, i oni su iz istog klana: deca (ili
potomci dece) Zemlje. Ljudi su, zvanino, gospodari Uzdizanja impanzovske rase. Ali, takoe po
zakonu, on kao pojedinac ne duguje ovim Ljudima, Dveru i Reti, nita. tavie, kao oficir jednog od
velikih Instituta, on po slubenoj dunosti treba da uhapsi sve prerano dole na koje naie.
Meutim, kakva bi se korist postigla time? Nije bio uveren da oni poznaju astronomiju i
astrodinamiku toliko dobro da ikome mogu objasniti gde je ta njihova planetica, prema tome bilo bi
uzaludno sasluavati ih. Sudei po ovome to su dosad ispriali, njihova naseobina navodno na
nekom 'Jijou' je veoma neuobiajena, jer tamo u slozi i miru ivi nekoliko rasa koje se, u civilizaciji,
meusobno mrze i sukobljavaju naveliko. Hapenje to dvoje i otkrie kolonije na Jijou moglo bi biti
zanimljiva mala vest za medije, da su normalna vremena. Ali sad su potresi u svih Pet galaksija tako
gigantski, a putni pravci u takvom haosu, da najverovatnije niko ne bi objavio nita, nego bi cela
stvar zapala u neku pukotinu nekog birokratskog radnog stola u bazi Kazkark, i odatle u zaborav.
Meutim, Harija je iznenaivalo koliko mu prija zvuk njihovih glasova i njihov uroeniki dijalekt
vuje dece. Iako je tokom svog ivota bio, maltene uvek, usamljenik, oseao se ozareno i ohrabreno

dok su se po njegovom brodu/stanici vrzmali ovi Ljudi, koji su, manje-vie, njegov rod.
Paket sa kamerom i drugim instrumentima skliznuo je u svoj plastini leaj sa zadovoljavajuim
zvukom. Tu e i ostati, do Kazkarka. Hari, silno zadovoljan, na listu svoje belenice 'otkai' i tu
poslednju stavku.
To je poslednji paket, ree on sebi; znam da su u bazi sklapane opklade da li u se ja sa ovog zadatka
vratiti ili ne. Dakle, neki su se kladili da se uopte neu ni vratiti. ta li su tek mislili o mojim
izgledima da posao odradim uspeno. Jedva ekam da im ovim spiskom natrljam noseve, kljunove,
njuke, aoke, i druge prehrambeno-disajne izduetke!
Njegov brod/stanica, hramajui teko, zaokrete i poe se udaljavati od avenije, najzad. Poe ka
jednoj formaciji jako visokih kula, za koje je Hari sada znao da su noge nekoliko ogromnih metafora
za stolice, kao i jednog metaforinog div-stola. To mu je najbolji put kui.
Pitam se, pomisli on, koliko e dugo ova zona ostati formatirana oko moje take gledanja koja je za
sve ovo posluila kao semenka. Kad ja odem, da li e se sve ovo rastopiti u haos? Ali - ta ako je
ovakvo razmiljanje simptom onoga na ta me je Verkvin toliko upozoravao: preuvelianog oseanja
sopstvene vanosti?
Znao je i te kako dobro da nije prvi materijalni posetilac koji je proao ovom oblau u novijim
vremenima. Pre njega, i pre onog mehanoida koji danas onako pogibe, prola su jo dva posetioca,
dva svemirska broda, i to jedan gonei drugog.
Duboko zamiljen, on opet osmotri kolosalni nametaj i druge predmete u metaforinoj 'dnevnoj sobi'
po ijem tepihu su nastavljali da odmiu gegajui se.
A ta ako je sve ovo bilo ve uoblieno pre mog dolaska? pomisli on. Nikako se ne seam da sam
ikada, pa i kao sasvim malo dete, bio u dnevnoj sobi tano ovakvoj. Moda je ideju-semenku ubacio
neki od tih brodova koji su ovuda proli pre mene?
Muila ga je i injenica da ni sad nije razumeo zato je mehanoid tako samoubilaki poneo svoj
organski tovar u E prostor. Da, verovatno je dve komande spojio u jednu: pokuao je da odvede
Dvera i Reti 'kui - kod onih koji su najvaniji'.
Hari zavrte glavom. Ne, stvar se nikako nije uklapala.
Meutim, pomisli on, onaj propovednik iz naroda Skianoa ima da poizi kad vidi nas troje Zemljana dvoje pravih ivih Ljudi i mene transformisanog impanzu - kako se etamo bulevarima Kazkarka. Na
korzou emo biti, ah, senzacija.
Jedna noga od stola uzdizala se u svojoj ogromnosti tano ispred njih. Ona prava. Tu negde je vlakno
uz koje Hari namerava da se popne, do portala kroz koji je uao u E prostor. Sve e dobro biti, ako je
portal jo na istom mestu (a Hariju je instinkt govorio da jeste). I, ako stanica u ovakvom stanju moe
da se penje. I ako...
Pilot-mod se pojavi blizu njega, pucnuvi blago. Kurzivno (B)p koje rotira u vazduhu.

"Da?" ree Hari.

"Na alost moram prijaviti pokrete koji su uhvaeni na simbolino levoj strani od mesta ka kome smo
se uputili. Krupni idejni entiteti. Pribliavaju se naoj sadanjoj poziciji brzo."
Hari zastenja. Uopte mu se nije dopadala pomisao na jo jedan susret sa ovdanjim uroenicima, sa
memoidnim redom ivota.
"Moemo li bre?"
"Uz skromno poveanje rizika, moemo, za oko dvadeset procenata."
"Onda bih te zamolio da uini tako!"
Brod/stanica pree u jo bri trk... ali i hramanje i drmusanje postade jo gore; i kao da se poe
pogoravati sa svakim daljim korakom. Hari pogleda Dvera i Reti: oni su se, kao i obino, svaali i
kokali zbog neega, na nain koji podseti Harija na izvesne brane parove koje je imao prilike da
upozna: nerazdvojni, a nikad sloni. Odlui da im za sad ne kae nita o ovome to se pribliava sa
levice.
Neka veruju, jo neko vreme, da je opasnost prola, ree on sebi.
Stade pored levog prozora i zapilji se u mutne daljine.
Bilo bi nam dovoljno samo jo nekoliko minuta, pomisli on; o'ladite, vi gadovi misaoni! Ostavite nas
na miru bar toliko!
Zasvrbee ga malice lea, i on pokrete ruku da se poee; ali je i zaustavi, jer njegov novi telesni
izduetak obavi taj posao bre i bolje. Rep, rep koji se tako gipko savio i nepogreivo poeao ba
onu taku koja ga je zasvrbela. Dogodilo se to tako prirodno i uvebano, a ipak ga je toliko
iznenadio. Zapravo, iznenaivao ga je svaki pokret njegovog repa, svestan ili nesvestan.
Opazi da su dvoje Ljudi vrlo dobro videli to eanje repom po leima, i da sad zure netremice u
njega. Dver je, meutim, bio dovoljno dobro vaspitan da barem pocrveni.
E pojedite se od muke, pomisli Hari kao da im upuuje poruku. Repom poe zaglaivati svoje glatko
krzno boje slonove kosti.
Vi, jadni Ljudi, ree im on, ali samo u mislima.
Vi, jadnici, neizbeno nosite na sebi kou bez krzna... i stranjicu bez repa.
Onda vie nije imao vremena za alu i dokolicu.
Primeti komeanje tamo daleko, u maglama. Nekoliko tamnosivih bia. Bila su ogromna, daleko vea
od 'milion-noga' sa kojima se borio ranije. Vieni kroz maglu, ti stvorovi su izgledali nekako glatko i

zaobljeno. Jurili su sputajui noseve ka tepihu, kao krdo slonova u trku.

Pogrena metafora, uvide Hari, prepoznavi njihove ui, njihovo mrdanje njukama.
Mievi, prokleti mievi, ree on sebi; oh, Ifni, samo mi je jo to trebalo.
Oseti ledene trnce straha: primetili su njegov brod/stanicu.
Povika pilot-modu: "Bre to, bre! Moramo otpoeti penjanje pre nego to ovi stignu do nas!"
ilibarna i uta svetla prelie se po kontrolnim tablama, a tempo galopa se pojaa. Gigantski drveni
stub ve je bio blizu, ali Hari oseti da su i memoidi pojurili jo bre ka njima. Vide da su to
samoodravajui misaoni sistemi daleko usavreniji i krvoedniji od onih koje je do sada viao.
Shvati da e biti kritino. Vrlo kritino.
Boe, ree on sebi, ne znam koliko jo ovoga mogu da podnesem.

etvrti deo: KANDIDATI ZA TRANSCENDENCIJU

Na univerzum povezan zvezdanim stazama - nazvan Pet galaksija - sastoji se od nebrojenog mnotva
raznih hijerarhija. Neke ive vrste su drevne, imaju ogromno iskustvo u primeni mudrosti i moi.
Neke druge vrste su tek poele da se kreu stazama svesti o sebi. A izmeu te dve krajnosti postoje
nebrojeni meustepeni, meunivoi.
To nisu uslovi u kojima bi priroda proizvela pravednost. Teko da bi tu mogla nastati pravda za
slabe, osim ako neki kodeks definie da monici moraju obuzdati svoje sirove impulse.
Imajui taj cilj u vidu, mi prihvatismo od Velikih praotaca, kao naslee, mnoge tradicije i regulative,
kojima se formalizuju odnosi izmeu pokrovitelja i tienika, kao i odnosi izmeu naseljenika i
nesapijentnih bia koja postoje na mnogim svetovima po kojima se naseljenici kreu. Ponekad se ini
da je to zakonodavstvo tako zamreno i tako proizvoljno, da nae strpljenje doe u opasnost da
popusti. Izgubimo iz vida smisao svega toga. Nedavno je jedan mudrac iz zemaljskog klana (Delfin)
predloio da se sve to sagleda mnogo jednostavnije, kao potovanje lanca ishrane.
Drugi zemaljski mudrac (ovek) izrazio se jo jednostavnije, formulisavi misao kojoj dade naziv
'zlatno meta-pravilo': "Postupaj sa podreenima onako kako bi eleo da tvoji nadreeni postupaju
prema tebi."

Iz dnevnika Dilijan Baskin

Kamo sree da je Tom ovde. Njemu bi se ovo veoma svidelo.
Ova misterija.
Ova zastraujua grandioznost.
Stojim sama u svojoj kancelariji, u kojoj su svetla veoma priguena, i gledam kroz jedan uzani
brodski prozor napolje, u treperavo-svetli prostor sirovog ilema koji je, sada, svud oko Brazdaa.
Ilem je osnovni sastojak naeg kontinuuma, ona elementarna graa iz koje se kondenzuju svi nivoi
prostora i hiperprostora, pa i na takozvani 'vakuum'.
Prolaze me trnci od tog prizora. Od te neopisive lepote. Ali misli bee dalje. Ne uspevaju da se veu
samo za lepotu prizora.
Jedino to moje srce eli sada, to je da Tom stane ovde uz mene, pa da se ovome divimo zajedno.
Maltene oseam njegovu ruku oko mog struka, topli dah njegovog glasa, maltene ujem kako me
poziva da pogledam u daljine, preko svih napornih a sitnih stvari, briga, opasnosti i alosti koje nas
napadaju svakodnevno.
'Niko nije rekao da e svemirska putovanja biti laka i bezbedna', rekao bi mi Tom, kad bi sad bio
ovde. 'Niti je iko rekao da e uzdizanje iz prekambrijskog blata i okretanje lica ka nebu biti lako i
bezbedno. Moda smo mi pametni majmuni, draga moja, ali do kraja ostajemo brzopleti vuii. U
svakom sluaju, neto u nama uje zov. I mi moramo jurnuti napred, da vidimo.'
Naravno, bio bi u pravu, kad bi to rekao. Ja dobih privilegiju da vidim svakojaka udesa. Ipak, ovom
njegovom imaginarnom glasu upuujem odgovor nalik na ono kad neka veoma zauzeta supruga i
majka prekoreva svog mua to se bavi filozofijom umesto da joj pomogne oko mukotrpnih
'prizemnih' poslova u domainstvu.
Oh, Tome, ak i kad smo okrueni milionima udesnih stvari, neko mora da vodi brigu o sitnicama.
Ovde, u ovom krhkom unu, u ovom kanuu, ja sam taj neko.
Dani prolaze, a Brazda ostaje uronjen u ovu izuzetnu flotu. Prolazi ogromna armada pokretnih...
posuda. Ne znam kako bih drukije nazivala te klinaste 'stvari' velike kao planeta. Ponekad pravimo
preskoke kroz A ili B hiperprostor, ponekad manevriemo i bacamo se u grlo jo jedne transferne
take... Oko nas je ogromna guva tih svemirskih divova, a i drugih brodova. Odlazimo nekim
kosmikim transfernim nitima koje nisu ubeleene ni u jednu nau mapu zvezdanih putnih pravaca.
Treba li to da me iznenauje? Koliko puta sam ula od drugih sapijentnih, to jest, inteligentnih i
razumnih, bia - i to najrazliitijih, od Soroa i Pila do Sintijanaca i Kantena - da moramo sa
strahopotovanjem gledati na velianstveni obim i izobilje galaktike Biblioteke, u ijoj evidenciji su
nebrojeni svetovi i vie od milijardu godina trajanja. Ta Biblioteka pamti ta se dogaalo jo od

vremena kad su je legendarni Praoci uspostavili, tako davno.

Mi, mlae rase, odrastamo u uverenju da Biblioteka zna sve. Retko se dogaa da neko pomene njeno
glavno ogranienje.
Ta Biblioteka slui samo civilizaciji koja se zove 'Pet galaksija' i koju sainjavaju samo disai
kiseonika; mi Zemljani uspeli smo se ubaciti u tu civilizaciju pre tri stolea.
Jadnom malom zemaljskom klanu to znanje, znanje u toj Biblioteci, izgledalo je vie nego dovoljno!
Tako je sloeno i nadmono galaktiko zvezdoplovno oksi-drutvo, tako je prepuno tajanstvenih
tradicija, rivalskih politikih saveza, tako je proeto ugledom velikih Instituta - da mi jedva moemo i
poeti neko razmiljanje o neemu to, eventualno, lei negde izvan. Onostran.
Ali, postoji mnogo toga izvan i onostran Pet galaksija. Pre svega, u istim tim galaksijama - kojih,
stvarno, ima pet - postoji barem jo sedam redova ivota, koji se razvijaju bujno, ali naporedo s
nama: postojimo, dakle, paralelno. I potrebe, i ambicije tih drugaijih vrsta ivih bia veoma se
razlikuju se od naih; zato svaki red ivota ima neku svoju, specifinu vrstu mudrosti.
ak i veito radoznali Timbrimi savetovali su nam da izbegavamo dodire sa tim stvarno tuinskim
narodima, a to su ovako objanjavali: slabo se isplati, mnogo e vas zbuniti, i veoma e opasno biti,
zato je bolje kloniti se takvih stvari.
Na ta ja samo mogu, na osnovu nedavnog iskustva, rei: amin.
Naravno, svako zna da najstarije kiseonine rase jednog dana, kad im doe vreme, izumru ili
'otputuju dalje'. Nijedna rasa, kao ni ma koji pojedinac, ne moe iveti veno. Ciklus Uzdizanja, koji
ini jezgro galaktike drutvene organizacije, sav je usmeren ka nadoknaivanju tih gubitaka; to je
jedan permanentni galaktiki pokret obnove. Dodaj nekome, dalje, sapijentnost kao poklon, jer i tebi
je poklonjena tako.
Poto smo bili u ovoj igri apsolutni poetnici, neznalice, najjadnija sirotinja, i poto smo se morali
brinuti o svojim klijentima, impanzama i Delfinima, mi Ljudi smo uglavnom studirali poetne
poteze, 'otvaranje partije' tog aha, da se tako izrazim. Nastojali smo da prouimo ona pravila koja bi
nam omoguila da budemo dostojni pokrovitelji, i da moda izbegnemo onu sudbinu koja se esto
sruuje na 'vuje rase', samouzdignute.
Otvaranje je vaan deo igre.
I oni koji su mnogo stariji od nas, udrueni u mnogo ire i monije klanove i saveze, govore sa
velikim potovanjem o drugima, jo starijima; o svojim preteama. O rasama koje su neto kao
ugledni pra-pradede; i koji, zavrivi u potpunosti svoj zadatak uzgajanja dece i unuka,
preusmeravaju svoju panju na neke druge stvari, ka novim visinama i novim horizontima.
Kad pobegosmo od tueg izdajstva na svetu zvanom Oaka, ja donesoh odluku da Institutima vie ne
poklanjam nikakvo poverenje, jer su proeti korupcijom; umesto kod njih, da savet zatraim kod
uenih, nepristrasnih starijih bia o kojima smo toliko sluali. Kod bia koja se dobrovoljno

odrekoe zvezdane plovidbe, samo da bi se bavila dubokim razmiljanjima, u jednom u sutini

kaluerskom redu, u Povuenom redu ivota. Njihovi su 'manastiri' uvek u blizini neke pritajene
crvene zvezde.
Zbivanja u Fraktalnom svetu uskoro nam posluie kao nova lekcija. Nadmenost nije nepristrasnost.
Taj takozvani Povueni red ivota, poznat i kao Oni Stari, samo je trem na koji izlaze, iz zgrade
civilizacije, oni kiseonikai koji vie ne mogu podnositi napore ivota u ravnom prostorvremenu. Oni
se zgure tamo kao pustinjaci, okrenuti gravitacionom 'bunaru' svoje zvezdice, i trude se, zaista, da
usavre svoju rasnu duu, ali to ne znai da postaju tolerantni ili mudri. Posle nevolja koje doivesmo
sa Onim Starima, ja zakljuih da ipak treba poi nazad u civilizaciju Pet galaksija, dakle u
kiseonikaki red ivota; ipak oprobati sreu jo jednom sa 'oksijima'.
A gle kako se to zavrilo: neko nas podie, protivno svakoj logici i svakom razumu, pravo u
Transcendentni red ivota!
To bi, bar, trebalo da bude znaenje amblema koji se sada nalazi na naem pramcu. Ta oznaka na
Brazdau se promenila, voljom nekoga, ili neega. Lako bi moglo biti da je to, sve zajedno, jedna
rava ala.
Kako moemo mi poneti simbol koji znai vrhunska dostignua duhovnog ivota i potpunu spremnost
da se napuste svi svetovni interesi.
U sutini taj amblem na pramcu znai: hej, obratite panju, mi kreemo ka boanskom statusu!
Kojeta. Gde zapadosmo, stvarno... Oseam se kao neka mala uliarka koja je ukrala prelepu
veernju haljinu, nabavila falsifikovane dokumente, uspela se uvui na ceremoniju dodele Nobelove
nagrade, ali sad, kad sedi u prvom redu do blistave pozornice, uvia da e morati da se popne tamo i
da odri govor!
Ova mala skitnica, u ovom trenutku, eli samo jedno: da se nekako, neprimeena, odunja iz sveane
dvorane, pre nego to prevara bude otkrivena. Pre nego to nas oni punoletni uhvate i uasno kazne.
Izvui se odavde, to nee biti lako. Ova ogromna flota obuhvaena je nekakvim inercijalnim poljem,
koje nosi i Brazdaa; jednako smo bespomoni kao i brodovi mnogo vei od nas. Nai navigacioni
sistemi su potpuno 'u rebusu': pojma nemamo ni gde smo, ni kud bi se moglo krenuti odavde.
U jednom trenutku, tokom jednog izuzetno lakog i glatkog prolaska kroz B prostor, Akeakemai prijavi
da je okolno inercijalno polje veoma oslabilo. Ja mu rekoh da prouka Brazdaa polako do
periferije ovog 'jata' brodova, pa da vidi moemo li nekako da klisnemo, moda prilikom jednog od
ovih periodinih preskoka u normalan prostor. Ali, upravo kad smo se spremali da pobegnemo, Olela
nas upozori zvivukom i mahanjem peraja. Detektovala je da smo izloeni neprijateljskim
osmatrakim zracima, koji su dopirali iz nekog oblinjeg broda.
Ubrzo ustanovismo iz kog. Bio je to isti onaj jofurski ratni brod. Poeo nam se primicati, manevriui
kroz gomilu drugih brodova. Svojevremeno je ta 'ratna kanta' izgledala svemona; sad je, u poreenju
sa nekim div-brodovima u blizini, izledala malena. Osim toga, na brodskom koritu Jofura, nekada

tako ujednaenom i istom, sada su se videle velike ute mrlje, nalik na inficirane plikove. Pulsirale
su, pomalo. Pa ipak, i sa takvim brodom Jofuri, debeli i masni i ludo egoistini, srljali su da nas jo
jednom napadnu. Dakle, im bismo izali iz bezbednosti ovog konvoja, jofurski brod bi se bacio na
nas.
Zato smo se uurili izmeu nekoliko titana, i naprosto ekali ta e dalje biti.
Moda e 'infekcija' koja je zahvatila jofursku lau najzad pobediti, i unititi ih.
Ili e vaseljena proizvesti jo jedno udo.
Ko zna?
Moda emo, ak, 'transcendovati'.
Nis maina je 'prekopavala' po naem (ukradenom) ogranku Biblioteke, traei informacije o ovom
sloju koji sad prekriva nae brodsko korito i slui nam kao izvanredan oklop ali nas i usporava kao
ogroman balast. Svojevremeno je to bio samo debeli sloj ai posebne vrste, koja se nakupila dok
smo proletali kroz koronu jednog slabo-goreeg ugljeninog sunca. Kasnije je neka politika frakcija,
iji identitet ne saznadosmo, preobratila taj na pokrov - dobronamerno, ili sa nekim arkanskim
ciljem, ko zna kojim - u ovaj oklop, koji nam je ubrzo potom spasao ivot.
"Jeste jedna vrsta oklopa", javio je Nis meni. "Daje fantastino dobru zatitu od energetskih oruja
koja gaaju direktno, u ta smo se i uverili onako dramatino u Fraktalnom svetu. Naao sam podatke
da su mnogi ratni brodovi nosili takav oklop, do pre, otprilike, dvesta miliona godina, kad je
otkrivena fatalna slabost takvih oklopa, posle ega su se prestali koristiti."
"Kakva slabost?" pitala sam ja. Jasno - pronalazak koji tako fenomenalno dobro slui mora imati,
ipak, i neku svoju Ahilovu petu.
Nis je objasnio. "a koja suklja iz Izmunuti sastoji se velikim delom od molekula za koje vi
Zemljani imate naziv 'fulerin' ili 'bakminsterfulerin', ili ak 'baki-loptice'. Po ezdeset atoma
ugljenika udrui se u jednu savreno pravilnu lopticu, koja je uplja. Takve ugljenine loptice koriste
se u industriji, naroito kad su poravnate u tanke listove, ili kad su povezane u duge lance. Zato su oni
roboti-eteoci poseivali Izmunuti: uzimali su materijal potreban za njihov pokuaj, pokazalo se
neuspean, popravke onog Fraktalnog sveta."
"Znamo mi da je to snaan materijal", odgovorila sam ja Nisu. "Znamo po tome to se Suezi onoliko
muio da ga ukloni, a nije uspeo. Ali to je daleko od oklopa koji odoleva dezintegracijskim zracima
klase osam!"
Nis objasni da se jednom specijalnom vrstom prerade taj materijal, u sutini jedna korisna sirovina,
moe preobraziti u neto sasvim drugo. U svaku fulerinsku lopticu ugljenika treba uneti po jedan
atom, ali onaj pravi, odgovarajui; i te 'goste' treba rasporediti tano.
"Ali to moraju biti atomi udne materije", rekao mi je Nis.

Prilino je nelagodna pomisao da je Brazda obloen slojem udne materije, koja nije sagraena od
normalnih protona, neutrona i elektrona, nego od svakojakih drugih kombinacija kvarkova. Takvi
atomi se moraju drati, vidite, 'u kavezu', inae brzo ieznu iz normalnog prostora: preskoe na D
nivo, ili u neki drugi subkontinuum gde e se oseati vie 'kod kue'.
Nezgodno, zazorno. Biti okruen time. Dodue, postoji neto jo nezgodnije od te pomisli, a to je: biti
mrtav.
Kad su nas oni zraci najtee artiljerije Fraktalnog sveta onako dohvatili sa vie strana, oekivala sam
da emo u trenu biti pretvoreni u paru, seam se toga. Ali na zapanjujui novi oklop je svu tu
energiju odbio, ili apsorbovao, ili pomakao svaki erg na neku drugu ravan stvarnosti; tete po nas, u
svakom sluaju, nije bilo.
"Dobra forica", rekla sam Nisu.
"Strava forica", odgovorio mi je taj raunar, majstor ironije. "Strava je u tome to je pre nekoliko
stotina eona neko otkrio nain da tom odbrambenom materijalu nametne reverziju toka, to jest, da
okrene tok energije u suprotnom smeru. Onda taj oklop, umesto da prosipa energiju u hiperprostor,
poinje da je privlai i prikuplja iz hiperprostora, zbog ega se i brod, i posada u njemu, skuvaju."
Eto, dakle, razloga to niko u Pet galaksija, ve odavno, nije bio toliko glup, ili toliko oajan, da
upotrebi tu vrstu oklopa. U naem sluaju, uspelo je 'na prvi udar', jer ni Fraktalci ni Jofuri nisu tako
neto oekivali, niti pamtili. Ali, u Polkdiju Jofuri imaju svoj ogranak Biblioteke, koji nimalo ne
zaostaje za naim; do sad su, svakako, provalili ovo za oklop, i spremili se za sledei susret sa nama.
Moramo se nekako otarasiti toga!
Naredila sam Hanesu Sueziju da trai reenje. Meni je preostao 'pun tanjir' drugih problema.
Kao prvo, glaveri tule i zavijaju, po ceo dan i po celu no.
Pre nego to je otiao onim thenanijanskim borbenim amcem, kojim pilotira lino Ka, Alvin Hfvajuo nam je ostavio podrobna uputstva o ishrani i negovanju tih devoluiranih potomaka jedne nekada
mone zvezdoletne rase. Nije imalo mnogo da se zna: daj im da jedu vetaki napravljene 'crvie'
koje oni vole, i poisti otpadne materije iz njihovog tora jednom u svakih nekoliko dana. Glaveri su
izgledali kao tupava i glupava bia koja su i sa vrlo malim pogodnostima zadovoljna. Ali, im su
Alvin i njegovi drugari odleteli, da bi negde daleko od svega ovoga nali bezbednost, ovi gnusno
umazani neveliki stvorovi u toru poeli su da cvile, a onda da zavijaju, i evo, ne prestaju ni sad.
Pitala sam jedinu ovde preostalu osobu sa Jijoa, mudricu Saru, ta bi to moglo znaiti, ali glaverska
dreka neshvatljiva je i njoj. Zato mogu samo nagaati da je to u nekoj vezi sa izmenjenim sastavom
ogromne migracione flote oko nas.
Nastavljamo putovanje kroz ogromne raspone prostora i hiperprostora. Pridruuju nam se stalno sve
novi brodovi, koji nisu poreklom iz Povuenog reda. Mnogi od njih su globularni, izgledaju kao
ogromne lopte neke tenosti. Nisu to samo Zangi; ima tu i drugih, poprilino razliitih varijanti disaa

hidrogena. Sada hidrogenai sainjavaju moda oko dve treine ove flote. Ali, mora se rei da su
njihovi brodovi relativno mali u odnosu na neke kiseonikake brodove, koji su zaista monumentalni.
Mora biti da nai glaveri na neki nain oseaju blizinu Zanga. To ih uznemirava. Da li se plae
Zanga, ili, naprotiv, ele da dozovu Zange - teko je oceniti.
Nisu oni jedini nervozni ovde. Tako veliki deo svoje posade je Brazda izgubio ili ostavio na Jijou,
da je sad sav nekako prazan... sablasno prazan. Kao brod duhova. A oko broda, mnoge tajne; pred
brodom, mnoge opasnosti.
Ipak, mogu bez oklevanja rei da delfini koji su preostali u ovom olupanom starom zvezdoplovu rade
uspeno, zadivljujue uspeno, svako svoj posao, profesionalno i odano. Tri godine trpimo gubitke;
od one posade koju je Kraidaiki odabrao, ostadoe samo najbolji od najboljih. Ostadoe oni koji su,
ini se, imuni na zastraivanje, ali i na reverziju procesa Uzdizanja. Oprobani u najveim nevoljama,
prekaljeni u borbama i u radu, oni su pravi biseri Uzdizanja - najbolji predstavnici svog naroda.
Svaki pojedini od njih dobie neograniene privilegije razmnoavanja, ako ikada stignemo do
Zemlje.
Eto ale.
Jer, nijedan od njih ne veruje da emo mi Zemlju ikada vie videti.
ta rei o Sari Kulhan, ona provodi vreme uglavnom sa svojom utljivom impanzicom po imenu
Priti, to, inae, na angliskom znai 'lepa'. Njih dve stalno neto kuckaju po raunarima, crtaju
hiperdimenzionalne mape i sloene prostorvremenske matrice.
Kad sam pitala Nis mainu ta to njih dve, zapravo, rade, dobila sam prezriv odgovor: "Bave se
sujevernim glupostima!"
Ovo bi trebalo da znai da Sara ne odustaje od nade da e dovriti posao svog nekadanjeg
nastavnika; naime, da e spojiti tradicionalnu zemaljsku matematiku fiziku sa raunarskim modelima
galaktike nauke, i na taj nain rastumaiti ove poremeaje koji su zahvatili nau civilizaciju. Ove
greve koji, reklo bi se, poremetie ve znatan deo ukupne vaseljene.
"Nedostaje mi jo neki element, neki klju", rekla mi je Sara ovog jutra. Vidi se da je uskraena zbog
neuspeha, ali ipak i vrtoglavo zadovoljna, na nain tipian za Ljude koji se intenzivno bave neim to
najvie vole. "Pitam se da li je sve ovo u nekoj vezi sa zagrljajem plima", nastavila je.
Nis, uvek sklon cinizmu, olako je odbacio sve njene napore, zato to nisu potvreni niim to se u
Biblioteci moe nai. Ali ja sam zadivljena Sarinom istrajnou i brilijantnou, bez obzira na to da
li su njene anse za uspeh velike ili male. U svakom sluaju elim joj uspeh.
Uvek negde iza i iznad Sare nalazi se jadni Emerson. Njegov pogled je udaljen ali enjiv. Emerson
posmatra kako Sarini modeli, koji su svi zasad nedokazani, teku kroz holografske kockaste, 3D
ekrane. On ponekad mirka kao da pokuava uhvatiti neku misao koja mu je blizu, blizu, na vrh
jezika... Moda ezne da nekako pomogne Sari. Ili da je upozori na neto. Ili, naprosto, da iskae

svoja oseanja prema njoj.

Divno je gledati kako se naklonost izmeu njih dvoje razvija... ali, ne uspevam uguiti u sebi ove
nalete ljubomore. Ni pre nesree koja ga je zadesila ja nisam nikad mogla da uzvratim na znake
naklonosti koje je upuivao meni. A ipak, tako mi je drag. Pa, ljudski je da me pomalo i zaboli to to
on sad gleda drugu. Gola istina glasi ovako: njoj, Sari, sada pripada jedini muevan lan mukog
ljudskog roda u krugu od nekoliko megaparseka. To mi je nabilo oseaj usamljenosti... a zar moe biti
drukije?
Da, Tome. Oseam da ti i sad postoji, negde daleko, a pored tebe i Kraidaiki; unjate se vi kroz
neke mrane zakutke kosmosa. Oseam veoma slab odjek tvoje sutine, a ona se nesumnjivo sastoji u
tome da stvara zapanjujue nove vrste nevolja u koje, dabome, i ulee. Die jo veu 'frku' od ove
koja se ve digla.
Ako pretpostavimo da to nije samo moje puko prieljkivanje i samozavaravanje, trebalo bi da i ti
osea moje misli kako poseu prema tebi.
Dakle? Zar ne moe, ili nee, da krene za njima?
Oseam se tako izgubljena ovde... bez obzira na to gde je, zapravo, ovo 'ovde'.
Tome. Molim te doi i vodi me kui.
Ah, dobro. Kasnije u sreivati ovaj dnevnik i brisati sve te pasuse u kojima se ja samosaaljevam.
Imam, ipak, nekakvo drutvo: tu je Herbi.
Dobri stari Herb. Mumija. On stoji u uglu moje kancelarije, uspravan. Uzvraa mi pogled, evo,
praznim zurenjem. Humanoid, ali jasno je da nije ovek, tu se pogreiti ne moe. Stariji od mnogih
zvezda. Enigma, koju je Tom kupio rtvujui ne jedan ivot, nego nekoliko. Blago, ija se vrednost ne
moe ni iskazati, ma kakvim ciframa. Vest o toj jednoj mumiji bacila je hiljadu galaktikih klanova i
alijansi u smrtnu paniku, poruila njihov poredak zakonitosti, naterala jadnog Brazdaa u bezglavo
bekstvo kroz ovaj mnogoslojni kosmos; svako pokuava da zgrabi ovaj na tovar, ovog Herbija, pre
nego to iko drugi uspe oko njega da obavije ruke/kande/pipke/eljusti.
A moja nareenja su jasna da jasnija ne mogu biti. Isporuiti Herbonju - i sva ostala naa blaga 'nadlenim vlastima'.
Nekada sam verovala da to znai: velikoj Biblioteci, ili Migracionom institutu.
Kasnije, uasno razoarana i izdana, jer se pokazalo da nisu nimalo neutralni, potraih nekog drugog
ko je 'nadlena vlast'. Ali, kad smo pomislili da Oni Stari mogu to biti - izneverie i oni. Tom
prilikom, umalo da izgubimo sve.
A sad?
Nadlene vlasti.

Ja pojma nemam ko bi to, u ovoj vaseljeni, mogao biti.

Sve do ovog mesta uzdravala sam se od beleenja najtunije vesti. Sad vie nema smisla odgaati
to.
Jue sam bila prinuena da uhapsim svoju najdrau prijateljicu.
A to je porunica Tit, koja mi je bila zamenik, tako pouzdana, sposobna. Tit, stena na koju sam se
oslanjala tako dugo.
Srce mi se cepa kad pozovem zatvorsku kameru i dobijem sliku: Tit pliva ukrug, ukrug, na njoj vie
nije am sa alatima i mehanikim rukama. Tit sama u bazeniu koji je sa svih strana izolovan a
jedina vrata zakljuana, sa dodatnom ploom koja se samo ifrom moe otvoriti.
ta sam drugo mogla?
Nita. Otkrilo se ta je muvala u tajnosti.
Kako se ovo dogodilo? Kako sam mogla biti slepa za upozoravajue znake, kojih je i te kako bilo?
Oni Danikenovci su u naoj zatvorskoj eliji 'poinili samoubistvo' pre ne-tako-dugog vremena.
Trebalo je sprovesti temeljitu istragu. Ispruiti, malo, one moje 'antene' ka tom sluaju. Umesto toga,
ja sam istragu prepustila njoj, Tit, toliko sam bila prezauzeta drugim stvarima.
Ali doao je i dan kad vie nisam mogla zanemarivati gomilu dokaza. Jer Tit je pomogla drugom,
daleko opasnijem zatvoreniku da pob...
Zavriu o tome drugi put. (Mada ne rado.) Prekinuli su me hitni dogaaji, pre nekoliko sati.
Jedna velika promena u naoj situaciji.
Nis je zvao i javio da je inerciono polje u kolapsu.
Cela ta ogromna gomila brodova najzad je usporavala, silazei sa A nivoa na B pa na C. Pri svakom
od tih preskoka boravili smo sve due u normalnom prostoru. Uskoro nam dalekodohvatni senzori
pokazae da se bliimo jednom vrlo sjajnom ali malom izvoru plave svetlosti. Moglo se zakljuiti da
je to nae konano odredite.
Olela je izvrila spektroanalizu, i ustanovila da je to zvezda, beli patuljak. (Zove se 'beli', ali njegova
svetlost je ipak plava.) Takve zvezde su izuzetno kompaktne, prenik im je stotinak puta manji od
prenika Zemljinog Sunca, a sagraene su uglavnom od 'pepela' koji preostane od fuzionih ognjeva
koji su jo pre mnogo eona uli u svoju poslednju fazu. Uistinu, ovaj patuljak je veoma masivan i
veoma star, a njegova 'pe', koja nikako da se ugasi, radi zahvaljujui gravitacionom sabijanju. To e
tako potrajati jo dvadesetak milijardi godina.
Poeli smo da opaamo i anomalije u blizini te zvezde, i to neke vretenaste tamne predmete koji se
kreu po orbitama veoma blizu tog zbijenog nebeskog tela. Predmeti su veoma veliki i masivni, lako
ih je pratiti pogledom dok, kao crne senke povremeno proete iskricama ili sevanjem, prelaze preko

'lica' zvezde. To ine ba esto. Ima ih mnogo. Orbituju tako blizu da im je za jedan puni obilazak oko
zvezde dovoljan samo jedan minut!
Brzo smo se uverili da su vetaki. Njihov boravak tako duboko u tako strmom gravitacionom bunaru
je, po svemu sudei, hotimian.
Naravno da nas je to odmah podsetilo na Dajsonove sfere i fraktalne svetove, one penzionerske i
kaluerske, oko primirenih crvenih sunaca. Ovo pred nama stvarno lii na te snene habitate, ali
rastojanja su stotinak puta manja a koliina materije sabijena u zvezdu je mnogo, mnogo puta vea.
Zapravo se tu u jedan savijutak sabila gigantska masa. Otud tako silovita gravitacija. To je jedan
uzani strmi levak kondenzovanog prostorvremena.
Oni koji ive tamo dole, ko god da su, sigurno se veoma trude da sebi obezbede dovoljno slobodnog
prostora.
Oni pripadaju nekom redu ivota, onom koji silovito prieljkuje jednu drugu vrstu dimenzionalnosti.
eznu da ih dri strahovito jaka gravitacija. Neke stare rase misle da je spasenje upravo tu.
Stajala sam sa ostalima u Sali za planiranje i gledala kako se lagano pribliavamo ovoj novoj
varijaciji jedne stare teme.
"Ima po nekoliko milijard-di belih patuljaka u sssvakoj galaksiji", komentarisao je Akeakemai. "Kad
bi svaka bila ovako nastanjena, onda bi uk-kupna populacija transcendentnih bia bila ogromna. A
ipak nita od toga ne bi bilo detektabilno sa one stare, pred-kontaktne Zemlje."
Sara je drala za ruku Emersona, koji je pogledom preletao kroz ogroman oblak brodovlja oko nas,
motrei na najblie, oigledno se plaei ta bi oni mogli da nam urade sad kad smo stigli. Razumem
ga. Svi mi ekamo da se dogaaji odmotaju do nekog, nekakvog, kraja.
Usporavanje se u normalnom prostoru nastavilo; o tome smo povremeno dobijali izvetaj od Nis
maine.
Nis je dovrio i istraivanje o novom amblemu koji se stvorio na naem pramcu, o toj 'prelomljenoj
debeloj gredi' koja sada simbolie nae falsifikovano lanstvo u mnogo viem redu sapijentnosti.
"Dopusti da pogaam", rekla sam pre nego to je hologram stigao da kae svoju re o tome. "Taj
amblem znai uniju kiseonikakog reda ivota sa vodoninim, njihovo konano udruivanje."
Jedno od malobrojnih meni preostalih zadovoljstava je to: iznenaditi ovu mainu koja misli da je
toliko pametna.
"Kako... si znala?" upita Nis.
Slegnuh ramenima; ravnoduan gest, namenjen da prikrije injenicu da sam pogodila bez pouzdanog,
stvarnog znanja.
"Dve linije koje se susreu pod uglom od sto etiri stepena", rekoh, "to sugerie molekul vode, u

kome je tano toliki ugao koji zaklapaju zamiljene linije povuene iz dva jezgra H ka centru jezgra
jednog O. Vodonik i kiseonik, u svom najosnovnijem spoju, koji je ujedno i osnovni za hemiju ivota.
Nije bilo teko."
Rotirajui splet linija svetlosti u vazduhu kao da se malo zanjiha. "Moda tebi nije bilo teko",
odgovori Nis. "Moda kod Zemljana predrasude nisu tako tvrdo uanene. Ali za mene, ovo je ok.
Posle toliko upozorenja, toliko ponavljanih pria da su Zangi opasni, nelogini, prgavi,
nerazumljivi..."
Opet sam slegnula ramenima.
"Mali deaci govore svakojake uvredljive stvari malim devojicama, a i one, bogami, njima. esto
se i ne podnose. Ali, kad odrastu, pokae se da jedni bez drugih ne mogu."
Analogija moda povrna, olako izreena, ali ne i besmislena.
Oduvek sam se ja pomalo udila tom oksi-hidro antagonizmu. Kako je mogue, ako su ta dva reda
ivota nespojiva, ako su razlike toliko duboke a neprijateljstvo tako eksplozivno, da Zangi i njihova
braa ive bukvalno u istim galaksijama gde i mi, ve toliko dugo, bez rata? Zato nije jedna strana
ve odavno izvrila genocid nad onom drugom? Kako je mogue da ak i sarauju, makar koliko
mrzovoljno, po raznim pitanjima migracije stanovnitva, ekologije, i slinim; i da budu suvlasnici
istih spiralnih galaktikih krakova, i uesnici u istom galaktikom putnom prometu, a da se krv prolije
samo izuzetno, i samo malo?
Zaista, kako? Videlo se da to, naprosto, nije verovatno.
Osim ako je neko, na viem nivou, unapred reirao te odnose! Neko na nivou tako visokom da tamo
oba reda ivota, i oksi i hidro, imaju predstavnike koji su dovoljno zreli da nau podruja
zajednikog interesa.
Bio bi to 'brak' u kome svaka strana dobija ono to joj je do tad nedostajalo.
Eto.
Tu smo, na mestu gde treba da se dogodi ujedinjenje i konsolidacija.
Unija, koja e biti iskovana u vrlo jakim strujama gravitacije, vrlo duboko u zagrljaju gravitacionih
plima.
Pozvani smo i mi, oigledno.
Ostaje dakle samo jedno pitanje.
Zato?

Hari
Oekivao je da e biti doekan estitanjima, i da e na doeku biti moda Verkvin lino, ili bar nako
od starijih pomonika te velike sipe; i da e svi eljno dograbiti Harijeve podatke i sluati kako je na
misiji bilo.
Uspeno ali prokleto teko je bilo, zaista. Epopeja kroz jedan od najteih regiona E prostora, gde je
Hari bio neuporedivo slabiji a ipak preovladao, a usput, za dobru meru, ak i spasao dva oveka,
dvoje zalutalih prerano dolih!
Oekujui aplauze, doao je u bazu Kazkark ali ga je tamo doekao samo haos.
Na severnom polu asteroida, svi dokovi su ve bili zauzeti, osim nekolicine rezervisanih za slubenu
upotrebu. Hari je poao ka jednom od tih ali ga ne pustie da ue. Morao je da vie i preti, i ponavlja
svoj kod za prioritet; tek tada je jedan zlovoljan institutski robot-monitor odobrio da Harijev
brod/stanica sleti u pristanite i vee se za taj dok.
Kroz okolne skele Hari vide da su za itavu povrinu planetoida vezani izbegliki brodovi, veinom
glatkih oblih trupova ali sa karakteristinim probabilitetnim perajima to im je davalo zupast izgled.
Svaki je bio kablom vezan za planetoid. Milioni brodova, u vie gustih slojeva jedan-preko-drugog,
tako da je to sve izgledalo uasno zamreno, puno senki ali i sevajuih pozicionih svetala.
"Ej, Dver, vidi to je uzbudljivo", promrmljala je Reti, devojka sa velikim oiljkom na jednom
obrazu. Uagrenim oima gledala je taj prizor. "Jesam ti rekla? Dri se mene i stii e u civilizaciju!
A? Jesam rekla? I vidi. Zbogom Jijo smrdljivi - zdravo galaksijo! Nema vie nikad da budemo
prljavi, gladni, siromani, ili da nam je dosadno."
Hari razmeni pogled sa drugim ovekom, visokim mladim mukarcem. To dvoje divljaka oigledno
nisu bili 'na svom terenu', pa se od njih nije ni moglo oekivati da shvate ta se deava. Ali, za
razliku od Reti, Dver kao da je uviao razmere katastrofe. Gledao je te milione brodova napolju sa
strahopotovanjem, ali i veoma zabrinuto.
A ja sam jo zabrinutiji, ree Hari sebi.
Brodovi su lebdeli vezani ali u sutini naslagani kao drva, pa Harija podsetie: tako izgleda kad na
Horstu neka izuzetno jaka oluja porui itavu umu murva.
Od mog odlaska, pomisli on, poremeaji su oigledno postali mnogo gori... a ako narod nema gde da
bei osim na jadni mali Kazkark, onda je stvarno loe!
Magnetske hvataljke prijatno se stisnue oko njegovog olupanog izviakog broda/stanice, koji
najzad ugasi motore, sa uzdahom/jeanjem ogromnog olakanja. Odahnu i Hari Harms, duboko.
Oslobodi se one napetosti koja mu je bila u kimi jo od polaska na ovu misiju.
Kakav je, ree on sebi, takav je... moj dom.

Sve podatke koje je za Verkvina prikupio prenese u jedan ploasti mali kompjuter. Onda povede
svoje goste ka aerokomori. U normalnim prilikama, na povratku sa bilo koje misije, pojava dva
ovakva posetioca izazvala bi senzaciju na pospanom Kazkarku. Na sve strane bi se razglasilo da je
otkrivena nova najezda prerano dolih. Oficir hapsitelj to dvoje postao bi slavan.
Hari je bio u dilemi. Ostaci lojalnosti prema Ljudima, koji su, ipak, pokrovitelji njegovog naroda,
inili su svoje, iako je Hari po slubenoj dunosti morao da zaboravi to. Navike dugo traju.
Osim toga, to dvoje su mu spasli ivot.
Ovaj sukob razliitih vernosti uinio je da se Hari osea vie upitano, nego trijumfalno, dok su
peaili kroz kratki tunel aerokomore i ulazili u planetoid.
Ako i podnesem izvetaj o njima, moda e, u ovom haosu, ostati nezapaen, ree on sebi.
Zakljui da njemu, Hariju, takav ishod ne bi mnogo smetao.
Ulazni atrijum, zvani 'Ingres', bio je pun buke i guve. Meavina mnogih rasa i naroda gurala se
odasvud i proticala neujednaeno. Ovde ostadoe zanemareni mnogi delikatni ritmovi rasnog
stareinstva, mnoga prava preeg prolaenja i meuklanovskih protokola; svako je samo navaljivao
svojim putem, u nadi da se izbori za sklonite, za spas u ovom sve neprijateljskijem kosmosu. Kroz
nekoliko kapija Hari Harms se probio samo zahvaljujui svojoj institutskoj identifikacijskoj znaki.
Na taj isti nain je proao pored nekoliko dugakih redova i uao bez ekanja. Svaki put je uspeo da
provue i dvoje Zemljana koji su ili sa njim. Pa i tako, bila im je potrebna gotovo cela jedna midura
da stignu do konanog portala na kome je pisalo 'Imigracija i karantin'.
Usput je pomalo sluao ta narod pria; bile su to tek samo kapljice iz irokih reka brige i panike
koje su sada proticale kroz civilizaciju Pet galaksija.
"... u sektoru Lalingu, tri od etiri transferne take pokazuju dislokacije ili katastrofalne
rekombinacije domena", itao je na gal-sedmom jeziku neki trgovac iz naroda Tuniktguppit,
razmenjujui neproverene vesti sa jednim zdepastim Portlom koji je treptao svojim jedinim,
ogromnim okom na prsima.
Portl je u znak odgovora frknuo, to je kod te rase zvuk bogat, sa vietonskim harmonijama. "A ja sam
uo da su veinu preostalih transfernih taaka okupirale trupe lokalnih alijansi, i da sad naplauju
takse za prolaz, sasvim ilegalne, svakom brodu koji hoe da ue ili izae. Posledica: bezbroj
trgovaca, studenata, hodoasnika i turista koji nikako ne mogu da se vrate kui!"
Na Harijevo iznenaenje, dvoje mladih Ljudi nisu pokazali nikakve znake panike, niti straha, u
suoenju sa ovim gomilama tuina. Reti se osmehivala iroko i sreno, i samo je gladila vrat svog
malog 'mua', Ura; a Dver je pomno gledao to preobilje ivih oblika oko sebe, i ponekad se naginjao
da devojci neto apne u uvo i da neupadljivo pokae ka nekom galaktiku. Verovatno je pojedine rase
prepoznavao, moda na osnovu legendi koje je sluao oko logorskih vatri na svom plemenskom
zaviajnom svetu. Oboje su imali dranje znatno vie kosmopolitsko nego to je to Hari Harms od
njih oekivao. Ali je Dver ipak ispoljavao i nervozu: stalno je jednom rukom stiskao i pribijao uz

telo svoj luk i tobolac pun strela.

Hari je jo pre sletanja na Kazkark razmiljao o mogunosti da konfiskuje to primitivno oruje koje
odapinje 'strele'. U principu, uhapeni prestupnici ne mogu sa sobom nositi nikakvo oruje. Meutim,
Hari je smatrao da ni najcepidlakiji birokrata na Kazkarku nee u tim drvcima, kanapima i
zailjenim kameniima prepoznati oruje.
Pa ja naleteh ba na najgoreg, pomisli on, videi koji birokrata sedi iza slubenog radnog stola, tano
ispred njega. Naime, isti onaj gnjavator koji ga je smarao i proli put prilikom povratka sa misije.
Videlo se da je reen da i sad bude jednako dosadan. Iako je bilo na snazi vanredno stanje, TvafuAnuf je svojom bogato obojenom zvunom vreom ispod grla dodavao snagu kategorinom "Ne!" za
svakog ko se pred njim pojavio sa dokumentacijom makar i najmanje neispravnom; ignorisao je sve
proteste, i svakog takvog upuivao da ispravi nedostatke a onda da stane ponovo u red, to jest da
eka na red iz poetka. Ipak, kad je Hari pristupio radnom stolu, vide da je taj Huni premoren i
pomalo oamuen od prekovremenog rada.
Spremi se za iznenaenje, birokrato jedan matori i tmurni, pomisli Hari, unapred zamiljajui kako e
rep na njegovom telu, i njegova nova boja krzna, okirati starog carinika.
Na njegovo razoaranje, taj Huni ga pogleda samo ovla, na tren, a onda se zadubi u posmatranje
svojih monitora. Bleda boja krzna oigledno nije ni najmanje uticala na njegov sud o impanzi sa
Zemlje.
"A-hrrrrmmmm. Dakle, to je osmatra Harms, koji jo jednom namee svoju nedobrodolu
impanzoidnu fizionomiju mom premorenom senzorijumu", glasio je Tvafu-Anufov komentar na
ironino akcentovanom galaktikom estom jeziku. "Ali ovog puta - a to je jednako nedobrodolo - on
dovodi i dvoje svojih seljakoidnih zemaljskih gospodara. Dooe li oni da te najzad vode domu
tvome, kao dete lutanju sklono?"
Hari oseti da su se Reti i Dver ukrutili. Pohita da odgovori vre i otrije nego to bi inae.
"Tvafu-Anufe, ti svoje prerogative prekorauje uveliko, jer oni ne ukljuuju izricanje linih uvreda
kolegi iz jednoga od velikih Instituta. Meutim, ako nas odmah pusti da proemo, ja u se moda
uzdrati od ulaganja zvanine albe."
Moda je premor zbog duge ali uspeno okonane misije uticao da Harijev glas bude samopouzdaniji
i vri. Na njegovo iznenaenje, veliki Huni odustade od svog uobiajenog 'bodljikavog' ponaanja
i samo prui aketinu ka Hariju.
"Hrrmmm. Pokai mi njihove identifikacijske znake. Zamolio bih."
Hari odmahnu glavom.
"To dvoje su uzorci koji dolaze u Navigacijski institut na posmatranje, a vodim ih ja. Oni ulaze u
teritoriju Kazkarka na osnovu samo mojih dokumenata. Moe oboje snimiti i bio-skenirati pre nego
to nas propusti. To ne bi trebalo da traje vie od trideset dura, zato to pravila ne doputaju due

zadravanje putnika. Ili je potrebno da se alim Verkvinu?"

Pogledae se, njih dvojica, oi u oi. Potmuli zvuk nezadovoljstva brujao je iz dna Hunieve
vazdune vree ispod grla. Hari je znao da ga inovnik psuje na nekom poluprivatnom rasnom
dijalektu. Za to niko ne moe podneti zvaninu prijavu protiv Tvafu-Anufa, jer nije upotrebljen
nijedan od galaktikih slubenih jezika, ali nekoliko onih u redu iza Harija i Reti i Dvera ipak su
razumeli, pa poee izraavati svoje saglaavanje ili razonoenost na razliite naine. Jo od onog
debakla na koloniji Novzori, pre vie vekova, nairoko je poznata injenica da lanovi zemaljskog
klana svuda mogu oekivati zlovoljno-sumoran odnos Hunia administratora prema njima.
Najednom se buno nasmeja i Dver Kulhan. Taj zvuk presee Tvafu-Anufovo neprijateljsko
umblanje, koje se pokoleba i prestade. Huni se iznenaeno zagleda u mladog oveka koji progovori
na angliskom - jeziku koji je, iako jo nesluben, postajao sve ire prihvaen u Pet galaksija.
"A-uh, al mu ga dade!" ree Dver i zacereka se. "Samo malo, dok objasnim jadnom imponji ta ste
mu rekli, gospodine, o njegovom tipu tela, precima, i tako tome!"
Dver se nagnu prema Hariju, pa hitro namignu i apnu: "Smekaj se i kao kai mi neto smeno o
matorom tupanu."
Hari mirnu. "ta to pokuava da izvede? Ja..."
Dver se uspravi, odmakavi se za toliko od Harija Harmsa, i zasmeja se jo jednom, pokazujui
uperenim prstom ka impanzi. Onda kao da htede neto da kae Tvafu-Anufu, ali ne uspe, zbog
napada smeha.
"Rek'o je... impi ti je rek'o..."
Reti je sve to pratila sa kiselim izrazom lica i prevrtala oi, a Hari vie zaprepaeno. Meutim Dver
Kulhan duboko udahnu vazduh, pogleda pravo u Tvafu-Anufa... i oglasi se umblanjem, koje je zaista
veoma liilo na pravo huniko.
Ili na podrigivanje i stenjanje, zavisi kako se shvati. Huni zvaninik, zapanjen, samo zanjiha vreom
za vazduh.
Zvlada mrtva tiina, a Dver se opet prebaci na angliski. "Dobra fora, ne? Tamo odakle ja dolazim,
kad bi neki imponja to rek'o nekome..."
Hari ga dograbi za ruku i stee. Momak je bio ba jak i ilav za ljudsko bie, ali ipak njegove ruke
nisu bile ni priblino jake kao impanzovske. Dver, posluno, odmah zauta, smekajui se gomili
posmatraa prijateljski. Niko od njih nikada ranije nije uo da ljudsko bie umbla. To je i za Harija,
van svake sumnje, predstavljalo iznenaenje.
Onda, da bi sve bilo jo lue, iz torbe-fieklije o Retinom pojasu izviri njen mali mu kentaur,
vijajui dugakim vratom kao zmija, i proita neto ka cariniku, na ta se iz gomile zaue uzvici
zaprepaenja.

"E sad je DOSTA!" povika Tvafu-Anuf i tresnu pesnicom o sto. Ali, ba nekako po prekidau, tako
da se portal ispred njih troje otvori. "Ljudi govore huniki? Hunii ljudski? Je li itav ovaj kosmos
poludeo? Ispadajte to pre odavde! to pre!"
Birokrata ostade na svom mestu, drei se obema akama za glavu, a Hari, ne poputajui stisak na
Dverovoj ruci, poe i provede svoje goste bezbedno kroz portal... na avenije Kazkarka, pokrivene
kupolama da bi bile zatiene od svemirskog vakuuma. I ne pusti Dverovu ruku sve dok ulazni atrijum
ne ostade daleko, daleko iza njih.
Tada stade, uzmae jedan korak, i pogleda Dvera kao da ga sad prvi put vidi.
Posle nekog vremena klimnu glavom i promumla jedno "Hm!" a onda ree: "Imam samo jedno pitanje
za tebe."
"Da?" odgovori Dver.
"Mo' naui i mene kako se radi to to si sad izveo tamo?"
Postoje naini da se o jednom dogaaju podnese izvetaj tako da zvui kao da se nije desilo nita, ili
nita naroito.
Dok je sedeo u Verkvinovom predsoblju i ekao razgovor sa gazdom, Hari je brzo modifikovao svoj
ve napisan izvetaj o susretu sa Dverom i Reti u E prostoru. Izostavio je pretpostavku da su oni sa
nekog sveta prerano dolih. Nije bilo potrebno ak ni preutati ijednu stvarnu injenicu. Ko bi jo,
osim pravog Zemljanina, mogao da shvati da Dver na sebi ima odeu od jelenske koe, runo
saivenu, i neolitsko oruje, i da shvati ta to znai?
Mogao je, dakle, razumno kazati da takvim izvetavanjem ne kri zakletvu. Ili: da je ne kri ba. Ne
ba stvarno.
Prethodno je nauio to dvoje kako da lau. "Va brod se pokvario, ostali ste bez iega, a onda vas je
mehanoid pokupio. Osim toga, pretrpeli ste oteenja mozga i sad patite od delimine amnezije. To
znai da imate pravo na osnovnu hitnu pomo, na osnovu Tradicije o pomaganju putnika. Moda e
vam dati dovoljno da moete plaati za vazduh, vodu, i belanevine, sve dok se ne snaete to jest dok
ne ponete neto zaraivati. Jasno?"
Dver je uozbiljeno klimao glavom. Reti je, meutim, sagnula glavu ka svom malom Jiiu u torbi i
obratila mu se. "Jesi uo? Oteenja mozga! Kladim se da e ovaj ovde Dver to da odglumi lako i
dobro."
Njen mu je na ovo reagovao tako to je zamahnuo glavom i pokuao malo da je ugrize za ruku, to
ona izbee sklonivi ruku hitro, u poslednjem trenu. Hari zakljui da je taj mali u torbi pravi laf.
"Znam neke osobe u Donjem Gradu", ree on. "Moda bi mogli da nau nekakav posao za koji ste vas
dvoje sposobni. A do tad, evo vam informacijski ip sa standardnim podacima o Kazkarku i okolnom
sektoru kosmosa." Dade im jednu providnu ipkicu, koju Reti ubaci u svoju najvredniju imovinu olupan nastavni kompjuteri dizajniran na Zemlji. "Dok sam ja unutra, prouite to. Kad zavrim

posao unutra, odveu vas na neko bezbedno mesto. Ali, za uzvrat traim da mi ispriate ta se to
desilo sa vama - sve to se stvarno desilo sa vama, jasno? O vaoj matinoj planeti, i svemu tome."
Njih dvoje istovremeno klimnue glavom. Hari je bio siguran da su iskreni.
Zau se pozivni zvon, muzikalan, ritmian, razvijen u itavu malu melodiju. Harija su tokom obuke
izdrilovali da na to reaguje spremnije nego na sopstveno ime.
Najzad, pomisli on ustajui. Dvoje mladih Ljudi ve su bili zadubljeni u slike i zvukove koji su sada
izvirali iz malenog mehanikog nastavnika; zato ih on, bez ijedne dalje rei, ostavi tu, i pouri prema
kancelarijskim vratima svog stareine.
Sa svakim korakom hvatalo ga je sve vee uzbuenje. On, evo, u karijeri postie uspeh za uspehom;
to u ovom Institutu znai neto. Na njega se sada drugaije gleda. Moda ak toliko drugaije da bi
mu mogla biti poverena i velika tajna.
Moda e mi, pomisli on, neko sada rei ta se, za ime Ifninog probabilistikog istilita, deava.
Izae nekoliko midura kasnije iz Verkvinovog uporita, oamuen.
Nadao se da e dobiti objanjenje.
Vie nije bio siguran da je bilo pametno pitati.
Ali, ree on sebi, zar nije uvek ovako? Bogovi su nas upozorili da dobro pazimo ta emo poeleti,
jer bi nam se moglo ostvariti.
Bilo je dobrih vesti, loih vesti... i vesti naprosto uasnih.
ef mu je prvo estitao na tome to se Hari uopte iv vratio sa tako tekog putovanja. Promena boje
krzna, i pojava repa na Harijevim leima, bile su relativno bezazlene posledice, ako se ima u vidu na
ta su liili neki osmatrai kad su se vratili iz tog regiona E prostora. Na njegov bankovni raun
prebacie veliku gomilu para kao 'kompenzaciju za lino rtvovanje', i o tome vie nikad, niko, u
Nav-instu ne ree nita.
to se tie misije same, Verkvin je bio vie nego zadovoljan. Koristei izuzetne, E-prostorne take
gledanja da iz njih osmatraju siderealni univerzum, Verkvinove to jest Harijeve kamere snimile su i
izmerile progresivno rastezanje onoga u emu taj univerzum lei, a to je opti sub-vakuum. Ovaj
proces istezanja naglo se bliio kidanju. Zahvaljujui Harijevoj odvano izvedenoj misiji,
Verkvinovi lokalni savetnici sada su o ovom procesu znali gotovo isto koliko i uzvieni vrhovni
mudraci Nav-instituta u regionalnom tabu.
Ali to su ujedno bile i zle vesti.
Jer te Verkviniovi stareine svakako su ve neko vreme znale tano ta se dogaa. Ipak su
odugovlaile sa proglaenjem vanrednog stanja sve dok se ono nije nametnulo samo po sebi. A i sad
su lagale iz sve snage, samo da bi 'stiale strahove u javnosti'.

"Pa, je li to neka zavera utanja?" upitao je Hari svog efa Verkvina u jednom trenutku.
To bie nalik na sipu zamaha nekolicinom pipaka istovremeno. "Ako je tako, izvidnie Harmse, onda
su u tu zaveru prikrivanja umeani vrhovni rukovodioci svih glavnih Instituta, kao i dravna
rukovodstva svih najmonijih rasa. Nego, uj, sad kad smo naoruani ovim tvojim podacima, iupali
smo konkretnije podatke iz ogranka Biblioteke koji imamo ovde na Kazkarku, i otkrili neto tako
znaajno da smo takorei ostali bez daha."
Hari je, uvi ovo, progutao knedlu, pa upitao: "A to je?"
"A to je, da se ovo ne deava prvi put! Ista pojava ali u manjem obimu desila se i pre nekih sto
pedeset miliona godina, i dovela je do privremene ili trajne disfunkcije nekih sedamdeset pet
procenata transfernih taaka! Drutvena zajednica bila je, i tad, katastrofalno poremeena, dogodili
su se i genocidni ratovi. Naroito uasno je bila opustoena galaksija Trea."
"Ali, kako je mogue sakriti tako neto? Zar ne bi trebalo da u Biblioteci neto tako bude ba..."
Verkvin na ovo samo odmahnu pipcima, kao da je pitanje naivno. "Niko nije obrisao i prikrio
naroito veliki broj injenica. Prikrivanje je izvreno na savreniji nain: znaaj nekih dogaaja je
minimalizovan, a drugih maksimalizovan, mnogostruko, izvan svake stvarne proporcije."
Hari pocrvene jako. Sad mu je bilo drago to ima na koi poprilino gusto krzno, koje skriva takve
stvari. Jer, opisani postupak bio je tano ono to je i on maloas uradio kad je 'editovao' izvetaj o
misiji da bi prikrio stvarno poreklo Dvera i Reti. Zatrpao je 'beznaajnu' istinu gomilom pojedinosti
o kojeemu drugom.
"Haos te epohe uporno je pripisivan ratovima izmeu klanova, ali, oni su bili posledica, simptom, a
ne uzrok", rekao je Verkvin. "Osim toga, narod je naviknut da istorijski podaci postaju sve mutniji i
nepouzdaniji to se dalje u prolost gleda. Zato se tako malo panje obraa na onaj presudni dogaaj
- groninski kolaps."
"Gro...?"
"Groninski kolaps. Izvini, vuje si dete, tvoje obrazovanje je tako nepotpuno. Veina kolske dece u
galaksijama zna da su se Praoci vratili, u obliku duhova, pre oko dvesta trideset miliona godina, da bi
vodili i titili kiseoniki ivot tokom jedne od najgorih kriza svih vremena. Interstelarna navigacija
tada je postala veoma teka, ako ne i nemogua, a u meusobnim sukobima velika veina populacije
je masakrirana. Preiveo je samo veoma mali broj zvezdoletnih klanova. Oni su iznova zapoeli
ciklus Uzdizanja, da bi nove generacije mogle da se ukljue u njega."
"Hm", ree Hari mrtei se. "uo sam ja neto o tome. Ali, zar nisu mehanoidi i Zangi na neki nain
krivi za to?"
"To je povrno objanjenje koje se uvaljuje narodu, masama, a one to progutaju bez problema. Istina
je bila po razmerama vea, i kudikamo stranija."
Tad su dole uasne vesti.

"Ove nedavne konvulzije", rekao je Verkvin, "po svemu sudei deo su prirodne katastrofe koja, u tom
obimu, nije viena jo od groninskog kolapsa. Ovo to smo do sad postradali, samo je blagi
nagovetaj nesrea koje e se sruiti na nas u predstojeim durama."
"K... koliko velikih?"
Verkvin uplete nekoliko svojih dugakih pipaka, sa ventilima-usisaljkama du svakog, u jedan moan
'palamar' i protee se malo, snagom koja bi savila elinu polugu. I zadrhta, taj stari galaktik,
normalno postojan kao neutronska zvezda; zadrhta kao da mu je potreban najvei napor volje da
izgovori sledee rei.
"Naa civilizacija e, izgleda, ostati bez cele jedne galaksije."
I tako se Hari Harms odteturao nazad u predsoblje sav u oku.
Verkvin je nagovestio da ve ima u vidu sledei zadatak za Harija, i da e Hari biti prvo promovisan
u vii in, a zatim poslat opet u akciju, sutra.
Akcija e biti u nekoj vezi sa jednom porukom koju je Zemlja, iako pod opsadom, nedavno emitovala
sa naznakom "Za sve baze svih Instituta". Bilo je to upozorenje... a vladajui krugovi uinili su sve
to je bilo u njihovoj moi da poruku presretnu i ponite. Ipak, procurelo je ponegde poneto, i
panika se poela nezadrivo iriti kroz pojedine kvadrante.
Ono to se na Hariju, posle svega, najjasnije videlo, bila je njegova teka premorenost. Glava mu je
bila ve potpuno smuena. Video je to i njegov ef, koji je takve stvari obino ignorisao; zato je
naredio Hariju da ode kui i dobro se ispava, to je i te kako i zasluio, pre nego to se poduhvati
bilo kakvog novog posla.
Vraajui se, takav, u predsoblje obloeno raskonim drvenim ploama, Hari je stao, i onda jo dugo
stajao, pitajui se ta mu nije jasno.
Konano mu sinu: Dver i Reti.
Nisu tu. Trebalo je da me ekaju ovde, ree on sebi.
Osvrtao se, gledao levo, desno.
Ne. Nisu tu.
Proe urno kroz izlazna vrata institutske zgrade i stade na najvii stepenik. Stepenite te graevine
bilo je ba visoko, pa je Hari, odozgo, imao odlian pogled na nepregledne gomile galaktika; zapita
se kuda li odoe ono dvoje. Ljudska su bia, ali, iz divljine, bez ikakvog ranijeg iskustva sa
raznovrsnim opasnostima galaktike kulture. Ni najbleu predstavu nemaju ta im se sve moe desiti
pri susretu sa stotinama veoma 'temperamentnih' sapijentnih vrsta... od kojih neke mrze sve Zemljane
i samo ekaju priliku da ih napadnu.

Sara
Svelo se na lingvistiki problem, na kraju.
Moe da razmilja, ree ona sebi, samo o onome to tvoj um moe opisati.
Sistem galaktikih jezika bio je konstruisan tako da kiseonine rase komuniciraju sa to manje
nesporazuma, i to je i uspevalo, ve gotovo dve milijarde godina. Jedna vrsto sklopljena, logina
struktura semantike, sintakse, morfologije; oblika i znaenja. Ali Sara je najzad uvidela da je u
strukturu svih tih zvaninih galaktikih jezika ugraena i druga svrha, suprotna: prikrivanje istine od
naroda. Jedna sofisticirana intergalaktika civilizacija, sainjena od ogromnog broja veoma
inteligentnih bia, kanalisana je lingvistikom manipulacijom, od poetka, da ne razmilja o izvesnim
temama. O izvesnim mogunostima.
Moda je to pravi razlog to samouzdignute rase bivaju tako esto unitene, pomisli ona; to su rase
koje, moda, hoe da zavire ba u 'slepe mrlje'. Rase koje vide ono to ne treba da bude vieno.
To to se ne moe dozvoliti da iko vidi.
Posmatrala je, kroz prozorsko okno od kristala, jata gigantskih habitata, vretenastih i iglastih, koji su
se strahovitom brzinom vrteli oko veoma zbijene zvezde. Postrojeni radijalno: vrhovima upereni
tano ka centru zvezde. Oprueni, dakle, po istim onim pravcima kojima zraci svetlosti bee iz nje.
Vrhovi maltene dotiu povrinu koja bleti tako jako. Ko god ivi tamo dole, okaen o zid strmog
gravitacionog bunara te zvezde, neminovno mora biti izloen jakim plimnim silama, koje e razliito
potezati i rastezati takorei svaku pojedinu eliju njegovog tela.
Naravno, u tome i jeste itav smisao ivljenja na ovakvom mestu.
Vodonik u metalnom obliku, koji u fraktalnim svetovima moe da poslui kao konstrukcioni materijal,
ovde nikako ne bi izdrao ni vrelinu, ni naprezanje. Hanes Suezi je pokuao da objasni kakvi
materijali bi moda mogli izdrati (ali, ojaani energetskim poljima, naravno) naprezanja u ovakvoj
ivotnoj sredini. Za Saru, to je bio slap ne-mnogo-jasnih tehnikih termina, od kojih joj se samo
zavrtelo u glavi. Tehnologija daleko iznad obrazovanja jedne varvarske devojke... tehnologija koja
izgleda kao da je samo za bogove.
Meutim, matematika... ah, to je druga pria. ak i u svom zaviaju, gde je od opreme imala samo
hartiju i olovku, Sara je nauila da matematikim preicama spretno opie nebrojene naine kako se
sam prostor moda moe presavijati, rastezati, ili cepati; koristila je analitike metode koje nisu deo
usvojene galaktike tradicije.
A sad, sa udesno monim 'makinama' koje je nala u prostorijama Brazdaa, Sara se bacila u
ekstravagantne inkantacije. Pomou samo jedne rei ili jednog pokreta postizala je da se u vazduhu
ispred nje razbokore velianstveni grafikoni sloenih jednaina. Tenzori su se rascepljivali pred
njenim oima. Transformi Tarskoga, i Takebaijeve funkcije: spretne alatke za reavanje transfinitnih
integrala. Zahvaljujui tim alatkama, procesori obave posao za nekoliko trenutaka, kad god ona

poeli. Tako je reavala probleme koje ni najmoniji, najbri procesor ne bi uspeo, samo sirovom
raunskom snagom, da rei jo vekovima.
Njena mala asistentkinja, Priti, pomagala je tako to je, u vazduhu, spretnim akama gnjeila linije i
konture, iz kojih su izrastali gotovi grafici jednaina.
A te jednaine su davale portret jednog kosmosa koji je izloen sve veem naprezanju.
Tako bih elela, pomisli ona, da je ovde Mudrac Purofski... da vidi ovo.
Bilo je kao da su i jednaine, i kompjuteri samo ekali ovaj svoj susret, da bi mogli ostvariti sve
svoje potencijale. Sada zajedno, pod Sarinom dirigentskom palicom, ostvarivali su najvei stari san
njenog nekadanjeg uitelja, dokazujui da koncepti Ajntajna i Lijeve, stari nekoliko vekova, ipak
jesu relevantni.
Moda su astronomi na zemlji ve postigli isto, radei ili otvoreno, ili tajno. Ali, Sara se oseala kao
da prva stupa kroz jednu deviansku teritoriju. Otvarali su se koncepti, osvetljavali budunost... i
javljali o primicanju katastrofe ija magnituda je neslueno ogromna.
Sad e barem biti jasno, ree ona sebi, da nismo mi krivi za propast onog fraktalnog sveta; mislim da
e to donekle uteiti doktorku Baskin.
Jer Dilijan je i sad, oigledno, verovala da je na neki nain kriva za masovnu pogibiju i slom
ogromne, krhke ljuture od leda; za smrt mnogo milijardi tamonjih stanovnika. Ta tragedija dogodila
se neposredno posle Brazdaevog dolaska - otud i utisak da se dogodila zbog dolaska Zemljana. Kao
da je zmija ula u Raj i pokvarila ga. Sarini argumenti ukazivali su da je kolaps nastao zbog prirodnih
fenomena, koji su nastupali svojom masivnom neizbenou, bezlini kao zemljotres. Daleko
nezadriviji nego uragan.
Nikakvo udo da se tako ogroman broj izbeglikih brodova pojavio u naim transfernim putanjama,
pomisli ona; te osetljive Dajson-Krizvelove sfere moda se sada raspadaju u svih pet galaksija
istovremeno. Iz tog razloga, nebrojeni pripadnici Povuenog reda moraju se brzo opredeliti da li da
siu nazad u oksi-civilizaciju, ili da pokuaju skok u vii, transcendentni nivo... ili da ostanu gde su, i
poginu.
Poto nisu hteli da se lie, ni privremeno, uivanja u zagrljaju plima, mnogi su odabirali ovu treu
mogunost; ostajali su zgureni oko svojih malih crvenih sunaca, dok se oko njih kontinuum kolebao, a
onda i cepao njihove ledene naseobine i razdirao ih u komade koji su odletali kroz prostor,
isparavajui brzo.
Gledajui dole, ka brilijantno kompaktnom belom patuljku, Sara se pitala kakva e mu biti sudbina.
Da li e isti pogorani uslovi ugroziti i ovu prenaseljenu oblast - ove iljate konstrukte koji tako
munjevito orbituju oko superguste zvezde? Ova naseobina je neuporedivo monije konstruisana od
ma kog fraktalnog sveta, a u njoj stanuju rase mnogo starije i uglednije; ponikle iz svega onog
najboljeg to su dale i oksigenska, i hidrogenska kultura.

Mora biti, razmiljala je Sara, da Transcendentni red zna ta se sprema. Mi smo, u poreenju sa tim
mudrim biima, kao mravi na travi. Ova uzviena stvorenja svakako imaju na raspolaganju i
odgovarajua sredstva da se zatite tokom vremena promena.
Bila je to ospokojavajua misao.
Naalost, Sara nije mogla otkloniti jednu drugaiju brigu.
Onu zbog Bujura.
Na sledeem okupljanju brodskog saveta, rekla je sve ovo. Njeno saoptenje doekano je trezveno i
uzdrano. Oslobaanje Brazdaa od krivice za slom Fraktalnog sveta nije toliko zainteresovalo dr
Dilijan Baskin koliko pitanje ta e biti dalje.
"Ti kae da su svi ti poremeaji posledica prirodnog irenja vaseljene?"
"Tako je", ree Sara. "Metrika prostorvremena - pa i podloge prostorvremena, a to je ilem - rastee
se i slabi, a onda, u jednom trenutku, stigne do take cepanja. Granice pojedinih domena tada se naglo
razdvoje, kao kad prsne balon; a onda se dogode neka drugaija prespajanja i povezivanja. To
donekle lii na nagomilavanje pritiska u planetnoj kori uoi zemljotresa. U jednom trenutku,
nagomilana energija se oslobaa, a to i jeste zemljotres. Takozvane 'transferne niti', koje su zapravo
neispravna mesta, nabori u prostorvremenskoj matrici, tom prilikom se suavaju ili kidaju, transferne
take postaju beskorisni kovitlaci, pa se u izolaciji nau itavi sektori, ili kvadranti, ili ak cele
galaksije."
Starija ena nagnu glavu na jednu stranu. "Ta ekspanzija kosmosa traje ve esnaest milijardi godina.
Zbog ega je kriza nastupila ba sad, tako naglo?"
Tad progovori Nis maina. "Jednostavan je odgovor. Ovo nije prvi put da se to deava."
"Je li?"
"Da, deavalo se i ranije. Ovo mogu ilustrovati tako to u ti postaviti jedno pitanje, dr Baskin. Da li
ti ovaj simbol ita znai?"
Sara je posmatrala kako se u vazduhu iznad konferencijskog stola formira jedna slika: spiralna
galaksija sa trinaest krakova, a preko nje etiri ovalne linije.
Dilijan je zatreptala oima, a onda napravila kiseo izraz lica. "Dobro ti zna ta mi znai. Tom je
zatekao taj simbol na pramcu onih brodova u Plitkom zveu... na toj takozvanoj 'Floti aveti', koja nas
je dovela u tolike nevolje od trenutka kad smo je videli."
Nis maina ovo potvrdi utivim naklonom svog vrteeg 'levka' svetlih linija, a onda nastavi.
"Onda pamti i onu mogunost o kojoj se tada razgovaralo: da je Flota aveti zapravo bila izaslanstvo
neke sasvim druge civilizacije? Neke koja je potpuno odvojena od ovih naih pet povezanih
galaksija. Da je to moda bila ekspedicija koja je preletela stotine megaparseka otvorenog, ravnog

prostora, iz nekog sasvim drugog neksusa ivota, samo da bi stigla do nas?"

Nis je ekao i saekao da Dilijan klimne glavom.
"Sada, evo, mogu dokazati da su takve pretpostavke bile pogrene.
Ti brodovi doleteli su iz nae prolosti... iz one prolosti u kojoj smo bili skupina vie od pet
povezanih galaksija."
Du jednog zida brodske konferencijske sale protezala se cev puna vode. Tu je sada plivuckao
Akeakemai; povremeno je razmahivao irokim pljosnatim repom, tako da se voda silovito komeala
i, svud oko njegovog glatkog sivog tela, isputala pravu oluju vazdunih mehuria. Posle hapenja
porunice Tit, on je ostao po stareinstvu prvi meu Delfinima; poast zbog koje je, oigledno, bio
nervozan.
"Vie?" ree Akeakemai. "Mislite da je bilo povezano... sedamnaessst galaksija?"
"Tano", ree Nis maina. "Bilo je sedamnaest galaksija na okupu. Trinaest spiralnih i etiri
eliptine. Meutim, posle nekog vremena (istorijski izvori nam ne daju mogunost da kaemo
precizno kad) taj broj se smanjio na jedanaest... pa na sedam... i najzad na pet, koliko imamo danas."
Zavlada utanje. Posle nekog vremena javi se za re Hanes Suezi. Njegovo kiborko lice ostalo je
glatko i mirno kao ogledalo, ali je svoju nervozu odao time to je zamucao.
"Z-zar je mogue da da mi nemamo informacije o stvarima koje su tako... tako..."
"Tako ogromne?" ree hologram. "Tako epohalne i traumatine? Tvoja sopstvena okiranost reito
govori zato je to mogue. Svaki takav gubitak morao je predstavljati nezamisliv udarac za staloenu
i mirnu drutvenu zajednicu u kojoj se konzervativnost duboko ukorenila. Zapravo, talasi poremeaja
koje je mudra Kulhan upravo opisala morali su u tim ranijim sluajevima biti jo gori, jo porazniji.
Ko je preiveo, morao je eonima samo prikupljati komadie jednog razbijenog drutva.
Pretpostavimo, meutim, da su se posle gubitka prve tri galaksije okupili, jednog dana, neki malo
stariji i mudriji galaktici, i da su u vekovima najvee pometnje uspeli da preuzmu kontrolu nad
velikom galaktikom Bibliotekom. Ko ih je mogao tada spreiti da briu ili prepravljaju istorijske
podatke... i da, na primer, krivicu za masovno izginue prenesu na neke 'banalne' krivce. Na primer,
na Zange, ili na one oksi-klanove koji kre zakon, ili na populacionu eksploziju kod mainskih ivih
bia."
"Ne vidim da su mogli prikriti gubitak celih galaksija", ree kiborg.
"To je moda bilo lake nego to bi se pomislilo. Kad se poslednji put dogodilo u velikim razmerama
- o emu govori dosje Gronin - malo ko je uopte pominjao izgubljene teritorije, zato to je
Migracioni institut na vreme izvrio pripremu, tako to je..."
Sara ustade. "Tako to je naredio evakuaciju celih galaksija - onih koje e se odvojiti!"

Ona se okrete ka Dilijan. "Pre dvesta trideset miliona godina Transcendentni su sigurno naslutili ta
e se desiti, pa su naredili potpuno naputanje te dve galaksije koje su se udaljavale. Izvueno je
celokupno stanovnitvo, pre nego to su se one 'otcepile'." Sara se zagleda u prostor. "Time je
objanjena ova sadanja evakuacija cele etvrte. Sad znamo zato je cela navodno ostavljena 'na
ugar', da se oporavi od tehnologije. Svi kiseonikai prisiljeni su da se povuku iz nje. Ali pravi razlog
nije ekologija, nego predznanje da e se etvrta otcepiti!"
Hologram Nis samo 'slegnu ramenima', kao da su te stvari sada same po sebi jasne svakome. I ne
izvini se to nije ranije dao upozorenje o opasnostima tako jasnim.
"Nema sumnje", ree Nis, "najvii redovi ivota uticali su na elnike, na vladajue osobe u
Institutima, a ovi, opet, na dravne vlasti, na reime irom Pet galaksija. To se moda inilo tako to
je istina poveravana tiho, samo nekima; a moda tajnom manipulacijom. Cilj je bio da se pripreme
izvre a da stanovnitvo to ne shvati."
"Tu ostaje jo mnogo otvorenih pitanja", ree Sara. "Zato ne ostaviti jedan deo populacije u toj
galaksiji koja e ostati izvan saobraajnog dohvata? Kako na isto to udaljavanje pojedinih galaksija
reaguju drugi redovi ivota, nekiseonini? I kakve su..."
Prekide je glas Dilijan Baskin.
"Verujem da e nam ti pomoi da prozremo i te velove, mudra Kulhan. Ali, moramo videti ta emo
sad sa ovim uznemiravajuim saznanjima. Kad si rekla da e se jedna galaksija odvojiti od preostale
etiri, ja sam pomislila da se to odnosi na onu u kojoj je Zemlja - na Mleni put. Mislila sam da e se
tu nai neko objanjenje za tako dugotrajnu izolovanost Zemlje od galaktike civilizacije. Kao i za
veliku uzbunu koja je u galaktikoj civilizaciji nastala kad smo joj se, napokon, pridruili."
Nis odgovori patronizirajuim tonom, kao da je on svima prisutnima nekakav 'mudri pokrovitelj'.
"Bez uvrede, doktorko Baskin, ali, stvarno treba da obuzda tu vau ljudsku tendenciju ka velianju
svoje uloge. Ovaj brodi u kome se nalazimo doista je izazvao nekakvo trivijalno, kratkotrajno
medijsko uzbuenje. Ali, to ne znai da se cela vaseljena okree oko tvog naroda."
Sara je smatrala da je ovaj prekor nezasluen i na neki nain perfidan. Ali Dilijan ga prihvati, i
samo klimnu glavom.
Nekoliko sati kasnije, Hanes Suezi je podneo izvetaj o svojim nastojanjima da zbaci sa broda
neeljeni oklop.
Tome je prethodio drugi Brazdaev pokuaj da se neprimetno izvue iz ogromnog jata 'kandidata za
transcendenciju', izveden opet pod Dilijaninom komandom, pokuaj koji umalo da se zavri
unitenjem. Jofurski bojni brod opet ih je uvrebao, ali je sad preao i u napad, i to na novi nain.
Emitujui sloen pulskiranje na jednoj od hiperprostornih rezonancijskih frekvencija, neprijatelj je
stimulisao atome takozvane 'udne materije' u oklopu da ponu prikupljati u sebe tokove energije iz D
prostora. Temperatura u brodu naglo se poela poveavati, kao to je Nis i predvideo. Zidovi i
podovi poeli su se pregrevati, i nije bilo nikakvog naina da se predstojee 'kuvanje' sprei.

Brazda nije mogao nikakvim orujem niti sredstvom da uzvrati, niti se mogao otrgnuti jofurskim
poljima za privlaenje. Nije bilo povratka u okrilje flote koja se i sad polako bliila bletavoj
zvezdi. Zemljani su mogli samo da saopte kapitulaciju... ili da budu skuvani.
Onda se iz flote 'kandidata' izdvojio jedan od mnogobrojnih zangovskih bojnih brodova. Hidrogenska
globula poe ka Brazdau, emitujui signale zbog kojih jijoanski glaveri, itavo krdo njih u
Brazdau, zatulie i zaurlikae jae nego ikad. Polkdi iskljui svoja polja i razoarano uzmae, a na
brodu hidrogenaa pojavie se 'pupoljci' koji se ubrzo izdvojie u zasebne, mnogo manje globule, i
dooe do Brazdaa.
Ovaj randevu Zemljani su doekali sa velikim olakanjem.
"Izgleda da je vreme da se oprostimo od naih malih prijatelja', rekla je tad kapetanica. Jer glaveri su
se, oigledno, sasvim primakli onoj sudbini koja je za njih bila priremljena jo davno.
Nije bilo potrebno da ih iko goni; sami su poli, celo krdo, ka aerokomori. Na izlazu iz Brazdaa
stajala je Sara Kulhan; dola je da im kae zbogom.
Nadam se, razmiljala je tada, da ete na ovaj nain stii do iskupljenja za kojim su vai preci
eznuli kad su doli na Jijo. Cilj im je bio neobian, ali estit: ujediniti dva razliita iva sveta,
premostiti jaz, pomoi da se disai vodonika i disai kiseonika stope u jednu civilizaciju.
Tek sada je razumela kako su te dve zasebne civilizacije uspele da koegzistiraju tako dugo, i pored
tolike meusobne antipatije. Neprijateljstvo je bilo privremeno, deo mladalake faze. Dugoronija
sudbina bila je, ipak, da se zblie, kao dvoje kojima je bilo 'sueno' da se venaju, a koji svoje
simpatije otkriju tek neposredno pre venanja.
Ovim je bilo objanjeno i zato maine nisu nikada preovladale u kosmosu. Hidrogenske i oksigenske
snage uvek su, zajedno, bile jae od silicijumskih i metalnih; zato digitalna sapijentna bia nisu
nikada uspela da osvoje sve povezane galaksije i prerade celokupnu raspoloivu koliinu materije u
nebrojene dodatne primerke sebe.
Sarin je utisak bio da se sve to uklopilo veoma uredno, gotovo savreno, a na neki nain i
romantino. Maltene kao da je vaseljena konstruisana ba sa namerom da se takve stvari deavaju u
njoj.
Glavere su odneli zangovski 'amci': globule omanje, poluprozirne, iz kojih je dopirala svetlost ne
mnogo jaka. Posmatrajui njihov odlazak, Sara je zavidela glaverima na jasnoi uloge koja im je u
ivotu dodeljena. Na njihovoj oiglednoj vanosti. U ovom trenutku, oni su bili nesumnjivo veliki
uspeh Jijoa, dragoceni uesnici u neemu to je neosporno uzvieno: stvorovi koji e svojom mudrom
jednostavnou doprineti da se ostvari jedno slavno ujedinjenje.
Bez njih, Brazda ostade jo prazniji.
A Suezijev izvetaj glasio je da od uspeha nema nita. On i njegova ekipa nisu uspeli ni zagrebati
materijal kojim je brodsko korito bilo obloeno, iako su upotrebili sva sredstva koja su imali na

raspolaganju.
"Onaj ko nam je dao ovaj oklop, ko god da je to bio", ree Suezi, "taj ne samo to nam je spasao
ivot, nego je, u isti mah, i obezbedio da mi moramo ostati u ovoj floti i da nikud iz nje ne moemo.
Sve do dna."
Veliki oblak brodova sa kandidatima za transcendenciju kretao se spiralno, stalno sve blie belom
patuljku i kopljastim habitatima u njegovoj neposrednoj blizini. Brazda nije smeo ni da pokua
bekstvo, jer bi naleteo na Polkdija koji se vrzmao iza ostalih brodova. Akeakemai uzdahnu i izjasni
se o ovome pomou trinarnog haikua, rezignirano.
Spremni smo? Ili ne?
Zbogom snovi. ujemo
iz dubina zov!
Emerson D'Anit se glasno nasmeja ovome, kao da je razumeo iako mu je mozak osakaen. Sara je,
meutim, morala da zakucka po svom prenosivom raunaru zatraivi prevod. Prevod je i dobila,
nekakav, ali su joj verovatno promakle nijanse delfinskog pomalo proizvoljnog, intuitivnog jezika.
Jesam li spremna? zapita se Sara. Da postanem transcendentna?
Pitala se ta to znai. Jedina slika koju je umela sebi doarati bila je ova: neki intelekti, ogromni a
hladni, borave u nekakvim hibridnim telima, koja su od plimnih sila razvuena, izduena... i bave se
dubokim mudrostima, toliko dubokim da bi u poreenju sa njima njene voljene jednaine mogle
izgledati samo kao treperenja flagela na povrini nekog primitivnog paramecijuma. ak i pod
pretpostavkom da ta bia mogu nai neki nain da ugrade Ljude i Delfine u svoj sloeni um, Sari
takva perspektiva nije izgledala osobito privlana.
Meutim, pomisli ona, verovatno nee biti nikakve transcendencije, nego je to samo trik; to se Oni
Stari ale sa nama. Tako su u ali odsekli pare Emersonovog mozga, i u ali isekli ovog Suezija i od
njega napravili kiborga. A ova nova ala e nam postati jasna tek kad se spustimo sve do tih sjajnih
kopljastih stvari tamo.
Doktorka Baskin je prihvatila Suezijev raport i okrenula se reivim pitanjima.
"Kakvim fizikim pretnjama smo izloeni tokom ovog sputanja ka belom patuljku?"
"Ovde je vrlo jako ultraljubiasto zraenje", odgovori Stat, jedan od Suezijevih inenjera, koji je sad
leao opruen u jednoj estonogoj hodalici s druge strane konferencijskog stola. "Ali, ovaj na oklop
to eliminie kao od ale."
"A gravitacija tamo dole? Mnogo je jaa. Da li e se asovnici usporiti?"
"Da", odgovori na ovo Akeakemai. "Tamo je gravitacijsssko polje toliko jako, da e uticati na tok-k
vremena." Akeakemai klimnu glavom, pri emu se malo vode preli preko njegove rupe za disanje,
odakle zaklobuae mehuri vazduha. "Ali, za manje od jedan posto."

Dilijan klimnu glavom. "A gravitacioni gradijent?"

Istraivanje o tome obavila je Sara. "Plimne sile e tamo biti za nekoliko redova veliine jae nego u
Fraktalnom svetu", ree ona. "Ti e, Dilijan, oseati da gravitacija pokuava da 'razvue' tvoje telo.
Ne oekujem da to bude prijatno - bez obzira na tvrdnje da je starim sapijentnim rasama to
neodoljivo privlano."
Dilijan klimnu glavom. "To i jeste taj slavni zagrljaj plima", ree ona Sari. "to vie jedna
sapijentna vrsta napreduje, utoliko vie, navodno, ezne za tom pojavom, a sve manje moe podnositi
boravak u ravnom prostoru. Zato se tako retko susreemo sa transcendentnim ivim biima. Nikakvo
udo, dakle, da ih smatraju zasebnim redom ivota."
"Zasebni su oni", ree Suezi. "Al vole da se meaju u poslove mlaih."
Sara vide da Dilijan slee ramenima kao da kae: zato da se brinemo oko neega to nikada neemo
moi da promenimo.
"Znai to je transcendencija", nastavi Dilijan. "Tu e zavriti svaka rasa koja preivi i Uzdizanje i
celu zvezdoplovnu mladost i, kasnije, povuenost. Kiseonina ili vodonina, svejedno. Dolaze iz svih
onih galaksija koje jesu povezane, do ovakvih zbornih mesta, do belih patuljaka, da bi postigli... ta?
Nis, zna li?"
Nekoliko linija u rotirajuem hologramu se izmeni. "To tvoje pitanje", ree on, "opseda teologe, u
'mladoj' kulturi kojoj mi pripadamo.
Neki teolozi tvrde da transcendentna bia nalaze, u zagrljaju plima, novu mladost.
Drugi kau da ovi najstariji prolaze kroz jedan mistini portal i nestaju: odlaze za blagoslovenim
Praroditeljima u neki bolji vilajet. Kao to zna, ak i vrlo male nesuglasice oko ovih pitanja dovode
do ogromnih sukoba izmeu 'nervoznih' klanova, kao to su Soroi, ili Tandui..."
"Naravno da znamo!" proguna kiborg Suezi. "Fanatici, Ifni ih odnela!"
"Tebi se ini da su fanatici - a tog su miljenja i moji proizvoai, Tandui; takoe i drugi umereni
klanovi, koji smatraju da mi nemamo pravo da mnogo razmiljamo o poslovima transcendentnog
reda. Kako glasi istina, to emo saznati jednog dana, kad na nas doe red.
Ali, moram li vas podsetiti koliko su ti 'fanatici' uticajni meu rasama koje nebrojenim mnotvom
brodova plove kroz ravno prostorvreme? Koliko moni? Koliko skloniji brzom reagovanju nego to
su to umerenjaci? Flote takvih 'fanatika' sada steu opsadu oko Zemlje, a gone i ovu posadu jo od
kako smo pobegli iz Plitkog zvea."
Sara je gledala kako se Dilijan naginje napred. Dilijanine jagodine kosti bile su otro osvetljene
zakovitlanim hologramom, kome ree: "Ti ide ka nekoj poenti; pa, kai je."
"Moja poenta je ovo", ree hologram. "Ovaj brod, Brazda, uasno je proganjan zato to je opasan za
tradicije koje su cenjene i potovane irom Pet galaksija; uvredljiv za njih, tavie.

Ti arheoloki nalazi, ali i podaci, koje vi nosite - zapretili su najdubljim verskim ubeenjima mnogih
naroda."
"Znamo mi to", uzvrati Dilijan. "Mogu li zakljuiti da si ti konano provalio zato?"
Nis rairi svoju spiralu linija, tako da u okretanju poe maltene dodirivati lice plavokose oveice.
"Da, 'provalio' sam, uistinu.
Vae otkrie je vratilo u ivot jednu prastaru jeres, za koju se smatralo da je pre mnogo miliona
godina umrla.
Jeres koja tvrdi da je sve ono na emu naa civilizacija poiva netano."

Lark
Duboko u ratnom brodu Jofura dolo je do novih promena.
Poslednji put kad je Lark boravio u Polkdijevom 'jezgru ivota', bila je to uredna botanika bata, ili
farma, rasporeena u tri dimenzije; vegetacija je bila pravilno rasporeena du uspravnih i poprenih
metalnih skela. Razlog postojanja ove bate bio je, da se vazduh i voda proiavaju za itav brod.
Bata je to radila kao da je i ona sama svojevrsna maina, efikasno, kao to Jofurima i odgovara.
Sada je bata podivljala, rastinje se presipalo na sve strane, pretvorilo se u dunglu nabujalih biljaka
i autotrofa sa stotina razliitih svetova. Skele se vie nisu ni videle, prelivene plimom anarhine
biogeneze.
Lark vide da meu rastinjem trkaraju nekakve ivotinjice. Bio je siguran da se one tu nisu, ranije,
nalazile. Da li su pobegle iz neke menaerije koja se nalazila u nekoj laboratoriji na brodu, i koja je u
haosu bitke razruena? Ili su raunari, zadueni da vode rauna o ovom 'jezgru ivota', namerno
otopili ove ivotinjice, drane dotad na ledu, i pustili ih, u nameri da povrate kontrolu nad ovim
minijaturnim ali kompleksnim ekosistemom koji se iz midure u miduru sve vie otimao njihovoj
vlasti? Zalazei dublje, Lark vide ak i male derae trulei, organizme koji su izuzetno liili na
jofurske (zapravo trekijevske) prstenove, ali pojedinane, ne naslagane jedan na drugi. Ovi torusisamci grili su se i vukli polako du grana, tragajui za sagnjilelom materijom koja bi im posluila
kao hrana. Njihove blede boje sugerisale su nevinost i jednostavnost namera. Nijedan od tih samaca
nije pokazivao da bi se eleo usavriti, ili kombinovati sa drugima u kupu da bi krenuo ka
sapijentnosti.
Lark je ocenio da ovaj novi izgled botanike bate predstavlja, sveukupno, poboljanje. U svetu koji
je njemu bio zaviaj, prirodi je doputano da sama trai svoju ravnoteu. Priroda ju je i nalazila, i to
je uvek bila sloena i 'neuredna' ravnotea - ali uvek bolja od vetaki planirane. Iako su mnogi
uesnici u planetnoj biosferi jedni drugima bili smrtni neprijatelji, uvek voljni da kidiu i zubima i
kandama, sveukupni rezultat liio je vie na saradnju: svaka iva vrsta, i svaka individua u njoj,
imali su svoju ulogu, ijim ispunjavanjem su pomagali da sistem, kao celina, bude vitalan i snaan.
To pomalo podsea na ovu moju grupicu udnih saveznika, pomisli on; neobina smo ekspedicija, ali
probili smo se opet u srce jofurskog broda. Moda nemamo poverenja jedni u druge, ali poto nam je
saradnja jedina mogunost, saraujemo.
Progura se kroz gomilu mokrog rastinja i zastade kod loze na kojoj su visile oteale, zrele klamber
kruke, popularne na nebrojenim hiljadama, ako ne i milionima oksigenskih svetova. Lark ubra jednu,
i priblii je ustima. Da bi je i zagrizao, meutim, morao je da prieka da se membrana na njegovom
licu skloni, sloj po sloj, talasavim puzanjem. Tek kad membrana to uini, i kad mu je veliki deo lica
bio slobodan, Lark zagrize, i to svojski. Crveni sok kruke poe trcati oko njegovog jezika, izmeu
zuba, deo mu i potee niz donju vilicu. Kvrice za ukus, na njegovom jeziku, javljale su da je divan.
Lark pohlepno pojede celu tu kruku, a onda i jo nekoliko drugih. Bio je to njegov prvi pristojan
obrok u poslednjih nekoliko dana.

Putnik na Larku - modifikovana zangovska globula koja se rairila po njegovom telu i postala neto
kao glomazna i trapava druga koa - kao da uhvati neto od Larkovih misli, pa isprui jedan pipak
Larku ispred levog oka, otvori vakuolu u elatinoznoj masi pipka, i u tom slobodnom prostoru poe
izvoditi, pomou svojih minijaturnih izaslanika, mikroskopsku dramu. Tako je Zang na svoj nain,
simulacijom, pokuavao da kae neto.
Lark odmahnu glavom.
"Ne, nisam nezahvalan. Razumem da si me hranio dajui mi delove svoje telesne mase. Znam da bez
toga ne bismo ni stigli ak dovde. Ali, nemoj mi zameriti ako se ipak radije hranim neim to ne
smrdi na ukvarena jaja, za promenu!"
Bio je manje vie siguran da njegove rei, zvune vibracije u vazduhu, ne znae ovom tuinu nita.
itav taj tip jezika, apstraktan i strukturisan, bio je globularnim biima stran, jednako kao ideja da bi
se moglo hodati na nogama-takama koje su iznutra ojaane krutim kostima. Lark je nagaao kako ga
taj stvor razume, i najbolja pretpostavka do koje je doao bila je da Zang prati njegove pokrete oiju
i na neki nain ih tumai; izvlai zakljuke ta Lark misli na osnovu toga koju trunicu, ili koju
globulicu u 'marionetskom pozoritu', prati ili ne prati pogledom i na koji nain, kojim redosledom.
Mnogi pokreti Larkovih oiju bili su, dabome, nesvesni. Ukupni rezultat ovoga bio je neka primitivna
forma telepatije, razliita od svega to je on ikada uo ili proitao.
Marionetsko pozoritance u zangovskoj telesnoj vakuoli se uskomealo jo jednom.
"Da, razumem", odgovori on. "Znam. Moram ostati u pokretu. Vremena nema mnogo."
U gustom liu i granju ispred njega zau se neko utanje i krenje. Lark oprezno posegnu ka svom
najboljem oruju, purpurnom Trekiju raskovniku, koji je po potrebi trcao razne hemijske poruke,
ponekad dovoljne da se onesposobi neki jofurski straar ili vojnik. Iako se ovaj torus, tokom
upotrebe, donekle istroio, tako da je sad delovao manje uspeno, ipak je smanjivao broj incidenata u
kojima je dolazilo do stvarnog sukoba sa Jofurima. Zahvaljujui tome su i uspeli da se probiju do
samog sredita jofurskog broda.
Kroz dunglu se, ka njemu, kretalo jedno glomazno stvorenje, iroko pri dnu, uzano na vrhu: ivi
konus. Zloslutno nalik na Jofura.
Ili na Trekija, ree Lark sebi, saginjui se i zavlaei se u senke. Prilika je dopeaila tako blizu da
Lark prepoznade, po arama na povrini, ko je to; ali ni sad nije bio siguran koju od te dve rei da
upotrebi, niti koje lino ime za to bie - Ask ili Evask. Moda ni samo to stvorenje sada nije znalo
kojim imenom da nazove sebe. Ta votano-masna naslaga 'utipaka' talasala se neujednaeno; talasi
su putovali od gore ka dole ili obratno. Ovo je trebalo da znai da su u toku polemike izmeu
prstenova, to bi, opet, moralo znaiti da jofurski torus nadodat na sam vrh nije vie na vlasti, ili ne u
celosti. Oigledno, neki novi aranmani nastajali su u tom debelom stvorenju.
Unutranja debata mogla bi se svakog trenutka zavriti tako to bi (Ev)Ask postao opet veran
Polkdijevom kapetanu-voi, i prijavio gde je Lark... kapetanu, ili nekome drugome u toj zaraenoj
jofurskoj posadi. Lark odlui da, do daljnjeg, tu labavu koaliciju kolektivnih bia naziva 'Iks', barem

dok se koalicija sama ne odlui kako e se zvati.

Talasi senke i boje prooe po Iksu, koji onda progovori zadihano iz rupe za zvuk, na vrhu.
"Izveo sam/smo nameravani poduhvat - pristup do terminala na radnoj stanici agronoma. Koji je
upuen na borbeni zadatak zbog ove krize. Zato uspeno pribavih/smo informacije."
"Da?" ree Lark, i zakorai blie Iksu. "jesi li otkrio kuda je odvedena Ling?"
Bio se nadao da e je nai ovde, u ovoj dungli, u 'jezgru ivota', gde su njih dvoje nedavno bili
sreni... makar i za kratko.
Kompozitno bie se strese i malo zgri. Po povrini Iksa puzilo je nekoliko desetina siunih torusa,
grimizne boje. Oni su se hranili Iksovim izluevinama. Posada Polkdija smatrala bi ih za najgoru
gamad, neto gore od kuge, gore ak i od napada Zanga.
"Nema novih izvetaja o Lingovoj i o treem ljudskom biu, Ranu", ree koalicija Iks. "Ali sam suzio
njihovu poslednju poznatu poziciju na samo jedan kvadrant broda... a to je onaj koji je ve dvadeset
midura odseen, od kad su entiteti poznati kao Zangi prodrli, izgleda, u novim, dodatnim koliinama
kroz nae brodsko korito."
Ova vest o hidrogenskim pojaanjima nije uticala na Larkovog 'putnika' na nain kako je to Lark
oekivao. Umesto da se obraduje, globula razvuena svuda po njemu samo je zadrhtala,
nagovetavajui jaku elju da se dri podalje od tih pridolica sve dok ne bude u mogunosti da ih
osmotri sa bezbednog odstojanja.
A-ha, tako dakle, pomisli Lark; postoje frakcije, nacije, rase... ili ve neto tako... i meu
hidrogenaima. Kao i mi, i oni se vie plae svojih srodnika, nego zaista stranih bia. Mislim da ne bi
trebalo da me to iznenauje.
Lark je, zajedno sa svojim zangovskim omotaem i sa trekijevskim prstenom, na dugom i krivudavom
putu od jofurskog odgajalita do ove botanike bate zastajkivao nekoliko puta pred raznim ekranima,
tako da ni on, ni Zang i Treki na njemu, nisu bili ba sasvim neinformisani; ta 'koalicija Lark' videla
je poneto od slika koje su vladajui Jofuri emitovali svojoj posadi. Ali je 'koalicija Iks' videla i
razumela vie.
Sada, dok je kupasta 'koalicija Iks' objanjavala da je brod Polkdi dospeo u blizinu 'belog patuljka' i
velikog naselja transcendentnih, zangovski lan 'koalicije Lark' poeo se jo vie uznemiravati,
verovatno nezadovoljan idejom da u najjaem zagrljaju plima, u strmom gravitacionom bunaru,
dolazi do ujedinjenja kiseoninog reda ivota i vodoninog reda ivota u jedan transcendentni oblik.
Tebi je ovo pomalo neshvatljivo, kao i meni, zar ne? pokua Lark da pita svog Zanga u jednom
trenutku. Morao je nekoliko puta to da ponovi da bi ga vodonika shvatio; nisu jo ni izdaleka dobro
ovladali ovim nainom razmene misli. Kad je shvatio, Zang je drhtao jo neko vreme. Onda
pokunjeno potvrdi.
ak i hidrogenska bia imaju nevolje u odnosima sa svojim bogovima, zakljui Lark; mora biti da je

to neki zakon prirode.

"Ali, ima Lingine poslednje poznate koordinate?" upita on koaliciju Iks.
"Imam, imam. Trebalo bi da nam taj sektor bude pristupaan... ako se usuujemo krenuti ka njemu."
Lark klimnu glavom. Sad samo treba ubediti sve svoje pratioce da se taj rizik isplati. "A ono drugo o
emu je trebalo da pronae obavetenja?" upita on.
Hrpa masnih 'tokova' naslaganih pljotimice jedan na drugi sad se izjasni prvo serijom talasa senki,
rasporeenih u obrasce aljenja i tuge. Izgledalo je to veoma jijoanski, vie nalik na onog starog
Aska nego ita dosad. U svom govoru Iks pree na gal sedmi.
"Avaj, vesti o tome su oajno loe, gledano iz tvoje perspektive... i moda moje/nae. Tokom dugog
putovanja ove lae u kojoj jesmo, putovanja od onog zlehudog snenog habitata Povuenih pa sve do
ovog drugog mnogo toplijeg habitata, u kome su Transcendentni, Jofuri su nekoliko puta uspeli da
osmotre lokalne grupe zvezda, odrede poloaj, i ispale kapsule sa porukama. Za bar tri takve kapsule
dokazana je visoka verovatnoa da e pobei iz ovog ogromnog konvoja i stii do svojih odredita,
jofurskih baza u civilizaciji Pet galaksija.
"Drugim reima, Jofuri su uspeli da jave svom rodu o planeti Jijo.
"Sve o G'kekima, kojima sad predstoji sigurno unitenje do poslednjeg.
Sve o odbeglim Trekijima, koji su sve do sad izbegavali da im 'predsednici' jofuristi sednu na glavu.
"I sve o izbeglicama iz ljudske i drugih rasa, koji takoe ive na Jijou, zreli za tajne eksperimente i
manipulacije, nedogledno daleko od zakona ili ma kakvog drugog ogranienja jofurske diktature."
Larkova plea se opustie klonulo. U srcu oseti neku veliku teinu; a Zang, primetivi da neto nije u
redu, poe da se raspituje u kakvom je Lark 'stanju metabolizma'.
Propade Jijo, uvide Lark.
Naravno, svakom je oduvek bilo jasno da e se pria o Jijou najverovatnije zavriti tako nekako. Ali
nevolje Polkdija dale su privremeni traak nade da bi taj bojni brod mogao nastradati pre nego to
ikome javi ta je otkrio u galaksiji etvrtoj. Samo zato su Lingova i on krenuli iz ovog svog
bezbednog, malog gnezda: nadali su se da e izvesti presudnu diverziju u komandnoj dvorani
neprijatelja.
Izgleda, zakljui on, da nam je pametnije bilo da smo ostali ovde i da smo samo vodili ljubav i jeli
voe, sve dok nas neko ne uhvati, ili dok se vaseljena ne okona.
Ovako mu nije ostalo nita, osim elje da opet nae svoju oveicu i da s njom ostane to due... i
elje da nekako zada neprijatelju jo koji udarac, ako bude mogue.
Za ovo drugo imao je, na sreu, jo jedno oruje pri ruci; ali, samo to jedno. Poklon od iste ove

koalicije Iks, dok je Ask bila.

Crveni torus; ne purpurni raskovnik, koji mu je sada bio stalni pratilac, nego crveni. Lingova je, pre
nego to su je neprijatelji uhvatili, uspela da ostavi taj manji, crveni prsten neprimetno u odgajalite,
gde se on ubacio meu jofurski podmladak... i poeo iriti i razmnoavati. Moda ga je Ask
programirao da bude grabljivica, da se iri, namee i podmee u mnogo razliitih nia. Kad god je
ranjeni zangovski vojnik dolazio po rezervni deo, dobijao je infekciju: potomke tog crvenog.
A taj je bio, po svemu sudei, mutant, varijanta torusa-gospodara, sa ugraenim posebnostima koje je
mogao smisliti samo mudri stari farmaceut iza koga su stajale dve hiljade godina trekijevskog
izbeglikog potucanja po svemiru. Sa ugraenim trikovima koje ak ni lukavi Jofuri nisu nikad videli,
nigde na svemirskim putevima.
Moda su zato, a ne zbog nekih hidrogenakih pojaanja, ratne operacije u unutranjosti Polkdija
poele da se preokreu u korist Zanga a na tetu Jofura. Umesto da likvidiraju 'gamad', Jofuri su se
povlaili. Mnogi borci bili su zahvaeni epidemijom sumnje u sebe, ili 'viekanalnog' razmiljanja, u
stilu Trekija. Nisu vie bili uzor totalnog egoizma, sa jasnim i vrstim centrom, kao dotad. Neki su se
ak razdruivali: jedan prsten je silazio sa ostalih i odlazio na svoju stranu, onda je drugi silazio i
odlazio na neku drugu stranu - osamostaljeni, puzili su kud koji. Neki drugi razdrueni bivi Jofurovci
tonuli su u kontemplacije, ili postajali katatonini, ili poinjali ludaki da brbljaju i smrde.
Kod nekolicine njih pojavile su se nove, neuobiajene ideje.
Razmiljajui o ovome, Lark pomisli: da smo samo uspeli da rairimo tu bolest blizu komandnog
centra Jofura... pre nego to su mogli reagovati...
Ali, to nisu uspeli; a sadanja reakcija jofurske komande bila je brza, pametna i snana. Povlaili su
se, uspostavljali sanitarne kordone, i drali punu kontrolu nad vitalnim funkcijama broda.
Ali, jedva. Glavnina prostorija u Polkdiju preputena je haosu. Prolaznik nije mogao znati ta e ga
u sledeem hodniku saekati. I jedna i druga strana su, oslabljene ratnim gubicima, odravale samo
enklave svoje vlasti tu i tamo, preputajui glavninu Polkdija anarhiji.
"Jo jedna tema zasluuje da se pomene", nastavila je koalicija Iks pred njim. "Prislukivah/smo
komandne kanale. Saznadoh/smo dodatne informacije. Posada je, naroito oni u komandnoj sali, jako
zabrinuta. Kapetan-voa i glavna religiozna kupa raspravljaju o znaaju jedne poruke koja je
nedavno stigla."
"Poruke?"
"To je jedno upozorenje, nedavno emitovano kroz svih Pet galaksija. Ako je istina, donee ogromno
zlo nebrojenim rasama i klanovima, ali naroito ovom brodu i svima koji su u njemu."
"Ko je poslao to upozorenje?" upita Lark.
"Matini svet tvoje rase, Kulhane. Zemlja, iako je pod opsadom, opkoljena, pod neposrednom
pretnjom unitenja.

Kako se sad ini, Teragenski savet je zakljuio da vie nema ta da izgubi, pa je emitovao tu teoriju
suprotnu svemu vaeem i usvojenom. Teorija pokuava objasniti ove nedavne poremeaje u Pet
galaksija. Hipoteza je to zapravo, ne teorija; samo hipoteza. Razvie je neki mudraci Zemlje, koji su,
izgleda, u tajnosti kombinovali njihove vuje matematike inkantacije sa galaktikom naukom.
Hipoteza koja toliko provocira, uznemirava i plai - i optuuje - da su je veliki Instituti ve
demantovali, najenerginijim izjavama. Izjavama toliko estokim, zapravo, da je u mnogim
drutvenim sredinama u Pet galaksija naglo poraslo poverenje u ono to Zemljani govore!
Reakcija na ovo objavljivanje bila je tako jaka da su neki klanovi poslali armade da pomognu u
podizanju opsade, dok su drugi, opet, jurnuli da se pridrue napadu, reeni da izvre gnevni genocid
nad svim Zemljanima. Bitke ovih flota u blizini Zemlje pojaale su se desetostruko."
Lark je ovo sluao, oamuen, i - u prvi mah - sposoban samo da trepe.
"A... ali... ta..."
Odmahnu glavom, to samo izazva gnjecavu, nervoznu reakciju zengovskog drugara zalepljenog svud
po njemu. Lark se najzad sabra dovoljno da dovri pitanje.
"Ali ta je sadrina tog upozorenja?"
"Zemljani tvrde da veliki Instituti ve dugo prikrivaju jednu uasnu opasnost. Moglo bi doi do
raskidanja veine hiperspacijalnih veza izmeu svih Pet galaksija, to bi dovelo do raspada itavog
zakonitog sistema i do propasti nespremnih. Takoe do unitenja mnogih velikih i plemenitih stvari.
tavie, ako su ti tvoji Zemljani u pravu, ako im to nije samo neka oajnika podvala ili ala, mi u
Polkdiju smo u najveoj opasnosti. Ba ovde, na svetom mestu, gde transcendentna bia trae
prosvetljenje u zagrljaju plima."

Dver
U prvi mah oekivao je da e lako uloviti Reti.
Kako bi ljudsko bie uopte moglo da se sakrije na Kazkarku? Kud god je Dver prolazio, narod se
okretao i zurio u njega, svakovrsnim ulnim organima. Pokazivali su ka njemu svakojakim pipcima i
antenama; pratio ga je neprekidni utavi talas komentara na desetinama raznih jezika i dijalekata, bez
obzira na to kroz koju ulicu je Dver iao. Bilo je sasvim jasno da su Zemljani veoma (ne)slavni.
Ali, ak i kad niko na Kazkarku ne bi u tom (jako-miriuem) dvononom stvorenju zvanom Reti
prepoznao Zemljanku, svejedno bi ona privukla panju na sebe... To je bilo sigurno kao to je sigurno
da su zvezde vatra. Od trenutka kad je upoznao tu mladu prerano dolu, ta njena odlika nepogreivo
se, uvek iznova, iskazivala.
Dver je bio sklon kudikamo povuenijem ponaanju. Nastojao je da se tiho i glatko provlai kroz ovo
bizarno mesto - prostrano kao kanjon, ali i teskobno poput ume bua, zatieno samo tankim
prozirnim krovom od svemirske praznine u koju bi sav vazduh Kazkarka mogao za tili as pobei.
Bila bi to dovoljno nervirajua ivotna sredina i bez stotina hiljada tuina koji se guraju i buno
raspravljaju a onda stiavaju glasove im on naie.
Oduvek sam mrzeo gomile, ree Dver sebi; a onaj Hari Harms ree da je ovo samo jedna malena
baza! Ne mogu ni da zamislim kako je u pravom gradu.
Dver je nastojao da ne zuri mnogo u druge, i da ne izgleda ba sasvim kao seljaina iz 'zaostalih
krajeva'. Kad je bio malo dete, majka ga je uspavljivala itajui mu prie, koje su vrlo esto govorile
o osobi koja dolazi sa sela, nevine due, u veliki grad, gde je sasvim opljakaju urbani grabljivci.
Bio je to standardni zaplet u takvim priama. Sada mu se inilo da je ba dobro to zapravo nita i
nema, tako da ovi urbani grabljivci oko njega zapravo nemaju na emu da mu zavide niti ta da
ukradu od njega.
Na jednoj veoma prometnoj raskrsnici on zastade da razmisli.
Da sam ja Reti, pomisli, kuda bih krenuo?
A nita od ovoga se ne bi desilo da je bolje pripazio. Dok su u predsoblju one institutske kancelarije
ekali da se Hari Harms vrati, Dver je ostavio Reti samu: otiao je u WC. Unutra je izgubio neto
vremena studirajui udnovati raspon mehanizama namenjenih za uklanjanje otpadnih materija mnogo
razliitih vrsta ivih bia. Kad je izaao - raupan i vlaan od nekoliko umalo-nesrea - opsovao je
videi da Reti vie nije tu i da su ulazna vrata otvorena prema prometnoj ulici.
Hari e se ljutiti, pomislio je tada, i jurnuo napolje, nadajui se da e ugledati Reti. I jeste, ali samo
na tren, jedno omanje dvonono bie kako zamie za ugao, i potrao je na tu stranu, ali dotinu priliku
posle toga nije pronaao: izgubila se u lavirintu pobonih uliica.
Bio mu je potreban plan. Zato Dver sada razmotri listu Retinih prioriteta.

Prvo: udaljiti se od Jijoa i obezbediti da je niko, nikada vie, ne vrati tamo.

Dveru se inilo da je to uglavnom i postigla. Ali njoj bi se moglo initi da po tom pitanju jo nije
sasvim bezbedna. Jer, Hari Harms bi mogao znati suvie. Moda bi impi ak mogao da prikupi
dovoljno informacija da ustanovi gde se Jijo nalazi; moda bi ak mogao insistirati da se Reti vrati,
zajedno sa Dverom, na Jijo. Moda Reti ne eli da dozvoli nita slino.
Drugo: zaraditi za ivot. Ako postane dragocena nekome monom, nee nikad vie biti gladna.
Ovo je ostavljalo Dvera bez jasnog smera traganja. Devojka je zadrala svog malog 'elektronskog
nastavnika' donetog sa Jijoa, ali je sa sobom odnela i podatke o Kazkarku dobijene od Harija. Da li
je za ono vreme koje je Hari proveo u WC-u mogla smisliti neki odreeni plan za to?
Tree: ukloniti oiljke sa lica. Reti je uvek imala na umu te belege koje su joj na licu napravili
okrutni siledije koji su je muili u njenom plemenu u Sivim brdima. Dver, zapravo, nikad nije mnogo
primeivao te brazgotine. Viao je na Jijou i mnogo gore. Osim toga, ko god je ikad voleo ili mrzeo
Reti inio je to zbog njenog snanog prisustva i njene snane volje.
Svejedno, ona e eleti da to dovede u red to je mogue pre.
A da li je uopte mogue, na Kazkarku? Poto na tom planetoidu nijedno ljudsko bie nije trajno
nastanjeno, postoji li iko sa dovoljno znanja i sposobnosti da popravlja zemaljsko meso?
Zato ne? U raunaru mogu biti sauvana struna znanja nebrojenih majstora medicinskog posla. A
medicina mora imati, na takvom mestu, vrhunski prioritet. Nikad ne zna koja inteligentna iva vrsta
e sledea svratiti na Kazkark i zatraiti zdravstvenu pomo. Zato je najrazumnije biti spreman za sve
njih.
Dver je znao da se u ovakva razmiljanja upustio na osnovu veoma uzane, slabe baze informacija:
malo znanja, a na temelju toga - mnogo mudrovanja. Iako je od najranijeg detinjstva sluao prie o
blistavoj civilizaciji kojoj su njegovi preci okrenuli lea, sada je bio zasenjen i oamuen
stvarnou.
Moda je trebalo da saekam Harija, pomisli on; ja poznajem Reti ali on poznaje Kazkark, pa bismo
zajedno postigli vie nego odvojeno.
Odlui da se vrati.
Oseti, najednom, neto veoma udno, veoma uznemiravajue. Tek posle nekoliko trenutaka uspe da
nae re za to to mu se desilo.
Ja sam... zalutao.
To mu se jo nikada u ivotu nije desilo! Ne na Jijou. Uvek ga je, tamo, sever postojano vukao ka
sebi; uvek je Dver imao u sebi jednu vrstu interne mape, koja se odmotavala sa svakim pojedinim
njegovim korakom, svakim zaokretom. Ovde, na planetoidu koji pluta po svemiru, Dverov mozak je
svakako ostao bez nekog bitnog orijentira. Zato Dver sada nije imao pojma gde se nalazi.

Mislio sam, ree on sebi, da posle E prostora mogu da se prilagodim na sve. Moda sam prerano
doli, ali nisam divljak. Odrastao sam okruen nezemaljskim rasama. Ali ovo... sve ovo...
Huka i buka gomile prolaznika, njihovi mirisi, prisustvo tolikog broja tuinskih sapijentnih umova od kojih su neki bili prepuni neprijateljstva prema rasi zvanoj ovek - navodili su ga na elju da se
zavue u najbliu rupu i da vie ne izlazi.
Koliko dugo je ova 'prpa' mogla da potraje, Dver nije mogao proceniti. Ali ona prestade naglo,
ulaskom jedne krupne, krznate, reklo bi se upave osobe u njegovo vidno polje. Bio je to neki stvor
rastom nii ali mnogo okrugliji od ljudskog bia, sa dugakim majim brkovima na obrazima i sa
obiljem neujednaeno smeeg, pomalo i prugastog krzna. Dvonoac, stameno graen, izgledom slian
sisarima, sa obiljem krupnih otrih zuba koje sad pokaza. Dver pomisli da je to pretnja, koja bi mogla
biti i smrtonosna; ali stvorenje mu se obrati bunim, ustrim pozdravom na angliskom jeziku.
"Vidi, vidi! ivota mi i daha moga!" bubunjao je neznanac potmulo, kao iz bave. "ovek? E, tako
mi...! Stvarno ovek, ovde u ovoj zabiti, Bogu iza poslednje galaksije! Nisam imao zadovoljstvo
takvog susreta jo od... jo od pre krize, kad bio mir! Rukuje?"
Stvor je pruio ka Dveru mesnatu veliku apu; iz vrhova prstiju kande su izvirivale, pa se opet
uvlaile, pa opet izlazile na svetlo dana, i tako stalno - to je Dvera samo dodatno nerviralo. On
mirnu; dobro je znao da je na Zemlji u davnoj prolosti postojala tradicija, sada naputena, da ljudi
jedni drugima pritisnu dlan ili stegnu aku. (Naputena zato to su joj se protivili gotovo svi
vanzemaljci.) Nervozno prui ovom 'meedu' levu aku, zato to bi mu ona nedostajala malice manje
nego desna, ukoliko bi je stvor otkinuo. 'Rukovanje' izvedoe nespretno. Videlo se da je obojici
laknulo kad su s tim zavrili.
"Oprosti mi neznanje", poe Dver, i pokua da izvede, otprilike, onaj formalni naklon koji bi trebalo
da znai 'ja potujem drugu rasu', a koji je video nekoliko puta na Jijou. "Moe li mi - bez uvrede rei ko... ili ta..."
Zauta, videi da se onaj pred njim sav zacrveneo. Kroz raupano nejednako-braon krzno se videlo
da koa (sa dobrom podlogom sala) jako crveni. Dver se uplai da je uvredio tuina; ali tuin poe
da huke ritmino, oigledno pokuavajui da imitira smeh u oveijem stilu.
"Istina li je? Ne prepoznaje me? Sintijanku? Meu najboljim prijateljima koje vi Ljudi imate!
Najboljim! Pa, hm. Bar do ove krize. Priznajem. Ja, koja se zovem Kivei Ha'aoulin. Priznajem, to.
Nee mrzeti me zato?"
Dver klimnu glavom. Sintijanci? Da, uo je za njih... i nejasno zapamtio slike Sintijanaca, koje je
video u nekom starom folio-izdanju, kad je od Falona uio osnove galakto-ksenologije, u arhivama
Biblosa. Zapamtilo se da je ta rasa bila u dobrim odnosima sa Ljudima, pre nego to je zvezdani brod
Kivot (poznat i kao Tabernakl) poleteo sa Zemlje. Ali, od tada se mnogo to-ta moglo izmeniti.
"Red je na mene da se izvinim, Kivei Ha'aoulin", ree on, imitirajui zvuanje tog imena
najpriblinije to je mogao. "Ja sam pretrpeo omanju... tetu na mozgu, u dubokom svemiru. U jednom
incidentu, gde je izgubljena sva moja imovina. Sad patim od deliminme amnezije."

Sintijankin pogled pree ispitivaki preko Dverove odee, poprilino iscepane, a onda se zaustavi na
luku gheuenske izrade i na tobolcu sa strelama.
"Sva tvoja imovina? Znai da ovaj divni proto-aboridinski komplet za streliarski sport... nije tvoj?
Ne moe ga dati na izlobu, ili prodati moda?"
Dver je zurio nekoliko sekundi. Po tvrdnjama Harija Harmsa, nijedan Galaktik ne moe ni da
prepozna da su ti predmeti na Dveru luk i strela. Ali, ova Galaktikinja prepoznala ih je na prvi
pogled, i oito poelela da ih ima! Iz nabijene mase Sintijankinih miia (ali i sala) naprosto je
pucketala zavidljiva elja za prisvajanjem.
A, pa ona je hobista, ree Dver sebi; entuzijasta, kolekcionar. Imao je on davno neke susrete sa
takvima, na Jijou. Dverovi instinkti tragaa i lovca najednom se, sada, ukljuie, snani kao i uvek.
Trgovina se, zapravo, odvija u znatnoj meri prema zakonima dungle. Panika se stia i nestade. Dver
se opet nalazio 'na svome'.
"Pa, hmmm", ree on, nastojei da imitira, ali malo tie, Kiveijin govor. "Moda ja preterah malice.
Priznajem da sam iz brodoloma spasao stvaricu-dve. Nekoliko naroitih stvari."
"A to su blaga, nema sumnje", odgovori sintijanska enka; videlo se kako talasi pohlepe struje uz
njenu pogurenu kimu. "Dobro. Ja sam, u mome narodu, poznata kao fiinado. Fiinado za stvari
teranskog, dakle zemaljskog ili zemljanskog porekla. Ja pomaem da se nau kupci za takve stvari. Sa
ovim? Od jadnog brodolomca ti moe sposobni zvezdoplovac postati! Osposobljen dovoljno da
kupi kartu za put, da putuje sa ovog mizernog ne-mesta na neko drugo, pravo mesto, moda?"
Ne ekajui odgovor, Sintijanka prebaci jednu ruku Dveru preko plea.
"Dobro, dobro. Da se ispriamo mi o svemu tome? Kivei Ha'aoulin zna vrlo dobro mesto ishrane, u
blizini. Dobro jelo! Dobri razgovori o bogatstvima i o vestima sa zvezda! Doe?"
Dver drugom rukom pogladi luk. Na Jijou taj luk je, zaista, pravo bogatstvo. Ova trontava Kivei
Ha'aoulin moda se ponaa malo smeno, ali ispod takvog ponaanja krije otro oko za pravi kvalitet.
Ko zna koliko bi za ovaj luk, tobolac i strele platio neki pravi aficionado zemljanskih alata?
Bilo bi mi ao da se rastanem od ovog luka, ree on sebi, ali pare bi mi pomogle da vie saznam, a i
da naem Reti, moda.
Motivisan ne samo radoznalou, nego i injenicom da je jako ogladneo, Dver klimnu glavom.
"Prihvatam tvoje gostoprimstvo, Kivei Ha'aoulin. Idemo da se ispriamo o mnogim stvarima."
Ignoriui zurenje i mrmljanje (povremeno neprijateljsko) prolaznika koji su strujali svud oko njih,
Dver poe sa svojom novom prijateljicom Kivei, nadajui se da e se sve dobro zavriti.

Emerson
Osmatrajui iz svog kristalnog sklonita na 'leima' broda, gledao je kako promiu zvezde,
nebrojene... i jednako mnotvo drugih, drugaijih svetlih taaka, zvezdanih brodova, koji su veinom
bili ogromnih dimenzija. Tolika je guva zavladala u okolnom prostoru da je u svakom trenutku golim
okom bilo mogue jasno videti, uputivi pogled na bilo koju stranu, bar nekoliko stotina brodova, od
kojih su neki bili klasinih oblika, neki teno-globularni, a neki fraktalno-klinasto 'razgranati' kao
snene pahulje. Dugake kolone, jata, flote, spiralno su se bliile zajednikom cilju, belom uarenom
disku oko koga su vitlala ogromna 'koplja', tamna ali sjaktava.
Emerson je nastojao da ne gleda na tu stranu. I sama pomisao na takvu destinaciju bila je bolna, a
kamoli, tek, pogled golim okom ka tom dreavom belom blesku.
Znao je ta se mora dogoditi uskoro, pre nego to Brazda stigne do tog cilja. Veoma naporno je
radio da to pripremi.
Osakaen, lien govora, Emerson je uspevao samo mutno da shvati zato je Brazda tu gde je, ili ta
znai ovo prijateljsko meanje brodova Zanga i drugih vodonikaa sa kiseonikaima, posle miliona
godina meusobnog izbegavanja... i povremenih malih ali opakih okraja. Posmatrao je dugo,
netremice, mnoge razgovore Sare i Dilijan; trudio se da prosejava mnogobrojne "vah-vah" zvukove i
da uhvati barem po neku trunicu znaenja, tu i tamo. Njihova ela mrtila su se plamenom usmerenog
razmiljanja. Jasno je uo da se mnoge grupe rei ponavljaju, na primer 'zagrljaj plima', ali nisu mu
znaile ba nita. Slutio je, meutim, da bi mogle biti u nekoj vezi sa sve primetnijom sklonou
njegovog tela da se isprua na tano odreeni nain... stopalima prema toj zvezdi, belom patuljku.
Neke rei imale su rezonanciju, bar nekakvu, ako ne i jasno znaenje.
"Zagrljaj", mrmljao je Emerson sam za sebe, uivajui u neodreeno senzualnom kvalitetu toga.
Pre samo nekoliko sati Emerson je sedeo uz Saru, koja je naslonila glavu na njegovo rame. Bila im je
to jedna od retkih prilika da budu nasamo, u tiini i miru. Navika da gladi Saru po kosi bila je njemu
ve normalna stvar, uobiajeni nain da joj pomogne u oslobaanju napetosti usled svakodnevne
borbe. Jer Sara je iz dana u dan napadala problem, rvala se uporno da iz vaseljene otme istinu,
istom snagom matematike. Emersonu je prijala uloga koju je on dobio. Rado bi dao Sari sve to joj
treba, sve to ona poeli.
Naime, sve osim one jedne stvari koju je poelela ovog puta.
Stidljivo, samo blagim nagovetajima, Sara mu je stavila do znanja da bi elela da njihovo druenje
postane intimno... ali Emerson ju je morao odbiti. Izmakao se, tom prilikom, iz njenog toplog
zagrljaja. U njenim oima video je pitanja. Brigu: ta ako ona njemu vie nije uzbudljiva. Brigu: ta
ako je zbog ranjavanja izgubio i svoje muke elje. Brigu: ta ako im je preostalo jo tako malo
vremena da njih dvoje naprosto nee imati kad da postanu jedno.
Kako joj je mogao objasniti? Bile bi potrebne rei, reenice, itave knjige, da bi se opravdalo

guenje jedne tako prirodne elje, elje da i tela odu tamo gde su srca ve otila. Osujeen, preturao
je po pamenju traei pesmu koja bi moda objasnila neto od toga, ali ne nae nijednu. Zato je, pre
nego to e pobei u ovu svoju osmatranicu meu zvezdama, uinio jedino to je mogao: dodirnuo je
Sarin obraz i pustio da njegove oi same izraze koliko je voli.
Zapravo Emersonovoj seksualnosti nije nita nedostajalo; eznuo je da to Sari i dokae. Ali, ne sad.
Pred njima je bitka; bie mu potrebna svaka trunica snage. Doi e do velikog sukoba; jake
ivotinjske elje u njemu mogle bi pomoi da ostane usredsreen na neke stvari koje napredniji
umovi zaboravljaju.
Njegov plan bio je prost, kao to je i morao biti, zato to je razmiljanje bez rei veoma teko.
Emerson je sebi vizuelno doaravao neke postupke, telesne kretnje, emocije, slike, i zato je i bez rei
znao ta otprilike da oekuje i kako da reaguje kad doe pravi trenutak.
A morao je doi uskoro. Emerson je i sad mogao da nae znaenje u prostornom dijagramu. Jedna
istina postala je oigledna dok je Brazda spiralno silazio u sve strmiji gravitacioni levak belog
patuljka: taka bez povratka bie dostignuta kad se brodovi toliko zbiju jedan uz drugi da bekstvo,
normalnom snagom maina, postane nemogue. Dilijan se mora otrgnuti pre toga, ili prihvatiti
opasnost da se zauvek rastane od spoljanjeg kosmosa - od vakuuma bez kraja, u kome mlade rase
tako bujno uspevaju. Od onog kosmosa gde svemirske bele lae plove kroz nebesa razasuta zvezdama
i sazveima bez broja.
Ista logika vai i za onu tajnu frakciju meu Onima Starima.
Moraju i oni da stupe u akciju, u neposrednoj budunosti, inae e biti, kao i mi, u beziz...
Emerson se zaustavi usred ove misli - a onda je nastavi oprezno.
... inae... e biti... kao i mi, u bezizlaznoj situaciji, u klopci zauvek, dole meu habitatima
transcendentnih, bez mogunosti da se ikada vie umeaju u poslove Pet galaksija...
Neko potmulo mumlanje ote se iz njegovog grla. Iako je ovoga puta oekivao da mu se mo govora
vrati, dogodilo se ipak, u nekom smislu, iznenadno; nije oekivao da e ga poneti ovako jak nalet
tuge, radosti i straha.
Rei! pomisli on. Vratile su mi se rei!
Sada je, barem, bio bolje pripremljen. Ve danima je sluao i mukotrpno pamtio duge nizove
zvukova, bez razumevanja, u nadi da e i razumevanje doi.
"Dopusti da pogaam. Taj amblem znai uniju kiseonikakog reda ivota sa vodoninim, njihovo
konano udruivanje..."
"... na pramcu onih brodova u Plitkom zveu... ti brodovi su doleteli iz nae prolosti... iz one
prolosti u kojoj smo bili grupa vie od pet povezanih galaksija."
"Pretpostavimo... da su se posle gubitka prve tri galaksije okupili, jednog dana, neki malo stariji i

mudriji... kontrolu nad velikom galaktikom Bibliotekom... da briu ili prepravljaju... krivicu prenesu
na..."
"Znai to je transcendencija. Tu e zavriti svaka rasa koja preivi i Uzdizanje i celu zvezdoplovnu
mladost i, kasnije, povuenost..."
"Onaj ko nam je dao ovaj oklop, ko god da je to bio, taj ne samo to nam je spasao ivot, nego je... da
mi moramo ostati u... sve do dna."
"... nema naina da se oslobodi toplote..."
Toliko ideja, koje konvergiraju sve istovremeno! Moda se ovako osea ovek koji je bio neko
vreme slep, zbog katarakta, kad mu na operaciji uklone katarakt i pred njim se opet otvore vidici
savrene jasnoe i otrine, tamo gde je vladala samo magla. Ipak, mnogi koncepti bili su mu na neki
nain ve odavno jasni; ve danima. Kao da su se vrzmali negde oko praznine, prolazili kroz neku
masau i 'pred-varenje' u nekim neoteenim oblastima njegovog mozga, ekajui samo nailazak
jasnih reenica da bi se sve savreno uklopilo.
Emerson je sad bio raspoloen da provede jo nekoliko sati u ovoj osmatranici, putajui da
gravitacijske plime vuku i pomalo rasteu njegovo telo, a za to vreme grabei i kombinujui hiljade
misli, slapove misli koje su sad huale kroz njegov um kao poplava koja je najzad provalila sve
brane. Ali, to slobodno vreme nije dobio.
Jer njegove misli prekidoe neki glasovi, daleki, podrugljivi. Glasovi koji se podsmevaju iz svojih
daljina.
"Zapaamo da nas nisi pozvao, iako smo ti dali ifrovani znak za to, jedan kod, koji si mogao
upotrebiti im stekne volju da radi za nas."
Emerson se nije ni potrudio da ih potrai pogledom kroz mnotvo brodovlja svud unaokolo. Samo
jedan mali brod, ali mraan, zaogrnut poljima za skrivanje... Privukao se Brazdau s neke strane;
traiti ga, bio bi uzaludan trud. Umesto da to pokua, Emerson stade da pravi nagle pokrete. Izvue se
iz tesne kristalne osmatranice i poe kliziti niz lestvice konstruisane za neku drugu rasu u vremenu
sasvim drugom, dalekom.
"Bio sam radoznao", ree on tim glasovima. "Hteo sam da vidim koliko vam je stalo do te robe za
koju ste traili da vam je isporuim." Govorio je poluglasno, ali zvuk uopte nije bio medijum
komunikacije ovde. Oni Stari su naprosto oitavali ta prolazi kroz jedan ukradeni komad njegovog
mozga, 'ep' koji je bukvalno izvaen iz njegove glave i odnet u njihov brod, ali uz odranje, na neki
nain, kvantnog kontakta sa preostalim delom njegovog mozga. Kad god bi se nedostajui komad
dovoljno primakao Emersonu samom, njegovoj glavi, rei su poinjale da protiu... Njegove rei.
Rei koje su oni oitavali istog trena.
"Ne moramo mi nita objanjavati takvima kao to si ti", rekoe glasovi. "Dovoljno je ovo: mi
traimo, a ti e dati."

Lagano trei niz hodnik, Emerson je iz depa izvukao mali runo napravljeni instrument sa indikatorlampicom. Rei nisu bile neophodne da se ta jednostavna alatka napravi, niti da se razume smisao
njenog sadanjeg naizmeninog paljenja i gaenja.
"Zar vi momci niste u kripcu sa vremenom?" upita on svoje muitelje, lanove Povuenog reda
ivota, izbeglice iz ruevina Fraktalnog sveta. 'Penzionisane' Galaktike, one ija osnovna odlika,
nemeanje u poslove aktivnih, nije prola 'testiranje'.
"Ako budete jo dugo ekali", nastavi Emerson D'Anit poluglasno, "transcendovaete, eleli to ili ne.
Onda vam ovi podaci, za kojima sad tragate, nee biti ni od kakve koristi. Nee postojati nain da ih
prenesete vaim prijateljima u Pet galaksija."
Ledeni tonovi zakripae u njegovoj glavi.
"Eone provedosmo negujui strpljivost. Sva ova jurnjava, ove estoke aktivnosti... sve je to
neugodno. Zaboravismo koliko brzo posle uinjenih dela nastupaju posledice."
Emerson zaokrete oko jednog ugla i proe kroz jedna brodska zaptivna vrata, voen instrumentom
koji mu je bio u ruci.
"A-ha", ree im on, "sigurno vas izluuje ogromna koliina neizvesnosti. Zato mi recite, kakav je to
oseaj, maltene se kvalifikovati za transcendenciju, a onda se u poslednjim trenucima odunjati
poraeno, kradui usput nekoliko bajtova informacija sa nekog bednog zemaljskog brodia? Zar niste
u iskuenju da odbacite sve te stare opsesije? Da se prepustite zagrljaju plima?"
Odgovor na ovo doe tek posle duge pauze. Za sve to vreme Emerson je jurio Brazdaevim
dugakim, naputenim hodnicima.
"Nema ti ni priblinu predstavu koliko je teko uzdrati se od toga. Gravitaciono potezanje i
razvlaenje su slast koja se nikakvim reima ne moe opisati, niti se moe sa ma im telesnim
uporediti."
"Ma nije bitno, pokuajte, objasnite mi", ree Emerson dalekim sagovornicima. "U emu je stvar sa
tim zagrljajem plima?"
"Previe ste vi mladi da to razumete", rekoe glasovi. "U zagrljaju plima doivljava se jedinstvo sa
celim kosmosom. To prija i filozofski, a i verski. Daje mudrost, a daje i znanje neizmerno vee od
onog u velikoj Biblioteci, pa ak i od onog to znadosmo u naem Fraktalnom svetu."
"Zaista?" viknu Emerson silovito. "Pa onda zato ne krenete tamo?" Bledi zidovi odzvanjali su od
njegovog glasa. "Uradite ono mudro, ono plemenito. Dozvolite da vam bude uruena diploma.
Diplomirajte, zaboga! Meni vratite mozak. ivot, koji ukradoste od mene. Siite u taj va raj, a sa
sobom ponesite istu karmu i istu savest!"
Odgovor, kad doe, zazvua pomalo skrueno.
"Pod normalnim okolnostima, tvoja molba imala bi moda neku etiku zasnovanost. Ali, sada su na

kocki neke stvari neizmerno ogromnije, koje nas prisiljavaju da..."

Nova pauza.
"Samo trenutak. Detektovali smo neto u tvom emotivnom tonu. U tvom nainu..."
Emerson oseti neko udno golicanje, kao da neko grebe ili ispituje levu stranu njegovog mozga. Posle
nekog vremena glasovi nastavie hladno, ali i pomalo uvreeno.
"Nauio si trikove skretanja panje i obmanjivanja. Oigledno vie nije mogue skenirati sve tvoje
misli samo itanjem rei ili glifova. To to govori zvui kao iznoenje autentinih argumenata, ali
tvoja prava namera je da odgaa, da dobije na vremenu.
"ta to krije! Prijavi! Ili doivi bol!"
Emerson, u trku, stee zube, svim silama se uzdravajui da ne prasne u smeh i da ne pokae koliko
prezire tu frakciju Onih Starih. Neto ipak procure; njegova 'ebad' prikrivanja bila su napadnuta
vetinama velikim i drevnim. Oni Stari nisu mogli izvui injenice iz njegovog uma koji im se opirao,
ali su uspeli da ocene kakav je njegov opti stav.
"Percepiramo da su u tvom sluaju svi oblici prinude zastareli ili neupotrebljivi. Proao si pored
bola, a to je lekcija koju mnogi Povueni ue milionima godina. Ne preklinje i ne moli da ti se vrati
uzeto. Mito i druge primamljivosti nisu te naveli da izda tvoj klan i prijatelje. Nisi ak ni pokuao
da ukrade te podatke koje smo traili.
Sve to moe biti za divljenje, naroito kod vuje dece. U nekim drugim okolnostima, mogli bismo
nai zadovoljstvo u tome da ti nadoknadimo za iskuenja kroz koja si ve proao, i da se bavimo
daljim razgovorima o vrlinama neizvesnosti ili neodreenosti.
Ali stvar sa kojom smo suoeni isuvie je uasna, a preostalo vreme prekratko. Informacija mora biti
naa!"
Traga u Emersonovoj ruci poe sevati u novom pravcu, koji je znaio: gore. Emerson stade i
pogleda gore. Iznad njegove glave, u plafonu, bila su jedna vrata, sada odkrinuta. Iz neke gornje
prostorije dopirala je svetlost.
"Kalkulacije zasnovane na ranijim neuralnim skeniranjima predvidele su samo skromnu verovatnou
da e ti saraivati. Ne misli valjda da bismo se mi oslonili na slabu verovatnou?"
Putajui ih da priaju dalje, Emerson ugura taj mehanizam u dep i skoi pravo uvis. Dohvati se
prstima za levu i za desnu ivicu tih vrata. Uzdiui se rukama u zgib i bacakajui se nogama, uspe da
se provue kroz vrata, gore... u jedan od tunela za tehniko odravanje i provetravanje prostorija. Bez
rei se zahvalivi Bogu to je ambijentalna gravitacija u ovom delu broda slaba, on jo jednom
pogleda instrument sa svetiljkom koja se palila i gasila, i pohita kroz cev, prema krmi broda. Usput je
morao qaziti po mnogim upletenim kablovima, ili pored njih.
"Naravno da nismo raunali samo i jedino na tebe."

Plaei se da bi Oni Stari mogli svakog trenutka da prekinu kontakt, Emerson povika: "ekajte!
Mogao bih ja ipak da vam pomognem. Ali morate razumeti... mi Ljudi ne volimo da nas neko dri u
mraku. Zar mi ne moete rei zbog ega su vam potrebni Brazdaevi podaci? ta je toliko prokleto
vano u toj glupoj floti starih brodova koju smo pronali?"
Bilo je to isto ono pitanje, glavno pitanje, koje je muilo zemaljske begunce tokom tri duge, paklene
godine.
Povrni odgovor bio je lak. Kad su Kraidaiki i Tom Orli emitovali itavoj javnosti slike iz Plitkog
zvea, izazvali su religijske razdore pa i ratove irom Pet galaksija. Razni klanovi i savezi koji su
nekada ratovali, i koji su se posle toga milionima godina uzdravali od ratovanja, poslali su bojne
flote da otmu to to je Brazda naao - i, naroito, informacije koje je naao - pre nego to ih otme
neko drugi.
Kruile su glasine da je Armada aveti bila, zapravo, armada blagoslovenih Praotaca, i da se vratila
da pogleda, posle dve milijarde godina, kako napreduju njeni potomci. Ali, ako je tako, zato bi iko
reagovao nasilno? Zar ne bi Praoci, svojim dolaskom, razreili sve razlike u dogmama, otkrili celu
istinu o svemu, svima?
Emerson oseti njihovo oklevanje. Onda jednu vrlo bledu percepciju saglaavanja, kao da glasovi
ekaju da se dogodi neto drugo. Zatim glasovi progovorie, ali kao da im je to neto uzgredno: zato
ne priati malo sa jednim pametnim vuiem, lake e proi vreme.
"Sve je to u vezi sa zagrljajem plima", rekoe oni. "To je jedno divno privlaenje, koje svaka starija
rasa pone oseati kad izgubi zanimanje za histerinu jurnjavu po meuzvezdanom prostoru. Svi mi
krenemo za tom privlanou, i svi odustajemo od onoga to nas je ranije delilo i svaalo; cilj je da
se nastanimo blizu nekog malog crvenog sunca, gde na um moe da raste i da se preiava.
"Onda, sa takvog mesta povuenosti, mnogi preu na jedno od ovakvih mesta, gde se kiseonik i
vodonik meaju smireno, ujedinjuju znajui da e u zagrljaju biti jai; a to ujedinjavanje je dokaz da
postoji neki plan, koji se ostvaruje; plan velianstven i divan..."
Emerson zau neko lupkanje, koje je dopiralo sa nekog mesta sad veoma blizu njega. Ostavi aparat sa
indikatorskim svetlima tiho na pod, i pohita ka tim zvucima. Iz drugog depa izvue jednu glatku
napravu sasvim druge namene - onu koju je ukrao iz kancelarije Dilijan Baskin pre nekoliko dana.
"... ali, kuda sve te rase, kombinovane, odlaze - kakva im je sudbina kad odu odavde - to je oduvek
tajna. To je misterija o kojoj mlae rase raspravljaju beskrajno, a transcendentne rase ute - nikada
ne objanjavaju ta se posle odlaska deava. Imamo samo nagovetaje, i emanacije iz..."
Sav se usredsredivi na to da uopte ne misli reima, Emerson izbi iz servisnog tunela u jedan
normalan brodski hodnik, zae za njegov ugao, i najednom vide zvezdanu svetlost ispred sebe.
Svetlucala je kroz jedno okno napravljeno od kristala. Emersonu je ovo mesto bilo dobro poznato.
Ovde se nalazio glavni komunikacijski laser, cev veoma velikog kalibra, uperena kroz jedan 'prozor'
odgovarajue irine.

Iza tog prozora nalazio se Brazdaev 'magini' oklop, debeo itav metar ali sasvim providan; oklop
koji je prekrio gotovo sve delove broda, slojem zatitnikim ali i smrtonosnim.
Pored mehanizma ogromnog lasera stajala je jedna prilika, radei neto na jednom otklopljenom delu,
sa koga je bila skinuta zatitna ploa. Emerson prepoznade fluidnu vetinu tih aka, koje su, pomou
raznih alata, brzo modifikovale laserski sistem. Jasno se videlo da je jedna ruka mehanika. Glava je
bila samo delimino tu; ostatak glave, takorei; ali prekriven svodom koji je izgledao kao ogledalo.
Te kiborke komponente, i neke druge, spasle su ivot glavnom inenjeru Brazdaa, svojevremeno, u
Fraktalnom svetu. Ta intervencija bila je (pretpostavilo se tada) in velikodunosti od strane jedne
dobronamernije politike grupacije unutar reda Onih Starih to jest Povuenih.
Pokraj Suezija leali su jedan ita podataka i nekoliko kristalnih elija znanja - sa kapacitetom
memorije vie nego dovoljnim da se prenesu sva Brazdaeva otkria, godinama mukotrpno sticana.
"Zdravo Hanes", ree Emerson snanim glasom.
U trenu kad je to poeo da izgovara, nekoliko stvari desilo se istovremeno.
Servomotori su zaskiali i ta prilika se naglo okrenula oko sebe, podigavi seka iji je plameni
mlazi zaslepljujue blistao od uarenosti. Poto nije mogao videti lice svog prijatelja, pa samim tim
ni oceniti njegovo raspoloenje, Emerson je jedino mogao pretpostaviti da Hanes Suezi stvarno
namerava da upotrebi taj mlazi plamena kao oruje.
Glasovi Onih Starih pretvorili su se u iznenaeno itanje, koje se zabode u Emersonovu lobanju kao
munja. On jauknu i refleksno se uhvati akama za glavu, prekrivi slepoonice. Ali ta njegova
reakcija trajala je samo tren; on stee zube i uperi ukradeni plazma-pitolj pokraj Suezijeve vetake
'ele', ka unutranjim mehanizmima lasera.
"Prestanite s time, ili pucam u laser odmah sad! Znate da me ne moete pokoriti bolovima."
Munja najednom prestade u njegovoj glavi.
"Uistinu sada verujemo da je tako. Eto, bili smo opet nerazumni, opet smo podrazumevali da je naa
procena tvog budueg ponaanja tana iako to nije bila. Nai raunarski modeli neprestano potcenjuju
tvoju zversku dovitljivost. Da li je ta prilagoenost moda razvijena tokom tvog boravka u
izgnanstvu, na onom svetu prerano dolih?"
"Laskanjem neete nita postii", ree Emerson. "Ali, tano je, tamo sam nauio neke nove naine
razmiljanja. Trebalo bi da ujete, jednog dana, kako psujem. I kako pevam."
"Moda i hoemo, u nekom drugom ivotu. Dakle, dosetio si se unapred da emo imati jo jednog
agenta. Da li si ukljuio neki instrument, traga, im si osetio da smo stigli?"
Emerson klimnu glavom. "Izgledalo je verovatno da e se desiti neto tako. Jasno je bilo da ste samo
jo jednog oveka imali priliku hirurki da promenite, Hanesa."
"Nismo mi tog ljudskog majstora tehnike promenili. Oni koji su ga opravili, uradili su to sa iskrenim

namerama. Ali, ta frakcija se kasnije pripojila naoj, pa smo saznali kodove za pristup Sueziju. Poto
je tebi, primeujemo, vano pitanje da li on osea bolove, evo uveravamo te: ne osea. A za sve ovo
to se sad dogaa on misli da je samo komar; samo rav san. Takvo je njegovo sadanje opaanje."
"Kako je to ljubazno od vas!" uzviknu Emerson ogoreno.
"Okrutno, misli ti. Ali, u pitanju je sudbina tako ogromnog broja rasa, a i pojedinaca - nekoliko
triliona osoba - da smo zaista morali..."
"Ja vidim samo to da ste kukavice! Vue vas zagrljaj plima, ali se plaite da sasvim uete u njega.
Brinete se da bi to moda bila greka!"
"To je pojednostavljivanje", rekoe glasovi Onih Starih u njegovoj svesti, "ali, u osnovi, istinito.
Pria o transcendenciji je tako divna, tako savrena. Dva reda ivota, oksi i hidro, kombinuju se,
nastaje elegantni mir, ujedinjenje resursa i sposobnosti, a onda se kree niz slavni levak
transcendencije. Kandidati gotovo nikad ne postavljaju pitanje da li je sve to istina. To je, naprosto,
staza kojom su ili njihovi preci, mnogo miliona godina, pa zato idu i oni, do kraja. Zagrljaj plima je
gotovo neodoljivo privlaan. Pustiti se niz levak, u transcendenciju, to je vrhunski mogui in
poverenja. Vere.
Ali u tome i jeste na problem. Neki od nas smatraju da se ne mogu toliko osloniti na verska
oseanja. Svojevremeno je postojalo jedno manjinsko gledite, jeres dakle, da je zagrljaj plima neto
sasvim drugo."
Emerson klimnu glavom i ree: "Sistem za reciklau. Vi se brinete da je ovaj beli patuljak, pred
nama, isto to i onaj duboki okeanski rov 'Miden' na Jijou... Elegantan nain da se likvidira sve staro,
i time otvori put za dolazak novog! Pa i ja bih rekao da je to tumaenje razumno. Barem podjednako
razumno kao vera da je pred nama mistina kapija ka nekom viem ivotu; da su to dveri koje vode u
neki vii sloj stvarnosti!"
Tuinsko prisustvo u njegovoj lobanji ispuni se dubokom tugom - nervoznom, gorkom, oajnom.
Emerson oseti saaljenje prema rasi koja je toliko uena i stara a ipak obuzeta takvim oseanjima.
"Otkrie do koga je tvoja delfinska posada dola u Plitkom zveu... Pravi razlog to je ono dovelo
do tolikog zgraanja..."
Glasovi najednom zautae. Emerson unu. Brodski pod je podrhtavao i njihao se pod njegovim
nogama. Ovo se pojaavalo.
"Vi nas napadate!" optui ih on. "Sve ove priancije bile su samo da mi skrenete panju dok..."
Glasovi ga prekidoe.
"Istina je da smo te zamajavali. Ali ne da bismo napali tvoj brod. Razlog je drugi. A ovi potresi, koje
si i ti osetio, jesu posledica naprezanja i talasanja u samoj strukturi kosmosa; nastavak istog onog
procesa koji je razbio sve 'fraktalne svetove', kako ih vi nazivate.

"Frakture se ire svemirskim prostorom samim. Pojaavaju se."

"Sara smatra da..."
"Njen rad smo pratili sa zanimanjem. ini se da je ona doznala neto to su Transcendentni
prikrivali, a to je, da su spone izmeu Pet galaksija, spone od kojih ivotno zavisi naa civilizacija,
sudbinski predodreene da budu raskinute."
Bila je to izjava od stravinog i ogromnog znaaja. Emerson, meutim, usmeri svoju panju na neto
drugo.
"Vi ste me 'zamajavali', je li?" ree on. "Zato? Kad sam ve uhvatio Hanesa na delu i spreio ga..."
Onda Emerson opsova.
"Naravno!" nastavi on. "Vi ste 'Oni Stari' koji nita ne preputaju sluajnosti. Morali ste imati
pripremljenu i treu opciju. Rezervinu rezervu. A to je ko? Da ujem!"
"A ako ti ne kaemo? ta e onda? Ubie svog prijatelja, moda? Mogli smo mi njega naterati da
pojuri na tebe, jo pre nekoliko dura. On ima snagu i brzinu kiborga; verovatnoa da bi te savladao
pre nego to bi ti onesposobio njega procenjena je na trideset odsto. To bi bilo klaenje vredno
truda, sa nae take gledanja.
Ali nepotrebno... jer je na trei agent ve poleteo sa tvog broda."
"Trei?"
"Postigli smo pogodbu sa jednom mladom lanicom vujeg klana: da je izvedemo iz vaeg broda, a
ona, u zamenu, da nam donese snimke informacija iz vaeg brodskog dnevnika.
I ne samo da je izvedemo, nego da je povedemo da vidi svoje bogove."
Emerson projuri pored Suezija, koji se nije pokretao, i pritisnu lice na 'prozor' pored lasera. Pogleda
napolje.
Na trupu Brazdaa postojalo je samo jedno mesto koje mehanoidi nisu prekrili 'maginim' oklopom:
izlazni otvor. Ostavljen im je da bi mogli izlaziti i ulaziti. Emerson, iz ove laserske kupole, nije
mogao videti to mesto. Ali je video jedan letei predmet, udaljen ve nekoliko stotina metara.
Zdepastu malu kapsulu za spasavanje. Izduvavala je iz sebe mlazie gasa, kao da huke; okretala se i
ubrzavala svoje kretanje ka jednoj mrlji mraka na nebesima.
A ta mrlja je zaklanjala mnoge zvezde.
Emersonu se pomalo vrtelo u glavi. Njegovi misaoni procesi bili su znatno bri nego nekada, pre
osakaenja. Ipak mu je trebalo nekoliko sekundi da skonta...
"Porunica Tit! Izvukli ste je iz brodskog zatvora i pomogli joj da pobegne!"

"Jednostavan poduhvat unoenja memske infekcije u raunar tvog broda", rekoe Oni Stari. "Mnogo
tei deo bio je fiziki napor, pomaganje toj Tit da ue u prostorije gde je Dilijan Baskin sakrila
tajne. Ali pomogao je agent broj dva, Suezi. Uli su u prostorije, ukrali informacije, a onda ih izneli, i
to kreui se razliitim putanjama, svako za sebe.
I sada emo, bez obzira na tvoje ometanje, najzad obraditi te informacije, koje bi mogle doprineti da
donesemo ispravne odluke, bitne za sudbinu ogromnog mnotva.
Poto je to tako, raspoloeni smo da velikoduno postupimo prema tebi i nadoknadimo ti donekle ono
to si pretrpeo. Popraviemo to-ta, iz potovanja prema tvojoj ivotinjskoj dovitljivosti. Pre nego
to odemo, posleamo ka Brazdau neto to e ti veoma rado uzeti..."
Glas se naglo prekide, pod naletom novog talasa prostorvremenskih podrhtavanja. Ovog puta udar je
bio tako jak da se Emersonu koa sva najeila a stomak sav uznemirio, zbog ega on i podrignu
glasno.
Talasale su se i same zvezde napolju. Crna mrlja poe da bledi. Onda se polako izotri u sliku
kudikamo bolje poznatu.
unjalaki brod, ree Emerson sebi; i to klase galufin. Jedan od skupljih, ali ipak konvencionalnih
proizvoda galaktike industrije.
"Hmmmm....?" ree jedan glas u blizini. Hanes Suezi je dolazio svesti. On jo jednom zastenja, pa
ree: "ta radim ja ovde? ta se deava?"
Emerson nije mogao, u ovom trenutku, da snabde dodatnih obavetenjima svog prijatelja; imao je
hitnija posla. Fluktuacije u kosmikom prostoru izazvale su pometnju kod Onih Starih. Znajui da je
njihova maska nevidljivosti pala, odustali su od svakog daljeg pokuaja skrivanja ili neupadljivog
kretanja; pohitali su ususret kapsuli za spasavanje, da bi to pre pokupili Tit i informacije koje im je
ona nosila. Ali to nije bilo tako lako.
Okolna nepregledna armada 'kandidata za transcendenciju' uskomeala se. Isto ono uznemirenje
prostora koje je potreslo Brazdaa - talasi, dakle, poremeaja u samoj metrici prostorvremena dovelo je do toga da se itavi redovi 'kandidata' ponu sudarati. Emerson vide mnoge sudare, i
klobuanje eksplozija: brodovi kiseonikaa, iz kojih su strala peraja ili klinovi, uletali su u
hidrogenske globularne brodove, i pri tome zajedno s njima eksplodirali, oslobaajui ogromnu
sirovu energiju.
Neto drugo deavalo se naporedo sa ovim haosom, neto to je, sa Emersonove take gledanja, bilo
jo nepovoljnije. Njegova mo govora na mahove se gubila, zatim se opet vraala. ak se,
povremeno, pojaavala daleko iznad prirodnog nivoa, tako da se Emersonova svest prelivala
slapovima najudnovatijih asocijacija.
Iako su glasovi Onih Starih zautali, Emerson je i sad primao utiske od njih. Duboku zabrinutost.
Tmurno raspoloenje. ak i oajanje.

Bacan prostornim talasima napred i nazad, njihov unjalaki brod ipak se polako pribliavao kapsuli
za spasavanje. Bila je to borba sa talasima disrupcije. I dok su se nebesa i u blizini, i u daljinama
povremeno obasjavala vatrom katastrofalnih sudara - u kojima su ginule milionske populacije,
nadomak toliko eljenog transcendentnog cilja - Emersonovi domalopreanji muitelji samo su
'plivali' ka susretu sa Delfinkom izdajicom.
"Oseam se... kao da me je neko angaovao protiv moje volje", gunao je Suezi, prilazei prozoru da
i on pogleda napolje. "Ba bi dobro bilo da ti progovori, mome. Bilo bi mi od koristi kad bi neko
malo obasjao injenice o ovome to se desilo."
Emerson pogleda Suezija, pa neprijateljski brod... a onda veliki komunikacijski laser.
"Hanes..." zapoe on, ali ga rei izdadoe. Morao je da saeka da u njegov um naie sledei talas
fluentnosti. Znao je da svaki takav talas moe biti i poslednji.
"Hanes... moramo pomou kom lasera da spalimo ona dva cilja, sad!"
Suezi ga pogleda iznenaeno; nije oekivao kod Emersona toliku sposobnost govora. Glava
pokrivena srebrnom 'prevrnutom inijom' okrete se da osmotri tano u ta pokazuje Emersonov
ispruen prst. "ta, ona dva? Pa, bolje da zovemo doktorku Baskin da ih gaa pravim borbenim
zracima..."
Kvantna veza sa Emersonovim govornim centrom opet se ugasi, tako da on ostade obavijen tupom
mutavou, nemoan da objasni da je neprijatelj svakako ubacio memske parazite u svaki Brazdaev
raunarski sistem vezan za ono to se 'zvanino' smatra naoruanjem, da bi na taj nain obezbedio
sebi bezbedan odlazak.
Uspe da izusti jo re-dve, grcajui, istom snagom volje.
"Ne... vrem! Sad! Sad!"
Glava sjajna kao ogledalo klimnu. Plea se podigoe: bilo je to pravo hanes-suezijevsko sleganje
ramenima.
"Dobro! Vai! Ali mora mi pomoi oko ovoga, na emu, ipak, ne pie 'za prenje svemirskih
brodova'!"
Bacili su se odmah na posao, u onom ritmu koji je bio zajedniki ljudskim inenjerima na ugroenim
brodovima jo od rimskih trirema i prastarih podmornica pa do prvih, tromih ljudskih svemirskih
brodova koji su se kako-tako odvukli u Mleni Put sa nadom da ih kosmos prijateljski iekuje.
Emerson je ustanovio da ga nesposobnost za govor manje ometa ako naprosto 'pusti' svoje ruke i oi
da sarauju slobodno, bez njegovog svesnog uea. One su, nekako, znale ta da prespoje, ta da
podese. Hanes Suezi je govorio, Emerson ga je uo ali nije razumeo... ali ruke su postupale kao da su
razumele.
Zato je njegov um ostajao, u sutini, bez posla, slobodan da posmatra svet oko sebe, na nain
udnovato 'nepristrasan', iako su po hodnicima Brazdaa sada tretali alarmi a preostala malobrojna

posada jurila na borbene poloaje. Videlo se da bi Suezi najradije odjurio kod svojih, u mainsko
odeljenje; ali uzajamno poverenje njih dvojice bilo je toliko da je Suezi ipak smatrao da je
Emersonova re vanija.
Zato je Emerson bio dvostruko zahvalan sudbini to ga nije prinudila da ubije svog prijatelja.
"Ajd pa ta bude", ree kiborg.
Laser se strese, a temperatura vazduha oko njega naglo se snizi za nekoliko stepeni; moan puls
energije odjuri u svemir.
Emersonu je istog trena bilo jasno da su promaili. Hitac je odleteo negde u kljuale oblake plamena
neije kastastrofe koja se ve dogodila, daleko u nebesima koja su se sve vie rascvetavala takvim
katastrofama.
Emerson otpoe sa bujicom povezanih psovki, savreno teno izgovorenih, i ubode prstom nekoliko
kontrolnih dugmadi, oduzimajui raunaru vlast nad orujem; pa uze da niani sam, iskljuivo golim
okom.
Za to vreme unjalaki brod neprijatelja probio se kroz talase prostorvremena i najzad uspostavio
dodir sa Titinom kapsulom. Bio je to vie sudar, nego susret; korito robusne male thenanijanske
kapsule poprilino se zguvalo, ali se nije raspalo. Uskoro povrina veeg broda poe da se 'rastapa'
oko tog mesta, i da usisava u sebe kapsulu, koja brzo nestade u unutranjosti unjalakog broda.
Sada su Tit, i ono to je ponela, bili bezbedno u zahvatu Onih Starih, toliko eljnih da dobiju
Brazdaeve informacije.
Emersonova oseanja bila su pomeana dok se borio da ukroti glomazni laser. Mrzeo je 'Matore'
zbog njihove bezobzirnosti, a naroito zbog naina kako su osakatili i njega i druge samo da bi
ostvarili neke svoje ciljeve; ali, imao je nekog razumevanja i za njihovo obrazloenje. Mogao je,
iako bez rei, da doara sebi u kakvoj panici oni donose odluke.
Jer svaka rasa je morala, kad se zavre njeni vreli mladalaki dani velikih putovanja i poduhvata,
odabrati da li e nastaviti niz udobni levak bez povratka, koji, koliko se moglo videti, jednakom
dobrodolicom prihvata sve one ije due su spremne... i vodi do mesta sjedinjenja, gde e se svi
rodovi ivota, a najpre oksi i hidro, spojiti, da bi dalje nastupali kao jedna celina.
Ali, da bi dalje nastupali ka emu?
Ogromna veina kiseonikaa smatrala je da tamo negde mora postojati neto to je vee i plemenitije
od svega u ovom kosmosu. Neko mesto gde sada borave Praoci, oni koji su tim istim putem otili tako
davno.
Postojalo je, meutim, i ono drugo, manjinsko miljenje.
Na Jijou, Emerson je nauio neto duboko i 'rapavo' o ciklusu ivota. Jedan pojam, i metaforu, koji su
mu ostali u svesti i posle gubitka rei.

Jednu sliku, iz najdubljeg okeanskog rova.

A sve to stalo je u samo jednu jedinu re.
Dros. A to je onaj kr i lom i otpad od mrtvih bia i mrtvih delova tehnologije, koji se baca da bude
pretopljen u lavu. U sutini: smee.
Emersonov prst pritisnu dugme za aktiviranje lasera.
Jo jednom se laser sav strese, uz duboki zvuk nalik na jecaj - zvuk dublji od hunikog umblanja i
ratoborniji od povika pustinjske ratnice kentaurke, praen naglim talasom hladnoe u celom hodniku.
Zrak se zabi u jedan mrani deli noi i tamo izazva novu razornu vatru... ne mnogo veliku. Dovoljnu,
ipak, da obasja pogoeni brod, unjalaki, Onih Starih, brod koji se sad pokaza sa otro ocrtanim
svim pojedinostima svog stvarnog izgleda. Brod du koga se poee nizati i iriti unutranje
eksplozije.
Rei se najednom vratie Emersonu, sva sposobnost govora, ali sa njom odmah i glasovi. Uvreeni,
sada, i zbunjeni.
"Jesi li ti svestan ta si sad uradio! Upravo smo se spremali da ti, pre odlaska, poaljemo onaj
cilindar. Onaj ep tkiva, za kojim ezne toliko. Jer vie nam ne bi bio potreban, kao to nam nisi
vie potreban ni ti.
A sad propade i to tvoje blago, i nae, i mi sa njim, a nae krhotine e se sruiti u jedno umirue belo
sunce."
Emerson vide da se unjalaki brod prevre, smrtno ranjen, nemoan da upravlja svojom sudbinom.
Za to vreme brodski motori Brazdaa pojaavali su napore da se istrgnu iz gravitacijskog zahvata
belog patuljka.
"Znam, znam", progovori Emerson, i uzdahnu. Tolike svoje nade je pretvorio u pepeo onog trena kad
je modifikovanim laserom pogodio protivnika. Ponajpre svoj san da e jednog dana moi normalno
da razgovara sa Sarom Kulhan. Da e joj kazati sve to mu je na srcu. Zatim i nade da e zadrati
misli koje mu sada teku kroz glavu, tako fluidno i zgodno, prirodno i lako. Glatke misli, elegantne,
bogate, koje e se opet svesti na jadno muenje bez rei, kad jedan bitni deo njegovog uma, ukraden
pa privremeno vraen, bude izgubljen zauvek. Spaljen.
"Zato, zato si to uradio, zato?" nastavie glasovi. "Na neki svoj primitivan nain razumeo si nau
brigu. Ima razumevanja za nae zamerke u vezi sa zagrljajem plima. ak sluti da je zagrljaj plima
stvarno prevara! Pa zar je toliko loe bilo pustiti nas da proitamo presudne informacije o tome? Da
saznamo istinu o sudbi koja nas eka? Da se, onda, imamo na osnovu ega opredeliti?"
Ova alba zazvuala je tako alosno, da Emerson ozbiljno razmotri mogunost da im pone
objanjavati, u preostalom vremenu.
Meutim, treba li ili ne treba da im kae kakva su nareenja Teragenskog saveta s tim u vezi? Da

tajne Plitkog zvea moraju jednako i istovremeno biti saoptene svim rasama ili nikome?
Jedan ugao njegovog uma bio je prepun besa koji se kovitlao i zasipao ga eljom da povie na tuine,
da im kae da e ovo biti njegova osveta za sve to su mu uradili, osveta, i njegova pobeda nad
njima, pa makar to bila i Pirova pobeda... i da su to zasluili, bez obzira na to koliko su uvereni da je
njihovo gledanje na stvar opravdano.
A zapravo nita od toga nije inilo njegov postupak opravdanim; nije ba morao ubiti ni porunicu
Tit, a ni njih. Sada, dok se Brazda uzdizao kroz sve ee talase prostorvremenskih fluktuacija i
kroz orkan haotinih sudara i eksplozija okolnog brodovlja, Emerson uspe da smisli samo jedan
odgovor tom horu glasova.
Onaj pravi.
Logian i sasvim pravedan.
"Zato to nikad niste lepo zatraili", objasni im on. Kvantne veze poee da se gase... poslednji put.
"Nikad niste... rekli... 'moemo li'..."

Hari
Potraga je u prvi mah bila sasvim neuspena.
Kazkark je bio lavirint ne samo avenija, ulica i uliica, nego i tunela, u kojima lako moe nestati bilo
koje razumno bie - nestati namerno, ali i nenamerno; i u mirnim vremenima, a pogotovu u ovakvim,
kad su tiina i mir redovnog institutskog ivota ostali samo daleka uspomena. Pristizale su nove mase
izbeglica, iako je poremeaj u prostoru i vremenu ve dokaio i stenovitu masu Kazkarka, koja se
zato poela blago talasati i njihati. Svaije strpljenje bilo je ve opasno istanjeno; robot-policajci iz
Odeljenja javne bezbednosti bili su zatrpani poslom i sve novim pozivima.
U potragu za dva ljudska bia koja su se tu negde zavukla nije imao ko da krene osim Harija Harmsa
samog.
Posle nekog vremena ipak je naiao na jedan dobar trag. Javljeno mu je da se u jednoj krmi gde se
okupljaju svemirski trgovci neka Sintijanka hvali svom drutvu kako je maloas napravila dobar
posao, otkupila neke prvoklasne rukotvorine vuje rase koje e moi da preproda kolekcionarima.
"Blag oseaj krivice - to mui me, to tako malo platila za tako velianstveno izraene autentine
predmete iz divljine", hvalila se ta debela osoba na galaktikom estom jeziku.
"Da autentino uroeniki, aboridinski, u to ne sumnjam nimalo. Dokazi neoborivi. Programirala
skener odgovarajuim arheolokim profilima za traganje. Od tog trenutka sve jasno. Tragovi alata,
upotrebe, telesnih masnoa. Rezultat: apsolutno bez tehno tragova ili ma kakvog drugog falsifikata!
Pravo pravcijato aboridinsko orue/oruje, pohabano u primitivnoj borbi za opstanak pod uslovima
varvarskim!
ta? Kai? eleo videti taj divni predmet? Naravno, naravno. Evo ga. Obrati panju kakve elegantne
krivine, kako povijeno. Majstorski splet materijala ivotinjskog i biljnog porekla. Ne-galaktika
sapijencija, u punoj, nesputanoj velianstvenosti sjaja svog blistanja!
Brodolomnik Ljud bivi vlasnik ovih proizvoda, oteenje mozga, nesumnjivo liilo svesti o makar i
priblinoj vrednosti! Kad se povrati iz svemirske amnezije, kakvo razoaranje, jadni vui, kad
shvati koliko vie mogao naplatiti za ovaj neprocenjiv streliarski set, ovaj komplet dragoceni, za
koji ja uh kakav profit na meunarodnom tritu ljubitelja.
Naroito kad zauvek nestane izvor svih takvih stvari, Zemlja, kroz koju jaduru, spaljena sasvim,
cela."
Hari Harms nije lino prisustvovao izgovaranju tih rei. Bio je tada na drugoj strani Kazkarka, u
jednom logoru za najsiromanije izbeglice; pokuavao je da pronae Dvera i Reti meu njima. Ali
im su izgovorene, te rei su doletele do njegovog uva, ulovljene i prenete pomou jednog majstorski
spremljenog programa za pijuniranje.
Koristei svoj novi in i status, Hari je bio naredio da se zvuci iz svih prislunih ureaja na celom

planetoidu, a to znai zvuci nebrojenih miliona razgovora, kompjuterski prosejavaju, u traganju za

izvesnim retkim kljunim reima. Sve do sada kompjuter je nalazio samo sluajne i trivijalne
podudarnosti. Ali ova Sintijanka je za samo nekoliko trenutaka projurila kroz polovinu liste,
izgovorivi maltene sve sem Dverovog imena!
Vozei se najveom hitnjom kroz grad-planetoid, Hari je usput slao pozive visokog prioriteta, traei
da mu se pridrue jedinice za podrku. Izlazei iz prevoza, pojuri punim trkom kroz gomile
prolaznika koje su se, kao nekim udom, razdvajale pred njim, putajui ga da proe; moda je to
bilo zbog nove zlatne komete na njegovoj kragni, tek - mnoga vea i starija bia, iz nadreenih rasa,
ustupala su Hariju prvenstvo prolaska. Usput su ga gledala okirano.
Pritrao je tom baru, ija firma je svetleim slovima oglaavala da su unutra na raspolaganju mnogi
intoksorelaksanti. Uokolo je ve lebdelo nekoliko robota proktora, preteeg izgleda, a masa
prolaznika okupljala se da gleda ta e biti.
"Zadnji izlaz je obezbeen, izvidniki majore Harmse", raportirao je jedan od robota, njiui se u
vazduhu ne mnogo iznad tla. "Koliko se moe oceniti, lica unutra ne slute nita. Nekoliko njih dre
ruke neno i ovlano na prikrivenim orujima, ali to su sve tipovi oruja za iju neutralizaciju smo mi
opremljeni, pri emu su nai izgledi na uspeh umereno dobri."
"Hmmm!" ree Hari. "Ja bih radije da uspeh bude garantovan, ali, ta je - tu je. Vi se samo drite
blizu mene. Svi treba da vas vide, kad budemo ulazili."
Bio je u iskuenju da ue sa pitoljem u ruci, ali se odlui da stvar ipak izvede utivo, ako to bude
ikako mogue.
"U redu", ree on. "Idemo."
Petoro ili estoro sintijanskih trgovaca sedelo je u jednom separeu tog nonog lokala. Svi su izgledali
manje-vie isto: gomile krzna, sivog i smeeg, sa tamnijim trakama ponegde a naroito na licu. Svi
debeli i pleati, a preko velikih trbuha zategnuti opasai i redenici, sa puno fieklija i depova. Hari
brzo pronae 'lice' koje je traio: na stolu je, tano ispred te Sintijanke, leao jedan vitki luk, i uz
njega tobolac strela. Pojedini delovi bili su od fino izdeljanog drveta i od kosti. Trgovkinja poloi
ruke na luk i strelu; sledeeg trenutka Hari je upita odakle joj to.
Kivei Ha'aoulin pristupi odgovoru sa uivanjem nekoga ko voli da se bori na advokatski nain. Njene
bune albe potrajae dvadesetak dura - osuivala je "ilegalne prislukivae i birokratske siledije" a onda joj Hari Harms upade u re i podseti je da se planetoid Kazkark nalazi u iskljuivom
vlasnitvu velikih instituta, i da je na njemu od pre nekog vremena zavedeno stanje neposredne ratne
opasnosti, poznato i kao ratno ili opsadno stanje. S tim u vezi, da li bi trgovkinja volela da otvori
svoj brod i sve pregrade u njemu, pa da onda svaki smig i gram svega to se tu nae bude uporeen
sa onim to je prijavila carini kao svoj brodski tovar?
Ratobornost zaas ieze sa lica slinog rakunskom. Hari nikada ranije nije imao posla sa
Sintijancima, ali se na Zemlji, u onim holodramama koje se emituju tokom dana, esto pojavljivao
poneki Sintijanac kao vedar lik, srdaan, ali uporan u profiterstvu.

Ovaj enski 'lik' je malo due razmiljao, a onda pree na drugi jezik, i nain govora. "U redu, majore
izviakih snaga", ree Kivei Ha'aoulin, prilino dobrim kolokvijalnim engleskim. "Bilo dovoljno da
samo pita. Odveu te do mesta gde poslednji put videla Dvera Kulhana. Da! Ali, upozoren budi, on
moda nee izgledati isto! Ako ga nae. Jer kad smo rastajali, on raspitivao. O estetskoj hirurgiji.
Kao da namerava da se odsad krije!"
Dok su urili zajedno glavnim bulevarom, Hari je mrmljao u mikrofon koji mu je bio sakriven u
obrazu; raspitivao se da li je u ma kojoj ovdanjoj radionici za opravku tela uraeno ita na ijednom
ljudskom biu, tokom poslednjih dan i po od kada je Kivei Ha'aoulin poslednji put videla Dvera.
Javio se i svom tabu, da proveri ta se deava. Verkvin je zakazao jo jedan hitan sastanak NavInstovih planera, kroz etiri midure.
Ali na taj sastanak moglo je da doe samo ono institutsko osoblje koje je preostalo na Kazkarku; a
preostalo je malo. Veina izviaa i starijih savetnika ve je otila. Razleteli su se po itavom ovom
kvadrantu galaksije, da spasavaju ugroene putnike i svetove. Imali su ovlaenje da preuzmu pod
svoju komandu svaku i bilo koju letelicu, od najmanjih do najveih, prema potrebi; da evakuiu
naseobine koje su ostale odseene od sveta; da postavljaju novu saobraajnu signalizaciju kojom e
preusmeriti saobraaj da se niko vie ne bi obruavao u destabilizovane transferne take; ali i
prevashodni zadatak da naprosto osmatraju i prate napredovanje haosa kroz ovaj deo Pet galaksija.
Naroito su alarmantni bili izvetaji o ratnim sukobima izmeu razliitih kiseoninih klanova, ili
izmeu razliitih redova ivota. Neuobiajeno estoke borbe planule su u sektoru Korkuomin, izmeu
jedne od povuenijih hidrogenskih kultura i jednog ogromnog jata mainskih bia ija je zakonita
domovina, daleko u dubinama kosmosa, toliko iskidana najnovijim poremeajima da su mehanoidi
pogazili pradrevne ugovore i povrveli tamo gde, prema galaktikim zakonima, nikako ne smeju biti.
Ovaj sudar bio je tako brutalan i mahnit da su upotrebljena oruja jaa nego ikad u istoriji ratovanja,
ijim delovanjem su na vie mesta provaljeni zidovi izmeu razliitih nivoa prostorvremena; u
'normalni' kontinuum uleteli su, zbog toga, vrtlozi A i B hiperprostora, izazvavi katastrofe i udesne
promene u svemu to su dotakli. Pristizali su, ak, i izvetaji da memetika bia poinju da ratuju kao
saveznici jedne ili druge strane. Jedno od moguih objanjenja bilo je da memetici moda koriste
nastalu zabunu da bi svoje ideogramske matrice prebacili u svest novih domaina; po bojitima su
kruili nemogui ulni utisci, kao i ideje toliko bizarne i sloene da ih nije mogao savladati nijedan
organski, ali ni mehaniki, um.
Verkvin, uprkos svemu ovome, nije slao Harija na sledei zadatak. Mladi impanza bio je odve
neiskusan i nediplomatian da mu se poveri znaajna komandna uloga, ali, u isti mah, i suvie
dragocen da bi njegov ivot bio olako utroen, u nekoj misiji koja je unapred osuena na uzaludnost.
"Budi stalno u kontaktu", ponavljao mu je Verkvin. "Mislim da e nam uskoro biti potrebno tvoje
struno angaovanje u E prostoru."
Sintijanska trgovkinja pokazala je kretnjom ruke ka jednoj od pobonih ulica, gde su prodavani
svakojaki odevni i drugi lini predmeti.
"Ovde videh tog Ljuda poslednji put, ree mi zbogom, sve u ruci stiskaju novanik pun galmonet iz

nae transakcije, i inilo se eljan da odjuri i potroi svoje novo bogatstvo to pre mogu."
"Galmonete? Metalnih novia?" upita Hari Harms. Mnogo je bolje bilo da je Dver dobio kredite ili
galaktike marke, kojima se plaa elektronski, tako da bi se svako troenje odmah i registrovalo u
takozvanoj 'komercijalnoj mrei'. "Koliko si mu platila?"
"Sedamdeset pet polujedinica."
Hari stisnu pesnice i zarea. "Sedamdeset pet! Za autentinu zemljansku autohtonu rukotvorinu iz
predindustrijske ere? uo sam za bezone, gramzive... ali, ovo, zaista..."
Izgrdi Sintijanku temeljito; ona je to, oigledno, i oekivala. Kad ne bi bila za ovaj svoj trgovinski
poduhvat zasuta grdnjama, njen ponos bio bi povreen. Ali Harijev um zapravo je jurio dalje. Nije
imao nameru da obavesti Sintijanku da su taj dragoceni luk, tobolac i strele napravljeni nedavno, da
su mnogo mlai nego to je to ona pretpostavila; a ponajmanje da joj kae da je to ilegalno uvezena
roba, provercovana sa jedne naseobine prerano dolih, i da je drvo seeno zubima dinovskih kraba
Gheuena a kameni i metalni delovi napravljeni opet ne ljudskom rukom nego kentaurskom.
Jedna poruka iz raunara prekide ga u mislima. U jednu od radionica za sreivanje tela odista je
navratila nedavno jedna ljudska osoba, koja je platila u gotovom novcu za brzu kozmetiku popravku.
Nita naroito: da se odgaji i ugradi izvesna koliina tkiva. Radionica je bila opremljena da tu uslugu
prui svim kiseonikim ivim vrstama.
"Idemo!" ree on Sintijanki. Za trenutak kao da se htela usprotiviti, ali onda vide ljutnju i estinu u
Harijevim oima. Izraajno, na zemaljski nain, ona slegnu ramenima.
"Razume se, izvidniki majore Harmse", ree ona. "Heh, heh. Ostajem trajno na usluzi ti."
Na nesreu, do te radnje moralo se ii peice i nikako drukije, i to kroz Trg vere, a tamo je upravo
sad, kao nikad, sve vrvelo od misionara i zelota, raspomamljenih injenicom da se drutvo i drava
'raspliu' i raspadaju irom Pet galaksija.
Mnogo se promenio taj kraj Kazkarka od poslednjeg Harijevog dolaska ovde; paviljoni su nekada
bili mesta elegancije i spokojstva, gde verski aktivisti besprekorno uredni utivo propovedaju stare
dogme na stari nain, ponavljajui tradicionalne ritmove pouzdanja i strpljenja. Poto su gotovo sve
galaktike sekte imale za cilj da ubede itave rase i klanove rasa, naglasak je uvek bio na
neumoljivom ponavljanju i na postojanom javnom izlaganju: vekovima biti prisutan na sceni,
'pokazivati zastavu', da bi se galaktici navikavali na to i postepeno, moda, prihvatali 'tanije vienje
sudbine'. Pojedinci su tu bili vani samo kao prenosioci ideja od propovednika do itavih porodica
pa i nacija.
Ali ta atmosfera spokojne istrajnosti bila je ozbiljno naruena ve u vreme Harijeve prethodne
posete. A sada - dok su se okolni kameni zidovi Kazkarka povremeno ljuljali od prostortresa,
poremeaja u samom prostoru, koji su nastajali zbog pristizanja udarnih talasa iz podprostora smirenost Trga vere sasvim se izgubila.

Nepregledna masa gurala se ispred paviljona glavnih versko-filozofskih saveza - Naslednika,

Uronjenih, Trancendista. Mnogi pregradni zidovi od besprekorne svile pocepani su a onda su se nali
i pod nogama. Sluaoci su se gurali da budu to blie propovednicima, koji su, sa svoje strane,
nastojali da viu to jae. Mnogi propovednici bili su obueni raskono i areno, sa mnogo srebra;
neki su stajali na platformama smeno uzdignutim, maltene do visokog svoda kojim je ovaj trg bio
odvojen od svemirskog vakuuma. Njihovi glasovi, pojaani i svakojako prevedeni, tutnjali su (ili,
kao svetlosni signali, sevali) prenosei poruke hitnosti, na desetak glavnih jezika i dijalekata, kao da
je vie uverljiv onaj koji glasnije vie ili jae bleti. Svaka vera i sekta trudila se da nadvie ostale,
tako da Hari, probijajui se kroz guvu, gotovo nita nije razumeo, niiju poruku - samo ga je bolela
glava od silovite galame. To, meutim, nije smetalo gomilama posetilaca, od ijih uzrujanih oseanja
kao da je i sam vazduh pucketao nekako naelektrisano.
Pa, ovde je sigurno sve puno nevidljivih paranormalnih talasa i empatijskih glifova, uvide Hari. Bilo
mu je drago to su njegovi mentalni talenti sasvim drugaije usmereni, tako da je sad vrlo malo
osetljiv na ta psihomona dejstva.
Kad bi se, pomisli on, u ovoj masi naao neki Timbrimi, sigurno bi mu se dobro 'isprili varci' od
tolikih psihovibracija.
Jo poneto se promenilo na tom religijskom okupljalitu. Odredi Naslednika i Uronjenih stajali su na
pojedinim 'frontovima' postrojeni, naoruani mougama, ipkama, batenskim sekaima i drugim
improvizovanim orujem, i motrili one druge mrko i popreko. Iza jednog poluprozirnog zastora Hari
ak nasluti - ili mu se barem tako uinilo - uglaste siluete nalik na ogromne insekte 'bogomoljke',
mantise.
Zbog ovoga sav pretrnu.
Tandui, ree sebi.
Progurali su se nekako, Hari Harms i Sintijanska trgovkinja, i pored paviljona ekaa, i
Abdikatora... naime, pored ostataka tih paviljona. Jer od ta dva paviljona ostali su samo dronjci, a od
zastava samo krpe, delimino ugljenisane, na kamenom tlu Kazkarka. Ti ostaci sada su nemo
svedoili o novoj estini starih verskih nesuglasica. Razlike koje su nekad smatrane teorijskim i
reavane strpljivo postale su dramatine i hitne, zbog mnogobrojnih znakova da se sudnji as, uistinu,
naglo primie.
Nekoliko ekaa, debelo nagaravljenih, preturalo je po ruevinama svog hrama. Veinom su to bili
paukoliki Guldingari i rogati Varhisti. titili su ih roboti unajmljeni iz neke lokalne privatne agencije
za bezbednost. inilo se da naroito Varhisti 'kljuaju' od elje za osvetom.
Za to vreme, gotovo svaka pobona ulica kao da je ivela nekim svojim amorom i nekim drugim
nagaanjima. Jedna formacija robot-policajaca, 'kobota', prolete nisko iznad glava mase, jezdei ka
istoku, gde su pojaani cika i vriska nagovetavali da e morati da razdvajaju neke ljuto zakrvljene
'diskutante'. Samo duru-dve kasnije Hari nazre u jednoj sporednoj uliici, u senkama, nekoliko
dronjavih leinara kako se naginju nad neije nepomino telo, reeni da ga opljakaju... ili pojedu.

Du glavne avenije, koja je vodila od severa ka jugu, propovednici su stajali pojedinano, na

svakojakim klimavim govornicama, nastojei da privuku panju. Onaj isti Piut, jednako zlovoljnog
izgleda, stajao je na mestu gde ga je Hari i proli put video; ispruao je spiralni vrat, kolutao
izbuljenim oima, brbljao na nekim opskurnim dijalektima o potrebi 'da se sve vrste dozovu sebi', ta
god to znailo.
Takoe je na svom mestu, nepromenjenom, stajao onaj evangelista iz naroda Komada, onaj sa tri
velike noge a ljudskim telom. Kad vide Harija, Komad jo vie rairi svoj varljivi osmeh; a da bi
dodatno naglasio svoje rei, zatopota nogama.
"Eno!", kriknu taj evangelista, i uperi koati prst pravo u Harija. "Opazite kako jo jedan Zemljanin
prolazi, i time dokazuje da ta pogubna infekcija nee biti sasvim satrvena ni kad im konano
osvojimo tu njihovu planeturinu i privedemo je meunarodnoj pravdi. Ne, prijatelji. ak ni kad
Zemlja bude zaplenjena, a njena bogata zaliha gena razdeljena pravednim pobednicima. Jer Zemljani
su zali meu nas, kao zli virusi!
Ne videste li, danas ba, obilate dokaze o maligno-tumornom delovanju tog naroda? ak i ovde na
dalekome Kazkarku, ti 'vuii' i njihovi maloumni sledbenici truaju svoje imbecilne lagarije, vade iz
groba opake jeretike gadosti davno mrtve, potkopavaju nau zajedniku viziju sudbine, kaljaju same
moralne osnove naeg drutva, i prikazuju nae asne pretke kao gomilu najobinijih budala!"
Tako sve urlajui i izvriskujui poruke mrnje i pozive na unitenje Harijevog klana, Komad se i
dalje 'osmehivao' i tavie armantno treptao svojim dugakim trepavicama, stvarajui neskladan
utisak koji je negde, na planeti ko-zna-kojoj, verovatno znaio neto odreeno, neto poeljno za
Komade. Hari zapazi da se gnev ovog propovednika, ranije paranoino ustremljen protiv
hidrogenskih bia, sada pretvorio u besomuno kidisanje samo na jadni mali zemaljski klan.
Hari zakljui da to nije fer, i da je, ako nita drugo, jedna velika preteranost, jer je ve svakome
jasno da je pad Zemlje pitanje jo samo nekoliko nedelja, ili dana, ako ne i sledeih nekoliko sati.
Ipak, oseti da je u opasnosti: banda sledbenika, okupljena oko ovog propovednika, mogla bi ga i
napasti. Moda uniforma Navigacijskog instituta ne bi bila dovoljna zatita.
On povue Sintijanku za ruku, da pou dalje, ali ona proguna: "ekaj. Nalazim da argumenti ovog
mudraca uklapaju primamljivo. Retorika izuzetno privlana. Logika neospor..."
"Ha ha, vrlo smeno, Kivei", promrmlja Hari sa svoje strane. "Idemo. Sad."
Oigledno oduevljena svojom sopstvenom duhovitou, Sintijanka poe dalje, smejui se i
smekajui se sreno. Kivein bucmasti narod bio je sklon entuzijazmu, ali nadasve, ipak,
pragmatizmu. Kao i mnoge druge rase u takozvanoj 'umerenoj veini', Sintijanci nisu mnogo marili za
nejasne i nedokazane verske tvrdnje o prirodi transcendencije, nego su gledali svoja posla, a sudbinu
preputali da se 'vodi' sama. Kad bi se oni pitali, opasno Brazdaevo otkrie stavilo bi se na uvid
svim narodima podjednako, a zemaljskoj vladi, Teragensu, bila bi isplaena jedna zgodna suma
novca, tek da bi sve bilo u redu, sve kako valja i treba.
Avaj, umerena veina takoe je dobro poznata po oklevanju, odugovlaenju, i meusobnoj neslozi.

Dok se oni sloe da li i kako pritei Zemlji upomo, Zemlje nee ni biti, ostae samo kamena grudva
prekrivena ljakom.
Razmiljajui o prednostima 'gledanja svog posla', Hari zakljui da bi ba dobro bilo kad bi
gomilama (ne)vernika ovde bio kraj. Ali pokazalo se upravo suprotno. Kivei i on, na sledeem
zaokretu, zastadoe pred najveom od svih gomila. Pruala se ta zaustavljena masa i u daljinu i u
irinu, ispunjavajui itavu jednu veliku raskrsnicu (pod dodatnom, zasebnom kupolom, ispod
zvezda) gde je nekad bila ogromna otvorena pijaca za hranljive proizvode.
Upadljiva odlika te mase slualaca bila je raznovrsnost. Stajali su tu, i sluali, razni i svakojaki
galaktici: od pripadnika naroda Zilita, koji izgledaju kao uspravni tapovi sa kojih se njiu oputena
nena vlakna, do robusnih, krupnih, oklopnih Brma. Ve prvim zapanjenim razgledanjem te mase Hari
vide mnoge ive vrste o kojima je ranije uo samo po neki nejasan nagovetaj. Bila je to prava uma
najrazliitijih udova i glava, torzoa i ulnih organa; Hariju je u pojedinim sluajevima zapravo bilo
teko da razazna gde jedno stvorenje prestaje a drugo poinje.
I sam miris bio je toliko zgusnut i sloen da Harija uhvati blaga nesvestica.
Mnogi posmatrai gledali su u prenosive monitore, jer su jedino tako mogli dobro da prate ta govore
misionari u sreditu te ogromne gomile posmatraa - misionari toliko daleki da ih je Hari video samo
kao srebrnaste takice na jednoj uzdignutoj pozornici. Neki drugi su, opet, gledali levo ili desno, u
velike video-ekrane postavljene po zidovima; svaki ekran davao je tekst propovedi na nekom drugom
jeziku.
U gomili je bilo i takvih koji su se gurali da priu to blie, kao da e od propovednika vie saznati
iz neposredne blizine.
"Ovo ba neobino", glasio je komentar Kivei Ha'aoulin. "Tu nekoliko rasa koje se normalno ne
'primaju' na te verske zanose. A i nekoliko drugih iji klanovi vrlo religiozni al' u tekom ideolokom
sukobu izmeu sebe. Gle tamo. eka Tormud i Naslednica Talpurka, stoje jedno uz drugo kao u
zanosu. Pitam koja to konceptualna magija tako zbliila."
"Koga je briga?" zastenja Hari nestrpljivo. Njegova je namera bila da stigne do te radionice za
popravku tela pre nego to se radno vreme zavri, da se ne bi ohladio trag. "Oh, Ifni! Nikad neemo
proi kroz ovu guvu."
Spremao se da predloi da skrenu i da guvu, naravno, zaobiu, ali tad njegovu panju privue jaka
re izgovorena na angliskom jeziku, koju je uzviknulo jedno stvorenje slino, otprilike, kamili. To
stvorenje se okrenulo i sad je gledalo u Harija oima crnim kao ugalj.
Bio je to pripadnik naroda D8'lek, odavno poznatog po antipatiji prema Zemljanima. Harijeva desna
ruka se malo trznu, spremna da potegne pitolj.
Ali ovaj D8-lek uini neto neoekivano. Poto je nekoliko dura samo zurio u Harija, pognu vrat ka
tlu; jasno je bilo da se klanja! Onda se upre sa sve etiri noge i potisnu gomilu, otvarajui za Harija i
njegovu pratilju poetak prolaza napred.

Njih dvoje krenue napred. Na njihovo zaprepaenje, ista stvar se poe ponavljati. Neko se okrete,
primeti Harija, i onda urno razgrne masu oko sebe, omoguavajui da to dvoje prou. Niko se nije
usprotivio, niko nije zapreio put. ak i bia visokog statusa, iz mnogo starijih rasa, sklanjala su se
sa potovanjem, kao da ide neko njima ravan.
Ovo je i te kako zbunjivalo impanzu visokog samo metar i po. Kao da je neka nevidljiva sila
razdvajala 'more' galaktikih bia ispred njega; kratka 'ulica' slobodnog prostora stvarala se ispred
njih, ali nije se nikad pruala mnogo u daljinu, tako da on pojma nije imao ka emu idu, ta ih eka na
kraju. Sve to ne bilo tako nervirajue, da nisu svi ovo propratili i izrazima prijateljstva.
Ali jesu, i to je bilo nepodnoljivo!
Tako uronjen u masu gledalaca, nije video nita osim, povremeno, deli nekog od velikih ekrana.
Posle nekog vremena, meutim, do njega dopre, sa pozornice u sreditu, glas propovednika, jasan, na
gal-sedmom, i Hari prepoznade taj glas, i spotaknu se od iznenaenja.
"... svakome je jasno zato su te vesti izazvale tako silovitu reakciju velikih i monih verskih saveza,
vesti nedavno emitovane sa jedne planete muenice. Vesti koje su ist dar, poslat svima nama sa
daleke, na propast osuene Zemlje.
Dar istine!
Kombinujui galaktiku nauku sa svojom sopstvenom ingenioznom matematikom, vuja deca su
razotkrila jednu tajnu koju visoki zvaninici galaktikih instituta skrivaju ve eonima, ali koja je ipak
poznata velianstvenim pripadnicima povuenog reda ivota, a takoe i transcendentnog reda ivota.
A tajna je ova: da grevi koji sada raskidaju Pet galaksija jesu deo jednog prirodnog procesa! I da ih
moramo kao takve prihvatiti, a ne plaiti se informisanja o njima!"
Hari je prepoznao i glas i govornika. Bio je to onaj Skiano sa dva para oiju, onaj koji je bio toliko
siromaan da je propovedao naprosto stojei na ulici, jer nije imao para ak ni za najskromniju
govornicu; onaj koji je samouzdizanje ljudskog roda uporedio sa 'bezgrenim zaeem' odnosno
legendarnim devianskim roenjem bogooveka. Dobro je Hari zapamtio tu veliku glavu nalik na
pramac, ali i svetlosne signale iz donjeg para oiju, koji su ulazili u voks-aparat i pretvarali se u
glasno izgovoreno jezivo proroanstvo da e se Zemlji dogoditi svojevrsno raspinjanje na krst,
slavna smrt da bi drugi iveli, a potom i vaskrsenje... ali samo duhovno.
Sad mu je bilo jasno zato se ova masa razmie pred Zemljaninom - pa ak i pred jednim obinim
impanzom. (I to takvim koji ima rep, koji se, tavie, nervozno trza!)
Avaj, to saznanje pruilo mu je samo vrlo malu utehu. Ovaj Skiano oigledno se 'vozio' na talasu
masovne histerije. Hari je zalutao u masovni skup oivljavanja jedne od najbizarnijih jeresi koje su
ikada nastale u Pet galaksija.
Oduevljena Kivei Ha'aoulin, koju je ovo beskrajno zabavljalo, poe korak-dva ispred Harija,
svojim zamahom vie nego nadoknaujui Harijevo sve vee oklevanje i zastajkivanje. Kao neki
gordi portir ila je i svakog ispred sebe obavetavala da nailazi jedan Zemljanin!

A njemu je, u jednom trenutku se okrenuvi, doapnula da u ovakvim stvarima treba uivati dok traju.
"ivlje to, ivlje, upko moj mali", zakljui ona. "Kad se ve rastura itav kosmos, bar nek' mi
proivimo malo veselije!"
Nije to bio stav tipian za sintijanski narod. Ali, fatalizam moe zgodno da poslui kao
protivsredstvo za kukaviluk.
Ovog puta Hari prihvati savet. Isprsi se i pokua da ostvari onu punu gordost dvonoca koju su
njegovi pokrovitelji, Ljudi, nastojali da 'ugrade' njegovoj rasi u isto vreme kad i dar govora i
sapijentnosti. Zagladi nakostreena ili zamrena mesta u svom kratkom krznu. ak dopusti svojoj
telesnoj anomaliji, repu, da se uzdigne gordo.
Pred njima gomile najednom nestade. On i Sintijanka nali su se na rampi koja je vodila ka uzdignutoj
platformi gde su najvaniji gosti mogli da sede i da udobno posmatraju pozornicu i itav spektakl.
Hari je jedino eleo da se udalji odavde i da nastavi potragu za odbeglim prerano dolima. Ali samo
jedna staza bila je otvorena pred njim, ona uz rampu. Poe se penjati tamo. udna dogma skianskog
misionara sada je mono odzvanjala u njegovom sluhu.
"... zbog ega se mone alijanse i Oni Stari toliko protive ideji da Bog voli svaku osobu ponaosob?
Da bogu nisu toliko vane rase i klanovi koliko pojedinci, svaki pojedini ivi entitet koji je svestan
sebe i sposoban da oseti saoseanje?
ta ako se oni plae da bi takva vera mogla dovesti do prekida Uzdizanja i do prekida poboljavanja
ivih vrsta?
A takav strah je glupost! I jedno i drugo bi se nastavilo, voljom slobodnih osoba! Voljom suverenih
dua, koje veruju u sebe i u svoje lino spasenje - spasenje pri kome e svaki astan razuman stvor
imati susret sa Stvoriteljem svega, i nai svoje ispunjenje u taki omega."
Hari je ve imao prilike da uje, nedavno, razne udnovate meavine drevnih zemaljskih i drugih
verovanja koje (iako su mnoge od njih meusobno nespojive) mogu privremeno ublaiti paniku kod
graana galaksije u kojoj se drutveni poredak uruava, a s njim i doba punog pouzdanja. Ovaj
Skiano je majstorski dodao svoje 'ukrase' tome: prikazao je celu jednu planetu kao muenicu, koja
gine za spas miliona drugih... ali nije se potrudio ni prstom da makne da stvarno spase Zemlju od
razbesnelih bojnih flota koje je napadaju.
Meu dostojanstvenicima koji su sedeli i udobno sluali ovu propoved Hari ugleda poznato lice, i
nae da je to mnogo zanimljivije od propovedi same. Jer to je bio njegov stari protivnik, carinski
inspektor Tvafu-anuf, koji je sedeo pogureno i klonulo kao da je eleo da se sada to vie smanji, ili
da, jednostavno, ne bude tu.
"Tvafu-anuf!" uzviknu Hari Harms. "Jesi li to zaista ti? Doao si da malo proiri horizonte, a?
Zakljuio si da treba 'videti svetlost' je li?"
Videi Harija, Tvafu-anuf se tre i nekako se jo vie smanji. Elegantno obojena vrea za vazduh

ispod njegovog grla sad je landarala jadno. On naini jedan sakati mali gest prema mladoj Hunikinji
koja je sedela pored njega. "Moje prisustvo ovde... nije bilo voljno. Nego mi je... hrrrrmmm... moja
erka rekla da doem."
Hari se jedva uzdra da se ne nasmeje glasno. Ako je ijedna odlika Hunia simpatina, to je ta
njihova sklonost da nekritino vole svoju decu i ispunjavaju im elje. Hari nikad nije razumeo kako
je mogue da se ta armantna karakteristika zavri nastankom itave jedne rase mrzovoljnih,
cepidlaki nastrojenih, zadrtih birokrata.
Dok je Hari uivao u zabuni i 'nezgodaciji' Tvafu-anufa, Skiano je nastavljao svoje predavanje.
"Posmatramo danas kako se velike sile upinju da suzbiju istinu - a istovremeno se nadmeu ko e pre
unititi blagoslovenu Zemlju. Zato? Zato to ih brine njihova velika greka.
"U davnoj prolosti, jedno takozvano 'jeretiko uenje' suzbijeno je silom. Ali istinu je samo mogue
sakriti, nikada unititi.
Sada se oni plae da e sva razumna bia uvideti, najzad..."
Tu misionar sa glavom graenom kao pramac broda zastade dramatino.
"... da je taj toliko slavljeni 'zagrljaj plima' zapravo zagrljaj lai!"
Masa je verovatno ve znala da je to sutina propovedi. Pa ipak, sad kad su to uli tako glasno
izgovoreno, iz mnogo hiljada grla zau se otegnuto jeanje.
Hariju je ovo bila ansa da jo malo mui starog lukog administrativca.
"Kako ti se to ini, drue stari?" promrmlja on. "Milioni generacija se onoliko namuie, onoliko
truda a nimalo zabave; samo da bi vai daleki potomci, mnogo pametni, jednog dana skoili
naglavake u crnu rupu i nali se u raju. A ta ako ne postoji nita tamo, ako nieg nema na drugom
kraju singularnosti? ta ako je sve bilo uzalud?"
Tvafu-anuf je samo sedeo klonulo i jadno, ali njegova erka sedela je i te kako uspravno i ak se
nagnula malo napred, netremice pratei rei Skianoa koji je govorio etkajui se tamo-amo pod
reflektorima.
"... spasenje ipak postoji, ali je drugaije! Nije to spasenje na nekim dalekim buduim horizontima
prostora i vremena. Nego ono koje e doi svakome od nas, ako samo otvo..."
Tvafu-anufova erka okrete se svom drugom pratiocu, vrsto graenom mladom mukarcu hunike
rase, koga je i drala za ruku, i to sa oiglednom naklonou. Na njenom ramenu uala je jedna vitka
ivotinjica, rousit, i pomno zurila u drugu ivotinju, crnu, slinu vidri, koja se odmarala na leima tog
mladog hunikog mukarca. Jo jedna teko objanjiva ironija sastojala se u tome da su mnoge
ivotinje imale naklonosti prema Huniima - a razumne osobe vrlo retko.
To dvoje mladih Hunia oigledno su bili u procesu sklapanja meusobne trajne veze; prizor koji bi

mogao izgledati romantino, osim to je bilo unapred jasno da konani rezultat mora biti raanje jo
jedne generacije tmurnih 'postupalaca po nareenju'.
ta e Hunii na ovakvom okupljanju? zapita se Hari.
Ovo je protivno svemu za ta se oni zalau, pomisli on.
Refleksno se malo trznu: trgovkinja ga je podgurnula u rebra.
"Tamo, vidi", ree Kivei Ha'aoulin i pokaza prstom. "Moda ono jedna od Ljudkinja koje trai?"
Hari se zagleda u taj kraj blistavo osvetljene pozornice, gde se kretala grupa Skianovih aktivista u
dugakim, lepravim odorama plave i zlatne boje. Meu njima je, u sredini grupe, stajala jedna
omanja ljudska prilika, slino obuena, koja je zapovednikim pokretima upuivala pristalice da
zalaze meu publiku drei ispred sebe posude za prikupljanje dobrovoljnih priloga.
Hari poe da mirka iznenaeno.
Reti!
Njen izgled bio je kao preporoen ve samom injenicom da se okupala. Stvari su otile jo dalje
zato to se i obukla raskono. Hari vide da se i njeno lice izmenilo. Nestao je onaj grozan veliki
oiljak na jednoj strani lica; koa je sada i tu bila jednako glatka i lepa.
U radnju za opravke tela ipak nije otiao Dver, ree Hari sebi; trebalo je, trebalo je da to predvidim.
Reti je sigurno lunjala po Kazkarku sve dok nije identifikovala jedinu grupu kojoj je bila
neprocenjivo vredna - sektu ija ikona je plava planeta vuje dece raspeta na krst. I dalo bi se
zakljuiti da je za kratko vreme jako napredovala u ivotu. Retko kad je Hari video osobu sa tako
izraenim talentom za opstanak.
"Gle, gle", proguna Sintijanka pored njega. "Krug zatvara, svi vi opet zajedno, odoh ja."
Hari prui ruku da zaustavi Sintijanku... onda vide jo jedno talasanje u publici. Kao da se Crveno
more, na Zemlji, razdvaja jo jednom. Iz tog mora razumnih bia koja su se sklanjala s puta (tako to
su hodala, puzila, skakutala, praakala se...) izae vrstim koracima jedna vitka prilika u nekakvoj
odei oker ili braon boje koja kao da je izmicala oku. Dver Kulhan. Njegova neposluna kosa bila je,
sad kad je zabacio unazad kapuljau od materijala domae, rune izrade, i te kako jasno vidljiva.
Njegove tamne oi, takoe.
Hm, ovaj je izgleda potroio jedan deo od tih sedamdeset pet novia, pomisli Hari videi da mladi
ovek u ruci dri jednu elektronsku ploicu i koristi je na nain na koji na Horstu naseljenici koriste
raljasti tap za pronalaenje gde, ispod tla, ima vode. Na jednoj podlaktici Dver je sada nosio i
jednu dobro privrenu napravu od metalnih cevi i elastinih metalnih traka; malo koji galaktik bi u
tome prepoznao oruje, ali Hari je znao da je to 'runi katapult', opaka stvar iako mala; daleko jae
oruje, u ovoj zbijenoj ivotnoj sredini, nego to je onaj luk bio. Na opasau je taj mladi ovek nosio
i veliki no u kaniji.

Svakome osim drugom Zemljaninu moglo se uiniti da je Dver savreno spokojan, nimalo nervozan
zbog tih hiljada osoba oko njega. Hari, meutim, proita napetost u Dverovim pleima. iva uliica
otvarala se ispred Dvera tako da on brzo stie do rampe a onda se, naravno, pope meu ugledne
goste. Kivei je uzmakla korak-dva, mislei da ode, ali onda njena radoznalost preovlada nad
opreznou, tako da ta Sintijanka saeka da joj mladi prerano doli prie.
"Hm, hm..." poe Sintijanka, nervozno liui svoje dugake maje brkove.
Dver je pozdravi samo jednim kratkim klimanjem glave, ne pokazavi nimalo ljutnje to ga je ona
prekjue prevarila. Njoj vidno laknu.
Dver onda stade pred Harija i iskljui elektronsku ploicu za pronalaenje signala.
"Dobro je to si ukljuio svoj lini signal za identifikaciju, kapetane Harmse", ree Dver. "Pribavio
sam instrukcije, i nauio da podeavam ovaj elektronski traga. U mom kraju za iste svrhe koriste se
pele njukalice."
Hari slegnu ramenima. Nije oekivao da e od signala biti koristi, ali, eto, ovaj ovek se snaao; u
tom 'njegovom kraju', gde god da je to, oigledno je dobra nastava iz predmeta 'snalaljivost i
izdrljivost'.
"Drago mi je da ste vas dvoje ivi i zdravi. To je sve", ree on Dveru, ne osobito ljubaznim tonom; a
kretnjom glave pokaza ka Reti.
Dver osmotri pozornicu. Tamo je Reti, na ijem ramenu se naao Skianov papagaj, sad bila u centru
panje. Vodila je pevanje psalmi, emu se pridruila cela publika, mnogo hiljada uesnika. Pevao je
svako na svom jeziku, ali istu melodiju; a Reti je pevala laganim, zvunim angliskim jezikom. Dveru
se zenice oiju rairie, ali ni na koji drugi nain ne pokaza iznenaenje.
"Trebalo je da pretpostavim", ree Dver i samo malo odmahnu glavom. "ta je tvoj predlog: kako da
je ugrabimo i odvedemo odavde a da ne nastane pobuna ovih..."
Mladi ovek naglo zauta, ali mu usta ostadoe za tren otvorena od zaprepaenja, samo za tren...
onda se zatvorie.
"Pa, ne mogu da verujem", promrmlja on. Onda, sa izrazom sumorne i stroge odlunosti, dodade:
"Izvinjavam se, kapetane Harms, ali postoji neto to moram da obavim ovoga trenutka."
Hari mirnu. "ta..."
Dver proe pored njega, skidajui tuniku tiho i glatko sa sebe. Brzim, spretnim pokretima zaveza
rukave, takoe i otvor za glavu (koji se zavravao kapuljaom). Na taj nain dobi improvizovanu
vreu, koju prebaci u levu ruku. Zae za lea prvom redu poasnih gostiju, i to tako da ga oni i ne
primetie; dodue, izazva poneki protest onih u drugom redu, ali to niko nije uo jer je pevanje
ogromne mase vernih nadjaavalo svaki takav zvuk. Kliznu iza Tvafu-anufa i iza inspektorove erke,
i nae se za leima treeg Hunia, onog mlaeg mukarca. Kuni ljubimac koji je tom mladom Huniu
leao na leima sad kao da oseti neto. Iako je jo gledao pravo napred, a ne iza sebe, kotani iljci

na vratu te ivotinje poee da se uzdiu iz crnog krzna. ivotinja okrete glavu; sevnue blistave oi
iznenaeno, ali Dverove ruke poletee bre.
E, nek me obriju na elavo, ree Hari Harms sebi, gledajui kako se to stvorenje uvija u Dverovom
vrstom zahvatu i kako sledeeg trenutka nestaje u vrei koja se poe nadimati i tresti od bacakanja
ulovljenog.
Pa, to je bio Titlal! pomisli Hari.
Maloas je pomislio da taj spretni etvoronoac izgleda nekako poznato, ali veliina je bila
pogrena.
Minijaturni Titlal, ree major Hari Harms sebi; Titlal koji onako lei na ramenima jednog Hunia.
Naravno da nije bilo lako prepoznati da je to Titlal. Normalna jedinka tog naroda velika je i teka
kao odrasli impanza. Dobro poznati u Pet galaksija po svojoj inteligenciji i govorljivosti,
zvezdoletni Titlali stizali su i na Zemlju, gde su cenjeni i rado prihvatani. Ali, kao i njihovi
pokrovitelji Timbrimi, Titlali, znalo se to, ne podnose Hunie.
Hariju poee prolaziti kroz glavu mogua objanjenja za ono to je video. ta ako je to titlalsko dete
koje je bilo u zarobljenitvu ovih Hunia, pa Dver pokuava da ga spase, oslobodi?
Ova teorija ieze jer taj trei Huni se okrenuo, video Dvera, i uzviknuo-zaumblao iznenaeno i
oduevljeno. Zatvorena vrea u Dverovoj levici i dalje se 'bunila', ali na to niko nije obraao panju.
Gosti videe prizor koji se jo nije dogodio u istoriji Pet galaksija: jedan ovek i jedan Huni su se
zagrlili kao dva roena brata, ili kao dvojica poznanika koji su se rodili i odrasli u istom gradiu a
onda se dugo godina nisu videli.
Sioe pod tu platformu za posebno istaknute goste, da se tamo, u velikom slobodnom prostoru meu
potpornim gredama, na miru ispriaju. Hari je zapanjeno sluao Dverovog krupnog mladog
vanzemaljskog prijatelja koji je govorio kolokvijalni angliski jezik savreno teno i dobro, mada sa
nekim arhainim akcentom.
Taj 'Alvin' je, osim toga, naprosto zraio oduevljenjem - ivotnom radou - na nain koji Hari
nikad ranije ni kod jednog Hunia nije primetio.
"Hrrrrmmm", ree Alvin. "Poslednji put kad sam te video, Dver, visio si ispod balona sa toplim
vazduhom, i na taj nain si polazio u bitku, sam samcit, protiv bojnog broda Jofura. Kako je mogue
da si sad ovde?"
"Duga je to pria, Alvine. Nikad ne bismo uspeli bez kapetana Harmsa, koji je, evo, sa nama. Ali, ti?
Tvoje prisustvo bi moralo znaiti da je Bra..."
Dver se zaustavio u sred rei i onda nastavio reenicu neto drukije. "... da su nai prijatelji uspeli
da pobegnu i da uu u onu transfernu taku?"
Hari, po prvi put u ivotu, vide da jedan Huni slee ramenima - kretnja elegantna i izraajna, ali

iznenaujua kod jedne rase koja toliko izbegava da pokae svoja oseanja.
"Da, pa, jesu. Mislim, u nekom smislu jesu", ree Alvin, Huni. Tetovirana vrea koju je imao na grlu
malo se naduva, pa onda, sa uzdahom, splasnu. "Zasad neka bude dovoljno da kaemo da je i to jedna
duga pria."
Sintijanka Kivei oglasi se jednim predlogom.
"Znam jedno vrlo lepo mesto nedaleko odavde, gde daju dabe jelo i pie onome ko pria zanimljivu
priu, pa ma koliko dugo ona potrajala. Zato ne svi skupa poli..."
Dver je to ignorisao. "A tvoji drugari?" upita on Alvina. "Ur-rona? Hakica? tipko? Tjug?"
"Svi su zdravo i dobro - kao i prijatelj koji nas je doveo ovamo. Moe pretpostaviti da je nekima od
nas lake, a nekima tee, da se pokau u javnosti."
Dver klimnu glavom, i Hari uvide da poruke prolaze izmeu te dvojice na nekoliko raznih nivoa.
ekaj malo, ree on sebi pokuavajui neto da 'izrauna'; ako su Dver i Reti prerano doli, sa nekog
skrivenog sveta gde im je kolonija; i ako poznaju ovog Hunia; onda, onda...
Misao mu izmae, pobee. Alvin je na neku Dverovu primedbu uzvratio buno odumblanim uzvicima
koji su jako liili na ljudski smeh. "Dakle", produi Alvin, "konano si uspeo da savata starog
Blatkonju." I nasmeja se opet.
Tvafu-anuf je na taj smeh mlaeg Hunia reagovao primetnom zbunjenou. Ali isti taj zvuk se veoma
sviao birokratovoj erki. Ona istupi opet sa prilinim oduevljenjem, dakle netipino za jednu
Hunikinju, i predstavi se Zemljanima kao Dor-hinuf, i ponudi da se rukuje sa obojicom.
"Od kako je doao, Alvin nam je puno priao o vaem divnom svetu angri La", ree ona Dveru.
"Gde mnoge rase ive zajedno, u slozi i miru, i gde su Hunii postali mornari na jedrenjacima!"
Njeno uzbuenje bilo je podjednako udno Hariju kao i ta slika koja mu se stvori pred oima: talasi
okeana pljate o bokove nekakve laice, leti morska pena i nebrojeno mnotvo kapljica, a mornari
Hunii hrabro istrajavaju.
angri La? zapita se on.
Naravno, dao je lano ime za svoju planetu, pomisli Hari; da se ne bi otkrilo gde je. Ali zato ba to
lano ime, uzeto iz zemaljske literature? I kako se uopte dogodilo da jedan Huni dobije ime Alvin?
Iza njih se ulo da je zavreno masovno okupljanje vernika i da oni, najzad, poinju da se razilaze.
Hari na ovo ukaza ostalima.
"Eto, da se i ja jednom sloim sa ovom Kivei", ree on. "Treba da odemo na neko malo izdvojenije
mestace, i da se jo ispriamo, a onda u ja morati da se javim tabu Izvidnika. Ali, prvo idemo po
Reti..."

Zauta. Osetio je da se neto menja. Kroz stopala mu prooe vibracije. itav planetoid je, po ko zna
koji put u poslednjih nekoliko jadura, drhtao. Ali sad kao da je ritam bio neto drukiji.
Jai.
Osetie to i ostali. Hunii poee da ire prste na svojim kosmatim stopalima, a iz vree u kojoj je
Dver drao svog zarobljenog Titlala zau se tiho mjaukanje. Iznad njihovih glava platforma i
pozornica poee da se drmusaju zastraujue, a iz kamenitog zida krenue tanki mlazii praine.
Svakome je bilo na umu da se iznad svega toga nalazi kristalna kupola, jedan jedini providni sloj
kristala... koji im je jedina zatita od gladno-usisavajueg vakuuma napolju.
Ovde se stvari pogoravaju, pomisli Hari Harms.
U stenovitom zidu na koji je pozornica bila naslonjena pojavi se naprslina i poe da se iri. Hari je
bio prinuen da revidira procenu.
Ovog puta je ravo, zakljui on; vrlo ravo.

Ka
"Pilote, budi se! Hitno dolazi, potreban si!"
Kao riba kojoj se udica zabola u vilicu, pa je sada okrutni najlon izvlai iz mora, Ka oseti da se ove
rei zabadaju u njegov san i vuku ga. Propade san... sonina fantazija o Pipoi.
U tom snu ona je plivala naporedo sa njim. Naime, jedan obrazac odjeka i zvunih senki, koji je
nastao odbijanjem zvuka od zidova i predmeta u njegovoj kabini, saeo se u neto nalik na Pipoinu
gracioznu figuru, i tu je nastalo jedno sreno gibanje... maltene kao da mu je ona nadomak. Vode
jijoanskog mora, blagodatne, okruivale su ih, dok su njih dvoje jurili napred, goli i sreni.
Delfini spavaju tako to uvek spava jedna ili druga hemisfera mozga, nikad obe istovremeno. Ali u
ovoj epizodi kao da se ispoljio puni fluks i puna silina 'sna kitova', pojave koja obuhvata i voljenu
osobu i celu hidrosferu planete na kojoj se dvoje nadaju da provedu ivot zajedno.
Kad se umeao buni glas odnekud i razbio blaenstvo njegove iluzije, Ka oseti gubitak Pipoe jo
jednom, iznova. Vide da lei nasukan u jednom sklepanom metalnom istilitu, mnogo megaparseka
daleko od nje.
Osujeen, poe da komea vodu svojim pljosnatim repom, estokim zamasima gore-dole. Ispod sebe
je, u vodi, oseao leite svog mehanikog hodaa, koji je mogao i u vodi i na suvu sluiti kao
delfinski krevet. Otvori samo desno oko, mutno od isprekidanog spavanja, i uspe posle nekog
vremena da ga fokusira na pridolicu. Bila je to osoba zvana 'Haklberi', udnog izgleda, prividno kao
slabo verovatna meavina organskih i mehanikih delova iako su zapravo svi bili organski. Mlada
G'kekijevka kretala se nervozno na dva toka, ali, i ti tokovi bili su takoe prirodni delovi njenog
tela, njeni organi. Mahala je uzbueno sa sva etiri pipka, a pipci su joj bili navrh glave, i svaki se
zavravao po jednim okom. Priala je ubrzano o neemu to ju je toliko uznemirilo.
Lingvistiki obrasci angliskog jezika sporo se vraaju u svest Delfina koji se tek budi iz sna, osobito
iz 'sna kitova'; ali ovog puta Kaov mozak je to ubrzao, gonjen vruim gnevom.
"Rekao sssam da me nik-ko ne uznemirava... sam u sluaju velike opasssnosti!"
Hakicine hitne rei prodree najzad do njegove svesti.
"Pa jeste velika opasnost!" kukala je ona. "Probudim se i vidim da tipko..."
"Da?" upita Ka, aljui signal dole, do neuralnog utikaa, da ukljui hoda. "ta s njim?"
G'kekica je ve pokrenula svoje telesne tokove i sad je ubrzano izlazila, iz Kaove majune kabine.
Dva njena oka bila su uperena napred, ali druga dva nazad, ka njemu.
"Ma pouri! tipko nam umire!"

Crveni Gheuen leao je nemono nadomak aerokomore - prilika nalik na krabu, sa pet nogu
ispruenih u svim pravcima simetrino, kao obolela morska zvezda. Pojedine otre tipaljkehvataljke i sad su se trzale pa i kljocale zatvarajui se i otvarajui refleksno, ali nikakvih drugih
kretnji nije bilo. Kad je Ka, na svom estonogom hodau, priao blizu i zavirio kamerom ispod tog
krabastog tela, video je da neka supstanca runog izgleda, kao sukrvica, kaplje pa i curi kroz iroki
hitinski oklop.
"ta se des-ssilo?" upita on zabrinuto.
Hakica odgovori nervozno i otro. "Otkud ja znam? Rekoh ti, bila sam u onom sobiku koji ste mi
odredili kao skrovite, i pokuavala sam da spavam, poto mi ne dozvoljavate da izaem iz ovog
amca i provozam se po Kazkarku. Kad sam izvirila iz sobice, tipko je ve bio ovakav!"
"A, hm, ne zna ta mu je? Moe li se ita uiniti?"
"Ej, to to sam ja G'kekica, ne znai da sam doktorka, ba kao to nije svaki Delfin pilot. Moramo
zvati upomo!"
Ka oslunu neujednaeno disanje obolelog Gheuena. Gadna sukrviasta materija curila mu je iz svih
pet nogu, i to ba iz ventila za disanje i govor, koji su kod Gheuena tako osetljivi. Bolesniku je
oigledno pretio najgori ishod.
"Pa..." ree delfin. Odmahnu glatkom, izduenom glavom levo-desno. "To ne moemo."
"Zato?" Hak se zabacila telom unazad, oslonivi se na rep, tako jako da se oba njena toka na
trenutak odvojie od podloge. Zabrujae joj paoci tokova, a sva etiri pipka sa oima ispruie se
ka Delfinu. "Nismo vie u divljini, riblja glavudo. Sad smo u civilizaciji! Samo treba proi kroz tu
aerokomoru i zatraiti da upotrebe stvari koje galaktici tamo imaju; a imaju mnogo toga, imaju ono o
emu smo mi Jijoanci mogli samo da itamo u knjigama; na primer, bolnice! Takoe i autodoktore!
Oni bi ga mogli izvui!"
Ka je jasno oseao vrui bes i ogorenje mlade tokaice. Njenu ogromnu odanost prijatelju.
Saoseao je sa njom. Ali odgovor je mogao biti samo jedan.
"Ne smemo privui panju na sebe. Zna da je tako. Ako bi iko ovde na Kazkarku samo i naslutio da
je u amcu jedan ivi Delfin, isekli bi nam amac na komade, samo da dopru do mene. Ali i do tebe,
jer si G'keki. Moramo saekati da se vrate Ur-rona i Alvin. Oni se kroz onu masu naroda napolju
mogu kretati slobodno; ne privlae niiju panju. Ili, jo bolje: kad se Tjug vrati, on moda moe,
poto je alhemiar..."
"To bi moglo potrajati jo nekoliko midura! Zna da je Alvin smuvao neku ensku iz njegovog
naroda, zvezdoletnu. Znai, on bi mogao ostati sa tom curom dugo. Tjug pijunira, pokuava da sazna
neto o Jofurima. Ur-rona ostaje u gradu to due moe, razgovara sa nekim inenjerima!"
To je i bio njihov plan: da to troje, koji se mogu bez problema kretati kroz mase izbeglica i
prolaznika na Kazkarku, ostanu dugo u akciji, delujui kao izvidnici i tajni agenti; da doznaju to vie

o prilikama na tom planetoidu ali i u celoj civilizaciji Pet galaksija. Pa, ako je mogue, i da stupe u
kontakt sa nekim saveznicima Zemlje, ili da eventualno kupe karte za prevoz do galaksije Druge. Da
poalju poruku Dilijane Baskin zemaljskoj vladi, koja se zove 'savet Teragens', ali i da doznaju to
vie o sudbini svojih pet naroda - onih zvezdoletnih, a ne grupica na Jijou. I, dabome, da smisle neki
nain da njih estoro izbeglica i Delfin koji im je pilot nastave da ive koliko-toliko normalno, negde,
od neega.
Hak je, dakle, bila u pravu: Alvin i kentaurka mogli su ostati na bulevarima Kazkarka jo dugo, a
tipko bi mogao umreti znatno pre njihovog povratka.
"Pa, ao mi je", ree Ka. "Ne moemo rizikovati da sve propadne samo zbog minimalne anse dda..."
"Nije me briga koliko je minimalna!" prasnu Hak. "Niti koliki je rizik! To vie nije vano!"
Njeni pipci sa oima ibali su po vazduhu i preplitali se, u silnom gnevu. Ali Ka je znao da mora
ostati vrst, za njeno dobro a i za svoje. Ono malo G'kekija to ih je ostalo ivih na Jijou sad su
neposredno suoeni sa genocidom - jer kad se tamo vrate Jofuri, ludi od besa, dovrie jednu
prastaru vendetu. Ova jedna enka moda je poslednja, jedina nada za opstanak cele g'kekijevske
rase. U friideru thenanijanskog amca lei cevica sa g'kekijevskom oplodnom tenou; dovoljno
da Hak, ako bi se domogla nekog bezbednog utoita, sama rodi toliko potomstva da taj narod sa
tokovima ipak preivi.
Nije to bila uloga koju je 'Haklberi', velika avanturistkinja, za sebe elela; ali saglasila se, nedavno,
da je to njen najvaniji zadatak. Pa ipak, sad je bila spremna da odbaci sve to, samo da bi spasila
jednog prijatelja.
Odanost linosti, pomisli Ka; jest, odanost linosti, i ljubav, to su odlike koje bi trebalo da
prevagnu... u zemaljskim romanima.
Utonuo je u jad. Mlada tokaica vikala je na njega i grdila ga, zahtevajui iznova i iznova da joj on
otvori izlazna vrata borbenog amca.
Tako se i ja oseam, jer i ja sam itao te romane, pomisli zvezdani pilot Ka; romane u kojima samo
zloa moe da stavi pragmatizam iznad samilosti, da prepusti nekog milog i dragog sigurnoj smrti...
ili sudbini jo opakijoj... samo zato to je logino i opravdano da uini tako.
Tako je Ka grdio sebe utke, a Haklberi ga je grdila glasno, i tako je vreme prolazilo, a borbeni
amac je odzvanjao od njene vike i kuknjave.
Ostade Ka nepopustljiv.
Meutim, pitanje se uskoro reilo samo od sebe. Samo nekoliko dura kasnije, tipko je bio mrtav.
Hak nije imala ni volje ni snage da ukloni telo. Taj tuni posao pripao je, zato, Kau, koji pomou
mehanikih ruku na prednjoj strani hodaa odvue glomazno telo krabe ka pei za reciklau. Hak je
okrenula tri oka na drugu stranu, da ne gleda krvavi prizor uasa pokraj pei, ali je etvrtim okom,

drhtavim, ipak gledala, kao hipnotisana.

Kako se to moglo desiti? pitao se Ka, aljui nizove signala kroz neuralne prikljuke, tako da se
maina pod njim ponaala kao produetak njegovog tela.
Da li je neko napao ovaj amac? pomisli on. Ili je tipka odnela ona bolest koju su Jofuri rasejali po
planeti Jijo da bi unitili gheuenski narod?
Ako je bolest, kako to da ju je tipko dobio tek sad?
Hak zapanjeno uzviknu. Njeno zvidanje i vika naterae Kaa da ostavi svoj grozni posao i da se vrati,
urnim mehanikim koracima estonogog leaja, do Hak. Ona je jednom rukom pokazivala ka
okrvavljenom mestu gde je tipko donedavno leao... ka jednoj odreenoj taki.
Tamo je, delimino skriven gadnim tenostima, u metalni pod bio urezan nekakav crte.
"On je... on..." zamuca Hakica. "On je sigurno to urezao zubima, dok je leao umirui! Jadni tipko,
nije vie imao mo govora niti kretanja, ali je jo mogao da pomie usta, koja su mu bila prislonjena
ba na pod!"
Kaa je zurio, zapanjen snagom i otrinom gheuenskih zuba, ali i tanim - umetnikim, ak - portretom
koji je ostao na podu, kao poslednje delo tog njihovog jadnog drugara.
Videlo se tu jedno lice, humanoidno ali i zversko, vrlo uzano, sa izmravelim pregladnelim obrazima
i malim ogorenim ustima. Odmah prepoznade tu rasu.
"Rothen!"
Rasa lopova i ubica, zlikovaca i prevaranata, koja je uvukla ak i izvestan broj Ljudi u svoju sektu, u
kult posveen njima samima, Rothenima, kao oboavanim 'zatitnicima i spasiocima' zemaljske
civilizacije.
Onda se priseti. Jedan Rothen bio je tajno ukrcan na Brazdaa, kao zarobljenik! Jijoanci su ga predali
Delfinima i kapetanici Baskin, one noi u vufonskoj luci. Bio je to Rothen po imenu Ro-ken, ubica,
koji je svojeruno ali i pomou svojih zapovesti naneo ogromno zlo jijoanskim narodima.
"Sigurno je uspeo da se oslobodi, na Brazdau, i da se kriom uvue u na amac, i sakrije tu u neki
kutak!" uzviknu Hak. "Nismo ga primetili. Onda, kad smo uli u luki prostor Kazkarka i vezali se
ovde, on se iunjao i ubio jadnog tipka samo da bi neometano izaao!"
Kaov um poe se probijati kroz uskomeane katastrofalne implikacije ovoga. Ma koliko da je
sposoban, Ro-ken to nije mogao postii bez pomoi nekog drugog na Brazdau. A sad, ako je taj
Rothen slobodan na Kazkarku, svi njihovi planovi su na rubu unitenja.
Smiri se, ree on sebi; Ro-ken ne moe da se obrati institutskim vlastima, jer zloini koje je on
poinio na Jijou gori su od svake krivice prerano dolih.

Da, odgovori Ka samome sebi; ne moe vlastima, ali moe otii fanaticima iz neke od anti-teranskih
alijansi, i moe pokuati da im proda informacije o Brazdau i Jijou. Ili, barem, moe pokuati da se
javi drugim Rothenima.
"Moramo najhitnije upozoriti Alvina i Ur-ronu", ree Kaa. Vide da se Hak, i bez rei, sa tim slae.
Ali nije bilo lako upozoriti ma koga. Sve raspoloive linije za telekomunikaciju bile su zakrene
milionima paninih pozivanja i dozivanja. Stanje se jo vie pogora nailaskom sledeeg talasa
podprostornih udara, koji uzdrmae Kazkark do jezgra. Planetoid poe da jei i odzvanja kao veliko
potmulo zvono.

Iz dnevnika Dilijan Baskin

Vaseljena je uronila u tragine dogaaje. Ipak, ja tek sada, kad se ona (koliko vidimo) raspada,
poinjem konano uviati ironinu i zastraujuu lepotu njenu, lepotu tog kosmikog dizajna.
Kao to nam se desilo u onom Fraktalnom svetu, tako se deava i ovde: gine se oko nas, gine se
masovno, u razmerama koje za mnogo redova veliine nadmauju sve to sam ikada mogla i zamisliti.
Duboko ispod nas je beli patuljak, kondenzovano jezgro jedne prastare, vrlo masivne zvezde. Vidimo
da se oko njega vrti kolo ogromnih, klinastih i kopljastih naseobina - a svaka ima duinu veu od
prenika Zemljinog pratioca, Meseca. To su brodovi-gradovi, napravljeni od superjakog boanskog
materijala, da bi mogli izdrati ogromna naprezanja izazvana plimnim silama. Ali sad ak i ti habitati
Transcendentnih pokazuju znake preoptereenja: njihovi spoljanji slojevi se razlamaju i otpadaju.
Habitati drhte i njiu se na svojim orbitama, zato to siloviti talasi prostornih 'greva' prolaze kroz
ovaj deo galaksije etvrte.
Prema Sarinim tvrdnjama, koje Nis maina podrava u celosti, ovo su simptomi jednog fantastinog
raskida, kakav nije vien ve etvrt milijarde godina.
Mnogo vie su postradale nepregledne armade brodova sa 'kandidatima' koji su, kao i Brazda,
nedavno pristali na silazak zamrenim spiralnim putanjama ka tim kopljastim orbitalnim uporitima
Transcendentnih. Poeli su kao dostojanstvena povorka, kao procesija nade i trijumfa, kao venanje
dva velika reda ivota kojima bi se posle pridruili i ostali, da bi nastala unija slavna i ogromna; ali
zavravaju u haosu i ognju.
Toliko su gusti bili redovi, tako zbijeni konvoji ovih letelica, da je svaki novi talas
hipergeometrijskih poremeaja izazivao hiljade i milione sudara. A oni su praeni zasenjujuim
eksplozijama; neke od tih eksplozija ubijaju milione putnika, tavie izazivaju i nove poremeaje
putanja preostalih laa.
Pa ipak, iako je tako loe krenulo, tek po gde koji brod preduzeo je ovo to Brazda sada ini pokuaj bekstva odavde. Pentramo se 'uzbrdo' kroz ovo gravitaciono polje, i kroz lavirint ovih
stradalnika oko nas, u nadi da se izmaknemo u duboki svemir, daleko od te zvezde. Zato velika
veina nastavlja silazak? Izgleda da su 'navueni' na dejstvo plimnih sila; izgleda da su postali
zavisnici od tog zadovoljstva, adikti. Sapijensi, kad ga jednom okuse, srljaju, reklo bi se, kao to
ivotinje u ljubavnom zanosu idu ka terenu za parenje iako vide da je tamo poar. Ovi se sjuruju u
levak bez povratka, samo da bi stigli u taj zagrljaj do koga im je toliko duboko stalo.
Pa, nije valjda ovo konana sudbina inteligentnih ivih bia? Posle stotina miliona godina truda da
postanu to pametniji, misaoniji, mudriji (i tako dalje, sve u tom smislu) - zar se svi moraju nagurati u
neto ovako, gonjeni istim nesavladivim instinktom? enjom toliko silovitom da moraju ii dalje,
iako se njihovo odredite raspada pred njihovim oima?
Najzad, posle tri duge godine, poinjem shvatati zato je Brazda bio onako proganjan - a i Zemlja,
takoe. Nae otkrie Avetne flote zaista je uzdrmalo najdublja verska uverenja na kojima poivaju

drave i drutva, i itava civilizacija, Pet galaksija.

Veina kiseonikaa i vodonikaa veruje da prava konana sudbina onih koji se predaju zagrljaju
plima jeste dostizanje transcendencije. Neto, valjda, mora postojati s one strane - tako oni rezonuju,
ve nebrojeno mnogo miliona godina. Jer (kau oni) zato bi inae u vaseljeni, evolucijom, nastao
tako elegantan nain za usmeravanje, prikupljanje, i destilisanje svega onog to je najbolje u Pet
galaksija?
Valjda je taj put onaj blagosloveni, o kome su govorili Praroditelji, kada su, pre dve milijarde
godina, njime odlazili.
Kako onda objasniti Flotu aveti, iji pramani simboli nagovetavaju jednu sasvim suprotnu istinu?
A gde smo je nali?
U jednom od onih zvezdanih jata za koja se kae da su 'plitka'. To jato je relativno slabog sjaja,
sadri vrlo malo ili nimalo metala, i plovi usamljenikom putanjom ka rubu galaksije Druge, iz koje
e jednog dana i izai. To je mesto gde su i prostor i vreme toliko 'ravni', nezakrivljeni, da to izaziva
blagu nervozu i odbojnost ak i kod mladih rasa. Jednu vrstu agorafobije koja se prikrade neosetno.
Malo ko odlazi u takve skupine zvezda. Izbegavaju ih svi redovi ivota, ak i mainski.
(Ako je tako, pitam se na osnovu kog nagovetaja... ili kakve intuicije... je Kraidaiki poao ba tamo?
Da li je usmerio Brazdaa ka Plitkom zveu ba zato to se inilo da je u galaktikoj Biblioteci to
podruje poprilino zanemareno? Naao je, naime, da o itavom tom zvezdanom jatu ima samo
onoliko teksta koliko o Zemlji.
Moda je, ipak, jo neto uticalo na njegovu odluku? Znam da nam je u ono vreme izgledalo da je to
zaista veoma udan izbor odredita.)
Vidim, vidim sada, napokon, zato su Soroi, Tandui, Jofuri, i drugi njima slini, tako opako reagovali
kad je Brazda emitovao svim galaksijama one prve snimke Avetne flote... i Herbija, i drugih nalaza.
Ako su to doista ostaci velikih Praotaca, zapeaeni u letelicama koje su poljima zatiene ve toliko
eona, onda ta nam to kae o zagrljaju plima? Da li je osnivaka rasa - koja je postojala pre svih, to
bi trebalo da znai da je postala najmudrija od svih - oajniki beala od tih gravitacionih plima?
ak i od svih mesta koja su, u tom gravitacionom, prostorvremenskom smislu, iole 'dublja'? Da li bi
to moglo biti zato to su znali neku uasnu istinu o njima?
Moda su oni zagrljaj plima sagledavali kao neto sasvim drugaije. Ne kao put do nadilaenja ove
stvarnosti i ovog ivota (do transcendencije, dakle) nego kao sistem za uklanjanje smea i starudije?
Drosa, kao to bi rekli Jijoanci. Oni koji to bacaju u jednu podmorsku provaliju zvanu Miden.
Moda je zagrljaj plima samo nain koji je priroda iznala da raskruje hrpe onog starog, da bi bilo
mesta za novo.
Herbi stoji u svom staklenom sanduku, i smeka mi se preko mog radnog stola. Mumija. Taj samrtni
gr na njegovom humanoidnom licu prati me kao bliski drug, jo od dana kad sam ostala bez Toma.

Ponekad, nehotice, ponem da 'razgovaram' sa njim.

Dakle, stari drue? Je li u tome bio va veliki 'fazon' - 'kao Amazon'? Vaa 'fora do mora'? Konano
sam provalila zato se ti toliko smeka ve dve milijarde godina, a?
Ili treba da oljutim jo nekoliko slojeva sa ove misterije?
Moda tu ima jo po-gde-koje uasno iznenaenje. Hm.
Nije lako vaditi se iz ove rupe kad dvojica naih najboljih pilota nisu s nama. Iznad nas se roje sve
nove legije stradalnika, brodovi klinasti, globularni, i svakojaki drugi. Ukupna zapremina koja je
njihovim formacijama gusto ispunjena mnogo je vea od zapremine Sunevog sistema. Imaju,
zajedno, daleko veu masu nego ma koja, pa i najvea planeta! Sve u svemu, ponaaju se kao
akrecioni disk oko novoroene zvezde.
Odakle li su samo dovrveli toliki 'kandidati'?
ta ako se isto ovakvo okupljanje deava, ovoga trenutka, i na jo jednom mestu? Ili na jo mnogo
ovakvih mesta? Priroda je prepuna zvezda koje spadaju u kategoriju 'beli patuljak'. Ako je svaka
hiljadita ovako upotrebljena, to bi znailo da ima nekoliko miliona ovakvih masovnih okupljalita, i
oko svakog ovakva astronomski velika masa 'kandidata' koji vide ispred sebe sudare i eksplozije ali
ipak srljaju naglavake unutra. U raj.
Jedna praktina okolnost sastoji se u tome to Brazda naprosto ne moe izvriti nijedan
hiperprostorni skok sve dok se ne udalji od ove guve i od talasnih efekata monih maina svih ovih
brodova.
ak i ako se provuemo kroz ovo i isplovimo u slobodni svemir, tamo e nas ekati onaj jofurski
bojni brod. Detektujemo ga s vremena na vreme: vue se za nama kao ranjena zver, kao krvolok koji
ne odustaje, reen da zavri lov pre nego to crkne. Grabljivac koji vie nema za ta drugo da ivi.
Kad bismo se samo mogli nekako otarasiti ovog smrtonosnog oklopa i stei opet onu hitrinu koju je
Brazda nekada imao!
Hanes ima neku ideju s tim u vezi; pokuava neto. On, i Emerson D'Anit. Neto u emu bi na veliki
komunikacijski laser imao nekakvu ulogu.
Jadni Emerson trudi se, osim toga, i da nam objasni neto drugo; pevucka sad ovu melodiju, sad onu,
crtucka. Shvatili smo samo ovo: pre nekog vremena bio je jo jedan napad idejnim orujem,
memskim, na Brazdaa, ali je Emerson uspeo da nas odbrani od toga, i ujedno, branei nas, da uniti
nau pobunjenicu, izdajnicu Tit.
Jad jadujem za njom; ne mogu to spreiti. To je bila moja prijateljica. Moja slatka drugarica, koja je
bila uz mene kad je trebalo; tolike krize smo prebrodile zajedno, nas dve. A onda je jadna Tit
pomislila da e postupiti ispravno ako se okrene svojim 'bogovima' i zatrai od njih pomo i
usmerenje.

Jo jedan duh je to sada. Jo jedna sablast, koja se vija za nama kroz ovu no. Pliva, zapravo; pliva
kao nemirni Delfin kroz more mojih snova.
Velika vest: Nis maina je uspela da provali nain kako Transcendentni komuniciraju izmeu sebe.
Kao to se i moglo oekivati, to je jedan sloen, zbijen sistem, koji uobiajenu galaktiku tehnologiju
nadmauje kao kompjuter raunaljku. Sistem koji je tako dugo ostao nevidljiv zato to se samo mali
njegov deo sastoji od klasine elektronike i fotonike. U jezgru te tehnologije je kvantno izraunavanje
u razmerama toliko ogromnim da se moraju koristiti visoko zbijena gravitaciona polja.
"Takvih nema ovde", rekao je Nis. "ak i u blizini ovih kopljastih habitata, koji svojim vrhovima
maltene dodiruju kompaktno jezgro jedne zvezde koja se uglavnom samo od tog jezgra i sastoji,
jaina gravitacionog polja je mnogo redova veliine manja od onog to je potrebno.
"Dakle, ulovili smo margine neeg mnogo veeg, iji centar je daleko odavde."
Naravno, prvo to nam je palo na um kad je Nis ovo saoptio bila je mogunost da pomou tog
komunikacionog sistema saoptimo svoju istinu 'viim vlastima' kako nam je savet Teragens i
naredio. One kreature koje nas onako prevarie u Fraktalnom svetu - popularni naziv za njih je 'Oni
Matori' - zaista su kao mala deca u odnosu na umove koji koriste ovu moniju mreu. Stvarno svi
znaci ukazuju da Transcendentni jesu na samom vrhu onoga to iva bia mogu postii.
Ipak, nekako nisam voljna da tek tako poklonim Brazdaeve podatke i materijalne nalaze iz Plitkog
zvea nekome. Premnogo puta smo iznevereni bili. Moda su ak i Transcendentni zahvaeni istim
uasnim strahom da je zagrljaj plima naprosto jedna smrtonosna zamka.
Ali ako bi oni odluili da nas napadnu, imali bismo anse koliko hrak protiv jurinog bolo-tenka.
"Prvo da postavimo sebi neka jednostavna pitanja", rekla sam ja kad je Nis to saoptio na sastanku.
"Ko ta predlae?"
Sara Kulhan je jedva ekala tu priliku. "Pitati o Bujurima!" uzviknula je Sarica. "Jesu li sili tamo?
Da li se oni sad nalaze tamo unutra? Jesu li transcendovali?"
U poslednje vreme nau Saru neto mnogo opsedaju ti poslednji legalni zakupci njene rodne planete,
Jijoa. Opasni su to genetski manipulatori bili. Izgleda da su unapred znali da e se na Jijo dounjati
ak pet-est razliitih grupa ilegalnih kolonista, i da e potom nastupiti Vreme promena.
"ak i takvo prosto pitanje bilo bi veoma teko prevesti", odgovorio je Nis raunar. "Moda je nama
nemogue da se u tu matricu komunikacija ubacimo tako da nas iko primeti, ili da iko poeli da nam
odgovori. Ali, pokuau."
Naravno da emo time dovesti sebe u opasnost da nas opaze neprijatelji jo mnogo moniji. Ali,
ionako smo nagrabusili po svim pitanjima, pa zato ne pokuati i ovo.
Na astronom, delfin Zubdaki, javlja jo neto to nagovetava da e 'kandidati' proi zaista veoma
loe.

Zubdaki se ne smara mnogo oko hiperspacijalnih udara i njihovog dejstva na tkivo realnosti oko nas;
time se bavi Sara. Zubdaki se interesuje za samog belog patuljka, i za koliinu mase koja krui u sve
uzanijim spiralama kao prljavtina u vrtlogu vode u nekom lavabou.
"ta ako veina brod-dova promai?" pita Zubdaki. "ta ako ne ostvare sastanak sa kopljastim
habitatima?
ta ako ne budu imali sa ime da ostvare sastanak?"
Bojim se da je moja prva reakcija na to bila ba sebina, bezobzirna. Rekla sam neto u smislu: ta
nas briga, nek se strmoglave u zvezdu samu, stampedo budala popadae u grob svojom voljom. Tako
neto sam rekla. Pri tome sam mislila: oni, veliki, nek padnu, a mi, koji smo samo kao mravi, treba da
pobegnemo. Dunost nam je da se spasemo.
Svejedno, ja u svratiti u njegovu opservatoriju da lepo sasluam ta ima da kae.
Zato ne bih? Bie to predah od briga, kojih imam ve toliko da sam i prestala da ih brojim.

Lark
Njegov ponovni susret sa njom bio je bizaran, radostan, i poprilino ga je iznervirao.
Toliko dugo je sanjao o ovom trenutku, eleo da opet bude sa svojom dragom - ali sad je zurio u nju
preko jednog ambisa koji je fiziki bio irok samo dva-tri metra, ali u sutini i mnogo iri od toga.
Jer ona je lebdela u jednoj veoma velikoj grudvi 'orbe' koja se dovukla, puzei, kroz brod. Lingova
je unutra bila u gustom roju nekih predmeta koji su se teno rojili i pulsirali oko nje, obuhvaeni
jednom zajednikom membranom; ispunili su, bez imalo urbe, gotovo celu tu brodsku prostoriju.
Pruili se i kroz vrata levo, i kroz vrata desno, razlivajui svoju 'eliju' na taj nain pomalo i u
brodske hodnike.
Video je Lark da se unutra nalazi Lingina ljudska prilika, ali i jedna larva gheuenske rase, dakle larva
krabe; takoe i nekoliko tipova ivotinja sa Jijoa i sa drugih svetova. Nekoliko trekijevskih
prstenova. Mnotvo nekih zelenih upletenih granica - tako da on pretpostavi da je to nekad bilo neko
bunje.
Kroz ovu gustu orbu ivota kretale su se, nadmono, druge globularne jedinke, kao mali mehuri u
velikom. Neke su podrhtavale kao elatinski baloni. Druge su puzile na talasavi nain kao amebe.
Bilo mu je jasno da su to roaci (ali drugaije boje i teksture) ovog Zanga, hidrogenaa, koji je sad
bio razlepljen svud po Larku samom kao svojevrsno dodatno, ivo odelo preko obinog odela.
Larkov putnik nije bio nimalo oduevljen ovim dolaskom mnogo vee zangovske elije. Naprotiv,
pokuao je da pobegne od te svoje rodbine: ponaao se kao da eli da natera Larka u bekstvo odatle.
Lark je to odbio, tavie krenuo je - krutim nogama - ka tome to se prema njemu valjalo. Ka tome u
emu je lebdela, plovila, Lingova.
Po njenom nagom telu bile su okaene nekakve pulsirajue poluprovidne stvari, maltene kao slapovi
ili draperije. Simbionti!, pomisli Lark. Neki su joj pokrili, sasvim zatisnuli, usta i nos. Drugi su joj
bili zariveni u telo, pravo u arterije i vene. Pre nekoliko nedelja ovakav prizor bio bi za njega horor,
ali sad je Larku ta vrsta saivljavanja sa hidrogenaima bila neto najnormalnije, kao disanje.
Naprosto malo obilatije druenje. Aranman kao ovaj njegov sa jednim malim Zangom. Ling se nala
u veem Zangu.
Prie blie, pokuavajui da uhvati njen pogled, da uspostavi komunikaciju s njom. Da li je ova
velika globula ugradila Lingovu u sebe kao organelu, za neku minornu biohemijsku svrhu koja
trenutno neto doprinosi celini? I da li je Lingova zadrala, kao on, sutinu svoje linosti, unutra?
Larkov putnik isprui jednu pseudopodiju preko Larkovog levog oka, u pseudopodiji otvori jednu
oveu vakuolu, ispuni je stotinama svojih mini-glumaca koji su pupeli iz zidova vakuole,
osamostaljivali se, i uzimali uee u 'pozorinoj predstavi' ija poenta brzo postade jasna: Lark
treba da se okrene i da pobegne prokleto brzo odatle!
"Ama, bre, uti tamo, kukavice", ree Lark zgaeno. "ta si toliko ucvikao? Mi smo na Jijou nauili

da stare neprijatelje preokrenemo u prijatelje. Uostalom, ta to drugo ima ti, kao, da radi sada?"
Znaenje ovih rei nekako se probilo do njegovog Zanga, koji uvue pseudopodiju, apsorbujui i
glumce u sebe, i povue se u tmurno utanje.
Bilo je jasno da njih dvojica nikako nee moi da se vrate u 'bazu' iz koje je taj Larkov Zang potekao,
jer ona se nalazila na suprotnoj strani bojnog broda... a prostor izmeu bio je sada prava divljina,
kroz koju su plazile svakojake stvari, izgrizajui rupe u zidovima Polkdija, derui sadrinu celih
kabina, preoblikujui zateeni materijal u oblike sasvim druge, groteskne i nepoznate. Ipak, jo
nijedan vitalni sistem broda nije bio onesposobljen niti se izmakao kontroli preostale jofurske posade
- ije su meusobne poruke, dodue, postajale sve paninije i kretavije - ali bilo je samo pitanje
vremena kad e se i to desiti.
Oseti da mu prilazi neko krupno telo. Trei pripadnik njihovog 'odreda'.
"U pravu si, Lark", promrmlja taj kupasti masni stvor od mnogo nagomilanih debeljukastih prstenova
nalik na unutranje auto-gume. Te bucmaste komponente neto su se talasale i trzale izmeu sebe:
interna debata bez prestanka.
"Ovaj makroentitet koji se dovaljao pred nas zaista e rasti i raskrupnjavati se dok ne ispuni itavu
lau. Ceo Polkdi. Mogao/li bih/smo beati, ali zato i emu? Staza naa nas/te je dovela dovde.
Mo/na/tvoja sudbina jasno lei unutra toga/tu. Naimo ta hoe. Koji su mu ciljevi. ta je dolo
ovde za da postii."
Lark vide znake da se neto menja u elatinoznoj masi velikog bia oko Lingove. Njene oi, do tog
trenutka zastraujue prazne, sad kao da su postale jasnije i izotrenije; postepeno su se fokusirale na
neto ispred membrane... na Larka.
Najednom, u tim oima, svetlost prepoznavanja! Iako joj preko usta ostade simbiont, Lingova se
osmehnu; to je bilo vidljivo, nepogreivo jasno. Ona prui ruke ka njemu. Obradovala se to ga je
videla. To su ruke dobrodolice.
"Heh, sagledaj vedriju stranu", ree on svome ivom hidrogenskom ogrtau, koji je sad drhtao od
straha, primetno hladniji. "Unutra izgleda zanimljivo. Moda emo puno toga nauiti, a?"
Ogromna, naduvena membrana nije jurnula da ih apsorbuje kad su joj se nali u dohvatu; nita slino.
Naprotiv, malo je uzmakla, a onda kao da je poela oprezno da njuka oko njih, kao da se ustruava; i
kao da oekuje da joj se pridolica malo udvara. Lark prui ruku i ovlano pogladi povrinu. Hladno,
hladno; pa ipak, na neki elektrian nain prijatno. Nije mu to bilo jasno.
Zang na njemu zadrhta a onda kao da se predomisli. Do Larka stie neto kao oseaj iznenaenja.
Nije to pred njima nasrtljivi neprijatelj, oekivan; nego daleki roak, vei, ba ljubazan.
Odluka. Udubina se pojavi, oblikom tunel. Dveri se raskrilie.
Zakorai Lark bez oklevanja. Unutra. Ka svojoj ljubavi.

Zakljui da je ova instinktivna odluka bila ispravna. U ovakvom sjedinjenju bilo je neeg duboko
prirodnog.
Prema teoriji, oksigenski i hidrogenski ivot morali bi da budu nespojivi, zbog opasnosti od hemijske
eksplozije, zbog sasvim razliitog naina proizvodnje energije, zbog veoma razliite optimalne
'sobne' temperature, i drugih razloga. Ali ivot je veoma vet u reavanju problema. Simbioza
omoguuje i veoma razliitima da udrue svoje prednosti a potisnu mane u stranu, i da postiu stvari
koje svak za sebe ne bi nikada mogao. To se desilo ve kad su se prve dve elije uspeno udruile u
nekom okeanu Zemlje i sainile ostrvce koje se umelo boriti bolje nego svaka ponaosob.
Lark se brzo priviknuo na ideju da to isto moe da se ostvari i u daleko veim razmerama, osobito uz
pomo inteligencije i mudrosti.
Jata 'organela' poee se rojiti u tenosti oko njega. Ali on je bio zainteresovan samo za jednu
'organelu', koja poe da ga miluje. Od tog trenutka ova 'orba' bila mu je dom, vie nego to mu je to
njegov krevet na Jijou ikada bio.
Ba mi je drago, pomisli on, to i meni i njoj jo funkcioniu oni delovi koji su stvarno najvaniji.
Lingino telo se pripijalo uz njegovo, tako da im je dodirna povrina bila maksimalna. Plovili su
zajedno. Njen odgovor doe ne kao zvuk iz usta, nego nekako neposredno, kroz tenost oko njih.
Tipino muko, ree ona na taj nain, bez zvuka; njemu nita drugo nije vano, ako su mu 'oni dole'
organi zadovoljeni.
Lark mirnu. Zatim joj odgovori.
ta, a tvoji kao nisu bili zadovoljeni?
Odgovorila je samo jednim raskonim stiskom, koji je jasno kazao: da. A njena koa i sad je pomalo
treperila od ritmova onog to su radili maloas.
Ali jedan deo Larka - onaj igrasti mislilac koji nikad ne miruje - zapitao se od kakve bi koristi
jednom ovolikom makro-elijskom hidrogenskom biu mogla biti ljudska ljubavna strast. Nije to
znailo da je nezahvalan za ono to mu je dato; za ovu novu fazu njegovog postojanja. Ali je znailo
da su njegove nesvrtive misli krenule da se rasprostiru u irinu. To se nije moglo zaustaviti.
ta li se desilo sa onim Ranom? upita on.
Jer na jofurskom bojnom brodu postojao je i trei ovek. Ran, danikenovac sa zvezda, koji je sve
svoje sposobnosti stavio u slubu Jofura. Lark se nije mogao oseati bezbedno ako taj neprijatelj
rovari unaokolo.
Ne brini ti za Rana, odgovori Lingova; nee nam taj dosaivati.
On je upitno pogleda. Lingova slegnu ramenima, zbog ega nekoliko mehuria otplovi sa njenih plea
kroz 'orbu'.

Apsorbovalo je i njega, nastavi devojka.

Ali, ree ona, Majci se izgleda nije dopao njegov ukus. Ona, meutim, nikada ne baca kvalitetan
materijal, pa ga je upotrebila na nekoliko drugih naina. Privela ga je korisnom radu, ali u delovima.
Videh nedavno jednu njegovu nogu, i jedno pluno krilo. U sastavu nekih organela.
Lark se strese i zahvali Bogu to je njegov 'ukus' vie po volji ove 'Majke'.
Vi to nazivate majkom? upita je.
Klimnula je glavom; nije bilo potrebno da objanjava. Moglo se nai i neko drugo ime, ali ne bi bilo
mnogo pametnije. Mada je gajenje i negovanje apsorbovanih bilo, oigledno, samo jedna polovina
Majinog posla. Ona druga polovina bila je neto otrija s njima. Po potrebi.
Oseti da se s njim saglaava i onaj 'njegov' Zang, koji je sad postojao u ivoj 'orbi' kao zasebna
globula, kompaktna. Taj je plivuckao leerno u blizini njih dvoje. Sa Larkom je ak ostao u vezi, ali
samo kroz jednu uzanu cev prikljuenu na Larkovu slabinu sa leve strane. Poto su obojica brzo uili
svoje zasebne uloge u ovom novom svetu, bilo je jasno da se i ta poslednja veza moe uskoro
prekinuti. Larkov Zang je bio duboko neodluan, iako bi se moglo oekivati da se osea kao kod kue
u ovoj tenosti kroz koju su mnogi globularni 'glumci' i 'izaslanici' krstarili energino, obavljajui
svako svoju, dodeljenu ulogu.
U nejasnim daljinama Lark vide jo jednoga drugara koji se dobro prilagoavao. To je bio stog
votano-masnih prstenova, negdanji jijoanski mudrac Ask, pa jofurski sluga Evask, a sad neto tree.
Taj je i u hidrogenskoj ivoj orbi ostao vrsto na podu, mada okruen obiljem mehura i mehuria,
simbionata i razliitih membrana. Po talasima boja koje su prolazile po Askovim bokovima Lark vide
da se njegov prijatelj provodi lepe nego ikad u ivotu. ta bi moglo biti u sutini trekijevskija
sudbina od ove: prikljuiti se jednom jo sloenijem organizmu, koji sarauje, u kome svaki i svaiji
deo ima neku korisnu ulogu?
Lark se, meutim, pitao kako je sve to organizovano. Ima li ovo globularno bie svoj zasebni um,
samo jedan, moda neto poput jofurskog kontrolnog prstena? Ili e svakoj komponenti biti
omogueno da glasa? Oba ta modela simbioze postoje u prirodi... i u politici.
Obuze ga oseanje da to pitanje jo nije dobilo podroban, razraen odgovor. 'Majka' je i sad bila u
procesu oblikovanja.
Doi, ree mu Lingova i uze ga za ruku; doi, da ti neto pokaem.
Bilo mu je potrebno neko vreme da se privikne na nove naine kretanja, vaee u ovom ambijentu. To
je najee bilo neto nalik na plivanje, ali u pojedinim obastima hidrogenskog bia gustina se
nekako menjala, pa su Larkova (a i Lingina) stopala silazila do dna, do poda prostorije, ime je bio
omoguen ljudskiji nain hodanja. Nigde nije bilo jasnih razgranienja, kao izmeu mora i obale. Sve
se mealo i stapalo, otprilike kao i njegove i Lingine misli.
Vodei ga sve dalje, ona konano pokaza rukom jedno ogromno gnezdo pipaka koji su se irili iz

neke sredinje take, preplitali se i talasali. Na mnoge takve pipke bila su prikljuena razna crvolika
bia - Lark vide jo jednu larvu Gheuena, dva-tri trekijevska prstena... i neto nalik na kentaura ali
malog, zgurenog u fetusni poloaj, i zatienog embrionskom vreom. Ne uspe da razazna ko bi ta
prilika, smee i oker boje, mogla biti. Ali znao je da su Jofuri na Jijou 'uzimali uzorke'. Bokovi tog
stvorenja uzdizali su se i sputali polako, kao da die, a u tri kentaurova oka svetlucala je prisebna
inteligencija.
Bilo je tu i drugih oksi stvorenja. Neka je prepoznao samo na osnovu slika iz papirnih udbenika koje
je nekada, davno, prelistao ili ovla pregledao u arhivi Biblosa; druge nije prepoznao uopte. Sva ta
bia bila su povezana sa simbiontima, a ovi sa hidrogenskim globulama ili drugim grudvastim
ploveim stvarima. Pomalo jeziva bila je injenica da se niko od tih kiseonikaa nije opirao. Nimalo.
Ovde se Majka ukljuila u info-mreu, da bi dobavljala podatke, objasni mu Lingova, pokazujui ka
mestu odakle su se pipci, veinom, pruali. Lark paljivije zaviri, i vide da se ispod svega toga
nalazi jedan od glavnih Polkdijevih panela sa kompjuterskim terminalima.
Lingova prui ruku i dohvati tri slobodna pipka. Prui jedan Larku, jedan Larkovom Zangu, a jedan
zadra za sebe.
Da vidimo ta se deava na drugim mestima, ree im ona.
Bio je to neobian nain uzimanja informacija. Slike su se pojavljivale pred oima ali su ile i
izravno kroz nerve. Jedan deo informacija stizao je u one delove Larkovog mozga koji su normalno
bili angaovani za matanje, tako da su sagledani dogaaji imali auru 'ta bi bilo, kad bi bilo', kao u
sanjarenju.
Ali ovo je bilo logino. Za sva vodonina bia, razmiljanje je proces neprestanog pravljenja
simulacija: manji delii se izdvajaju, odigravaju jedan od moguih scenarija, i stiu do loginog
ishoda. Poto je ve imao nekog iskustva u razgovorima sa 'svojim' Zangom, Lark je brzo 'uhvatio
korak', prihvatio ta pravila igre.
Sutina je bila u tome da se postavi kao da je i on jedan od malih glumaca.
... Ja sam Polkdi... Nekad sam bio ponositi bojni brod nadmene nacije Jofura, ili Dofura... a sad
sam podeljen...
... Ja sam iseen na krike, takorei. Moja jofurska posada, hrabra ali razvuena na mnogo i
premnogo frontova odjednom, zapreila je mnoge prolaze, pametno se opredelila da brani samo
najvitalnije delove broda. Motore, naoruanje, glavne sisteme za odravanje ivota...
... Ja znam da svaki Jofur ima na svom vrhu po jednog zapovednika. Ti prstenovi-gospodari
zapovedaju vrlo energino, otro. Sada se spremaju za poslednji otpor protiv gadnih osvajaa... ali i
nastavljaju da gone jedan brod, iz istog inata. Jedan zemaljski brod. Nije im vano da li e ih ta
potera odvesti u raj ili u pakao ili na ko zna kakvo drugo mesto...
Lark oseti, pri toj misli, da ga je zapljusnuo talas nekog neobinog oseanja. Bilo je to 'nerado-ali-

ipak-potovanje' prema neustraivom protivniku. Istrajnost koju su Jofuri pokazali i posle itavog
niza katastrofa i poraza ilustrovala je zato taj kiseonini narod uspeva da se doepa tolike moi i
uticaja u konkurenciji sa najustrijim zvezdoplovnim imperijama. U ovom sluaju, Jofuri ve
nedeljama odbijaju napade starijih i jaih od sebe; to je i te kakav uspeh, iako su neprijatelji, zakljui
Lark.
Svejedno, nadao se da e oni biti uskoro uniteni.
Lingova je usmeravala njegovu panju, koju sada blago 'unu' da pogleda napolje, izvan olupanog i
izbuenog brodskog oklopa.
Larkov um se zatetura pred tim iznenadnim tornadom utisaka.
Okolna oblast svemira predstavljala je sada samo jedan gigantski ciklon, sainjen od laa, veinom
veoma masivnih. One su kruile i kruile ali stalno sve nie, ka svom uviru; ka beloj uarenosti jedne
vrlo male ali i vrlo masivne, zbijene zvezde. Usput su pratale od eksplozija, ili su vukle za sobom
perjanice sopstvenih poara.
Lark oseti da njegovo znanje vie nije ogranieno samo na ono to je u svom minimalnom kolovanju
mogao nauiti jedan primitivac iz jijoanskog blata, seljak/biolog koji je proitao par stotina papirnih
knjiga i gotovo nita vie. Samo vrlo malim naporom volje on uspe da ue i u Linginu svest, i gle,
odjednom je imao na raspolaganju njeno zvezdano obrazovanje i znanje, odjednom je naprosto znao
injenice i hipoteze, teorije i korelacije koje je ona imala o svemu ovome. Iza toga, kudikamo
udaljenije ali ipak na raspolaganju, bilo je znanje iz nekih drugih svesti.
Najednom njegov um jurnu van, u taj nepregledno ogromni zakovitlani oblak svemirskih armada, i
izjednai se sa njima.
... Ja sam jato kandidata, migracija odabranih, ja sam taj izabrani narod izdvojen iz oksi i hidro
Povuenih...
... Ja sam srean, veoma mi je laknulo to sam najzad ovde...
... Ja sam i umoran, iscrpljen beskrajnim rvanjem i natezanjem sa nevoljama ravnog prostora i
realnog vremena...
... Ja sam voen i doveden i zaveden arima zagrljaja plima...
... Ja sam savreno svestan ovih poremeaja koji sada rastru Pet galaksija... Pa i opasnosti,
dabome...
... Ja sam onaj koji, ipak, juri dalje. Napred. Stapam i sjedinjujem svoje pod-jedinice u vee celine,
usput. Stvaram nove meavine od materijala koji je mnogo obeavao ali ostajao izdvojen. Integriem
sve to je najbolje kod kiseonikaa i vodonikaa...
... Ja sam pun nade ali se malo i brinem: ta je sve ovo, kako e se zavriti...

Lark tek sada shvati iri kontekst za ovo to se desilo sa Lingovom i sa njim na Polkdiju. Bio je to
deo mnogo ireg procesa integracije! Stapanje i spajanje razliitih ivih bia nesumnjivo se sada
deava i na milionima drugih brodova svuda uokolo... ali moda na mirniji nain, uz manje otpora
meu posadom, jer su Povueni nesumnjivo mnogo pripravniji za tu vrstu stvari nego ovi zlosretni
Jofuri.
Ipak, do Larka se probio, kroz misli okolne flote, i nesumnjiv pod-ton oajnike zabrinutosti. Tako
velianstven skup kandidata za vii nivo postojanja trebalo bi da se odvija glatko i uredno. Umesto
toga, pretvarao se iz dure u duru u sve krvaviji haos i rasulo. Ono to je poelo kao 'iskra sudara
ponegde' razvilo se u masovne, unitavajue sudare. Smrt je kosila okupljene flote i narode,
zamasima sve irim.
Lingova opet ukaza, a njegov um poe za njenim. Sada se njihova panja usmerila dole, ka izvoru
gravitacije i svetlosti, i ka ogromnim iljatim tvorevinama koje su munjevito kruile tik iznad
kompaktne zvezde.
inilo se da i ta velianstvena stanita trpe velike tete. Pred pogledom Larka i Lingove, komadi
veliki kao planine ljutili su se i padali u zvezdu. Plimne sile su pobeivale.
Ali odatle nisu dopirali ni najslabiji oseaji straha, brige, gubitka.
Naravno! uvide Lark. Tamo niko ne stanuje! To nisu habitati. To su samo kapije za prolazak ka nekom
drugom mestu!
Lingova klimnu glavom.
Zapravo, ree Lark u mislima, bilo je mogue predvideti ovo, trebalo je samo malo bolje razmisliti.
Otisnu se umom kao soko, nadole. Pikirao je ka jednoj od tih kopljastih struktura, dugakih a uskih.
Da, komadi njene koe su otpadali - otkidani udarima iz hiperprostora - ali Lark na neki nain oseti
da su to nevani delovi. Privremena spoljanja boravita, gde je nekad nekoga bilo a sad ne; i
privremena ojaanja oklopa. Ostade ispod ona prava struktura, svetlucava, i pogledu nekako
nepodatna, 'klizava' za oko.
Slika njegovog 'ja' stie na idealnu taku osmatranja ba u trenutku kad je jedan kandidat, potpuno
preoblikovan u meovitu oksi-hidrogensku celinu, globularnu ali ipak i sa primetnim pramcem i
krmom, dovrio svoju dugu spiralnu putanju i sjurio se tano na kopljasti kvazi-habitat. Pravo kroz
kapiju; brzinom koja se u poslednjem trenutku naglo povea, kao da se negde ispred pojavilo neko
dodatno, jo mnogo jae gravitaciono polje.
Taj kandidatski brod naglo se cimnu u stranu i prolete kroz jedan uzani zasek koji je iskrsnuo u
prostoru i vremenu.
Tren; samo tren je to 'mesto' bilo odkrinuto; ali i tako malo vremena bilo je dovoljno da se Larkova
mo percepcije provue.
I da vidi.

Na drugoj strani bilo je neto crno, veoma zbijeno, u veoma brzoj rotaciji. Jedna crna lopta, s
vremena na vreme osuta bletavim takicama iznenadne, kratkotrajne svetlosti. Lark oseti da se sam
vakuum oko te stvari vrtloi i spiralno namotava; sam prostor; zato je i izgled sazvea iza te crne
sfere bio sav izoblien.
To je neutronska zvezda, glasio je komentar Lingove; ona je, u davnoj prolosti, potroila ili izbacila
iz sebe i poslednju esticu raspoloivog goriva. Zatim je samu sebe komprimovala do dimenzija
znatno manjih od belog patuljka. Prenik joj je manji od deset kilometara! A gravitacioni pritisak na
njenoj povrini tako ogroman da se protoni spajaju sa elektronima, tako da ostaje takozvana
'degenerisana materija' od sve samih neutrona.
Te iskrice koje vidi, nastavi Lingova, to su bleskovi gama zraka - koji su nevidljivi, ali ih je u ovoj
slici transcendentna mrea obavetavanja prevela u vidljivu svetlost, samo da bi posmatrau bilo
lake da ih uoi. Svaki blesak predstavlja pad jednog malog predmeta, moda veliine zrna peska ili
ak bakterije, na povrinu neutronske zvezde. Ta trunica ubrzava gotovo do brzine svetlosti, a onda
udara o povrinu.
U svakoj galaksiji, nastavi njena svest, ima po pet-est stotina miliona neutronskih zvezda. Takvi
jako zbijeni ostaci zvezda stvaraju se i sad: svakih tridesetak godina po jedna nova neutronska zvezda
nastane u svakoj, ili gotovo svakoj, galaksiji. Ali znatno je manji broj onih neutronskih zvezda koje
imaju onaj naroiti, uzani raspon odlika potreban Transcendentnima. To su one neutronske zvezde
koje se savreno 'disciplinovano' ponaaju. Brzina obrtanja vrlo velika. Magnetno polje, meutim,
veoma slabo.
Lark tek sad uspe da se povrati od iznenaenja.
Razumem, kaza on; i taj proces se produava!
Kako bi jednom obinom belo-patuljastom zvezdom mogao biti zadovoljen ogromni apetit za to
jaim zagrljajem plima? Naravno da Transcendentni idu i dalje, u nove seobe, do mesta gde su
plimne sile jo mnogo jae.
Dakle, nastavi njegova svest, ove mirijade kandidatskih brodova koje se sad tiskaju i sudaraju svud
oko Polkdija treba samo da prou jer kod ovog belog patuljka nema niega za njih - to im je samo
zborno mesto i mesto za stapanje u vee organizme, da bi se krenulo ka sledeoj fazi.
Pri otvaranju sledee takve kratkotrajne pukotine u prostoru i u vremenu, Lark uspe jo jednom da
baci svoje misli kroz nju, 'jaui' na noseem talasu ogromnog sistema za obradu podataka, kao buva
koja surfuje navrh div-cunamija; njegov je cilj bio da sazna kakav su to ivot stvorila transcendentna
bia sebi, u tako udnom ambijentu.
Sad vide da neutronsku zvezdu obavija neto kao izmaglica. Ali munjevito zakovitlana.
Habitati, razjasni Lingova.

Lark htede da ih pogleda poblie, ali to je bilo teko, zbog toga to su izuzetno brzo orbitovali tik
iznad glatke crne povrine sainjene samo od neutrona zbijenih jedan uz drugi bez ikakvog
meuprostora. Za svaku orbitu bio je dovoljan jedan majuni deli sekunde. Bila je to luda jurnjava
ukrug, ukrug, kroz prostor u kome plimne sile naprosto moraju rastrgnuti svako materijalno telo iji bi
prenik iznosio vie od nekoliko metara.
Iako je Majka i dalje izotravala njegove percepcije, Larkov mozak ostao je organski; zato su i
postojala odreena ogranienja onoga to je mogao da shvati.
Ali... poe on, i njegova misao, ne on, zamuca.
Pokua opet.
Ali, i oksi i hidro ivot su organski; u oba se pojavljuju vodonik, i voda... Tela sa tenom hemijom.
Kako mogu takva bia preiveti tamo?
Kao da je to pitanje bilo nareenje, fokus njihove panje pomeri se ka irem prostoru; ka
astronomskoj okolini te neutronske zvezde. Videe tamo nepregledno ogroman oblak velianstvenih
mranih maina koje su lebdele 'parkirane' u besprekornim redovima i slojevima.
Lark oseti da su od metala; oseti prisustvo misli, osoba, od metala. Uutanih na jedan strpljivi nain
koji moe nastati samo u dubinama meuzvezdanog vakuuma.
Udar sagledavanja:
Maine!
Stigao je, dakle, i trei red ivota. Odazivajui se nekom neodoljivom porivu, mehanoidi, ali samo
najbolji i najuzvieniji od njih, postrojili su svoje vojske spremni da uu u jednu veu uniju.
U brak druge vrste.
U prostoru i vremenu pojavi se uzana naprslina kroz koju ulete jo jedan brod-globula spojenih
Povuenih kiseonikaa i Povuenih vodonikaa. Donese svoj tovar objedinjenog oksi-hidro ivota u
ovo zavrtloeno nebo.
Nekoliko desetina mehanoida sjatie se oko te lae i zaas izatkae oko nje jednu svojevrsnu mahunu
od vlaknaste svetlosti.
Otpora nije bilo. Larkova ojaana empatijska ula ne uhvatie nimalo straha, niti rezignacije. Samo
potpunu pripravnost za metamorfozu.
Biolog u njemu prepoznade neto elegantno i prirodno u tom procesu; ali pojedinostii brzo poee da
se mute i spliu toliko da ih ni njegova ojaana percepcija nije mogla pratiti.
Blesak otre, aktinine svetlosti, i ta mahuna nestade zajedno sa brodom u njoj i mehanoidima oko
nje. Sve je to bilo sad pretvoreno u neto drugo, mnogo sitnije... transformisano. Blistavi komadii

nalik na ipove poletee odatle ka prijatnom zahvatu gravitacije neutronske zvezde. Uoe u orbitu,
tako nisku da su zvezdu maltene dodirivali.
Larku se sve vrtelo u glavi. Povue se od tih dalekih prizora, koji su ga ispunjavali
strahopotovanjem, i uspe da se uhvati za jedno vrsto uporite u stvarnom svetu nadomak njega. Za
pogled blagih smeih oiju Lingove.
Je li to to? upita je on. To je kulminacija? Povueni se sjedine sa mehanoidima, a onda ostanu da
orbituju zauvek pokraj jednog jako gustog crnog sunca?
Lingova zavrte glavom.
Ja sam toliko daleko stigla u osmatranju, ree ona; ali, logika mi govori da to nije sve.
Razmisli, Lark. Sjedine se tri reda ivota. Koja tri? Upravo oni koji su poznati kao najei. Oni koji
najsilovitije manipuliu energijom i materijom. Najzad znamo zato je uspela koegzistencija oksija,
hidroa i mehanoida, tokom vremena toliko dugog, u istim galaksijama... Uspeli su da ive naporedo
zato to ih je ekala zajednika sudbina, koju niko od njih ne bi mogao da ostvari bez onih drugih.
Ali, nastavi um Lingove, ima jo redova ivota. Ima jo naina da se bude sapijentan! Kvantni red; i
memetiki red. Postoje slutnje da ima i nekih koji su hotimice sasvim izostavljeni iz galaktike
Biblioteke. Prosta logika, ali i estetika, nagone me da zamislim da postoji nastavak tog procesa.
Moraju se nekako prikljuiti i svi ostali. Na nekom daljem nivou, onostran ovoga to smo videli.
Lark mirnu.
Koji bi to nivo mogao biti dalji, kako to 'onostran' ovoga? upita on.
Odjednom uvide da to ve zna.
I njegov mali Zang, koji je plovio blizu njega i Lingove, kao da je u isti mah shvatio; a to je pokazao
na taj nain to je iz sebe ispustio mehurie gasa uasnog mirisa - ekvivalent uzvika "Jao! Uh!" - i sav
se neto skupio. Lark samo klimnu glavom.
Vi govorite o crnoj rupi, ree im Lark.
Prava poplava informacija zapljusnu tada njegov um, iako ih on nije zatraio. Najednom je znao da
nauka poznaje mnogo vrsta tih 'crnih rupa', ili, kako su jo nazivane, 'crnih jama'. Da su to mesta gde
je zbijenost materije prela taku bez povratka, i omotala se gravitacijom tako strahovito jakom da
ak ni svetlosni zrak ne moe da joj umakne. Niti ma koja informacija, u ma kom obliku. Za svrhe
daljeg odvijanja procesa sa Transcendentnima mogu posluiti samo neke crne rupe, samo mali broj
njih. I to one ne naroito velike: njihova masa treba da bude samo nekoliko desetina Sunevih masa.
Crna jama je jama bez dna, a njene strane su toliko strme da tu nastaju najvee mogue plimne sile...
ali se zbog prejake gravitacije vreme bitno usporava, maltene sasvim zaustavlja.
Sasvim nadomak povrine crne rupe (dakle, nadomak takozvanog 'horizonta dogaanja'), razlike
izmeu materije i energije postaju nejasne, zamuene. I sam kauzalitet poinje da treperi i da se gasi,

izmiui iz Ifninog zahvata. Tu bi se, pod idealnim uslovima, mogli objediniti svi redovi ivota;
sainili bi 'orbu' koja bi se sastojala samo od iste sapijencije, dakle od inteligencije, razumnosti,
mudrosti, bez imalo materije. Bila bi to preiena, slobodna esencija inteligencije.
Ako bi sve uspelo.
Dobro si rekla, logino je i estetino, ree Lark. Ja bih rekao: lepo. Na svoj nain lepo.
Ali, imam jedno pitanje, Lingova.
Kako se mi uklapamo u tu veliku shemu?
Mislim, ti i ja!
Moda su putnici svih tih 'Nojevih barki', svih tih globula i laa oko ovog broda, spremni da se otisnu
u takvu sudbinu... do koje bi mogli i stii, ako preive ovu kataklizmu koja se njihovim flotama sada
deava. To su narodi koji ve mnogo miliona godina rafiniraju svoje due, da bi krenuli ka toj
transformaciji.
Ali, ree on, ti i ja upadosmo u ovo pukim sluajem! Zatekli smo se na pogrenom mestu u pogreno
vreme. Ne pripadamo ovde!
Lingina aka kliznu u njegovu, a u umu Lark oseti njen osmeh.
Ne dopada ti se nae najnovije gnezdo, ljubavi? upita njen um.
On na stisak ruke odgovori jednakim stiskom.
Zna da mi se dopada, ree on. Ali mi je malice teko da se radujem sledeoj fazi. Da se nas dvoje
'spojimo' sa nekim meuzvezdanim raunarom, i zgnjeimo do veliine zrna graka, i na kraju...
Ona ga zaustavi lakim mentalnim dodirom, umirujuim; to je bilo dovoljno da otkloni paniku koja je u
njemu poela bujati.
Ne boj se, Lark, ne boj se, eeej.
Zaista ne verujem da emo jo daleko odmai niz tu stazu.
Ne ako se ovi Jofuri ita pitaju o tome.

Sara
Dobila je odgovor ali to nije umanjilo nijednu od briga koje su je muile.
Dok se hologram zvani Nis vrteo u vazduhu nedaleko od nje, Sara namrti elo.
"Do vraga! Nadala sam se da u uti da su ti gadovi otili u transcendenciju!"
Kompjuter joj odgovori glasom u kome kao da je zazvuala zbunjenost.
"Mogu li upitati ta se tebe tie sudbina jedne odreene meu toliko drugih starijih rasa?"
Naboranost njenog ela samo se povea. "Bujuri nisu tek bilo koja rasa", ree ona. "U doba kad su
imali Jijo pod svojim zakupom, da na njemu legalno stanuju, bili su poznati po pameti i duhovitosti.
Moglo bi se rei da su bili Timbrimiji svog doba, ali mnogo prefinjeniji u igrama vlasti i politike
manipulacije... a njihov pojam dobre ale obuhvatao je ponekad vrlo duga vremenska razdoblja."
"Evo ja ti se zahvaljujem onoliko, u ime mojih tvoraca Timbrimija, na tom komplimentu", odvrati Nis
ironino. Ali Sara je ve odavno nauila da ignorie te njegove glumljene emocije, namenjene da
provociraju Ljude ali samo malo i samo privremeno. Brinula se zbog rase aljivdija iji udarni
zavretak vica, 'pan lajn', lako moe nastupiti sa zadrkom od milion godina. Strpljivi su to
komedijai bili, a rtva ale lako bi mogao biti njen narod - stanovnitvo poznato kao 'Zajednica est
rasa' (ili, sada, sedam, ili osam?...) planete Jijo.
"Jesi li ti siguran da Transcendentni tako dobro uvaju evidenciju o svojim poslovima?" upita Sara.
"Moda su Bujuri proli kroz nekog drugog belog patuljka - kroz neki drugi levak za rasnu integraciju
- kad im je doao as da 'diplomiraju' na ovom nivou ivota i preu na sledei."
"Ne sagledava ispravno strukturu kvantnog izraunavanja", odgovori Nis maina suvo. "Svaki deo
informativne mree Transcendentnih spregnut je sa svim ostalim delovima. Tu su savreno nebitna
rastojanja u prostoru, pa ak i u vremenu. Svaki Transcendentni zna sve to i bilo koji drugi
Transcendentni zna - oni bukvalno znaju svi sve isto o svemu. Razgovaramo o jednoj pojavi koja je
najpriblinija onome to ste vi Ljudi nekada opisivali izrazom 'sveznajui Bog'. Nema priblinije
pojave... ne sa ove strane take omega."
Sara odvrati jednim potmulim "Hmm!" i onda pree na angliski sa jakim seljakim akcentom devojke
iz sela Dolo, koja je imala kuu na ogromnom drvetu tamo. "Vidla sam ja ve desetak tih vaih 'nivoa
ivota' i nijedan mi se nije svido. Izgleda da iva bia mogu bit sitna u dui, i zagriena i gadna, ma
koliko visoko da se popnu."
"Tako mlada Ljudica, a tako cinina", uzdahnu Nis. "Ti o tome moe misliti ta god hoe, ali, upit
koji smo poslali u mreu Transcendentnih vratio nam se sa jasnim odgovorom. Ako pretpostavimo da
Transcendentni ne lau, onda moemo zaista vrsto verovati da im se Bujuri jo nisu pridruili."
Sara doeka taj zakljuak neraspoloeno. Jer, da su Bujuri 'odskakutali' u neku 'transcendenciju' ili

neto slino, time bi bio prijatno reen jedan problem koji je Saru u poslednje vreme grickao. Naime,
to dublje je zalazila u jednaine - pravei modele ovih greva koji sada raskidaju galaksije jednu od
druge - to jasnija je postajala jedna injenica.
Matematika toga bila je tako elegantna, tako divna, da je naprosto bilo nemogue da je ba svi
galaktiki narodi previde. Ma koliko da je okamenjena i tvrdoglava bila glavnina galaktike nauke,
neko je, negde, morao zapaziti ove korelacije, uoiti jednostavne preice koje tako mnogo otkrivaju. I
kad su oi vezane crnim povezom tradicije, moe se uoiti traak svetlosti sa strane.
A ako je neko video bar malo svetlosti, onda je i progledao kroz velove tajne, i doznao, unapred, da
se blii spaciotemporalna kriza. Vreme kad e u svim hiperprostornim putanjama nastati poremeaji a
u drutvenom ivotu rasulo i bezakonje.
Sara je nalazila sve vie dokaza da su Bujuri morali znati. Planirali su stvari tako da prerano doli
naseljenici budu primamljeni da dou ba na Jijo, ali tek poto cela galaksija etvrta bude
evakuisana i proglaena za 'ostavljenu na ugar'. Takoe su sredili da jedna oblinja transferna taka
prestane da funkcionie, a zvezda Izmunuti da se jako razbukti, tako da se stvori savrena 'flaa' u
koju e eljeni uzorci moi da uu ali ne i da izau.
Ima tu i drugih podudarnosti, razmiljala je ona; na primer - zato su sve grupe naseljenika dole
upravo na Nagib, i nastanile se tu, iako je bilo jasno da e se bar u poetku otro sukobljavati
zahvaljujui razliitim prirodama.
Navodno je tako odreeno u 'Svetim' spisima, pomisli ona, ali meni se ini da je tu delovala neka
druga sila.
Jaje, pomisli ona. Jijoansko Sveto Jaje je vrilo tih ali snaan uticaj na nae pretke, dve hiljade
godina pre nego to je provalilo iz planetne kore, na svetlost dana.
Ali, zato se zaustaviti na tome? pomisli Sara. ta ako su Bujuri unapred isplanirali i koji narodi
treba da poalju svoje unjalake brodove na Jijo, da bi ilegalna kolonija imala sve predviene
'sastojke' i da bi se sastojci onda 'pomeali' na predvieni nain?
ta ako su Bujuri manipulisali poslovima G'kekija, srene i prosperitetne rase tokastih
zvezdoplovaca, i uvukli ih u beznadni rat sa krvniki osvetoljubivim Jofurima, samo da bi mala grupa
preivelih G'kekija bila motivisana da pobegne na Jijo, pod okrilje Izmunutinog oka, aavog i
crvenog? ta ako su i neke Jofure oslobodili komandnih prstenova, tako da su ovi mogli da se dozovu
sebi, svojoj negdanjoj miroljubivoj trekijevskoj prirodi, i posle bekstva na Jijo uspostave
prijateljske odnose sa G'kekijima?
Problem kod razmiljanja o uverljivim teorijama zavere sastoji se u tome to um zaas 'pregreje' i
pone u svakoj podudarnosti bilo ega sa bilo im nalaziti 'ubedljiv dokaz'... pa je onda mogue
'dokazati' i krivicu Bujura za sve to na planeti Zemlji nije bilo dobro u poslednjih desetak hiljada
godina. Mrak u glavi, neznanje, bol, izolacija, doprineli su da ljudski rod postane to to jeste, i na
kraju da poalje svoje unjalake brodove u dubokoj tajnosti u razne zabaene kutke univerzuma. U
sutini, da poalje amce za spasavanje, pune begunaca, sa Zemlje ka raznim skrovitima da bi bar

deli ljudskog roda preiveo nailazeu kataklizmu.

Da li su Bujuri namestili i to, samo da bi na Jijo doao i taj sastojak, ljudski, koji im je bio potreban
za remek-delo?
Sara strese glavom. Ako bi sad odjurila tim putem - ako bi svoju hipotezu ispruila daleko preko
onoga to se moe realnim dokazima podrati - zavrila bi u stilu: udri ludilo!
"Prislukujui informativnu mreu Transcendentnih, doznali smo jo neto", ree Nis. "Ve nedeljama
besni velika svemirska bitka u prostoru oko tvog Sunevog sistema, i oko Zemlje. Zemlji se
pridruilo mnogo novih saveznika iz Pet galaksija, ali su i napadai ojaali svoje redove, tako da se
slom odbrane oekuje svakog trenutka. Onda e pred fanaticima biti otvoren put do plavog matinog
sveta tvoje rase, Saro.
Nerealno je oekivati da e oni tada ispoljiti makar i najmanje milosra."
Dok se ona trudila da iznae odgovore na mnoga pitanja, brod u kome je bila trudio se da pobegne...
ali je to slabo napredovalo.
Poto su probabilitetna peraja bila i sad oblepljena 'maginim' oklopom, Brazda nije imao ni
priblino onu pokretljivost kao nekad. A nije imao ni Talinog Kaa na pilotskom mestu. Preostali
pilot, Akeakemai, trudio se koliko je mogao, uz pomo ostalih Delfina, da izvede brod iz opasnosti,
to dalje od bele patuljaste zvezde.
Svuda oko njih kovitlalo se najgore 'saobraajno zakrenje' svih vremena, brzi vrtlog u kome se malo
ko mogao snai, sada ve gusto 'zabiberen' skrenim ostacima brodova koji su nastradali. Veina
kandidatskih brodova ostajala je na silaznoj putanji, rizikujui da budu uniteni u nekom sudaru; ali
postojala je i jedna vrlo malobrojna manjina koja je, poput Brazdaa, nastojala da pobegne od svega
toga. Takvi su jo vie poveavali guvu i haos. Za uspean prolazak kroz taj kovitlac bilo je
potrebno vie od Ifnine talinosti; bilo je potrebno udo.
ak i ako bi se zemaljski brod nekako doepao otvorenog svemira, naao bi se pod napadom
jofurskog bojnog broda. A tek posle toga doao bi na red stari problem: kako nai, bilo gde u itavoj
vaseljeni, bezbedno mesto, na koje se Zemljani mogu sakriti od progonitelja.
Sara baci pogled preko Sale za planiranje, ka doktorki Baskin. Ta ena, starija od nje, stajala je
nadomak staklene barijere kojom je ta sala bila odvojena od susedne prostorije, sasvim ispunjene
vodom. Iza stakla, u vodi, lebdela je glatka sivoplava prilika njihovog astronoma, Delfina po imenu
Zubdaki. Kapetanica je s njim razgovarala. Zubdaki joj je neto objanjavao, na nekom dijalektu
angliskog jezika, ali tako brzo i tako visokim, ciktavim tonom da to Sara nije uspevala da prati. Samo
po dranju kapetanice, po njenim pogurenim pleima, zakljuila je da vesti nisu dobre. Dilijanino
lice bilo je bledo i izmueno.
Moda su ovo svima nama poslednji trenuci ivota, pomisli Sara; trebalo bi da ih provedem sa
Emersonom, a ne uronjena u svakojake teorije o davnim zloinima i o kosmikim nevoljama na koje
niko od nas ne moe uticati ni najmanje.

Ali, avaj, Emerson nikad nije u blizini kad treba. Ovog puta je, uprkos injenici da mu je bukvalno
izvaen i uniten komad mozga, poveo radnu grupu inenjera i tehniara, u koju su bili ukljueni svi
koji Hanesu Sueziju nisu bili u ovom trenutku najneophodnije potrebni. Niko vie nije ni pokuavao
da skine sa Brazdaa taj nametnuti teki oklop; zadatak je bio sasvim drugi. Pokuavali su da izvedu
neka prepodeavanja na komunikacijskom laseru. Iako veini posade nije bilo ba jasno zato se to
radi i kakav e biti dobitak, Dilijan Baskin je odobrila taj projekat, izmeu ostalog i zato da bi
posada, onaj deo koji nije na bitnijim dunostima, imala ta da radi; bolje tako, nego da se nerviraju
bespomono.
Kamo sree, pomisli Sara, kad bih ja imala neko takvo pribeite; neto da radim tek da bih imala
iluziju da dajem nekakav doprinos. Ali, ja samo jednu jedinu tehnologiju poznajem, a to je ona za
primitivnu proizvodnju hartije, i to u jijoanskim uslovima, gde u Nelovoj vodenici maljevi mlate po
sirovini da bi se dobila pulpa... Osim toga, gotovo nita. Ja sam ovde neto kao aman. Mumlam i
napevam neto to je drugima nerazumljivo. Bavim se zastarelom, opskurnom zemaljskom varijantom
matematike.
Prie joj Priti, donosei velike listove hartije sa isprintanim grafikim prikazima neega u tri
dimenzije. Bili su to nacrti hiperspacijalnih putanja, mueniki izvijenih, rastegnutih maltene do
kidanja. Oseajui u kakvom je raspoloenju gazdarica, mala impanza ostavi papire po strani i pope
joj se u krilo.
Ba te volim, slatka Priti, pomisli Sara, gladei krzno impanzice. Ti nema mo govora; a na Zemlji
su impanze stekli i to, i sada ak pilotiraju zvezdanim brodovima. A ipak, kako bih volela da te
pokaem svima! Ti bi zaprepastila itavu zemlju, kad bismo do Zemlje stigli.
Dilijan je, stojei na svojoj strani staklene pregrade, nastavila razgovor sa Zubdakijem. Hitrim
pokretima ruku prizvala je holografske slike lica jo nekoliko delfina, ukljuujui pilota Akeakemaija
i glavnog astronavigatora, Olelo. Sluali su je nekoliko trenutaka. Onda se Olelo usprotivi toliko
glasno da je i Sara uspela da razabere neto od tog bukavog angliskog-jezika-iz-vode.
"... ne moe pod ovim okolnostima. Jurnuti pravo napred, kroz ovakvu guvu, bilo bi to nerazumno,
bilo bi samoubilaki!"
Sara nije ula Dilijanin odgovor na to, ali delovanje odgovora na Akeakemaija bilo je primetno:
hologram njegovog lica pokaza veliko irenje oiju i jedan maltene ljudski izraz iznenaenja. Takoe
nezadovoljstva, koje nadjaa uobiajeni delfinski 'osmeh' koji je deo njihove anatomije zbog ega se
ljudima i ini da se delfini veito osmehuju.
Sara podie Priti iz svog krila i spusti je na palubu. Poe ka tom razgovoru koji je postajao ei.
"Ali ttta..." zamucao je Akeakemai. "ta sa Transsscendentnima? Pa, oni valjda nikad-d-d ne bi
dozvolili da ssse tako neto dogodi!"
Da se ta dogodi, zapita se Sara prilazei.
Najednom se u vazduhu, blizu Dilijan Baskin, ukljui slika svetlih linija u rotiranju... Nis hologram.

"Imam zle glase", saopti Nis. "Kapije su se zatvorile. Vie nijedan kandidat nee biti primljen."
"Toga sam se plaila", ree Dilijan. "Subspacijalni poremeaji su najzad onesposobili ovaj sistem
kapija. Tolike flote pristiu, a nee imati kuda da odu. Samo e se nagomilavati nadomak povrine
belog patuljka."
"Ve se nagomilavaju", ree Nis. "Milioni brodova dovravaju svoje objedinjavanje i
preoblikovanje, i silaze u najniu orbitu. Meutim..." Hologram se utanji 'u struku' i izvede naklon
prema kapetanici. "... Meutim, nije tano to to si rekla o kapijama. One nisu izgubile sposobnost
funkcionisanja. Tano je da vie nijednog kandidata ne proputaju u onostrane svetove. Ali to je
namerno. Sada, naprosto, ele da se pozabave nekim drugim poslovima."
"Pokai nam!" uzviknu Sara, ubacujui se kao da ima veu vlast od kapetanice. Starija ena klimnu
glavom, i Nis, tek tad, poslua. Pred njima se u vazduhu raskrupnja multidimenzionalna slika. Mali,
veliki i najvei predmeti bili su prikazani ne u jednoj istoj razmeri, nego u logaritamskim
proporcijama, tako da se u istoj slici moglo videti mnogo vie, sa ivopisnim, zbijenim
pojedinostima.
U neposrednoj blizini belog patuljka guralo se nepregledno mnotvo brodova svih veliina, pa i
gigantskih, kao oajno krdo koje juri a vidi da e se stropotati pravo u okean ognja. Pristizali su
milioni drugih i zbijali se. Sara je zapanjeno gledala kako se oblikuje taj ogromni disk oko belog
patuljka. Svaki pojedini od tih brodova, ili naroda, stigao je dotle u elji da sad pree u legendarni
novi, vii nivo postojanja. Da preskoi do neke neutronske zvezde, gde bi usledilo spajanje sa
mehanoidima i onda milioni godina radosti u zagrljaju veoma monih plima.
Ali prolazi do tamo su iezli! Kopljaste strukture do pre nekoliko trenutaka proputale su mnoge
kandidate u taj novi ivot, otvarajui im prolaze do cilja. Ali sada su ti lani habitati napustili svoje
poloaje. Videlo se jasno kako se uzdiu, udaljavaju od belog patuljka... preputajui sve preostale
kandidate uasnoj sudbini.
Habitati su izmicali pogledu zato to su se stalno prelivali nekim uljastim, promenljivim bojama. To
Saru podseti na jednu pokrajinu na Jijou, takozvani 'Spektralni tok', koji je zapravo pustinja sa
velikim koliinama psihoaktivnog kamena i peska. Tamo i jedan jedini pogled na okolinu moe da
zbuni um razumnog bia.
Uzdiui se znatnom brzinom ka slobodnom svemiru, kopljasti kvazi-habitati prolazili su bezobzirno
kroz 'okean' silazeih brodova, tako da su hiljade morale beati u potpunoj panici, samo da bi se
sklonili s puta. Nestadoe i poslednji ostaci reda i poretka meu kandidatima, a eksplozije se
umnoie kao fosforesciranje dijatomeja kad neka velika vodena zver, plivajui besno, projuri kroz
mrano more.
"Jedna od tih stvari se zaletela tano ka nama!" uzviknu astronavigator.
Dilijan je istog trena reagovala nareenjem: "Teraj pravo odavde i do vraga sa oprezom! Daj
maksimalnu inercijalnu brzinu!"

"Aj!" uzvrati Akeakemai. Ovu re potvrivanja pojaa jednim zamahom repa.

Brazdaevi motori zajeae. Sara oseti vibriranje palube pod nogama, a i udne napetosti u kimi:
vetaka gravitaciona polja njenog broda borila su se da ponite efekte naglog ubrzanja.
"Al to nam je uzalud, to zna", bio je Zubdakijev komentar na ovo. "ak i ako se ne sudarimo ni sa
im, i ako pobegnemo od Jofura. Uzalud, jer bi Brazda morao biti nekoliko svetlosnih godina daleko
da bi preiveo ovo to e sad da se desi."
"ta, ta?" upita Sara. "ta e se desiti?"
Pre nego to je Delfin astronom mogao odgovoriti, Sara uzmae od holo-slike, sa priguenim uzvikom
uasa.
Videlo se kako jedno 'koplje' Transcendentnih nemilice 'ore' kroz redove kandidata, sudarajui se sa
hiljadama njih. Trilioni osoba ginuli su tamo, svakoga trenutka. Pravo ludilo sudaranja i plamena
irilo se i uzdizalo du te putanje... koja se produavala tako da je morala proi kroz Brazdaa ili
neposredno pored njega. Usporavanja nije bilo.
tavie...
"Pa, oni i pucaju na kandidate!" uzviknu Sara.
Uistinu, linije sile sada su palacale iz tog lanog habitata, zahvatajui usput pojedine brodove.
Ovo nije bila anomalija. I svi ostali 'habitati' ponaali su se isto dok su, gazei kroz leeve, beali od
belog patuljka kraj koga je trebalo da ostanu i da poslue kao kapije za novi ivot.
Sara oseti da ju je Priti uhvatila za desnu ruku. Uasnuta pred ovom orgijom unitenja - u kojoj je
stradalo neuporedivo vie naroda nego ranije u raspadu Fraktalnog sveta - nije vie nita mogla da
uini niti da kae; samo je stajala i gledala zapanjeno.
Da je bar onaj Emerson uz mene, pomisli ona; mogli smo gledati zajedno kako nastupa kraj.
Pre nego to je monstrum, pristiui u ognju i eksplozijama, oinuo jednim zrakom i po Brazdau,
Sara stie da sklopi samo jo jednu misao.
Boe, oprosti mi to mislim ovako, ali... u ovom prizoru ima i mnogo lepote...

Alvinov dnevnik
Kako da iskaem svu ovu radost koju oseam? I svu tugu koja, istovremeno, ispunjava moju napetu,
uzdrhtalu kimu?
Ponekad su ironije ivota naprosto neizdrive. Vaseljena se, moda, raspada u komade svud oko nas,
ali ja sam, blagosiljan Ifninom sreom, naao ljubav i dobrodolicu kod pripadnika mog sopstvenog
naroda, ovde. Za to vreme, jadni tipko - ija je ideja da treba krenuti u pustolovine, zapravo, i
pokrenula sve nas, tako da smo danas ovde, toliko daleko od naih domova u divljini - pogibe na
samom pragu civilizacije, samo zato to se zatekao na pogrenom mestu u pogreno vreme.
Major izviakih snaga Hari Harms eleo je da preko policije pokrene poteru za ubicom, ali ga je
pilot, Delfin Ka, zamolio da to ne uini. Puna istraga otkrila bi ko smo, ta smo, kako smo dospeli na
Kazkark. A mi moramo, nadasve, da zatitimo nau Hak, koja je jedini ivi G'keki izvan Jijoa - bez
obzira na to to ona ne voli da bude tako tretirana. Hakica je, zapravo, najogorenija od svih nas: ona
kae (ona vie) da moramo jurnuti da osvetimo tipka, sad odmah, po svaku cenu.
Ali morao sam se sloiti sa Kaom: on je u pravu. Zakon i drutveni poredak poinju se raspadati oko
nas. Slabi su izgledi da bi policija htela ili mogla sad da uhvati ubicu.
"Ja sam, meutim, malo 'ispruio antene', znate", uveravao nas je major Harms. "A i pustio sam neke
programe koji e prosejati slike sa svih monitora, traei samo one koje bi mogle biti slike Rothena.
Ako se Ro-ken prevari, ako otvoreno poe makar jednom ulicom Kazkarka, uloviemo ga. Ali, kladio
bih se da se taj zavukao negde u ilegalu. Rotheni su poznati po lukavom maskiranju, i slinim
trikovima."
"Ili je moda ve prebegao kod nekog od-d-d velikih klanova", dodao je Ka. "Moda se ovoga
trenutka pogaa s njima, nastojei da im proda Brazdaa i Jijo po to veoj ceni."
Kad je uo za tu mogunost, major Harms je zatraio od Kaa da preparkira na zvezdani amac na
dokove koji su rezervisani samo za vozila Navigacijskog instituta. Evo, sada smo parkirani iza
majorove letelice, koja izgleda zaista udno. U njenom smo zaklonu; bukvalno smo se sakrili iza nje.
"Morate razumeti, ja ovo nikada ne bih uradio pod normalnim okolnostima", objasnio nam je on.
"Poloio sam ja zakletvu. Moja prva lojalnost je prema Institutu, a zatim prema civilizaciji Pet
galaksija." To rekavi, slegnuo je pleima, veoma izraajno. "Ali sad nije jasno ta te tri rei znae."
Priznajem da mi je u poetku bilo teko da gledam kako jedan impanza govori, a da ne zaumblam od
iznenaenja! Dobro, znam da ne bi trebalo da me mnogo iznenadi to to impanza ume da govori
(tavie, tako elokventno i trezveno). Osobito impanza koji stoji tako uspravno, koji je pokriven
elegantnim belim krznom, i koji tako zavidnom spretnou pokree taj svoj veliki rep. Oigledno je ta
rasa imala koristi od nekoliko dodatnih vekova genetskog Uzdizanja, posle odlaska Kivota sa planete
Zemlje. impanzi koje je Kivot poneo, i spustio na Jijo, pametni su... ali nemaju mo govora. Oni su,
dakle, nemi roaci ovog Harija Harmsa.

"Uostalom", nastavio je major Harms, "svako od vas nosi sa sobom po jedan primerak izvetaja za
savet Teragens. U taj izvetaj uneta je i potpuna bioloka identifikacija ubice, Ro-kena. Lako se moe
desiti da Zemljani poalju za Ro-kenom nekoliko svojih zloglasnih meuzvezdanih specijalnih
agenata. Siguran sam da e, u tom sluaju, taj gad biti u punoj meri 'isplaen' za sva zlodela koja je
poinio. Ne brinite."
Ohrabrujue, zaista. Majorove rei kao da su primirile i Hakicu.
Ali, vesti o opsadi Tere su tako rave da se ja pitam - kakve su anse da sa nje ikad vie bude 'poslat'
iko, igde?
Naa slavna druina poela se rasturati i pre tipkove smrti.
Jer, prole nedelje Ur-ronica je imala susret sa vlasnicima jednog teretnog broda. Oni su Pun-mangi,
stvorovi nalik na ptice, ali sa neupotrebljivim krilima - to su samo nakostreena pojedinana pera - i
bez ikakvih manipulativnih organa osim noica i kljunova. Ta posada nala se stvarno u bednoj
situaciji. Imala je jednog 'rukatog' radnika, ali ih je on, zbog ove krize, napustio, i zaputio se svojoj
kui. Oduevili su se videi da imaju priliku da unajme jednu Urkinju, bez obzira na to to im je ona
priznala da se slabo razume u galaktiku brodsku tehnologiju.
Pilotiranje je, na glavnim trgovakim putevima, ionako manje-vie preputeno automatskim
spravama. Veinu obinih poslova u svakom brodu odrauju, naravno, roboti. Ono to je toj posadi
stvarno potrebno jeste jedan radnik koji je inteligentan, spretnih ruku, i hitrih nogu, da dohvata i
potee i prenosi svata i kojeta, ve prema potrebi, kad maine 'zaribaju' ili kad neto ne umeju.
Uloga, dakle, koja nee pasti teko naoj Urkinji koja ima etiri noge i dve spretne ruke, sklone da se
prihvate najrazliitijih manuelnih poslova. Trebalo bi, zapravo, da joj rad na zvezdanom brodu bude
kao deja igra, posle onog izuzetno napornog, maltene ropskog rada u kovanici kod Uriel, na planini
Guen.
Zamolio sam Tvafu-Anufa da pogleda ugovore na svoj nain, oima iskusnog Hunia birokrate, naime
da osmotri jesu li pojedinosti ugovora u redu. On je to uinio, i saoptio nam da je ugovor pravno
besprekoran. Pun-mangi e iskrcati nau Ur-ronicu ve na treoj stanici, a to je luka gde urski
brodovi esto navraaju, tako da e ona moi da se povee sa svojim kentaurskim narodom. Tokom
plovidbe ona e stei zvezdoplovno iskustvo, ali e i zaraditi lepu sumicu u kreditima.
Nadam se da nee svojim poslodavcima postavljati toliko pitanja da oni od tog smaranja popadaju
dibidus mrtvi.
"Ako nita drugo, vrod in je suv i topao", bio je Ur-ronin komentar, posle obilaska tog njenog
budueg radnog mesta. "Nena one Ifni-proklete vlage koju san norala da trpin sve dovde! Osin toga,
Pun-nangi nenaju ni upola tako lo niris kao Ljudi!"
Na ovo joj je Ka odgovorio samo jednim zvukom, ali prikladno podsmeljivim. Njih dvoje su
proveli mnogo vremena zajedno tokom ovog naeg putovanja od galaksije etvrte dovde, priajui o
tehnologiji i blaei jedno drugome zabrinutost. Ne verujem da u ikad videti udnije prijateljstvo:
Delfin, koji oboava vodu, i Urkinja, koja je se uasava, a slau se odlino.

"Gledau dovro sa sva tri oka", nastavila je ona, "pa ako naie ijedan vrod Zenljana ili Tinbrinija,
predau in ovo." To rekavi, potapala se rukom po kesi koja se u sastavu njenog tela nalazi ispod
mike (da kaem precizno: desnom rukom po kesi ispod leve). Tu lei jedan primerak izvetaja
Dilijan Baskin, ifrovan tako da ga jedino savet Teragens moe proitati.
(A drugi primerak skriven je kod mene. Ko zna ko e se od nas Vufonaca prvi probiti. Ako e se
probiti ijedan; ako svemir bude do te mere saraivao sa nama. I ako tada bude jo postojala Zemlja.)
Bio sam tuan kad je Ur-ronica kretala kasom za svojim poslodavcima Pun-mangima. Poelesmo joj
zbogom. Hteo sam da je zagrlim tako da se sva etiri njena kentaurska kopita podignu od tla, i da je
stegnem na pravi huniki nain. Ali, znao sam da druge rase imaju drugaije poglede na te stvari.
Urski (to jest, uriki) narod nije nostalgian niti sentimentalan.
Naravno da Ur-rona voli i Hakicu i mene, ali, na nain kako njen narod zna da voli.
Recimo to ovako: moda e ona ponekad pomisliti na nas, i tad e u srcu osetiti trenutak naklonosti.
Ali njen ivot e zaas biti punom snagom preusmeren na nove aktivnosti.
Neemo mi njoj nedostajati ni priblino onoliko kao ona nama.
Takav je svet.
Otila Ur-rona. Otputovala. Ali, vratio mi se jedan drugi 'ortak'.
Dver je proveo midure ispitujui Blatka otro, i najzad je iz njega izvukao ta je hteo. Jer taj mali nur
(Titlal, u stvari) konano je progovorio, i priznao ono to smo nedavno naslutili - da su pre nekoliko
vekova Timbrimiji ubacili koloniju svojih omiljenih klijenata, Titlala, na Jijo, ali pomeanu sa
daleko veim brojem nura, koji su po spoljanjem izgledu savreno isti ali su obine ivotinje, bez
sposobnosti govora, delimino devoluirane. Zato smo mi na Jijou vekovima mislili da su to sve nuri,
zverice, a zapravo su neki meu njima sauvali u punoj meri plodove intelektualnog Uzdizanja.
Blatko je pristao da otkrije Dveru ifrovane rei i grupe rei koje e podstai te tajne Titlale da se
prestanu skrivati u populaciji nura i da nam otvoreno priu. To je bila cena koju je zahtevao od
Blatka, nudei mu, u zamenu, slobodu. Sad Blatko nastoji da stupi nekako u vezu sa svojim
pokroviteljima Timbrimijima i da im saopti ta se na Jijou dogodilo. Poto je to cilj koji se lepo
uklapa sa onim to ja elim postii, nas dvojica emo na dalja putovanja krenuti zajedno.
Dver je, reklo bi se, zadovoljan. Ja imam utisak da je njegov glavni cilj bio da bar jednom nadmudri
i stvarno pobedi Blatka, pre nego to on i Ka krenu zajedno na dugo povratno putovanje do Jijoa.
A krenue odmah, pre nego to se sve raspadne.
Jer Pet galaksija se ljulja i trese a trenutak potpunog raskida se primakao.
Potresi u samom prostoru kao takvom pojaavaju se, i sve jae deluju na materiju. Stenovita masa od
koje je sainjen ovaj planetoid ve je ispucala i te pukotine se dramatino ire. Postaje oigledno da

ni zabaeni mali Kazkark nee moi da poslui kao trajno pribeite od stranih potresa. Reka
izbeglica promenila je smer, sada ih vie odlazi sa Kazkarka nego to dolazi. Polovina normalnih
svemirskih puteva ve je u prekidu. Narod koristi one preostale da se doepa svako svoga doma, ako
ikako moe, ako ima jo vremena.
Meu odlazeima najupadljiviji su propovednici nove vere, svi zaogrnuti platevima plave i zlatne
boje; oni tvrde da spasenje mogu postii pojedinci, pre nego rase, i jo kau da centralnu, dramatinu
ulogu u tom sveoptem spasenju ima Zemlja, navodno 'planeta-muenica'.
Ta nova sekta proklamuje da treba voleti Teru ali istovremeno i radovati se to je Tera 'raspeta na
krst'.
Pojma nemam da li se to propoveda na milion mesta istovremeno, ili samo na Kazkarku, to bi
znailo da je tu veru osnovao zapravo samo onaj jedan jedini Skiano, kao usamljeni, prvi apostol. U
svakom sluaju, taj kult kao da je 'pronaao neto', njihova poruka odzvanja dobro u duama mnogih,
u ovim nemirnim vremenima. ire se 'plavuani' radijalno sa Kazkarka u svim moguim pravcima,
misionari eljni da 'jave blagu vest', za koju se jo kae 'blagovesti'. Koriste ovaj haos, u kome se
mnoge druge religije, starije, oigledno rue.
U samom centru te vere je Skianova efica, zapovednica svih tih misionara, koja se zove Reti. To je
ona ljudska devojica koja je ak i na zabaenom, primitivnom Jijou izgledala kao totalna primitivka
i divljakua. Transformisana delovanjem estetske hirurgije, ali i samom injenicom da se lepo
obukla, ona jednim pokretom prsta doziva k sebi stvorenja vea i starija i monija, iskusne
zvezdoplovce, i alje ih na zadatak, kao da je njen klan, zemaljski, pokrovitelj svima ostalima; kao da
su Zemljani narod najstariji.
A oni prihvataju to! Klanjaju se, prepuni potovanja, ak i kad papagajina na njenom ramenu
odkreti neto ironino, neto bez potovanja.
Nikada ne videh ljudsko bie da se kree sa veim samopouzdanjem, niti da tako arogantno prisvaja
sebi vrhunski status.
A Skiano se etka polako, jednim parom oiju alje iskriave svetlosne signale a drugim, gornjim
parom gleda ka dalekim horizontima.
Dver je pokuao (ali, naravno, bez uspeha) da ubedi Reti da napusti taj najnoviji verski pokret. Hari
Harms joj je ak ponudio besplatan prevoz nazad do njegovog matinog sveta, a to je neka tamo
kolonija zaista daleko od svih ovih uzbuna; tamo bi Reti moda mogla da nae nekakvu bezbednost pa
ak i udobnost, a bila bi okruena (malobrojnim) ljudskim biima. Dakle bila bi kod svojih.
I major Harms, i Dver, javljaju da nisu nita postigli s time. Ja, iskreno, smatram da je Retina
nepopustljivost razumljiva. Ona je osetila kako to prija kad si vaan i cenjen, okruen onima koji
smatraju da ti je upravo tu mesto.
Nauio sam to i ja.

I primaklo se, ah eto, vreme da ovaj moj dnevnik ostavim zauvek. eka me mlada Dor-hinuf, koja jo
stanuje kod svojih roditelja. Okruena je ovdanjim Huniima, koji e se okupiti u znatnom broju.
Bie to vee poezije ali i dobre veere. to je, dabome, kod nas na Jijou najnormalnija stvar, ali je
za ove zvezdane Hunie veliko otkrie, smelo i novo. Oni su zvezdani bogovi ali nisu znali da ivot
moe da se organizuje i tako.
Morau malo da preturam po sanduku knjiga, koji vukoh sa sobom sa Jijoa i svud po svemiru, i da
izaberem jednu da je itam ovima veeras. Proli put itao sam im Melvila i Kustoa, ali ini se da su
pisci Ljudi teko shvatljivi ovim civilizovanim Huniima, ili, bar, veini njih. Mislim da e biti
potrebno jo dosta vremena da ih nauim zato je odlina knjievnost koju su dali il Vern i Mark
Tven.
Ovi trae, uglavnom, da umblam odlomke iz oda uf-vufivoa i Fhun-daua, gde se melodramatino
peva o napetim jedrima koja 'kao da ele da se otkinu, il' katarke silne da obore', zatim o 'vetru
slanom na slanome moru, koje nava pramcem hrabro see' i tako dalje. Moj otac bio bi veoma
ponosan kad bi znao da hunika literarna renesansa na Jijou, koja je toliko dugo tavorila u senci
autora sa Zemlje, najzad nalazi oduevljenu publiku meu naim srodnicima na dalekim zvezdanim
putevima.
Prija to, zaista. Ipak, pitam se neto.
Kako moe ovo biti?
Razmotrite samo, kakva je tu ironija skrivena! Hakica i ja smo uvek sanjarili o tome kako bi
romantino i udesno bilo kad bismo mogli, svemirskim brodovima, leprati tamo-amo. Ali ovi
civilizovani Hunii to ne vide tako. Za njih su zvezdane lae samo tupa i dosadna svakodnevica;
odavno su oni na to oguglali, i zaista samo odrauju onu sudbinu koju su nam, tako davno, zacrtali
nai patroni, Guthatse.
Pa kako je onda mogue da su sada prijemivi za umblanja nade i radosti? Otkud ta prijemivost? Da
li zbog rastueg haosa u naem okruenju? Ili je neto u hunikoj dui ekalo toliko vekova, uspavano
ispod mrke ljuture birokratske mrzovoljnosti?
Zar je mogue da jedna jednostavna poetska slika, jedrenjak koji jezdi po morskim valima gonjen
vrlo snanim vetrom, dovede do tako izrazitog buenja due?
Ako je tako, neto je u nama Huniima lealo zapretano oduvek. Nijedan civilizovani Huni nikada ne
bi rizikovao da mu se desi neto opasno na moru. ak i sama pomisao na takvu profesiju - mornar! bila bi odbaena kao kojetarija. Nikad se tu ne bi uravnoteio bilans dobitaka i gubitaka. Hunii ne
vole da rizikuju. Nikad ne bi pokuali tako neto.
Uostalom, moe li ijedan Huni plivati? Ne moe.
Niim u naoj istoriji ne moe se logino objasniti zato jijoanski Huni pretrne kad vidi zimske
ledene bregove na olujnom, neravnom horizontu, i zato voli pesmu platna i konopaca u hujanju
morskog vetra, pesmu koja podsea na umblanje majke svome detetu.

Tek na Jijou otkrismo neke svoje osobine; tek posle rastanka sa boanskim alatima, posle
odbacivanja svih dunosti i obaveza kojima nas Guthatse onoliko zatrpae.
Budimo fer: mogue je da su nai pokrovitelji bili dobronamerni. ta rei, dunici smo njihovi, od
njih dobismo sapijentni um. Galaktiko drutvo postavilo je te stroge propozicije, kojih se svi moraju
pridravati, pa i starije rase kad uzmu neku ivotinjsku vrstu 'pod svoje' i ponu je uzdizati ka
svetlosti uma, ka odgovornosti i zrelosti. Guthatse su opazili koje su odlike najdublje ukorenjene kod
nae rase - vernost, potovanje dunosti, odanost porodici - pa su, rukovodei se time, odredili da
moramo zauvek svi ii samo jednom stazom, tano odreenom, uskom. Biti opsesivno predostroni i
odgovorni.
Tek sada Dor-hinuf i njen narod nasluuju koliko su nas nai pokrovitelji obmanuli. Kakvo su nam
blago, nae najvee, oduzeli. Blago koje ponovo otkrismo tek odbacivanjem nae 'klase' i silaskom
na reku.
Dolaskom na Jijo, gde su se Hunii konano vratili svom ukradenom...
Detinjstvu.

Lark
Kopljasti 'habitati' zaustavili su se tek kad su sasvim izronili iz 'akrecionog diska' nebrojenih miliona
kandidatskih brodova, ostavivi ih dole, i dospeli na novu orbitu, znatno udaljeniju.
Za svemirska putovanja, nije to neko veliko rastojanje; samo jedan lokalni pomak na viu orbitu. Ali
posledice po one jadnike dole bile su uasne.
Jer tamo izgibe sve. Milioni brodova drali su se samo jedne zajednike vrtlono-spiralne sheme
kretanja nadole, sa jasnim ciljem; a sada je u tom prostoru i tom kretanju sasvim preovladala
turbulencija. Hiljade haotinih manjih vrtloga, milioni sudara, poari, eksplozije, smrt. Motori
svemirskih brodova stvaraju, neminovno, odreene rezonance oko sebe; a kad se one zbog prevelikog
pribliavanja spletu, nastaju nagle privlane ili odbojne sile. Pilot izbegne jedan sudar, ali
nezadrivo uleti u drugi.
Sada je oko bele patuljaste zvezde kruio, umesto brodova nakrcanih razumnim biima, milionskim
narodima, samo uskovitlani disk kra i olupina, jonizovane plazme i smrti.
Gospodari kapija ipak su, u prolazu, svojim bletavim zracima zahvatili (kao konopcima) pojedine
brodove; svaki habitat je na taj nain izvukao iz propasti po nekoliko desetina kandidatskih brodova,
dakle neznatnu manjinu. Stvarno odabrane.
Ali oni neodabrani... ko god je od njih makar samo i dotaknut tim zracima, trenutno se pretvorio u
uareni gas.
Zato? pitao se Lark, uasnut ovim genocidom triliona. Zato su ovo uradili?
Raunao je da e mu to Lingova objasniti, zato to je iskusnija u letenju kroz svemir i kolovanija.
Ali ovom prilikom i Lingova je bila jednako zapanjena i nemona da odgovori.
Ne mogu ni poeti da nagaam, ree mu Lingova.
To rekavi, ona, ipak, odmah poe da nagaa.
Ne, nastavi ona, ne mogu... osim ako je postojala tajna kvota, tajna namera da se primi samo odreeni
broj kandidata a svi ostali da budu 'oboreni'... Ili su moda podprostorni talasi prejaki ak i za
tehnologiju Transcendentnih. Pa je proputanje sledeih kandidata u taj dalji svet postalo tehniki
neizvodljivo.
Lark na to odmahnu glavom, odreno. Ovo je za posledicu imalo posledicu otpade jednog simbionta s
njegove glave. Onaj koji mu je pojeo svu kosu i sve elije, u koi glave, iz kojih kosa raste,
takozvane folikule.
Time se ipak ne moe objasniti ovakvo bezono unitavanje njihovih ivota! pomisli Lark ka njoj.
Ono dole su sapijentni narodi! Trilioni i kvadrilioni svesnih osoba! Svaki pojedinac tamo potomak je

- bio je potomak - neke od drevnih rasa koje su studirale i unapreivale svoju duhovnost milionima
godina da bi dospele dovde...
Lingova dohvati njegovu ruku i pogladi je, pa se stisnu jo jednom uz njega, telom uz telo. I bilo im je
toplo, oboma, u tom dodiru.
Lark, uj, ree ona; uj me, ipak su svi ti kandidati kao ivotinje, u poreenju sa Transcendentnima.
Potroivi. Naroito ako e njihovo izginue posluiti nekoj vioj svrsi.
Lark mirnu nekoliko puta.
Vioj svrsi? ree on zgranuto. Kakva bi to 'via' svrha mogla ikad opravdati...
Zauta. Neko se pribliavao. Osvrte se. Kroz pipke namenjene mentalnom kontaktiranju trailo je put,
i nalazilo ga, jedno veliko kupasto bie, ba debelo. Njegov nekadanji uitelj... pa neprijatelj... a
sada 'Iks', naprosto prijatelj. Modifikovani Treki, koji je ovde preduzeo neka nezavisna istraivanja, i
sad se kroz ivu 'orbu' primicao da javi o rezultatima.
Jofuri su, ree Iks, izgubili svaku nadu da e se ikada vratiti svome klanu, ili dovriti svoju misiju.
Znaju, osim toga, da im je ostalo jo vrlo malo vremena. Ovaj makroentitet u koji smo ukljueni, to
to vi 'Majkom' zovete, dovrie osvajanje celog Polkdija i aneksiju svih ivih bia u njemu, tako
to e provaliti i u mainske dvorane, koje su preivelim Jofurima poslednje uporite, poslednji
anac. Kad budu progutani, apsorbovani, oni e ostati ivi, ali vie nee biti Jofuri, ne u sadanjem
smislu te rei.
Odluili su, ree Iks, da pre toga povuku jo jedan potez, svoj poslednji. Da se osvete. Na samom
kraju; da to bude dramatini zakljuak njihovog postojanja.
Lark polete svojim mislima napolje. Vide kako sada izgleda Polkdi spolja, i ta je oko tog broda. Da
li nekom ludom sreom, ili virtuoznim pilotiranjem koje ne zna za strah, Polkdi se izvukao iz
akrecionog diska postradalih kandidatskih brodova. Samo krajnja, razreena periferija tog diska, tek
po koja najudaljenija olupina, delila je sad Polkdi od slobodnog svemira; od otvorenog zvezdanog
neba koje se povremeno talasalo zbog izoblienja samog praznog prostora. Put za bekstvo bio je,
dakle, otvoren; sigurno im je to bilo primamljivo. Ali preostali Jofuri znali su da nikada ne mogu
pobei jer je neprijatelj koji je ve unutra, daleko nadmoniji; takozvana 'Majka', ogromno sloeno
bie koje e ih uvui u svoje hibridno postojanje mnogo pre nego to oni stignu do najblie transferne
take... koja bi, uz to, lako mogla biti i neupotrebljiva.
Motori su, ipak, proradili jo jednom, punom snagom. Tena iva sredina ispuni se njihovim
odlunim brujanjem. Lark oseti kojom putanjom se brod kree, i sa kojim ciljem. Prema jednom
kopljastom stanitu Transcendentnih... Tanije, prema jednom, samo jednom brodu koji je, zarobljen,
lebdeo u blizini tog habitata, omotan sve brojnijim konopcima svetlosti. Jofuri su ostali dosledni
sebi: reeni da unite zemaljski brod Brazda po svaku cenu.
A rtva im sad, tako obmotana svetlosnom silom Transcendentnih, ak nije mogla ni beati.

Lark isprui svoju taku gledanja jo dalje. Da... Svaki pojedini od tih kopljastih habitata imao je oko
sebe po nekoliko desetina brodova izvuenih, spasenih iz onog haosa dole; i svaki od tako spasenih
(ili uhvaenih) brodova bio je sad podvrgnut istom procesu, omotavanju sve novim i novim
koliinama 'svetlosnog konopca'. Lark pokua da pretrai glasove i misli, da iznae zato
Transcendentni to rade.
Uzalud.
Uskoro, ipak, uhvati jedan slabi odjek iz nekog drugog izvora. Izotri ga, pojaa: neto mu je tu bilo
poznato.
Lingova se pridrui njegovom trudu. Uskoro obezbedie kvalitetniji prijem, i kroz njihove misli
potee sled zvunih obrazaca.
Ljudski glas. Sumoran, tvrdo reen da neto postigne.
"... ponavljamo. Nismo mi odabrali ovu sudbinu. Nemamo nikakvo pravo da budemo u jatu kandidata.
Nae prisustvo ovde nije legitimno. Nismo Povueni, tom redu ivota nikada nismo pripadali.
Nemamo nikakva posla u zagrljaju plima, niti elimo da se uputamo u ma kakav oblik
transcendentnosti u ovom eonu.
Dunost nas zove, moramo se hitno vratiti u galaksiju Drugu. Molimo da nas oslobodite, da bismo
mogli otii! Lepo vas molimo da nas pustite dok jo ima vremena da se udaljimo od katastrofe kojom
e ovaj prostor biti neizbeno zahvaen.
Ponavljamo. Nismo mi odabrali ovu sudbinu..."
Lark posle toga oseti dodir trekijevskih misli, koje teku krivudavo ali glatko, kao kapljice voska po
vruoj nagnutoj podlozi.
Zanimljivo, ree Iks; oigledno su Zemljani odabrani da im bude poveren neki vaan zadatak. Velika
je to ast. Vrhunski nad-umovi smatraju da ba Zemljani treba da odrade neku teku dunost. A ta
Zemljani rade? Moljakaju da im se to oduzme, da bi se vratili nekakvom svom jadu i bedi, nekakvom
petljanju i natezanju u svetu opasnosti i tuge!
Za to vreme ovo malo preivelih Jofura srlja u pogibiju sa kojim ciljem? Da oduzmu Zemljanima to
to Zemljani ne ele da imaju - transcendenciju - koju nisu, uostalom, niim ni zasluili.
Bie tu sukoba, zakljui Iks; posmatrati ih, bie zanimljivo.
Lark je cenio ovaj trekijevski 'neangaovan' stav, iako je svakako i Iks morao znati koji ishod
'sukoba' je najverovatniji: nezamislivo monija bia, transcendentna, naprosto e spaliti Polkdija
kao dosadnu muicu.
Lark razmotri ima li ikakvih naina da se taj nepoeljni kraj izbegne.
Pitam se moemo li se javiti Brazdau, nekako, ree on.

Lingova klimnu glavom.

Ne vidim zato ne bismo mogli, uzvrati ona; ali to nee moi da bude dugotrajan razgovor.
Njihov trekijevski prijatelj takoe se saglasi.
Ja/mi imam/o svoje razloge da elimo taj razgovor. Hajde udrueno, pa u/emo vezu moda
uspostaviti.

Hari
Kad se jedna od velikih kupola na junom polu Kazkarka konano rasprsla - a nekoliko hiljada
prolaznika odletelo tumbajui se u smrtonosni vakuum, uzalud pokuavajui da se domognu vazduha
koga za njih vie nije bilo - institutske vrhovne vlasti na Kazkarku donele su dugo odlaganu odluku:
Evakuisati!
"Moja istraivanja", ree Verkvin, kad mu se Hari Harms javio na poslednji raport, "sastojala su se u
tome to sam prosejavao najstarije arhive u velikoj Biblioteci, one koje su zatiene najdebljim
slojevima dvosmislica.
Zakljuio sam", nastavi Verkvin, "da su uslovi bili verovatno slini ovima, u vreme Groninskog
kolapsa."
Stajali su na visokom balkonu zgrade Glavnog taba Nav-insta za Kazkark i okolni galaktiki sektor.
Posmatrali su kako mase naroda, ive reke, struje ka svim raspoloivim izlazima, a odatle ka
dokovima, u tenji da se ukrcaju u brodovlje kojim su i doleteli na ovaj planetoid. Verkvin leerno
odmahnu jednim monim pipkom, i nastavi svoja glasna razmiljanja o davnoj prolosti.
"Tada su, kao i sada, Instituti nastojali da poriu dokle god se poricati moglo. Dobili su instrukcije
od viih redova ivota da niim redovima, dakle masama, ne dozvole da saznaju istinu; da skrivaju
ta se stvarno deava, sve dok ne bude prekasno, za glavninu kiseonike civilizacije, da se na bilo
koji organizovan nain ozbiljnije pripremi za nailazee dogaaje. I to je uspelo. Taj scenario
ponovio bi se i sada, istovetno, da nije bilo onog nedavnog upozorenja koje je Zemlja, tek tako,
emitovala itavoj javnosti, svima. Bez tog alarma, nijedna rasa u Pet galaksija ne bi imala ansu da
se pripremi."
"Jahhh", ree Hari kiselo. "Mnogi klanovi su uli upozorenje ali su se opredelili da ga ignoriu. A
neki nisu stigli da ga sasluaju, zato to su previe zauzeti napadima na Zemlju."
Pouta tmurno, pa nastavi.
"Verovatno nema neke nade da ovi prostorni poremeaji rasture opsadu Tere, a?"
Verkvin okrete pogled svoje sipinske glave ka impanzi izvidniku, kao da eli da proveri je li ovaj
major i dalje u potpunosti lojalan.
"A, nema, nema", odgovori on. "Prema naim procenama, nekih trideset procenata transfernih taaka
u galaksiji Drugoj ostae barem delimino funkcionalne. Naravno, prilikom najgorih udara poremeaj
metrike prostora zahvatie i sve nivoe hiperprostora ba gadno. Teko onom brodu koji tad pokua da
izvede ma kakvu pseudoakceleraciju! Ali ovo se nee mnogo odraziti na velike bojne brodove koji su
rasporeeni oko tvog matinog sistema, Sunevog. Ti brodovi e biti bezbedni, ako ostanu u
normalnom prostoru, i ako se uzdre od upotrebe probabilitetnih oruja dok ne prou najgori potresi.

"Oekujemo da e udari, naravno, biti mnogo gori u etvrtoj."

Hari klimnu glavom. "Pa zato mene aljete ba tamo."
"Da li bi ti odbio taj zadatak? Mogu ja da poaljem i nekog drugog."
"A je l' tako? Moe, a? A ko bi bio voljan da zae u E prostor u ovakvim trenucima?
Verkvinov odgovor sastojao se od znaajnog utanja. Od preostalog osoblja, samo jedan jedini
izvia - Hari - imao je dovoljno iskustva ali i talenta da se i ovog puta uspeno vrati iz bizarnog
carstva ivih ideja.
"Pa, do vraga, zato da ne poem?" proguna Hari. "Kae da u imati dovoljno vremena da poloim
novu seriju instrumenata du staze, odavde do galaksije etvrte, i da se vratim pre nego to nastupi
najgori deo krize?"
"Pa, da, mada e biti 'tesno'", ree velika sipa. "Pojaali smo svoje kalkulacije, one izvedene na
tradicionalan nain, tako to smo upotrebili i nove matematike inkantacije, preuzete od vuje dece, i
to ba iz te najnovije poruke sa Zemlje. Rezultati se podudaraju: drugim reima, oba metoda daju isti
rezultat. Glavni raskid hiperprostornih putanja desie se neposredno posle tvog povratka na Kazkark.
Dakle, vratie se, valjda, bezbedno."
Tiina sad potraja mnogo due.
"Ja bih, naravno, krenuo i da nije tako", ree Hari Harms promuklo.
Duboki uzdah. Nervozno uvijanje pipaka.
"Znam da bi", ree mu Verkvin.
"Za Pet galaksija", dodade Hari.
"Da." Verkvina kao da malo izdade glas. "Za civilizaciju... Pet galaksija."
Dole, na bulevarima Kazkarka, najgori deo egzodusa kao da je ve proao. U optoj beaniji mnogo
toga je isputeno, pobacano i razbacano; sada su po tim stvarima, na ulicama, preturali skupljai
starudija. Major Hari Harms odmicao je energinim koracima svojim putem, a malo iza njega brujao
je teretni robot 'magarac', natovaren kapsulama koje je trebalo odneti u E prostor i rasporediti po
nareenju Verkvina. Telemetrijski podaci iz tih kapsula mogli bi doprineti da se bolje sagledaju
'naponi' koji rasteu pa i rastru osnovno vezivno tkivo stvarne vasione - sam prazan prostor. To bi
moglo pomoi da se narodi Pet galaksija bolje snau u nekoj buduoj krizi ove vrste, kroz, moda,
stotinak ili dvesta miliona godina.
Ve je bilo jasno da e ta sledea kriza svakako nastupiti. Vaseljena se iri. Zato se prastari 'kvarovi'
u prostoru, koji tako dobro slue za neposredni preskok sa jedne astronomske lokacije na drugu,
postepeno rasteu... a onda i kidaju. Posle svakog takvog raskida, broj preostalih transfernih taaka je
manji, pa su i veze izmeu galaksija (i lokalne, izmeu pojedinih delova iste galaksije) malobrojnije,

siromanije. Brzi meugalaktiki hiperprostorni 'autoputevi' postaju, time, manje dostupni, ili sasvim
nedostupni.
Pa dobro, i vaseljena stari, razmiljao je major Harms; ali, starei, postaje opasnija a manje
zanimljiva. U danima Praotaca, verovatno je sve bilo nadohvat ruke. Bilo je to magino vreme, kad je
bilo maltene trivijalno lako izvesti preskok od bilo koje do bilo koje druge take u sedamnaest
povezanih galaksija.
On ispravi plea.
Pa, dobro, zakljui Hari; ja u, barem, biti uesnik u neem znaajnom. Verkvin je preuveliao moje
anse da se vratim iv; ali, nema veze.
Kazkark je izgledao besprekorno, kad je Hari, po zavretku obuke, na njega prvi put doleteo. Sad su
hodnici bili proeti pranjavom izmaglicom, zato to su zidovi ispucali od mnogih prostorno-talasnih
udara. Novi takvi udari, 'prostorotresi', stizali su u sve kraim intervalima, sada ve tako esto da
Hari i nije obraao mnogo panje na njih.
Eto, pomisli on, kako i abnormalno moe posle nekog vremena poeti da izgleda normalno.
Prilazei dokovima, vide evakuaciju jedne velike grupe Hunia, uglavnom slubenika institutske
administracije i njihovih porodica. Oni su nosili sa sobom veliku koliinu prtljaga, koji je uglavnom
bio natovaren na lebdea teretna kolica tipa 'magarac'. Unosili su to u brod koji e ih odneti do
jednog od njihovih matinih svetova. Kretali su se strogo u redu, bez ikakve guve ili panike, kao to
se i moglo oekivati od Hunia. Ipak, ova grupa je bila nekako drukija; Hari zapazi da su nekako
ivahniji, manje mrzovoljni i kiseli, nego to je to uobiajeno kod njihove rase.
Vidi kako su obueni! ree Hari sebi, primeujui tek sad bitnu promenu. U havajske kratke koulje!
Nesumnjivo ih je Alvin nagovorio da to nose!
Zaista, priblino svaki trei visoki dvonoac bio je obuen ne u uobiajeno, dosadno belo ili
srebrnasto odelo, nego u koulje i pantalone dreavih boja, sa natampanim tropskim cveem i
listovima paprati. Koulje su na leima bile proseene da bi bilo mesta za hunike kimene
prljenove, koji su iljati i veoma veliki. ekajui da uu u brod, umblali su maltene svi uglas, tako
da su svi okolni hodnici, kao i sam dok, odjekivali tonovima kudikamo jaim i ivahnijim nego to je
to uobiajeno kod Hunia.
Jedna grupa rei na gal-estom, pojaano izgovorena, privue Harijevu panju.
Ne mogu da verujem, ree on sebi; ovo bi se na angliski moralo prevesti kao usklik "Hej, diimo
sidra!"
Neki od starijih Hunia nisu uopte uestvovali u toj galami a po njihovim licima se videlo da su
zbunjeni ili ak ljuti to se mlai tako ponaaju. Mladi su se, verovatno zbog toga, maltene dozivali
zvucima iz svojih naduvenih vazdunih kesa ispod grla.
Na jednom mestu nekoliko mladih je stajalo zajedno u redu; oni zapevae neku epsku pesmu o

tranziciji i 'vidicima novim'.

Iza svih Hunia, u jednom prikrajku izmeu sanduka, videla se kupasta naslaga masnih prstenova,
nalik na Jofura ali neto manja. Bio je to Tjug, Treki, alhemiar sa Jijoa. Po svemu sudei nameravao
je da krene za Alvinom u dalje pustolovine.
Hari je, prolazei, nastojao da uhvati Alvinov pogled, ali taj momak je bio potpuno zauzet igranjem
uloge seoskog momka koji je doao i preokrenuo stvari u gradu. Tik uz njega stajala je Dor-hinuf, a
na Alvinovim pleima odmarala su se dva nura. Alvin je, meutim, trenutno bio nekako udno zauzet
jednim sporednim poslom. Naslanjao se laktovima na jedan slabo zatvoren sanduk, na koji je i dobro
motrio, ali sve vreme se trudio da se ponaa nonalantno.
Jedno oe poklopca malo se pomae. Iz mraka unutra jedno oko se polako, ljuljanjem i njihanjem,
uzdie; oko na pipku. Za tim jednim pokua da se provue i drugo oko, eljno da vidi ta se deava
napolju.
Ne prestajui da umbla leerno, Alvin jednom svojom aketinom doepa oba ta neposluna oka, pa ih
gurnu nazad u sanduk. Onda preko njih pritisnu poklopac i privrsti ga. Sanduk se sav zaljulja, kao da
se neko unutra 'vozi' napred i nazad u znak protesta. Alvin ostade jo jae naslonjen na poklopac,
ekajui da se stvari smire.
"Ahoj!" povika jedan Huni na elu reda, kad se portal ka njihovom brodu najzad otvori. "Kree se
laa hunika, sa pristanita Kazkarka!"
Hari je zadrao ozbiljan, dostojanstven izraz lica i uspravno dranje jo nekoliko sekundi. Jo
pedeset metara napred, ali, poslednjim snagama se uzdravao. Onda jurnu za jedno oe i poe se
smejati neodoljivo. Krivio se svakojako, pa i glavom do zemlje, od silnog smeha; ipao u mestu,
pljeskao se akama po butinama, lupao pesnicama kao ekiima po oblinjem zidu.
Dokovi za slubena vozila bili su maltene sasvim naputeni. Pobegli su meu prvima zvaninici
Bibliotekog instituta; Migracionog; Trgovinskog; i Ratovodstvenog. Mesta gde njihove letelice treba
da budu privezane bila su prazna. Jedino su Verkvinovi slubenici jo branili Kazkark, jurcali tamo i
amo spasavajui unesreene, usmeravali panini masovni saobraaj izbeglica. Bio je to plemeniti
napor. Hari pomisli da bi moda najpotenije bilo da se i on baci u akciju ovde, da spase poneki
ivot, zakrpi bar poneku poderotinu na tkanini galaktikog drutva. Kad kataklizma proe,
Navigacioni institut imae zadatak da zapone obnovu civilizacije tako to e pokrenuti tokove
trgovine.
Ali, Verkvin me je uvao i sauvao za ovu jednu misiju; ree Hari sebi; valjda matori siponja zna ta
radi.
Pred njim je sada bilo njegovo E-prostorno vozilo, koje je on toliko voleo; njegova
letelica/stanica/hodalica. Spremna za novi prodor u dungle memskog sveta, idejnog. Iako je znao da
e ova misija biti opasnija od svih dosadanjih, Hari, i nehotice, ubrza korake.
Prilazei, on primeti da je poeo neto pevuiti u sebi. Melodiju koju su maloas umblali oni Hunii -

oni kojima je Alvin postao zet - dok su se pripremali za odlazak.

Bila je to neka mornarska ili primorska pesmica. "Dok megabui njiu grane, i ceo Vufon spi..."
Zgodna melodijica, zaas se 'primi'.
Dobra za polazak na dugo putovanje.
Puna nekog iekivanja.
Novi haosni talasi prodrmae planetoid dok je Hari utovarivao Verkvinove instrumente u tovarni
prostor svoje letelice. Drevnom kosmikom stenovitom masivu, kao i svim drugim takvim gradovima
u letu, pretila je sada opasnost da se raspadnu. Sav je odzvanjao vibracijama koje su se prenosile
podjednako i u letelicu, njen pod i zidove. Jedan neprivreni paket instrumenata pade sa jedne od
gornjih polica, pa je Hari Harms morao ba dobro odskoiti u stranu da to ne bi palo na njega.
Prirodna gravitacija Kazkarka bila je minimalna, ali vetaka mnogo jaa, pa se instrumenti u tom
paketu razlupae u parampare, a delii se razletee po podu.
Morao je da poisti, on lino, i to metlom. Jednim uvom je neprestano oslukivao kad e sirene za
vakuum-uzbunu zajaukati na svoj karakteristini nain a onda (zbog nestanka vazduha, naravno)
postati slabo ujne, pa neujne. Ali nita od toga nije se desilo.
Proe jo nekoliko dura. Harijevo nakostreeno krzno polako se 'sloilo' uz njegovu kou. Kristalni
svod iznad dokova odrao se... do daljnjeg.
Hari, po zavrenom utovaru, izae da poseti mali borbeni amac thenanijanske izrade koji je leao
parkiran prikriveno, zguren u senci njegove stanice/letelice. Proe kroz vazdunu komoru i povika,
dozivajui pilota.
"Ej, Ka! Spreman za polazak? Ja otperjavam odavde kroz manje od jedne midure, pa, ako vi drugari
mislite sa mnom..."
Iz malenog pilotskog prostora izviri glatki sivi Delfin na leaju-hodau sa est mehanikih nogu.
Odmah se videlo da Kau nije dobro: ve nekoliko nedelja bio je na suvom i nije imao ni jednu jedinu
priliku da zapliva, ak ni za tren. Dodue, imao je mogunost da potopi taj svoj leaj, za ta je sluila
jedna specijalna uzana komora, i da spava, ipak, okruen malom koliinom vode, ali bez ikakvog
plivanja.
"Ma, ja bih poao ovog trena!" ree Delfin na angliskom. "Al' ne mogu bez Dvera."
Hari pogleda preko ramena. "Ah, do sto avola", ree on. "Gde li je taj odlutao?"
Po strani od njih otvorie se jedna kabinska vrata i odatle potekoe rei takoe na angliskom, ali
nekako glatko i ljigavo izgovarane... ili, moda, zavodljivo. "Znate, pretpostavljam da mladi ovek
pokuava, po ko zna koji put jel'te? Da ubedi svoju ensku ekvivalentu koja Reti se zove, da poe
odavde, sa nama. Ne mislite?"

To se pojavila Kivei Ha'aoulin, za koju se oigledno nalo mesta u jednoj od majunih kabina ovog
zvezdanog amca. Ali morala se provlaiti, onako debela, kroz gomilu zaliha, uglavnom hrane. Zalihe
su bile umotane mreama za tovar, pritegnute uz pod, ali i okaene po zidovima, tako da je ta kabina
bila bukvalno nakrcana do plafona.
Ranije tog dana, Sintijanka je zahtevala da poe sa Kaom, iako joj je jasno stavljeno do znanja da je
to putovanje nesumnjivo 'reka bez povratka'. Svako sledee upozorenje samo je pojaavalo njenu
reenost. ak je ponudila da im besplatno obezbedi hranu ali i sve druge zalihe potrebne za sluaj da
putovanje potraje due.
Nije verovala da e se u skoroj budunosti dogoditi neki tamo 'veliki raskid' ili ma ta slino.
"To uznemirenja koja moraju proi", uveravala ih je ona spokojno. "Ne kaem da povratak svega kao
to bilo. Instituti, veliki klanovi, vekovima sreivanje, povratak na normalu, da. Niko nee gledati
mnogo na neki tamo sveti prerano dolih ili neto malo, malicko zabuancije u smislu verckomerc! Jel'te! Zar ne njuite ansu za biznis u tome? Ja u postati komercijalni zastupnik cele planete
Jijo, da! U totalnoj tajnosti, diskrecija sto posto, puno poverenje. Ekstra-planetna oficirka za vezu
vaih e-sedam-osam rasa, da. Primitivne uroenike rukotvorine, autentine, marketing samo ja. Za
kolekcionare irom svih galaksija, koliko god ih. Svi bogati, svi mi!"
Hari je posmatrao kako se u njoj bori pohlepa sa tipinom sintijanskom opreznou. Konani ishod
bio je taj, da je Kivei prela na potpuno poricanje oigledne istine o svome okruenju. Odbacila je i
samu ideju da bi zbog ove krize kosmos mogao da se promeni na neki sutinski nain. Hari se
saglasio sa njenim zahtevima, ali ga je, potom, malice grickalo oseanje krivice. Ali, nije bilo ni
lako usprotiviti se zahtevima takve osobe; Sintijanci umeju da budu do besvesti uporni. Osim toga,
zalihe hrane e dobro doi Kau.
Kivei prie blie. Usput je prekoraila onaj portret urezan u metalni pod... jezivo lice zlikovca koji
je ubio naeg tipka a onda pobegao, a potom verovatno odleteo sa Kazkarka, u traganju za novom
prilikom da nanese zlo negde, nekome.
"Dver vam ode da trai vam Reti, da", ree Sintijanka. "Pazila ja na nae kanale komunikacije,
maloas. Taj deko javio kuda ide. Hitnom porukom."
Ka uzmahnu repom gore-dole. "Pa nisi mi rekla!"
"Pilote, da ti ne kvarim koncentraciju, prezauzet proverama pred poletanje. A sem toga, ako ja poem
da pomognem? Ja lino, mladim ljudima! Velikoduno, a? Hoemo, izvidniki majore Harmse?"
Hari se poe migoljiti tamo-amo. Kroz samo jednu miduru imae oprimalan 'prozor' za lansiranje.
Ali, ako je taj deak u nevolji...
"Da li je Dver precizirao u emu je problem?" ree Hari.
Sintijanka se protrlja akom po stomaku: znak nervoze.
"Pa, nejasna poruka, eto. Kao: hitno, mora hitno, inae ona ne ostaje iva."

Pronaoe, na osnovu te poruke, mladog Jijoanca. On se bio zavukao u jedan od oblinjih magacina,
gde je sad uao iza jedne gomile naputenih sanduka. Na sebi je imao nekakav tamni ogrta. Po
njegovom licu videlo se da se bespomono nervira. Zurio je u grupu razumnih bia okupljenih
etrdesetak metara ispred njega.
Tamo su preko izvesnog broja sanduka i kontejnera bili prebaeni veliki komadi platna, plavog i
zlatastog, kao draperije. To je inilo dobru pozadinu za onog velikog misionara sa etiri oka,
Skianoa, koji je vodio taj sastanak. Ispred njega i levo i desno od njega bili su sledbenici, njih
dvadesetak; svaki iz neke druge galaktike rase - ni dvojica iz iste. Skiano je visinom nadmaivao
gotovo sve njih. Izgledao je kao brodski pramac uzdignut nad tom skupinom. Jedan par njegovih oiju
svetlucao je bez prestanka, kao da im eli svima obasjati put u neku toplu no.
Ogromna veina sledbenika nove sekte ve se ratrkala po celom civilizovanom delu poznatog
svemira, sa zadatkom da iri poruke o linom spasenju. Ostali su samo ovi, jedna mala skupina. U
ovom trenutku pevali su himnu, od koje Hariju proe neka hladnoa kroz kimu.
"ta se deava?" upita on Dvera, i ve sledeim korakom proe pored njega. Vide Reti, malu ljudsku
priliku, kako sedi malo po strani od ostalih. Njeno lice bilo je obasjano svetlou sa ekrana
prenosivog raunara.
"U zaklon!" ree mu Dver, dograbi Harija za okovratnik i cimnu ga otro nazad.
"Ej!" poe Hari tonom kao da e se pobuniti zbog ovoga; ali zauta, jer nekoliko malih, tvrdih zrna se
zari u oblinji sanduk, tako jako da polete iverje od rascepljenog drveta.
"Neko puca na nas?" ree Hari mirkajui.
Dver izviri za trenutak a onda se vrati u zaklon. Dvojica sektaa stajali su kao garda, na malo
uzdignutim mestima levo i desno od Skianove pozornice; ogrnuti plavim i zlatnim, kao i svi ostali, ali
drugaijeg dranja, malo preteeg. Jedan od tih bio je iz naroda Paha, a drugi iz naroda Gelo. Obe te
rase su tokom Uzdizanja usmerene da postanu ratnici, zato to su imale uroeni talenat za borilaki i
ratniki zanat. Iako su stupili u kult mira i nenasilja, ovaj Gelo i ovaj Paha dobili su zaduenja, ipak,
prema svojoj meri. U Gelovim rukama bila je metalna ipka, zailjena na jednom kraju, dok je Paha
imao na jednoj ruci ubojitu spravu, kaievima pritegnutu - runi katapult, slian onome koji je bio i na
Dverovoj ruci.
"Zanimljivo", ree Kivei. "Poto im zakon zabranjuje noenje jaeg naoruanja, preli na hladno
oruje, i to preuzeto od vuje dece. Brzo ue, brzo. Moda od Reti. Moda ta nova vera, vei stupanj
otvorenosti uma."
Hari ne obrati nikakvu panju na ovu njenu prianciju koja im trenutno nije nita pomagala. "Zato
nam ne daju da se pribliimo?" upita on Dvera.
"Mene su upozorili da 'ostavim devojku na miru'", ree Dver. "Napomenuli su da 'prestanem da je
optereujem'. E, vidi, oni ne bi rado ubili Zemljanina, jer Zemljani su njima svetinja, ali, mogli bi

jednome polomiti dve-tri kosti. Jer, kau, 'sudba je zemljanska, za sva ostala bia patiti'. Ukratko, ne
daju, a ti se priuvaj."
Hariju prekipe.
"Sluaj ti, Dver, nemamo jo mnogo vremena. Reti je odluila da ostane sa osobama koje nju vole, i
koje e se o njoj dobro brinuti. A to je, ve, znatno vie nego to veina razumnih stvorova u ovoj
vaseljeni uspeva da stekne za sebe. Vea je verovatnoa da e ona dobro iveti ako ostane s ovima,
nego ako krene s nama! Trenutak je da je pustimo da sama donosi svoje odluke."
Dver klimnu glavom. "Jest, i ja bih tako razmiljao, u normalnoj situaciji. Ja bih nadasve voleo da
vidim da Reti konano stane na svoje noge - i ode svojim putem. Ali, ima tu jedan problemi.
Moda nije tano ono to si rekao."
Hari Harms uzvi obrve.
"A je l'?" ree on. "U kom smislu?"
Dver pokaza prstom napred.
"Pogledaj malo desno", ree on. "Desno od Skianove platforme. Iza one zavese. Vidi neto tamo?"
Hari uzdahnu i izviri. Pogleda preko glava Skianovih sledbenika, zadubljenih u meditaciju. Izmeu
dva masivna stuba vijorio se veo od neke arene tkanine. "ta?" ree on. "Ja ba ne vi..."
Zauta. Video je, ipak. Neto se pokrenulo iza poluprozirne tkanine. Maina? udno uglasta, sa nekim
iljcima, sekaima. Onda talasi vazduha jae zanjiha taj veo, i Hari vide opaku siluetu slinu bubi
bogomoljki.
"Ifninog mi gazde..." procedi on kroz zube. "ta e Tandu tamo? Zato se krije?"
Jedno je odmah izraunao: nijedan Tandu nikad se nee pridruiti Skianovoj sekti! Ne kao vernik.
Navodna besmrtnost navodno postojee 'due' uopte ne zanima Tandue, koji samo vrebaju kako da
unite sledeeg neprijatelja, kako da nametnu svoju rasnu volju jednom kosmosu koji im, u tom
pogledu, uporno prua otpor. Tandui, dodue, ubijaju samo kad je to u skladu sa zakonima i obredima
galaktikog drutva; to je kod njih uvek lakirano, 'civilizovano', legalno; ali ta ako se civilizacija,
sada, srui? Pria se da Tandui imaju tajne baze u kojima uvaju milijarde jaja namenjenih da se iz
njih izlegu ratnici. Pria se da samo ekaju pravi as da tu svoju novu armiju odgaje, i...
"Onda zato onaj Paha i onaj Gelo ne uine neto?" ree Hari. "Samo stoje tamo. Zar nisu primetili..."
Prekide ga trgovkinja Kivei.
"Primetili oni. Ba lea ka toj zavesi, a? Nee okrenu. Nareenja, jasno. Tandu stoji tamo pozvan za
neto njihovo!"
Pozvan? zapita se Hari. Za koju svrhu? Poe nervozno potezati paleve. Onda se neega doseti.

"Kivei, daj mi tvoju ploicu za informacije... Hteo bih da pokuam neto."

Sintijanska trgovkinja mu dade tu malu, prenosivu raunarsku jedinicu, u koju Hari odmah poe
mumlati razne komande. Koristei svoja institutska, majorska ovlaenja, on naredi raunarskoj mrei
Kazkarka da preslua sve to emituju svi drugi raunari i da izdvoji ono to izlazi iz Retinog. Uz malo
sree, mogao bi za nekoliko trenutaka...
"A-ha!" uzviknu on. Njegovi pratioci se stisnue da pogledaju ta je to uhvatio. Ekran je bio
podeljen: na levoj strani videla se ta mlada ena, Reti, ije je lice sada bilo bez ikakvog oiljka; na
desnoj strani videle su se neke tablice i spiskovi - ono u ta je Reti gledala tako pomno.
"ta sad?" upita Dver. "Da joj se preko ove veze obratimo? Garantujem da e se ona samo naljutiti i
oterati nas do sto vragova."
"Ne", ree Hari, "ja bih da malo pijuniram, prvo." Usmerio je svoju panju na desnu stranu slike.
"Hm, ovo kao da je spisak planeta prema kojima su nedavno uputili misionare. Uglavnom su to
trgovaki svetovi, njihovi prostorni kontakti su dobri a kultura kosmopolitska, liberalna, nesklona da
suzbija neobine take gledanja. Pametni su ovi. Ali, ba se pitam ta e joj u ovom trenutku spi..."
Zauta, jer se Retino lice tog trenutka ozarilo. "Evo jedne savrene!" ree ona svojim kolegama, oito
zadovoljna.
Ustala je, drei raunar u jednoj ruci; zbog toga se slika zanjihala. Hari na ekranu ploe vide samo
njihanje plavih i zlatnih draperija, i lica vernika, podignuta, zagledana ka nekom dalekom horizontu.
Ovaj prizor se donekle stabilizovao kad je Reti ustala i progovorila glasnije, da bi je Skiano uo
preko ritminog napevanja i mrmorenja okupljenih.
"Gospodaru, odabrala sam mesto za sebe. Vidi? Evo, na spisku je. Ovu planetu!"
Pogled sa njenog raunara, pa time i ugao kamere u iji rad se Hari ubacio, zaokrete nagore; na
trenutak uhvati arenog zemaljskog papagaja, koji se etkao tamo-amo po Skianovim masivnim
pleima. Onda Reti ispravi 'nian', podnevi raunar tano pred oi glavatom, impozantnom Skianou.
Njegov gornji par oiju bio je sad upaljen kao da su tu dva auto-fara, uperena ka buduim
generacijama; a njegov donji par oiju lunjao je tamo-amo ne bi li negde ugledao konanu istinu.
"Zove se Zornap", ree Reti. "Znam da si uo za to mesto. Ima idealnu atmosferu za mene, i sve
ostalo, prema tome, ostau na njoj zdrava. Ima i jednu ljudsku trgovaku postaju, za sluaj da mi
zatreba druenje sa meni slinima - to, rekla bih, nije verovatno, al' isto za svaki sluaj, a? Da ja ne
zatvaram sebi opcije unapred.
Poslao si tamo jednu malu misiju, a ja vidim da je to planetica dobro postavljena, ima puno
svemirskih puteva koji vode na sve strane, pa koga god na njoj regrutujemo, moi emo ga odmah
poslati negde dalje. Sa tolikim prednostima, Zornap sigurno zasluuje da ima apostola vieg reda, zar
ne? Dakle mene! Evo ovako. Uzimam putniki atl za galaksiju Treu. Polazi kroz pola midure.
Dakle, sa tvojim doputenjem..."

Skianovo zurenje najzad popusti. Donji par oiju okrete se da pogleda Reti.
"Takvo zaduenje je ispod tvog nivoa, drago moje vuje dete. Ne dam ja da tebe prljaju prizemni
zadaci, da ti propoveda na ulici, die isti vazduh kao nevernici."
"Ali, ja..."
"Postoji nagrada, koja eka zaslune", nastavi osniva vere, glasom sveanim, dalekim,
propovednikim. "To su nagovestili i vai sveci i proroci, jo davno. Isus, Isaija, Moamad, Buda...
uistinu, svi veliki mudraci tvoje blagoslovene i proklete rase, ije patnje u tami dozvolie im da vide
ono to je nevidljivo narodima koji na svetlosti ive."
"Znam ja to, gospodaru. Zato me pusti da krenem i da irim blage vesti na Z..."
"Samo, ti proroci su pogreno zabeleili ono to su videli, naravno. Kako bi mogli tano zapisati
hroniku takve slave, primitivnim mastilom, na primitivnom pergamentu, jezikom koji je bio jedva
neto vie od ivotinjskog mumlanja? Ali, nebitno, nebitno: sudbina je progovorila. Svetionik koji
oni upalie, sada e upaliti sve nove i nove lomae, tako da e se vrelina istine iriti svuda, dok
ruevine padaju oko nas."
"Slaem se! Zato me sad pus..."
"Ali, avaj, ja neu videt zemlju tu obeanu, tu apoteozu. Kao Mojsij, zaustaviti se moram pre nego to
bih kroio, kroknuo, u neku obinu zemnu Valhalu. Trudi moji iscrpie ovu samrtnu put. as doe da
zatraim nadoknadu onu koja mi u snu bejae obeana. Ne kroz obino istilite, ne, ne, moj prolaz
ima biti pravo u Raj!"
Reti je odgovarala kao uznemirena osica, sve nekim brzim i zabrinutim zujanjem. "Da da, ma super,
samo ti putuj, u Raj, mislim to je carski, nego to se tie planete Zo..."
"Mami nagrada moja, zove, prizivlje", zagrme Skiano velianstveno. "Lino izbavlenije, mnogo bolje
nego zagrljaj plima puki. A ipak... jednog nezgodnog predoseaja nikako se otresti ne mogu. Uinih
li, vaj, sve to trebaah? ta ako li prispem, doim, u podnoje nebeskih propileja a straa boja ne
prepozna moje lice njima udno, i telesno oblije? Toliko vremena samo Ljudima oni posveivahu,
spremni jesu li propustiti neke due drugojaije kroz dveri Elizije?"
Dok je tako govorio, poe se njihati tom ogromnom glavom, nalik na brodski pramac, levo-desno.
"Zato mlidijah da orunici rajskih dveri propustie me radije ako stignem u pratnji jedne ljudske
due, a i mnogo drugih, koji zajedniki e zajemiti da zaista sam..."
Slika na ekraniu ispred Harija zadrhta kao da su, etrdesetak metara ispred njih, Retine ruke
zadrhtale - moda zato to je shvatila kuda ove Skianove rei vode. A ba tada ritmiki napevi
okupljenih dvadesetak vernika uzdigoe se do zavrnog vrhunca i onda utihnue, u poslednjem
stapanju sa odjecima u magacinskoj hali. Reti opet zabrza, ali neto malo promuklo. "Ti to ne pria
o nekom stvarnom novom putovanju, a? O propovedanju na nekom drugom mestu? Nego si odluio da
umre?"

Odgovor stie, takav da Hari zadrhta.

"Da korubu ovu napustim, da. Udruen sa prosvetljenima, da bi se znalo koliko vredim... a meu
njima mora i jedno ljudsko dete biti, pravo pravcijato, sa planete muenice, da posvedoi u moju
korist pred licem anela i svetaca."
Neko prodrma Harija za rame, tako jako da ga maltene obori. To ga je Dver jednom akom uhvatio za
rame; drugom rukom je pokazivao neto, upirao prstom preko sanduka.
"Zavesa!" ree Dver.
Pogledae svi tamo. Kivei tiho zajea. Draperija je pala a izmeu stubova magacinske hale uzdigla se
velianstvena figura Tandu ratnika, obojenog bojama koje su govorile ne o ratnom pohodu nego o
obrednom ubijanju; est Tanduovih ruku bilo je uzdignuto visoko u vazduh, a u svakoj ruci po jedan
veliki no iskriav od otrine.
Umesto da krenu u odbranu, obojica straara, i Gelo i Paha, stadoe pokorno meu vernike. U
sreditu je, na podijumu, ostao samo Skiano, a svi verni bili su sad ispred njega, rasporeeni u
polumesec.
Skiano prui sve svoje etiri bele ruke, naglo, i uhvati samo jednu osobu u zagrljaj: Reti. Ona se
ukoi i kriknu, zabacivi glavu i gledajui iznad sebe, ka Tanduovim seivima, uasnuto. Papagaj se
razmlatarao krilima, poleteo, i kretei poeo da krui iznad svih.
"Policaje robote pozovi!" ree Kivei Hariju, uurbano. "Ceremonija ne sasvim dobrovoljna,
garantujem to ja, svedoim!"
Ba e nam to pomoi, to ti svedoi, pomisli Hari i potra napred, pokuavi da sustigne Dvera.
Znao je da su snage reda i zakona ve u rasulu, i da bi eventualna pomo, ako nekim sluajem i
stigne, stigla prekasno.
Ali, naravno, time se otvaralo pitanje ta se to on i Dver nadaju da postignu, osim da se, moda,
pridrue seckanom mesu koje je Tandu reio da ceremonijalno napravi kroz koji tren.
Dvadesetak metara daleko od grupe vernika, Dver zbaci ogrta. Pokaza se da je u njegovim rukama
opet isti onaj jijoanski luk, i tobolac strela, ve jednom prodat Sintijanki.
"Ej, to moje!" zaita Sintijanka, koja nije pola napred. Nju je ova kraa uznemirila vie nego
predstojee obredno ubistvo i samoubistvo sekte. "To mi ukrao iz kabine. Zahtevam hitni povraaj
ukradene robe, inae podnosim albu!"
Dok je ona stigla sve to da izgovori, i dok se Tandu nadneo nad svoje rtve, Dver je ve odapeo tri
strele, brzo, jednu za drugom.
Hari, prilazei mu s lea, apnu Dveru: "Ej, nita ti to ne vredi protiv Tandua. Nema on nijednu taku
tako osetljivu da bi ga mogla ubiti jedna obina stre..."

Uini mu se da strele, letei kroz vazduh, skreu; da menjaju pravac. Nisu pogodile delata, tavie
promaile su ga ogromno; zarile su se u Skianoa! Pokaza se da Dver nije ni gaao ratnika, nego vou.
Dva velika oka sa 'reflektorima' sledeeg trenutka su se ugasila, probodena drvenim tapovima sa
kamenim iljcima na vrhu. Trea strela se zari verskom voi kroz otvorena usta, u grlo, ba kad se
spremao da vrisne od bola.
Sve etiri Skianove ruke sad su se trzale u grevima; samo jedna od njih ostala je na Reti, ali ne
zadugo, jer je ona ugrize, zarivi zube najdublje to je mogla u tu belu kou, a zatim se istre. Poto
joj je put zapreio Paha, ona klisnu u neoekivanom pravcu, ispod i izmeu Skianovih bodljikavih
nogu.
Hari joj poe mahati obema rukama. "Ovamo Reti! Ovamo! Bei ovamo!"
Tandu se oglasi jezivim krikom gneva. On je prihvatio ovaj posao pod tano odreenim uslovima;
zato je i doao pripremljen i sa 'alatom' samo za obredno klanje vernih, da to obavi pobono,
dostojanstveno. Nije bilo ni govora o borbi; dakle, prekren je ugovor!
Uasno uvreen, Tandu se, zato, oglasio urlicima koji poletee kroz avenije i tunele, dvorane i
hodnike Kazkarka. Bio je to poziv njegovim sunarodnicima, tandujskom rodu, da se okupe i da speru
uvredu. Onako uzgred, zamahnu jednim noem i odsee glavu Pahi.
Glomazni Gelo reagovao je na to isto po instinktu. Metalna ipka u njegovim rukama fijuknula je
kroz vazduh jedanput, dvaput, i ve su obe Tanduove prednje noge bile smrskane u kolenima. Ali zato
ga je Tandu sledeeg trena iznabadao sa svih est noeva. Jo dva lana sekte usprotivie se Tanduu.
Bila su to krilata bia, jedan Glououvis i jedan Zju8. Poto im vie nije bilo jasno zato su tu, i poto
ionako jo od drevnih vremena njihovi narodi mrze Tandue, poleteli su da ga kljucaju odozgo. Tandu
ih je, meutim, uspeno terao od sebe, izmahujui noevima.
Dver je nastavio da odapinje strele jednu za drugom, najbre to je mogao. Gaao je samo ulne
organe Tandua: oi, ui, i druge. Svaka strela je pronalazila cilj. Jedna po jedna antena sa ulima
umirala je, na Tanduovom telu.
Hari pomisli da kae Dveru da ni to nee vredeti, jer je takva taktika odavno isprobana ali su Tandui
i bez tih ulnih organa nastavljali borbu uspeno.
Reti je bila nadomak slobode; samo jo jedan korak ju je delio, jo jedan skok. Ali jedna Tanduova
dugaka suva ruka pruila se nad nju, no se uzdigao hitro. No sa koga je ve curila krv, obilato.
Novi podprostorni udar zatrese stenovitu podlogu ispod njih. Magacin se zaljuljao bukvalno iz
temelja. Povrina magacinskog poda izvila se poput lea neke smrtno ranjene ivotinje. Gusti oblaci
praine iknuli su iz procepa u kamenu; podigao se nekakav vetar, kao da neka sila vue atmosferu na
jednu stranu. Zastave, draperije, ogrtai, sada su se vijorili kroz vazduh koji je beao. U daljini su
zapomagale sirene.
Hari se trudio da ostane na nogama; nita nije mogao uiniti za Reti, koja izgubi ravnoteu, polete.

On se baci da je doeka na ruke; ali znao je da ne moe stii tamo na vreme.

Retin prkos trajao je samo jo trenutak, a kad je tresnula na kamenu podlogu ugasio se kao i njena
svest. Nije Reti ni jauknula, niti zajeala, nita; nije dala vaseljeni nikakvo zadovoljenje te vrste. Bez
glasa je prihvatila ravu sreu koja ju je zadesila.

Dilijan
Lucifer znai 'Svetlonosac', onaj koji nosi svetlost.
Ta misao joj doe neoekivano, dok je gledala kroz oblinji brodski prozor. Neujednaeni talasi
svetlosti navirali su odatle, prelivali se i poigravali preko njenog lica.
Aneli su blistavi, pomisli ona; ali ne uvek dobri.
Prizor pred njom podseao ju je na mnoge druge, divne i zastraujue, koje je videla poslednjih
meseci i godina. I na mnoge pretpostavke koje je morala napustiti.
Na primer, seala se onog prvog suoenja sa 'Velikim muiteljem'. Bili su duboko u transfernoj taki,
jurili su svojim putem, kao i milioni drugih brodova; a to udovino bie biralo je koga e uzeti i
preneti ka transcendenciji. Avet prava, ogromna, svetlosna; kao moni serafim, koji silazi na Sudnji
dan da meu svima onima koji se diu iz grobalja bira nemilosrdno, odabira pravednike, a due
grenih gazi. Niko nije bio zapanjen vie od nje kad je to nadmono bie posegnulo ka Brazdau i
zgrabilo ga, izvuklo iz normalne transferne putanje, uputilo bez ikakvog objanjenja ka drugaijoj
sudbini.
Moda emo sada saznati, pomisli ona. Jer postojala je znatna slinost izmeu onoga to je ranije
uinio 'Veliki Muitelj' i onoga to je sad inio kopljasti 'habitat' koji je iz mnogomilionskog
akrecionog diska propalih brodova izvadio samo nekolicinu - pa i Brazdaa. Zrani pipci omotali su
se oko Brazdaa jednom, dvaput, i jo mnogo puta, poveavajui broj namotaja. Kretnje pipaka bile
su maltene zaljubljene. Slino tome, habitat je poveo za sobom, kao na konopcu, jo nekoliko
desetina brodova. Ovo ponaanje neprijatno je podsealo doktorku Baskin na pauka koji ponekad
zamota uhvaene insekte, ive, u niti pauine, i na taj nain ih uva da bi ih pojeo kasnije.
Svi ti ostali izvueni brodovi bili su ogromni, prepuni objedinjenih ivih oblika - oksi/hidro hibrida.
Bili su to, dakle, brodovi istinskih kandidata za transcendenciju. Bilo je logino da habitat spase
barem neke od njih iz opteg brodoloma dole, kod zvezde 'belog patuljka'. U poreenju sa njima,
Brazda je bio majuan - kao vrlo sitna gusenica pokraj velikih, naduvanih lopti za plau. Pa ipak,
bio je podjednako dobro umotan pipcima svetlosti.
"Nepoznata supstanca", komentarisao je Hanes Suezi. "Ne uspevam nita jasno da oitam o njoj. Nai
instrumenti naprosto ne vide od ega je to to nas dri."
Nis maina se odvai da nagaa o jednom bliskom pitanju.
"Moda je neko jo od ranije imao na umu ovu sudbinu za nas. Prerada naeg ugljeninog oklopa,
koja nam se dogodila u Fraktalnom svetu, moda je izvrena upravo zato da bismo sad bili otporni na
ove svetlosne pipke, od ega god da su."
Dilijan slegnu ramenima. "Pa, da", ree ona. "Ali, moe biti i da su ti svetlosni namotaji nekakav
dodatni oklop, druge vrste."

utanje potraja. Jedan za drugim pogledi svih prisutnih usmerie se ka onom ekranu koji je
prikazivao ta se nalazi iza Brazdaa. Oigledno su svi imali na umu istu kiselu misao: ako su
svetlosni namotaji zatita od 'neega', onda to 'neto' mora da se dogodi uskoro.
Dole se privodila kraju katastrofa hodoasnika koji su doli u urednim redovima, utivo prilazei
svetilitu, a zavrili samleveni i spaljeni. Njihove milionske povorke pretvorile su se u nepregledno,
zadimljeno ubrite, u kome je sad jo samo poneka eksplozija pokazivala da ginu i poslednji,
najizdrljiviji; da i oni koji su sve do sad odolevali, neminovno postaju kaa otpadaka, praine, i
jona.
Uskomeani akrecioni disk zgunjavao se brzo: mutna crna masa koja se sputa ka maloj beloj zvezdi
u centru.
Po Zubdakiju, ovo stanje bilo je neodrivo; disk se morao sruiti, odmah, u zvezdu. Nije moglo biti ni
govora o nekom usporenom spiralnom orbitovanju koje bi trajalo godinama ili barem nedeljama.
"Neto ugaoni momenat ove oluje olupina jednak je, priblino, nuli", saopti astronom Delfin. "Mnogi
slupani komadi imaju tangencijalne brzine, i te kako velike; ali se kreu u najrazliitijim pravcima, i
sudaraju. Zato se njihove brzine ponitavaju. Kao celina, ovaj disk ne orbituje uopte. Kad se u
sudarima ponite, uzajamno, ugaoni momenti glavnine tih komponenti, sruie se cela masa pravo na
zvezdu... takorei u istom trenutku!"
Pitali su ga, naravno, kad bi to moglo da se dogodi.
"Ussskoro. A kad se dogod-di, mi emo biti na 'nultoj taki' za onu vrstu priredbe koja je
najeksplozivnija u celom kosmosu."
Zurili su u mutljag koji je, kao tornado smrti, odneo nade i snove nebrojenih naroda i drava, i
pojedinaca. ekali su 'priredbu'. Akeakemai uzdahnu zvidavo, i vrati se Dilijaninoj misli. "Oklop,
kae, preko oklopa... da bismo bili zatieni od ovog to e sad biti?"
Nije dobio odgovor. utali su. Onda Akeakemai nastavi na trinarnom jeziku, u haikuima.
Kad pomisle da
mogu sve, bogovi su
tad u zabludi.
Kad poveruju
svojim hvalisanjima stigne ih kazna.
Nisu svemoni.
Nisu ni sveznajui.
Niti su veni.
Priroda, mudra,
pokae im ko je ko,
gde im je mesto.
Sanjari, stie

cunami vaseljenski!
Hej - supernova!
Dilijan klimnu glavom. Dobro reeno; dobra delfinska poezija.
"Kraidaiki bi se ponosio", napomenu ona.
Akeakemai, u svojoj sali, punoj vode, uzmahnu repnim perajem, kao da eli da umanji hvalu koju je
dobio.
Lako je biti
poeta, kad ironija
se nudi sama.
Na ovo je Sara Kulhan imala neto da doda. "Izvinite to se meam u neto o emu sam tek poela da
uim, a to je astrofizika", ree ona. "Da vidimo, da li sam dobro shvatila. Masa tog akrecionog diska
je samo jedna desetina Suneve mase, da? Ali kad se srui na belog patuljka, poto je on ve sasvim
blizu andrasekarove granice, bie to dovoljno za otpoinjanje superbrze nuklearne fuzije. Znai,
masa koja se sastoji zapravo od leeva, i od olupina..."
Umea se Nis maina. "Izazvae eksploziju zvezde. Da, bie to ono to astronomi na Zemlji nazivaju
'supernova tipa 1'. Trebalo bi da takvu pojavu izazove mnogo vea masa, koju beli patuljak otima od
neke oblinje gigantske zvezde i 'namotava' na sebe. Tako bi to trebalo da ide. Ali u ovom sluaju
masa je dola sama, svojom voljom; nije velika, ali e biti dovoljna. Supernovu e stvoriti meso
nekada ivih, razumnih bia. Njihova pogibija bie obeleena supernovom. To vam je kao pogrebna
lomaa koju e videti svako, jer e, privremeno, biti sjajnija od itave ove galaksije. Bie vidljiva
sve do krajnjih granica vaseljene."
Doktorki Baskin se uini da Nis govori na nekarakteristian nain; sa nagovetajima histerije. Ta
mislea maina, koju su Timbrimiji programirali da uvek traga za novim i iznenaujuim, moda je
sada gurnuta preko granica svoje izdrljivosti.
"Hm", ree ona, "kad pukne, ako bude supernova, stvarno ne izgleda verovatno da emo mi u
Brazdau preiveti, pa ma kakvi da su nam oklopi. Ali podudarnosti su, zaista, isuvie savrene."
"Podudarnosti?" ree kiborg Suezi.
"Ovo kako su postradali kandidati jedni drugima ponitili orbitalne brzine - savreno, do nule. Tako
da e odmah pasti na zvezdu. Mora biti da su Transcendentni planirali da se to ba tako desi. Hteli su
da upale supernovu ovde."
"Dobro, neka su hteli", ree Suezi. "U tom sluaju, zato nisu i nas ostavili dole, sa onim jadnicima?
Zato nisu i nai atomi sad izmeani sa njihovim?"
Dilijan slegnu ramenima.
"Ne znam, Hanes, ali, moda je planirano da se naa uloga nastavi i posle supernove. Ali, koja

uloga? U emu? Ko zna?"

Zubdaki se javi sa najnovijom procenom. Do eksplozije je ipak preostalo neto malo vie vremena
nego to je on mislio. Moda, ak, dvadeset sati. Moda i vie, ak nekoliko dana.
"Tano je da akrecioni disk pada, i da se povrina zvezde zbog toga zagreva, ali, upravo zato se
pojaava i pritisak zraenja, kojim zvezda odguruje tu masu od sssebe. To nisam imao u vidu,
promaklo mi je", objasni Delfin. "Zbog tog delovanja, proces paljenja supernove bi mogao biti vrlo
neuredan. Osim ako su ovi predvideli neko reenje i za to."
Nije bilo potrebe da odreenije kae koji su to 'ovi'. Nedaleko od Brazdaa pulsiralo je svetlou
gigantsko 'koplje' Transcendentnih, habitat dugaak kao Meseev prenik, i isputalo iz sebe sve nove
i nove koliine tajanstvene supstance kojom je omotavalo nekoliko desetina uhvaenih brodova.
Umirena ovim izvetajem, Dilijan Baskin zakljui da ima vremena da se odmori; jer, trenutak
najvee krize nee nastupiti ba tako brzo.
Ode polako do svog 'stana' u brodu, to jest, do radne sobe, spavae kabine, i drugih svojih prostorija.
Ue prvo u radnu sobu.
Njena kapetanska kancelarija bila je slabo osvetljena. Dilijan prvo baci pogled na drevni
mumificirani le, koji se smekao nepromenjeno, uspravan u svom staklenom sanduku.
"E, Herbe, Herbe", ree mu ona. "Izgleda da se neemo jo dugo muiti. Jer sad kad grune ono tamo,
ima da nas nema."
Suvonjavi mrtvac ne ree nita, naravno. Ona uzdahnu.
"ta da ti kaem... Imao je Tom jednu izreku za to. Naime: ako se zaista mora, ba, otii, onda
treba..."
Pridrui joj se muki glas. Bariton.
"Onda treba otii sa to jaim 'bum'."
Dilijan se okrete za sto osamdeset stepeni, podigavi ruke i preavi u borilaki poluuanj,
spremna da se brani. Srce joj je gruvalo od iznenaenja, tako jako da je oseala kako joj se cela prsa
potresaju. U senkama radne sobe stajalo je neto... ili neko. Visoka prilika. Dvonoac. Plea, ljudsko
dranje. Dobro graen mukarac, ovek.
"Ko... ko je to?" upita ona.
Glas joj odgovori, glas zapanjujue poznat.
"Niko od koga bi se morala plaiti, doktorka Baskin. Dozvoli da izaem vie na svetlo."
On to i uradi, a njeno srce jo ubrza, umesto da uspori. Ona uzmae jedan korak, pritiskajui jednim

dlanom prsa, negde ispod grla. Glas joj se razlamao kao pod udarom otrice dleta; glas na pola puta
izmeu nade i strave.
"T-Tome?"
Njegov osmeh bio je, kao i uvek, spreman. Osmeh pun oduevljenja, nekako deaki. Dranje tela
oputeno, a ipak spremno na sve. Ruke, njegove dobro znane ruke, te ake tako sposobne za hiljadu
vrsta poslova.
Njegova glava - sa crnom kosom, ali i ponekim sedim pramikom tu i tamo - nagnu se na jednu stranu,
malo upitno, kao da je malice razoaran njenom reakcijom.
"Dil, pa zar si toliko lakoverna da veruje u ono to vidi?"
Dilijan se borila da obuzda svoje emocije, a naroito ovaj talas oajnike usamljenosti koji ju je
'odneo' onog asa kad se kratkotrajna nada sruila. Da je to stvarno Tom, ona bi to ve znala, znala bi
na nekoliko naina... ak i zatvorenih oiju. Ali, to lice, sa borama od mnogih briga, izgleda ba kao
pravo... sa dodatim zamorom zbog nevolja kroz koje je proao a koje su bile mnogo gore od njenih.
Jedan deo nje eznuo je da se prui ka njemu, da ga zagrli. I da mu ublai te brige, bar donekle, bar
privremeno.
Iako je znala da je pred njom samo jedna la.
"N-nisam... tako naivna. Mislim da je prilino jasno ko ste vi zapravo. Recite mi... Jeste li proitali
Tomovu sliku iz mog uma? Ili..."
Okrenula je pogled ka svom radnom stolu, na kom su mirovale holo-fotografije Toma, Kraidaikija, i
jo nekih koje je poznavala i volela na Zemlji.
"Malo jedno, malo drugo", stie odgovor, dok je ona bila tako okrenuta. "A uzeli smo inpute i iz
mnogih drugih izvora. Smatrali smo da e to biti koristan pristup: neko tebi poznat, ali takav da e ga
gledati sa dosta napetosti i aljenja za proputenim. Moda je to malo surovo. Ali doprinosi
koncentraciji.
Jesi li usredsreena sada?"
"Privukli ste moju panju", odgovori ona, okreui glavu opet ka posetiocu... a tamo ju je ekalo
novo zaprepaenje.
Nije to vie bio Tom! Na istom mestu stajao je neko drugi - Dejkob Demva, majstor pijunae, agent
obavetajne slube pri Teragensu, onaj koji se toliko zalagao da Brazda bude poveren delfinskoj
posadi. Brazda je bio Demvino delo, koliko i Kraidaikijevo. Demvina koa bila je na licu
potamnela i kao tavljena; videlo se koliko je godina proveo krstarei po dubokom svemiru,
obilazei mnoga uporita Zemlje, radei i borei se da sprei onu sudbinu koja obino zadesi 'vuje'
rase.
"To je dobro", ree njen posetilac, "jer ja mogu samo maleni deli moje svesti da posvetim ovom

razgovoru. Preda mnom su mnogi drugi hitni zadaci, koji moraju biti odmah u celosti obavljeni."
Dilijan klimnu glavom.
"Mogla bih pretpostaviti", ree ona. "Vi Transonje mora biti da ste opako zauzeti, a? Ubijanjem
triliona pametnih osoba. Samo da biste pripalili jednu, jednu kratkotrajnu vatricu. Aj mi reci, zato i
emu izgiboe onoliki, dole? Je li to bilo neko religiozno, kao, prinoenje na rtvu? Ili neto
praktinije?"
"A mora li biti jedno ili drugo? Moe biti pomalo od oba. I nijedno. Te koncepte nije lako izraziti
pomou rei koje postoje u tvom diskurzivno-simbolikom jeziku."
Oekivala je da e odgovor zvuati tako nekako.
"To moe biti tano", ree ona. "Hvala to ne ree 'u primitivnom' ili 'u divljakom'. Neki drugi su
nas, ranije, vrlo jasno podseali koliko nisko stojimo u piramidi ivota."
Lik Dejka Demve se nasmei; nove borice pojavile su se, pri tome, svaka tano onde gde treba.
"Ogorena si. Ne mogu ti ni zameriti, posle vaih susreta sa Onima Starima; znam koliko loe ste
proli. Te kreature jedva da su neto malo starije od vas, i jedva neto malo pametnije. Nezrele su to
due, esto arogantne, njihova nadmenost daleko nadmauje njihova stvarna dostignua. Naglaavaju,
stalno, koliko su se visoko digli, na taj nain to omalovaavaju one ispod sebe. Ti u sopstvenom
dnevniku, Baskinova, pravi poreenje s 'mravima koji bee kud koji, pod izmama bogova koji ih
gaze'.
Istina glasi", nastavi Demva, "da svaki zaista napredni um moe da saosea, pa ak i sa 'mravima'. Ja
sam, evo, izdvojio jedan deo mog jastva, uputio sam taj deli ovde, kao svog izaslanika, i zato sada
mogu ovako da razgovaram. Ne kota mnogo biti saoseajan, ako napor nije preveliki."
Dilijan klimnu glavom, dvoumei se da li treba da bude zahvalna ili uvreena.
"Va pojam selektivne dobrote... uasava me."
Replikant Demve slegnu ramenima.
"Za neke stvari pomoi nema. Ta sloena bia koja su poumirala maloas, i ija dobro promeana
masa, i drugi atributi, sada ine zbijeni oblak na rubu nestanka, posluie viim ciljevima, i to mnogo
bolje svojom smru nego to bi kao mlai Transcendentni mogli posluiti svojim ivotom. Ovde, i na
mnogim drugim mestima irom poznatog kosmosa, upravo takve pogibije upalie veliki broj svetleih
signala, i to sve ba u pravom trenutku, onda kad sudbina otvori jedan kratkotrajni prozor koji
doputa nebeske razgovore."
Dilijan se namrti od koncentracije.
"Svetleih 'signala'? Upuenih kome? Vi Transcendentni ve ste gospodari svega u svih ovih Pet..."

Dosetivi se, ona se odvai da nagaa.

"Nekome izvan? elite kontakt sa drugima, izvan Pet galaksija?"
Demva otpevui kroz nos nekakvu potvrdnu melodijicu, pa ree: "Eto, vidi. ak i mrav je u stanju da
izvede jednostavan logiki zakljuak! Tano je, cilj celog ovog ogromnog poduhvata sastoji se u
tome da poaljemo kratkotrajne poruke iz jednog dela nebesa u drugi. Pozdravna poruka moe se
izbaciti preko drastine erupcije svetlosti koja e uskoro pokuljati odavde i zaseniti, za kratko, celu
jednu galaksiju."
"Ali..."
"Ali!" ree Demva. "Sad e se ti buniti da mi moemo da proizvedemo supernovu kad god hoemo.
Za bia kao to smo mi, to je trivijalno. Palimo ih kao signalne lampice kad god hoemo, je li?
Dobro, to je istina!" nastavi on. "Zamerie, dalje, da je takva komunikacija suvie spora, i da
prenosi malo informacija i to uz veliki um, i da, zbog toga, nije primerena za slanje ma kakvih
sloenijih poruka. Da, i to je istina. Pomou supernova mi samo moemo povikati celoj vaseljeni
'Evo nas, ovde smo!' i gotovo nita drugo, nita vie od toga.
Ogromna veina drugih galaksija tajanstveno uti. Iz malog broja njih neto se uje; ali vibracije koje
iz njih potiu toliko su dobro ifrovane, ili toliko bizarne, da ih ak ni mi, pa ni pomou naih
najboljih simulacija, ne moemo rastumaiti. Najvanija zamerka je sporost: zagonetke pred kojima
se nalazimo ne mogu biti razreene upotrebom svetlosnih zraka, koji se vuku zaista sporo."
Izbegavajui prodorni pogled lanog Demve, Dilijan se zagleda u jedan zid, duboko zamiljena.
Posle nekog vremena, ona progovori tiho. "To vam je sigurno u nekoj vezi sa velikim 'otcepljenjem' o
kome Sara Kulhan govori. Kidaju se, posle toliko vremena, mnoge stare spojne take izmeu Pet
galaksija. Moda e se etvrta otkinuti sasvim."
Ona stee pesnice, i nastavi.
"Znai, vi ba sad imate priliku za neto. A takva prilika ukazuje se, zar ne, samo u ovakvim
vremenima, kad se svi nivoi hiperprostora prenapreu i kidaju. Tu negde je va vremenski 'prozor'
kroz koji jedino..."
Opet pogleda posetioca. Licem joj minu trzaj iznenaenja. Umesto Dejka Demve na tom istom mestu
sad je stajala Tomova majka.
Gospoa Mej Orlej uputi joj irok osmeh. Bila je obuena u debelu termalnu odeu, da bi izdrala
zimu u Minesoti. U rukama: ski-tapovi.
"Kai, kai, draga. ta jo pretpostavlja?"
Zbog ovakvih naglih preobraaja mogla je izgubiti nerve ona neka-danja Dilijan, ona koja je tek
polazila u svemir. Ali posle viegodinjeg iskustva sa svakojakim biima, a naroito sa Nis mainom

koja veito pokuava da 'namesti' jo poneko nezgodno iznenaenje, postala je otporna. Svakojaka
uda naprosto bi skliznula sa nje kao kine kapi sa lea patke.
"To je kratko razdoblje kada prostorne veze funkcioniu mnogo bre, ili mnogo jae!" Ona uperi prst
ka transcendentnom biu. "Verovatno vi jedino tada moete bacati materijalne predmete ka drugim
galaksijama, koje su, inae, nedostupne i nama i vama. To bi znailo brzine mnogo miliona puta vee
od brzine svetlosti, zar ne? Poduhvat kao da u more bacate zapeaene staklene flae sa porukama,
ali, samo kad naie neka sasvim izuzetna plima, mnogo jaa."
"Predivna metafora", ree replika njene svekrve. "Zaista, ovaj sadanji raskid je kao moan, ogroman
talas koji za tren prelee megaparseke. Treba bocu i hitnuti majstorski u taj talas. Mona ruka koja e
je hitnuti - to je ova predstojea supernova ovde."
Dr Dilijan Baskin udahnu duboko i upusti se u nagaanje o sledeoj implikaciji.
"Vi mislite da Brazda bude jedna od tih boca."
"Tako jeeee!" povika Mej Orlej navijaki, pridra oba ski-tapa podlakticom uz telo, i poe da
aplaudira ne skidajui rukavice. "Eto, upravo si dokazala da su tane bile nae nedavne simulacije,
na osnovu kojih smo zakljuili da ovog puta treba donekle izmeniti proceduru, dodati takozvanu
'vuju decu' u meavinu; izgleda da je to onaj sastojak koji je nedostajao. Moda e biti izbegnut
neuspeh koji nam se dosad svaki put dogodio... kad god smo pokuali poslati poruke preko ogromnih
pustinja sasvim ravnog prostora izmeu nae skupine galaksija i miliona drugih skupina galaksija
koje vidimo kako plove nebesima a ne uspevamo ih nikako dosegnuti."
Dilijan pokri oi rukama; bila joj je nepodnoljiva ova lana srdanost lane gospoe Orlej, pa je
elela dati Transcendentnom biu priliku da se opet promeni u neto drugo. Osim toga, elela je malo
i da se pribere, jer kolena su joj poela klecati od saznanja koje se irilo kroz nju.
Ovi su joj nudili izbor izmeu vatrene smrti i nove pustolivine - novog, sasvim izuzetnog
istraivakog putovanja. Doktorku Baskin to je pogodilo kao udarac u stomak.
"Vi... to pokuavate odavno, je li?" ree ona, ne skidajui aku sa oiju.
"Odavno", odgovori Transcendent. "Jo od prve zabeleene krize ove vrste, a ta je nastupila
neposredno posle odlaska Praotaca; tad je naa srena zajednica sedamnaest povezanih galaksija
raskinuta. Prooe od tada milijarde godina, ispunjene naom enjom da opet stupimo u vezu sa
braom izgubljenom."
Glas se menjao, mutirao u toku govora, postajao mnogo dublji. Muevan.
"Taj gubitak nas boli mnogo vie nego to ti moe pojmiti i zamisliti, Dilijan. Iz tog razloga smo
naredili da etvrta bude sasvim evakuisana: da bi trauma bila, ovog puta, manja."
Dilijan pogleda. Pred njom je sad stajao arls Dart, impanza, naunik sa Brazdaa koji je na
planeti Kitrup nestao zajedno sa Tomom, Hikahijem, i desetak drugih.

"Zaista pamtite ta je bilo pre tolikog vremena?" upita ona.

"Boravei duboko u zagrljaju plima, orbitujui tik iznad onih astronomskih predmeta za koje vi kaete
da su 'crne rupe', mi postiemo nekoliko ciljeva. U tom vilajetu, zato to je tako snano spregnut
gravitacijom, u mogunosti smo da vrimo kvantna izraunavanja gotovo bezmernog obima, pri emu
kombinujemo znanje i mudrost svih redova ivota. Veoma paljivo, sa mnogo ljubavi, organizujemo
simulacije dogaaja koji su proli; alternativnih realnosti, takoe; pa ak i kompletnih sudbina
kosmosa."
Dilijan suzbi u sebi elju da se glasno nasmeje: tako krupne rei... iz usta jednog impija.
Jo nekoliko trenutaka bilo je potrebno da ona sasvim savlada taj nagon da se smeje. Za to vreme,
'Transonja', kao da nita nije primetio, nastavi da objanjava.
"ivot tako blizu horizonta dogaanja, gde je zakrivljenost prostorvremena tako jaka da i zrak
svetlosti jedva postie da umakne, ima jo neke osobitosti. Vreme za nas protie mnogo sporije; sa
nae take gledanja, sav ostatak vaseljene vrti se ludo ubrzano.
"Pored nas neprestano promiu neki drugi, koji se bacaju naglavce u singularitete, ka nekim dosezima
koji uopte ne mogu biti vieni, nikad; bacaju se tako ka svojim vizijama sudbine; a mi ostajemo, kao
garda, po strani, entropiji nedohvatni, ekamo, posmatramo, eksperimentiemo."
"ta, neki drugi?" ree Dilijan. mirkala je brzo. "Bacaju se u crne jame... i ak u same
singularitete? Koji drugi?"
Onda se po njenom licu poe iriti, ali ne mnogo, osmeh sumoran i stegnut. Shvatila je.
"Neki drugi Transcendentni! Zaboga, vi niste svi ujedinjeni, a? Kod crnih rupa svakako se spajaju svi
redovi ivota, hidro i oksi i mainski i idejni i svi ostali; svi u jedno. Zato to su tamo plime najjae
to uopte mogu biti. I postaju zaista Transcendentni. Ali veina se tu ne zaustavlja, je li tako? Nego
se baca napred, kroz horizont dogaanja! Da li time prelaze u neku bolju vaseljenu, ili bivaju
eliminisani kao dros, kao otpadni materijal, to vama nije bitno, vi momci, vi oprezniji
Transcendentni, ostajete po strani i samo gledate kako oni 'promiu'? Je li?"
Gledala je Darta. "Zato?" nastavi ona. "Plaite se? Nemate petlju za to suoenje sa nepoznatim?"
Ovog puta transformacija se dogodila ba pred njenim oima. Uskomeale su se neke bolne boje, ija
sama priroda kao da se uznemirila, poremeaj u samom pojmu 'boja'. Samo tren posle toga izotrile
su se u sliku njenog oca, koji je davno umro. Sad je bio rekonstruisan zajedno sa svojom bolnikom
posteljom u kojoj je i umro; ali je postelja bila uspravljena. Videla se strana iscrpljenost tog lica,
gorina, i sumorno neodobravanje.
"Ja bih se zapitao, dr Baskin, da li je mudro i da li je opravdano izazivati ljutnju monih bia ije
motive ti ne moe ni poeti da shvata."
Ona klimnu glavom.

"U redu, u redu, izvinjavam se. Moe li, molim te, uzeti neki drugi pojavni oblik? Jer, ovaj..."
Jo jedna za oi bolna zavrtloenost same sutine 'boje', i njen posetilac se preoblikova u Rothena,
jednoga od onih prevaranata koji su, tvrdei da su pokrovitelji rase Ljudi, uspeli da okupe oko sebe
sektu, ali nastavili svoj posao lopua, ubica i bitangi. Dilijan naini malu grimasu gaenja; ova zla
pojava podsetila ju je na situaciju na Jijou i drugde, koja se (barem za ljudska bia) komplikovala i
postajala sve tea iz godine u godinu, tavie iz dana u dan.
"Objasnio sam ti, dakle, vau ulogu", nastavi lani Rothen. "Ima jo poneto da se kae. U va
kompjuter uneto je nekoliko pojedinosti - nekoliko mera predostronosti, koje treba preduzeti da bi
vam putovanje bilo udobno. Novi omota koji namotavamo oko vaeg broda veoma je inteligentan i
sposoban. On e vas odbraniti od toplote i udara kad zvezda eksplodira, ali ne i od gravitacionog
talasa, koji e vas baciti u jedan hipernivo daleko izvan..."
Dilijan mu upade u re.
"A ako mi neemo da idemo?"
Ta stvar u obliku Rothena, ispred nje, iskrivi lice u prijateljski osmeh od koga je proe hladna jeza.
"Zar su vam slava i pustolovina nedovoljna motivacija? Pokuajmo sa jo neim.
Odbrana planete Zemlje u ovom trenutku poputa. U neposrednoj budunosti, neprijatelji e osvojiti
tvoju matinu planetu, a ubrzo potom i sve njene kolonije, pa ak i ona tajna pribeita gde su
Zemljani sakrili po neku malu skupinu u oajnikoj nadi da tako makar mali deo naroda preivi.
Samo vi, Zemljani koji ste se zatekli na Brazdau, imate ansu da ponesete seme vaega roda u
galaksije sasvim druge, zauvek nedohvatne bandama siledija koji su reili da vas sve unite ili
porobe. Zar ne dugujete bar toliko vaim precima, i vaim potomcima? ansu da zemaljski narodi
ostanu u ivotu, negde daleko od zla?"
"ansa vam je jaka", ree ona. "Procedura za koju sami kaete da jo nikad nije uspela."
"Simulacije kau da e izgledi za uspeh biti znatno poveani time to su dodate i neke vuje rase.
Rekoh ti."
Dilijan odmahnu glavom.
"Ne", ree ona. "Primamljivo je; ali, ne. Meni su data izvesna nareenja. Imam dunost da..."
"Nareenja 'saveta Teragens'?" Transcendent kao da nije mogao da poveruje da ona to misli ozbiljno.
"Da..." ree Dilijan. "I dunost prema celoj mojoj civilizaciji. A to je civilizacija kiseonikaa koja
se zove Pet galaksija. Moda je ona, za vas, samo jedan mali mravinjak. Sada se nala, priznau, u
jednom zlom vremenu, gde preovladava onaj ljam koji si pomenuo. Ali postoje i Timbrimiji, i drugi
koji veruju da se neto moe promeniti, poboljati, ako se preduzmu najbolji potezi."
Ona klimnu glavom ka Herbiju, relikviji iz Brazdaevog pohoda u Plitko zvee.

"Kad se sazna cela istina, to e moda pomoi da ozdrave i oni koji, sada, iz iste panike kreu u
ratne pohode."
Na to, Rothen kao da klimnu glavom, ali njegov lik ve se poeo pretapati u neto drugo.
"To je gledite hvale vredno, kod rase tako mlade. Plemenito gledite. Ali, ima prioriteta koji su
daleko iznad sudbine jedne rulje posvaanih, zakrvljenih zvezdoletnih primitivaca.
Nego, Dilijan, rastanak se primakao... to e upravo sad saznati."
Crte lica nisu se izotrile ni u ta odreeno, ostale su mutne i nerazgovetne. Dilijan se trudila da
'razmrsi' smisao te poslednje reenice Transcendentnih.
Najednom se oglasi komunikator na njenom radnom stolu. Pojavi se, kao mala erupcija sreene
svetlosti, hologram astronoma Zubdakija, siva delfinska glava na kojoj su se primeivale zabrinutost
i uznemirenost.
Astronom progovori, oigledno nesvestan da je u kapetaniinoj radnoj sobi jo neko. "Doktorka
Bassskin!"
"Da? ta je, Zubdaki."
"Dogaaji su se ubrzali, na nain koji ja, opet, nisam predvideo. Bilo bi dobro da doe i baci
pogled-d!"
Dilijan se nae u vrlo nezgodnoj dilemi. U normalnom sluaju, istog trena bi pohitala da vidi o emu
je re. Ali bilo joj je teko da zamisli ikakve astronomske vesti koje bi mogle biti znaajnije od
njenog jo nedovrenog razgovora sa transcendentnim boanstvom koje upravlja ivotima svih njih.
"Moe li to malo da prieka? Zauzeta sam, prilino."
Astronom Delfin je pogleda iznenaeno, kao da ne veruje da je dobro uo. Gledao ju je na delfinski
nain, samo jednim svojim tamnim okom; ali se ono jako rairilo.
"Kapetanice... dozvolite da objasnim. Rekao sam, ranije, da bi ruenje akrecionog diska na zvezdu
moglo biti odloeno pritiskom svetlosti. Jer, kako se beli patuljak zagreva, tako svojim zraenjem sve
jae odguruje masu akrecionog diska od sebe, tako da nove koliine te materije ne mogu, ili ne mogu
brzo, pasti na samu povrinu zvezde. Iz tog razloga proces nastanka supernove mogao bi da bude
neuredan, neujednaen.
Ali", nastavi on, "dogodila se promena! Olupine, praina i gas naglo su se konsolidovali u gruddve! U zbijene kugle! U trilione i kvadrilione kugli!"
"Pa ta?" ree Dilijan i slegnu ramenima. Njena panja bila je veim delom usmerena na posetioca,
koji je sad stajao ispred staklenog sanduka zagledan netremice u mumiju 'Herbija'. Telesni oblici
Transcendenta neprekidno su se talasali i pretapali, kao da on pokuava da se prilagodi neemu. Ona
zakljui da 'Transonja' pokuava da se pretvori u to bolju simulaciju Herbija - da poprimi taan

izgled iz vremena kad je 'Herbi', jedan od Praotaca, bio iv... pre dve milijarde godina.
"Kako pa ta?" ree Zubdaki, zapanjen. "Pa, to znai da e pritisak svetlosti vrlo lako prolaziti kroz
itav akrecioni disk. Drugim reima, akrecioni disk e postati manje-vie providan za to zraenje, a
to znai da e se sruiti na zvezdu sav odjednom, ogromnom brzinom!"
"A-ha", ree Dilijan i klimnu glavom. "Znai, supernova e biti aktivirana brzo i glatko."
"I izuzetno snano!"
Dok je ona tako razgovarala sa Zubdakijem, posetilac kao da se jako muio u svom pokuaju da se
saobrazi sa prilikom ivog Praroditelja, kao da je ta prilika nekako sklona izmicanju, klizava. Ili je,
moda, boansko bie bilo sada zauzeto nekim vanijim poslovima, tako da nije moglo da posveti
dovoljnu panju jednom tako nevanom zadatku.
Dilijan odmahnu glavom.
"Sluaj, Zubdaki", ree ona. "Verovatno vidimo samo jo jedan primer kako funkcionie superkompetentna tehnologija ovih... Jasno je da su sve izreirali unapred. I to, moda, mnogo pre nego to
smo se mi rodili. Nego, reci mi, ima li novu procenu, kad e to obruavanje po..."
"Ve je poelo, dr Baskin!" uzviknu Delfin, glasom punim oajanja to ona tako sporo shvata. "Ve
je..."
Zauta, prekinut zvonjavom alarmnih zvona irom Brazdaa. Videlo se kako Delfin okree glavu i
odmie se od kamere. Zatim, novi prizor: sala za planiranje, prilike jurcaju tamo-amo, Ljudi i Delfini
zauzimaju borbene poloaje. Onda i ta slika nestade. Hologram se ugasi sasvim.
Na radnom stolu se stvori hologram Nis, mali tornado svetlosti.
"ta je sad?" upita Dilijan Nisa. "ta se deava?"
Nis se pognu na jednu stranu, ka pojavi, ili prikazi, koja je stajala pred Herbijem; ali ve sledeeg
trena se uspravi i kao da sasvim zaboravi na njeno postojanje. "Moram..." ree Nis hologram.
"Moram izvestiti da smo pod napadom. Opet."
Dilijan mirnu.
"ijim?" ree ona.
"A ta misli, ko nas moe ak i ovde napasti? Ona ista Nemeza od ranije, bojni brod Jofura. Iako se
jasno vidi da im je brodsko korito izbueno, i da se unutra dogaa transformacija u drugi oblik ivota,
oni su poli na nas, i poeli emitovati vibracije na rezonantnim frekvencijama D prostora, zbog ega
je na ugljenini oklop jo jednom poeo da deluje kao ogromna antena za prikupljanje toplote."
"Pa, jesu li oni ludi!" povika Dilijan. "Znaju li oni ta se ovde deava? Pod ijom smo zatitom?"

Nis slegnu svojim vrtloenjem na stari, dobro znani nain, kao pleima.
"Pojma ja nemam ta Jofuri znaju ili ne znaju. Takva upornost, u prisustvu sila toliko nadmonijih,
upuuje na ludilo, svakako. Ali, to su nam prazne prie: temperatura oklopa poela je da raste."
Dilijan se okrete posetiocu, ije lice se tek poelo definisati ka nekoj meovitoj lepoti, humanoidnoamfibijskoj. Bilo je, ve, maltene blistavo, imalo je boju i teksturu. Predstavljalo je jedan od
najfascinantnijih prizora koje je dr Dilijan Baskin ikada videla, i u ma kom drugom vremenu, bilo bi
dovoljno da se ona zaustavi i da mu se naprosto divi. Ali sad jedva stie da ga ovla pogleda.
"Dakle?" ree ona posetiocu.
"Dakle ta?" odgovori Transcendent. Okrete se ka njoj. Sad je zaista bioo nalik na Herbija, naime,
nalik na neki mogui ili verovatni lik ivog Herbija, onog od pre dve milijarde godina. Kao da se
dogodilo vaskrsenje; kao da je pred staklenim kavezom ustao iz mrtvih njen pratilac, koji ve toliko
dugo stoji u njenoj kabini. Ali ovaj vaskrs nije bio dovren, to rekonstruisano lice se i sad pomalo
menjalo, traei sebe.
"Dakle hoete li nas uzeti u zatitu?"
"Traite da vas mi uzmemo u zatitu?"
Ovo ju je iznenadilo toliko da je jedva uspela da sastavi sledeu reenicu. "Pa... valjda... ako ste
toliko truda uloili da nas pronaete, odaberete, pripremite..."
Nis hologram se vrteo zbunjeno. "Pria s nekim?" ree joj on. "Moja ula ne registruju ba nita."
Dilijan otro zamahnu rukom ka njemu da nestane, i on nestade.
"Kad ve toliko investiramo, dr Baskin, onda moramo biti uvereni u valjanost investicije. Imamo li
razloga da zaista verujemo da e ovaj soj vuje dece moi da opstane u ogromnim prostorima onih
drugih nebesa? Kako e moi, ako nema snage da se odri ni ovde? Tamo vas ekaju mnogi izazovi, i
mnogi novi stanovnici, o kojima ne znamo nita. Daleke su to galaksije."
Njen gost je sad naprosto zraio silom i lepotom. Transformacija je bila najzad okonana; pred
kapetanicom Baskin stajalo je bie zaista nalik na boga.
"Pade nam na um da je ovaj poslednji test dobrodoao. Eto, na proveri ste, dokaite svoje
sposobnosti."
Dilijan prvo zamuri, zatim pokri oi rukama, ali svetlost boga sad je bila tako jaka da je prolazila i
kroz njenu aku i one kapke vrlo lako; videla je svaku kost ake jasno ocrtanu.
"Jo samo taj ispit treba da poloite", zakljui boanski stvor. "Vremena imate samo jo malo... pre
nego to se naa vaseljena promeni."

Lark
Povremeno se prenos gubio, ali mnoge reenice stizale su u Larkov um ipak jasno, odzvanjale su.
"... jo poneto da se kae... pojedinosti, mera predostronosti, da bi vam putovanje bilo udobno.
Omota... e vas odbraniti od toplote... baciti u jedan hipernivo daleko izvan svih onih hipernivoa
koji se normalno koriste za zvezdana putovanja..."
Uz pomo Lingove, ali i mnogih drugih lanova konzorcijuma koji je sad nosio ime 'Majka', Lark je
ogromnim trudom postigao ovaj prikljuak svesti na tokove svesti u oblinjim brodovima, zatim samo
na Brazdau, i najzad poeo da prislukuje Transcendentne, i to samo ovaj oblik njihove
komunikacije sa Dilijan Baskin, oblik dostupan organskom umu. Posle mnogih napora, uhvaene su
ove reenice - rezultat dosad najbolji. Objanjenje, na obinom angliskom jeziku, ta boanska bia
ele da postignu svojim silovitim poduhvatima, rtvovanjem mnogo miliona tuih svemirskih
brodova.
Iskoristie, zakljui Lark, redak sticaj okolnosti, izuzetan raspored kosmikih sila, i hitnue izvestan
broj modifikovanih brodova-glasnika na jednosmerno putovanje, preko ogromne praznine gde
normalno nikakav transfer nije mogu, sve do neke druge skupine galaksija.
To je bilo potvreno i onim ranije uhvaenim odlomcima razgovora u Dilijaninoj kabini.
"... dodati takozvanu 'vuju decu' u meavinu, sastojak koji je nedostajao. Neuspeh dosad svaki put...
poslati poruke preko ogromnih pustinja sasvim ravnog prostora izmeu nae skupine galaksija i
miliona drugih koje vidimo kako plove nebesima a... nikako dohvatiti..."
Lark je oseao da se sve vee uznemirenje iri kroz masu tenosti i spojenih organizama i organa, gde
su i Lingova i on plovili u simbiozi sa ostalima. Oigledno su ove vesti uzbudile ali i zabrinule
'Majku'. To je Larku bilo poznato zato to je i on bio njen deo, tavie deo poprilino odgovoran za
usmerenje ka nervoznim i brinim mislima.
Prisustvo Lingove u 'orbi' postade osetnije. On se okrete i vide da Lingova, i sad gola, pliva ka
njemu kroz tu mutljavinu. Ona zatim prui ruku, dohvati njega za zglavak jedne ruke. U trenu dodira,
njen um kao da poe da miluje njegov um, ali to je bio samo uvod u saoptavanje veoma loih vesti.
Zar ne osea? rekoe mu njene misli. Komandni torusi odluili su da napadnu i unite Brazdaa, sad
odmah, po svaku cenu.
Lark mirnu iznenaeno. Isprui svoje mentalne pipke kroz informacijske mree Polkdija, ue u
jofurske komandne frekvencije, i uveri se da je vest istinita.
Glavni verski stog utipaka, i novi kapetan/voa, bili su savreno istog nauma. Poslali su Polkdi da
jurne u napad, bez obzira na posledice.
ta li se nadaju da e postii? zapita se Lark. Zasmetae Transcendentnima, pa e ih oni samo jednim

malim pokretom spljeskati kao dosadnog insekta.

Lingova zaklima glavom, i Lark uvide da je upravo odgovorio na svoje sopstveno pitanje. Jofurski
lideri su hteli ba takav konani ishod, zato to im je to bila poslednja nada da unite infekciju koja je
osvojila glavninu broda... a sa infekcijom, dodue, i sebe. Reili su, na principu 'Bolje grob nego
rob', da nestanu u plamenu, uniteni jednim udarom ko-zna-kakvog oruja transcendentnih, radije nego
da dopuste da objedinjeni teni oksi/hidro organizam, 'Majka', preuzme ba itav brod pod svoju
vlast.
Ova samoubilaka odluka rastui Larka. Zato i emu takva smrt, kad je dovoljno bilo priekati jo
malo, da opali supernova ispod njih! A on je ba eleo da posmatra, iz trenutka u trenutak, sve faze
tog ivopisnog dogaaja. Da oseti kako prvi hipergusti talas neutrina prolee, proseca kroz njegovo
telo, kao da protravaju uurbani glasnici jedne ogromne zore. Koja e, zatim, zablistati u noi na
nebu mnogih svetova; mirijada svetova.
Naravno, Majka nije imala nameru da mirno poe u propast zbog jednog jofurskog hira. Uz saglasnost
svih svojih sapijentnih komponenti, prela je istog asa u opti napad na sva preostala bitna uporita
Jofura, onih jo ne 'pridobijenih' za ulazak u njen sastav. Lark oseti da iz raznih delova 'Majke'
poinje da dopire uareni bes bitke, ratovanja. Obe strane poele su da pucaju energetskim 'munjama'
kroz ve ionako pocrnele hodnike. Osloboena energija topila je preostale, namuene zidove
Polkdija. Larkovi nervni zavreci reagovali su na svaku pogibiju pojedinih delova Majke kao na
sopstvenu ranu; bolelo je. Veoma jako, veoma lino.
Lingova mu pomisli: gle, Majka e uskoro prodreti u mainsku halu broda. Iskljuie brodsko
snabdevanje energijom... ali, bie to moda prekasno za Zemljane u Brazdau. I prekasno da se
izbegne bes Transcendentnih, zakljui ona.
Otpor preostalih Jofura i njihovih robota bio je ogoren, oajniki. Polagali su svoje ivote kao
snoplje, branei preostali 'jofurski dep' u brodu. Ali ni mnogobrojni organizmi udrueni u Majku
nisu alili svoje ivote, dizali su se na juri ponovo i ponovo, ne marei za gubitke.
Idemo i mi! ree Lark. Da pomognemo! Lingova klimnu glavom. Oboje su osetili kako su nesigurne
Majine rezeve snage. Nije bio trenutak da se ostaje po strani.
Ali, kad su krenuli ka frontu, neto ih zadra. Neki otpor. Larkove noge se zaustavie.
Nije to bila komanda. Pre neto nalik na odluku postignutu konsenzusom; ili na opte, zajedniko
oseanje svih ostalih komponenti. Saglasnost da ne treba ba sad rizikovati ivote ove dve
komponente, dvoje Ljudi.
Jer to dvoje, te dve sapijentne komponente, bolje e sluiti celini svojom inteligencijom i svojom
vetinom u komuniciranju.
Lark, posle nekog vremena, prihvati ovu logiku, ali nerado. On i Lingova se vratie oslukivanju
misli i govora boanskih bia. Trebalo je opet otvoriti one kanale koji su nedavno dali rezultate.

"... pade nam na um, poslednji test dobrodoao... dokaite svoje spo..."
"... jo samo taj ispit... a onda, vasiona izmenjena."
Lark odahnu. Zbog tog pokreta se ispred njegove glave pojavi niz mehuria u tenoj okolini.
Dakle, tako, ree on sebi. Transcendentni podeavaju, petljaju, nastoje u poslednjem trenutku da
optimizuju svoj eksperiment. Ili se 'bogovi' samo malo zabavljaju na raun jadnih Zemljana. U
svakom sluaju, nee upotrebiti svoju boansku svemo da odbrane Brazda. Naprotiv: pustie da ga
Polkdi napada i ocenjivae rezultate.
A za sve to ostalo je jo samo malo vremena. Lark isprui jedan deo svoje svesti ka akrecionom
disku i vide da je ruenje materijala u zvezdu ve uveliko poelo.
Povrina belog patuljka bila je ve sva uskomeana, kljuala je. Materijal se odozgo sruivao veoma
velikom brzinom; glavnina se primicala. Koncentrini talasi aktininog plavog ognja strujali su preko
namuene pradrevne povrine; prvi proplamsaji super-uarene plazme ikljali su tu i tamo ka
svemiru... bledi nagovetaji onog pravog 'vatrometa' koji uskoro mora uslediti.
Za to vreme, iz komandne sale Polkdija strujale su ka Brazdau i poruke sasvim otvorene,
nekodirane, pune podsmeha i uvreda, a sve u vezi sa injenicom da je oklop Brazdaa sada upijao
toplotu iz drugih slojeva prostora i prenosio je na unutranjost broda i na posadu kojoj je predstojalo
da bude skuvana i ispeena kao u pei.
Javi se jedan poznati glas.
Larkov stari prijatelj, onaj Treki sa Jijoa koji je nosio ime Ask, zatim silom pretvoren u Evaska, a
sad preputen okolnostima da ivi kao mudro, viekomponentno bie, bez posebnog imena, naprosto
'Iks'.
Najzad uspostavih potpunu vezu sa raunarom na brodu Zemljana, pohvali se Iks.
E, estitam, ree mu Larkova misao. I, ta, preneo si im informacije koje si eleo preneti?
Iks, irei oseaj da je njegov poluteni vosak veoma zadovoljan, potvrdi da je postigao uspeh: sve
to se dosad saznalo o jofurskim komandnim 'utipcima' ve je bezbedno presnimljeno u Brazdaeve
raunare. Sve, pa i tajna kako treba odgajati mnotvo crvenih malih prstenova koji su tako uspeni u
podrivanju vladavine egocentrinih jofurskih 'careva'.
Naravno, ostalo je nejasno kakva e biti korist, ikada, ikome, od tih informacija. Jer, ak i ako bi se
Brazda odbranio od sadanjeg napada, i ako bi nekim udom preiveo predstojeu stelarnu supereksploziju, transcendentni bogovi iskoristili bi ba taj trenutak eksplozije da bace Brazdaa
nepojamno daleko, u dubinu nekih sasvim drugih zvezdanih pejzaa, gde nikad nijedan Jofur nije
iveo.
Iks, niim ne pokazujui da je svestan ove promaenosti svog uspeha, opet progovori. "Moda e te
zanimati jedna injenica koju sam doznao. U teranskoj lai postoji jedna putnica", pomisli on ka

Larku. "tavie, tamo su je prihvatili za jednu od cenjenih predvodnica. Ljudska osoba, koju dobro
poznajemo i ti i ja."
Lark oseti iza tih misli ironiju ali i veliku zabrinutost. Ustremi svoju volju u naznaenom pravcu,
pronae dosije o ukrcanima na zemljanski brod, otkri o kojoj 'ljudskoj osobi' je re.
Sara!
Poee ga potresati grevi, od samog iznenaenja, vrtloei hidrogensku tenost oko njega. Lingova
ga uhvati za ruku, nastojei da mu pomogne da prebrodi taj ok.
ta e moja sestra tamo! pomisli on. Tako daleko od naeg rodnog Jijoa! Kako se upetljala u ovo!
Udarac postade jo gori kad Majka saopti procenu o pregrevanju Brazdaa. Ovim tempom, kritina
taka, ona na kojoj se umire, nastupie kroz pola midure.
Ubrzo posle toga, sve pa i najmanje koliine vode ma gde u Brazdau dostii e temperaturu od sto
stepeni, prokljuae, i pretvorie se u paru.

Emerson
Alarm je iznenadio gotovo sve na Brazdau, svakako sve u sali za planiranje i u susednoj kontrolnoj.
Toliko su se brinuli zbog komeanja pregrejane zvezde ispod njih i zbog nedokuivog ponaanja
'bogova' u blizini, da su zaboravili na blizinu obinih, 'prizemnih' neprijatelja.
Zaboravili su svi... sem njega.
Emerson ni na trenutak nije smetnuo s uma kakvi su Jofuri, kako su ludo uporni; kakvu jednoumnost su
im ugradili nepaljivi pokrovitelji tokom dodatnog Uzdizanja, pokrovitelji koji nisu imali u vidu
vrlinu umerenosti. Zato je, u trenutku kad je napad poeo, jedino Emerson bio spreman.
Nemajui na raspolaganju mo govora, niti itanja i pisanja, Emerson nije mogao da oita sa
monitora kakva je tana priroda upotrebljenog oruja, kakve su pojedinosti napada. Ali to i nije bilo
vano. Dobro je razumeo da napad dovodi do povienja temperature u Brazdau. Iz metalnih zidova i
podova ve je izbijala neprijatna, jaka vrelina. Oigledno, velike koliine energije su se ulivale u
brod iako oblinja zvezda jo nije 'grunula'.
Sara ga uhvati za ruku, i on pretrpe kratkotrajno oseanje krivice zato to je morao, uzvrativi samo
jednim zaljubljenim stiskom ruke, da maltene odgurne Saru od sebe i odjuri niz hodnik. Raunao je da
je ipak pametnije da spase i njen ivot i svoj, nego da ostane uz njenu suknju pa da se oboje skuvaju i
ispeku zajedno.
Trei vrelim hodnikom dernjao se, u nadi da e interkomi, rasporeeni du zidova, primiti njegovu
veoma jednostavnu poruku i automatski je preneti do osoba kojima je namenjena.
"Suezi!... Suezi!... Karkaet!... Sad! Saaaaad!"
Ali, hoe li ta dvojica doi? Toliko su truda zajedno uloili u ostvarivanje njegove ideje; toliko rada
da bi jedna tehnologija, dve stotine godina stara, mogla da poslui novim potrebama opstanka.
Trebalo bi da dou. Ali brinuo se zbog mogunosti da je sve bilo lano; da su 'radili' samo da bi se
on, bolesnik, invalid, neim prijatno zamajavao, tek da mu proe vreme. Kratko, preostalo vreme...
Ispentra se kroz tunel za odravanje, i dospe u lasersku komoru gde je dolo do njegovog poslednjeg
okraja, onog pobedonosnog, sa frakcijom Onih Starih koja je pokuala da ga kontrolie. Odahnu:
Hanes Suezi ve je bio tu, i dvojica Delfina, inenjera. Okupili su se oko velikog laserskog
komunikacijskog 'topa'; avrljali su izmeu sebe, slatkim dijalektom inenjerstva. Znaenje izdeljeno
u mnogobrojne paketie, hitre, efikasne; divna muzika.
Elegantna poezija sposobnosti.
Hanes okrete glavu, sjajnu kao ogledalo, i postavi Emersonu pitanje, samo jedno, tako jednostavno da
je on, ak i bez glavnine svog modanog renja za govor, mogao da shvati a i da odgovori.

"Da!" viknu Emerson, i to proprati estokim pokretima koji su takoe jasno 'govorili'. "Da! Sad!...
Sad!..."
Hanes pritisnu jedan prekida i laserski top se silovito, masivno pomae unazad, kao ispaljeni top, na
svojim kliznim leitima; kretanje propraeno jakim utanjem. To orue je sada dejstvovalo punom
snagom.
Emerson prie blie, radoznao da vidi kuda je uperen moni zrak; kuda odlaze te ogromne koliine
energije.
Ne vide nita; samo zvezde.
Jedan od oblinjih ekrana pokazivao je da ovog puta nisu imali onu ludu sreu koju je on imao kad
mu se unjalaki brod Onih Starih namestio takorei pred samu topovsku cev. Jofurski brod Polkdi
pribliavao se Brazdau sa sasvim druge strane, suprotne. Nije bilo ni najmanje anse da ga gaaju.
A i kad bi ga pogodili, dejstvo najverovatnije ne bi bilo onako razorno, jer Polkdi nije bio civilni
brod za provlaenje kriom, nego bojni brod; mnogo otporniji na takva oruana dejstva.
Emerson slegnu ramenima. Nije bitno; ne moraju unititi Jofure da bi ih potukli.
Oseti hladnou. Proe ga drhtavica. Primeti da se iznad nosnih rupa oba delfina vijori izmaglica pri
svakom izlaenju vazduha; uskoro e to biti malene fontane mraznih kristalia. Poe se kondenzovati i
njegov dah. Za samo nekoliko trenutaka ova komora postala je hladna kao friider. Hanes povika na
njih da idu odavde. Bilo je vreme da se udalje, da prepuste maini da sama uradi ono za ta je
podeena.
Emerson poe, ali malice oklevajui. Uivao je u mlazevima vazduha koji su hujali iz svih delova
broda, topli, vreli, i odlazili opet u sve delove broda, ledeni. U mislima je sagledavao ovaj ogromni
laser kao toplotnu pumpu, koja iz broda izvlai toplotnu energiju i razbacuje je po kosmosu. Isceri se
iroko, zadovoljan to je jedna stara zemaljska tehnologija odbila napad jednog galaktikog oruja.
Neto slino izveo je on i u jednoj ranijoj prilici, u eljustima jednog sunca.
Spusti pogled na svoje ake i sastavi, veoma mukotrpno, jednu misao verbalno.
Jo... ja... to... imam.
Ali kad njegov osmeh postade i buan - usled neodoljivog cvokotanja zuba - Emerson konano
dopusti da ga Hanes i Delfini odvuku u neki manje leden deo broda.
Tamo, negde, eka ga Sara.
Sad e bar moi da provedu nekoliko trenutaka zajedno.
A onda e zvezda eksplodirati.

Dilijan
"Niste pitali ima li dobrovoljaca", ree ona posetiocu, optuujuim tonom.
Transcendentno bie se vratilo u njenu kapetansku radnu sobu. Izgradilo je sebe, ovog puta, od
trunica praine i molekula vazduha. Moda je Transcendent doao da nastavi razgovor, a moda
samo da joj estita na uspenoj odbrani od Jofurskog napada. Jer, Brazdaevi inenjeri su svoj
komunikacioni laser pretvorili u toplotnu pumpu koja je sav pristiui viak toplotne energije odmah
izbacivala u svemir.
Galaktici, veinom, ne bi ni eleli da imaju takva primitivna sredstva, banalna, smena, na nivou
hemijskih raketa ili aviona sa elisom. Ali kad su Ljudi poeli, pre dva stolea, da istrauju dubine
svog Sunca, ovaj trik sa hlaenjem pomou lasera posluio im je odlino, a zatim je i promenio
njihovu sudbinu, na nekoliko naina.
Kad se ponovo pojavio, posetilac je lebdeo u vazduhu ispred nje; imao je glatku sivu kou plemenite
teksture i kratak, snaan rep sa pljosnato poloenim a ne uspravnim perajem. Maui pomalo goredole tim perajem, pokretao je vazduh, vrtloio ga, i Dilijan je zaista primetila tu 'promaju' koja
pokrenu i nekoliko listova hartije na njenom radnom stolu. Daljim zgunjavanjem, pokaza se da je to
Dilijanin najdrai prijatelj meu Delfinima, porunik Hikahi, onaj koji je ostao na Kitrupu a zajedno
sa njim Tom Orlej i arls Dart.
Pre nego to je Transcendent mogao progovoriti, Dilijan dovri optubu.
"Kaete da su vam vuja deca bila potrebna kao 'sastojci' u vaim bocama sa porukama za daleke
galaksije. Zar vam ne pade na um da pitate? Poznajem moju sabrau, Zemljane. Imali biste hiljade,
milione dobrovoljaca za takvo putovanje! ak i ako bi se unapred znalo da e biti obavezni da se
sjedinjuju sa hidrogenaima, mehanoidima, i drugim takvim bljakastim stvarima. Oduvek je bilo
dovoljno udaka spremnih za pustolovine. Neki ljudi bi ak bili voljni da vam plate samo da ih
povedete; da plate bilo koju cenu, samo da bi videli horizonte zaista daleke."
Replika Delfina plivuckala je po vazduhu poloeno, kao da lei na nekim vodenim talasima pred
njenim radnim stolom. Sad se prevalila na bok, leerno, kao da nalazi neko telesno uivanje u tom
novom iskustvu.
"A-ha, ovo emo zabeleit-ti", ree bog blagim tonom, zaista nalik na Hikahijev glas; od ovoga
Dilijan oseti novi ubod usamljenosti. "Pa emo, moe biti, posluati tvoj savet... kad sledei put
ova vrsta poduhvata bude na dnevnom redu."
Zurila je u njega trenutak-dva, a onda se nasmejala kratko i suvo.
"Da da, kapiram", ree Dilijan. "Kad se sledei put bude izdvajala neka galaksija, kroz jedno stotinu
miliona godina!"
"To nije osobito dugo vreme, za nas koji stanujemo nadohvat crnih rupa. I singulariteta. Za nas koji

smo, kako si ti rekla, 'kukavice' zato to ostajemo u tim oblastima rastegnutog prostora i vremena a ne
bacamo se naglavake u neto sasvim nepoznato."
"uj", ree ona, "pa, za to sam se ve izvinila." Podie aku. "Mislim da bi u ovom trenutku bilo
bolje da preemo na..."
"Na izbegavanje?" Njen posetilac savi simulirano telo u krug, u obru.
Dilijan uzvi jednu obrvu. "ta, vi, kao, ve znate..."
"ta e ti, Dilijan, kazati? Znamo. Proitati tvoje povrinske misli, to je trivijalno lako, pomou
psihomoi. Ali, ak i bez paranormalnih sredstava, moemo poprilino dobro da procenimo ta ti
misli, na osnovu poznavanja tvog ponaanja u protekle dve-tri godine, u raznim okolnostima. Te
modele smo nedavno preispitali. Da li bi elela znati ta nae najnovije simulacije predskazuju?"
Njen odgovor bio je zatvoren, oprezan.
"Sluam", ree ona.
Imitacija Hikahija zagleda se tamnim okom, opet samo jednim, u nju.
"Spremala si se da se 'zahvali na poasti' a onda odbije ulogu emisara. ast vam je da budete nai
izaslanici ali hitna dunost zove vas na drugu stranu. A vi svoju dunost zanemariti ne moete. I sve
to, tako."
Dilijan slegnu ramenima.
"Toliko bi pogodio svako", ree ona, "posle onog naeg razgovora maloas. Ali, pod pretpostavkom
da ja ponem takvo 'izbegavanje', kakva bi bila vaa reakcija?"
"Mi bismo rekli tebi: nema alternative. Oko tvog broda ve je izatkan jedan oklop, a preko toga,
jedno prenosno sredstvo. Sve je to spremno da se iskoristi prilika kad se prostorvremenski procep
otvori u neposrednoj blizini. Uz dosta sree, to bi vas moglo izbaciti ive preko granica nae
civilizacije. Od tako krupne investicije ne moemo odustati olako. Tvoj, odnosno va zahtev da sad
odustanete bio bi odbijen."
Dilijan gorko uzdahnu.
"Pretpostavljam da je moralo doi do ovakvog ishoda. I, ta dalje predviaju vae simulacije, kakvu
moju reakciju na to?"
Bie u obliku Delfina se neujednaeno nasmeja. "Pretnje, pretnje!" ree. "Ti i tvoja posada zapretili
biste da ete izazvati eksploziju sopstvenog broda: samounitenje. Ili, da ete na neki drugi nain
omesti misiju."
Dilijan oseti da joj se lice zagreva. Ovo je, stvarno, bila njena namera: njen plan za sledei potez.
Oajniki. Vreme je izmicalo, a nikakav drugi plan nije bio na vidiku.

"To bi bilo malo klietirano", ree ona.

"A mi smo sve takve kombinacije, naravno, predvideli. U ovom sluaju, nae analize kau da bi
pretnje Brazdaeve posade, i tvoje, bile blef. Jer kad budete suoeni sa neminovnou da birate
izmeu nove pustolovine i sigurne smrti odmah, vi ete, ipak, odabrati pustolovinu. U to smo
sigurni!"
Dilijanina plea klonue, i ona se sva malo poguri. Transcendenti su, oigledno, brzo uili;
raspolaui zapanjujue ogromnim kapacitetom za obavljanje i memorisanje raunskih operacija,
mogli su da simuliraju, ak, cele alternativne stvarnosti. Nikakvo udo da su nadmanevrisali njen
mali plan, smiljen pomou jednog ljudskog mozga - ije su sposobnosti, ipak, ograniene.
"I to je to?" ree ona. "Nemamo izbora? Biemo frljnuti u neku tamo galaksijetinu, hteli-ne hteli."
"Ovo tvoje linearno nagaanje je tano, ali, samo delimino tano. Izbora nemate; to je tano.
Moemo vas naterati, silom, da otputujete, i zaista 'to je to'.
Posetilac uzvi sivu, glatku glavu, zamaha njome vijugavo, i poe jo jednu transformaciju. Pomuti se
lik Hikahija. Telo se poe izduivati uvis.
"Ali", nastavi bog, "nae simulacije nisu se zaustavile na dogaajima predvienim za danas.
Osmotrili smo ta biste vi inili kasnije... tokom nedelja, meseci i godina koje vam predstoje, u
dalekim vilajetima."
Dilijan mirnu. "Izveli ste simulacije za toliko unapred?"
"I to sa visokim stepenom verovatnoe. Tu se pojavio problem, koji nikako nismo mogli ukloniti iz
naih modela. Naime: vi sa Brazdaa ipak biste, imajui na raspolaganju dovoljno vremena, pre ili
posle smislili neto drugo. Palo bi vam na um da pustolovini moete pridodati i osvetu! Ili biste kroz
neka nova carstva, ali usput biste se svetili onima koji su vas gurnuli silom na tako veliko putovanje
bez vaeg pristanka."
Zurila je zbunjeno. Transformacija je bila samo iz jednog delfinskog tela u drugo. Malo vee i jae
od Hikahijevog. Sa leve strane glave, blizu oka, oiljci od neke ogromne rane.
Kraidaiki, uvide ona, i zadrhta malo.
"Ne... ne znam... na ta misli", ree ona. "Osim..." Nije bilo lako sabrati misli, pod monim, upornim
cetacejskim pogledom.
"Osim", dovri ona, "ako vas brine to ta bismo o vama govorili, tamo, umovima koji tamo postoje,
koje god vrste bili, ako uopte postoje."
Ovog puta posetilac ne odgovori na angliskom nego na ciavom i pucketavom trinarnom jeziku.
Radnu sobu ispunie haikui.
Koja osveta

boli due i vie

od klevete?
Gde je odbrana
kad naslednici tvoji
optuuju te?
Od entropije
ko hoe da pobegne,
od smrti same,
ka besmrtnosti
ko stremi, ka venosti,
taj mora ovako:
da potovanje
i ljubav pridobije
kod naslednika.
Deca da kau:
"Dobar je bio, slava mu
za sva vremena."
Jer dobro ime
jedino e ostati
kad zvezde zgasnu.
Dilijan je mirkavo gledala replikanta. Isti njen voa i drugar, kapetan njen; mogla bi pruiti ruku,
opipati ga - taj topli sivi bok. Kraidaiki, koji se ni pred kim saginjati nee, pa ma koliko namuen
bio.
"Ovo je prva istinski mudra stvar koju sam ula od vas bogova", ree ona. "Zna ta. Ovo si rekao
maltene kao da si ti zaista, zaista..."
Transcendent joj upade u re. Slika Kraidaikija se rasformirala, poela se saimati u loptu svetlosti.
"Jesi li sasvim sigurna da nisam?"
ekala je, ne sasvim sigurna da li je to bio nastavak njene misli ili neke druge, nepovezane.
"ekaj, ne idi!" uzviknu ona. "Pa ta ste odluili? ta e biti?"
Posetilac nestade bez rei. Ali, u njenom umu jo jedno blago prisustvo ostade tren, dva, gasnui kao
svetlost, i kao nagovetaj apata.
"Posla mnogo... vremena malo..."
Neiji otar zviduk ispuni vazduh. Hologram jedne osobe naglo izbi u prostor iznad radnog stola.
Akeakemai; javljao se iz komandne sale, iz vode.
"Dilijan! Zubdaki kae da se glavnina mase otisnula u zvezdu! Eksplozija kroz dva-tri minuta!"

Klimnula je glavom, umorna, i sve-u-svemu nespremna da posmatra kraj vaseljene... ili bilo kog
velikog komada vaseljene.
"Evo, dolazim, dolazim", ree ona. Okrete se vratima. Ali pilot Brazdaa povika jo neto za njom.
"To nije sve! Koplje, koplje!..."
Ona se naglo okrete. Videlo se, iza pilota, da je voda u komandnoj sali sva u vrtlozima: Delfini su
mahali repovima, jurcali sa mesta na mesto.
"Nis!" povika ona. "Pokai mi ta je to napolju!"
Iznad radnog stola promeni se holografska 3D slika, pokazujui sada oblinju oblast kosmosa.
Glavninu slike zapremao je, kao da je slika 'skroz probodena', kopljasti habitat bogova, dug maltene
koliko prenik neke planete. Jedan bok odsijavao je svetlost koja se u hologramu pojavila kao
potpuno ista belina: svetlost patuljaste zvezde pregrejane do nadomak eksplozije. Svakog trenutka
mogao se oekivati Armagedon.
Dilijan odmah vide ta je toliko upaniilo Akeakemaija. Jedan deo koplja brzo se rasklapao,
otvarao; iz unutranjosti se izvijeno pruie tri nova svetlosna pipka.
Prema samo tri oblinje lae.
Manji zraci su se palili i gasili, identifikujui te tri mete.
Prvo uhvatie Brazdaa koji se sav zatrese ispod Dilijaninih nogu.
Zatim jofurski bojni brod.
Najzad jedan od globularnih 'pravih kandidata', ve odavno dobro omotan, kao i Brazda,
'konopcima' svetlosti.
Novi pipci vukli su ih unutra, u habitat.
A onda dodatni zraci svetlosti, otri kao hirurki instrumenti, poee da seku sva ta tri broda na
komade.

Iks
Oseate li, prstenovi moji? I vi, moji drugi, mali 'ja'? Oseate?
A ti, Lark?
Ti, Lingova?
Oseate li kako 'Majka', ovaj makro-entitet kome pripadamo, poinje da se gri i da uzmie, u strahu
i upitanosti, dok otrice nadmone sile prosecaju brodsko korito Polkdija? Oseate kako se daleki
zidovi ovog broda razdvajaju; kako se odatle vazduh prosipa u svemirski vakuum, i sa vazduhom se
prosipa mnogo tenosti, i ivih bia? ini se, zaista, da je doao as unitenja mog/vaeg/naeg.
Ali, gle! Promenu naglu tog raspoloenja oseate li?
Majka se raduje, istinu shvatam/o/te.
Ti zraci su skalpeli, reu brzo i precizno. Selektivno. Odsekoe, uklonie sa Polkdija samo nekoliko
'kriki'.
Instrumenti nam kau da sa brodskog korita Brazdaa ta sila odsee samo dva velika komada. Tu su
sad dve velike rupe, uredno iseenih ivica.
Trea rtva ima znatno manje sree!
To je jedna mona globularna laa, sasvim spremna za neko epsko putovanje; ali nju, gle, presekoe
napola i sadrinu izbacie sasvim! Uasnuti su nai prstenovi svi, i ispunjeni strahopotovanjem;
gledaju kako ginu ona rtvovana bia... tumbaju se kroz vakuum, izdiu... hiljade sapijentnih hibridnih
hidrogensko-oksigenskih bia kao to je i Majka. Izbaeni su svi napolje, kao creva neke rasporene
ribe. Ostaje samo ljutura, samo brodsko korito, prazno, predvojeno.
Koje se pokrenulo. Prema Polkdiju!
Pogledajmo, prstenovi, ka onom suncu dole.
Koliko milijardi godina se vrtelo neuznemireno? Roeno jo u prvim danima ove galaksije, davno je
svoju mladost prolo, i staloeno ulo u starost, u 'penziju' veoma dugotrajnu. Da ga nisu dirali, da su
ga samo ostavili na miru, moglo je jo dvadeset milijardi godina da sija i saima se lagano, belo se
arei bez ikakve vee promene. U nedostatku partnera od koga bi otimalo masu i namotavalo je na
sebe, ne bi moglo krenuti ka ekstatinoj nagloj smrti.
Ali, gle, rui se masa na njega ba sad!
Kao hodoasnici svetilitu, prili su milioni brodova nedavno, odazivajui se pozivu Velikog
Muitelja; postrojili se revnosno u spiralne redove, planski ukrtene, i krenuli dole, mislei da ih

eka iskupljenje i prelazak u neko vie postojanje... samo da bi na pragu transcendencije izginuli
uasno. Njihove leine, zgruvane u velike mrtve grudve, sunovrauju se, pogledajte, u okean vatre
dole, kao kia kamenja u plamenove, pomeraju ravnoteu materije naspram energije, ka jednoj
naroitoj taki.
Veoma otroj.
Ka taki bez povratka.
Prstenovi moji... mnogi od vas bili su nekad u sastavu Aska, starog mudraca Trekija na Jijou.
Nije bilo potrebe, na Jijou, da razmiljate o ovakvim stvarima. Nismo mi diskutovali o
andrasekarovom ogranienju i o 'providnosti za radijaciju', nego smo presuivali u sporovima i
zaevicama meu plemenima i seocima. Ili smo u neslone porodice, uglavnom urske, ljudske i
gheuenske, i davali brane savete. Onda smo sedeli danima na nekoj predivnoj gomili gnjilog bilja,
grickali polako, i raspravljali se izmeu sebe. Sreni i veseli.
Sad, kad god poelimo, dobijamo ogromne koliine informacija bez ikakvog truda, pravo iz ogranka
galaktike Biblioteke koji se nalazi, sve ovo vreme, na Polkdiju; jer, vidite, Majka je nedavno otela
i tu biblioteku jedinicu od Jofura, ono malo to ih ima jo ivih.
I tako sad znam/o sve o 'kritinom pragu' i o 'kataklizminom kolapsu' koji e uskoro nastupiti a posle
njega fuzioni, gigantski 'odskok' kojim e glavnina materijala ove zvezde biti izbaena u kosmos
brzinom koja predstavlja znaajan deo brzine svetlosti.
Prvo e nas prostreliti neutrini, ogroman plotun neutrina. Ne onoliko kao pri takozvanom 'tipu 2'
supernove. Ali, dovoljno da te fantomske estice osetno zagreju, i osetno gurnu, sva tela u preniku
od deset Jijovih orbitalnih prenika. (A mi smo mnogo, mnogo blie od toga!) Zatim e oinuti, jaoj,
rendgenski i gama zraci... i razni drugi oblici svetlosti. Toliko fotona, da e udarni talasni front tih
fotona imati i svoju sopstvenu, jaku gravitaciju; bie to i gravitacioni talas, dakle. Blesnue oni ovde
snagom triliona sunaca.
Najzad, ako ita ostane od jadnog Polkdija, makar i najmanji ugarak - tresnue ga onaj drugi udarni
talas, sainjen od materije, od protona, neutrona, elektrona, jona. Oni e svakoj materijalnoj estici
na koju nalete predavati ubrzanje koje iznosi nekih sto hiljada G.
Nije ni udo da po uverenju Transcendentnih ovakve eksplozije mogu da naine poderotinu u samom
kosmikom ilemu. A to je i bio cilj. Razbuktati lomau da prasne ogromno - i da razbaca semenke
preko najvee od svih pustinja.
uli ste najnoviju vest, prstenovi moji?
Lark i Lingova javljaju ta su ulovili najnovijim paranormalnim prislukivanjem razgovora izmeu
Brazdaa i bogova.
Objanjenje za ovu nasilnu i urnu 'hirurgiju' koja nam se dogodila!

Visoki monici odluili su se, izgleda, za promenu planova u poslednji as.

Improvizacija na brzinu, to nije njihov uobiajeni nain, ali sad su u najveoj urbi preduzeli da ovaj
deo eksperimenta 'rekonfiguriu'.
A mi smo predmet njihove iznenadne reenosti.
Oamueno zurimo u sliku: dva cilindra materije izvuena iz Brazdaa lete ka nama, kao dve
topovske granate, i mnogo bre nego granate, a obe rupe na Brazdau, iz kojih su izleteli, zaklapaju se
i metal se du tih ivica zatapa, zavaruje tano. Sa druge strane ka nama jure dve rasklopljene
polovine mnogo veeg broda... ispranjene. Ali treperave od energije.
I kao granate, ludo brzo, zarivaju se ta dva 'epa' materije iz Brazdaa u Polkdi, a unutra leu na
svoje mesto, predvieno, tano spremljeno.
Delfini su unutra, kae nam misao Lingove; dobrovoljci Delfini. Njih ukupno desetak. Pristali su da
preu u sastav ovog broda. Poneli su sa sobom zalihe veoma raznovrsnih gena, i arhive iz oblasti
kulture...
Trenutak posle njihovog smetanja u predviena leita u unutranjosti Polkdija, dve polovine
ispranjenog veeg broda sklapaju se oko Polkdija i sjedinjuju opet u jedan, ceo, moan oklop.
Blistav od energije.
Sve dosadanje komponente Majke - pa ak i oficiri Jofuri, koji su se, konano, predali, svi;
unutranja bitka ovde je zavrena - okirano reaguju na ovaj psihiki udar: mone svesti dvanaest
Delfina ulaze sada meu nas, postaju, evo, sastavni deo nas.
Novi 'konopci' svetlosti namotavaju se, ali veoma brzo, oko Polkdija koji je sad u novom izdanju,
ojaan dodatnim brodskim koritom preko svog starog brodskog korita.
Osea se neka arka elja u ovom brodu sad. Napeto ekamo, spremni za ono to dolazi.
Oseate samrtne muke bogova, tik do nas?
Jer oni ovo nee preiveti. Njihov kopljasti 'habitat' se izobliuje, gri. Oni vuku Brazdaa ka sebi.
Neksus Transcendentnih kolapsira, ari se, u njemu se otvaraju mona polja koja izvijaju sam
prostor, stvaraju tunel: uzani prolaz.
Namenjen da Zemljani kroz njega pobegnu, ako mogu.
Ako stignu.
Uskoro e grunuti najjaa vrsta detonacije koja se u ovoj vaseljeni moe dogoditi pojedinanom
kompaktnom predmetu.
Ali to moda ipak nee biti na samrtni zvon.

Glasalo se. Mnogi lanovi, razumni, sainjavaju Majku. Odluka je gotovo jednoglasna.
Upravo ovakvu sudbinu mi bismo odabrali da su nas Transcendentni pitali za miljenje. (Uostalom,
moda su nas i pitali u nekoj od svojih monih simulacija.)
Ovako sjedinjeni, mi smo svojevrsni destilat. Kombinacija dva reda ivota. Meavina, puna ustrine i
snage. Vitalan hibrid. Proet posebnim 'ukusima' sa Jijoa, a sad i sa Zemlje. Mi smo zajednica moda
iskombinovana ba tako da postigne uspeh tamo gde su mnogi podbacili.
Da premosti nepremostivo.
Da doprinese ujedinjenju onog to je bilo razdvojeno.
Da donesemo kosmosu veu raznovrsnost... da bude postignuto vee jedinstvo.
Oseamo da na Polkdi sada ima neke produetke, pipke, od energije. Njima se brod hvata za tkivo
samog prostora. eka sledei udar.
Onaj najvei od svih, vei od hiperprostornih koji su potresali Pet galaksija ve neko vreme.
Veliki raskid.
Da li su Transcendentni dobro odmerili trenutak? Imaju li oni zaista onu vetinu koja je potrebna da
se tolika detonacija izvede ba onda kad je Polkdi u poziciji da 'pojae' talas?
Da, prstenovi moji i sva moja druga ja.
Jedva ekate/m/o da saznate/m/o to.
Beli patuljak se trese.
Pa, to je telo prenika samo deset hiljada kilometara. Paljenje e se kroz njega rairiti samo brzinom
zvuka, ne bre: ali, u tako zgusnutoj materiji brzina zvuka je nekoliko hiljada kilometara u sekundi.
Znai, bie dovoljno manje od jedne dure da...
Gle kako se tamo Brazda upinje svim silama, ne bi li stigao do tunela za bekstvo. Pre eksplozije.
Ajde Saro!
Stii e.
Ajde!
Sekundi su sad kao venosti. Treperi spas, tano ispred zemaljskog broda, ali, stii do tamo, stii...
Senzori okrenuti suncu kau nam da je nezmisliva brilijantnost poela da se iri u koncentrinim
talasima po samoj povrini zvezde; ludom brzinom obuhvata ve, gle, zvezdu celu. To kao da je dole

neko bacio ibicu u gorivo. I...

Oseate, prstenovi moji?
Neutrini tutnje kroz na vosak.
Kakav udan oseaj! Kao da se priseamo sutranjih dogaaja.
Evo sad, idemo...

Peti deo: VREME PROMENA

Neki redovi ivota uspenije komuniciraju nego neki drugi.
lanovi Kvantnog reda nemaju predstavu ni o prostoru, ni o vremenu; za njih ta dva pojma ne
postoje, ili, bar, ne u onom smislu kao za nas ostale. Kvantoidi su puni volje da razmenjuju
informacije sa nama, ali u veini sluajeva uopte ne razumeju ta ih pitamo, a ako neto i razumeju,
mi, po pravilu, njihove odgovore ne uspevamo rastumaiti. Mora postojati nekakva bliskost konteksta
da bi sam pojam 'znaenje' uopte neto znaio. U poreenju sa Kvantnim redom, maltene smeno lak
je razgovor sa hidrogenaima, mehanoidima, pa ak i sa veinom koherentnih razumnih memoida.
Desilo se, meutim, jednom prilikom da je neki pripadnik tienike rase Tuvinta banuo na sastanak
svojih pokrovitelja sa kvantoidima u D prostoru, i nadmeno, ne pitajui starije kiseonikae za
dozvolu, uputio jednom kvantnom biu pitanje, na prvi pogled naivno:
"ta moemo oekivati?"
Dobio je odgovor nad kojim su se uenjaci posle iuavali i mrtili milion godina; jer, udnovato
bie je bez imalo oklevanja odgovorilo:
"Sve!"

Galaksije
Fotonski front zahvatio je Brazdaa nadomak crnog tunela gde je prostor uvirao spiralno.
Alarmi su zavijali a Delfini ciali dok je talas energije udarao u brod, odnosei sva normalna zatitna
polja, a donosei na svaki kvadratni metar povrine brodskog korita vie energije nego to bi jedno
normalno sunce moglo uputiti na ceo brod za ceo svoj sunev ivotni vek - nekoliko milijardi godina.
Onaj nekadanji Brazda bi, pod tim naletom svetlosti, naprosto ispario u trenu.
Ali, kao stari kit ija je koa prekrivena slojem nahvatanih koljki koje na njemu parazitski ive, tako
je i Brazda bio prekriven nekim dodatnim slojevima. Namotaji svetlosnog 'konopca' bogova samo su
glatko zablistali kao da im prija dolivanje neverovatne koliine energije.
Sara je jednom rukom grlila impanzicu Priti, a drugom rukom oveka Emersona. Kosti su joj
zveckale od vibracija broda; sr u kostima. Svi ekrani pokazivali su samo istu belu boju, i nita
drugo, kao sadanju okolinu broda. Senzori su javljali o nezamislivo velikom fluksu neutrina i fotona.
Zvezda je prekoraila svoj prag izdrljivosti i eksplodirala... ili, moda, dostigla ekstazu. U realnom
vremenu, sve se dogaalo u milisekundama, ali vreme je u Brazdau sada teklo usporeno, pa je
posada mogla da vidi uzastopne faze dogaaja, kao na usporenom filmu.
"Impresivnom 'magijom' smo oklopljeni'", ree kiborg Hanes Suezi. "Ali ovo to udara po nama su
samo fotoni. Nema anse da oklop izdri ono sledee. Vie od jedne suneve mase realne materije...
protona, i tekih jezgara... skoilo je sa te zvezde ka naem brodu, brzinom koja je moda deset posto
od brzine svetlosti."
Sara je do tad ve nauila praktinu fiziku u dovoljnoj meri da shvati kakva e ih to pesnica tresnuti.
Upusti se u razmiljanje.
Svaki atom kiseonika i ugljenika u mom telu, ree ona sebi, proao je svojevremeno kroz jedan
ovakav gr... bio je skuvan u nekom suncu a onda eksplozijom izbaen u svemir, da bi, zajedno sa
mnogim drugim atomima koji su na isti nain razvejani, uao u proces hlaenja, kondenzacije... i
jednog dana u sastav planete, ivih bia, pa i mene.
Sad je bio, moda, trenutak kad bi se njena zvezdana praina mogla razvejati jo jednom - da moda
uestvuje u nastanku ivota kroz nekoliko milijardi godina, iz poetka, na nekoj planeti koja jo nije
ni zaeta a kamoli roena. Uteha, ali poprilino 'suva'. Sara Kulhan je, meutim, imala na umu jo
jednu utehu.
Larka.
Dobila je njegovu poruku putem samih misli, u poslednji as, kad je Polkdi ve odlazio u
hiperrealnost, ka sasvim drugim galaksijama, u nedohvat.
Znala je da se do sad taj brod najverovatnije ve probio kroz rascep u prostoru i da je stigao na

poetak velike nove pustolovine.

Ironije tu ima koliko hoe, ree ona sebi. Od troje dece Neloa Kulhana, jedino Lark nikad nije
sanjario o odlasku sa svoje voljene zaviajne planete, Jijoa. A sad je baen - kao to e i ona, Sara,
biti baena - u takve daljine da e zapravo videti vie kosmosa nego to ak i sami 'bogovi',
Transcendentni, mogu videti! U mladosti je doneo odluku da se ne eni, nego da ivot u celosti
posveti samo nauci; ali, od tog celibata nee ostati nita. Naprotiv, on i ta mala, ta Lingova, postae,
bukvalno, otac i mati celog jednog novog ljudskog naroda, u nekoj dalekoj galaksiji.
Zbogom, brate moj, ree mu ona, samo mislima. Neka Ifnin gazda pazi na tebe.
Zabavljaj se.
Njihov tunel za bekstvo bio je tano ispred pramca Brazdaa; peina u kojoj se spiralno vrti i stalno
udaljava prostor sam, vakuum, bez ikakve materijalne sadrine. Ali sad ni to nisu videli; svi ekrani
jo su bili potpuno beli od poplave svetlosti napolju.
Ona pogleda Emersona. Pre nekoliko trenutaka, kad je javljeno da su i poslednji ostaci Onih Starih
pali u zvezdu, to je znailo da su potpuno uniteni, Emerson je izgovorio samo jednu re, kao krik:
"Dros!"
... i osmehnuo se, kao da pogledom ispraa najopakijeg neprijatelja koji pada potuen.
Neko je odbrojavao subjektivne sekunde do stizanja udarnog talasa materijalnih estica. "etrnaest...
trinaest... dvanaest..."
Za to vreme Akeakemai je priao sam sa sobom, poluglasno. "Ve sssmo maltene... maltene..."
ljapao je repnim perajem kroz vodu kontrolne sale. "Maltene... maltene..."
Sarin um nehotice pobee od te ogromne napetosti, u jedno carstvo nad kojim je imala koliko-toliko
vlasti. U matematiku. Vratila se, ba tad, jednom problemu koji je otkrila nedavno, ba dok se
Dilijan raspravljala i pogaala sa Transonjama da moda odnesu Polkdi a ostave Brazda na miru.
U lavirintima transfinitnih tenzora naila je na jednu renormalizacionu tekou koja, naprosto, nije
htela da nestane. tavie, poelo se initi da je ba ta tekoa bitna za opisivanje dotadanjih haosnotalasnih potresa koji su stizali iz hiperprostora. Meutim, sa stanovita matematike Pet galaksija,
takva tekoa nije postojala niti je mogla postojati.
Kad sam predvidela 'odcepljivanje' etvrte galaksije, ree Sara sebi, mislila sam da znam celu
istinu; galaksije se razmiu, jedna po jedna se otcepljuje, i tako dalje. Ali sad mi se ini da je
umeana, tu negde, jo jedna sila... koja ubrzava proces razdruivanja.
Nametao se, tavie, i jedan oblik mogueg objanjenja.
Neto dolazi, ree ona sebi; neto titansko.

Nije mogla odrediti pojedinosti, ali je znala jednu injenicu o tom 'prisustvu' koje je stizalo u
vaseljenu.
Ni u jednom gravitacionom bunaru se to ne nalazi, pomisli Sara Kulhan; to je neto to dolazi iz
ravnog prostora. Ba suprotno od svih zagrljaja pli...
Brazda se zatrese kao nikad pre. Kima je zabole od tih vibracija, od tog bacakanja. Neko je
kriknuo: "Materija!"
Na tren kao da je vreme preskoilo... ugasilo se, ponovo krenulo.
Skau oko nje, viu, jurcaju na hodaima. Emerson je grli kao da je kraj sveta. Pa, i jeste, zar ne?
pomisli ona na tren.
Ali shvati da se Priti smeje na onaj kretav majmunski nain, da Delfini zviduu njihove tipine
znake odobravanja, da se i njen dragi neto razveselio. U sali za planiranje je dumbus, svakako, ali onih zloslutnih potresa i vibracija vie nema. Nestalo je sve to! Preostala je samo postojana tutnjava
osloboenih brodskih motora.
Svi ekrani su opet radili. Videlo se da brod promie pored zidova od istog ilema, ili, moda, da taj
tunel promie pored njih da bi ih odneo do udesnog spasenja.
"Uspeli smo!" vikao je Suezijev glas kroz pojaalo.
Uspeli smo? zapita se Sara.
I uvide, ne bez izvesnog razoaranja, da je, zanesena u trans iste matematike, propustila da paljivije
gleda trenutke udesnog izbavljenja.
E, pa zaista sam ja jedna rasejana kolska bubalica, zakljui ona. Pa se baci na Emersona da se s
njim izljubi iz sve snage - ljudski.

E prostor
Hari je oduvek znao da njegova profesija jeste, a i treba da bude, usamljenika.
Veoma je opasno da se u E prostoru nau u istom brodu dva uma, ili tri, ili vie; opasno, a moe
nastati i veliki 'blam'. Verkvin je zato i slao na zadatak uvek samo po jednog izvidnika.
Tokom Harijevih ranijih putovanja u kraljevstvo ivih ideja, vie puta mu se dogodilo da dolazei u
novu 'teritoriju' vidi da je lokalna matrica ve kristalisana oko simbola koji su malo pre toga
procureli iz njegovog uma. Poto nikog nije bilo uokolo, nikog osim krda tamonjih memoida, nije
bilo bitno koji element iz Harijeve podsvesti je preovladao i pretvorio se u okolni pejza.
Ovog puta njegova stanica/brod nosila je u sebi ak pet linosti koje su sve imale snanu volju, i to iz
etiri rase. Major Hari Harms bio je zbog toga zabrinut od trenutka kad je letelica ula, na dugakim
paukovim nogama, kroz plovee purpurne magle, u E prostor.
Magla se brzo pocepala i razila, kao da su je svojim pogledima 'razbucali' radoznali putnici. Dver je
zalepio facu na jedan prozor, Ka jedno svoje delfinsko oko na drugi prozor, Sintijanka se sva stisnula
uz trei prozor. Dver je ve bio, u jednoj ranijoj prilici, u E prostoru. Za sve ostale putnike bila je
ovo prva poseta toj slavnoj, mitskoj oblasti.
Ne biste vi toliko blenuli da ste videli ono to sam ja ovde viao, pomisli major Harms.
Mogao im je spustiti aluzine, dabome, ali nije hteo. Ovo im je bila poslednja ansa - poslednja u
ivotu - da vide E prostor.
Ali, pomisli on, ovo bi lako moglo biti i moje poslednje putovanje.
Razilaskom magle pokazao se ogroman pejza koji su sainjavale kocke, piramide, kose ravni, i
drugi, sloeniji geometrijski oblici. Tako su, barem, ti predmeti zapoeli svoje postojanje.
Ali im se on pomnije zagleda u jedno od tih geometrijskih tela, ono poe da se topi, zaokrugljuje,
zgunjava. Uskoro Hari vide sa leve i sa desne strane po jednu izboinu iji je oblik bio vrlo
karakteristian... ui! impantovska uesa. Onda 'spljeskan' nos i loptast oblik usta i donje vilice,
iznad toga nisko majmunsko elo. Usta mu se osmehnue polako, puna utih zuba. Neprivlano, ali
dobro poznato.
On pogleda instrumente. Taj memski monolit bio je udaljen dobrih trideset pseudo-kilometara! Hari
zakljui da je, po svemu sudei, svojim dolaskom izazvao stvaranje gigantske skulpture koja
predstavlja njegovu sopstvenu glavu, veu od najveih graevina ikada podignutih na Zemlji.
Pogleda levo, desno, vide da se na sve strane koaguliraju biste Delfina, Sintijanke, i jednog ljudskog
bia; mnotvo njih. Uskoro su se replike Dvera, Kaa i Kivei pruale sve do dalekih vidika.
"Vidi, vidi", komentarisala je sintijanska trgovkinja zadovoljno. ake je prekrstila preko stomaka.
"Da probudi neko Reti, da ne ostane ona bez ove prilike za postizanje besmrtnosti i to na megaskali?"

Hari odmahnu glavom. Jedna gigantska statua trudila se da imitira njegov izraz lica, razdraen i
inadijski nezadovoljan.
"Ta jadna devojica spava zato to treba da se oporavi od potresa mozga, za ime Ifni", ree on.
"Nego, ta vrsta pojava obino ne traje dugo. To su veoma veliki memoidi. Oni se pretope nazad u
ilem, nedugo posle odlaska uma koji im je posluio kao domain i ije prisustvo ih je stimulisalo."
"Ali deava se i da se ne pretope? Postoji ansa da e ovo ostati zauvek?" ree Sintijanka.
Hari slegnu ramenima, pitajui se zato je to ovoj Kivei toliko vano.
"Pa, da", ree on, "viao sam ja i to, kripto-oblike i zaustavljene slike iz davne prolosti. Verkvin mi
je priao da otelotvorene ideje mogu ponekad da budu trajnije nego ita to se sastoji od prave
materije; slino tome, neke ideje ostaju trajno, uporno prisutne u mozgu ivih osoba. Po mom
miljenju, pojedini koncepti/predmeti u E prostoru potrajae due nego svi protoni i kvarkovi i ceo
nebeski univerzum."
Kivei je pogledom prelazila preko itavih planinskih lanaca koji su, veinom, imali izgled njene
debeljune, krznate face.
"Stvarno?" Uzdahnu, sa izrazom setne nade.
Dver i Kaa se malo nasmejae. Ali Hari samo odmahnu glavom. "Da mi krenemo", ree on. "Pre nego
to neto drugo 'krene' kako ne treba."
Do sada je mnogo toga krenulo kako ne treba.
Prvo, onaj dumbus u magacinskoj hali na Kazkarku. Dver je kiom strela 'pokrivao' njihovo
povlaenje; Hari i Sintijanka uspeli su da iznesu onesveenu Reti; a besni ratnik Tandu imao je
druga posla, tako da nije pojurio na njih, da ih sasecka. Kroz okolne hodnike, meutim, dopirali su
prodorni krici drugih Tandua, koji su pristizali reeni da pomognu svom kolegi da se uasno osveti za
pogaeni ugovor. A sve to vreme talasi prostornih poremeaja tresli su i talasali stenoviti masiv, grad
u letu, Kazkark, s kraja na kraj.
Hari je stigao samo jednom da se okrene, ali to je bilo dovoljno da vidi kako je skonao onaj verski
voa, Skiano: Tandu ga je bacio na 'ikonu' u obliku planete Zemlje razapete na krst, koja je tog
trenutka eksplodirala.
Nevolje su se vukle za njima i do institutskog dela pristanita. Tamo su se masivni delovi stena ve
odvaljivali, padajui na pojedine letelice koje jo nisu otile. Alarmi za vazduh oglaavali su sve
nove i nove prolome u kristalnim kupolama: vazduh Kazkarka uveliko je beao u okolni svemir. Hari
je sve svoje putnike uterao urno u letelicu/stanicu. Poleteli su istog trenutka. Za njima - Kaov
borbeni amac thenanijanske izrade. Onda se gat, iza njih, raspao na komade. Dok su oni stigli do
mesta gde bi, normalno, trebalo da se suoe sa izlaznom carinom, itav taj deo planetoida se raspao.
Umesto carine, pred njima je bilo samo crno zvezdano polje.
Morali su izgubiti prilino vremena u manevrisanju, da bi izbegli svakojake gromade i olupine, izali

u istiji deo svemira, a onda nainili prvi, kratki hiperprostorni skok. Hari se osvrtao: talasi haosa u
prostorvremenu sad su zaista rasturali Kazkark. On zakljui da, ak i u sluaju da misiju obavi
uspeno, nee imati gde da se vrati, niti kome da podnese raport.
Postoje, naravno, druge institutske baze, ree on sebi; ali, opet, pria se da je ovih dana bezbednije
biti na nekoj planeti.
Posle nekog vremena prostortresi su popustili. Hari je, meutim, znao da e naii opet, i da e biti
jo gori. Iza dveju malih letelica, Kazkark nestade sa vidika. Hari se nadao da e stara velika sipa,
Verkvin, nekako preiveti.
Onda je poelo vreme velike hitnje. Hari je dao Delfinu koordinate i prepustio da Ka, u
thenanijanskom amcu, vodi. Tako projurie kroz desetak skokova kroz B nivo, a onda se
strmoglavie u jednu malu transfernu taku za koju je ve bilo javljeno da je postala opasno
nestabilna.
Kaovo pilotiranje, nain kako je skakao iz jedne niti u drugu, bilo je stvarno neto novo. Zahvaljujui
njegovim manevrima, proli su a da ih nita nije preseklo, spalilo, pretvorilo u paru. Ali bila je to
luda vonja, vrlo teka za nerve. Hari je pola vremena proveo proklinjui cetacejska bia - morske
sisare - i sve njihove pretke, unazad sve do miocena.
Najzad su doli do take koja je Hariju bila odreena za prelazak u E prostor. Ulazni 'okvir' bio je
tamniji od crnog, zidovi izmeu raznih nivoa realnosti tako tanki da je bilo lako probiti ih; obe
letelice prooe, ali Harijeva napred a thenanijanska za njom.
Materijalnost je oko njih zasvetlucala i nestala. Nastupi tranzicija - prelazak u svet ija fizika doputa
da ideje ive svojim ivotom.
Hariju je laknulo kad je stanica izala iz 'provincije' gigantskih statua i prela na teren obrastao
zatalasanom 'travom' oran boje. Svaka 'travka' bila je po jedan osnovni koncept, sposoban da ivi
iako se ne nalazi ni u jednom jeziku niti umu-domainu. Paljivijim osmatranjem pokaza se da je ta
'prerija' u velikoj meri oteena. Veliki delovi bili su pogaeni, ili spaljeni, kao da su i ovde
protutnjali zemljotresi, poari, i druge nesree. Oigledno ni E prostor nije bio poteen greva koji
su potresali onaj deli vasione koji je Hariju bio zaviaj - onu grupicu od pet povezanih galaksija.
Memoidne 'ivotinje' bile su u panici. Hari vide nekoliko velikih krda memoida u jurnjavi nalik na
stampedo; tutnjali su tamo-amo, a oko njih su se talasali i nebo i zemlja.
Dok su njegovi putnici uglavnom samo zadivljeno gledali, Hari je postojano odmicao prema 'aveniji'
materijalnog sveta, prema kosmikoj stazi. Znao je da mora, pre svega, pronai mesto sa koga e
moi da zaviri tano u galaksiju etvrtu, a onda rasporediti instrumente du one staze kojom je ve
jednom iao. Na sreu, ovi novi instrumenti bili su za jednokratnu upotrebu; trebalo ih je samo
ostaviti, a ne posle i prikupiti. Instrumenti su bili podeeni da sami javljaju Verkvinu to jest
Navigacionom institutu podatke o rastezanju astronomskog prostora, sve dok ne budu uniteni; a ak i
u trenutku unitenja da emituju poslednji 'krik' koji e takoe biti koristan podatak. Verkvin je,
uzgred, obeao da e ovog puta svi podaci, cela istina, biti emitovani otvoreno, javnosti svih pet

galaksija, bez ikakvog daljeg prikrivanja; nee vie biti tajnih dosjea, dostupnih samo zvezdanim
bogovima i najstarijim rasama.
Upravo iz tih razloga Hari je konano pristao, posle dugog ubeivanja i raspravljanja, da poe na
ovu misiju. I njemu samom bilo je malo udno to se toliko brine za narode koji e iveti kroz sto
miliona godina. Ali, iz nekog razloga, on se identifikovao sa njima, sa osobama iz veoma daleke
budunosti. Moda e ba zahvaljujui njegovim naporima ti budui narodi biti poteeni neznanja i
uasa koji sada hara kroz Pet galaksija. Pa makar tadanji 'bogovi' bili potomci dananjih impija, a
tadanji slubenici Insttuta potomci dananjih buva i vai. A te dve vrste insekata, na alost, danas
postoje, ak i na raznim nezgodnim mestima u njegovom krznu, tako da on ezne da se dobro poee
po...
"Kapetane Harmse", ree jedan kruni oblik koji se stvorio, i poeo vrteti u vazduhu, ispred njegovog
nosa, neprijatno blizu. "Imam vesti! Va cilj trebalo bio da je ve na vidiku. estitam! Mogu li dodati
da je ovo bilo zaista..."
Hari kratkim klimanjem glave iskljui taj mod, osmatraki. Pohita i on do prozora, pogleda kroz
veite E-prostorne izmaglice... i vide neto crno, veoma izdueno, zmijasto, oprueno preko predela
ka kome se stanica kretala. "E Boe hvala ti da neto ide kako valja", proguna on.
Poloie instrumente gde mu je reeno, ali usput e nai idealnu taku za ulazak u etvrtu galaksiju.
Tada e se Ka i svi ovi putnici prebaciti opet u thenanijanski borbeni amac, koji sad lebdi, voen
automatski, tik iza stanice/hodalice, a Hari e im pomoi da se odgurnu u realni prostor - pa, ako
bude sree, mogli bi i da stignu do svog odredita. A onda bi Hari imao taman jo dovoljno vremena
da se na svoj nain vrati iz E prostora u realni prostor, kako ga dunost obavezuje, pre nego to se
tamo sve srui i ispretura.
Reti nije htela ni da uje.
Od trenutka kad je ustala, i teturavo se popela u kontrolno-osmatraku prostoriju, gornju, Harijeve
stanice, jednom rukom se drei za glavu a drugom rukom gladei svog malog urskog 'mua' Jia, Reti
je ponavljala svoj stav, veoma jasno.
Naime: da se nee, ni po koju cenu, vratiti sa Dverom i ostalima na Jijo.
"Moda vas vata neka 'nostalgija' za onu gomilu varvara i primitivnjaka, al ja neu nikad vie ni da
ujem za to mesto! Nego se vraam sa Harijem."
To je bilo sve. Nijednom rei se nije zahvalila to su joj spasli ivot. Ni pomenula nije svoju
donedavnu religiju, niti je pitala ta se na kraju desilo sa guruom te sekte, onim Skianom. Nastupila je
samo sa jednom, ali zaista kategorinom, odlukom, i toga se drala.
Strana mala, pomisli Hari; tako mlada a tako odluna. Sretao sam ja Ljude sa slinom snagom
linosti. Svi takvi su menjali svet oko sebe... na dobro, ili na zlo.
Ali veina tih ranijih 'jakih linosti' imala je jednu crtu koja je Reti nedostajala: umeli su da

nastupaju taktino, utivo, zato to su znali da je to od velike praktine koristi. Reti je odgajena meu
divljacima; dolaskom u civilizaciju, tek je poela da ui o najosnovnijim elementima ponaanja, o
spretnom kretanju ka realnim ciljevima, o udruivanju sa drugima u iroka saveznitva, pa ak i o
mogunosti da jednog dana nekome bude simpatina.
Njen plan imao je samo jednu manu, omanju.
"Gospoice, ja u ti neto iskreno rei", ree Hari Harms u jednom trenutku. "Izgledi su dobri da ja
prebacim sve vas u odgovarajui kvadrant galaksije etvrte, moda ak i u eljeni sektor, ali, anse
da se ja posle toga iv vratim u..."
Reti se na ovo nasmejala. "ta me briga za 'anse'! Ja na anse ne mislim otkad me onaj galatijer
onako raskrvario a pleme me ostavilo mislei da sam mrtva. Ne ne. Ja i moj Jii ima da se drimo za
tvoje krzno, ako nema nita protiv. A i ako ima."
Drugi nisu pomagali. Delfin-pilot Ka preao je kroz aerokomoru u svoju, manju letelicu, i odatle
vrio osmatranja pomou jednog instrumenta za spektroanalizu, pokuavajui da uhvati
karakteristino crvenilo jedne odreene 'olujne' zvezde. Kivei se bavila time to je 'snano zurila' u
memska prostranstva, pokuavajui na taj nain da izazove pojavu novih portreta sebe same.
Dver je samo prevrtao oima, vrsto reen da se vie ne uplie u ivot te devojke.
"Dobro, dobro", zakljuio je Hari Harms napokon. Uzdahnuo je. "Samo obeaj da mi nee praviti
nikakve probleme. I da se nee buniti ma gde da dospemo na kraju."
Reti klimnu glavom. "Neu se buniti, pod uslovom da to nije Jijo."
Zujalica oznai da su ostavili na 'tlo' memskog sveta jo jedan paket sa instrumentima.
Stanica/hodalica krakala je dalje, du svoje krivudave 'staze'. Uz malo sree, trebalo bi da ovaj
posao bude zavren pre nego to naleti onaj zavrni, najvei podprostorni udar. Odmah po
istovarivanju svih instrumenata, Hari je mogao da une manju letelicu, sa putnicima, u etvrtu, to
blie nekoj poznatoj transfernoj taki, i da im poeli sreu.
On sada ponudi i Kivei, trgovkinji, mogunost odustajanja.
"Niko te ne tera da pree u etvrtu, koju, evo, vidimo ispred sebe ba sad", ree on. "Pazi, kad se
sve transferne veze izmeu nje i ostatka vaseljene pokidaju, ti vie nikad nee moi da putu..."
Ona podie jednu mesnatu ruku. Nasmeja se. "Ne voljna da sluam te separatistike bajke o 'trajnom
otcepljenju', majore, molim! Zaveden, veruje u svata. Pet galaksija, celina oduvek i zauvek..."
Stanica najednom stade u mestu. Svi pogledae ka aerokomori koja se otvori i iz koje istra Kaa koji
je blago ciao i uz to repom pljotimice udarao po zadnjem kraju svoje estonoge maine za hodanje
kao da je podstie da tri bre.
"Doite na prozor!" ree Delfin. "Da vidite ovo! Naao sssam je!"

"Izmunuti?" ree Dver.

"Da!" ree Delfin zadovoljno. "Odmah iza onog ovalnog oblaka jonizovanog vodonika. Spektralno
podudaranje je savreno. A i raspored-d svih okolnih zvezda."
"A-uh", ree Dver. "ini mi se da vidim neke poznate zvezde. Ali, gledano s ove strane, njihov
raspored je, zaista..."
Kaa uzdie svoju glatku sivu delfinsku glavu i 'zacvrkuta' sreno na trinarnom jeziku. Harijev trinarni
bio je veoma 'zarao' ali on ipak uspe da shvati, bar priblino, znaenje delfinovih stihova, i da opazi
da to nije haiku, ni priblino, nego neka sasvim druga poetska forma.
Ovo to e uskoro biti, to su uspesi lini,
i dini - pomogoh odranju zemaljskog klana
i spasenju Jijoa, prelepe plave planete
i ostvarenju Pipoinog i mog ljubavnog plana
(sa njom u u tim divnim vodama imati dete)
i jo, preko svega, opet e me zvati 'Talini'!
Kivei pokaza jednim zamahom ruke ka okeanu blistavih takica u crnom prostoru. "Sunce Jijoa
tamo?"
"Tamo, ba tamo, dabome!" ree Ka i pogleda (opet, samo jednim crnim okom) prema Hariju.
"Majore Harms, ako bi nas ti ubacio ovde, koliko bi nam paktera preostalo do..."
Harijevu panju meutim privue ruka koja ga je prodrmala za rame. Okrete se: Reti. Ona je drugom
rukom drala svog 'mua', malog kentaura, prigrljenog uz telo; a taj je utke izvijao svoj mali, tanki
ali dugaki vrat, virei prema 'autoputu' astronomskog realnog prostora.
"Da ja neto pitam, majore Harms."
"Ne sada, Reti, ovde se neto reava."
"Znam, ali, tamo se neto deava", ree ona klimajui glavom. "Ji je primetio, trebalo bi da pogleda
i ti." Ona pokaza prstom du vijugavog autoputa, ka delovima pored kojih su upravo proli.
"ta?" ree Hari osvrui se.
"Ve tri-etiri jako blistave... eno, i peta! Za samo nekoliko dura, nekoliko tih, takvih..." mirkala je;
svetlost iz naglo 'ojaale' zvezde neprijatno ju je ubadala u oko. "Je l' to normalno? Da zvezde
odjednom postaju tolko jae? A?"
"Osmatraki mod!" povika Hari. "Brzo pogledaj ove najsjajnije zvezde. Jesu li one iluzija, samo
zbog E prostora, ili su neto realno to se deava u etvrtoj?"
Simbol koji je zalebdeo u vazduhu ispred njega odgovorio mu je ve sledeeg trenutka, bez
oklevanja.

"Spektri i profili jaine odgovaraju supernovama izuzetno visoke energije, tipa SN 1-a. Poznato je da
takve eksplozije utiu na membrane izmeu raznih prostornih nivoa."
"Jasno mi je to!" povika Hari. Video je da se oko tih supernova dogaa divovsko talasanje 'zmije'
realnog prostora. Palile su se sve nove i nove supernove, jedna za drugom, koordinirano - ali na
velikim meusobnim rastojanjima. Bile su bolno sjajne.
"Bezbednosni parametri", ree obrtni raunarski simbol njegove stanice/letelice, "zahtevaju da sad
odmah uzmaknemo nekoliko koraka od granine membrane."
"Nema supernove tako esto", ree Kivei tonom kao da se neto buni. "Svaka za sebe, izolovan
astrofiziki dogaaj, ne ovako serijski. Ne."
"Tu se meni neto ne svia", ubaci Dver.
"Moda treba uzmaknemo ko to nam je ovaj glas rek'o", ree Reti. "Nazad, nazad u neku civilizaciju.
Da se mi malo skrasimo na nekoj lepoj planeti, jedno godinu-dve, dok se prilike malo smire..."
"Ne, nikako!" uzviknu Ka. "Harmssse, odri svoje obeanje!"
Hari klimnu glavom. "Dobro. Delimo se. Svi koji ete na Jijo, 'ajde kroz aerokomoru nazad u taj va
borbeni amac; dovoljna e biti dura-dve da vas..."
Ali sledea supernova zablista u neposrednoj blizini, samo malo levo od njih, pojaavi svoj sjaj u
jednoj sekundi trilionima puta. Ostadoe zaslepljeni. itava kontrolno-osmatraka kabina, a to znai
itav gornji deo stanice, ispuni se nepodnoljivim sjajem.
Poremeaj kauzaliteta koji se irio odatle nije bio ogranien brzinom svetlosti; kretao se mnogo bre.
Unutranjost realnog astronomskog svemira poela se, u odnosu na misaoni E prostor, nadimati u
estokim trzajima, kao zmija u mukama. Membrana izmeu ta dva vilajeta popusti, pruajui dugake
'pseudopodije' u E prostor. Nekoliko takvih obmota se oko stanice.
Hariju se uini kao da je ta najnovija supernova napala ba njega lino. Ali, nije imao vremena da
razmilja o nekoj eventualnoj ironiji koja bi tu mogla postojati zbog razlike u razmerama.
"Tranzicija!" graknu on prestravljeno. "Dr...!"
Sve oko stanice bilo je, sada, svetlucanje; ranije procene bile su netane, poremeaj ih je ve
uhvatio.
Putnici su imali jo trenutak vremena da se uhvate za kakav-bilo oslonac; posle toga, zvezdana nebesa
realnog sveta uvukoe Harijevu stanicu nezadrivo u sebe, u carstvo materije.

Sunev sistem
Dilijan je poznavala samo dva pilota koji bi mogli pouzdano da provedu Brazdaa kroz ovakve
prostorne poremeaje.
Kipirua, i Kaa. Obojica su bili na raspolaganju kapetanu Kraidaikiju pre tri godine, kad je posada,
pomno odabrana, bila u punom sastavu.
Ali nijedan sada. Svaki je bio kod onih kojima je, moda, i potrebniji nego Brazdau.
Svaki tamo gde mu je i mesto.
Poleti kao pravi majstor, Kipiru, pomisli ona, i tu misao odasla napolje, pored mirijada zvezda koje
su, nasumino rasute nebesima, blistale u tiini. Kud god Tom i Kraidaiki odlue da odu, tamo ih i
odvedi, i u bezbednu luku s njima stigni.
Jo od kako je odvukla pilota Delfina po imenu Ka sa Jijoa, gde je bio potreban svojoj dragoj Pipoi,
oseala je krivicu zbog toga. Sad je Ka vodio thenanijanski borbeni amac, sa nekoliko putnika,
nazad ka etvrtoj galaksiji; prema izraunavanjima Sare Kulhan, to putovanje moralo je sada biti
veoma opasno. Da bi ta malena ekspedicija stigla na Jijo, bie potrebna vrhunska vetina, ali i ona
stara Kaova talinost po kojoj je nekad bio slavan.
Dilijan odasla jednu misao i ka njemu, kroz zvezde.
Znam da e uspeti, Ka. elim ti da uskoro pliva sa Pipoom, i da ostane Ifnin miljenik celoga
ivota.
Uslovi u Prvoj, Drugog, Treoj i Petoj galaksiji nisu bili tako ravi kao u etvrtoj, ali je bilo puno
napetosti i meusobnih sukoba. Navigacioni institut postavljao je signalne plovke dok ih nije sve
potroio, a onda je slao svoje slubenike da do promuklosti viu preko svih frekvencija,
obavetavajui brodove i flote, individue i narode gde je ta neprolazno ili opasno, kojim
zaobilaznim putevima se ipak moe proi; bio je to herojski trud u jeku krize. Sa miliona planeta
otiskivali su se dobrovoljci, u pojedinanim brodovima ili u malim flotama, da iz istog milosra
pomau zalutalim, oteenim, postradalim, da tragaju za izgubljenima.
Galaktika civilizacija, jo jednom muki napadnuta, ovog puta se branila bolje nego ikad, herojski,
pribrano. Zato je bilo ve sad maltene sigurno da e etiri galaksije preiveti sav ovaj haos i uzdii
se opet do pune snage, tavie do moda vee snage nego ikada ranije. Naravno - tek kad se prilike
malo smire. Za ta je bilo potrebno nekoliko hiljada godina.
Ali, dok su mnogi jednostavno zaboravili sve stare nesloge i krenuli da pomau ugroenima, neki
drugi narodi, drave i klanovi zloupotrebile su rasulo institutske vlasti da krenu u pljaku, u
iznuivanje ustupaka, ili u naplaivanje nekih starih 'rauna'. Religijske izme irile su se kao talasi
novog otrova, pojaavajui stara neprijateljstva.

Brazda se zaputio u pravcu najgoreg ratita, pravo na front; tamo gde su fanatici nastojali da
konano dotuku Zemlju. Dr Dilijan Baskin se molila Bogu da stigne pre nego to sve bude
zavreno... ali je znala da ovakvo putovanje znai, za njenu lau, skok iz usijanog tiganja u vatru.
Na jedno se nije mogla poaliti: na brzinu letenja. U ovom trenutku Brazda je bio apsolutno najbri
od svih brodova cele oksi-civilizacije. I sa najboljim pilotima, put do Zemlje morao bi trajati
mesecima, da nije bilo intervencije Transcendentnih, koji su u daleke galaksije poslali izmenjeni
Polkdi ojaan prisustvom dvanaest Delfina, a Brazdaa oslobodili te obaveze i pustili ga da se vrati
kud hoe. To je znailo ka svom matinom svetu, kroz novi podprostorni tunel, uz ubrzanje dobijeno
metrikim udarom supernove.
Omota 'svetlosnog konopca' mnogostruko namotan oko Brazdaa bio je, pokazalo se, svesno bie,
polusapijentno. Imalo je svoj nain da adaptira metrike teksture kosmikog kontinuuma prema
svojim potrebama, da oseti i nae najbolju putanju, najbri prolaz, da otvori sebi put kroz transferne
take ve neupotrebljive za sve ostale brodove i kroz prostorne nivoe koji su se drugima ve
zatvorili; ne marei nimalo za postavljene signale opasnosti, ovo svetlosno bie provelo je Brazdaa
plamenim putanjama gde ni Kipiru ni Ka ni Akeakemai nikada ne bi mogli, kroz oluje nerazreene
hipergeometrije, ka Zemlji.
Dilijan vie nije ni brojala uda, niti ih razvrstavala u dobra i loa uda. Ali nain kako je ovo
svetlosno bie, sluga Transcendentnih, letelo, kako je 'pilotiralo' nosei Brazdaa u svom zahvatu bio je jedno od najveih uda. Moda je time najzad nadoknaeno poneto od zle sree koja je ve tri
godine tukla po Brazdau odasvud. A bogovi sami ostali su zgureni u svojim zagrljajima plima,
vitlajui se ukrug oko ove ili one crne jame, i nastavili su odatle da manipuliu sudbinama 'niih'
rasa.
Samo da mi stignemo kui na vreme, razmiljala je Dilijan, ne marei da li e nadmona bia
telepatijom oitati i tu njenu misao.
Brazda projuri kao zahuktala furija pored sva tri svetionika Tanita. Usporavao je. Dilijan je ve
slutila da e se ostvariti ono to je izgledalo nemogue.
Videemo Zemlju, ree ona sebi; videemo je, makar izdaleka.
Najzad zlatno Sunce, poznato i pod nazivom Sol, ispuni sredinji deo glavnog prednjeg ekrana. Ali
brod je, usporavajui, nailazio na plovke sa upozorenjima; to je birokratija Ratnog instituta
rasporedila oko zone borbenih dejstava.
Panja putnici!
ulazite u zonu sukoba
ispravno registrovanu po zakonima ratovodstva!
savetuje vam se: vratite se na Tanit odmah!
ako imate ikakva posla ovde,
zatraite od ovlaenih slubenika
Instituta za civilizovano ratovodstvo
propusnicu za bezbedan prolaz.

Ili se registrujte kao jo jedna

strana uesnica u ovom ratu
ili protiv Zemlje ili za nju.
Kampanju osvete do unitenja Zemlje
kao i do potpunog unitenja
klana zemaljskih kiseonikaa
proglasile su sledee drave i klanovi:
...
Onda spisak - podugaak. Soroi, Tandui, Jofuri... i mnogi drugi, ukljuili su se u opsadu. Njihovo
meusobno ratovanje, zahvaljujui kome se Zemlja i odrala toliko dugo, sada je, po svemu sudei,
prestalo; prevazili su svoje razdore i rasprave kome e pripasti plen, pa su krenuli da zajedniki
satru sve ispred sebe.
Zatim, spisak branilaca, tuno kratak. Ostadoe verni Timbrimiji, uz teku cenu po sebe. Ostadoe
verni i Thenanijanci. Materijalnu pomo - oruje, ali ne borce - doturali su Portlovi, Zugi, i
Sintijanci, kao i jedna frakcija Alijanse ekaa. Jedna nova grupa, poznata kao 'Akoliti', to bi
znailo 'uenici nove vere', poslala je brodove sa stotinama hiljada dobrovoljaca.
Opirnije poruke Ratnog instituta opisivale su i mnogobrojne albe koje su tom Institutu uloili Soroi
i drugi napadai zbog, navodno, 'nepotenog' naina kojim se Zemlja branila; navodno su samo
'nedozvoljeni vuji trikovi' dosad spreavali da flote napadaa 'poteno' ospu paljbu po samoj
Zemlji. Napadai su izgubili na stotine svojih najveih bojnih brodova, pa i nekoliko admiralskih
brodova, zbog toga to su se Zemljani branili postupcima i orujima kojih u galaktikoj Biblioteci, u
poglavljima o ratovodstvu, uopte nema. Kako su smeli? Kako su smeli neasno da pobiju ove koji su
asno doli da poubijaju njih?
itajui taj deo informacija koje su emitovane iz plovaka i svetionika rasporeenih oko Sunevog
sistema, Dilijan se ponosito smekala i smejala. Ali, bilo je jasno da zemaljska vlada, savet
Teragens, nema vie nijedan novi trik u rezervi. Odbrana je bila ograniena na ognjeni prsten stegnut
oko Sunca, na razdaljini ne mnogo veoj od orbite Zemlje i Lune.
Plovak pokraj koga se Brazda zaustavio saopti, na kraju, da su u ovom ratu pravila civilizovanog
ratovodstva uglavnom ispotovana i da e rat biti zavren u skladu s tim; bie zavren neizbenim
ishodom.
"A to su vam pravila!" mrknuo je Hanes Suezi. U nekim ranijim epohama, Ratni institut bio je tako
moan da je ratovanje bilo svedeno na jednu vrstu sporta, veoma formalnog: malobrojni 'kampioni',
profesionalni vrhunski borci, putani su da se bore jedni protiv drugih, da bi osvojili odreene
privilegije ili ast za svoj narod. A sada je galaktiko drutvo bilo u takvom rasulu da ni najlabavija
pravila nije imao ko, zapravo, da sprovede, tako da su napadai mogli da uine u sutini ta god i
kako god hoe. Mogli su da potope gradove bojnim otrovima; mogli su da pobiju celokupno
stanovnitvo, ili da neke zarobljenike 'usvoje' i od njih naprave bilo ta drugo. Zakonski, bilo je i sad
zabranjeno unitenje biosfere, ali u sadanjoj guvi nijedan Institut ne bi raspolagao dovoljnim
snagama da neto uini ako bi ak i to pravilo bilo pogaeno.

Nala se i poneka dobra vest. Takozvana Koalicija umerenih rasa konano je donela odluku da stupi
u rat sa ciljem da napadai budu prinueni na prekid vatre, makar i privremeni. Prve flote Umerenih
mogle bi da pristignu kroz nekoliko nedelja... ako ih tekoe u saobraaju ne zadre.
Sluali smo takva obeanja i ranije, pomisli Dilijan gorko.
Nis maina je obavesti da na galaktikim kladionicama (koje nijednog trenutka nisu prekinule s
radom, bez obzira na otcepljenje jedne galaksije i pogibiju triliona graana) Zemlji niko vie ne daje
realne anse da se odri due od dan-dva.
Brazda se otisnu ka zoni bitke, koja je plamtela oko Sola. "Znate ta", ree Dilijan u poruci celoj
preostaloj posadi. "Mnogo to-ta se promenilo u poslednje vreme... moda emo mi postii da se i
ovde neto promeni."
Njeni planovi bili su fleksibilni: postupiti u skladu sa uslovima koji budu zateeni na bojitu, i u
skladu sa razvojem situacije.
Moda bi bilo mogue oslabiti napadae tako to bi im se skrenula panja. Jer, sam njen brod,
Brazda, jeste onaj glavni plen zbog koga se rat i poveo. Otrzanje jedne galaksije iz 'federacije'
ostalih ne moe umanjiti, nego e ak i poveati, privlanost Brazdaa i arheolokih nalaza u njemu
za fanatike svih boja. U atmosferi uarenih apokaliptikih proroanstava koja odasvud proimaju
preostalo galaktiko drutvo, pomisao da su naeni Praroditelji delovala je ee nego ma koji
podprostorni talas. Svaka dogmatska alijansa kidisae da rei zagonetku Praotaca pre ostalih.
ta ako bi se Brazda otvoreno pojavio pred svim tim flotama, provokativno saoptio ta u sebi ima,
a onda se okrenuo i dao u bekstvo kroz galaksiju Drugu, koja je sada u tako turbulentnom stanju?
pitala se Dilijan. Da li bi flote pojurile za Brazdaem, odustajui od zavrnog napada na Zemlju i
Mesec? To bi Zemlji svakako dalo jo vremena, a u nastaloj guvi moda bi ponovo planuo stari rat
izmeu Tandua i drugih rasa; takav razdor meu napadaima ohrabrio bi Umerene da najzad, najzad
uine neto. Da preduzmu vojnu intervenciju.
Provokacija pa beanje - takav potez bio bi, povrno gledano, suprotan nareenjima koja je Dilijan
svojevremeno dobila od Teragenskog saveta. Uputstva su glasila: skrivati se, ne dozvoliti da
Kraidaikijeva otkria padnu u pogrene ruke, predati ih samo kvalifikovanim nepristrasnim silama ili
svim narodima Pet... ne, nego etiri... galaksije, ako i kada se ti narodi sloe i dogovore da bez svae
prihvate tako neto.
Postigla sam neto slino! ree Dilijan Baskin sebi. Sve je saopteno onom konzorcijumu stopljenih
osoba i redova ivota na bivem Polkdiju; emisarima, koji odoe - po volji Transcendentnih - da
zastupaju celu nau makrokulturu u nekim drugim, veoma udaljenim carstvima. Ko bi mogao biti
kvalifikovaniji i neutralniji od toga?
Svi arheoloki nalazi iz Plitkog zvea, pa i mumija 'Herbija', jednog od Praotaca, preneti su zajedno
sa dvanaest Delfina, kao 'kulturoloko blago', u taj bivi jofurski bojni brod; a on je odleteo tako brzo
i daleko da ni najbezumniji zelot ne moe ak ni pomisliti da zapone poteru. Moda e neka veoma
daleka tuinska civilizacija, ako postoji, biti impresionirana tim nalazima; moda e, ak, umeti i da

razrei tu zagonetku.
Od enigme Plitkog zvea ostale su samo koordinate, pomisli ona; jedan skup brojeva koji definie
gde se Plitko zvee, i u njemu Avetinjska flota, nalaze. Ali te koordinate su pohranjene na mesto
zaista bezbedno.
Kroz Dilijanina prsa irilo se jedno divno oseanje. Ona ga prepoznade.
Sloboda.
Sa ovo malo preostale posade Brazdaa mogla je poleteti kud god hoe; oslobodili su se svog
ogromnog tereta. Oni vie nisu, zapravo, onako strano znaajni kao do nedavno; ne moraju se
skrivati po svaku cenu; nisu vie Zemlji toliko dragoceni da ne bi smeli pustiti svojoj hrabrosti na
volju.
To se promenilo.
Sad smo naprosto vojska, ree ona sebi.
Armija zemaljskog klana.

Hiperprostor
Raspao se ne samo jedan deo E prostora, nego i neto mnogo ire. Celokupna vieslojna struktura
prostorvremena oko Harijeve stanice/letelice.
Verkvin je Hariju pre polaska preneo upozorenje strunjaka da e efekti 'povratnog trzaja' biti najgori
u etvrtoj, zato to se upravo ona odvaja od svih ostalih; pucaju sve njene veze sa drugim spiralnim
'ostrvima' u vaseljeni, kolapsiraju sve njene transferne take. Kao kad zmija svlai svoju 'kouljicu'
to jest menja kou, tako e svi poznati nivoi hiperprostora - od A do E - kliznuti sa etvrte galaksije i
napustiti je, mada, moda, ne sasvim. Bie to viestruki 'zmijin svlak'.
Ne samo to sam izgubio nadu da ikada stignem kui, razmiljao je Hari tokom nenormalne transferne
vonje koja je usledila, nego u najverovatnije ostati zajedno sa ovima zaglavljen u nekom oetu
samo jednog spiralnog kraka. Doivotno u istom budaku. Moda, ak, samo u jednom jedinom
solarnom sistemu!
To, pod pretpostavkom da stanica/letelica igde stigne u jednom komadu - u bilo koju oblast
normalnog prostora.
Stanica se tresla i savijala. Na sve prozore bili su sputene, ali samo do pola, aluzine, koje su
zveketale ludo u svojim leitima. Kroz debele kristalne prozore irile su se pukotine, kao tanke
linije; lagano, ali zastraujue. Napolju, odmah iza tih prozora, lavirint fransfernih linija trzao se kao
sveanj obolelih crva u grevima pred smrt. Spaciogeometrijske veze, sada bez ikakvih sidrita,
ibale su tamo-amo, sasecajui jedna drugu na komade.
Najgore mogue vreme za 'nadmudrivanje' brzine svetlosti. Ve milijardama godina svemirski putnici
se slue FTL trikovima; ali, prevariti Ajntajna, to je sad bio zloin za koji se vrlo lako moe dobiti
smrtna kazna koja e odmah i biti izvrena.
Moda je bilo bezbednije da su naprosto 'sili' u normalni prostor i ostali da lebde blizu neke zvezde
sve dok ne prou svi naknadni udari 'prostortresa', sva 'smirivanja tla' u metrici prostora; a onda da
potrae neko zgodno stanite, moda planetu ostavljenu na ugar. U najgorem sluaju, ako bi FTL
putovanje, bre od svetlosti, postalo sasvim nemogue, nali bi valjda negde nekakvo mesto za
sletanje. Ali Ka nije hteo ni da uje za to. Gotovo od trenutka kad ih je E prostor izdao i kad su pali u
astronomsku realnost, Hari je pilotiranje prepustio boljem majstoru za snalaenje u realnom prostoru,
ovom Delfinu, iji je prvi potez bio da otkai i odbaci thenanijanski borbeni amac. Taj amac je
sledeeg trenutka zauvek nestao u daljinama.
Pod Kaovim pilotskim upravljanjem, stanica/letelica/hodalica bacila se u transfernu taku, jedinu
koja se nala u blizini. Zatim kroz nju pree u sledeu. Ka je kroz te umirue oluje traio putanju,
makar kakvu, koja bi ga primakla njegovom cilju, onoj planeti koju je sad smatrao svojim domom.
Hari nikad nije video pilotiranje tako brilijantno - niti tako ludo. Njegova mala stanica sa paukovim
nogama ispod sebe zaista nije bila namenjena za akrobacije i pilotske podvige, ali Ka ju je bacao
naglavake u neverovatne zaokrete; pilotirao je kao drogirani majmun. Kao gibon, moda, kad bei

kroz zapaljenu umu i odbacuje se dugakim rukama od grane do grane, od lijane do lijane, a nigde ne
moe ostati jer se vatra munjevito iri. Delfin nije gledao oima, koje su mu sad bile sklopljene i
nekako utonule u glavu. Ali zato je preko neuralnog utikaa bio neposredno, svojim nervnim
sistemom, prikljuen na brodski raunar i brodske instrumente, kojima je i komandovao. Radei taj
posao, esto je ljapkao repom pljotimice po zadnjem kraju svog pokretnog leaja sa est
mehanikih nogu. Poplava informacija pristizala mu je kroz neuralni utika; delfin je reagovao tako
to je, povremeno, iz sonarnih organa na glavi emitovao zvuke nalik na pucketanje, koji su se ak
slivali u neto nalik na rei, ponekad.
Hariju se priinjavalo da meu tim zvucima razaznaje jedno ime, 'Pipoa'. Razreen svih daljih
dunosti prema Zemlji i prema Brazdau, Ka je imao samo jednu ambiciju - da stigne do svoje
voljene.
Hari je imao razumevanja za to.
Ali, ree on sebi, mogao je bar da me pita pristajem li ja na ovako ludu vonju.
Niko se nije usuivao da narui Kaovu koncentraciju. ak je i Reti utala. Samo je gladila svog
urskog muia nervozno. Kivei Ha'aoulin je uala na podu i neto gunala sama za sebe na nekom
dijalektu sintijanskog jezika, moda prekorevajui sebe to je posluala glas pohlepe a ne glas
opreza.
Samo Dver kao da nije bio ni najmanje uplaen. Sedeo je na podu, neposredno ispred kontrolne
konzole, u koju se upro leima; nogama se vrsto oslonio na pod ispred sebe; u rukama je drao svoj
luk, nastojei da ga oisti, pritegne i podesi, dok su se napolju razmotavali transferni Gordijevi
vorovi jedan za drugim.
Pa, dobro, pomisli Hari, valjda ak i ovakvo putovanje moe izgledati neupeatljivo, ako su se pre
toga desile stvari mnogo vee. Posle E prostora i eksplozije mnogo supernova istovremeno i posle
pada iz E prostora u materijalni svemir, ovakva jurnjava kroz transferne take koje se za nama, koliko
vidim, gase - moda je oveku dosadna.
Ka se oglasi prodornim krikom i sunovrati stanicu u jedno transferno vlakno iji je ulazni kraj ibao
na sve strane izbacujui ogromne varnice energije. Reti vrisnu uplaeno. Hariju se stomak prevrtao
od vrtoglavice; pretila je opasnost da se njegova creva naglo 'isprazne'. On pokri oi akom, ekajui
sudar sa neim...
... ali se onda zanjiha sam, i bez ikakvog sudara, kad se nita ne dogodi.
Stanica se najednom potpuno umirila; vie nije bilo ak ni onih dosadanjih vibracija. Samo se ulo
tiho brujanje motora.
Krajnje uplaen ali i radoznao, Hari spusti aku.
Iza kristalnih prozora, sad poprilino izrovaenih, svetlele su zvezde. Take svetlosti. Rasporeene u
odreene obrasce. Postojane.

Svuda... sem u jednom malom delu svemira postrani od njih. Tamo se jedna 'zakrpa' prostora vijorila
zajedno sa zvezdama u sebi; gibala i rastezala. Bio je to zaostatak poremeaja u metrici prostora
samog, i u vremenu. Vakuum se, na tom sektoru, jo nije sasvim vratio u svoj uobiajeni mir. Ali svud
uokolo jeste - i koliko je to vie prijalo od onog srljanja kroz jame pune vatrenih zmija!
Hari se osvrte. Iza stanice/letelice ostala je transferna taka iz koje su upravo izali. Smanjivala se,
zato to su se brzo udaljavali od nje. Oko transferne take lebdela su, u svemiru, tri Institutska
upozoravajua 'plovka'. Hari jednim pogledom proita sva tri. Znaenje svetlosnih signala tih
plovaka bilo je: ne ulaziti; transferna taka nepopravljivo oteena; i (znaenje treeg) uslovi unutra
su smrtonosni.
A, to vam verujem, da da, pomisli Hari Harms, zaklinjui se, ujedno, da e zagrliti tog pilota im se
ukae prilika... i da e ga ubiti bez oklevanja ako pokua da ih sunovrati u jo jednu onakvu transfernu
taku.
Pravo ispred njih mirovao je crveni disk jedne veoma velike zvezde.
"Izmunuti?" ree Hari, nagaajui.
Ka je i sad avrljao neto sam za sebe. Ali Dver die pogled i ree: "Da, Izmunuti. Poznao bih je
meu bezbroj drugih. A ugljenine oluje na njoj su se stiale, rekao bih."
Reti je loe reagovala na ove vesti.
"Ne!" povika ona. Podie pesnice ka Hariju. "Obeao si da neu biti vraena tamo! Okrei ovo
brodie! Vraaj me negde u neku civilizaciju!"
"Mislim da ne sagledava problem", ree joj Hari. "Od sad emo putovati samo sporo; skakutaemo
sve na sitno, zna. Toliko sporo da e za nas ogromna srea biti ako se uopte domognemo ijedne,
ikakve planete na kojoj se moe ostati iv. A samo jedna i postoji ovde. To je, naravno..."
Mlada ena pokri oba uva akama. "Neu to da ujem! Neu!"
Hari baci pogled ka Dveru, koji samo slegnu ramenima. Retino ogoreno odbacivanje stvarnosti
podseti Harija na jednu svemirsku rasu poznatu kao Epiziarsi. Taj narod dobio je Uzdizanje od
monih Tandua. Epiziarsi imaju tako jaku psihomo, i toliku snagu volje, da mogu bukvalno da
preurede pojedine, male oblasti vaseljene oko sebe, menjajui ivotne uslove u skladu sa svojim
potrebama i sklonostima. Neki galaktiki mudraci lansirali su teoriju da bi to mogao svako ako samo
ima dovoljno jaku volju i dovoljno visoko miljenje o sebi. Kad bi to bilo tako, onda bi Reti sad
bacila ovaj brodi nekoliko megaparseka odavde, samo da ne bi opet videla svet na kome je roena.
Ka podie sa leaja svoju glavu u obliku prednjeg kraja neke vrlo velike flae. Njegove crne oi se
otvorie. Vrati im se bistri sjaj. "Ovde ne moemo ossstati", ree. "Do Jijoa ima jo da se putuje;
razdaljina je vea od jedne svetlosne godine. Moraemo napraviti bar dvanaest lokalnih skokova
kroz A prostor. Ili pedeset... ako se opredelimo za nivo B."
Hari pomisli na upozorenje svojih kolega da e sad upotreba svih hipernivoa u svim galaksijama biti

mnogo tea, ali najtea u etvrtoj, gde bi se hipernivoi mogli sasvim odvojiti jedan od drugog i od
normalnog prostora i bukvalno otii svaki na neku drugu stranu. U tom sluaju preostala bi samo
zvezdama zaiskriena crnina normalnog prostora, samo ajntajnovski kosmos, u kome svetlost,
prostirui se svojom dobro poznatom brzinom (koja je vrlo mala; puzanje, takorei) odreuje sve
odnose izmeu uzroka i posledica.
Ali odlazak svih nivoa hiperprostora moda se nee dogoditi tako naglo; poneki od njih mogao bi biti
koliko-toliko upotrebljiv i sad. I moda jo neko vreme.
"Pokuaj kroz B prostor", predloi on Delfinu. "Neto mi govori da emo, usput, morati da 'ispadamo'
iz njega esto... i brzo."
Ka zabaci tu svoju veliku glavu. "U redu. Kako ti kae. Tvoj je brodi. Dakle, u B prossstor..."
Po njegovom tonu jasno je bilo da nema mesta nikakvoj daljoj diskusiji. Delfin sklopi oi da bi se
mogao sasvim usredsrediti na ono to stie kroz neuralni utika. Putovanje kroz B prostor, u ovako
oteanim uslovima, moglo bi biti opasno; zato je sva Kaova cetacejska vetina morala biti na
raspolaganju, da bi bezbedno stigli.
Hari oseti kako motori njegove stanice pojaavaju rad, spremajui se za prvi od tih skokova.
Molio bih se ja Bogu, pomisli on, ali teko da bi me Bog uo; njegovo delo prejako jei od bola.
Ve posle tog prvog skoka, videe u normalnom prostoru mnogobrojne rave znake. Razasute olupine
brodova koji su pokuali da izvedu ba isto to je sad Harijeva osmatraka stanica/letelica
pokuavala - da od te transferne take, jedine u ovom delu svemira, stignu mnogobrojnim malim
hiperprostornim skokovima, pored Izmunuti, do Jijoa.
"Neki su ovuda ili pre nas", glasio je Dverov komentar.
"I to moda jue moda danas", ree Kivei. Njen glas bio je zadivljen. "Cela flota, velika. Izgleda
zadesili u hiperprostoru kad ono udarilo onako mnogo."
Posledice po flotu koja se tu nala u najgorem, sada ve prolom, trenutku raskida bile su
katastrofalne. Du puta od transferne take, mimo Izmunuti koja se iza njih smanjivala, prema Jijovom
suncu koje je postajalo sve blie i sjajnije, leale su zastraujue 'kosti' te skrene armade. Pojedini
delovi brodskih korita i sad su se arili od vreline eksplozija koje su ih raskomadale.
"Ja ovde vidim bar dva razliita tipa brodova", ree Hari, gledajui u instrumente. "Jedno su, moda,
bili jofurski brodovi. Za ove druge... ne znam iji su bili."
Bilo je teko obaviti bilo kakva osmatranja temeljito, jer je stanica/letelica neprestano 'skakutala' iz
normalnog prostora u B prostor a odatle nazad kad god je Ka osetio nailazak nekog zaostalog
podprostornog udara ili kad mu je instinkt govorio da bi mogli uleteti u 'prevoj' to jest presavijeno
mesto u prostoru, gde bi bili smrvljeni.
Prelaenje ove opasne nestabilne zone hiperrealnosti - rastojanja od samo jedne svetlosne godine, to

je, prema dotadanjim standardima, moralo biti vrlo kratko i lako putovanje - pretvorilo se u
mukotrpnu odiseju proaranu estim, hitrim beanjem. Uslovi su se pogoravali; svaki sledei skok,
iako malen, zahtevao je sve veu koncentraciju od pilota i sve vei napor maina. A odmora nije
moglo biti, ni najmanjeg, jer se B prostor mogao svakog trena otkaiti sasvim, i nestati, to bi znailo
propast Harijeve stanice koja bi ostala bez ozbiljnog pogona, izgubljena u 'nigdini', mnogo svetlosnih
meseci daleko od najblieg pribeita. Hrana i vazduh ponestali bi mnogo pre nego to bi Hari sa
svojom grupicom izbeglica mogao da prevali rastojanje koje je u ravnoj metrici obinog prostora
bilo, za takav brodi, i sada ogromno.
teta to mi Zemljani nismo razvijali i nae stare, raketne sisteme, razmiljao je Hari. Posle kontakta
sa civilizacijom Pet galaksija, odustali smo od raketa; izgledalo je da je to najsmenija od svih
'vujih' tehnologija. Gurati jedan brod sirovom snagom ka brzini svetlosti... zato, kad velika
Biblioteka nudi ak dvanaest razliitih preica, naina da se prevari Ajntajn? Kome su bile potrebne
zastarele dosetke iz vremena samouzdizanja?
Odgovor je sad bio prilino oigledan.
Nama su bile potrebne, dabome, pomisli Hari. I sad su. I bie potrebne svima koji ele da putuju kroz
ovu galaksiju, etvrtu, od sad pa do kraja vremena.
Muke nisu bile uzaludne: brodi je napredovao. Pri svakom sledeem 'ispadanju' u normalan prostor,
moglo se golim okom videti da je sve blii toplom, pouzdanom suncu Jijoa. Ali napeti trenuci tekli su
polako, bolnom sporou, a du puta je lealo strano groblje unitenih zvezdanih brodova.
"Pretpostavljam", ree Dver, "da ovo znai da su Jofuri, dok su gonili Brazdaa, uspeli, ipak, da jave
svom admiralitetu o zbivanjima na Jijou. Zato je poslata cela jedna jofurska flota, kao pojaanje... ali
je naila u zao as, ba kad je glavni udar projurio ovuda; zato je unitena."
"Trebalo bi radujemo", ree Kivei. "Ja ne elela iveti pod jofurskom okupacijom, fuj."
"Hm", ree Hari neubeeno. "To vi govorite kao da ste sigurni da je cela ta jofurska flota unitena
nailaskom tih prirodnih sila iz hiperprostora. Meutim, mi ne znamo da je to tako. Moda se neki
brod provukao, moda itav jedan odred. Koji bi nas mogao ekati u zasedi, sada, na Jijou."
Bila je to sumorna perspektiva - pregrmeti sve ovo dosad, a onda na kraju pasti u ruke tim brdima
masti, tim stvorenjima koja ne znaju ni za ta veselo, a ni za kompromis.
Posle jo nekoliko nervoznih malih skokova, kad je to sunce ve izgledalo gotovo sasvim onako kako
i sa Jijoa izgleda, Dver ree: "ta je, tu je, uskoro emo znati."
To rekavi, pribio se uz prednji prozor. Njegova elja da to pre ugleda Jijo bila je jednako velika
kao Retina elja da izbegne presudu sudbine.

Zemlja
Po Sunevom sistemu bio je razbacan kr i lom od ratovanja koje je potrajalo vie od dve godine i
tokom koga se linija fronta pomerala esto i mnogo. Razvaline napadakih brodova bile su nemo
svedoanstvo. Ono to se tu zbivalo nesumnjivo je predstavljalo teak ok za napadae koji su doli
mislei da u jednoj brzoj 'etnji' pregaze planetu Zemlju. Posada Brazdaa imala je prilike da uje iz
etvrte ruke, ak u dalekom Fraktalnom svetu, prie o divljakoj estini tih borbi. Branioci Zemlje
ve su postali galaktika legenda.
Oblaci jonizovanog gasa i praine, spiralno namotani oko Sunevog sistema i kroz njega, pokazivali
su kako se odbrana povlaila. Nekoliko sektora u asteroidnom pojasu bilo je pretvoreno u paru, koja
se razilazila... na Tritonu i Nereidi gigantski novi krateri dimili su se i sad... a nekoliko stotina novih
gromada, ija je veliina nadmaivala i najvee prirodne asteroide, tumbalo se po kojekakvim
sluajnim orbitama iza Urana: bili su to bivi bojni brodovi, sada samo hrpe iskrivljenog metala,
naputeni.
To mora da je bio straan 'ou', pomisli Dilijan; teta to sam to propustila.
I preko svega toga, ogromne hrpe novog metalnog otpada nastale su kad je ovde projurio, nedavno,
glavni udarni talas prostornog raskida. Brodovi koji su u trenutku glavnog udara kauzalitetne oluje
pokuali bilo kakvo manevrisanje bre od svetlosti izbaeni su u normalan prostor razvaljeni, tavie
u veoma 'rastresitom' obliku. itava orbita Saturna bila je sada jedno svetlucavo groblje takvih
brodova, kome je predstojao prirodni proces laganog pretvaranja u novi prsten oko Sunca.
Na nesreu, Brazdaevi dalekodohvatni senzori pokazali su da je neprijateljskih brodova ostalo vie
nego dovoljno za dovravanje 'posla'. Nekoliko admiralskih brodova-titana, mnogo veih od
negdanjeg Polkdija, bilo je i sad u punoj spremnosti. Pripremali su novi napad, sada maltene
nadomak plave loptice Zemlje.
Negde kod orbite asteroida Ceres, Brazdau se obrati jedna neprijateljska pozadinska, patrolna
grupa. Bio je to bizarni zdrueni odred korveta, amaca i fregata, skrpljen od tanduovskih, soroskih i
goroufskih letelica. Neprijatelj je bio spreman i na oprezu, bez obzira na poremeaje koji su, zbog
zaostalih podprostornih drhtaja, i sad nastajali u funkcionisanju osmatrakih instrumenata. Poto je
Brazda ignorisao njihovo upozorenje i naprosto produio let ka Suncu, brodovi iz ovog zdruenog
odreda otvorie paljbu... iz blizine, ubitanom preciznou.
Seiva unitavajue energije oinula su pomamno po Brazdau... i odbila se o transmutovani
ugljenini oklop. Toplotni zraci apsorbovani su tiho, bez ikakvog primetnog dejstva: preneti i rasuti
bezbedno po drugim nivoima vremena i prostora.
Ovaj prvi neuspeh moda je zapanjio neprijatelje, ali oni to niim nisu pokazali. Nekoliko jaih
brodova iz te grupe stuti se blie i osu nekoliko plotuna monih, brzih, inteligentnih projektila. Po
Sueziju, to je bilo najopasnije po Brazdaa: jer njegov oklop sa lakoom je apsorbovao sve mlazeve
energije, ali mogao je, kao i svaki materijalni predmet, pretrpeti oteenje od naletanja drugih
materijalnih predmeta, a naroito ako su brzi, tvrdi, i ako u vrhu imaju kumulativne nuklearne bojeve

glave.
Svestan ove opasnosti, Brazdaev spoljanji omota, onaj od svetlosnog 'konopca', naglo oive i
isprui se u daljinu poput mnotva pipaka. Iz svakog takvog pipka izlete po jedan mali 'izaslanik',
hitajui na 'randevu' sa po jednim projektilom. Pod najjaim teleskopskim uvelianjem pokaza se da
ti maleni presretai izgledaju kao depovi ive svetlosne 'protoplazme'.
"To su otelotvoreni koncepti", objasni Nis maina, glasom koji je zvuao zapanjeno i iznervirano.
"To su destruktivni programi, namenjeni da u raunarima onih projektila izazovu samounitavajue
ponaanje. Oni e kroz oklop projektila, posle fizikog dodira, skliznuti u svest kompjutera."
"ta, pa to bi bili osamostaljeni memoidi!" ree Dilijan. "Koliko sam ja o tome uila, memoidi ne
mogu postojati u realnom prostoru, osim u umu nekog domaina."
"To smo svi mi mislili, ali izgleda da smo netano mislili", ree Nis maina. Slegnu, kao ramenima,
svojim zarotiranim levkom svetlih linija u vazduhu. "Imaj na umu da su Transcendenti nastali
sjedinjavanjem svih redova ivota. Znai, oni su delimino i memoidi."
Klimnula je glavom, spremna da prihvati neto neverovatno.
Ovo jato memskih presretaa susrelo se sa baraom neprijateljskih projektila i stopilo se s njim. U
prvi mah nije se mogao primetiti nikakav rezultat. Napetost je vladala u obe glavne sale Brazdaa,
vazdunoj i vodenoj. Projektili su ostali na istim putanjama jo nekoliko sekundi...
... a onda naglo skrenuli u raznim pravcima, neki od njih po spiralnim putanjama sa mnogo zavijutaka.
Zatim su eksplodirali bletavo; toliko bletavo da odsjaji poee da stiu iz asteroidnog pojasa, prvo
od najbliih asteroida pa onda od udaljenijih.
Delfini pozdravie ovaj ishod radosno, ali im Dilijan ree da se ne raduju prerano. I tek sad im ree
da je Transcendent, u svom poslednjem, treem dolasku u njenu radnu sobu, kazao izmeu ostalog i
ovo: "Ne dozvolite da vas zanesu iluzije o neranjivosti. Date su vam neke prednosti, ali, ograniene.
Treba da imate uvek na umu da niste postali bogovi... Naime, niste jo."
Dilijan je nastojala da je ne 'zanese' nita. Neprijatelji e se, moda, uskoro dosetiti da ne vredi slati
robote protiv broda koji se brani pomou jata malih ali prodornih otelotvorenih ideja. Moda e
sada, umesto tih robota, uputiti glavninu flote u napad na samo ovaj jedan brod... a to bi bila
nezamislivo ogromna nadmo.
ta da se radi; isprui se koliko su ti memoidi dugaki, pomisli Dilijan i nasmei se ironino. Tom
Orlej smatrao bi da je to odlina igra rei - 'stenjalica': ona koja je svima 'smena' toliko da je odmah
proprate horskim uzvicima tipa 'Jeeee... al' je fazon!', jeanjem, smekanjem i mrtenjem, i
odmahivanjem rukama.
Ba sada, u aru bitke, Tom joj je nedostajao vie nego ikad: bol je bio sasvim sve, kao da godine i
megaparseci ne znae nita, kao da je rastanak bio jue.
Drugi napad brzo je usledio: desetak razaraa pohitalo je ka Brazdau ispaljujui plotun za plotunom

projektila. Bilo ih je toliko da je poneki i uspeo da se probije u blizinu, ali eksplodirali su svaki za
sebe, a ne svi jednovremeno; Brazdaevi slojevi oklopa i brodsko korito odbie nastali fluks energije
i materijalnih estica.
Akeakemai zatrai dozvolu da uzvrati paljbu, ali mu Dilijan to zabrani.
"Moda bismo neto i pogodili, otetili im neki manji brod", ree ona. "Ali oni bi primetili da je naa
vatrena mo majuna u odnosu na nau mo odolevanja udarcima. Ja bih radije da oni zamiljaju da
smo i za napad jednako sposobni; da smo toliko opasni da moemo sebi priutiti ak i to da ovakve
napade ignoriemo."
Bio je to poetni deo njenog najnovijeg, i dosad najveeg, blefa.
Neprijateljske flote poele su se cele prestrojavati za trei, opti napad na Brazdaa. Ne samo teke
krstarice i razarai, nego i dinovski admiralski brodovi krenuli su polako iz raznih delova Sunevog
sistema, sa oiglednom namerom da naine ispred Brazdaa poluloptu, kao za jo jednu kumulativnu
eksploziju. Iz zvunika dopre avrljanje, stenjanje, cvrkut nekoliko galaktikih jezika u slubenim,
formalnim dijalektima. Poruka je bila samo jedna. Komandanti ovih flota, sada objedinjenih,
upuivali su Brazdau poslednje upozorenje.
Kaite ko ste, ili ete biti uniteni.
Dilijan se zapita da li je ovo istina - da li posle tolike jurnjave za Brazdaem kroz svih pet galaksija
sad ne mogu da ga prepoznaju, iako im je sam izaao na nian, bez ikakvog skrivanja, i povukao ih za
bradu?
Ona donese odluku.
Vreme je da nae utanje bude prekinuto, zakljui ona; vreme je da i mi kaemo neto.
Pritiskom na jedno dugme ona zapoe emitovanje jedne poruke koja je bila ve snimljena.
Pripremanju te poruke posvetila je glavninu svog vremena i truda jo od kako je Brazda, puten na
slobodu da ide kud hoe, uleteo u onaj hladni crni tunel u prostoru samom, samo mikrosekund ispred
poludele 'pesnice' supernove. Pri sastavljanju poruke nastojala je da se inspirie svojim razgovorima
sa boanskim biem.
Glavni deo te inspiracije bila je reenost da i ona, Dilijan, pokae svoju iluzionistiku sposobnost.
Transcendentni 'bog' je poneim i pridobio njeno potovanje, ali svakako ne onim stalnim
maskiranjem u razne druge osobe. Dilijan je smatrala da je to bila 'jeftina fora'. Ako je autohtona
tehnologija Zemljana bila u ma emu jednaka galaktikoj, bilo je to u oblasti stvaranja optikih i
zvunih iluzija u cilju uticanja na druge osobe.
Otpoela je predstavu pomou jednog od svojih najstarijih preruavaja - onog koje je toliko puta
upotrebila, rutinski, da bi prevarila ukradeni ogranak galaktike Biblioteke, kocku koja se i sad
nalazila u Brazdau.

U hologramu, koji se najednom ukljuio i poeo emitovati iz Brazdaa svim neprijateljima, stajao je
strogi thenanijanski admiral. Ne poinjui jo da govori, on je malo razgibao bodlje na laktovima i
ramenima, a onda poeo i da se etka pred kamerom. Naduvao je, samo malo, upadljivu krestu koja
mu je strala na glavi. Zatim je proistio grlo jednim dubokim "Hrrrmmfff!" i poeo da govori
opsaivaima Zemlje.
"Brao! Kolege visoki pokrovitelji zvezdoletnih civilizacija, potomci velikih Praotaca! Izlazim evo
pred vas u trenutku odluke, koji je za vas bitan. Vi, i svi vai tienici, i svi drugi pripadnici vaih
klanova, moete mnogo dobiti ili izgubiti zavisno od vaeg ponaanja u ovoj prilici.
Kucnuo je as da pogledate onostran crne trake lanih verovanja, koja vam je vezana preko oiju.
Vae prisustvo ovde (kome se moj klan mudro suprotstavio) sa stanovita sudbine koju hoemo
ogromno je svetogre. A ta vam je dosad donelo? Samo slapove bola i tuge, kojima vaseljena
neiscrpno zapljuskuje one koji ostaju zadrti u pogrenom postupanju!"
Bio je to stvarno veoma dobro doaran Thenanijanac, uverljiv u svojoj pompeznosti. Ali ovde cilj
nije bio, ne jo, da protivnici poveruju da je to stvarno Thenanijanac. Poenta je bila u uvredljivosti i
drskosti ovakvog nastupa.
Njen lanjak nastavi da dri govor.
"Razmotrite, brao moja zavedena, injenice.
Prvo.
Kome su Praroditelji otkrili istorijske ostatke, ogromno i duboko vredne?
Vama, jesu li? Ili moda Onima Starima koje toliko potujete?"
Dok je govorio te rei, njen snimljeni Thenanijanac poeo je da se topi i preoblikuje u jednu novu
ivu konfiguraciju; ali, na kudikamo dramatiniji i ivopisniji nain nego to je to Transcendent
izvodio u razgovoru s njom. Jer njen cilj nije bio da fokusira i povede njihove misli, nego, naprotiv,
da protivnika uplai i razbesni.
Admiral se preobrazio u visoko sivo bie glatkog tela, sa po jednim okom sa svake strane glave. Bio
je to sada kapetan Kraidaiki; lebdeo je u vazduhu, tako uspravan. Izgledao je kao u svojim najboljim
danima, zgodan i harizmatian, pre nego to je zadobio duboku ranu na jednoj strani glave.
"Nisu vama!" ree Kraidaiki. "Praoci ne otkrie vama te skrivene istine, niti ma kom plemenitom
klanu ili alijansi.
Nego otkrie Avetinjsku flotu jednom biu evo ba ovakvom!"
Da bi to naglasio, Kraidaiki zamaha, nadole, delfinskim repnim perajem.
Pripadniku najmlae od svih tienikih, klijentskih rasa. Talenti te rase takvi su da bi je rado uzeo
pod svoju vlast svaki stariji patron. Ko ne bi Delfine usvojio! A ipak, oni sada ponosito nazivaju

sebe lanovima klana zemaljskog, vujeg.

Razmotrite, dalje, sledeu injenicu. Znate kako je onaj zemaljski brod, Brazda, izmakao svim
vaim poterama i svim planovima da ga uhvatite! Iako ste podmitili i podvrgli svojoj volji neke od
velikih Instituta, iako ste pribegli svim moguim vrstama prevare i izdaje, ne uloviste ga."
Poe nova transformacija te prilike. Glas je bio blag, ljudski, malo podrugljiv, a govorio je sad na
galaktikom estom jeziku.
"Recite mi, brao. Poinjete li pomalo da slutite iji je stvarno ovaj brod pred vama, koji prkosi
tolikoj vaoj vatrenoj moi?
Treba li vam jo poneki nagovetaj? Dobiete ga."
Jedan ovek je sad stajao na mestu Karidaikija; mukarac. Kad je snimala ovu predstavu, Dilijan je
pokuala da upotrebi lik Toma Orleja, ali njegovo 'prisustvo' joj je teko padalo. Zato se opredelila
za Dejka Demvu... to je verovatno bilo i najbolje, iz drugih razloga. Soroi e ga odmah prepoznati
kao svog velikog neprijatelja; jer on je dva veka uporno kvario mnoge soroske planove.
"Tree", ree Demva. Iako ste uloili veliko bogatstvo, i poloili mnoge ivote, da biste pokorili
Zemlju, ta postigoste, osim to legenda o Zemlji poraste neslueno? ak i sada, kad vam se ini da
ste nadomak pobede, moete li biti sigurni da i to nije jo jedna zemljanska varka? Trik, da uvue u
bitku i vae rezerve, samo da bi na kraju pobeda Zemljana zablistala jo jae pred celom
civilizacijom?
A ak i ako biste pobedili, i ubili svakog oveka, Delfina i impanzu u celoj vaseljeni - ili samo
Ljude, a Delfine i impanze usvojili odnosno dali na usvajanje nekome iz vaih redova - da li biste,
kasnije, odoleli napadu svih onih klanova i naroda koji bi se digli da osvete muenicu Zemlju?
Zapitajte se o tome. ta ako se ti vuii iz sopstvene smrti uzdignu jai nego ikad? Telesno - ili
bestelesno, u obliku poplave novih ideja? Ideja koje bi obuhvatile celu Novu eru, koja upravo sad
poinje, i koje bi usmerile galaktiku kulturu ka nekim novim stazama, vama zasad nezamislivim?"
Brazda se zatrese. Svetla za trenutak poee da se gase, onda se vratie na svoju normalnu jainu.
Dilijan je skrenula pogled sa holograma, ije se emitovanje u svemir nastavljalo, ka brodskim
ekranima. Videlo se da se upravo dogodio jo jedan veliki napad, trei, jo jedna 'jednostrana' bitka.
Krstarice i bojni brodovi neprijatelja ispalili su jo nekoliko plotuna, jaih od svega dosadanjeg.
Moda su sad upotrebili neke 'gluplje' projektile, koje je tee skrenuti sa kursa; ili je projektila,
naprosto, bilo premnogo; tek, nekih desetak prooe kroz svetlosnu odbranu, i eksplodirae neugodno
blizu.
Suezi iz mainske hale pokaza prema kameri paleve okrenute nagore, znak da je sve dobro prolo.
Eksplozije nisu bile na samom oklopu i nisu bile istovremene. Ali i Sueziju je bilo jasno da je
protivnik sada, otprilike, pronaao granice Brazdaeve izdrljivosti.
To mi znamo, ali bitno je da oni ne znaju, pomisli Dilijan; nadam se da e misliti da smo i ovo

odgurnuli od sebe sasvim lako.

Hologram je pokazivao da se Dejk Demva preoblikuje u novo bie - u jednu od mnogo starijih rasa,
sa kojima je Brazda imao susret u ogromnom, ledenom Fraktalnom svetu. Bez pauze, ta sumorna
prikaza, okrutnih crta, nastavi da govori.
"Ili etvrtu injenicu razmotrite. Da li je iko od vas predskazao ovo veliko otcepljenje galaksije
etvrte? Toliko ste svi bili konzervativni, toliko ste verovali reima vaih starijih, da niste ni slutili
da Oni Stari manipuliu kako velikom Bibliotekom, tako i samim velikim Institutima! A oni su, vidite,
imali neke svoje razloge da dre Pet galaksija u crnom neznanju. Niko nam ne ree da se pripremati
treba, niti da se takav masivan vremenskoprostorni raskid ve dogodio ranije, u nekoliko prilika!
Ali, upozorenje se zaulo, ipak, samo jedno. Iako napadnuti, Zemljani su izvrili svoju graansku
dunost, objavili su celoj civilizaciji predvianje ta e se dogoditi, zasnovano na otkriima njihove,
alternativne matematike.
Da li je sluajna podudarnost to izginue bezmerno oni koji se opredelie da ne uju zemaljsko
upozorenje? Oni koji su toliko bili zaslepljeni svojim prezirom prema zemaljskoj nauci, i toliko
zadrti i tupoglavi u svojoj ideologiji, da su odluili da ne uju nita pragmatino?
Slutite, dakle, brao? Razmislite ko to ide vama ususret, bez mnogo potovanja, bez onog potovanja
koje vi po vaem sopstvenom sudu zasluujete? Poneko od vas ve njui/grokuje/napipava da je
ovde, sada, ba ono to toliko elite da zgrabite... i ega se, potajno, i plaite."
Laki bojni brodovi zaoe odasvud za lea Brazdau; tu vie nikakvog povlaenja niti beanja nije
moglo biti. A sa prednje strane ve je pristizala glavna snaga opsade, falanga teih, pa i divovskih
bojnih brodova. Oni su bukvalno napustili - ali samo privremeno - itavu opsadu Zemlje, samo da bi
unitili ovog drznika koji im se ovako obratio. Da bi ga uskoro zasuli paljbom iju silinu ak ni
Brazda nee moi da izdri.
Nis maina ree kapetanici: "Poeli su neki razgovori izmeu njih. Izmeu bojnih brodova. Mnogo
obimnije diskusije nego to bi se moglo oekivati usred bitke. Sve je kodirano, ali ja poneto
uspevam da deifrujem. To su poprilino 'vrue' i besne rasprave."
Dilijan ne ree nita.
"Da li je mogue, dr Baskin", nastavi Nis hologram, "da oni ne shvataju, ni posle toliko nagovetaja?
Moda si previe uzdrana. ta ako im otvoreno kaemo ko smo?"
Dilijan odreno zavrte glavu.
"Opusti se", ree ona. "Sada sa verovatno svaaju oko toga kako najbolje da nas ubiju."
Razmiljala je o moguoj daljoj taktici Brazdaa. Vide uglavnom samo jednu nadu. U ovako
stenjenom prostoru, drei Brazda u potpunom okruenju, neprijatelj e morati da koncentrie svu
svoju predstojeu paljbu maltene u jednu taku, da ne bi pogodio sopstvene brodove sa druge strane.
Ako bi u tom trenutku Brazda stvorio neku nesigurnost to jest neodreenost svoje pozicije, glavnina

te paljbe bi jo jednom promaila, a Brazdaev viestruki oklop bi opet odoleo. A onda, dok bi bojni
brodovi sa suprotne strane beali da i sami ne budu pogoeni, Brazda bi mogao da klisne u slobodni
svemir... a neprijatelj bi se brzo oporavio od novog iznenaenja, i tada bi cela ujedinjena flota
nagrnula za Dilijaninim brodom.
Cilj je bio: kupiti vreme, omoguiti Zemlji kakav-takav predah i oporavak. Moda ansu da se
nabrzinu obnovi naoruanje Tvrave Lune. Uz to, moda, i da se nekoliko hiljada majki sa decom
evakuie... pre nego to svemu doe kraj.
"Spremaju se za plotun!" saopti, iz vode, oficirka za detekciju, a onda ciknu na iskonskom jeziku
Delfina, onom pre Uzdizanja: "Ajkule! Ajkule!"
Dilijan je oseala kako joj u umu sve zvoni od panike: nekoliko stotina projektila, ogromnih, jurnulo
je iz lansirnih cevi pravo ka Brazdau. Bilo je verovatno, poto su ispaljeni iz neposredne blizine, da
mnogi nose bojeve glave zasnovane na paranormalnim, psihomonim dejstvima, ili probabilitetne.
Takoe i anihilacijske.
Brazdaev omota od ive, polusapijentne svetlosti izbaci jo jedan bara malih presretaa, ali
ovoga puta bilo je jasno da to nee biti dovoljno.
"Zna ta treba sad", ree ona Akeakemaiju, znajui da e sad ivoti svih njih biti u njegovim
perajima. Ovo predstojee bekstvo, pomisli ona, bolje bi izveo talentovani inenjer
geometrodinamike; bolje nego ijedan pilot.
Za vreme dok se to deavalo, poruka holografski snimljena nastavljala se, neometano primana u
komandnim salama svih bojnih i admiralskih brodova.
Poe se rastapati i pretposlednji od njenih simuliranih likova. Glas se, meutim, nastavljao smireno i
pokroviteljski, nadmono, ak vedro. Koristila je trikove nauene od bogova; trudila se da ovim
snimkom, pa i samim izborom glasa, razbesni i zbuni protivnika.
"Vidite li simbol na pramcu ovog broda? Da li je to onaj dobro poznati, sa pet spiralnih krakova? Ili
neto drugo, to ga je zamenilo? Prepoznajete li prirodu naeg novog omotaa?
A ipak, skeniranjem otkrivate prastaro, sasvim obino brodsko korito ispod tog omotaa. Sagledavate
zemaljske prilike posade.
Dakle? Mogu li vai umovi razreiti ovu anomaliju? Ovu disonancu? Postoji li objanjenje?"
Slika na hologramu izotrila se u poslednji lik, onaj koji je Dilijan snimila tokom razgovora sa
Transcendentnim. Lik koji e svakako izbaciti neprijatelja iz ravnotee.
Ako je samo jedna fotografija 'Herbija', mumije stare dve milijarde godina, bila dovoljna da
izbezumi fanatike pet galaksija, kako e tek delovati pokretna, rekonstruisana slika 'ivog'
Praroditelja? Izvrsna emulacija tog humanoidnog bia sa nekim ne-mnogo-upadljivim vodozemakim
crtama smekala se sada prema kameri, osmehom irim nego to je to kod ljudskog bia fiziki

mogue, sa blagim dodirom okrutnosti i sposobnosti da se 'proitaju' tua oseanja.

"Ah, zaboga, deco nerazumna. Pa valjda je sve ovo bilo dovoljno da izvuete zakljuak o onome to
se nalazi tano ispred vaih..."
Akeakemai se oglasi ciavim povikom: "Pogodie nas kroz devedeset sekundi! Kreem!"
Dilijan mirnu. Brazdaeve maine su zacvilele na svoj nain, od napora, i istrgle brod iz normalnog
prostora.
teta to ne odgledasmo predstavu do kraja, pomisli Dilijan; prerano su otvorili vatru. Ja sam tu
predstavu snimila... a nijednom nisam svoje snimljeno delo, zavreno, pregledala od poetka do
kraja.
Prema teoriji, protivniku paljbu moe izbei pomakom u hiperprostor.
Problem je u tome to su se toga setili svi, jo davno, pre nego to su mnoge od dananjih zvezda
roene. Ratovodstvo je odavno usvojilo te i sline postupke kao standardne. Kad je Brazda
preskoio, za njim je bez oklevanja preskoilo i celo ogromno jato projektila ustremljenih prema
njemu. Svaki pojedini projektil ustanovio je, bez ikakve dileme, kuda Brazda pokuava da umakne, i
svaki je poao za plenom, uspeno.
Akeakemai je majstorski izvlaio iz motora sve to se moglo, aljui njihov brod - koji je, u sutini,
bio stari geografsko-izviaki brod klase 'Snark' - postrance kroz preostale slojeve hiperprostora.
Za razliku od etvrte, koju su svi nivoi hiperprostora 'napustili', ovde u Drugoj oni su jo postojali,
samo je pristup do njih bio otean. Dilijan se i nadala da e ta promena izazvati pometnju meu
projektilima. Kad bi imali jo i malo sree - kad bi naiao jedan dobar posleudar u
prostorvremenskoj metrici - maine smrti bi, moda, sasvim promaile njenu lau.
Na alost, pokazalo se, vrlo brzo, da je poinila najgori komandantski greh: pretpostavila je da su
njeni neprijatelji glupi.
U B prostoru, gde su sve zvezde minijaturne dge, oficirka za detekciju povika panino: "Mine! Ovi
su poloili hiljade mina!..."
Akeakemai je reagovao munjevito, preskokom u A prostor, ali nekoliko najbliih mina ve je grunulo.
Te detonacije uzdrmale su Brazdaa opako. Ali brod ipak uspe da se prebaci u A prostor.
Oko Dilijan se natisnue udnovati ali ipak i dobro znani oseaji tog 'ubrzanog' vilajeta, u kome
svaki pravac, kud god pogleda, odmah postaje tunel, koji nudi preicu do nekog dalekog horizonta.
Na dnu svake takve cevi sija po jedan disk i vrti se polako: po jedno sunce.
"Jo pedeset sekundi", promrmlja Hanes Suezi, kao da to kae, preteno, samom sebi, a samo uzgred i
drugima.
"Opet mine!" kriknu Delfinka. Prekasno, jer serija potmulih udaraca zatrese ponovo itav brod, od

pramca do krme. Mo Brazdaevog svetlosnog omotaa da apsorbuje energiju bila je ovim dovedena
u pitanje. Temperatura u brodu se naglo povea. Dilijan oseti da joj po elu izbija znoj.
Da smo onaj stari Brazda, sad bismo bili ve uveliko pretvoreni u gas, pomisli ona.
Prebacie se u D prostor.
Bilo je to mesto gde ba ne valja traiti preice. Jer, u D prostoru sve je, na prvi pogled, mnogo
udaljenije, kao da gleda kroz teleskop sa pogrene strane.
Na nesreu, ovaj region D prostora bio je gusto naseljen. Odasvud su povrveli pripadnici Kvantnog
reda, svetlucavi poluoblici koji, to ih upornije i neposrednije gleda, postaju sve neodreeniji. Sada
ta amorfna bia napadoe svetlosni omota Brazdaa i poee ga ujedati.
"Nai neprijatelji", ree Nis hologram pokraj kapetanice Baskin, "izgleda da su sklopili neki pakt ili
ugovor sa kvantoidima, neto slino saveznitvu. Zato kvantoidi sad uvaju ova 'zadnja vrata' za
njih." Nis hologram je zvuao kao da ga zabavlja ovakva temeljitost i dalekovidost neprijatelja.
Dilijan vide da veliki komadi svetlosnog zatitnog omotasa nestaju pod ovim novim napadom.
"Vadi nas odav..."
Akeakemai je i sam doao na istu misao, koju je poeo da sprovodi u delo i bez njenog nareenja.
Brazdaeve maine uinie jo jedan napor... ali tog trena jato jofurskih i drugih projektila konano
stie i pogodi ih.

Jijo
Ka je nekako 'iscedio' jo jedan mali skok, poslednji, a onda B prostor nestade sasvim.
Bio je to trzaj, fiziki trzaj za sve njih u stanici/letelici. Hari bolno kriknu, i ostade bez imalo
vazduha u pluima.
Putnici i stanica bili su sada, zauvek, u normalnom prostoru; ali su odlazak B hiperprostora oseali
jo neko vreme, bukvalno na svojoj koi, kao struganje grubom mirglom. Drhtavim rukama Hari otre
suze iz oiju. Znao je tano kad se odlazak B prostora desio; bio je siguran u to; doiveo je jasno i
opipljivo taj tuni trenutak. Ostade etvrta da se vrti sama, sad sagraena samo od atoma.
Hari Harms se oseao kao da mu je neki deo due amputiran. Nestalo je jedno prisustvo koje je
oduvek bilo tu, makar i neprimetno, tokom celog njegovog ivota. Nestalo za sva vremena.
Provukli smo se u poslednji as, ree on sebi.
Sad je ve video jasnije. Okrete se da osmotri, zadivljeno, ta je Ka postigao tim svojim poslednjim
- poslednjim u ivotu - hiperprostornim pilotskim bravurama.
Tano ispred njih bila je velika plava kugla obuena u tanku kou vlanog vazduha. Videli su se
kontinenti, a izmeu njih luni okeani. Planeta je bila jasno predvojena obuhvatnom linijom
terminatora - razgranienja izmeu dana i noi. Ta linija je, naravno, jurila poreko povrine sveta. Na
jednom od mesta gde se sad nala, videlo se, ak i iz kosmosa, plesanje siunih munja po oblacima,
izmeu kojih su izvirivali planinski vrhunci.
"Jijo, pretpostavljam", proguna Hari, a u sebi dodade: moj novi dom.
"Jeste, Jijo", odgovori Dver Kulhan ustajui. "Dobrodoli. Ba prija, vratiti se Jijou."
Sudei prema napetom dranju tela, taj mladi ovek bio je nestrpljiv da to pre iskoi na kontinent
Nagib i vrati se na one umske staze koje je oduvek toliko voleo. Doznalo se da njega tamo ekaju, u
jednoj umi, u divljini, dve mlade ene, koje smatraju da su, obe, njegove supruge. Dver je
izbegavao, u razgovorima sa svojim prijateljima, da objanjava pojedinosti te brane situacije, ali
sasvim je jasno bilo da e prvom prilikom odjuriti kod njih dve.
A ta u ja? zapita se Hari Harms. Nisam vie zaposlen ni u kakvom u Navigacijskom institutu. Ta
karijera vie ne postoji. ak i ako je, negde u nekom zabaenom kutku etvrte, ostala jedna
upotrebljiva transferna taka; ili dve, tri, etiri, to nije sasvim nemogue; niko, ipak, nee silaziti na
Jijo da zaposli izvidnika E prostora.
Osmatrao je podozrivo taj plavi svet, koji im se pribliavao sporo kao pu. Relativne brzine broda,
planete i drugih tela bile su odreene ovde, u realnom prostoru, samo kinetikom energijom i 'tvrdom'
inercijom. Nee biti nikakvih mikroskokova kojima bi prilazak planeti bio fino podeen. Sletanje bi
moglo da bude teko i opasno.

Imaju, dodue, pilota koji je prilino dobar majstor svog posla. Zato sletanje nije bilo Harijeva
najvea briga. Ali, znao je da ova njegova stanica/letelica/hodalica, kad jednom sie na Jijo,
najverovatnije nikada vie nee poleteti, nikud. Antigravitacija se zasniva na nekoliko trikova, koji
svi proistiu iz postizanja prave, eljene ravnotee izmeu nekoliko razliitih nivoa hiperprostora.
Poto su ti nivoi svi - ili veina njih - nestali zauvek, Harijevi generatori polja najverovatnije nee
nikada vie biti u mogunosti da generiu dovoljnu uzlaznu silu, takozvani uzgon. A Jijo je velika
planeta koja vue ba jako, svojom gravitacijom, ka sebi. Nee, dakle, biti nikakvog uzletanja.
Najverovatnije u ostati prainar od sad pa do groba, ree Hari Harms sebi; ali... ta rei, ipak u
imati nekakav ivot ovde.
Jijo je, barem, izgledao mnogo privlanije nego pranjavi Horst. Lepi, uistinu, i od Zemlje.
Ovde ive i neke impanzkinje, ree on sebi; ali od one ranije sorte, koja jo nije osvojila
sposobnost govora. Dver kae da su pametnice u svakom pogledu sem to ne umeju da koriste glas za
govor.
Uzdahnu.
Valjda u, pomisli on, postati slavan kao 'jedini impi koji zna da govori'.
I jedini sa belim krznom.
I jedini sa... repom.
Nasmeja se suvo, kao da iskaljava papir. Kakav e to biti ironian preokret u odnosu na njegov
boravak na Zemlji, gde su impiji bili sve neko blazirano i priljivo drutvo; za njega su smatrali da
je utljivko i da je 'spor'. Ovde mu nijedna enska nikada nee dosaivati brbljanjem.
Ali, ree on sebi, moi u da priam do mile volje sa est drugih sapijentnih rasa koje su se nagurale
na samo jedan od tih njihovih kontinenata, na 'Nagib'. Ili, valjda, sa sedam, ne, sa osam rasa, ako se
uraunaju i Delfini i Titlali; a mi impanzi biemo, dakako, deveta rasa. Uskoro.
Pogleda Delfina po imenu Ka ije velianstveno pilotiranje ih je dobacilo na Jijo ive... i, u znatnoj
meri, zdrave. Taj se toliko ustremio da to pre bune u vodu i zapliva ka svojoj Pipoi, da je pitanje
hoe li imati strpljenja da prvo aterira negde na Nagib i iskrca svoje putnike suvozemce!
"Ha, hm", progovori debeljuna Kivei Ha'aoulin. "Zgodno mestace. Mislim da prijatno neko vreme,
dok ocenim komercijalne mogunosti ovdanjeg trita."
Hari zavrte glavom. Ova ludaa oigledno ostaje pri svom uverenju da e se sve uskoro vratiti u
normalu, i da e Pet galaksija biti isto to su i bile.
Pa, dobro, zakljui Hari; nek ona ostane luda i srena zauvek, tako e joj biti lepe na ovoj planeti.
Jer, na ovoj planeti e i ostati, doivotno. U ovom zabitom kutku etvrte.
Ka uzmahnu glavom i 'zacvrkuta' zabrinuto. "Detektujem brodove!"

Hari pritra konzoli sa instrumentima.

"Vidim ih", ree on. "Nalaze se gotovo svi iza nas. Prestigao si ih, kad si izveo ona tvoja poslednja
dva luda skoka. Stii emo na Jijo nekoliko nedelja pre njih."
Zagleda se pomnije u instrumente.
"To su", ree Hari, "veinom mala vozila - amci za spasavanje, izvidniki amci, atlovi. A u njima
su, pretpostavio bih ja, brodolomci, sve ono to je preivelo kad su njihove dve flote nastradale u B
prostoru tokom glavnog raskidnog udara." Zastade, poe nervozno potezati oba runa palca. "Zaputili
su se ka jedinom utoitu koje uopte postoji u ovom delu svemira. Ka ovom istom gde idemo i mi."
Dver uzdahnu. "A, znai tako. ak i ako je Zajednica naroda Jijoa uspela, dok smo mi bili odsutni, da
likvidira garnizon koji su Jofuri ovde ostavili, opasnost nije sasvim prestala."
Hari klimnu glavom. Po standardima civilizacije kojoj je do maloas pripadao, te dolazee 'snage'
bile su jadne: aica brodolomnika. Neki od tih amaca nee ni stii do Jijoa, ili e stii ali e svi
unutra biti mrtvi, ili e se razbiti pri sletanju. Meutim, oni koji uspeno slete bie jai - orujem jai
- od ove njegove usamljene stanice/letelice. Jijoanci bi se uskoro mogli nai u vrlo ozbiljnoj nevolji.
Tek tada Hari shvati da bi taj predstojei sukob mogao imati veoma dugorone posledice.
Ako nema nikakvih drugih tajnih naseobina prerano dolih, na ko zna kojoj zavuenoj planetici negde
u etvrtoj, ako je Jijo zaista jedini takav svet, onda e se istorija kiseoninih naroda galaksije
etvrte pisati samo na Jijou. Oni su ovde; znaju ta je let do zvezda; neki od njih imaju, sada, i te
kakvo zvezdoletno iskustvo.
ak i ako su svi nivoi hiperprostora zaista zauvek uskraeni etvrtoj, pre ili kasnije poee neka,
nekakva ekspanzija sa Jijoa u svemir. Ta kultura irie se po etvrtoj. Moda e ispuniti celu tu
galaksiju. Moda e na nekim planetama, usput, pronalaziti ive rase koje imaju potencijal za
sapijentnost. Moda e tad biti, u etvrtoj, pokrenut novi cikljus Uzdizanja, drugaiji.
Implikacije toga ispunie Harija ledenim strahom.
Ko god bude pobednik na jijoanskom popritu ove godine, ree on sebi, odredie moralnu osnovu celokupni drutveni etos - za celu tu buduu zvezdanu civilizaciju, koja e onda milionima godina
nastaviti tako.
Hari Harms je ve jednom bio voljan da poloi svoj ivot za jednu drutvenu zajednicu; za onu svoju
donedavnu. Sad mu se uini da nikad nee imati odmora. Jo nije uzeo nijedan dah jijoanskog
vazduha, niti okusio jijoansku vodu i hranu, a ve mora da se opredeli: hoe li postati deo tog sveta,
hoe li na svoja plea preuzeti deo bremena Jijoa, kao teret svoj.
Koliko sam uo, pomisli on, dok je bila Zajednica est naroda, prilino toga su umeli i postigli. Ako
je suditi po Dveru i po ovoj Reti - ali, i po Alvinu i Ur-roni - ovdanji narod e znati da se bori.
On potapa konzolu svoje stare, dobre 'hodalice'.

Moda emo mi moi da im pomognemo malice, a?

Prilazili su planeti putanjom spiralnom, stalno sve niom. Ona ih je vodila i preko none strane Jijoa,
ispod jednog od jijoanskih prirodnih satelita; Dver ree da je to mesec Loocen. Hari uzviknu videi
na povrini tog meseca, otprilike na tamonjoj trenutnoj liniji razgranienja izmeu dana i noi, neke
blistave take, postrojene. To su gradovi blistali u vakuumu, na suvoj povrini, pod jakim svetlom
Jijovog sunca.
Onda uvide da je ta svetlost samo odbijena; da gradovi na Loocenu ne proizvode sopstvenu svetlost,
nego samo svojim kupolama odbijaju sunevu. I uvide da tamo sigurno ima jo mnogo takvih
gradova, ali da najbolje odbijaju suneve zrake ba pod ovim uglom.
To su kupole, ree on sebi, ispod kojih nema nikog ivog. Tamo je apsolutna tiina, jo od kako su
odleteli gazde. Bujuri. A ti apci su odskakutali pre... kako ono bee? Pre pola miliona godina?
Pa ipak, ree on sebi, lep je prizor... I, ko zna, moda jednog dana...
Neiji glasi, zaista vrlo tanak, natera Harija da se okrene.
Reti je stajala pored suprotnog prozora, gledajui unazad, ka vasionskom prostranstvu. Uporno je
odbijala da ak i pogleda svoju zaviajnu planetu.
Mrka kao olujni oblak, ruku vrsto prekrtenih ispred sebe, ignorisala je pozive svog 'muia', njenog
malog, voljenog 'Uronje' koji je stajao na podu, skakutao na etiri delikatne kentaurske noge, pentrao
se dvema prednjim nogama na okvir Harijevog kristalnog prozora, uzvijao vratom a malenim rukama
pokazivao neto napolju, mahao.
"Vidi, ena! ena vidi ovo vidi!"
"Sve sam ja to ve videla", promumla Reti besno. "Prizori, a. Kamenine, trnje, blato. Znam ja ta
ima dole. Najvie ima blata. Kompjutera ne, a ni elektrine struje, ne, ali blatita ima kolko god..."
"Ne prizor ena ne prizor!" uzviknu mali Jii. "ena vidi bumm. Bummm. Vatromet!"
Reti ostade uporna, ali drugi prioe da vide ta to 'konji' pokazuje.
"Ugasi svetla", ree Hari kompjuteru, da ne bi svetlost u toj glavnoj i jedinoj velikoj prostoriji
njegovog brodia ometala gledanje neeg moda sitnog i ne mnogo znaajnog napolju.
Ispod njih se irila no Jijoa, crno ebe na kome bi kroz samo nekoliko generacija mogle da blistaju
svetlosti velegrada, i to ne samo jednog. To e se najverovatnije i dogoditi, bez obzira na to ko e
dobiti predstojeu bitku. Ali, ove noi dole se nije videlo ba nita. Hari ak ni upotrebom svih
svojih instrumenata ne uspe da detektuje ni jedan jedini znak ili trag sapijentnosti. Znao je i zato je
tako: est naroda Jijoa ve hiljadama godina se maksimalno trudi da sakrije svoje prisustvo, sve do
sada ilegalno, na ovoj planeti; uvebali su se u tome poprilino.
Bilo je zanimljivo nagaati kakva e zvezdoletna civilizacija da iznikne iz jijoanske Zajednice, koja

je izgradila tako jake tradicije meusobne sloge i, istovremeno, zatite ivotne okoline to jest
ekologije, a preko svega toga i veoma liberalan individualistiki pristup novim idejama i novim
poduhvatima. Morae da bude neto ba zanimljivo... pod pretpostavkom da ta Zajednica ne bude u
predstojeoj krizi unitena.
Hari nije primeivao to ka emu je mali Jii pokazivao jednom rukom. Dver mu pomoe.
"Malo desno", ree Dver. "Ona iskrica."
"Lepa lepa", glasio je Kivein komentar.
Izgledalo je to kao ika izletela iz neke logorske vatre - ali ika koja se vinula zaista visoko. Iznad
atmosfere, u nebeski mrak. Sada je plovila neno i veoma lagano.
"Osmatraki mod", naredi Hari. "Uveaj sliku te anomalije u koju ja gledam."
Kompjuter je zaas skenirao njegove oi, ocenio fokus, i proizveo sliku tog dela neba. Veliki
hologram izbi kao erupcija iz poda, i pokaza najudniji predmet koji je Hari Harms ikada video, ak
i posle viegodinjeg putovanja po stvarnom i E prostoru i susretanja sa udnim memskim biima.
Dugaka iljata cev letela je uvis... isputajui iz svog repa mlazeve vrelog, belog plamena.
"Drvo gori pa leti? Je l'?" ree trgovkinja Sintijanka.
"Nije drvo", ree Dver. "To je megabu... ogroman bambus."
Reti vie nije mogla odoleti radoznalosti. Okrete se, ali plamen se ve sledeeg trenutka ugasi. Vitki
projektil nastavio je nekoliko trenutaka da leti samo po inerciji. Harijevi instrumenti izmerie taj
'nebeski predmet'. Pokazalo se da je duina te stvari mnogo puta vea od visine Harijeve
stanice/letelice zajedno sa njenim 'paukovskim' nogama!
Najednom se taj predmet, slian zailjenoj olovci, prelomi na sredini. Zadnja polovina pade
tumbajui se nazad ka Jijou, jo se pomalo dimei. Ali iz novog zadnjeg dela, dakle iz tako skraenog
'predmeta', izbi novi siloviti mlaz vatre.
Kivei progovori tiho, zbunjeno. "Koji to fenomen prirode pa da megabambu..."
"Ne prirode, rakunice jedna smena!" zacijuka mukari Jii. "Bu raketa napravili mi Uri a neto i
Ljudi i Treki pomogli. Zapali raketa visoko za dobrodoli Reti i Ji kui!"
Hari mirnu jednom, dvaput. Onda se iroko osmehnu.
"E pa stvarno. To im je dvostepena raketa sa hemijskim gorivom, izdeljana od drveta... bez obzira
kako ga ti, Dver, naziva."
Opet se obrati raunaru svog brodia. "Zumiraj na prednji, iljati kraj, onaj najdalji od vatre."

U hologramu u zamraenoj osmatrakoj kabini pojavi se, uvean, taj deo primitivne rakete. Sada se
videlo da se raketa cela polako okree oko svoje uzdune ose simetrije. Na prednjem kraju raketa je
bila graena otprilike kao koplje: imala je vrh koji se malo irio, a onda suavao u iljak.
Jedan traak svetlosti iznutra ree im sve. Tu se nalazio prozor, sa oknom od neke vrste stakla.
Iznutra je dopirala bleda svetlost. Pokazale su se, na tren, dve male siluete sa zmijastim uzvijenim
vratovima. I jedna tipaljka/hvataljka nalik na onu koju imaju krabe.
Onda se Harijeva letelica zanese, zbog ega svi u njoj posrnue. Ka ree da poinje ulazak u
atmosferu.
"Dr' se za neki oslonac!" ree pilot. "A mogli bi se putnici i vezati za neto!" Do stupanja nogom na
vrsto tlo ostalo je, po svemu sudei, samo jo malo vremena. Trebalo je preiveti samo jo jedan
prolazak kroz plamen, ali neto drukije vrste od onog raketnog.
Ipak, svi oni, pa i Hari, ostadoe kao hipnotisani jo sekund-dva; eleli su da gledaju raketu to je
due mogue.
Kompjuter je izraunavao njenu najverovatniju dalju trajektoriju; sada saopti da e se zavriti
padom na najvei mesec Jijoa.
Tek sad se Reti oglasi komentarom o raketi. Tresnu nogom o palubu ispod sebe, ali ne iz ljutnje nego
u znak odobravanja. "Ultra-carski!" povika ona. "Je l' znate vi ta to znai?"
Hari i Dver posluno odmahnue glavama: ne, ne znamo.
"Znai da ja neu ostat' zarobljena na Jijou! Znai da ima naina za uzletanje sa te bedne lopte blata.
Mo' se kladi u bure sa drosom tvoje babe da u ja taj nain da upotrebim."
U njenim oima kao da je blistala ista ona svetlost kao to se irila iza raketnog motora... ali,
hologram se ugasi a blistava takica im nestade sa vidika; jer njihova putanja bila je silazna.
Naputali su orbitu. Hari povede putnike dole i priveza svakog za poneko sedite ili kakvo drugo
uporite u njegovim prostorijama. Priveza se i sam. Dok je vezivao Ljudicu Reti, osetio je, pod
rukama, kako njeno mravo, ilavo ljudsko telo treperi od uzbuenja i nade. Oseti njenu sumornu,
neumoljivu reenost.
"Ja u idem pa ma ta bilo", ree mu ona. "Ima da odletim odma, im me ova glupa stara vasiona
pusti."
Major Hari Harms pomirljivo klimnu glavom. Jedna od stvari koje bi ponajmanje eleo da mu se
dogode u ivotu bila bi, da se ba on nae ovoj ljudskoj devojci na putu.
"I ja mislim da e ti to uspeti", ree on glasom bez i najmanjeg traga sumnje ili pokroviteljske
nadmoi.
Uskoro po spoljanjosti stanice/letelice liznu vatra. To se Jijo pruao uvis da im poeli
dobrodolicu.

Otadbina
Provaljeno uasnim ranama, vozilo zvano Brazda pripremalo se da 'padne' nazad, u normalni
prostor. Veina probabilitetnih peraja nestala je, ili je visila odlomljena. Rotacioni toak za
simuliranje gravitacije bio je napola rastopljen, vrsto zavaren za brodsko korito.
Zatitna, polusapijentna svetlosna obloga oko broda umirala je; njeni poslednji delovi su se
razmotavali i nestajali. Taj dar Transcendentnih odlazio je kao stvorenje hrabre due, smrtno ranjeno
u plemenitoj borbi.
I oklopni sloj od transmutovanog ugljenika veim delom je bio uniten, raznet, 'oduvan' sa korita
broda.
Dilijan je alila zbog gubitka tog prijatelja. Kao to je alila i zbog gubitka mnogih drugih prijatelja
u raznim ranijim bitkama. Ali, alila je ponajvie zbog gubitka nade.
Na plan, pomisli ona, bio je da izbegnemo unitenje, a neprijatelja da odvuemo na daleku,
beskorisnu jurnjavu za nama, to duu, to dalje od Zemlje.
Neprijateljev plan bio je da nas uniti ovde a da ne olabavi opsadu Zemlje.
Izgleda, zakljui ona, da se i jednoj i drugoj strani ostvarila samo polovina planova.
Kiborg Hanes Suezi, Emerson, i preostali inenjeri - sveukupno, ekipa malena i premorena - radili su
u mainskoj sali, ne bi li brodu vratili to vei deo pogonske energije. U ovom trenutku Brazda je
imao snage samo da se 'srui' u stvarni prostor, pred cevi neprijatelja, ali ne i da tamo ita uini.
Jedino u atvarnom prostoru, dodue, nee ga ugroavati jata lutajuih nuklearnih mina, opori
kvantoida angaovanih da rade za neprijatelja, i nasrtaji drugih slinih stvari.
Moraemo, pomisli ona, na kraju da se predamo ivim neprijateljima; a oni su, kao i mi, disai
kiseonika.
Po pravilima rata, trebalo bi da sad bude mogue predati brod i posadu pobednicima. Onda bi
preiveli lanovi posade trebalo da budu tretirani kao ratni zarobljenici. Pod pretpostavkom da
pobednici ve sledeeg trenutka ne zarate izmeu sebe zbog razmirica oko podele plena.
Naravno, kapetanica nije mogla dopustiti da je uhvate ivu. Informacije skrivene u njenom mozgu nisu
smele pasti neprijatelju u ruke, nikad, nikako, nipoto.
Uzdahnula je. Ova poslednja jednostrana bitka, ova od devedeset sekundi, odvijala se donekle prema
njenim planovima. Malo je nedostajalo pa da njena taktika uspe. Sa svakom eksplozijom mina, sa
svakim napadom kvantoida, sa svakim 'tremorom' zaostalim iza velikog svemirskog potresa, plotun
projektila koji su jurili ka Brazdau osipao se, proreivao, gubio pravac. Kad su konano
eksplodirali, bio je to nekoordiniran, razasut niz eksplozija - veinom promaaja. Efikasnost napada
bila je, dakle, bitno smanjena.

Ali je teta ipak bila gotovo smrtonosna.

Dok se Brazda kriputavo vukao ka svom poslednjem potezu, ka silasku u vakuum normalnog
prostora, Dilijan je razmiljala o injenici da su sada toliko oslabljeni i provaljeni da ih moe
unititi svako: i najmanja korveta, i borbeni amac, pa ak i naoruani amac za spasavanje. A ekala
ih je - armada divova.
"alji signal za primirje", naredi ona. "Kai da smo spremni da pregovaramo o uslovima
kapitulacije."
Vrtlog Nis maine jako potamne, maltene se gasei, a onda se nakloni ka njoj. Bio je to znak dubokog
potovanja.
"Kako ti kae, zapovednice. aljem."
U sali za planiranje preostalih nekoliko lanova posade trudilo se da popravi mnogobrojne tete.
Ekrani nisu prikazivali nijednu korisnu sliku iz hiperprostora, samo oblake jonizovanih gasova
proarane krhotinama metala. Onda se na jednom ekranu ipak pokaza par gravitacionih bunara: jedan
vei, jedan manji. Tera i Luna. Zemlja i Mesec. Dva mala oblutka u prostorvremenu.
Zemlja i Mesec, pomisli Dilijan; primakli smo im se blizu, zaista blizu.
Znala je da e se na ekranima uskoro pojaviti neki drugi predmeti, manji od Meseca ali mnogo blii.
Velianstveni u svojoj moi.
Taj trenutak povede njene misli nekoliko godina unazad, na prvo suoenje sa Flotom sablasti. Tako
mladi su bili tada i ona, i Tom; tako oduevljeni to neto otkrivaju u ime, i u korist, zemaljskog
klana; a sa njima je bio njihov prijatelj Kraidaiki. I bilo je donekle slino ovom sad. Brazda se
veoma lagano kretao kroz jedan gusti molekularni oblak, u onom dalekom mestu koje je poznato kao
Plitko zvezdano jato, ili Plitko zvee.
Bila je to meuzvezdana barutina u koju niko nije zalazio.
Mesto gde ne bi trebalo da bude ieg zanimljivog za zvezdoletna bia.
Njihov kapetan se, meutim, oslonio na intuiciju: slutio je da bi ba tamo mogao pronai neto.
Posle nekog vremena iz magle je, pred njima, izronila...
Nita.
Dilijan se mrtila, ne verujui svojim oima. Ostavljajui uspomene po strani, vratila se sadanjem
trenutku, stvarnosti. Sara i drugi prisutni u sali za planiranje, kao i Delfini u susednoj, kontrolnoj sali,
punoj vode, poee da mrmljaju nervozno. Zurili su sa nevericom u prazno nebo stvarnog prostora.
Trudei se svim silama, motori Brazdaa izvukli su brod iz oblaka metalnog kra i otpada koji je
veim delom poticao sa njega samog - od pretrpljenih oteenja. Sada su, ve, na nekoliko ekrana

videli okolni svemir.

Nigde se nije videla neprijateljska flota.
Niti ijedan brod.
"Pa... ta..." poe Dilijan, ali zauta, jer joj ni samoj nije bilo jasno ta je htela da kae.
"Kud odoe?" ree, umesto nje, Sara Kulhan, koja je drala impanzicu Priti za ruku, stiskom koji je
izgledao beo i znojav.
Niko ne odgovori.
Sledeih nekoliko minuta vladalo je utanje. Radili su na popravljanju osmatrakih instrumenata.
Njihovi senzori dohvatali su sve dublje u okolni svemir.
"Kra i loma ima koliko hoe, ali ne vidim nijednu veu letelicu u ovom kubnom astronu", izjavi,
najzad, oficirka za osmatranje. "Ali moda se kriju iza Meseca, spremni da jurnu!"
Dilijan samo malo odmahnu glavom. Onolika armada neprijateljskih brodova teko da bi mogla da
se sakrije iza Meseca, i kad bi htela, i kad bi to Zemljani dopustili. Osim toga, ko bi postavljao
zamku za plen koji ve lei nepokretan, polumrtav? Brazda - sada, uistinu, temeljito izbrazdan - nije
mogao ni da napada, ni da se brani. Kuence bi ga moglo potui u potenoj borbi.
"Detektujem veliku koliinu sveih hiperprostornih mrekanja u ambijentnom polju", ree Akeakemai.
"To su tragovi prolaska jakih maina. Neki stvarno veliki brodovi su ovuda proli, otili odavde, pre
samo nekoliko minuta. Ja bih rekao: pobegli su prokleto brzo!"
Nastavie rad na popravkama, u tiini.
Posle nekog vremena Nis hologram se ponovo pojavio, znatno svetliji, blizu Dilijan. "eli li uti
jednu moju pretpostavku, dr Baskin?"
"Ajd' pretpostavljaj."
"Palo mi je na um da je tvoja snimljena prezentacija..."
"Onaj blef?" ree ona.
"... sadrala u sebi znatno veu dozu istine nego to si ti to mislila, ili mogla znati, u vreme
emitovanja; zaneta u svoje vuje emocije i u primitivni 'blef', nisi sagledala dublju istinu..."
"Bilo je to komedijaenje, i malo dete bi primetilo prevaru", ree ona.
"... ali iskusni galaktici jesu sagledali dublju istinu ispod blefa, i zato su, shvativi sa ime zapravo
imaju posla, pobegli odavde. Naroito kad su videli da se mi vraamo iz hiperprostora, da smo
preiveli neto to se preiveti ne moe, i kad su uli da im alje poziv da se predaju..."

"Ej!" ree ona. "Pa ja sam mislila... da se mi njima..."

"U svakom sluaju", ree vrtlog svetlosnih linija pored nje, "njihova flota se podelila i svaki deo je
pobegao ka svojim matinim svetovima."
Zurila je. "Ima dokaz? Ne verujem ja to."
Nis maina opet 'slegnu ramenima' na svoj karakteristini vrtloni nain. "Na sreu, vaseljena u ovom
sluaju nee mnogo mariti ta mi verujemo ili ne verujemo. Glavno pitanje koje preostaje pred nama
glasilo bi: da li su neprijatelji pobegli zauvek, ili e se posle konsultacija sa svojim augurima vratiti
da obnove rat protiv Zemlje.
Ja moram biti iskren i rei da je po mom ubeenju mnogo verovatnije ovo drugo.
Ali, bez obzira na to, ovde se dogodila jedna izuzetno vana stvar, dr Baskin. Istorija e tako rei, a
presudu istorije morae i ti da prihvati.
Ta re zazvuae sasvim promaeno, u ovoj razdrndanoj olupini koja vie ni dve pare ne vredi. Zato
ti i ne pada na um. Dozvoli da je ja izgovorim prvi.
Pobeda!"
Posle nekog vremena poee da izviruju, a zatim i da izlaze i ire se po Sunevom sistemu, snage
branilaca Zemlje. Iz poslednjih uporita, iz oajnikih sklonita gde su ekali da asno prime
poslednji plotun, poletee oprezno, mislei da je i ovo moda neki neprijateljski trik. Iz razvaljenih
planina Lune, iz kratera sada mnogo dubljih nego to ih je priroda stvorila, pooe zdepasti brodovi
branilaca, prekriveni oiljcima iz mnogih bitaka.
U svemirsko prostranstvo.
Njihovi ispitivaki zraci dosezali su u svaki kutak Sunevog sistema. Najzad, prepuni nepoverenja,
poee da se okreu ka jedinom detektovanom uljezu, iji oblik nije liio ni na ta prepoznatljivo.
"Ni makac!" naredi Dilijan pilotu. "Ne sme uiniti nita. Nijedan pokret niti ikakav iznenadni
postupak. Budimo strpljivi. Nek se oni naviknu na nae prisustvo ovde."
"Da, u redu", ree Akeakemai, "ossssim to ve neko vreme emitujemo kod za identifikaciju, koji
kae da smo mi zemaljski brod-d Brazda. Nita drugo. Ti momci tamo su vrlo nervozni, a ja ne
elim da ih uinim jo nervoznijim."
Re 'nervozni' bila je vrlo blaga, sasvim nedovoljna. Ti svemirski vojnici dve godine su odolevali
napadima ogromnih estorukih 'insekata' Tandua, i drugih fanatinih neprijatelja. Moglo se razumeti
zato su i sad drali 'nervozne' prste na okidaima svog oruja. Dilijan je sve inila da ih ne
isprovocira; da ne bi na kraju, posle pobede, poginula od svojih.
Smatrala je da sad moe ekati jo malo.

Dejk Demva nee biti nimalo zadovoljan kad vidi u kakvom stanju mu vraam Brazda, pomisli ona;
i ta u brodu imam. Dve treine posade nije tu; arheoloki nalazi nisu tu. Nedeljama e on mene
ispitivati, ne bi li nekako saznao kud su otili Kraidaiki i Tom, i kakav ih je to udan posao zadrao zato se jo ne vraaju.
Ipak, ona i donosi neto na Zemlju; neke poklone.
Na primer, tajnu kako savladati jofurske komandne prstenove.
Donosi i informaciju o ivotinjskoj vrsti zvanoj 'kiki' na planeti Kitrup; to bi mogli biti sledei
tienici ljudske rase, dakle novi lanovi zemaljskog klana. To znai da zemaljski klan raste.
Donela je i ona bia sa Jijoa, reuge, koji ive u simbiozi sa razumnim vrstama tako to im pomau da
jedna drugu shvati.
I sve ono to su Nis i ona saznali ispitujui brodski ogranak Biblioteke.
Ni to nije bilo sve.
Postoji izgubljena kolonija na Jijou, i druga na Polkdiju. Savet Teragens e eleti da bude dobro
obaveten o njima. Obe te skupine Ljudi suoene su sa velikim opasnostima, ali obe imaju ansu da
ostvare neto to Teragens ve odavno pokuava - da opstanu kao izdvojeni delovi zemaljskog klana
sasvim izvan dohvata galaktike civilizacije, da preive ak i ako Zemlje jednog dana ne bude.
Bilo je jo mnogo drugih stvari o kojima se imalo priati sa zemaljskim voama i naunicima;
Dilijan bi mogla ostati na 'debrifingu' - procesu izvetavanja, priseanja i najsitnijih pojedinosti, i
opirnih razgovora sa stareinama posle obavljene misije - godinama.
Sve to su otkrili o drugim redovima ivota, na primer; a naroito o Transcendentnima.
O vioj, starijoj vrsti Transcendentnih.
Iako je uvidela da su to bia koja zaista imaju mo i znanje maltene kao bogovi, Dilijan je iz
ponovljenih susreta sa njima izala sa nekim udnim oseanjem ne mnogo dalekim od saaljenja. Jer
ak ni oni nisu bili najstarija niti najvelianstvenija deca ivota - nego ona manjina koja je ostala u
ovoj vaseljeni iako je veina skupila hrabrost da se baci u nesagledivo, u crne rupe ili ak u ogoljene
singularitete, a to bi moglo da znai u neka carstva sasvim drukija i mnogo bolja.
Kukavice! Tako ih je nazvala u momentu ljutnje. Posle je priznala da nije bilo fer tako ih
okarakterisati, pa ipak, u toj rei bila je prisutna i neka trunica istine o njima.
Jer oni su u zagrljaju plima ostali kao u klopci. Nema im povratka, ali, ne usuuju se ni napred. Jer
ono ispred njih moda je samo vrhunski prirodni sistem za reciklau otpada. ubreta. Zato sede tu
gde jesu, razmiljaju, planiraju, dok vreme blago prolazi negde pored njih. A kad im zatreba, i kad im
se uini da je zgodno, pobiju nekoliko miliona milijardi 'niih' osoba.
Sve u svemu, nisu ba drugari koje bi Dilijan rado pozvala na ruak.

Dim i praina od eksplozija, od bitke, polako su se razilazili. Dilijan naredi da se oklopni 'kapci' na
prozorima, ionako ispucali i izrovani, razmontiraju i odbace. Zato sad, po prvi put posle Kitrupa,
svetlost proe kroz kristalne prozore Brazdaa. Tek sad se moglo iz sale za planiranje gledati
neposredno u svemir, napolje. Dilijan stade pred jedan okrugli prozor i zagleda se u Mleni Put.
Sazvea mnogobrojna, ali tako dobro znana; nepromenjena. Pogled na njih umirio bi i neku peinsku
enu, Dilijaninu pretkinju, koja je ivela veoma mukotrpno, jedui korenje iskopano iz zemlje... pre
samo desetak hiljada godina.
Svetlost je spora, pomisli Dilijan, ali neminovno stie.
Pratila je pogledom neke od poznatih, najvanijih trgovakih puteva kroz tu galaksiju.
Tokom sledeih stotinak hiljada godina, pomisli ona, pristizae svetlost svih onih supernova koje su
eksplodirale istovremeno. Na mahove i sa desetak, ili stotinak njih istovremeno. Tada e Mleni Put
izgledati izuzetno. Dreavi sjaj supernova oglaavae uvodni deo poruke Transcendentnih.
Poruka je prosta ali vana. Moe je shvatiti svako, pa ak i ona.
Glasi: "Ej! Evo nas, mi postojimo. Pozdrav! Ima li ikoga tamo?"
Okrete se i vide da odozdo, iz mainske sale, ide Emerson. Na Brazdau, po svemu sudei, vie nee
biti posla za njega. On pouri do Sare, i to dvoje se zagrlie. Njihova prijateljica Priti stajala je u
blizini, ali ipak pored prozora... zagledana u iste zvezdane vidike kao kapetanica, ali zadubljena u
neke misli samo njene, verovatno sasvim drugaije od Dilijaninih.
Naravno, i ova mlada ena, Sara, takoe je dar Zemlji: osoba koja je samostalno, samo na osnovu
svog matematikog znanja, predvidela veliko otcepljenje. Fantastino postignue... ali Sara je sad
ila i dalje, tvrdila je da ak i ekspanzija univerzuma nije fundamentalna pojava nego samo simptom,
znak da se deava neto drugo, jo vanije. Sara je to opisivala reima da "dolazi neto, neto izvan
naih postojeih pojmovnih okvira"... ta god to znailo.
I jo je nagovetavala da bi ta krajnja tajna mogla biti u nekoj vezi sa slabo poznatom rasom Bujura.
Dilijan odmahnu glavom. Uskoro e svi ti problemi biti prevaljeni na plea nekih drugih osoba.
Ukljuie se vrhunski profesionalci iz celog roda Ljudi, a i desetak drugih rasa; oni koji su
osposobljeni da filozofiraju o tajnama. A ona, Dilijan, bie u mogunosti da se vrati svom
jednostavnijem poslu, lekarskom i isceliteljskom, za koji je i obuavana.
Nikada vie ja nikome neu narediti da ode u neto gde e poginuti, pomisli ona; nikada, nikada vie.
ta god da kau o naim postignuima na ovom veoma tekom putovanju, ja neu prihvatiti vie
nikakvo komandno mesto.
Od sada, pomisli Dilijan, ja spasavam samo pojedinane ivote. Neka neko drugi spasava kosmos.
Znala je ve i ko e joj biti prvi pacijent.
im me puste sa debrifinga, posvetiu se leenju ovog Emersona; njemu treba vratiti mo govora,

makar samo delimino. Moda su neurolozi na Zemlji ve postigli neki napredak u leenju te vrste
modane osakaenosti. Ako nisu, saviu nebesa na pola, ako treba, samo da bih ostvarila to.
Zapita se da li iza te njene ambicije stoji oseaj krivice. Moda elja da ona lino popravi tetu koja
je nastala zbog izvravanja njenih nareenja? Ili zato to ovako prija gledati to dvoje, Saru i
Emersona, kako i bez rei razgovaraju umom, i srcem?
Gledajui ih kako se dre za ruke, Dilijan se malo opusti.
Srce moe biti dovoljno. Srce je snaga koja nosi.
Pozva je Akeakemai.
"Uspostavljena je dvosmerna zvuna i slikovna komunikacija, dr Baskin. U ovom trenutku alju nam
jednu poruku."
Na jednom od velikih ekrana pojavi se slika: kontrolna sala jednog od ratnih brodova koji su se
polako kretali ka Brazdau. Mnotvo tupih uglova i oblika nagovetavalo je thenanijansku izradu.
Videlo se da posadu sainjavaju preteno Ljudi, ali lice pred kamerom imalo je otre jagodine kosti
i uglastu lepotu mukarca Timbrimija, pokraj ijih uiju su se njihali mnogobrojni mali pipci osetljivi
na empatiju.
"... da su vae tvrdnje slabo verovatne. Molim dajte neki dokaz da ste zaista zemaljski brod Brazda.
Ponavljam..."
Na prvi pogled lak zahtev. Godinama se Dilijan svim silama borila za ovaj trenutak, kad e moi
opet da ima kontakt sa Zemljom. A ipak, nekako joj se nije htelo da odgovori.
Posle samo jo jednog trenutka razmiljanja, znala je i zato.
Ona je ovek. Za svakog oveka, vaseljena se deli na dve zasebne oblasti: jedno je Zemlja a drugo
'sve ostalo', sve ono izvan. Svemir. Ostajui jo malo u svemiru, mogla je da zamilja da je na neki
nain 'blizu' Toma Orleja; da jo traju njihova lutanja kroz Pet galaksija; da iako su meusobno
udaljeni jo nekoliko megaparseka, ona moe da uini neto, naredi neto, poleti nekud, istraje u
svemirskom putovanju, i da najzad nae njega.
Za razliku od toga, sletanjem na dobru staru Zemlju, na Teru svoju, ona stie kui, odrie se
putovanja, svemir za nju postaje ono drugo, ono spoljanje, jedna bezgranina divljina u kojoj je Tom
nestao - Tom, i Kraidaiki, i Hikahi, i mnogi, mnogi drugi - i gde, moda, i sad prolaze kroz neke nove
pustolovine, ali gde ona, Dilijan, nije. Morae da nae sebi neki posao na Zemlji i da ivi ivot
trudei se da bude to manje usamljena.
Htela je da uzme re, kao zapovednica broda, i odgovori tom Timbrimiju. Ali, neto u njoj
prieljkivalo je da odgovori, ipak, neko drugi umesto nje; da neko preuzme taj poslednji teret na
sebe. Gorkoslatki zadatak okonavanja svih njihovih putovanja.
Upravo to uini jedan glas, onaj od koga je to ponajmanje oekivala. Emerson D'Anit, koji istupi

pred kameru i zapeva veselo, bodro i brzo, kao u zemaljskim kominim operetama iz nekih davnih
dana.
Ako se smeje
ti srce greje
to ti je najbolje;
zamren je svet,
al' nasmej se opet!
Materiju pobedi
umom je povedi,
ivot popravi;
tako izbegni peh,
a metod za to je smeh!
Debeli il' suvi
poslednji il' prvi
vano je da se smejemo;
vano je da ha ha
pa hajdmo i tiii - i - jaaaaaa!

Sudba
Hidrogenske komponente, zangovske, bolje su se snalazile u svemu ovome; filozofskije. Slino tome,
i mainski elementi koji uoe u sastav ove zajednice zvane Majka.
I u civilizaciji vodonikaa, i takoe u civilizaciji mehanikih ivih bia, veoma su duboko ukorenjena
uverenja da je sva ova takozvana 'stvarnost' samo privid; da je sve, od najvee galaksije do
najsitnijeg virusa, samo jedna ogromna, dugotrajna simulacija. Samo jedan 'model' koji se isprobava
u cilju reavanja nekog stvarnog, veeg problema ili zagonetke.
Naravno, bilo je sasvim prirodno da se takva filozofska uenja razviju ba kod ta dva reda ivota.
Evolucija Zanga, vodonikaa, odvijala se kroz stalnu, sveprisutnu upotrebu analogno-simulacijskog
metoda razmiljanja - kroz 'glumu' mnogobrojnih delia namenski izdvojenih za to u telu svakog
Zanga, svakodnevno. Maine su takoe o svemu razmiljale kroz mnoge pokuaje, analogije i
simulacije, ali u svojim procesorima, na uredan, otar, brz nain, elektronski; jer njihova je svest
digitalna. Pokazalo se da je filozofska sutina u oba sluaja ista, i da, posle telesnog sjedinjavanja,
hidrogenai i mehanoidi mogu usvojiti isti pogled na ivot, koji je glasio ovako:
Mi, i sve to vidimo oko sebe, pa i moni Transcendenti, postojimo samo kao delovi jednog istog
scenarija; mi smo simulakrumi. Ovo je isprobavanje jednog modela, koje se sada odvija u nekom
raunaru vieg reda, koji se nalazi moda u nekoj drugoj ravni egzistencije, ili u taki Omega gde se
vreme konano zaustavlja i nema ga vie, ali gde, zato, i sve stvari stiu do svojih konanih
ispunjenja.
Iz tih razloga - nastavljala se ta hidrogenako-mehanoidna filozofija ivota - nema smisla zanositi se
nekim oseanjima nae velike vanosti. Ovaj kosmiki obrazac u kome uestvujemo samo je jedan od
mnogih, nebrojenih, koji se svi isprobavaju naporedo, dakle paralelno, u tom istom 'raunaru'.
Razlike izmeu svakog pojedinog od tih modela, i onog sledeeg do njega, su minimalne. To podsea
na kompjuterski ahovski program u kome se nastavak partije isprobava u svim moguim varijantama,
uz upotrebu svih moguih poteza.
Tako su, bar, neke komponente u sastavu Majke objasnile ovu filozofiju Larku i Lingovoj. ak i
Jofuri preobraeni u Trekije prihvatali su taj pogled na ivot lako, zato to se u njihovom,
trekijevskom duhovnom ivotu stalno vode meusobne rasprave u kojima se nude razliiti modeli
reavanja istih problema. To kod Trekija ide, zapravo curi, kroz kapljice polurastopljenog voska u
jezgru koje je za celog Trekija zajedniko.
Samo kod ljudskih i delfinskih lanova Majinog 'konzorcijuma' prihvatanje ove filozofije ilo je
slabo; ali, iz razliitih razloga.
Zato? pitao je Lark.
Zato bi iko ulagao tako ogroman trud i sredstva u jedan takav pokuaj? U izraunavanje koji je od
svih moguih svetova najbolji?

Kad bi se na kraju dobio neki odreen rezultat, ta bi se sa tim rezultatom moglo preduzeti?
A ta bi se uradilo sa svim onim 'nebrojenim' modelima koji bi nastali usput?
ta e se uraditi sa nama?
Ovo poslednje pitanje kao da je okiralo Zange ugraene u zajedniko bie, ali ne i maine, koje su
odgovorile Larku na nain iskren i udnovato spokojan.
Vi oksiji toliko ste opsednuti iluzijom svoje vanosti!
Naravno da su svi ti modeli ve isprobani, procenjeni, i svi odbaeni. Nai oseaji, koji nam govore
da postojimo, samo su iluzija. Manifestacija simuliranog vremena.
Lark je bio uasnut takvim stavom. Lingova se samo smekala i odmahivala rukom; prihvatila je stav
dvanaest Delfina koji su se nedavno pridruili Majci, a koji su smatrali da je itava ta metafizika
priancija smena.
Sluaj talase
na stenama, pa reci
da nisu stvarni!
Lark je imao nekoliko razloga da bude zadovoljan to su doli i Delfini. Bili su zanimljiv narod, sa
jednim novim, sveim pogledom na svet. Osim toga, u svakovrsnim debatama pojaavali su
kiseonikaku stranu. A vremena za diskusije bie mnogo - mnogo subjektivnih godina; jer
transformisanom Polkdiju toliko e trebati da stigne na kraj svog puta.
On sada uloi jednu trunicu volje, i baci svoju svest napolje, prema kosmosu. Naime, prema onome
to se sada, umesto stvarnog kosmosa, nalazilo oko Polkdija.
Bio je to prizor koji je malo kad u istoriji vaseljene iko imao prilike da gleda. Jedna ponitenost koja
nije crne boje, niti uopte ikakve boje. Nigde nijednu galaksiju videti... niti zvezdu, ili, barem, ne u
normalnom znaenju te rei. Zvezde su ipak bile prisutne ali samo kao privremeni talasii ili vrlo
mala udubljenja u ne-boji; Lark ih je takve uspevao da vidi, ponekad, uz dosta truda i koncentracije.
I sve u brodu izgledalo je nekako spljoteno, efemerno, samo 'uslovno tu' - kao ovlana skica sebe.
Polkdi vie nije bio u stvarnoj vaseljeni, niti njen sastavni deo. Plovio je malo izvan ilema, na talasu
neega to nije materija, a nije ni energija, niti ak ni sama sirova metrika. Najpriblinija pojmovna
odredba tog neeg - do koje je Lark doao posle mnogih diskusija sa ivim biima u sastavu Majke,
uz korienje svih mogunosti ogranka velike galaktike Biblioteke koji je, u Polkdiju, i sad
besprekorno funkcionisao, bila je: da se brod kree na jednom pokretnom naboru u kontekstu. A taj
kontekst bio bi neki pozadinski najosnovniji zakon, onaj iza svih zakona; ta pozadina, ono iz ega se
vaseljena formirala u veoma davnoj prolosti, kad je jedna perturbacija u Hajzenbergovom principu
neodreenosti (nepouzdanosti, zapravo; angliska re za to glasila je uncertainty) dovela do jedne
malo ee eksplozije koja se zove Veliki prasak ili Big Beng.

A koja je znaila izranjanje svega, ni iz ega.

Prizori izvan sadanjeg Polkdija nisu bili nikakvi predmeti, nego samo blaga talasanja kauzalnih
veza, koje povezuju neke skupove potencijalnih mogunosti sa drugim.
Iza broda, koji je odmicao zahuktano, moglo se u prvo vreme, na samom poetku putovanja, videti
kako se etiri takva talasia udaljavaju od petog. Bio je to raskid jednog zajednitva; razdruenje,
presecanje starih veza.
Lark sada oseti da je Lingin um kliznuo uz njegov, pridruio mu se u razgledanju ove nitine. Posle
nekog vremena ona malo unu Larka.
Ej, to je sve iza nas, ree mu ona; i postrani od nas. Baci pogled malo napred, ka naoj sudbini.
Iako u ovoj ravni nije postojalo nita opipljivo, nita materijalno, pa ni ma kakav pravac, Lark je
oseao 'napred'... sutinsko 'ono ka emu'. Po tvrenju transcendentnih, Polkdi je baen ka jednom
oveem jatu galaksija, nekih pola milijarde parseka daleko od Mlenog Puta. Razlog: ve odavno iz
tog galaktikog jata stiu nekakvi signali, nerazumljivi, najverovatnije nastali sapijentnom aktivnou.
Tamo bi mogla postojati, moda, neka velika civilizacija. Trebalo bi, moda, uspostaviti prvi kontakt
s njom. Rei joj: zdravo, hajde da se druimo.
Lark Kulhan je, gledajuio samo umom, doiveo to 'napred' kao nekoliko talasia i udubina, sa
nagovetajem spiralnosti. Nadao se da e tamo biti upotrebljiv hiperpogon; da e postojati
mnogobrojne transferne take; da e sve pogodnosti civilizovanog meuzvezdanog saobraaja biti na
raspolaganju. U izobilju, tavie.
ivi bili pa videli, ree mu Lingina misao; videemo mi i mnogo to-ta drugo. Je l' se raduje to
smo poli?
Transcendenti su ga poslali a nisu ga nita pitali. Niko osim Delfina i Lingove nije Larka nikad pitao
ta on eli. Ipak, oseao se, sve u svemu, prilino dobro.
Da, ree on; drago mi je to smo poli. Nedostajae mi neki Ljudi. A i planeta Jijo. Ali, ko bi mogao
odbiti ovakvu priliku?
A zapravo su neki Ljudi ve odbili takvu priliku. Odbila je Dilijan Baskin; odbila je i Sara Kulhan,
a Transcendentni su onda pustili Brazdaa na slobodu. Sarinu sestrinsku ljubav Lark e uvek i svuda
nositi sa sobom. Od Baskinove je Polkdi, im je u tom brodu oboren jofurizam, dobio neke darove:
dvanaest Delfina dobrovoljaca, i kompletne arhive Brazdaeve, i sve genetske uzorke prikupljene
tokom viegodinjih istraivanja.
I jo jednu stavku.
Lark baci misao/pogled ka najudnijem, zaista jedinstvenom uesniku u ivoj 'orbi' Majke. Taj je
stajao uspravno, nepomian, zaliven zlatastim, ilibarnim materijalom - toporgikom, koji je u sutini
zaustavljeno vreme. Le; uesnik, ali mrtav uesnik. Arheoloki nalaz, star moda milijardu godina,
ili dve; taj je dredao tako i u kabini dr Dilijan Baskin od trenutka kad je naen u nekom zvezdanom

jatu koje je u prostorvremenskom smislu bilo 'plitko'.

Ljudi toj mumiji nadenue u ali ime 'Herbi' to bi na angliskom jeziku bio deminutiv od Herbert;
dakle, 'mali Herbert'.
Ta mumija nastavila se enigmatino smekati i u Polkdiju. Kao da zna sve. I kao da sve posmatra sa
potpunim samopouzdanjem.
"Pa zar vam to nije bila najdragocenija relikvija?" stigao je Lark da pita te ene u onim mahnitim
sekundama neposredno pre eksplozije supernove, kad su dva cilindrina komada Brazdaa preletela
munjevito, kao dve topovske granate, u Polkdi, i to u leita ve pripremljena, prazna, tano te
veliine, koja su se odmah i sklopila i zavarila vrsto.
Odgovorila mu je, tada, Dilijan, samo mislima. "Herb i ja smo ve proli kroz mnogo toga zajedno.
Mislim da je korisnije da sad odjuri sa vama, narode, nego sa nama. Moda e umeti da kae nekoj
dalekoj civilizaciji mnogo vie nego to mogu kazati svi podaci iz galaktike Biblioteke."
U tim trenucima Zemljanka je izgledala veoma umorno, ali drala se uspravno i videlo se da nije
slomljena; tavie, da je uverena da e nevoljama uskoro doi kraj.
"Osim toga", zakljuila je tada Baskinova, "ako Brazda nekim udom preivi ovo to e sad biti,
nabaviemo drugog Herbija. - Ja znam gde ih ima, i to u velikoj koliini."
Ova misao sad je bila prisutna dok su Lark i Lingova lutali svojom takom gledanja po toj okolnoj
nita-izbrisanoj blago-osvetljenoj ne-crnini; po tom pozadinskom labavom platnu koje je zapravo
oduvek visilo skriveno, iza svih kulisa velike tragikomedije ivota u kojoj je Lark i sad bio glumac
iako se naao izvan vaseljene i izvan sveta uzroka i posledica.
Osetie da se uz njihova ljudska tela uvlai, glatko, jedno delfinsko telo. Bio je to neki veliki Delfin,
dugaak, sa oiljcima od nekih ranijih nevolja. Hidrogenska iva 'orba' oko Larkovog i Linginog tela
uskomea se malice od gibanja Delfinovih peraja. Ali i mentalno prisustvo tog Delfina, veoma
snano, kliznulo je uz njih, pridruilo se njihovim umovima u razgledanju kako kontekst ('nita')
promie pored novog, nadodatog, svetlucavog korita Polkdija.
Uskoro ovaj novi drugar izree svoje miljenje kroz dva trinarna haikua.
Daleko iza
ostadoe bogovi
i Oni Stari ali ti ne zna
da li su izgubili
nebeski doseg.
Lingova, mislima, na to uzdahnu, sa prizvukom kao da veoma ceni to to je ula, a misao Larka
klimnu glavom. Onda se on okrete da estita tom novom cetacejskom lanu na tako dobrom sumiranju
nekih stvari.

Ali vide, iznenaen, sada oima, da na tom mestu nema nikoga; tu je bilo samo jedno bistro, 'prazno'
mesto u bogatoj organskoj hidrogenskoj 'orbi' Majke.
A mogao se Lark zakleti da je video kako veliki sivi Delfin telesno zaprema to mesto, trenutak ranije
- toplo sivo telo. Mogao ga je rukom dohvatiti. Ali, to je bio neki trinaesti Delfin, nikako ne lan one
grupe od dvanaest dobrovoljaca.
A sad tu nije bilo nikog.
Jo je mnogo godina delilo Larka od sledee prilike kad e taj glas opet uti.

Epilog: Civilizacija
Mora su na Hurmufti slanija nego na Jijou.
Vetrovi su nepostojani, nailaze u jakim, estim udarima. Opasno je ovde blisko tekovati - ii ukosocik-cak u pravcu koji je, ukupno, protivu vetra.
Opasno, dok ne 'uhvati ritam'. Dok ne 'provali' kako se ovde valjaju talasi, kako naie nalet vetra,
pa vode; i kako popuste, oslabe. Kad krmu dri ruka majstora, moe se i tekovati agresivno, i u
pojedinim zaokretima puniti glavna jedra tako da sa brod sav nagne i da katarke svojim prekama
maltene dodiruju vrhove talasa!
Prvi put kad sam to izveo sa mojom Dor-Hinuf na palubi, dernjala se kao da je Smrt lino izronila iz
dubina da zaurla Napev odvoenja. Kad smo se vratili u novo pristanite, mokri od glave do pete,
drhtala je toliko da sam ja rekao sebi: preterao si totalno.
Ali, vidi! Nije ispalo tako. im smo proli kroz vrata nae male primorske khute, bacila se na mene,
i onda smo vodili ljubav tri midure bez prestanka! Posle me je nekoliko dana bolela kima.
(Ubrzo sam shvatio: civilizovanim Huniima retko se deava da ih oduevljenje stimulie na seks. Na
Jijou to je Huniima bilo normalno, sluilo je kao protivtea uroenoj hunikoj uzdrljivosti. Ovi nai
zvezdoletni roaci su, po nainu ivota, zaista smrt-dosadni, osim jednom godinje, kad ih uhvati
estrus, to je njima jedino vreme za seks! Sreom, moja Dor-Hinufica se primila na nove, jijoanske
fazone kao Urkinja na vulkansku lavu!)
Avaj, sad imamo manje vremena za romantine plovidbe udvoje. Imam sve vie posla; po gradovima
na celoj visoravni - gde su se huniki kolonisti nastanili jo pre hiljadu godina, izgradili uredne kue
u urednim ulicama, i tu provodili uredne ivote bez promene, daleko i od same pomisli na more i
talase - sve vie se iri pria o onome to ja nudim. Valjda im je konano dozlogrdio onakav ivot. Ili
se moda neto promenilo u njima posle dramatinih dogaaja u Pet galaksija. Mnogi Hunii,
naroito mladi, voljni su da pokuaju neto novo, da naprave neku promenu u svom ivotu. Nai
pokrovitelji, narod Guthatsa, nikad nam ne rekoe nita o tome.
Grupe turista stiu hover-letelicama svakog dana do naeg stanita na ovoj pustoj obali, izlaze i zure
ukoeno u svetlucavo prostranstvo zaliva, nervozni; skupljaju hrabrost da se primaknu tolikoj masi
vode. Oito im je neko, kad su bili deca, dobro utuvio u glavu da je more opasno.
Ali svaki Huniki raunovoa zna i to da je rizik opravdan ako je dobitak veliki a verovatnoa i
teina eventualnog gubitka mala.
Povedem ih na njihovo prvo putovanje jedrenjakom preko ovog vetrovitog zaliva. Kad se vrate,
znaju: za neke stvari vredi malice i rizikovati.
Poslovnu stranu toga vodi moj tast. Tvafu-Anuf. Podneo je ostavku na svoje mesto u Migracionom

institutu; sada vodi nae maleno letovalite, pregovara sa investitorima, nastoji da izdejstvuje
dozvole od vlasti koje paze na ouvanje prirodne ivotne okoline, ali i da uzme u zakup to vee
prostranstvo najkvalitetnijeg priobalnog terena, pre nego to drugi Hunii ukapiraju koja lova se tu
moe napraviti. Ali nikad on nogu nije stavio na jedrenjak, njegovo je uverenje i sad da je jedrenje
posao 'pomalo ludaki'. To mu ne smeta da zadovoljno umbla kad god pregleda na finansijski bilans.
Njegova omiljena pesma ovih dana? "Mi smo deki to veslaju sedeki!"
Mislim da mi malo smeta to na mog tasta tako malo deluju setni prizori iz Melvila i jijoanska
morska poezija Fhun-daua, a tako jako ga privlae pojedine neozbiljne, pijanake, ili nepristojne
pesmice. Krov odzvanja kad Tvafu-Anuf pone da peva 'Kud ste poli pijani mornari', ili rastegne
onu o 'maloj koja je stala na zvizdu', i tome slino, znate ve.
Ko bi oekivao...?
Toliko posla imam ovih dana - poduavam jedrenju, izmiljam celokupni pomorski turizam iz
poetka, od nule - da nemam vremena za moj knjievni rad. Mislim da e moje ambicije iz detinjstva,
da postanem slavan pisac, morati da priekaju. Moda na neki drugi ivot.
Naao sam, zapravo, bolji nain da menjam moje sugraane Hunie. Da unesem bar malo sree u
njihov utogljeni ivot. Da izmenim njihov imid dosadnih zlovoljnih raunovoa. I moda da od njih
nainim bolje komije.
Zaboga, na Jijou su sve ostale rase smatrale da su Hunii simpatini! Nadam se da bi neto od toga
moglo da se ostvari i ovde. Gde su nam zvezdane staze civilizacije nadohvat.
Uostalom, ima ko da povede knjievnu renasansu. To je sad u dobrim rukama. Tanije, u dobrim
onim pipcima.
Naa 'Haklberi' je prihvatila samo jednu polovinu uloge koju smo joj mi namenili.
"Raau decu, raau!" rekla je. "Ako vi narode sredite da negovateljice, Hunikinje, sve to
odgajaju. ta fali. I mene su Hunikinje podizale, pa vidite kakva sam ispala!"
U onim starim danima, ja bih na to odgovorio alom da je stvarno 'ispala' itd. Ali, sad kad tipka vie
nema, i kad Ur-rona nije ovde, to nekako nije to. Osim toga, ja sam oenjen ovek. Uskoro u biti
otac. Vreme je da se malo uozbiljim.
Hakica se, dakle pomirila s time da e mnogo godina biti iznova i iznova trudna. Tako i treba, jer u
ovoj civilizaciji, koja se sad zove etiri galaksije, samo i jedino ona, naa Hak, moe vratiti u ivot
g'kekijevski narod. Meutim, apsolutno je odbila drugu polovinu naeg plana - da ivi u dubokoj
tajnosti, odvojena od sveta, da ne bi za njeno postojanje na ovoj planeti saznali prastari neprijatelji
njene rase.
"Samo nek dou!" dernja se ona, vozi se na svojim telesnim tokovima brzo tamo-amo, izmahuje
onim pipcima, kao da je spremna ovog trenutka da poe u rat protiv cele jofurske imperije i protiv
svih ostalih dumana koji su doprineli da njen narod bude ugaen. Ona je i knjievnica, koja ne eli

da se krije od te fatve. Uiva u slobodi, jurca po glatkim trotoarima nae prestonice, koja se zove
Grad Hurmufta. Hak je sve poznatija u naem drutvu. Studenti knjievnosti dolaze u njen salon, na
diskusije o zemaljskoj i jijoanskoj literaturi.
Ali... do naeg zaliva svrati veoma retko. A i kad doe, pria samo ona, a ja uglavnom utim.
Ne znam. Moda je u pravu kad kae da se pretvaram u dosadnog matorog Hunia.
A moda je problem u tome to G'Kekiji ne vole kompromise - ponajmanje Hakica. Ona ne razume da
se ivotu mora izlaziti u susret, donekle. Kad god uspe da nametne vaseljeni neku promenu, treba da
oekuje da i vaseljena tebe promeni, unekoliko.
Doneo sam ja dva poklona sa Jijoa mojim kosmoplovnim roacima - pustolovinu i detinjstvo.
Uzvratno dejstvo sastojalo se u tome to su me oni nauili kakvo se vedro spokojstvo moe nai kad
ima ognjite, kad si svoj na svome, kad potuje lagane ritmove i melodije obreda nasleenih iz
maglovite prolosti - iz onih vremena kad moja rasa nije znala za galaktiko Uzdizanje niti mnogo
marila za zvezde, daleke.
A sad su, bogami, zvezde dalje nego to su bile. Ne samo to se jedna galaksija sasvim otkinula, tako
da smo sad etiri galaksije, nego je i unutar te etiri dolo do velikog pogoranja saobraaja.
Polovina negdanjih transfernih taaka i hiperprostornih putanja sad je neupotrebljiva, a mnoge druge
su nestabilne; po svoj prilici e tako i ostati, bar za ivota ove generacije. Izgubljeno je nebrojeno
mnogo svemirskih letelica, hiljade linija teretnog i putnikog saobraaja je ukinuto ili su poremeene,
hiljade svetova je primorano da se oslone, od sad, samo na svoje sopstvene resurse.
Mislim da to znai da neu skoro dobiti pismo od Ur-rone. vrsto verujem da se ona provodi
odlino, tamo negde, napolju, u drutvu inenjera svih rasa; verujem da je ceo svoj dugi vrat zavukla
u probleme mainstva i zvezdotehnike prakse.
Iako Uri nisu sentimentalan narod, nadam se da e se Ur-ronica ponekad setiti mene i moje
uspomene.
A o jadnom tipku mogu rei samo to da mi druenje sa njim uasno nedostaje.
Ponekad mora naprosto da se pomiri sa gubitkom neega.
Smrt je oduvek bila najvea, najbeznadenija, neprelazna provalija. Ali sad se otvorila jo jedna.
Otkidanje etvrte od ostalih galaksija osetila su sva sapijentna bia, u svome telu, na nekom
dubokom organskom nivou. ak i na povrini planeta mnogi su se u tim trenucima teturali i gubili,
mnogi su danima posle toga bili oamueni, otupeli.
Naunici misle da su ove reakcije morale biti jo gore u samoj etvrtoj, ali mi to nikad neemo
pouzdano znati, jer itav taj ogromni toak zvezda lei sada izvan naeg dohvata... a tako e i ubudue
biti, zauvek. Tamo Jijo ostade. Tamo roditelji moji, moji stari.
Dom.

Postoji i poneka uteha. Lepo se oseam kad zamiljam Delfine kako plivaju savreno slobodni kroz
svilaste vode blizu luke Vufon, kako se jure oko broda za izbacivanje drosa, kojim upravlja moj otac;
i kako uvee prilaze obali, da moda na nekom alu itaju poeziju, pod svetlou bledog Loocena.
Naravno, Zajednica naroda Jijoa sada moe da baci Svete spise u arhiv, i da prestane skrivati lice od
neba. Jer nema vie nikakve 'civilizacije Pet galaksija' iji bi se zakoni odnosili na Jijo. Moda su
Jijoanci ve pobili okupatore, Jofure; moda nisu jo, ili je ak zapretila neka kriza jo opakija. Ali,
u svakom sluaju, teret krivice koji nasledismo od naih otaca prestupnika konano je pao sa nas.
Narodi Nagiba nisu protivzakonito na tom kontinentu - nisu vie prerano doli.
Njihov je Jijo, i sad samo treba da ga uvaju i paze najbolje to mogu.
Verujem, verujem da e oni u tome imati uspeha. Ako im i kockice Ifnine malo pomognu.
Kad ve pomenuh udne koloniste: meni trenutno dosauje jedan omanji naseljenik koji trai jo
jednu uslugu.
Jo od kad je priznao da ume da govori, Blatko je klepetao esto. Raspitivao se da li timbrimijski
brodovi sleu na kosmodrom Hurmufta, da li ijedan brod leti ka zoni ratnih operacija u galaksiji
Drugoj. Ovo Blatkovo nestrpljenje je karakteristino. Iako je on sada, zvanino, Titlal, za mene e
uvek biti samo nur. Penje mi se na rame, zajedno sa nurkinjom Hufu, a ja onda naduvam konu vreu
ispod grla i umblam za njih, i to moje najomiljenije melodije. Oni se uskoro izgube u tome, zaborave
ostatak sveta.
"Nikad taj nee otii odavde", predskazuje Dor-Hinuf. I stvarno, Blatku oigledno prija zaposlenje na
naoj jahti, prentranje po jarbolima i konopima; gricka on kisele loptaste bonbone koje mu dajemo, i
guna ironine primedbe o putnicima zato to su 'prainari' a ne pomorci.
Ipak, nisam siguran da nee otii. Ima taj mali neku vatricu u sebi, kao ovek koji se bori za neku
viu svrhu ili Urkinja koja hoe da isproba neku skalameriju koju je napravila. Nee se Blatko smiriti
dok ne dovri zapoeti posao.
Koji posao? Znajui Titlale, pretpostavljam da je to neka praktina ala. Neka dugorona, smena do
suza... svakom, sem onome ko je rtva te ale.
Jednog dana emo se probuditi i konstatovati da je Blatko otiao... a na svim brodskim konopima nai
emo, na sredini, po jedan vor; to e biti njegov nain da kae, sa naklonou, zbogom.
I evo, dok ja ovo piem on viri preko mog ramena i ita to. Dahe, smeka se zagonetno, puta me da
nagaam a nee da kae.
E, sad je dosta. Idemo, ti nevaljale mali. ekaju nas 'turiti'. Vetar je ba kako valja i treba, ete
oblaka mariraju lepo postrojene ka horizontu od srebra.
Haj'mo neke dosadne matore Hunie uplaiti kao nikad.