Vasojeviki zakon u dvanaest "toaka" narodno predanje vezuje za poetak 19.

veka, za
vojvodu Simu i igumana Mojsija, ali on predstavlja zbir svih "stega" koje su Vasojevii
usvajali jo od 16. vekakad su se odmetnuli od Turaka i prestali da plaaju danak (nastavak 2)

VETICE HVATATI NA USKRS

Zapisao i kometarisao:
Dr Ilija M. Jeli
(Prema izdanju
Srpske kraljevske
akademije, 1929)

Kao vrhovni organ plemena bila je Narodna skuptina koja se sastajala

redovno svake godine na odreenom mestu i u odreeno vreme, obino s
prolea. Skuptine su se uvek zavravale igrankom i pesmom praenom
pucanjem iz puaka ako bi se sve stvari povoljno svrile. Inae su se
pojedinci razilazili utei, neveseli, oborene glave i jako zabrinuti,jer je to
bio znak da u plemenu ne idu stvari kako treba, a to je bila najvea
nesrea ne samo za pleme kao celinu nego i za svakog pojedinog lana
njegova

TOKA DEVET 18. Turci da klanjaju na svoju zemlju. Ko ih ufati da to rade na njegovu
zemlju, da je vlastan motkom ih oerati, a oteci to ko ponese.
Turci klanjaju na svakom mestu na kome se zateknu u vreme kad treba avdes uzeti. Tako kosai
klanjaju na livadama, kopai na njivama, putnici na putu, obani na livadama i panjacima itd.
Meutim na narod ovoga kraja veruje da Turin opogani svako mesto na kome klanja, pa zbog
toga zemlja nee da rodi. Ovo dolazi otuda to su Turci u velikom dosluhu s avolima i kad god
se Bogu mole, avoli se oko njih motaju i ue ih ta e od NJega traiti, te i samo zemljite na
kome se avdes uzima, zaudara na Muhameda i avola, pa se od toga zadaha i nekrsti usevi
iskvare. Zato je ovim propisom bilo nareeno da Turci ne smeju klanjati na hrianskim
zemljama, nego samo na svojim imanjima.
Ko bi protivno uradio, sopstvenik toga imanja bio je vlastan oterati ga odatle motkom, a oteci
(povrede) koje bi se tom prilikom izrodile, ostajale su svakom kao da ih je od majke dobio, kako
to narod kae. Prirodno je da su u takvim prilikama Turci izvlaili vie batina nego Srbi, jer su
ovi poslednji u borbu stupali poto bi se unapred snabdeli motkama i drugim oruem, a Turci su
bili gotovo uvek iznenaivani i odupirali se onim to bi im se prvo pri ruci nalo.
19. Hriani su voljni na Spasov-dan zabosti krstove i na nehrianske zemlje koje okruuju
njihova imanja. Nehriani mogu te krstove ukloniti sa svojih bata tek sutradan po Spasovu dne,
a nikako prije. Ko protivno uini, da plati selu tetu i ruak kmetu.

Iguman Mojsije Zeevi

Na Spasov-dan rano ujutru, po mogustvu pre sunca, prave se krstovi od sirovog granja sa
liem, i to na taj nain to se jedna povea grana probije malo dalje od sredine ka vrhu i kroz tu
pukotinu provue druga granica sa liem od istog drveta. Takav se krst pobada na svako pare
zemljita, na svaki usev, na kue i uopte na sve druge zgrade bez obzira emu slue. Ovo se radi
zbog dobrog berieta u toj godini i zbog toga da se zemlja spase da je Satana ne zapali. Naime,
veruje se da toga dana Hristos ide na nebo i da za to vreme dok on gore ide, dok na nebu bude
primljen, i usled zabune koja nastupi usled njegovog dolaska na nebo, zemlja ostane potpuno
sama, nezatiena od Satane, te ovaj moe uluiti tu zgodnu priliku, izii iz pakla i zapaliti
zemlju i sve to je na njoj. Da se to ne bi dogodilo, zakravaju se toga dana sva mesta, svi usevi,
sve zgrade i na taj nain onemoguava Satani izlazak, jer u tom sluaju on ne moe izii iz pakla,
poto nema gde da stane nogom na zemlju, jer su sva mesta zakrtena, a Satana bei od krsta kao
zmija od vatre.

Roene se vetice od ostalih ena znatno razlikuju i to kako svojim telesnim i duevnim
osobinama, tako i svojim ophoenjem i nainom ivota. U privatnom se ivotu prave mirne,
naivne, bezazlene kao da ni muvi zlo ne misle. Zato izbegavaju svaku svau i prepirku da se ne
bi odale i s pojedincima zavadile i omrazile, jer im onda ne mogu nita nauditi, pa stoga sa
svakim ive u slozi i ljubavi. Kao domaice su aljkave i nemarne, jer malo vode rauna o svome
domu i o svojoj deci, pa im zbog toga u kui vlada nered i neistoa, pravi darmar. Zato
najradije sede skraja, sa strane, da ne budu posmatrane, ve da same mogu druge posmatrati.
Dosta su sujeverne a uz to i lakopametaste i povodljive. Kao figure su vrlo rune, kao pojave
antipatine i odvratne

Ali kako Turci ne grade ove krstove, to Satana moe izii i stati na njihovu zemlju, zapaliti je i
uz nju unititi i useve sa okolnih hrianskih njiva. Zato se ovim propisom ovlauju hriani da

toga dana mogu staviti takve krstove i na turska imanja koja opkoljavaju njihova. Ti su krstovi
morali ostati preko celoga dana na Spasov-dan, a tek su ih sutradan Turci mogli ukloniti sa svojih
njiva.
Ko bi protivno uradio, imao je da plati kmetovima ruak i svu tetu koja bi te godine nastupila
zbog nerodice, slane, crvojeda i drugih elementarnih nepogoda.
20. Ko se podanas ufati da vjetice fata, da se turi pod tomruke za petnaest dana. Ako bi bilo
esove tete, da i to plati.
I.
1. - Vetice su stare ene (ree mlade) koje u sebi imaju nekakav zao, neastivi, avolski duh,
koji u snu iz njih izlazi, pretvara se u kakvu ivotinju, obino leptira, ticu, koko ili u to one
hoe. To su roene vetice, koje je avo zakaparisao i svojim vrajim obelejem oznaio jo u
majinoj utrobi. Sve se one raaju s crvenom kouljicom, koju im majke sauvaju i kad odrastu
predadu, a koja im daje maijsku mo. Osim toga, po celom telu imaju razne belege, po kojima
se mogu odmah poznati kao "galje meu bele". Otuda su one samim svojim roenjem namenjene
da budu vetice, dok meutim ima ena koje po roenju nisu predodreene za vetice, ve to
postaju vetakim putem, kad se namau nekom mau, arobnim travama ili drugim kakvim
maijama, te se na taj nain i one mogu pretvoriti u leptira ili ticu i leteti kuda hoe.
Roene se vetice od ostalih ena znatno razlikuju, i to kako svojim telesnim i duevnim
osobinama, tako i svojim ophoenjem i nainom ivota.
Rastom su ili suvie male ili suvie velike; glava im je obino velika i etvrtasta ili suvie mala i
iljasta; ruke su im dugake i kotunjave, cevanice od nogu tanke, dugake i svuda podjednako
debele tako da lie na tapove; obino su suve, mrave i po celom telu runjave; nos im je kukast
ili zakovrast, a ispod nosa imaju krst; mnoge od njih imaju bradu i brkove, koji su pod nosom
sasvim retki a na krajevima znatno gusti. Usta su im dosta velika, a zubi iljasti, kvarni i obino
crni kao u avola; oi im se cakle kao staklo i neprestano igraju kao da su na zeitinu; trepavice su
im dugake, a obrve, velike guste i meu oima sastavljene. - Nose usko odelo, kratke suknje,
obino poderane i unaokolo pocepane, a pogdekad nagorene i osmuene. Gotovo su uvek
prljave, neumivene, razbaruene, neoeljane i u svakom pogledu zaputene, a naroito su im
ruke i nokti prljavi. Zbog svega toga su kao figure vrlo rune, kao pojave antipatine, odvratne.
U privatnom se ivotu prave mirne, naivne, bezazlene, kao da ni muvi zlo ne misle. Zato
izbegavaju svaku svau i prepirku da se ne bi odale i s pojedincima zavadile i omrazile, jer im
onda nita ne mogu nauditi, pa stoga sa svakim ive u slozi i ljubavi. Kao domaice su aljkave i
nemarne, jer malo vode rauna o svome domu i o svojoj deci, pa im zbog toga u kui vlada nered
i neistoa, pravi darmar. Dosta su sujeverne, a uz to lakopametaste i povodljive, pa zato nerado
daju vatru iz kue, ne odzivaju se kad neto rade ili se odazivaju bezlino: "zva li ovamo"; uvek
su na oprezi da im se kakve mauje ne uine, i da se na taj nain ne otkriju. Zato najradije sede
skraja, sa strane, da ne budu posmatrane, ve da same mogu druge posmatrati.

Najzad njih karakterie i to to kad se koja od njih poraa, sunce greje a kia pada, pa se i po
tome mogu poznati.
Ali sve ove osobine ne moraju se sustii na jednoj istoj osobi pa da bi se mogla za veticu
oglasiti, ve je dovoljno da ima i samo neke od njih, kao krst ispod nosa, brke i drugo, pa da se
veruje da je vetica.
U obinom govoru veticu razliito nazivaju: vetica, naletnica, prokletnica, otpadnica,
ojaenica, krvopilica, bezdunica, nepreskonica, pakosnica, nepomenica, poganulja, gadnica,
krstaa, i t.d.

Manastir urevi stupovi

2.- Vetice se skupljaju nou uoi Mara i Belih Poklada na "mjedenom guvnu", a to su obino
raskrsnice, groblja, jezera, vie glavice, i tamo doleu na vratilu, metli, vratima (od kue),
preslici, ili se voze u ljusci od jajeta i oraha ako se na jezeru skupljaju. im sve budu na okupu,
odmah nastaje veanje ta ima da se radi, naime, koju e sve decu "popiti", kakve e, gde i kome
bolesti doneti, kuda e sve razdor i neslogu posejati i milo od dragoga rastaviti; kakve e
elementarne nepogode prouzrokovati, kako tuu stoku otrovati, panjake i polja opustiti, izvore
presuiti i mnogobrojne druge nesree poiniti. Kad se sporazum postigne, onda svaka ide na
svoju stranu da izvri dodeljeni joj posao.
Ali pre otpoinjanja svakoga posla, one moraju to zlo koje imaju drugima da priine, prethodno
naneti svojim najmilijim i najdraim, pa tek onda drugim licima. Tako ona kojoj je dodeljeno da
davi decu, mora najpre udaviti svoju roenu decu (otuda izreka: kud e vetica do u svoj rod), pa
tek decu osuenih lica; ona koja ima da truje stoku, mora prethodno otrovati svoju sopstvenu
stoku, pa tek onda stoku drugih itd. Ovo se radi zbog toga da bi se povereni poslovi to bolje
posvravali, jer vetica koja umori svoju decu, nee onda aliti ni tuu, poto e lake snositi bol
i tugu kad ima drutva, tj. kad se i u drugim kuama plae i zapevka uje.
Pojedini se poslovi svravaju na razne naine i pomou raznih "naprava i maija", koje samo
vetice i avoli znaju i niko drugi. Tako decu i ostalu eljad dave na taj nain to im pomou
nekih arobnih trava otvore grudi, izedu srce, i odrede da li e odmah umreti ili docnije. Omrazu seju pomou nekog "bilja od omraze", koje daju osuenim osobama da piju u vidu
kakve lekovite tenosti, da miriu ili kao duvan pue. - Bolesti raznose trujui izvore, bacajui

vraybine po putu i raskru na koje pojedinci nailaze i odmah se razboljevaju. - Stoku truju na taj
nain to svojoj stoci daju so pomeanu sa raznim otrovima, koji ostaju na solilima, i kad tua
stoka olie ta solila, otruje se. - Grad, provalu oblaka i druge elementarne nepogode, prouzrokuju
u zajednici i uz pripomo avola, koji digne vodu iz reke, jezera i mora u oblake, privue sve
vetrove, pone s veticama raditi kojekakve bezobrazluke, cerekati se i rugati Bogu, a Bog onda
naredi svetom Iliji te pusti munje i gromove da ga spri, i zbog toga nastane grad, provala
oblaka, udar groma i svaka druga udesa, a sve u cilju da se taj greh i prljavtina spere i u
nepovrat odagna. - Polja i panjake pustoe na taj nain to seju neke trave i bacaju vraybine za
razmnoavanje skakavaca, gusenica, rovaca, mieva i drugih poljskih tetoina, koji plodove
kvare i unitavaju. - Najzad izvore i bunare presuuju na taj nain to u njihova vrela bacaju
nekakve gadne, neiste stvari i maije, od kojih voda pobegne "devet seanja" u zemlju i pone
negde na drugom mestu izvirati.
Osim ovih poslova koje vetice vre po odluci svoga zbora, one ine i mnoga druga zla dela na
svoju ruku i po svojoj vlastitoj inicijativi. Tako one mogu ljude u konje pretvoriti, mladim
momcima pamet zavrteti, svoje mueve mrtvim snom uspavati i do oajanja ljubomornim uiniti,
malu decu tako obesaniti, da preko cele noi plau; zatim tuu stoku premusti, tue kokoke
primamiti da nose jaja na njihovu tavanu, tue make i petlove odroditi i svojim kuama
pripitomiti, tue konje "pomanitati" da se ne daju uhvatiti, jahati i tovariti, tuu stoku podivljati
da se ne da musti, u tuoj kui urei vatru da ne gori, ve da se neprestano pui, i najzad svoje
pse tako zamaijati, da nou na svakoga laju osim na njihove jarane kad im na aikovanje dolaze.
Tuu stoku premuzaju na taj nain to najpre oitaju nekakve neastive molitve, potom prebace
urivak preko kruke ili kakve druge voke, podmetnu vedricu i ponu za krajeve urivka vui kao
ono kad se stoka muze. Na taj nain mogu premusti stoku na onoj daljini na kojoj je mogu okom
ugledati.
LJude pretvaraju u konje pomou nekakve arobne uzde, koju sobom nose, i koga njom udare,
taj se odmah mora pretvoriti u konja, pa ga uzjau i teraju kuda one hoe. Kad im prestane
potreba za konje, one ih udare uzdom i opet pretvore u ljude.
Vatru zamaijaju time to u nju pljunu, a druge poslove svravaju pomou raznih trava i maija,
koje osim njih i avola niko drugi ne zna.
3.- Utuk na vetice je raznovrsan i obilan. Pre svega, one mrznome zla initi ne mogu, pa je zbog
toga omraza sa njima najbolji utuk na njih. Zato se s njima, prosto naprosto, treba zavaditi, i
onda biti spokojan.
Posle omraze dolazi izbegavanje uticaja njihovih oiju, jer onome koga ne vide, ne mogu nita ni
nauditi. Da bi se to postiglo, treba pri susretu sa veticom rei: "Peda ti meu oi!" i odmah e se
njene oi tako razmaknuti, da e joj jedno oko doi na jednu sleponicu, a drugo na drugu, i tako
razroka nee moi to eljade da vidi niti da mu kakvo zlo uini. U istom cilju treba malu decu
namazati katranom, au, ili kakvom drugom crnom bojom po elu da se ne bi na njih oko
vetiino zaustavilo i na taj nain im to naudilo. Isto tako i kletva: "Kad se vratilom opasala, a
urivkom potapala, onda mi naudila", od velikog je dejstva protivu vetica i njihovih maija.
Osim toga za preporuku je staviti oko vrata maloj deci krsti od tisova drveta ili im priiti na kapi

ili na prsima vuji papak, jer obe te stvari ine veliku smetnju vetiinu oku da vidi srce u detetu
i da ga izede.
Kao zgodno sredstvo protivu vetica moe posluiti i beli luk, kao i kaenje rogom ili katranom,
jer te mirise one uopte ne trpe. Kako se one provlae kroz oyake, ulaze kroz pukotine iznad
kunih vrata, sputaju se niz verige koje vise nad kunim ognjitima, to je za preporuku na
vratima od oyaka i u pukotinama iznad vrata namestiti kakve otre predmete, kao noice, noeve,
iljke i dr., sa okrenutim optricama otkuda vetica dolazi, da bi se nabola, a tako isto uoi Mara
i Belih Poklada izvrnuti verige, jer onda vetica ne ume da se niz njih spusti, i tako ne moe s
tavana u kuu sii niti kome kakvo zlo uiniti.
Da bi se vatra sauvala od uroka, treba paziti da vetica u nju ne pljune, a ako bi pljunula, treba
rei: "Nosi ga u svoje ognjite". Osim toga, kad se nekome vatra iz kue daje, treba da je iznese
napolje neko od ukuana i da kae kad je prui osobi koja je za nju dola: "Evo, pamti, pa vrati!"
jer ako ova osoba posle toga pljune na ugarak, onda e se dimiti u njenoj kui, a ne u onoj iz koje
je vatra uzeta.
Najzad, ako bi kome polo za rukom da ukrade crvenu kouljicu u kojoj je vetica roena i koju
ona uva kao oi u glavi, onda bi time ona bila liena svoje maiske moi i postala bi potpuno
bezopasna.
Ali najefikasnije je sredstvo protivu vetica kada se same pokau, tj. kad priznaju da su vetice i
kad se zavetuju da vie nee initi nikome nikakva zla. Da se do toga priznanja doe, pribegava
se hvatanju vetica, koje se vri na sledee naine:
1- Zakrtavanje vode. - Nekoliko momaka koje vetice mrze, dogovore se da oko pola noi uoi
Mara zakrste vodu na "devet izvora i devet voda", i da obigraju celo selo. U tu svrhu podele se u
dve grupe i pou s jednoga kraja sela u suprotne pravce i jedni drugima u susret, a sobom ponesu
prazne boce i uzgred jedna grupa zahvata vodu sa izvora a druga sa voda (potoka, bar i td.), i na
svaki izvor, odnosno vodu, krst udare (meajui vodu rukom krst naprave). Celim putem nita ne
govore, ve se utei na drugom kraju sela susretnu, mimoiu i na polaznom mestu opet sastanu.
Kad zahvate vodu sa odreenih izvora i voda i obigraju celo selo, dobro zapue boce, pa se vrate
svojim kuama i o svemu tome nikome nita ne govore.
Sutradan svima veticama koje su zamrkle u tome selu, "stane voda" (ne mogu da mokre), i od
jakih bolova ponu da kukaju i mole da im se voda pusti. Putanje biva na taj nain to se boce s
vodom otvore i na zemlju izrue. Ali ovo se radi tek onda kad se sve vetice odadu, ispovede i
zakunu da vie nee initi nikom nikakva zla. im se boce otvore i na zemlju izrue, veticama
pone "voda tei kao i prije."
2 - Izokretanje vetiine postelje. - Oko pola noi uoi Mara vetiinu postelju treba izokrenuti
tako, da glava doe gde su noge, a noge gde je bila glava. Kad se pred zoru zao duh vrati, on ne
ume da ue u telo, ve se neprestano vrti oko nogu, i tek kad se postelja okrene kako je pre bila,
on ue u telo i vetica oivi. Tom prilikom vetica se ispovedi i obea da u budue nee initi
nikakva zla.

3 - Zakljuavanje groblja. - Uoi Mara uzme se vrsto ue i katanac s kljuem, pa se ode na

groblje, za koje se veruje da se na njemu vetice kupe, i dvojica uhvate ue za dva kraja, dobro
ga rastegnu, i tako triput obigraju oko groblja nita ne govorei, potom stanu na kapiju, sastave
krajeve od ueta, veu za katanac i ovaj zatvore kljuem, pa ga tako ostave na kapiji i odu kui.
Sve vetice, odnosno njihove due, koje se u tome momentu budu zatekle na groblju, sutra e tu i
osvanuti, jer ne mogu izii iz groblja. Tek kad se katanac otvori i krajevi od ueta rastave, one
onda izlaze iz groblja i vraaju se svojim telima, koja su dotle bila potpuno mrtva. Okupljeni svet
primora takve enske da se odadu, tj. da priznaju da su vetice, i kad one to uine, ostave ih na
miru, inae su uporne podvgavane najotrijoj kazni - kamenovanju.
4 - Hvatanje vetica u meini. - Uoi Mara, kriom od vetice, treba zapuiti sve rupice na sobi
u kojoj ona spava, a samo jednu rupicu ostaviti, na koju se iznutra namesti prazna meina, tako
da se spolja kroz tu rupicu ulazi pravo u meinu. im vetica zaspi, otvore se vrata od njene sobe
da iz nje izie zao duh napolje, a potom oko pola noi dobro se zatvore vrata i okolo njih zapue
sve rupice. Pred zoru, kad se zao duh vrati, on pone obigravati oko sobe, ali nema otkuda da ue
unutra. Kad "natrapa" rupicu s meinom, on tamo ue i u meini ostane do zore. Sutradan treba
rano ustati, nita ne govoriti i polako zavezati meinu. ena iji se duh nalazi u meini, osvane
mrtva, i oivi tek onda kad se meina odrei i duh izie iz nje. Takvu enu po oivljenju odmah
primoraju da se oda, i na taj nain bezopasnom uine, pa je onda puste.

Ko se ufati da radi u zavjetne dane, da mu se sve pokvari i neastivom preda to tih dana uradi,
a kmetovima obaka ruak. Koji kova ne udari na Boi prije sunca ekiem u nakovanju, pa se
to naisto dokae, da mu se prelomi eki i nakovanja, a on i svako njegov obestrvi.

5 - Bacanje vetice u vodu. - Ovaj se ogled izvodi uz sadejstvo svetenika, koji najpre oita
kratku molitvu, a potom metne epitrahilj oko vrata, okrene se vodi i kae: "uj, vodo, ti
bogodana tvari, koja poji svakog skota i ljudskog stvora, i koja pere sve do crna obraza, uini
danas ove pred nama da ova ena, ako je vjetica, pliva po vr'u, a ako nije vjetica da potone u
dubinu i tijem naisto dokae svoju nevinost. Zato ti se svi molimo i kumimo te Bogom, tvojim
izvorom i uvorom, danom tvoga nastanka i prestanka i svakijem ivijem stvorom to u sebi krije
i ivot mu daje" a svi prisutni viknu u jedan glas "amin!" Za ovim pop prekrsti vodu, a odreena
lica veu osumnjienoj eni noge i ruke, tako da ne moe plivati, pa je onda bace u vodu i ostave
da se vidi hoe li potonuti ili ne. Ako potone, odmah je vade, jer je to bio znak da nije vetica, a
ako ostane na povrini, dave je, jer je to bio dokaz da je vetica, koju voda nee da primi u sebe
zbog njenog avolskog duha.
6 - Hvatanje vetice uzimanjem soli ili vatre. - Kad uvee leti kakav leptir po sobi, odmah se
misli da je to duh kakve vetice, pa ga zbog toga uhvate, napale, osmude malo na svei ili vatri, i
puste sa reima: "Doi sjutra da ti uzajmim soli (ili vatre)". Ako bi sutra dola kakva ena da
trai soli ili vatre na zajam, a uz to bi joj odelo bilo nagoreno ili osmueno, tvrdo se verovalo da
je ona sino bila i da je sledstveno vetica. Zato navale na nju da se oda i zavetuje da vie nee
initi nikakva zla.

7- Hvatanje vetica na Boi. - Na Boi pre sunca treba uraniti, izii na kakvu glavicu ili brdo
odakle se mogu videti sve kue u selu, i dobro posmatrati vrhove od kunih krovova, jer na vrhu
krova svake kue u kojoj ima vetica, pojavie se pred sam izlazak sunca veliki zelenkastomodar plamen. Zato treba odmah, im se na kojoj kui takav plamen uoi, ui u tu kuu i sve
ene koje se zateknu u mrtvom snu, probuditi i primorati da priznaju da su vetice i da se
zavetuju da u budue nee initi nikakva zla.
8 - Hvatanje vetica na Uskrs. - Na Uskrs, za vreme dok se slui jutrenje, treba se popeti na krov
od crkve i izvrnuti jedan crep ili dasku od indre, pa e sve vetice koje se u crkvi zateknu,
odmah zahramati i nee moi izii napolje, dokle se crep, odnosno daska, opet ne namesti kako
je pre bila. Takve ene pop ispoveda i zakune na krst i evanelje da e se ostaviti vetiluka i da
vie nee zla initi.
II.
Istraivanje vetica bilo je zabranjeno zbog krvnih razmirica, koje su se izraale izmeu doma i
roda osumnjiene ene s jedne i istraivaa s druge strane. Osim toga, istraivanje sredstvom
bacanja u vodu bilo je zabranjeno i sa toga razloga, to se verovalo da e te godine nastupiti
velike poplave kad se u vodi udavi ma kakvo ensko eljade. Ovo stoga to je ena "avolja
tvorevina" (avo ju je stvorio), pa se zbog toga avo sveti gradom, provalom oblaka i velikom
poplavom onome kraju u kome se kakvo enskinje udavi.
III.
Kazna za istraivanje vetica bila je petnaestodnevno dranje pod tomruke i plaanje naknade
oteenim licima. Meutim, Karaorev kriminalni zakonik bio je usvojio po ovom pitanju
sistem taliona, jer je 31 izreno nareivao da se istraivau "... ono to bi on uinio bilo vie
reenim veticama, njemu da se uini" (ivanovi: o. s., 40).
U Hrvatskoj, po l. H Hrvat. Sabora od 1609, bilo je doputeno hvatanje vetica svakome
dravljaninu, kao i to da uhvaene vetice moe predati vlastima radi kanjenja (Kukuljevi: Jura
regni C.D.S. II p 70).
21. Ko kopile u vodu udavi, da se pod gomilu turi.
Kopile je vanbrano dete, koga se mati osloboavala ili tako to bi ga udavila, potajno zakopala i
na taj nain sakrila njegov dolazak na ovaj svet, ili bi ga najzad, lepo opremila i povila u nov
povoj, pa ga negde u hladu kraj puta kuda svet prolazi, ostavila e da bi se kogod na njega
smilovao i sebi ga uzeo. Meutim nisu bili retki sluaji da vanbrana mati baci kopile u kakvu
reku i udavi ga.
Ali kaogod to je postojalo verovanje da e one godine nastupiti velike poplave kad se u vodi
udavi kakva ena, isto se tako verovalo da e se to dogoditi i onda kad se kopile u vodu baci i
udavi. Ovo stoga to avo polae svoje pravo na kopile, kao nezakonito dete, i zbog toga se sveti
onome kraju u kome se ono udavi. Zato je ovim propisom bilo zabranjeno bacanje kopiladi u
vodu.

Ko bi protivno uradio potpadao je pod najteu kaznu: kamenovanje, koje je vreno na taj nain
to bi krivca izveli na kakvo pusto mesto, gde ima dosta kamenja, i tu bi na njega prvo bacio
kamen njegov najblii srodnik i na taj nain razreio odgovornosti ostale seljane, koji bi
osuenoga posle toga zasuli kamenjem, tj. "turili pod gomilu", kako narod kae. - Po l. 79
Grbaljskog Zakona mati uopte, kada bi udavila svoje novoroeno dete, plaala je svojoj optini
na ime globe 60 cekina a po 30 Karaorevog Kriminalnog Zakonika osuivana je na smrt "za
uzrok to je ubila oveka na svetu".
22. Ko se ufati da radi u zavjetne dane, da mu se sve pokvari i neastivom preda to tih dana
uradi, a kmetovima obaka ruak.
Kad izvesno selo ili jedan itav kraj ponu snalaziti razne boletine i pomori, ili kad ga biju este
elementarne nepogode, kao grad, poplave, sue itd., onda svi stanovnici toga kraja nose litiju oko
svoga sela i zavetuju se da e stalno slaviti i svetkovati ovog ili onog sveca ili da etvrtkom
uopte nee raditi nikakve poslove. Ti su se zaveti uvali kao najvea svetinja, jer se verovalo,
kad bi se prekrili, da bi taj kraj snala jo mnogo i mnogo vea nesrea od one koja je dala
povoda da se zaveti ustanove. Takvih zaveta bilo je u Vasojeviima i, kako izgleda, pojedinci ih
nisu dovoljno potovali, pa se usled toga svaka elementarna nepogoda pripisivala tome njihovom
nepotovanju. Zato se ovim propisom izreno zabranjuju svi radovi tih dana, a za izgrednike
propisuje otra kazna: da im se ceo taj rad pokvari i neastivom avolu preda, tj. ognjem spali, a
pored toga da plate i kmetovima ruak. - I po Grbaljskom Zakonu bilo je zabranjeno raditi u
praznine dane, jer l. 34 izreno veli: "Ko bi rabotao u dan sveani ili orao volovima, da mu se
volovi ubiju i kneina ih pojede". Ali se u istom propisu dalje kae: "No ostavimo omanje svece
da se sirotama i siroadima i bezvonicima (koji volova nemaju) soru njihove batine."
23. Koji kova ne udari na Boi prije sunca ekiem u nakovanju, pa se to naisto dokae, da
mu se prelomi eki i nakovanja, a on i svako njegov obestrvi.
1. - Pria se da je u Podgorici iveo neki car Dupljan (Dioklecian), koji je bio tako silan i moan
da nad sobom nije ni Boga priznavao. Od rodbine je imao samo brata i sestru. Svi troje su bili
tako krupni i razvijeni, da su obini ljudi prema njima izgledali kao to danas mala deca
izgledaju prema odrasloj eljadi. Zbog toga se braa i nisu mogla oeniti ni sestra udati.
Jednoga dana braa ree da se jedan od njih oeni sestrom, ali su tome stajale na putu dvojake
tekoe. S jedne strane braa se nisu mogla nagoditi koji e je uzeti za enu, a s druge strane
sestra nije htela poi ni za jednoga od njih, jer se nije mogla pomiriti s tim da postane ena
roenom bratu.
No posle dugog pogaanja i savetovanja sestra izjavi da e biti onoga koji prvi svri posao koji
mu bude na kocki pao. Imalo je da se prevede jazom Zeta u Morau i da se odigne grad na uu
Zete u Morau. Dupljanu pade u deo zidanje grada, a njegovom mlaem bratu kopanje jaza.
Oba su brata urno radila svoj posao i sestra se nadala da ga nijedan za ivota nee svriti, i da e
ih na taj nain odbiti od njihove neovene nakane. Ali se u tome prevari. Jer oba brata za kratko
vreme dovrie odreene poslove. Tek to Dupljan bee dohvatio sa zemlje poslednji kamen koji
je trebalo metnuti na grad, pa da se zidanje zavri, njegov brat bee ve dovrio jaz i preveo Zetu
u Morau.

Kad je Dupljan to spazio, on umesto da taj poslednji kamen metne na zid i dovri grad, udari
njim brata u glavu i ovaj pade mrtav na zemlju.
Videvi to, njihova sestra skoi u Zetu i udavi se. Dupljan je izvadi iz vode i oblea je mrtvu.
Otuda Zeta dobi svoje sadnje ime, jer "stee voda zeta", poto se ranije zvala nekako drugaije.
Bogu je ceo taj posao Dupljanov bio mrzak i odvratan, pa naredi Sv. Iliji da ga munjom i
gromom spali. No munje i gromovi Sv. Ilije bili su nemoni da ubiju Dupljana. Oni su mu samo
kvarili gradove (otuda razvaline dananje Duklje), bili useve, voke i nanosili druge tete, ali
njemu nisu mogli nita nauditi.
Sv. Ilija je svakodnevno tukao Dupljana, a Dupljan je njemu stalno pretio da e ga metnuti na
najvee muke im ga bude uhvatio. To je tako trajalo zadugo, dokle Dupljan ne napravi
gvozdene verige, ukova ih u stenu nad virom kod Vezirova Mosta na Morai, i naumi da za to
verige privee Sv. Iliju, pa da ga ostavi da visi niz stenu i skapava edan i gladan, a ispod sebe da
gleda vodu i oko sebe rodnu ravnicu zetsku.
Kad je verige bio napravio i u stenu ukovao, doe mu u posetu Sv. Ilija, sav preobuen u nekog
putnika iz daleka. Tu su se njih dvojica razgovarali o svemu i svaemu, a tek e ga najzad upitati
Sv. Ilija:
- A to su ti porueni ovi gradovi!?
- More, neki Sveti Ilijica svakodnevno mi bije luk u bati, ali dokle ga uhvatim, nee ga majci
vie tutnjeti, ljutito odgovori Dupljan.
- A ta bi mu uradio da ga uhvati? upita Sv. Ilija.
- Spremio sam mu verige nad onim virom ispod Vezirova Mosta i tamo bi ga objesio da visi niz
onu stijenu, dokle ne skaplje od gladi i ei.
- Kako si mogao napraviti verige kad ne zna koliko je debeo vrat Sv. Iliji?
- Vidi, za to se nijesam nita sjetio, i kad bude doao na zemlju, pobjeie mi dok mu ja budem
verige kovao.
- Ja poznajem Sv. Iliju i on je isto tako krupan kao i ti; izmjeri verige na sebi i njemu e taman
biti.
- Bre, zar je tako krupan!? zaueno upita Dupljan. Hajdemo odmah da probam one verige kod
Vezirova Mosta. - I obojica pou.
Kad su tamo stigli, Dupljan metnu verige oko svoga vrata da ih proba, a u tom Sv. Ilija prekrsti
tapom te se krajevi od veriga slie jedan sa drugim, a stena za koju su bile verige prikovane,
odvali se i zajedno s Dupljanom stropota u vodu.

Od toga vremena Dupljan je neprestano u tome viru i stalno zubima gloe verige. Svake godine
uoi Boia dotera verige na debljinu dlake iz glave, i ako ne bi niko na Boi pre sunca udario
gvoem o gvoe, Dupljan bi preglodao verige, iziao iz vode, uhvatio Sv. Iliju, zaklao ga i od
njegove bi se krvi zapalio ceo svet.
Da se to ne bi dogodilo, babe rane na Boi i pre svakog drugog posla udaraju maicama o
gvozdene predmete, i veruju da im neko udari gvoem o gvoe, Dupljanove se verige ponovo
vraaju u preanje stanje, i on iznova poinje da ih gloe.
Kad mu se pak dosadi glodati, on se strese, udari verigama o vodu i zemlju, i otuda potiu
zemljotresi.
Zbog toga verovanja dola je i odredba za kovae, koja je posve razumljiva kad se uzme u obzir
s jedne strane predanje o Dupljanu i njegovoj moi, a s druge razvoj praznoverstva posle ratova,
bolesti i drugih nesrea u kojima se moe nai jedan narod, kao to je to bio sluaj s
Vasojeviima posle tolikih njihovih borbi za slobodu i nezavisnost.
2. - Obestrviti znai preterati, prognati.
24. Ko jabancu svoju enu ustupi, da se lii svake vojnike asti.
1. - Po pravu gostoprimstva, koje je vredelo kod nekih naroda, domain je (pored ostale asti)
ustupao gostu-namerniku i svoju enu za vreme dokle bi se ovaj bavio u njegovoj kui. Taj
obiaj postojao je i kod naeg naroda, o emu svedoi gornji propis, kao i drugi tragovi koji su
ouvani u Kuima, Vasojeviima, Studenikom srezu (okrug aanski), Podravini itd.
Neto pod utucajem hrianske religije, neto uticajem promena u pojmovima i shvatanju o
moralu, porodinom ivotu i drutvenom vaspitanju, ovaj se obiaj poeo postepeno izbacivati iz
upotrebe, dokle najzad nije postao infaman, pa sledstveno i zabranjen.
Koliko je pak on bio stran duhu, karakteru i porodinim oseanjima naeg naroda u vremenu o
kome se govori, najbolje se vidi iz otrine same kazne koja je bila propisana ovim zakonom za
njegove vrioce. Jer lienje "svake vojnike asti" povlailo je pored gubitka sviju poasti,
politikih prava i javnih zvanja, jo i gubitak prava na noenje oruja, a to nije bila mala kazna za
ono vreme i za gortake ovih krajeva, koji su oduvek bili vrlo osetljivi u pitanjima asti i ponosa.
Ovo u toliko pre, to onaj koji nije oruje nosio, nije se ni za oveka smatrao, pa zbog toga nije
smeo doi ni na jedan javni skup gde se ljudi kupe. Zato je ova kazna znaila ni manje ni vie
nego potpunu moralnu smrt za onoga koga bi postigla.
2. - Jabanac je uopte svaki stranac, a u ovom sluaju oznaava gosta-namernika.
TOKA JEDANAESTA 25. Da danka drugog nema osim vojvodske ake.
Ovim je propisom konano odreeno svako plaanje danka Turcima i na taj nain Vasojevii
proglaeni za samostalnu federativnu zajednicu s jednim zajednikim vojvodom na elu, kome se
imala plaati vojvodska aka. Aka je bila jedna vrsta turskog novca od jednog drama zlata od 14

karata, i ovde je ta re namerno upotrebljena da bi se izbegla upotreba rei danak, jer se htelo da
su Vasojevii sasvim slobodni i da ne plaaju nikome nikakav danak, pa ni svojim vlastitim
glavarima, osim vojvodske ake koja, kao bajagi, nije danak. Ovakva se stilizacija morala doneti
zbog toga to narod nije hteo pristati da plaa svojim glavarima nikakav danak, jer se obino
govorilo: "Kad ve moramo plaati danak, bolje je da ga plaamo Turcima, pa da smo mirni i da
se s njima ne bijemo i uzalud ginemo, nego da ga plaamo vama i da opet s Turcima ratujemo."
26. Da vojvodska aka bude po dva groa s dima na dim.
Kao to se vidi, vojvodska je aka iznosila po dva groa s dima na dim, tj. s kue na kuu, i
plaala se svake godine o Mitrovu dne. Kua ovde oznaava jednu obitelj koja ivi svojim
posebnim i samostalnim nainom ivota, nezavisno od drugih srodnih joj porodica.
O vojvodi, njegovim pravima i dunostima sauvane su i sledee odredbe:
1., Vojvoda ima najviu ast i vlast i vojvodsku aku, a ardak kumbulom da mu se gradi.
2., Svak da slua i da poituje vojvodu i da mu ljubi ruku, a on samo vladiki i patriki i duhovniku
koji ga prieuje.
3., Ko vojvodu ne slua i ne poituje, besudnik je i bezakonik, i nema mu savitka u nau zemlju.
4., Ko na vojvodu ruku digne, oni as da se pogubi, i panaije mu nema.
5., Kad vojvoda padne dumaninu u ruke i umre na muke za vjeru i slobodu, da mu se po
namastirima i crkvama ime ati, i da se ne zaboravi navijek i amin.
6., Vojvoda da uva nau zemlju i slobodu, i to da ne preskoi; ako to preskoi, nije vie vojvoda,
i natemate ga bilo ovoga i onoga svijeta!
TOKA DVANAESTA 27. Da se za Vasojeviko dri od Noice do LJenice, od Bjelasice do
na vrh Ranice, i Brezojevica crkva, koja cvili meu turskim gradovima kao ljuta guja meu
ognjevima.
Ovim su propisom utvrene granice Vasojevia i one upravo obuhvataju bezmalo ceo prostor na
kome su danas Vasojevii naseljeni.
Sa odricanjem plaanja danka Turcima i sa odreenjem granica Vasojevii su doista postali
samostalni, nezavisni, jer su imali sve elemente koji se trae za postanak nezavisne zajednice, a
to su: odreeni prostor zemljita, narod koji taj prostor naseljava i organizovana vlast, koja na
tom prostoru gospodari i narodom upravlja.
Sistem uprave bio je zasnovan na federativnoj osnovi. Svako bratstvo imalo je svoje posebne
bratstvene glavare s jednim knezom na elu kao najstarijim, koji je po samom poloaju ulazio u
plemensku upravu. Plemenska uprava nosila je razne nazive, to je sve zavisilo od toga kakav
posao vri u danom momentu. Tako ako vri kakve umire veeg obima, onda se zvala - "Gospoda

kmetovi", ako vea o spoljnim ili unutranjim plemenskim poslovima - "Plemenski glavari", ako
raspravlja kakve sporove privatno-pravne prirode - "Sudci" ili "Sudarnici."
U unutranje stvari pojedinih bratstava plemenska uprava se nije meala, osim na poziv
bratstvenog glavara, ili u sluaju kad bi doli u pitanje kakvi opti plemenski interesi. Inae je
svoje odluke izvrivala preko bratstvenih glavara, koji su ulazili u njen sastav, a u sluaju potrebe
mogla je protivu jednoga neposlunog bratstva upotrebiti druga bratstva, i na taj nain pribaviti
punu snagu svojim naredbama.

Kolo srpskih sestara u Beranama

Kao vrhovni organ plemena i izraz elja i potreba sviju njegovih lanova bila je Narodna
skuptina, koja se sastajala redovno svake godine na odreenom mestu i u odreeno vreme,
obino s prolea, jer se verovalo da je za plemenski rad najsreniji poetak u to doba. Na ove
skuptine dolazili su svi vojncii i sve stareine porodica, pa ak i ene koje bi bile u tome
svojstvu, i svaki je imao pravo uea u diskusiji o donoenju odluka. Skuptina je reavala samo
o stvarima od vee vanosti, kao o izboru, smenjivanju i kanjavanju glavara, o donoenju
zakona i drugim znaajnijim stvarima koje su se ticale plemena kao celine.
Inae o drugim manje vanim stvarima reavali su sami glavari dogovorno. Ali i u ovim
sluajevima kad je pleme imalo da da svoju poslednju re, stareine su se prethodno sastajale, i
tek poto bi izmeu sebe to pitanje raspravile i po svim takama sporazum postigle, onda bi ga
pred zbor na reenje iznele.
Odluke na skuptinama donosile su se uvek jednoglasno, jer pojedinci, iako moda protivni, kad
bi videli da je veina za izvesno miljenje, morali su se i oni pridruiti tome miljenju, poto im
je u protivnom pretila opasnost da budu oglaeni za izdajnike plemena i time lieni svake
plemenske zatite. Inae jedan jedini odvojen glas bio je veto za izvrenje donetih odluka.
Glasanje se nije vrilo pojedinano, ve su predlozi i primani i odbijani prostom aklamacijom, tj.
sve ono to se zboru ne bi svialo, on je odbijao agorom, a sve to bi mu se svialo, primao je
uz izvesne znake odobravanja, kao: "tako je!", "prima se!", "hoemo!", "dobro je!" itd.
Na skuptine se uvek dolazilo pod orujem, jer su onda narod i vojska bili jedno te isto. Osim
toga, pod orujem se dolazilo i zbog samoga fakta to je ono sainjavalo deo narodne nonje, bez
koga se pojedini komadi odela nisu mogli ni zamisliti.

Skuptinu je otvarao, zatvarao i njenim poslovima rukovodio vojvoda, pa je on po pojedinim

predlozima uvek prvi govorio, a tek posle njega reali su se ostali govornici, koji su se trudili da
svoje miljenje odbrane vie uverljivim razlozima, nego svojim znanjem ili poloajem koji su u
plamenu imali. Zbog toga su se pojedini govori cenili po svojoj stvarnoj vrednosti, a ne po
poreklu, ratnoj slavi i poloaju samoga govornika. Otuda nisu bili retki sluaji: da predlog
vojvode ili kneza propadne, a predlog kakva obina seljanina prodre, i to samo blagodarei
njegovom besednikom daru, kojim je mogao svoje gledite odbraniti i celom zboru naturiti.
Skuptine su se uvek zavrivale igrankom i pesmom praenom pucanjem iz puaka, ako bi se sve
stvari povoljno svrile, inae su se pojedinci razilazili utei, neveseli, oborene glave i jako
zabrinuti, jer je to bio znak da u plemenu ne idu stvari kako treba, a to je bila najvea nesrea ne
samo za pleme kao celinu, nego i za svakoga pojedinog lana njegova.
NADNASLOV 2: Kako je i kada nastao "Vasojeviki Zakon u 12 toaka"
NASLOV 2: DRIMO SE SRPSKOG SUDA I PRAVDE
PODNASLOV 2:Iguman Mojsije je iao od sela do sela i agitovao za vraanje u veru
pradedovsku raznosei razne fantastine prie o tome ta eka one koji se ne pokrste
POTPIS ZA SLIKU (95JPG): Kosidba na Bjelasici
TEKST:
Uvod
1. - Vasojevii su se jo pri kraju 16. veka odmetnuli od Turaka i prestali da im plaaju danak i da
primaju vojvode koje im je skadarski vezir odreivao. Samim aktom odmetanja oni su otpoeli
iveti svojim posebnim i samostalnim ivotom, pa sledstveno donositi razna pravila i stege po
kojima su se u svome radu i ivotu imali upravljati.
Besumnje da im je prva briga bila da iz svoje sredine istaknu i izaberu vrhovnog glavara,
vojvodu, koji bi bio glava plemena, predvodio ih u borbama i predstavljao u odnosima s drugim
plemenima i turskim vlastima. Izbor je padao na najuglednijeg kneza, na oveka koji se
odlikovao kako otmenim poreklom, ratnom slavom i besednikim darom, tako i svojom
energijom, okretnou i umenou da moe ljudima upravljati i u ruci ih drati. Pored ove vrste
odluka, plemenske skuptine su donosile i druga pravila, koja su bila obavezna za celo pleme, i
koja je narod nazivao "zakonom", "sudom" i "pravdom".
Ti prvobitni zakoni, odluke, reenja i stege, docnije su prema prilikama menjani, dopunjavani,
tako da sredinom 18. veka, u doba kneza Mirete Rajieva i njegova brata, Kneza Milutina,
Vasojevii su imali ve izraeno zakonodavstvo gotovo po svima pravnim granama, i po njemu
se u svemu upravljali. Iz toga doba ouvani su izvesni propisi ustavnopravnog karaktera, koji
govore o granicama Vasojevia: "Nebo Bogu, caru sva zemlja, a Vasojevi od Noice do

LJenice navijek i amin"; o pravosuu: "Od dans pa navijek i amin kolo (pleme) vasojeviko dri
srpski sud i pravda"; o neplaanju danka: "Bogu Boje, namastiru svoje, a Vasojevi danak
nikome ne plaa"; o izdaji: "Ko podanas ode peskome pai bez izema vojvode, da se vie ne
vre meu nas, a ako se vrne, da se kastiga", i t.d.
Granice Milutina kneza
Naroito je bila popularna odredba o granicama koje su u narodu bile poznate pod imenom
"granice Milutina Kneza", i na koje se narod uvek pozivao kao na neki pradedovski zakon. One
su se poklapale sa teritorijom budimljanske upe, a uz to zahvatale su i Lijevu Rijeku, kolevku
Vasojevia, koja je dotle pripadala kukom vojvodstvu.
Za sve to vreme Vasojevii su formalno priznavali sultana kao "gospodara od sve zemlje" i
odravali prijateljske veze sa skadarskim vezirom, ali danak nisu gotovo nikad plaali, sem
manastirima na ijoj su zemlji bili nastanjeni. No posle smrti Kneza Milutina 1791, Turci ponovo
pokorie Vasojevie, i poee dovoditi za vojvode svoje ljude, kao Radoja Babovia, koji je
otprilike svega etiri godine bio na tom poloaju pa umro, a skadarski vezir imenovao za
vojvodu opet svoga oveka, Lakia Kastratovia, unuka Radojeva po keri Novki Krivoj, koji je
bio poglavica Vasojevia sve do svoje smrti 1825. Za to vreme, od 1791. do 1825, prestaje ne
samo svaki zakonodavni rad u Vasojeviima, ve i oni zakoni koji su bili ranije doneseni, odmah
su obustavljeni, a na njihovo mesto su stupile stare administrativne uredbe i naredbe turskih
vlasti, peskih paa i skadarskih vezira.
Ali 1825. dolazi za vojvodu Simo, mlai sin vojvode Lakia, koji je bio sasvim drugog
karaktera, drugih oseaja, drugog duha i drugih pogleda no to je to bio njegov otac. Jer, dokle je
vojvoda Laki, koji je inae bio veliki patriota, odvaan junak i mudar ovek, priznavao tursku
vlast i oslanjao se na Turke, koji su ga protivno plemenskim obiajima na vojvodski poloaj
doveli, dotle se vojvoda Simo oslanjao na pleme i stavio na elo one struje u plemenu koja se
stalno drala lozinke: "Borba za slobodu Vasojevia u granicama Milutina Kneza", i koja za
Turke i njihovo prijateljstvo nije htela ni da uje.
Rad vojvode Sima
U to vreme bio je stareina manastira urevih stupova iguman Mojsije Zeevi, ovek
neobino darovit, energian, preduzimljiv i vatren pobornik narodne slobode; on prihvata
planove vojvode Sima, i svojim ugledom, koji je u narodu imao i kao ovek i kao sveteno lice,
okree gotovo celo pleme za vojvodu Sima i njegovu politiku. Naiavi na lep odziv u plemenu,
Simo i Mojsije ree da prvo vrate u pravoslavlje sve Vasojevie koji su se bili ranije isturili, da
bi se na taj nain to bolje izvela u plemenu sloga i jedinstvo, pa tek onda da rade na osloboenju
Vasojevia i uspostavi starih obiaja i zakona koji su vaili u doba Milutina Kneza. U tu svrhu
Mojsije je iao od sela do sela i o praznicima pouavao i zaklinjao narod da se vrsto dri drug
za druga, da svako uva veru pradedovsku i slua svoje plemenske glavare, naroito vojvodu
Sima koji radi za dobro plemena i celoga srpskoga naroda.
Prvi se pokrsti jedan Mojsijev roak Zule Fati, koji je posle iao po selima i agitovao za
pokrtavanje, raznosei razne fantastine prie o tome ta sve eka one koji se ne pokrste i kao

muhamedanci umru, i te su prie dosta doprinele da se mnogi dragovoljno vrate u pravoslavnu

veru. Osim toga bilo je povereno svima vienijim ljudima iz pojedinih bratstava da polako i na
lep nain, a ako ustreba, i silom prevedu svoje roake-poturenjake u hriansku veru.
Uporedo s tim radom oko pokrtavanja, intenzivno se radilo i o odmetanju Vasojevia od Turaka.
U tom pravcu ile su im i same prilike na ruku, jer bee zavladalo haotino stanje u turskoj
carevini zbog novaenja sultana Mahmuda, koji 1826 ukide janiare i uvede redovnu vojsku, to
su stariji i verski zatucaniji muslimanski elementi shvatili kao propast carevine, pa su se zbog
toga poeli buniti, te su se turske vlasti bile zabavile o svome jadu, a o hrianima nisu mnogo
vodile rauna.
Novaenje je izazvalo veliko nezadovoljstvo naroito u krajevima kosovskog i skadarskog
vilajeta, jer su samovlasne pae to jedva doekale, pa da se pobune i objave rat Carigradu.
Skadarski vezir, koji se oduvek isticao svojom samovoljom, sada se pogotovu bunio protivu
novaenja, pa je ak i Carigradu pretio. Kujui plan za odmetanje od sultana, on je kroz prste
gledao Vasojeviima, jer je hteo da ih pridobije za sebe za sluaj borbe sa sultanovom vojskom.
Simo i Mojsije, shvatajui prilike i raunajui da jednog dana Mustafa-paa Butalija moe
postati apsolutni gospodar Arbanije i okolnih krajeva, pokazivali su se kao pristalice njegove
politike, a protivnici sultana i njegovih reformi. To im i dade povoda da odreknu plaanje
dohotka agama i begovima kao protivnicima skadarskog vezira, pa im ak i zabranie da idu po
selima i da dolaze u dodir sa narodom.
Razgovor sa Miloem Obrenoviem
Nesrene prilike u Turskoj se jo vie pogorae kad ona zarati sa Rusijom 1828, jer se tek tada
videlo kakvo je rasulo i nedisciplinovanost u redovima turske vojske. Mustafa-paa, koga je
sultan bio pozvao u rat, krenu se tek posle godinu i po dana, preko leta 1829, ali ne da ratuje,
nego tek da se vidi da se krenuo, da to opljaka i uceni Carigrad izvesnom sumom novaca.
NJegova vojska doe do Plovdina, i tu se zadra po naredbi iz Carigrada, jer se sultan bee
uplaio od Mustafa-pae, i zbog toga mu naredi da se odmah vrati, jer nije potrebna njegova
pomo, poto je ve mir s Rusijom bio zakljuen, a uz to mu posla kao dar "1000 kesa sve uta
dukata." Mustafa se vrati natrag i usput opljaka sve, kami i drvo.
Ovoga puta u Mustafinoj vojsci bili su i Vasojevii pod vostvom vojvode Sima. Oni su bili doli
do Plovdina, i tu su mnogi propali od zaraze i drugih raznih boletina, kao barjaktar Radosav
Vulevi i mnogi drugi, a s njima i ulbeg abanagi, poglavica plavske nahije, kako su Turci
zvali vasojeviku oblast. Sa vojskom je bio i Mojsije, koji se po svoj prilici vratio iz Nia, usput
svratio knezu Milou i traio da se Vasojevii prikljue Srbiji, ali mu je Milo odgovorio da su
Vasojevii daleko od "ograde (granice) srbijanske", koja je udarena na Javoru i da o tome zasada
ne moe biti nikakva govora.
Kad se Mojsije vratio u Vasojevie, naao ih je zavaene s Gusinjanima i ostalim
poturenjacima, jer su ovi poslednji bili uluili zgodnu priliku da poine razne zulume
pravoslavnom delu stanovnitva, a naroito da isture svoje ene-hrianke, kao i da pobiju one
koje se ne htedoe poturiti. To jako ozlojedi Mojsija, koji je i inae bio zakleti neprijatelj Turaka
i njihove vladavine, pa prikupi ostatak Vasojevia i udari na pogranine kule u Sueskoj, porui

ih a posadu rastera. Na glas o tome aban-aga Reyepagi die vojsku, udari na ureve stupove,
opljaka ih i popali sve konake koje bee Mojsije podigao odmah posle 1822, ali Mojsija ne
uhvati, ve mu ovaj pobee u Gornje Vasojevie, gde se krio u umi sve do povratka vojvode
Sima sa vojskom.
Kad se Simo vratio i video kakav su nered Turci napravili u Vasojeviima, odmah poe u Skadar
i uloi otar protest kod vezira protivu turskih posada i gusinjskih aga, izjavljujui da age vie
nee primati u pleme niti im davati ikakav dohodak. Gusinjani su opet, sa svoje strane, optuivali
Mojsija i svu krivicu bacali na njega, kao buntovnika i ruioca turskoga carstva, i traili njegovu
glavu. Stvar je bila svrena tako to je Turcima Gusinjanima bilo zabranjeno da idu po selima, a
Mojsije je imao da doe pred vezira. Ali Mojsije nije hteo ni da uje za vezira, ve je i dalje kroz
Vasojevie agitovao za odmetanje sastajui se s vojvodom Simom i drugim glavarima i uglednim
ljudima iz plemena.
Zakon s poetka 19. Veka
Kako vezir nije imao vremena da vodi rauna o tome ta rade Vasojevii, to je ovima bilo lako da
sazivaju plemenske zborove, da se na njima dogovaraju i da donose zakone i druge odluke koje
su se ticale plemena kao celine. Koristei se tim neredovnim prilikama, koje su vladale u celoj
turskoj carevini a naroito u skadarskom vilajetu, Vasojevii se 1829. definitivno odmetnue od
Turaka i nisu im plaali danak sve do kraja 1843. Tek 1844, kad je stvar bila raspravljena na
Kratici u prisustvu verzirova komisara Selima Reyia, Vasojevii su priznali tursku vlast, a
pristali da agama i begovima daju poneto meda i masla, a hara da neposredno veziru predaju, i
to je trajalo do 1852, kada su se opet odmetnuli i prestali plaati i hara veziru i dohotke agama i
begovima.
Prema svemu tome, "Vasojeviki Zakon od dvanaest toaka" je donesen ili krajem 1829, tj.
odmah posle povratka vojvode Sima iz Plovdina ili u prvoj polovini 1830, jer je ve u septembru
te godine Mojsije bio poao na Cetinje i tamo ostao sve do jeseni 1842. Ranije nije mogao biti
donesen, jer se o tome nije radilo, a docnije nije opet donesen zbog toga to narodno predanje
vezuje njegov postanak koliko za ime vojvode Sima, toliko i za ime igumana Mojsija, a ova
dvojica od 1830. nisu vie zajedniki radili: prvo stoga to je Mojsije od 1830. do 1842. bio
stalno na Cetinju, i drugo to se odmah po povratku sa Cetinja 1842. bio krvno zavadio sa
Simom, jer su jedan drugome o glavi radili, poto je Mojsije hteo da Sima zbaci i Vasojevie
prisajedini Crnoj Gori, a Simo je i dalje radio na tome da Vasojevii ostanu slobodni i od
svakoga nezavisni.
2. - Kako narodno predanje veli da su vojvoda Simo i iguman Mojsije bili reili da uspostave
stare zakone i obiaje, kao i to, da su neki zakoni, stege, pravila i druge plemenske odluke bile
donesene i u doba preanjih vojvoda i knezova vasojevikih, to se samo po sebi namee pitanje:
da li je "Vasojeviki Zakon od dvanaest toaka" sasvim nov ili je to kompilacija preanjih
plemenskih zakona i odluka, i, ako je ovo poslednje, ta je u njega sve uneseno iz tih ranijih
zakona i odluka? Po sebi je jasno da se na to pitanje ne moe dati nikakav definitivni odgovor,
jer nam nedostaju tekstovi tih ranijih zakona, pa se zbog toga ne moe izvriti potrebno
poreenje sa tekstom ovoga zakona niti utvrditi ta je u njemu staro a ta novo. Jedno je tano da,
ako je bilo kakve kompilacije, a nje je nesumnjivo moralo biti, nije sve uneseno iz ranijih

zakona, o emu svedoe navedene odredbe koje su se u narodnoj svesti ouvale, ali koje nisu
ule u novi zakon. Ali je najverovatnije da su sve ranije odluke koje su odgovarale vremenu,
prilikama i ondanjim potrebama, unesene i u ovaj zakon, a uz njih dodane i nove kojih ranije
nije bilo. To se najbolje vidi po samom obliku pojedinih propisa, jer neki od njih imaju lepu,
uglaeniju formu no to je imaju drugi, to znai da su starijeg datuma i da su se usled usmenog
prenoenja i pamenja bolje zaokruglili i dobili takorei isto posloviki izgled, lepi oblik,
savreniju formu od onih koji su docnijeg datuma. Tako npr. propisi &&-a 1, 2, 3, 5, 8, 9, 10, 12,
21, 25, 27 itd., imaju uglaeniji oblik nego propisi &&-a 14, 15, 16, 18, 19, 20, 22, 23, to e rei
da su prvi starijeg a drugi poznijeg datuma.

Prvi Dom trezvenosti vitekog kralja Aleksandra Prvog ujedinitelja u Beranama

Stara, srena vremena
3. - "Vasojeviki Zakon od dvanaest toaka" je zakon ustavnopravnoga karaktera, i sadri
odredbe po raznim predmetima iz javnog, privatnog, poglavito krivinog prava. Do nas je dopro
putem usmenog predanja, pa otuda bezmalo sve njegove odredbe imaju posloviki oblik, jer ih je
narod u toj formi lake pamtio i s kolena na koleno prenosio.
Pod uticajem novih prilika koje su nastale prisajedinjenjem Vasojevia Crnoj Gori, kao i
uvoenjem novog zakonodavstva, "Vasojeviki zakon" je poeo naglo da se gubi, da pada pod
veni veo zaborava tako, da se u poslednje vreme o njemu gotovo nije nita znalo, ili ako se
znalo, znalo se toliko da je postojao i takorei nita vie.
Za vreme prvih dana neprijateljske okupacije 1916, "kad tue vlasti poee uvoditi tue obiaje",
poelo se u narodu mnogo govoriti o starim srenim vremenima, o starim narodnim ustanovama
i zakonima, pa su se stari prisetili i ovoga zakona. Ali u poetku tih razgovora voenih za vreme
zimskih sedeljki, niko od njih nije znao ceo zakon, ve samo pojedine toke ili po nekoliko

propisa iz pojedinih toaka.Posle nekoliko sedeljki, osveavanjem uspomena uzajamnim

podseanjem, dopunjavanjem i korigovanjem, bilo ih je koji su ga ve i naizust znali.
Prisustvujui tim sedeljkama, ponavljajui pojedine propise i traei objanjenja za poneke rei i
izraze i mi smo bili nauili napamet ceo zakonski tekst i zabeleili ga onako kako smo ga onda
uli i upamtili. Tom prilikom zabeleili smo bezmalo i sva vasojevika narodna predanja i
verovanja koja stoje u vezi sa propisima ovoga zakona, kao i ostalu grau koja nam je docnije
posluila za izradu komentara.
Sauvati od zaborava
4. - to se tie izrade komentara, namera nam je bila da pojedine rei, izraze i cele propise
objasnimo verno prema narodnom shvatanju ondanjih Vasojevia, jer se jedino na taj nain
moe pogoditi ne samo prava zakonodaveva misao, nego i pravilno shvatiti zakonski tekst,
onako kako ga je u pameti imao sam zakonodavac kad je pojedine odredbe redigovao. Drugim
reima, hteli smo protumaiti zakon tako kako bi ga protumaio sam zakonodavac kad bi u
ivotu bio.
Ali da bi se mogao dati jedan tako idealan komentar, bilo je potrebno do sitnica prouiti
celokupno ondanje ureenje Vasojevia, njihove odnose s ostalim naseljenicima koji nisu bili
Vasojevii, zatim poznati njihov karakter, duh, oseanja, tradiciju, ideale, njihova shvatanja i
verovanja, pravne i druge socijalne obiaje, nain njihova ivota i rada i mnogobrojne druge
momente koji su bili od uticaja da se donese ovakva ili onakva odredba po pojedinim
predmetima. Stoga je za sve to trebalo mnogo truda i vremena, pa je i samo objavljivanje ovoga
zakona dolo neto docnije no to se to moglo oekivati.
Pri tome trudili smo se da pojedine injenice, ukoliko je to bilo moguno, iznesemo tako da
mogu posluiti ne samo za ovu svrhu kojoj su namenjene, nego da se njima mogu koristiti i svi
drugi ljudi od dela i nauke. Otuda je i komentar izvesnih propisa neto otriji no to je to moda
bilo potrebno. Ali smo verovali da to ne samo nee biti na odmet, nego e, naprotiv, biti od
velike koristi, jer e se mnogi detalji iz narodnoga ivota i obiaja, koji su ve i inae bili na
izmaku narodnoga pamenja, sauvati od zaborava.