TAKTIKE IZVOENJA (NEPOSLUNIH)

SUBJEKATA KULTURE

130.2:141.78
316.72

Vlatko Ili

Tekst preispituje inove samo pozicioniranja u / na polju kulture. Izvodei tezu

da je kultura praksa ne / materijalne proizvodnje, i da je kao takva konstantno
u procesima nastajanja, predlaem prljavu ili zagaenu analizu koja bi u svojim protokole i procedure upisala efekte svog izvoenja.

Kljune rei:
kulturalna analiza, diskurs-atmosfera, Internet protokoli, dravni ideoloki
aparati, virtuelni domen, graanska neposlunost.
U savremenom decentralizovanom drutvu, mnotvo pitanja o potencijalnim
znaenjima i uincima kulture, njenom jeziku, terminologiji, pismu, postaje sve
kompleksnije. Ukoliko se umetnika praksa suoava sa problemima svog statusa,
ukoliko drutvene klasne formacije ustupaju mesto procesima (online) izvoenja, ukoliko je nae, savremeno drutvo post-istorijsko, post-identitetsko, post
umetniko ako elite, kako misliti kulturu, ili, kako misliti kulturu u epohi informatizacije, novih komunikacionih tehnologija, post-fordistikog kapitalizma?

303
Vlatko Ili

Ukoliko smo u kulturu uronjeni, odnosno, kako i mi uestvujemo u (pro)izvoenju kulture, onda dogaaji miljenja, pisanja, analize zahtevaju pitanje kakvi
smo subjekti u igri(pri emu je igra ideoloki / ekonomsko / politiki determinisana). Razmatrajui Virnoovu tezu o graanskoj neposlunosti (po Hobbesu)
u savremenom drutvu, pozivam na kulturalnu neposlunost, odnosno: prljavu
analizu, menjanje pozicija, zakrenja, vraanja i nagomilavanja informacija,
nova pravila igre, i/ili subjekte kulture ije je miljenje/analiza/pisanje/govor (o)
kulturi svestan da mu ona ne prethodi, kao to on ne prethodi njoj, ve da je i
on bezizborno proizvodi.

TAKTIKE IZVOENJA (NEPOSLUNIH) SUBJEKATA KULTURE

304

1. Kulturu moemo misliti kao statino polje, skup javnih, izvedenih praksi,
uspostavljeno nasuprot prirodi, ili, dinamino, kao promenjiv skup protokola
i procedura mapiranja, indeksiranja i izvoenja aktuelnih drutvenih (klasnih)
formacija i / ili razliitih identiteta i / ili bihevioralnih matrica i / ili modela percepcije, procesuiranja, izvoenja stvarnosti, itd. Ideja statinosti odgovara konceptu progresa i kontinuiteta, i obeava jasne obrazce analize, miljenja, kritike.
Odnosno, mogui fiktivni scenario koji bi odgovarao prvoj pretpostavci mogao
bi da glasi ovako: suoen / suoena sa svetom oko sebe ovek / ena konstruie
polje materijalne i nematerijalne produkcije / delatnosti kako bi na simbolikoj
ravni omoguio / omoguila red u drutvu, odnosno drutveni poredak nasuprot
iskustvu nasuminosti samog ivota. Predloeni scenario se oslanja na antropoloke studije sa polovine dvadesetog veka orijentisane na kulture, obiaje, rituale
marginalnih i marginalizovanih, otkrivenih drutava treeg sveta. Isti model je
primenjiv, a kasnije primenjivan i na primere iz evro-atlantskog, zapadnog, prvog sveta uglavnom na manjinske ali i druge izdvojive drutvene grupacije.
Ovakav pristup podrazumeva omeivanje delatnosti, i to je vanije znaenja i
efekata kulture, a zatim primenu razliitih (rodno, politiko, ideoloko, itd. determinisanih) analitikih postupaka pri itanju ve prepoznatog / uspostavljenog
objekta naunog istraivanja / ogleda. Ipak, ovakav pristup kao da izaziva na opiranje, deluje isuvie isto, ini se kako je jedino njegovo nesigurno mesto pozicija autora / autorke i nivo neizbenog uitavanja (naknadnog ili ne) njegovog /
njenog kulturnog, rodnog, politikog, ideolokog diskursa, ili sasvim sluajnih
subjektivnosti1. Kako bi, ili zato trebalo problematizovati iste analize? Ukoliko lociramo, prepoznamo, proglasimo i izdvojimo objekat istraivanja kritici,
(samo)pre ispitivanju, preostaju pitanja ili izbora uzorka ili procesa obrade i /
ili nivoa uitavanja. Tako je naa panja neizbeno usmerena na onog / onu koji
/ koja omeuje / obrauje, i dok se sam objekat izuavanja potencijalno re-organizuje (odreeni segmenti se ukljuuju ili iskljuuju) on i dalje ostaje izdvojena,
konstruisana, statina celina. Sa druge strane (ali ne nasuprot tome) da li je mogue izvesti prljavu analizu? Kako (i da li) moemo / smemo misliti prljavo? 2

Zanimljivi su primeri antropolokih studija ije se razlike zasnivaju na rodno odreenim pozicijama
autora (videti: Malinowski, 1922, i Weiner, 1988), ili preispitivanje Winckelmannovih taktika
izbora umetnikih dela za Istoriju umetnosti od strane Alex Pottsa (videti: uvakovi, Diskurzivna
analiza).
Termin prljavo preuzimam iz umetnike prakse, odnosno dosadanjeg rediteljskog rada i iskustava.
ista reija bila bi ona organizovana i izvedena tako da onemogui greke u itanju/percepciji, to bi
podrazumevalo potovanje jedinstava, doslednost, nedvosmisleno oznaavanje na sceni, jedinstven
ritam, dobro ureeno trajanje, itd. odnosno pretpostavku o savrenom potovanju dogovora o
razumevanju pozorinih konvencija od strane izvoaa i publike. Sa druge strane ono to nalazim
neuporedivo uzbudljivijim su efekti koji se ostvaruju namernim grekama, npr. uspostavljanjem pa
zatim naruavanjem etvrtog zida (jedne od osnovnih pozorinih konvencija), promenama ritma,
dvosmislenim oznaavanjem, itd.

2. Nakon izbora pristupa moramo se zapitati kakvo je to polje delatnosti / proizvodnje o kojem mislimo / piemo / govorimo, ili, kakvim ga vidimo / otkrivamo
/ uspostavljamo? Dok upiremo na pogled ka kulturi, da li tragamo za jedinstvenim poljem potencijalno heterogenih praksi, ili registrujemo sve (mogue) mnogostruke prakse, da li uivamo u produkciji, prezentaciji i klasifikaciji umetnikih artefakata, ili se kritiki odnosimo prema produkciji drutvenih fantazama,
ili zapravo (moemo da) inimo sve to? (Ni pri ovoj odluci ne moemo ostati
isti, in izbora raz-oktrie i nae pozicije, pogled takoe nije nevin.) U svom
delu Postmoderno stanje Lyotard izvodi tezu o nemogunosti uspostavljanja jedinstvenog metadiskursa, i zapravo diskurs-atmosferi postmodernog doba. Legitimna sumnja u mogunost jednako dominantnih diskursa moe se zasnivati na
pitanjima o ekonomskim pozicijama isntitucija (ne iskljuivo u tradicionalnom
smislu) koje odreene diskurse (pro)izvode, tj. na pitanjima o moi u idealizovanom pluralnom polju diksurs atmosfere. Ipak, Lyotardov termin atmosfere neodoljivo prilii savremenom dobu, jer polje kulture danas teko da je jedinstveno,
jednoslojno, jednostrano. Prisutan je oseaj kompleksnosti, neuhvatljivosti, gotovo efemernosti, kretanja kroz maglu (ne usled smanjene vidljivosti ve gustine)
mnotva govora, razliitih (manje ili vie vidljivih) drutveno politiko ekonomskih uticaja. Slici kulture / o kulturi tako bi mogla da odgovara zamiljena scena
sukoba; klasnih borbi; promene pozicija, parametara, paradigmi; odnosno scena
konstantnih previranja, re-organizacija, re-strukturacija, re-artikulacija, itd. U
prilog ovakvoj slici ide i uslovnost savremene mnogostruke paralelne svesti o

305
Vlatko Ili

1.1. Prljavu analizu trebalo bi usmeriti upravo na slabe take iste (to ne znai
i obavezno je iskljuiti), na njene margine, izuzetke, neobradive podatke, jer zapravo miljenje ili pisanje ili govorenje nikada nije i ne moe biti nevino, odnosno
isto. Ovakvu pretpostavku moemo uzeti za osovinu postupka koji emo nazvati prljavim; u pitanju je upisivanje svesti o efektima u protokole i procedure
konstruisanja i izvoenja miljenja, analize, pisanja. Ili drugaije, nae govorenje
ili pisanje je segment materijalne produkcije, i koristi se oznaavanjem, indeksiranjem, identifikovanjem, odnosno inovima interpelacije, i tako dalje, to jest
upravo mehanizmima imanentnim kulturi. Kritika, predlaem prljava, analiza
bi trebalo da otvara, pre nego zatvara probleme, pitanja, pravce daljeg kretanja i
miljenja; da misli promenjivost u kojoj uestvuje, koju pokree, pre-usmerava,
zaobilazi, itd. Miljenje o kulturi / kulture bi tako zahtevalo svest o njenoj fluidnosti, o efektima pojedinanog / kolektivnog izvoenja kulture, diskurzivnu i /
ili komparativnu analizu, pre-ispitivanje odnosa / uticaja drugih naunih ili ne,
polja (studija roda, politike, ekonomije, ali i literature, popularne kulture, masovnih medija, itd.) jer oni operiu simultano i meu zavisno, interdisicplinarnu
platformu i metodologiju rada, itd. A fiktivni scenario broj 2 glasio bi: dok piem
o kulturi (koja je u pokretu), znajui ili ne, nameravajui ili ne, moj jezik, moj
govor, moja misao je oblikuje, izvodi, procenjuje (uestvuje u pokretu).

naprimer globalnoj i lokalnoj sceni. Naime (f. scenario broj 3) dok gledam jednu
repertoarsku predstavu u Beogradu, mogu istovremeno da mislim o predstavama
iz Nemake, ili Francuske (koje sam ne / posredno iskusio ili ne), ali i da je poredim sa drugim predstavama u Beogradu, ujedno u moju misao ukljuujui svest
o kui / producentu, njihovoj drutveno, politiko, ekonomskoj poziciji u gradu,
koji je glavni grad jedne zemlje opet drutveno, politiko, ekonomski odreene
itd. Niz se moe dalje razvijati, miljenje o kulturi postaje nalik Deleuzeovoj i
Guattarijevoj shemi rizoma. Savremeno drutvo je decentralizovano, samim tim
i njegova mnogostruka polja delatnosti pred nama je bezbroj podjednako legitimnih pravaca i staza (paths) i mi se kroz njih kreemo / probijamo manje ili
vie uspeno, ali slobodno. Da li je tako?

TAKTIKE IZVOENJA (NEPOSLUNIH) SUBJEKATA KULTURE

306

3. U svojoj knjizi Protocol, How Control Exists after Decentralization, Galloway

izdvaja dva protokola neophodna za prenos informacija, odnosno postojanje,
operativnost, delotvornost Interneta: TCP / IP i DNS. TCP je protokol koji se
brine da li je poruka stigla u celini, dok je IP odgovoran za prenoenje malih
delova podataka datagrama sa jednog mesta na drugo, za usmeravanje putanje
(routing) i fragmentaciju (fragmentation). Struktura TCP / IP protokola odgovara strukturi umreenog rada (meshwork) ili rizoma. Komunikaciju omoguava
i DNS (Domain Name System), protokol zaduen za prevoenje Internet adresa
u brojeve. Ovo je hijerarhizovani protokol decentralizovane mree (decentralizovane jer svaki njen element sadri samo informacije iskljuivo o zoni ispod), i
struktuiran je kao obrnuto stablo. DNS je projekat konstrukcije jedinstvenog, iscrpnog indeksa za sve stvari. Tenzija izmeu ova dva osnovna protokola jednog
koji deteritorijalizuje i drugog koji reteritorijalizuje stvara protokolarni sistem i
omoguava mu da bude tako sveobuhvatan i moan. Ili: da, savremeno drutvo
je decentralizovano ali njegovi centri moi nisu raspreni. Mehanizme kontrole,
upravljanja, nadzora omoguie bolje poznavanje pravila igre.
3.1. Opiranje istoj ideji kulturnog prostora izvan i bez uticaja pokree pitanja
idolokog uinka na vie ravni. Po Althusseru idologija je predstava imaginarnog
odnosa individua prema njihovim stvarnim uslovima egzistencije. Ne samo da je
kultura idoloki aparat 3 sa odreenim efektom / uinkom ve je i in izbora,
pristupa, omeivanja, proglaavanja ili kretanja idoloki odreen ili konsekventan. Marina Grini u svojim pro-aktivistikim tekstovima o kulturi, medijima,
umetnikim praksama i institucijama izjavljuje: It is all about activism from the
real space in the virtual domain for real people. Moemo li kulturu misliti kao virtuelni domen stvarnih ljudi za stvarne ljude. Pri tom, ne virtuelni kao ne-stvarni, tj. manje-posledini, izdvojeniji, izolovaniji, ogledniji. (Nemogue je odrediti
3

Althusser kao dravne ideoloke aparate (DIA) navodi: religijski DIA, kolski DIA, porodini DIA,
pravni DIA, politiki DIA, sindikalni DIA, informacioni DIA i kulturni DIA.

nivo stvarnost virtuelnog danas, nezavisno od izbora parametara.) Ve virteulni jer su njegovi mehanizmi kodiranja, odnosno protokoli i procedure njegovog
konstruisanja, izvoenja i konstituisanja potencijalno transparentniji. Kultura je
samo naoigled manje efektna od drugih DIA, ali je moda usled toga lake kritiki delovati/raditi sa njom i u njoj. U njoj svi uestvujemo, nemogue je podeliti
se na one koji je proizvode ili konzumiranju, svi se kroz nju kreemo, kao oni koji
aljemo, prenosimo, koristimo se podatcima. Ukoliko idologija ne postoji bez subjekata, odnosno postoji za njih, vano pitanje je koji i kakvi su subjekti trenutno
u igri. Ili, eleli to ili ne, pitanje glasi: kakvi smo subjekti u igri?

Literatura:

Liotar, an Fransoa. Postmoderno stanje. Bratstvo-Jedinstvo. Novi Sad, 1988.

Galloway, Alexander. Protocol, How Control Exists after Decentralization.
MIT. Massachusetts, 2004.
Althusser, Louis. Ideology and Ideological State Apparatuses. U: Lenin and
Philosophy and Other Essays. New Left Books. London, 1971.
Grini, Marina. Situated Contemporary Art Practices: Art, Theory and Activism from (the East of) Europe. ZRC Publishing. Ljubljana, Revolver, Frankfurt am Main, 2004.
Virno, Paolo. Gramatika mnotva, Prilog analizi suvremenih formi ivota.
Jesenski i Turk. Zagreb, 2004.
uvakovi, Miko. Diskurzivne analize. Univerzitet umetnosti. Beograd, 2006.

307
Vlatko Ili

3.2. Kako je nae kretanje konsekventno? Po Paolo Virnou jedino mogue politiko delovanje u savremenom drutvenom ivotu je graanska neposlunost
ili egzodus. Kako egzodus nije glas / vice ve izlaz / exit (Ukratko, exit se sastoji
u beskrupuloznoj intervenciji koja prelazi preko pravila igre i izluuje protivnikov
kompas.), graanska neposlunost je osnovna forma politikog delovanja mnotva. Kako Virno navodi, nije u pitanju nepotovanje zakona, ve dovoenje u
pitanje same dravne prirode zapovedanja. Institucijom politikog tijela prema
Hobbesu, obavezujemo se na poslunost prije nego i znamo to e nam biti naloeno: Obaveza na poslunost, prema kojoj vae civilni zakoni, prethodi bilo kojem
civilnom zakonu (Hobbes, iz: Virno, Gramatika mnotva). Ako smo u kulturu
uronjeni, predlaem kulturalnu neposlunost. Predlaem prljavu analizu, svojeglavo kretanje, menjanje pozicija, zakrenja, vraanja i nagomilavanja informacija, nova pravila igre. Predlaem (f.sc.broj4) subjekte kulture ije je miljenje /
analiza / pisanje / govor (o) kulturi svestan da mu ona ne prethodi, kao to on
ne prethodi njoj, da je u nju uronjen i da je on (za druge subjekte takoe) bezizborno proizvodi.

Vlatko Ili

TACTICS OF PERFORMING (DISOBEDIENT)

SUBJECTS IN/OF CULTURE
Summary
This text re-questions the acts of ones self-positioning within the field of culture.
It proposes a dirty or polluted analysis that will intentionally include in its protocols and procedures the awareness of ones role in constructing, performing, and
constituting culture, which is fluid and always/already in process of becoming.

TAKTIKE IZVOENJA (NEPOSLUNIH) SUBJEKATA KULTURE

308