Vlatko Ili1

Univerzitet umetnosti u Beogradu

Fa kultet dramskih umetnosti, Beograd

Apstrakt:
Tekst je deo napora izvoenja mogueg problemskog miljenja lokalne pozorine
scene, odnosno lociranja, artikulisanja i kontekstualizacije problema i izazova
sa kojima se ona suoava, a s ciljem da se preispita uinak savremene pozorine
prakse i teorije u Srbiji. Polazei od teze da je trenutna lokalna scena sablasna,
da je opsednuta dekontekstualizovanim predstavama (slikama) sebe i internacionalne umetnike scene, vraam se disciplinarnom nasleu, kako bih izveo potencijalne osnove platforme koja bi omoguila kritiko, relevantno i posledino
delovanje.
Kljune rei:
sablasti pozorita, disciplinarno naslee, figura gledaoca, horizont oekivanja,
postdisciplinarna platforma.

1. Kontekstualizacija: sablasti pozorita

Danas, u Srbiji, termin pozorina umetnost operie kao neodreujui zbirni
imenitelj brojnih razliitih dogaaja (ili dogaanja), koje pokuavamo obuhvatiti, zdruiti, i pomiriti kao pozorine.2 Nekoherentnost (naizgled heterogenost)
predstavlja svojevrsnu provokaciju/izazov, ali ne obavezno i problem. Ukoliko
elimo da umanjimo efekat njene nasuminosti, mogue je izvesti temeljno ma1
2

vlat koi lic@sezampro.rs

ini se da terminoloka odrednica pozorina umetnost na lokalnoj sceni trenutno obu hvata
brojne i raznoli ke prak se koje nastaju i deluju u, na margina ma, i oko onoga to tradicionalno podrazumeva mo pod pozorinom disciplinom; kao i sve razliite zadat ke, koji su ukljueni i omoguavaju proiz vodnju, stvara nje i iz voenje jednog pozorinog rada, kao i njegovu recepciju (zaposlene
u umetnikim institucija ma, selektore, producente, orga nizatore, zatim majstore, tehniare /pored
uobiajenih, vie vidljivih pozorinih profesija/, kao i teoretiare, kritiare, predavae, itd.).

41
Vlatko Ili

SABLASTI POZORITA I
POSTDISCIPLINARNA PLATFORMA

792.01
ID: 173825036

prethodno saoptenje

piranje i odgovarajui referentni aparat koji bi ta kav proces omoguavao, a da

ga pri tom nuno ne zatvori, odnosno dogmatizuje. Jer ova kva uvek-nagovetena potentnost (prelaska u tj. postajanja) mogla bi se identifikovati i kao osnovna kva litativna karakteristika lokalne scene. Problem lei na drugom mestu.
Lokalna je scena utvarna. Njena je misao progonjena predstavama onoga to
nije, to bi mogla biti, to bi elela da bude, ili u ta veruje da je bila. Opsednuti
(sablastima) njeni zastupnici (agensi) i njena publika, uporno sanjaju o neem
drugom, o sigurnom zna kovnom poret ku, ili o ukljuivanju u internacionalnu umetniku scenu. Na delu su dva procesa (ili dve strane istog procesa), ekspanzija neoliberalnog trita i isisavanje konkretnih kontekstualnih referenci
(Tatli, 2006) i, s druge strane, (lokalna) nespremnost sprovoenja radikalnog
preispitivanja i reartikulacije statusa umetnosti (kao dela, rada i / ili prakse).

SABLASTI POZORITA I POSTDISCIPLINARNA PLATFORMA

42

Zato je utvarnost lokalne scene problem koji zahteva nae napore, odnosno
teoretizaciju i preispitivanje prakse? Drugu polovinu dvadesetog veka obeleilo je brojno proglaavanje kraja velikih modernistikih projekata, tj. naina na
koje smo ih poznava li: smrt Autora, smrt Umetnosti, smrt Filozofije, itd. Ta kvo
proglaavanje smrti je, po Deridi (Jacques Derrida), borbeni in, poziv na vaskrsnue. Ipak, ukoliko do aktuelizacije (vaskrsnua) pozorita nije dolo (njegovog sadraja, forme i/ili ideologije), odnosno ka ko je izosta la spremnost da
se uhvati/mo u kotac sa savremenim izazovima, lokalno pozorite opstaje kao
sopstveno privienje. Ono opseda svoja mesta (u jeziku, na tritu, ili konkretnim pojedinanim prostorima) pre nego to u njima sigurno obitava, dok scena
deluje (tvdroglavo) intuitivno, ka ko tirner (Stirner) precizira intuitivno kao
neodreenost homogenog u mranom elementu jedne none pomrine (Derida, 2004: 153), fabrikujui ta ko svoje sablasti. Verovanje u sablast, pie Derida,
zasniva se na osamosta ljivanju predstave od svoje realne osnove ili geneze. I mi,
ta ko, ulaemo sopstvena verovanja u dekontekstua lizovane, esto mistifikovane
(Bart, 1979) predstave, i to ne iskljuivo prolosti. Lokalnu scenu progone slike otvorenog trita, velikih internacionalnih festiva la, i radikalnog aktuelnog
pozorita3 i/ili, sasvim suprotno, pretpostavljene kulturne/umetnike tradicije.4
Dok se ugledamo na radove koji su ve proglaeni za relevantne od strane / za
svetsku pozorinu scenu,5 mi se ujedno nekritiki drimo privida sopstvenog
3

4
5

Jedan od ka rak teristinih pa radok sa lokalne scene ot kriva se u izuzet no afirmativ nim pri ka zima
i reakcija ma na gostujue predstave na Bitefu, s jed ne stra ne, i blagom (gotovo blagona klonom)
preziru upuenom lokalnoj sceni, to e se da lje u ma loj, ili gotovo ni ka kvoj meri odra ziti na sezonu koja Bitefom i zapoinje, s druge.
Za nimljivo je ovde primetiti ka ko se meha nizmi, pr venstveno miti fi kacije ali i dekontek stua lizacije, primenjuju i na sasvim skoru prolost, npr. izolova ne devedesete godine prolog veka.
Verovat no je najvidljiviji i jo-uvek-ak tuelan primer toga sablast Sa re Kejn (Sa rah Ka ne) koja opseda lokalnu scenu. Na ime, verova nje u promene koje e postavke njenih komada iza zvati na lokalnoj sceni poka za lo se, do sada, u pot pu nosti neopravda nim. Njene dra me, ili pojedinane reije

disciplinarnog naslea, odnosno figure Aristotela kao projektovanog izvora

koji e legitimisati proizvodnu/identifikacionu matricu.
Pozoritu ne moemo, i ne bi treba lo, uskratiti pravo da bude opsednuto. (Sasvim je mogue da je jedan od velikih pozorinih stvara laca dvadesetog veka,
Augusto Boal, bio upravo progonjen predstavama drutvene pravde i jednakosti.) Ipak, suoavanje sa sopstvenom sablasnom matricom ini se neophodnim.
I to ne radi isterivanja utvara, tj. egzorcizma, ve zato to nae sablasti ne proganjaju samo pozorinu scenu (gotovo nepostojee trite, jezik, pojedinane prostore) u pitanju su privienja itave jedne (kulturne, drutvene, ekonomske,
politike, ideoloke, itd.) teritorije. Derida, povodom Marksove kritike upuene
tirneru navodi:

Savremena se umetnika praksa, u borbi za opstanak, suoava sa brojnim problemima, pre svega hegemonijom novomedijskih imperativa Opsjednutost
pripada strukturi sva ke hegemonije (Derida, 2004: 49) binarnoj organizaciji, podlonosti programiranju i reproduciranju, deauratizaciji, itd. (Manovich,
2001). Ukoliko elimo da ona opstane kao relevantna, kritika i, pre svega, aktuelna drutvena praksa ona mora osvestiti praktinu strukturu svog Sveta
(odnosno, naine proizvodnje i uslove tehnoloko-ekonomske razmene). Jer,
pozorina je praksa, tj. trenutna lokalna scena, ne samo (ekonomski, medijski,
jeziki) margina lizovana ve i samoostvarujui se kao ta kva, ot kriva svoju nemo da se suoi sa sopstvenim (opsedajuim) ha lucinacijama tela-margina lizovane-drave, i da ih uniti, ne bi li ostvarila mogunost da svoje delovanje usmeri na problematizovanje, preispitivanje i/ili konstruktivno uee u lokalnim i
globalnim praktinim strukturama.

nisu neophod no razlog ova kvog neuspeha, ve nekritiko uvoenje figure pa radigmatske promene iz jed nog kontek sta u drugi.

43
Vlatko Ili

[Mladi] zaista moe da uniti svoje ha lucinacije ili fantomski privid tijela-cara, Drave, Otadbine. On ih zbiljski [] ne unitava. Ali ako prekine sa tim da se prema ovim realnostima odnosi putem proteza svoje
predstave i kroz naoare svoje fantazije [] ako prekine da ove realnosti
stalno transformie u objekte [] tj. u neto utvarno, tada e on biti prinuen da vodi rauna o praktinoj strukturi Svijeta, rada, proizvodnje,
ostvarenja, tehnika (Derida, 2004: 146).

2. Naslee: poziv na odgovornost

Pre gotovo trideset godina, u predgovoru Modernoj teoriji drame Mirjana Mioinovi navodi:
Ona [kompoziciona shema drame] pravljena je po meri gledaoca, to znai da je klasina teorija zapravo jedna doslovce recepcionistika teorija i
da Aristotel, ne samo u asu kad raspravlja o katarzi (o delovanju ka ko
bi rekli moderni recepcionisti, jer u pitanju je delovanje, dovedeno ak
do idealnih konsekvencija do preobraaja gledaoca), ve i kad odreuje
kompoziciona pravila (zavrenost, celina, jedinstvo i veliina tragike
radnje), ima sve vreme na umu primaoca, njegovu sposobnost gledanja i
sluanja (Mioinovi, 1981: 14).

SABLASTI POZORITA I POSTDISCIPLINARNA PLATFORMA

44

Predgovori su znaajni jer ukazuju na poziciju onih koji su odreene autore i

njihove tekstove izabra li, i da lje, jer izvode kontekstua lizaciju njihovog itanja.
Navedeni citat jasno upuuje na tenju ka homogenizaciji pozorinog polja, i to
pre svega postavljanjem jednog teksta / grupe tekstova za njegov neupitni kanon
(u sluaju lokalne scene to je Aristotelovo delo O pesnikoj umetnosti i njegova
kasnija itanja, pre svega Lesingova). S druge strane, ovaj predgovor ot kriva i
tadanje razumevanje (a razumevanje uvek dolazi kao rezultat veinskog drutvenog konsenzusa) pozorine prakse i teorije kao (u svom kontekstu) delujue.
Mirjana Mioinovi pojam delujueg zasniva na kategoriji recipijenta i da lje,
razvijajui njegov znaaj, nau panju usmerava ka horizontu oekivanja koji
se (us)postavlja (i vrednuje) u odnosu na izvedenu figuru gledaoca, naspram nje
i po njenoj meri. Ona navodi:
Iznova se u teorijske postavke uplie kao odreujui faktor upravo
gleda lac, njegov horizont oekivanja. [I tada ona referie na Cvetana Todorova, po kojem, ka ko navodi, ve za Aristotela verovatno nije odnos
izmeu diskursa i referenta, nego diskursa i onoga to ita lac smatra istinitim.] A to oekivanje proizvod je gledaoevih estetskih i etikih navika,
od kojih su pr ve diktirane i od teorije [] dok druge same diktiraju teoriju (Mioinovi, 1981: 15).
Znaajno je podvui: ideja delujueg pozorita, pozorinog dela koje ostvaruje komunikacijsku razmenu sa (tada i tu prisutnom) publikom, i njihovim iskustvom slike sveta, nije strana lokalnoj misli. Po Deridi, Naslijee nije neka
datost, ono je uvijek zadatak (Derida, 2004: 68), ono poziva na odgovornost.
Da li je i trenutno lokalno pozorite delujue? Dominantno utvarno, ono kao
utvaran obeleava, izvodi, i sebi odgovarajui kulturni prostor i, da lje, pozicionira ga kao (vremenski i prostorno) margina lan (Wilk, 2002), pokuavajui

da se (nepreispitujui) razvije preuzimanjem ve proverenih (vrednovanih) modela stvaranja, koji, nezavisno od njihovog potencijalnog kva liteta, pripadaju
odreenom (prolom i/ili ne-naem) kontekstu. Upravo su primeri radova koji
pretenduju akontekstualnost, apolitinost, ti iju bi odgovornost treba lo ponajpre ispitati. Jer, moemo prizivati univerzalnost, ali nae e delovanje neizbeno
(ak nezavisno od namere) imati drutvene, ekonomske, politike, ideoloke,
itd. posledice.

S druge strane, precizno lociranje gledaoca danas je ujedno i kljuna strategija

savremenog neoliberalnog trita, odnosno njegove ekspanzije, osvajanja novih

Pri tome, moja na mera nije da odbacim znaaj linog doivljaja ili utiska. Gledalac u teoriji, i metodologiji rada u pozoritu, jeste (iz vesno) diskurziv na tvorevina i kao ta kvog ga mora mo i misliti.
Ta ko, npr., za nimljivo bi bi lo problematizovati injenicu da je on mukog roda, itd.

45
Vlatko Ili

1. Vratimo se pojmu delujueg, tj. njemu imanentnom (nesigurnom) indeksnom

oznaitelju: figuri gledaoca. Da li ga je i ka ko mogue precizno locirati (odrediti)
prepoznati i, ukoliko jeste, da li je savremeni gleda lac taj o kojem Mioinovieva pie? Jedno je izvesno, od 1981. godine (kada je navedeni zbornik tekstova
objavljen) nae je okruenje radikalno izmenjeno. Naa sposobnost gledanja i
sluanja ne samo da je dominantno oblikovana iskustvom novih medija, koje
odreuje nivo nae osetljivosti odnosno ulne afektacije, ve je i naa slika sveta
znaajno izmenjena (na kon ratova na prostorima bive Jugoslavije, 11. septembra 2001. godine, pada Berlinskog zida, itd.). Ukoliko je epoha, kultura, kontekst
taj koja oblikuje nae gledanje i sluanje, ka ko ga misliti? Kada izdvaja (imenuje)
studium kao element fotografije koji je kodiran kulturom, tj. element koji gledamo/itamo pomou kodova koje poznajemo, Bart (Bart, 2004) ga povezuje sa
vaspitanjem, navikom, dresurom. Kada Vitgentajn (Ludwig Wittgenstein) pie
o logici jezikih igara, i njima imanentnim sistemima evidentiranja i verifi kacije
(Vitgentajn, 1996), na mestu uenja koristi termin obuavanja. Mogue je izvesti dva za kljuka: da umetniko delo oseamo (pri emu koristim termin oseamo umesto, na primer, razumemo, ka ko bih izbegao usmerenje nae panje
na iskljuivo jeziki/govorni plan) ulaui ne samo iskustva za koja verujemo da
su lina, posebna ve pre svega kodove nae kulture. Kodove kulture koje ne samo da poznajemo, uimo, ve smo na njih / po njima dresirani. Figuru gledaoca
onda moemo locirati i, da lje, koristiti kao prototip kulture, i preciznije odreenog, specifinog konteksta, sa kojim / na koji raunamo, a sposobnost percepcije kao nivo obuenosti, nasuprot ideji individualnog ili univerzalnog pristupa.6
Tada je gledalac taka kroz koju povlaimo liniju horizonta oekivanja, ili organizaciona jedinica/elija slike sveta, odnosno ishodite naeg verovanja, i rada,
koje ulaemo.

teritorija. Gledalac je zamenjen korisnikom, horizont oekivanja horizontom

potreba, koje (medijska) slika veta ujedno proizvodi i zadovoljava, pri emu,
presudnu ulogu igra totalna/tota lizujua estetska fascinacija i njeni uinci. (Baudrillard, 2001). U savremenom medijskom svetu, ukoliko pozorina praksa (i
umetnika, uopte) eli da opstane kao delujua (ali ne komercijalna), ona mora
razviti potpuno drugaiju strategiju od izvoenja uspene/neuspene komunikacijske razmene sa svojom publikom (Vuksanovi, 2007). Pozorite (umetnost)
svoje napore mora usmeriti ka uznemiravanju svog / sebi uspostavljenog ishodita, prekoraivanju opcrtanog horizonta, odnosno na menjanje u-sebi-kodirane
slike sveta, pre nego na u-nju-upisivanju, tj. ispunjenju (korisnikih) potreba.
Rije je o tome da se povee afirmacija (posebno politika), [] sa iskustvom
nemogueg koje moe biti samo radikalno iskustvo onog moe biti (moda)
(Derida, 2004: 46).

SABLASTI POZORITA I POSTDISCIPLINARNA PLATFORMA

46

Ka ko ostvariti uznemiravanje i/ili prestup kao dominantnu umetniku strategiju? Da li je dovoljno, ili jedino mogue, izvesti ga kao ekscesni dogaaj? Upravo
su primeri ekscesnih predstava / pozorinih radova, praksi, na lokalnoj sceni
potvrda da je neophodno temeljno redefinisati polje pozorine discipline. Njihovo margina lizovanje, iskljuivanje, ili opasnije njihovo prevoenje, pokazatelji su nemogunosti (nespremnosti) da se disciplina iznova misli (Leman, 2004).
Na delu je, ka ko to Vitgentajn identifikuje, suzbijanje jedne od strane druge
jezike igre (njene operativne logike, evidencije, mehanizama verifikacije, i u
krajnjoj instanci njene slike sveta ili, precizirao bih, njene mikroslike sopstvenog okruenja drutvenog, ekonomskog, politikog, ideolokog prostora kojem pripada). Potrebno je konstruisati, izvoditi i konstituisati platformu koja e,
na mestu potentnog ekscesnog iskustva, omoguiti konstantno aktuelno, kritiko, tj. uvek iznova kontek stualno-osetljivo delovanje.

3. Ka postdisciplinarnoj platformi
Da li su tradicionalno uspostavljene (samo)regulative umetnikih disciplina
prevaziene precrtane, obrisane, ili bi sa/na njima treba lo jo raditi? U svom
tekstu Struktura, znak i igra u obradi ljudskih znanosti Derida izvodi demonstraciju inter vencije pri obradi odreenog znaenjskog (u tekstu: naunog) poret ka:
Ka ko bismo izbjegli mogui ja lovi uinak [] izbor [se] sastoji [] u tome
da se sauvaju na podruju ot kria svi stari pojmovi, dok se u isto vrijeme
tu i tamo izlau njihove granice, postupajui s njima kao s instrumentima
koji jo mogu biti korisni (Derida, 1986: 200).

Ranije u tekstu navodi da nema smisla da se eliminiraju pojmovi metafizike

ka ko bi se napa la metafizika (Derida, 1986: 197). Po Deridi mi neizbeno delujemo uvek u skladu sa nasleem, dok se status naina njegove obrade zasniva
na pitanjima kritikog odnosa prema jeziku i kritike odgovornosti te obrade
(Derida, 1986: 199). Potencijalni efekti ova ko predloenog za hvata zadiru u inove razumevanja, tj. konstituisanja odreenog poret ka znanja. Ukoliko, ka ko
Derida predlae, postojee pojmove koristimo kao instrumente, ne pripisujui
im vrednost istine (uvek spremni da ih odbacimo) iskoritava (se) relativna efikasnost te se oni upotrebljavaju da unite staru maineriju kojoj pripadaju te
koje su dijelovi. Na taj nain jezik ljudskih znanosti kritizira sam sebe (Derida,
1986: 200).

Ta koe, navedeni tekstovi Deride i Barta mogu nam pomoi i pri kontekstualizovanju problema sa kojima se suoava interdisciplinarno umetniko delovanje na lokalnoj sceni. U pojedinim sredinama (pre svega bogatijih zema lja tzv.
razvijenog Zapada, tj. evroatlantskog kulturnog prostora) interdisciplinarne
umetnike prakse migrira le su sa margina umetnikih scena ka institucijama,
dok se u lokalnom kontekstu odigrava drugaiji proces. Sve brojniji primeri dela, radova, praksi koji se samoodreuju ili itaju kao interdisciplinarne, i da lje
operiu na marginama. Naime, institucije, produkcione i obrazovne, ne razvijaju odgovarajue referentne aparate (ukoliko to i ine, to se ta koe odigrava
na njihovim marginama) ime ih (mogue primere interdisciplinarnog delovanja) i da lje pozicioniraju kao druge. Posledica ova kvih okolnosti je uspostavljanje teorijski, socijalno, ekonomski, ideoloki, politiki, pa i fiziki izdvojenog
prostora, odnosno neartikulisanog interdisciplinarnog umetnikog polja (kao
kvaziautonomnog, i zapravo disciplinarno neitljivog). Ta ko, iako su odreeni
interdisciplinarni napori/prestupi na lokalnoj umetnikoj sceni znaajni, njeno samoregulisanje ima za posledicu ne-zadiranje u polja disciplina, izolovanje

47
Vlatko Ili

Da li je ova ko postavljen za hvat primenjiv kada je umetnika (pozorina) disciplina u pitanju? Slinu inter venciju izvodi Bart u odgovorima na pitanja
asopisa Tel Quel (Bart, 1979). Naime, on predlae da kategoriju rea listike
knjievnosti zasnujemo na pitanjima tehnike pre nego sadrine. Bart odbacuje
ideju preslikavanja stvarnosti, kao osnovnog principa realizma u knjievnoj (ili
umetnikoj) praksi, predlaui da rea lizam mislimo kao poznavanje jezika, jer
je zapravo realno knjievnosti (umetnosti) njen jezik. Ta ko, po Bartu najrea listikije delo nee biti ono koje slika stvanost, ve ono koje e [] to je
moguno dublje istraivati irealnu realnost jezika (Bart, 1979: 145). Posledice
ulaganja ova kvog reima itanja u npr. ideologiju rea listikog pozorita bile
bi znaajne, i to ne samo u kontekstu trenutne prakse oznaavanja/identifikacije
ve i pri (ponovnom) iitavanju tekstova koje lociramo kao kljune za pojam
rea lizma u teoriji i praksi pozorita.

interdisciplinarnih radova i praksi, odnosno ouvanje pretpostavke o autonomnim prostorima.

SABLASTI POZORITA I POSTDISCIPLINARNA PLATFORMA

48

Derida pie: Nemamo jezika nemamo sintakse i nemamo rjenika koji je

stran ovoj povjesti [metafizike]; ne moemo izustiti nika kav destruktivni stav
koji ve nije uletio u oblik, u logiku i u implicitne norme onoga to elimo osporiti (Derida, 1986: 197) Ukoliko elimo pozorinu disciplinu koja osporava,
radi sa / na svojoj pretpostavljenoj autonomiji i neposledinosti, u kontekstu
njenog socijalnog, ekonomskog, ideolokog i politikog delovanja, potrebno je
izvesti i konstituisati njenu postdisciplinarnu platformu. Terminom disciplina
se obavezujemo na rad na / u ve postojeoj / obeleenoj teritoriji pozorine
umetnosti, odnosno na telu znanja u okviru podele naunog rada i akademske
specija lizacija (Bennett, Grossberg, Morris (eds.) 2005: 89) kao i na prakse njenog odravanja, tj. skup propisa koji odreuje nain odravanja reda i poret ka
jednog kolektiva (npr. vojske) (Miunovi, 1988: 89). Prefiks post je kompleksna
(ideoloka) odrednica, njime upuujemo na inter vencije u polje znanja koje se
ne zasnivaju na ideji razvoja (stila, teorije, discipline) ve na kritici, reartikulacijama, reorganizacijama, repozicioniranjima, pre nego na prostom odbacivanju
(uva kovi, 2005). Ta ko, odrednicom post otvaramo prostor brojnim i razliitim (hibridnim) odnosima s poljem u kojem je ona aktivirana, pri emu su svi
oni istovremeno, odnosno podjedna ko legitimni. I da lje, odrednicom post odbacujemo kao naivnu ideju o delovanju izvan i nezavisno od naslea, ve se sa
nasleem suoavamo (Liotar, 2001).
Uspostavljanje lokalne pozorine prakse kao postdisciplinarne zahteva lo bi izvoenje novog itanja i/ili izradu nove metodologije operisanja u okvirima pozorinog poret ka: proizvodnje, oznaavanja, afektacije; odnosno, rekodiranje njenih
(ve postojeih) protokola i procedura. I to nain koji e omoguiti konstantno
preispitivanje na mestu koncepta razvoja. Kao (danas, i za-danas) mogue inter vencije, predlaem: (I) naruavanje znaenjskog master-protokola, ijem je
reimu rada imanentna ideologija ureene mikroceline izvoenjem strukture
otvorene za razliita itanja, postupcima izostavljenog tumaenja tj. dokinute
semiotike (Leman, 2004); (II) redistribuciju organizacije rada, koja se zasniva
na autonomijama faza rada naruavanje ureenih nizova tekstreijaizvoenje, ili producentiumetnici / izvoaipublika, radi problematizovanja dominantnih i pozoritu imanentnih mehanizama hijerarhijske strukturacije, tj.
izvoenja i reprezentacije pozicija moi (rasnih, klasnih, rodnih, ekonomskih,
etikih, itd.); (III) konceptua lizaciju afektacije sva kog pojedinanog izvoenja
upisivanjem nemogunosti identinog ponavljanja predstave, tj. insistiranje
na konstitutivnoj ulozi sva kog izvoenja u kojem uestvuje i publika, nasuprot
pretpostavci o neutralnoj repetitivnosti.

Navedeni su predlozi jedni od mnogih, koje nika ko ne bi treba lo hijerarhizovati, jer postdisciplinarna platforma ne sme biti usmerena ka uspostavljanju jednog (dominirajueg) novog modela (proizvodnje/identifikacije). Odluimo li da
uloimo svoje verovanje u predstavu relevantnog delovanja lokalne pozorine
prakse (u njoj bliskom okruenju, ali i na svetskoj umetnikoj mapi), njenu/
nau ideologiju treba lo bi zasnovati na konstantno legitimnom kritikom promiljanju svog konteksta, radu sa/na kodovima pozorine discipline, njihovom
dovoenju do krajnjih konsekvenci, razaranju, transvestiranju, itd. Tada, i samo
ta ko, moemo ostvariti iskustvo nemogueg, odnosno radikalno iskustvo onog
moe biti (moda).

Literatura

Bart, R. (1979) Knjievnost, mitologija, semiologija, Beograd.

Bart, R. (2004) Svetla komora, Beograd.
Bennett, T., Grossberg, L., Morris, M., eds. (2005) New Keywords, A Revised
Vocabulary of Culture and Society, Oxford.
Baudrillard, J. (2001) Simulations. Continental Aesthetics (eds. Kearney, R.
/ Rasmussen, D.), Oxford, str. 411430.
Derida, . (1986) Struktura, znak i igra u obradi ljudskih znanosti. Suvremene knjievne teorije (prir. Beker, M.), Zagreb, str. 195208.
Derida, . (2004) Mark sove sablasti, Beograd.
Leman, H. T. (2004) Postdramsko kazalite, Zagreb.
Lyotard, J-F. (2001) Note on the Meaning of the Word Post and Answering
the Question What is Postmodernism?, Continental Aesthetics (eds. Kearney, R. / Rasmussen, D.), str. 363370.
Manovich, L. (2001) The Language of New Media, London.
Miunovi, Lj. (1988) Savremeni renik stranih rei, Beograd.
Mioinovi, M., prir. (1981) Moderna teorija drame, Beograd.
uva kovi, M. (2005) Pojmovnik suvremene umjetnosti, Zagreb, Gent.
Tatli, . (2006) Inclusion as a Paradigm of the Apolitical within the Capital Machine. Mind the Map! History Is Not Given. (eds. Grini, M., Heeg,
G., Darian, V.), Lajpcig, str. 5663.
Wilk R. (2001) Television, Time, and the National Imaginary in Belize.
Media Worlds. (eds. Ginsburg F., Abu-Lughod L., Larkin B.), Berkeley, str.
171186.
Vitgentajn, L. (1996) O izvesnosti, Beograd.
Vuksanovi, D. (2006) Filozofija medija: ontologija, estetika, kritika, Beograd.

49
Vlatko Ili

THE GHOSTS OF THEATRE AND POST-DISCIPLINARY PLATFORM

Summary
This text is the part of efforts to set the model for constant re-questioning of the
local theatre scene, and, in such a manner, that specific contextual circumstances
are at all times included. This, one possible, problem-based thinking should take
into consideration the questions, issues and challenges the theatre discipline is
currently confronted with. Its final goal is to locate, articulate and contextualize
the effects (artistic, cultural, ideological, political, etc.) of contemporary theatre
practice and theory in / of Serbia.

SABLASTI POZORITA I POSTDISCIPLINARNA PLATFORMA

50

The text starts from the assumption that the local theatre scene is spectral, or else, obsessed with / by de-contextualized, to-her-foreign representations (images)
of itself and the international art scene, that is, ideas of what it could be, what
it was, or what it craves to be. Although acknowledging ones right and need to
be haunted, the possible critical action would require the realization of ones
own spectres, or else their concrete (social) significance and their consequences.
Having this in mind, and through revising ones own disciplinary heritage, it is
possible to develop a potential theoretical base for a platform, one which would
enable the contemporary theatre practice to act as a critical, relevant and effective one.
This platform, which desirable ideological position could be identified as the
post-disciplinary one, or else, one which does not follow the traditional narrative based on the notion of development, but enters multitude of hybrid relations
with its heritage, ideologies, and various contextual circumstances, could provoke the questioning of the worlds (local and global) practical structures, in order
to affirm the action, by performing the extreme experiences of the possible.