Ivo Andric

Ivo Andric (1892, Dolac kod Travnika

1975, Beograd),srpski i jugoslovenski knji ev
nik i kraljevski diplomata. Dobitnik jeNobelove nagrade za knji evnost 1961. za ro
man Na Drini cuprija (1945) koji se bavi ivotom u Vi egradu od doba Mehmed-pa e Sokol
ovica do ratnih operacija tokom Prvog svetskog rata.
ivot
Ivo Andric je roden 9. oktobra 1892. godine u Travniku, mahala Zenjak broj 9, Bo
sna i Hercegovina u obitelji Antuna Andrica, sudskoga podvornika i Katarine Peji
c. Djetinjstvo je proveo u Vi egradu gdje je zavr io osnovnu kolu. Andric 1903. godin
e upisuje Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovacku srednju kolu u Saraj
evu, a filozofiju - odsjek za slovenske knji evnosti i istoriju u Zagrebu, Becu, K
rakovu i Gracu. Doktorsku disertaciju "Razvoj duhovnog ivota u Bosni pod uticajem
turske vladavine" (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Ei
nwirgung der turkischen Herrschaft) Ivo Andric je odbranio je na Univerzitetu u
Gracu 1924. godine. Njegova rodna kuca je danas otvorena kao muzej - Memorijalni
muzej-kuca Ive Andrica.
Kao gimnazijalac, Andric je vatreni pobornik integralnog jugoslavenstva, pripadn
ik je naprednog nacionalistickog pokreta Mlada Bosna i strastveni je borac za os
lobodenje ju noslovenskih naroda Austrougarske monarhije. Umro je 13. marta 1975.
godine u Beogradu.
Dela
Andric je u knji evnost u ao pjesmama u prozi "U sumrak" i "Blaga i dobra mesecina"
objavljenim u Bosanskoj vili 1911. godine. Pred Prvi svjetski rat, u junu 1914.
godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je est Andricevih pjesama u p
rozi ("Lanjska pjesma", "Strofe u noci", "Tama", "Potonulo", "Jadni nemir" i "No
c crvenih zvijezda"). Prvu knjigu stihova u prozi - "Ex Ponto" -Ivo Andric je ob
javio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku "Nemiri" tampao je u Beogradu 1920. godine
. Njegove lirske pjesme koje za ivota nisu sabrane u knjigu, objavljene su posthu
mno, 1976. godine u Beogradu, pod nazivom " ta sanjam i ta mi se dogada".
Andricevo djelo mo emo podijeliti u nekoliko tematsko- anrovskih cjelina.
U prvoj fazi, koju obilje avaju lirika i pjesme u prozi (Ex Ponto, Nemiri), Andric
ev je iskaz o svijetu obojen licnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem, pods
taknutom i lektirom (Kierkegaard). Kritika je podijeljena mi ljenja o dosezima tih
ranih radova: dok srpski kriticar Nikola Milo evic u njima gleda vrhunac Andricev
og stvarala tva, hrvatski knji evni historicar, Andricev zemljak iz srednje Bosne To
mislav Ladan dr i da se radi o neva nim placljivim adolescentskim nemirima koji odra a
vaju pi cevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrijednosti.
Druga faza, koja traje do Drugog svjetskoga rata, obilje ena je Andricevim okretan
jem pripovjedackoj prozi i, na jezickom planu, definitivnim prelaskom na srpsku
ekavicu ( to je u dosta radova stvorilo cudnu mje avinu u kojoj narator pi e srpski ek
avski, a likovi -cesto fratri- nekim od jekavskih ili ikavskih dijalekata). Po o
pcem priznanju, u vecini pripovjedaka je Andric "na ao sebe", pa je ta zrela faza
medu umjetnicki najproduktivnijima, s korpusom najcijenjenijih prica.
Pisac nije ulazio u knji evne eksperimente koji su dominirali u to doba, nego je u
klasicnoj tradiciji realizma 19. veka, plasticnim opisima oblikovao svoju vizur
u Bosne kao razmeda istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim a
nimozitetom i emocionalnim erupcijama, ponajvi e na erotskom polju. Licnosti su pr
ipadnici sve cetiri etnicko-konfesionalne zajednice (Bo njaci, Jevreji, Hrvati, Sr
bi - uglavnom prozvani po konfesionalnim, cesto pe orativnim imenima (Vlasi, Turci
)), uz pojave stranaca ili manjina ( idovi, strani cinovnici), a vremensko razdobl
je pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20.
Treca faza je obele ena opse nijim delima, romanima Na Drini Cuprija, Travnicka hron
ika, Gospodica i nedovr enim delom Omerpa a Latas, kao i najznacajnijim ostvarenjem
toga razdoblja, pripovetkom Prokleta avlija. Uz izuzetak Gospodice, realistickog
psiholo kog romana sme tenog u srpsku palanacku sredinu, ostala dela su uglavnom lo
cirana u Bosni, u pro lost ili u narativni spoj pro losti i sada njosti.
Ocena Andrica kao romanopisca daleko je od jednoznacne: po nekima je pisac, na z
asadama franjevackih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kr
eira upecatljiv svet "orijenta u Evropi"; po drugima je Andric autenticni autor
kracega daha, poput Cehova, pa je najbolji u novelama i pripovetkama, dok mu odr

icu vrednost postignuca u vecim kompozicijama. Bilo kako bilo, Andric je u svetu
uglavnom poznat po svoja dva romana, Na Drini cuprija i Travnicka hronika (prvi
je pisan tokom Drugog svetskog rata u Beogradu).
Pi cevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje se: uverljivo docaranom atmosf
erom, upecatljivim opisima okoline i pona anja, no ne i psiholo kim poniranjem - vec
ina je Andricevih likova (osim franjevaca) gonjena biolo kim imperativima i determ
inizmom u pona anju koji podseca na naturalisticku kolu 19. stoljeca. Osim tih dela
, autor je objavio i niz pripovedaka, putopisne i eseisticke proze, te verovatno
najbolje delo kasne faze, zbirku aforistickih zapisa Znakovi pored puta (posthu
mno izdane), nesporno jednu od svojih najvrednijih knjiga.
Andric o umetnosti
Svoje shvatanje smisla i su tine umetnosti Andric je izlagao, bilo u posebnim napi
sima bilo implicitno, u pojedinim pasa ima svog umetnickog dela. U tom pogledu pos
ebno se istice njegov esej Razgovor sa Gojom i pripovetka Aska i vuk.
Umetnicko stvaranje je po Andricu slo en i naporan cin koji se vr i po diktatu covek
ove nagonske potrebe za stvaranjem. U osnovi nagonska, covekova potreba za lepot
om je odabrana od umiranja i zaborava; ona je dijalekticka suprotnost zakonima p
rolaznosti. U igri jagnjeta iz alegorijske pripovetke Aska i vuk simblozovan je
umetnicki nagon covekov kao instiktivan otpor protiv smrti i nestajanja koji u svoj
im najvi im oblicima i dometima poprima oblik samog ivota . Umetnost i volja za otpor
om, kazuje Andric na kraju ove pripovetke, pobeduje sve, pa i samu smrt, a svako
pravo umetnicko delo je covekova pobeda nad prolazno cu i tro no cu ivota. ivot je Andr
icevom delu divno cudo koje se neprestano tro i i osipa, dok umetnicka dela imaju
trajnu vrednost i ne znaju za smrt i umiranje.
Stvaralacki akt, po Andricevom shvatanju, nije prost reproduktivan cin kojim se
gola fotografije unosi u umetnicko dela. Umetnost, istina, mora da ima dubokih v
eza sa ivotom, ali umetnik od materijala koji mu pru a ivot stvara nova dela, koja i
maju trajnu lepotu i neprolazan znacaj. Fenomen stvarala tva ogleda se u tome to um
etnici izdvajaju iz ivota samo one pojave koje imaju op tije i dublje znacenje. Daj
uci takvim pojavama umetnicki oblik, umetnici ih pojacavaju jedva primetno za jed
nu liniju ili jednu nijansku u boji , stvarajuci umetnicku lepotu koja otada sama
nastavlja svoju slobodnu sudbinu. Sve to u ivotu posotoji kao lepota delo je covek
ovih ruku i njegova duha. Sastavni je deo ivota i autentican oblik ljudskog ispolj
avanja , stvoren za jedan lep i i trajniji ivot.
Mostovi i arhitektonske gradevine najbolje ilustruju Andricevo shvatanje trajnos
ti lepote koju covek stvara. Anonimni neimar iz Mosta na epi spasava se od zabora
va time to svoju stvaralacku viziju prenosi u kamenu lepotu luka razapetog nad ob
alama pod kojima, kao prolaznost proticu hucne vode epe. Funkcija umetnosti je i
u naporu umetnika da svoje delo ukljuci u trajne tokove ivota da coveka izvede iz
uskog kruga... samoce i uvede ga u prostran i velicanstven cvet ljudske zajednic
e .
Postojanje zla u coveku i ivotu ne sme da zapla i umetnika niti da ga odvede u bezn
ade. I zlo i dobro, kao dijalekticke autonomne sile, samo su latentnost ivota i l
judske prirode. Du nost je umetnika da otkriva i jedno i drugo, ali, istovremeno,
i da svojim delom utire put spoznaji da je moguce pobediti zlo i stvoriti ivot za
snovan na dobroti i pravdi.
Umetnost je du na da coveku otkriva lepotu napora podvi nika koji koracaju ispred sa
vremenika i predosecaju buduce tokove ivota. Tako umetnostt stalno otvara perspek
tive ivotu pojedinaca, naroda i covecanstva, u podvizima i porazima onih koji su
predhodili umetnost nalazi natalo ena iskustva covecanstva. Prohujala stoleca subl
imi u svoja iskustva oko nekolikih svojih legendi, koje potom inspiri u umetnika. Sm
isao savremenosti je u stvaralackom preno enju iskustva pro losti u one vrednosti sa
vremenog stvaranja koje ce nad ivljavajuci nas, korisno poslu iti potomcima.
Samo neuki nerazumni ljudi
ka e Andric
mogu da smatraju i da je pro lost mrtva i nepr
olaznim zidom zauvek odvojena od sada nice. Istina je, naprotiv, da je sve ono to j
e covek mislio i osecao i radio neraskidivo utkao u ono to mi danas mislimo, osec
amo i radimo. Unositi svetlost naucne istine u dogadaje pro losti, znaci slu iti sad
a njosti . Svrha umetnosti je u povezivanju pro losti, sada njosti i buducnosti, u povez
ivanju suprotnih obala ivota, u prostoru, u vremenu, u duhu .
Po Andricevom shvatanju umetnik je i vesnik istine, a njegovo delo poruka kojom

se iskazuje slo ena stvarnost ljudske istorije. On je jedan od bezbrojnih neimara k

oji rade na slo enom zadatku ivljenja, otkrivanja i izgradivanja ivota . Opisujuci svo
je stvaralacke trenutke, Andric kazuje: Ni traga da se vratim sebi. Samo da mogu,
kao surovo drvo i studen metal, u slu bi ljudske slabosti i velicine, u zvuk da s
e pretvorim i da ljudima i njihovoj zemlji potpuno razumno prenesem bezimene mel
odije ivota...
Govoreci o opasnostima koje vrebaju umetnika, Andric posebno upozorava na formal
izam reci i dela: Beskrajno nagomilavanje velikih reci sve nam manje kazuje to se
vi e ponavlja i pod njim izdi u istina i lepota kao robinje . Najdublji poraz do vljuje
onaj umetnik koji smatra da prasak reci i vitlanje slika mogu biti umetnicka lepo
ta. Istina, svakom pravom umetnickom delu potreban je i estetski sjaj, ali on se
ostvaruje samo u jednostavnosti. Savr enstvo izra avanja forme
ka e Andric
slu ba je sa
r ini .
Pru ajuci zadovoljstvo bez patnje i dobro bez zla , umetnicko delo ce pru iti coveku
jvi i vid ivota cesta je poruka Andricevog dela. Andriceva vizija harmonicnog ivota
buduceg covecanstva zasnovana je upravo na uverenju da ce umetnicka lepota uni tit
i zlo i izmiriti protivurecnosti covekovog bitisanja.jeva.
Umetnicki postupak Ive Andrica
U nacinu izgradivanja likova i umetnickom postupku pri oblikovanju svojih misli
o ivotu i ljudima Andric se ne odvaja od najlep ih tradicija realisticke knji evnosti
kole, iako takav njegov postupak ne znaci i ponavljanje tradicionalnih realistic
kih manira. Njegove slike ivota nisu samo realisticki izraz odredene ivotne i isto
rijske stvarnosti, jer on u njih utkiva i znatno ira uop tavanja i op tija, gotovo tr
ajna ivotna znacenja. Legendarni bosanski junak Alija erzelez nije samo tip osmanl
ijskog pustolova i avanturiste, vec i veciti covek pred vecitim problemom ene. Ta
mnica iz pripovetke Prokleta avlija ima znatno ire znacenje: ona je izvan vremena
i mesta kojima ih je pisac lokalizovao. Iako se u Andricevom knji evnom delu najc
e ce javlja Bosna, gotovo svi njeni likovi se izdi u izvan ivotnog kruga u kome ih pi
sac nalazi. Andric, prirodno, nikada ne izneverava tipicnost sredine i vremena,
ali on pri tom tako komleksne licnosti ume da dogradi i u njima podvuce ono to je
op tije i ivotno ire od osobenosti odredenih konkretnom sredinom i vremenom.
Ono po cemu se Andric narocito istice u na oj savremenoj knji evnosti, to su vanredn
e analize i psiholo ka sagledavanja onih covekovih stanja koja su u nas, do njega,
bila izvan znacajnih literarnih interesovanja. Njega najvi e zanima onaj tamni i
nejasni impuls u coveku koji je izvan doma aja njegove svesti i volje. Polazeci od
nekih savremenih postavki psiholo ke nauke, Andric je prikazao kako ti tajanstven
i unutra nji impulsi fatalno truju i opterecuju coveka. Osim toga, on je sa posebn
om sugestivno cu slikao dejstvo seksualnh nagona i culnih percepcija na du evni ivot
coveka. Zbog svega toga Andric se prvenstveno pokazuje kao moderni psihoanalitic
ar u na oj savremenoj knji evnosti. U sudbini svake licnosti ovog na eg pripovedaca je
i neka op tija ideja, izvesna misao o ivotu, coveku i njegovoj sreci. Zato se za n
jegovu prozu s pravom ka e da nosi u sebi obele ja takozvanog filozofskog realizma.
Andriceva proza sacuvala je apsolutnu, kristalnu jasnost izraza. On ne tra i stils
ki efekat u neobicnoj metafori ili u nagla enom izrazu, vec se izra ava mirnim i pri
rodnim kazivanjem. Skladna i jednostavna recenica, uverljivost i sugestivna este
tska i misaona funkcionalnost pripovedackih slika cine da Andricevo delo predsta
vlja najsuptilniju umetnicku vrednost ju noslavenske knji evnosti.
Bibliografija
Ex ponto, stihovi u prozi, 1918.
Nemiri, stihovi u prozi, 1920.
Put Alije erzeleza, 1920.
Most na epi, 1925.
Anikina vremena, 1931.
Portugal, zelena zemlja, putopisi 1931.
panska stvarnost i prvi koraci u njoj, putopisi 1934.
Razgovor sa Gojom, esej 1935.
Na Drini cuprija, roman 1945.
Gospodica, roman 1945.
Travnicka hronika, roman 1945.

Na Nevskom prospektu 1946.

Na kamenu, u Pocitelju,
Prica o vezirovom slonu, 1948.
Prokleta avlija, novela 1954.
Igra, 1956.
O prici i pricanju, beseda povodom dodele Nobelove nagrade, 1961.
Jelena ena koje nema, roman 1963.
ta sanjam i ta mi se dogada, lirske pesme koje su objavljene posthumno 1918.
Omerpa a Latas, objavljena posthumno 1977.
Na suncanoj strani, nedovr en roman, objavljen posthumno