Jeromonah Irinej (Bulovic)

TUMACENJE MOLITVE ISUSOVE

OD SV. MARKA EFESKOGA

Baveci se izucavanjem dogmatskog ucenja sv. Marka Evgenika Efeskoga, tog stvarnog
"Atlanta Pravoslavlja", no svrh toga i znacajnog bogoslova i velikog Oca Crkve, bili smo
prinudjeni da izucimo i citav niz neizdatih dela njegovih. Medju njima naidjosmo i na ovaj
spis koji predstavlja dogmatsko obrazlozenje i zasnivanje molitvene prakse pravoslavnoga
monastva - "umne" ili "Isusove" molitve.
Ovaj spis sv. Marka, mada dosad neobjavljen u svojoj izvornoj formi, ipak je delimice poznat
monaskoj i bogoslovskoj javnosti, i to ne samo iz citata i pomena o njemu u nekim naucnim
raspravama, nego poglavito, iz postojece novogrcke parafraze, u "Filokaliji". U "Filokaliji"
(Dobrotoljublju) je nas tekst ovako ozaglavljen: "Nekoga nepoznatoga svetitelja divna beseda
o recima bozanstvene molitve Gospode Isuse Hriste, Sine Bozji, pomiluj me". Bez obzira na
cinjenicu da prepisivac - parafrast - ili mozda redaktori "Filokalije" - nije znao ime pisca ovog
teksta, njegova parafraza nije, rekli bismo, bas ni uspela, jer boluje od mnogorecja, te cesto
teziste i jasnoca osnovnih misli bledi, a gdegde se i gubi. Stoga pri prevodu na srpski nismo ni
uzimali u obzir tu parafrazu.
Izvorni tekst sv. Marka upoznali smo na osnovu triju grckih rukopisa iz 15-16. veka.
Kao bogoslov nepravedno potcenjivan od svih zapadnih i od nekih pravoslavnih ispitivaca
njegova zivota i dela, sv. Marko Efeski i u ovom svom kratkom tumacenju molitve Isusove
pruza dokaze - po nama - o dogmatskoj preciznosti, predanjskosti, duhovnosti i trezvenosti
njegove misli, sto sve i predstavlja, mislimo, glavne odlike citavoga njegova zivotnog dela i
svete licnosti njegove.
O RECIMA STO SE UNOSE U BOZANSTVENU MOLITVU
ILI O MOLITVI "GOSPODE ISUSE HRISTE, SINE BOZJI, POMILUJ ME!"
Nije nase da govorimo o tome kolika je sila molitve, i sta sve ona daruje onima koji je
upotrebljavaju, i u kakve ih ljude izgradjuje. - Dakle, ove reci od kojih je ona sastavljena
iznadjose u pocetku svesteni Oci nasi, ali ne smislise ih sami od sebe i po svojoj pameti, no
svise, iz samoga bozanstvenoga Pisma i od vrhovnih ucenika Hristovih, uzese sebi polaziste, ili, bolje receno, primise i nama predadose kao neko nasledje, koje njima sidje odozgo, od
Oca nebeskoga. Tako dakle onima koji ne mogu iz iskustva da nauce i iz ovoga ce biti
ocigledna bozanstvenost svestene ove molitve, kao i prorostvenost njezina. Mi, naime,
verujemo da su bozanska prorocanstva, i duhovna otkrivenja, i glasi Bozji sve ono sto
svestenim apostolima dade da kazu ili da napisu Hristos, koji u njima govorase. Elem, evo
odmah prebozanstvenoga Pavla, koji kao da nam s trecega neba ovo dovikuje: "Niko ne moze
Isusa Gospodom nazvati osim Duhom Svetim" (1. Kor. 12, 3), i time na zbilja divan nacin
pomocu apofaticne (odricne) reci ukazuje na to da je prizivanje Gospoda Isusa stvar uzvisena
i izvan mogucnosti mnogih ljudi. A Jovan slavni, koji grmljase propovedajuci duhovne stvari,
zavrsne reci onoga uze za pocetak svojih reci, te nam ovako nekako nadoveza produzetak

molitve: "Svaki duh koji priznaje da je Isus Hristos u telu dosao, od Boga je" (1. Jov. 4, 2). On
se ovde posluzio potvrdnim (katafaticnim) izrazom, ali je i on, sledujuci Pavlu, postavio
prizivanje i ispovedanje Isusa Hrista kao dar duhovne blagodati. Kao treci pak neka prodje
ispred nas vrhunac i gornjak medju bogoslovima i neka nam pruzi ostatak ove molitve! Jer,
kad Gospod zapita ucenike: "A vi sta velite ko sam ja?" - ovaj zarki ucenik preduhitri druge,
po svom obicaju, i rece: "Ti si Hristos, Sin Bozji" (Mt. 16, 17). Ovo mu, kao sto je zasvedocio
Spas, bi otkriveno odozgo, od Oca, ili - sto je isto - i od Duha Svetoga. - No pogledaj ove
svestene ucenike gde se, kao god u kakvome krugu, jedan na drugoga nadovezuju i jedan od
drugoga preuzima te bozanstvene reci, tako da zavrsna rec prethodnoga postaje pocetna
iducem. Jer jedan veli: "Gospoda Isusa"; drugi: "Isusa Hrista"; a treci: "Hrista, Sina Bozjega".
Tu je, kako rekosmo, spojen zavrsetak s pocetkom, kao u krugu; jer bilo da se kaze "Gospod"
bilo "Sin Bozji", nikakve razlike nema, buduci da i jedan i drugi izraz ukazuje na Bozanstvo
Jedinorodnoga i predocava nam Njegovu istoprirodnost i ravnocasnost s Ocem. Tako nam,
eto, predadose blazeni apostoli da prizivamo i u Duhu Svetom ispovedamo Gospoda Isusa
Hrista, Sina Bozjega; a to nam predadose njih trojica, i to najverodostojnijih, tim pre sto se i
po bozanskome glasu svaka rec potvrdjuje trojicom svedoka. Cak ni redosled ove trojice nije
besmislen: tajno predanje molitve pocinje naime od vremenski poslednjeg ucenika, pa zatim
preko srednjega stize do prvoga, koji se bese vise od drugih priblizio Isusu, i to iz ljubavi
prema Njemu. Mislim da je to simvol nasega sredjenog i ravnomernog duhovnog
napredovanja i uspinjanja, kao i nasega sjedinjenja s Bogom u ljubavi, a pomocu delanja i
sazercanja (prakse i teorije), ukoliko je Pavle slika delanja, prakse ("Vise od sviju njih" - veli
on - "potrudih se"; 1. Kor. 15, 15), Jovan slika sazercanja ili teorije, a slika ljubavi Petar, za
koga je posvedoceno da ljubi vecma nego drugi (sr. Jov. 21, 16).
Ne samo to, nego ove bozanstvene reci molitve - sto se da videti - nagovestavaju nase
blagocestive dogmate, a opovrgavaju svaku jeres zlovernih. Recju "Gospode" naznamenava
se bozanska priroda, te se time odbacuju oni koji zamisljaju da je Isus bio obican covek; recju
"Isuse" obelezava se Njegova covecanska priroda, te se time odbijaju oni sto zamisljaju Njega
samo Bogom koji se prividno prikazao kao covek; rec "Hriste" oznacava sobom obe prirode
Njegove i tako ucutkuje one sto Ga priznaju i za Boga i za coveka, ali smatraju da su u Njemu
odvojene jedna od druge ipostas bozanska i ipostas ljudska; a izraz "Sine Bozji", kojim se za
bozansku prirodu Njegovu tvrdi da je i po sjedinjenju sa covecanskom neslivena, zapusava
usta onima koji se usudjuju da uvode medjusobno mesanje i slivanje prirode bozanske i
prirode covecanske u Hristu. Tako, eto, ove cetiri reci, kao reci Bozje i macevi duhovni,
sasecaju dve sprege jeresi, i to jeresi dijametralno suprotnih medju sobom, no podjednako
opakih i po bezboznosti ravnopravnih.
Tako su nam dakle predate ove bozanstvene reci, koje bi se s pravom mogle naimenovati
stubom molitve i stubom pravoslavlja ujedno. I samim tim recima, bez dometanja icega vise,
zadovoljavaju se oni koji poodmakose u uzrastanju po Hristu i usavrsise se duhom. Pa i svako
od ovih bozanskih prorocanstava, kako ga izlozise bozanstveni apostoli, to jest "Gospode
Isuse - Isuse Hriste - Hriste Sine Bozji", - ponekada pak i samo za se preslatko oslovljavanje
jedino imenom "Isuse", - prigrljuju i usvajaju ti duhovni ljudi kao izvrsenje citavoga
molitvenog posla, te ih kroz to ispunjava neiskazana duhovna radost, oni postaju ljudi van tela
i sveta i udostojavaju se darova bozanskih. To znaju posveceni u molitvu. Onima pak koji su
jos novorodjencad u Hristu i po vrlini nesavrseni predat je odgovarajuci dodatak - to su reci
"pomiluj me". Ovaj dodatak ih cini svesnima svoje mere, kao i cinjenice da im je potrebno
mnogo milosti od Boga, jer oni u molitvi kao da podrazavaju onoga slepca sto, zudeci da
progleda, vikase za prolazecim Gospodom: "Isuse, pomiluj me!" (Mk. 10, 47). Neki, opet,
hoteci uneti vise ljubavi, stavljaju molitvu u mnozinu i ovako je izgovaraju: "Gospode Isuse

Hriste, Boze nas, pomiluj nas!". Znaju, naime, da je ljubav ispunjenje zakona i proroka (sr.
Rim. 13, 10; Mt. 22, 40) jer u sebi sadrzi i ovozglavljuje svaku zapovest i svako delo
duhovno, a s ljubavlju uvodeci i bracu u zajednicu molitve, time takvi ljudi i Boga jos vecma
pozivaju na milost, zajednicki Ga oslovljavajuci Bogom i opstu milost istuci u Njega. Malo
drugacije receno, bozanska milost silazi k nama kroz pravu veru u prave dogmate i kroz
izvrsenje zapovesti Bozjih, a pokazalo se da i jedno i drugo od toga sadrzi ovaj kratki stih
molitve.
Sto se tice bozanskih imena kroz koja sagledasmo tacnost dogmata, posmatrac ce naci da su
ona u ovoj molitvi i vremenski po redu i redosledu postavljena, tako da ih mi izgovaramo po
redu kako su se isprva i pojavila. Jer, Stari zavet pod imenom Gospod svuda propoveda Boga
Slova, i pre i posle davanja Zakona, kao na primer: "Posla Gospod oganj od Gospoda" (1. M.
19, 24), i "Rece Gospod Gospodu mojemu" (Ps. 109, 1). Novi pak zavet, govoreci o
ovaplocenju Njegovu, uvodi andjela koji mu odredjuje ime i govori Djevi: "Nadenuces mu
ime Isus" (Lk. 1, 31), kako i bi nazvan, po recima bozanstvenoga Luke. Jer On, buduci - kao
Bog - Gospod svega, hteo je da Svojim domostrojem u telu ljudskom postane i Spasitelj nas a to u prevodu znaci ime Isus. A ime "Hristos", koje znaci obozenje primljene ljudske prirode,
Sam On pre stradanja zabranjivase ucenicima da ikome govore dok po stradanju i vaskrsenju
Petar smelo zbori: "Neka zna sav dom Izrailjev da je i Gospodom i Hristom Bog ucinio ovoga
Isusa" (Dap. 2, 36). A Petar je s pravom tako zborio; jer, priroda nasa, primljena Bogom
Logosom, odmah je bila pomazana primivsim je Bozanstvom, a postala je sto i Onaj Koji je
pomaza, odnosno postala je ravnobozna, sabozna Bogu, tek nakon sto se Isus moj proslavio
stradanjem i iz mrtvih vaskrsao. Znaci, tek tada je doslo vreme da se pojavi oslovljavanje
imenom "Hristos" kada On ne samo sto se javi, cineci nam dobro sto nas u pocetku sazda i
potom satrvene ponovo sazda i spase, vec i prirodu nasu na nebesa uzvede, sa Sobom je
saproslavi i sedenja naporedo sa Ocem Bogom udostoji. Tek tada pocese i kao Sina Bozjeg i
Boga da Ga objavljuju apostoli, koji ranije, na pocetku svoje propovedi, postovahu Njegovu
zabranu i retko Ga tako nazivahu, dok kasnije, medjutim, sjajno Ga sa krovova propovedahu,
kako im i On sam, Spasitelj, bejase prorekao. - Prema tome, bozanstvene reci ove molitve
poredjane su po redosledu i shodno postupnom vremenskom pokazivanju vere, tako da se
odasvud i iz svega u ovoj molitvi jasno i ocevidno ispoljava bogomudrost onih koji je
sastavise i nama predadose: iz njene vernosti apostolskim ispovedanjima i predanjima, kao i
iz cinjenice da ona projavljuje nase blagocestive dogmate i da nas potseca na vremena u koje
nas Bog na razne nacine obasu dobrima Svoje bozanske ikonomije, vodeci nas pomocu
odgovarajucih reci ka bogopostovanju.
Mi, eto, koliko mogosmo rekosmo o ovoj molitvi kao da uzbrasmo cveca sa kojega lepog i
velikog drveta, a plod koji je skriven u njenim recima neka sabiraju drugi - neka ga sabiraju
oni kojima je to omogucila dugotrajna vezba i podvig, koji postase kadri da predju duhovnu
granicu i Bogu se priblizise.
Jevandjelski neimar, br. 1, januar-mart 1989., str. 8-11