Uvod u savremenu epistemologiju

Donatan Densi
2. ZNANJE
2.1 Tradicionalno tumaenje
Standardno tumaenje znanja, koje je u sreditu novijih epistemolokih rasprava,
definie znanje kao opravdano istinito verovanje; ono tvrdi da osoba a zna da p ako i
samo ako
1. p,
2. a veruje da p,
3. a-ovo verovanje da p je opravdano.
S obzirom na tri dela koja sadri, ova definicija se naziva trodelnom definicijom ili
trodelnim tumaenjem znanja; ona definie propozicijsko znanje, znanje da p; ona ne
definie znanje u smislu poznavanja tipa "a poznaje Demsa" niti znanje u smislu
vladanja nekom vetinom (knowledge-how), na primer "a zna da vozi bicikl", bar
ukoliko se za ove pokae da se mogu svesti na propozicijsko znanje (knowledge-that).
Trodelna definicija ima svoje oigledne prednosti. Prvi uslov, da ako a zna da p
onda je p istinito (koji se moe predstaviti kao Zap p), po pravilu se smatra
stipulativnim. Drugi uslov, da ako a zna da p onda a veruje da p (moemo ga
predstaviti kao Zap Vap), izgleda da je minimalan, a trei, da ako a zna da p onda
je njegovo verovanje da p opravdano (Zap Ovap), se ukljuuje da bi se znanje
razlikovalo od sluajnog tanog nagaanja prilikom kojeg je osoba koja nagaa
dovoljno ubeenja da veruje u ono to nagaa. Valja ipak ukazati na posledicu
ovakvog opravdanja uslova 3: neko verovanje neemo, uopteno govorei, smatrati
opravdanim samo u svetlu injenice da je ono istinito, jer bi inae uslov 3 bio suvian.
Ako se samo na osnovu bacanja novia opredelim za to koja e investicija doneti
najvei dobitak, pa se srenim sticajem okolnosti pokae da sam bio u pravu, moda
emo rei da je moj izbor s obzirom na ishod bio isplativ, ali ne i da je njime
opravdan; za svoj izbor uopte nisam imao opravdanje. (Mogli bismo i da povuemo
razliku izmeu dva tipa opravdanja, opravdanja koje prethodi datom dogaaju i
opravdanja koje nastupa nakon njega, pa da u trodelnu definiciju ukljuimo samo prvi
tip; ipak, tada bi se postavilo pitanje da li je tu uopte re o dva oblika jedne iste
stvari.)
Sa kojim problemima se suoava trodelna definicija? Neko bi moda pomislio da je
uslov 2 nedovoljan: verovati da p nije toliko jak uslov kao biti siguran da p, a da bi
neko neto znao on u to mora ne samo da veruje nego i da bude siguran (be certain).
Najubedljiviji razlog zbog kojeg se trai da u nau analizu znanja unesemo i neko
tumaenje izvesnosti (certainity) lei u tome to se ljudi sa pravom ustruavaju da
tvrde (claim) da znaju neto u ta nisu dovoljno sigurni. Izgleda da ovo ustruavanje
ima veze sa prirodom samog znanja, to opet ne bismo mogli na dovoljno oigledan
nain da objasnimo ako je priroda znanja iscrpljena trodelnom definicijom. Mada se
obino primeuje da je pojam izvesnosti relevantan za analizu naih tvrenja da neto

Donatan Densi
znamo, ali ne i za analizu samog znanja (na primer y: Woozley, 1953), time nam se ne
prua nikakav nain da objasnimo zato bi izvesnost bila neophodna da bi neko tvrdio
da neto zna a da nije neophodna za samo znanje, to jest, za postojanje onoga to je
predmet tvrenja.
Poto emo otkriti i druge razloge za odbacivanje trodelne definicije, nema razloga
da se ovim dalje bavimo. Pouka koju bi trebalo izvui je da ako i elimo da znanje
tumaimo ne pozivajui se na zahtev za izvesnou, negde drugde bi trebalo ostaviti
prostor za pojam izvesnosti; ako izvesnot smatramo uslovom za potvrivanje znanja,
morali bismo da objasnimo zato je to sluaj ostajui u okvirima ponuenog
tumaenja.
Ali, zato ne bismo bili skloni da uslov 2 naprosto promenimo tako da glasi a je
siguran (a-u je izvesno da p) da p? Odgovor je da smo spremni da dopustimo da neko
zaista ima znanje u okolnostima (koje nisu ba tako neuobiajene) u kojima nije
dovoljno siguran pa sam ne bi ni tvrdio da zna. Standardan primer koji se navodi jeste
sluaj nesigurnog uenika koji je, recimo, prethodne noi nauio podatke o engleskim
kraljevima ali koji je toliko zbunjen pred svojim strogim uiteljem da potpuno gubi
sigurnost u stvarnu tanost odgovora koji mu se na postavljena pitanja sami od sebe
nameu. Pod pretpostavkom da su ti odgovori ipak tani, zar se ne bismo sloili da ih
on zna, ak i ako moda on sam to ne bi tvrdio? A razlozi zbog kojih bismo se sa time
sloili svakako su bliski razlozima na koje se ukazuje u trodelnoj definiciji: odgovor
koji uenik daje jeste taan, i to ne sluajno.
Pozivanje na primer nesigurnog uenika pati od jedne slabosti koja se ponovo tie
2. uslova. U meri u kojoj uenik nije siguran u odgovore koji mu se nameu, da li
bismo priznali da on u njih ipak veruje? Ako smo nepaljivi, korienje ovog primera
za sputavanje (ublaavanje, defuse) pretenzija uslova izvesnosti dovee do gubitka
uslova verovanja koji smo nastojali da odbranimo.
2.2 Getijeovski protivprimeri
Jednog junskog popodneva Henri gleda televiziju. Tog dana se odrava
vimbldonsko muko finale, a na televizji se vidi kako Mekinro pobeuje Konorosa;
rezultat je dva prema nula u setovima i Mekinro ima me-loptu u treem setu.
Mekinro osvaja poen. Henri opravdano veruje da
1. Upravo sam video da je Mekinro pobedio na ovogodinjem vimbldonskom
finalu.
pa ispravno zakljuuje da
2. Mekinro je ovogodinji vimbldonski ampion.
Meutim, kamere na Vimbldonu su u stvari prestale da rade, a na televiziji je
prikazivan snimak prologodinjeg mea. A dok se to deava, Mekinro zaista ponavlja
svoj prologodinji pobedonosni pohod. Henrijevo verovanje 2 je, dakle, istinito i on
svakako ima opravdanje za to verovanje. Ipak, teko da bismo se sloili sa time da
Henri zna 2.
Ovakvi protivprimeri trodelnoj definiciji znanja poznati su kao getijeovski
protivprimeri, po E.L. Getijeu (1963). (Primer koji je ovde naveden dugujem Brajanu
Geretu.) Getije je tvrdio da oni pokazuju nedovoljnost trodelnog tumaenja; moe se
desiti da neko neto ne zna ak i onda kada su zadovoljena sva tri uslova.
Getije pritom ne osporava nijedan od ta tri uslova. On priznaje da su oni
pojedinano uzev nuni, dokazujui samo da ih je potrebno dopuniti.
Zbog razloga o kojima e kasnije biti rei, poeljno je situaciju formalno
predstaviti. Ako 1 oznaimo sa p a 2 sa q, imamo:
2

Uvod u savremenu epistemologiju poglavlje dva - Znanje

p, Vap, Ovap, p q, OVa(pq), q, Vaq, Ovaq.

Getijeovski protivprimer je, dakle, takav da u njemu a ima opravdano ali pogreno
polazno verovanje iz kojeg zakljuivanjem izvodi opravdano verovanje koje se
pokazuje istinitim, pa tako dolazi do opravdanog istinitog verovanja koje nije znanje.
Kako odgovoriti na ove ozloglaene protivprimere koji nam ipak ne daju mira?
Izgleda da imamo tri mogunosti:
1. da naemo nain da pokaemo kako ti protivprimeri ne postiu cilj;
2. da prihvatimo protivprimere i potraimo dopunu trodelne analize koja bi ih
otklonila;
3. da prihvatimo protivprimere i da tradicionalnu analizu, umesto da je
dopunjujemo, izmenimo tako da im odoleva.
U ostatku ovog odeljka baviemo se prvom mogunou.
Na koje principe zakljuivanja se ovi protivprimeri oslanjaju? Sam Getije iznosi
dva. Da bi primeri postigli cilj, mora biti mogue da ak i pogreno verovanje bude
opravdano; a opravdano verovanje mora pruati opravdanje za bilo koje drugo
verovanje koje je njime implicirano (ili je opravdano verovati da je ono njime
implicirano). Ova poslednja pretpostavka jeste princip zatvorenosti PZ koji smo
ranije pominjali prilikom razmatranja skepticizma (1.2). Ako bismo, dakle, mogli
pokazati da je PZ pogrean to bi imalo za posledicu dve stvari: obesnaivanje
getijeovskih protivprimera i (bar delom) prvog skeptikog argumenta. Ipak, moda se
kao to emo videti u sledeem odeljku po uzoru na getijeovske mogu smisliti
novi primeri koji ne ukljuuju zakljuivanje, ili bar ne zakljuivanje o kojem je u tom
principu re, pa ako se to pokae moguim onda nikakva kritika PZ ili drugih
principa nee biti preterano uspena.
Getijeovske primere ne moemo odbaciti prosto kao veto smiljene i izvetaene.
U obliku u kojem su formulisani, oni potpuno delotvorni. Meutim, s razlogom se
moemo zapitati kakve svrhe ima da lupamo glavu oko traganja za prihvatljivom
definicijom a zna da p. Nije li to traganje samo puka tehnika veba? Ako ne
moemo pronai neproblematinu definiciju, zato bi i da li bi taj ishod trebalo da
nas uznemiri? Mnogi od bezbroj lanaka napisanih kao odgovor Getijeu odaju utisak
da je odgovaranje Getijeu nekakva privatna filozofska igra, potpuno beznaajna za
bilo koga drugog osim za same igrae. Zar nam Vitgentajn, dokazujui da ne mora
postojati nikakav element svojstven svim sluajevima neke osobine (na pr. sluajevi
znanja) osim injenice da to jesu takvi sluajevi (na pr. da to jesu sluajevi znanja),
ipak nije pokazao da neki pojam moe biti sasvim ispravan ak i ako ga ne moemo
definisati. (Upor. Wittgenstein, 1969b, pp. 17-18, i 1953, 66-7.) ta bi onda uopte
moglo da zavisi od naeg uspeha ili neuspeha u traganju za nunim i dovoljnim
uslovima za znanje?
U mnogo emu odobravam opti ton ove primedbe, to e ubrzo postati jasno. Na
potragu za odgovorom Getijeu podstie me oseaj da je moda mogue nai
tumaenje prirode znanja koje e u znatnoj meri uticati na ono to emo u kasnijim
delovima knjige rei o opravdanju. To se moe desiti na jedan ili na oba od sledea
dva naina. Moda emo nai tumaenje prirode znanja koje e biti dovoljnim da su
neka od naih verovanja opravdana; tumaenje koje u provizorno podrati u
poglavlju 3 ima takve pretenzije. Ili se moemo nadati da emo opravdanje definisati
pomou znanja. Na primer, moemo pretpostaviti da je neko verovanje opravdano ako
bi u izvesnim okolnostima (koje je potrebno precizirati) ono bilo znanje. (ovu ideju
3

Donatan Densi
iznela mi je Denifer Hornzbi.) U meuvremenu se moramo baviti nekim
tumaenjima znanja koja su naizgled manje plodna.
Odgovori Getijeu
Oigledno je da sam do sada radije izbegavao, koliko god sam mogao, davanje ak
i najpovrnije dijagnoze nedostatka koji je Getije otkrio u trodelnoj analizi. Postupio
sam tako zato to razliiti odgovori Getijeu svi odreda proizilaze iz razliitih
dijagnoza manjkavosti trodelne analize; kada jednom doznamo ta joj nedostaje, bie
sasvim lako dopuniti je.
Prisustvo relevantne lanosti
Najoiglednija dijagnoza jeste da je poetno verovanje da p, iz kojeg je
zakljuivanjem izvedeno istinito opravdano verovanje da q, lano. S obzirom na to,
mogli bismo da trodelnoj analizi dodamo etvrti uslov da nita to smo zakljuili na
osnovu lanog verovanja, ili na osnovu grupe verovanja od kojih je bar jedno lano,
ne moe biti predmet znanja.
Ovaj jednostavan predlog ima dva nedostatka. Prvo, moemo smisliti verzije
getijeovskih protivprimera u kojim, mada ukljuuju lano verovanje, nema nikakvog
zakljuivanja. Pretpostavimo da na osnovu onoga to vidim verujem da je na susednoj
livadi ovca. Ja na osnovu toga to vidim ne zakljuujem da je na toj livadi ovca, ve
prosto smatram da je vidim. ivotinja koju vidim jeste krupan kudravi pas, ali moje
verovanje nije lano zato to je tu i ovca, a da ja to ne znam jer je skrivena iza ivice.
Moemo se sloiti da je u ovoj situaciji moje verovanje istinito i opravdano ali emo
poricati da ja znam da je na toj livadi ovca. (Ovaj primer preuzet je od izolma, 1977,
p.105.)
Mogui odgovor je da ja svakako zakljuujem da na livadi vidim ovcu, i to na
osnovu onoga to znam o osetima koje u tom trenutku imam. Ovaj odgovor pokree
krupna pitanja; ipak, u poglavlje 5 se izlae opiran argument kojim se dokazuje da
ako uopte postoji bilo koje znanje do kojeg nismo doli zakljuivanjem (non
inferential knowledge), neki sluajevi takvog znanja mogli bi da za svoj predmet
imaju i stvari drugaije od oseta zato takav predmet onda ne bi bila, na primer,
ovca?
Drugi nedostatak je to je predlog prejak i po svoj prilici dovodi do toga da je za
bilo koga od nas nemogue da bilo ta zna. Kao to emo videti, mnogi odgovori
Getijeu zapadaju u tu opasnost. to se iznetog predloga tie, svi mi imamo mnoga
lana verovanja koja igraju izvesnu ulogu u naem rasuivanju, pa prema tom
predlogu nijedno istinito opravdano verovanje koje u ovom trenutku imamo ne bismo
smatrali znanjem.
Da bismo otklonili ove nedostatke, moramo izbei ukazivanje na zakljuivanje i
dodatno precizirati odnos izmeu lanih verovanja i verovanja koja su istinita i
opravdana a koja ne bismo smatrali znanjem. Na primer, mogli bismo prosto da
zahtevamo odsustvo relevantne lanosti. Time bismo izbegli primer ovce na livadi
budui da ja po svoj prilici verujem (pogreno) da je ivotinja koju vidim ovca bez
obzira na to to ovo verovanje ne koristim za zakljuivanje. Ipak, izgleda da se ovim
dodatnim zahtevom tekoa vie imenuje nego to se otklanja: koja lana verovanja
emo smatrati relevantnim?
Odgovor moe biti da je lano verovanje da p u potrebnom smislu relevantno
ukoliko bi subjekt, da je umesto toga verovao da ~p, prestao da ima opravdanje za
4

Uvod u savremenu epistemologiju poglavlje dva - Znanje

svoje verovanje da q. Nisu sva lana verovanja relevantna u tom smislu. Neka e biti
toliko sadrinski razliita ili beznaajna da njihova istinitost ilii lanost uopte nee
uticati na ono u ta subjekt u datom trenutku veruje. Na primer, meu verovanjima na
osnovu kojih tvrdim da znam da je Napoleon bio veliki vojskovoa moe se nai
jedno lano, ali toliko beznaajno da bi, ak i ako bih u pogledu njega promenio
miljenje, opravdanje koje imam za verovanje da je Napoleon bio veliki vojskovoa
ostalo netaknuto. Jedno takvo verovanje ne bi bilo u potrebnom smislu relevatno.
Meutim i ovo novo tumaenje nailazi na tekoe koje se mogu najbolje ilustrovati
primerom. Pretpostavimo da od koleginice oekujem da me veeras odveze kui, ali
je akumulator njenog automobila ispranjen; to nas ipak nee spreiti jer je auto naeg
prijatelja dovoljno blizu i ima prenosne kablove pomou koji se njen automobil moe
upaliti. U tim okolnostima verujem da e me ona veeras odvesti kui, i to moje
verovanje je opravdano. Da li znam da e me veeras odvesti kui? Uslov odsutnosti
relevantnih verovanja uverljivo nagovetava da odgovor zavisi od toga kakva druga
verovanja imam. Ali, javljaju se nevolje. Ako, recimo, prosto verujem
1. odvee me veeras kui,
sloiemo se moda da to i znam, ali ako osim 1 verujem i
2. skumulator njenog automobila nije ispranjen,
moda neemo, jer imam jedno relevantno lano verovanje. Meutim, ako uz 1 i 2
verujem i
3. blizu je parkiran prijateljev auto koji ima prenosne kablove,
onda ovo naizgled spasonosno (bezrazlono gratuitous) verovanje
ponovo obezbeuje da znam da e me veeras odvesti kui. Jer, da sam verovao u
suprotno od 2, moje verovanje u 1 ne bi bilo opravdano ukoliko jo nemam verovanje
poput onog u 3. ini se da predlog koji razmatramo ima za posledicu da e moje
znanje ili neznanje po pravilu zavisiti od toga koja druga naizgled sluajna verovanja
imam. Ova posledica je neprihvatljiva, pa je potrebno jo truda da bi se predloeno
tumaenje odbranilo od ovakvih primedbi.
Ponitivost
Unekoliko dugaiji pristup istie da se getijeovski protivprimeri javljaju zato to
ima nekih istina koje bi, da je subjekt u njih verovao, unitile njegove opravdanje
(upor. Lehler i Paljson, 1969; Sain, 1974). Pretpostavimo, na primer, da je Henri
verovao da posmatra snimak prologodinjeg finalnog mea, koji je zaista posmatrao;
u tom sluaju, njegovo opravdanje za verovanje da p i samim tim, posredstvom PZo,
za verovanje da q bilo bi uniteno. Predlae se, dakle, dodavanje etvrtog uslova
ukojem se zahteva da nema drugih istina takvih da bi Henrijevo opravdanje za
verovanje da q bilo uniteno da je on u njih verovao. Ovaj predlog se tie ponitivosti;
za znanje se zahteva neponitivost opravdanja, to jest, da dodavanje dodatnih istina ne
unitava opravdanje.
Iz ovog predloga ne sledi da lano verovanje nee nikada biti opravdano, jer se
neponitivo opravdanje zahteva samo za znanje, dok neka verovanja i dalje mogu biti
ponitivo opravdana. Ipak, postoji opasnost da se time prvi uslov za znanje (Zap p)
uini suvinim. Izgleda kao da neko lano verovanje nikada ne bi moglo da bude
neponitivo opravdano zato to bi uvek mogla postojati neka istina (makar samo
negacija tog lanog verovanja) ije bi dodavanje unitilo opravdanje. Meutim,
moda je to pre snaga nego slabost ponuene teorije, poto e nova etvorodelna
analiza biti koherentnija od prethodne: u etvrtom uslovu ona objanjava ono to je
prethodno bilo samo stipulirano, da znanje iziskuje istinu.
5

Donatan Densi
Moglo bi se rei da predlog koji se tie ponitivosti proiruje raniji zahtev za
odsustvom relevantnih lanosti; sad izlazimo iz kruga sudova u koje subjekt zaista
veruje i posmatramo sudove koji bi doveli do neke promene da je subjekt u njih
verovao. Meutim, to proirenje ne predstavlja stvarni napredak. Pojam ponitivosti
se suoava sa tekoom koja se opet najbolje moe ilustrovati primerom. Moda,
naprimer, verujem da se u ovom trenutku moja deca igraju u kunom dvoritu i imam
dobre razloge za to verovanje. Ipak, ovog jutra nakon to sam napustio kuu
telefonirao je komija i pozvao decu u jutarnju etnju. Da sam to znao, bilo bi
poniteno opravdanje za moje verovanje da se igraju kod kue, jer takoe verujem da
moja deca obino prihvataju takve pozive. Ali, moja supruga je bila zabrinuta za
zdravlje jednog od njih i odbila je poziv. Da li znam da se moja deca igraju u kunom
dvoritu? Ako imate intuiciju da znam, morate odbaciti kriterijum ponitivosti u
obliku u kojem je ovde formulisan. Ako imate intuiciju da ne znam, pozivajui se na
to da bi moje opravdanje bilo poniteno da sam uo za poziv, onda dugujete neko
tumaenje zato (meni nepoznata) istina da je moja ena odbila poziv nekako ponovo
ne uspostavlja ravnoteu. U oba sluaja predlog koji se tie ponitivosti bi trebalo da
bude izmenjen.
Kao i u sluaju zahteva za odsustvom relevantne lanosti, izgleda da je problem u
tome to nova istinita verovanja postupnim dodavanjem mogu ukinuti postojee
opravdanje, a da u pozadini preostaju dodatne istine koje mogu ukinuti to ukinue.
Bilo kako bilo, prvo nam se namee pitanje zar nije verovatno da e uvek postojati
neka istina koja bi, ako bi se samo ona dodale a ostale iskljuile, ponitila moje
opravdanje. Ako ne uvek, onda e to svakako dovoljno esto biti sluaj pa e obim
mog znanja biti suen, to ve samo po sebi prua osnov za prigovor. Drugo, potrebno
je nekako spreiti da mi postupno dodavanje dodatnih istina as obezbeuje as
uskauje znanje.
Ovaj drugi cilj moemo postii izmenom naeg tumaenja ponitivosti tako to
emo umesto o pojedinanim novim istinama (to je dovelo do problema postupnog
dodavanja) govoriti ukupno o svim istinama. Tako bismo u vidu etvrtog uslova mogli
da zahtevamo da nae opravdanje bude ouvano ak i nakon to bismo skupu naih
verovanja odjednom pridodali sve istine. Izgleda da ovaj novi pojam ponitivosti
doputa (verovatno) da sada znam da se moja deca igraju u dvoritu, zato to druga
pridodata istina ukida ponitavajue dejstvo prve. Ali, i ovaj novi pojam ponitivosti
nailazi na tekoe. Prvo, govorim o istovremenom dodavanju svih istina ini se da
smo vrsto zakoraili u oblast fikcije. Zaista, imamo li bilo koju odrivu zamisao o
svim istinama? Drugo, ini se da emo po ovom kriterijumu uvek imati slabane
razloge za verovanje da neto znamo; jer verujui ovo uvereni smo da e nae
opravdanje opstati nakon uzimanja u obzir svih istina, a izgleda da nam je mnogo vie
potrebno za potkrepljenje ovog dodatnog uverenja no to je potrebno za potkrepljenje
neke uobiajene pretenzije na znanje.
Pouzdanost
Jedan drugaiji pristup odvraa nau panju sa odnosa izmeu suda na ije znanje
pretendujemo i drugih lanih verovanja koje je trebalo da su bila istinita ili drugih
istina u koje je trebalo da verujemo. Ponekad se predlae da opravdano istinito
verovanje smatramo znanjem ako je dobijeno nekim pouzdanim metodom (videti
Goldman, 1976; Armstrong, 1973, pogl. 13; Swain, 1981). U getijeovskom primeru,
Henri zaista zna da se tog popodneva odrava vimbldonsko finale; ovo opravdano
istinito verovanje dobijeno je pouzdanim metodom itanja novina, koje obino tano
6

Uvod u savremenu epistemologiju poglavlje dva - Znanje

izvetavaju o takvoj vrsti stvari. Ipak, njegovo verovanje da q je oito dobijeno
metodom koji nije ba pouzdan. Taj bi ga metod u ovom konkretnom sluaju doveo u
zaludu da je Mekinro nepravio neoekivan propust i odjednom prepustio igru
Konorosu.
Pristup koji se poziva na pouzdanost moe biti dopunjen; u nekim svojim
aspektima on je blisko povezan sa uzronim pristupom kojim emo se ubrzo baviti, i
to zato to oito dugujemo odgovor na pitanje ta se podrazumeva pod pouzdanou, a
tu se odmah namee uzroni odgovor (videti, na primer, Goldman, 1979). Ipak, ve
moemo uoiti tekoe na koje nailazi bilo koja verzija ovog pristupa: u opasnosti
smo ili da znanje uinimo nemoguim ili da zapadnemo u jedan od naih skeptikih
argumenata.
Pod pouzdanim moemo podrazumevati odgovarajui metod koji je, ako ga
ispravno primenjujemo, savreno pouzdan i nikada nas ne vodi pogrenom verovanju.
Meutim, sasvim nezavisno od opte tekoe razlikovanja izmeu manjkavosti
metoda i propusta u naem korienju metoda, ini se kranje neverovatnim da uopte
postoji bilo koji savreno pouzdan metod dolaska do verovanja. Ljudsko bie je
pogreivo i njegova pogreivost se ispoljava ne samo u korienju metoda nego i u
dostupnim mu metodama do dolaska do verovanja. Stoga, ako znanje iziskuje neki
nepogreiv ili savreno pouzdan metod, onda je ono nemogue.
Ali ako odustanemo od pojma potpune pouzdanosti i zahtevamo samo da je metod
u veini sluajeva pouzdan, otvaramo prostor za drugi tip skeptikih argumenata.
Kako to da je metod koji je bio neuspean u nekim drugim relevantnim aspektima
slinim okolnostima ovog puta dovoljan da donese znanje? Ako smo uopte gajili bilo
kakvu nadu da e nam izvesno tumaenje znanja pomoglo u odbacivanju skeptikih
argumenata, izgleda da upravo ponueno tumaenje ne poboljava nego pogorava
stvari. Naravno, to samo po sebi ne pokazuje da je tumaenje ravo. Moda ba tano
tumaenje znanja na nesreu prua ansu skeptiku. Ipak, sa time ne bi trebalo da se
pomirimo sve dok nismo ubeeni da nema nijednog drugog tumaenja znanja koje bi
skeptiku manje ilo u prilog. Jo uvek se moemo nadati da emo nai neko koje e
skeptiku oteati a ne olakati poloaj.
Poslednja odstupnica bi bila u zahtevu da metod samo u ovoj prilici bude pouzdan.
Ovim se naa panja odvraa od ranijih sluajeva u kojim je metod bio neuspean,
tako da se spaavamo i od skeptikog argumenta koji upravo od tih sluajeva polazi.
Meutim, s razlogom moemo sumnjati da ovaj zahtev za pouzdanou metoda u
datoj prilici predstavlja bilo kakvu stvarnu dopunu trodelnog tumaenja. Ako je
puzdanost definisana pomou istine kao rezultata, prvom uslovu za znanje nita se ne
dodaje time to emo ograniiti panju na konkretan sluaj. Ako se definie pomou
opravdanja, nita se ne dodaje treem uslovu. A ini se da ne preostaje nijedno drugo
prihvatljivo tumaenje. (Ipak, moda uzrona teorija prua pojam opravdanja koje se
tie konkretnog sluaja; videti 2.4.)
Konkluzivni razlozi
Drukiji pristup izvor Henrijevog neuspeha u getijeovskom primeru nalizi se u
tome to Henrijevi razlozi nisu bili konkluzivni. Ako za znanje zahtevamo opravdano
istinito verovanje zasnovano na konkluzivnim razlozima, otpadaju svi getijeovski
sluajevi, ako i bilo koji sluaj u kojem je subjekt sluajno u pravu.
U okviru ovog pristupa, sve snage moraju biti usmerena ka pruanju
zadovoljavajueg objanjenja ta znai da su razlozi konkluzivni.Jedan predlog bi bio
da ako verovanja A M predstavljaju konkluzivne razloge za verovanje N, onda
7

Donatan Densi
verovanja A M ne bi mogla biti istinita ako je N lano. Ovim bi protivprimeri bili
iskljueni, ali bi i znanje u najboljem sluaju postalo sasvim retka pojava. Ako nita
drugo, empirijsko znanje sada izgleda nemogue; u empirijskoj oblasti, nai razlozi
nikada nisu u tom smislu konkluzivni.
Slabije tumaenje dugujemo F. Dreckiju (1971), koji istie da su neiji razlozi A
M za verovanje N konkluzivni akko A M ne bi bili istiniti ako je N lano. Ovo
tumaenje je slabije zato to se tvrdi da A M ne bi bili istiniti ako je N lano a ne,
kao to jae tumaenje zahteva, da ne bi mogli biti istiniti ako N lano. ak je ono
toliko slabo da ni ne daje pravi smisao izraza konkluzivno, ali to zaista nije vano.
ini mi se da je slabije tumaenje, u svojim optim crtama, na dobrom tragu pa e mu
i teorija koju u u sledeem poglavlju zastupati biti oigledno slina. Ipak, ta teorija
e se razlikovati utoliko to nee govoriti o razlozima; u tome je njena prednost zato
to zaista izgleda mogue imati opravdano verovanje koje se ne zasniva na razlozima.
Moda moje verovanje da sada oseam bol moe biti opravdano a da se teko moe
rei kako se ono zasniva na razlozima, konkluzivnim ili nekim drugim. Uopte ga ne
zasnivam ni na kakvim razlozima.
Uzrona teorija
A. I. Goldman predlae uzronu dopunu trodelnoj definiciji (Goldman, 1967).
Poetna dijagnoza getijeovskih protivprimera moe biti da je Henrijevo opravdano
verovanje srenim sticajem okolnosti istinito. Ova dijagnoza sama po sebi ne moe da
prui zadovoljavajui odgovor. Ne moemo prosto zahtevati odsustvo bilo kakve
sree zato to se svi mi u nekoj meri oslanjamo na sreu. Na primer, injenica da na
pouzdan metod dolaska do verovanja u konkretnom sluaju dovodi do istinitog a ne
lanog verovanja, kao to se ponekad deava, bie bar to se nas tie samo stvar sree.
Naravno, to to je srea uvek u igri prua i skeptiku oslonac (toehold). Meutim,
postavljena dijagnoza moe uputiti na bolji odgovor. Goldman primeuje da ono to
verovanje u getijeovskom sluaju ini istinitim nije ono to je Henrija uzrono navelo
na to verovanje. Zato on kao etvrti uslov za znanje da p predlae zahtev da bi
injenica da p trebalo da bude i uzrok aovog verovanja da p. Ovaj zahtev iskljuuje
getijeovske sluajeve zato to je verovanje u njima sluajno istinito. Potrebna nam je
veza izmeu verovanja i istine koja predupreuje ovakav ishod, a izgleda da uzrona
veza to omoguuje.
Ma koliko bio privlaan, ovaj pristup nailazi na tekoe. Prva je da bismo teko
pretpostavili kako injenice bilo ta uzrokuju; one su svakako previe invertne da bi
uticale na tok deavanja u svetu, ak i ako bi to bio samo mentalni svet naih
verovanja. Na kraju krajeva, ta su injenice? Prva pomisao je da su injenice sline,
ako ne i istovetne, istinitim sudovima (to bi objasnilo zato nema lanih injenica).
Ali, mogu li istiniti sudovi bilo ta uzrokovati? Zaista, injenice (ili istiniti sudovi) pre
odraavaju svet nego to na njega utiu. Izgleda da preovlaujua analiza uzronosti
kao uzroke opravdano doputa samo dogaaje i moda subjekte delanja (agents).
Drugo, postoji problem u vezi sa znanjem o budunosti; ini se da Goldmanov
predlog u ovom sluaju ili zahteva backward causation (da budunost uzrokuje
prolost) ili, poto posledice ne mogu da dolaze posle svih uzroka, ima za posledicu
nemogunost znanja o budunosti. Tree, postoji i problem opteg znanja (znanja
optosti), ili uoptenije govorei, znanja dobijenog zakljuivanjem. Moje verovanje da
su svi ljudi smrtni jeste prouzrokovano, ali ne injenicom da su svi ljudi mrtvi; ako ga
bilo koje injenice uzrokuju, onda su to injenice da su ovaj ovek, onaj ovek, itd.,
umrli. A smrt ovih ljudi nije prouzrokovana injenicom da svi ljudi umiru (to bi,
8

Uvod u savremenu epistemologiju poglavlje dva - Znanje

uvoenjem posrednog uzroka, omoguilo primenu uzrone analize); pre je sluaj da
svi ljudi umiru zato to su ovi ljudi (kao i drugi) umrli. Kako onda uzrona analiza
moe da pokae da znam da svi ljudi umiru?
Naravno, na neke od ovih primedbi se moe odgovoriti. Uprkos prvom prigovoru,
nije ba neuobiajeno da govorimo o injenicama kao uzrocima. injenica da filozofi
nisu jo dovoljno ubeeni da razumeju ideju o injenicama kao uzrocima ne bi trebalo
da nas uzrono navede da odgovor o uzronom delovanju odbacimo kao filozofski
neosnovan (unsound). (Reenica koju smo upravo formulisali govori suprotno is a
case in point.) Takoe, u odgovoru na drugi prigovor mogla bi se ponuditi sloenija
teorija koja bi dopustila da injenice mogu biti predmet saznanja i u situacijama kada
su injenica i verovanje razliite posledice nekog zajednikog uzroka. Meutim,
izgleda da je sa trei prigovorom jo tee izai na kraj. Doputanje uzronog dejstva
injenica nee nas ba mnogo podstai da pretpostavimo kako opte injenice mogu
uzrokovati opta verovanja. U nekim svojim aspektima uzrona teorija uliva nadu, a
teorija koju u zastupati se u stvari moe protumaiti kao uoptavanje uzrone teorije.
Zakljuna zapaanja
Razni predlozi razmotreni u prethodnom odeljku prikazani su kao dopune trodelnoj
analizi, s tim to smo se sloili da je Getije prethodno pokazao da je ta analiza
nepotpuna. Ipak, bar jedan od tih predloga se moe protumaiti i kao direktna odbrana
trodelne analize. Bilo koji predlog koji daje novu teoriju opravdanja mogao bi
uspeno da pokae kako u getijeovskim sluajevima odgovarajua istinita verovanja
uopte nisu bila opravdana. Upravo tako moemo shvatiti i uzronu teoriju. Uzrona
teorija bi mogla da tvrdi da je neko verovanje opravdano jedino ukoliko je
prouzrokovano (direktno ili indirektno) injenicama. To bi znailo da se izmeu tri
mogunosti razgranienih u odeljku 2.2 ona opredeljuje za mogunost 1. (Tako bi se
mogle shvatiti i neke verzije predloga koji se poziva na pouzdanost.) Ako bismo se
opredelili za taj put, onda bismo poli od uzrone teorije opravdanja; uzrona teorija
znanja bi prosto bila jedna od posledica.
Uzrona teorija opravdanja bi se mogla osporiti tvrdnjom da nemamo nikakvih
garancija da verovanja mogu biti opravdana samo na jedan nain; konkretno, nemamo
stvarnih razloga za pretpostavku da bilo koji prihvatljivi nain opravdanja verovanja
mora imati uzroni karakter, odnosno, da sva opravdana verovanja moraju biti
prouzrokovana odgovarajui injenicama. Recimo, samim tim to ne elimo da
dopustimo postojanje moralnih injenica (ako to zaista ne elimo), svakako da ne
elimo unapred da iskljuimo mogunost da su neka moralna verovanja opravdana.
Takoe moemo biti podozrivi u pogledu postojanja uzrono delotvornih
matematikih injenica, a da ne elimo da tvrdimo kako matematika verovanja zbog
toga ne bi mogla biti opravdana.
Meutim, jo je vanije to da je predloeno uzrono tumaenje opravdanja
pogreno zato to porie mogunost da lano verovanje bude opravdano. U sluaju
lanog verovanja da p nema nikakve injenice da p koja bi ga prouzrokovala. Ovaj
prigovor bi se mogao izbei samo tako to bi se nalo tumaenje opravdanja lanih
verovanja drugaije od onog ponuenog za istinita verovanja. Ipak, to ne moe biti
dobro reenje. Opravdanje mora biti isto i za istinita i za lana verovanja, ako ni zbog
ega drugog onda zato to se moemo zapitati i moemo utvrivati da li je neko
verovanje opravdano (na primer, neko verovanje o budunosti) pre nego to
ustanovimo da li je ono istinito ili lano.

Donatan Densi
Ova kritika ostavlja prostor za drugaiju vrstu uzrone teorije, ije obrise smo
naznaili pri kraju odeljka 2.2. Spoj uzrone teorije znanja i teze da je neko verovanje
opravdano akko bi ono tek ukoliko je istinito bilo znanje, omoguuje nam da pruimo
uzrono tumaenje opravdanja koje izbegava tekou sa lanim opravdanim
verovanjima.
DODATNA LITERATURA
Moda najraniju raspravu o trodelnoj definiciji (i njeno odbacivanje) imamo u
Platonovom Teetetu (Plato, 1973, 201c-210d).
Ogromna produkcija radova nedavno podstaknuta uoavanjem nedostataka
trodelnog tumaenja briljivo je analizirana, uz obilje referenci, u Shope (1983).
Naravno, mnoge pristupe getjeovskom problemu (ukljuujui i oupov) i njihove
varijacije ovde nisam razmatrao.
Veina lanaka na koje se u ovom poglavlju pozivamo sakupljena je u Pappas and
Swain (1978); taj zbornik takoe sadri jedan analitian uvod u ovu problematiku.
Prichard (1967) daje jedno zanimljivo i osobeno tumaenje odnosa izmeu znanja,
verovanja, izvesnoti i istine.
Ovde se nismo bavili vanim pitanjem da li znanje implicira verovanje. O njemu,
upor. Ring (1977).
lanci Getijea, Priarda i Vuzlija sakupljeni su u Phillips Griffiths (1967).

10