Una Stojni

Beograd

UDK: 511.172:316.662.5
Originalni nauni rad
DOI:10.2298/FID0902261S

KANTOVO SHVATANJE PROSTORA

I ZAGONETKA INKONGRUENCIJE

Kantovo (I. Kant) razmatranje problema inkongruentnih pandana predstavlja deo njegovog razmatranja ireg problema problema prostora. U Kantovo vreme dominirala su dva suprotstavljena
shvatanja prostora apsolutistiko i relacionistiko. Prema apsolutistikom shvatnju, koje je zastupao Njutn (I. Newton), prostor je ontoloki primaran u odnosu na objekte koji se u njemu nalaze. Apsolutni
prostor je beskonaan, trodimenzionalni euklidski prostor. On predstavlja jedinstven referentni okvir u kome moemo posmatrati kretanje. Njutnovo shvatanje prostora podrazumeva i jedan religijski
aspekt, prema kome prostor predstavlja vrstu boanskog senzorijuma, pomou koga Bog opaa svet. Prema ovom shvatanju Bog doslovno prebiva u prostoru i dodiruje objekte koji se kreu kroz njega.

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2009

Apstrakt: U ovom radu bavimo se Kantovim shvatanjem fenomena inkongruentnih pandana, pre svega njegovim argumentom iz spisa O osnovnim principima razlikovanja smerova u prostoru, gde Kant fenomen inkongruentnih pandana
koristi kao argument u prilog tvrdnje o postojanju apsolutnog i objektivnog prostora,
kao i argumentom iz Kantove Inauguralne disertacije, u kojoj se on ponovo poziva na
fenomen inkongruentnih pandana, ali ovoga puta sa drugaijim ciljem kao argument u prilog shvatanja prostora kao istog opaaja. Cilj nam je da pokaemo kako
Kantov argument iz spisa O osnovnim principima razlikovanja smerova u prostoru, iako pokazuje neadekvatnost Lajbnicove definicije kongruencije, ipak ne predstavlja reductio ad absurdum relacionistike pozicije, budui da njegov argument u
prilog postojanja apsolutnog prostora predstavlja samo zakljuak na najbolje mogue objanjenje, kao i da ponudimo alternativno objanjenje fenomena inkongruentnih pandana, koje je u skladu sa relacionistikom teorijom. Takoe, dovodimo u
pitanje Kantov argument iz Inauguralne disertacije, prema kojem se inkongruencija
ne moe izraziti diskurzivno, nudei pri tome pojmovno odreenje inkongruencije
preko pojmova slinosti, jednakosti i kongruencije, shvaene kao sposobnost objekata da zauzmu istovetne prostorne granice.
Kljune rei: kongruencija, inkongruencija, inkongruentni pandani, apsolutizam, relacionizam.

261

UNA STOJNI

262

Nasuprot ovakvom shvatanju prostora stoji relacionistiko

shvatanje, kakvo je zastupao Lajbnic (G. W. Leibniz). Prema ovom
shvatanju prostor nije ontoloki primaran u odnosu na materijalne
objekte niti postoji nezavisno od njih, ve predstavlja strukturu relacija u kojima objekti mogu stajati. Prostor ne postoji nezavisno od
meusobnih relacija objekata. Takoe, ne postoji jedinstven referentni koordinatni sistem, budui da sve prostorne atribute tela odreujemo samo u odnosu na druga tela.
Kantovo rano shvatanje prostora1 je relacionistiko i podrazumeva da sam prostor nije supstanicija, ve poredak koegzistentnih
supstancija. Prostor je, prema ovom shvatanju, ontoloki zavisan, ali
nije fiktivan, ve stvaran fenomen. Za trodimenzionalnost prostora,
kao i za njegovu jedinstvenost odgovorno je dejstvo gravitacije, budui da su sve supstancije povezane gravitacionim delovanjem. U
svom ranom shvatanju prostora Kant takoe usvaja i uenje o prostoru kao boanskom senzorijumu, pri emu Boanski um po naelu
korelacije omoguava poredak supstancija.
Meutim, u spisu O osnovnim principima razlikovanja smerova u prostoru Kant naputa svoje prvobitno shvatanje prostora i
odbacuje tezu o relacionistikom karakteru prostora. Argument koji
iznosi kao dokaz protiv relacionistike teze poziva se na fenomen inkongruentnih pandana. Odbacivi relacionizam, Kant e u ovom spisu zakljuiti da se tela ne mogu u potpunosti prostorno odrediti uzimajui u obzir iskljuivo njihov odnos prema drugim telima ili
meusobni odnos delova tela, ve da je neophodno uzeti u obzir njihov odnos prema apsolutnom prostoru. Dakle, odbacie lajbnicovsko u korist njutnovskog shvatanja prostora.
Kantov argument sastoji se u tome da postoje objekti koji su u
potpunosti jednaki i slini, ali je pri tome ipak nemogue da bi granice jednog mogle biti i granice drugog nemogue je da prostor koji
zauzima jedan objekat zauzima i onaj drugi. Kao primer takvih objekata Kant uzima ljudske ake. Naime, leva i desna aka su (zanemarujui irelevantne razlike) potpuno jednake i sline, ali prostorne
1
Ovde je re pre svega o Kantovom prvom spisu Gedanken von der wahren
Schtzung der lebendigen Krfte (1747) (I. Kant, Thoughts on the true estimation of
living forces, u J. Handyside (prev.), Kants Inaugural Dissertation and Early Writings on Space, The University of Chicago Press, Chicago, 1929. str. 115), kao i o
spisu Fizika monadologija (I. Kant, Fizika monadologija, ARHE 1 (2004), str.
235250).

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2009

granice leve nikako ne mogu biti prostorne granice desne ake. Dakle, leva i desna aka ne mogu se dovesti u stanje poklapanja one
su inkongruentne.
Kant zatim izvodi jedan misaoni eksperiment. Naime, ukoliko zamislimo da je prva stvorena stvar ljudska aka, ona bi morala
biti ili leva ili desna, i akt stvaranja koji bi proizveo levu nuno bi se
morao razlikovati od onoga koji bi proizveo desnu aku. Ako bi se,
meutim, prostor sastojao iskljuivo iz spoljanjih relacija koegzistentnih delova materije, onda bi, u sluaju da je stvorena samo jedna aka, celokupan aktuelan prostor predstavljao samo prostor koji
zauzima ta aka. Kako ne postoji razlika u meusobnim odnosima
delova ake, bila ona leva ili desna (budui da su savreno sline i
potpuno jednake), sledilo bi da je aka neodreena u pogledu svojstva biti levi ili biti desni. To je, meutim, kako Kant tvrdi, nemogue, jer bi onda jednako dobro pristajala obema stranama ljudskog tela. Kant odavde zakljuuje da mora postojati unutranja
razlika u ustrojstvu tela, koja stoji u relaciji iskljuivo prema objektivnom i apsolutnom prostoru, i u odnosu na koji su jedino mogue
meusobne relacije fizikih stvari. 2
Ovaj argument zamiljen je kao reductio ad absurdum relacionistikog shvatanja prostora. Kako bismo bolje rasvetlili argument,
pre svega treba razmotriti sam pojam kongruencije. Naime, pojam
kongruencije predstavlja centralni pojam Lajbnicovog projekta analysis situs (analiza poloaja). Analysis situs zamiljen je kao geometrijska analiza koja se, nasuprot matematikoj analizi (aritmetike i
algebre) koja se bavi veliinama, bavi iskljuivo prostornim osobinama prostora. Osnovna relacija analysis situs nije jednakost (koja se
tie veliina), ve relacija kongruencije (koja se tie oblika). Lajbnic
pojam kongruencije definie preko svojstva jednakosti veliine i slinosti oblika. Naime, on geometrijska svojstva deli na svojstva forme
(kvaliteta) i svojstva kvantiteta, pri emu bi svojstva kvaliteta bila
ona koja se mogu raspoznati u samom objektu, a da ga pri tom ne poredimo sa drugim objektima (unutranja svojstva), dok se svojstva
kvantiteta mogu odrediti iskljuivo komparativno (spoljanja svojstva), to bi znailo da, posmatran izolovano, nijedan objekat nema
2

I. Kant, Concerning the Ultimate Ground of the Differentiation of Directions in Space, u D. Walford, R. Meerbote (prir.), Theoretical Philosophy
17551770, Cambridge Univeristy Press, Cambridge, 1992, str. 370371.

263

odreenu veliinu.3 Pri tome, treba imati u vidu da je Lajbnic smatrao

da iscrpnu listu unutranjih svojstava ine broj (na primer stranica
poligona), ugao i proporcija, a spoljanjih (relativna) veliina.4
Sada moemo definisati pojmove slinosti i jednakosti. Naime, dva
objekta su slina ukoliko su im sva unutranja svojstva identina.
Slini objekti su identini u pogledu forme, to znai da se, posmatrani izolovano jedan od drugog, ne mogu razlikovati. Jednakost objekata se, sa druge strane, tie iskljuivo njihove veliine dva objekta
su jednaka ukoliko su identina u pogledu veliine. Pojam kongruencije je onda, prema Lajbnicu, definisan kao konjunkcija ova dva svojstva slinosti i jednakosti. Dakle, kongruentni su samo oni objekti
koji su slini u pogledu forme (kojima su sva unutranja svojstva
identina) i jednaki u pogledu veliine.
Iz ove definicije jasno se vidi da Kantov argument direktno
pogaa Lajbnicovu definiciju pojma kongruencije. Naime, imamo
primer leve i desne ljudske ake, koje su potpuno sline i jednake, a
opet inkongruentne.

UNA STOJNI

Desna aka je slina i jednaka levoj aci. I ukoliko neko posmatra jednu od njih zasebno, prouavajui proporciju i poloaj delova jednih u odnosu na druge i osmatrajui veliinu celine, onda e kompletan opis jedne morati u potpunosti da
odgovara i drugoj. 5

264

Drugim reima, ukoliko bismo posmatrali jednu aku potpuno izolovano, kompletan opis te ake ne bi se ni po emu razlikovao
bila ona leva ili desna. Naravno, ovde treba imati na umu da bi taj
opis bio identian ukoliko sledimo Lajbnicovu podelu na unutranja
i spoljanja svojstva. Videli smo da su unutranja svojstva ona koja
potpadaju pod pojam slinosti forme, dok bi spoljanja bila iscrpena
u svojstvu (relativne) veliine. Budui da je lista unutranjih svojstava po pretpostavci iscrpna (broj, ugao i proporcija), vidimo da bi se
opisi leve i desne ake, imajui samo ova svojstva u vidu, u potpunosti poklapali. Ono to bi inilo relevantnu razliku bilo bi uvoenje
svojstva unutranje usmerenosti, odnosno poretka delova ruke s
3
P. Rusnok, R. George, A Last Shot at Kant and Inkongruent Counterparts,
KantStudien 86 (1995), str. 260.
4
Ibid., str. 261.
5
I. Kant, op. cit., str. 370.

6
7

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2009

desna na levo ili s leva na desno. Kant ovo upravo i ini, tvrdei
da ta razlika poiva na unutranjim osnovama, ali insistira na tome
da se razlika ne moe napraviti u relativnom odnosu prema drugim
telima, ili samo na osnovu meusobnog odnosa delova nekog tela,
ve iskljuivo u odnosu prema univerzalnom apsolutnom prostoru.6
Argument izolovane ljudske ake upravo to treba da pokae.
Naime, ak i posmatrana potpuno izolovano, ljudska aka mora biti
leva ili desna. Dakle, ona to svojstvo mora posedovati nezavisno od
odnosa prema bilo kom objektu. Ustrojstvo njenih delova s desna
na levo ili sa leva na desno, koje bi jednu ruku inilo levom, odnosno desnom, moglo bi se utvrditi iskljuivo u odnosu prema apsolutnom prostoru. Upravo je apsolutni prostor taj koji takvo ustrojstvo omoguava. Kant ovde zapravo ima u vidu da, zahvaljujui
njegovoj trodimenzionalnosti, prostor moemo zamiljati kao da se
sastoji iz tri ravni koje se meusobno seku pod pravim uglovima.
Tako, horizontalnom zovemo onu ravan u odnosu na koju nae telo
stoji uspravno, i ona omoguava razlikovanje smerova koje oznaavamo sa gore i dole. U odnosu na horizontalnu ravan preostale dve
su uspravne, tako da ljudsko telo stoji du linije njihovog preseka.
Jedna od njih deli telo tako da omoguava razlikovanje smerova
ispred i iza, dok druga deli telo na dve, spoljanje gledano jednake
polovine i tako omoguava razlikovanje levog i desnog. Krajnji
osnov pomou koga mi uopte formiramo pojam smerova u prostoru
jeste odnos ovih ravni prema naem telu.7 Bez ovog odnosa uopte
ne bismo ni mogli da imamo pojmove kao to su levo ili desno.
Prostorna odreenja svih drugih stvari koje postoje u prostoru izvan
nas odreujemo samo u odnosu prema nama samima. Tako, ak ni
kompas ne bismo bili u stanju da upotrebimo, ukoliko ga ne bismo
doveli u vezu sa stranama naeg tela, jer ak i ako bismo znali koja
taka oznaava sever, ostale strane sveta mogli bismo da odredimo
samo ako bismo ve mogli da razlikujemo levo i desno. To, opet,
moemo tek ukoliko kompas dovedemo u odnos sa stranama sopstvenog tela. Meutim, ni to nam ne bi pomoglo ukoliko nae telo ne
bi stajalo u odnosu prema ravnima apsolutnog trodimenzionalnog
prostora. Kant doista kae da nas je priroda, s obzirom na znaaj koji
odreivenje smerova u prostoru ima za nas, obdarila oseajem za
Ibid., str. 369.
Ibid., str. 366367.

265

UNA STOJNI

levo i desno. Meutim, on insistira na tome da potpuno prostorno

odreenje bilo koje fizike stvari mora poivati na odnosu prema apsolutnom prostoru.
Vratimo se sada argumentu izolovane ake. Jasno je da ovakvo unutranje usmerenje s leva na desno i s desna na levo ne spada, prema Lajbnicovoj podeli, niti u unutranja, niti u spoljanja
svojstva. Dakle, ukoliko sledimo Lajbnicovu podelu, opis izolovane
ljudske ake bio bi identian kako za levu, tako i za desnu aku.
Sada treba takoe razmotriti tvrdnju po kojoj bi izolovana
ljudska aka morala biti leva ili desna. Kant u prilog ove tvrdnje kae
da bi u suprotnom ta aka jednako pristajala obema stranama ljudskog tela, to je nemogue. Na prvi pogled bi se na ovom mestu moglo prigovoriti da Kantov argument krije petitio principii. Naime,
Kant sa jedne strane tvrdi da bi bilo nemogue rei za izolovanu aku
da li je ona leva ili desna, dok sa druge strane izgleda da pretpostavlja da bismo na ljudskom telu bez aka, posmatranom izolovano,
mogli da odredimo koja je njegova leva, a koja desna strana. Meutim, Kant ne pretpostavlja tako neto. Ono to on tvrdi jeste da bi
aka morala da odgovara makar jednoj strani ljudskog tela (tako da
kada ruku savijemo ka grudima i dlan poloimo na grudi palac pokazuje ka vratu, a ne ka nogama) i takoe, da ne bi mogla jednako da
odgovara obema stranama ljudskog tela. Ovako neto svakako nije
sporno. Ovim argumentom se ne tvrdi da bi strana tela kojoj bi aka
odgovarala bila leva ili desna.8 Ono to je sigurno jeste da bi jedna
aka odgovarala samo jednoj strani tela, dok bi njen inkongruentni
pandan odgovarao iskljuivo suprotnoj strani. ak i kada bi aka
bila potpuno izolovana (recimo, prva stvorena stvar), ona bi i dalje
morala biti takva da bi mogla da pristaje iskljuivo jednoj strani tela
(onoj strani kojoj ne moe da pristaje njen inkongruentni pandan).
Meutim, identian opis odgovarao bi obema, budui da su one sline po obliku i jednake po veliini. Dakle, argument je konzistentan i
odoleva prigovoru da krije petitio principii.
Jasno je kako ovaj argument pokazuje nepotpunost Lajbnicove definicije kongruencije naime, imamo primer objekata koji u
potpunosti zadovoljavaju definiciju (slini su i jednaki), a ipak nisu
kongruentni. Istovremeno argument treba da predstavlja reductio ad
8
G. Nerlich, Hands, Knees, and Absolute Space, The Journal of Philosophy 70 (1973), str. 341.

266

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2009

absurdum relacionistike teorije prostora. Naime, prema relacionizmu, bilo koje prostorne atribute nekom telu moemo pripisivati jedino u odnosu prema drugim telima. Meutim, u sluaju da postoji
samo jedna ljudska aka, prema relacionizmu, celokupan aktuelni
prostor bio bi onaj prostor koji zauzima ta aka. Tada, a budui da je
opis leve i desne ake potpuno istovetan (to Lajbnic svakako prihvata, poto su ljudske ake sline po formi i jednake po veliini),
jasno je da ne bismo ni na koji nain mogli da odredimo da li je aka
leva ili desna.
Meutim, razmotrimo sada relacionistiko shvatanje prostora
nezavisno od Lajbnicove definicije unutranjih i spoljanjih svojstava. Naime, imamo prostor koji se sastoji samo iz jedne jedine ake.
Po pretpostavci, aka mora biti leva ili desna, jer bi u suprotnom jednako dobro odgovarala obema stranama ljudskog tela, to je, kako
smo videli, nemogue. Kant tvrdi da relacionizam ne moe da odredi
razliku izmeu leve i desne ake, ukoliko posmatramo samo jednu
izolovanu aku. Meutim, razmotrimo sledei predlog. Naime, ukoliko bi izolovana aka bila desna, palac desne ake bio bi levo u odnosu na kaiprst (naravno, ukoliko aku posmatramo sa strane nadlanice, dok bi bio desno ukoliko bismo aku gledali kao da nam je
okrenuta dlanom), a ukoliko je u pitanju leva aka, palac bi bio desno
u odnosu na kaiprst (odnosno levo, ukoliko posmatramo njen dlan).
Unutranje usmerenje desne ake bilo bi, dakle, od palca ka malom
prstu s leva na desno (sa strane nadlanice), dok bi usmerenje leve
bilo s desna na levo (takoe, sa strane nadlanice). Pri tome bismo
usmerenje odredili ne u odnosu prema nekom objektivnom apsolutnom prostoru, ve iskljuivo u meusobnom odnosu delova ake
(prstiju), u skladu sa naim oseajem za levo i desno. Dakle, da bismo odredili da li je izolovana ljudska aka leva ili desna, posmatraemo palac te ake kao referentno telo. Poloaj ostalih prstiju
odrediemo u odnosu na njega, tako da e se oni nalaziti bilo levo,
bilo desno u odnosu na palac. Da li se ostali prsti nalaze levo ili desno u odnosu na palac odrediemo pozivanjem na na prirodni oseaj za levo i desno. Dakle, ideja je da u pokuaju da odredimo razliku
izmeu inkongruentnih pandana uzmemo u obzir meusobni odnos
delova objekta. Takvo objanjenje bilo bi u skladu sa relacionizmom. Naravno, ukoliko su sva svojstva objekta iscrpena u Lajbnicovom spisku unutranjih i spoljanjih svojstava, ovakav odnos delova

267

UNA STOJNI

ne bismo mogli da uzmemo za svojstvo koje ini relevantnu razliku.

Meutim, sam Kant uvodi svojstvo unutranje usmerenosti, ali kao
to smo gore videli, tvrdi da je ono vezano za odnos prema apsolutnom prostoru. Meutim, kao to emo videti, nije sigurno da li on to
uspeva i da dokae. Dakle, jasno je da fenomen inkongrunetnih pandana Lajbnicova definicija kongruencije ne prepoznaje, ali nije tako
jasno da relacionistiko shvatanje prostora (nezavisno od definicije
unutranjih i spoljanjih svojstava) ne moe da ga objasni. Ukoliko
objanjenje koje smo ponudili moe da opstane, onda Kantov argument ne bi predstavljao reductio ad absurdum relacionizma.
Zapravo, od jaine zakljuka o postojanju apsolutnog prostora zavisi i to da li Kantov argument zaista predstavlja reductio ad absurdum relacionizma. Meutim, iako argumentom o izolovanoj ljudskoj aci uspeno odbacuje Lajbnicovu analizu kongruencije i daje
jak argument protiv relacionistike teze, ipak je sam zakljuak o postojanju apsolutnog prostora daleko sporniji. Kant zapravo ovde
postupa na svoj uobiajen nain. On polazi od injenice da ljudi imaju sposobnost da razlikuju smerove u prostoru, pomou prirodnog
oseaja za levo i desno i zatim postavlja svoje standardno pitanje
kako je to mogue? Odgovor bi bio da, budui da je prostor trodimenzionalan, u njemu moemo zamisliti tri ravni koje se seku pod
pravim uglovima, kao to smo ve opisali. Dovodei ove ravni u odnos prema sopstvenom telu, stvaramo pojam o smerovima u prostoru. Onda usmerenje svih stvari u prostoru procenjujemo dovodei ih
u odnos prema naem telu. Meutim, Kantov zakljuak o postojanju
apsolutnog prostora zapravo moemo posmatrati kao zakljuak na
najbolje mogue objanjenje. Naime, on pretpostavlja da ukoliko
sam prostor ima apsolutno odreene smerove, onda i izolovana aka
mora biti leva ili desna, zbog svog odnosa prema ovom apsolutnom
usmerenju. To apsolutno usmerenje onda predstavlja dovoljan uslov
nae sposobnosti da odreujemo smerove, odnosno dovoljan razlog
za postojanje naeg oseaja za levo i desno. Meutim, ini se da
ovde Kant pravi greku, podrazumevajui da je dovoljan uslov ujedno i nuan.9 Naravno, ukoliko bi prostor posedovao ovakvo apsolutno usmerenje, to bi svakako bilo dovoljno da zakljuimo da naa
sposobnost da razlikujemo smerove u prostoru poiva upravo na
ovoj usmerenosti. Meutim, sama naa sposobnost razlikovanja
9

268

P. Rusnok, R. George, op. cit., str. 271.

10

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2009

smerova u prostoru ne implicira postojanje aposlutnog usmerenja u

prostoru, odnosno, apsolutno usmerenje ne predstavlja nuan uslov
nae sposobnosti da razlikujemo smerove u prostoru. Dakle, sama
injenica postojanja nae sposobnosti da odredimo levo i desno koja
je, kako sam Kant tvrdi, praena naim oseajem za levo i desno,
ne prua nikakvu garanciju za postojenje apsolutnih smerova u prostoru. Samo ukoliko bismo ve znali da postoji apsolutni prostor koji
je na ovaj nain apsolutno usmeren, mogli bismo da tvrdimo da naa
sposobnost odreivanja levog i desnog poiva na tom apsolutnom
usmerenju. Meutim, to bi znailo unapred pretpostaviti ono to tek
treba dokazati.
Naa prirodna sposobnost za odreivanje smerova u prostoru
praena je oseajem za levo i desno. Ovaj oseaj za levo i desno,
kako sam Kant tvrdi, povezan je sa prirodnom asimetrinou ljudskog tela, kao to je superiornost desne strane tela kod desnorukih
ljudi. Naime, Kant tvrdi da se, uprkos velikoj spoljanjoj slinosti,
strane ljudskog tela mogu razlikovati pomou jasnog oseaja, i to ne
pozivajui se pri tome na asimetrian raspored unutranjih organa.10
Meutim, budui da posedujemo ovakav prirodan oseaj, mi bismo
mogli iskljuivo na osnovu tog oseaja da odreujemo levo i desno,
bez pozivanja na apsolutno usmerenje prostora. Dakle, na prirodan
oseaj za levo i desno, koji poiva na ustrojstvu ljudskog tela, mogao
bi biti sasvim dovoljan da objasni postojanje nae sposobnosti da
odreujemo levo i desno. Pozivanje na ovakav oseaj pre ukazuje na
subjektivnu prirodu prostora, nego to ukazuju na postojanje jednog
objektivnog, apsolutnog prostora. Sama injenica da imamo sposobnost da odreujemo smerove u prostoru, te da posedujemo prirodni
oseaj za levo i desno, ne dokazuje postojanje apsolutnih smerova u
prostoru, niti dokazuje trodimenzionalnost objektivnog, apsolutnog
i od nas nezavisno postojeeg prostora.
Dakle, vidimo da zakljuak o postojanju apsolutnog prostora
nije konkluzivan, ve predstavlja zakljuak na najbolje mogue
objanjenje. Sada razmotrimo ponovo snagu antirelacionistikog
argumenta. Naime, ukoliko ne bismo zakljuili da postoji apsolutni
prostor onda bi naa procena levog i desnog poivala samo na ljudskom oseaju za levo i desno. Takoe, unutranje usmerenje delova
objekata sa leva na desno i sa desna na levo ne bi poivalo na odnosu
I. Kant, op. cit., str. 369.

269

prema univerzalnom prostoru. Dakle, mogli bismo da kaemo da su

prsti ljudske ake, posmatrane izolovano, usmereni s leva na desno
od palca ka malom prstu (posmatrajui nadlanicu ake), ukoliko je
ruka desna, odnosno s desna na levo ukoliko je leva. Dakle, da li je
aka leva ili desna odredili bismo tako to bismo odredili poloaj
ostalih pristiju u odnosu na palac date ake kada je re o levoj aci,
oni su levo, a kada je re o desnoj, desno u odnosu na palac. Pri tome
bismo to usmerenje s leva na desno i s desna na levo odredili prema
naem prirodnom oseaju za levo i desno. Dakle, da bismo odredili
da li je aka leva ili desna, dovoljan nam je poredak njenih delova
(prstiju) i na oseaj za levo i desno. Prema tome, nema potrebe za
postuliranjem apsolutnog, objektivno postojeeg prostora. ini se
da u ovakvom objanjenju nema nieg to nije u skladu sa relacionizmom. Kako smo videli da zakljuak o postojanju apsolutnog prostora nije nuan, izgleda da relacionizam ipak ima prostora da objasni fenomen inkongruentnih pandana. 11

UNA STOJNI

11

270

Jedan prigovor ovakvom relacionistikom objanjenju inkongruentnih pandana mogu je ukoliko uzmemo u obzir mogunost etvorodimenzionalnih prostora
ili prostora koji su neorijentabilni, u kojima leva aka moe postati desnom prostom rotacijom, a da pri tom ne menjamo raspored njenih delova. Mogue je da se
ovaj problem moe reiti pozivanjem na pojam lokalno-levog, odnosno lokalno-desnog, na nain na koji ih koristi L. Sklar (L. Sklar) u Incongruous counterparts, Intrinsic Features, and the Substantiviality of Space (videti L. Sklar, Incongruous
counterparts, Intrinsic Features, and the Substantiviality of Space, u J. Van Cleve, R.
E. Frederic (prir.), The Philosophy of Right and Left, Kluwer Academic Publishers,
Dordrecht, Boston, London, 1991, str. 173186.). Meutim, ovaj prigovor zapravo
moemo smatrati irelevantnim za nae razmatranje i to iz vie razloga. Pre svega,
sam Kant smatrao je da je prostor nuno euklidski i trodimenzionalan. On, naravno,
nije ni uzimao u razmatranje neorijentabilne prostore, ali ak i da jeste, po svemu sudei, smatrao bi da je prostor takoe i nuno orijentabilan (videti J. Van Cleve, Introduction to the Arguments of 1770 and 1783, u J. Van Cleve, R. E. Frederic (prir.),
The Philosophy of Right and Left, Kluwer Academic Publishers, Dordrecht, Boston,
London, 1991, str. 23.). Sa druge strane, ini se da nema nikakvog razloga da pretpostavimo da je na prostor bilo etvorodimenzionalan, bilo neorijentabilan, te sa te strane moemo tvrditi da su leva i desna aka zaista inkongruentne. Meutim, svakako se
moe prigovoriti da je ve sama logika mogunost etvorodimenzionalnog ili neorijentabilnog prostora dovoljna da bi se ovakva tvrdnja osporila, budui da je logiki
mogue da postoji prostor u kome objekti koji su u trodimenzionalnom i orijentabilnom prostoru inkongruentni, zapravo postaju kongruentni. Ipak, mogunost etvorodimenzionalnih i neorijentabilnih prostora najee se koristi kao oruje protiv
samog Kantovog argumenta. Naime, u etvorodimenzionalnim i u neorijentabilnim
prostorima, inkongruentni pandani kao to su leva i densa aka, prestaju da budu inkongruentni, tj. mogue ih je dovesti u stanje poklapanja. Tako, Kantova pretpostav-

ka da izolovana aka mora biti leva ili desna zavisi od pretpostavke da prostor nuno
mora biti trodimenzionalan, euklidski prostor. Ukoliko je etvorodimenzionalan ili
neorijentabilan prostor mogu, ova pretpostavka postaje lana, te Kantov argument
pada u vodu. Meutim, mogunost etvorodimenzionalnog prostora moe se iskoristiti i u prilog Kantovom tvrenju o postojanju apsolutnog prostora, ukoliko umesto
Kantovog argumenta uzmemo u razmatranje neku vrstu njegove modernizovane verzije, kakvu nudi G. Nerlih (G. Nerlich), pozivajui se na pojam enantiomorfnosti
(odnosno, mogunosti nekog objekta da ima inkongruentnog pandana) i homomorfnosti (odnosno, nemogunosti objekta da ima inkongruentnog pandana). Prema Nerlihovom argumentu, da li e ruka biti enantiomorfna ili homomorfna zavisie od prirode prostora u kome se nalazi (videti G. Nerlich, op. cit.). Mogua relacionistika
strategija protiv Nerlihovog argumenta sastoji se u pokuaju da se pokae kako se
svojstva prostora na kojima poiva enantiomorfnost mogu objasniti isto relacionistiki. Ovakvu vrstu strategije preduzima Sklar (videti L. Sklar, op. cit.). Sklarov argument protiv Nerliha prilino je ubedljiv. Meutim, ak i da je Nerlih u pravu, to i dalje
ne znai da Kantov argument, onako kako je formulisan u spisu O osnovnim principima razlikovanja smerova u prostoru dokazuje postojanje apsolutnog prostora.

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2009

Zapravo, pozivanje na injenicu o postojanju oseaja za levo i

desno, svojstvenom ljudima, kao i tvrdnja da u procenjivanju smerova u prostoru uvek polazimo od naeg tela, predstavlja Kantov prvi
korak ka antropomorfizaciji prostora, odnosno usvajanju teze o prostoru kao proizvodu ljudskog duha. Zaista, nekoliko godina kasnije
Kant u Inauguralnoj disertaciji odustaje od shvatanja prostora kao
ontoloki nezavisnog i objektivno postojeeg i usvaja tezu o prostoru kao formi ljudskog opaanja. Prema ovom shvatanju, prostor
predstavlja apriornu formu ljudskog opaanja. On je jedinstven referentni okvir koji mi projektujemo oko sebe i pomou koga odreujemo kretanje sopstvenog tela. Prostor doivljavamo kao jedinstven,
apsolutan, sveobuhvatan i trodimenzionalan, ali on nije nezavistan
od naeg postojanja, ve predstavlja proizvod ljudskog duha. Prostor nije empiriki pojam apstrahovan iz iskustva, ve nuna apriorna predstava, koja je uslov svih spoljanjih opaaja. Kao takav, on
predstavlja ono to Kant naziva istim opaajem. Prostor, dakle, postaje jedinstven, sveobuhvatni referentni sistem, ali koga konstruie
ljudski duh. ovek se sada nalazi u centru sveobuhvatnog referentnog sistema, koga sam konstruie i projektuje oko sebe. Ovakvo
shvatanje uslovljava i odbacivanje teze o prostoru kao boanskom
senzorijumu. Ovo predstavlja radikalnu antropomorfizaciju prostora
naime, od uenja o prostoru kao boanskom senzorijumu pomou
koga Bog opaa svet koji je stvorio, prelazi se na uenje o prostoru
kao ljudskom senzorijumu, koji predstavlja uslov ljudske ulnosti,

271

odnosno, nuan apriorni uslov opanja, koji omoguava sve nae

spoljanje opaaje. Stav koji usvaja u Inauguralnoj disertaciji predstavlja Kantovo konano shvatanje prostora, koje e zadrati i u Kritici istog uma.
Iako odbacuje tvrdnju o apsolutnom i objektivnom prostoru,
Kant se u Inauguralnoj disertaciji ponovo poziva na fenomen inkongruentnih pandana, kada tvrdi da prostor predstavlja ist opaaj.
Naime, Kant tvrdi da prostor nije pojam apstrahovan iz iskustva (budui da spoljanje opaanje pretpostavlja pojam prostora, a ne stvara
ga), ve predstavlja ist opaaj i ujedno fundamentalnu formu
spoljanjeg opaanja. Tako se aksiomi geometrije ne mogu izvesti iz
nekog univerzalnog pojma prostora, ve se mogu spoznati samo istim opaanjem i jedino mogu biti ispravno aprehendirani u samom
prostoru.12 Dakle, trodimenzionalnost prostora, ili injenicu da
izmeu dve take moemo povui samo jednu pravu liniju ne izvodimo iz univerzalnog pojma prostora, ve saznajemo pomou istog
opaanja. Tako isto, Kant tvrdi da se ni inkongruencija ne moe izraziti diskurzivno, ve se moe spoznati iskljuivo istim opaajem.

UNA STOJNI

Koje su stvari u datom prostoru usmerene u jednom smeru, a

koje u drugom, ne moe se diskurzivno opisati, niti se moe
svesti na karakteristine odredbe razuma, bilo kakvim lukavstvom uma. Otuda, izmeu vrstih tela, koja su potpuno
slina i jednaka, ali inkongruentna, kao to su leve i desne
ake (utoliko ukoliko se zamiljaju samo prema njihovoj protenosti), ili sferini trouglovi sa dve suprotne hemisfere,
postoji razlika zahvaljujui kojoj je nemogue da se granice
njihove protenosti poklope i to uprkos injenici da se u pogledu svega to se moe izraziti posredstvom karakteristinih
odredbi razumljivih umu kroz govor, ona mogu zameniti jedna za druga. Stoga je jasno da razlika, odnosno inkongruentnost, moe biti aprehendirana iskljuivo istim opaanjem.13
Tvrdnja da se inkongruencija ne moe diskurzivno izraziti
ponovo se oslanja na pretpostavku da je lista unutranjih i spoljanjih svojstava objekata iscrpljena u svojstvima slinosti i jednakos12
I. Kant, Inaugural Disertation, u D. Walford, R. Meerbote (prir.), Theoretical Philosophy 17551770, Cambridge Univeristy Press, Cambridge, 1992, str. 396.
13
Ibid.

272

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2009

ti. Sve mogue razlike izmeu objekata mogu se opisati pomou

ovih pojmova. Kongruencija je prema Lajbnicu, kao to smo videli,
definisana kao konjunkcija svojstava slinosti i jednakosti. Meutim, ukoliko je lista unutranjih i spoljanjih svojstava zaista iscrpna,
inkongruentni pandani se ne razlikuju ni po jednom unutranjem ili
spoljanjem svojstvu. Dakle, inkongruentni pandani se onda razlikuju samo po tome to nisu identini. Meutim, kako je besmisleno
tvrditi da se dva objekta razlikuju samo po tome to nisu identina (a
da se pri tome ne razlikuju ni po jednom drugom svojstvu), to ukazuje na to da lista svojstava ne moe biti iscrpna. Samim tim, definicija
kongruencije, onako kako je Lajbnic daje, bila bi nepotpuna, budui
da postoje objekti koji potpuno zadovoljavaju definiciju (slini su i
jednaki), ali koji su pri tome inkongruentni. Ova injenica ukazuje
na to da se definicija mora revidirati. Kant nalazi svojstvo koje nedostaje inkongruentni pandani se razlikuju po svojoj unutranjoj
usmerenosti. Naime, ukoliko su delovi jednog objekta usmereni s
leva na desno, delovi njegovog inkongruentnog pandana bie usmereni s desna na levo. Dakle, definicija kongruencije postaje potpuna
ukoliko dodamo zahtev da objekti imaju svojstvo da su usmereni u
istom smeru. Meutim, prema Kantu, upravo je ova usmerenost ono
to se ne moe pojmovno opisati. To je pojam koji se moe konstruisati, ali se nikako ne moe predstaviti u diskurzivnom modusu saznanja. Dakle, pojam usmerenosti bi bio nedefinljiv i jedini nain na
koji bi mogao biti uveden jeste kao primitivan pojam. Meutim, prema Kantu, dodavanje usmerenosti kao primitivnog pojma nije reenje ukoliko zahtevamo diskurzivno poimanje razlike izmeu razliito usmerenih objekata, odnosno inkongruentnih pandana, budui da
se usmerenost sama po sebi ne moe pojmovno izraziti. Da li je onda
zaista nemogue diskurzivno izraziti inkongruenciju? ini se da je
tako ukoliko inkongruenciju pokuavamo da izrazimo preko analize
pojma kongruencije, shvaane kao konjunkcije svojstava slinosti i
jednakosti (ak i ukoliko meu ova svojstva uvrstimo i svojstvo
usmerenosti kao primitivan pojam).
Meutim, Kant na vie mesta eksplicitno tvrdi da su dva objekta kongruentna, ukoliko mogu biti ograniena istim prostornim
granicama (tj. dovesti se u stanje poklapanja). Imajui ovo u vidu,
mogli bismo inkongruentnost objasniti kao svojstvo objekata koji su
slini i jednaki, a nisu kongruentni, odnosno kao svojstvo objekata

273

UNA STOJNI

koji su slini i jednaki, a ne mogu da se dovedu u stanje poklapanja, i

u tom smislu bismo razliku izrazili pomou pojmova.14 Razlog zbog
kojeg Kant to ne ini, izgleda da lei u tome to je smatrao listu
osnovnih geometrijskih i matematikih pojmova potpunom, kao i da
objasniti inkongruenciju pomou pojmova ne znai nita drugo do
proizvesti objanjenje pomou analize tih pojmova. U tom smislu,
analizom pojma kongruencije dolazimo do toga da on znai biti
slian i jednak.15 Na taj nain inkongruenciju zaista neemo moi
pojmovno da izrazimo. Ali, ukoliko odbacimo pretpostavku o potpunosti liste matematikih pojmova, nema drugog razloga da kongruenciju ne uvedemo kao pojam, na onaj nain na koji smo to gore
opisali (kao sposobnost objekata da mogu da zauzmu identine prostorne granice), te da onda inkongruenciju objasnimo preko pojmova slinosti, jednakosti i kongruencije, shvaene na takav nain.
Dakle, videli smo kako u spisu O osnovnim principima razlikovanja smerova u prostoru Kant uspeno pogaa Lajbnicov pojam
kongruencije definisan preko jednakosti i slinosti objekata, budui
da fenomen inkongruentnih pandana pokazuje da postoje objekti,
poput leve i desne ljudske ake, koji su slini u pogledu forme i jednaki u pogledu veliine, odnosno, koji se ne razlikuju ni po jednom
unutranjem i spoljanjem svojstvu sa Lajbnicove, navodno iscrpne
liste unutranjih i spoljanjih svojstava, a koji su ipak inkongruentni.
Takoe smo videli da zakljuak o postojanju apsolutnog prostora
nije konkluzivan, ve predstavlja samo zakljuak na najbolje mogue objanjenje, budui da postojanje apsolutnog usmerenja u prostoru, iako predstavlja dovoljan, ipak ne predstavlja i nuan uslov
nae sposobnosti da odreujemo smerove u prostoru. Dakle, iz injenice da posedujemo sposobnost da odreujemo smerove u prostoru
ne sledi da postoji apsolutan prostor sa apsolutnim usmerenjem.
Otuda se javlja prostor za relacionistiki manevar. Naime, relacionizam ima mogunosti da objasni fenomen inkongruentnih pandana,
pozivajui se na unutranje usmerenje objekata, ali koje se pri tom,
naravno, ne odreuje u odnosu prema apsolutnom prostoru, ve se
odreuje iskljuivo prema naem prirodnom oseaju za levo i desno.
Dakle, takvo objanjenje fenomena inkongruentnih pandana pozivalo bi se iskljuivo na meusoban odnos delova predmeta, odnosno
14
15

274

P. Rusnok, R. George, op. cit., str. 273.

Ibid., str. 273.

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2009

njihovo usmerenje, i na na oseaj za levo i desno. Na taj nain, relacionizam bi mogao da izbegne svoenje na apsurd. Sam Kant nekoliko godina kasnije, u Inauguralnoj disertaciji odbacuje shvatanje
prostora kao apsolutnog, univerzalnog i objektivno postojeeg, i
usvaja shvatanje prostora kao apriorne forme ljudskog opaanja, to
e ujedno biti i njegov konaan stav o problemu prostora, koji predstavlja svojevrsnu sintezu i nadgradnju lajbnicovskog i njutnovskog
shvatanja prostora. Pri tome, injenica o postojanju oseaja za levo i
desno, koja se javlja u spisu O osnovnim principima razlikovanja
smerova u prostoru, predstavlja prvi korak ka antropomorfizaciji
prostora i prelaz od apsolutistikog shvatanja prostora ka prostoru
shvaenom kao forma ljudske ulnosti.
Videli smo takoe da je inkongruenciju mogue pojmovno
predstaviti preko pojmova slinosti, jednakosti i kongruencije, pri
emu kongruenciju shvatamo kao sposobnost objekata da zauzmu
istovetne prostorne granice. Tako bi inkongruencija bila pojmovno
predstavljena kao slinost, jednakost i nekongruencija, odnosno, nemogunost objekata da zauzmu istovetne prostorne granice. Kao to
smo videli, ini se da jedini razlog zbog kojeg Kant ne uvodi pojam
kongruencije kao sposobnosti objekata da zauzmu iste prostorne
granice, lei u tome to on listu matematikih i geometrijskih pojmova smatra potpunom, a adekvatno pojmovno objanjenje inkongruencije trai u analizi tih pojmova. im odbacimo ovu pretpostavku,
vie nema nikakvih prepreka da inkongruenciju pojmovno izrazimo
na gore prikazan nain.
Sam Kant u Kritici istog uma ne pominje fenomen inkongruentnih pandana kao argument u prilog shvatanja prostora kao istog opaaja i apriorne forme ljudske ulnosti. Predmet je polemike
zbog ega je taj argument izostavljen. Videli smo da, suprotno Kantovom uverenju, postoji nain na koji bi se inkongruencija mogla
pojmovno izraziti. Naravno, ukoliko se inkongruencija zaista ne bi
mogla izraziti diskurzivno, Kant bi ovaj argument mogao upotrebiti i
u Kritici istog uma. Ipak, ak i tada, taj argument bi stajao samo kao
pomoni argument i dodatak argumentu iz Kritike istog uma.

275

Literatura

UNA STOJNI

Kant I., Concerning the Ultimate Ground of the Differentiation of Directions in Space, u D. Walford, R. Meerbote (prir.), Theoretical Philosophy 17551770, Cambridge Univeristy Press, Cambridge,
1992, str. 361372.
Kant I., Inaugural Disertation, u D. Walford, R. Meerbote (prir.), Theoretical Philosophy 17551770, Cambridge Univeristy Press, Cambridge, 1992, str. 373416.
Kant I., Thoughts on the true estimation of living forces, u J Handyside
(prev.), Kants Inaugural Dissertation and Early Writings on Space,
The University of Chicago Press, Chicago, 1929, str. 115.
Kant I., Fizika monadologija, ARHE 1 (2004), str. 235250.
Kant I., Kritika istog uma, BIGZ, Beograd, 1976.
Nerlich G, Hands, Knees, and Absolute Space, The Journal of Philosophy
70 (1973), str. 337351.
Robinson H., Incongruent Counterparts and the Refutation of Idealism,
Kant-Studien 72 (1981), str. 391397.
Rusnok P., George R., A Last Shot at Kant and Inkongruent Counterparts,
Kant-Studien 86 (1995), str. 257277.
Sklar L., Incongruous counterparts, Intrinsic Features, and the Substantiviality of Space, u J. Van Cleve, R. E. Frederic (prir.), The Philosophy of Right and Left, Kluwer Academic Publishers, Dordrecht,
Boston, London, 1991, str. 173186.
Smith N. K., The paradox of the Incongruous Counterparts, u J. Van Cleve, R. E. Frederic (prir.), The Philosophy of Right and Left, Kluwer
Academic Publishers, Dordrecht, Boston, London, 1991, str. 4348.
Van Cleve J., Introduction to the Arguments of 1770 and 1783, u J. Van
Cleve, R. E. Frederic (prir.), The Philosophy of Right and Left, Kluwer Academic Publishers, Dordrecht, Boston, London, 1991, str.
1526.
Wilson C., Kant and Leibniz, http://plato.stanford.edu/entries/kant-leibniz/, (pristupljno 18. decembra 2008.)

276

Una Stojni
KANTS CONSIDERATION OF SPACE
AND THE PUZZLE OF INCONGRUENCE
Summary

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2009

Summary: In this paper we are dealing with Kants view on the phenomenon
of incongruous counterparts, in particular with the argument from his article On the
First Ground of the Distinction of Regions in Space, where the phenomenon of incongruous counterparts is used as an argument for the existence of the absolute and
objective space, and with the argument from Kants Inaugural Dissertation in which
he uses the phenomenon of incongruous counterparts again, but this time for a different purpose as an argument in favor of the idea of space as a pure intuition. Our aim
is to show that Kants argument from On the First Ground of the Distinction of Regions in Space, although it shows the inadequacy of Leibnizs definition of congruence, does not in fact represent the reductio ad absurdum of the relationist view, for
his argument in favor of the existence of the absolute space represents merely the inference to the best explanation. We also propound an alternative account of the phenomenon of incongruous counterparts, which is in line with the relationist theory.
Furthermore, we call in question Kants argument from the Inaugural Dissertation,
according to which incongruence could not be explained discursively, and we put
forward a conceptual determination of incongruence in terms of the notions of similarity, equality and congruence, taken as the possibility of objects to be included
within the same spatial boundaries.
Key words: congruence, incongruence, incongruous counterparts, absolutism, relationism.

277