Professional Documents
Culture Documents
Витеза чине приче обичних о витезу. Витез не може да одигра сам себе. Да одигра
витеза. Чак и да убије и бољег, у фер плеју, на мегдану, а раја о томе да ћути и не
прича - он није витез. Као што краља у позоришту не глуми онај који игра краља,
већ уважавање и страхопоштовање свите.
Ако би се у ове три наведене ситуације сви присутни заценили од смеха, било би
јасно да је пред нама пајац, нека луда, неки камуфлирани ексцентрик. Али, ако
међу присутним, када наиђе таква шљаштећа појава, завлада мук, тајац и
страхопоштовање ако затрепере девојачка срца, умукне и шапат, онда је јасно да је
то витез.
Хтео сам да кажем, предање и приче обичних и уплашених витеза чине витезом.
Смрти има ал' пораза нема
Ко је витез?
Значи: оданост.
Да ли Бановић Страхиња који опрости ноћ под турским чадором - својој љуби и
поздрави се заувек са својом политички спретном тазбином?
Значи: праштање.
Да ли болни Дојчин, који после десет година лежања (дворе га његова сека, и
његова верна љуба), обмотан чаршафима као египатска мумија, одсече Арапину
Уси главу, одбрани Солун, а онда одсече главу свом куму који га издаде, па ковачу
наблатину који није хтео за мегдан да поткује дору на вересију (већ је хтео да га
кује а да му љуба Дојчинова плати у натури) одруби главу и баци на солунску
калдрму. И мирно, без мржње, без беса, без ружних речи, оде кући и умре. Значи:
не мрзи, али је суров.
Па онда иде у дворе својој госпођи и витешки њој препушта коначну одлуку:
Јелица каже:
"О Пријезда драги господару,
Морава нас вода одранила
нек Морава вода и сарани!
Предање је, са колена на колено, можда и друкчије причало, али Вук Караџић је
записао:
А да ли је витез Влах Алија кога је убио, на једвите јаде, Бановић Страхиња, рвући
се и теглећи по планини Јелици у белој пени летњи дан до подне?
Имали су одлике витеза и само једну ману - били су гангстери и разбојници свога
доба. Умало да буду витезови!
Свети Ђорђе, рељеф на каменој плочи из манастира Ватопед, на Светој гори (12.
век): Свети Ђорђе био је заштитник витезова од којих су се очекивале пре свега
врлине храбрости, снаге, верности и побожности
Као Марко Краљевћ који је имао богомдано све шансе - од препознавања очеве
сабље, преко врсног коња Шарца који пије колико и Марко (а добар коњ је одлика
витеза) преко цеђења суве дреновине (чврсте мишице), да се није у једно недељено
пре подне обрукао, када је на мегдан извазвао Мусу Кесеџију, јунака са три срца, а
на трећем гуја спава, који је лебдео између наргила и ћиламчета дувајући
анадолијски шит и такав надуван, сковитлао је Марка дотле да му је живот био
важнији од части и Марко зове - кога? - Вилу Равијојлу, своју посестриму, која
одвуче песмом са небеса пажњу Мусе Кесеџије (јер такав глас није чуо) и Марко га
ножем из потаје, подмукло убије.
Тело Мусино се копрцало по пољани, глава била око ногу Краљевића Марка, кад се
са трећег Мусиног срца пробудила змија. Која, отприлике, рече: Марко срећа твоја
што се нисам раније пробудила, развукли би те, Муса и ја, по овом пољу као свиња
масну торбу, и заспа поново.
1. Јован Станојевић
2. Бановић Страхиња
3. Монах Авакум
4. Војвода Момчило
5. Бошко Југовић
6. Кнез Војислав
7. Жупан Мутимир
8. Старина Новак
9. Стојан
10. Зека Буљубаша или Голи Зека
11. Марко Краљевић
12. Војвода Синђелић
13. Карађорђе
14. Незнани јунак
15. Живојин Мишић
16. Деспот Стефан Лазаревић
17. Душан Силни
18. Болен Дојчин
19. Милош Обилић
Краљевић Марко брани сиротињу, има коња Шарца (можда је његово битно
одређење што коњ није, како је уобичајено, белац - то открива неке "флеке" на
његовом витешком лику), и буздован, шестоперац златни (без златних симбола
светлости и сунца нема витеза!), па ипак он је пре тежња за достизањем витешког
мита, него витез; тежња за придржавањем правила витешког кодекса, је оно што га
чини борцем: он је више борац са самим собом, него са Мусом Кесеџијом.
Избрукавши се, јада се:
И Краљ Вукашин слично се каје кад погуби "од себе бољега", војводу Момчила,
опет уз помоћ "женетине" (није вила ама јесте неверна љуба Момчилова).
А витешки, српски мит, као ниједан, признаје да од витеза има и већих, и јачих, и
бољих - српски витез није ни Супермен, ни Херкул, ближи је човеку него Богу,
припадају му и греси, и кајање.
Такав Марко Краљевић не издржа строги српски витешки кодекс погубивши "од
себе бољега". Највећи јунак српског витешког мита, не постаде витез.
А ништа у српском колективном памћењу, ни једно једино дело, песма, еп, роман....
никад се неће обрачунати са моралном строгошћу српског витешког мита - ето
тренутка да подсетимо како је један од кључних романа, на коме се заснива
европејска цивилизација, сав посвећен исмевању, и трагикомичности високих,
витешких моралних начела, у судару са реалношћу света. Наравно, "Дон Кихот",
Серван-тесов. Који трезвено прогласи Витеза Тужног Лика за луду, а за памет
приземног Јахача на магарцу, Санча Пансу, за свагда у Европи промовишући
тријумф "практичног ума".
У истој Европи, где ће народ неуспешног витеза, који суди "ни по бабу, ни по
стричевима" и дан дањи певати химну која почиње речима "Боже правде..." Молећи
од Бога не силу, не победу, не моћ, не превласт над другима, него само - правду. Да
и њему пресуда "бога истинога" буде "ни по бабу, ни по стричевима".
Витез се не боји смрти. Смрт је његов пратилац, верни саветник, дата околност,
навика.
Витез може да изгуби само оно што не може да се купи. Част и образ.
Иво Сенковић после јурњаве са оцем Ђурђом, који га није препознао јер се обукао
у одело Аге од Рибника, каже:
То што млађани Иво осваја на мегдану рухо свог противника, да покаже доказ о
својој победи, уобичајено је у витешким митовима, не само српским: рухо, одело,
униформа...спољашни су знаци одабраних, које Мирјана Поповић назива "одећом
јунаштва".
Јер, "нетко бјеше Страхињићу бане"! И та моћ, коју му народни песник за подвиг
борбе, али још више за подвиг праштања, додељује - је ли то она моћ којом и
Мојсије раздвоји море штапом својим, да у земљу обећану поведе племе
израељово?
Или је та вода она преко које се преносе душе мртвих, из царства пролазног у
царство вечног?
Којој вечности, којој земљи обећаној, упутио се усамљени витез, на свом ђогу, у
пратњи верног хрта Карамана (коњ је симбол неба, пас симбол подземног), да се
никад не врати у малену Бањску, крај Косова?
Да не буде чак ни утеха нама, које одасвуд плаве воде, а нигде нам нису броди.
Да није било витеза требало га је измислити, што је народ ( они четвртасти, килави,
здепасти, кљасти и обични) и чинио.
Да ли је српски витез само утешна, усмена али ипак књижевна, слика коју су
створили слепци унутрашњим видом обдарени?
На немачком, потврдни одговор значи две узастопне европске кланице, два светска
рата.
А ми, да смо на земљи имали ишта јаче од онога што смо имали у миту - зар би се
смели назвати небеским народом?
Цинично схватање историје, по коме народи имају само два пута, "или љигаво
пузе, или сурово газе", нашло би довољно примера и у српској историји - наравно
да има још мање безгрешних народа, него безгрешних људи.
Али...
Глупог ли питања: Да ли је упште било Косовске битке?
Косовска битка срж је српског витешког мита, али и много више од тога (њена
важност као историјског чворишта вероватно је прецењена - Србија ће живети и
после Косова и достићи свој цивилизациј-ски врхунац под владом Деспота
Стефана, а Смедерево Ђурђа Бранковића највећи је утврђени град Европе свог
времена) - срж националног мита којим се формира архетипски светоназор читаве
нације, она осна тачка око које се одвија кристализација целокупног српског
националног бића.
Само је одбрамбена битка, као што је била Косовска, могла да уђе у витешки
српски еп. Јер, витез се не бори ни за територије, ни за плен, него за спровођење
високих моралних начела, "божанских закона", на земљи.
Али, она неће значити само наговештај краја једног света, једне државе и једне
државотворне филозофије, ни краја српског феудализма, већ и наговештај краја
витешких времена.
Остаће још витез над витезовима, Деспот Стефан Високи, први витез европског
"Реда Змаја", на челу својих, у црно обучених оклопника (у знак жалости за палим
кнезом Лазаром) - који је стекао такву витешку славу какву неће имати нико наш
ни пре ни после њега, што борењем, што командовањем, а што својим
сребрњацима - да оформи "српску витешку школу", где ће похрлити стотине
европских витезова, жељних да их Деспот додирне мачем по рамену и додели им
право да змаја ставе у свој грб.
"Јер, боља нам је смрт у подвигу, неголи живот у срамоти, боље нам је у борби
смрт од мача примити, него плећа непријатељима нашим подати!"
Које се завршавају ускликом:
ПОРЕКЛО ВИТЕЗА
- Витез се учи да воли природу и да може да буде њен равноправни део. Витез се не
плаши природних појава ни животиња, он са њима разговара као са људима. Витез
познаје ознаке годишњих доба и биље. Витез познаје планинске изворе и реке.
- Витез умерено једе, храни се природном храном и пије само изворску воду и
вино.
- Витез сам гради своју кућу и прави једноставне делове свога покућства.
- Витез учи да јаше најбрже коње, познаје им ћуд и уме да их лечи и гаји.
- Витез учи да гађа из лука и стреле, да рукује мачем и сабљом, да се користи
буздованом.
ИМЕ ВИТЕЗА
- Име витеза је његова душа. Име у себи скрива порекло, назив је неке доминантне
витезове особине, повезано је са топонимом, местом из којег је витез. Име може
потицати и из неког витешког боја.
ОСОБИНЕ ВИТЕЗА
ПОНАШАЊЕ ВИТЕЗА
- Витез има лепо и скупоцено одело, кацигу на глави и лице покрива визиром.
- Витезов коњ је покривен и украшен, а поред коња има сокола и пса.
- Витез посебно бира своје оружје, или га добија од другог витеза као јуначко
завештање.
- Оружје витеза прави се посебно за њега, као и одело.
- Витез носи са собом амајлију девојке коју воли.
- Витезова опрема је складних боја и од драгоцених материјала: злата, сребра,
крзна, перја.
Активно оружје су: мачеви, сабље, батине и штапови, палице, партизана, буздован,
бојна секира, лук и стрела џилит.
Постојале су две основне врсте мачева које су временом и праксом трпеле извесне
корекције. Прва врста су дугачки, тешки мачеви који се користе са обе руке. Друга
врста су танки и краћи, погодни за борбу једном руком.
Мач модела "скијавоне" (словенски мач) био је јако цењен у Европи 16. века.
Носила га је гарда млетачког дужда. Одликује га балчак који се завршава "мачјом
главом", штитник за целу руку, и уски жљебови по средини. Мач је једносекли, а
при врху обострано наоштрен. Ово оружје настало је од мача који је кован и
"дизајниран" у Србији. Српски штитник је био једноставнији, крстаст, повијених
кракова на доле
Мачеве су носили сви - од пастира до цара. Разлика је била у квалитету мача. Зато
су мачари и били посебна врста мајстора.
Сабља се појављује знатно касније од мача, њоме се борило једном руком, била је
лакша од мача а кривина је била прилагођена за сечење а не за бодење. Због
истањености морала је да буде одличног квалитета да се не би ломила. Чувена
сабља димискија - пореклом је из Дамаска. Аламанка коју носи Дојчин ковала се у
Немачкој. Навалија војводе пријезде и сабља Новака ковача коју је носио краљ
Вукашин (а препознао је Марко Краљевић код Турчина који му је погубио рањеног
оца по томе што су на њој била угравирана три слова ришћанска: једно слово
Новака ковача, друго слово Вукашина Краља, треће слово Краљевића Марка, биле
су домаће. Новак је сабље ковао само највећим јунацима. Пошто је био
комерцијалан, као сваки занатлија и мајстор, исковао је и сабљу Муси Кесеџији.
Сабље су биле обележје племства, порекла, традиције.
Одбрамбена оружја витеза су била штит, шлем и оклоп. Оклоп је био направљен од
правоуга-оних плочица, постављених као црепови на крову и обложених тканином.
Спомиње се да су оклопници деспота Стефана Лазаревића у бици код Анкаре,
1402. године, носили црне оклопе. Византинац Дука описује српске трупе у црним
челичним оклопима. Оклопници су морали да буду изузетно снажни и добро
навежбани људи.
ВИТЕШКЕ ПОРУКЕ
СВЕТОГ САВЕ
Деспот Стефан Лазаревић је био припадник чувеног витешког реда "Змаја" који је
1408. године установио угарски краље Жигмунд Луксембуршки. Била су двадесет и
четири члана првог реда ордена "Змаја" а на првом месту је био Деспот Стефан
Лазаревић. Припадници овог реда имали су право да на свом грбу прикажу зеленог
змаја, који репом држи врат а на склопљеним крилима има црвени крст.
ОКЛОПНИЦИ СЛАВНИ,
БЕЗ МАНЕ И СТРАХА
Србе је саветовао:
Који су се, мали и сами, читав један век (нејасно је како ће Србија пасти на
Косову), тачније век и по, опиру, витешком снагом, турској бројној и премоћној
сили.