Duan Marinkovi,1

Duan Risti
Odsek za sociologiju
Filozofski fakultet
Univerzitet u Novom Sadu

Pregledni nauni rad

UDK 329.12:316.728
329.12:316.334.56
Received: 2.11. 2014.
DOI: 10.2298/SOC1501112M

KONSTRUKCIJA SAGLASNOSTI:
SVAKODNEVICA I PROSTORNE STRATEGIJE
NEOLIBERALIZMA
Construction of Consent:
Everyday Life and Spatial Strategies of Neoliberalism
APSTRAKT U ovom radu autori analiziraju neoliberalizam kroz prostorne
strategije koje su vidljive u svakodnevnom ivotu. Polazimo od pretpostavke
da se, uprkos tome to je nemogue pronai konzistentno teorijsko odreenje
neoliberalizma i to ne postoji jedinstvena strategija primene neoliberalnih praksi,
hegemonistiki diskurs neoliberalizma artikulie kroz urbanistike prakse koje se
u svakodnevnom ivotu nameu kao neto prirodno, kao normalizujui diskurs
kao hegemonistiki zdrav razum. U radu zastupamo stanovite da globalna
prisutnost dentrifikacije predstavlja neoliberalistiku strategiju za obnovu
klasne moi, ali i urbanu strategiju koja doprinosi nejednakom geografskom
razvoju i predstavlja pretpostavku za budue klasne sukobe. Takoe tvrdimo da
je neoliberalizam kroz strategije i prakse radikalizovao teorijske pretpostavke
klasinog liberalizma koje se danas reprodukuju na nivou svakodnevnog ivota
u ustaljenim drutvenim odnosima. U zakljuku se istie da je u toj samoreprodukciji, neoliberalizam istovremeno uticao na eroziju klasnog subjektiviteta
i drugih oblika tradicionalnih kolektivnih subjektiviteta i doprineo mogunosti
stvaranja novih subjektiviteta otpora.
KLJUNE REI neoliberalizam, prostor, svakodnevica, urbanizacija, dentrifikacija.
ABSTRACT In this paper the authors analyze the neoliberalism through its
spatial strategies in daily life. We assume that, despite the fact that it is impossible
to find a consistent theoretical determination of neoliberalism and that there is
no unique strategy of the application of neoliberal practices, hegemonic discourse
of neoliberalism is articulated through the urban practices which in daily life are
imposed as something natural, as a normalizing discourse as hegemonic
common sense. Furthermore, the authors provide evidence for the hypothesis
that global presence of gentrification as a key spatial strategy of neoliberalism is
1

ladum@neobee.net

Duan Marinkovi, Duan Risti: Konstrukcija saglasnosti: svakodnevica i prostorne strategije...

113

a strategy for the renewal of the urban geography of class power as well as the
presupposition for future class conflicts. Neoliberalism signifies radicalization
of theoretical assumptions of classical liberalism and reproduction of them in
everyday life, through the strategies and practices of established social relations. In
conclusion, it is stated that this self-reproduction of neoliberalism has simultaneously
influenced the erosion of class subjectiveness as well as other forms of traditional
collective subjectivenesses and contributed to the possibility of the formation of new
subjectivities of resistance.
KEY WORDS neoliberalism, spaces, common sense, urbanization, gentrification.

Uvod
Globalizovani svet danas ivi u neoliberalnoj stvarnosti koja se vie ne
moe poricati, ignorisati, ulepavati. Uprkos tome to su varijeteti neoliberalnih
praksi u razliitim geografskim, nacionalnim, urbanim, regionalnim i lokalnim
kontekstima raznoliki do te mere da esto ponitavaju mogunost za celovitija
sagledavanja jedinstvenosti ovog ekonomsko-politikog modela, njegovi
praktini uinci imaju svugde neto zajedniko.
U ovom radu diskurs i prakse neoliberalizma bie analizirani u kontekstu
svakodnevnog ivota. Uprkos tome to ne postoji jedinstvena strategija primene
neoliberalnih praksi, u radu polazimo od pretpostavke da su prostorne strategije,
odnosno urbanistike prakse (posebno dentrifikacija) polje u kojem se diskurs
neoliberalizma najjasnije ispoljava. Cilj ovog rada je da pokae da se diskursi
neoliberalizma sve vie reprodukuju na nivou svakodnevnog ivota, odnosno
kroz drutvene odnose kao hegemonistiki oblik prakse, kao globalni zdrav
razum i model samoostvarujueg proroanstva a ne dominantno kao
spoljanji oblik ekonomske prinude.
Navedene pretpostavke u radu e biti potvrivane kroz predstavljanje
klasinih i savremenih teorijskih pristupa kako kategoriji prostora tako i
razliitim aspektima neoliberalizma. U tom smislu posebno su znaajna shvatanja
Anrija Lefevra (Henri Lefebvre), Antonija Gramija (Antonio Gramsci), Miela
Fukoa (Michel Foucault), Dejvida Harvija (David Harvey), Manuela Kastelsa
(Manuel Castells), Kina Bira (Kean Birch), Vlada Mihnjenka (Vlad Mykhnenko)
i Nila Brenera (Neil Brenner) i na neka od njih emo se tokom analize pozivati.
U zakljunom delu istai emo drutvene posledice koje nastaju zahvaljujui
globalnoj hegemoniji neoliberalnog diskursa. Meu tim posledicama izdvajamo
problem erozije klasnog, ali i drugih kolektivnih drutvenih subjektiviteta, to
predstavlja efekat neoliberalne ekonomske politike i prakse, odnosno posledicu
razaranja tradicionalnih oblika drutvene solidarnosti i drutvene integracije.
Upravo je Dejvid Harvi (Harvey, 2005a) skrenuo panju na to da se u
narastajuem kritikom diskursu o neoliberalizmu prostor pojavljuje kao kljuna
re, odnosno da su razliiti modaliteti implementacije neoliberalizma kao
teorijski nejasnog i heterogenog modela oposredovani prostorom da imaju
svoje jasne prostorne dimenzije. Iako su neoliberalni zahtevi za ekonomskom

114

SOCIOLOGIJA, Vol. LVII (2015), N 1

racionalnu vidljivi kroz koncepte deregulacije (trita rada), privatizacije

(javnog sektora i javnih prostora), fleksibilnosti, liberalizacije (trgovine),
marketizacije (drutva) (Birch and Mykhnenko, 2010: 5) i ograniavajue uloge
drave i njenog intervencionizma, ove kljune rei neoliberalizma svoju konanu
formu ispoljavaju u prostornim (i geografskim) dimenzijama. Ipak, mora se
primetiti izvesno kanjenje kritike refleksije u klasinim drutvenim naukama.
Izvestan dogmatski dreme pre svega je bio karakteristian za sociologiju, koja je
dugo vremena bila zarobljena akademizmom, te je obnavljajui kritiki diskurs
o drutvenom prostoru pre doao iz probuene kritike geografije: Zauujue
je, meutim, da su politika, institucionalna dinamika i socioprostorne posledice
neoliberalizma retko teorijski razmatrane izriito na urbanom nivou u starom
industrijalizovanom svetu (Brenner and Theodore, 2002: v). Otkrie ekonomske
i drutvene znaajnosti prostora kao kljune rei, stoga, moe da se uvrsti u red
onih kljunih rei kao to su priroda, kultura, drutvo, ovek. Prostor je
naglo izronio kao znaajna tema i danas je postao opta taka interesovanja u
drutvenim naukama (Keil, 2002: 233). Meutim, upotreba prostora kao kljune
rei ne znai istovremeno i otkrie jednostavnosti, banalnosti i oiglednosti
neeg to je uvek bilo-tu a mi ga nismo primeivali; neeg ontoloki datog,
venog, nepromenljivog i samorazumljivog. Upravo suprotno. Prostor kao
drutveno, ekonomski, politiki i kulturno konstruisani fenomen unosi nemalu
dozu komplikacija i nerazjanjenih pitanja u neto to se dugo vremena uzimalo
kao neproblematino to je nemogue iskomplikovati. Pre svega, prostor
kao bezupitni apsolutni fenomen rasprostiranja materije (rex extensa) u koji
smo smeteni i protiv ega ne moemo nita da uradimo, bio je paradigma
jednostavnosti. Prostor kao kategorija transcendentalne estetike u Kantovoj
filozofiji javlja se kao nuan uslov pojavljivanja empirijskog sveta. Dominacija
nunih datosti prostora dugo je vremena iskljuivala ulogu drutvenih nauka, jer
i samo drutvo nije toliko jednostavno koliko prostor, vreme ili priroda. No
ipak, uplitanjem drutvenih nauka u pitanje prostora stvari su se zakomplikovale.
Fragmentacija koncepta prostora u drutvenim naukama otvara lavirint
komplikacije (Harvey, 2005a: 93). Kako istie Balibar (2008), nama je potrebna
izvesna komplikacija da bismo unitili lanu jednostavnost onoga to se javlja
kao oigledno. Nije re samo o tome da se prostor konstruie na drutveno
razliite naine, kao to su odavno pokazali Dirkem i Mos (Durkheim and Mauss,
1903). Re je o tome da drutvene nauke komplikuju shvatanje prostora onoga
trenutka kada on vie ne moe da se odvoji od vremena kao istorije i kada se
zahteva razliita tipologija vremena/prostora (TimeSpace) (Harvey, 1973; 1990;
2005a; Wallerstein 1991; 1998; May and Thrift, 2001; Castells, 1977; 2000).
Posebnu znaajnost prostora za drutvene nauke, pre svega za sociologiju,
dae Lefevr (Lefebvre, 1991; Lefevr, 1974) ije e shvatanje prostora biti kljuni
poticaj za kasnije Harvijevo shvatanje Prava na grad (Harvey, 2012; Harvi, 2013),
neoliberalizacije prostora i neoliberalizacije urbanistikih praksi. Ono to se ipak
pokazalo kao najznaajnija konsekvenca komplikovanja prostora u drutvenim
naukama jeste to da je stara, spora geografija (slower geography) (Paasi, 2001:
18) osloboena svoje statinosti i nevinosti njenih kategorija posebno prostora.
Vie se ne moe govoriti o podvojenosti (prostorne i geografske) strukture od

Duan Marinkovi, Duan Risti: Konstrukcija saglasnosti: svakodnevica i prostorne strategije...

115

ekonomske konjunkture i drutvenih (klasnih) odnosa. Geografske kategorije

prostori, granice, mee, mesta postali su inioci dinamikog procesa
posredovanja, centralizacije i decentralizacije, regulacije i deregulacije, skupljanja
i irenja i prostora i ekonomskih odnosa. Kada se jedan iskomplikovani i
kontradiktorni pojam poput prostora prostor materijalnosti, metafora,
lini, drutveni ili psihiki prostor (Harvey, 2005a: 93) povee sa drugim
komplikovanim pojmom neoliberalizam postoji opasnost da drutvene nauke
pribegnu strategiji naknadnog pojednostavljivanja i epistemoloke skromnosti,
jer je neophodno precizirati na koji prostor se analiza odnosi. Prostor je
nesumnjivo postao kategorija koja je neodvojiva od transmisije i proizvoenja
moi (Berkhout, 2005: 319). Ali, nema nieg kontradiktornijeg od gradskog,
urbanog prostora (Lefebvre, 1991: 386), a primetno izmiu i konzistentnije
teorije neoliberalizma i neoliberalizacije prostora.

Teorijske nekonzistentnosti
i zdravorazumska saglasnost
Sve vie postaje oigledno da nijedan dosadanji oblik kapitalizma nije
bre doiveo svoju istorijsku refleksiju u drutvenim naukama nego to je to
neoliberalizam i kao jedan dugorono tranzitorni oblik kasnog kapitalizma
i kao politiko-ekonomska doktrina i praksa. Moe se rei da je nagli uspon
kritikih refleksija na neoliberalnu stvarnost odgovor ne samo na njegovu
praktinu efektivnost u svim segmentima svakodnevnog ivota u globalizovanom
svetu, nego i odgovor na teorijsku i praktinu fluidnost jednog transgresivnog
oblika kapitalizma (trans-nacionalnog; trans-dravnog; trans-kontinentalnog;
trans-kulturnog; trans-geografskog) i trans-nacionalnog oblika civilnog
drutva (Hinojosa and Bebbington, 2010). Mada ve sada postoje pokuaji da
se teorijska sistematizacija i teorijska konzistentnost neoliberalnog kapitalizma
kao globalnog i istovremeno globalizujueg fenomena (neoliberalni ekonomskopolitiki principi kao kljuni sadraj globalizacije tokom poslednjih trideset
godina) sagledaju kroz njegovu istoriju (Harvey, 2005b), to traganje za teorijskom
konzistentnou ima dominantno kritiki karakter. Radi se kritikoj istoriji
jednog globalizujueg fenomena iji su doktrinarni koncepti, pa i konkretne
ekonomsko-politike prakse kontradiktorne, nejasne, fluidne i difuzne, te se
moe uiniti da je sveobuhvatnija i doslednija teorija neoliberalizma nemogua.
No treba naglasiti da bliskost i povezanost neoliberalizma i globalizacije nije
istovremeno i njihovo poistoveivanje. Globalizacija je mnogo stariji proces
internacionalizacije svetske ekonomije i trita koja je uoena jo kod Marksa
(Marx and Engels, 2008; Dumenil and Levy, 2005: 910), ali sa neoliberalizmom
globalizacija dobija radikalizovane aspekte to je postala njegova sopstvena
globalizacija (Dumenil and Levy, 2005: 910; Dumenil and Levy, 2004: 2) u
poslednjih trideset godina. injenica je, kako istie Harvi (2012: 15) da su
gotovo sve zemlje, od onih novoformiranih, nastalih posle raspada Sovjetskog
Saveza, pa do starih socijalnih demokratija i drava blagostanja, kakve su Novi
Zeland i vedska, prihvatile, nekad dobrovoljno a u drugim sluajevima kao

116

SOCIOLOGIJA, Vol. LVII (2015), N 1

odgovor na pritiske i prinude, neku od verzija neoliberalne teorije i, u skladu s

tom verzijom, prilagodile bar neke od svojih politika ili praksi.
Ne radi se samo o tome da postoji vie nejasnih verzija neoliberalnih
konceptualnih modela i politiko-ekonomskih praksi ili o tome da
neoliberalizam dolazi pod raznim krinkama (Keil, 2002: 233). ta vie,
umesto da pojava neoliberalizma oznai kraj istorije, bilo je sueno da on
sam ode u istoriju (Jessop, 2010: 171). On je za veoma kratko vreme proglaen
kao diskreditovani projekat (Chatterton, 2010: 193). Zapravo, moe se rei da
neoliberalizam nema svoj jedinstveni habitus, ni u teorijskom ni u praktinom
pogledu. Njegove ekonomske strategije nisu homogene, kao ni njegova politika
dimenzija. Potraga za teorijskom konzistentnou ne moe se izvoditi induktivno,
iz njegovih empirijskih praksi, jer su one varijabilne i nekonzistentne. Takoe,
nema jedinstvenog deduktivnog izvora za teorijsku konzistentnost. Naime,
u njegovom jezgru mogu da se pronau ideje klasinog liberalizma isto kao i
neokonzervativizma. Time se stvara i dodatna pojmovna konfuzija koja oteava
konstrukciju jasnijih znaenja, te se moe postaviti pitanje ta je to novo u
neoliberalizmu i kakvi su njegovi odnosi sa neokonzervativnom politikom
i ideologijom. S obzirom na ideoloko prisustvo klasinog liberalistikog
ekonomsko-politikog jezgra u neoliberalizmu, moe se rei da je novo to to
je on uspeo da dovede ove principe do svojih krajnjih konsekvenci. Drugim
reima, neoliberalizam je radikalizovao u svojim praksama teorijske pretpostavke
klasinog liberalizma. Sve ono to je titilo klasini liberalizam Adama Smita
(Smith) i Dona Stjuarta Mila (John Stuart Mill) od krajnjih i radikalnih
primena ideja slobodnog trita i privatnog vlasnitva, a to su pre svega klasine
ideje morala i drutva kao celine, neoliberalizam je pretvorio u varijabilnu,
ali radikalnu praksu. Ta neoliberalna radikalizacija klasinog liberalnog seta
ideja je zaista jedinstvena u itavoj istoriji. Ona je od neoliberalizma stvorila
najuspeniju ideologiju na svetu (Anderson, 2000: 13).
Za razliku od prethodnih varijeteta kapitalizma, neoliberalizam je uspeo za
veoma kratko vreme da preoblikuje svet, kulture, drutva i celokupno shvatanje
civilizacije (Saad-Filho and Johnston, 2005). To je bila verovatno najdelotvornija
ideologija u svojim posledicama, iako je heterogena po svom idejnom karakteru.
Isto tako, da bi se umanjile napetosti u teorijskoj nekonzistentnosti celokupnog
diskursa o neoliberalizmu vano je skrenuti panju na njegov desni nagib, koji
ga esto spaja sa neokonzervativizmom. Iako se prepliu u nekim formalnim
karakteristikama (Brown, 2006: 690), a pre svega u de-demokratizujuim
posledicama svojih ekonomskih i politikih praksi (obezvreivanju same ideje
politikih sloboda, drutvene jednakosti i koncepta graanstva i graanskog
drutva), ova dva koncepta pokazuju i kljune razlike. Naime, neokonzervativizam
je moralno-politiki koncept racionalnosti, a neoliberalizam koncept trinopolitike racionalnosti (Ibid.: 691). Politika racionalnost neoliberalizma ogleda
se u neprihvatanju kejnzijanske drave blagostanja i prihvatanju ikake kole
politike ekonomije Fon Hajeka, Fridmana i drugih (Brown, 2005: 38).
Radikalizacija pretpostavki o slobodnom tritu i ekonomskoj deregulaciji
predstavljena je kao oblik racionalnosti modernog razmaijavanja sveta u
kojem se svaka alternativa izjednaava sa neracionalnou. Uspostavljanje

Duan Marinkovi, Duan Risti: Konstrukcija saglasnosti: svakodnevica i prostorne strategije...

117

jasnijih granica izmeu neokonzervativizma i neoliberalizma doprinosi procesu

uspostavljanja teorijske konzistentnosti neoliberalizma, ali to ne znai da njihove
preklapajue politike racionalnosti treba ignorisati. Treba se samo za trenutak
vratiti na analize politike racionalnosti neoliberalizma, pre nego to su one
aktuelizovane tokom poslednjih nekoliko godina. Naime Miel Fuko (2005) je
u svojim predavanjima 1978/1979. godine, dakle, neposredno pre nego to je
politiki projekat neoliberalizma ozvanien taerijanskom i reganovskom erom,
ponudio socioloku analizu promena upravljakih modela politike racionalnosti
kroz komparativni pristup ranom nemakom i amerikom tipu neoliberalizma.
U Fukoovim analizama, koje nastaju gotovo simultano sa politikim programima
koji e se truditi da legitimiu neoliberalne trine doktrine, moe se pronai
jedan kljuni stav, a to je da se uinci globalnog delovanja neoliberalizma moraju
sagledati kao razorni uinci prema drutvu, a ne samo prema starim tipovima
privrednih sistema i funkcijama drave (Dean, 2002; Foucault, 1991).
S druge strane, Harvi je spremniji da u ovim slinostima vidi proces
povezivanja neoliberalizma i neokonzervativizma, posebno u poslednje etiri
decenije. Zato je, za njega neokonzervativizam u potpunosti konzistentan
sa neoliberalnim programom koji obuhvata vladavinu elita, nepoverenje u
demokratiju i odranje trinih sloboda (2012: 110). Naravno, oni su saglasni
i u tome to su shvatili da se slobodno trite i kapital mogu relativno uspeno
zatititi preko instrumentalizovanih dravnih aparata (neoliberalna drava) koji
naglaavaju potrebu za militarizacijom kao lekom za haos pojedinanih interesa
(Ibid.: 111). Otuda ne treba da udi da, pod pritiskom Sjedinjenih Drava...
moda lei...umnoavanje neoliberalnih dravnih formi irom sveta od sredine
1970-ih godina naovamo (Ibid.: 24). Tamo gde vidimo da drava jo uvek
funkcionie, ispunjavajui svoju staru ulogu, jeste njeno monopolistiko delovanje
u sferi (legitimnih) prinuda i nasilja, pre svega nad onima koji ele da u otporu
pronau alternative. Otuda se javlja i stalna tenja za militarizacijom. Istovremeno,
instrumentalizovana neoliberalna drava jednostavno je svedena na to da bude
mehanizam alokacije resursa ka biznisu (Miller, 2010: 3031), ili da minimalno
intervenie: ono to je od neoliberalno-konzervativnog poretka jo ostalo jeste,
naravno, utopijska vizija o drutvu zasnovanom na slobodnom tritu u kojem
drava minimalno intervenie, samo koliko je potrebno da se obezbede individualne
slobode i ugovorno pravo (Birch and Tickell, 2010: 57). Drugim reima, u tom
procesu ulanavanja neokonzervativizma i neoliberalizma neoliberalna drava je
i sama primorana da intervenie, katkad represivnim metodama, ukidajui time
iste one slobode koje bi trebalo da podrava (Harvi, 2012: 95).
Da bi se obezbedio legitimitet za ograniavanje kompetencija drave i za
njenu neoliberalnu instrumentalizaciju, kao i da bi se obezbedio legitimitet ideje
i prakse slobodnog trita, deregulacije, privatizacije javnog sektora, sveopte
komodifikacije, individualizma i ukidanja starih oblika drutvene integracije
i solidarnosti (Harvey, 2010: 69), neoliberalizam se oslanjao na institucionalna
nauna uporita. Meutim, ta uporita vie su bili centri za ubeivanje (Birch
and Tickell, 2010: 44) nego za objanjavanje i razumevanje, koji bi ponudili
intelektualnu pozadinu za teorijsku konzistentnost neoliberalne doktrine i
prakse. Izostajanje teorijske konzistentnosti u shvatanju neoliberalizma, s jedne

118

SOCIOLOGIJA, Vol. LVII (2015), N 1

strane, i njegove varijabilne sveprisutnosti na nivou svakodnevnog ivota,

s druge strane, dovodi do prividnog paradoksa. Kako je mogue da nema
teorijske saglasnosti oko onoga to je postalo svakodnevica najveeg broja
ljudi na svetu? Svi su saglasni da postoji proizvodnja nesaglasja (Routledge,
2010: 206) na teorijskom nivou, ali svakodnevni ivot pokazuje neto drugo.
Teorijski nekonzistentna doktrina ubeivanja pokazala je u svojoj nedoslednoj
i varijabilnoj implementaciji ekstremne polivalencije (Jessop, 2010: 172), to
je najverovatniji uzrok mnogostrukosti njenih praksi. Naime, globalizujui,
kroz radikalizaciju, primarni set starih liberalnih principa, i uparujui ih
sa neokonzervativnim politikim racionalizmom, neoliberalizam se suoio
sa razliitim regionalnim, lokalnim, nacionalnim i kulturnim praksama i
vrednostima.U svom polivalentnom povezivanju sa razliitim drutvenim,
ekonomskim, kulturnim i politikim praksama koje je zatekao na putu sopstvene
globalizacije neoliberalizam je izgradio strategiju svojih varijabilnih primena,
a istovremeno je morao da relativizuje teorijsko jezgro klasinog liberalizma.
Konano, neoliberalizam je naiao na geografiju razliitosti u kojoj su vladali
principi drugaije racionalnosti. Stoga je prvi korak u izgradnji neoliberalnog
hegemonistikog diskursa (Harvey, 2005b; Hall, Massey and Rustin, 2013: 10)
i neoliberalizma kao hegemonistikog politiko-ekonomskog projekta (Birch
and Mykhnenko, 2010: 6) bila izgradnja zdravorazumske saglasnosti na nivou
svakodnevnog ivota. Bio je to put od hegemonistikog diskursa ubeivanja do
hegemonistikih ekonomskih praksi koje su u jednom trenutku poele same da
proizvode autoregulativne efekte neoliberalizovane stvarnosti. Neoliberalizam
se pokazao kao samoostvarujue proroanstvo (Hall and OShea, 2013: 8) kojem
konzistentna teorija nije potrebna da bi praktino delovao. Drugim reima, on je
poeo da se reprodukuje u svakodnevnim drutvenim odnosima. Neoliberalizmu
kao svakodnevnoj praksi vie nisu bili potrebni centri ubeivanja (kao to su
Mont Pelerin, ikaka kola ili Vaingtonski konsenzus), jer je on otpoeo svoj
novi ivot na nivou svakodnevnih ivotnih praksi kao bezupitna stvarnost, kojoj
nije potrebna nikakva teorijska refleksivnost. Teorijska hibridnost neoliberalizma
kao doktrine odvojila se od neoliberalizacije kao heterogenih procesa i praksi.
Moe se rei da je neoliberalizam za veoma kratko vreme, od poetka
sedamdesetih godina, uspeo da se nametne kao habitus svakodnevnog
zdravorazumskog znanja, bez prethodnog habitusa konzistentne teorije. Zato
Harvi ironino primeuje: Mi smo svi sada neoliberali (2012: 30), ili kako
zapaaju Pek i Tikel (Peck and Tickell, 2002: 33): neoliberalizam je, ini se,
svugde. Ove konstatacije o sveprisutnosti imaju dalekosene implikacije, jer tu
prisutnost vie ne moemo da izbegnemo ili ignoriemo. Kada je neoliberalizam
otpoeo svoju reprodukciju na nivou drutvenih odnosa, stara Marksova
tvrdnja da mi ne biramo drutvene odnose i oblike, ponovo se pokazala kao
tana. Kao to kae Harvi: to je nova normalnost u kojoj ivimo (Harvey,
2012: 157). No sveprisutnost neoliberalne stvarnosti koja se predstavlja
kao nunost normalnosti i instrumentalne racionalnosti, odnosno kao
samorazumljivost marketizovane svakodnevice, ima zapravo normalizujuu
i disciplinujuu snagu (Gill, 1995). Raznovrsna svakodnevica nekada razliitog
sveta, razliitih geografija i kultura postala je zajednika neoliberalizovana

Duan Marinkovi, Duan Risti: Konstrukcija saglasnosti: svakodnevica i prostorne strategije...

119

svakodnevica. Umesto konzistentnosti teorije, neoliberalne prakse su delovale

u pravcu stvaranja unapred definisanih situacija bez potrebe za delatnim
intervencijama u promiljanju smisla i svrhe. On se ustalio kao pre-definisana
situacija koja je strukturirana u kognitivnu, konativnu, emocionalnu i delatnu
strukturu svakodnevnog ivota ljudi; kao nerefleksivna pozadina svakodnevne
rutine. Kako su skoro pokazali Hol i Oi nakon etrdeset godina usklaenog
neoliberalnog ideolokog napada, ova nova verzija zdravog razuma brzo postaje
dominantna (Hall and OShea, 2013: 11).
Ipak, sociolozi su iz drutvene dramaturgije Ervina Gofmana i
etnometodologije Herolda Garfinkela nauili da je svakodnevica, uprkos svojoj
rutini, veoma fragilni scenario koji moe da se poremeti i urui u svojim
ustaljenim znaenjima i interpretacijama. Hol zato unapred skree panju na
to da je borba oko zdravorazumskog centralni deo naeg politikog ivota
(Ibid.: 8). Zbog nae uronjenosti u neoliberalnu svakodnevicu i neoliberalizam
kao zdravorazumsko, mi esto ne primeujemo dubinu krize u koju smo
uvueni. Pretpostavke svakodnevnog ivota se retko dovode u pitanje, a posebno
kada se radi o skupu (nejasnih) ideja koje su nametnute kao prirodne (Hall,
Massey and Rustin, 2013: 13; Harvey, 2007), kao neto tamo-spoljanje (Birch
and Tickell, 2010: 43) kao naturalizacija neoliberalizma (Harvey, 2007).
Nedostatak kulture kritikog diskursa, odnosno mogunosti da se kritiki
diskursi racionalno artikuliu u javnosti vodi ka stvaranju onoga to je Grami
nazivao zdravorazumsko kao smisao koji se isto shvata i koje uobiajeno
podrazumeva saglasnost (Gramsci, 1992; Harvey, 2005b: 39). Opte mnjenje
se konstruie iz dugo ponavljanih praksi kulturne socijalizacije koje su duboko
ukorenjene u tradicijama datog drutva. Problem opteg mnjenja je taj to ono
esto obmanjuje i zamagljuje, preruava realne drutvene probleme pod velom
kulturnih predrasuda. Tako se neke stvarnosti mogu zamaskirati u javnosti
pokretanjem pitanja razliitih kulturnih i/ili tradicionalnih vrednosti ili raznih
oblika strahova i ideoloko-politikih diskursa koji maskiraju drutvene
probleme u maglovitu retoriku maineriju (Harvi, 2012: 60). Problem, dakle,
postaje takav da se u nedostatku javne artikulacije kritikih diskurs, politika
i drutvena pitanja u javnosti esto predstavljaju kao nereiva, jer postaju
preruena kao kulturna (Gramsci, 1992). Javni, kritiki diskursi u tom smislu
treba da razotkrivaju politika znaenja ispod njihovih kulturnih omotaa.
Kod Vendi Braun (Wendy Brown) nalazimo miljenje da je neoliberalizam
konstruktivistiki projekat (2005: 40), ali to da je on konstruktivistiki ne
znai da je iz tog projekta iskljueno prirodno. Re je o tome da prirodno
zadobija novo znaenje. Prirodno je koncept a ne neto nepromenljivo.
Dakle, neoliberalizam koji je postao deo naeg kolektivnog svakodnevnog
iskustva ostavljen je intuitivnosti da je on proizvod prirode a manje istorije
(Hall and OShea, 2013: 8). Ali sve dok postoji istorija, primat tog ontolokog
prirodnog nee biti mogu, posebno ne u sluaju neoliberalizma. Suoavajui
se sa sveprisutnom neoliberalizovanom svakodnevicom koja bezupitno oblikuje
nae drutvene, ekonomske, politike i kulturne prakse dolazi se do jo jednog
prividnog paradoksa, a to je da zdravorazumsko tei da bude drutveno

120

SOCIOLOGIJA, Vol. LVII (2015), N 1

konzervativno (Ibid.: 9). Tako neoliberalizam svoje nekonzistentne teorijske

hipoteze potvruje kroz konzervativnost svakodnevnih drutvenih praksi.
Sve to moe da se pojavi kao problem zadobija svoju individualnu dimenziju,
tako da je neoliberalizam preusmerio probleme sa strukturalnog na individualni
nivo. On predstavlja kao sasvim prirodno to da smo jedino mi kao pojedinci
odgovorni za sopstvene akcije, ali to ne ini bez uloge neoliberalizovane
drave koja (neoliberalnu) politiku racionalnost vidi i na nivou individualnih
produktivnosti i profitabilnosti (Brown, 2006: 694). Svaki je neuspeh ili problem
(psiholoki, ekonomski, drutveni) individualizovan a: to proizvodi kulturu u
kojoj su politiki problemi transformisani u individualne probleme sa trinim
reenjima (Brown, 2006 in: Macleavy, 2010: 137); neoliberalizam proizvodi
graanina po modelu preduzetnika i potroaa (Brown, 2006: 705). Zapravo,
situacija je potpuno obrnuta: problem je sistemski, a ne individualni (Harvey,
2012: 160). Trenutno nema mogunosti da se teorijski konzistentno poveu
strukturalni uzroci i posledice koje se vide na individualnim nivoima, jer je
hegemonistiki diskurs neoliberalizma ve poeo da se reprodukuje kao neto
unutranje a ne spoljanje; ne kao neto nametnuto, ve kao samoproizvodea
realnost. Veina ljudi danas konstruie svoj svet u diskurzivnim kategorijama
neoliberalizma toj novoj normalnosti. Obrnuto, svaki se otpor neoliberalizmu
moe posmatrati kao nenormalnost, odnosno kao otpor normalnosti.
Hegemonija neoliberalnog diskursa ija je medijska realnost ubeujua
ve proizvodi pojmovnu arhitekturu za otpore koji niu na trgovima i ulicama
gradova. Na novoj osi normalno/patoloko svaki otpor, pobuna, trajk, kolektivni
zahtev, bie: nihilistiki, ruilaki, divlji, zavereniki, varvarski abnormalni.
Ideoloko jezgro neoliberalizma, koliko god bilo idejno, teorijski i
intelektualno hibridno (Brenner, Peck i Theodore, 2014) uvek je raunalo na
kraj onog istorijskog tipa koji je zasnovan na solidarnostima, kolektivizmima,
levijatanskoj dravi i kejnzijanskom intervencionizmu. Kroz strategiju slobodnog
i samoregulativnog trita, on je podsticao kompetitivni individualizam i
ograniavajuu ulogu drave. Ni njegovo hibridno intelektualno-ideoloko
jezgro niti njegove heterogene prakse nikada nisu pokazale neki prvobitni
trenutak doktrinarne istoe (Ibid.). Drugim reima, i neoliberalna teorija
i neoliberalizujua praksa oslanjali su se na rasprene idejne resurse...u
kontekstualno situiranim liberalizmima austrijske ekonomije, njemakog
ordoliberalizma, manchesterizma i anti-keynesijanizma u ikakom stilu.
Neoliberalizam je tako ustvari ve roen u transnacionalno umreenom,
intelektualno hibridnom i neujednaeno razvijenom ideolokom projektu (Ibid.).
U tom smislu, postoje viestruka nepodudaranja neoliberalne teorije i prakse;
izmeu neoliberalizma i neoliberalizacije/neoliberalizacija; izmeu utopijske
samoregulativnosti i svakodnevnih, empirijski vidljivih kriza neoliberalizacije;
izmeu trita i drave; trita i drutva; oveka kao kompetitivnog i solidarnog
bia; izmeu dekonstrukcije starih institucionalnih formi i onih novih koje
jo nisu uobliene. Uprkos svim ovim heterogenostima i nesuglasicama teorije
i prakse, efekti varijabilnih praksi neoliberalizacije pokazuju jednu vrstu
doslednosti: neujednaeni razvoj neoliberalizma kontekstualno je generisan, a ne
naprosto kontingentan (Ibid.).

Duan Marinkovi, Duan Risti: Konstrukcija saglasnosti: svakodnevica i prostorne strategije...

121

Neoliberalizacija, prostori, geografija

Unutranja kontradiktornost koja stvara dinamiku tenzija u samom
kapitalizmu biva samo privremeno prevaziena novim geografskim ekspanzijama,
osvajanjima prostora i teritorija kojima se namee trina logika kapitalizma.
Na taj nain prostor se pretvara u drutveno proizveden i klasni fenomen po
pravilima igre onih koji sa njim politiki i ekonomski raspolau sa pozicija
moi. Tako su i u Strasoldovoj klasifikaciji prostora, organizacioni i politiki
prostori uvek preoblikovani sa namerom; oni su proizvedeni i strukturirani
od strane odreenih aktera u skladu sa njihovim ciljevima (Strassoldo, 1990:
31). Ovi prostori su prostori moi jer odraavaju prostornu korelaciju moi. Tu
dimenziju javnih prostora i uopte, urbanog, posebno su isticali marksistiki i
neomarksistiki teoretiari. Zajedniki imenitelj tih analiza bilo je posmatranje
prostora kao drutvenog oblika, sredstva, politikog i ideolokog instrumenta
koji nastaje iz drutvenih odnosa, to jest iz drutvene podele rada (Lefevr, 1980:
572). Arhitektonski i urbanistiki prostor, kako je pisao Lefevr, ima dvostruki
karakter: izmrvljenost i razglobljenost pod fiktivnom koherentnou, a
takoe, to je i prostor razasutih normi (i moi) (Ibid.: 579).
Ove i sline prostorne metafore mogu da poslue kao dobar primer za
neoliberalizaciju prostora, kao i za novu geografiju obnove klasne moi. Majkl
Kit i Stiv Pajl (Keith and Pile, 2005) piu o sve eoj upotrebi geografije da bi
se postavilo vrsto tlo pod nogama sve nesigurnije sfere sociokulturnih teorija.
S obzirom da jedan deo najvanijih pojmova sociologije gubi svoje reference,
javlja se neka vrsta udnje za povratkom sigurnosti pomou esteticiziranog
vokabulara gde se nejasni pojmovi legitimiu i na taj nain mapira nesigurnost,
trai zajedniko stanovite (Nojman, 2009: 51; Virilio 2011). No, pored
oznaavanja konkretne teritorije, geografija nas upuuje i na modernu nauku
ije je poreklo politiko. Moderna geografija nastala je kao pomona disciplina
za vojne pohode. O tome i dalje svedoi struni jezik geografije. Na primer,
geografski pojam region potie od latinskog glagola regere, to znai vladati,
komandovati. Prvobitni regioni su dakle, bili ono to bi se danas moglo nazvati
teatar rata (Nojman, 2009: 5152). Dakle, odreene prostorne metafore mogu u
podjednakoj meri da budu i geografske i strateke, to je sasvim prirodno jer se
geografija razvila u vojnoj senci. To nam omoguava da posmatramo protoke
pojmova izmeu geografskih i stratekih diskursa (Ibid.: 137). ta su onda oni
pojmovi koje koristimo kao pozajmljene, kao da im je geografija podarila granice:
teritorija, polje, premetanje, oblast, tlo, arhipelag, geopolitika, regija, horizont.
Polje je ekonomsko-pravni pojam; premetanje vojni (premeta se armija, trupe
se premetaju, narod); oblast je pravno-politiki pojam; tlo je istorijsko-geoloki
(i ideoloko-politiki) pojam; region je poreski, administrativni, vojni pojam
(regimentacija je vojna raspodela trupa, snaga, a politiki regimentacija je
uspostavljanje apsolutistike dominacije, provincija je osvojena teritorija [vincere
pobediti]; horizont je slikarski, ali i strateki pojam (Foucault, 1980: 68).
Fuko (Foucault, 2008) koji se u velikoj meri sluio prostornim metaforama
u okviru svoje analize moi i prostora smatrao je da slikoviti govor osloboenog

122

SOCIOLOGIJA, Vol. LVII (2015), N 1

prostora predstavlja idealno sredstvo za analizu razliitih dejstava sila drutvene

determinacije. Razliita istraivanja i analize prostora povezuju njegove ideje sa
problemima prav, discipline, znanja, drutvene kontrole i moi, itd. Prostorni
odnosi u njegovim istraivanjima drugosti drutvenog (social otherness) bolje je
razumeti ne kao formalne geometrije, ve kao supstantivne geografije (Philo,
2003: 228). Prema Fukou, prostor je zamenio vreme i postao velika opsesija
naeg vremena (Fuko, 2012). Dobra ilustracija toga mogu biti veliki problemi
koji su otvoreni u vezi sa javnim prostorima koji sve vie postaju predmet
neoliberalne privatizacije. Naravno, ti e problemi zahtevati da otvorimo vie
pitanja nego to moemo dati odgovora. Ko ima mo da odluuje ta se moe
odvijati na javnom mestu? Ko moe da koristi javni prostor? Da li su javni
prostori vie dravni, drutveni ili privatni? Ili su vlasnitvo onih koji mogu da
ih koriste svakodnevno? Zato smo disciplinovani na javnim prostorima? Kako
se ta disciplina ostvaruje? (Sanders, 2009: 267). Ovakvim i slinim pitanjima
drutvene nauke su uvedene u novo razumevanje prostora, naime ono u kojem
je on neodvojiv od diskurzivnih reima, tako da u okvirima tih reima mo,
znanje i prostor uzajamno se proizvode (Murdoch, 2006: 56).

Dentrifikacija: svakodnevna prisutnost

neoliberalne urbanistike prakse
Odnos kapitala prema gradu, prema urbanim prostorima, pokuava
da se nametne kao model kreativne destrukcije (Harvey, 2007) kao jedna
revitalizujua ruilaka praksa koja ima iri drutveni interes. Istovremeno,
ta vrsta kreativnosti povezuje se sa preduzetnikim sposobnostima,
sa fleksibilnou i nunou za promenama. Meutim, iza eufemizama
kreativnosti, revitalizacije, obnove, kvaliteta ivota, dentrifikacije, reurbanizacije,
suburbanizacije, nalazi se stara matrica o urbanizmu kao proizvodu ideologije
i trita u kojoj vlada unutranja strukturalna i istorijska kontradiktornost
samog kapitalizma. Ona poiva na ideolokom konceptu ruenja prostornih
barijera ili na saimanju prostora i vremena (Harvey, 1990: 260). Istovremeno
ta kontradiktornost se manifestuje upravo u povlaenju novih granica koje
proizvode nove barijere i nove prostore; u ruenju starog, da bi se proizvelo novo.
U tom smislu, kapitalizam ne samo da preoblikuje postojee, ve prethodno
drutveno-ekonomski i politiki proizvedene prostore (kroz urbanistike
strategije koje su uvek spoj ideologije i trita), ve osvaja i nove, do tada
drutveno neoblikovane prostore, koji nisu sadrali granice, zone, zemljita,
definisana mesta ili hijerarhije: trite nekretnina tako posreduje prostorom
na isti nain na koji finansijska trita posreduju vremenom (Sheppard, 2006:
125). Iza pokuaja da se ovim pojmovima konstruie jedan neutralni diskurs ili
zdrav razum, postoji strategija da se prikrije injenica na koju su meu prvima
ukazali Lefevr (Lefebvre, 1991; 2008; 2009) i Harvi (Harvey, 1973; 1990; 2007;
2010; 2012): da prostor ima izrazito ideoloku i politiku dimenziju, odnosno
da je prostor ideoloki, politiki i trini proizvod ispod kojeg stoje drutveni
odnosi kao proizvodni odnosi i odnosi klasnih moi.

Duan Marinkovi, Duan Risti: Konstrukcija saglasnosti: svakodnevica i prostorne strategije...

123

Iako postoji kontradiktoran odnos kapitala i grada, jer on je istovremeno

i gradio i ruio grad, istorija kapitalistikog grada vie je istorija predatorskih
urbanih praksi (Harvey, 2012: 53; Harvi, 2013: 86) koje su klasno fragmentirale
nekada relativno jedinstveni entitet koji poznajemo kao istorijski grad.
Kapitalizam je u svoj odnos prema gradu uneo jedan radikalni istorijski i
strukturalni diskontinuitet prema (istorijskom) urbanom prostoru, tako da e
Lefevr rei da je grad mrtav ak i za one koji ga arko ele razumeti (Lefebvre,
2008: 18), a Harvi da polagati pravo na grad znai, u sutini, polagati pravo na
neto to vie ne postoji (Harvi, 2013: 19). Ali taj grubi prekid sa kontinuitetom
istorijskog grada takoe ima svoje uzroke i svoju istoriju. On je posledica
agresivnog kapitalistikog razvoja koji se odvija preko predatorskih urbanistikih
praksi. Grad je postao rtva neprestane potrebe da se (prostorno) raspolae
prekomerno akumulisanim kapitalom, u ekspanzivnom urbanom rastu, bez
obzira na drutvene, ekoloke ili politike konsekvence (Ibid.: 19).
Danas dominantni tip urbaniteta koji je proizvod kapitalistikih proizvodnih
i merkantilnih strategija (Fuko, 2014b: 343; 345) prema prostoru, radikalno je
preoblikovao tu bitnu karakteristiku tradicionalnog grada. To je bila njegova
istorijski jedinstvena, sedimentirana sposobnost za integraciju i drutvenu
solidarnost. Kapacitet da povee razliite i suprotstavljene elemente u jednu celinu,
bez obzira na to da li se radilo o drutvenim, kulturnim, jezikim, religijskim
ili politikim razlikama. Svakako, ne treba imati romantiarske predstave
o istorijskom gradu. I on je bio geografija klasnih moi, politikih uticaja,
drutvenih i ekonomskih razlika, pobuna, revolucija, segregacija, raznovrsnih
zoniranja. Meutim, neoliberalne (predatorske) urbanistike prakse koje kroz
kreativnu destrukciju komodifikuju sve urbane prostore, radikalizovale su
odnos grada i kapitala. Mogue je navesti mnogobrojne primere kreativne
destrukcije kapitala prema urbanim prostorima, kao i vie njegovih modaliteta,
koji se samo na prvi pogled ine razliitim (u svojim krajnjim konsekvencama).
No ipak, jedan modalitet tog odnosa moe da poslui kao paradigma
komodifikacije grada i predatorske neoliberalne urbanistike prakse to je
dentrifikacija. Iako tek od ezdesetih godina dvadesetog veka koristimo ovaj
pojam kreativne destrukcije za analizu odnosa kapitala i urbanih prostora, kao i
za analizu urbane geografije klasne moi, sam je proces mnogo stariji. Danas ovaj
pojam zaseca duboko u istoriju kapitalistikih urbanih praksi, otkrivajui jednu
konstantu: da je urbanizacija uvek bila klasni fenomen koji stvara geografiju klasne
moi i sukoba, a da je ona posledica prekomerne akumulacije kapitala. Zato ne
treba da udi da je dananja kriza u tolikoj meri urbana kriza koliko je uvek i
bila (Harvi, 2013: 86). U tom smislu, radi se o strategiji da se, s jedne strane, viak
kapitala, a s druge, rastua nezaposlenost, umree kroz urbanizaciju. To umreavanje
je zadobilo oblik jedne intervencionistike strategije plasiranja akumuliranog
kapitala i angaovanja rada u stare, istroene, neprofitabilne prostore grada. Ali
ta intervencionistika obnova istovremeno je obnova geografije klasne moi u
samom urbanom tkivu grada. Postoji li bolji primer dentrifikacije od skoranje
(olimpijske) intervencije u istonom Londonu? Dentrifikacija Ist Enda za potrebe
Olimpijskih igara 2012. godine obeala je obimne privatne investicione projekte u
tradicionalno zaputene i ruinirane delove Londona, kako bi se obezbedio prostor

124

SOCIOLOGIJA, Vol. LVII (2015), N 1

za plasiranje vika kapitala. Kao i u mnogim drugim primerima i u Ist Endu je

dentrifikacija imala predatorsko lice. To je bila primena one iste osmanovske
(Haussmann) matrice rekonstrukcije Pariza koja je apsorbovala ogromne
koliine kapitala i rada (Ibid.: 7). Kao i doba osmanizacije Pariza polovinom
devetnaestog veka, tako je i olimpijska rekonstrukcija Ist Enda naila na isti
problem na strukturalne tenzije izmeu kapitalizma i drutva. Svaka investiciona
intervencija po modelu dentrifikacije u urbanom prostoru je pronalazila ono to
je neoliberalizmu najvie smetalo: geografiju ustaljenih, solidarnih drutvenih
odnosa klase koja nema ekonomske i politike moi. Iza izgovorenih rei Margaret
Taer (Thatcher) da ne postoji neto kao to je drutvo, zapravo stoji strategija da
ono ne bi trebalo da postoji. Nije ona mislila na apstraktno drutvo kao teorijski
model. Ona je upravo mislila na vrlo konkretne oblike drutvenosti, na veoma
konkretnu drutvenu geografiju radnikih etvrti, kvartove nie srednje klase,
etnike prostorne enklave na sve ono za ta se borila Dejn Dejkobs (2011)
(Jane Jacobs). Postoje pojedinci, mukarci i ene, i postoje njihove porodice, dodala je
Taer, ali ije porodice, koji pojedinci?
Dentrifikacija je uvek najneposrednije zasecanje u drutvo i odnose
klasnih moi nosioca akumuliranog kapitala koji mora da se investira kroz
urbanizaciju (dentrifikaciju ili suburbanizaciju) i onih koji e morati da
napuste svoje domove, da presele svoje porodice, ili na nove periferije ili na
veoma razliita mesta. Bio je to istovremeni napad neoliberalizma i na porodicu
i na pojedince. Time se kroz dentrifikaciju sudaraju dve geografije: brza i
spora (Paasi, 2001). Jedna od kljunih drutvenih posledica dentrifikacije
kao predatorske urbanistike prakse jeste stvaranje geografije rasutosti. To je
geografija koja rasipa nekada relativno vrsto integrisane i solidarne zajednice,
kao to su one u pred-osmanovskom Parizu, Ist Endu, Park Sloupu, elziju,
Harlemu, Glazgovu, Aper Vest Sajdu, Harlemu, da bi ih razmestila (kao u igri
biopolitike) na veoma razliita mesta. Time se, zapravo, rasipa mogunost
otpora neoliberalnim urbanistikim praksama. Jo vie, time se dovodi u pitanje
pravo na grad, koje Harvi definie kao polaganje prava na neku vrstu oblikujue
moi nad procesima urbanizacije, nad nainima na koje se nai gradovi grade
i obnavljaju, i initi to na fundamentalan i radikalan nain (Harvi, 2013: 27).
Dentrifikacija vie nije uska i donkihotovska neobinost stambenog trita,
ve je postala vodea rezidencijalna otrica mnogo veeg poduhvata: klasna
obnova centralnog urbanog pejzaa (Smith, 1996: 37). Konano, dentrifikacija
vie nije usko prostorno orijentisana na zaputene centralne delove grada to
je bila posledica naglih procesa suburbanizacije i stvaranja urbane geografije u
periodima homogenizacije srednje klase (kao u staroj urbanoj ekologiji i geografiji
amerikih gradova). Globalni gradovi su odavno izgubili svoja jedinstvena
sredita. Time je i dentrifikacija proirila svoju primenu: Dentrifikacija
je postala zatitni znak izrastanja globalnog grada (Ibid.: 37; Sassen, 1991).
Radikalizujui kroz dentrifikaciju intervencije u postojeoj urbanoj geografiji,
neoliberalizam je istovremeno obnavljao klasnu mo aktuelnih i potencijalnih
nosilaca kapitala. Danas je sasvim jasno da je urbanizacija uvek bila klasni
fenomen odreenog tipa, jer se vikovi izdvajaju iz nekog odreenog mesta i

Duan Marinkovi, Duan Risti: Konstrukcija saglasnosti: svakodnevica i prostorne strategije...

125

od nekog, dok se kontrola nad upotrebom vikova obino nalazi u rukama

manjine (Harvi, 2012: 27). Od mnotva razliitih simptoma neoliberalizovane
stvarnosti dentrifikacija je bila simptom ire klasne geografije gradova koji
se kontinuirano umnoava i obnavlja na razliite naine, ukljuujui modele i
ritmove investicije kapitala u stanovanje (Smith, 1996: 39).
Dugorona posledica obnove klasne moi je raskid klasnog kompromisa
izmeu rada i kapitala koji je bio garancija zajednikih interesa i smanjenja
klasnih sukoba. Bio je to kraj kejnzijanskog grada (Smith, 2002: 432). Obnova
klasne moi koja ima svoju jasnu urbanu geografiju nije nikakvo naknadno
reenje: Neoliberalizacija je od samog poetka projekat za obnovu klasne moi
(Harvi, 2012: 32). Neoliberalna urbanistika praksa je proizvela revanistiki
grad (Smith, 2002). Globalizujui taj urbanistiki model, neoliberalizam je
globalizovao obnovu klasne moi globalne elite, ali je time globalizovao i klasne
sukobe. Poprita tih sukoba postali su trgovi onih istih gradova koji su postali
revanistiki prema onima koje treba raseliti, iju klasnu geografiju treba uiniti
rasutom. Ali, Harvi e skrenuti panju da je istorija klasne borbe koja se
odigravala u gradovima zapanjujua (2013: 163) i da su drutveni odnosi u gradu
mnogo sloeniji i snaniji od predatorskih urbanih praksi. Stalne tenzije izmeu
praksi kojima se obezbeuje akumulacija kapitala i praksi otpora, zapravo vie
deluju u pravcu ponovnog zadobijanja grada kao mesta za antikapitalistiku
borbu (Ibid.: 163). Uprkos strategijama revanistikog grada da potencijale
klasne borbe oslabi dentrifikacijskim dislokacijama, oigledno je da gradski
prostor i dalje funkcionie kao vano mesto politike akcije i pobune (Ibid.:
166), te da je grad postao prostor proizvodnje identitet otpora.

Zakljuak:
Erozija stare subjektivnosti i
normalizacija saglasnosti
Efekti neoliberalne ekonomske politike i prakse sve vie su izraeni u
razaranju drutvene solidarnosti i drutvene integracije, to se najdirektnije
odraava na duboke promene u drutvenoj strukturi. S jedne strane, taj uinak
se jasno moe videti u gubitku subjektiviteta kolektivnih makroaktera kao to su
drutvene klase i slojevi, sindikalni i iri drutveni pokreti.
Upravo je razaranje starih oblika klasnih subjektiviteta (na koje je zapravo
mislila Taer) bio jedan od prvih zadataka neoliberalizma: demontiranje
demokratskih drava blagostanja, za koje se smatralo da poveavaju strukturnu
snagu radnike klase, te su stoga nespojive s dugoronim ciljevima kapitalizma
(Miller, 2010: 51). Kada je neoliberalnim zahtevima za individualnim
postignuima na tritu subjektivitet otrgnut od koncepta solidarnosti (od
drutva), on je ostao ogoljen u svojoj individualnosti i kvazisubjektivnosti. On
vie nije artikulisan ka univerzalnim interesima drutva, ve ka jednom novom
obliku univerzalnosti univerzalnosti individualnosti i usmeren ka onom
obliku (univerzalnosti) partikularnosti na kojem poiva ideja slobodnog trita

126

SOCIOLOGIJA, Vol. LVII (2015), N 1

i takmienja. Naime izriito opredeljenje za vladavinu trita (ili kvazitrita)

menja dravne strategije, modalitete upravljanja i politike subjektivitete
(MacLeavy, 2010: 134). Moe se pretpostaviti da se u ovom sluaju radi o jednom
mnogo dubljem tipu tranzicije. To nije samo tranzicija od jednog ka drugom tipu
ekonomije i ekonomskih odnosa. To je istovremeno tranzicija od disciplinarnog
drutva ka novom drutvu kontrole (Delez, 2010). Naime, disciplinarna logika
je prvobitno funkcionisala u okviru institucija civilnog drutva, kako bi proizvela
subjekte. Te institucije nuklearna porodina zajednica, kola, susedstvo sada
su u krizi (Dean, 2009: 65). Sada ve istroeni oblici subjektiviteta graanskog
drutva, privatni subjektivitet koji javno rezonuje, kao kod Habermasa (2012),
graanin-subjekat autonomne politike sfere, disciplinovani subjekt civilnog
drutva vie se ne moe rei da postoji (Dean, 2009: 65). Tako se, kroz
hegemoniju neoliberalistikog diskursa o samoregulativnosti slobodnog trita
na ekonomskom planu, jedna eksperimentalna ideja, zaeta na periferiji (od
ilea do Kine iz razdoblja Deng Sjaopinga ili Iran Mosadekovog perioda)
preselila u centar/centre, a onda ponovo, ojaana globalizacijom, naukom,
ubeivakom retorikom, novom ekonomskom politikom i tehnologijom,
proirila do krajnjih taaka periferije, ne ostavljajui prostora za alternativu
njenom imperijalizmu univerzalnog. Pri tome, hegemonistika strategija
neoliberalizma je monopolizovala jedan tip subjektivnosti, jedan tip racionalnosti
i jedan tip modernosti kao univerzalni princip . Ali isto tako se moe govoriti i o
specijalizaciji samog Gramijevog koncepta hegemonije (Gramsci, 2000; Brenner
and Theodore, 2002: 12). Tako se ona ustalila kao jedna samorazumljiva,
samoopravdavajua, samoregulativna paradigma globalne svakodnevice. Upravo
stoga, drutvena regulativnost ili drutvo smo vie nije potrebno, pored
jednog novog tipa samoregulativnosti (trita) koje se namee drutvu kao
staroj paradigmi. Odlian primer koji svedoi o diskurzivnom iskljuivanju
drutvenih aktera ukidanjem njihovog drutvenog identiteta, a time i politike
subjektivnosti navodi Harvi, citirajui Lijevo delo Made in China koji kae da
radnici, bilo da je re o onima koji rade u dravnoj slubi ili o onima doseljenim
iz drugih podruja, odbacuju klasu kao diskurzivan okvir za konstituisanje
svog kolektivnog iskustva (Harvi, 2012: 192). Time oni ne vide sebe ni kao
ugovorni, pravni i apstraktni radni subjekt, kao to se uobiajeno pretpostavlja
u teorijama kapitalistike modernosti, koji nose individualna zakonska prava
(Ibid.: 192). Ukoliko dakle, diskurzivni okviri, koji se najveim delom stvaraju
u okvirima javne sfere drutva, ne dozvoljavaju ili spreavaju artikulaciju
odreenih identiteta (radnici, antiglobalisti, nacionalisti, feministkinje,
itd.) i sa njima povezanih drutvenih praksi, oni istovremeno predstavljaju
branu za odreene vrste drutvenih praksi i angamana, odnosno branu njihovoj
drutvenoj vidljivosti, prepoznatljivosti, a time i znaaju.
Postojanje subjektiviteta linih odgovornosti jo uvek ne znai postojanje
i autonomnog subjektiviteta otpora (otpora politikom drutvu i otpora trinoj
monopolizaciji drutva). Jer tek je re o pomeranjima, o potencijalnom
stvaranju novog tipa urbanog subjektiviteta koji moe da prui otpor: Mogue
je da borbe koje se sada vode, a potom te lokalne, regionalne, diskontinuirane
teorije koje se upravo grade u tim borbama i apsolutno su njihov deo, mogue

Duan Marinkovi, Duan Risti: Konstrukcija saglasnosti: svakodnevica i prostorne strategije...

127

je da su te borbe prvi korak u otkrivanju naina na koji se sprovodi mo (Fuko,

2010: 100). Autonomni subjektivitet otpora je tek mogunost koja se artikulie.
To je subjektivitet koji bi bio roen u tim borbama, ali i subjektivitet koji bi
postigao refleksivnost o tome da hegemonistiki diskurs koji ne nudi alternative
moe biti prevazien upravo diskursom alternative.
Prvi neoliberalni eksperimenti pojavili su se u veoma razliitim politikim,
kulturnim, drutvenim i ekonomskim kontekstima u razliitim geografijama.
Bez obzira da li se radilo o ileanskom eksperimentu nasilnog uvoenja jednog
modela neoliberalizma poetkom sedamdesetih godina u Junoj Americi
ili njegovoj reformskoj i parcijalnoj implementaciji u okvirima kineskog
dualistikog sistema Deng Sjaopinga ili o radikalnom taerijanskom zaokretu
poetkom osamdesetih u Velikoj Britaniji, Reganovom (Ronald Reagan)
zaokretu u SAD ili pak Volkerovoj2 (Paul Volcker) doktrini radikalnih zaokreta
u amerikoj monetarnoj politici kroz novo upravljanje federalnim rezervama,
jedno je oigledno: neoliberalizam je krenuo od rastakanja tradicionalne
drave i njenih intervencionistikih uloga ka preoblikovanju drutva, odnosno
razaranju klasinih oblika drutvenosti, integracije i solidarnosti. Neoliberalizam
je od samih poetaka bio urbano pitanje i pitanje obnove klasne moi preko
dominantne i globalizujue urbanistike strategije dentrifikacije.
Urbana svakodnevica je neoliberalizovana svakodnevica ne vie grada kao
mesta trgovine i razmene, ve trgovine samim gradom i njegovim prostorima.
Iza krize dananjih neoliberalizovanih gradova iji se intenzivni rast i razvoj
maskirao teorijama modernizacije, postmodernizacije i globalizacije; starim
liberalistikim obeanjima o slobodi stajale su neoliberalistike zamke
poistoveivanja slobode sa slobodnim tritem; duboki problemi nejednakog
geografskog i drutvenog razvoja globalnog, ali i regionalnog i urbanog. Bilo
je to lano obeanje neoliberalnih promotera da e trini svet biti slobodniji,
bezbedniji i bogatiji. Ista matrica po kojoj je izvrena najradikalnija urbanizacija
Pariza (koja jo uvek traje), kada je Napoleon III na mesto glavnog urbaniste
postavio barona Osmana danas je globalizovana kao ekspanzivna urbana
obnova u Kini, junoamerikim, azijskim, afrikim i evropskim gradovima.
Dentrifikacija se nalazi izmeu nekonzistentnosti neoliberalne teorije i
varijabilnosti neoliberalnih praksi u svakodnevnom ivotu globalne urbane
populacije. Ovaj proces moe da poslui kao ira paradigma za razumevanje
neoliberalnog kapitalizma. Kumulativni efekti viedecenijskih deregulacija,
varijabilne primene teorijskih koncepata klasinog liberalizma i njihove
radikalizacije u neoliberalnim ekonomsko-politikim praksama restrikcije
budetskih davanja, neoliberalizacija dravnog aparata, privatizacija javnih
prostora, komodifikacija stvorili su ne samo geografiju obnovljene klasne moi
ve i geografiju buduih globalnih klasnih sukoba ije e poprite biti grad. Slom
kejnzijanske ekonomske paradigme za sobom je povukao i slom kejnzijanskog
grada i kejnzijanske ekonomije prostora. U tom smislu, neoliberalna ekonomska
politika je ne samo revanistika prema istroenom kejnzijanskom modelu
ona ga je stvorila, po uzoru na model trinog takmienja, revanistiki grad,
revanistiki urbanizam.
2

Volker je preuzeo upravljanje Federalnim rezervama Sjedinjenih Drava 1979. godine.

128

SOCIOLOGIJA, Vol. LVII (2015), N 1

Meutim, i teorijske i empirijske analize neoliberalne stvarnosti, kao i

studije sluaja zdravorazumskog neoliberalizma i njegovih urbanih strategija
u pojedinanim urbanim podrujima upuuju na to da se iza razliitih
modaliteta primene neoliberalnih strategija krije jedan opti tip disciplinujuih
i normalizujuih praksi upravljanja. Naime, to su ne samo prakse, ve i svi
oni diskursi i znanja/moi koji su uestvovali u kontituisanju modernog
subjektiviteta. U tom smislu, empirijski varijabilna sveprisutnost urbanizovanog
neoliberalizma nee moi ubudue da se ogranii samo na klasine ekonomske,
socioloke ili politikoloke analize, ve i na diskurzivne analize i na analize moi/
znanja koje proizvode neoliberalni subjektivitet. Naime, obnova klasne moi
ima svoje spacijalizovane dimenzije i svoju, za sada, strateku urbanistikoekonomsku praksu: dentrifikaciju. Naime, neoliberalizam ne bi mogao da
postoji ili dugo da se odri jedino kao forma spoljanje prinudnosti. On
postoji i kao internalizovani disciplinujui i normalizujui model koji time
obezbeuje sopstveni zdrav razum, odnosno sopstvenu reprodukciju na
nivou neoliberalizovane zdravorazumske svakodnevice u kojoj uestvuje
neoliberalizovani subjektivitet i identitet.
Normalizacija prvobitne neoliberalne prinudnosti preselila se u unutranjost
svakodnevice i unutranjost subjekta koji sebe i svoje akcije sada evaluira u
kategorijama sopstvenog trinog uspeha i pozicioniranja. Kao i u sluaju klasine
Bentamovske urbanistike panoptike paradigme osamnaestog veka koja je bila
lokalizovana na prostore zatvora, bolnice, kole i fabrike (Bentam, 2014; Fuko,
2014a; Marinkovi i Risti, 2014; Foucault, 1980; 1995), njena generalizacija u
neoliberalnoj urbanoj svakodnevici je postala pitanje unutranjeg, internalizovanog
nadzora, a ne samo pitanje spoljanjosti. U tom smislu analiza normalizujuih
efekata neoliberalnih praksi zahteva od nas da se pomerimo od Gramija ka
Fukou, i od neomarksizma ka poststrukturalizmu (Larner, 2000: 12). Zapravo, ono
to bi se moglo nazvati fukoovskim obratom od spoljanjosti ka unutranjosti ili
od brige ka drugima ka brizi o sebi (Foucault, 1986), u neoliberalnoj svakodnevici
postaje pitanje brige za jedan tip instrumentalne racionalnosti i upravljanja sobom
(i drugima) koji odrava predstavu o sebi kao o trinom akteru. Na taj nain
se politiko-ekonomski koncept individualizma i hermeneutika neoliberalnog
subjekta proimaju u urbanoj svakodnevici neoliberalizma.

Literatura
Anderson, Perry. 2000. Editorial Renewals. New Left Review 1:120.
Balibar, Etjen. 2008. ta je granica? Trei program Radio Beograda 137/138 (1/2):
98106.
Bentam, Deremi. 2014. Panoptikon. Novi Sad: Mediterran Publishing.
Berkhout, Susara, J. 2005. The Decentralisation Debate: Thinking about
Power. International Review of Education Internationale Zeitschrift fr
Erziehungswissenschaft, 51 (4): 313327.
Birch, Kean and Mykhnenko, Vlad. 2010. A World Turned Right Way Up. in:
Birch, Kean and Mykhnenko, Vlad (ed.). The Rise and Fall of Neoliberalism:
The Collapse of an Economic Order? 121. London and New York: Zed Books.

Duan Marinkovi, Duan Risti: Konstrukcija saglasnosti: svakodnevica i prostorne strategije...

129

Birch, Kean and Tickell, Adam. 2010. Making Neoliberal Order in the United
States. in: Birch, Kean and Mykhnenko, Vlad (ed.). The Rise and Fall of
Neoliberalism: The Collapse of an Economic Order? 4259. London and New
York: Zed Books.
Brenner, Neil and Theodore, Nik. 2002. Preface: From the New Localism to the
Spaces of Neoliberalism. in: Spaces of Neoliberalism: Urban Restructuring in
North America and Western Europe, Brenner, Neil and Theodore, Nik. (ed.).
v-xi. Malden and Oxford: Blackwell.
Brenner, Neil, Jamie Peck i Nick Theodore. 2014. Zagrobni ivoti neoliberalizma:
Smrt neoliberalizma? Pravo na grad. Internet izvor: http://pravonagrad.
org/zagrobni-zivoti-neoliberalizma/, preuzeto 08.02.2014.
Brown, Wendy. 2005. Neoliberalism and the End of Liberal Democracy. in:
Endgework: Critical Essays on Knowledge and Politics. 3759. Princeton and
Oxford: princeton University Press.
Brown, Wendy. 2006. American Nightmare: Neoliberalism, Neoconservatism,
and De-Democratization. Political Theory, 34(6): 690714.
Castells, Manuel. 1977. Urban Question. London: Edward Arnold.
Castells, Manuel. 2000. Space of Flows. in: The Rise of the Network Society, 407
459. Oxford: Blackwell.
Chatterton, Paul. 2010. Do It Yourself: a Politics for Changing Our World. in:
Birch, Kean and Mykhnenko, Vlad (ed.). The Rise and Fall of Neoliberalism:
The Collapse of an Economic Order? 188205. London and New York: Zed
Books.
Dean, Jodi. 2009. Democracy and Other Neoliberal Fantasies. Durham and
London: Durham University Press.
Dean, Mitchell. 2002. Liberal Government and Authoritarianism. Economy and
Society, 31(1): 3761
Delez,il. 2010. Pregovori 19721990. Loznica: Karpos.
Dumenil, Gerard, and Levy, Dominique. 2004. Capital Resurgent Roots of the
Neoliberal Revolution. London, Cambridge: Harvard University Press.
Dumenil, Gerard, and Levy, Dominique. 2005. The Neoliberal (Counter-)
Revolution. in: Saad-Filho, Alfredo and Johnston Deborah (ed.). Neoliberalism:
A Critical Reader, 919. London: Pluto Press.
Durkheim, mile et Mauss, Marcel. 1903. De quelques formes primitives de
classification. Anne sociologique, 4:172.
Dejkobs, Dejn. 2011. Smrt i ivot velikih amerikih gradova. Novi Sad:
Mediterran Publishing.
Foucault, Michel. 1980. Questions on Geography. in: Gordon, Colin (ed.). Power/
Knowledge Selected Interviews and Other Writings 19721977 Michel Foucault,
6377. New York: Pantheon Books.
Foucault, Michel. 1980. The Eye of Power. in: Gordon, Colin (ed.). Power/
Knowledge: Selected Interviews and Other Writings 19721977 Michel Foucault,
146166. New York: Pantheon Books.

130

SOCIOLOGIJA, Vol. LVII (2015), N 1

Foucault, Michel. 1986. The Care of the Self. New York: Pantheon Books.
Foucault, Michel. 1991. Governmentality. in: Burchell, Graham, Godron, Colin
and Miller, Peter. The Foucault Effect: Studies in Governmentality, 87104.
Chicago: The University of Chicago Press.
Foucault, Michel. 1995. Discipline and Punish: The Birth of the Prison. New York:
Vintage Books.
Foucault, Michel. 2008. Of Other Spaces, in: Dehaene, Michiel and De Cauter,
Lieven (ed.). Heterotopia and the City: Public Spaces in a Postcivil Society, 13
30. Oxon, New York: Routledge.
Fuko, Miel. 2005. Raanje biopolitike. Novi Sad: Svetovi.
Fuko, Miel. 2010. Intelektualci i mo. u: Mladen Kozomara (Prir). Spisi i
razgovori, 89102. Beograd: Fedon.
Fuko, Miel. 2012. Pitanja Mielu Fukou o geografiji. u: Mo/znanje: Odabrani
spisi 19721977, 6983. Novi Sad: Mediterran Publishing.
Fuko, Miel. 2014a. Oko moi. u: Bentam, Deremi. Panoptikon. Novi Sad:
Mediterran Publishing. 928.
Fuko, Miel. 2014b. Bezbednost, teritorija, stanovnitvo. Novi Sad: Mediterran
Publishing.
Gill, Stephen. 1995. Globalisation, Market Civilisation, and Disciplinary
Neoliberalism. Millennium Journal of International Studies, 24: 399423.
Gramsci, Antonio. 1992. Selections from the Prison Notebooks. International
Publishers: New York.
Gramsci, Antonio. 2000. Hegemony, Relations of Force, Historical Bloc. in:
Forgacsthe, David (ed.). Gramsci Reader, 189221. New York: New York
University Press.
Habermas, Jirgen. 2012. Javno mnjenje. Novi Sad: Mediterran Publishing.
Hall, Stuart, and OShea, Alan. 2013. Common-sense Neoliberalism. Soundings,
55:925.
Hall, Stuart, Massey, Doreen and Rustin, Michael. 2013. After Neoliberalism:
Analysing the Present. Soundings, 53: 822.
Harvey, David. 1973. Social Justice and the City. Oxford: Basil Blackwell.
Harvey, David. 1990. The Condition of Postmodernity. Cambridge and Oxford:
Blackwell.
Harvey, David. 2005a. Space as a Key Word. U: Spaces of Neoliberalization:
Towards a Theory of Unevan Geographical Development. Hettner-Lecture
2004. Heidelberg: Franz Steiner Verlag. 93115.
Harvey, David. 2005b. A Brief History of Neoliberalism. Oxford and New York.
Oxford University Press.
Harvey, David. 2007. Neoliberalism as Creative Destruction. Annals of the
American Academy of Political and Social Science, 610 (NAFTA), 2244.
Harvey, David. 2010. The Enigma of Capital. Oxford and New York: Oxford
University Press.

Duan Marinkovi, Duan Risti: Konstrukcija saglasnosti: svakodnevica i prostorne strategije...

131

Harvey, David. 2012. Rebel Cities: From the Right to the City to the Urban
Revolution. London: Verso.
Harvi, Dejvid. 2012. Kratka istorija neoliberalizma. Novi Sad: Mediterran
Publishing.
Harvi, Dejvid. 2013. Pobunjeni gradovi: od Prava na grad do Urbane revolucije.
Novi Sad: mediterran Publishing.
Hinojosa, Leonith and Bebbington, Anthony. 2010. Transnational Companies
and Transnational Civil Society. in: Birch, Kean and Mykhnenko, Vlad (ed.).
The Rise and Fall of Neoliberalism: The Collapse of an Economic Order? 222
238. London and New York: Zed Books.
Jessop, Bob. 2010. From Hegemony to Crisis? The Continuing Ecological
Dominance of Neoliberalism. in: Birch, Kean and Mykhnenko, Vlad (ed.).
The Rise and Fall of Neoliberalism: The Collapse of an Economic Order? 171
187. London and New York: Zed Books.
Keil, Roger. 2002. Common-Sense Neoliberalism: Progressive Conservative
Urbanism in Toronto, Canada. in: Spaces of Neoliberalism: Urban Restructuring
in North America and Western Europe, Brenner, Neil and Theodore, Nik.
(ed.). 230253. Malden and Oxford: Blackwell.
Keith, Michael and Pile, Steve. 2005. Introduction Part 1: The Politics of Place.
in: Keith, Michael and Pile, Steve (ed.). Place and The Politics of Identity. 122.
London and New York: Routledge.
Larner, Wendy. 2000. Neo-liberalism: Policy, Ideology, Governmentality. Studies
in Political Economy, 63: 525.
Lefebvre, Henri. 1991. The Production of Space. Oxford: Blackwell.
Lefebvre, Henri. 2008. Pravo na grad. in: Operacija grad: Prirunik za ivot u
neoliberalnoj stvarnosti. Zagreb: Centar za nezavisnu kulturu i mlade.
Lefebvre, Henri. 2009. Reflection on the Politics of Space. in: Neil Brenner and
Stuart Elden (edit.). State, Space, World: Selected Essays by Henri Lefebvre,
167185. Minneapolis, London: University of Minnesota Press.
Lefevr, Anri. 1974. Urbana revolucija. Beograd: Nolit.
Lefevr, Anri. 1980. Teorija prostora. Trei program Radio Beograda, 2(45): 513651.
Macleavy, Julie. 2010. Remaking the Welfare State: from Safety Net to
Trampoline. in: Birch, Kean and Mykhnenko, Vlad (ed.). The Rise and Fall
of Neoliberalism: The Collapse of an Economic Order? 133150. London and
New York: Zed Books.
Marinkovi, Duan i Risti, Duan. 2014. Geoepistemologija pogleda. u: Bentam,
Deremi. Panoptikon. 115156. Novi Sad: Mediterran Publishing.
Marx, Karl and Engels, Friedrich. 2008. Manifest Komunistike partije.
Ekonomija/Economics, 15(3): 565596.
May, Jon, and Thrift, Nigel. (ed.). 2001. Timespace: Geographies of Temporality.
London: Routledge.
Miller, David. 2010. How Neoliberalism Got Where It Is: Elite Planning,
Corporate Lobbying and the Release of the Free Market. in: Birch, Kean and

132

SOCIOLOGIJA, Vol. LVII (2015), N 1

Mykhnenko, Vlad (ed.). The Rise and Fall of Neoliberalism: The Collapse of an
Economic Order? 2341. London and New York: Zed Books.
Murdoch, Jonathan. 2006. Post-structuralist Geography. London: Sage.
Nojman, Iver Brinild. 2009. Znaenje, materijalnost, mo: Uvod u analizu
diskursa. Beograd: Centar za civilno-vojne odnose, Alexandria Press.
Paasi, Anssi. 2001. Europe as a Social Process and Discourse: Considerations of
Place, Boundaries and Identity. European Urban and Regional Studies, 8 (1): 728.
Peck, Jamie and Tickell, Adam. 2002. Neoliberalizing Space. in: Spaces of
Neoliberalism: Urban Restructuring in North America and Western Europe,
Brenner, Neil and Theodore, Nik. (ed.). 3357. Malden and Oxford: Blackwell.
Philo, Chris. 2003. Foucaults Geography, in: Crang, Mike and Thrift, Nigel.
(ed.). Thinking Space, 205239. London and New York: Routledge.
Routledge, Paul. 2010. Dreaming the Real: a Politics of Ethical Spectacles. in:
Birch, Kean and Mykhnenko, Vlad (ed.). The Rise and Fall of Neoliberalism:
The Collapse of an Economic Order? 206221. London and New York: Zed
Books.
Saad-Filho, Alfredo and Johnston, Deborah. 2005. Introduction: in: Saad-Filho,
Alfredo and Johnston Deborah (ed.). Neoliberalism: A Critical Reader, 16.
London: Pluto Press.
Sanders, Rickie. 2009. The Public Space of Urban Communities, in: Public Space
and the Ideology of Place in American Culture, edited by Orvell Miles and
Jeffrey L. Meikle, pp. 263290. Amsterdam/New York: Rodopi B.V.
Sassen, Saskia. 1991 [2002]. The Global City: New York, London, Tokyo. Princeton:
Princeton University Press.
Sheppard, Eric. 2006. David Harvey and Dialectical Space-time. in: Castree, Noel
and Gregory, Derek (ed.). David Harvey: A Critical Reader,121141. Oxford:
Blackwell.
Smith, Neil. 1996. Is Gentrification a Dirty Word? in: Smith, Neil. The New
Urban Frontier: Gentrification and the Revanchist City. London and New
York: Routledge.
Smith, Neil. 2002. New Globalism, New Urbanism: Gentrification as Global
Urban Strategy. Antipode, 34(3): 427450.
Strassoldo, Raimondo. 1990. The Social Construction and Sociological Analysis
of Space, in: The Social Nature of Space, Hamm, B. and Jalowiecki, B. (ed.). 19
49. Warszawa: Polish Academy of Sciences, Committee for Space Economy
and Regional Planning.
Virilio, Pol. 2011. Kritini prostor. aak-Beograd: Gradac.
Wallerstein, Immanuel. 1991. The Invention of TimeSpace Realities: Towards an
Understanding of our Historical Systems. Geography, 73 (4): 522.
Wallerstein, Immanuel. 1998. The Time of Space and the Space of Time: the
Future of Social Science. Political Geography, 17 (1): 7182.