SLAGALICA = PUZZLE

osmi deo
NASTAVAK br. 7. :


OPUS DEI - NOVI KRSTAKI POHOD VATIKANA , Prof. Dr Smilja
Avramov, 2000.
TERMINOLOSKA OBJANJENJA
PAPA termin potie od grke rei PAPAS, to znai OTAC. Od V veka taj naziv koristili su rimski
biskupi, a od XI rezervisan je iskljuivo za poglavara Rimokatolike crkve i podrazumeva verske iimperatorske
prerogative.
PONTIFEX MAXIMUS u starom Rimu bio je to naziv za vrhovnog prvosvetenika. Od V veka
pridodat je uz titulu pape.
SEDES APOSTOLICI apostolska stolica je naziv u upotrebi od 360. godine, a pod njim se
podrazumeva papski dvor sa svim uredima.
ACTA APOSTOLICAE zvanini dokumenti Sv. Stolice.
ANNUARIO PONTIFICIO godinjak Sv. Stolice.
ENCIKLIKA pismena obraanja pape svetenstvu i vernicima.
URBI ET ORBI Blagoslov koji papa upuuje sveanim povodom Rimu i svetu.
CONCLAVE termin potie od latinske rei con = sa i rei clavus = klju. U rimokatolikoj
terminologiji re oznaava zakljuanu odaju u kojoj Sonod kardinala bira papu.
RIMSKA KURIJA najvia administrativna uprava Vatikana koju sainjavaju 9 kongregacija na ijem
se elu nalazi kardinal i ostali pomoni uredi. Moe se uporediti sa vladama u pojedinim dravama.
CONGREGATION termin u optoj upotrebi Rimokatolike crkve i njime se oznaavaju osnovne
verske zajednice ili bratstva, npr. Kongregacija sv. Benedikta i sl.
KARDINAL - titula koja se dodeljuje u znak priznanja pojedinim nadbiskupma. Kolegijum kardinala je
telo koje bira papa. Oko polovine kardinala ostaje u Rimu i poveravaju im se najvie administrativne funkcije, a
polovina ostaje u dijecezama.
MONSIGNOR poasna titula koja se dodeljuje crkvenim velikodostojnicima za izuzetne zasluge.
EKUMENSKI opti vaseljenski, re koja se odnosi na celu nastanjenu Zemlju. U crkvenoj
terminologiji znai posedovanje univerzalne eklezioloke valjanosti. Ekumenski pokret je pokret za ujedinjenje
svih hrianskih crkava.
PROZELITIZAM preobraanje u drugu veru neasnim putem.
UVOD
Str. 14 :
Termin fundamentalizam koncipiran je u protestantskim krugovima SAD, poetkom 20. veka. Najee
se upotrebljava kao generiki pojam koji pokriva sve oblike verskog ekstremizma. Meutim, on je mnogo vie
od religioznog pokreta, i ne predstavlja neku devijaciju religije. Feudalizam je u svojoj biti ideologija u optem i
uem smislu; u pitanju su ideje i nastojanja da se nacionalna drava nadomesti boankim poretkom.
Kako to pravilno zapaaju dva ugledna amerika teoretiara, svaki fundamentalizam ima ideoloku
dimenziju, jer se njihovo temeljno verovanje ne odnosi samo na doktrinarnu istinitost, nego i na nain ivota...
savetuje se npr. da se vernici moraju odvojiti od nevernika, da ivesni standardi seksualnog ponaanja moraju biti
odrani ... da se mora potpomoi zajednica brae po veri.
Religija je bitna marica po kojoj se konstruie fundamentalizam, ali ne i jedina. esto dolazi do
povezivanja etniciteta i religije, kao na primer u Iranu, Hrvatskoj ili Izraelu, to oteava preciznu identifikaciju
1

fundamentalizma. Na primer, od samog osnivanja Izraela kao suverene drave, religija je postavljena kao osnov
drutvene identifikacije i nacionalnog pokreta. Teorijske osnove postavio je poznati jevrejski mislilac Kuk (Rav
Avraham Yitzhak Kook) u godinama izmeu dva rata. On je beskompromisnu borbu za ostvarenje nacionalnih
ciljeva, uz upotrebu sile, postavio kao deo religioznog poduhvata. Fundamentalizam je agresivna politizacija
religije, iji je krajni cilj sticanje politike moi. Povezuje se obino sa desno orijentisanim pokretima, ali su
poznati i sluajevi povezivanja sa ekstremnom levicom, npr. u Hrvatskoj, Egiptu, itd. Islamski fundamentalisti u
Egiptu, poznatiji pod nazivom muslimanska braa integrisali su se sa komunistima, u cilju jaanja fronta za
obaranje postojeeg reima. Prikriveni, a ponegde i otvoreni savezi ekstremnih pokreta, esta su pojava u
politikom ivotu.
Str. 15:
Motivi fundamentalista puni su dramatinosti i lociraju se obino u kontekstu Apokalipse, oja preti
oveanstu, ukoliko ne prihvatite spasenje koje nude spasioci. U svojim religiozno-politikim akcijama
fundamentalisti se obino oslanjaju na svete tekstove. Njihovo tumaenje je privilegija odabranih i
posveenih lanova iz najueg kruga, a do posveenja se dolazi kroz duhovni herojizam, pri emu
idealizam igra znaajnu ulogu.
Fundamentalizam ne predstavlja danas monolitan proces, mada ima pokuaja da se izgradi pojam
globalnog fundamentalizma, sintezom razliitih fundamentalistikih pokreta.
U jednom zvaninom aktu Ministarstva spoljnih poslova SAD iz 1991. godine navedeno je, pored ostalog,
da e religiozni fundamentlizam biti glavni problem svetske politike u poslednjoj deceniji 20. veka.
Str. 16:
Fundamentalistiki pokreti pruaju najdublje korene u trenucima krize.
Na terenu nekadanje Jugoslavije od izbijanja krize ispoljile su ivu aktivnost brojne katolike
organizacije. Na vrhu piramide nalazi se Opus Dei , sprovodnik katolikog fundamentalizma. Za razliku od
najveeg broja katolikih organizacija, koja uporita nalaze u neprivilegovanim delovima drutva, Opus Dei
je elitistika organizacija u punom smislu rei.
I DEO
OBNAVLJANJE UNIVERZALNE DIMENZIJE
RIMOKATOLIKE CRKVE
1. MIT I STVARNOST
Str. 21:
Prema zvaninim podacima rimokatolici ine 17,30 % u ukupnoj svetskoj populaciji, a sve hrianske
crkve zajedno 32,80%.
Koncept katolicizma i misija pape poivaju na mitu o papi kao vikaru ili namesniku Isusa Hrista na zemlji,
o sv. Petru kao predvodniku apostola i biskupu rimskom, a papi kao njegovom nasledniku. Bazilika sv. Petra u
Rimu navodno je sagraena na grobu sv. Petra koji je mueniki okonao ivot. Oslonac za ovaj stav nalaze u
Hristovim reima izgovorenim na Galilejskom jezeru, koje su prenete u Jevanelju po Mateji (Mt. 16,18-19):
Ti si Petar i na ovom kamenu sazidau crkvu svoju i vrata paklena nee je nadvladati. I dau Ti kljueve od
carstva nebeskoga; i to svee na zemlji bie svezano na nebesima; i to razrijei na zemlji bie razreeno na
nebesima.
Str. 22:
Istoriari hrianstva opovrgli su ovaj stav i dokazali da apostol Petar nikad nije kroio na tlo Rima, pa
prema tome nije ni bio biskup Rimski, kako se to navodi u zvaninoj listi papa izdatoj od strane Sv. Stolice.
Ni na jedno mestu u Sv. Pismu ne vezuje se ime apostola Petra za Rim. U uvenom delu jednog od prvih
hrianskih istoriara iz 325. godine, nema ni rei o apostolu Petru kao rimskm biskupu.
Str. 24:
Vezivanje papstva za mit o Sv. Petru motivisano je pokuajem da se poreklo strukture Rimokatolike
crkve prikae kao poreklo hrianske religije, to je sa istorijskog stanovita netano, a sa teolokog
neprivatljivo.
Str. 27:
2

Da bi obezbedio apsolutnu vlast , Rim je pribegao falsifikovanju dokumenata pod nazivom Donatio
Constantini po kome je, navodno, car Konstantin dodelio papi posede zajedno sa imperatorski znamenjem. U
falsifikovanom dokumentu se navodi: Mi nareujemo i propisujemo da Silvester i njegovi naslednici
upravljaju nad etiri glavna provincijska sedita: Antiohijom, Aleksandrijom, Konstantinopoljem i
Jerusalimom, kao i nad svim crkvama Bojim u celom svetu. Njegova autentinost konano je osporena na
saboru u Bazelu 1433., kada je zbog zloupotrebe Rima religiozni revolt unutar rimokatolike crkve dostigao
vrhunac. I pored toga to je falsifikat dokazan, Rim nije odustao od svojih ambicija.
Str. 32:
Austro-ugarska carevina ocenjena je od Sv. Stolice kao najpouzdaniji saveznik rimokatolianstva protiv
malih nacionalnih drava. Papa je istovremeno poveo borbu protiv masonerije, jer su se prenosile vesti da je pad
papske drave deo masonske zavere. Borba dveju transnacionalnih organizacija, papstva i masonerije, ima svoju
poduu istoriju; otpoela je odmah nakon institucionalizacije masonskog pokreta 1717. Papa Kliment XII
svojom bulom In Eminenti iz 1738. osudio je perverzno udruivanje masona, a lanovi masonskih loa u
vatikanskoj dravi bili su izloeni progonu. I papa Leo XIII u enciklici Humanum Genus iz 1884., izrekao je
nateu osudu masonerije zbog njenog insistiranja na sekularizaciji kolskog sistema i strogoj odvojenosti crkve i
drave.
Na horizontu Vatikana pojavili su se novi neprijatelji. Dve enciklike pape Leona XIII Quod Apostolici
Muneris iz 1878. i Rerum Novarum iz 1891. posveene su borbi protiv komunizma koji je papa nazvao
najveim zlom svih vremena.
Papa Pije X podrao je ultimatum Bea Srbiji i izrazio nadu da e Austrougarska ii do kraja u obraunu
sa Srbijom. Zaalio je to je Austrija propustila da na vreme egzemlarno kazni svog opasnog podunavskog
suseda.
Rimokatolicizam je bio znaajan intrument Centralnih sila. Presudnu ulogu imale su bankarske
vatikansko-nemake veze, reko kojih je najveim delom i finansiran rat. Ne iznenauje da je Vatikan doiveo
poraz Austro-ugarske kao svoj sopstveni, ali se ni tad nije predavao. Bio je odluan protivnik formiranja
Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.
Str. 34:
Zvui neverovatno da je Sv. Stolica doekala Oktobarsku revoluciju i boljeviki sistem u Rusiji kao
svoju novu ansu. Jo u prvim danima revolucije Vatikan je uspostavio tajne veze sa Lenjinom, za koga je
religija bila pragmatiki faktor. Uz njegovu saglasnost u Rusiju je ulo na stotine misionara.
Pismeni sporazum izmeu Sv. Stolice i SSSR zakljuen 12. marta 1922., znaio je de facto priznanje
boljevike vlade.
Dan pre potpisivanja ovog sporazuma sovjetska vlada pruila je Vatikanu niz koncesija jednostranim
aktom. Tajnim memorandumom oformljen je finansijski konzorcijum, koji je realizovan preko Nemake
istone banke AG u Berlinu.
Krajem marta 1922. Rimska kurija obezbedila je 1.500.000 lira pomoi SSSR, a katolika amerika
organizacija ARA dodatno milion $. Misionari jezuitskog reda organizovali su u Moskvi kuhinje i dnevno
delili 40.000 toplih obroka. Na ulazima su stajale velike table sa natpisom:
Katolieska Missi Pomoi v Rossii
Rimskii papa = Russkom narodu
Poetkom 1922. Vatikan je uputio pismo Drutvu naroda, zahtevajui da se stanovitu prui pomo a ve
septembra 1924. u rusiju je stigla nova grupa misionara. Po zabelekama sestre Lava Trockog, objavljenim
nakon smrti V.I. Lenjina 1924., Lenjin se opredelio za uspostavanje diplomatskih odnosa sa Vatikanom ali ga je
u tome spreila smrt. U odnosu na religiju, Lenjinov period ostae zabeleen kao najapsurdnija pojava. Na
hiljade pravoslavnih svetenika je ubijeno, na stotine crkava uniteno, a istovremeno date su posebne beneficije
Rimokatolikoj crkvi.
Svoj religiozno misionarski rad, u stvari prozelitski, Vatikan je prikrivao humanitarnom akcijom. Te veze
dveju politikih i ideolokih suprotstavljenih strana trajale su do 08. aprila 1929., kada je na inicijativu Staljina
3

usvojen zakon kojim je zabranjeno udruivanje vernika i rad verskih organizacija. Vatikan je bio prinuen da
povue svoje misionare iz SSSR, ali ni tada nije digao ruke od njega.
U Rimu je 1929 osnovan institut Russicum sa zadatkom da obrazuje svetenike za specifine misije u
SSSR i da ih uputi tamo kada za to doe vreme. Dolaskom Gorbaova na vlast misionari iz Russicum krenuli
su u akciju.
Suoena sa novim geopolitikim okruenjem Sv. Stolica je bila prinena da iz temelja menja strategiju.
Kreator nove politike bio je papa Pie XI. Prema zamislima pape u novim uslovima oslonac obnove katolike
drave ne treba traiti u dravama nego u katolikim masama. Na inicijativu Pia XI u zapadnoevropskm
dravama dolo je do stvaranja politikih, hriansko demokratskih stranaka, koje postaju nov kanal za
infiltraciju Vatikana u politiki ivot pojdinih drava. Neto kasnije, takoe na inicijativu Pia XI, doi e do
formiranja katolikih pokreta na najiroj osnovi koji deluju i danas.
Diplomatska aktivnost Vatikana bila je koncentrisana na poraenim davama, kojima je papa ponudio
svoje usluge.
Sa Kraljevinom Srba, Hrvata i Slovenaca zvanini pregovori otpoeli su 1925. godine ali je ishod bio
tragian. Prvi nacrt konkrorata estoko je napao voa hrvatske opozicije u Narodnoj skuptini Stjepan Radi1,
uz obrazloenje da ne odgovara interesima hrvatskog naroda. Usledila je organizovana kampanja protiv
Beograda, napad na jugoslovensku organizaciju SOKOL. Pregovori su prekinuti; obnovljeni su na inicijativu
kralja Aleksandra 1933. Okonani su posle ubistva kralja; tekst Konkordata potpisan je 25.jula 1935. godine, a
5. novembra 1936. dostavljen na ratifikaciju Narodnoj skuptini. Meutim, Sv. Arhijerejski sabor Srpske
pravolavne crkve izjasnio se protiv nacrta, uz obrazloenje da naruava ravnopravnost crkava, da
Rimokatolikoj crkvi priznaje privilegovan status, kako imaju samo dravne religije. Do ratifikacije Konkordata
nije dolo. Odnosi Vatikana i Beograda su se zaotrili, a zatim su preneti i na nacionalni teren, to je imalo
fatalne posledice po srpsko stanovnitvo u Hrvatskoj 1941 godine. U meuvremenu, iznenada, pod
misterioznim okolnostima, umro je Parijarh srpski gospodin Varnava +.
Str. 37:
Drava grada Vatikana poseduje aktivno i pasivno pravo poslanstva i danas odrava odnose sa 157
drava u svetu. lan je meunarodnih organizacija koje se bave humanitarnim i kulturnoprosvetnim pitanjima.
U meunarodnim organizacijama politikog karaktera, kao to su UN, pojedine specijalizovane agencije,
Vatikan ima status posmatraa. Meutim, u poslednje vreme zabeleene su promene u pravcu aktivnog uea i
u politikim organizacijama, kao to je sluaj sa OEBS. Postoje razlike izmeu ambasadora koje jedna zemlja
akredituje kod druge i nuncija. Ambasadori imaju samo jednu misiju, da odravaju veze sa vladom i razvijaju
meudravne odnose na bazi reciprociteta. Nunciji imaju dvostruku misiju; akreditovani su pri vladi, ali
kontroliu ivot crkve i nacionalnu crkvenu hijerarhiju, to znai da duboko ulaze u unutranji ivot drava.
Priroda Drava grada Vatikana, kao to se moe zakljuiti iz prethodnog izlaganja, razliita je od ostalih
drava. Teritorijalni suverenitet nad minijaturnom teritorijom priznat je Sv. Stolici kao garancija slobodnog i
nesmetanog obavljanja duhovne vlasti. Ugovore koje zakljuuje sa dravama u vidu konkordata reguliu
poloaj crkve na teritoriji odnosne drave. Imajui u vidu sutinu papske moi, koja je po svojoj prirodi
duhovna, teko da se Vatikanu moe priznati svojstvo drave. U ovom sluaju pre se moe govoriti o
transnacionalnoj verskoj organizaciji. Dravnost Vatikana u stvari je ista fikcija. Sv. Stolica kao
personifikacija crkve nema druge pozicije u meunarodnoj zajednici, osim u odnosu na religiju.
Str. 38:
Sve do uspostavljanja sistema konklava kao kolegijalnog izbornog tela, rimski biskupi imenovali su svoje
naslednike, a potvrivao ih je imperator. Nastojei da izbor rezervie iskljuivo za crkvu, papa Nikola II izdao
je 1061. izborni dekret po kome papu biraju kardinali nezavisno od drava. Meutim, taj sistem poeo je da
funkcionie tek u XIII veku.
Vatikan je i mona ekonomska sila, ukljuena u svetske ekonomske i finansijske tokove. Za taj sektor
delatnosti ustanovljena je posebna administracija. Vatikan je akumulirao svoje bogatstvo kroz vekove putem
poklona vladara, sistemom poreza i taksa, prihoda sa ogromnih poseda u vlasnitvu crkve. Nakon nestanka
papske drave, papa je doao do zakljuka da duhovnu mo moe obezbediti samo finansijskom nezavisnou.
1

(Sneane Zori primedba: pokatolieni Srbin iz Like, koji se kasnije poeo izjanjavati za Hrvata)

Ideju pape Leona XIIII da nekadanju teritorijalnu vlast nadomesti menadmentom u sferi ekonomije i
finansija, prihvatio je i dalje razradio njegov naslednik papa Pie XI. Tu lee koreni savremenog bankarskog
sistema Vatikana, koji je u toku 100 godina izrastao u monog finansijskog giganta, koji samo u Italiji pokriva
gotovo polovinu finansijskog trita. Danas je teko pronai industrijsku granu u kojoj nije investiran vatikanski
kapital; zastupan je u telekomunikacijama, u metalurgiji, prehrambenoj industriji, turizmu, robnim kuama,
izgradnji stambenih naselja, hidrocentrala, metroa itd, pa ak i u Riviera Casino u San Remu.
Str. 39:
Vatikanski kapital investiran je ne samo u Italiji, nego irom sveta, na svim kontinentima. Nalazi se, na
primer, u amerikim kompanijama American Anaconda Copper Company, Sinclair Oil Company, Ciffic
Gas and Electric, Denver Joint Stok Land Bank itd.
Vatikan je akcionar sa znaajnim ulozima, ponegde preovlaujuim, u nizu banaka na teritoriji Italije i van
nje, npr.: Banco di Roma, Banco di Santo Spirito, Banco Cattolica del Veneto itd.
Ne sme se ispustiti iz vida da su i izdaci Vatikana ogromni.Vatikan ima i nekoliko karitativnih
organizacija, koje deluju na planetarnom nivou, kao to je npr.: Caritas internationalis, Misereor itd.
2. NOVE INICIJATIVE
Str. 41:
Izmeu dva svetska rata Vatikan je bio na strani nacizma i faizma. Naslednik Pia XI, Pie XII (1939-1958)
podario je svoj oinski blagoslov Franku 02.04.1939. Odobrio je agresiju Italije na Etiopiju i Italije na
Albaniju 1939. Podrao nemaku invaziju ehoslovake, pozdravio je proglaenje nezavisne Slovake.
Program mira koji je lansirao Pie XII 1939. sadravo je otvoren napad na versajski diktat i bio snano
antiruski obojen. Te dve odrdnice nale su svoje msto u enciklici Summi Pontificatus od 27. oktobra 1939.
godina.
Sv. Stolica zaloila je sav svoj autoritet da sprei ulazak SAD u rat protiv sila osovine.
Posle pada Staljingrada diplomatski napora ili su u dvostrukom pravcu: s jedne strane, da se ublae
zahteve SAD i Britanije o bezuslovnoj kapitulaciji sila osovine, i da se, sa druge strane, pripremi teren za
formiranje antikomunistikog fronta.
Str. 42:
Njujorki nadbiskup Fransis Spelman je vodio detaljne razgovore u Vatkanu od 18. februara do 3. marta
1943. o budunosti Evrope u celini. U razovoru je razmatrano i pitanje spasavanja Nezavisne drave
Hrvatske, kako bi se obezbedila vrsta pozicija katolianstva prema Istoku. Na protestnu notu kraljevske vlade
Jugoslavije u Londonu, Ministarstvo inostranih poslova SAD dalo je uveravanja vladi da je u pitanju privatna
poseta. Meutim, Vatkan se svesrdno angaovao na spasavanju ustaa, da bi u datom trenutku, poetkom
hladnog rata, ustaku politiku veto ukljuio u antikomunistiki pokret Zapada. Paveli, jedan od najveih
ratnih zloinaca XX veka , sa 500 katolikih svetenika napustio je Hrvatsku i pacovskim kanalima stigao u
Rim, gde mu je pruen prvi azil u zidinama Vatikana. Umro je 26. decembra 1954. u Madridu, nakon to je
primio sveto priee i lini blagoslov pape Pia XII.
U oba svetska rata Vatikan e se nai na strani poraenih, ali time nije umanjena njegova borbenost.
Str. 43:
Pratei raanje antikolonijalnog pokreta u zemljama Treeg sveta, Pie XII je ve februara 1946. imenovao
2/3 kardinala iz razliitih zemalja sveta, a 1953. poveao je taj broj sa jo 24. Italijani, koji su donedavno
dominirali Kolegijumom sada su inili manje od 1/3 ukupnog broja.
Prve ideje o potrebi ujedinjenja zapadne Evrope potekle su od Pia XII. O tome je vodio duge razgovore sa
Frajnharnom fon Vaicekerom, koji je sve do kapitulacije Nemake 1945. bio njen ambasador pri Sv. Stolici. U
Italiji je naao snaan oslonac u Demohrianskoj stranci na elu sa De Gasperijem, u Francuskoj u Narodnorepublikanskom pokretu, iza koga je u celosti stajao Vatikan.
I pored nepobitnih istorijskih injenica o saradnji sa Silama osovine, papa Pie XII u enciklici Sacra
Vergente Anno od 07.07.1952. pokuao je da ubedi svet kako Sv. Stolica nije bila na strani nijedne ratujue
strane.
5

Nije nikakva slujnost da je uovor o Evropskoj ekonomskoj zajednici potpisan u venom gradu Rimu
25.03.1957. uz blagoslov pape Pia XII.
Str. 44:
Pie XII umro je 09.10.1958., ostvarivi svoj ivotni cilj povezivanje pobeenih i pobednika. Na papski
tron doao je 28.10.1958. patrijarh Venecije Anelo uzepe Ronkali, pod imenom Jovan XXIII. Nije se ovoga
puta radilo o prostoj personalnoj promeni, nego o radikalnom zaokretu u politici Vatikana.
Za razliku od pape Pia XII, koji je promovisao ideju ujedinjenja katolike Evrope, njegov naslednik Jovan
XXIII smatrao je da je prolo vreme katolikih drava, i da se Rimokatolika crkva mora otvoriti prema svetu
i prema drugim religijama. Za proces revitalizacije crkve papa Jovan XXIII osmislio je termin
Aggioranamento - osavremenjavanje. Crkva, po reima pape, nije ni tvrava ni muzej, nego deo istorije.
Str. 45:
Ideju o sazivu ekumenskog ili vaseljenskog sabora papa je prikazao kao poziv koji je primio od Boga.
Meutim, prve vesti o tome naile su na zaprepaenje u Rimskoj kuriji i razliite komentare meu klerom.
Nasuprot otporima inicijativu je podrao kardinal Montini, budui papa Pavle VI, to je u tom trenutku
bilo odluujue. Sa saboru svoje dijeceze u Milanu 26.01.1960. on se zaloio za saziv ekumenskog sabora ili
koncila, ukazujui na potrebu sagledavanja rimokatolicizma u svim njegovim dimenzijama.
Po prvi put u istoriji Anglikanske crkve nadbiskup je doao u Rim i 02.12.1960. bio je primljen kod pape.
Organizacija je bila poverena Rimskoj kuriji na elu sa prefektom Svetog ureda, kardinalom Alfredom
Otavijanijem.
Str. 46:
U svojstvu posmatraa bila su prisutna i 3 ruska svetenika koji su primljeni u odvojenim posetama kod
pape Jovana XXIII. I SPC uputila je svoje posmatrae.
Svoja shvatanja papa Jovan XXIII izloio je ve u svojoj prvoj velikoj enciklici Mater et Magistra od
15.05.1961., koju je posvetio socijalnim pitanjima.
Drugi vatikanski koncila otvorio je papa Jovan XXIII 11.10.1962., a zavrna sednica odrana je
08.12.1965. pod papom Pavlom VI.
Str. 47:
Karol Vojtila, Krakovski nadbiskup, do tada nepoznat irem krugu rimokatolikog klera zapaen je po
njegovom borbenom stavu i suprotstavljanju reformskoj struji. Za Vojtilu crkva je uvar Boje istine. Na
zahtev reformske grupe da se otvori dijalog sa nekatolicima, Karol Vojtila i ostali poljski biskupi odgovorili su
pozitivno, ali pod uslovom, da dijalog bude uspostavljen tek nakon to se izriito prizna da je crkva, istina deo
drutva, ali iznad njega.
Papa Jovan XXIII umro je 03.06.1963. ne doekavi ishod reforme crkve kojoj je posvetio sav svoj ivot.
Nasledio ga je kardinal milanski Montini koji je na dan svog izbora 31.06.1963. uzeo ime Pavlom VI.
Pomno je pratio izlaganje Vojtile i primio ga u privatnu posetu 30.11.1964, a tek 13.12.1965. primio je
poljskog kardinala Viinskog. Papa Pavle VI bio je bio duboko razoaran poljskim crkvenim
velikodostonicima.
Str. 48:
Pod uticajem revolucionarnih naunih ostvarenja, nekoliko decenija unazad katolika teoloka misao
bavila se problemom integracije boanskog i ljudskog, kroz svakodnevnu delatnost vernika, ma na kom se poslu
nalazili. To je i poetna ideja osnivaa organizacije Opus Dei.
Str. 50:
U cilju realizacije odluka Vatikanskog koncila Pavle VI ustanovio je januara 1967. pontifikalnu komisiju
za pravdu i mir, kao zvanino telo Rimske kurije u cilju ukljuenja crkve u misiju unapreenja socijalne pravde
i mira.
Toj problematici papa je 1967. posvetio svoju encikliku Populorum Progressio (Razvoj naroda) i
Humane vitae iz 1968. Na tom talasu poivala je i Teologija osloboenja.
Na sednici koncila 07.12.1965. izvren je in izmirenja izmeu Rima i Carigrada, izmeu Istone i
Zapadne crkve.
Str. 51:
6

Ukinuta je anatema iz 1954. u vidu zajednike izjave pape Pavla VI i carigradskog patrijarha Antigore,
koja je istovremeno proitana u Rimu i Carigradu.
Predsednik sinoda RPC izvan Rusije, mitropolit Filaret, izrazio je prvi protest zbog samovoljnog skidanja
anateme i nazvao je taj in kompromitovanim jedinstvom. Rim se nije pokajao ni za jednu svoju greku.
Ako je suditi po lanku koji se pojavio u Glasniku SPC 1965., SPC je imala rezerisan stav prema
pomrenju. U lanku se naglaava da je SPC sa radou primila akt pomirenja. Posle 9 vekova izdvojenosti i
potpune otuenosti jedne crkve od druge, u ovom vremenu one pruaju ruke jedna drugoj odluujui da od sada
idu stazom jedinstva... Mi imamo zajedniko poreklo, istog Gospoda koji je glava Crkve. Ali se zatim dodaje
da je jedinstvo vezano za pitanje unutranje obnove Rimokatolike crkve, te da je metod dijalog put koji vodi
konanom reenju.
Izbor novog pape u uslovima neprevazienih podela unutar kardinalskog kolegijuma nije bio lak. Po prvi
put unutar izborne procedure na zahtev amerikih biskupa objavljene su neformalne konsultacije. U njima je
uestvovao i jedan broj laika. U tampi su sa pojavila razliita imena kardinala koji bi mogli biti kandidati za
papu. Meu njima bilo je i ime Karola Vojtile, ali i kardinala Albina Luijana, koji je u treem krugu glasanja u
konklavi izabran za papu 26.08.1978.. Spojio je u svom imenu imena dvaju prethodnih papa Jovana XXIII i
Pavla VI, da bi simbolino iskazao svoje vezivanje za politiku svojih prethodnika.
Str. 52:
Stupio je na papski tron pod nazivom Jovan Pavle I . To je prvi papa u istoriji rimokatolianstva koji je
ustolien bez tradicionalnog krunidbenog ceremonilala. Na papskom tronu ostao je samo 33 dana. Umro je
iznenada i sahranjen je bez autopsije. U javnosti je iroko prihvaena teza da se radilo o ubistvu, tj. trovanju.
Povodom smrti pape Jovana Pavla I pominju se linosti iz italijanske mafije, ali i veze pojedinih kardinala sa
masonskom loom P-2. Njegova smrt ostala je misterija do dananjeg dana.
3. PLANETARNA STRATEGIJA PAPE JOVANA PAVLA II
Str. 53:
Kada je 16.10.1978. iz vatikanskog dimnjaka izaao beli dim, a doajen kardinalskog kolegijuma
Monsinjor Tiseran izgovorio vekovima staru formulu Habemus papam, na papski presto stupio je poljski
kardinal Karol Vojtila, pod imenom Jovan Pavle II.
Str. 55:
Formalno inicijativa za izbor Vojtile za papu potekla je od bekog kardinala Karla Franca Keniga i
amerikog kardinala Dona Krola. Smatrali su da savremeni istorijski trenutak nalae da na elo crkve doe
ovek sa Istoka.Meutim, najvei broj italijanskih, francuskih i belgijskih kardinala prednost su davali
florentinskom nadbiskupu Govaniju Beneliju. Sukob dveju suprotstavljenih struja nije reen ni posle nekoliko
uzastopnih glasanja. Tada je na scenu stupio nemaki kardinal Jozef Racinger, koji je uz pomo lanova
Opus Dei razvio kampanju u prilog Vojtile.Tek u 9. krugu glasanja u Svetom kolegijumu kardinala, Karol
vojtila je dobio potrebnu 2/3 veinu.
Nakon to je prema utvrenom ritualu novoizabrani papa obukao papsku odedu, krenuo je prema
papskom prestolu, ali je odbio da sedei saslua zakletvu kardinala na odanost poglavaru. Ostao je da stoji, ime
je najavio novi stil vladavine.
Str. 56:
Svoju misiju kao poglavar crkve, svoj teoloki i filosofski pogled na svet definisao je u prvoj enciklici
Redemptorem hominus (Spasavanje oveka).
Papa Jovan Pavle II verbalno se izjanjavao u prilog odluka Drugog vatikanskog koncila, ali je kroz
reinterpretaciju dokumenata usvojenih na Koncilu uinio sve da crkvu vrati u tradicionalne okvire.
U voenju crkve papa se sve vie udaljavao od zakljuaka Drugog vatikanskog koncila i zaveo je totalnu
autokratiju. Proglasio je 1983. novi kodeks kanonskog prava. Na osnovu kanona 342-348, Svetski sinod
biskupa, koji je inagurisao papa Pavle VI, kao univerzalni kolegijalni intrument, potisnut je potpuno u pozadin i
spreen je njegov dalji razvoj. Nadlenost i ovlaenja nacionalnih i regionalnih biskupskih konferencija
svedena je najmanju meru. Januara 1985. papa je najavio sazivanje vanrednog zasedanja Svetog sinoda biskupa,
prema zvaninom saoptenju u ast dvadesetogodinjice Drugog vatikanskog koncila.
7

Str. 57:
Sinod je usvojio Univerzalni Katehizis, koji se u javnosti pojavio tek 1992.
Kada je osnovan NATO 1949., papa Pie XII je poslao svoj oinski blagoslov.
Str. 58:
Istorijat tajnih kontakata izmeu Vatikana i Vaingtona opisao je vrlo detaljno Loftus, visoki slubenik
amerikog Ministarstva pravde, i sam uesnik u toj igri. Po njegovim reima odmah po okonanju Drugog
svetskog rata oformljen je Vatikansko-britansko-ameriki antikomnistiki konzorcijum koji je okupio
najokorelije ratne zloince Osovinskih sila i njihovih satelita i transformisao ih u borca za slobodu, u nove
krstake ratnika. Direktor CIA Alen Dals uputio je Vilijama Kejsija u London kako bi potpomogao
funkcionisanje pacovskih kanala. SAD su oformile posebnu slubu (MI-6), utvrdile posebnu kvotu za ulazak
tih lica u zemlju, koja su odmah po ulasku bila dodeljena Pentagonu i CIA. Pisac dalje navodi da je papa Pie
XII sa svojim saradnicima koordinirao najtajnijom i najsramnijom operacijom u istoriji Vatikana... Britanci su
oformili posebnu masonsku lou meu emigrantima, u koju su bili ukljueni najeminentniji lideri Balkana. Za
izbegle ustae izgraeni su vojni i teroristiki centri. Otac Krunoslav Draganovi, sekretar bratstva Sv.
Jeronima u Rimu bio je hrvatski predstavnik u Intermariumu . Tako se nazivala grupa koja je rukovodila
operacijom na liniji Rim-London-Vaington, a na njenom elu je bio Slovenac Miha Klek, bivi lan
jugoslovnske kraljevske vlade u Londonu.
Dolaskom Regana u Belu kuu, Kejsi je imenovan za direktora CIA.Nita manje znaajnu ulogu nije imao
ni general Veron Volters dugogodinji zamenik CIA, koji je kolovan na jezuitskom univerzitetu.Kejsi je
upostavio lini kontakt sa Jovanom Pavlom II posle njegove prve posete Varavi. Od tada do raspada Istonog
bloka odravali su intenzivan kontakt, a sastajali su se najmanje dvaput godinje. Odnosi su negovani i
proirivani na druge linosti i institucije u SAD.
Str. 60:
Iako su tri vatrena katolika: Breinski2, Kejsi i Volters pripremali teren za sklapanje saveza, imajui u
vidu imperativ rimokatolianstva, iako je predsednik Regan na najistaknutija mesta u administraciji postavio
rimokatolike aktiviste, npr. ministra spoljnih poslova aleksandra Hejga, iji je brat bio biskup, bilo bi pogreno
tvrditi da je rimokatolika religija bila odluujui faktor u politici SAD tog vremena. Administracija SAD, na
elu sa ministrom odbrane Kasparom Vajnbergerom nije u alijansi gledala izraz religije, nego mo crkve kao
institucije, koja je postavljena u kontekst realpolitike. Predsednik Regan, istina potie iz rimokatolike irske
porodice, ali u njegovom linom ivotu religija nije imala vei znaaj3. On, na primer, nikad nije iao u crkvu.
Str. 61:
Katolikoj crkvi u SAD priznat je privilegovan status, to nije imala ni jedna druga crkva.
Po tvrenju amerikih eksperta za Vatikan, CIA je jo ranije ula u vrh katolike hijerarhije. Direktor CIA
general Vilijam Donovan nazvan Divlji Bil primljen je u audijenciju kod pape Pia XII, koji ga je odlikovao
velikim krstom Sv. Silvestra najstarijeg i najprestinjeg simbola papskog vitetva, koji je dobilo samo
stotinak ljudi u itavoj istoriji Vatikana. CIA je snabdevala informacijama i tajnu organizaciju Opus Dei i
idnirektno joj je pruala finansijsku pomo.
Vatikanu je na osnovu sporazuma izmeu Regana i pape dodeljen satelit, nazvan Lumen 2000, a krajem
1983. sveano je puten u rad vatikanski telebizijski centar, koji prema zvaninoj verziji treba da doprinese
planetarnom irenju vere. Religiozne emisije, uz politike poruke, upuuju se od tog vremena u svet na
jezicima svih kontinenata. Najsavremenija informatika ovladala je srednjovekovnim Vatikanom. Za kratko
vreme vatikanski TV centar izrastao je u monu industriju kaseta. U milionima primeraka prodaju se kasete
irom sveta, npr.: Vera i poznavanje Boga, Verjem u Isusa Hrista, Sveto trojstvo i provienje, itd.
Str. 62:
Da bi udovoljio zahtevima pape, ija je politika bila protiv kontracepcije, abortusa i planiranja porodice,
Regan je blokirao program planiranja porodice u SAD, u koji su bile uloene milionske svote. Meutim, to je
imalo teke posledice, s obzirom na to da su time prekreni unutranji propisi zemlje. Fundamentalistike
katolike organizacije u SAD, svrstale su se uz predsednika i banile njegovu odluku, nasuprot grupama graana
2
3

(Sneane Zori primedba : !?!, ve judeomason)

(Sneane Zori primedba : zato to je bio mason)

koji su zahtevali potovanje normi unutranjeg prava. Sukob dveju strana imao je povremeno dramatian ishod:
ubistva lekara koji su vrili abortuse, podmetanje bombi u klinikama na kojima su vreni abortusi. Ameriki
biskupi, sa svoje strane, primenjivali su duhovne sankcije.Tako je, na primer, 21.01.1986. izvrena
ekskomunikacija direktora Ureda za planiranje porodice gospoe Mari An Sorentino. I pored svih tekoa na
unutranjem planu, alijansa Vatikan-Vaingrton beleila je uspehe na meunarodnom planu.
Rimokatolika crkva posmatrala je od davnina Jevreje kao narod kolektivno odgovoran za Hristovu smrt,
to je dolo do izraaja u nizu papskih akata. Tako je, na primer, Jevrejima 29.04.1221. bilo zabranjeno
obavljanje javnih slubi; po odluci od 05.03.1233. hriankama je bilo zabranjeno da slue u jevrejskim
porodicama. Prelaz hriana u judaizam strogo je kanjavan na osnovu papske odluke od 01.03.1274. U Rimu
je, po nalogu pape, na trgu Campo dei Fiori javno izvreno spaljivanje Talmuda. Kada je poetkom 20. veka
postavljeno pitanje jevrejske drave i budunosti jevrejskog naroda, papa je odluno branio tradicionalnu plitiku
Rimokatolike crkve i 1904. izjavio: Jevreji nisu priznali, niti danas priznaju naeg Gosoda; mi ne moemo
priznati jevrejski narod. Taj stav doiveo je fundamentalne promene u okviru procesa osavremenjivanja crkve,
koji je pokrenuo papa Jovan XXIII.
Na Drugom vatikanskom koncilu usvojena je Deklaracija o odnosima sa nehrianskim religijama
(Nostra aetate), ime je otvoren prostor za diplomatske kontakte. Opozicija organizovana u blok, pokrenula
je otru kampanju sa ciljem da se sprei usvajanje Deklaracije, ali bez uspeha. Papa Pavle VI primio je
05.01.1964. predstavnika Izraela Salmana Sazara, 06.10.1969. Aba Ebana, 15.01.1973 Golda Majera,
12.01.1978. Mou Dajana. Tokom tih susreta papa je izrazio zabrinutost za Sveti grad Jerusalim i zalagao se
za pravedan mir na tom prostoru izmeu Jevreja i Arapa.
Str. 63:
Sve je to bilo daleko od priznanja Izraela kao samostalne drave, na emu su insistirali izraelski dravnici.
Papa Pavle VI uinio je 06.09.1978. obrt u pristupu ovom pitanju; on je postavio u centar problema dravu
Izrael i ukazao na potrebu garantovanja bezbednosti drave. Govorio je o Jevejima kao Boijem narodu. Smrt
ga je spreila u daljim akcijama.
Dolaskom Jovana Pavla II na papski presto, postupak oko priznavanja Izraela je ubrzan. Tome su
nesumljivo doprinele line veze koje je krakovski biskup Karol Vojtila godinama odravao sa jevrejskim
krugovima4, ali i nova strategija usklaivanja politike Vatikana sa svojim saveznikom SAD5.
Prva linost koju je Jovan Pavle II primio tokom dana kada je ustolien na papski tron, bio je Jevrejin
Jeri Kluger, njegov dugogodinji prijatelj.
Papa je primio 07.01.1982 ministra inostranih poslova Izraela Jitsaka amira, po roenju Poljaka i sa njim
vodio sveobuhvatne razgovore o problemima Bliskog istoka. 15. 09.1982. primio je i lidera PLO Jasera Arafata.
Meutim, treba rei da je katoliko-islamski dijalog otpoeo ranije, jo za vreme pontifikata pape Pavla VI. U
Tripoliju je od 01-05.02.1976. odran seminar na temu odnosa dveju veroispovesti. U t. 20 Deklaracije koja je
usvojena na tom skupu, dve strane su se saglasile da je cionizam agresivan, rasistiki pokret, opasan za
Palestince. Sloili su se, nadalje, da Palestinci imaju pravo da se vrate u svoju zemlju, koja je sada pod vlau
Izaela. Ali predstavnici Sv. Stolice nisu prihvatili zahtev svojih islamskih sagovornika o arapskom karakteru
Jerusalima, isto onako kao to nisu prihvatili zahtev Izraela da taj grad bude njihova prestonica. Vatikan je
zahtevao internacionalizaciju Jerusalima. Papa Jovan Pavle II nastojao je da priblii stavove.
Str. 64:
Kada je septembra 1987. papa primio jevrejske lidere u svojoj letnjoj rezidenciji, izdato je zvanino
saoptenje u kome je naglaeno da nikakvi teoloki, nego iskljuivo politiki, razlozi isu prepreka priznanju
drave Izrael. Bilo je u tampi nagaanja ta treba podvesti pod politike razloge. Neizvesnost je otlonjena
kada je Sv. Stolica 25.01.1991. objavila Deklaraciju u kojoj, pored ostalog, stoji: Jerusalim, sveti grad Jevreja,
hriana i muslimana i duhovna batina miliona vernika mora imati specifian satus, meunarodno garantovan.
Ne ekajui reenje problema, sa zaprepaenjem je primljeno zvanino saoptenje Sv. Stolice, kratko
vreme posle toga, da su otpoeli oficijelni razgovori sa Izraelom u cilju priznavanja drave. U tampi su se

4
5

(Sneane Zori primedba: i sam je jevrejskog porekla, pa otuda potie ta vezanost)

(Sneane Zori primedba: kojom upravlja judeomasonski i iluminatski lobi)

pojavila najrazliitija tumaenja o pozadini pribliavanja Vatikana i Izraela. U stvari radilo se o sprovoenju u
ivot politike oformljene u okviru saveza Vaington-Vatikan 6 .
Str. 65:
Sa islamskim svetom odnosi su ili krivuljom uspona i pada. Vrhunac uspeha bio je susret predsednika
Irana Katamija sa papom, 11.03.1999., u privatni odajama pape. Meutim, do zahlaenja je dolo ve u jesen
iste godine, kada su Palestinci, uz finansijsku pomo islamskih zemalja, otpoeli gradnju velike damije u
Nazaretu na trgu neposredno pored bazilike, na svetoj zemlji, gde je Hristos proveo svoje detinjstvo, i gde su
se vernici okupljali pre nego to uu u crkvu. Spor se proirio i na Vitlejem i stari deo Jerusalima, koji je pod
kontrolom Palestinaca.
Str. 66:
U Rimskoj kuriji putovanja Jovana Pavla II i njegov stil komunikaciranja sa javnou, naila su na otra
reagovanja, ....da ne dolikuje vikaru Isusa Hrista. Papa je hladno prelazio preko svih kritika koje su mu
upuivane. Glavni oslonac u tom ambicioznom zadatku bile su militantne katolike organizacije, u prvom redu
Opus Dei.
Sporadini neuspeci, objektivno gledano, ne mogu zaseniti uspehe koje je izvojevao Jovan Pavle II. Uneo
je dinamiku u politiku Vatikana, kakvu nije zabeleila ova institucija u poslednjih nekolk vekova. Posle svake
njegove posete menjali su se odnosi izmeu Vatikana i odnosne zemlje i podizana je uloga Rimokatolike crkve
u toj zemlji. Uspostavljanjem diplomatskih odnosa irena je mrea katolikih organizacija, imenovani su
biskupi i nadbiskupi bez saglasnosti vlada. Sa stanovita rimokatolke crkve najvei uspeh,nesumljivo
predstavlja uspostavanje diplomatskih odnosa sa SAD, protestantskim zemljama severne Evrope i sa bivim
socijalistikim zemljama.
II DEO
POJAVA I EVOLUCIJA OPUS DEI
1.

KATOLIKE ORGANIZACIJE U SISTEMU CRKVE

Str. 71:
Tokom istorije Rimokatolika crkva pribegavala je razliitoj tehnici kontrole nad vernicma i razliitim
sredstvima u cilju poveanja kapaciteta svog delovanja.
Kada je Rimokatolka crkva krenula u osvajake pohode u XI veku, pojavile su se religiozne
organizacije.
Najstarija meu njima Vitezovi sv. Jovana od Jerusalima, Rodosa i Malte poznatiji kao Malteki
vitezovi, koji je opstao do danas i aktivno je ukljuen u ivot meunarodne zajednice.
Str. 72:
Red je osnovao veliki majstor fra Gerard 1080., u vreme Prvog krstakog rata.
Istoriar Ernle Bredford navodi da su bitke koje su vodili krstai bile tako krvolone i okrutne, da je
teko poverovati da su feudalni vladari i njihovi sledbenici imali i minimalni koncept o veri u ije su ime
preduzimane ekspedicje. Pozicije Istone crkve u odnosu na osloboenje svetih mesta, bile su drugaije.
Agresivni, poluvarvarski narodi sa severa nisu mogli da shvate prefinjen i sofisticirani zakon vizantije,
zakljuuje Bredford.
Krstaki ratovi, koje Vil Duran ubraja u najveu srednjovekovnu dramu, nisu uspeli. Jerusalim i druga
sveta mesta pali su u ruke muslimana. Oni koji su preiveli masakr, krenuli su ka Kipru i Rodosu. Uz pomo
evropskih vladara osnovali su verske zajednice sa latinskim obredom i ritualom,,, mnu pomorsku silu i razvili
trgovinu. Kada su Turci ponovo osvojili ostrvo 1522., prognani vitezovi preli su na ostrvo Maltu, koje im je
ustupio habzburki imperator Karlo V kao suvereni posed Maltekih vitezova.
Str. 73:
Veliki majstor kome je Sv. Stolica dodelila 1620, titulu princa predstavao je znaajnu politiku
linost u slubi vere. Papa Leon XIII obnovio je red vitezova od Malte 1879. i imenovao italijana fra. eskija
za velikog majstora sa seditem organizacije u Rimu.
6

(Sneane Zori primedba: pod ticajem judeomasonskog lobija koji vlada SAD i pape poreklom Jevrejina)

10

Zvanina titula velikog majstora glasi: Dei gratia Sacrae Domus Hospitalis Sancti Johannis
Hierosolymitani et Militaris Ordinis Sancti Sepulchre Dominici Magister hummilis paupermque Jesu Christi
Custos.
Znaajne linosti politikog ivota bile su lanovi ovog reda, kao npr. predsednik SAD Don Kenedi,
kancelar Nemake Adenauer, bivi direktor CIA Kejsi, Aldo Moro, itd. Danas su lanovi vodee linosti NATO
i EU.
Str. 74:
Humanitarna delanost vitezova je samo vidljivi deo njihove delatnosti; sutinu pak ine politike akcije,
koje izvode prikriveno.
Potpuno razliit profil od prethodne, ima organizacija poznata pod nazivom Katolika akcija .
Pie XI i Pie XII sproveli su masovnu mobilizaciju katolika kroz Katoliku akciju irom Evrope i usmerili
je u pravcu politikog delovanja Sila osovine.
Str. 75:
Katolika akcija naila je u Hrvatskoj i Sloveniji na plodan teren, jer su tu postojale katolike organizacije
jo iz vremena Austro-ugarske. Godine 1903. osnovana je Hrvatska straa, 1907. Domagoj - katliki
akademski klub, 1909. Hrvatski katoliki aki savjet, 1921. Orlovi - gimnastika organizacija. Nakon
rasputanja Orlova i Domagoja 1929., ve sledee 1930. pojavili su se ponovo Orlovi, ali pod imenom
Kriari. Po nareenju Rimske kurije, sve ove organizacije trebalo je da budu objedinjene Katolikom
akcijom, kojom je rukovodio zagrebaki nadbiskup Bauer i njegov koadjurtor Alojzije Stepinac. Proglaenjem
NDH lanovi Katolike akcije, u to vreme ve 73.000 lanova, uz nekoliko asnih izuzetaka, prili su
ustakom pokretu, uestvujui u genocidu nad Srpskim narodom.
Sve organizacijeobuhvaene Katolikom akcijom u Hrvatskoj, po odluci nadbiskupa Alojzija Stepinca,
rasputene su 01.07.1945., nakon to je socijalistika vlada uputila zahtev Stepincu da dostavi spiskove lanova.
Da bi izbegao rasustio ih je. Jedino je i nadalje ostala u ivotu katolika organizacija Caritas. Meutim,
Kriari su posle bekstva iz zemlje 1945., nastavili orbu u inostranstvu, potpomognuti od strane Zapada u
borbi protiv boljevizma 7 . Finansirani su od strane Rima i na njihovom elu nalazio se sekretar bratstva Sv.
Jeronima Krunoslav Draganovi. Po navodima Marka Loftusa, Draganovi je organizovao pijunski centar u
Trstu 1945. i prva grupa Kriara, naoruana britanskim orujem, ubaena je u Jugoslaviju iste godine.
Zapadne obavetajne slube poznavale su Draganovia kao zlatnog svetenika, koji je kontrolisao velik deo
pokradenog bogatstva iz Jugoslavije. U histeriji rane faze hladnog rata Vatikan je gledao na Hrvatsku kao svoj
bastion na Balkanu. Kao lider Kriara Draganovi je odravao izvarendan kontakt sa svojim snagama u
Hrvatskoj i imao je podrku katolike crkve. U Sloveniji duhovni voa Kriara bio je biskup Gregor
Roman. Draganovi, navodi dalje Loftus, bio je u centru vatikanske piunske mree za vie od tri decenije i u
najtenjoj vezi sa papom Pie XII i Pavlom VI. Saraivao je sa zapadnim obavetajnim slubama u razliitim
osetljivim operacijama.
Str. 76:
Vrato se u Jugoslaviju1967., a na konferenciji za tampu koja je odrana u Sarajevu 15.11. iste godine,
izjavio je da se na taj korak odluio promiljeno i slobodno. Njegov povratak bio je deo sporazuma izmeu
Vatikana i Broza. Postoje tajne, zakljuuje Loftus, koje je Tito poneo u grob.
Str. 77:
Pokret Fokolari prema zvaninoj verziji osnovala je studentkinja filosofije u Trentu (Italija) Silvija
Lubi krajem 1943., u vreme kada se Italija nala pod udarima saveznikog bombardovanja. Nije se zamonaila,
ali je promenila ime u Kiara, to u slobodnom prevodu znai vedrina ili bistrina. Zvanino pokret je u Vatikanu
registrovan pod imenom L' Opera di Maria (Delo Marijino).
Pokret je stekao legitimitet potvrdom Rimske kurije 01.05.1947. i ukljuen je u iru akciju borba protiv
ateizma.
U teolokom smislu sutina pokreta svodi se na mistino telo Marjino i na postavku Bogorodiin
aspekt crkve prethodio Petrovskom. Iako je pripisana Kiari, ta ideja nije njena; nasala je i razraena u rimskoj
kuriji kao koosnova ekumenskog procesa.
7

(Sneane Zori primedba: koji su sami nametnuli slovenskim narodima Rusima i Srbima, kako bi se unitilo pravoslavlje)

11

Str. 78:
Ekumenizam je druga oblast u kojoj je bio angaovan pokret Fokolari . Papa Jovan XXIII pozvao je
Kiaru na razgovor i poverio joj zadatak da se ukljui u ekumenski dijalog. Ve 1968. Fokolari su u zajednici
sa nemakim luteranima formirali u blizini Ausburga Centro Ecumenico di vita, koji je postao mesto susreta
razliitih konfesija, ukljuujui i muslimane, pa ak i ateiste; posebna panja posveena je pravoslavnima. Da bi
se uvrstili i proiri kontakti sa pravoslavnima na svim nivoima, osnovan je u Regensburgu (Nemaka) centar
za kulturnu razmenu sa pravoslavnim zemljama, koji je ispoljio izuzetnu aktivnost u doba raspada Istonog
bloka i u ratu protiv Jugoslavije.
Sedite mu je u blizini Rima.
Str. 79:
Tokom agonije Istonog bloka i krize u Jugoslaviji kasnih 80-tih Fokolari su ispoljili viestruku
aktivnost.
Padom Berlinskog zida pokret Fokolari je proiren na sve zemlje Istone Evrope.
Septembra 1998. Kiara je primila prestinu nagradu UNESCO. Posebno priznanje dobila je od Evropskog
parlamenta za odbranu prava oveka, to samo po sebi ukazuje na tesne veze i uticaj koji Vatikan ima u ovim
telima.
Il cammino neocatecumenale (Put novog krtenja) osnovao je u paniji 1964. panski artista Kiko
Arguelo, iza koga je stajao madridski nadbiskup Kazimoro Marelo. Sedite okreta premeteno je u Rim 1968.,
ali ga Rimska kurija nije prihvatila.
Str. 80:
Rimska kurija nije mogla da uspostavi kontrolu, pa ak ni doi do tekstova koje je Arguelo komponovao,
jer je ovaj pokret bio strogo tajne prirode.
Jo krajem 1970. Arguelo je uspostavio najtenju saradnju sa tadanjim biskupom Krakova Karolom
Vojtilom, buduim papom. Otuda ne iznenauje to je pokret doiveo svoj procvat u vreme pontifikata pape
Jovana Pavla II, iako je i to vreme Rimska kurija imala negativan stav u odnosu na njega.
Str. 81:
U Rimskoj kuriji dolo je do otrog reagovanja, s obzirom na to da pokret nije bio kanonski ozakonjen.
Ignoriui stav Kurije, septembra 1990. u pismu Kiku Arguelu, mimo svih kanona, Jovan Pavle II priznao je
pokret kao valjan pravac za formiranje odraslih katolika u savremenom svetu, to jepojaalo zategnutost
izmeu pape i Kurije.
Communione e liberazione (Zajednica i osloboenje) imao je od svog konstituisanja izrazito politiki
karakter. Osnovao ga je Don Luii usani 1964/65., profesor dogmatske teologije i istone teologije na
Katolikom univerzitetu u Milanu.
Str. 82:
Politika dimenzija organizacije tesno je povezana sa osnovnom misijom crkve, tj. Evangelizacijom.
Hrianstvo mora biti utkano u svaki vid ivota, naglaavao je usani.
Pokret je prihvaen od strane Rimske kurije i 11.02.1982. podignut je na rang pontifikalnog udruenja.
Neto kasnije stekao je konsultativni status pri Ekonomsko-socijalnom savetu UN.
La comunita di Sant Egidio (Zajednica Sv. Eidija) proizila je iz dijaloga, koji su kasnih 60-tih godina
20. veka vodile male skupine intelektualaca jednom naputenom manastiru na periferiji Rima, godinama od
rukovodsvom jedne harizmatine linosti, ugladnog profesora istorije na univerzitetu u Rimu Andrea Rikardija.
Sveta stolica prihvatila je grupu i 1986. ozvaniila je kao Meunarodno udruenje laika.Manastir u
kome su se satajali obnovljen je sredstvima italijanske vlade i postao zvanino sedite udruenja.
Prilikom prijema rukovodeeg tima udruenja, 17.09.1986. , papa Jovan Pavle II je ukazao na potrebu da
uz rad sa siromanim, posebno sa imigrantima, uslede ekumenski susreti i meureligijski dijalog.
Postupajui u duhu dobijenih direktiva, udruenje je organizovalo 1987. susrete u Rimu, Varavi, Bariju,
na Malti, itd. Da se tu nije raspravljalo o teolokim problemima, nego politikim, najbolje svedoi lista
uesnika, meu kojima su bili i general Jaruzelski, Butros Gali, itd.
Str. 83:

12

Organizovan je i susret hrvatskog nadbiskupa sa jednim srpskim vladikom. Italijanska tampa je

zabeleila da je dravni sekretar za spoljne poslove SAD gospoa Medlin Olbrajt, prilikom svojih poseta u
Rimu provodila vie vremena u seditu Sv. Eidija, nego u Kvirinalu.
Predstavnici Sv. Eidija nai e se, sluajno 1996. na tlu KiM, gde su osnovali svij centar. Pod
njihovim pokroviteljstvom predsednik Slobodan Miloevi potpisao je 01.09.1996. godine Sporazum sa
Ibrahimom Rugovom, o normalizaciji kolskog sistema. Potpisnici Sporazuma nali su za potrebno da i
pismeno izraze zahvalnost svojim zajednikim prijateljima, humanitarnoj zajednici Sv. Eidio za pomo i
podrku koju su dali u ostvarenju dijaloga.
Str. 84:
Delegaciju Sv. Eidija sainjavala su tri profesora Pontifikalnog univerziteta Vatikana Vienco Palja,
Roberto Morozo i Paulo Rago, a sa jugoslovenske strane lanovi pregovarakog tima bili su: Ratomir Vico,
Dobrosav Bjeleti i Goran Perevi. Sporazum je verbalno postavljen iznad bilo kakve politike debate, data
mu je drutvena i humanitarna vrednost. Meutim, njegova sutina je politika, sa poraavajuim
posledicama po Srbiju. Predsednik Miloevi odrekao se dela svojih suverenih prerogativa i u tom Sporazumu
pojavljuje se samo kao predstavnik srpske populacije, a ne graana KiM. Priznat je, u stvari, dupli legitimitet u
predstavljanju june srpske pokrajine. Sv. Eidio organizovao je i finansirao putovanja Ibrahima Rugove za
Rim, Brisel, Pariz i Bon.
Papa Jovan Pavle II posle ovog uspeha Sv. Eidija, pojaao je diplomatkse akcije u pravcu
Beograda, gde je uputio kardinala an Luisa Torana kao svog linog izaslanika, koji je trebalo da prenese
njegovu elju da uspostavi direktan dijalog sa patrijarhom Pavlom+ i da zajedno odre molitvu za mir. Do
susreta nije dolo zbog protivljenja Svetog arhijerejskog sinoda SPC.
Svetska konferencija za religiju i mir (La Conference Mondiale des religiusnpour la paix) oformirala je
Ekumenski savet za bosnu, Hrvatsku i za KiM. U Pritini je 02.03.1999., dakle neto pre bombardovanja Srbije,
odan ekumenski susret
Str. 85:
Do Prvog kongresa katolike organizacije su bile struktuirane vertikalno tj. Povezane direktno sa Sv.
Stolicom, ali bez meusobnog komuniciranja. Kroz kongrese dolo je i do horizontalnog povezivanja i
organizovanja zajednikih akcija kada se za to ukae potreba. Ta strategija dola je do vidnog izraaja prilikom
razaranja Istonog bloka. U celini katolike organizacije predstavljaju samo produetak klerikalnog uticaja
Vatikana u sekulatnoj sferi. Opus Dei zauzima posebno mesto, bez presedana u istoriji rimokatolianstva.
2. NASTANAK, CILJEVI I STRUKTURA OPUS DEI
Str. 87:
Pojava organizacije pod misterioznim nazivom Opus Dei (Delo Boje) pada u vreme revolucionarnih
previranja u paniji. Osniva ove organizacije opat Hozemaria Eskriva de Balager, vrstan poznavalac istorije i
filosofije, istupio je sa tezom da je Rimokatolika crkva kao univerzalna, pozvana da stupi na istorijsku
pozornicu, kao to je to inila i u prolosti u kritinim trenucima.
Eskriva je rano napustio svoj mladalaki san da postane arhitekta i opredelio se za teologije i prava.
Sveteniki in primio je 1925. Za papskog prelata imenovan je 1947. godine. Iste godine postao je lan Rimske
teoloke akademije (Pontificia Accademia Teologica Romana) i savetnik Kongregacije za seminare i
univerzitete.
Str. 88:
Umro je u Rimu 26.06.1975, a nije sahranjen na groblju, kako je to uobiajeno za svetena lica, nego u
luksuznoj graevini villa Tevere u vlasnitvu Opus Dei smetenoj u najluksuznijem stambenom naselju
Rima. Papa Jovan Pavle II obavio je njegovu beatifikaciju, tj. proglaenje za blaenog 17. maja 1982.
Kao dan osnivanja organizacije Opus Dei u zvaninim aktima navodi se 02.10.1928. Meutim, pojedini
katoliki pisci smartaju da se Opus Dei pojavio tek 1940. Ima osnova za ovaj stav; u periodu od 1928-1941.
Opus Dei je proao put od projekta bez zvanine potvrde, do priznanja od strane crkve.
Str. 89:
13

Traumatizovanom stanovnitvu panije nakon graanskog rata, Eskriva je ponudio ideologiju

nacionalnog katolianstva, koja je na tom podruju imala dugu tradiciju. Njen temelj ini jedinstvo etniciteta
i katolianstva, jedinstvo religije i politikog identiteta.
Opus Dei se ne moe svrstati ni u jednu kategoriju prethodno pomenutih organizacija. Njegova priroda
je osobena i odigrala je razliitu ulogu u pojedinim periodima njegove istorije. Organizacija je menjala i svoj
pravni status, strategiju i taktiku, proirivala je podruje delatnosti. Ovde je re o jednom novom kvalitetu,
spoju politike i religije, o organizaciji sa strogo selektivnim lanstvom.
Opus Dei je svesrdno podran od generala Franka. Protiv nove organizacije pojavio se otpor unutat
Rimokatolike crkve, konkretno od strane jezuitskog reda. Optuivali su Eskrivu da stvara jeretiku sektu
povezanu sa masonerijom. Sukob je dostigao vrhunac kada se Opus Dei probio na univerziteta, koji su bili
pod kontrolom jezuita.
Str. 90:
Sukob dveju radikalnih, fundamentalistikih organizacija unutar Rimokatolike crkve, jezuita i Opus
Dei, obeju lojalnih Rimskoj kuriji i frankistkom reimu izazvao je potres, ije su posledice i danas primetne.
U katolikoj literaturi problem se najee objanjava kao spor oko demokratizacije. Razlike izmeu ovih
dveju organizacija nesumljivo postoje. Eskriva je preuzeo od Ignacija Lojole osobeno jezuitsko poimanje
duhovnosti, ali je uneo u rimokatoliko uenje inovacije koje e z aelitu i nadolazee vreme biti atraktivnije. Za
razliku od jezuita, koji su prodirali u najnie slojeve drutva, Opus Dei je oformljen kao tajna, elitistika
organizacija. Postao je prototip udruivanja rimokatolike elite. Osvojilo je kljune pozicije u panskom
drutvu svojim, pre svega, aristokratskim duhom.
Ideoloki okvir organizacije Eskriva je postavio kroz 999 maksima, objavljenih u knjizi pod naslovom El
Camino (Put).
U uvodnom delu Eskriva poziva pance da se vrate nekadanjoj veliini svojih svetaca, muenika i
svojih heroja, a u maksimi 525 on naglaava: Biti dobar katolik znai voleti svoju zemlju i ne ustuknuti u toj
ljubavi ni pred kim. Odanost Hristu postavlja na isti nivo sa odanou paniji. U maksimi 905 on navodi: Biti
odan Otadbini, znai biti odan Hristu.
Str. 91:
Aktivnost organizacije daleko je prevazilazila religiozni okvir. Opus Dei je stekao znaajnu imovinu i
raspolagao je pozamanim fondovima u raznim bankama.
Eskriva je smatrao da je sazrelo vreme da i formalno-pravno rei poloaj organizacije. Obratio se
14.02.1941. madridskom biskupu Leonardo Eio Y Galay s molbom da odobri Uniju pobonih laika i svetenih
lica predanih Bogu - Pios Union . Svojim pismom od 19.03.1941., na osnovu kanona 708 Codex Iurus
Canonici, biskup je izaao u susret zahtavu Eskrive, ime je Opus Dei stekao kanonski priznati status.
Nakon napada Nemake na SSSR, Eskriva je rat osnivakih sila objanjavao kao krstaki pohod protiv
komunizma. Na toj osnovi doi e do prvih neposrednih kontakata rukovodeeg tima organizacije Opus Dei i
pape Pia XII. Zvanina diplomatija Vatikana dobila je svog istorijskog saputnika.
Uz odobrenje Kongregacije za veru, od 11.10.1943., a na osnovu Dekreta koji je potpisao biskup Madrida,
Eskriva je osnovao 08.12.1943. Sveteniko drutvo svetog krsta kao preteno klerikalno drutvo onih koji
ive u zajednici bez zaveta. Meutim, osnivanjem drutva dolo je do novih nesporazuma i zaotravanja
odnosa unutar rimokatlike crkve u paniji. Estruh i brojni drugi katoliki pisci smatraju da je osnivanjem
Drutva svetog krsta, Eskriva eleo da svetenstvo, koje pripada Opus Dei izuzme ispod kompetencije
biskupa odreene dijeceze i stavi ga pod svoju iskljuivu vlast.
Str. 92:
General Franko svesrdno je potpomagao osnivanje i delatnost Svetenikog drutva, sa uverenjem da e se
tim putem revitalizovati religiozni ivot u viim drutvenim slojevima panije.
Prelomnu taku u istoriji organizacije Opus Dei predstavlja 1946. godina, tada je od nacionalne
organizacije prerasla u internacionalnu. Pun znaaj transformacije ove organizacije doi e do izraaja tek
izborom krakovskog biskupa vojtile za papu. Dotadanja zvanina kvalifikacija Opus Dei kao nacionalne
Opus Dei unicum habet domicilium nationale-naputena je; umesto toga Eskriva izlazi sa definicijom po
kojoj je Opus Dei izrastao iz univerzalne dimenzije Rimokatolike crkve.
14

Eskriva je uspostavio najtenje veze sa papom Piem XII i stekao titulu monsignor. Krajem 1946.,
centralna kancelarija Opus Dei, sa svim osobljem, preseljena je u Rim. Suprotno svojim propovedima o
velikim hrianskim vrlinama kao to su skromnost, uzdranost itd., Eskriva je smestio sedite organizacije i
svoju linu rezidenciju u luksuznu vilu koja e nositi naziv Eskriva-Villa Tevere, a koja se nalazi u elitnoj
etvrti Rima, i neto kasnije podizanje organizacije na stepen pontifikalne institucije, nije sluajnost.Eskriva
nije krio svoje planetarne ambicije; nastupao je otvoreno u beskompromisnoj borbi za pobedu rimokatolicizma
u svetu.
U godinama posle Drugog sv. Rata, Vatikan je bio stecite politike emigracije iz istonoevropskih
zemalja i iz zemalja Sila osovine. Opus Dei se bez tekoa ukljuio u rad sa emigracijom.
Str. 93:
Masovna emigracija, najveim delom u oajnikom poloaju, idealno je posluila Eskrivi za njegovu
delatnost, ali i kao odskona daska za transformaciju Opus Dei. S obzirom na aktivnost koja mu je bila
poverena u Rimu, pretendovao je na poseban status. Papa Pie XII pruio mu je u tom pogledu punu podrku.
Sveta stolica izdala je 02.02.1947. Apostolsku konstituciju pod nazivom Provida Mater Ecclesia i l. 1
odobrila stvaranje sekularne institucije svetenika i laika, sa ciljem da se podigne hrianska perfekcija i
potpuno vrenje apostolata, da se ispoveda jevaneoska mudrost u sekularnom ivotu. Nakon toga
Kongregacija za veru izala je 24.02.1947. Decretum laudis (Pohvalni dekret).kojim je uspostavila
Sveteniko drutvo svetog krsta i Opus Dei, krae nazvano Opus Dei. Tim aktom, koji nije proao bez
unutranjih borbi u krilu Rimske kurije, sjedinjeno je Sveteniko drutvo i Opus Dei i oformljena je prva
pontifikalna sekularna institucija.
Eskriva se time nije zadovoljio; eleo je specijalan status za Opus Dei. Papa je, na osnovu preporuke 12
kardinala i 26 nadbiskupa, dekretom Primum inter Institute Saecularia dao kanonsku potvrdu za Opus Dei
16.06.1950., ali je organizacija ostala pod kontrolom Kongregacije za veru.
Str. 94:
Kongregacija za veru i sam papa Pie XII bili su odluno protiv publikovanja dokumentacije koja se
odnosi na Opus Dei.
Organizacija Opus Dei obavijena je misterijom, a Otac je pretvoren u feti.
Poloaj organizacije u okviru crkve za Eskrivu nije formalno pitanje, nego stanje duha.
Str. 95:
lanovi Opus Dei slue Bogu, ne kao kolektiv, nego kao pojedinci. Time se objanjava stroga kontrola
nad lanovima i surovo kanjavanje ukoliko se odstupi od svetih pravila.
Ka i sva tajna drutva i Opus Dei ima nekoliko kategorija lanova. Prvobitno su bile 3 kategorije:
numerariji, oblates i supernumerariji. Ustavom iz 1950. uvedena je etvrta kategorija kooperanata, saradnika ili
samo prijatelja. Prvi, najui krug su numerarij koji imaju najvii rang. To mogu postati samo vrhunski
intelektualci sa univerzitetskim diplomama, bilo da je re i setenim licima ili laicima. Razvrstani su u sekcije,
zavisno od profesionalne orijentacije. Laici-numerariji su neenje i oznaavaju se bojevima. Numerariji ive u
domovima, ivotom hrianske porodice, potpuno su predani apostolskom radu, uz dalje obavljanje
profesionalnog posla. Od njih se oekuje da poseduju izuzetnu kulturu due, kako u pogledu verskih obaveza,
tako i u crkvenim i svetovnim disciplinama.
Str. 96:
Numerariji su predodreeni za posebne, najvie dunosti upravljanja drutvom, ali to ine iza scene. Oni
ine neto manje od 20% od ukupog broja lanova.
enama numerarijima dodeljuju se samo pomoni poslovi. ene su u svakom pogledu diskriminisane i
najvie na ta mogu pretendovati je poaj sekretarice.
Druga grupa lanaova Opus Dei zvana oblates, imaju gotovo istovetne obaveze kao i lanovi iz prve
grupe, ali ne ive u zajednikim domovima, nego ostaju u svojim porodicama i samo povremeno dolaze na
sastanke u centre, gde pored ostalog pohaaju studije iz filozofije i teologije. Oni koji ostaju neenjeni mogu
primiti sveteniki in, ali ni tada ne prekidaju svoj profesionalni rad, nego stiu naziv radnik svetenik. Oni
ine neto vie od 20% od ukupnog broja lanova.

15

Trei grupu ine supernumerariji, opisani kao pridrueni ili dopunsi lanovi. I oni se moraju pridravati
reima koji generalno vai za sve lanove, ali su samo delimino ukljueni u rad obaveteni o njemu, a
pripadaju tzv. pripremnim centrima. lanovi iz ove grupe ine oko polovinu ukupnog lanstva.
Kooperanti ili prijatelji ine etvrtinu; oni ne ulaze u krug lanova, ak ne moraju ni biti katolici. Kao
to stoji zapisano u internim pravilima organizacije, njima se prua mogunost da sa lanovimapodele duhovno
bogatstvo udruenja. Ukljuuju se najpre u socijalno-humanitarni rad, a zatim se postepeno polje njihove
aktivnosti proiruje u sferu politike. Tum putem pridobijaju se prirodni saveznici u obavljanju posebnih
zadataka. Broj kooperanata i prijatelja danas je desetostruko vei od lanova, to znai da se taj broj
pribliava cifri od 1 milion.
Str. 97:
lanovi organizacije Opus Dei duni su da posvete posebnu panju licima koja ispoljavaju
neprijateljski stav prema rimokatolianstvu, posebno prema ateistima.
Str. 98:
Pojedinikatolikipiscinavode da prijem u lanstvo ima ugovorni karakter i da se zasniva na punoj
autonomiji volje.
Postupak ukljuenja u lanstvo ostvaruje se kroz 3 etape: prva pripremna otpoinje po odobrenju
regionalnog predvodnika Opus Dei, koji se naziva superior. Kandidat se stavlja na probni rad. Druga etapa
traje 5 godina, u njoj se kandidat ukljuuje u lanstvo i preuzima obaveze u odreeno vreme. Kroz obe faze vri
se stroga indoktrinacija, ili kako kae Karmen Tapia lomi se dua lana... lan postaje prost robot u rukama
organizacije. Ukoliko kandidat, po oceni superiora, postigne zadovoljavajue stanje duha, podnosi malbu za
konaan prijem u lanstvo, to podrazumeva preuzimanje doivotne obaveze sluenja organizaciji8. U treoj
fazi (Fidelitas) lan ulazi u uski krug numerarija.
Za regrutovanje lanova izgraen je veoma precizan postupak. kole, studentski domovi, kulturni centri
itd. koje finansira ili samo pomae Opus Dei, nejee su mesta gde se odabiru kandidati. U novije vreme,
ukljueni su i izbegliki logori.9. Regrutuju se, po pravilu, mladi ljudi. Ustav ove organizacije zahteva da
kandidat koji se doivotno angauje ne bude mlai od 23 godine. U praksi je stanje drugaije. Kako to navode
bive numerarije, regrutuju se i maloletna deca u pubertetu, potpuno nesvesna i nespremna za ono na to se
obavezuju.
in prijema u lanstvo praen je verskim ritualom, ali i ritualom koji se susree u nekim drugim tajnim
svetovnim organizacijama. Npr. , lan koji je poslednji primljen u lanstvo nosi crvenu svetiljku, koju
simbolino predaje novom lanu. Kandidat zatim polae zakletvu. 10. Indoktrinacija se vri postepeno,
obazrivo.
Pridobijanje kandidata vri se pozivanjem u domove organizacije, koji su danas raireni na svim
kontinentima, kroz zajedniku molitvu, organizovanje raznih priredaba na euharistikim skupovima itd.
Str. 99:
Zavisno od interese i uzrasta kandidata, organizuju se putovanja, izleti, uenje stranih jezika, a u novije
vreme i kursevi za ovladavanje kompjuterima. Jednom reju sve to moe interesovati mlade ljude.
Pristupanje u lanstvo obavijeno je najstroom konspirativnou, o emu se ne smeju obavestiti, ak ni
roditelji.
Duhovni ivot svih lanova strogo je kontrolisan.
Put uzdizanja svih lanova hrianskog savrenstva je strogo kontrolisan i pod snanim psiholokim
pritiskom. Kontrola ide do zabrane itanja odreenih dela. Meu vie od 100 zabranjenih knjiga nalaze se npr.
Imena Platona, Sofola, Brehta, Pasternaka itd.
Str. 100:
Molitva poinje padanjem niice, ljubljenjem poda, uz izgovaranje rei Serviam, to znai sluiu.
Zajednika molitva, kako konstatuje Karmen Tapia, temelji se na fantaziji i imaginaciji, a sve to, sasvim
8

(Sneane Zori primedba: slino masoneriji)

(Sneane Zori primedba: neto slino kao to rade sekte, poput Jehovini svedoci, Subotari, Adventisti, Satanisti, Sajantolozi
i slino)
10
(Sneane Zori primedba: kao to se ini u masoneriji, Lobanja i kosti i slinim tajnim drutvima)
9

16

prirodno vodi u fanatizam. Meutim, po reima Eskrive, meditacija, duboko pobono razmiljanje uz
pokajanje, samooptuivanje i povremeno noenje bia pokore je put posveenja. Bi pokore ili pokajniki
pojas je lanac sa bodljikavim ispupenjima sa unutranje strane. 11. Samobievanje kandidata po golom telu, bar
jedanput nedeljno, vri se uz rei : Credo Sacra Regina.
Telesno obamiranje ili mortifikacija predstavlja svakodnevnu obavezu, dok se bievanje izvodi samo
jedanput nedeljno12.
Fundamentalistika orijentacija organizcaije Opus Dei najizraenija je u odnosu na obeveze lanova.
Standard svetostipo Eskrivi podrazumeva: 1) svetu nepomirljivost, 2) svetu prinudu i 3) svetu drskost.
Esrkiva je zahtevao od lanova da budu efikasni, ali disketni.
Str. 101:
U naelu lanovi mogu slobodno napustiti udruenje u svakom asu. U praksi to je bolan poces, esto
sa tekim posledicama. Strategija odvraanja ukljuuje ucene, zastraivanja, izazivanje oseaja krivice, to sve
vodi do frustracija i psihikog slamanja linosti. Karmen Tapia opisuje sudbinu pojedinih lanova reima:
nestali su u tiini... drugi su izvrili samoubistvo ili pokuali da to uine, a oni koji su mentalno oboleli nigde
se i ne pominju. Sve je obavijeno tiinom i lanom atmosferom misterije. 13Prema navodima bivih lanova i
pored svih pretnji, gotovo polovina kandidata naputa udruenje nakon toga to otkrije njegovu mranu
pozadinu. Mnogi od njih razoarani, psihiki slomljeni, napustili su i rimokatiliku crkvu i religiju, drugi su
ostali vernici i otpoeli otvorenu borbu protiv Opus Dei, videi u njemu samo jednu opasnu sektu, suprotnu
hrianstvu14, ili pak belu masoneriju. 15Neretko je nazivaju svetom mafijom.
lanovi su rasporeeni po odreenim centrima i nemaju uvida u celinu rada organizacije16; to pravo ima
samo najui krug, u oji ak ne ulaze ni svi numeriji17.
Str. 102:
Opus Dei je postavljen na strogoj hijerarhijskoj osnovi i gvozdenoj disciplini.
Sedite centralnog rukovodeeg tela nalazi se u Rimu i donedavno je bio pod kontrolom Kongregacije za
veru. Regionalna tela nalaze se u pojedinim zemljama, a postoje i lokalni ili mesni saveti. Najvii organ Opus
Dei je generalni predsednik ili prelat, u ijim je rukama skoncentrisana sva vlast. Iznad njega stoje
Kongregacija i papa.
Generalni prelat ostvaruje svoju vlast preko generalnog saveta, u iji sastav ulazi: generalni sekretar i
njegov pomonik, generalni prokurator, 3 (tri) zamenika, prefekt za studije i generalni administrator kome su
povereni poslovi iz oblasti finansija.
Generalni prokurator je zaduen za vezu sa Rimskom kurijom. Generalni prelat moe da konsultuje
Generalni savet, kada i koliko to smatra za potrebnim. Sednice saveta su tajne, a odluke generalnog prelata
predstavljaju se kao Boja volja, koja se saoptava preko Generalnog prelata i moraju se bespogovorno
izvravati18.
enski ogranak organizacije ima analognu institucionalnu strukturu, a rukovoenje je u celosti u rukama
svetenika. ene ne uestvuju ni u jednom izbornom postupku i imaju znatno manja prava nego mukarci19.
Generalni savet ima razgranatu mreu pomonih tela i njegov mandar traje 8 godina. Na slian nain
postavljena je institucionalna struktura na regionalnom planu. Postoje konano lokalni saveti koji rukovode
kolama, studenskim domovima i bolnicama koje su pod patronatom organizacije. Svi centri obavezni su da se
strogo pridravaju direktiva Rima. Komunikacija izmeu centra i regionalnih ureda obavlja se putem kurira, a
11

(Sneane Zori primedba: ovo je preuzeto iz srednjovekovnih obrednih rituala preuzetih od budizma, a koji su suprotni
kanonima pravoslavlja)
12
(Sneane Zori primedba: slino koriste i satanisti)
13
(Sneane Zori primedba: tipino za sekte i satanistiko ispiranje mozga, uz korienje mentalne manipulacije lanovima
putem opijata i njihovo navoenje na samoubistva i mentane poremeaje u sluaju naputanja)
14
(Sneane Zori primedba: to ona i jeste)
15
(Sneane Zori primedba: to ona i jeste, kombinacija sekte, jeresi i masonerije)
16
(Sneane Zori primedba: tipino za masoneriju i ostala tajna drutva, ve samo prosveeni)
17
(Sneane Zori primedba: tipino za masone i Iluminate, od kojih je ovo i preuzeto, ako bi se lake manipulisalo lanstvom)
18
(Sneane Zori primedba: tipino za sekte i masoneriju)
19
(Sneane Zori primedba: ovo je gore nego kao kod muslimana, jer je enama tamo ipak data vea sloboda)

17

ne potom. Rimska kurija negira tajnost organizacije. ak je i ministar unutranjih poslova Italije Oskar Luii
Skalfaro izjavio, odnosno bio primoran da izjavi, kako Opus Dei nije svrstana u tajne organizacije.
Str. 103:
Meutim, u presudi federalnog suda vajcarske u Lozani, povodom spora koji je ogranak Opus Dei
vodio protiv lista Tages Anzeiger, Opus Dei je definisan kao tajno drutvo koje deluje metodom
prikrivenih akcija. Tano je da su poznata iemna centara organizacije, pa i svetenika koji njima rukovode, ali
imena lanova i metode delovanja ostaju pod velom tajne.
Opus Dei je uz svestranu podrku pape Pia XII proirio podruje delovanja, poveao broj lanova i
prodro u mnoge zemlje. Delovao je sistemom lobija i povezivanja sa uticajnim krugovima u zemlji, zavisno od
situacije, angaovao je pojedine laove. Prvi kontakti ostvarivani su, gotovo po pravilu, preko humanitarnih,
kulturnih i uopte neprofitnih organizacija. Njima je obino nuena pomo ili sudelovanje u nekom projektu.
Uz centre osnovane su kole razliitih profila, strudenski domovi, kulturne i zdravstvene ustanove.
Kada su se pojavile kritike na raun politikog angaovanja Opus Dei, Eskriva je, po ve uobiajenoj
praksi sve negirao. Izaao je sa tezom da u politici nije angaovan Opus Dei nego njeni lanovi kao slobodni
graani, to je u osnovi netano.
Str. 104:
Svoju prvu kolu Opus Dei je osnovao 1951. u blizini grada Bilbao, to je oivelo ponovno sporenje sa
jezuitskim redom. Naime, u Bilbau su jezuiti osnovali centar za visoko kolstvo, davne 1886. Ve naredne
godine, tj. 1952. Opus Dei osnova u Pamploni Navara, generalne studije, koje e uskoro prerasti u
Univerzitet kvalifikovan u pontifikalnom godinjaku kao Katoliki univerzitet. Imao je nekoliko odelenja, od
kojih su dva bila najvanija: za urnalistiku i za biznis-menadment. U prvoj fazi kolovale su se linosti
predodreene za posebne funkcije, za vezu sa finansijskim i poslovnim krugovima u svetu, ali je ubrzo progam
proiren. Navara je postala prototip za Katolike univerzitete irom sveta. Nekoliko lanova Opus Dei,
bilo je zadueno za obrazovanje princa Huana Karlosa, a istoriar Angel Lopez Amo bio je imenovan za
mentora budueg kralja panije.
Na osnovu istraivanja koja su obavili ekonomisti lanovi organizacije Opus Dei, izveden je zakljuak
da tehnoloka revolucija nalae povlaenje sa scene stare konzervativne finansijske aristokratije i njenu zamenu
dinaminim menaderima-tehnokratama. Na toj osnovi Opus Dei je formirao u Barseloni 1958. Institut za
vie poslovne studije; istovremeno, u istom gradu jezuiti su osnovali Viu administrativnu kolu za biznismenadment
Str. 105:
Mit o Opus Dei se irio i o Eskrivi kao novom proroku i iscelitelju. Teoretiari koji su kritiki
posmatrali razvoj dogaaja razreili su ovaj vor. Po njima Eskriva nije originalan. Njegova fundamentalna
postavka o posveenju sekularnog profesionalizma , neprihvatanje pasivno volje Gospodnje, ve umesto
toga trijumf kao slubu Gospodnju, tipino su protestantske kategorije. Otuda zakljuak, da je Eskriva stvorio
prvu protestantsku sektu unutar katolike crkve. Po drugima, Eskriva je preuzeo ideje Maksa Vebera,
vezujui mistiku profesionalizma za tehnokrate.
3. PROMENA STATUSA PRELATURA PERSONALIS
Str. 107:
U Ustavu organizacije Opus Dei iz 1950., pa i u samom konceptu organizacije, postoji jedna
protivrenost. Nain ivota objektivno vodi lanove u izolaciju; a sa druge strane, kao osnovni cilj organizacije
postavljena je penetracija lanova u sve sfere sekularnog ivota. Status pontifikalne institucije pod kontrolom
Kongregacije za veru, prelaskom u Rim i prerastanjem organizacije u transnacionalnu, i to sa izrazitim
politikim ciljevima postao je velika prepreka u radu. Kongregacija je gurala Opus Dei sve vie u pravcu
religioznih redova. Uz sve nevolje sa kojima je bio suoen Eskriva, iskrsla je jo jedna, u tom tenutku najtea.
panski list El Pais objavio je integralni tekst Ustava i jo niz poverljivih dokumenata. Eskriva je
spremno doekao napade, istiui da svi rimokatoliki redovi i sve organizacije sadre klauzulu Ad usum
tantum nostrum , - samo za nau upotrebu. Neto kasnije 02.10.1958. obatio se pismom voljenim sinovima
i kerima, lanovima Opus Dei, koje je naslovio Non ignoratis, u literaturi se to obino prevodi ne
18

moete biti nesvesni. Apelovao je na lanove da sauvaju intimnost jedinsta sa Bogom u svojoj prirodnosti i
jedinstvenosti u ponaanju.
Str. 108:
Eskriva je pokrenuo iroku akciju u cilju promena Statusa. eleo je da Opus Dei preraste u neku vrstu
transnacionalne dijeceze, van svih teritorijalnih ogranienja. Na toj liniji je njegov zamenik Portiljo oformio
koncept Prelatura nullius. Smru pape Pia XII , samo nedelju dana nakon pisma, anse Eskrive da promeni
status organizacije bile su male, gotovo nikakve, mada je Opus Dei u to vreme imao ve blizu 50.000 lanova
na 5 kontinenata. Papa Jovan XXIII ispoljio je krajnje odbojan stav prema Eskrivi lino, i prema Opus Dei.
Otpor su pruili i pojedini redovi, koji su zaveleili zabrinjavajui pad, kao npr. jezuiti i franjevci, dok je
nasuprot tome, Opus Dei beleio spektakularni uspon, naroito u pogledu prijatelja. U enskim redovima
opadanje je bilo jo drastinije. Nisu bili u pitanju lini odnosi izmeu pape i Eskrive, nego se radilo o
razliitim metodama rada i razliitom shvatanju uloge crkve u savremenom svetu. Ideje pape Jovana XXIII o
osavremenjavanju bile su strane duhu Opus Dei. Njegov naslednik papa Pavle VI primio je Eskrivu u
zvaninu audijenciju 1964., ali je zadrao rezervisan stav prema organizaciji. Jo kao nadbiskup on nije odobrio
da se njen centar oformi u Milanu. Smatrao je da ta organizacija, sa svojim konspirativnim radom, izaziva
nepotrebnu zategnutost u redovima crkve. Vest o dijalogu hriana i komunista, koji je voen u to vreme u
Italiji, okirala je Eskrivu.
Odnos Svete stolice prema organizaciji Opus Dei najbolje ilustruje injenica da Eskriva nije uestvovao
u radu Drugog vatikanskog koncila
Opus Dei je uao frontalno u borbu u zemljama Latinske Amerike, oslanjajui se na represivne reime,
kao npr. u ileu na Pinoea. U tampi su se pojavile najtee optube na raun organizacije, posebno u njenim
vezama sa eskadronom smrti, trgovinom orujem, itd.
Str. 109:
U najteem trenutku za organizaciju umire Eskriva, juna 1975.
Pet meseci nakon smrti Eskrive, umire i general Franko, novembra 1975. Mada je scenario prelaza bio
precizno programiran, iako je na elo drave doao kralj Huan Karlos, lan-numerarij Opus Dei, proces
politikih promena nije tekao po predvienoj emi. Usled komplikovane situacije u zemlji, suoene sa
mogunou pobune, kralj je samo godinu dana nakon preuzimanja vlasti bio prinuen da oduzme mandat
predsedniku vlade, istaknutom lanu Opus Dei, Karlos Arijas Navaru, koji je nosio nadimak Kasapin
Malage. Mandat za sastav nove vlade poverio je maldom, javnosti nepoznatom bivem slubeniku Franka,
poformalnom opredeljenju socijaldemokrati, lanu Rimskog kluba Adolfu Suaresu Gonzalesu, s tim da
sprovede reformu, ali bez prekida sa prolou i bez potresa.
Dolaskom na papski presto krakovskog biskupa Karola Vojtile, situacija je iz temelja izmenjena. Vojtila je
odavno saraivao sa Eskrivom, rukovodio je grupom Opus Dei u Poljskoj, i kao duhovni otac pokreta
Solidarnost, primao je od Eskrive finansijsku pomo. Drugog dana po ustolienju, papa je posetio grob
Eskrive, gde se kleei, zadrao podue vreme u molitvi i meditaciji. Nekoliko dana nakon toga, uputio je
pismo nasledniku Eskrive Portilju, u kome je izrazio miljenje da je Opus Dei potrebno postaviti na nove
pravne temelje, kako bi to uspenije obavljao svoje zadatke. itava operacija, iako je sprovedena u najstrooj
tajnosti, izazvala je buru protesta u redovima rimokatolike crkve.
Str. 110:
Odbacujui sve kritike, pa i dobronamerne primedbe koje su dolazile iz Rimske kurije, papa Jovan Pavle
II apostolskom konstitucijom Ut sit, donetoj u formi papske bule, podigao je organizaciju Svetog krsta i
Opus Dei na rang personalne prelature, internacionalnog karaktera 28.111982. godine. Uz apostolsku
konstituciju papa je potvrdio novi ustav organizacije.Uvoenje u ivot obavljeno je 19. marta 1983., na
sveanoj ceremoniji u bazilici Svetog Eugenija u Rimu, u prisustvu najviih verskih i politikih predstavnika i
velikog broja pozvanih vernika.
Papska bula, kao i Ustav objavljeni su kao zvanini dokumenti, ime je papa eleo da opovrgne optube o
konspirativnoj prirodi ove organizacije. Meutim, konspirativna politika ostala je nepromenjena. Ustav iz 1950.
nije ukinut; u zavrnim odredbama izriito je predvieno da sve odredbe raijeg Ustava ostaju na snazi, ukoliko
nisu ukinute novim.
19

Apostolskom konstitucijom Ut sit, Opus Dei je stekao autonomiju unutar crkve. Temeljne odredbe
Opus Dei sadrane su u Codex iuris particularis Operis Dei - Zakonik posebnog prava Opus Dei.
Str. 111:
Prelatura personalis kako je definisana pomenutim aktima, bez presedana je u istoriji rimokatolianstva.
Vekovima je rimokatolika crkva bila koncipirana kao uiverzalna, ali je organizacija postavljena na
teritorijalnom principu biskupija, povezanih do vrhovnog autoriteta, pape. Od tog principa se u ovom sluaju
odstupilo; jurisdikcija Opus Dei nije terirorijalna, ve personalna. Preskau se sve stepenice u hijerarhijskoj
strukturi crkve, i lanovi, svetenici i laici iromsveta, povezuju se izravno sa prelatom, odnosno preko njega sa
papom.
Prelata bira, odnosno predlae Generalni kongres, a potvruje papa. Prelat, na osnovu lana 131 Ustava
mora biti svetenik, roen u legalnom braku, ne mlai od 40 godina, mora da poseduje univerzitetsku diplomu i
bar jedan doktorat iz neke od crkvenih disciplina.Ustav mu poverava punu kontrolu nad radom organizacije, ali
ni on nije bez kontrole. Naime, Ustav predvia da prelat mora da ima svoja 2 (dva) zatitnika, koja brinu o
njegovom duhovnom i fizikom zdravlju. zatitnike bira prelat sa liste od 9 lica, koje mu predloi papa.
Ustavom iz 1982. Opus Dei je prouzveden u jedinstveno pravno telo u smislu to laici i svetenici ine
pastoralno, organsko, neraskidivo jedinstvo pod vlau prelata. Organizacija je podeljena na regione, sa
savetnicima na elu, koje imenuje prelat, uz konsultovanje Saveta. Regionalni ogranci duni su da podnose
izvetaje o svom radu, a tu obavezu imaju i nelanovi tj. saradnici i prijateai, koji, ne moraju biti katolici.
Str. 112:
Papa je tim putem poveao svoju mo do nesluenih razmera, iamo je pod svojom neposrednom vlau
72.375 osoba, koliko je u to vreme brojalo lanstvo organizacije, kojesu se nalazile na istaknutim politikim i
druvenim ploajima u 87 zemalja na svih 5 kontinenata.
U lanstvu Opus Dei su se nali pripadnici vrhunske elite Zapada, kao to je npr. Oto fon Habzburg,
lanovi kraljevskih porodica panije i Belgije. Belgisjki prestolonaslednik princ Filip, u pratnji ministra
spoljnih poslova Robert Urban otvorio je sveano kolu Opus Dei u buenos Airesu. Snaan oslonac Opus
Dei ima danas u Hriansko demokratskoj stranci Italije, Hriansko-demokratskoj uniji Nemake i u nekim
krugovima Francuske, bliskim predsedniku aku iraku. Njegovu izbornu kampanju za predsednika Francuske
podrao je i materijalno potpomogao francuski centar Opus Dei.
Preko svojih lanova obezbedio je uticaj u meunarodnim organizacijama, pre svega u UN, UNESCO,
Evropskom parlamentu, EU. Pojedini lanovi uspeli su da zauzmu najvia mesta u tim telima, kao npr. ak
Santer u EU ili Huan Antonio Samaran u Meunarodnom olimpijskom komitetu.
Opus Dei je izrastao i u monog medijskog giganta, osposobljenog da vodi medijske ratove. Grupu
Ampere formirali su katoliki industrijalci na eu sa Fransoa Mielinom i bivim ministrom u francuskoj
vladi Rensi Montanjeom i to u strogoj konspirativnosti.
Str. 113:
Osnovali su u Briselu novinarsku kolu L' European Media Studies sveano otvorenu 27.06.1990. u
kojoj su svi profesori lanovi Opus Dei. asopis Europe Today tampa se na nekoliko jezika i ratura irom
sveta u milionima primeraka. Prodor na univerzitete odvija se preko Instituta za univerzitetsku saradnju, koji
ima svoj eurede u Rimu, Briselu, Bejrutu, Hong Kongu i Manili. Na elu Instituta nalazi se istaknuti lan Opus
Dei Umberto Fari.
Od posebnog je znaaja delatnost ove organizacije u sferi ekonomije i finansija. Pomenuemo samo neke:
fondacija Limat (Limmat-Stiftung-Suisse) osnovana u Cirihu 1972., vezana za pansku banku Lafundacio
General Mediterranea,na ijem elu se nalazi lan Opus Dei Hans Tomas; fondacija Rajna-Dunav
(Rhein-Donau-Stigtung) preko koje je Opus Dei uao u Maarsku. Austrijski i panski lanovi Opus Dei
osnovali su u toj zemlji 1996. Duna Egyesulet Kulturalis Korpontok Feilesztesere (Dunavsko udruenje za
unapreenje kulturne saradnje). U Latinskoj Americi deluje La Fundacion General Latino-Americana sa
brojnim centrima u raznim delovima kontinenta. U ekonomsko-finansijskoj sferiOpus Dei deluje na dva
naina: putem direktnih investicija ili preko svojih lanova i prijatelja, kao to je sluaj sa Luisom vajcerom
predsednikom grupacije Renault, Bertholdom Baicom predsednikom grupacije Krup itd.Prihodi i
finansijski izvori Opus Dei su ogromni. Meutim, sa finansijskim tranfakcijama doli su i brojni skandali koji
su izazvali potres u javnom mnjenju.
20

Predsednik kompanije Matesa an de Broli, ukljuen u lanac aktivnosti

Opus Dei, ubijen je 1969. pod misterioznim okolnostima. Multinacionalni konzorcijum Rumasa,
najvei poslovni konglomerat, koji je imao pod sobom 400 kompanija: bankarskih, osiguravajuih,
hotelskih, za proizvodnju pia, sa oko 600.000 zaposlenih, a nalazio se u rukama lanova Opus Dei,
bankrotirao je 1983. Predsednik grupacije, jedan od najbogatijih ljudi panije Ruiz Mateos Roze, optuen je za
prevare.
Str. 114:
Najvei potres u vatikanskim krugovima izazvalo je bankrotstvo Banco Ambrosiana iz Milana,
najtenje povezana sa vatikanskom bankom, koja nosi naziv Institut za religizne poslove, na ijem se elu
nalazio kardinal Kazimir Marinkus, poreklom Litvanac, ovek od velikog ugleda i poverenja u vatikanskim
krugovima. Direktor banke Banco Ambrosiana Roberto Kalvi uhapen je 21.05.1981., ali je uskoro puten na
intervenciju sa najvieg mesta. Njegovo telo pronaeno je 18.06.1982. u Londonu, obeeno ispod mosta na
Temzi, sa falsifikovanim pasoem. Drugi kanal u ovoj aferi vodio je u banku koju je osnovao Institut za
religizne poslove, na ijem se elu nalazio Mikele Sidona, siva eminencija u krugovima Vatikana. Sidona je
obavljao razne transakcije za raun Instituta za religizne poslove. Jo 1969. postao je lan tajne organizacije
Propaganda due ili skraeno P-2, organizovane po liniji masonerije od strane Luia elija. Po tvrenju
pojedinih pisaca, P-2 je bila visoka mafija. Sidona je osuen na 25 godina robije, zbog prevare, korupcije i
trgovine heroinom. U zatvorskoj eliji naen je mrtav 22.03.1986. otrovan oljicom kafe.
Str. 115:
Za sve vreme istrage Marinkus je bio sklonjen u zidinama suverene drave grada Vatikana, nedostupan
istranim organima. Tokom istrage pronaena je lista sa 900 lanova loe P-2, meu kojima se nalaze vodee
linosti iz sveta biznisa, povezane sa Opus Dei.
Papa Jovan Pavle II odbio je svaku odgovornost Vatikana za banrotstvo i povezanost sa skandalima koji
su izbijali na videlo po lananoj reakciji. Meutim, po njegovom nareenju, izdvojena su finansijska sredstva iz
vatikanskih fondova,kako bi se obetetile tedie banaka.
Meutim, kako su ustanovili pojadini analitiari koji su dublje pronikli u itavu stvar, sporni novac otiao
je poljskom pokretu Solidarnost, latinoamerikim grupama za borbu protiv Teologije osloboenja i za
sline delatnosti u epohalnoj bitki.
Ameriki svetenik Anrej Grili definisao je Opus Dei kao polufaistiku instituciju koja oajniki tei
apsolutnoj moi u Rimokatolikoj crkvi i koja je veoma blizu da to i ostvari. Grili zakljuuje da je re o krajnje
opasnoj organizaciji po dalju sudbinu katolianstva.
Na raznim stranama sveta, osnovana su udruenja za borbu protiv Opus Dei. Na primer, u SAD
osnovano je 1991. Opus Dei Awereness Network Inc. - ODAN sa ciljem da se javnosti prue istinite
informacije o pozadini ovog misterioznog udruenja i pomogne njegovim rtvama. Zvui neverovatno da je
uprkos svemu broj lanova i nadalje narastao. Opus Dei se probio na 479 univerziteta u raznm delovima
sveta, u 604 nauna asopisa, u 52 TV kue, u 38 novinskih agencija, i u 12 kompanija za proizvodnju filmova.
Ideolozi Opus Dei nisu se predavali; prihvatili su borbu, objavili brojne studije, organizovali 2naune
skupove u cilju odbrane i spasavanja ugleda Sv. Stolice i organizacije.
Nakon nestanka sa politike scene Istonog bloka, kritike na raun pape i Opus Dei su se za trenutak
utiale, da bi ustupile mesto trijumfalistikoj euforiji. Meutim, podele unutar crkve su ostale, posebno u
pogledu stila vladavine pape Jovana Pavla II. Postavljeno mu je pitanje: kako moe zahtevati demokratska
prava za svoju otadbinu Poljsku, a ostatku sveta nametnuti svoj apsolutistiki metod upravljanja. Papa je na to
reagovao u svom oprobanom stilu: izdao je 1994. novi prirunik za svetenstvo u kome ih je opomenuo da
lane ideje demokratije nagrizaju hijerarhijsko ustrojstvo crkve, zavetano od Boga i Spasitelja pa od njih
zahteva apsolutnu poslunost.
Str. 117:
Opadanje autoriteta pape i dalja eroija rimokatolianstva time nije zaustavljena. To je dolo do izraaja i u
sve manje spektakularnim doecima pape. U uslovima sve vee izolacije i otpora prema politici koju je
beskompromisno sprovodio, papa se sve vie oslanjao na uski krug fundamentalistikih organizacija.

21

Da bi odao priznanje za uspeno delovanje tokom protekle decenije u kojoj je razoren Istoni blok, papa
je 30.06.1998. na trgu Sv. Petra zvanino priznao 3 (tri) organizacije kao privilegovane aktere nove
evangelizacije. To su : Fokolari, Zajednitvo i sloboda i Neokatekumenale.
U svojoj planetarnoj strategiji, da bi katolikim organizacijama olakao rad na gobalnoj
rekristijanizaciji, papa Jovan Pavle II pribegao je jo instrumentu proglaavanja novih svetaca. Biografi pape
zabeleili su: Pod Jovanom Pavlom II Rimokatolika crkva postala je fabrika za proizvodnju svetaca... U
gotovo 2 milenijuma istorije, crkva je kvalifikovala za svece samo 3000 ljudi. Za 15 godina svog pontifikata
papa Jovan Pavle II proizveo je 72 nova sveca...Do sredine 1999. izvrio je beatifikaciju vie od 700 ljudi.
U ranom hrianstvu za svece su proglaavani stradalnici zbog ispovedanja vere Hristove. Muenitvo je
smatrano kao vrhunac hrianskog morala. Tokom vremena, kriterijumi su se menjali, ali kao bitan uslov za
beatifikaciju, predposlednju fazu u proglaenju za sveca, zahtevan je dokaz o najmanje 2 (dva) udotvorstva
kandidata.
Papa Jovan Pavle II objavio je 23.01.1983. novu Apostolsku konstituciju ( Divinus Perfectionis
Magistrat ), u kojoj je uprostio postupak, zahtevajui samo jedno udotvorstvo. Treba dodati da postoji
razlika izmeu beati i sancti, t. blaenih2 i svetih. Beatifikacija je poslednja stepenica do pijedestala na
koji su postavljeni sveci.
Novi sveci i blaeni su iz svih delova sveta, a ponajvie svetenicikoji su stradali u Meksikoj i
Francuskoj revoluciji, u panskom graanskom ratu i pod komunistikom vlau u istonoevropskim zemljama,
to je tom procesu dalo izrazito politiki karakter.
Str. 118:
Apstrahujui za trenutak negativne ocene o Opus Dei, mora se priznati da je politika pape Jovana Pavla
II , sprovoena preko ove organizacije doivela odreene uspehe.
Svoju teoloku misao papa Jovan Pavle II veto je pretoio u najistiji koncept Real politik. Osnov za to
imao je u postavkama Eskrive.
Papa Jovan Pavle II samo je nastavio politiku liniju Pia XII, a ponegde ju je i problikovao.
Str. 119:
Poetkom 80-tih papa Jovan Pavle II ocenio je narednu deceniju kao presudnu, to je praksa potvrdila.
Precizirao je jasno ciljeve borbe, za koju prema njegovim reima lanovi Opus Dei i njihovi prijatelji moraju
biti opremljeni. Te ciljeve sveo je u 3 (tri) take: borba protiv sekulaizacije zapadnog drutva; borba protiv
komunizma; rekristijanizacija i ponovno osvajanje Istone Evrope od strane rimokatolike crkve. Opus Dei je
dodeljena avangardna uloga.
Str. 123:
Centralni problem Rimokatolike crkve, nije u sferi filosofije, nego se kree oko teoloko-politike
dimenzije crkve i meudejstva teologije i politike. Po oceni brojnih katolikih pisaca, kriza koja danas potresa
Rimokatoliku crkvu dublja je od one u vreme Reformacije; neki je uporeuju sa velikom izmom iz 1054.,
kada je hrianska crkva podeljena na Istonu i Zapadnu. Parafrazurajui Ludviga Fojerbaha ukazali su da se
savremena teologija ne bavi vie Bogom, ni carstvom bojim, nego carstvom zemaljskim.
Str. 124:
Rimska kurija ocenila je jo krajem XIX veka, pokret nazvan Modernizam kao smrtonosnu opasnost po
ceo sistem rimokatolikog verovanja.
Meutim, kriza izazvana modernizmom imala je daleko ire dimenzije i dovela je do snanog
antiklerikalnog pokreta u Evropi, koji se suprotstavljao meanju crkve u svetske poslove. Vatikan je
identifikovao francusku masonsku lou Veliki Orijent kao centar antiklerikalizma.
Od zakljuenja velike alijanse Vatikan-Vaington, Opus Dei je angaovan na dva fronta: u borbu protiv
teologije osloboenja i u reevangelizaciji Istoka.
III DEO
OPUS DEI AVANGARDA SVETE STOLICE
1.TEOLOGIJA OSLOBOENJA
Str. 125:
22

Rimokatoliki pisci najee razvrstavaju teologiju u 5 (pet) osnovnih grupa: 1) dogmatsku; 2) moralnu ili
teologiju morala; 3) pastoralnu; 4) asketsku; i 5) mistinu. Teologija osloboenja ne uklapa se ni u jednu od
navedenih grupa; u pitanju je kritino shvatanje teologije, osloboeno skolastinog pojmovnog jezika. Teologija
oslobooenja bavi se svetom na drutvenoj margini, svetom koji je najblii biblijskom iz vremena Hrista. U tom
smislu mogla bi se definisati kao pokuaj osmiljavanja savremenog identiteta katolianstva kroz postulate
ranog hrianstva.
Znaajan broj pisaca vidi u teologiji osloboenja samo produetak socijalne doktrine rimokatolike crkve,
ije je temelje postavio papa Leo XIII 1891. u enciklici Rerum Novarum (Nove stvari). Katolika socijalna
doktrina nastala je kroz otpor Svete stolice politikom i ekonomskom liberalizmu, krajem XIX veka. Po
shvatanju pape socijalni problemi proizali su iz pada i naputanja religije. Vraanje crkvi po njemu je jedino
reenje.
Str. 126:
Shvatanje pape Lea XIII ocenjeno je u nauci kao pojednostavljeno, romantiarsko vienje sveta. Berns
smatra da su to shvatanja jednog konzervativnog aristokrate, koji je kapitalizam posmatrao iz desnog, a ne
levog ugla. Naime, Leo XIII je po porodinom poreklu pripadao aristokratskim krugovima, a njegov stil ivota
ostao je i nadalje aristokratski, ponekad ak snobovski, uz velianje vrednosti predindustrijskog drutva.
Pri svemu tome, ne sme se ispustiti iz vida jedna injenica; mada centralnu taku u enciklici predstavlja
odbrana privatne svojine, papa se sa podjednakom estinom okomio na tvrdokornost poslodavaca i na
socijalistike ideje, tako da je i prograsivno i konzervativno krilo Rimokatolike crkve nalazilo svoja uporita u
ovoj enciklici. Taj osrednji ili trei put, izmeu kapitalizma i socijalizma, bie trasa na kojoj e se razvijati
katolika socijalna doktrina, uz povremena zastranjivanja.
Teka ekonomska situacija u svetu sa katastrofalnim posledicama, podudarila se sa jubilejom 40.
godinjice od proglaenja enciklike Rerum Novarum, kojoj je Pie XI posvetio encikliku pod nazivoom
Quadragesimo anno 1931. Kritiku kapitalizma postavio je kroz prizmu korporativnog sistema, na kome se
temeljila faistika ideologija u Italiji, i sa kojom se papa u celosti solidarisao. Njegov naslednik papa Pie XII
bio je preokupiran geopolitikim problemima i socijalna doktrina potisnuta je na margine. Razlozi su vie nego
jasni; rimokatoliki hijerarhijski vrh, sa svojom armadom, tokom Drugog svetskog rata svrstao se bezrezervno
na stranu nacizma.
Str. 127:
Dolaskom na papski tron Jovana XXIII, a zatim Pavla VI pojaana je aktivnost Svete stolice na reavanje
socijalnih problema, uz nastojanje da se odi distanca prema ideologiji Istoka i Zapada, i uz kritiku ideolokih
postavki i kapitalizma i socijalizma. Papa Jovan XXIII zaloio se za smanjenje razlika izmeu siromanih i
bogatih u svetskim razmerama.
U taki 42 Pastoralne konstitucije, naglaeno je da crkva po svom postojanju i po svojoj naravi nije
vezana ni uz koji poseban oblik ljudske kulture, niti bilo iji politiki, ekonomski ili drutveni poredak.
Papa Pavle VI, preuzimajui kormilo Rimokatolike crkve u enciklici Popularum Progresio iz 1967.
ukazao je na ulogu crkve; po njegovim reima crkva je osnovana da izgradi Carstvo nebesko na zemlji, a ne da
stie ovozemaljsku mo. Crkva otvoreno izjavljuje da su dve vlasti - crkva i drava razliite jedna od druge;
svaka je najvia u sferi svoje sopstvene kompetencije.
Enciklika Popularum Progresio i Pastoralna konstitucija Lumen Gentium bile su glavni oslonac za
teorijsko uobliavanje teologije osloboenja, iji je tvorac Gustav Gutijeres, profesor teologije na Katolikom
univerzitetu u Limi (Peru).
Apstraktne postavke teologije osloboenja ne mogu se u potpunosti shvatiti, ako se ne osvetli pozadina
njenog nastanka, tj. Stanje u zemljama Latinske Amerike.
Str. 128:
Brazilski biskup Leonardo Bof definisao je ovu situaciju sa religioznog stanovita kao teak drutveni
greh, duboko suprotan planu Gospodnjem i potovanju koje mu dugujemo.
Gutijerez je u svojim razmiljanjima proao od kritikog preispitivanja pojma i funkcije telogije.
Razumevanje vere mora ii u korak sa razvojem drutvenih nauka, psihologije i biologije. Teologija koja ne
vodi rauna o promenama u savremenom svetu po Gutijerezu je sterilna, u krajnjoj liniji to je lana teologija.
Samo kroz konkretnu akciju moe, po Gutijerezu, vera biti verifikovana.
23

Gutijerez je Sveto pismo tumaio u svetlosti siromanih i obespravljenih, kojima je Hristos posvetio svoj
ivot.
Pastoralna aktivnost crkve, naglasio je Gutijerez, ne proistie iz teolokih premisa. Duhovnost mora imati
konkretnu formu, i on ju je pronaao u mistici solidarnosti, kroz koju se identifikovao sa obespravljenima.
Ali on nije siromatvo postavio kao biblijski ideal, niti je smatrao da obespravljeni automatski stiu
privilegovan status u crkvi.
Str. 129:
Bog je podjednako Bog bogatih i siromanih. I jedni i drugi mogu greiti.
Nije ovde re o idealizovanju siromatva, nego o prihvatanju onoga to siromatvo u stvari i jeste greh.
Crkva, dodaje gutijerez, ne moe ignorrisati uzroke tlaenja, siromatva i torture. Hrianska duhovnost
poiva na veri, a bitne dimenzije vere su ljubav i nada, koje opet podrazumevaju pravinost. Gutijerez je
teologiju osloboenja koncipirao kao deo misterije Boijeg spasenja.
Posmatrajui istorijske dogaaje u njihovoj jasnoj perspektivi, teologija osloboenja, po Gutijerezu,
pomae drutvo i crkvu da ne posmatraju neto kao veno, to je u stvari samo vremensko.
Str. 130:
Posebnu panju u naunom opusu Gutijereza zasluuje njegovo shvatanje slobode i osloboenja.
Siromane zemlje, po njegovim reima, ne ele da imitiraju bogate, nisu zainteresovane da se uklope u model
bogatih zemalja, pored ostalih razloga, i zato to su duboko ubeene da je stetus bogatih plod nepravde i nasilja.
Istina je da siromane zemlje pokuavaju da prevaziu materijalne nedostatke i bedu, ali je to stoga to ele
humanije drutvo. Njihove aspiracije izraava danas jedan novi termin r a z v o j , koji je u stvari preuzet od
ekonomiste Jozefa umpetera.
Gutijerez se opredeljuje za shvatanje razvoja kao totalnog drutvenog procesa, koji ima svoj ekonomski,
socijalni, politiki i kulturni vid, a svaki od njih podrazumeva etiku dimenziju, tj. brigu za ljudske vrednosti.
Drugim reima, humanistiki prilaz pojmu razvoja
Ovakav prilaz, naglaava on, nemaju samo pisci hrianske orijentacije; slina shvatanja mogu biti
pronaena kod pisaca marksistike orijentacije, ija je dela temeljno prouio. 20
Str. 131:
I pored napada koji su dolazilisa severa, tj. iz SAD, Gutijerez je snagu da istraje sticao iz brojnih pisama
kojima je svakodnevno obasipan, iz svih delova Amerike.
Nadahnut tim saznanjem Gutijerez je sagledao siromatvo jo iz jednog ugla iz dijalektikog odnosa
ivota i smrti i prava na ivot. Siromatvo znai smrt, ne samo fiziku nego i mentalnu i kulturnu, i to ne
samo pojedinca, nego itavih naroda. Borba siromanih za osloboenje izraz je prava na ivot, koji je dar
Gospodnji2, zakljuuje Gutijerez.
Teologija osloboenja predstavlja jedan nov pogled na Bibliju, razliit od tradicionalnog.
Str. 132:
Teologija osloboenja jeste nova, ali je ouvala kontinuitet u odnosu na tradiciju vere i poruke Isusa
Hrista. 21
Gutijerezov poduhvat je bez presedana. On je po prvi put u okviru rimokatolianstva razvio jednu ivu,
celovitu egzistencijalnu teologiju, tumaei Jevanelje u svetlosti konkretnih ivotnih uslova.
Izuzetnu ulogu imala je studijska grupa koju je u Limi osnovao Gutijerez pod nazivom Sloboda i crkva.
Str. 133:
Sem istovetne strategije primenjene u Latinskoj Americi i na Kosovu, jo jedna veza postoji. U
operacijama u Latinskoj Americi, u vreme najgoreg terora, uestvovao je ameriki genral, kasnije mbasador
Vilijam Voker, koji e se nai na KIm 1998/1999., u svojstvu prestavnika OEBS. Scenarij poput onog
20

(Sneane Zori primedba: upravo obrnuto; marksistiki teoretiari su prethodno dobro prouili Sveto pismo, perfidno ga
izvitoperujui na nain kojim se negira vera u slavu Sotone; paradoksalno je da je Marks kao rodonaelnik marksizma je pre
toga bio verujui i da otie iz duboko patrijarhalne hianske porodice a koja je prela iz judaizma u hrianstvo jo u doba
inkvizicije, ali nakon to je postao lan Fabijanaca, iz koje je izrasla zloglasna sotonistika sekta Tula, svakom ruglu je izloio
veru u Gospoda i Sveto Trojstvo)
21
(Sneane Zori primedba: na koje se vekovima ogluivala Rimokatolika crkva, pa kad je poela masovno gubiti vernike, pa
time ne samo finansijsku ve i moralnu mo nad vernicima, okrenula se dueriniki na stado, e da bi povratila mo)

24

Raak, po kome su Srbi optueni za masakr nad nedunim Albancima, primenjivao je uspeno u Latinskoj
Americi. Jezuiti Latinske Amerike pribavili su obilje dokaza o zloinima koje je Voker lino izvrio ili koji su
poinjeni pod njegovom dirigentskom palicom.
Str. 134:
Teologija osloboenja prodrla je i u zemlje Istone Evrope, davno pre raspada Istonog bloka, i to ne
samo u katolike sredine, nego i u pravoslavne.
Naime, demoralizacija koja je zahvatila iroke slojeve stanovnitva dovele je do gubitka vere, koliko u
ideologiju, toliko gotovo isto i u religiju. Otuda su teolozi postavili 3 (tri) osnovna principa na kojima su
otpoeli akciju na Istoku. To su: 1) afirmacija slobode, 2) ivot sa istinom i 3) prevladavanje straha. U SSSR
teologija osloboenja naila je na podrku udruenja Otvoreno hrianstvo, koje je osnovano 1988. u
tadanjem Lenjingradu.
Rimska kurija u vreme pontifikata pape Jovana XXIII i Pavla VI prihvatila je teologiju osloboenja kao
varijantu na temu treeg puta, tj. sistema izmeu socijalizma i kapitalizma. Krakovski nadbiskup Karol
Vojtila, u vreme stupanja na papski tron, imao je ve velik broj objavljenih studija iz oblasti filosofije i
teologije. Zauzimao je i on kritian stav prema marksizmu i kapitalizmu, kao sistemima kojiimajuzajedniki
koren u unilateralizmu. Imao je razumevanja za socijalne reakcije i izjanjavao se za socijalne reforme. Za
razliku od svojih prethodnika, koji su ili u dijalog sa komunistima u Italiji, Jovan Pavle II iskljuivao je
dijalog. Nastupao je borbeno, samouvereno, sa pozicija papske nepogreivosti.
Str. 135:
U svojoj treoj enciklici Laboren Excercens od 14.11.1981. socijalnu problematiku postavio je u okvir
hrianske antropologije.
Kritiki se osvrnuo na 2 (dve) vrste materijalizma: zapadnog, u vidu otroakog drutva, i istonog u vidu
komunistikog kolektivizma.
Na sonovu izloenog moglo bi se pretpostaviti da je papa video reenje socijalnih problema u sistemu koji
bi bio pragmatina meavina dvaju sistema, socijalizma i kapitalizma, Meutim, njegova razmiljanja nisu
dostigla stepen dubljeg teorijskog uobliavanja. Njegove rei imale su politiki efekat i doprine su okupljanju
radnika u Poljskoj oko pokreta Solidarnost, a u zemljama Treeg sveta oko crkve.
Meutim, nakon zakljuenja saveza Vaington-Vatikan papa je iz temelja izmenio svoj stav. Pridruio se
ofanzivi SAD protiv teologije osloboenja, to je bilo praeno medijskom kampanjom. Opus Dei u saradnji
sa CIA stupio je ranije u akciju protiv pristalica teologije osloboenja.
Po nalazu profesora na prestinoj naunoj ustanovi MIT (Massachusetts Institute of Technology) Brajana
Smita, lanovi Opus Dei bili su glavni akteri u svrgavanju Salvadora Aljendea 1973. i dovoenju na vlast
Pinoea.
Sa stanovita politike SAD Latinska Amerika imala je prioritet u zajednikim poduhvatima. Pentagon i
CIA realno su ocenile da je Rimokatolika crkva najmonija institucionalna snaga u tom regionu i da papa ima
apsolutnu mo kontrole nad crkvom i nad svetenstvom, uz mogunost primene efikasnih kanonskih sankija.
Str. 136:
U pismu koje je uputio savetnik za naconalnu bezbednost Ronalda Regana, Riard Alen ambasadoru SAD
pri Svetoj Stolici Vilijamu Vilsonu, stoji: Prenesite dravnom sekretsru kardinalu Kasaroliju i ostalima, da
predsednik Regan daje najvii prioritet u radnim odnosima sa Crkvom, obezbeenju naih zajednikih interesa u
Centralnoj Americi. U svojim prvim govorima Regan je najotrije osudio teologiju osloboenja. Hijerarhijski
vrh katolike crkve, poveo je krstaki rat, ovog puta protiv katolika. U borbanom stroju nali su sena jednoj
strani Opus Dei i CIA, a na drugoj strani rimokatolika crkva u Latinskoj Americi ujedinjena sa
demokratskim pokretima. Pristupili su im i komunisti.
Treba naglasiti da radikalni antiamerikanizam nije dolazio toliko od komunista, koliko odradikalnih
nacionalista, koji su se suprotstavili globalistikoj ideologiji SAD, i od sledbenika teologije osloboenja, koji
su kroz vizijuHristovog rtvovanja sagledali mogunost svog osloboenja.
Rimska kurija otpoela je borbu protiv teologije osloboenja, dakle liberalnog katolicizma, koji je dovodio
u pitanje autoritet Svete stolice i njeno pravo na Magisterium, tj. na iskljuivo pravo crkvene hijerarhije na
tumaenje svetih tekstova. Rimska kurija je strahovala da katolike grupe u Latinskoj Americi ne postanu
zaetnik jedne nove narodne crkve, koja bi se sigurno udaljila od Vatikana.
25

U Rokfelerovom izvetaju iz 1969., koji je delo Saveta za inostrane odnose (CFR), konstatovano je da se
Rimokatolika crkva u Latinskoj Americi opredelila za revolucionarne promene da bi se zadovoljila pravda.
Katolike grupe u Latinskoj Americi svrstane su u subverzivne.
Str. 137:
CIA je tajnim kanalima ubacivala svoje ljude i preduzimala prikrivene operacije u pojedinim zemljama
Latinske Amerike. Opus Dei je dovodio svoje lanove iz drugih delova sveta u taj region. Najvii crkveni
dostojanstvnici sa teritorije Latinske amerike pozivani su u Vatikan nakon zakljuenja sporazuma Jovana Pavla
II sa regnom i protiv njih je preduziman postupak pred Kongregacijom za veru.
Sredinom 1980-tih ubijeno je na desetine rimokatolikih svetenika u Latinskoj Americi.
Kardinal Racinger prefekt Kongregacije za veru, uputio je marta 1983. biskupskoj konferenciji u Peruu
akt, koji je u 10 taaka sadrao otru kritiku teorije osloboenja.
Zavrna faza u ofanzivi Opus Dei-CIA otpoela je 1984. Na svojim putovanjima papa Jovan Pavle II je
u svojim govorima i na zatvorenim sastancima sa svetenstvom napadao je telogiju osloboenja.
Str. 138:
Nisu samo kanjavani i smenjivani biskupi i nadbiskupi u Latinskoj Americi, nego irom sveta, ukoliko je
postojala sumnja da propagiraju ili se javno izjanjavaju u prilog teologije osloboenja.
U odbranu teologije osloboenja, a protiv kanjavanja ustali su mnogi teolozi i istaknuti intelektualci
irom sveta. Na kategorian stav Kongregacije za doktrinu vere da teologija osloboenja predatavlja veliku
opasnost postavili su Sv. Stolici otvoreno pitanje: za koga to predstavlja opasnost i da li je time ugroen
autoritet crkve.
Napadi na teologiju osloboenja kao varijantu marksizma nisu prestali ni nakon nestanka sa svetske scene
SSSR, iako su se njeni sledbenici jasno distancirali od revolucionarne marksistike ideologije, a u praksi vodili
paralelnu borbu protiv Vaingtona i Moskve, naglaavajui da je totalitarni duh pokretaka snaga i Kremlja i
Bele kue.
Str. 139:
Biskup Bof je jasno predoio da sledbenici teologije osloboenja u itanju Biblije nisu polazili od
ideolokih postavki. Po njegovim reima bibijska religija je otvorena i dinamina religija, zahvaljujui njenom
mesijanskom i eshatolokom karakteru.U centar svojih razmiljana postavili su Hrista a ne klase, ljubav a ne
mrnju.
Da bi mogao nastaviti sa svojom delatnou, jedan od najveih katolikih teologa, koji je objavio 65
knjiga iz oblasti filosofije religije i teologije, Leonardo Bof napustio je juna 1992. sveteniki poziv i
Franjevaki red kome je pripadao.
Poriui optube Rimske kurije, Bof je naglasio da nije protiv hijerarhije, ali po njemu, nain na koji je
crkva danas organizovana, a tako nije bila ranije, je izvor reprodukovanja nepravde.
Gutijerez je takoe kanjen zabranom javnih nastupa i vrenjem obreda, ali je ostao u svetenikom redu.
Str. 140:
Nestanak sa svetske scene SSSR ocenjen je u rimskoj kuriji kao totalan poraz komunizma, kao njegova
definitivna sahrana. Na svetskoj sceni dominantnu ulogu preuzele su SAD, saveznik Vatikana, sa modelom
kapitalizma postavljenim na bazi globalizma. Oba partnera razvila su planetarnu strategiju, kod oba su bila
duboko ukorenjena globalistika shvatanja, ali i liderske ambicije. I papa se saiveo sa ulogom ovozemaljskog
pobednika
Svoju prvu encikliku nakon nestanka Istonog bloka Centesimus Annus , posvetio je, kako i sam naziv
kae 100-godinjici borbe Rimokatolike crkve protiv komunizma, koja je poela enciklikom Lea XIII Rerum
Novarum iz 1890.
Po shvatanju Jovana Pavla II ta borba trijumfalno je zavrena 1990. godine. Po slovu enciklike odluujui
doprinos u tom procesu dala je Rimokatolika crkva. Potom je svom savezniku SAD pruio duhovni legitimitet.
Nakon ovako kategorinog stava u prilog SAD, nakon definitivnog obrauna sa marksizmom, ponudio je
svetu tree reenje kao idealnu orijentaciju za zemlje u kojima je dolo do teke dezorijentacije u
procesurekonstrukcije, posle pada realnog socijalizma, kao i za zemlje Treeg sveta koje se nalaze u
dramatinoj situacijinerazvijenosti, kao nikada do sada, koja se pogorava svakog dana. Raskorak izmeu ovih
dvaju stavova vie je nego oit.
26

Pre svega, ideologija globalizma, sa slobodnim tritem u epicentru, ne poznaje tei put, a potroako
drutvo, koji je papapopovrgao estokoj kririci, njegov je nerazdvojni deo. Meutim, to nije jedina
protivrrenost.
U nekoliko taaka u enciklici, papa provlai ideju o tome kako postoje mnogobrojne ljudske potrebe koje
nemaju pristupa na tritu. Postoje mnogobrojni kolektivni i individualni interesi koji ne mogu biti zatieni
prostim mehanizmom trita, niti se uklapaju u logiku trita. Papa reenje nalazi u intervenciji drava da zatite
kolektivna dobra. Meutim, trite u vizuri SAD podrazumeva nestanak drava i deregulaciju, jer se samo tim
putem, po njima, moe obezbediti istinska sloboda trine ekonomije.
Str. 141:
Mnogo kritike je izreeno je na raun ove enciklike u ijoj je izradi uestvovalo oko stotinu strunjaka,
pored ostalih i uveni ameriki ekonomista Kenet Galbrajt. Neki su papu nazvali najveim ekvilibristom u
svetu. Jedan njegov biograf, nazvao ga je ovekom sa dva lica. Drugi su opet encikliku opisali kao
izoidnu.
Nesporna je injenica da je Rimokatolika crkva, preko svojih organizacija, odigrala kljunu ulogu u
razaranju Istonog bloka.
Pobeda nad komunizmom je izvojevana, ali su razlike izmeu globalistike ideologije i jednog
autentninog hrianstva produbljene.
Oito ja da su tek nakon ostvarene pobede, i Vaington i Vatikan shvatili svu kompleksnost saveza u
koji su uli.
U kom pravcu e se u narednom periodu kretati politika Vatikana, teko je predvideti. Prvih godina XX
veka 77% katolika ivelo je u Evropi i SAD, dakle u industrijski najrazvijenijim zemljama, a samo 23% u
zemljama Treeg sveta. Danas je situacija obrnuta: 70% katolika ivi u zemljama Treeg sveta, a samo 30% u
Evropi i SAD.
Moglo bi se otuda zakljuiti da e se budunost rimokatolianstva reavati u neprivilegovanim i
obespravljenim delovima sveta, pa e samim tim Sv. Stolica biti okrenuta u tom pravcu. Meutim, ne sme se
ispustiti iz vida injenica da Vatikan nema homogen i jedinstven identitet.
Vatikan nije samo duhovni centar, nego pre svega mona finansijska sila vezana za finansijsko trite
Zapada.
Str. 142:
Papa Jovan Pavle II produio je sa taktikom balansiranja. On je ulogu crkve definisao kao servis koji nudi
pomo svima.
2. ISTONA POLITIKA VATIKANA
Str. 143:
Od podele hrianske crkve na Istonu i Zapadnu 1054. godine pa do danas, postoji u politici Vatikana
kontinuitet, u smislu nastojanja da pod svoju dominaciju stavi sve hrianske crkve; menjali su se samo oblici
borbe, strategija i taktika.
Srbija je bila prvi zid otpora katolikom prodoru na Istok, to je povremeno, od nemanjikog doba do
stvaranja Jugoslavije imalo dramatian ishod.
Istona politika Vatikana u XX veku prola je kroz 3 (tri) jasno raspoznatljive faze.
U prvoj, koja je okonana smru pape Pia XII 1958., teite je bilo na borbi protiv komunizma.
Papa Jovan XXIII , nasuprot tome, otvorio je put konstruktivnoj diplomatskoj praksi. Inaugurisao je
politiku dijaloga s komunistima i time uspostavio direktan kontakt sa dravnim rukovodstvom istonoevropskih
zemalja. Bio je podstaknut strahotama rata koji su povele SAD protiv Vijetnama.
Str. 144:
Smatrao je da strategija beskompromisne konfrontacije Pia XII nije prihvatljiva sa ekleziolokog
stanovita; to nije put kojim se Hrist moe predstaviti svetu. Po njegovim reima, podela interesnih sfera,
utvrea na sastanku u Jalti, je realnost o kojoj se mora voditirauna, kao i o injenici da obe supersile, SAD i
SSSR, poseduju nuklearno oruje. Prema tome, po njegovom shvatanju, postojee stanje namee imperativnu
potrebu da svi akteri na meunarodnoj sceni, ukljuujui i Vatikan, uloe maksimalne napore da se izbegne rat.
27

Sveta Stolica se distancirala od ideologije jednog i drugog bloka, nastojei da svoju politiku aktivnost
postavi u okvir tradicionalnih diplomatskih odnosa.
Arhitekta novog kursa bio je kardinal Agostino Kazaroli, sekretar Saveta za javne odnose crkve. Papa
Jovan Pavle II imanovao ga je 1979. za dravnog sekretara. Prozvan je kasnije vatikanski Kisinder.
Str. 145:
On je sainio plan uspostavljanja diplomatkih odnosa sa istonoevropskim zemljama. Pribliio se najpre
Jugoslaviji, koja je prekinula diplomatske odnose sa Vatikanom 17.12.1952., u znak protesta zbog grubog
meanja Sv. Stolice u unutranje stvari zemlje.
Pregovori su otpoeli 1964., voeni su pune dve godine i uspeno zavreni potpisivanjem Protokola u
Beogradu 25.06.1966.22. Vlada SFRJ garantovala je ovim aktom Rimokatolikoj crkvi u Jugoslaviji slobodu
vrenja verskih poslova i verske slobode. Vlada SFRJ dodaje se u ovom aktu uvaava kompetenciju Sv.
Stolice u vrenju njene jurisdikcije nad Rimokatolikom crkvom u Jugoslaviji u spiritualnim pitanjima i
pitanjima crkvenog i verskog karaktera, ukoliko nisu protivna unutranjem poretku SFRJ. Protokol garantuje
biskupima u Jugoslaviji mogunost odravanja kontakata sa Sv. Stolicom, pod uslovom da maju iskljuivo
verski i crkveni karakter. Sv. Stolica, sa svoje strane, priznala je drutveno-ekonomski sistem Jugoslavije, i
obavezala se da e delatnost katolikog svetenstva ostati strogo u crkveno-verskom krugu. Izriito pominjanje
genocida je, meutim, izostavljeno, a umesto toga usvojena je jedna opta formulacija o osudi politikog terora
ili slinih oblika nasilja, ma od koga bili pominjani.
Vatikan je tokom pregovora bio u stalnom kontaktu sa vrhom Rimokatolike crkve u Hrvatskoj, koji je
kategoriki zahtevao da se izbegne pominjanje genocida, pa ak i osuda terorizma. Kada je nacrt Protokola ve
bio zavren i u tekst ipak uneta odredba o osudi terorizma, u Rim je iznenada doputovao zagrebaki nadbiskup
Franjo eper 25.05.1966. kako bi ubedio papu da se ta formulacija izbaci. Papa nije prihvatio sugestiju uz
obrazloenje da se tim putem otklanja sumnja o nedozvoljenoj delatnosti katolikog svetenstva. Stav katolike
crkve u Hrvatskoj je razumljiv; odravala je najtenji kontakt sa ekstremnom hrvatskom emigracijom, koja je u
to vreme izvodila niz teroristikih akata protiv diplomatskih predstavnika Jugoslavije u Vaingtonu, Otavi,
Njujorku, Parizu, Sidneju, Briselu itd. Sa druge strane, u ime lanog bratstva i jedinstva Brozov establiment
vodio je jo od 1945. politiku prikrivanja genocida i mrane strane hrvatske istorije. Slino su postupili i bivi
saveznici na Zapadu. Velika Britanija je jo 1948. uputila telegram strogo poverljive prirode svim zemljama
Komonvelta, zahtevajui obustavljanje istrage i progona ratnih zloinaca. Prema navodima Loftusa britanska
obavetajna sluba odravala je tesne veze sa podzemnom ustakom mreom, ak i posle ubistva kralja
Aleksandra u Marselju, 1934.
Str. 146:
Povratak ratnog zloinca Krunoslava Dragania u zemlju i njegov neometan rad u Sarajevu do kraja
ivota, prema Loftusu, bio je deo sofisticiranog sporazuma izmeu Tita i Vatikana.
Da bi pruio, ipak, zadovoljenje Kaptolu, na inicijativu bekog nadbiskupa Franca Keniga, eper je
premeten u Rima i poveren mu je jedan od najznaajnijih resora Rimske kurije: Kongregacija za veru. eper je
preuzeo dunost samo 3 (tri) dana pre dolaska premijera SFRJ Mike piljaka, 08.06.1968., u zvaninu posetu
Vatikanu. Diplomatski odnosi uspostavljeni su 1970., a sledee godine usledila je zvanina poseta Broza
Vatikanu; primio ga je papa Pavle VI. Razgovori su voeni najpre u etiri oka, a tek potom pridruili su im se
lanovi delegacije.
Uz pomo predsednika Hriansko-demokratske stranke Italije Alda Mora, vodio je razgovore sa
generalnim sekretarom Komunistike partije Italije Enrikom Berlinguerom, a u tajnu posetu primio sekretara
Komunistike partije Poljske gjereka. Nasuprot ovim konspirativnim susretima zvanina poseta Nikolaja
aueska 26.06.1973., u tampi je praena brojnim komentarima.
Pogledi Rimske kurije bili su usmereni ka Moskvi.
Str. 147:
Prilikom posete UN papa Pavle VI sastao se sa ministrom spoljnih poslova SSSR Gromikom, a ve
27.04.1966., primio ga je u vatkanskoj rezidenciji. Poseta je kvalifikovana kao privatna. Prvu zvaninu
22

(Sneane Zori primedba: Protokol sa jugoslovenske strane potpisao SRBIN Cvijetin Mijatovi !?! Protokol je u stvari
KONKORDAT, koji je zakamufliran perfidno kao protokol.)

28

posetu uinio je predsednik prezidijuma SSSR Nikolaj Podgornij 30.01.1967. andrej Gromiko bio je est gost
Vatikana. U svojim memoarima viinski navodi da je inicijativa uvek dolazila od strane Vatikana, to potvruju
i vatikanski izvori. Meutim, ne sme se ispustiti iz vida injenica da je posle Staljinove smrti, talas ideolokih
korekcija zahvatio Kremlj. Nije se krila elja da se normalizuju odnosi sa svim institucionalizovanim religijama.
Na liniji ekvidistance prema bokovima, papa Pavle VI primio je septembra 1970. predsednika SAD
Niksona, a novembra iste godine ponovo Gromika u zvaninoj poseti.
Vatikan e se nai i meu uesnicima KEBS, ali samo u svojstvu posmatraa.
Izborom poljskog nadbiskupa Karola vojtile za papu otpoela je trea faza istone politike, sa precizno
definisanim ciljevima i jednom novom strategijom. Istona politika Jovana XXIII i Pavla VI bila je politika
malih, obazrivih koraka. Nasuprot tome, Jovan PAvle II od prvih dana svog pontifikata prelazi u otvorenu
ofanzivu.
Str. 148:
Kapetan poljske armije Riard Kuklinski, sa slubom u Generaltabu, snabdevao je SAD poverljivim
informacijama, pored ostalog i o stanju u poljskoj crkvi.
Sa druge strane, i Moskva je imala svoje ljude i pratila je delatnost Vojtile. Bila je neprijatno iznenaena
izborom Vojtile za papu. CK KP SSSR odobrio je 13.11.1979. plan akcije kao odgovor na novu politiku
Vatikana prema socijalistikim zemljama. Plan je izradila ekspertska grupa, u kojoj je, pored ostalih, bio i
direktor KGB Jurij Andropov, koji e neto kasnije naslediti Brenjeva23, kao i generalnisekretar TASS Leonid
Zamjatin. Konani tekst redigovala je i potpisala devetolana grupa kojoj je na elu bio Leonid Brenjev, a u
kojoj je bio i Mihail GOrbaov. Plan je predviao mobilizaciju i pojaanu propagandnu delatnost u krajevima
nastanjeniom katolicima i grko-katolicima, posebno Litvaniji, Letoniji, Ukrajini i Belorusiji. KGB je nareeno
da borbu protiv nove vatikanske politike podigne na kvalitativno vii teorijski nivo, uz istovremeno
razobliavanje linosti pape Jovana Pavla II , o kome je ova sluba imala obilate i veoma kompromitujue
podatke. CK obratio se i Akademiji nauka, apelujui da obrati veu panju na idejne postavke i rad verskih
orgnizacija i pojaa nauno prouavanje ateizma.
Papa je jo kao nadbiskup i duhovni voa pokreta Solidarnost postavio temeljne strateke odrednice
borbe protiv SSSR.
Poljska vlada i Rimokatolika crkva u toj zemlji ule su u fazu saradnje, koja je kulminirla izborom
Vojtile za papau i njegovom prvom posetom Varavi u svojstvu Pontifex maximus.
Str. 149:
Moskva je bila neprijatno iznenaena; elela je normalizaciju odnosa sa Vatikanom, ali je, znajui za
njegovu prethodnu aktivnost, u njegovom izboru videla realnu strateku opasnost po ceo Istoni blok. Leonid
Brenjev, u telefonskom razgovoru sa premijerom Gjerekom, zahtevao je da se osujeti poseta pape Varavi jer
to moe izazvati mnoge nevolje. Na Gjerekovo odbijanje da prihvati ovaj predlog, Brenjev je ljutito zavrio
razgovor reima: Radite ta hoete, ali ete Vi i vaa partija kasnije zaaliti zbog toga.
Gjerek je otiao u Moskvu, Prag i Budimpetu da bi umirio duhove. Vredno je zabeleioda je papa
nakon prijema poziva, u vreme kada je voena estoka polemika izmeu Moskve i Varave, ponovo primio
ministra inostranih poslova SSSR Gromika, 24.01.1979. Razgovor je voen na ruskom jeziku i trajao je puna 2
sata, a prisustvovao mu je kardinal Kazaroli i sovjetski ambasador u Rimu.
I pored protivljenja Moskve, papa je posetio Poljsku (02-10.06.). Govor pape na Skveru slobode pred
milionskim auditorijumom oznaio je poetak preokreta, ne samo u Poljskoj, nego i u itavoj Istonoj Evropi.
Papu je pratila grupa iz najueg kruga Opus Dei, koja je iza scene artikulisala politiki proces u
Poljskoj. Po tvrenju Hainsona arhitekta prodora Opus Dei u Istonu Evropu bio je panski ambasador u
Beu Laureano Lopez Rodo.
Po ovratku u Rim papa Jovan Pavle II primio je direktora CIA Vilijama Kejsija, duboko odanog katolika i
lana militantnih katolikih organizacija. Kejsi je snabdeo papu svim znaajnim informaciama o stanju u
Istonoj Evropi. Preneo mu je i poruku Belel kue da Poljska predstavlja prioritet amerike politike.
Str. 150:
Moskva je bila zaprepaena spektakularnim doekom pape u Poljskoj.
23

(Sneane Zori komentar: i pod misterioznim okolnostima umro, kratko stajui na elo SSSR)

29

Nesumljivo da je papa i nakon ustolienja na papski tron, ostao lider pokreta otpora. Meutim, bilo bi
pogreno ignorisati ostale aktere. Savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika Dimija Kartera, Zbignjev
Beinski odravao je stalan kontakt sa papaom i obavetavao ga o prikrivenim operacijama koje izvodi CIA
po odobrenju predsednika Kartera. Beinjski je zahtevao od pape da preko biskupa u Zapadnoj Evropi izvri
pritisak na vlade u cilju izolacije SSSR, ukoliko zapreti Poljskoj.
Politbiro KP SSSR ocenio je situaciju kao kritinu. Direktor KGB Jurij Andropov izrazio je miljenje da
poljsko rukovodstvo ne shvata u potpunosti teinu situacije. Po shvatanju ministra odbrane Justinova, stekli su
se svi uslovi da se uvede vanredno stanje. Ministar spoljnih poslova Gromiko je dodao: Ne smemo izgubiti
Poljsku ! SSSR je izgubio 600.000 vojnika i oficira u borbama za osloboenje Poljske od nacista.... Mislim da
Poljacima treba uputiti otru i javnu poruku. Na kraju je uzeo re Gorbaov, koji je zauzeo stav da su Poljaci
u defanzivnoj poziciji, ali je ne mogu dugo odrati to se moe okonati njihovim smenjivanjem.24.
Str. 151:
Da bi se osujetila vojna intervencija SSSR, dve istovetne poruke upuene su iz Vaingtona Moskvi i
Vatikanu. Papa je preko kardinala Kazarolija skrenuo panju Kremlju da je stanje u Poljskoj strogo unutranja
stvar. Vaington je bez ustezanja obavestio Moskvu da e biti suoena sa totalnom ekonomskom, politikom i
kulturnom izolacijom, u sluaju vojne intervencije. Da bi se stiala naglo pogorana situacija, politbiro KP
SSSR uputio je specijalnog emisara u Vatikan, Vadima Zagladina, sa porukom papi da do vojne intervencije
nee doi.
Meutim, vanredno stanje u Poljskoj je uvedeno i Deklaracija o tome je objavljena 13.12.1981., samo 2
dana nakon saoptenja glavnokomadujueg Varavskog pakta Viktora Kulikova kojom je obavestio generala
Jaruzelskog da SSSR nee intervenisati ni pod kojim uslovima. Jaruzelski je kasnije izjavio da je to uinjeno
pod pritiskom Moskve. Usledila su hapenja lanova Solidarnost, ali i poaana podzemna aktivnost.
SAD, kao odgovor na uvoenje vanrednog stanja, nametnule su Poljskoj i SSSR, ekonomske sankcije uz
istovremenu finansijsku pomo pokretu Solidarnost u iznosu od 50 miliona dolara.
I pored uvoenja vanrednog stanja crkva nije prekidala veze sa Jaruzelskim.
Do prvog susreta predstavnika dvaju centara moi, svetovnog i duhovnog, Regana i pape dolo je
27.06.1982 u vatikanskim odajama. Za Regana centralno pitanje je bilo izvui Poljsku iz Istonog bloka, pa je
odmah u tom smislu ponudio Svetom ocufinansijsku pomo za ilegalnu aktivnost u Poljskoj. Papa se toplo
zahvalio, rekavi da je svaka pomo dobro dola, ali i da Vatikan ima sopstvena sredstva i kanale pomoi
poljskoj stvari. Papa je ovog puta poao korak dalje, postavio je pitanje budunosti Evrope. Ponovio je ono to
je ve ranije isticao u svojim govorima, o vetakoj podeli Evrope na Jalti, to je po njemu dalje neodrivo.
Regan se sloio da je Jalta bila velika greka. Po Papi bilo bi apsolutno neprihvatljivo vraanje na Versajski
mirovni sporazum, protiv koga se Vatikan borio. Bio je to istinski, istorijski sastanak na kome je prekrojena
karta Evrope, ije e tragine posledice doi do izraaja poetkom '90-tih godina XX veka. Srpski narod bio je
prva rtva ove igre.
Sudei po potonjem razvoju dogaaja i dostupnoj dokumentaciji, ni Regan ni papa nisu imali jasnu
predstavu o modelu ureenja Evrope koji bi bio prihvatljiv za svet nakon ruenja versajskog sistema.25.
Str. 152:
Izgleda da je njihova glavna preokupacija u tom trenutku bila destrukcija Istonog bloka26.
Sporazum je postignut na BILATERALNOJ osnovi bez uea evropskih sila, Francuske i Velike
Britanija, koje su ne samo potpisnice ugovora koji su zakljueni u okviru versajskog sistema, nego i garanti
teritorijalnog integriteta Jugoslavije.

24

(Sneane Zori primedba: kao agent CIA i mason, iza zalaganja za njihovu smenu, krio se tajni plan da se preko Poljske
kroz ruenje komunizma od strane komunista preruenih u demokrate uniti SSSR i Rusija kao pravoslavna zemlja
perfirijama dovede u podreenu ulogu kao svetska sila)
25
(Sneane Zori primedba: ma imali su jasan model globalizaciju kao izgovor za neokolonizaciju sveta i strateko
opkoljavanje Rusije i njenih prirodnih resursa, a po nalogu Beinskog i Trilateralne komisije profesori Harvardskog
univerziteta sainili su itavu studiju o tome, o emu je pisao Dim Mars u knjizi Vladavina tajnom)
26
(Sneane Zori primedba: sve je to bio deo plana zacrtanog od strane alijanse Vaington-Vatikan da bi se sruio SSSR i
unitila Rusija, kao jedna od vodeih supersila sveta i stvorio unipolaran svet, umesto dotadanjeg bipolarnog.)

30

Regan i papa su ignorisali postojei meunarodni poredak i doveli Evropu u paradoksalnu situaciju.
PONITILI SU MEUNARODNE UGOVORE U KOJIMA NISU BILI UGOVORNE STRANE.
Smrt Leonida Brenjeva 10.11.198. znaajno je uticala na dalje politike tokove. Iako Vatikan nije imao
diplomatkse odnose sa SSSR, papa Jovan Pavle II uputio je telegram sauea, pa ak i vatikansku deklaraciju
na sahranu.
Jeruzelski se nije izvinjavao zbog uvoenja vanrednog stanja; objasnio je to kao jedini uzlaz da se izbegne
krvoprolie. Papa je sa svoje strane, pohvalio Jeruzelskog to je legalizovao Solidarnost.
Naslednik Brenjeva Jurij Andropov, u kratkom periodu svoje vladavine27, a naroito njegov naslednik
ervenko, koji je doao na mesto generalnog sekretara KP SSSR 1984., pojaali su pritisak na Jeruzelskog
nastojei da ga odvrate od Vatikana.
Str. 153:
Gorbaov je izabran za generalnog sekretara KP SSSR 11.03.1985., a maja iste godine stigao je u Vatikan
izvetaj iz Poljske da je Gorbaov drugi tip komuniste. U Perestrojki koju je tek najavio, papa je video
izazov; vatikanska diplomatija okrenula sa Moskvi. U dijalog daju Slovena, pape Jovana Pavla II i Jeruzelskog,
ukljuio se trei Sloven Mihail Gorbaov28. Jedno je, meutim,naime sigurno da je Jeruelski uspostavio
direktan kontakt izmeu pape i Gorbaova.
A o Gorbaovu, papa je izjavio: Provienje nam je poslalo Gorbaova.
Jeruzelski je shvatio da je dolo vreme da preda vlast. To je uinio na mudar nain: 1986. formirao je
vladino-crkvenu komisiju od istaknutih linosti javnog ivota, bez obzira na politiko opredeljenje, sa ciljem da
se definie nacionalna politika. Komisija je po svojoj prirodi bila savetodavno telo, ali je odigrala presudnu
ulogu u daljem toku. Crkva je kroz ovo telo postala ravnopravni partner u politikom ivotu.
Savez Vaington-Vatikan je funcionisao uz uzajamne ustupke.
Str. 154:
Sva svetska tampa zabeleila je kao dogaaj godine, dolazak hora Crvene armije u Vatikan, februara
1988., na poziv pape. U sveanim uniformama, sa komunistikim simbolima, pevali su, pored ostalog i
ubertovu Ave Maria. Papa im je uz poklone podario i svoj oinski blagoslov. Za Rimsku kuriju bio je to
jedinstven dogaaj u 2000. godinjoj istoriji Crkve.
Zvanini pregovori za okruglim stolom u Varavi otpoeli su 06.02.1989., a ve 06.04. objavljen je
Sporazum o reformama. Parlamentarni izbori odrani su juna iste godine, nakon ega su uspostavljeni
diplomatski odnosi sa Vatikanom 17. jula 1989. Time je simbolino manifestovana istorijska popvezanost
poljskog naroda i katolianstva i okonan nasilno nametnut Jaltski sporazum.
Dijalog sa Gorbaovim je nastavljen. Papa je izrazio elju da poseti Moskvu i Kijev. Gorbaov se obratio
Patrijarhu ruskom sa zahtevom da se na proslavu 1000. godinjice pokrtavanja Rusa, koja je zakazana za
10.06.1988., pozovu svi verski lideri sveta. Kazaroli je doputovao u Moskvu, kako bi utanaio posetu papi.
Meutim, RPC se suprotstavila pozivu, tako da je elja pape ostala neostvarena. Na proslavu je ipak upuena
delegacija na najviem nivou, na elu sa ministrom inostranih poslova Kazarolijem, koji je nosio i pismo pape
za Gorbaova. U prisustvu ministra inostranih poslova Eduarda evarnadzea, Gorbaov je primio delegaciju
koja mu je uruila pismo, ali njegova sadrina nikad nije objavljena. Tek krajem avgusta 1989. Gorbaov je
uputio svog emisara papi. Oito da je Gorbaov naiao na veliki otpor. Sadrina odgovora Gorbava papi ostala
je takoe nepoznata iroj javnosti. Biografi pape Jovana Pavla II objavili su samo jednu reenicu iz pisma
Gorbaova : Moramo se sresti. Taj susret usledio je 01.12.1989. i ocenjen je kao istorijski. Podui
razgovori voeni su na ruskom u etiri oka. Tek nakon vieasovnih razgovora, pridruili su im se lanovi i
jedne i druge delegacije. Zvanini pregovori okonani su Sporazumom o uspostavljanju diplomatskih odnosa.
Bila je to velika pobeda pape Jovana Pavla II. Gorbaov je prilikom susreta uputio zvanini poziv papi da poseti
Moskvu, meutim, RPC bila je i ovog puta protiv njegovog dolaska, tako da je i ovaj poziv ostao neostvaren.
Razmena diplomatskih predstavnika usledila je 1990. godine. Usledila je potom prava invazija misionara irom
SSSR. Opus Dei razvio je u Rusiji iroku aktivnost. Gorbaov je odobrio osnivanje centra Majke Tereze u

27
28

(Sneane Zori primedba: ima nagovetaja da je otrovan)

(Sneane Zori primedba: papa je poreklom iz pokatoliene jevrejske porodice, a Gorbaov je poreklom Jevrejin)

31

Moskvi, po uzoru na isti takav center u Kalkuti. U stvari to je bio glavi kanal preko koga je delovao Opus Dei
u Indiji, a sada i u Rusiji.
Str. 155:
Promene u Poljskoj, i posledice koje su odatle proizile u odnosu na Istou Evropu, u amerikoj literaturi
tumae se na bazi postavki teorije domina.
Maarska radnika partija usvojila je 07.10.1989., akt o naputanju lenjinistike ideologije i prelasku na
zapadoevropsku orijentaciju, to je maarski parlament prihvatio 18.10.1989. Krajem oktobra podneo je
ostavku ef drave i partije Istone Nemake Erih Honeker, a nekoliko dana posle toga, 09.11. sruen je
Berlinski zid. Bugarska komunistika partije sledila je put slian maarskom i poetkom decembra usvojila nov
program zapadne orijentacije. Lider ehoslovake Gustav Husak podneo je ostavku 10.12., a vlast u zemlji
preuzeo je lider opozicije Vaclav Havel. Krajme decembra 1989. pada reim u Rumuniji. Rasputanje
Varavskog pakta pokrenuto je na sastanku efova zemalja lanica 04.12.1989., a formalna odluka o tome
usvojena je 01.04.1991.
U svim ovim zemljama proces preokreta tekao je, manje-vie, na isti nain uz primenu istovetne strategije
kao u Poljskoj. Odluujuu ulogu imala je osovina Vatikan-Vaington, uz asistenciju domae elite. Leh
Valensa, voa pokreta u Poljskoj, i Mihail Gorbaov uspeh pripisuju, u prvom redu, papi Jovanu Pavlu II. I u
drugim istooeveopskim zemljama Rimokatolika crkva je predstavljala centralnu polugu u ehoslovakoj
preko kardinala Tomaeka, u Maarskoj preko Mindensitija i Lekaja.
Francuski ministar spoljnih poslova Rolan Dima izjavio je da je papa Jovan Pavle II odgovoran za
razbijanje Jugoslavije. U katolikoj reviji Veritas papi je odato priznanje za osloboenje Hrvatske iz
dvostrukog ropstva srbijanskog i komunistikog. Meutim, Jugoslavija se nije ukljuila u teoriju domina,
u proces promena bez krvi. Da li je u pitanju sluajnost, nesrean sluaj okolnosti ili neto tree?
Str. 156:
Sluajnost sigurno nije. Vatikan je od prvih dana krize bio aktivno ukljuen u politiki proces razaranja
Jugoslavije. Postojali su i kod njegovog saveznika SAD scenarij o razaranju Jugoslavije, davno pre kritinog
trenutka.
Jugoslavija se nala u potpuno razliitoj situaciji od one u Poljskoj i drugim istonoevropskim zemljama.
U kritinom trenutku svoje istorije, Jugoslavija nije imala konstituisanu intelektualnu elitu, spremnu da se
rtvuje i stavi u slubu Otadbine, kao to je to bio sluaj u Poljskoj.29.
Najkvalifikovaniji deo mlae generacije koji je trebao da ponese teret preokreta i preuzme kormilo zemlje,
masovno je naputalo zemlju. Najvie naune ustanove nisu pratile svetska zbivanja, niti su imale pripremljen
alternativni scenarij; podlegle su oportunizmu. Na kormilu zemlje nali su se ostaci Brozove nomenlature,
nesposobni da shvate istorijski trenutak. Ni SPC nije doekala spremno preokret, podeljena unutar jo od 196263. Najvea nevolja srpskog naroda bila je u duhovnom i politikom siromatvu i odsustvu hrabrosti.30.
Str. 157:
Nesumljivo da je uloga osovine Vatikan-Vaington bila od prvorazrednog znaaja u ratu koji je Zapad
poveo protiv Jugoslavije, ali se ona ne moe istrgnuti iz istorijskog konteksta, kako u odnosu na tradicionalnu
neprijateljsku politiku Vatikana prema Srbiji, tako i u odnosu na unutranju politiku scenu: moraju se
procnjeivati svi uesnici datog procesa. Mora se voditi rauna o jp jedom momentu. Vatikan u odnosu na
Jugoslaviju, nije traio samo promenu sistema, nego razaranje zemlje.
Moglo bi se ak rei da je sistem bio poslednja stvar u politikoj igri, jer su upravo komunisti u Hrvatskoj
i Sloveniji imali glavnu re u razaranju zemlje31.
29

(Sneane Zori primedba: od 1918. godine kada je Srbija rtvovana zarad Jugoslavije i lanog bratstva i jedinstva do
danas nema vie intelektualne elite koja ima i fizike i umne snage da izvede dravu iz propasti, jer su potkupljivi i
predstavljau lanu i licemernu elitu, to je gore nego da i nema intelektualce koji skupo kotaju ovaj narod i dravu)
30
(Sneane Zori primedba: to duhovno i politiko siromatvo je negovano od 1918. do danas lanim bratsvom i jedinstvom
ime je samrtniki uljuljkivan dok su ustae i balije ih stalno optuivali kao hegemoniste i tlaitelje iako to nisu bili ni u
Kraljevini ni pod Brozom; najvea rtva 1918. je Srpski narod i za stradanje su direktno odgovorni oni koji su do toga doveli i
sramno je da im se danas ukazuju najvee poasti; a hrabrost su i pored toga na delu pokazali Srbi preko Drine i u Krajini
kada su se i goloruki branili od ustaa i balija, koji su bili tienici SAD i Vatikana)
31
(Sneane Zori primedba: drei glavne poluge vlasti i u vojsci)

32

Politika Vatikana prema Jugoslaviji, oblikovana je jo poetkom XX veka.

Za Vatikan Balkan je od davnina bio prioritetna misionarska zemlja. Prelat Eskriva stupio je u kontakt
sredinom '60-tih sa Grkom pravoslavnom crkvom i ponudio im zajedniku humanitarnu akciju. Pravoslavni
monasi ubrzo su otkrili prozelitske ciljeve i pozadinsku delatnost Opus Dei i prekinuli su svaki kontakt sa
Eskrivom.
Nacionalni interesi Hrvata i Slovenaca identifikovani su kao religiozni. Papa se veoj grupi vernika,
predvoenih nadbiskupom Franjom Kuhariem, prilikom njihove posete Vatikanu 30.04.1979., obratio
sledeim reima: Rairenih ruku vas grlimo i oinskom ljubavlju primamo...
Str. 158:
U pokuaju sjedinjavanja nacionalnih i crkvenih interesa prilo se ak hrianskoj supkulturi, navodnom
pojavom Bogorodice u Mougorju 1981. Rimokatolika crkva dola je na ideju da bi obnova kulta Bogorodice Marialis Cultus, mogla doprineti zbliavanju hrianskih crkava, pa je ta ideja postavljena u okvir
ekumenskog procesa.
Meugorje nije bio jedini sluaj pojave Bogorodice.
Masovna pojava Bogorodice, izazvala je zabrinutost i polemiku unutar rimokatolike hijerarhije.
Protivnici moderne verzije hrianskog udotvorstva videli su u tome zloupotrebu religije, koja ubija
istinsku duhovnost i srozava nivo tradicionalnih svetilita posveenih Bogorodici, kao to su Lurd ili Fatima.
Konzevativno krilo Crkve istupilo je sa tezom da pojava predstavlja poslednju opomenu svetu pred
kataklizmu, koja je na pomolu.
Kroz Meugorje Rimokatolika crkva je uputila hrvatskom narodu poruku da ga je sam Gospod
predodredio za posebne poduhvate. Bio je to dodatni izvor energije za predstojeu borbu.
Str. 159:
Ne sme se ispustiti iz vida ni injenica da se oko Meugorja nalazi nekoliko velikih krakih jama, u
kojima su bacani Srbi tog kraja, ubijani od strane ustaa tokom II svetskog rata. Pojava je tumaena i kao
oprotaj za poinjene zloine i ohrabrenje za nove.
Meugorje nije u to vreme prihvatila Rimska kurija, a nije postojalo ni jedinstvo unutar Rimokatolike
crkve u Hrvatskoj. Dolo je do spora izmeu franjevaca u ijoj je kompetanciji bilo Meugorje i mostarskog
biskupa Pavla ania. Meutim, papa Jovan Pavle II dao je Meugorju svoj oinski blagoslov.
Antidravna delatnost Rimokatolike crkve u Hrvatskoj ila je u korak sa akcijama koje je papa
preduzimao u Poljskoj, samo do 1990. sa usporenijim tempom. Kljunu ulogu u toj fazi imao je zagrebaki
nadbiskup Franjo Kuhari. Putovao je esto po Evropi i Americi. Preko amerikog ogranka Opus Dei
uspostavljene su veze sa uticajnim krugovoma, i kroz te kontakte stvoren je moan lobi u amerikom kongresu,
koji e odigrati ulogu u promeni politiko kursa SAD prema Jugoslaviji.
Sveta Stolica pomagala je secesioniste davno pre kritikog trenutka. Sa predsednikom Reganom postignut
je Sporazum u pogledu odluka donetih u Jalti, ali se SAD nisu izjanjavale izriito u pogledu osude versajskog
sistema i tekovina I i II svetskog rata, na emu je insistirao papa Jovan Pavle II. To je za Zapad bi klizav teren,
poto su odatle proizilazila prava i privilegije za sve pobednike zemlje u tim ratovima. Borba protiv
komunizma bio je njihov zajedniki cilj, ali je nedostajao jasno definisan dugoroan politiki cilj. 32
Str. 160:
U govoru povodom prijema diplomatskog kora, akreditovanog pri Sv. Stolici, 12.01.1991., papa je
dotakao pitanje bezbednosti i energetike u svetu, ali i problem redistribucije teritorija i izvora energije.
Koristio je gotovo istovetnu terminologiju kao i Bela kua.
tafetnu palicu prihvatili su potom hrvatski biskupi; 11.02.1991., u vreme dok su se vodili pregovori o
mirnom reenju jugoslovenske krize, izmeu lidera federalnih jedinica, obratili su se poduim pismom svetu,
punom neistina i obmana. Pismo je prvi potpisao nadbiskup zagrebaki kardinal Kuhari, a zatim slede potpisi
nadbiskupa slitskog Ante Juria, sarajevskog Vinka Pulia i ostalih biskupa sa teritorije nekadanje Jugoslavije.
Str. 161:
32

(Sneane Zori primedba: postojao je dugoroan politiki cilj kroz globalizaciju borbom za ljudska prava, ostvariti
neokolonijalne ciljeve iz I i II svetskog rata)

33

Pismo zavrava apelom za pomo u izgradnji demokratije i eljom da papa poseti Hrvatsku.
Predsednici Hrvatske, Franjo Tuman i Slovenije, Milan Kuan uspostavili su stalan kontakt sa crkvenom
hijerarhijom u Rimu, a vatikanske tampa razvila je kampanju u pravcu otcepljenja Slovenije i Hrvatske,
optuujui Srbiju kao poslednji bastion komunizma.33
Papa Jovan Pavle II istupio je 21.04.1991. sa tezom o potrebi politikih promena u Jugoslaviji, podvlaei
da su narodi Jugoslavije razliiti po kulturi, veri, istoriji i jeziku, pa jelogino da treba uspostaviti nove
odnose na bazi slobode, jednakosti i pravde.
Istovremeno, odran je redovni godinji skup Trilateralne komisije u tokiju (20-22.04.1991.) na kome je,
pored ostalog, voena rasprava o podeli Evrope na rimsku i vizantijsku. U izvetaju podnetom ovom skupu
(T.F.R. No 41) naglaeno je da je Vizantijska Evropa odvojene od Zapadne dubokim kulturnim i istorijskim
razlikama. To jasno govori o vrstoj povezanosti i koordinaciji politike Vatikana i Trilateralne komisije.
Proklamovanje secesije Slovenije i Hrvatske pozdravili su prvi biskupi ovih dveju federalnih jedinica, a
podrala je i Rimska kurija. Papa je uputio pismo 28.06.1991. Stjepanu Mesiu, predsedniku Franji Tumanu i
predsedniku Milanu Kuanu, a 29. 06. izjavio da pogreno nasilno priguivati legitimna prava i aspiracije
naroda. Stao je bezrezervno na pobunjeniki stranu, zatvarajui oi pred stradanjem srpskog naroda u
Hratskoj. I ne samo to; osudio je mikro nacionalizam, podrazumevajui pod tim legitimne zahteve srpskog
naroda u Hrvatskoj.
Slovenaki biskupi, podravajui secesiju, optuili su 30.06. JNA, odnosno SFRJ za vojnu agresiju.
Str. 162:
Direktno ukljuenje Rimokatolike crkve dovelo je do radikalizacije sukoba i pojaanih borbi. Kardinal
Toran odrao je sastanak sa ambasadorima zemalja Evropske zajednice, akreditovanih u Vatikanu 29. jula, na
kome je razraen plan daljih akcija, a 5-6.08. posetio je Zagreb i Beograd, kako bise na licu mesta upoznao sa
situacijom. U Zagrebu je izjavio da je Jugoslavija jedna heterogena istorijska konstrukcija, koju treba
prilagoditi novim uslovima inovom poretku u Evropi.
Prilikom posete Maarskoj, papa je 17.08.1991. primio grupu hrvatskih biskupa i tom prilikom izjavio:
Uveravam vas da sam blizak vaim aspiracijama; doi u u Hrvatsku.
U Rimskoj kuriji razraen je koncept koji je potom preuzela EZ i KEBS, da intervencija ovih dveju
organizacija ne znai internacionalizaciju sukoba, niti pak meanje u unutranje poslove drave.
Na vanrednom sastnku Komiteta visokih funkcionera KEBS, odranog u Pragu 03.09.1991. delegat Sv.
Stolice branio je napred izneti stav, naglaavajui da je to logina posledica helsinkog procesa o bezbednosti i
saradnji u Evrpi... u izgradnji nove Evrope. Monsinjor je izveo jo jednu neverovatnu konstrukciju. Po
njegovim reima unutranje granice izmeu republika nisu samo administrativne, nego i istorijske,
meunarodno priznate i osigurane ustavom koji je na snazi.
Tekovine komunistike revolucije za predstavnika Sv. Stolice odjednom postaju neprikosnovene istorijske
vrednosti, a komunistiki ustav meunarodnopravni akt.
Stav Vatikana o pravu na intervenciju u unutranje poslove u cilju zatite ljudskih prava verifikovan
je na sastanku Bilderberg grupe, odranom 18.05.1992. u Evijanu.
Str. 163:
Odmah nakon proglaenja secesije Hrvatske i Slovenije, Vatikan je preduzeo dilomatsku akciju u cilju
priznanja otcepljenih republika. Nije se radilo o tajnoj akciji; predstavnici Rimske kurije nastupali su otvoreno i
borbeno. Papa Jovan Pavle II uputio je pismo biskupima Hrvatske 10.10.1991., dakle pre no to je objavljen
Karingtonov papir.
Ni u jednom aktu UN, KEBS ili EZ nije sukob u Jugoslaviji kvalifikovan kao agresija, a jo manje
oruane akcije paravojnih snaga kao pravedni rat. Ni administrativne granice izmeu federalnih jedinica ni
jedna zemlja u svetu nije prihvatila kao meunarodne. Te kategorije su autentian proizvod Vatikana i odatle e
ui u propagandnu maineriju Zapada, a potom i u zvanine akte.
33

(Sneane Zori komentar: nije tano da je Srbija poslednji bastion komunizma, kada su najokoreliji komunisti bili
upravo Hrvati i Slovenci poput : Edvard Kardelj, Vladimir Bakari, Stane Dolanc, Andrija Hebrang, Stevan Krajai...., a
koji su vodili glavnu re u Jugoslaviji jo od 1918. Srbijom su vladali komunisti poput Stambolija, Markovia, Ljubiia,
Minia,.... koji su aminovali konfederalni ustav iz 1974.)

34

U Zagrebu je otvoren prvi centar Opus Dei, na ijem se elu nalazio svetenik Stanislav Crnica. Opus
Dei je prodro na tlo Jugoslavije ranije, izvodio je svoje akcije, ali osnivanje centra bilo je od posebnog znaaja
za snabdevanje paravnojnih formacija i dovoenje plaenika.
Papa je sazvao Evrpsku biskupsku konferecniju u Vatikanu, koja je trajala od 28.11 14.12.1991. i na
kojoj su uzeli uea biskuoi sa Istoka i Zapada. U govoru je izloio jedan originalan plan, o potrebi stvaranja
jednog crkvenog NATO, a u cilju rekonstrukcije hrianskog identiteta u posthladnoratovskom periodu.
Po tvrenju biografa pape Jovana Pavla II, to potvruju i mnogi dokumenti, on je autor koncepta o
humanitarnoj intervanciji, koja je u biti obnovljena varijanta stare jezuitske postavke o kanjavanju u ime
milosra.
Str. 164:
Destruktivni proces koji se raao iz rastueg etnocentrizma u Jugoslaviji, prerastao je u maligni tumor,
zahvaljujui duhovnoj i finansijskoj pomoi Rimokatilike crkve pobunjenicima.
Papa im je pruio religozni legitimitet, zainjen mistikom, uz poruku da je njihova borba evaneosko
spasavanje bezbonikog drutva. Taj koncept uklapao se u politiki strategiju Zapada, razraenu od strane
administracije predsednika Regana.
Vatikan je priznao Hrvatsku i Sloveniju 13.01.1992., pre bilo koje drave.
Sveti arhijerejski sinod SPC izrazio je protest povodom priznanja Hrvatske i Slovenije i optuio Vatikan
za izazivanje graanskog rata.
Str. 165:
Demonizacija ili satanizacija je inspiracija za destrukciju u religiji, a isto tako i u politici. Bombardovanje
gradova i sela u Srbiji u prolee 1999. bilo je praeno snanom kampanjom satanizacije zemlje i naroda.
Vatikanskoj politici potreban je avo kao opravdanje prozelitske politike; ona ga je identifikovala jo
1054. u izmaticima.
Ustanovljenje tzv. tribunala u Hagu za suenje ratnim zloincima poinjenim na teritoriji bive SFRJ
je sastavni deo tog koncepta i kriminalizacije naroda. Tribunal je, u stvari, jedan jeftini teatar, koji treba da
saoptava svetu gde i koje se nasilje moe tolerisati, i pod kojim uslovima.
Str. 166:
Savez Crkve i careva postavljen na boanskom pravu bio je prolosti uobiajena pojava, kad god je
mo jedne ili druge strane bila dovedena u pitanje.
Savez imeu Ragana i vojtile deo je tog procesa. Svet je uao u period mranjatva.
Raspad Istonog bloka i razaranje SFRJ ne znai konanu pobedu istone politike Vatikana, nego kraj
prve faze, koja je pooceni pape i amerike administracije uspeno okonana.
U drugoj fazi prodora na Istok oba saveznika su se suoila sa nepredvidivim tekoama. Papina
predvianja izloena prilikom njegove posete ehoslovakoj, maja 1990., da e panevropska Rimokatolika
crkva lako savladati Istok, pokazala su se kao nerealna. Tekoe nisu samo dolazile sa Istoka, nego i sa Zapada.
Kleroglobalizam koji zastupa Rimokatolika ckva, i gobalizam koji svetu namee SAD kao ideologiju
XXI veka, u biti se duboko razilaze. Vatikan i nadalje tapka iza vojnog kolosa NATO, dolivajui ulje na vatru.
Teritorijalni integritet BiH za Vatikan je prvorazredan problem, pa je njegov prestavnik na konferenciji
KEBS u Pragu 16.09.1992. zahtevao od ovog najveeg evro-atlanskog foruma energinu, koordiniranu akciju
osude jednog istinskog agresivnog rata... i etnikog ienja.
Str. 167:
Podrao je sve ratne akcije Zapada i zahtevao usaglaavanje rei i dela, kako bi se obezbedio efektivni
teritorijalni integritet BiH. Na sastanku efova drava i vlada lanica KEBS, odranog u Budimpeti
06.12.1994. kardinal Sodano protestvovao je to meunarodna zajednica jo uvek ne pravi jasnu razliku
izmeu agresora i rtve, podrazumevajui pod agresorom Srbe, pa je s tim u vezi zahtevao konkretne odluke
kako bi se nametnuo prestanak neprijateljstava.
Neobjanjivo je da je posle serije neprijateljskih akata, satanizacije Srba itd, papa nastojao da uspostavi
direktan kontakt sa SPC.34.
34

(Sneane Zori komentar: pa na taj nain pokuava da napravi jo vei razdor u SPC koji ve postoji i da je uspavljivanjem
o brizi kroz humanitarnu pomo sestrinskoj crkvi skrene u pravcu unijatstva i prozelitizma)

35

Nakon to su stvorene etniki iste katolike drave Hrvatska i Slovenija, papa je izmenio retoriku. U
obraanju diplomatskom koru ovodom nove 1994. napao je primitivni rasizam i nacionalizam, koji je
zahvatio BiH. 35.
Specijalni papski izaslanik kardinal Palja posetio je 2 puta predsednika RS doktora Radovana Karadia s
molbom da utie na patrijarha srpskog gospodina Pavla+ i Sinod da se saglase sa posetom pape Beogradu.
Odgovor predsednika Karadia bio je sledei: Mi od nae Crkve traimo savete i oseamo se nedoraslim da
utiemo na tu svoju vekovnu instituciju, ali emo preko naeg mitropolita gospodina Nikolaja preneti ovaj
razgovor i neemo se protiviti stavu nae Crkve, kakav god on bude. Predsednik Karadi je zamolio papskog
izaslanika da Sv. Stolica promeni retoriku prema Srbima, jer je poziv pape na bombardovanje srpskih poloaja
jo svee u seanju. Nakon te posete dolo je do poputanja u propagandnoj delatnosti Vatikana, ali za kratko.
Str. 168:
Papa je posetio Hrvatsku 10-11.09.1994.; prema navodima Roberta Hainsona dva prokrijumarena
lovca MIG-21 pratila su papin avion u hrvatski vazduni prostor. Odbio je da poseti Jasenovac i da se pokloni
srpskim rtvama, kao je to uinio u Poljskoj u odnosu na Jevreje.
Najavljena poseta pape Sarajevu 1994. je otkazana. Papski nuncij u Sarajevu Franesko Monterizi,
zatraio je od vlade RS odobrenje da se papin avion spusti na aerodrom u Sarajevu, koji je bio pod kontrolom
srpske vojske. Imajuu u vidu nedavne tragine dogaaje na Markalama koji su neosnovano pripisani srpskoj
strani, strahujui od slinih muslimanskih provokacija srpska strana predloila je da sa papin avion spusti u
Splitu, da papa do Kiseljaka doe helikopterom, odatle bi pod zatitom srpske vojske kolima proao kroz srpsku
teritoriju do Sarajeva. Predlg je odbijen zbog navodno loeg zdravstvenog stanja pape. Do posete je dolo tek
12-13.04.1997. Strahovanja vlade RS pokazala su se kao opravdana; samo nekolko asova pre papinog ulaska u
Sarajevo, policija je otkrila velike koliine eksploziva na putu kojim je trebalo da proe !
Papa je drao u jednoj ruci granicu mira, a u drugoj ma. Bio je inicijator oruane akcije protiv srspke
strane u BiH, podrao je bombardovanje srpskih poloaja u kojima su stradali preteno civili. Sa druge strane,
jedan lan Evropskog parlamenta predloio je da se papi uputi poziv da preuzme posredovanje u iznalaenju
reenja za BiH.
U pokuaju Vatikana da se nametne kao posrednik dolo je i do posete delegacije RS Vatikanu, to je
izazvalo razliite komentare.
Str. 169:
Delegacija RS, u ijemsastavu su se nalazila 2 lana vlade, Miroslav Toholj i Dragan Kalini , kao i 2
eksperta, akademik Milorad Ekmei i ika Raki, vodili su konsultativne razgovore sa predstavnicima
vatikanskog Instituta za politika i ekonomska istraivanja, za sadnju i razvoj (ISPECO) u Rimu od 1217.07.1995.
Delegacija RS, kao to se moe zakljuiti iz latforme sa koje je istupila, iznela je dobro poznate stavove,
mnogo puta ponavljane od zvaninih predstavnika RS. Vatikanska diplomatija i njen propagandni mehanizam
razvili su nakon toga snanu kampanju osude akcije srpske vojske u odnosu na zatiene zone Srebrenicu i
epu, uz dramatine apele svetskoj javnosti da se zaustave srpska zverstva.
Hrvatsku agresiju Bljeak i Oluja, vatikanska tampa nazvala je povraaj teritorija, iako su te
teritorije bile zatiene zone.
Druga poseta Zagrebu, od 02-4.10.198., vezana za beatifikaciju zagrebakog nadbiskupa Alojzija
Stepinca, imala je za posledicu pogoranje odnosa izmeu rimokatolike crkve i SPC.
Stepinac je osuen 10.10.1946. na robiju od strane suda u Zagrebu zbog saradnje sa ustakim reimom.
Dravno rukovodstvo tadanje Jugoslavije ponudilo je 1945. Vatikanu kompromis, u smislu povlaenja
Stepinca u Vatikan i imenovanje novog nadbiskupa. Vatikan je to kategoriki odbio.
U nedavno deklasifikovanoj dokumentaciji Ministarstva inostranih poslova SAD, potvreni su podaci o
saradnji Stepinca sa ustaama u izvoenju zloina nad Srbima, Jevrejima i Romima. Protesti zbog rehabilitacije
Stepinca kroz beatifikaciju stizali su sa raznih strana. Papa je ostao pri svom stavu; prilikomposete Zagrebu
posetio je grob Stepinca 03.10. i proglasio ga rtvom zloinakog komunistikog reima.
Str. 170:
35

(Sneane Zori komentar: akcenat je tada bio na Srbe, a ne Hrvate i Muslimane i njihov rasizam i ovinizam)

36

Treba dodati da to nije jedini sluaj u istoriji Rimokatolike crkve da se zloinac proglaava za sveca. Pie
V, koji je izabran za papu 1566., pre izbora, poznat od nazivom Veliki inkvizitor, uputio je trupe u Junu
Italiju sa zadatkom da poubija sve protestante. Kada je postao papa, uputio je trupe u Francusku da se sa
orujem u ruci obraunaju sa hugenotima i naredio komandantima da poubijaju sve zarobljenike. Vodio je rati i
protiv islama, a masakri koji je izvrila njegova pomorska armada na obalama Grke (Lepanto) 1571.,
zapamen je u istoriji kaojedan od najstravinijih dogaaja tog vremena. Posle smrti proglaen je za sveca.
Istovetnu strategiju i taktiku primenio je Vatikan i prema KiM. Demonstracije iptarskih secesionistikoh
snaga krajem februara i poetkom marta 1989. podrali su zagrebaki nadbiskup Franjo Kuhari i ljubljanski
uster, zatim, katoliki list Glas koncila i sva vatikanska tampa. Prilikom posete Albaniji aprila 1994. papa
je podrao zahteve iptarskih secesionista na KiM. Prvi je 1998. zahtevao energinu akciju protiv Srbije, a
zatim ponovo poeo da mae palminom granicom. Sazvao je 30.03.1999. sastanak svih ambasadora NATO i
Saveta bezbednosti, akreditovanih pri Sv. Stolici, radi pokretanja inicijative da se zaustavi rat protiv Srbije. Svi
ovi predlozi, kao je tih dana zabeleila vatikanska tampa cinino su odbijeni.
Papi je ponovo skrenuta panja da je pion u igri, a ne faktor koji odluuje. Oito povreen, papa je
pokuao da opere ruke, tvrdei da on nije prourokovao sve ono to se dogodilo na Istoku od 1989.
Neoekivano, 12.03.2000., papa se pokajniki obratio svetu i zatraio oprotaj za grehe Rimokatolike
crkve u prolosti, od krstaa, preko inkvizicije, do dana dananjeg.
Str. 171:
Po oceni analitiara papstva i politike Vatikana, taj korak bio je usmeren, u prvom redu, ka pravoslavnim
crkvama. Papa je ostvario pomirenje sa Jevrejima, utro put saradnje sa islamom, ali nije ostvario svoj glavni
zadatak ujedinjenja Istone i Zapadne crkve pre 2000.-te godine.
Sveto pismo govori o grehu u konkretnom vidu ne postoji univerzalni kocept greha. Pri tome se mora
imati u vidu da je priznanje vezano za oprotaj i pomirenje. Kako to izvanredno konstatuje cenjeni protestanski
teolog Falke: U praksi oprotaj od greha je presuda za greh i apel greniku da ne ini isti greh. Oprotaj je
uvod u proces katarze. Nema oprotaja za grenike, bez izriitog pominjanja rtve. To upravo nedostaje u
ovom inu pape i u politici Vatikana.
3. EKUMENIZAM ILI PROZELITIZAM ?
Str. 173:
Istona politika Vatikana mora biti sagledana jo i iz jednog ugla iz ugla ekumenizma, budui da je
postavljena u koordinatama ekumenizma i evangelizacije. Ne bi se u principu tome moglo ma ta prigovoriti,
uoliko bi bilo rei o istinitom, dobronamernom i kritinom opredeljenju.
Kroz ceo prvi milenijum hrianstvo je bilo jedinstveno; u drugom milenijumu je doko do podele i to je
injenica sa kojom ulazimo u trei.
Bilo je u prolosti pokuaja da se podeleprevaziu, ali bez uspeha. Ekumenski proces je zloupotrebljavan
u politike svrhe, to je sluaj i danas. Raanje moderne verzije ekumenizma vezuje se najee za Svetsku
misionarsku konferenciju, odranu 1910. u glavnom gradu kotske Edinburgu. Treba dodati da se ekumenski
pokret javio ranije i to u krilu anglosaksonskog protestantizma. Pozadina mu je bila politika.
Str. 174:
Nakon propasti Carske Rusije, inicijativu za ekumensko okupljanje pokrenuo je patrijarh Konstantinopolja
1920. godine. Pravoslavlje je kroz pobedu Oktobarske revolucije pretrpelo svoj najvei istorijski poraz.
Patrijarh Konstantinopolja pokuao je da popuni vakum i predloio je 1920. da se formira Liga crkava,
analogno tek stvorenoj Ligi naroda.
Pokret ekumenizma koga je vodila Rimokatolika crkva u to vreme blokiran je krutim stavovima Pia XI i
Pia XII. Ekumenizam je shvaen kao bespogovorno prihvatanje rimokatolicizma sa papom na elu. Pie XII u
enciklici
Ecclesia Sanctaiz 1949., dozvolio je razgovor o veri i moralu sa predstavnicima drugih hrianskih
crkava, pod strogo predvienim uslovima.
Drugi vatikanski koncil znao je izvestan pomak u procesu pribliavanja hrianskih crkava, ali ne i
reenje.
37

Zahvaljujui inicijativi i zalaganju pape Jovana XXIII, na Drugom vatikanskom koncilu usvojen je
Dekret o ekumenizmu Unitatis Redintengrato, koji sadri osnovna naela za uee predstavnika
Rimokatolike crkve u procesu obnavljanja jedinstva svih hrianskih crkava.
Str. 175:
Uza sve to ne moe se osporiti injenica da je Koncil odkrinuo vrata ekumenskom procesu, ne u smislu
vraanja, nego u smislu traenja puteva za izmirenje crkava, kroz dijalog i pastoralnu saradnju.
Papa Pavle VI susreo se sa patrijarhom Ainagorom U Jerusalimu 1967., to je imalo dalji pozitivan efekat
na proces ekumenizma. Katoliko-pravoslavna zajednika komisija za ekumenski dijalog formirana je 1980. i
ve iste godine odran je prvi sastanak na Rodosu.
Tri hrianske crkve: Pravoslavna, Rimokatolika i Protestanska otpoele su nov ivot, ako ne u punoj
toleranciji, ono svakako uz uzajamno uvaavanje.
Raspadom Istonog bloka toak istorije vraen je unazad. Umesto toga, virtuozno je izvoena hipokritska
politika.
Godine 1980. papa Jovan Pavle II proglasio je slovenske apostole irila i Metodija kao kopatrone Evrope,
naporedo sa sv. Benediktom, koji je proglaen za patrona 1964.
Str. 176:
U javnim nastupima papa Jovan Pavle II se zalagao za kulturno i duhovno jedinstvo od Atlantika do
Urala. Ali sve to ulazi u okvir jednog novog tipa ekumenizma, voenog ne teolkim razmiljanjima, nego
politikim ambicjama. Ekumenska retorika teko je odudarala od prakse.
Vatikan je zduno podrao svaki raskol u pravoslavnim crkvama. Prema pisanju zapadne tampe, stajao je
iza otcepljenja tzv. Makedonske crkve od SPC, kao to danas stoji iza pokuaja formiranja tzv. Crnogorske
crkve. Svoje akcije Vatikan izvodi prikrivenim putem, putem tzv. humanitarne pomoi, a ponekad sasvim
otvoreno i beskrupulozno. Tako, npr., specijalni izaslanik pape Monsinjor Francisko Palovineti uputio je pismo
krajem decembra 1969. mitropolitu crnogorsko-primorskom gospodinu Danilu+, iji je original pohranjen u
arhivi Mitropolije, a u kome, pored ostalog, stoji: Svima je jasno da sadanji narod (Crne Gore) nema vie
nita zajednikog sa nekadanjim narodom orijentisanim velikosrpskom ideologijom..., koji eto, moe se rei
potpuno izumire. Novi narod sa novim navikama i novim ivotom je narod budunosti i novih pregnua, pa je
Sv. Otac Papa voljan da ovaj narod svesrdno pomogne i da ga povrati u pravu Hristovu vjeru zato jevoljan i da
uloi velika sredstva.
Str. 177:
Naao je za potrebno Monsinjor Palovineti da obavesti Mitropolita o udelu Svetog Oca kod odvajanja
makedonske crkve, o pomoi hrabrim ljudima u Skoplju, o njihovom nastojanju da se u dogledno vrijeme i
taj narod prevede u pravu Hristovu vjeru. Marta 1993. dekan Katolikog teolokog instituta u Zagrebu Juraj
Kolari predloio je, svakako ne bez znanja i odobrenja pape, formiranje autonomne Hrvatske Pravoslavne
crkve. U stvari, re je o produetku dobro poznate politike Pavelia iz II svetskog rata.
U proces prerastanja krize u oruani sukob na prostorima bive SFRJ, Rimokatolika crkva bezrezervno je
stala na stranu paravojnih formacija. Oruje koje je ilegalno ubacivano u SFRJ za te snage iz Libana, plaeno je
preko Vatikanske banke.
Neprijateljski stav ispoljen je i prema SPC. Sinod SPC na svom vanrednom zasedanju, odranom od
30.11-06.12.1990., konstatovao je: Sa dubokim aljenjem da je netolerantan stav jednog dela Rimokatolikog
svetenstva i individuencije u Jugoslaviji prema Pravoslavnoj crkvi, doveo ekumenske odnose u naoj zemlji
gotovo na mrtvu taku... Sa narednog vanrednog zasedanja, upuen je apel lordu Karingtonu, uz protest to je
samo srpskom narodu uskraeno pravo na samoopredeljenje i na ivot u jednoj dravnoj zajednici. Sinod je
predloio formiranje vlade nacionalnog spasa i saradnju svih zdravih politikih i duhovnih snaga... u ovim
najteim danima novije, a moda i celokupne srpske istorije.
Na politikoj sceni Jugoslavije nale su se sve crkve i brojne politike sekte ubaene u zemlju. SPC
oglasila se poslednja, ali kao autonomna snaga, upuujui kritike u prvom redu Vladi Republike Srbije i
Jugoslavije, potom meunarodnoj zajednici i opoziciji u zemlji. Jula 1991. otvoreno je istupila protiv
predsednika Slobodana Miloevia, zahtevajui njegovu ostavku. Sa vanrednog zasedanja Sinoda, odranog 1617.01.1992., upuena je poruka srpskom narodu, a meunarodnoj zajednici protest povodom priznanja
Slovenije i Hrvatske.
38

Str. 178:
Patrijarh srpski gospodin Pavle+ odravao je kontakte sa papom Jovanom Pavlom II posredstvom
kardinala an Luj Torana, koji je dva puta preneo patrijarhu specijalnu poruku pape. Prvi susret odran je u
Sremskim Karlovcima 07.05.1991., dakle pre secesije, a drugi u Slavonskom Brodu 24.10.1991. Sa nadbiskupm
zagrebakim gospodinom Franjom Kuhariem patrijarh je odravao neposredan kontakt. Na inicijativu
patrijarha dva ckrvena velikodostojnika srela su se po drugi put u enevi 23.09.1992. (prvi put u Sent Galenu) i
uputila zajedniki apel ratujuim stranama u cilju obustavljanja neprijateljstava i mirnog reenja sukoba.
Ruski patrijarh gospodin Aleksej preduzimao je sa svoje strane korake kako bi se spreila zloupotreba
religije u prozelitske ciljeve. Marta 1992., voeni su u tom cilju podui razgovori izmeu predstavnika pape
kardinala Kesida i predstavnika moskovskog patrijarha mitropolita Kirila+. Na alost, odnosi su se i dalje
pogoravali.
Napadi na pravoslavne crkve, posebno SPC, nisu dolazili samo iz rima, nego i od pojedinih protestantskih
crkava sa Zapada, pa i od Svetskog saveta crkava.
Agresivnu kampanju povele su ujedinjene verske i politike snage na Zapadu protiv Srbije.
Str. 179:
Dok je prema SPC voena otvorena, brutalna ofanziva, prema RPC primenjene su sofisticirane metode.
Celokupna propagandna mainerija Vatikana okrenula se ka Rusiji, uz obilatu finansijsku pomo bivim
sovjetskim republikama, pod etiketom humanitarne pomoi.
Aprila 1991. papa je ustanovio 3 (tri) Apostolske administracije sa biskupijama u Novosibirsku,
Karaganu i u Moskvi. Osnovao je i parohije u delovima Rusije gde i nije bilo katolika. U znak protesta Sinod
RPC odbio je poziv Vatikana da uzme uee na Evropskoj biskupskoj konferenciji koja je odrana u Rimu
decembra 1991.
Str. 180:
Sa terena su i nadalje stizale zloupotrebljavajue vesti. Prema izjavi prof. Zagrebakog univerziteta dr
Milorada Pupavca oko 11.000 srpske dece u Hrvatskoj prevedeno je tokom 1992/93. u katolianstvo. albe su
stizale i iz muslimanskih sredina pod kontrolom Hrvatske.
Ruska duma usvojila je 14.07.1993. Zakon o ogranienju ulaska u zemlju stranih misionara. Usledio je
otar protest pape Jovana Pavla II predsedniku Rusije Borisu Jeljcinu. Protestno pismo uputilo je i 160 lanova
amerikog kongresa uz pretnju da e Rusija biti izloena izolaciji i sankcijama. Pod spoljnimpritiskom
predsednik Jeljcin odbio je da potpie taj zakon. Duma je preispitala tekst, ublaila neke forumulacije, ali je
predsednik Jeljcin pod jo teim pretnjama spolja odbio da stavi svoj potpis. Tek nakon traginih dogaaja,
izazvanih delatnou misionara i raznih sekti, otkrivanjem pijunskih kanala u kojima sunesvesno bili
zoupotrebljeni vernici, Jeljcin je potpisao Zakon 19.09.1997. Patrijarh moskovski gospodin Aleksej II +
pozdravio je usvajanje Zakona uz obrazloenje da je nuno zatititi mlade Ruse.
U elji da sprei dalje pogoranje situacije moskovski patrijarh sreo se na sarajevskom aerodromu sa
patrijarhom srpskim gopsodinom Pavlom+ i zagrebakim nadbiskupom Franjom Kuhariem; potpisali su
zajedniku Deklaraciju za mir. Reis-ul-ulema Mustafa Ceri odbio je da se sretne sa Ruskim patrijarhom.
Str. 181:
Pred masovnim ubijanjem srpskog naroda Vatikan nije samo zatvorio oi, nego je i podrao nasilje ravno
genocidu. Zvui neverovatno, da je upravo u to vreme papa preduzeo novu ekumensku inicijativu.
U apostolskom pismu Tertio Millennio Adveniente od 10.11.1994. papa je predloio ambiciozni
program ujedinjenja svih hrianskih crkava pod ezlom Svete stolice.
Pre nego to je dobio definitivnu fizionomiju, papa je aprila 1994. Memorandumom obavestio kardinale,
njih 140, o svojoj nameri da se jubilej 2000. pretvori u istilite Crkve za sve njene grehe u prolosti.
Kada se tim povodom sastao Kolegijum kardinala, 13.06.1994., pruen je otpor papskoj iicijativi u
pogledu preispitivanja prolosti i pominjanja zloina crkve.
U enciklici Tertio Millennio papa je viziju za XXI vek vezao za Drugi vatikanski sabor i na misteriju
Hrista i njegove crkve. Centralna tema ovog dokumenta je ekumenizam, postavljen veoma precizno u
projektu koji treba da se ostvari kroz 3 faze.
Prva od 1994-96., treba da bude posveena buenju hrianske svesti o znaaju jubileja 2000.
39

Druga faza, koja bi trajala od 1997-99. i u kojoj bi prva godina bila posveena razmiljanju o Hristu,
boanskom materinstvu Presvete Bogorodice, a druga godina Svetom duhu
Str. 182:
Poslednja faza slavlja planirana je da se odri u Rimu na meunarodnom euharistikom kongresu.
U vreme hrvatske agresije na zapadnu Slavoniju 02.05.1995., u kojoj je ubijeno vie od 2000 civila i
izvreno kompletno etniko ienje ove teritorije nastanjene Srbima, papa nije naao ni jedne jedine rei
sauea za stradanje srpskog naroda, niti je naao za potrebno da preduzme korake da se nasilje sprei. Umesto
toga, sa krajnjim cinizmom u apostolskom pismu Orijentale Lumen (Svetlost Istoka), pozvao je katolike i
pravoslavce da ubrzaju proces jedinstva i skinu sa sebe greh hiljadugodinje izme izmeu dveju grana
hrianstva.
Str. 183:
Teko je objanjiv stav vaseljenskog patrijarha Vartolomeja I , koji je pruio podrku papi Jovanu Pavlu II
prilikom njihovih susreta u Vatikanu 29.06.1999., dakle neto vie od mesec dana nakon objavljivanja enciklike
Ut Unum Sint (Da svi budu jedno). Vie je nego oito da je enciklika protkana tenjom za dominacijom, a ne
istinskim ekumenizmom. Izvornom hrianstvu stran je svaki oblik dominacije.
Povodom agresije hrvatske vojske na RSK i stradanja srpskog stanovnitva Sinod SPC uputio je apel papi
da podigne svoj glas protiv masovnog ubijanja Srba i proterivanja na stotine hiljada, najstranijeg etnikog
ienja u novijoj istoriji. Taj apel ostao je bez ikakvog odjeka.
Ekumenizam je u hladnom ratu zabeleio izvesne rezultate; bio je pored ostalog, i instrument solidarnosti
u borbi protiv ateizma. U posthladnoratovskom periodu dobija druge dimenzije. Postao je instrument prodora na
Istok, uz pokuaj Vatikana da uspostavi dominaciju nad pravoslavnim crkvama
Str. 184:
Razoreni domovi i crkve, 600.000 prognanih Srba iz Hrvatske36, plodovi su istone politike Vatikana i
ekumenskog procesa.
ZAKLJUAK
Str. 185:
Razumevanje mehanizma moi kojim raspolae papa kao vrhovni poglavar Rimokatolike crkve od
izuzetnog je znaaja za dananja zbunjujua posthladnoratovska dogaanja. Ameriki teoretiar Sidni Huk
smatra da je : katolicizam najstariji i najvei totelitarni pokret u istoriji. Ukljuena je u glavne finansijske
tokove Zapada.
Papstvo samo po sebi nije imalo ansi da ostvari svoj eambicije ovladavanja svetom, ak ni u vreme
postojanja papske drave. Bili su mu potrebni savezi sa monim dravama i vladarima, uz iju su pomo voeni
najokrutniji ratovi, uz teku zloupotrebu religije. Reganova doktrina konstruisana je na bazi gole sile, bez
dubljeg filosofskog poniranja u sutinu svetskih odnosa, pa i istoriju sopstvene zemlje, oja je i sama edo
rvolucije. Ameriki nauni krugovi nemaju, niti su imali, visoko miljenje o svom bivem predsedniku i
njegovom intelektualnom kapacitetu.
Str. 186:
To su izrazili jednom duhovitom opaskom, naime, da Regan ima vie konja na svojoj farmi, nego knjiga
u svojoj kui. Danas je Reganova doktrina podvrgnuta kritikom preispitivanju. Meutim, ostaje injenica da
se kumulativni kapacitet Vatikana i Vaingtona pokazao kao veoma uspean u fazi destrukcije Istonog blka.
Taj talas zahvatio je i SFRJ. Idejni arhitekta tog rata bio je papa Jovan Pavle II, a SAD i EU bili su izvrni
organi. U istorijskoj dimenziji razaranje SFRJ predstavlja zavrnu fazu politike koju je Vatikan projektovao jo
1918. U tom smislu, ovaj rat prevazilazi ideoloke kategorije, kao to su komunizam ili socijalizam; toak
istorije vraen je 100 godina unazad.
Za razliku od konzistentnog i kontinuiranog stava Vatikana u odnosu na Jugoslaviju, u politici SAD rat
protiv Jugoslavije znai diskontinuitet, otar prekid sa prolou i zaokret. SAD su rtvovale normativni
legitimitet i celokupnu univerzalnu pravnu infrastrukturu za raun jedne prevaziene eme, koju je ponudio
Vatikan. Jaltski sporazum imao je ogranien domet, svodio se na bipolarnu strukturu sveta; pravna
36

(Sneane Zori primedba: ne Hrvatske ve RSK, jer su to vekovima srpske teritorije)

40

infrastruktura je neto sasvim drugo, daleko ire. Normativni sistem kakav je izgraen posle dva svetska rata
sadravao je odreene temeljne vrednosti, univerzalno prihvaene, kao rukovodea naela u voenju konkretne
politike. Taj sistem je razoren.
Kroz savez Vaington-Vatikan nije dolo do integracije politike i duhovne dimenzije u smislu novog
vrednosnog sistema, nego je re o klasinoj alijansi, zasnovanoj na goloj sili, u stvari na kombinaciji duhovnog
terora i terora visoke tehnologije37. Sutinu hrianstva ini etika i nenasilje, pa se ova alijansa javlja kao
duboko antihrianska.
Posle uspene bitke protiv komunizma 38 i rata protiv Jugoslavije39, na celom prostoru zajednikog
delovanja SAD i Vatikana, ostala je duhovna i idejna praznina, a pojavili su se i prvi nesporazumu ratnih
saveznika.
Papa svoju mo izvodi verbalno iz Boanskog prava i sprovodi kroz simboliku silu kao posrednik
izmeu neba i zemlje. SAD, koje su rukovoene kroz revoluciu i graanski rat, autoritet svoje vlasti
zasnivaju na volji naroda i sprovode ga putem fizike sile, kojom raspolae.
Str. 187:
Geopolitika Vatikana i geoekonomija u projekciji stratega globalistike ideologje su dva suprotna pola40.
Eksperiment koji su izveli odveo je svetu u haos41, pri emu je, kako to navodi poznati ameriki pisac Dord
Vajgl Amerika izgubila moralni nerv42.
A to se tie Rimokatolike crkve, valja se sloiti sa istaknutim katolikim teologom Brunom Sekondinom
da crkva koja o sebi stvara predstavu putem samohipnoze, koja u stvarnosti ne psotoji, ne slui niemu.
Veliki igra u epohalnoj bitki XX veka papa Jovan Pavle II uspeo je da razori SFRJ, ali nije ostvario svoj
san da Istok stavi pod svoju vlast do 2000. godine 43 . Teko je poverovati da bi ambicije mogao ostvariti
ubudue pomou NATO, samozvanog policajca.
Granini stub rimokatolianstva predstavlja Lateranski ugovor, dakle pozitivno pravni akt.
Str. 188:
Pravni sistem Rimokatolike crkve regulisan je Kodeksom kanonskog prava koji je proglasio papa Jovan
Pavle II 23.01.1993. i koji vezuje sam vernike, koji se slobodno poredele za rimokatoliki religiju.
Papa Jovan Pavle II i Rimska kurija aktivnim angaovanjem u ratu protiv SFRJ teko su povredili odredbe
Luteranskog ugovora, koji im namee bavezu neutralnosti i ograniava delatnost na sferu religije. Shodno
Ninberkim principima i Povelji UN poinili su zloin protiv mira. Grubo su pogazili i odluke Drugog
vatikanskog sabora, posebno Konstituciju Gaudim et Spes u kojoj je naglaeno da je misija svetenstva po
svojoj prirodi religiozna, a ne politika.
EPILOG
Str. 189:
Nestanak jedne drave sa istorijske scene bio je kroz celu istoriju deo ireg meunarodnog karaktera. To je
sluaj i sa Jugoslavijom, iji je nestanak rezultat komplikovane geopolitike igre.
Zapad, to e rei SAD i zemlje EU, iza kojih su stajala dva faktora razliito motivisana : anonimna
ekonomija i Vatikan, poveli su rat protiv suverene drave Jugoslavije, lana osnivaa Drutva naroda i UN, i
37

(Sneane Zori komentar: upravo o tome i govori Otkrovenje po Jovanu)

(Sneane Zori komentar: koji su i sami idejno kreirali kako bi razorili pravoslavno hrianstvo i Slovene)
39
(Sneane Zori komentar: a koju su 1918. sami stvorili uz pomo marionete-regenta Aleksandra, kako bi na jedan perfidan
nain unitili Srbiju u budunosti, kao kaznu za nameteno ubistvo Ferdinanda, a koje nisu uinili Srbi, ve zaverenici Austrougarskog dvora na elu sa ugarskim grofom Itvanom, nezadovoljni politikom Ferdinanda prema pravima Ugara u dvojnoj
monarhiji)
40
(Sneane Zori komentar: to je isti pol, sa istim ciljem dominacija svetom, ali razliitim sredstvima i metodama)
41
(Sneane Zori komentar: to je svesno i uinjeno,kako bi kroz projektovani haos vioko sofisticiranomtehnokratskom
strahovladom i duhovnim terorom lake vladali svetom)
42
(Sneane Zori komentar: nikad ga ona nije ni imala, pokazujui rasizam i genocid nad Indijancima, koji je ak i
glorifikovala kao svoje neotuivo pravo)
43
(Sneane Zori komentar : uspeo je, kroz dolazak DOS 2000. na vlast u SR Jugoslaviji da ostvari tu zamisao, obzirom da je
i u Rusiji dolaskom Putina 2000. kao maltekog viteza pod patronatom Pape na mesto judeomasona Jeljcina, uspeo da ostvari
kontrolu i prodor na Istok)
38

41

svih univerzalniih meunarodnih organizacija, protiv zemlje sa kojom su bili povezani sa desetinama
meunarodnih ugovora. Stoji injenica da je Broz, ostavio iza sebe sistem zreo za raspad. NOR i revolucija
gubili su od svog sjaja, nakon saznanja o tekim zloinima poinjenim u ime ideologije i razotkrivanja pozadine
personalne politike Broza. Iz brozovsko-kardeljevskog tipa totalitarizma Jugoslavija je ula u pluralistiki haos,
koji se graniio sa anarhijom. Meutim, treba naglasiti da su smrtni udarac Jugoslaviji zadale zapadne sile i
Vatikan .44
Krize kao to je ova u koju je upala SFRJ, razreavaju se, po pravilu, putem referenduma. Takva
mogunost postojala je i u SFRJ. Meutim, Zapad i feudalni upravljai u SFRJ bili su protiv, zbog, kako su
govorili opasnosti od majorizacije, s obzirom na veinski srpski narod.
Str. 190:
Na diplomatskom planu Zapad je pribegao manipulacijama i obmanama uz uspeno voenu kampanju
manipulacijama. Suprotno obavezama preuzetim Brionskom deklaracijom, European Community u vidu
Karingtonovog papira predloila je plan raspada zemlje, po modelu Kominterne i uz alhemiju francuskog
pravnika Badintera. Na vojnom planu zemlje European Community, SAD i Vatikan stale su iza pobunjenikih
frakcija od Slovenije 1991. do Kosova 1999., to je politiki i psiholoki bilo od presudnog znaaja za stvaranje
haosa u zemlji i razbuktavanja graanskog rata. U toku surovih borbi sa verskim elementima, na inicijativu
Vatikana i Nemake priznali su secesionistike jedinice, pre no to su konstituisane kao drave.
Rat protiv SFRJ voen je nekonvencionalnim ratnim operacijama, po jednom krajnje perfidnom scenariju;
od agresivne politike retorike, preko ucena eskalirao je u krvavi oruani sukob. Sve taktike operacija u vidu
raznih posrednikih akcija bile su u okviru jednog jedinog politikog cilja razaranja Jugoslavije. Vazdune
operacije NATO na Knin 1995. izvedene su u saradnji sa hrvatskim pobunjenikim snagama, a u Bosni iste
godine sa muslimanskim. etiri godine kasnije, 24.03.1999. NATO je poveo vazduni rat protiv Srbije uz
olonac na albanske teroristike grupe, tzv. Oslobodilaka vojska Kosova. Pripreme za ovu operaciju prema
reima profesora na Vojnoj akademiji SAD otpoele su jo 1998., ali su politike okolnosti zahtevale izvesne
modifikacije.
Str. 191:
U zvaninoj politici SAD i njenih saveznika prihvaena je ideja da pobuna moe biti opravdana, pravno
ak i dozvoljena ukoliko sledi kao odgovor na zloupotrebu vlasti ili je s+usmerena protiv autoritarnog,
nedemokratskog politikog sistema. Meutim, paradoks u sluaju SFRJ je u tome to su pobunjenici bili nosioci
inkriminisanog poretka, redsednici ili visoki funkconeri Komunistike partije, kao to su npr. Kuan, Mesi,
gligorov, ili Generali Brozove armije poput Franje Tumana, Antuna Tusa itd. Ako je zloupotreba bilo, a njih je
nesumljivo bilo, poinili su ih oni koji su imali vlast u rukama, a koje su SAD preko noi proizvele u borce za
demkratiju. Sem toga, ne sme se ispustiti izvida injenica da je socijalistika SFRJ od 1945-1991. bila u
rukama secesionistikih republika Hrvatske i Slovenije, ili preciznije hrvatsko-slovenake koalicije na elu sa
Brozom i Kardeljem 45 . SFRJ se prema tome nije RASPALA, kako danas Zapad eli da svetu prikae 46 ,
nego je RAZORENA kroz rat koga su povele udruene spoljne i unutranje snage.
Rat protiv SFRJ nije bio jedini u poshladnoratovskom periodu. Ruenje Berlinskog zida bio je poetak
serije intervencija SAD i njenih saveznika. SAD su ispoljile najvii stepen ratobornosti i arogancije u vreme
kada njihova bezbednost nije bila ni na koji nain ugroena, kada je ostala kao jedina Supersila u svetu.
Ratne doktrine obeju Supersila u hladnom ratu, SAD i SSSR, poivale su na priznanju apsolutnog
unitenja i uzajamne destrukcije.
Str. 192:
Nakon nestanka sa svetske scene SSSR, preostala Supersila podlegla je iskuenju pobede. Osetili su se
jednog trenutka osloboeni svih pravnih i moralnih ograda, pa su i oduke donoene olako i brzopleto.
44

(Sneane Zori komentar: a koje su i stvorile Jugoslaviju, kako bi Srbiju perfirijama kasnije kaznili zbog vojnikih uspeha
u Prvom svetskom ratu i sloma Austro-Ugarske monarhije)
45
(Sneane Zori primedba: i u Kraljevini SHS glavnu re su vodili Hrvati i Slovenci poput Koroca i slinih, , ak je i vojni
Austro-Ugarski kadar koji je inio zloine za vreme Prvog svetskog rata unapreivan dok su srpske vojvode penzionisane; kao
primer : jedan Kvarternik koji je kasnije postao ustaki doglavnik Paveliu a koji je za vreme Prvog svetskog rata poinio
strane zloine nad Srbima u Mavi, bio odlikovan ordenom Belog orla od strane regenta Aleksandra)
46
(Sneane Zori primedba: ve da pravu istinu sakrije)

42

Uvoenjem novog modela asimetrinog ratovanja, tj. ofanzivnih dejstava sa tehnolokom superiornou
protiv daleko slabijeg protivnika, odbaen je temeljni princip ratnog prava o nunosti vaspostavljanja ravnotee
izmeu vojnih ciljeva i obzira ovenosti ili humanosti. Njegovu sutinu ne ini ni globalna kultura, ni globalna
civilizacija, nitipak globalni pravni poredak, nego kapital i tzv. slobodno trite podignuto na nivo kulta koga
treba slediti, bez obzira na socijalne i ekoloke posledice (47.
Str. 193:
Taj koncept podran je od strane vodeih finansijskih krugova, tj. od strane Trilateralne komisije,
Biderberg grupe i Saveta za inostrane poslove. U literaturi se ponegde naziva Vaingtonski koncenzus, ee
Novi svetski poredak.
Sa racionalnog stanovita teko je shvatiti politiku Zapada, predvoenog SAD. Svaki njihov potez imao je
za posledicu poveanje haosa i bede u svetu.
SAD su imale jedinstvenu istorijsku ansu 1990. da kao preostala Supersila postavi pravinije temelje
svetskog poretka u jednom od najbremenitijih perioda ljudske istorije.
Str. 194:
Pravni nihilizam koga su SAD uvele u posthaldnoratovski period mora biti sagledan jo kroz jednu
dioptriju. SAD su u posthladnoratovskom periodu prerasle imperiju, a ni jedna imperija, koja je postojala u
prolosti, nije potovala pravna pravila. Amerika imperija sa svojim Pax Americana graena je na
pogrenim pretpostavkama; verovanje da e razbijena Rusija, dezintegrisana po nacrtu Beinskog postati
proireni prostor za eksploataciju Zapada, odvela ih je na ivicu Treeg svetskog rata; verovanje da e olao ceo
svet staviti pod svoj nuklearni kiobran i nametnuti mu svoj sistem dovela je do nove runde nuklearnog
naoruanja.
Japan je priv podigao glas i zatraio reviziju trilateralnih dogovora, ime je tzv. novi svetski poredak
izgubio legitimitet ak i u krugu transnacionalne elite.
Str. 195:
Otpor protiv ideologije globalizma, koji ini sr Trilaterale se iri; predvode ga partije zelenih, ali i
protestanki verski lideri. Saradnik Saveta za spoljne poslove Mandelbaum, u lanku objavljenom u zvaninom
organu ove ustanove, o ratu protiv Jugoslavije kae: Rat je bio nenameravana posledica velike greke u
politikoj proceni...
Najotrije kritike amerike politike danas dolaze iz elitnih krugova Saveta z aspoljne poslove SAD i
Trilateralne komosije ili teoretiara bliskim ovim institucijama. Otvoreno se ukazuje na nemoral i la.
Dravni sekretar SAD g-a Olbrajt u Rambujeu je iznela detaljan plan za politiku autonomiju KiM pod
kontrolom NATO, i pravo prisustva NATO na celoj teritoriji SR Jugoslavije, to drugim reima znai faktiku
okupaciju zemlje.
Str. 196:
Nakon odbijanja ovog plana od strane Beograda, NATO je otpoeo visokotehnoloki rat protiv SR
Jugoslavije, bombardujui Srbiju 78 dana i noi, bombama sa osiromaenim uranijumom i drugim hemisjkim
sredstvima 48 . Bombardovanjem elektrinih centrala, vodovodnog sistema, postrojanja za centralo grejanje,
predstavlja flagrantno krenje lana 14. Protokola iz 197., koji izriito zabranjuje napade na objekte neophodne
zapreivljavanje civilnog stanovnitva.
I Hantington se pridruio osudi amerikih manipulacija. Amerika se ponaa, dodaje Hantington, kao da je
jedina Supersila i ne vidi da unipolarni momenat pripada prolosti.
Megalomanske ambicije Zapada, predvoenog SAD i podrane od strane pape, uvele su ih u seriju
zloina.
Vreme za reformu meunarodng sistema je sazrelo.
Str. 197:
47

(Sneane Zori primedba: naprotiv, nju ini i globalna kultura kroz amerikanizaciju oveanstva i podizanje subkulture na
nivo kulture kako bi se oveanstvo pretvorilo u zombije koji bespogovorno izvravaju njihove neredbe; zatim selektivno
negiranje nacionalnih drava i dravnih granica u pravcu stvaranja svetskog melting pota slinog kao u SAD, Kanadi,
Australiji, Junoj Americi; kao i negiranje svih do tada vaeih meunarodnih ugovora i konvencija i uspostavljanje pravnog
poretka zasnovanog na oruanoj sili)
48
(Sneane Zori primedba: kao i zabranjenim kasetnim bombama)

43

Ponet slepim idealizmom srski narod 49 uloio je sav svoj istorijski kapital u Jugoslaviju, u kojoj je
doivao genocid i dva graanska rata.
Rat protiv Jugoslavije koga je poveo Zapad, i koji je imao svoje faze od Karingtonovog papira,
priznanja secesionista50, pa do 78-dnevnog bombardovanja 51 zemlje i okupacija KiM, predstavlja jedinstvn
zloin bez presedana u istoriji, za koji je nadlean meunarodni sud, koga bi trebalo oformiti po uzoru na
Nimberki sud. Njegov zadatak bio bi da se utvrdi stepen pojedinane individualne odgovornosti uesnika u
ovom zloinu.
Str. 198:
Optube na raun Slobodana Miloevia za etniko ienje i genocid predstavljaju la i cinizam. Etniki
su oieni uz pomo Zapada, Slovenija i Hrvatska, a Srbija je ostala jedina multietnika teritorija na prostoru
nekadanje Jugoslavije. Danas ima blizu milion izbeglica, a ni jedan jedini Hrvat, Slovenac ili pripadnik bilo
koje etnike grupe nije prognan iz ove zemlje.
Odgovornost dravnog i poitikog rukovodstva postoji z apogreno voenu politiku; spisak inkriminisanih
radnji nije mali, ali su za to nadleni unutranji organi.
Mogla bi se posaviti meunarodna krivina odgovornost dravnog i partijskog rukovodstva svih 6
federalnih jedinica bive Jugoslavije i predsednika SFRJ Stipe Mesia, zbog sauesnitva u razaranju zemlje 52 i
to nisu preduzeli mere za spreavanje oruanih sukoba, na ta su bili obavezni Ustavom zemlje i Poveljom UN
.
Ceo prostor nekadanje Jugoslavije nalazi se danas, sa meunarodno-pravnog stanovita u jednom pravno
neregulisanom statusu. Sve odluke koje su doneene od prvog dana intervencije European Community (EZ)
poetkom 1991. do dana dananjeg, su nelegitimne, a poneke su donete uz teku zloupotrebu.
Meunarodna zajednica bila je duna da pui podrku ugroenoj dravi, a ne pobunjenicima. Reim se ne
moe identifikovati sa dravom. Priznanje secesionistikih 53 republika su jednostrani pravni akti54, po svojoj
prirodi politiki i ne mogu derogirati odredbe mirovnih ugovora 55 .
Str. 199:
Ideja jugoslovenstva definitivno je sahranjena56. Inicijator za konano reavanje problema Jugoslavije
mora biti Srbija, jer samo ona sa svojim istorijskim i pravnim legitimitetom ima na to pravo, i samo ona moe
otvoriti prostor za novu fazu odnosa na Balkanu, i njenih odnosa sa Istokom i Zapadom.
U novoj fazi sveoteg preispitivanja svetske politike koja je pravo otpoela, Srbija mora postaviti svoje
karte na sto pobednikih sila u Orvom i Drugom svetskom ratu, kojima istorijski pripada. Ma kakva ogranienja
da su joj danas nametnuta, Srbija ih se mora osloboditi miroljubivim putem i uspostavi kontrolu nad svojom
egzistencijom, drai se vrsto pravnog legitimiteta, odbacujui odluno revolucionarno-ideoloki ili AVNOJevski legitimitet. To mora biti izraeno jasnim renikom57.
Za novu fazu svog ivotnog puta potrebne su svee snage sa moralnim integritetom, neoptereene virusom
brozovtine, niti pak hipotekom stranakih obaveza prema inostranstvu. Uzdizanje iznad svih stranakih podela
i sukoba je ne samo etiki imperativ, nego i imperativ istorijskog trenutka koji je na pragu. 58.
49

(Sneane Zori primedba: nije srpski narod ve regent i elita, a kasnije brozovtina, jer se Srbi nikad nisu pitali kroz
referendum da prihvataju ujedinjenje 1918. sa zloincima, a ni kasnije 1945. kada mu je nametnuta brozovtina)
50
(Sneane Zori primedba: ne secesionisti, ve separatisti, jer je uinjeno krvavim sredstvima koja su svojstvena teroristima;
secesionizam podrazumeva razdruivanje, dok separatizam podrazumeva otcepljenje dela teritorije od matine zemlje)
51
(Sneane Zori primedba: pa i nonog bombarovanja)
52
(Sneane Zori primedba: kada je javno rekao kao predsednk predsednitva SFRJ: Ja sam svoj posao zavrio-Jugoslavija
vie ne postoji)
53
(Sneane Zori primedba: separatistikih)
54
(Sneane Zori primedba: nelegitimni i suprotni Ustavu, jer nemaju potporu u referendumu na celoj dravnoj teritoriji, a
to je namerno izbegnuto od strane hrvatskih i slovenakih separatista, kojima su se prikljuili muslimani i makedonci, dva
novokomponovana naroda proizvodi brozovtine)
55
(Sneane Zori primedba: jo uvek vaeih meunarodnih ugovora, kakva je npr. Povelja UN)
56
(Sneane Zori primedba: ona je sahranjena jo 1918. godine)
57
(Sneane Zori primedba: kako bi se naplatila ratna teta iz Prvog i Drugog svetskog rata, kao i ovog graansko-verskog
rata 1991-1999. godine)
58
(Sneane Zori primedba: potrebno je Srbiju vozdii kao Feniks iznad linog i partijskog i na nju gledati kao na
Bogorodicu; boriti se Za krst asni i slobodu zlatnu svim diplomatskim, pa i nediplomatskim sredstvima)

44

45