Realizam (predavanje) :

- periodizacijsko izuavanje knjievnosti ti periodizacijski pojmovi su apstraktni, stvoreni od

strane knjievnih istoriara. - ak uzet i kao periodizacijski pojam, realizam trpi mnoge devijacije.
- Tolstoj : ''Mi Rusi ne umemo da piemo roman onako kako se on pie u Evropi.'' moto za ruski
roman. Dostojevski : ''Mnogi me smatraju psihologom, a ja sam samo realista u viem smislu''.
- suprotstavljanje romantizma i realizma; tipino shvatanje realizma kod Auerbaha (tragove
realizma nalazi jo u Bibliji, antici, sve do 19.v.).
- Stendal zadrava neke elemente romantizma ''Crveno i crno'' podnaslov ''Hronika 19.v.'', u
kasnijim izdanjima ''Hronika 30-ih g.19.v.''. / Balzak jo manje, vie realista.
- pisci realisti su prvi koji unose savremenu drutvenu problematiku u roman.
- ve Velek : ''objektivno prikazivanje'' se konstituie meu realistima (Balzak) potez vezivanja
umetnosti romansijerskog stvaranja za nauni rad.
- potom Flober objektivno prikazivanje znai sasvim drugo; njemu je daleko vanije
nepristrasnost naunog stava; oslanja se na nauku.
- pojam stvarnosti izazivao vie problema. Sam pojam se rastvara na isti nain kao pojam
objektivnog obraivati socijalnu stvarnost.
Predavanja :
Glas autora u romanu pokazuje tendenciju da se priblii izrazu naunika (uticaj razvoja nauka u
19.v.). Velek : ''objektivno prikazivanje savremene drutvene stvarnosti = realizam'' ''ali to kazuje vrlo
malo''. Tolstoj se moe uzeti kao merilo realistikog romana.
Realizam se uzima kao oznaka jedne (naelne) mogunosti u knjievnosti.
Moralna promena oveka nabolje u realistikom romanu nije mogua. Promena hulje u dobrog
oveka je nemoguna i beznadeno neuverljiva.
Poetak ''Ane Karenjine'' srene porodice su dosadne.
Izraz ''biti realistian'' upuuje na to da treba biti svestan niskih poriva i mranih strana ljudske due;
to je bitna crta realizma.
Gotovo da nema realiste za koga se moe rei da je hteo da u njegovoj poetici sve bude potpuno
suprotno romantizmu. ak veina realista vidi romantiare kao svoje prethodnike, a ne kao stvaraoce
prolog vremena koje treba odbaciti. Posebno je to izraeno u odnosu na Hofmana i kod V.Skota. I Balzak
i Dostojevski su dobrim delom proizali iz njih dvojice.
1.- nasuprot subjektivnosti i lirskom stavu romantiara, realizam istie objektivnost, opservaciju,
analizu.
2.- romantizam koncept stvaralake mate koja se budi u nadahnuu i koja tvori pesniko delo.
Ona ne trpi pravila, obuzdava razum (za razliku od klasiciste). Kod realista se umesto toga u prvi plan
vraaju opservacije, izuavanje zakona i injenica, gde se u punoj meri priznaje mogunost spoznaje
objektivnosti, kauzalnih pojava koje se daju protumaiti (svet se da protumaiti). Romantizam : lino Ja,
neobuzdana oseajnost, podrazumevaju lirinost. Sve je to na udaru realista : trezvenost, naunost.
3.- u romantizmu se javlja tenja ka ''simbolikom metodu'' ni jedna komponenta ne sme biti samo
to, mora se nasluivati nekakav ''podtekst'' (E.A.Po) mora se sluati tajna dubina to daje vrednost
umetnikom delu. Kod realista se javlja tenja da se sve objasni, da se racionalno savlada svet
(najizrazitije u Balzakovim autorskim komentarima) sve to sainjava svet mora biti objanjeno.
Koliko god su likovi socioloki reprezentativni (tipini), toliko su morali biti izgraeni i kao
individue, psiholoki uverljivi.
4.- u romantizmu se aktivira mitotvorstvo (do tad je mit bio samo ukras). Romantiari razmiljaju o
neophodnsti stvaranja novog mita (bez velikog mita nema velike poezije). Izuavaju antiku, staroindijske i
druge mitove, tragajui za metodom stvaranja mita. Sve to je u vezi sa pojmom oduhovljene prirode.
Realizam ne tei se mitu tei socioloki i psiholoki reprezentativnom : tip i tipino (ta god znaili, a

znae razliito kod razliitih realista). Jedino se kod Dostojevskog moe govoriti o tome, i to tek preko
hrianskog mita. U ''Idiotu'', pre nego to je poeo da radi roman, Dostojevski se pita da li je mogue lik
Hrista saobraziti realistikom romanu i prikazati ga. Celina romana odreena je likom. Realisti su i kao
teoretiari i kao stvaraoci izjednaavali ideju o liku (tipu) sa idejom o celini romana. Tek kod Henrija
Dejmsa postoji ideja da u romanu postoji i neto drugo osim sociolokih tipova : ''kompozicija je jedina
pozitivna lepota''.
5.- romantiarska knjievnost, ak i proza, nekad je optereena fenomenom natprirodnog,
fantastinog. Mata je esto neobuzdana, esto bez umetnike vrednosti. Kod Hofmana je to uspevalo, ali
nije uspevalo svima. Nasuprot tome, u realistikoj knjievnosti nije zamisliva nikakva pojava fantastike;
ona je prosto iezla (nema fantastike, ak ni makar kao san).
6.- ve u romantizmu se postavlja problem odnosa poezije (sveukupne lepe knjievnosti) i nauke
(miljenja, u racionalnom smislu). Romantiari ovaj problem reavaju onako kako kae F.legel : pesnici
i filozofi i naunici svi filozofiraju. eli poeziju vidi kao onu duhovnu delatnost koja nauku nadilazi i
ak joj osvetljava puteve (pesnik sluti ono do ega e nauka tek doi). Kreativnost pesnika je ta vrhunska
mo mo anticipacije, prorotva... Konano reenje isticanje poezije u 1.plan. Kod realista trai se
bliskost prema nauci (ve Balzak - paradigma odnosa romansijera prema nauci ) Balzakov predgovor :
romansijer je analogan (uzor zoolozi). (?)
7.- istorinost kao obeleje romantiarske knjievnosti (ili bar nekih njenih segmenata). Insistiranje
na lokalnoj boji, aromi jednog drutva i u realizmu. Romantizam je znaio jedno novo oseanje oveka
u drutvu, ovek se oslobaa od stega. ovek u drutvu je sad pojedinac koji ima zahteve za slobodom
linosti (od urbane sredine, od drutvenih stega). Rusou se dive i romantiari i realisti.
Zasluga romantizma za realizam : otvaranje mogunosti (za stvaranje jedne knjievnosti koja nee
morati da se vezuje za ... ) ukidanje hijerarhije predmeta dostojnih knjievne obrade, javlja se jo u
romantizmu, a uzima maha u realizmu. Realizam skree panju na one vidove ljudskog iskustva o kojima
ranije nije bilo rei (fizioloka strana, seksualnost, siromatvo) sve je to sad dospeo u knjievnost.
Okreui se tome, realizam se proimao sa drutvenom kritikom.
Realizam u romanima, ne u poeziji, jedva u drami (Velek navodi Ibzena, mada on pie fantastinu
dramu). Pitanje realizma je pitanje romana. Nema velikih pesnika. Nema nikakve veze sa lirikom sem
Njekrasova koji nekad ukljuuje socijalne teme. Roman je knjievna oblast u kojoj se realizam pojavljuje i
u kojoj se iscrpljuje.
Realizam u knjievnosti kao periodizacijski odeljak koji ukazuje na niz normi.
Rasprava o realizmu je rasprava o romanima koji se javljaju 30-ih g.19.v. - 1830.g. izlazi ''Crveno i
crno'' pojava realistike knjievnosti. 1830.g. - i politiki obeleena : revolucija, vera u materijalni
progres.
Ve 50-ih g. se pojavljuju i studije koje izuavaju realizam (30-ih i 40-ih g. dominiraju realistiki
romani). Na sceni su pisci manjeg znaaja anfleri. 50-ih izlazi asopis ''Realizam''; ''Realizam se
posveuje tanom i iskrenom reprodukovanju savremene drutvene sredine'' Diranti ''Ova reprodukcija
mora biti to jednostavnija tako da je svako moe razumeti''. Ovo znai da se gotovo ne vidi nita od
umetnikih procedura isl., tako da neko ko o tome nije obaveten moe ''ui'' u roman i prihvatiti ga kao
sutu istinu.
Sve do 80-ih g.19.v. ove norme su na snazi. Danas je neprihvatljiva teza da u Tolstojevom romanu
nema umetnosti (Prust se divio upravo Tolstojevom prosedeu, ''sve je apsolutno'' - tvrdio je da je ''Rat i
mir'' sve sama matematika). italac samo prestaje da primeuje umetniki postupak, stvara se iluzija
stvarnosti.
Dakle, i posle svoje epohe, realizam deluje kao poetika.
Na poetku savremenog romana stoji ''Don Kihot'' vani su delovi gde se daju autopoetiki stavovi
(poetika, 47glava I knjige + 3.glava II dela) i roman mora potovati odreene poetike norme; roman

podlee i drugoj strani romansijerskih obaveza drugo je pisati kao pesnik a drugo kao povesniar; pesnik
moe a peva stvari kako bi trebale da su, a istoriar kakve su bile.
(novel roman u Engleskoj, romansa stariji oblik romana)
U 18.v. moe se govoriti o protorealistikom romanu : Riardson otkrie mogunost iskazivanja
ljudske intime, pr. roman u pismima ''Pamela'' iako nije pribliio itaoca intimi junaka. Didroov
''Fatalista ak'' osvetljava literarnu stranu (smatrao da je Riardson veliki kao ekspir). Zatim Stern
(odstupanje od radnje u romanu). Filding o vremenu romana.
Stendal takoe ima autoreferencijalni sloj u romanu se govori o romanu. ''Crveno i crno''
podnaslov je ''hronika'' (hoe da nam kae da je kod njega u romanu drugaije nego u romanu). Piui
roman, otpoinje kako bi to bilo u romanu (''Da je ilijen itao roman, u romanima se nude modeli'', ali
on nisu u romanu).
Nesmirenost strukture romana izmeu obavljanja (?) jednog povesniarskog rada i jednog
umetnikog rada. Tad autoreferencijalni sloj iezava.
Henri Dejms : ''Oni pisci koji su objanjavali prirodu romana tetili su svetosti poziva'' ??

**
Mogu mimetiki suviak pojedinosti poput suvie detaljnih opisa ali nije tako, jer svaki od tih
''suvinih detalja'' je nabijen anticipacijama, simbolikom.
Stendalova namera : odreen tip ljudskog stvaranja, ljudske sudbine, a ne taan opis nekakvog
''Verijera''.
Kod Tolstoja ( - po Prustu) jako malo funkcije sve je proraunato materijalistiki to se protivi
realistikoj poetici.
**
Realizam obeleava materijalistiko uverenje. To to nazivamo materijalistiko uverenje
podrazumeva i pitanje o materijalnom progresu koji vodi blagostanju itavog drutva, koje preovlauje u
19.v. Naspram ove ideje mogu se podeliti pisci : oni koji veruju (Dikens), i oni koji ne veruju (Balzak,
Flober).
To je esto presudna crta u izboru tema i tematskoj organizaciji dela.
Ako pisac veruje u poboljanje ljudskog drutva, on e, kao Dikens, svim silama pregnuti da
raskrinkava nedostatker drutva i da ukazuje izlaz iz njega.
Ako ne veruje (Balzak smatra tu ideju poniavajuom za ljudski rod) delo e biti proeto
pesimizmom i nihilizmom.
I u vreme prevlasti realizma mnogi pisci poput Balzaka piu (po nekim karakteristikama svog dela) u
romantiarskom kljuu.
Flober koji e po mnogo emu razviti realizam bio je svestan ovoga i govorio je da u njegovom
stvaralakom biu postoje dva pola : romantiarski i realistiki.
Zbog svega ovoga opoziciju romantizam i relaizam treba shvatiti uslovno.
Realisti odbacuju romantiarsku tenju ka simbolikom metodu. Meu romantiarima preovladava
gledite da pesnika slika mora imati vrednost najoptijeg simbola. Nasuprot tome, kod realista slika
mora objanjavati socioloke i psiholoke podatke.
kreb ''ta se u realizmu samo po sebi podrazumeva?''
Vilandov ''Agaton''
- uspostavlja problem odnosa pikarskog romana (koji se uzima kao praizvor realistikog romana).
- pikaro prolazi kroz sve drutvene slojeve radi sticanja materijalne koristi.

kreb ukazuje na to u kojoj meri pikarski roman odudara od realizma. U pikarskom romanu mogue
je da poboan monah postane preko noi razbojnik, a i obrnuto. To je u realizmu nemogue jer u njemu
dominira poitovanje zakonitosti drutvenog ivota, realistiki karakter mora biti dosledan. U realizmu se
tema Fausta nikako ne pojavljuje (Ivan Karamazov ima svog avola, ali on nikako nije Faust).
Drutvena kauzalnost u romanu se pojavljuje ovek sputan svojim drutvenim poreklom.
Velek ''Poimo od neeg vrlo jednostavnog...'' u svakoj epohi ljudi imaju razliitu predstavu o
stvarnosti.
Roman u vreme romantizma anr u nastajanju, anr koji nije kanonizovan.
Dostojevski : ''Gazdarica'' remek-delo fantastike.
Pojava Svidrigojlova (?) u ''Zloinu i kazni'' hofmanovsko.
Narator u ''Neistim silama'' takoe zakoni kojima je sa poetka narator podloan (ugao vienja,
ogranienja) kasnije se kre i to nekoliko puta romantiarska crta.
Ipolit Ten prvi impregnirao socijalnu stranu, prikaz drutva u Balzakovom romanu
***
- amblematinost Dikenskov metod koji kasnije ima veliku budunost Tolstoj to preuzima, to je
najvanije u prosedeu ''Rata i mira''.
- fokalizacija
- u okviru jednog lica javljaju se dve instance. Tip ranih godina, ali frazeologija je odrazlog
oveka. Instanca opaanja i instanca teksta su bitne kod eneta.
- ''Velika oekivanja'' su tu najjasniji pokazatelj. Pisac postie da mi u isto vreme vidimo ta dete
misli ali imamo i drugu stranu frazeollogiju odraslog oveka.
- kod dikensa su prisutni elementi romana tajne (uticaj gotske knjievnosti). Naroito se izraava
kroz kompoziciju tajne porekla u ''O.T.'' pitanje ko je ije dete. Tako je i u ''Sumornoj kui''. Po pravilu
to je otkrie nekog bogatakog porekla, kojeobezbeuje egzistenciju.
- Fokner ''Rua za Emiliju'' preuzima grotesknu gu Haviam iz Dikensa.
- V.Keler ''Poetika strukt.'' veliki romani su tekstovi u kojima se dekonstruie ustaljeno vienje
sveta. Dikens je takav pisac, nastoji da dekonstruie svet ali mu obino ne polazi za rukom. U ''Oliveru
Tvistu'' pojavljuje se neki bogati stric... , ali mu uspeva u velikim romanima tzv. mrane faze.
- tip postaje izvetaena linost, gubi svest o vrednostima. Do je tu glavni reper.
***

Auerbah ''U kui de la Mol'' :

ilijen Sorel astoljubiv i strastan mlad ovek. Matilda de la Mol duhovita, razmaena, puna
fantazije, i tako nadmena da joj okolina i vlastiti poloaj poinju da bivaju dosadni.
Scena prislukivanja spada u dogaaje koji pripremaju strastan i krajnje tragian ljubavni zaplet.
Scena je skoro nerazumljiva bez najpreciznijeg i najdetaljnijeg poznavanja politike situacije, drutvenih
ureenja i prilika jednog sasvim odreenog istorijskog momenta. Dosada za stolom i u salonima je jedan
politiko-duhovni fenomen karakteristian za epohu restauracije atmosfera iste konvencionalnosti,
usiljenosti i nedostatka slobode. Razlika od uvenih salona 18.v. sada se zna za opasnosti, vlada strah da
bi se mogla ponoviti 1793.g., govori se samo o vremenu, muzici ili dvorskim spletkama.
ilijenova reakcija se takoe moe razumeti samo polazei od politiko-drutvene konstelacije
aktuelnog istorijskog trenutka. ilijen je zadojen velikim idejama revolucije i Rusoa, velikim dogaajima
napoelonovske epohe; osea samo zlovolju i prezir prema licemerstvu i sitniavoj laljivoj korupciji
najviih slojeva. On je suvie matovit, astoljubiv i vlastoljubiv da bi se zadovoljio osrednjom
egzistencijom kakvu mu nudi Fuke. Poto moe uspeti samo putem skoro svemone crkve, potpuno
svesno postaje licemer. Ipak, njegova prava i lina politika oseanja (neposredna strasnost njegovog bia)
izbijaju u jednom trenutku samoizdaje kad razgovara sa opatom Pirarom jer je duhovna sloboda koja
se tako otkriva nezamisliva bez primese duhovne nadmenosti i unutranjeg oseanja nadmonosti. Opat
je ovde dat kao pravi skorojevi nekritiko potinjavanje zlu ovog sveta, pri punoj svesti da je ono zlo,
je tipian stav strogih jansenista.
Ni u jednom ranijem romanu nisu savremeno-istorijski, politiki i socijalni preduslovi tako precizno
i realno uklopljeni u radnju. Tragino koncipirana egzistencija oveka niskog socijalnog poloaja je
dosledno i naelno ugraena u najkonkretniju savremenu istoriju, i iz nje se razvija. Sve je odreeno
socioloki i u skladu sa istorijskim trenutkom. To se nalazi u svim Stendalovim romanima (potpuno
razvijeno u ''Pkm'' deluje ponekad kao istorijski roman). Okolnosti koje su kod Stendala probudile
moderan, tragini, savremeno-istorijski utemeljen realizam : francuska revolucija i reformacija.
Stendalove misli su esto odlune i genijalne, ali svojevoljne skokovi od realistike otvorenosti do
glupe mistifikacije u pojedinanom, od hladnog vladanja sobom do sanjalakog predavanja ulnosti i do
nesigurne, ponekad sentimentalne sujete. Jeziko oblikovanje veoma upeatljivo i nezamenljivo
originalno, ali neravnomerno uspelo, i samo retko potpuno zahvata i fiksira svoj predmet.
Stendal pie najpre o muzici, o Italiji i italijanskoj umetnosti, o ljubavi; tek u Parizu, za vreme
procvata romantikog pokreta, objavljuje svoj prvi roman. Stendalov realistiki knjievni rad je
podstaknut njegovim oseanjem nepripadanja postnapoleonovskom svetu, oseanjem nelagodnosti i
nemogunosti da se u njega uklopi rusoistiko-romantiarski peat. U ''ivotu Anrija Brilara''
prenaglasio takve motive individualistikog osamljivanja. Stendal je, nasuprot Rusou, imao sklonosti i
sposobnosti za praktino delanje; on je teio za ulnim uivanjem datog ivota; nije se odmah oslobodio
od praktine stvarnosti, niti ju je odmah u svemu kritikovao, ve je, najpre sa uspehom, pokuao da njom
ovlada. Divi se energiji i ivotnom majstorstvu. Tek kada su praktine prilike poele da ugroavaju temelj
njegovog ivota, savremeno drutvo mu je postalo problem i predmet.
Njemu je uvek pred oima perspektiva vremena, predstava stalno promenljivih formi i ivotnih
moda : ''godine 1880. ili 1930. nai u itaoca koji e me razumeti!'' On se plai da e ivot 20 godina
posle njegove smrti biti tako promenjen da e sve nijanse postati nerazumljive, tako da e italac moi da
vidi jo samo glavne linije njegovog prikazivanja.
Stendal svuda u svojim realistikim spisima obrauje samu stvarnost na koju nailazi : ''uzimam
nasumice sve to se nae na mom putu''. Taj metod je najbolji da bi se iskljuila svojevoljnost vlastite
konstrukcije i da bi se ovek predao datoj stvarnosti. Meutim, stvarnost koju je zatekao bila je takva da
se nije mogla prikazati bez trajnog uzimanja u obzir monih promena neposredne prolosti i bez
ispitivanja promena koje predstoje u budunosti svi njegovi likovi i dogaaji bie postavljeni na politiki
i drutveno nemirnom tlu. Stendal se mnogo podrobnije uputa u stvarne savremene datosti, nego to to
ine Volter, Ruso, ili realistiki mladi iler.

U njegovo vreme istorizam je prodro u Francusku, ali ga je slabo dotakao. Stendal tei da uhvati
svaku nijansu drutvenih fenomena, da najpreciznije oblikuje individualnu strukturu celine, ali nema
predstavu o uzoru kako treba da izgleda idealno drutvo. U pojedinanom, njegovo prikazivanje zbivanja
je sasvim u smislu klasino-moralne psihologije, upravljene na analizu ljudskog srca, a ne na ispitivanje ili
nasluivanje istorijskih snaga racionalistiki, senzualistiki motivi, ali jedva romantino-istorijski.
Maltildinu fascinaciju prolou Stendal iznosi kao socioloki i psiholoki vaan element svog
prikazivanja, ali mu je potpuno strano genetiko razumevanje za sutinu i funkciju plemstva, u smislu
romantiara. Na apsolutizam, veru i crkvu gleda kao i prosvetitelji splet praznoverja, prevare i intrige.
Uopte, lukavo upletena intriga (pored strasti) igra presudnu ulogu u kompoziciji, dok istorijske snage,
koje im se nalaze u osnovi, jedva da se ispoljavaju. I drutvene klase koje je romantika povezala sa reju
narod, on obrauje veoma kritiki i bez ikakvog traga od oseajnih vrednosti.
Ljubav, muzika, strast, intriga, junatvo to su stvari za koje vredi iveti. Stendal je aristokratski sin
krupne buroazije starog reima, nee i ne moe da postane buruj 19.v. U njegovim delima, ma koliko da
su inae bezobzirno realistika, nema naroda ni u romantino-narodskom ni u socijalistikom smislu : tu
su samo malograani, i ponekad figure vojnika, sluga i kelnerica.
Stendal radije obrauje prirodne i nacionalne specifinosti razlike izmeu Pariza i provincije,
Francuza i Italijana... Takve pojedinosti ne tumai genetiko-istorijski, ve mu slue za moralistikoanegdotsku psihologiju naroda. Pojedinog oveka vidi mnogo manje kao proizvod njegovog istorijskog
poloaja i kao sauesnika u njemu, nego kao atom unutar njega.
Njegov realizam je proizvod borbe za njegovu afirmaciju, i zato se stilska ravan njegovih velikih
realistikih romana mnogo vie pribliava starom velikom i herojskom pojmu traginog, nego stilskoj
ravni veine kasnijih realista : ilijen je mnogo vie ''junak'' nego Balzakovi, i pogotovu Floberovi likovi.
Sa druge strane, Stendal je veoma blizak svojim savremenicima romantiarima : u borbi protiv
stilskih granica izmeu realistikog i traginog. U doslednosti i autentinosti ih i prevazilazi na osnovu
toga je mogao da 1822. istupi kao pristalica novog pravca.
Klasino estetiko pravilo, koje svaki materijalni realizam iskljuuje iz tragino-ozbiljnih dela, slabi
ve tokom 18.v. Didro je propagirao jedan srednji stilski poloaj on sa izvesnom ozbiljnou prikazuje
linosti svakodnevnog ivota iz srednjeg, ako ne i nieg stalea, iako to vie podsea na moralizam i
satirinost prosveenosti nego na realizam. U Rusoovom delu je nesumljivoa klica kasnijeg razvitka on
je produbio novo razumevanje za individualnost. Ruso u stvari nije realistian on prema grai, naroito
iz vlastitog ivota, pokazuje jako apologetsko moralno-kritiko interesovanje, njegovo prosuivanje
zbivanja je snano uslovljeno njegovim prirodnopravnim naelima, da mu stvarnost drutvenog sveta ne
postaje nepossredno predmet. Ipak, ''Ispovesti'' pokuavaju da prikau vlastitu egzistenciju u njenom
stvarnom poloaju prema savremenom ivotu. Jo vanija je politizacija idilinog pojma o prirodi. Tako je
praktina, istorijska stvarnost postala problem, mnogo konkretnije i blie.
Predromantika sklonost ka bekstvu iz savremene stvarnosti. Ve je za Rusoa protivrenost izmeu
prirodnog koje je eleo i istorijski zasnovane stvarnosti koju je zatekao, postala tragina; ali njega je ba
ona potakla na borbu za prirodno. Sledea generacija je doivela pobedniki otpor stvarno-istorijskog. Od
Rusoa su sauvali jo samo unutranju rascepkanost, sklonost ka bekstvu iz drutva, potrebu da se odvoje i
da budu usamljeni; druga strana Rusoovog bia, revolucionarnost i borbenost, za njih je propala.
Inae, od izbijanja revolucije do Napoleonovog pada, jedva da postoji neko knjievno delo koje
nema simptome tog bekstva pred savremenom stvarnou, veoma rasprostranjenih kod romantiarskih
grupa posle 1830.g.. Odnos veine predromantiara prema drutvenoj stvarnosti svog vremena je ba po
svom negativnom karakteru mnogo ozbiljnije problematian od odnosa prosvetiteljskog drutva.
Rusoistiki pokret i razoaranje koje je on doiveo, bili su preduslov za nastanak modernog shvatanja
stvarnosti. Tek tada je bilo obezvreeno neproblematsko i statino prikazivanje ivota, u stilu 18.v.
Romantika doivljava posle 1820.g. pun razvoj princip meanja stilova, istaknut kao moto
pokreta. Igo : suprotnost prema klasinom obraivanju predmeta i prema klasinom knjievnom jeziku;
kod njega je u pitanju meanje uzvienog i grotesknog i jedno i drugo su stilski polovi koji ne uzimaju u
obzir stvarnost.

Balzak isto toliko dara za oblikovanje, a mnogo blii stvarnosti shvatio je prikazivanje
savremenog ivota kao svoj pravi zadatak, i moe se, pored Stendala, smatrati tvorcem moderng realizma.
Primer njegovog naina prikazivanja : portret vlasnice pansiona ge Voker - ''ia Gorio'' (1834.)
veoma podrobno prikazivanje gradske etvrti, same kue, prostorija; snaan utisak alosnog siromatva,
izanalosti i ustajalosti, a sa prikazivanjem fizikog izgleda istovremeno se sugerie i moralna atmosfera.
Portret vlasnice je povezan sa njenim pojavljivanjem (kao vetica sa makom). Glavni motiv
podrobnog opisivanja : motiv harmoninosti njene linosti i prostora, linosti i onoga to Balzak naziva
milieu. Izgleda kao da nema promiljenog rasporeivanja razliitih ponavljanja motiva harmonije, kao da
da se Balzak nije pridravao nikakvog sistematskog plana. U redosledu navedenih stvari nema ni traga
kompozicije, ne postoji nikakvo odvajanje odee od tela i nikakva granica izmeu fizikih osobina i
moralnog znaenja. Ceo opis obraa se podraavalakoj mati itaoca, slikama seanja na sline sredine
koje je mogao videti : teza o ''stilskom jedinstvu'' sredine (u koju su takoe ukljueni ljudi) ne obrazlae
se racionalno, ve se iznosi kao neposredno ulno ubedljivo injenino stanje, iskljuivo sugestivno, bez
dokaza. Nesreenost i racionalna aljkavost teksta su posledica urbe sa kojom je Balzak radio, ali i ona
sama je posledica njegove opsednutosti sugestivnim slikama. Motiv jedinstva sredine ga je toliko snano
obuzeo da predmeti i linosti koji ine sredinu dobijaju kod njega neko drugo znaenje moe se oznaiti
kao ''demonsko''. Re je o jedinstvu odreenog ivotnog prostora, koji se osea kao demonino-organska
predstava celine, prikazana savreno sugestivnim i ulnim sredstvima.
Balzak vrlo esto preplie telesne, moralne i istorijske elemente jednog portreta, ne odvajajui ih
jedne od drugih. Pr: bavljenje karakterom i istorijom geVoker ne slui da se neto od toga razjasni, ve
da se mranost njene pojave ''pravilno osvetli''. Balzak ne razjanjava njen raniji ivot, ve reprodukuje,
delimino u ivom govoru, bezoblino jadikovanje i nepovezano brbljanje. Niska demoninost njenog
karaktera prostaka ogranienost ciljeva njenog egoizma, meanje gluposti, lukavstva i pritajene ivotne
snage, opet odaju utisak neeg avetinjskog. Dakle, drugi deo prikazivanja je dopuna prvog.
Balzak nije (kao Stendal) ljude o ijoj sudbini ozbiljno pria, samo postavio u njihov tano odreeni
vremensko-istorijski i drutveni okvir, ve je tu povezanost shvatio kao nunu : za njega svaki ivotni
prostor postaje moralno-ulna atmosfera. To mu je najbolje uspelo za srednje i sitno parisko graanstvo i
za provinciju, dok prikazivanje otmenog drutva esto deluje melodramatski, neistinito, a nekad i smeno.
Balzakova realistika atmosfera je proizvod njegove epohe. Ista duhovna forma (romantina) koja je
poela da snano i ulno osea stilsko jedinstvo ranijih epoha i istorijki specifian karakter stranih kultura,
razvila je i organsko razumevanje za specifinost atmosfere vlastite epohe u svim njenim mnogostrukim
oblicima. Istorizam i realizam atmosfere su usko povezani. Dogaaji izmeu 1789. i 1815. doprineli su da
se ba u Francuskoj najranije i najsnanije razvije moderna savremena realistika.
Ne manje od romantiarskog uivljavanja u optost atmosfere ivotnih prostora, jo jedno
romantiarsko strujanje - meanje stilova je omoguilo da linosti bilo kog stalea, sa svom svojom
praktino-svakidanjom ivotnom iprepletanou, postanu predmet ozbiljnog knjievnog kazivanja.
Balzaku retko polazi za rukom da odvoji razliite elemente svog vlastitog ubeenja, da zaustavi
prodor sugestivnih, ali nejasnih slika i poreenja u misaona raspravljanja i da se kritiki postavi prema
bujici vlastitog nadahnua. Sva njegova misaona raspravljanja, iako puna tanih i originalnih pojedinanih
zapaanja, svode sa na fantastinu makroskopiju, koja podsea na Igoa.
''Predgovor'' (1824) objanjava svoje delo poreenjem ivotnjskog carstva sa ljudskim drutvom.
Inspirisan teorijom biologa ofroa Sent-Ilera (uticaj savremene nemake spekulativne filozofije prirode,
zastupa princip tipskog jedinstva u organizaciji, tj. da u ideji o organizaciji prirode postoji opti plan).
''Tvorac je stvorio sva organska bia po jednom istom uzoru...'' to se prenosi na ljudsko drutvo.
''Zar drutvo ne stvara od oveka, prema sredini u kojoj on razvija svoju delatnost, toliko razliitih ljudi
koliko ima podvrsta u biologiji?''.
Zatim poredi razliku izmeu vrsta ljudi (po zanimanjima) sa razlikama izmeu ivotinja (po
vrstama). Smelo poreenje zoolokog i sociolokog diferenciranja putem analogije zasniva svoje
poglede o ljudskom drutvu (tip oveka diferenciran sredinama); re milieu se ovde prvi put pojavljuje u
sociolokom smislu.

Balzakov biologizam je mistian, spekulativan i vitalistiki; pri tom se uzor-pojam ''ivotinja'' ne

shvata imanentno, ve kao realna platonovska ideja. Razliiti rodovi i vrste samo su spoljni oblici, dati ne
kao intraistorijski promenljivi, ve kao vrsti (vojnik, radnik lav, magarac...). Balzak je potpuno pod
utiskom istorijskih i stalno promenljivih strukturalih elemenata svojih sredina, njemu nije stalo samo do
tipa ''ovek'' ili do generikih tipova (''vojnik'') on daje konkretnu intraistorijsku, promenljivu
pojedinanu figuru, nastalu iz imanentnosti istorijskog, drutvenog, telesnog... poloaja (ne vojnik, ve
npr. posle Napoloeonovog pada otputeni propali skitnica).
Posebnosti drutva u odnosu na prirodu Balzak vidi pre svega u mnogo veoj mnogostrukosti
ljudskog ivota i obiaja, i u nemogunosti preobraavanja jedne vrste u drugu u ivotinjskom carstvu;
pominje i razliitost inteligencije kod ljudi i nepostojanje ljubavnih konflikata kod ivotinja. Rezime : ''U
drutvenom ivotu ima sluajnosti koje priroda sebi ne doputa, jer je on istovremeno i priroda i drutvo''.
Posle tog prelaenja iz biolokog u ljudsko istorijsko podruje, Balzak nastavlja sa polemikom protiv
uobiajene istoriografije i prebacuje joj da je dosad zanemarivala istoriju naravi taj zadatak je on sebi
postavio. Pritom, zanemaruje pokuaje 18.v. (Volter), i jedino pominje Petronija.
Tekoa njegovog zadatka drama sa 3 ili 4 stotine linosti primer V.Skota. Shvatanje romana
naravi kao filozofske istorije; shvatanje sopstvene delatnosti kao istoriografije; opravdavanje svih stilskih
rodova i ravni u delu takve vrste; namera da prevazie V.Skota time to e uiniti da svi njegovi romani
ine jedinstvenu celinu, opti prikaz francuskog drutva 19.v. Takoe eli da posebno razjasni uzrok ili
uzroke tih drutvenih pojava. Konana namera : razmisliti o prirodnim naelima i videti ime se drutvo
udaljava ili pribliava prirodnom zakonu, onom to je istinito i lepo.
Svi ti motivi : bioloki, istorijski, klasino-moralistiki, nalaze se razasuti po njegovom delu.
Bioloki i istorijski motivi se spajaju u Balzakovom delu, jer odgovaraju njegovom romantinodinaminom karakteru, koji ponekad prelazi u romantino-magino i demonsko (osea se dejstvo
iracionalnih ''sila''). Nasuprot tome, klasino-moralistika strana esto deluje kao strano telo. To se
naroito ispoljava u Balzakovoj sklonosti ka formulisanju moralistiko-optih sentencija kao
pojedinana zapaanja mogu biti duhovite, ali ponekad je jasno da ne zasluuju uoptavanje, to su dosetke
trenutne inspiracije, nekad tane, nekad apsurde, ne uvek ukusne. Najbolje formulacije nalazi usred
prianja, kad uopte ne pomilja na moralisanje.
O planu celine u pismima iz 1834.g. : 3 motiva : 1.- sveobuhvatna-ivotna enciklopedinost
namere, 2.- proizvoljno-stvarno ivota, 3.- ''histoire du coeur humaine'' ili ''histoire sociale'' nije re o
istoriji u uobiajenom smislu, ni o naunom ispitivanju odreenih dogaaja, ve o relativno slobodnom
izmiljanju, ne o history ve o fiction; ni uopte o prolosti, ve o savremenosti koja se protee najvie
nekoliko godina ili decenija unazad. To znai : 1.- svoju delatnost, koju izmilja, umetniki oblikuje, on
shvata kao istorijski-inerpretativnu delatnost, ak kao filozofsko-istorijsku; 2.- on savremenost shvata kao
istoriju, to je savremenost kao neto to se odigrava iz istorije. Njegovi ljudi i atmosfere su u stvari, ma
koliko bili savremeni, predstavljeni stalno kao fenomeni ponikli iz istorijskih zbivanja i snaga. Slino
Stendalu (''Hronika iz 19.v.'') - Balzak ga uveliko prevazilazi u organskom povezivanju oveka i istorije.
''To nee biti izmiljene injenice, ve ono to se svima deava'' on ne crpi izmiljanje iz slobodne
mate, ve iz stvarnog ivota, kakav se svuda sree. Ali, Balzak prema tom ivotu zauzima stav slian
Stendalovom : on ga uzima u tom stvarno-svakodnevnom-intraistorijskom obliju ozbiljno, ak tragino.
Od klasicizma i apsolutizma nije samo obraivanje svakodnevne stvarnosti postalo znatno
ogranienije i dekorativnije, ve se i stav prema njoj naelo odrekao traginog i problematskog. Predmet
praktine stvarnosti mogao se obraivati komino, satirino, didaktino-moralistiki, najvie dirljivo.
Stvarno-svakodnevni ivot ve i srednjih drutvenih slojeva spadao je u nizak stil. Henri Filding, koji
dodiruje mnoge moralne, estetske i drutvene probleme, dri prikazivanje stalno u granicama satirinomoralistikog tona, i kae da vrsta romana, koje on pie (''TomDons''), pripada kominom rodu.
Prodor egzistencijalne i tragine ozbiljnosti u realizam tek kod Stendala i Balzaka najue
povezan sa velikim romantikim pokretom meanja stilova (ekspir protiv Rasina). Meanje ozbiljnosti i
svakodnevne realnosti mnogo presudnije, autentinije i vanije od meanja stilova kod Igoa (uzvieno sa
grotesknim). To dovodi do postepenog razvitka jedne sasvim nove vrste ozbiljnog, ili visokog stila.

Stendal ija je realistika nastala iz otpora protiv svakidanjice koju je prezirao, uva jo mnogo
oseanja iz 18.v. U njegovim junacima jo ive seanja na Romea, Donuana, Valmona, kao i
Napoleonov lik; junaci misle i oseaju protiv vremena, oni se samo sa prezirom sputaju do intriga i
mahinacija tadanjice; iako se stalno upliu motivi koji imaju karakter komedije, piscu je jasno (a to
zahteva i od itaoca) da neka linost prema kojoj on osea traginu simpatiju mora da bude stvaran junak,
veliki i smeo u svojim mislima i strastima. Sloboda velikog srca, sloboda strasti, imaju kod njega jo
mnogo od aristokratske uzvienosti starog reima, pre nego buroaskog drutva 19.v.
Balzak svoje junake mnogo tenje vezuje sa vremenom; pri tome je izgubio meru i granicu onoga
to se ranije osealo kao tragino, a jo ne poseduje konkretnu ozbiljnost prema modernoj stvarnosti.
Svaki zaplet, ma koliko svakodnevan i trivijalan, on prima sa velikim reima kao veliku strast, uvek je
spreman da svakog proizvoljnog nesrenika obelei kao junaka, dok svaku neto mraniju linost
demonizuje. To odgovara njegovom dinaminom i nekritikokm temperamentu, i romantiarskoj ivotnoj
modi da se svuda trae tajne demonske snage i da se izraz pojaa do melodramatinog.
Sledea generacija : kod Flobera realizam postaje nepristrasan, bezlian i poslovan.
Odeljak veera u kui Bovari vrhunac prikazivanja iji je predmet nezadovoljstvo EmeBovari
ivotom u Totu. Ona se dugo nadala iznenadnom dogaaju koji bi tom ivotu bez elegancije, pustolovine i
ljubavi, u gluvoj provinciji, pored prosenog i dosadnog mua, dao novi obrt; ak se na to i pripremala,
negovala sebe i svoj dom, da bi zasluila taj obrt sudbine i bila ga dostojna; kad do njega ne dolazi,
obuzima je nemir i oajanje. To Flober pokazuje u veem broju slika koje prikazuju Eminu sredinu kako
joj ona sada izgleda; tek sada jasno vidi neutenost, jednolinost, sivilo, bljutavost, zaguljivost i
bezizlaznost. Ovaj odeljak je vrhunac slikanja njenog oajanja.
Slika mua i ene pri zajednikom obedu nije data sama za sebe, ve je podreena dominantnom
predmetu, Eminom oajanju. Zato se ona i postavlja neposredno pred itaoca, koji vidi najpre nju, i tek
kroz nju vidi itavu sliku. On vidi neposredno samo Emino unutranje stanje, a posredno, kroz to stanje, u
svetlosti onoga to ona osea, vidi obedovanje za stolom. Rei kojima poinje odeljak : ''Ali najnesnosnije
joj je bilo u asovima obeda.'' oznauju temu i sve to sledi samo se izvodi iz te teme. Mu koji nita ne
sluti postaje smean i sablastan; kada ga Ema posmatra kako sedi i jede, on postaje zapravo glavni uzrok
tog ''najnesnosnijeg''. Sve ostalo to izaziva njeno oajanje izgleda joj, a i itaocu, povezano sa njim.
Tako situacija nije data jednostavno kao slika, data je prvo Ema, a tek kroz nju situacija. Od Eme
dolazi svetlost kojom se slika osvetljava, ali ona je i sama deo slike. Ovde ne govori Ema, ve pisac Ema
sve to dobro vidi i osea, ali ne bi bila u stanju da sve to tako prikupi, za takvo oblikovanje nedostaje joj
otrina i hladna ispravnost polaganja rauna samoj sebi. Flober se trudi da grau koju daje u punoj
subjektivnosti, uini jeziki zrelom. Kad bi to mogla sama Ema, ona ne bi vie bila ono to je, sama bi
sebe prerasla, i time bi se spasla. Meutim, tako ne vidi samo ona, ve je kao takvu koja vidi i sam italac
vidi i prosuuje, kroz samo obeleavanje njene subjektivne egzistencije, po njenim vlastitim oseanjima.
''Nikad joj se arl nije uinio tako neprijatan, prstiju tako zdepastih, uma tako ogranienog,
ponaanja tako prostakog'' - bila bi zabluda ako bi se to udno spajanje, afektivno nagomilavanje povoda
koji dovode Eminu odvratnost prema muu do eksplozije, shvatilo kao sluaj ''doivljenog govora'', tj. da
ona sama izgovara te rei. To jesu neki paradigmatski povodi za Eminu odvratnost, ali njih je sam pisac
tako komponovao veoma planski, ne u Eminom afektu. Ema osea mnogo vie i mnogo zbrkanije otro
je ocrtan samo rezultat, odvratnost koju mora da krije. Flober stavlja otrinu u utiske; on od njih bira tri,
prividno nenamerno, koji su paradigmatski uzeti iz telesnosti, duhovnosti i naina ponaanja; i postavlja
ih kao tri oka koji jedan za drugim pogaaju Emu. To uopte nije naturalistika reprodukcija svesti. Pisac
sreuje zbrkanost unutranjeg postojanja i celovito ga rezimira u pravcu u kojem ono ide u pravcu
odvratnosti prema arlu.
Prisutne su obe presudne osobine modernog realizma : svakodnevno-stvarni dogaaji iz niskog
socijalnog sloja, sitnog provincijskog graanstva, uzimaju se veoma ozbiljno; oni su tano i duboko
uklopljeni u odreenu savremeno-istorijsku epohu (neupadljivije nego kod S. i B., ali ipak oigledno).

U tome postoji slaganje 3 pisca; ali Floberov stav prema predmetu je drugaiji. Kod Stendala i
Balzaka se veoma esto vidi kako pisac misli o svojim linostima i dogaajima; naroito Balzak stalno
propraa svoje prie dirljivim, ili ironinim, ii moralistikim, ili istorijskim, ili ekonomskim komentarima.
Takoe, esto se vidi i ta same linosti misle ili oseaju, i to esto tako da se pisac u odreenom poloaju
identifikuje sa linou. I jedno i drugo skoro potpuno nedostaje Floberu njegovo miljenje o
dogaajima i linostima ostaje neizreeno; a kada se linosti same izraavaju, pisac se nikad ne
identifikuje sa njihovim miljenjem, niti postoji namera da to ini italac. Pisac govori, ali on ne iznosi i
ne komentarie nikakvo miljenje. Njegova uloga se ograniava na to da bira dogaaje i da ih prenosi u
jezik. Ubeenje : svaki dogaaj, ako mu poe za rukom da ga isto i potpuno izrazi, potpuno tumai sam
sebe i ljude koji u njemu uestvuju, bolje i potpunije nego to bi to mogao uiniti jo neko dodato
miljenje ili sud. Duboko poverenje u istinitost odgovorno, valjano i paljivo upotrebljenog jezika.
Poverenje u jezik je vrlo stara, klasina francuska tradicija. Flober veruje da se i stvarnost zbivanja
otkriva u jezikom izrazu. Prepiska naroito od 1852-54., kada je pisao o ''MmeBovari'' : izjave o
njegovoj umetnikoj nameri se svode na jednu (u krajnjoj liniji) mistinu, ali (u praksi) na razumu,
iskustvu i disciplini zasnovanu teoriju samozaboravnog udubljavanja u predmete stvarnosti koja ih
preoblikuje ''udesnom hemijom'', i koja dovodi do jezike zrelosti. Predmeti tako potpuno ispunjavaju
pisca; sam od sebe postie se jeziki izraz koji potpuno zahvata stvar i istovremeno je nepristrasno
prosuuje. Uz to dolazi jedno shvatanje meanja stilova nema visokih i niskih predmeta, svet je jedno
nepristrasno stvoreno umetniko delo, realistiki umetnik treba da podraava postupak Stvaranja, i svaki
predmet sadri u svojoj specifinosti ozbiljnost toliko i komiku, dostojanstvo koliko i niskost. I sve to
mora samo proizilaziti iz prikazivanja predmeta.
Flober : ''nae srce treba da bude samo toliko dobro da osea srce drugih'' suprotnost paradnom
isticanju vlastitog oseanja i iz njega proisteklog merila Ruso : ''oseam svoje srce i ja poznajem ljude''.
Veliki predmeti i slobodno vrljanje stvaralake fantazije, ipak imaju jo veliku dra za njega sa
tog stanovita on sasvim romantiarski vidi ekspira, Servantesa, pa i Igoa, i ponekad proklinje vlastiti
uski i malograanski predmet koji ga prisiljava na najmuniji, sitan stilistiki rad : ''rei istovremeno
jednostavno i jasno vulgarne stvari''. On ponekad kae neto potpuno suprotno svojim osnovnim
shvatanjima : ''I to je neuteno, to je misliti da e (delo), ak postigavi perfekciju, ostati samo proseno i
nikada nee biti lepo zbog samog sadraja''.
Flober mrzi svoje vreme, jasno vidi njegove probleme i krize koje se pripremaju, vidi unutranju
anarhiju, poetak omasovljavanja, truli eklektini istorizam, vladavinu fraze; ali ne vidi reenje i izlaz.
Slika mua i ene za stolom najsvakidanjija situacija koja se moe zamisliti ovde je to slika
neraspoloenja, i to ne trenutnog ve hroninog. Niko nee moi da u njoj vidi ekspoziciju jedne ljubavne
avanture i da oznai ''MmeBovari'' kao ljubavni roman. Roman je prikazivanje potpuno bezizlazne ljudske
egzistencije, i ovaj odlomak je deo toga, deo koji u sebi ve sadri celinu. U sceni se ne dogaa nita
posebno to je proizvoljan trenutak vremena koji se redovno ponavlja. Ema je krajnje oajna, ali to nije
prouzrokovala neka odreena katastrofa, nita konkretno to bi ona izgubila ili elela (ona ima mnogo
elja, ali one su potpuno maglovite). Takvo nekonkretno oajanje, takvu bezoblinu tragiku mogla je
zahvatiti tek romantika. Flober je tu tragiku moda prvi put pokazao kod ljudi nieg duhovnog
obrazovanja i socijalnog sloja. On prvi neposredno zahvata stanje duhovne situacije. Nita se ne deava,
ali Nita je postalo teko, tupo, pretee Neto. Flober to postie tako to do zgusnute jednoznanosti
sreuje u jeziku zbrkane utiske neprijatnosti do kojih Ema dolazi posmatrajui oko sebe. Flober i inae
retko pria dogaaje koji radnju pokreu brzo napred; kroz mnotvo slika slika koje Nita ravnodune
svakidanjice pretvaraju u teko stanje odvratnosti, bljutavosti, lanih nada, razoaranja i strahova jedna
siva i proizvoljna ljudska sudbina primie se polako svom kraju.
I tumaenje situacije je sadrano u njenom opisu. I mu i ena su tako utonuli u vlastiti svet da su
oboje potpuno usamljeni; nemaju nieg zajednikog, a ipak nemaju nieg vlastitog zbog ega bi se
isplatilo da se bude usamljen. To je sluaj sa skoro svim linostima romana svako od tih mnogih
prosenih ljudi ima svoj vlastiti svet prosene i lude gluposti, svet iluzija, navika, nagona; svako je sam,
ne postoji nikakav zajedniki svet ljudi. Ali, ta bi bio svet ''mudrih'', Flober nikad ne kae.

Ema Bovari Frederik Moro. Kako se Floberov nain prikazivanja takvih linosti uklapa u
nasleene kategorije ''traginog'' i ''kominog''? Srednje kategorije (dirljivo, satirino, pouno...) su
neprimenljive. Emina sudbina esto obuzima itaoca na nain koji lii na tragino saaljenje. Ali ona ipak
nije pravi tragini junak. Nain na koji jezik razgoliuje ono to je glupo, nezrelo i nesreeno u njenom
ivotu, bedu samog tog ivota, iskljuuje pomisao na pravu tragiku, i nikada se autor i italac ne mogu
identifikovati sa Emom, kao to to tako mora da bude kod traginog junaka. Ali, ona nije ni smena.
Flober je naao stav prema stvarnosti koji bi se mogao nazvati ''konkretna ozbiljnost'' koja pokuava da
prodre u dubinu strasti i zapleta jednog ljudskog ivota, a da sama ostane neuzbuena, ili da bar ne odaje
tu uzbuenost. Flober svojim stavom hoe da prisili jezik da iznese istinu o predmetima svog posmatranja.
Time se ostvaruje savremeno-kritiarsko-pedagoka namera, iako Flober insistira da bude samo umetnik.
Floberu je smatrao da specifinost svakodnevno-savremenih dogaaja nije u veoma dinaminim
radnjama i strastima, ni u demonskim ljudima i silama, ve u jednom hroninom stanju, ije je kretanje na
povrini samo prazno komeanje dok se pod njim odigrava drugo kretanje, skoro neprimetno, ali ipak
opte i stalno, tako da politika, privredna i drutvena osnova izgleda i relativno stabilno i istovremeno i
nepodnoljivo bremenita napetou. To je vreme ispunjeno glupom bezizlaznou kao dinamitom.
Ozbiljno obraivanje svakodnevne stvarnosti, uspon irih i socijalno niih ljudskih grupa do objekta
problematsko-egzistencijalnog prikazivanja sa jedne strane,
i uklapanje proizvoljno-svakodnevnih
linosti i dogaaja u opti tok savremene istorije i istorijski dinamina pozadina sa druge strane
temelji modernog realizma.
U Engleskoj je razvitak bio naelno isti kao u Francuskoj, ali je tekao mirnije i postepenije, bez
otrog prekida izmeu 1780 i 1830.g.; on poinje ve mnogo ranije i mnogo due zadrava tradicionalne
forme i naine gledanja.
Ve u Fidingovoj umetnosti (''TomDons'' 1749.) ima mnogo vie snanog savremenog realizma
celokupnog ivota, nego u francuskim romanima iz istog perioda. Ni kretanje savremeno-istorijske
pozadine nije izostalo; ali celina je vie moralistiki koncipirana i kloni se problematike i egzistencijalne
ozbiljnosti.
Sa druge strane, jo kod Dikensa, uprkos snanom socijalnom oseanju i sugestivnoj gustini
njegovih miljea, jedva se osea neto od kretanja politiko-istorijske pozadine; dok Tekeri, koji dogaaje
iz ''Vaara tatine'' sasvim konkretno ugrauje u savremenu istoriju, u celini zadrava moralistiki,
polusatirini i poluoseajni nain shvatanja pruzet iz 18.v.