/ 05/4-02 .

774/1-VIII/2
19.05.2011.

- XII
, 19.05.2011. . 221. 1. 14.
266. ,
:
,
.
. .

:
1
1

1
1

04/1-2 . 6/1903
( )

()

( )

20.05.2011.

, 46. . 5. . 3. ( ,
. 131/06), :

( )

:
, :

()
:

2008.

:
: .

-
19.05.2011.

.

.

:
1.
2.

 1.

:
:
:
1. ,. (.) 2002.

, ,
, 347 strana
2. Srna,J.,Stevanovi,I (2011). Serbia: Moving Towards The Abolition
of Physical Punishment of Children , In J.E. Durrant, A.B Smith
(Eds) Global Pathways to Abolishing Physical Punishment of
Children, Realizing Children s Rights: Routledge, p. 222-233
3. ,.,-, T.(2007).
, . ,. (.) K
, , ,
.297-324
4. Srna, J. (2005).Towards Reconciling with Ourselves and Others,
Psihologija, 38 : 117-132
5. ,.(1997). , ,
30: 437-442
6. ,.,,.(1992). ,,14:
2-3: 171-173
7. ,J. (2003). ,
2.
,

(, , ):
)
-, -

 SCI, SSCI, AHCI SCIe ,

Math-Net.Ru .
)
-
(
SCI, SSCI, AHCI SCIe , RIH ,
24 ,
, .
11, 12, 13,
14, 41 51.)

)

() , ,
.
) ,

.

__________

..

______________________

Univerzitet u Beogradu
Filozofski fakultet
Odeljenje za psihologiju

PROFESIONALNA ETIKA UVERENJA I POSTUPCI

KLINIKIH PSIHOLOGA U SRBIJI

Obrazloenje predloga teme doktorske disertacije

Doktorand:
Nikola Petrovi
Broj indeksa: P4080087

Mentor:
prof. dr Jelena Srna

Beograd, januar, 2011. godine

Profesionalna etika uverenja i postupci klinikih psihologa u Srbiji

Uvod

Klinika psihologija je primenjena psiholoka disciplina psihologije iji je predmet

mentalno zdravlje, a metode psiholoka procena, terapija i prevencija. Njenu ciljnu grupu ine
osobe sa smetnjama i poremeajem mentalnog zdravlja (Berger, 2007). Ova disciplina
predstavlja integraciju nauke, teorije i prakse (APA, n.d.). Stvorena je u cilju razumevanja,
predvianja i otklanjanja mentalnih tegoba, kao i promocije adaptacije i linog razvoja osoba.
Aktivnosti klinikih psihologa kreu se od klinike procene, preko razliitih intervencija,
konsultacije, edukacije, supervizije, pa do istraivanja i administrativnih zadataka (Martin &
Birnbrauer, 1996). Osnovni zadatak klinike psihologije je pruanje strunih usluga u skladu
sa naukom, etikim kodeksom i zakonima (Berger, 2007).
Iako postoji vie kriterijuma za odreivanje identiteta klinikog psihologa, nama je
najblii onaj vezan za sadraj posla kojim se bave. Po raspoloivim podacima, kliniki
psiholozi se u najveoj meri bave klinikom procenom, savetovanjem, prevencijom i
individualnom psihoterapijom (Miti, 2007). Ista autorka navodi i druge oblasti u kojima rade
kliniki psiholozi kao to su: forenzika psihologija, klinika neuropsihologija, deija klinika
psihologija, zdravstvena psihologija, psihologija u zajednici, klininika psihologija u
socijalnoj zatiti, edukacija, supervizija, istraivanja, grupna psihoterapija i reedukacija
psihofiziki ometenih osoba. Pored toga kliniki psiholozi u naoj zemlji rade i u oblasti
reedukacije zatvorenika, ali i kao gerontopsiholozi, vojni psiholozi, policijski psiholozi i
sudski psiholozi.
U ovoj disertaciji fokus e biti na jednom vanom aspektu prakse klinikih psihologa aspektu profesionalne etike. Etika vezana za domen klinike psihologije razlikuje se od
profesionalne etike drugih domena kao to je npr. medicina, po temama i problemima koje se
u njemu javljaju. Profesionalni rad klinikih psihologa u najveoj meri podrazumeva
neposredan rad sa osobama koje iznose svoje probleme. Samim tim to se obraaju za pomo
mnogi korisnici usluga klinikih psihologa se i bez toga, zbog bolesti, krize,
traumatizovanosti ili nekog drugog problema koji imaju, mogu svrstati u kategoriju
vulnerabilnih osoba koje odlikuje smanjena mo, pa i nemo (Herlihy & Corey, 2006). Ta
nemo se ogleda i u ulozi bolesnika koju klijenti preuzimaju.

Kliniki psiholozi rade sa problemima intimne, a ponekad i kontraverzne prirode (npr.

homoseksualnost). Iznoenje osetljivih, tajnih, ponekad i delikatnih podataka, ini klijente
dodatno vulnerabilnim, jer postoji mogunost da te informacije budu otkrivene od strane
osoba koje ne bi smele da imaju pristup njima (Smith-Bell & Winslade, 1994).
Sa druge strane, rad sa klijentima podrazumeva upotrebu psiholoke moi od strane
klinikih psihologa. Razlika u moi izmeu klinikih psihologa i njihovih klijenata potie od
neravnopravnosti u pogledu posedovanja informacija i znanja, razliitih socijalnih uloga koje
imaju, ali i samog njihovog odnosa (Kuyken, 1999). U pitanju je nain rada specifian za
pomagake profesije u kojima postoji asimetrian odnos izmeu prualaca i korisnika usluga kliniki psiholozi pomau svojim klijentima ne oekujui reciprocitet karakteristian za druge
drutvene odnose. Mnogi autori su prepoznali da postoji velika mogunost da se ova razlika u
moi zloupotrebi na tetu klijenata (npr. Appelbaum & Gutheil, 2006; Koocher & KeithSpiegel, 1998; Brown, 1994).
I same procedure koje preduzimaju kliniki psiholozi u radu sa klijentima mogu imati
tetne posledice za klijente. Tako, na primer, klinika procena, svojim zadiranjem u
privatnost, moe otkriti informacije koje klijenti moda ele da sakriju, a istovremeno krajnji
ishod, odnosno postavljena dijagnoza, moe klijentu zalepiti etiketu (Pokrajac-Bulian,
2003). Kada je re o psihoterapiji, najsenzitivniji je odnos izmeu terapeuta i klijenta, jer
prua velike mogunosti za eksploataciju i iskoriavanje klijenata (Lakin, 1988). Ni
supervizija i edukacija psihoterapeuta i psiholokih savetnika u treningu nije poteena etikih
problema (Scaife, 2001). U oblasti prevencije etiki problematini mogu da budu: naturanje
preventivnih programa, stigmatizacija izdvajanjem rizinih grupa u preventivne programe sa
suprotnim efektom, ali i sami nesagledivi efekti programa (Pope, 1990). Istraivanja u
klinikoj psihologiji su, takoe, pogodan teren za neetino postupanje. Ostavljanje ljudi bez
tretmana u studijama istraivanja efekta tretmana i zloupotreba prava ispitanika da daju
informisanu saglasnost za uee u istraivanjima su najea vrsta problematinih postupaka
(Kazdin, 2002). Kliniki psiholozi u ulozi sudskih vetaka imaju veliku mo, jer utvruju
sposobnost osoba za rad, staranje o deci, pisanje testamenta, itd. Problemi odravanja
poverljivosti, konflikta uloga i samo-kontrole nepristrasnosti su samo neki od problema u
domenu forenzike (Bush, Connel & Denny, 2006). Iz svega navedenog moe se zakljuiti da
je briga o etinosti postupaka klinikih psihologa vana za kliniku psihologiju, jer osigurava
zatitu klijenata, samih psihologa, ali i cele profesije.

Pogreno je redukovati oblast etike na set pravila o tome ta je pravilno initi, a ta

nije (Truscott & Crook, 2004). Etika je vie od onoga to etiki kodeksi i zakoni propisuju, jer
ona proistie iz filozofskog prouavanja dobrog, odnosno ispravnog ponaanja i onih faktora
koji stoje u osnovi takvog ponaanja. Etika u klinikoj psihologiji moe se prouavati sa dva
stanovita - deskriptivne etike npr. kroz empirijsko prouavanje etikih uverenja
profesionalaca i osnovnih moralnih principa kojih se dre, kao i normativne etike odnosno
kroz pokuaj da se znanja o etikim uverenjima i moralnim principima pretoe u konkretne
smernice za etinu praksu kao to su etiki kodeksi i prirunici (Bersoff, 2003).
Oblast profesionalne etike u klinikoj psihologiji je relativno nova i slabo istraena
oblast. Osim u SAD, nauni radovi vezani za profesionalnu etiku psihologa objavljuju se
retko. Interesovanje za etika pitanja poelo je sredinom prolog veka, kada je konstruisan
prvi etiki kodeks psihologa u SAD (American Psychological Association, 1953). Komitet za
naunu i profesionalnu etiku Amerike psiholoke asocijacije je 1947. godine predloio da se
napravi formalni kodeks, jer je postojei nepisani bio nezadovoljavaju. U stvari do tada su
postojale samo preporuke za rad sa klijentima osnivaa moderne psihoterapije Sigmunda
Frojda (Freud, 1912, 1913). Brzo je uoeno da e kodeks APA morati da ima svoju reviziju i
jo mnogo njih u budunosti, zbog drutvenih promena i promena u samoj struci. ezdesetih
godina radovi u vezi profesionalne etike bili su vezani za anti-psihijatrijski pokret koji je
jaao u svetu (npr. Szasz, 1961). Predmet rasprave su, pored zloupotrebe moi, paternalizma,
surovog tretmana, stigmatizacije i etiketiranja mentalnih bolesnika od strane psihijatara bile i
arbitrarne i nepouzdane dijagnoze koje su postavljali kliniki psiholozi. Vana prekretnica na
polju etike u klinikoj psihologiji bio je i poznati sluaj Tarasof iz 1974. godine. Iz ovog
sluaja proistekla je pravna obaveza psihoterapeuta u SAD da zatiti potencijalnu rtvu
ubistva i prekri princip poverljivosti, tako to e obavestiti policiju i potencijalnu rtvu o
namerama klijenta. Upravo tada, krajem sedamdesetih i poetkom osamdesetih godina 20.
veka poelo je i poveano interesovanje psihologa u SAD za etika pitanja vezana za
problematiku proisteklu iz ovog sluaja (Beigler, 1984; Bersoff, 1976; Bowers, Givelber &
Blitch, 1986; Paul, 1977; Southard & Gross, 1982; Weil & Sanchez, 1983; Wise, 1978).
Ovo interesovanje, koje se ogledalo u poveanom broju prirunika za praksu i
naunim radovima o profesionalnoj etici u klinikoj psihologiji, proirilo se i na druga etika
pitanja, ali i na druge drave (najpre na engleskom govornom podruju) i intenzivirano je u
poslednjih dvadesetak godina (Leslie, 1996; Verma, 1998; Welfel & Kitchener, 1992). Oblast

profesionalne etike, koja je dugi niz godina bila zanemarena, danas je konano dobila svoj
pravi status u psihologiji.
U Srbiji je prvi etiki kodeks psihologa usvojen 1971. godine (Drutvo psihologa SR
Srbije, 1971). Iste godine objavljen je i rad o kontratransferu u radu sa odraslim osobama i
decom (Kondi-Petrovi, 1971), a zatim je usledilo viegodinje slabo interesovanje
strunjaka za etika pitanja. Devedesetih godina javlja se interesovanje za etika pitanja meu
psihijatrima u Srbiji, verovatno zbog pojaanih diskusija o reviziji Havajske deklaracije na
internacionalnom nivou (Steenfeldt-Foss, 2010). Tako su objavljeni radovi o etikim
dilemama i odgovornostima psihoterapeuta (Jeroti, 1990), o problemu indoktrinacije i
sistema vrednosti u analitikoj psihoterapiji (Kovaevi, 1992), o transferu i kontratransferu u
grupnoj terapiji alkoholizma (Miovi, Stankovi & Nastasi, 1992), o etikim izazovima u
analitiki orijentisanoj individualnoj psihoterapiji (Jeroti, 1994), kao i o etici psiholokog i
psihijatrijskog vetaenja (Vuevi & Biro, 1996).
Novi etiki kodeks psihologa (Drutvo psihologa Srbije, 2000) usvojen je 2000.
godine, a prethodili su mu okrugli stolovi na Saboru psihologa na temu Psihologija i norma
1998. i 1999. godine i dve etike radionice sa prikazima sluajeva iz prakse. U poslednjoj
deceniji, moe se uoiti poveano interesovanje psihologa za etike probleme u praksi. Na
Saboru psihologa 2001. godine organizovan je okrugli sto na temu Etika i psihoterapija, a u
Psiholokim novinama objavljeno je vie lanaka o tom okruglom stolu, kao i tekst Zato je
Kodeks etike takav kakav je. Na Saboru odranom 2003. godine, takoe je bilo debate o
etikim pitanjima kao to su pitanja zatite subjekata u psiholokim istraivanjima i etika
pitanja u psihoterapiji, a autori su prezentovali i radove vezane za etiki kodeks telesnih
psihoterapeuta, etike principe i standarde rada psihologa i etike aspekte predavanja
psihologije. Iste godine objavljena je i publikacija Tumaenje kodeksa etike (Miri, 2003).
Zatim su se pojavili radovi o etikim i pravnim dilemama vezanim za prisilnu hospitalizaciju i
tretman psihijatrijskih bolesnika (Jovii, 2002; iri, 2007; Petrui, 2007), principu
poverljivosti u psihoterapiji (Vukosavljevi-Gvozden, 2004) i u psihijatrijskom leenju
(Jovovi, 2007), kontratransferu u radu sa adolescentima (Ili, 2005), etikim pitanjima u
psihoterapiji (olovi, Pejovi-Milovanevi & Lei-Toevski, 2008; Srna, 2003; Starevi
& Eri, 2006), etikim dilemama u socijalnom radu (Staki, ., Staki, M., Bodiroza &
Staki, S., 2004; Staki, 2006), kao i o viestrukim odnosima i granicama u psihoterapiji
(Gvozdi, 2010). Dolazi i do rasprava o revizijama i dopunama etikih kodeksa. Savez
drutava psihoterapeuta Srbije je 2007. godine usvojio novi etiki kodeks, a poto etiki

kodeks Drutva psihologa Srbije nije prihvaen od strane komisije za etika pitanja Evropske
federacije psiholokih asocijacija, ta organizacija traila je da se etiki kodeks DPS uskladi sa
poslednjom revizijom evropskog meta-kodeksa (Disi, 2009). Dokaz o pojaanom
interesovanju psihologa za etika pitanja u poslednje vreme je i okrugli sto pod nazivom
Univerzalna etika naela u susretu sa novim strunim izazovima psihologa odran 2010.
godine na Saboru psihologa.
U vreme erozije morala i vrednosti, posle sankcija, ratova, tranzicije i ekonomske
krize u naoj dravi, ispitivanje profesionalne etike, u pomagakoj profesiji kao to je klinika
psihologija, svakako je od znaaja. Kliniki psiholozi u Srbiji rade sa klijentima ve
decenijama, ali o tome kako oni rade znamo nedovoljno. Empirijskih istraivanja vezanih za
profesionalnu etiku u psihologiji bilo je vrlo malo u naoj zemlji. Istraivani su psiholoki
korelati otpornosti studenata psihologije na pritisak autoriteta za neetiko ponaanje (Hedrih
& eleskov-ori, 2006) i osetljivost psihologa za etika pitanja u razliitim oblastima prakse
(Laki, 2007).
U ovoj disertaciji mi emo se baviti profesionalnom etikom klinikih psihologa i
etikom primenjenom na domen klinike psihologije. Barnet predlae da se oblast
profesionalne etike u klinikoj psihologiji sagledava kroz etike strategije, etiku regulaciju i
donoenje etikih odluka (Barnett, 2008).
U okviru etikih strategija on istie pozitivnu (aspiracionu) etiku koja govori o tenji
ka najveim idealima u oblasti profesionalnog postupanja, zatim upravljanje rizicima,
odnosno nainima minimiziranja rizika za klinike psihologe da se upuste u neetiko
ponaanje, kao i defanzivnu praksu tj. direktnu zatitu klinikih psihologa smanjivanjem
mogunosti za neetiko postupanje (ibid).
Etika regulacija je druga vana oblast kroz koju moemo da sagledamo profesionalnu
etiku. Kodifikovana obiajnost prakse bi trebalo osigurava da psiholozi na pravilan nain
koriste svoja znanja i vetine u radu sa klijentima (Welfel, 2006). Naalost, kodeksi etike ne
mogu obuhvatiti sve mogue sluajeve, pogotovo sloenije, kakvi se esto mogu sresti u
praksi klinikih psihologa. Etiki komiteti i sudovi asti psiholokih udruenja imaju zadatak
da kontroliu rad psihologa i da donose odluke u sluajevima krenja ustanovljenih pravila.
Na kraju, Barnet navodi i oblast donoenja etikih odluka (Barnett, 2008). U teoriji,
ukoliko je psiholog dovoljno etiki senzitivan i prepozna moralno pitanje, on bi uz
poznavanje etikog kodeksa i zakona, trebalo da donese ispravnu odluku. Meutim, takvo

znanje se pokazalo kao nedovoljno, jer je u nekim situacijama vie etikih principa u
konfliktu, a kodeksi ne pruaju jasne smernice za postupanje, ve samo generalna uputstva
(Bersoff, 2003). U veini situacija drugi faktori vezani za osobine psihologa imaju vei uticaj
na sam proces donoenja odluke od poznavanja etikih propisa (ibid).
Upravo ta injenica, kao i veliki broj dilema u praksi, za koje nisu imali reenje,
podstakli su psihologe da ponu da se interesuju za etika pitanja. Najvei broj empirijskih
istraivanja u oblasti profesionalne etike u psihologiji obavljeno je u SAD i bilo je vezano
upravo za oblast klinike psihologije, zato to je u ovoj primenjenoj disciplini psihologije
najvie problematinih etikih pitanja (Pope & Vetter, 1992), a ujedno i najvei broj albi na
rad psihologa (Welfel, 2006). Istraivanja su bila usmerena na ispitivanje uestalosti etikih
prekraja, prirode etikih uverenja psihologa, njihovog postupanja u susretu sa etikim
dilemama, specifinih etikih pitanja, itd.
Fokus ove disertacije bie na etikoj regulaciji i etikoj praksi klinikih psihologa.
Etika regulacija bie prouavana kroz analizu pritubi na rad klinikih psihologa u Srbiji
upuenih etikim komitetima i sudovima asti udruenja iji su kliniki psiholozi lanovi.
Slina analiza u SAD pokazala je da su najei etiki prekraji klinikih psihologa vezani za
uputanje u seksualne i druge vrste viestrukih odnosa sa klijentima (Welfel, 2006). Jedan od
ciljeva ovog istraivanja bie da se utvrdi koliko je do sada albi podneto protiv klinikih
psihologa u naoj dravi, koji su najei etiki prekraji za koje su oni bili optueni i kakve
su bile odluke nadlenih tela u tim sluajevima.
Drugi deo istraivanja bie posveen ispitivanju etike prakse klinikih psihologa i to
sa stanovita deskriptivne etike po uzoru na poznatu studiju Poupa i saradnika (Pope,
Tabachnik & Keith-Spiegel, 1987). Ispitivaemo profesionalna etika uverenja i postupke
klinikih psihologa, vezu izmeu njihovih etikih uverenja i postupaka, kao i faktore koji
mogu biti od uticaja na formiranje njihovih uverenja i njihovo postupanje.
Nauni doprinos ovakvog istraivanja ogledae se u sistematskom pregledu
psiholokih koncepata i modela u oblasti profesionalne etike u klinikoj psihologiji,
sistematskom pregledu istraivanja u ovoj oblasti, kao i sistematskom pregledu etikih pitanja
i njihove regulacije u praksi klinikih psihologa. Pored toga za razvoj nauke od znaaja bie i
utvrivanje kulturolokih razlika u etikim uverenjima i postupcima klinikih psihologa u
inostranstvu i kod nas, kao i u prvo ispitivanje veze izmeu etikih pozicija sa jedne strane i
etikih uverenja i postupaka klinikih psihologa sa druge.

Ovo istraivanje, kao i prva analiza sluajeva podnetih sudovima asti i etikim
komitetima u naoj zemlji, doprinee unapreenju struke i to kroz smernice za poboljavanje
rada odbora za etika pitanja i sudova asti naih profesionalnih udruenja i zakonske
regulative profesije psihologa, zatim kroz formulisanje profesionalnih standarda, predloga za
dopunu etikog kodeksa i unapreenje profesionalne delatnosti uopte kroz otvaranje javne
debate o rezultatima i implikacijama ovog istraivanja. Od takvog unapreenja prakse bi,
istovremeno, svi potencijalni korisnici usluga klinikih psihologa u Srbiji posredno imali
koristi. Istovremeno, ova disertacija bi mogla da doprinese i poveanju kompetencija klinikih
psihologa u praksi i studenata psihologije kroz unapreenje programa etikog obrazovanja
(eventualno i kroz rad na promeni etikih pozicija koje ne vode ka etinom ponaanju u
praksi). Na kraju, ovaj rad bi mogao da stimulie i nova istraivanja u ovoj, slabo istraenoj
oblasti.

Teorijski deo

Najveu nejasnou u oblasti profesionalne etike stvara veliki broj razliitih koncepata
kao to su na primer: moralni stres (Ltzn, Cronqvist, Magnusson & Andersson, 2003),
moralna senzitivnost (Rest, Narvaez, Bebeau & Thoma, 1999), moralne emocije (Tangney,
Stuewig & Mashek, 2007), moralne vrednosti (Kristiansen & Hotte, 1996), itd. Istovremeno,
autori esto daju razliite nazive konceptima iji je sadraj veoma slian, pa to stvara dodatnu
konfuziju u izuavanju ove oblasti (Weaver, 2007). Koncepti koji su od znaaja za nae
istraivanje bie objanjeni kroz prikaz relevantnih teorijskih modela.
Osamdesetih godina prolog veka pojavili su se prvi teorijski modeli donoenja etikih
odluka u oblasti klinike psihologije (Corey, G., Corey M., & Calanan, 1998; Forester-Miller
& Davis, 1996; Keith-Spiegel & Koocher, 1985; Kitchener, 1984; Stadler, 1986; Steinman,
Richardson & McEnroe, 1998; Tarvydas, 1998; Tymchuk, 1986; Welfel, 1998 prema:
Cottone & Claus, 2000). Veina ovih modela je ili previe pribliena filozofiji odnosno
apstraktna ili suvie konkretna i specijalizovana za odreeni domen. Nama je najblii model
Karen Kiener (Kitchener, 1984) koji se u poreenju sa drugim modelima najee citira u
strunoj literaturi (Cottone & Claus, 2000) i vezan je za oblast psiholokog savetovanja, ali se
lako moe primeniti i na druge oblasti klinike psihologije. Za ovaj model je ujedno i
empirijski utvreno da je veoma koristan za praktiare (Dinger, 1997). Istovremeno, on je

odigrao i vanu ulogu u oblikovanju naina na koji se danas diskutuje o etici u psihologiji
(Urofsky, 2000).
ema br. 1 Model donoenja etikih odluka Karen Kiener (Kitchener, 1984)

Ovaj model zasniva se na ideji da postoje dva nivoa moralnog rezonovanja i da bi

kliniki psiholog, ukoliko ne moe da rei etiku dilemu na jednom nivou, morao da pree na
sledei, koji je apstraktniji i optiji po prirodi. Moralno rezonovanje se moe definisati kao
proces utvrivanja da li je odreen postupak dobar ili rav. Po Kienerovoj, nivoi moralnog
reagovanja su (nii) intuitivni i (vii) kritiko-evaluativni nivo.
Kada rezonuje na intuitivnom nivou, kliniki psiholog bazira svoje akcije na
injenicama vezanim za situaciju sa jedne strane i svom moralnom karakteru i etikim
uverenjima sa druge. Uverenja su subjektivni sudovi, slini stavovima, ali kod kojih postoji
pozivanje na injenice i argumente. Osoba koja ima neko uverenje smatra da za njega postoji
logika opravdanost (Rot, 2003). Uverenja u velikoj meri mogu uticati na postupke ljudi. Po
Kienerovoj, etika uverenja potiu iz znanja o tome ta je ispravno raditi, koja dobijamo od
naih roditelja, profesora i ire zajednice tokom odrastanja (Kitchener, 2000). Koncept
moralnog karaktera moe se definisati kao snaga etikih uverenja, odnosno kao hrabrost i
upornost da se istraje u etikom ponaanju (Rest, Narvaez, Bebeau & Thoma, 1999).
Reagovanje na intuitivnom nivou u ovom kontekstu predstavlja neposredni,
prereflektivni odgovor na neku moralno problematinu situaciju. U kriznim intervencijama,
kada psiholozi rade sa suicidalnim klijentima, ponekad nema puno vremena za razmiljanje.
Tada je dobro rezonovanje na intuitivnom nivou jako vano (Kitchener, 2000). Drugi vaan
faktor na ovom nivou ine pomenute injenice vezane za situaciju. Nedostatak informacija ili

pogrena percepcija situacije lako mogu dovesti do neetikog postupanja. I pored toga to je
intuitivni nivo moralnog rezonovanja esto koristan u praksi, u sloenijim situacijama nije
dovoljno osloniti se samo na njega (ibid).
Vii, kritiko-evaluativni nivo moralnog rezonovanja ima tri podnivoa: etika pravila,
etike principe i etike teorije (Kitchener, 1984). Kliniki psiholog bi po Kienerovoj najpre
trebalo da se osloni na etika pravila sadrana u etikim kodeksima. Ukoliko to nije dovoljno
za reenje neke etike dileme, trebalo bi da pree na vii nivo i da reenje nae u etikim
principima (npr. autonomija, nenanoenje tete, dobrobit, iskrenost i pravda) iz kojih su etika
pravila izvedena. Ako ni to nije dovoljno, kliniki psiholog se moe pozvati na etike teorije,
kao to je Kantov kategoriki imperativ ili utilitaristika teorija. Kao to se moe videti, za
prelazak na vii nivo rezonovanja neophodno je da kliniki psiholozi budu upoznati sa etikim
pravilima, principima i teorijama. Bez odgovarajueg etikog obrazovanja kliniki psiholozi
su prinueni da donose odluke iskljuivo na intuitivnom nivou. Utvreno je da etiko
obrazovanje znatno unapreuje moralnu senzitivnost psihologa, odnosno kapaciteta za
prepoznavanje etikih dilema u odreenim situacijama (Baldick, 1980).
Drugi teorijski model relevantan za ovo istraivanje je model line moralne filozofije
(Forsyth, 1980). Moralna filozofija sistematski povezuje etika uverenja i ini ih
konzistentnim. Istovremeno ona utie i na etiko postupanje. Po Forsajtu, individualne razlike
u donoenju moralnih odluka i postupanju mogu se konceptualizovati kroz dve dimenzije:
idealizam i relativizam (ibid). Relativizam predstavlja stepen u kojem osoba prihvata ili
odbija univerzalna moralna pravila i principe. Idealizam kao dimenzija odnosi se na
izbegavanje nanoenja tete drugima. Na osnovu ove dve dimenzije, mogu se identifikovati
etiri tipa moralnih filozofija. Situacionisti i subjektivsti su relativsti, dok apsolutisti i
ekscepcionisti smatraju da je potovanje pravila i principa vano. Posmatrano na drugoj
dimenziji, situacionisti i apsolustisti su idealisti, dok subjektivisti i ekscepcionisti veruju da
neka odluka moe biti etika, ak i ako nanosi nekome tetu. Ove etike pozicije prikazane su
u tabeli br. 1.
Tabela br. 1 Taksonomija etikih pozicija (Forsyth, 1980)

Situacionisti

Apsolutisti

Situacionisti odbijaju etika pravila i

Apsolutisti smatraju da se najbolje reenje

donose odluku na osnovu analize nekog

za etiku dilemu moe postii kroz

postupka u specifinoj situaciji.

Subjektivisti

potovanje etikih principa i pravila.

Ekscepcionisti

Subjektivisti odbijaju etika pravila i

Ekscepcionisti smatraju da je dobro

donose odluku na osnovu svojih emocija i

potovati pravila i principe, ali su

vrednosti, odnosno line perspektive.

pragmatino otvoreni za izuzetke.

Za nas su posebno znaajni rezultati dobijeni ispitivanjem moralnih filozofija

psihologa. U jednom istraivanju utvreno je da su psiholozi u manjoj meri relativisti i u istoj
meri idealisti kao i lekari (Hadjistavropoulos, Malloy, Sharpe & Fuchs-Lacelle, 2003).
Najvei broj psihologa u ovom istraivanju zastupao je etiku poziciju apsolutizma (78.8%).
Situacionisti su inili 11.4% uzorka, ekscepcionisti 6%, a subjektivisti 3.8%. Autori ovog
istraivanja ispitivali su i koji faktori najvie utiu na donoenje etikih odluka psihologa u
susretu sa etikim dilemama. Oni su izveli vaan zakljuak da psiholozi u najveoj meri
donose etike odluke na osnovu kodeksa etike (ibid), to je u skladu sa dominatnom etikom
pozicijom. Slian rezultat dobijen je i u istraivanju Kernesa i Kinijera (Kernes & Kinnier,
2005). Najvei procenat (38.86%) ispitivanih psihologa bili su apsolutisti, a neto manji
procenat (31.43%) situacionisti. Ekscepcionisti su inili 22.86% ispitivanog uzorka, a
subjektivisti 6.86%.
Kada se ova dva prikazana modela stave u vezu, dolazimo do zakljuka da apsolutisti i
ekscepcionisti u veoj meri rezonuju na kritiko-evaluativnom nivou, dok se situacionisti i
subjektivisti oslanjaju prvenstveno na intuitivni nivo. Da li su i kako etika pozicija i etiko
obrazovanje povezani sa etikim uverenjima i postupanjem klinikih psihologa utvrdiemo
ovim istraivanjem.
Na kraju neophodno je da definiemo jo jedan vaan koncept, a to je etiki
diskutabilno postupanje. Ovaj koncept vezan je za istraivanje Poupa i saradnika koje e biti
prikazano u narednom odeljku (Pope, Tabachnik & Keith-Spiegel, 1987). Oni su definisali
etiki diskutabilno postupanje kao ponaanje psihologa koje odstupa od etikih principa ili je
potencijalno tetno za klijente.

Empirijska istraivanja profesionalnih etikih pitanja u klinikoj psihologiji

Najvei broj empirijskih istraivanja u oblasti etike u psihologiji obavljeno je u SAD i

bilo je vezano upravo za oblast klinike psihologije. Najvie istraivanja bilo je usmereno na
utvrivanje uestalosti neetikih postupaka u psihoterapiji i savetovanju (Boyd, Tennyson &
Erickson, 1973, 1974; Cramer, Graff & Zani, 1969; Faustman, 1982; Golden & OMalley,
1979; Hare-Mustin & Hall, 1981; Holroyd & Brodsky, 1971; Jagim, Wittman & Noll, 1978;
Keith-Spiegel, 1977; Noland, 1971; Nugent, 1969; Sanders, 1979; Sanders & Keith-Spiegel,
1980; Sherwood, 1974; Smith, 1956; Taylor & Wagner, 1976; Wright, 1981 prema: Welfel &
Lipsitz, 1984). Istraivae je posebno zanimala oblast viestrukih odnosa seksualne prirode sa
klijentima. Tako je otkriveno da psihologe line vrednosti u najveoj meri spreavaju da
imaju seksualne odnose sa klijentima i studentima (Lamb, Catanzaro, Moorman, 2004), da je
velika veina psihoterapeuta i psiholokih savetnika osetila seksualnu privlanost prema
klijentima (Giovazolias & Davis, 2001; Nickell, Hecker, Ray & Bercik, 1995; Pope,
Tabachnik & Keith-Spiegel, 1986), ali da se znatno manji broj (oko 3%) upustio u seksualne
odnose sa klijentima (Akamatsu, 1988), (oko 11%) sa bivim klijentima (ibidem), i (oko 9%)
sa studentima (Pope, Levenson & Schover, 1979; Zakrzewski, 2006). Pol psihologa se
pokazao kao bitna varijabla u istraivanjima ovog tipa, jer je otkriveno da se psiholozi
mukog pola u znatno veoj meri uputaju u viestruke odnose i da ih znatno vie odobravaju
(Borys & Pope, 1989; Bouhoutsos, Holroyd, Lerman, Forer & Greenberg, 1983; Lamb &
Catanzaro 1998). Neka istraivanja bila su usmerena i na traenje uzroka ove vrste neetikih
postupaka u karakteristikama samih psihologa (npr. Butler & Zelen, 1977).
Moe se primetiti nekoliko bitnih pravaca u ovim istraivanjima. Jedan je bio
ispitivanje etikih dilema putem vinjeta u kojima su opisane dileme, pri emu je zadatak
psihologa bio da odrede nain reavanja tih dilema (npr. Haas, Malouf, & Mayerson, 1986;
Tymchuk, Drapkin, Major-Kingsley, Ackerman, Coffman & Baum, 1982). U ovim
istraivanjima otkriveno je da ne postoji generalni konsenzus psihologa u vezi sa
najadekvatnijom akcijom u susretu sa etikim dilemama. to su hipotetike situacije bile
sloenije i slaganje meu psiholozima bilo je manje. Drugi pravac bio je ispitivanje najeih
etikih dilema sa kojima su se u praksi psiholozi susreli, pri emu je utvreno da etike
dileme vezane za poverljivost dominiraju (npr. Colnerud, 1997; Lindsay & Clarkson, 1999;
Pope & Vetter, 1992; Slack & Wassenaar, 1999). Trei pravac bio je usmeren na utvrivanje
da li bi psiholozi zaista postupili u skladu sa svojim uverenjem o tome kako bi trebalo
postupiti u susretu sa odreenom etikom dilemom, pri emu je utvreno da u mnogo
sluajeva ne bi tako postupili (npr. Wilkins, McGuire, Abbott & Blau 1990; Bernard & Jara,

1986, 1987). etvrti pravac fokusirao se na etika uverenja psihologa (npr. Conte, Plutchik,
Picard & Karasu, 1989; Pomerantz & Pettibone, 2005).
Van ovih pravaca istraivano je i na desetine drugih, specifinijih, etikih pitanja kao
to su na primer: granice umanjene strune kompetencije usled depresije i zloupotrebe
psihoaktivnih supstanci (Williams, Pomerantz, Segrist & Pettibone, 2010), informisanost
psihologa o zakonima koji reguliu praksu (Pabian, Welfel & Beebe, 2009), upotreba
modernih tehnologija u praksi (McMinn, Buchanan, Ellens & Ryan 1999; Taylor, McMinn,
Bufford & Chang, 2010), itd.
Za nae istraivanje najrelevantniji je etvrti pravac istraivanja. Zaetnici ovog
pravca su Poup i saradnici (Pope, Tabachnik & Keith-Spiegel, 1987). Njihov cilj je bio da
utvrde profesionalna etika uverenja psihologa i da otkriju kako psiholozi postupaju u praksi.
Ispitanici su im bili psiholozi psihoterapeuti u SAD. Ubrzo potom, istraivanja, sa istom ili
neznatno modifikovanom metodologijom, sprovedena su i od strane drugih istraivaa u
SAD, na uzorku psihoterapeuta pripadnika razliitih struka (Pomerantz, Ross, Gfeller &
Hughes, 1998) i to: psiholokih savetnika (Gibson & Pope, 1993), profesionalaca iz oblasti
mentalnog zdravlja i studenata psihologije (Pommerantz & Grice, 2001), hrianskih
savetnika (McMinn & Meek, 1996; McMinn, Meek, & McRay, 1997; McRay, McMinn &
Meek, 1998; Oordt, 1990), pripadnika asocijacije za primenjenu psihofiziologiju i biofidbek
(Percival & Striefel, 1994), profesora psihologije (Tabachnick, Keith-Spiegel & Pope, 1991),
psihologa sporta (Petitpas, Brewer, Rivera, & Van Raalte, 1994), deijih psihologa (Rae &
Worchel, 1991), profesionalaca koji rade sa adolescentima (Zirkle, Jensen, Collins-Marotte,
Murphy & Maddux, 2002), itd.
Ova istraivanja su utvrdila da meu psiholozima postoji veliki konsenzus oko toga
koji su postupci etiki, a koji neetiki. U veini istraivanja, utvreno je da postoje etiri
postupka koja se esto javljaju u praksi psihologa. To su: korienje samo-otkrivanja (deljenja
linog iskustva) sa klijentima, kao terapijske tehnike, nuenje ili prihvatanje rukovanja sa
klijentom, obraanje klijentu bez persiranja i doputanje klijentu da se obraa psihologu bez
persiranja. Ova ponaanja ocenjena su kao etika. Seksualni kontakti sa klijentima procenjeni
su u svim istraivanjima kao neetiki. Istovremeno, psiholozi su prijavili da su se retko
uputali u takve akte. Ipak, veina ispitivanih postupaka moe se smestiti u sivu zonu
izmeu etinosti i neetinosti, to dobro ilustruje sa kakvim se problemima u donoenju
moralnih odluka kliniki psiholozi susreu u praksi. U svim istraivanjima gde je ispitivan

odnos etikih uverenja i postupaka, utvreno je da su postupci psihologa uglavnom u skladu

sa njihovim etikim uverenjima.
Posebno je, pored originalnog istraivanja, vano istaknuti dva istraivanja sa ovom
metodologijom. Prvo je istraivanje Poupa i saradnika o tome da li su postupci obuhvaeni
origininalnim istraivanjem iz 1987. godine primeri dobre ili loe prakse (Pope, Tabachnik &
Keith-Spiegel, 1988). Utvreno je da postoji veliko slaganje izmeu etikih uverenja
ispitanika o odreenim postupcima i njihove procene da li je taj postupak primer dobre ili loe
prakse. Drugo je ispitivanje promene uestalosti postupaka obuhvaenih originalnim
istraivanjem Poupa i saradnika (ibidem) u periodu izmeu 1987. i 2001., koje je pokazalo da
je dolo do statistiki znaajnih promena uestalosti za 27 razliitih postupaka (Tubbs &
Pommerantz, 2001).
Nedavno, slina istraivanja su sprovedena u Australiji (Sullivan, 2002; Henry, 2005),
Italiji (Gius & Coin, 2000) i paniji (Del Ro, Borda & Torres, 2003). Srbija e, kada se ovo
ispitivanje zavri, postati peta drava na svetu u kojoj e biti sprovedeno jedno istraivanje
ovog tipa, a ujedno i prva drava u kojoj e biti ispitivana populacija klinikih psihologa kao
celina (bie ukljueni psiholozi koji su se preteno bavili psihodijagnostikom, psihoterapijom
ili savetovanjem, edukacijom, prevencijom, sudskim vetaenjem, istraivanjima, itd.).
Nadovezivanje na prethodno pomenuta istraivanja omoguie i kros-kulturalno poreenje
rezultata.

Predmet istraivanja

Ovo istraivanje imae dva dela. Prvi deo istraivanja spada u oblast etike regulative,
a odnosi se na sistematski pregled neetikog ponaanja klinikih psihologa u Srbiji
registrovanog od strane etikih komiteta i sudova asti njihovih strukovnih udruenja.
Konkretnije, predmet prvog dela istraivanja bie ispitivanje pritubi podnetih sledeim
telima:
1) Odboru za etika pitanja Drutva psihologa Srbije
2) Sudu asti Drutva psihologa Srbije
3) Etikom komitetu Saveza drutava psihoterapeuta Srbije
4) Sudu asti Saveza drutava psihoterapeuta Srbije

Bie analiziran broj pritubi po godinama, vrsta pritubi (po vrsti etikog prekraja),
kao i odluke ovih tela u svakom od sluajeva. Fokus e biti iskljuivo na pritubama koje se
odnose na oblast klinike psihologije i klinike psihologe.
Drugi deo istraivanja spada u oblast etike prakse, a njegov predmet bie ispitivanje
uverenja klinikih psihologa u Srbiji o etiki diskutabilnim profesionalnim postupcima, kao i
samo etiki diskutabilno postupanje tih psihologa po uzoru na studiju Poupa i saradnika
(Pope, Tabachnik & Keith-Spiegel, 1987). Poup i saradnici odabrali su da ispituju
profesionalna etika uverenja koja su u stvari uverenja o stepenu etinosti razliitih
hipotetikih, etiki diskutabilnih postupaka klinikih psihologa, koja se mogu sresti u praksi.
Ispitanicima je prezentovan spisak razliitih postupaka kao to su npr. prihvatanje klijentove
odluke da izvri suicid ili uputanje u prijateljski odnos sa bivim klijentom. Poto bi
iskazali svoje uverenje o stepenu etinosti tih postupaka, tako to bi neka procenili kao bez
sumnje etina ili etina u veini situacija, a druga kao etina u retkim situacijama ili kao
apsolutno neetina, ispitanici bi procenili i u kojoj su se meri oni lino uputali u takve akte
(nikad, retko, ponekad ili esto).
Koliko je od formiranja etikih komiteta i sudova asti u relevatnim organizacijama
koje predstavljaju klinike psihologe u naoj dravi do danas dospelo pritubi na rad klinikih
psihologa bie glavno problemsko pitanje prvog istraivanja. U okviru njega bie utvreno i
kolika je frekvencija pritubi po godinama, o kojoj vrsti prekraja se radi, kao i kakve su
odluke donela nadlena tela pred kojim su se albe nale.
U okviru drugog istraivanja bie postavljena tri kljuna problemska pitanja: 1) kakva
su uverenja klinikih psihologa u Srbiji o etiki diskutabilnim profesionalnim postupcima i
koji faktori utiu na ta uverenja; 2) u kojoj meri se kliniki psiholozi u Srbiji uputaju u ove
postupke i koji faktori utiu na frekvenciju tog uputanja; i 3) da li postoji i, ako postoji,
kakva je veza izmeu uverenja o etiki diskutabilnim profesionalnim postupcima i etiki
diskutabilnog profesionalnog postupanja?

Ciljevi istraivanja

Ciljevi prvog istraivanja bie da se utvrdi 1) ukupan broj pritubi na klinike

psihologe; 2) broj pritubi po godinama; 3) vrste etikih prekraja na koje se pritube odnose,
kao i 4) odluke donete u tim sluajevima od strane sudova asti i etikih komiteta.

Drugo istraivanje imae 6 ciljeva:

1) Prvi cilj ovog istraivanja bie da se utvrdi kakva su uverenja klinikih psihologa u
Srbiji o stepenu etinosti odreenih etiki diskutabilnih profesionalnih postupaka koji
se sreu u klinikoj praksi.
2) Drugi cilj istraivanja bie da se utvrdi da li etiko o, pol, mesto rada, duina
profesionalnog iskustva, profesionalni profil, uzrast, porodini, roditeljski i imovinski
status, etiko obrazovanje i etika pozicija utiu na uverenja o stepenu etinosti
odreenih etiki diskutabilnih profesionalnih postupaka klinikih psihologa.
3) Trei cilj bie da se otkrije u kojoj meri su se kliniki psiholozi u Srbiji do sada
uputali u razliite etiki diskutabilne profesionalne postupke.
4) etvrti cilj e biti da se otkrije da li prethodno pomenute (u cilju br. 2) socijalnodemografske i druge karakteristike ispitanika predstavljaju barijere ili facilitirajue
faktore za dosadanje uputanje ispitanika u razliite etiki diskutabilne profesionalne
postupke.
5) Peti cilj bie da se ispita da li postoji povezanost uverenja o etiki diskutabilnim
profesionalnim postupcima i etiki diskutabilnog profesionalnog postupanja u praksi i,
ako postoji, kakvog je kvaliteta.
6) esti, a ujedno i poslednji cilj ovog istraivanja, bie da se izdvoje kulturoloke
osobenosti populacije klinikih psihologa u Srbiji u pogledu uverenja o etiki
diskutabilnim profesionalnim postupcima, kao i etiki diskutabilnog postupanja, tako
to e se utvrditi da li se ta uverenja i postupci razlikuju od uverenja i postupaka
psihologa iz drugih drava u kojima su istraivanja istom metodologijom obavljena.

Osnovne hipoteze

S obzirom da do sada nije bilo analiza sluajeva koji su dospeli pred etike komitete i
sudove asti u naoj dravi i poto je potpuno nepoznato kakva je struktura i broj pristiglih
pritubi, ovo istraivanje nee poi od bilo kakvih hipoteza.
Ni u drugom istraivanju nee biti hipoteza. I pored toga to su uoene odreene
pravilnosti u prethodnim istraivanjima sa slinom metodologijom, npr. da veina ispitanika
izjavljuje da se nije uputala u bilo koju vrstu seksualnog kontakta sa klijentima (Tubbs &
Pommerantz, 2001), da se ispitanici uputaju u neke postupke, iako veruju da su oni neetini

(Sullivan, 2002), da se psiholozi mukog pola u veoj meri uputaju u seksualno fantaziranje
o klijentima (Pope, Tabachnik & Keith-Spiegel, 1987), ovaj rad nee poi od bilo kakvih
eksplicitno izraenih hipoteza. Razlog lei u injenici da kod eksplorativnih istraivanja esto
nije mogue precizno predvideti ishode (Fajgelj, 2004), a to je upravo sluaj sa ovim
istraivanjem. Osim toga, nema dovoljno materijala iz teorijskih i empirijskih istraivanja iz
ove oblasti, neophodnih za poduhvat osmiljavanja hipoteza.

Metod istraivanja

Oba istraivanja planirana su kao neeksperimentalna i prvenstveno eksplorativna

istraivanja. Osnovna metode prvog istraivanja bie frekvencijska analiza, dok e drugo
istraivanje biti anketnog tipa.
U prvom istraivanju, varijable od znaaja bie ukupan broj pritubi, broj pritubi u
svakoj godini, vrsta pritube i odluka tela. Od ukupne populacije pritubi u ispitivani uzorak
ui e samo one koje se tiu albi na rad klinikih psihologa.

Klasifikovanje varijabli u drugom istraivanju

Nezavisne i/ili kontrolne varijable

Socio-demografske karakteristike:
1) veliina mesta rada (mesto veliine do 10000 stanovnika, mesto veliine 1000050000 stanovnika, mesto veliine 50000-100000 stanovnika i mesto veliine preko
100000 stanovnika)
2) pol
3) uzrast
4) porodini status (u braku, u vanbranoj zajednici, razveden/-a, udovac/-ica ili nije u
braku/vanbranoj zajednici)
5) roditeljski status (da li imaju decu ili ne)
6) imovinski status (odreen preko procene ispitanika o tome kakva je materijalna
situacija u kojoj se nalazi - loiji nego kod veine porodica, isti kao i kod veine
porodica ili bolji nego kod veine porodica)
Profesionalni profil:

7) rad sa klijentima (da li ispitanik vie od polovine svog radnog vremena radi
neposredno sa klijentima)
8) oblast klinike psihologije kojom su se ispitanici preteno bavili, odnosno podvrsta
profesije (klinika procena, psihoterapija / savetovanje, prevencija - izraeno u
procentima)
9) sistem u kome ispitanik radi (zdravstvo, obrazovanje, socijalna zatita, pravosue,
vojska, policija, nauka, itd.)
10) duina profesionalnog iskustva (radni sta izraen u godinama)
Etika obrazovanost (kontrolna varijabla):
11) stepen upoznatosti sa etikim kodeksom Drutva psihologa Srbije (definisan preko
procene sopstvene upoznatosti sa kodeksom na etvorostepenoj Likertovoj skali,
koja moe varirati od potpune neupoznatosti do savrene upoznatosti sa kodeksom)
12) zavren edukativni kurs iz oblasti profesionalne etike u klinikoj psihologiji (ova
varijabla ima dve vrednosti: da ili ne). Bie uzeti u obzir svi edukativni kursevi koje
su ispitanici pohaali u okviru specijalizacije, psihoterapeutske edukacije ili na
fakultetu u okviru studija.
Moralna filozofija:
13) etika pozicija (ova varijabla ima etiri vrednosti: apsolutistika, situacionalistika,
subjektivistika i ekscepcionistika).
Ove varijable odabrane su, jer su odreene kao znaajne u drugim istraivanjima slinog
tipa u ovoj oblasti (Helbok, 2003; Pommerantz & Grice, 2001; Pope, Tabachnik & KeithSpiegel, 1987; Wilkins, McGuire, Abbot & Blau, 1990), ali i neke odabrane od strane autora
ove disertacije zbog njihovog procenjenog uticaja na ispitivane pojave. Varijabla etika
obrazovanost uvedena je kako bi mogli da se izdvoje oni ispitanici koji su sposobni da
rezonuju na kritiko-evaluativnom nivou. Etiku poziciju ispitujemo izmeu ostalog i kako bi
utvrdili da li veina klinikih psihologa zastupa aspolutistiki (deontoloki) pristup, koji je
propagiran i u naem etikom kodeksu (DPS, 2000; Miri, 2003). Ta informacija e biti od
velikog znaaja za budue dopune etikog kodeksa nae struke.

Zavisne varijable
1) uverenja o etiki diskutabilnim profesionalnim postupcima (definisana preko
procene stepena etinosti razliitih postupaka klinikih psihologa na petostepenoj
Likertovoj skali, koja moe varirati od, bez sumnje neetinog postupanja do, bez
sumnje etinog postupanja).

2) etiki diskutabilno profesionalno postupanje (definisano, takoe, preko procene na

petostepenoj Likertovoj skali koja moe varirati od neuputanja do veoma estog
uputanja u odreeno postupanje).

Uzorak u drugom istraivanju

Uzorak e initi kliniki psiholozi koji rade na teritoriji Republike Srbije u

akademskim institucijama, bolnicama, domovima zdravlja, psihijatrijskim bolnicama,
centrima za socijalni rad, vojnim ustanovama, sudovima, policiji, kazneno-popravnim
institucijama, nevladinim organizacijama ili u privatnoj praksi. Populacija klinikih psihologa
definisana je na sledei nain: a) lanovi su strukovnih organizacija na teritoriji Republike
Srbije (Drutvo psihologa Srbije, Savez drutava psihoterapeuta Srbije ili Udruenje
psiholokih savetnika Srbije); b) vie od 50% svoga radnog vremena provode u neposrednom
radu sa klijentima; c) na zadacima psiholoke procene, tretmana i prevencije tretmana.
Poetna projekcija je da e uzorkom biti obuhvaeno oko 300 ispitanika i da e biti oformljen
stratifikovani sluajni uzorak klinikih psihologa. Stratifikacija e biti izvrena prema veliini
mesta u kojem ispitanici rade.

Opis instrumenata u drugom istraivanju

Od instrumenata bie korieni:

1) upitnik za prikupljanje demografskih i drugih karakteristika ispitanika (veliina mesta

rada, duina profesionalnog iskustva, pol, oblast klinike psihologije kojom su se preteno
bavili, procena stepena upoznatosti sa etikim kodeksom DPS, itd.).
2) upitnik etikih uverenja i ponaanja koji su originalno konstruisali Poup i saradnici (Pope,
Tabachnik & Keith-Spiegel, 1987). Verzija prevedena na srpski jezik, koja e biti koriena,
sadri sve ajteme primenljive za praksu klinikih psihologa u Srbiji (ukupno 82 ajtema) i
obuhvata primere razliitih etiki problematinih postupaka koja se mogu pojaviti u praksi.
Ispitanici e za svako ponaanje proceniti u kojoj meri su se uputali u njega, a zatim napraviti
procenu stepena etinosti svakog od tih ponaanja. Instrument se u velikom broju istraivanja

pokazao kao veoma pouzdan (npr. Pope, Tabachnik & Keith-Spiegel, 1988; Pommerantz &
Grice, 2001; Tubbs & Pommerantz, 2001). Kada se ovaj instrument posmatra kroz prizmu
modela za donoenje etikih odluka Kienerove (Kitchener, 1984), vidi se da je osmiljen sa
namerom da ispituje intuitivni nivo rezonovanja. Uz ovaj instrument bie nezavisno pridodat i
krai upitnik etikih uverenja i ponaanja koji je proizaao iz kasnijih modifikacija
originalnog instrumenta Poupa i saradnika (Percival & Striefel, 1994; Gibson & Pope, 1993)
kako bi bio pokriven to vei broj relevantnih, potencijalno etiki problematinih, postupaka
klinikih psihologa. Upitnik e biti validiran na uzorku iz Srbije. U njemu e se nai i ajtemi
koji e sluiti za kontrolu drutveno poeljnih odgovora.
3) upitnik etike pozicije (EPQ) koji je konstruisan da procenjuje linu moralnu filozofiju
(Forsyth, 1980). Instrument ima 20 ajtema. Polovina ajtema meri dimenziju relativizma, a
druga polovina dimenziju idealizma. Upitnik je pokazao vrlo dobre metrijske karakteristike u
drugim istraivanjima (npr. Forsyth, 1980; Forsyth & Pope, 1984).

Plan obrade podataka

U prvom istraivanju bie koritena frekvencijska analiza. Kako bi prva etiri cilja
drugog istraivanja bila ostvarena bie koritene deskriptivna statistika i faktorska analiza. Za
utvrivanje uticaja faktora pola, mesta boravka, oblasti klinike psihologije kojom su se
ispitanici preteno bavili, porodinog, roditeljskog i imovinskog statusa i injenice da li su
ispitanici pohaali edukativni kurs vezan za etika pitanja u praksi klinikih psihologa bie
koriten t-test. Generalni linearni model e biti koriten za ispitivanje uticaja faktora duine
radnog iskustva i uzrasta ispitanika. Za ispitivanje uticaja stepena upoznatosti sa kodeksom
DPS bie koritena korelacija i regresiona analiza. Za ostvarivanje petog cilja bie koritena
kanonika korelacija, a za ostvarivanje estog hi-kvadrat test.

Struktura rada (radni naslovi)

1. UVOD
1.1. Etika i klinika psihologija
1.2. Istorijski razvoj oblasti profesionalne etike u psihologiji

2. TEORIJSKI DEO
2.1. Osnovni koncepti profesionalne etike
2.2. Teorijski modeli za donoenje etikih odluka
2.2.1. Model donoenja etikih odluka Karen Kiener
2.2.2. Drugi modeli za donoenje etikih odluka
2.3. Teorije koje objanjavaju etiko i neetiko ponaanje
2.3.1. Model etike pozicije Donelsona Forsajta
2.3.2. Model moralnosti Dejmsa Resta
2.3.3. Model kognitivne disonance Leona Festingera
3.
ETIKA REGULACIJA I GLAVNA ETIKA PITANJA U PRAKSI
KLINIKIH PSIHOLOGA
3.1. Etiki kodeksi
3.2. Zakonska regulativa
3.3. Osnovna etika pitanja u praksi klinikih psihologa
3.3.1. Specifina etika pitanja vezana za drutvenu sredinu i klijente
3.3.2. Etika pitanja vezana za razliite oblasti klinike prakse
4.
SISTEMATSKI
PREGLED
EMPIRIJSKIH
ISTRAIVANJA
PROFESIONALNE ETIKE U KLINIKOJ PSIHOLOGIJI
5. ISTRAIVANJE ETIKE REGULACIJE
5.1. Predmet i ciljevi istraivanja
5.2. Slina istraivanja sprovedena u drugim dravama
6. METODOLOGIJA ISTRAIVANJA
6.1. Uzorak
6.2. Postupak istraivanja
6.3. Tehnike obrade podataka
7. ISTRAIVANJE PROFESIONALNIH ETIKIH UVERENJA I PONAANJA
KLINIKIH PSIHOLOGA
7.1. Predmet i ciljevi istraivanja
7.2. Slina istraivanja sprovedena u drugim dravama
8. METODOLOGIJA DRUGOG ISTRAIVANJA
6.1. Uzorak
6.2. Klasifikovanje varijabli
6.3. Opis instrumenata
6.4. Postupak istraivanja
6.5. Tehnike obrade podataka
9. REZULTATI ISTRAIVANJA I INTERPRETACIJA
10. DISKUSIJA
11. ZAKLJUAK
12. LITERATURA
X. PRILOZI
U uvodu bie razmatran odnos etike i klinike psihologije, kao i razvoj interesovanja
psihologa za probleme etike u psihologiji. U teorijskom delu bie prikazani osnovni koncepti

neophodni za razumevanje oblasti profesionalne etike, zatim teorijski modeli za donoenje

etikih odluka u praksi, kao i teorije koje objanjavaju etiko i neetiko ponaanje. U
narednom poglavlju bie prikazana oblast etike regulacije i etikih pitanja u praksi klinikih
psihologa kao to na primer kompetencija, poverljivost, informisana saglasnost ili zloupotreba
moi. U sledeem odeljku bie sistematski prikazana sva empirijska istraivanja u oblasti
profesionalne etike u klinikoj psihologiji prema predmetu istraivanja. Preostala poglavlja
bie vezana za prikaz predmeta, ciljeva i metodologije oba istraivanja ove disertacije, prikaz
ranijih istraivanja sa slinom metodologijom, kao i rezultati oba istraivanja, diskusija,
zakljuak i literatura.

Literatura

Akamatsu, T.J. (1988). Intimate relationships with former clients: National survey of attitudes
and behavior among practitioners. Professional Psychology: Research and Practice, 19(4),
454-458.

American Psychological Association (1953). Ethical standards of psychologists. Washington,

DC: Author.

APA (n.d.) About Clinical Psycholog. Preuzeto 1. novembra, 2010 sa

http://www.apa.org/divisions/div12/aboutcp.html

Appelbaum, O.S., & Gutheil, T.G. (2006). Clinical Handbook of Psychiatry & the Law. New
York: Lippincott Williams & Wilkins.

Bandura, A., Barbaranelli, C., Caprara, G., & Pastorelli, C. (1996). Mechanisms of moral

disengagement in the exercise of moral agency. Journal of Personality and Social

Psychology, 71(2), 364-374.

Barnett, J.E. (2008). The ethical practice of psychotherapy: easily within our reach. Journal of
Clinical Psychology: In Session, 64(5), 569-575.

Baldick, T.L. (1980). Ethical Discrimination Ability of Intern Psychologists: A Function of

Training in Ethics. Professional Psychology, 11(2), 276-282.

Beuchamp, T.L., & Childress, J.F. (1989). Principles of biomedical ethics (3rd Edition). New
York: Oxford University Press.

Beigler, J.S. (1984). Tarasoff v. confidentiality. Behavioral Science and the Law, 2(3), 273290.

Berger, J. (2007). Predmet klinike psihologije. U J. Berger & M. Miti (Red.), Klinika
psihologija (str. 9-28). Beograd: Centar za primenjenu psihologiju.

Bernard, J.L., & Jara, C.S. (1986). The failure of clinical graduate students to apply
understood ethical principles. Professional Psychology: Research and Practice, 18(5), 489491.

Bernard, J.L., Murphy, M., & Little, M. (1987). The Failure of Clinical Psychologists to
Apply Understood Ethical Principles. Professional Psychology: Research and Practice, 18(5),
489-491.

Bersoff, D.N. (1976). Therapists as protectors and policemen: New roles as a result of
Tarasoff. Professional Psychology: Research and Practice, 7(3), 267-273.

Bersoff, D.N. (2003). Ethical conflicts in psychology, 3rd Edition. Washington, DC:
American Psychological Association.

Borys, D.S., & Pope, K.S. (1989). Dual relationships between therapist and client: A national
study of psychologists, psychiatrists, and social workers. Professional Psychology: Research
and Practice, 20(5), 283-293.

Bouhoutsos, J., Holroyd, J., Lerman, H., Forer, B., & Greenberg, M. (1983). Sexual intimacy
between psychotherapists and patients. Professional Psychology: Research and Practice,
14(2), 185-196.

Bowers, W.J., Givelber, D.J., & Blitch, C.L. (1986). How Did Tarasoff Affect Clinical
Practice? Annals of the American Academy of Political and Social Science, 484, 70-85.

Brown, L.S. (1994). Boundaries in feminist therapy: A conceptual formulation. In N.K.

Gartrell (Ed.), Bringing ethics alive: Feminist ethics in psychotherapy practice (pp. 29-38).
New York: Haworth Press.

Bush, S.S., Connell, M.A., & Denny, R.L. (2006). Ethical Practice in Forensic Psychology: A
systematic model for decision making. Washington, DC: American Psychological
Association.

Butler, S., & Zelen, S.L. (1977). Sexual intimacies between therapists and patients.
Psychotherapy: Theory, Research and Practice, 14(2), 139-145.

iri, Z. (2007). Viktimizacija psihijatrijskih bolesnika. Temida, 10(3), 3-9.

Colnerud, G. (1997). Ethical Dilemmas of Psychologists - A Swedish Example in an

International Perspective. European Psychologist, 2(2), 164-170.

olovi, O., Pejovi-Milovanevi, M., & Lei-Toevski, D. (2008). Pomoi, a ne povrediti

- etike odgovornosti i dileme u psihoterapiji. Psihijatrija danas, 40(2), 137-145.

Conte, H., Plutchik, R., Picard, S., & Karasu, T. (1989). Ethics in the practice of
psychotherapy: A survey. American Journal of Psychotherapy, 43(1), 32-42.

Cottone, R.R., & Claus, R.E. (2000). Ethical Decision-Making Models: A Review of the
Literature. Journal of Counseling & Development, 78(3), 275-283.

Del Ro, C., Borda, M., & Torres, I. (2003).Valoracin de los estudiantes de Psicologa sobre
la tica de algunas prcticas de los terapeutas. Psicologa Conductual, 11(2), 261-281.

Dinger, T.J. (1997). The relationship between two ethical decision-making models and
counselor trainees' responses to an ethical discrimination task and their perceptions of
ethical therapeutic behavior. Unpublished doctoral dissertation, Lubbock: Texas Tech
University.

Disi, V.S. (2009). Neophodne promene etikog kodeksa. Psiholoke novine, 33(327), 4.

Drutvo psihologa SR Srbije (1971). Etiki kodeks psihologa Socijalistike Republike Srbije.
Psihologija, 5(4), 239-243.

Drutvo psihologa Srbije (2000). Kodeks etike psihologa Srbije. Beograd: Autor.

Fajgelj, S. (2004). Metode istraivanja ponaanja. Beograd: Centar za primenjenu

psihologiju.

Forsyth, D.R. (1980). Taxonomy of ethical ideologies. Journal of Personality and Social
Psychology, 39(1), 175184.

Forsyth, D.R., & Pope, W.R. (1984). Ethical ideology and judgements of social psychological
research: Multidimensional analysis. Journal of Personality and Social Psychology, 46(6),
13651375.

Freud, S. (1912). Recommendations to physicians practising psychoanalysis. In J. Strachey

(Ed. & Trans.), The standard edition of the complete psychological works of Sigmund Freud,
12:111-120. London: Hogarth Press (1958).

Freud, S. (1913). On beginning the treatment (further recommendations on the technique of

psychoanalysis). In J. Strachey (Ed. & Trans.), The standard edition of the complete
psychological works of Sigmund Freud, 12: 121-144. London: Hogarth Press (1958).

Gibson, W.T., & Pope, K.S. (1993). The ethics of counseling: A national survey of certified
counselors. Journal of Counseling and Development, 71(3), 330-336.

Giovazolias, T. & Davis, P. (2001). Counselling Psychologists Experiences of Sexual

Attraction toward their clients: Impact on the Therapeutic Process. Counselling Psychology
Quarterly, 14(4), 281-286.

Gius, E., & Coin, R. (2000). Ethics Between Norms and Values: A Study of Italian
Psychotherapists. European Psychologist, 5(4), 326-333.

Gvozdi, A. (2010, 10. novembar). Viestruki odnosi i granice u psihoterapiji. Danas.

Preuzeto 15.1.2011. sa: http://www.danas.rs/dodaci/psihologija/visestruki_odnosi_i
_granice_u_psihoterapiji.62.html?news_id=203414

Haas, L.J., Malouf, J.L., & Mayerson, N.H. (1986). Ethical dilemmas in psychological
practice: Results of a national survey. Professional Psychology: Research and Practice,
17(4), 316-321.

Hadjistavropoulos, T., Malloy, D., Sharpe, D., & Fuchs-Lacelle, S. (2003). The Ethical
Ideologies of Psychologists and Physicians: A Preliminary Comparison. Ethics & Behavior,
13(1), 97-104.

Hare, R. (1991). The philosophical basis of psychiatric ethics. In S. Block & P. Chodoff
(Eds.), Psychiatric ethics (pp. 31-45). Oxford: Oxford University Press.

Hedrih, V., & eleskov-ori, J. (2006). Psychological correlates of resilience to pressure of

authority for unethical behavior. Godinjak za psihologiju, 4(4-5), 53-70.

Helbok, C.M. (2003). National survey of psychological practices across rural and urban
communities. Unpublished doctoral dissertation, Morgantown: College of Human Resources
and Education at West Virginia University.

Henry, J. (2005). Ethical beliefs, moral reasoning and ethics training in Australian
psychology students. Unpublished dissertation, Brisbane: Griffith University.

Herlihy, B., & Corey, G. (2006). Boundary issues in counseling: Multiple roles and
responsibilities (2nd ed.). Alexandria, VA: American Association for Counseling and
Development.

Ili, I. (2005). Kontratransfer u inicijalnoj fazi psihoterapije adolescenata. Engrami - asopis

za kliniku psihijatriju, psihologiju i granine discipline, 27(1-2), 69-81.

Jeroti, V. (1990). Etike dileme i odgovornost psihoterapeuta. Avalske sveske, 9, 57-64.

Jeroti, V. (1994). Etiki izazovi u individualnoj psihoterapiji analitiki orijentisanoj.

Psihijatrija danas, 26(1), 89-93.

Jovii, S. (2002). Prisilna hospitalizacija: etike i pravne dileme. Engrami - asopis za

kliniku psihijatriju, psihologiju i granine discipline, 24(2), 49-53.

Jovovi, S. (2007). Poverljivost i privilegija - osvrt na ameriku regulativu. Engrami - asopis

za kliniku psihijatriju, psihologiju i granine discipline, 29(1-2), 65-77.

Kazdin, A.E. (2002). Research Design in Clinical Psychology (4th ed.). Boston and London:
Allyn & Bacon, Inc.

Kernes, J.L., & Kinnier, R.T. (2005). Psychologists' search for the good life. Journal of
Humanistic Psychology, 45(1), 82-105.

Kitchener, K.S. (1984). Intuition, critical evaluation and ethical principles: The foundation for
ethical decisions in counseling psychology. Counseling Psychology, 12(3), 43-55.

Kitchener, K.S. (2000). Foundations of ethical practice, research, and teaching in

psychology. New Jersey: Lawrence Erlbaum.

Kondi-Petrovi, K. (1971). Kontratransfer u radu sa odraslim i decom. Psihologija, 5(4),

283-288.

Koocher, G.P., & Keith-Spiegel, P. (1998). Ethics in psychology: Professional standards and
cases (2nd ed.). New York: Oxford University Press.

Kovaevi, V. (1992). Neka etika pitanja u analitikoj psihoterapiji. Psihijatrija danas, 24(34), 219-224.

Kristiansen, C. M., & Hotte, A. (1996). Morality and the self: Implications for the when and
how of valueattitudebehavior relations. In C. Seligman, J.M. Olson & M.P. Zanna (Eds.),
The psychology of values: The Ontario symposium (pp. 77105). Hillsdale, NJ: Lawrence
Erlbaum Associates.

Kuyken, W. (1999). Power and clinical psychology: a model for resolving power-related
ethical dilemmas. Ethics and Behavior, 9(1), 21-37.

Laki, Z. (2007). Osetljivost psihologa za etika pitanja u razliitim oblastima prakse.

Neobjavljeni master rad, Beograd: Filozofski fakultet.

Lakin, M. (1988). Ethical issues in the Psychotherapies. New York and Oxford: Oxford
University Press.

Lamb, D.H., & Catanzaro, S.J. (1998). Sexual and nonsexual boundary violations involving
psychologists, clients, supervisees, and students: Implications for Professional Practice.
Professional Psychology: Research and Practice, 29(5), 498-503.

Lamb, D.H., Catanzaro, S.J., & Moorman, A.S. (2004). A Preliminary Look at How
Psychologists Identify, Evaluate, and Proceed When Faced With Possible Multiple
Relationship Dilemmas. Professional Psychology: Research and Practice, 35(3), 248-254.

Leach, M.M., & Harbin, J.J. (1997). Psychological Ethics Codes: A Comparison of Twentyfour Countries. International Journal of Psychology, 32(3), 181-192.

Leslie, J.C. (1996). The rising profile of ethical issues for psychologists. Irish Journal of
Psychology, 17(2), 87-94.

Lindsay, G., & Clarkson, P. (1999). Ethical dilemmas of psychotherapists. The Psychologist,
12(4), 182-185.

Ltzn K., Cronqvist A., Magnusson A., & Andersson L. (2003). Moral stress: synthesis of a
concept. Nursing Ethics, 10(3), 312-322.

Martin, P.R. & Birnbrauer, J.S. (1996). Clinical Psychology: Profession and Practice in
Australia. South Melbourne : Macmillan Education.

McMinn, M.R., & Meek, K.R. (1996). Ethics among Christian counsellors: A survey of
beliefs and behaviours. Journal of Psychology and Theology, 24, 26-37.

McMinn, M.R., & Meek, K.R., & McRay, B.W. (1997). Beliefs and Behaviours among
CAPS members regarding ethical issues. Journal of Psychology and Christianity, 16, 18-35.

McMinn, M.R., Buchanan, T., Ellens, B.M., & Ryan, M.K. (1999). Technology, professional
practice and ethics: Survey findings and implications. Professional Psychology: Research and
Practice, 30(2), 165-172.

McRay, B.W., McMinn, M.R., & Meek, K.R. (1998). Questioning the "Slippery Slope":
Ethical Beliefs and Behaviors of Private Office-Based and Church-Based Therapists.
Counseling and Values, 42(2), 142-152.

Miovi, R., Stankovi, Z., & Nastasi, P. (1992). Transfer i kontratransfer u grupnoj terapiji
alkoholizma. Psihijatrija danas, 24(1-2), 165-171.

Miri, J. (2003). Tumaenje kodeksa etike. Beograd: Centar za primenjenu psihologiju.

Miti, M. (2007). Profesija kliniki psiholog. U J. Berger & M. Miti (Red.), Klinika
psihologija (str. 341-358). Beograd: Centar za primenjenu psihologiju.

Nickell, N.J., Hecker, L.L., Ray, R.E., & Bercik, J. (1995). Marriage and family therapists'
sexual attraction to clients: An exploration study. The American Journal of Family Therapy,
23(4), 315-327.

Oordt, M.S. (1990). Ethics of practice among Christian psychologists: a pilot study. Journal
of Psychology and Theology, 18(3), 255-260.

Pabian, Y.L., Welfel, E., & Beebe, R.S. (2009). Psychologists' knowledge of their states' laws
pertaining to Tarasoff-type situations. Professional Psychology: Research and Practice,
40(1), 8-14.

Paul, R.E. (1977). Tarasoff and the Duty to Warn: Toward a Standard of Conduct That
Balances the Rights of Clients Against the Rights of Third Parties. Professional Psychology:
Research and Practice, 8(2), 125-128.

Percival, G., & Striefel, S. (1994). Ethical beliefs and practices of AAPB members.
Biofeedback and self-regulation, 19(1), 67-93.

Petitpas, A.J., Brewer, B.W., Rivera, P.M., & Van Raalte, J.L. (1994). Ethical beliefs and
behaviors in applied sport psychology: the AAASP ethics survey. Journal of Applied Sport
Psychology, 6(2), 135-151.

Petrui, N. (2007). Postupak za prinudnu hospitalizaciju osoba sa mentalnim poremeajem u

svetlu standarda zatite ljudskih prava. Temida, 10(3), 25-37.

Pokrajac-Bulian, A. (2003). Etika klinikog psihologa. U M. Biro & W. Butollo (Ur.)

Klinika psihologija (str. 27-35). Novi Sad: Katedra za kliniku psihologiju LMU Mnchen &
Futura publikacije.

Pomerantz, A., Ross, M.J., Gfeller, J.D., & Hughes, H. (1998). Ethical beliefs of
psychotherapists: Scientific findings. Journal of Contemporary Psychotherapy, 28(1), 35-44.

Pomerantz, A.M. & Pettibone, J.C. (2005). The influence of client characteristics on
psychologists' ethical beliefs: An empirical investigation. Journal of Clinical Psychology,
61(4), 517-528.

Pomerantz, A.M., & Grice, J.W. (2001). Ethical beliefs of mental-health professionals and
undergraduates regarding therapist practices. Journal of Clinical Psychology, 57(6), 737-748.

Pope, K.S., Keith-Spiegel, P., & Tabachnick, B.G. (1986). Sexual attraction to clients. The
human therapist and the (sometimes) inhuman training system. The American Psychologist,
41(2), 147-158.

Pope, K.S. (1990). Identifying and Implementing Ethical Standards for Primary Prevention.
Prevention in Human Services, 8(2), 43-64.

Pope, K.S., & Vetter, V.A. (1992). Ethical dilemmas encountered by members of the
American Psychological Association: A national survey. American Psychologist, 47(3), 397411.

Pope, K.S., Levenson, H., & Schover, L.R. (1979). Sexual intimacy in psychology training:
Results and implications of a national survey. American Psychologist, 34(8), 682-689.

Pope, K.S., Tabachnick, B.G., & Keith-Spiegel, P. (1987). Ethics of practice: The beliefs and
behaviours of psychologists as therapists. American Psychologist, 42(11), 993-1006.

Pope, K.S., Tabachnick, B.G., & Keith-Spiegel, P. (1988). Good and poor practices in
psychotherapy: National survey of beliefs of psychologists. Professional Psychology:
Research and Practice, 19(5), 547-552.

Rae, W.A., & Worchel, F.F. (1991). Ethical beliefs and behaviors of pediatric psychologists.
Journal of Pediatric Psychology, 16(6), 727-744.

Rest, J. Narvaez, D., Bebeau, M., & Thoma, S. (1999). Postconventional Moral Thinking: A
Neo-Kohlbergian Approach. New Jersey: Lawrence Erlbaum Associates.

Rot, N. (2003). Osnovi socijalne psihologije. Beograd: Zavod za udbenike i nastavna

sredstva.

Scaife, J. (2001). Supervision in the Mental Health Professions: A Practitioner's Guide. New
York: Brunner-Routledge.

Slack, C.M., & Wassenaar, D.R. (1999). Ethical Dilemmas of South African Clinical
Psychologists: International Comparisons. European Psychologist, 4(3), 179-186.

Smith-Bell, M., & Winslade, W.J. (1994). Privacy, confidentiality, and privilege in
psychotherapeutic relationships. The American Journal of Ortopsychiatry, 64(2), 180-193.

Southard, M.J., & Gross, B.H. (1982). Making clinical decisions after Tarasoff. In B. Gross &
L.E. Weinberger (Eds.), New directions for mental health services: Vol. 16: The mental health
professional and the legal system (pp. 93-101). San Francisco: Jossey-Bass.

Srna, J. (2003). Etika pitanja u psihoterapiji. Rad prezentovan na II Simpozijumu razvojne

neurologije i psihijatrije u Beogradu. Zbornik radova, 33-37.

Staki, . (2006). Tenja ka savrenstvu - etiko oplemenjivanje socijalnog rada. Socijalna

misao, 13(1), 51-73.

Staki, ., Staki, M., Bodiroza, A., & Staki, S. (2004). Etike dileme i izazovi socijalnog
rada - prirunik za strunjake u socijalnoj zatiti. Beograd: Ministarstvo rada, zapoljavanja i
socijalne politike Republike Srbije.

Starevi, V., & Eri, Lj. (2006). Psihoterapija i etika. U Lj. Eri (Ur.), Psihoterapija (str.
439-469). Beograd: Medicinski fakultet.

Steenfeldt-Foss, O.W. (2010). Ethical Principles in Psychiatry: The Declarations of Hawaii

and Madrid. In H. Helmchen & N. Sartorius (Eds.), Ethics in psychiatry: European
contributions Vol 45 Part 2 (pp. 129-137). Dordrecht: Springer.

Sullivan, K. (2002). Australian psychologists ethical beliefs and behaviours. Australian

Psychologist 37(2), 135-141.

Szasz, T. (1961). The Myth of Mental Illness: Foundations of a Theory of Personal Conduct.
New York: Hoeber-Harper.

Tangney, J.P., Stuewig, J., & Mashek, D.J. (2007). Moral Emotions and Moral Behavior.
Annual Review of Psychology, 58, 345-372.

Taylor, L., McMinn, M.R., Bufford, R.K., & Chang, K.B.T. (2010). Psychologists' attitudes
and ethical concerns regarding the use of social networking web sites. Professional
Psychology: Research and Practice, 41(2), 153-159.

Tubbs, P., & Pomerantz, A.M. (2001). Ethical behaviors of psychologists: changes since
1987. Journal of Clinical Psychology, 57(3), 395-399.

Tymchuk, A.J., Drapkin, R., Major-Kingsley, S., Ackerman, A.B., Coffman, E.W., & Baum,
M.S. (1982). Ethical decision-making and psychologists' attitudes toward training in ethics.
Professional Psychology, 13(3), 412-414.

Urofsky, R.I. (2000). An exploration of counseling ethics: A qualitative study. Doctoral

dissertation, Charlottesville: University of Virginia.

Verma, S.K., & Kaur, H. (1998). Ethics and clinical psychology. Indian Journal of Clinical
Psychology, 25(2), 120-123.

Vuevi, Z., & Biro, M. (1996). O etici psiholokog i psihijatrijskog vetaenja. Glasnik
advokatske komore Vojvodine, 4, 124-127.

Vukosavljevi-Gvozden, T. (2004). Poverljivost u psihoterapiji - neke od aktuelnih dilema.

Psihologija, 37(1), 33-50.

Weaver, K. (2007) Ethical sensitivity: State of the science and needs for further research.
Nursing Ethics, 14(2), 141155.

Weil, M., & Sanchez, E. (1983). The Impact of the Tarasoff Decision on Clinical Social Work
Practice. The Social Service Review, 57(1), 112-124.

Welfel, E.R., & Kitchener, K.S. (1992). Introduction to the special section: ethics education an agenda for the 90s. Professional Psychology: Research and Practice, 23(3), 179-181.

Welfel, E.R., & Lipsitz, N.E. (1984). The ethical behavior of professional psychologists: A
critical analysis of the research. The Counseling Psychologist, 12(3), 31-42.

Welfel, E.R. (2006) Ethics in counseling and psychotherapy: Standards, research, and
emerging issues. 3rd edition. Belmont: Thomson, Brooks/Cole.

Wilkins, M.A., McGuire, J.W., Abbott, D.W., & Blau, F.I. (1990). Willingness to apply
understood ethical principles. Journal of Clinical Psychology, 46(4), 539-547.

Williams, B.E., Pomerantz, A.M., Pettibone, J.C., & Segrist, D.J. (2010). How impaired is
too impaired? Ratings of psychologist impairment by psychologists in independent practice.
Ethics & Behavior, 20(2), 149-160.

Wise, T.P. (1978). Where the Public Peril Begins: A Survey of Psychotherapists to Determine
the Effects of Tarasoff. Stanford Law Review, 31(1), 165-190.
Zakrzewski, R.F. (2006). A national survey of American Psychological Association student
affiliates involvement and ethical training in psychology educator-student relationships.
Professional Psychology: Research and Practice, 37(6), 724-730.

Zirkle, D., Jensen, M., Collins-Marotte, J., Murphy, R., & Maddux, C. (2002). Therapeutic
practices and ethical beliefs of professionals working with adolescents in residential
treatment. Counseling and Values, 46(2), 107-117.

NASTAVNO-NAUNOM VEU FILOZOFSKOG FAKULTETA U BEOGRADU

IZVETAJ KOMISIJE ZA OCENU TEME DOKTORSKE DISERTACIJE doktoranda

NIKOLE PETROVIA

Na sednici Odeljenja za psihologiju, odranoj 28.01.2011. godine izabrani smo u

Komisiju za ocenu teme doktorske disertacije doktoranda Nikole Petrovia, pod naslovom:
Profesionalna etika uverenja i postupci klinikih psihologa u Srbiji.
Dana 16. februara 2011. Nikola Petrovi je pred ovom komisijom uspeno odbranio
nacrt svoje teze i prihvatio nekoliko sugestija koje bi prema miljenju lanova komisije
unapredile njegov rad. Sugestije lanova komisije su se odnosile na: preciznije formulisanje
populacije klinikih psihologa, detaljniji prikaz teorijskih modela i pojanjavanje njihove veze
sa varijablama istraivanja, kao i na saimanje i skraenje delova planiranog sadraja teze.
Poto je kandidat predloene izmene uneo u svoj nacrt, podnosimo sledei
IZVETAJ
Nikola Petrovi diplomirao je 2008. godine na Odeljenju za psihologiju Filozofskog
fakulteta u Beogradu sa temom Percepcija vandalizma i stavovi prema vandalizmu mentor prof. dr. Bora Kuzmanovi.
Doktorske studije je upisao 2009. godine i poloio sve ispite u roku sa prosenom
ocenom 9.62. Tokom doktorskih studija saradjivao je u nastavi na klinikim predmetima
osnovnih studija - kao demonstrator na predmetima Osnovi psihoterapije i savetovanja i
Krizne intervencije i kao gost predava na predmetu Etika i kritika pitanja u klinikoj
psihologiji.
U periodu od 2007-2010 zavrio je osnovni i napredni nivo edukacije iz Racionalno
emocionalno bihevioralne terapije (REBT), a u toku je edukacije na zavrnom nivou.
Po okonanju osnovnih studija radio je kao profesor psihologije u dve srednje
medicinske kole, a od 2010. godine je zaposlen kao asistent u Visokoj medicinskoj koli
strukovnih studija Milutin Milankovi u Beogradu na predmetima: Psihologija linosti sa
mentalnom higijenom, Psihologija bola i Medicinska psihologija sa neuropsihologijom. Od
2009 godine takoe radi u Viktimolokom drutvu Srbije kao saradnik na projektima
istraivanja kriminaliteta i zatite rtava nasilja.
Nikola Petrovi je lan Drutva psihologa Srbije (od 2008. g.) i Odbora za etika
pitanja ovog udruenja (od 2011. g.), a od 2010. g. je i sekretar redakcije naunog asopisa
Temida.
Od 2009. godine kandidat je objavio impresivan broj naunih i strunih radova
vezanih za oblasti: vrnjakog i porodinog nasilja, pomirenja i profesionalne etike i to:
etiri (dva autorska i dva koautorska) poglavlja u monografiji Nasilje u porodici u
Vojvodini u izdanju Pokrajinskog sekretarijata za rad, zapoljavanje i ravnopravnost polova,
Novi Sad, kao i pet (etiri autorska i jedan koautorski) radova u asopisu Temida. Imao je i
sedam (dva autorska i pet koautorskih) saoptenja na naunim i strunim skupovima u zemlji
(5) i inostranstvu (2).

Podaci iz biografije i bibliografije Nikole Petrovia jasno ukazuju da tema koju je

predloio za svoju doktorsku disertaciju proistie iz njegovog nauno i struno utemeljenog
interesovanja za oblast klinike psihologije, a posebno oblast profesionalne etike u klinikoj
psihologiji.
Predmet, znaaj i cilj disertacije
Oblast profesionalne etike je relativno nova i, kao takva, slabo je istraivana i u svetu,
a posebno u naoj sredini. Nakon istraivanja psiholokih korelata otpornosti studenata
psihologije na pritisak autoriteta za neetiko ponaanje (Hedrih & eleskov-ori, 2006) i
osetljivosti psihologa za etika pitanja u razliitim oblastima prakse (Laki, 2007), ovo bi bilo
tek tree empirijsko istraivanje ove oblasti kod nas.
Kandidat je usmerio svoje istraivanje na oblast klinike psihologije, obzirom da je
ona, prema istraivanjima u svetu, primenjena psiholoka disciplina sa najvie problematinih
etikih pitanja (Pope & Vetter, 1992), a ujedno i najveim brojem pritubi na rad psihologa
(Welfel, 2006). Profesionalni rad klinikih psihologa podrazumeva neposredan rad sa
klijentima razliite ivotne dobi koje njihovi psiholoki problemi fizika i mentalna bolest,
trauma, stres ili kriza, vode u stanje visoke vulnerabilnosti i smanjene psihofizike i socijalne
moi. Tegobe sa kojima se kliniki psiholozi susreu u svom radu su intimne, delikatne,
ponekad i kontraverzne prirode. Iznoenje ovakvih osetljivih, esto i tajnih podataka, ini
klijente dodatno vulnerabilnim, jer postoji mogunost da te informacije budu otkrivene od
strane osoba koje ne bi smele da imaju pristup njima (Smith-Bell & Winslade, 1994).
Razlika u moi izmeu klinikih psihologa i njihovih klijenata potie od ne samo od
neravnopravnosti u pogledu posedovanja informacija i znanja, razliitih socijalnih uloga koje
imaju,ve i od specifinosti profesionalnog odnosa (Kuyken, 1999). Kao i u drugim
pomagakim profesijama ta specifinost lei u asimetriji odnosa izmeu prualaca i korisnika
usluga - kliniki psiholozi pomau svojim klijentima ne oekujui reciprocitet karakteristian
za druge drutvene odnose. tavie, delatnost klinikih psihologa, posebno psihoterapeuta i

savetnika, podrazumeva pored profesionalnih i upotrebu linih kompetencija moi. Mnogi

autori su prepoznali postojanje irokih mogunosti da se ova razlika u moi zloupotrebi na
tetu klijenata (npr. Appelbaum & Gutheil, 2006; Koocher & Keith-Spiegel, 1998; Brown,
1994). Stoga je briga o etinosti postupaka klinikih psihologa krucijalna, jer osigurava kako
zatitu klijenata, tako i zatitu samih psihologa i njihove profesije.
Konano,u vreme erozije morala i vrednosti, ratova u okruenju, ekonomskih
tranzicije i ekonomske krize na naim prostorima, ispitivanje profesionalne etike, u
pomagakoj profesiji kao to je klinika psihologija,ima i odredjeni drutveni znaaj.
Kliniki psiholozi u Srbiji rade sa klijentima ve decenijama, ali o tome kako oni rade
nemamo dovoljno nauno utemeljenih podataka. Nauni doprinos ove teze vidimo u nameri
kandidata da u svojoj tezi osvetli razliite oblasti profesionalne etike u klinikoj psihologiji na sveobuhvatan nain, iz razliitih uglova - psiholoke teorije, istraivanja i prakse.
Polazei od sistematizacije osnovnih teorijskih koncepata i teorijskih modela u oblasti
profesionalne etike klinikih psihologa, preko sistematskog pregleda rezultata empirijskih
istraivanja ove oblasti kod nas i u svetu sve do pregleda etike problematike i naina njene
regulacije u klinikoj praksi.
Dalji nauni doprinos vidimo u sprovoenju dva relevantna empirijska istraivanja.
Prvo je istraivanje u oblasti etike regulative i odnosi se na neetiko ponaanje klinikih
psihologa u Srbiji, registrovano od strane etikih komiteta i sudova asti njihovih strukovnih
udruenja. Drugo istraivanje ima za cilj sticanje jo neposrednijeg uvida u samu kliniku
praksu kroz ispitivanje:

uverenja klinikih psihologa o etiki diskutabilnim profesionalnim postupcima, (kao

to je npr. prihvatanje klijentove odluke da izvri suicid ili uputanje u prijateljski
odnos sa bivim klijentom) kao i samo
etiki diskutabilno postupanje tih psihologa.
povezanost izmedju etikih uverenja i postupanja, kao i
povezanost etikih uverenja i postupanja sa etikom pozicijom, etikim obrazovanjem,
profesionalnim i demografskim karakteristikama klinikih psihologa.
Oekuje se da bi rezultati ovih istraivanja mogli podstai razvoj profesionalne etike u naoj
sredini na neposredan i posredan nain. Neposredno u pravcu :

razvoja profesionalne kompetencije i odgovornosti kroz spoznaju sopstvene prakse iz

ugla profesionalne etike i njene regulacije;

unapreenja programa etikog obrazovanja kako studenata psihologije tako i klinikih

psihologa u praksi ;
stimulisanja daljih istraivanja ove oblasti;
I posredno u smislu :

unapreenja struke kroz osavremenjavanje rada odbora za etika pitanja i sudova asti
naih profesionalnih udruenja;
formulisanje profesionalnih standarda i predloga za reformu i dopunu etikih kodeksa;
unapreenje zakonske regulative profesije psihologa.

Predloeni sadraj disertacije

Sadraj disertacije predvia 12 poglavlja i priloge. U uvodu bie detaljno razmatran
odnos etike i klinike psihologije, kao i razvoj interesovanja psihologa za probleme etike u
psihologiji. U teorijskom delu bie prikazani osnovni koncepti neophodni za razumevanje
oblasti profesionalne etike, zatim razliiti teorijski modeli za donoenje etikih odluka u
praksi (meu kojima autor posebno izdvaja kao najpoznatiji model Karen Kiener) kao i
modeli koji objanjavaju etiko i neetiko ponaanje (model etike pozicije Donelsona
Forsajta, model moralnosti Dejmsa Resta i model kognitivne disonance Leona Festingera).
U narednom poglavlju bie prikazana oblast etike regulative i oblast etikih pitanja u
praksi klinikih psihologa (kao to su npr. pitanje kompetencije, poverljivosti, informisane
saglasnosti, itd.) Za sledei odeljak predvien je sistematski prikaz rezultata empirijskih
istraivanja u oblasti profesionalne etike u klinikoj psihologiji prema predmetu istraivanja,
kao i pregled rezultata istraivanja etike regulative.
Preostala poglavlja bie vezana za prikaz predmeta, ciljeva i metodologije oba
empirijska istraivanja, prikaz i diskusiju njihovih rezultata, zakljuak i spisak koriene
literature.

Metod istraivanja
Kandidat planira da sprovede dva nezavisna eksplorativna istraivanja.

U prvom istraivanju varijable od znaaja e biti: ukupan broj pritubi, broj podnetih
pritubi po godinama, vrsta pritubi i odluke nadlenog tela (etikog odbora ili suda asti). Od
ukupne populacije pritubi u ispitivani uzorak ui e samo one koje se tiu rada klinikih
psihologa. Osnovna metoda za obradu podataka bie frekvencijska analiza.
U drugom istraivanju populacija klinikih psihologa definisana je na sledei nain: a)
lanovi su strukovnih organizacija na teritoriji Republike Srbije (Drutvo psihologa Srbije,
Savez drutava psihoterapeuta Srbije ili Udruenje psiholokih savetnika Srbije); b) vie od
50% svoga radnog vremena provode u neposrednom radu sa klijentima; c) na zadacima
psiholoke procene, tretmana i prevencije tretmana.
Poetna projekcija je da e stratifikovani sluajni uzorak initi oko 300 klinikih psihologa.
Stratifikacija e biti izvrena prema veliini mesta u kojem ispitanici rade.
U drugom istraivanju zavisne varijable bie: 1. uverenja o etiki diskutabilnim
profesionalnim postupcima i 2. etiki diskutabilno profesionalno postupanje.
Nezavisne varijable bie:
1. etika pozicija (apsolutistika, situacionalistika, subjektivistika ili
ekscepcionistika).
2. socio-demografske karakteristike klinikih psihologa (veliina mesta rada, pol,
uzrast, porodini status, roditeljski status i imovinski status),
3. profesionalni profil klinikih psihologa izraen kroz a) procentualnu zastupljenost
kljunih poslova (klinika procena, psiholoki tretman, psiholoka prevencija) b) oblast
klinike psihologije (npr. zdravstvena psihologija, forenzika itd.) c) sistem u kome je ispitanik
zaposlen (zdravstvo, socijalna zatita, obrazovanje, pravosue, vojska, policija) i d) duina
radnog staa.
Kontrolna varijabla bie etika obrazovanost definisana preko a) stepena upoznatosti
sa etikim kodeksom i b) zavrenih edukativnih kurseva iz oblasti profesionalne etike.
Od instrumenata u istraivanju e biti korieni :
1. Upitnik etikih uverenja i ponaanja Poup-a i saradnika (Pope, Tabachnik &

Keith-Spiegel, 1987) koji se u brojnim istraivanjima ( Pope, Tabachnik & Keith-Spiegel,

1988; Pommerantz & Grice, 2001; Tubbs & Pommerantz, 2001) pokazao kao veoma
pouzdan. Ovaj upitnik obuhvata primere 82 razliita etiki diskutabilna postupka poznata
klinikoj praksi kojima su nezavisno pridodati jo neki ajtemi proizali iz kasnijih
modifikacija originalnog instrumenta (Percival & Striefel, 1994; Gibson & Pope, 1993).
2. Upitnik etike pozicije ili line moralne filozofije (Forsyth, 1980) sa 20 ajtema. od
kojih polovina meri dimenziju relativizma, a druga polovina dimenziju idealizma. Na osnovu
skorova na obe dimenzije ispitanici se mogu svrstati u jednu od etiri pomenute etike
pozicije. Upitnik je pokazao vrlo dobre metrijske karakteristike u brojnim istraivanjima (npr.
Forsyth, 1980; Forsyth & Pope, 1984).
3. Upitnik za prikupljanje socio-demografskih podataka, kao i podataka o profesionalnom
profilu i etikoj obrazovanosti, konstruisao je sam kandidat.
Za obradu podataka predloeni su sledei statistiki postupci: deskriptivna statistika,
faktorska analiza, t-test, generalni lineani model, korelacija, regresiona analiza, kanonika
korelacija i hi-kvadrat test.

Zakljuak

Kandidat Nikola Petrovi je za temu svoje doktorske disertacije izabrao da iz

teorijskog, empirijskog i praktinog ugla osvetli relevantne aspekte jedne znaajne, prilino
delikatne i za nau sredinu relativno nove i neistraene oblasti - profesionalnu etiku klinikih
psihologa u Srbiji. Jasno je obrazloio potrebu za jednim ovakvim naunim radom, ocrtao
teorijske okvire predloene teme i sainio prihvatljiv nacrt za dva empirijska istraivanja iji
bi rezultati mogli biti od strunog, naunog pa i ak drutvenog znaaja u ovoj sredini.
Njegova biografija i bibliografija jasno ukazuju da je ovde re o kompetentnom, ambicioznom
i za nauni rad visoko motivisanom mladom strunjaku.
Stoga komisija predlae Nastavno naunom veu Filozofskog fakulteta u Beogradu da
kandidatu Nikoli Petroviu, odobri izradu doktorske disertacije na temu Profesionalna
etika uverenja i postupci klinikih psihologa.

Beograd, 6.5.2011.

Potpisi lanova komisije:

prof. dr Jelena Srna, mentor

______________________
prof. dr Marija Miti, lan
______________________
doc. dr Lazar Tenjovi, lan
______________________