Parmenidovo Bie

Parmenid u svom jedinom sauvanom delu O prirodi pokazuje svoja esta

putovanja, filozofska putovanja u svoje misli i razmiljanja. U jednom delu
ove poeme Put istine , na jednom od svojih putovanja, Parmenid saznaje
istinu o svim stvarima i kako je ona zamaskirana naim odreenim prividom
tih istih stvari i zbog toga ne uspevamo da je spoznamo.
Naime, on polazi od svoje poznate premise Bie je jedno, a za ovakvu
vrstu uvida on kae da mu je pruila nadoveija, tj. boanska sila.

Pod

biem Parmenid podrazumeva samo postojanje i tako tvrdi da postojanje

uvek jeste. Bie je realno i uvek jeste i ne moe da ne bude realno i da
nije i samim tim potvruje postojanje po sebi. On dalje razvija svoje ideje
tvrdi da se o nebiu ne moe priati jer samim pokuajem da neto kaemo
o nebii mi bismo u jezikom smislu koristili konstrukcije poput jeste ili je
(nebie je/jeste) i zapravo zagovarili njegove postojanje. Dakle, Bie nema
svoju drugost jer bi ta drugost implicirala nepostojanje, ono to nije, nebii, a
to se u lingvistikom smislu ne moe zamisliti jer su nai jezici prilagoeni
onome to jeste. Budui da ne moe priati nebiu, ne moemo priati ni o
onome to iz njega proizilazi, jer bismo i tada govorili o nastajanju to opet
implicira postojanje. Parmenid ovde usvaja jo jednu po njegovom miljenj
oiglednu istinu, a to je da ono emu se moe misliti je zapravo ono to
postoji to se poklapa sa kasnijom racionalistiom misli. Ovim se implicira da
ak i kada mislimo o onome u ta se popularno veruje da ne postoji poput
npr. sirena, one postoje, barem kao misli, jer on zagavara ideju da se ne
moe misliti o niemu i da objekat onoga o emu mislimo mora da postoje,
pa bar i samo u tom misaonom smilsu. Dalje se zakljuuje da Bie nije moglo
da nastane, jer bi to znailo da je nastalo iz nita, a nita ne nastaje iz
nita. Da se vratimo na Parmenidovu tvrdnju Bie je jedno i moemo
uoiti da on sva postojanja svrstava u jednu istu kalsu, da se tako izrazim. To

ne znai da izjednaava pojedinana postojanja i tako npr. kua i pas nisu

isto po njegovom miljenju, ali su manifestacije tog jednog jedinog bia,
iliti postojanja samom po sebi. Ova pojedinana postojanja moemo nazvati
bivstvujuima i ona su mnotvena, ali Parmenid smatra da je ta mnotvenost
iluzija naih ula i da su uistinu samo izrazi tog jednog bia. Nai jeziki
sistemi takoe nisu prilagoeni za opisivanje Bia kao takvog ve onome to
smo nazvali bivstvujuima, delovima naeg fizikog, pojmovnog sveta, a o
Biu uglavnom moemo priati samo apofatiki, tj. negerianjem svega onoga
to vai za bivstvujua poput prolaznosti, promenjivosti, pokretljivosti i sl. Po
Parmenidovom miljenju bie je takoe nepromenljivo i ono to mi u fizikom
pojavom svetu opaamo kao promene su zapravo promene na planu
bivstvujuih, a na veem planu, planu bia ne postoje i ono uvek ostaje
nepromenjeno.

Bie kao takvo je nepromenljivo i nepokretno, jer bi bilo

kakvo kretanja bia podrazumevalo da ono pree u neto, a to neto onda

mora biti nita, a nita ne postoji.

Bie je trajno, tj. ono ni ne podlee

naim kategorijama vremena i prostora, ono je bezgranino, beskonano,

nepromenljivo i najvanije jedno.
Parmenid

je

svojim

to

tada

nesvakidanjim

razmiljanjima

potpuno

preokrenuo naine na koje razmiljamo o postojanju izlazei iz tadanjih

okvira i pruajui jedan potpuno novi pristup. On je svojom filozofijom uticao
na mnoge kasnije filozofe, kao i na modernu teoriju fizike.
Milica oki IV7