Ogledalo proizvodnje

ili Kritika iluzija istorijskog materijalizma

Jean Baudrillard
1973.

Sadraj
Tekst sa zadnjih korica tampanog izdanja

Uvodna re

Predgovor autora

Glava I
Koncept rada . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Kritika upotrebne vrednosti i radne snage . . . . . . . . .
Konkretni aspekt rada: dijalektika kvaliteta i kvantiteta
ovekovo dvostruko generiko lice . . . . . . . . . . . .
Etika rada: estetika igre . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Marks i hijeroglif vrednosti . . . . . . . . . . . . . . . . .
Epistemologija I: U senci marksistikih koncepata . . . .
Kritika politike ekonomije je u osnovi dovrena . . . . .

.
.
.
.
.
.
.
.

8
8
8
10
11
13
16
18
20

.
.
.
.
.

21
21
22
24
25
26

.
.
.
.
.

27
27
27
29
31
33

.
.
.
.

36
36
36
37
41

Glava V
Marksizam i sistem politike ekonomije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Euklidovska geometrija istorije? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Trea faza politike ekonomije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

43
43
43
46

.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.

Glava II
Marksistika antropologija i dominacija nad prirodom . . . . . .
Moralna filozofija prosvetiteljstva . . . . . . . . . . . . . . . . .
Likurg i kastracija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Judeohriansko osporavanje prirode . . . . . . . . . . . . . . .
Epistemologija II: Strukturalna ogranienja marksistike kritike
Glava III
Istorijski materijalizam i primitivna drutva . . .
Strukturalna uzronost i primitivna drutva . . .
Viak i antiproizvodnja . . . . . . . . . . . . . .
Magija i rad . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Epistemologija III: Materijalizam i etnocentrizam
Glava IV
Arhaini i feudalni oblik . . . . . . . . .
Rob . . . . . . . . . . . . . . . . .
Zanatlija . . . . . . . . . . . . . .
Epistemologija IV: Marksizam i zabluda

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

Kontradikcija i subverzija: izmetanje politikog . .

Politika revolucija i kulturna revolucija . . . . . .
Ekonomija kao ideologija i simulacioni model . . . .
Marksistika teorija i radniki pokret: koncept klase
Revolucija kao svrha: istorija u iekivanju . . . . .
Radikalnost utopije . . . . . . . . . . . . . . . . . .

.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.

50
55
57
59
62
63

Bibliografska napomena

65

an Bodrijar u ogledalu proizvodnje

1. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
2. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

66
66
67

Tekst sa zadnjih korica tampanog izdanja

Produkcionistiki diskurs vlada svuda. Bez obzira da li ta produktivnost ima objektivne
ciljeve ili se razvija zbog sebe same, sam taj diskurs se namee kao oblik vrednosti. To
je lajtmotiv kako sistema, tako i njegove radikalne opozicije samo to takav konsenzus
mora biti sumnjiv.
Ekonomska sfera, sa svojim deliminim kontradikcijama, danas je ta koja deluje kao ideoloki faktor integracije. Time to od sebe pravi sauesnika u tom skretanju, marksizam
doputa da ga kapitalizam lako iskoristi kao ideoloku radnu snagu (spontanu i dobronamernu). Sve to danas daje prioritet ekonomskoj sferi, kroz zahteve za veim platama ili
teoretisanje o ekonomiji kao poslednjoj instanci Segi ili Altiser objektivno je idealistiko
i reakcionarno.
Nie je bio u pravu: radnici su uzdigli u vrhovnu vrednost glavno znamenje svog ropstva,
isto kao i hriani patnju.
Osloboenje proizvodnih snaga se mea sa osloboenjem oveka: da li je to formula revolucije ili same politike ekonomije? Skoro niko nije dovodio u pitanje te krajnje injenice,
naroito ne Marks, za koga ljudi poinju da razlikuju sebe od ivotinja im ponu s proizvodnjom sredstava za zadovoljavanje osnovnih ivotnih potreba (Zato bi ovek uvek
morao da tei razlikovanju od ivotinja? Humanizam je ide fixe, koja takoe dolazi iz
politike ekonomije.) Ali, da li je ljudsko postojanje cilj koji mora pronai svoja sredstva?
Ta mala, nevina fraza ve predstavlja teorijski zakljuak: odvajanje ciljeva od sredstava
je najnerealniji i najnaivniji postulat o ljudskoj vrsti. ovek ima potrebe. Da li ih ima? Da
li se zakleo na njihovo zadovoljavanje? Da li je on samo radna snaga, kojom odvaja sebe
kao sredstvo od sebe kao cilja? Te velike metafore sistema koji dominira naim ivotima
ine bajku politike ekonomije, uvek iznova pripovedanu generacijama revolucionara,
koji su, ak i u svom politikom radikalizmu, bili zaraeni konceptualnim virusima te iste
politike ekonomije.
Time to pretpostavlja aksiom ekonomije, marksistika kritika moda moe da deifruje
funkcionisanje sistema politike ekonomije, ali ona ga u isto vreme reprodukuje kao model.
Da bismo doveli u pitanje proces koji nas podreuje sudbini politike ekonomije i teroru
vrednosti, i da bismo iznova sagledali pranjenje energije i simboliku razmenu, koncepti
proizvodnje i rada koje je razvio Marks (da ne govorimo o politikoj ekonomiji) moraju se tumaiti i analizirati kao ideoloki koncepti utkani u opti sistem vrednosti. A ako
elimo da pronaemo oblast s one strane ekonomske vrednosti (to je zapravo jedina revolucionarna perspektiva), onda se ogledalo proizvodnje, u kojem se odraava celokupna
zapadna metafizika, mora konano razbiti.
an Bodrijar, Ogledalo proizvodnje, 1973.

Uvodna re
Ovo izdanje Porodine biblioteke prevashodno je namenjeno borbi protiv svih onih koji na ma koji
nain, s ma kojih pozicija, podravaju i reprodukuju teror opsesivnog produkcionizma i politike
ekonomije (ekonomske ucene). Ima ivota, i to dobrog, i bez svega toga. To ne znai povratak u
peine ili optu evakuaciju u neki alternativni krpe: u odravanje istog rasporeda, samo nekim
drugim sredstvima. To samo znai oslobaanje od jedne opsesije i njenih apsurdnih ciljeva.
Za kraj, kraj, kraj svega toga
A. G.

Predgovor autora
Jedan bauk proganja revolucionarnu imaginaciju: fantazam o proizvodnji. On svuda sa sobom nosi
neobuzdani romantizam produktivnosti. Kritika teorija oblika proizvodnje nigde ne dotie princip
proizvodnje. Svi koncepti koje ta kritika artikulie opisuju samo dijalektiku i istorijsku genealogiju
sadraja proizvodnje, ostavljajui proizvodnju, kao formu, netaknutom. Ta forma ponovo izranja, idealizovana, iza kritike kapitalistikog oblika proizvodnje. Kao neka udna zaraza, taj oblik proizvodnje
samo osnauje revolucionarni diskurs kao jezik produktivnosti. Od osloboenja proizvodnih snaga u
neogranienoj tekstualnoj produktivnosti asopisa Tel Quel, do Delezove (Deleuze) fabrike-maine
produktivnosti nesvesnog (ukljuujui i rad nesvesnog), nijedna revolucija se vie ne moe utemeljiti pod nekim drugim znamenjem. Opta formula je ona proizvodnog erosa. Drutveno bogatstvo
ili jezik, znaenje ili vrednost, znak ili fantazam sve je proizvedeno, na osnovu rada. Ako je to
istina kapitala i politike ekonomije, onda je ona u celini ugraena u shvatanje revolucije i to samo
u korist kapitala. Kapitalistiki sistem proizvodnje trebalo bi zbaciti u ime autentine i radikalne produktivnosti. Kapitalistiki zakon vrednosti trebalo bi ukinuti u ime razotuene hiperproduktivnosti,
proizvodnog hiperprostora. Kapital razvija proizvodne snage, ali ih i ograniava: zato se one moraju
osloboditi. Razmena oznaenog uvek je prikrivala rad oznaitelja: prema tome, oslobodimo oznaitelja i tekstualnu proizvodnju znaenja! Nesvesno je opkoljeno drutvenim, lingvistikim i edipovskim
strukturama: prema tome, povratimo njegovu sirovu energiju, obnovimo ga kao proizvodnu mainu!
Produkcionistiki diskurs vlada svuda. Bez obzira da li ta produktivnost ima objektivne ciljeve ili se
razvija zbog sebe same, sm taj diskurs se namee kao oblik vrednosti. To je lajtmotiv kako sistema,
tako i njegove radikalne opozicije samo to takav konsenzus mora biti sumnjiv. Ako je diskurs proizvodnje samo revolucionarna metafora obilazni povratak koncepta koji sutinski izvire iz politike
ekonomije i pokorava se njenom principu realnosti onda je ta metafora opasna, sve dok pretenduje
da oznaava radikalnu alternativu. Ili, ako alternativa nije radikalna i ako njena zaraenost produkcionistikim diskursom oznaava neto vie od metaforike infekcije, onda je i ona odreena vladajuim
obrascem.1
Ali, zar i taj vladajui obrazac, koji od svih azimuta pravi metafore, nije i sam pka metafora?
Zar princip realnosti ne namee samo kd, ifru, sistem tumaenja? Marks je uzdrmao fikciju homo
economicusa, mit koji saima ceo proces naturalizacije sistema razmenske vrednosti, trita i vika
vrednosti, u svim njegovim oblicima. Ali, to je uradio u ime aktiviranja radne snage, u ime ovekove
sposobnosti da stvori vrednost sopstvenim radom (pro-ducere). Zar to nije slina fikcija, slina naturalizacija jo jedna potpuno proizvoljna konvencija, simulacija modela koji bi trebalo da kodira sav
ljudski materijal i svaki mogui oblik strasti i razmene u okviru vrednosti, konanosti i proizvodnje?
Ako je tako, proizvodnja je onda samo kd koji namee taj tip deifrovanja, u kojem, zapravo, nema
ni konanosti, ni ifre, niti vrednosti. S racionalnog stanovita, ta dinovska, sekundarna elaboracija
halucinira da je ovek predodreen za objektivnu transformacija sveta (ili za proizvodnju sebe, to
je danas postala opta humanistika tema: nije vie stvar u biti ve u proizvoditi sebe, kroz svesnu
aktivnost ili primitivnu proizvodnju elje).
1

Marks je oigledno imao kljunu ulogu u ukorenjivanju te produktivistike metafore. On je bio taj koji je konano
radikalizovao i racionalizovao koncept proizvodnje, koji ga je dijalektizovao i dodelio mu plemiku revolucionarnu titulu.
Svoju veliku karijeru taj koncept uglavnom duguje bezuslovnim referencama na Marksa.

ovek je svuda nauio da o sebi razmilja, da prihvata i namee sebe u skladu s tom produkcionistikom emom, koja mu je dodeljena kao konana dimenzija vrednosti i smisla. Na nivou politike
ekonomije, postoji neto je Lakan (Jacques Lacan) opisao kao stadijum ogledala: kroz tu emu ili ogledalo proizvodnje, ljudska vrsta dolazi do svesti, ali samo imaginarno. Proizvodnja, rad, vrednost, sve
iz ega nastaje objektivni svet i na osnovu ega ovek objektivno prepoznaje sebe sve to je imaginarno. ovek se tu uplie u neprestano deifrovanje sebe kroz svoja dela, dovrena vlastitom senkom
(njegovim ciljem), koju reflektuje to operativno ogledalo, kao neka vrsta idealnog produkcionistikog
ega. Taj proces se uoava ne samo u materijalizovanom obliku ekonomske opsednutosti efikasnou,
koju diktira sistem razmenske vrednosti, nego, jo dublje, i u toj prekomernoj odreenosti kdom, tim
ogledalom politike ekonomije: u identitetu koji ovek poprima u vlastitim oima kada o sebi misli
samo kao o neemu to se mora proizvoditi, preobraavati ili stvoriti kao vrednost. Taj izuzetni fantazam se esto mea s predstavljanjem, u kojem ovek postaje sopstveno oznaeno i uiva u sebi kao u
sadraju vrednosti i znaenja, u procesu samoizraavanja i samoakumulacije, ija mu forma izmie.
Dalje je u tekstu je objanjeno (uprkos smelim kritikim tumaenjima strukturalistikih marksista)
kako je analiza oblika predstavljanja (statusa znaka, jezika koji upravlja celom zapadnjakom milju)
odnosno, kritika redukcija te forme u koliziji s poretkom proizvodnje i politike ekonomije promakla Marksu. Nema vie nikakve svrhe zapoinjati s radikalnom kritikom reima predstavljanja u
ime proizvodnje i njene revolucionarne formule. Ta dva poretka su neraskidivo povezana. Ma koliko
to izgledalo paradoksalno, Marks je propustio da radikalno analizira ne samo oblik proizvodnje ve i
oblik predstavljanja. To su dve velike, neanalizirane forme imaginarnog politike ekonomije, koje su
Marksu nametnule svoja ogranienja. Diskurs proizvodnje i diskurs predstavljanja ine ogledalo u
kojem se sistem politike ekonomije reflektuje i reprodukuje kao odreujua instanca.

Glava I
Koncept rada
Da bismo doli do radikalne kritike politike ekonomije, nije dovoljno demaskirati ono to je skriveno iza koncepta potronje: antropologiju elja i upotrebnu vrednost. Moramo demaskirati i sve to
se nalazi iza koncepta proizvodnje, oblika proizvodnje, proizvodnih snaga, proizvodnih odnosa, itd.
U pitanje se moraju dovesti svi temeljni koncepti marksistike analize, poevi od pretpostavki njene radikalne kritike i prevazilaenja politike ekonomije. ta je to tako aksiomatsko u proizvodnim
snagama ili u dijalektikom razvoju oblika proizvodnja, odakle izvire cela revolucionarna teorija? ta
je aksiomatsko u generikom bogatstvu oveka kao radne snage, tom pokretau istorije ili u smoj
istoriji, koja je samo ljudska proizvodnja njihovog materijalnog ivota? Prvi istorijski in je, prema
tome, proizvodnja sredstava za zadovoljavanje tih potreba, proizvodnja smog materijalnog ivota. I
to je zaista istorijski in, glavni preduslov celokupne istorije, koja se danas, kao i hiljadama godina
unazad, mora svakodnevno i svakog asa ostvarivati samo zato da bi se odralo ljudsko postojanje.2
Osloboenje proizvodnih snaga se mea sa osloboenjem oveka: da li je to formula revolucije ili
sme politike ekonomije? Skoro niko nije dovodio u pitanje te krajnje injenice, naroito ne Marks,
za koga ljudi poinju da razlikuju sebe od ivotinja im ponu s proizvodnjom sredstava za zadovoljavanje osnovnih ivotnih potreba3 (Zato bi ovek uvek morao da tei razlikovanju od ivotinja?
Humanizam je ide fixe, koja takoe dolazi iz politike ekonomije ali, time se sada neemo baviti.) Ali, da li je ljudsko postojanje cilj koji mora pronai svoja sredstva? Ta mala, nevina fraza ve
predstavlja teorijski zakljuak: odvajanje ciljeva od sredstava je najnerealniji i najnaivniji postulat o
ljudskoj vrsti. ovek ima potrebe. Da li ih ima? Da li se zakleo na njihovo zadovoljavanje? Da li je
on samo radna snaga, kojom odvaja sebe kao sredstvo od sebe kao cilja? Te velike metafore sistema
koji dominira naim ivotima ine bajku politike ekonomije, uvek iznova pripovedanu generacijama
revolucionara, koji su, ak i u svom politikom radikalizmu, bili zaraeni konceptualnim virusima te
iste politike ekonomije.

Kritika upotrebne vrednosti i radne snage

U razlikovanju razmenske i upotrebne vrednosti, marksizam je pokazao svoju snagu, ali i svoje
slabosti. Pretpostavka upotrebne vrednosti hipoteza o konkretnoj vrednosti koja stoji iza apstrakcije
razmenske vrednosti, odnosno ljudska svrha robe u trenutku njene direktne upotrebe u korist subjekta
samo je posledica sistema razmenske vrednosti, koncept nastao u tom sistemu i razvijen kroz njega.4
Daleko od toga da oznaava oblast s one strane politike ekonomije, upotrebna vrednost je samo
horizont razmenske vrednosti. Radikalno preispitivanje koncepta potronje poinje na nivou potreba
i proizvoda. Ali, ta kritika poprima pune razmere tek kada se proiri na onu drugu robu, radnu snagu.
Tako pod udar radikalne kritike dolazi koncept proizvodnje.
2

K. Marx i F. Engels, Die deutsche Ideologie (Nemaka ideologija), 1845.

Ibid.
4
Baudrillard, Pour une critique de lconomie politique du signe (Paris: Gallimard, 1972).
3

Ne smemo zaboraviti da prema smom Marksu revolucionarna originalnost njegove teorije izvire
iz oslobaanja koncepta radne snage od njenog statusa neobine robe, ije ukljuivanje u proizvodni
ciklus pod imenom upotrebne vrednosti unosi element X, diferencijalnu dodatnu vrednost, koja generie viak vrednosti i ceo proces kapitala. (Buroaska ekonomija bi raunala samo na prost rad, kao
jedan od faktora ekonomskog procesa.)
Istorija Marksovog koncepta upotrebne vrednosti rada je sloena. S tim konceptom, Adam Smit
(Adam Smith) je napao fiziokrate i merkantiliste. Marks je, sa svoje strane, razgradio rad na dvostruki
koncept radne snage kao robe: na apstraktni drutveni rad (razmensku vrednost) i konkretni rad
(upotrebnu vrednost). Insistirao je na tome da se ta dva aspekta zadre u njihovoj punoj snazi. Samo je
njihova artikulacija mogla pomoi u objektivnom deifrovanju procesa kapitalistikog rada. U osvrtu
na A. Vagnera (A. Wagner), koji je negirao upotrebnu vrednost, Marks je pisao:
taj vir obscurus5 previa injenicu da se ak i u analizi robe ne zadravam na dvostrukom nainu
na koji se ona ispoljava, ve odmah tvrdim da je u tom dvostrukom biu robe predstavljen dvostruki
karakter rada koji je proizvodi: korisni rad, to jest, konkretni oblici rada koji stvaraju upotrebne vrednosti i apstraktni rad, rad kao potronja radne snage, nezavisno od ma kojeg korisnog naina na koji
se ona troi da je u razvoju robe kao oblika vrednosti, odnosno novane forme i odatle novca, vrednost neke robe predstavljena upotrebnom vrednou ove druge, to jest, prirodnim oblikom te druge
robe; da se viak vrednosti izvlai iz specifine upotrebne vrednosti radne snage, iz upotrebne vrednosti koja samo njoj pripada, itd, itd.; i da zato upotrebna vrednost kod mene igra mnogo vaniju ulogu
nego kod ranijih ekonomista, ali samo na osnovu analize datih ekonomskih konstelacija, a nikako na
osnovu mudrovanja o pojmovima ili znaenju rei upotrebna vrednost i vrednost.6 (naglasio autor)
Na osnovu ovog odlomka jasno je da upotrebna vrednost, izgubivi svoju prirodnost, upravo zato
stie jo veu specifinu teinu u strukturalnom funkcionisanju razmenske vrednosti. U pokuaju
da odri dijalektiku ravnoteu izmeu konkretnog, kvalitativnog rada i apstraktnog, kvantitativnog
rada, Marks daje logiku prednost razmenskoj vrednosti (data ekonomska formacija). Ali, tako samo
zadrava neto od prividnog kretanja politike ekonomije: konkretnu pozitivnost upotrebne vrednosti,
neku vrstu konkretne prethodnice u okviru strukture politike ekonomije. On ne radikalizuje emu do
take izokretanja tog privida u otkrie upotrebne vrednosti kao proizvoda igre razmenske vrednosti. To
smo pokazali na primeru proizvoda za potronju; isto vai i za radnu snagu. Definicija proizvoda kao
neeg korisnog, to odgovara potrebama, jeste najdovreniji, najdublje usvojeni izraz apstraktne ekonomske razmene: to je njena subjektivna zavrnica. Definicija radne snage kao izvora konkretnog
drutvenog bogatstva je potpuni izraz apstraktnog manipulisanja radnom snagom: istina kapitala kulminira u toj potvrdi oveka kao proizvoaa vrednosti. To je obrt u kojem razmenska vrednost prvo
nastaje iz upotrebne vrednosti, da bi se onda logino okonala u njoj. Drugim reima, oznaena upotrebna vrednost ovde je i dalje posledica kda, konani talog zakona vrednosti. Zato nije dovoljno
analizirati operaciju kvantitativne apstrakcije razmenske vrednosti poevi od one upotrebne, nego
se moraju rasvetliti i uslovi koji omoguavaju tu operaciju: proizvodnja koncepta upotrebne vrednosti sme radne snage, to jest specifine racionalnosti proizvodnog oveka. Bez te generike definicije
nema politike ekonomije. Ta definicija je, u krajnjoj liniji, njena osnova. Ali, ta generika definicija mora biti uzdrmana demaskiranjem dijalektike kvantiteta i kvaliteta, iza koje se krije konana
strukturalna institucija polja vrednosti.

5
6

Vir obscurus: lat., mrani ovek, mranjak. Prim. prev.

Marx, Randglossen zu Adolph Wagners Lehrbuch der politischen konomie (Beleke o Vagneru), Band I, 1879.

Konkretni aspekt rada: dijalektika kvaliteta i kvantiteta

Kvantitativni aspekt rada nije mogao doi do izraaja sve dok rad, tokom XVIII veka u Evropi, nije
postao univerzalan Do tada, razliiti oblici rada nisu se mogli u potpunosti porediti rad se zatim
pojavio kao mnotvo razliitih kvaliteta.7
Tokom istorijske epohe zanatskog oblika proizvodnje, kvalitativni rad se prepoznavao po svom
procesu, po svom proizvodu i odreditu tog proizvoda. U potonjem kapitalistikom obliku proizvodnje rad je analiziran u dvostrukom obliku: Dok je rad koji stvara razmensku vrednost apstraktan,
univerzalan i homogen, rad koji proizvodi upotrebnu vrednost je konkretan, jedinstven i sainjen od
bezbrojnih varijeteta rada, u skladu s nainom i materijalom na koji se primenjivao.8
Ovde ponovo otkrivamo momenat upotrebne vrednosti: konkretne, prepoznatljive i neuporedive.
Za razliku od kvantitativnog merila radne snage, rad upotrebne vrednosti ostaje samo kvalitativni
potencijal; nita manje ili vie od toga. On je odreen sopstvenom svrhom, materijalom s kojim radi ili
prosto energijom odreenog subjekta utroenom u datom trenutku. Upotrebna vrednost radne snage
je trenutak njene realizacije, ovekovog odnosa prema korisno uloenom naporu. To je, u osnovi, in
(produktivne) potronje; u optem procesu, taj trenutak zadrava svu svoju posebnost. Na tom nivou
radna snaga je neuporediva.
Ipak, kroz celu artikulaciju Marksove teorije provlai se duboka misterija: kako nastaje viak vrednosti? Kako radna snaga, po definiciji kvalitativna, proizvodi merljivu aktualizaciju? Moglo bi se pretpostaviti da dijalektika opozicija izmeu kvantiteta i kvaliteta izraava samo neko prividno kretanje.
U stvari, efekti kvaliteta i neuporedivosti jo jednom uzimaju uea u prividnom kretanju politike
ekonomije. Ono to dovodi do univerzalizacije rada u XVIII veku i tako ga reprodukuje, nije svoenje
konkretnog, kvalitativnog rada na apstraktni, kvantitativni rad ve, od samog poetka, strukturalna
artikulacija ta dva pojma. Rad je zaista univerzalizovan u osnovi tako shvaenih ralji, ne samo kao
trina ve kao ljudska vrednost. Tako se ideologija uvek nastavlja kao binarni, strukturalni rez, koji
ovde deluje u pravcu univerzalizacije rada. Tim deljenjem (ili stalnom podelom na kvalitativni, strukturalni efekat, na efekat kda), kvantitativni rad poinje da se iri poljem mogunosti. Zato od tada
moe postojati samo rad kvalitativni ili kvantitativni. Onaj kvantitativni i dalje oznaava samo uporedivost svih oblika rada u apstraktnoj vrednosti; onaj kvalitativni, s pretekstom neuporedivosti, ide
mnogo dalje. On oznaava uporedivost svih ljudskih praksi u okvirima proizvodnje i rada. Ili, bolje: apstraktna i formalna univerzalnost radne snage kao robe je ono to podrava konkretnu univerzalnost
kvalitativnog rada.
Ali, to konkretno ovde znai zloupotrebu rei. Naime, stie se utisak da je ono suprotstavljeno apstrakciji koja lei u osnovi ralji, ali sme ralje su ono to uspostavlja apstrakciju. Autonomizacija rada
je zapeaena u igri ta dva aktera od apstraktnog do konkretnog, od kvalitativnog do kvantitativnog, od razmenske do upotrebne vrednosti rada. U toj strukturalizovanoj igri oznaitelja, kristalizuje
se fetiizam rada i proizvodnje.9
ta je taj konkretni aspekt rada? Marks kae: Indiferentan odnos prema posebnoj vrsti rada podrazumeva postojanje visoko razvijenog agregata razliitih vrsta konkretnog rada, od kojih vie nijedna
7

Pierre Naville, Le nouveau lviathan (Paris: Rivire, 1954), p. 371.

Marx, Zur Kritik der politischen konomie (Prilog kritici politike ekonomije), 1859.
9
Tu je i dodatno odvajanje kroz koje se artikulie kritika politike ekonomije: rascep izmeu tehnike i drutvene podele
rada, koji je tema iste analize. Time to tehniku podelu smeta na oba kraja drutvene podele, taj rascep zadrava fikciju
o idealnoj podeli rada, o konkretnoj neotuenoj produktivnosti, i univerzalizuje tehniki oblik ili tehniki razum. Odatle
sledi dijalektika izmeu proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa: dijalektika kontradikcija se svuda zavrava kao Mebijusova traka (povrina u obliku savijene trake, sa samo jednom stranom i jednom graninom komponentom; prim. prev.) Ali,
ta kontradikcija je u meuvremenu obuhvatila i univerzalizovala oblast proizvodnje.
8

10

nema vodeu ulogu. Najuoptenije apstrakcije obino nastaju samo tamo gde se odvija konkretan
razvoj, gde izgleda kako jednom crtom raspolau mnoge vrste, kao neim zajednikim.10
Ali, ako vie nijedna vrsta rada ne dominira ostalima, to je samo zato to sam rad dominira svim
ostalim domenima ivota. Rad je postao zamena za sve ostale oblike blagostanja i razmene. Indiferentnost prema odreenom radu odgovara mnogo potpunijoj odreenosti drutvenog bogatstva radom. I
koje se to shvatanje drutvenog bogatstva na taj nain u celini stavlja pod znak rada, ako ne upotrebna vrednost? Najbogatiji konkretan razvoj je kvalitativno i kvantitativno umnoavanje upotrebne
vrednosti. to se vie istorijske potrebe potrebe stvorene smom proizvodnjom, drutvene potrebe, koje su i sme posledica drutvene proizvodnje i razmene nameu kao nune, utoliko je vii
nivo na kojem se razvija stvarno bogatstvo. U materijalnom pogledu, bogatstvo se sastoji samo od
velikog broja raznolikih potreba.11 Zar to nije program razvijenog kapitalistikog drutva? Poto nije
mogao da zamisli oblik drutvenog bogatstva koji ne bi poivao na radu i proizvodnji, marksizam
vie ne moe igrati ulogu dugorone alternative kapitalizmu. Usvajanje generike eme proizvodnje
i potreba podrazumeva neverovatno pojednostavljivanje drutvene razmene na osnovu zakona vrednosti. Ispravno sagledana, ta fantastina propozicija je u isti mah proizvoljna i zauujua u odnosu
na ovekovom poloaj u drutvu. Njoj protivrei analiza svih primitivnih ili arhainih organizacija,
kao i feudalni simboliki poredak, ak i poredak naeg drutva, poto nas sve perspektive otvorene
kontradikcijama oblika proizvodnje beznadeno zatvaraju u okvir politike ekonomije.
Dijalektika proizvodnje samo pojaava apstraktnost i odvajanje politike ekonomije. To nas vodi
ka radikalnom preispitivanju marksistikog teoretskog diskursa. Kada u poslednjoj analizi Marks definie dijalektiki odnos izmeu apstraktnog i konkretnog kao odnos izmeu naunog predstavljanja
i stvarnog kretanja (to e Altiser [Althusser] kasnije analizirati upravo kao proizvodnju teoretskog
predmeta), ta teoretska proizvodnja, i sma obuhvaena apstrakcijom predstavljanja, oigledno samo
iznova duplira svoj predmet (u ovom sluaju, logiku i kretanje politike ekonomije). Izmeu teorije i
predmeta to ne vai samo za marksizam zapravo postoji dijalektiki odnos, ali u loem smislu: oni
ostaju zakljuani u spekulativnom orsokaku.12 Postaje nemogue razmiljati izvan forme proizvodnje ili forme predstavljanja.

ovekovo dvostruko generiko lice

Upotrebna vrednost radne snage zapravo ne postoji nita vie nego upotrebna vrednost proizvoda
ili autonomija oznaenog i referentnog. Ista fikcija vlada u tri poretka proizvodnje, potronje i oznaavanja. Razmenska vrednost je ta koja ini da se upotrebna vrednost proizvoda pojavi kao njen
antropoloki horizont. Razmenska vrednost radne snage ini njenu upotrebnu vrednost, konkretno
poreklo i cilj ina rada, njegov generiki alibi. To je logika oznaitelja koja proizvodi dokaz realnosti oznaenog i referentnog. U svakom pogledu, razmenska vrednost ini da se konkretna proizvodnja,
konkretna potronja i konkretno oznaavanje pojave samo u izoblienim, apstraktnim formama. Ali,
ona podstie konkretno kao svoju ideoloku ektoplazmu, kao svoj fantazam o poreklu i prevazilaenju (dpassement). U tom smislu, potreba, upotrebna vrednost i referentno ne postoje.13 To su
samo proizvedeni koncepti, projektovani u generiku dimenziju razvojem smog sistema razmenske
vrednosti.
10

Marx, Zur Kritik der politischen konomie, op. cit.

Marx, Grundrisse der Kritik der politischen konomie, 1858.
12
Vratiemo se na ovu uzajamnu neutralizaciju teorije i njenog predmeta kada budemo razmatrali odnos izmeu marksistike teorije i radnikog pokreta.
13
To ne znai da nikada nisu ni postojali. Tu se sreemo s paradoksom na koji se moramo vratiti kasnije.
11

11

Na isti nain, dvostruki potencijal oveka kao skupa potreba i radne snage, to dvostruko generiko lice univerzalnog oveka, zapravo je samo ovek kakvog je proizveo sistem politike ekonomije.
A produktivnost nije primarno generika dimenzija, nekakvo ljudsko ili drutveno jezgro svog bogatstva koje bi se moglo izvui iz ljuske kapitalistikih proizvodnih odnosa (veita empiristika iluzija).
Naprotiv, celu tu postavku treba izokrenuti da bi se videlo kako je apstraktni i generalizovani razvoj
produktivnosti (razvijeni oblik politike ekonomije) ono to ini da se sam pojam proizvodnje ukae
kao ljudsko kretanje i generiki cilj (ili bolje, kao ideja o oveku kao proizvoau).
Drugim reima, sistem politike ekonomije ne proizvodi pojedinca samo kao radnu snagu koja se
prodaje i razmenjuje: on proizvodi sam koncept radne snage kao temeljnog ljudskog potencijala. Jo
dublje nego u fikciju o pojedincu koji slobodno prodaje svoju radnu snagu na tritu, sistem je ukorenjen u poistoveivanje pojedinca s njegovom radnom snagom i njegovu transformaciju prirode u
skladu s ljudskim potrebama. Kroz rad, sistem kapitalistike politike ekonomije ne eksploatie oveka kao proizvodnu silu samo kvantitativno, ve je on, pomou kda politike ekonomije, i metafiziki
prekomerno odreen kao proizvoa.14 Na kraju, sistem tu racionalizuje svoju mo. To je ono u emu
marksizam prua podrku lukavstvu kapitala. On ubeuje ljude kako su otueni time to prodaju svoju
radnu snagu i tako cenzurie mnogo radikalniju hipotezu, po kojoj bi ljudi mogli biti otueni kao radna
snaga, kao ona neotuiva snaga koja svojim radom stvara vrednost.
S jedne strane, Marksa zanima kasnija sudbina radne snage objektivizirane u proizvodnom procesu kao apstraktni drutveni rad (rad kao njegova razmenska vrednost); s druge strane, marksistika
teorija nikada ne dovodi u pitanje ljudski kapacitet proizvodnje (energetski, fiziki i intelektualni),
taj Arbeitsvermgen, odnosno, proizvodni kapacitet svakog oveka iz svakog drutva da transformie
svoje okruenje u ciljeve korisne za pojedinca ili za drutvo. Kritika i istorija su udno zaustavljene
pred tim antropolokim postulatom: iznenaujui ishod za jedan marksistiki koncept.
Ista sudbina zadesila je i koncept potrebe u njenom sadanjem delovanju (kao potronje upotrebne vrednosti). On pokazuje sve karakteristike konkretnog aspekta rada: posebnost, diferencijaciju i
neuporedivost ukratko kvalitet. Ako se rad moe definisati kao specifina vrsta akcije koja proizvodi sopstveni proizvod, potreba se takoe definie kao specifina vrsta tendencije (ili neka druga
psiholoka motivacija, poto je ovde re samo o looj psihologiji) koja stremi sopstvenom zadovoljenju. Pored toga, potreba rastae i materiju i formu u bezbroj razliitih tipova potronje. Kroz
konkretan rad, ovek prirodi daje koristan i objektivan cilj. Potrebe i rad su ovekov dvostruki potencijal ili njegov dvostruki generiki kvalitet. To je ista ona antropoloka oblast u kojoj je koncept
proizvodnje skiciran kao fundamentalno kretanje ljudske egzistencije, koji odreuje oblik racionalnosti i drutvenosti primerenih oveku. Povrh toga, potrebe i rad su logino povezani u neku vrstu
krajnje perspektive: Na viem stepenu drutvene zajednice rad nee biti samo sredstvo za ivot
nego e i sm postati osnovna, ivotna potreba.15
Radikalna u svojoj logikoj analizi kapitala, marksistika teorija ipak podupire antropoloki konsenzus sa stanovitem zapadnjakog racionalizma, u njegovoj definitivnoj formi, koju je ovaj poprimio
u okviru buroaske misli XVIII veka. Nauka, tehnika, progres, istorija u tim idejama nalazimo celu
civilizaciju koja sebe shvata kao proizvodnju sopstvenog razvoja i svoju dijalektiku silu usmerava ka
dovravanju oveanstva u okviru totaliteta i sree. Koncepti geneze, razvoja i konanosti takoe nisu
Marksovi izumi. On nije promenio nita temeljno: nije promenio nita u ideji o oveku koji proizvodi
sebe, u svom beskonanom samoodreivanju i samoprevazilaenju u kretanju ka sopstvenom cilju.

14

Slino vai i za prirodu: ne samo da se priroda eksploatie kao proizvodna snaga, ve je i prekomerno odreena kao
referenca, kao objektivna injenica, kdom politike ekonomije.
15
Marx, konomisch-philosophische Manuskripte (Ekonomsko-filozofski rukopisi), 1844.

12

Marks je tu ideju preveo u logiku materijalne proizvodnje i istorijske dijalektike oblika proizvodnje.
Ali razlikovanje oblika proizvodnje ostavlja netaknutom injenicu sme proizvodnje kao odreujue
instance. Tako se ekonomski oblik racionalnosti generalizuje na ceo raspon ljudske istorije, kao generiki oblik ljudskog postajanja. On zaokruuje celokupnu ljudsku istoriju kao dinovski simulacioni
model. On pokuava da se suprotstavi poretku kapitala, tako to kao analitiki instrument koristi najprefinjeniji ideoloki fantazam koji je kapital ikada razvio. Da li je to dijalektiki obrt? Zar to nije
sm sistem koji sledi sopstvenu dijalektiku univerzalne proizvodnje? Ako se poe od pretpostavke
da nikada nije bilo, niti e ikada biti, nieg drugog osim oblika proizvodnje pod vladavinom kapitalistike politike ekonomije to kao ideja ima smisla samo u odnosu na ekonomsku formaciju koja ju
je proizvela (tanije, za teoriju koja analizira tu ekonomsku formaciju) onda je ak i dijalektika
generalizacija tog koncepta samo ideoloka univerzalizacija postulata ovog sistema.

Etika rada: estetika igre

Logika materijalne proizvodnje, logika oblika proizvodnje, uvek se vraa iza istorije, ka generikoj
definiciji oveka kao dijalektikog bia; ta ideja se moe shvatiti samo kroz proces objektivizacije prirode. To stanovite je prepuno posledica, do te mere da ak i kroz svu nestalnost istorije, ovek (ija je
istorija ujedno i njegov proizvod) ostaje u vlasti te jasne i konane svrhe, te dijalektike eme koja
deluje kao implicitna filozofija. Marks je tu ideju razvio u Ekonomsko-filozofskim rukopisima iz 1844;
Markuze je oivljava u svojoj kritici ekonomskog koncepta rada. rad je ontoloki koncept ljudske
egzistencije kao takve. On citira Lorenca fon tajna (Lorenz von Stein): Rad je u svakom pogledu,
aktualizacija ovekovog neprekidnog odreivanja kroz samopostavljanje individualne personalnosti,
(u kojoj sma ta personalnost) pretvara sadraj spoljanjeg sveta u sopstveni, ime sile sveta postaju
deo njenog unutranjeg sveta.16 Marks: Rad je ovekovo postajanje za sebe unutar eksternalizacije ili
kao eksternalizovanog oveka (to jest) samostvaranje i samoobjektivizacija (oveka).17 Zatim ak i
u Kapitalu: Prema tome, sve dok je rad tvorac upotrebne vrednosti, sve dok je to koristan rad, on je
nuni uslov, nezavisan od svih oblika drutva, za postojanje ljudske vrste; on je spoljanja, od prirode nametnuta nunost, bez koje ne bi bilo prirodne razmene izmeu oveka i prirode, samim tim ni
ivota.18 Rad je, pre svega, proces u kojem uestvuju i ovek i priroda, i u kojem ovek, po sopstvenom nahoenju, zapoinje, usmerava i kontrolie materijalnu reakciju izmeu sebe i prirode. On se
suprotstavlja prirodi kao jedna od njenih sopstvenih sila, on stavlja u pokret svoje udove, svoju glavu
i ruke, prirodne snage svog tela, da bi prisvojio proizvodnju prirode u obliku prilagoenom njegovim
potrebama.19 Dijalektika kulminacija svega ovoga je ideja o prirodi kao ovekovom neorganskom
telu: naturalizacija oveka i humanizacija prirode.20
Na toj dijalektikoj osnovi, marksistika filozofija se razvija u dva pravca: kao etika rada i estetika
ne-rada. Prva proima celu buroasku i socijalistiku ideologiju. Ona slavi rad kao vrednost, kao cilj
po sebi, kao kategoriki imperativ. Rad gubi svoj negativni aspekt i uzdie se u apsolutnu vrednost.
Ali, da li je materijalistika teza o ovekovoj generikoj produktivnosti zaista toliko udaljena od
16
Marcuse, Herbert. ber die philosophischen Grundlagen des wirtschaftswissenschaftlichen Begriff der Arbeit, Archiv
fr Sozialwissenschaften und Sozialpolitik 69, 25792, 1933. On the Philosophical Foundations of the Concept of Labor in
Economics (O filozofskim temeljima kocepta rada u ekonomiji), Telos 16 (Summer, 1973), pp. 11-12. Takoe u, H. Marcuse,
eds. Richard Wolin and John Abromeit, Heideggerian Marxism, p. 122151. University of Nebraska Press, 2005.
17
Marx, konomisch-philosophische Manuskripte (Ekonomsko-filozofski rukopisi), 1844; deo Kritika Hegelove dijalektike i filozofije uope, Rani radovi, Naprijed, Zagreb, 1978.
18
Das Kapital, Buch I, 1867.
19
Ibid.
20
Engles, ubeeni naturalista, ide toliko daleko da uzdie ulogu rada u razvoju vrste od majmuna do oveka.

13

ovog idealistikog osveenja rada? U svakom sluaju, opasno je otvorena za takav napad. U istom
lanku, Markuze kae: sve dok za polaznu taku uzimaju koncept potreba i njihovog zadovoljavanja u svetu dobara, sve ekonomske teorije ne uspevaju da prepoznaju puni, injenini sadraj rada
Sutinski, injenini sadraj rada ne poiva u oskudnosti dobara, niti u diskontinuitetu izmeu sveta
raspoloivih i upotrebljivih dobara i ljudskih potreba, ve, naprotiv, u sutinskom viku ljudske egzistencije, s one strane svake situacije u kojoj ona moe zatei sebe i svet.21 Na toj osnovi, on izdvaja
igru kao sekundarnu aktivnost: U strukturalnom pogledu, unutar totaliteta ljudske egzistencije, rad
je nuan i veito ispred igre: on je polazna taka, temelj i princip igre, sve dok je igra upravo odvajanje od rada i oporavak za rad.22 Tako jedino rad uspostavlja svet kao cilj i oveka kao neto istorijsko.
Ukratko, jedino rad moe utemeljiti pravu dijalektiku prevazilaenja i ostvarenja. ak i metafiziki, to
slui kao opravdanje za muni karakter rada: U krajnjoj analizi, mukotrpni karakter rada ne izraava
nita drugo nego negativnost ukorenjenu u samoj sutini ljudske egzistencije: ovek moe ostvariti
svoje jastvo samo tako to e proi kroz drugost, tako to e proi kroz eksternalizaciju i alijenaciju.23 Navodim ovaj podui odlomak samo da bih pokazao kako marksistika dijalektika moe voditi
ka najistijoj hrianskoj etici. (Ili ka njenoj suprotnosti. Danas postoji iroka uzajamna kontaminacija
ta dva stanovita, na osnovu transcendencije otuenja i svetovnog asketizma napora i prevazilaenja,
to je Veber [Max Weber] locirao kao radikalnu klicu kapitalistikog duha.) A navodim ga i zato to
je to perverzno osveenje rada od samog poetka bilo tajni porok marksistike politike i ekonomske
strategije. To je estoko napao i Benjamin (Walter Benjamin):
Nita nije pogubnije uticalo na nemako radnitvo koliko miljenje da pliva sa strujom. To stanovite je pogreno shvatilo tehnoloki razvoj kao tok, kao struju niz koju treba plivati. Odatle je bio samo
korak do iluzije da fabriki rad, kojem je tehniki napredak iao na ruku, predstavlja politiki in.
Stara protestantska etika rada doivela je meu nemakim radnicima svoje vaskrsenje u sekularnom
obliku. Gotski program ve nosi u sebi tragove te zbrke. Rad je tu definisan kao izvor svog bogatstva
i kulture. Slutei zlo, Marks je na to odgovorio da ovek nema nikakve druge sopstvenosti osim svoje
radne snage, da mora biti rob drugih ljudi koji su zagospodarili objektivnim uslovima rada. Ipak,
konfuzija sve vie iri, a Jozef Dajcgen (Joseph Dietzgen) izjavljuje: Rad se naziva mesijom novog
doba. U poboljanju rada sastoji se bogatstvo koje sada moe postii neto to nijedan mesija nije
mogao.24
Da li je to samo vulgarni marksizam, kao to je verovao Benjamin? To nije nita manje vulgarno
od udne zablude koju je Lafarg napao u Pravo na lenjost: udna zabluda opseda radniku klasu
onih nacija u kojima je kapitalistika civilizacija uspostavila svoju vladavinu.25 Oigledno, isti i beskompromisni marksizam i sam propoveda osloboenje proizvodnih snaga pod okriljem negativnosti
rada. Ali, kada se suoi s vulgarnim idealizmom jevanelja rada, zar tako ne dobijamo aristokratski
idealizam? Prvi je pozitivistiki, dok drugi sebe naziva dijalektikim. Ali oba polaze od pretpostavke o ovekovoj produktivnoj vokaciji. Ako priznamo da se tu iznova raa ista metafizika,26 onda je
jedina razlika izmeu vulgarnog i onog drugog marksizma ona izmeu religije masa i filozofske
teorije to i nije tako velika razlika.

21

Marcuse, op. cit.

Ibid.
23
Ibid.
24
Walter Benjamin, Thesen ber den Begriff der Geschichte (XI), 1940. Valter Benjamin, Eseji, Istorijsko-filozofske teze,
XI, str. 8485; Nolit, edicija Sazvea, Beograd, 1974. Prevod: Milan Tabakovi.
25
Paul Lafargue, Le droit la paresse (Pravo na lenjost), 1880.
26
Toliko je ubedljiva slika oveka kao spoja due i tela koja je podstakla izuzetan dijalektiki procvat u hrianskom
srednjem veku.
22

14

Suoen sa apsolutnim idealizmom rada, dijalektiki materijalizam je moda jedini dijalektiki idealizam proizvodnih snaga. Na to emo se vratiti, da bismo videli da li dijalektika sredstava i cilja,
koja lei u srcu naela transformacije prirode, ve praktino podrazumeva autonomizaciju sredstava (autonomizaciju nauke, tehnologije i rada; autonomizaciju proizvodnje kao generike aktivnosti;
autonomizaciju same dijalektike, kao opte eme razvoja).27
Regresivni karakter te radne etike je oigledno povezan sa onim to potiskuje: s Marksovim glavnim
otkriem dvostruke prirode rada (njegovo otkrie apstraktnog i merljivog drutvenog rada). U boljim
trenucima marksistike misli, nasuprot radne etike stoji estetika ne-rada ili igre, zasnovana na dijalektici kvantiteta i kvaliteta. S one strane kapitalistikog oblika proizvodnje i kvantitativne mere rada,
otvara se perspektiva konane kvalitativne mutacije u komunistikom drutvu: kraja otuenog rada
i slobodne objektivizacije ovekovih moi. U stvari, carstvo slobode poinje samo tamo gde prestaje
rad uslovljen nunou i svetovnim preokupacijama; tako, po samoj prirodi stvari, sloboda poinje
tek s one strane konkretne materijalne proizvodnje Sloboda se u toj oblasti moe sastojati samo u
socijalizovanom oveku, u udruenim proizvoaima, koji racionalno upravljaju svojom razmenom s
Prirodom i stavljaju je pod svoju zajedniku kontrolu, umesto da ta razmena vlada njima, kao slepa
sila Prirode; u tome uspevaju uz najmanji mogui utroak energije i u najpovoljnjim moguim uslovima, dostojnim njihove ljudske prirode. Ali to ipak ostaje carstvo nunosti. Posle njega, poinje
razvoj ljudske energije koji je sam sebi cilj, pravo carstvo slobode, koje, ipak, moe cvetati samo s tim
carstvom nunosti kao svojom osnovom.28 ak i Markuze, koji se vraa manje puritanskim (manje
hegelovskim) shvatanjima, iako i dalje potpuno filozofskim (ilerova filozofija estetike), kae kako
Igra i rasko, kao naela civilizacije, ne podrazumevaju transformaciju rada ve njegovo potpuno podreivanje slobodnom razvoju potencijala oveka i prirode. Ideje o igri i raskoi sada otkrivaju svoju
punu udaljenost od vrednosti produktivnosti i izvedbe. Igra je neproduktivna i nekorisna upravo zato
to odbacuje represivne i eksploatatorske crte rada i dokolice29
Ta oblast s one strane politike ekonomije, zvana igra, ne-rad ili neotueni rad, definisana je kao
carstvo konanosti bez cilja. Zato ona jeste i ostaje estetika, u ekstremno kantovskom smislu, sa svim
njenim buroaskim ideolokim konotacijama. Iako se Marksova misao obraunala s buroaskim moralom, ostala je nemona pred njegovom estetikom, ija je dvosmislenost mnogo suptilnija, ali ije je
sauesnitvo sa optim sistemom politike ekonomije jo dublje. Jo jednom, u srcu svoje strategije,
u svom analitikom razlikovanju kvantiteta i kvaliteta, marksistika misao je nasledila estetski i humanistiki virus buroaske misli, poto je koncept kvaliteta opteretila svim moguim konanostima
bilo konkretnom konanou upotrebne vrednosti, bilo onim beskonanim idealnim i transcendentnim konanostima. Tu se otkriva nedostatak svih ideja o igri, slobodi, transparentnosti ili razotuenju:
nedostatak revolucionarne imaginacije, zato to se u tim idealnim vidovima igre i slobodnog ispoljavanja ljudskih sposobnosti jo uvek nalazimo u procesu represivne desublimacije.30 Posledica toga je
da se oblast igre definie kao ostvarenje ljudske racionalnosti, kao dijalektika kulminacija ovekove
neumorne objektivizacije prirode i kontrole njegove razmene s njom. To podrazumeva puni razvoj
proizvodnih snaga; ta ideja u korak prati naelo realnosti i transformacije prirode. Marks jasno kae
27

Ali ta autonomizacija je kljuna za okretanje marksizma ka socijaldemokratiji, ka njegovom dananjem revizionizmu

i totalnom pozitivistikom truljenju (to obuhvata i birokratski staljinizam i socijaldemokratski liberalizam).
28
Das Kapital I (III), 1894.
29
Marcuse, Eros and Civilization (Boston. Beacon Press, 1955; New York: Vintage, 1962), p. 178. Eros i civilizacija: filozofsko
istraivanje Freuda, str. 174. Naprijed, Zagreb, 1985. Preveo: Tomislav Ladan.
30
Represivna sublimacija ili institucionalizovana desublimacija: slobodno ispoljavanje i zadovoljanje nagona, u kontrolisanim uslovima, bez autonomije u izboru naina i sredstava (na primer, na bilo koji nain u okviru ponude roba, seksa,
zabave, kulture, modela ponaanja, itd.). Termin potie od Markuzea, iz njegove knjige ovjek jedne dimenzije; poglavlje
3. Pokorenje nesretne svijesti: represivna desublimacija, str. 80 ili 86, itd.; Veselin Maslea/ Svjetlost, Sarajevo, 1989,
prevela: Branka Bruji. Prim. prev.

15

da igra moe cvetati samo kada poiva na carstvu nunosti. Ona eli da ode s one strane rada, ali s
njegovim produavanjem, oblast igre ostaje samo estetska sublimacija ogranienja koja namee rad. S
takvim shvatanjem ostajemo ukorenjeni u problem nunosti i slobode, u tipino buroasku problematiku, iji je dvostruki ideoloki izraz uvek bila institucija naela realnosti (represije i sublimacije, kao
naela rada) i njeno formalno prevazilaenje kroz neku idealnu transcendenciju.
Rad i ne-rad: eto revolucionarnog pitanja. To je nesumnjivo najuzvieniji oblik one prethodno razmatrane binarne, strukturalne opozicije. Kraj kraja eksploatacije radom je samo izokrenuta fascinacija
ne-radom, tom izokrenutom slikom slobodnog vremena (prinudno vreme slobodno vreme, ispunjeno vreme prazno vreme: jo jedna paradigma koja uvruje hegemoniju temporalnog poretka, koji
je uvek poredak proizvodnje). Ne-rad je i dalje samo represivna desublimacija radne snage, antiteza
koja se ponaa kao alternativa. Takva je oblast ne-rada ak i ako nije neposredno stopljena s dokolicom i njenom sadanjom birokratskom organizacijom, u kojoj su elja za smru i umrtvljivanjem i
njeno upravljanje preko socijalnih institucija jednako moni kao i u oblasti rada. To vai ak i kada se
oblast ne-rada posmatra na radikalan nain, kada se predstavlja kao neto drugo u odnosu na totalnu
raspoloivost ili slobodu pojedinca da proizvodi samog sebe kao vrednost, da se izrazi, da se
oslobodi kao (svestan ili nesvestan) autentini sadraj; ukratko, kada se predstavlja kao idealnost
vremena i kao pojedinac shvaen kao prazna forma, koja bi konano trebalo da se ispuni sopstvenom
slobodom. Svrha vrednosti je uvek prisutna. Ona vie nije upisana u determinisane sadraje kao u
sferi proizvodne aktivnosti; zato je re o istoj formi, iako nita manje odreujuoj. Isto kao to isto
institucionalna forma slikarstva, umetnosti i teatra isijava iz antislikarstva, antiumetnosti i antiteatra,
ispranjenih od vlastitog sadraja, ista forma rada isijava iz ne-rada. Iako se o konceptu ne-rada moe
fantazirati u okviru ukidanja politike ekonomije, on nuno pada nazad u sferu politike ekonomije
kao znak i samo kao znak njenog ukidanja. On ve izmie revolucionarima na smom ulasku u
programsko polje novog drutva.

Marks i hijeroglif vrednosti

Julija Kristeva pie u Semiotici: Sa stanovita drutvene distribucije i potronje (komunikacije),
rad je uvek upotrebna ili razmenska vrednost Rad je merljiv u skladu s vrednou, to on i jeste,
a ne obrnuto. Vrednost je merljiva na osnovu kvantiteta vremena koje je s drutvenog stanovita
neophodno za reprodukciju. Ali Marks je jasno naznaio drugu mogunost: rad se moe pojmiti i izvan
vrednosti, na strani robe koja se proizvodi i krui u lancu komunikacije. Rad tu vie ne predstavlja bilo
kakvu vrednost, znaenje ili oznaavanje. To je samo pitanje tela i pranjenja energije31
Marks pie: Upotrebne vrednosti kaput, platno, itd., to jest, mase robe, jesu kombinacije dva elementa materije i rada Prema tome, vidimo da rad nije jedini izvor materijalnog bogatstva, odnosno
upotrebnih vrednosti stvorenih radom; ili, kao to kae Vilijam Peti (William Petty), rad je samom sebi otac, a zemlja mu je mati Proizvodna aktivnost ako ostavimo po strani njenu posebnu formu
odnosno korisni karakter rada, nije nita drugo nego utroak ljudske radne snage.32
Ima li u ovom Marksovom shvatanju neeg drugaijeg od shvatanja rada kao proizvodnje korisnih
ciljeva (od kanonske definicije rada kao vrednosti u okviru politike ekonomije i antropoloke definicije rada kao ovekove krajnje svrhe)? Kristeva pripisuje Marksu radikalno drugaiju viziju usmerenu
na telo, pranjenje energije, igru, antivrednost, nekorisnost, nesvrhovitost, itd. Ona bi volela da je
Marks itao Bataja (Georges Bataille) pre nego to je poeo da pie ali ga i zaboravlja kada joj to
odgovara. Ako ima neto o emu Marks nije razmiljao, onda su to pranjenje energije, bacanje, r31
32

Julia Kristeva, La smiotique et la production, Semiotica 2, Editions du Seuil, Paris, 1969.

Das Kapital I, op. cit.

16

tvovanje, rasipnitvo, igra i simbolizam. Marks je razmiljao o proizvodnji (nita loe, po njemu) i to
u okvirima vrednosti.
To se ne moe zatakati. Marksistiki rad je definisan kao apsolutni poredak prirodne nunosti i
njegovo dijalektiko prevazilaenje, u obliku racionalne aktivnosti koja proizvodi vrednosti. Proizvedeno drutveno bogatstvo je materijalno; ono nema nita zajedniko sa simbolikim bogatstvom, koje
se ruga prirodnoj nunosti i izvire iz destrukcije, dekonstrukcije i naruavanja vrednosti ili iz pranjenja energije. Ta dva shvatanja bogatstva su nepomirljiva ili ak uzajamno iskljuiva; uzaludno je
pokuavati da se oni akrobatski premoste. Prema Bataju, rtvena ekonomija ili simbolika razmena
iskljuuje politiku ekonomiju (i njenu kritiku, koja je samo njeno dovrenje). Ali to samo znai dodeliti politikoj ekonomiji ono to joj pripada: koncept rada je svojstven samo njoj i zato se ne moe
primeniti na ma koje analitiko polje. Iznad svega, on ne moe postati predmet nauke koja pretenduje da prevazie politiku ekonomiju. Prema tome, rad znaka, produktivni intertekstualni prostor,
itd., sve su to dvosmislene metafore. Treba izabrati izmeu vrednosti i nevrednosti. Rad se nesumnjivo
nalazi u sferi vrednosti. To je razlog zato se Marksov koncept rada (kao i proizvodnje, proizvodnih
snaga, itd.), mora podvrgnuti kritici kao ideoloki koncept. Zato se, i pored sve svoje dvosmislenosti,
on vie ne moe generalizovati kao revolucionarni koncept.
Odlomci iz Marksa koje navodi Kristeva uopte nemaju znaenje koje im ona pridaje. Nastanak
bogatstva kroz genitalno kombinovanje rada-oca i zemlje-majke oigledno ponovo uvodi normalnu
emu produkcije i reprodukcije ljubav se vodi da bi se rodila deca, a ne zbog uivanja. To je metafora genitalne, reproduktivne seksualnosti, a ne pranjenja telesne energije kroz uivanje! Ali, to je tek
sitnica. Pranjenje ljudske snage, o kojem govori Marks, nije isto rasipnitvo, odnosno simbolino
pranjenje o kojem govori Bataj (pulsirajue, libidinalno): to je i dalje ekonomsko, produktivno, svrhovito pranjenje, upravo zato to, u svom sparivanju s drugim, zainje proizvodnu silu zvanu zemlja
(ili materija). To je korisno pranjenje, investicija, a ne besplatno i radosno podsticanje telesnih sila,
igra sa smru ili ponaanje u skladu sa eljom. Povrh svega, to pranjenje tela ne nailazi, kao u igri
(seksualnoj ili nekoj drugoj), na odgovor drugih tela, na odjek u prirodi, koja se, za uzvrat, takoe igra
i prazni. Ono to ovek od svog tela daje kroz rad, priroda nikada ne daje, ne gubi i ne dodeljuje reciprono. Rad samo eli da od prirode dobije prinos. Zato je takvo pranjenje neposredno ulaganje
vrednosti, odnosno ulaganje u vrednost, nasuprot svom simbolinom ulaganju u igru, kao kod poklona
ili pranjenja.
Kristeva postavlja problem redefinisanja rada s one strane vrednosti. Ali, kao to je pokazao Gu
(Jean-Joseph Goux), Marksova demarkaciona linija vrednosti otro razdvaja upotrebnu i razmensku
vrednost. Ako poemo dalje i uporedimo proces proizvodnje vrednosti i radni proces, u njegovom
istom i prostom izdanju, videemo da se ovaj drugi sastoji od korisne delatnosti, od rada, koji stvara
upotrebne vrednosti. Tu podrazumevamo da rad proizvodi odreenu stvar; posmatramo samo njegovu kvalitativnu stranu, njegov cilj i svrhu. Ali, kada se posmatra kao kreativni proces, isti radni proces
otkriva samo svoju kvantitativnu stranu. Sada je to samo pitanje vremena koje je radniku potrebno
za obavljanje nekog posla; pitanje perioda u kojem je radna snaga korisno utroena.33 Zato apstrahovanje vrednosti poinje tek u drugoj fazi razmenske vrednosti. Upotrebna vrednost se tako odvaja od
sfere proizvodnje vrednosti: ili, oblast s one strane vrednosti je pomraena sferom upotrebne vrednosti
(to je Guovo tumaenje, u kojem on proiruje ovu propoziciju na upotrebnu vrednost znaka).
Kao to smo videli, re o je o veoma ozbiljnoj idealizaciji procesa konkretnog, kvalitativnog rada i, u
krajnjoj liniji, kompromisu sa politikom ekonomijom, do te mere da se celokupno teorijsko ulaganje
i strategija kristalizuju du demarkacione linije unutar sfere vrednosti, tako da spoljanja linija tog
poseda politike ekonomije ostaje u senci. Time to se upotrebna vrednost definie kao oblast izvan
33

Ibid.

17

razmenske vrednosti, sve mogunosti prevazilaenja ostaju zakljuane u toj jednoj alternativi unutar
polja vrednosti. Kvalitativna proizvodnja je ve oblast racionalne, pozitivne svrhovitosti; transformacija prirode je trenutak njene objektivizacije kao proizvodne sile obeleene znakom korisnosti (to
istovremeno vai i za ljudski rad). ak i pre faze apstraktnog drutvenog rada, rad i proizvodnja formiraju apstrakciju, redukciju, ali zaista jedinstvenu racionalizaciju u odnosu na bogatstvo simboline
razmene. Taj konkretni rad nosi u sebi sve vrednosti represije, sublimacije, objektivne svrhe, podreenosti cilju, kao i racionalno pripitomljavanje seksualnosti i prirode. U odnosu na simbolinu razmenu, taj produktivni eros predstavlja pravi raskid, koji Marks izmeta i postavlja izmeu apstraktnog
kvantitativnog rada i konkretnog kvalitativnog rada. Proces valorizacije poinje s procesom korisne transformacije prirode, obnavljanjem rada kao generike svrhe i stadijumom upotrebne vrednosti.
Pravi prekid se ne javlja izmeu apstraktnog i konkretnog rada ve izmeu simboline razmene
i rada (proizvodnje, ekonomije). Apstraktna drutvena forma rada i razmene je jedina dovrena forma, prekomerno odreena kapitalistikom politikom ekonomijom, emom racionalne valorizacije i
produkcije uvedenom mnogo ranije, koja raskida sa svakom simbolinom organizacijom razmene.34
Kristeva bi se rado otarasila vrednosti, ali ne i rada, niti Marksa. Ali, mora se izabrati. Rad je definisan (antropoloki i istorijski) kao neto to telo i drutvenu razmenu liava svih ambivalentnih
i simbolikih kvaliteta i tako ih svodi na racionalnu, pozitivnu, jednostranu investiciju. Produktivni
eros potiskuje sve alternativne kvalitete znaenja i razmene u simbolinom pranjenju, u korist procesa proizvodnje, akumulacije i prisvajanja. Da bismo doveli u pitanje proces koji nas podreuje sudbini
politike ekonomije i teroru vrednosti, i da bismo iznova sagledali pranjenje energije i simboliku
razmenu, koncepti proizvodnje i rada koje je razvio Marks (da ne govorimo o politikoj ekonomiji)
moraju se tumaiti i analizirati kao ideoloki koncepti utkani u opti sistem vrednosti. A ako elimo da
pronaemo oblast s one strane ekonomske vrednosti (to je zapravo jedina revolucionarna perspektiva), onda se ogledalo proizvodnje, u kojem se odraava celokupna zapadna metafizika, mora konano
razbiti.

Epistemologija I: U senci marksistikih koncepata

Istorijski materijalizam, dijalektika, oblici proizvodnje, radna snaga to su koncepti s kojima je
marksistika teorija nastojala da uzdrma apstraktnu univerzalnost koncepata buroaske misli (priroda
i progres, ovek i razum, formalna logika, rad, razmena, itd.). Ali, marksizam ih je sa svoje strane
univerzalizovao, s jednako brutalnim kritikim imperijalizmom.
Propozicija da neki koncept nije samo interpretativna hipoteza ve prevod univerzalnog kretanja,
poiva na istoj metafizici. Marksistiki koncepti ne izmiu toj omaki. Da bi bio logian, sm koncept
istorije mora se sagledati istorijski, okrenuti ka sebi, da bi onda osvetlio kontekst koji ga je proizveo i
tako ukinuo samog sebe. Umesto toga, u marksistikoj istoriji, taj koncept postaje transistorijski: on
se udvostruuje i tako univerzalizuje. Da bi bila striktna, dijalektika mora prevazii i ukinuti samu
sebe. Time to je radikalizovao koncepte proizvodnje i oblika proizvodnje u datom trenutku, Marks je
34
Pogledajmo, na primer, ovaj odlomak iz Marksa o drutvenom hijeroglifu: Prema tome, vrednost ne mae etiketom na
kojoj se vidi ta ona zapravo jeste. Pre e biti da je vrednost ta koja prevodi svaki proizvod u drutveni hijeroglif. Kasnije emo
pokuati da deifrujemo taj hijeroglif, da zaemo iza tajne naeg vlastitog drutvenog proizvoda; naime, staviti ig vrednosti
na neki korisni predmet jeste drutveni proizvod isto koliko i jezik. (Das Kapital, op.cit., I, 4) Cela ta analiza tajne vrednosti
ostaje temeljna. Ali ona ne vai samo za proizvod rada u distribuciji i razmeni, ve ak i za proizvod rada (i sam rad) shvaen
kao koristan predmet. Korisnost (ukljuujui i korisnost rada) je ve drutveno proizvedena i odreena hijeroglifskom
apstrakcijom. Cela antropologija primitivne razmene primorava nas da raskinemo s prirodnim dokazivanjem korisnosti i
ponovo razmotrimo drutveni i istorijski nastanak upotrebne vrednosti, kao to je Marks uradio s razmenskom vrednou.
Tek tada e hijeroglif biti potpuno deifrovan, a magija vrednosti radikalno uklonjena.

18

razotkrio drutvenu tajnu razmenske vrednosti. Svu svoju strateku prednost taj koncept stie zahvaljujui tom upadu, koji politiku ekonomiju liava njene imaginarne univerzalnosti. Ali, od Marksovog vremena, on je izgubio tu prednost kada se uzima kao naelo objanjenja. On je ukinuo sopstvenu
razliitost time to se univerzalizovao i tako povukao na dominantnu formu kda (univerzalnost) i
strategiju politike ekonomije. Nije tautologija rei da je koncept istorije istorijski, da je koncept dijalektike dijalektiki i da je koncept proizvodnje i sam proizveden (to jest, da o njemu treba suditi na
osnovu neke vrste samoanalize). Pre e biti da to samo ukazuje na eksplozivnu, smrtnu i aktuelnu formu kritikih pojmova. Onog asa kada se uspostave kao univerzalni, oni prestaju da budu analitiki,
ime zapoinje religija znaenja. Oni postaju kanonski i ulaze u opti sistem oblika teoretskog predstavljanja. Nimalo sluajno, oni tada preuzimaju i svoju naunu ulogu (kao u naunoj kanonizaciji
pojmova, od Engelsa do Altisera). Oni se nameu kao izraz objektivne stvarnosti. Oni postaju znaci:
oznaitelji pravog oznaenog. I mada su se, u najboljim trenucima, ti pojmovi koristili tako da se ne
uzimaju za stvarnost, oni su vremenom ipak upali u imaginarno znaka ili u sferu istine. Oni se vie ne
nalaze u sferi tumaenja ve ulaze u sferu represivne simulacije.
Od te take, oni samo evociraju sebe u neodreenom metonimijskom procesu, koji se odvija na
sledei nain: ovek je istorijski; istorija je dijalektika; dijalektika je proces (materijalne) proizvodnje; proizvodnja je smo kretanje ovekove egzistencije; istorija je istorija oblika proizvodnje, itd. Taj
nauni i univerzalistiki pristup (kd) odmah postaje imperijalistiki. Od svih moguih drutava oekuje se da odgovore tome. To jest, da konsultuju marksistiku misao da bi se videlo da li su drutva
bez istorije neto drugo u odnosu na ona praistorijska, neto vie od aure ili larve. Dijalektika
sveta proizvodnje jo nije dovoljno razvijena, ali nita nije izgubljeno u ekanju marksistiko jaje se
moe izlei svakog asa. tavie, psihoanalitiko jaje se nalazi u slinom stanju. Ono to smo rekli za
marksistike pojmove vai i za nesvesno, potiskivanje, Edipov kompleks, itd. Ipak, stvari ovde stoje
jo bolje: Bororo su blii primitivnim procesima nego mi.35
Oni predstavljaju najskandaloznije teoretsko odstupanje ali i najreakcionarnije. U primitivnim
drutvima nema ni oblika proizvodnje, niti proizvodnje. U primitivnim drutvima nema ni dijalektike,
niti nesvesnog. Ti pojmovi se mogu primeniti samo u analizi naih drutava, kojima upravlja politika
ekonomija. Zato oni na neki nain imaju dejstvo bumeranga. Ako psihoanaliza govori o nesvesnom
u primitivnim drutvima, onda treba da se upitamo ta potiskuje psihoanalizu ili da se zamislimo nad
potiskivanjem koje je proizvelo smu psihoanalizu. Kada marksizam govori o obliku proizvodnje u
primitivnim drutvima, pitamo se u kojoj meri taj koncept ne uspeva da objasni ak ni naa istorijska drutva (to je razlog zato se izvozi). A kada sve nae ideologije nastoje da dovre i racionalizuju
primitivna drutva u skladu sa sopstvenim konceptima da kodiraju primitivne pitamo se kakva
ih to opsesija nagoni da im ta svrha, ta racionalnost i taj kd toliko bodu oi. Umesto da izvozimo
marksizam ili psihoanalizu (da ne spominjem buroasku ideologiju, iako na tom nivou nema razlike), bolje proverimo njihov puni uticaj i da li se o primitivnim drutvima uopte moe govoriti na
osnovu marksizma i psihoanalize. Moda bismo onda odbacili tu fascinaciju zapadnom milju, njenu
autofetiizaciju. Moda bismo onda zavrili s marksizmom, koji je pre postao specijalista za orsokake
kapitalizma nego za put ka revoluciji. Moda bismo tako zavrili i sa psihoanalizom, koja je pre postala
specijalista za krize libidinalne ekonomije nego za puteve elje.

35

Bororo su narod iz Brazila, o kojem je Klod Levi-Stros pisao u svojoj knjizi Tuni tropi (Claude, Lvi-Strauss, Tristes
Tropiques, 1955). Prim. prev.

19

Kritika politike ekonomije je u osnovi dovrena

Time to je sebe shvatilo kao oblik proizvodne racionalnosti superironiji od buroaske politike
ekonomije, oruje koje je Marks stvorio okrenulo se protiv njega i izokrenulo njegovu teoriju u dijalektiku apoteozu politike ekonomije. Na mnogo viem nivou, njegova teorija se saplie o sopstvenu
kritiku Fojerbaha, koji radikalno kritikovao sadraj religije, ali u potpuno religioznom obliku. Marks je
razvio radikalnu kritiku politike ekonomije, ali i dalje u obliku politike ekonomije. To su lukavstva
dijalektike, nesumnjivo granice svake kritike. Koncept kritike se na Zapadu pojavio kada i politika
ekonomija i to je, kao sama sutina prosvetiteljske racionalnosti, moda samo savreniji, dugotrajniji
izraz proirene reprodukcije sistema. Dijalektika ne moe umai sudbini svake kritike. Moda je izokretanje idealistike dijalektike u materijalistiku bio samo preobraaj; moda je sma logika politike
ekonomije, kapitala i robe dijalektika; i moda je, pod maskom proizvodnje svoje fatalne unutranje
kontradikcije, Marks u osnovi razvio samo jednu deskriptivnu teoriju. Logika predstavljanja udvajanja sopstvenog predmeta proganja sve racionalne pristupe. Svaka kritika teorija je progonjena
tom potajnom religijom, tom eljom vezanom za konstruisanje svog predmeta, tom negacijom suptilno opsednutom smom formom koju negira.
To je razlog zato je Marks rekao da je posle Fojerbaha kritika religije u osnovu dovrena (Kritika
Hegelove filozofije prava) i da je, da bi se prevazila dvosmislena granica posle koje se ne moe ii dalje
(povratak religiozne forme ispod njene kritike), neophodan odluan pomak na drugi nivo: na kritiku
politike ekonomije, koja je jedina radikalna i koja moe konano razreiti problem religije tako to
e razotkriti prave kontradikcije. Danas se nalazimo u potpuno istoj taki u odnosu na Marksa. Za nas
je kritika politike ekonomije u osnovi dovrena. Materijalistika dijalektika je iscrpela svoj sadraj
tako to je reprodukovala njegovu formu. Na tom nivou, situacija vie nije samo stvar kritike: ona je
ona je nereiva. I ako sledimo isti revolucionarni tok kao i Marks, moramo se prebaciti na radikalno
drugaiji nivo koji, s one strane njene kritike, omoguava konano ukidanje politike ekonomije. To
je nivo simbolike razmene i njene teorije. I kao to je Marks mislio da se put za kritiku politike
ekonomije mora raistiti kritikom filozofije prava, tako i uvod u tu radikalnu promenu terena mora
biti kritika metafizike oznaitelja i kda, u njenom punom sadanjem rasponu. U nedostatku boljeg
izraza, to nazivamo kritikom politike ekonomije znaka.

20

Glava II
Marksistika antropologija i dominacija nad prirodom
U XVIII veku, istovremena pojava rada kao izvora bogatstva i potreba kao svrhe proizvedenog
bogatstva bila je, u samom zenitu filozofije prosvetiteljstva, prikazana u konceptu prirode, oko kojeg
gravitira cela racionalnost sistema politike ekonomije.
Sve do kraja XVII veka, priroda je oznaavala samo ukupnost zakona na kojoj se temeljila mogunost spoznaje sveta: to je bila garancija poretka u kojem su ljudi i stvari mogli razmenjivati svoja
znaenja. U krajnjoj liniji, to je Bog (Spinozin Deus sive natura; Bog ili Priroda). Subjekt i svet su
ve zauzeli svoja mesta (jo od velikog judeohrianskog prekida, na ta u se vratiti), ali ne u smislu ovladavanja prirodom ili, obrnuto, uzdizanja prvobitnog mita. Pravilo koje je vailo za subjekta
suoenog s prirodom bilo je razvijanje prakse koja za cilj imala ravnoteu znaenja.
Sve to se uzdrmalo u XVIII veku, sa usponom i otkriem prirode kao potencijala za mo (ne vie kao ukupnosti zakona); kao primordijalnog izvora ivota i izgubljene, a zatim ponovo pronaene,
potisnute i osloboene stvarnosti; i kao kreacije projektovane u atemporalnu prolost i idealnu budunost. Taj uspon je samo nalije drugog dogaaja: ulaska prirode u doba tehnike dominacije. To
je konani rascep izmeu subjekta i prirode-objekta i njihovo istovremeno potinjavanje operativnoj svrsi. Priroda se, u svoj svojoj velianstvenosti, ukazala kao prava sutina, ali samo pod znakom
principa proizvodnje. To razdvajanje ukljuuje i princip oznaavanja. Pod objektivnim peatom Nauke,
Tehnologije i Proizvodnje, priroda je postala veliko Oznaeno, veliki Referent. Ona je idealno nabijena stvarnou; ona postaje Stvarnost, koja se moe izraziti kroz proces koji je uvek, nekako, radni
proces, u isti mah transformacija i transkripcija. Njeno naelo stvarnosti je taj operativni princip
industrijskog razvoja i oznaiteljskog obrasca.36
Taj proces je od poetka poivao na dva odvojena pojma, ije je razdvajanje ipak bilo sauesniko:
suoen s prirodom osloboenom kao proizvodnom snagom, pojedinac zatie sebe osloboenog
kao radnu snagu. Proizvodnja istovremeno potinjava prirodu i pojedinca kao ekonomske faktore
proizvodnje i kao odgovarajue pojmove iste racionalnosti transparentnosti u kojoj je proizvodnja
ogledalo, koje upravlja artikulacijom i izrazom u obliku kda.
Dugo vremena, ak i u mitu, na produkciju se gledalo kao na oblik ljudske reprodukcije. I Marks
je govorio o radu kao ocu i zemlji kao majci proizvedenog bogatstva. To je pogreno. U proizvodnom
radu ovek ne pravi decu s prirodom. Rad je objektivna transformacija zasnovana na isecanju subjekta
i objekta, na njihovom oblikovanju i tehnikom apstrahovanju. Oni su pojmovno ekvivalentni samo
kao dva vida proizvodnih snaga. Ono to ih dijalektiki povezuje je ista apstraktna forma.

36

To je razlog zato e svaki proizvod rada uvek biti i roba i znak prirode na koju se moe delovati i njenog delovanja.
U okviru politike ekonomije, svaki proizvod, pored toga to ima upotrebnu i razmensku vrednost, oznaava i potvruje
operativnost prirode i prirodnost procesa proizvodnje. To je razlog zato roba uvek ima vrednost-znak, kodirani element
vrednosti. (Ovde se ne postavlja pitanje konotacije znaenja dodeljenog u stadijumu potronje. Roba je oznaitelj na nivou
proizvodnje; tu ona predstavlja princip proizvodnje i operacionalizaciju prirode.) Opet, u razmeni proizvoda, ne cirkuliu
samo ekonomske vrednosti ve i kd, taj temeljni kd, koji tu krui i reprodukuje se. Slino tome, u instituciji radne snage,
ovek nije samo ekonomski operativan ve postaje i delotvorna referenca tog znaka operativnosti.

21

Tako priroda stie snagu kao idealna referenca u okviru stvarnosti sopstvene eksploatacije. Nauka
predstavlja sebe kao projekat napredovanja ka cilju unapred odreenom prirodom. Nauka i Tehnologija se predstavljaju kao otkrivenje onoga to je upisano u prirodu: ne samo njenih tajni ve njihove
duboke svrhe. Zato se koncept prirode ukazuje u svoj svojoj dvosmislenosti:
On izraava samo svrhu dominacije nad prirodom, upisanu u politiku ekonomiju. Priroda je koncept potinjene sutine i nita drugo. U tom smislu, Nauka i Tehnologija su te
koje ostvaruju tu sutinu tako to je beskonano reprodukuju kao odvojenu.
Ali, one to ine u ime iste svrhe, koja je navodno sma priroda.
Zato isti koncept deluje u oba sluaja: kao faktor proizvodnje i model svrhovitosti; kao servilna,
metaforika instanca slobode; kao odvojena, metaforika instanca totaliteta. Priroda postaje metafora
slobode i totaliteta. Sve to govori u okviru totaliteta (i/ ili otuenja) pod znakom prirode ili obnovljene sutine govori u okvirima represije i odvajanja. Sve to priziva prirodu, priziva dominaciju nad
prirodom.

Moralna filozofija prosvetiteljstva

Svi glavni koncepti (oni dostojni velikog slova) zavise od istog zahvata. Na primer, Ljudi, ija se
idealna referenca pojavljuje s kolapsom tradicionalne zajednice i urbanom koncentracijom razbijenih
masa. Marksistika analiza je sruila mit o Ljudima i otkrila ta on idealno sakriva: najamne radnike
i klasnu borbu. S druge strane, marksizam je samo delimino osporio mit o prirodi i idealistiku antropologiju koju podupire. Marks je zaista denaturalizovao privatno vlasnitvo, kao i procese rada i
kapitala; ali propustio je da dovede u pitanje sledee naturalistike propozicije:
korisnu svrhu proizvoda kao funkcije potreba;
korisnu svrhu prirode kao funkcije njene transformacije radom.
Funkcionalnost prirode struktuirane radom i odgovarajua funkcionalnost subjekta struktuiranog
oko potreba, pripadaju antropolokoj sferi upotrebne vrednosti opisanoj prosvetiteljskom racionalnou i zadatoj za celu civilizaciju (nametnutu drugima) preko odreene vrste apstraktne, linerane i
nepovratne svrhe. To je model koji se zatim proirio na sve sektore individualne i drutvene prakse.
Operativna svrha je proizvoljna, u smislu da se koncept prirode koji falsifikuje opire integraciji u
njene okvire. On deluje prisilno racionalizovan. Priroda se ukazuje svuda u iracionalnom obliku. Ne
prestajui da bude ideoloki, koncept klizi u dobru prirodu, koja je potinjena i racionalizovana
(to deluje kao idealna kulturna referenca), odnosno, u lou prirodu, koja je neprijateljska, pretea,
pogibeljna ili zagaena. Sve buroaske ideologije dele se izmeu te dve krajnosti.
Isti rascep se istovremeno javlja na nivou oveka, kroz njegovo ideoloko pojednostavljivanje kao
elementa ekonomskog sistema. Poevi od XVIII veka, ideja o oveku deli se na prirodno dobrog
oveka (projekcija oveka sublimisanog u proizvodnu silu) i nagonski loeg oveka, ispunjenog zlim
silama. Cela filozofska debata odvija se oko tih lanih alternativa, koje za ishod imaju samo uzdizanje oveka u ekonomsku apstrakciju. Marksizam i sve revolucionarne perspektive postrojene su uz
optimistiku viziju. One podravaju ideju i uroenoj ljudskoj racionalnosti, o pozitivnom potencijalu
koji se mora osloboditi, ak i u najnovijoj frojdovsko-marksistikoj verziji, koja nesvesno tumai kao
prirodno bogatstvo, kao skrivenu pozitivnost koja e izbiti na povrinu u trenutku revolucije.
Ta podvojenost se javlja i na nivou radne snage. Kada je eksploatisana, radna snaga je dobra: ona
je u okviru prirode i to je normalno. Ali, osloboena, ona postaje pretnja u obliku proletarijata. Ta
22

kontradikcija se maskira poistoveivanjem proletarijata s demonskom, izopaenom, destruktivnom

prirodom. Tako se podvojenost ideje o prirodi, koja izraava duboku podelu unutar ekonomskog poretka, na zadivljujui nain oporavlja na ideolokom nivou, kao naelo moralnog poretka i socijalna
diskriminacija.
Fetiizirano u dobrom ili loem smislu, tako izgleda pravo otuenje prirode i odgovarajue ideje
o oveku. Kada i prirodi i sebi istovremeno dodeljuje ig proizvodnje, ovek osujeuje svaki odnos
simbolike razmene izmeu sebe i prirode. Upravo ta osujeena ambivalentnost ponovo se javlja kao
dvosmislenost prirode i moralna kontradikcija smog oveka.
Marksizam se nije otarasio moralne filozofije prosvetiteljstva. Odbacio je njegovu naivnu i sentimentalnu stranu (Rousseau i Bernardin de Saint-Pierre), njegovu zaeerenu i fantastinu religioznost (od
plemenitog divljaka i zlatnog doba do arobnjakovog egrta), ali je zadrao njegovu religiju: moralizujui fantazam o prirodi koju treba osvojiti. Time to ju je sekularizovao u ekonomski koncept oskudice,
marksizam zadrava ideju o Nunosti, a da je nije transformisao. Ideja o prirodnoj nunosti je samo
moralna ideja koju diktira politika ekonomija; to je etika i filozofska verzija one loe prirode sistematski povezane s proizvoljnim postulatom ekonomije. U ogledalu ekonomije, priroda nas posmatra
oima nunosti.
Marks kae: Kao to divljak mora da se bori s prirodom da bi zadovoljio svoje potrebe, da bi odrao
i reprodukovao ivot, to mora da radi i civilizovani ovek i to u svim drutvenim formacijama i pod
svim moguim oblicima proizvodnje. S njegovim razvojem, ta oblast fizike nunosti proiruje se kao
posledica njegovih potreba: ali, u isto vreme, uveavaju se i proizvodne sile koje zadovoljavaju te
potrebe.37
Ono to tu nije prepoznato i to povezuje Marksa s temeljima politike ekonomije jeste da u
svojim simbolikim razmenama ovek ne meri sebe u odnosu na prirodu. On nije svestan Nunosti,
zakona koji ima smisla samo u kontekstu objektivizacije prirode. Zakon poprima svoj konani oblik
u kapitalistikoj politikoj ekonomiji; pored toga, on je samo filozofski izraz Oskudice. A Oskudica,
koja se javlja u trinoj ekonomiji, nije data dimenzija ekonomije. Ona je pre ono to proizvodi i
reprodukuje ekonomsku razmenu. U tom smislu ona je drugaija od primitivne razmene, koja ne zna
nita o Prirodnom Zakonu, koji pretenduje na status ovekove ontoloke dimenzije.38 Prema tome,
krajnje je ozbiljan problem to to marksistika misao zadrava te kljune koncepte koji zavise od
trine ekonomije generalno i od moderne kapitalistike ideologije posebno. Ako se ne analiziraju i
ne demaskiraju (nego samo izvezu u primitivno drutvo, u kojem se ne mogu primeniti), ti koncepti
optereuju svaku dalju analizu. Koncept proizvodnje se nikada ne dovodi u pitanje; on nikada nee
radikalno prevazii uticaj politike ekonomije. ak e i marksistika perspektiva prevazilaenja uvek
biti optereena tom zavisnou od politike ekonomije. Nasuprot Nunosti ona stavlja ovladavanje
prirodom; ona Oskudici suprotstavlja Obilje (svakome prema njegovim potrebama), a da nikada
ne dovodi u pitanje ni proizvoljnost tih koncepata, niti njihovu prekomernu idealistiku odreenost
politikom ekonomijom.
Ulog je politiki poredak. Da li kvantitativni razvoj proizvodnih snaga moe voditi ka revoluciji
drutvenih odnosa? Revolucionarna nada objektivno i beznadeno poiva na tom zahtevu. ak je i
za Markuzea, u Kraju utopije (Das Ende der Utopie, 1967), pravi revolucionarni trenutak ve nastupio,
ako se ima u vidu tehnoloki potencijal: kvantitativna promena je mogua ve sada. Iako situacija
jasno i drastino odudara od revolucionarne, pri emu upravo vladajui drutveni odnosi razvijaju
proizvodne snage u beskonanoj spirali, taj dijalektiki voluntarizam, za koji je Nunost neto to
37

Das Kapital I (III), op. cit.

Cf. Marshall Sahlins, The Original Affluent Society, 1968 (esej objavljen i u M. Sahlins, Stone Age Economics, 1972); La
premire socit dabondance, Les Temps Modernes (October, 1968), pp. 641680.
38

23

postoji i to se mora savladati, nije ni najmanje uzdrman. Oskudica postoji i mora se ukinuti; Proizvodne Snage postoje i moraju se osloboditi; Cilj postoji i samo treba pronai sredstva. Tako je sva
revolucionarna nada vezana za prometejski mit o proizvodnim snagama, ali taj mit je samo prostorvreme politike ekonomije. I tenja da se upravlja sudbinom kroz razvoj proizvodnih snaga uronjena
je u prostor-vreme politike ekonomije. elja da se ukine oskudica nije podrana obnavljanjem integrisane proizvodnje. Smi koncepti Oskudice, Nunosti i Proizvodnje moraju se odbaciti, zato to oni
zabijaju klin politike ekonomije. Nikakva dijalektika ne vodi izvan politike ekonomije, zato to ona
nije nita drugo nego kretanje politike ekonomije, koje je i smo dijalektiko.

Likurg i kastracija
Kao paralelni konceptima Nunosti, Oskudice i Potrebe, u (vulgarnom ili dijalektikom) kodu, psihoanalitiki koncepti Zakona, Zabrane i Potiskivanja takoe su ukorenjeni u objektivizaciji prirode.
Vernan (Vernant) navodi priu o Likurgu.39 Likurg ubija svog sina Drijanta ili, u drugoj verziji, odseca mu nogu, uveren da see vinovu lozu. U drugoj prii, Filak ini svog sina impotentnim dok potkresa
drvo ili kolje stoku. Tako se nasilje nad prirodom (naruavanje razmene s njom ili simbolikih obaveza
prema njoj) odmah iskupljuje. Odatle izviru svi mitovi o osvetnikoj, looj i kastrirajuoj prirodi. I to
nije samo metafora, kao to pria jasno ukazuje. Naruavanje odmah postaje osnov za kastraciju, za
Edipov kompleks (u ovom sluaju oinski, jer je otac taj koji kastrira sina) i Zakon. Naime, priroda
se tek tada ukazuje kao neumoljiva nunost, kao ovekovo otuenje od sopstvenog tela. Marks je
usvojio taj Zakon Nunosti, zajedno s prometejevskom i faustovskom vizijom njegovog stalnog prevazilaenja, kao to je i psihoanaliza usvojila princip kastracije i potiskivanja, zabrane i zakona (u
lakanovskoj verziji, tako to se upisala u poredak Oznaitelja). Ali to nikako ne moe biti temeljna
struktura. Ni Zakon, niti Nunost ne postoje na nivou uzajamnosti i simbolike razmene, gde jo nije
dolo do raskida s prirodom, koji vodi ka nepovratnoj kastraciji i, samim tim, ka nastanku istorije
(operativnog nasilja oveka nad prirodom) i nesvesnog (otplata simbolikog duga napravljenog tim
operativnim nasiljem). U tom smislu, zakon, koji se smatra temeljom simbolikog poretka i razmene,
zapravo nastaje iz naruavanja razmene i gubitka simbolikog. To je razlog zato prava Nunosti ili
Oskudica, kao i pravo Potiskivanje ili Nesvesno, ne postoje u primitivnom poretku, ija celokupna
simbolika strategija tei proterivanju utvare Zakona.40
Pod znakom Nunosti i Zakona, ista sudbina sublimacija eka i marksizam i psihoanalizu. Videli
smo kako referenca na objektivnu Nunost vodi materijalizam, u njegovoj revolucionarnoj perspektivi, u fantazije o obrnutim emama Slobode i Obilja (univerzalnost potreba i kapaciteta), koje su samo
sublimirane kopije Zakona i Nunosti. Slino tome, analitika referenca na Nesvesno, proizvod potiskivanja i zabrane, vodi ka istom postupku (dananja psihoanaliza se zaobilazi u irokom luku i to
okretanje se ne moe smatrati sluajnim): ka idealnoj referenci na osloboenje Nesvesnog i njegovu univerzalizaciju kroz uklanjanje represije.41 I u tom sluaju, idealno-revolucionarna sublimacija
sadraja nastaje iz prihvatanja sutinskog oblika smatranog za neto nesvodivo. Ali taj oblik je samo
39

Jean-Pierre Vernant, Mythe et pense chez les Grecs (Paris: Maspero, 1966), p. 205.
A tabu incesta? Taj svemoni koncept je ve izgubio svoju legitimnost. Videti Deleuze et Guattari, Capitalisme et
schizophrnie: LAnti-Oedipe (Paris: Minuit, 1972); Edmond et Marie Ccile Ortigues, LOedipe Africain (Paris: Plon, 1966).
41
Drugim reima, ka univerzalizaciji pozitivnog libida i erosa, osloboenih kao vrednosti, ime se revolucionari pridruuju svim kulturnjakim neofrojdistima u optimistikoj i moralizatorskoj viziji. Ali druga, striktno frojdovska perspektiva
(koja obino znai pesimizam) poiva na ekonomskom tumaenju (princip nirvane i ukidanje tenzija). Iako to tumaenje ima u vidu pitanje smrti, ono protivrei svim tradicionalnim humanizmima (idealistikim ili revolucionarnim), utoliko
to se oslanja na shvatanje oveka u okviru nagona. Ta materijalistika vizija je takoe moralistika i potajno rukovoena Zakonom, instancom sublimacije i represije. Odatle sledi svrha razreenja tih nagona ili kroz krenje Zakona (princip
zadovoljstva) ili kroz represiju (princip nirvane). U oba sluaja nemogue je sagledati ukidanje Zakona.
40

24

posebna apstrakcija poretka koji je otkazao simboliki odnos u korist operativnog nasilja, a simboliku razmenu u korist Zakona kastracije i vrednosti ili, bolje, koji je otkazao aktualizaciju nagona
smrti i ambivalentnost razmene u korist izdvajanja proizvodnog erosa u simboliko nasilje nesvesnog.

Judeohriansko osporavanje prirode

To odvajanje od prirode pod znakom principa proizvodnje potpuno je ostvareno u kapitalistikom
sistemu politike ekonomije, ali se oigledno ne pojavljuje s politikom ekonomijom. Odvajanje je
ukorenjeno u velikom judeohrianskom kidanju veza izmeu due i prirode. Bog je stvorio oveka
po svojoj slici i stvorio je prirodu, za ovekovu upotrebu. Dua je onaj duhovni zglob koji oveka
ini bojom slikom i radikalno drugaijim od ostatka prirode (kao i od sopstvenog tela): U svom
jedinstvenom zapadnom obliku, hrianstvo je najekstremnija antropocentrina religija koju je svet
ikada video. U potpunom kontrastu s drevnim paganizmom i istonim religijama, hrianstvo ne samo
da pravi instituciju od podvojenosti oveka i Prirode ve i afirmie, kao znak Boje volje, ovekovo
iskoriavanje prirode u skladu s njegovim ciljevima.42
Tu poinje racionalnost. To je kraj paganizma, animizma i magijskog stapanja oveka i prirode.
Sve to je sada sujeverje. (Racionalni marksizam pravi istu greku kada to reinterpretira kao rudimentarni razvoj proizvodnih snaga.) I zato, iako nauka, tehnologija i materijalna proizvodnja jedna
za drugom dolaze u kontradikciju s hrianskim kulturnim poretkom i dogmama, njihov uslov postojanja ipak ostaje hrianski postulat o ovekovom prevazilaenju prirode. To je razlog zato se razvoj
nauke ne javlja u Grkoj. Grka racionalnost ostaje zasnovana na saglasnosti s prirodom, radikalno
drugaija od hrianske racionalnosti i slobode, utemeljenih na razdvajanju oveka i prirode, odnosno na dominaciji nad prirodom.
To razdvajanje odmah uspostavlja ne etiku rada (materijalne dominacije i proizvodnje) ve etiku
asketizma, patnje i samoumrtvljivanja: onostranu etiku sublimacije, kako je to govorio Veber. Nije
iscrtan neki proizvodni moral, ve kruti poredak u kojem se blagostanje mora zaraditi. I to je individualistiki poduhvat. Prelaz sa asketskog na proizvodni oblik, sa umrtvljivanja na rad i sa svrhe
blagostanja na sekularizovanu svrhu potreba (s puritanskim prelazom u nastanku kapitalizma, gde
rad i racionalna kalkulacija jo uvek imaju asketski, introvertni karakter i usmerenje ka blagostanju)
ne menja nita u principu razdvajanja i sublimacije, odnosno represije i operativnog nasilja. I blagostanje i rad se nalaze duboko u oblasti ciljeva i sredstava. Tako u prelazu sa asketske na proizvodnu
praksu (i ove druge na potroaku) dolazi do desublimacije; ali to je samo metamorfoza represivne
sublimacije. Etika dimenzija je sekularizovana pod znakom materijalne dominacije nad prirodom.
Hrianstvo se zato nalazi na arkama naruavanja simbolike razmene. Ideoloki oblik koji najbolje
podrava intenzivnu racionalnu eksploataciju prirode razvija se unutar hrianstva u dugom prelaznom periodu: od XIII do XIV veka, kada rad poinje da se namee kao vrednost, do XVI veka, kada
se rad organizuje oko svoje racionalne i kontinuirane eme vrednosti kapitalistikog proizvodnog
preduzea i sistema politike ekonomije, te sekularne generalizacije hrianskog aksioma o prirodi.43
Ali ta revolucija racionalnog rauna proizvodnje, koju je uoio Veber, nije poetak; ona je ve bila na42

Science (Paris), mart 1967.

Ipak, taj proces je esto bio presecan suprotnim, jeretikim tokovima, iji se prostest uvek vezivao za naturizam: za
rehabilitaciju prirode, prema kojoj je hrianstvo najee izraavalo samo nostalgiju za svojim poecima. Od sv. Franje
Asikog i njegovog hristolikog angelizma (sva bia slave Boga, itd.) ali, sv. Franja je bio neka vrsta vatrogasca za katoliku
crkvu, koji je suzbijao plamen katarskih i panteistikih jeresi, koji je pretio celom zapadnom svetu do Spinoze i njegovog
uzvienog i bezbonikog ateizma (Bog se nalazi svuda u prirodi i zato se ne nalazi nigde) i svih adamitskih sekti koje su
propovedale odbijanje rada i izbavljenje tela i sanjale o ukidanju same svrhe hrianskog poretka (njegovog principa transcendencije i sublimacije), u svom neposrednom zahtevu za krajem celog sveta i Raj sada protiv svih tih naturalistikih,
43

25

govetena prekidom koji je donelo hrianstvo. Politika ekonomija je samo jedna vrsta aktualizacije
tog prekida.

Epistemologija II: Strukturalna ogranienja marksistike kritike

Prethodna rasprava postavlja ozbiljno metodoloko pitanje (koje e se ponovo javiti u razmatranju
marksistikog tumaenja ranijih drutava). Time to je razumevanje kontradikcija politike ekonomije utemeljila na strukturalnim injenicama dovrenog sistema (kapital), marksistika analiza ne moe
sagledati te temeljne kontradikcije ekonomske racionalnosti zato to sistem politike ekonomije
tei da se retrospektivno projektuje kao model i da sve drugo podredi genealogiji tog modela. Kada
marksizam primenjuje svoju kritiku on ne dovodi u pitanje tu retrospektivnu svrhu. Zato, u strogom
smislu, on analizira samo uslove reprodukcije modela, njegove proizvodnje kao takve: tog odvajanja
koje ga uspostavlja.44 Analiza proizvodnje ekonomije kao svrhe i kao univerzalnog naela stvarnosti,
analiza proizvodnje samog principa proizvodnje, izmie marksizmu zato to se on kree samo unutar
strukturalnog polja proizvodnje. Time to pretpostavlja aksiom ekonomije, marksistika kritika moda moe da deifruje funkcionisanje sistema politike ekonomije, ali ona ga u isto vreme reprodukuje
kao model. Time to navodno objanjava ranija drutva u svetlu sadanje strukture kapitalistike ekonomije, ona ne uvia da ukidanjem razliitosti tih drutava na njih samo projektuje sablasno svetlo
politike ekonomije.
Marks je tvrdio da na osnovu kritikog povratka vlastitim kontradikcijama (naa) kultura moe
postati sposobna da shvati ranija drutva. Tako moemo zakljuiti i onda shvatiti relativnost marksistike analize da u Marksovo vreme politika ekonomija jo nije razvila sve svoje kontradikcije,
tako da ak ni Marksova radikalna kritika jo nije mogla da na pravi nain shvati ranija drutva. Sm
Marks nije mogao da sagleda ukupnu logiku sistema. Samo na odreenom stepenu razvoja i zasienja sistema, kritika moe ii do njegovih korena. Konkretno, temeljne determinante ekonomije (oblik
proizvodnje i oblik predstavljanja), raskid sa simbolinom razmenom koji izazivaju i nain na koji se,
na takvoj osnovi, skicira radikalna revolucija drutvenih odnosa, mogu se sagledati tek kada politika ekonomija prodre u sve oblasti drutvene i individualne prakse, daleko izvan oblasti materijalne
proizvodnje. Beskorisno je kritikovati Marksa u tim pitanjima. Marksistika kritika ne moe ii dalje
od analize jedne i samo jedne faze opteg procesa i moe se ekstrapolirati samo s tim podsetnikom na
umu. Marksizam je projekcija klasne borbe i oblika proizvodnje na celokupnu prethodnu istoriju; to je
vizija budue slobode na osnovu svesne dominacije nad prirodom. Takve ekstrapolacije su ekonomske. U stepenu u kojem nije bila radikalna, marksistika kritika je, uprkos sebi, vodila ka reprodukciji
smih korena sistema politike ekonomije.

panteistikih, mistinih, liberterskih i milenaristikih jeresi, crkva je uvek, pored prvobitnog raskida s prirodom, branila
moralnost napora i zasluge, rada i dela, uvek u sprezi sa evolucijom poretka proizvodnje i politike dimenzije vlasti.
44
Slino tome, strukturalna lingvistika ne moe govoriti o pojavi jezika kao sredstva komunikacije: ona moe analizirati
samo njegovo funkcionisanje i, samim tim, njegovu reprodukciju. Ali taj sudbinski karakter jezika, koji lingvistika uzima
kao aksiom, jeste samo izuzetna redukcija jezika (i zato i nauke koja ga analizira). Ono to se deava u toj nauci, u krajnjoj
liniji, jeste reprodukcija tog proizvoljnog modela jezika. Slino tome, strukturalna analiza kapitala samo vodi nazad ka svom
principu logine stvarnosti (u emu uestvuje i sma nauka).

26

Glava III
Istorijski materijalizam i primitivna drutva
Poto smo analizirali novo pisanje prirode u skladu s kdom proizvodnje, neophodno je analizirati
i novo pisanje istorije kroz oblik proizvodnje. Tanije, ta dva projekta se prepliu, poto materijalistiko deifrovanje za svoj glavni predmet ima drutva bez istorije. Pored toga, nije re o novom
pisanju, ve samo o pisanju. ema proizvodnje ne reinterpretira neku prirodu koja se nalazi izvan
njega; ema oblika proizvodnje ne reinterpretira istoriju koja tamo ve postoji. Umesto toga, smi
koncepti proizvodnje i oblika proizvodnje proizvode i reprodukuju koncepte Prirode i Istorije kao
svoj prostor-vreme. Model proizvodi taj dvostruki horizont opsega i vremena: priroda je samo njegov
opseg, a vreme njegova putanja. Oni kao da ne moraju imati vlastite nazive, zato to su samo emanacije kda, referencijalne simulacije koje poprimaju snagu stvarnosti, iza kojih kd donosi zakone. To
su zakoni Prirode i zakoni Istorije. Trea instanca obnavlja ostale dve: njihovo prividno kretanje
treba itati kao Dijalektiku, koja takoe poprima snagu zakona. To su zakoni Dijalektike, koji upravljaju Istorijom (ak i Prirodom, po Engelsu). Svi ti koncepti su artikulisani pod znakom materijalizma
u kritikoj perspektivi, u skladu s kritikom iluzijom. To nije perspektiva u nieanskom smislu, koja
razgrauje imaginarne univerzalnosti najvrih konceptualnih zdanja (subjekta, racionalnosti, znanja, istorije, dijalektike) i zatim ih obnavlja u njihovoj relativnosti i simptomatici, probadajui efekat
istine, s kojim se svaki sistem tumaenja udvostruuje u imaginarnom ukratko, to nije perspektiva
koja demaskira ideologiju; u ovom sluaju, ideologiju pod materijalistikim i dijalektikim znakom
proizvodnje. Logos i patos proizvodnje moraju se sagledati u skladu s tim radikalnim perspektivizmom.

Strukturalna uzronost i primitivna drutva

Ekonomska antropologija direktno svedoi o nemogunosti sagledavanja drutava bez istorije, pisma ili proizvodnih odnosa (neko bi uasnut mogao pitati kako su uopte mogli da ive bez toga). Za
referencu emo uzeti marksistiku antropoloku misao, posebno Godelijeove (Maurice Godelier) tekstove O prekapitalistikim drutvima i Ekonomska antropologija, iz zbornika Antropologija, nauka
o primitivnim drutvima?.45
Sa svim svojim konceptima, ta misao se usmerava na opasan predmet i rizikuje da zauzvrat i sma
bude analizirana, ako njime brzo ne ovlada (svaka kritika analiza mora teiti tome ali, u ta se
onda pretvara nauka?). Zato se predmetu mora prii dogmatski. Ekonomska uzronost ne moe se
predstaviti kao izvor drutvenih superstruktura izvan okrilja (!) ekonomske infrastrukture. Teko
je videti kakva to tajna alhemija ini da ekonomija postane srodstvo ili iz kog tajanstvenog razloga
ekonomija moe biti (slabo) skrivena iza srodstva. (Ali ko tera Godelijea da je trai tamo? Moda nema
45

Maurice Godelier, Sur les socits prcapitalistes, Textes choisis de Marx, Engels, Lnine, prface de Maurice Godelier,
ditions sociales, Paris, 1973; Lanthropologie conomique, iz Jean Copans, Maurice Godelier, Serge Tornay et Catherine
Backes-Clement, LAnthropologie, science des socits primitives?, 1971, Denol; Paris, 1971. (U daljem tekstu se podrazumeva
da su svi citati iz ta dva eseja; prim. prev.)

27

nieg skrivenog, a on samo uiva u igri murke.) Da li ta doktrinarna agilnost nagovetava bolnu
reviziju koncepata? Teko. Odmah u nastavku itamo: Na taj nain, srodniki odnosi istovremeno
funkcioniu i kao elementi infrastrukture i kao elementi superstrukture. ta bi to uopte trebalo da
znai? Tajanstveni razlog je oigledno samo tenja da se zadri razlika izmeu baze i nadgradnje;
bez toga, istorijski materijalizam se rui. Sve ostalo su samo reformistike skrupule.
Prilagoavanjem koncepta oblika proizvodnje, marksistika antropologija tako od poetka do kraja
nastoji da sauva materijalistiku ortodoksiju nasuprot jeresi primitivnih drutava. Ekonomisti lako
razlikuju proizvodne snage tih drutava koje poivaju na lovu, ribolovu, itd. Nasuprot tome, proizvodni odnosi kao da nisu odvojeni od drutvenih, politikih, religioznih ili srodnikih odnosa. Logino,
ako nema odnosa proizvodnje (poto se oni ne mogu utvrditi kao takvi), nema vie ni bilo kakvog
oblika proizvodnje. I kako uopte moemo rei da se bavimo proizvodnim snagama pre nego to
su se zaeli neki proizvodni odnosi? To teko da je marksistiko stanovite. Ako su proizvodne snage samo emanacija ili ispoljavanje prethodno uspostavljenih odnosa,46 onda nema smisla uvoditi taj
koncept kao takav. Pored toga, koncept mora proizvoditi, ta god; razdvajanje proizvodnih snaga i
proizvodnih odnosa mora se sauvati, to je olakano dranjem proizvodnih odnosa na ledu, ako se
ini da se jo nisu izdvojili. Ta leerna pamet uva dijalektiku mreu, koja uspostavlja ekonomiju
kao odreujuu instancu. Ali jedina dijalektika ovde je reprodukcija teorije, kroz formalnu simulaciju
njenog predmeta.
Ta teorija ima za ishod savreni sofizam rekuperacije, nesumnjivo remek delo strukturalistikog materijalizma s naunim pretenzijama! Temeljni zadatak ekonomske antropologije je da analizira ulogu
ekonomije kao determinante poslednje instance i, kada je re o oblicima proizvodnje i istorijskim epohama, dominantnu ulogu drutvenih struktura, koje u isto vreme odreuju neekonomske funkcije.47
Dominantno? Determinanta? ta to moe da znai ako ne preoblikovanje deterministike kauzalnosti
baze i nadgradnje u fleksibilniju kauzalnost koja omoguava zadravanje ekonomskog determinizma?
Pored toga, u pokuaju da to razjasni, Marks pie: Ali, makar je jasno da srednji vek nije mogao iveti
od katolicizma, niti drevni svet od politike. Naprotiv, upravo nain na koji su (ljudi) obezbeivali sredstva za ivot objanjava zato je ovde politika, a tamo katolicizam imao glavu ulogu.48 Najzad (tvrdi
Godelije), nijedno drutvo ne moe postojati bez ekonomije. Prema tome, ekonomija je odreujua
instanca (ako je tako, onda mnogo toga moe preuzeti ulogu odreujue instance: na primer, jezik).
U svakom sluaju, tu vidimo krajnju granicu teoretskog prilagoavanja kojim Godelije rizikuje da
pokae kako se nita sutinsko nije promenilo: Pod odreenim uslovima, srodstvo jeste ekonomija, a
religija moe funkcionisati direktno kao odnos proizvodnje.49 To je isto kao da kae kako ne moe zamisliti prvenstvo bilo ega osim prvenstva ekonomije. A to je svakako povezano s prvenstvom istorije:
im oveanstvo pone da postoji (!), funkcije ekonomije, srodstva i ideologije poinju da postoje sa
odreenim sadrajem i formom. Taj sadraj i ta forma transformiu se kroz istoriju i pod njenim uticajem Sve u svemu, antropologija i istorija pokazuju se kao dva komplementarna fragmenta jedne
istorijske nauke. Godelije pokazuje pravu teoretsku maniju za fragmentiranjem predmeta u funkcije,
da bi ih onda istorijski dijalektizovao tanije, da bi ih strukturalizovao pod hegemonijom jednog
od njih i zatim izmirio celinu pod znakom nauke! Sve to je pogreno. To je paranoidna idealistika projekcija racionalizujue maine, u kojoj svi koncepti uzajamno stvaraju jedni druge, u skladu s
naizgled dijalektikim kretanjem (proizvodnja, ekonomija, nauka, istorija), ali se zapravo zavravaju
naukom, koja vidi samo odvajanje i koja, da bi se ostvarila, projektuje imaginarnu antropologiju odvo46

Cf. Sahlins, op. cit.

Godelier, op. cit.
48
Marx, Das Kapital I, op. cit.
49
Godelier, op.cit.
47

28

jenih funkcija. Produktivizam, scijentizam i istoricizam oblikuju predmet antropologije po sopstvenoj

slici, tako izmeten da odgovara njihovim vlastitim teoretskim manipulacijama.
U tom pogledu Godelije neduno potvruje: Iz razloga svojstvenih naunoj praksi, antropolog mora dovesti u pitanje ideologiju koja opkoljava unutranjost njegove naune prakse. Ali ta ako je ta
nauna praksa i sma ideologija? Onda nema potrebe za ispitivanjem. Ali specifinost antropolokog
objekta je upravo nemogunost definisanja ekonomije i oblika proizvodnje kao odvojene instance. Prema tome, poslednji zahtev bi bio da se cela stvar preispita poevi od tog neodvajanja. To je nemogue
za nauku, koja moe samo da dijalektiki (u hijerarhijsku prednost jedne instance) sintetizuje svoj
predmet nakon to ga je paljivo demontirala. Nijedna ideologija nije dublja od ove, tako duboke da
izmie ak i marksistiko-naunoj dobroj volji. U antropologiji jo nije dolo do kopernikanske revolucije; u svom geocentrinom i egocentrinom diskursu, buroaska i marksistika zapadna misao
nastavljaju da opisuju prividno kretanje primitivnih razmena.

Viak i antiproizvodnja
Godelijeova pozicija je svuda puna naglih postulacija i dvosmislenih ekstrapolacija. Na primer:
Uopteno se moe rei da u primitivnom drutvu proizvoai kontroliu svoja sredstva za proizvodnju
i svoj rad; da je proizvodnja vie usmerena na zadovoljavanje potreba nego na potragu za profitom; da
se razmena, ako postoji, odvija u skladu s kulturno determinisanim principima ekvivalentnosti izmeu dobara i usluga koji cirkuliu izmeu partnera u toj razmeni. Nema proizvoaa; nema sredstava
za proizvodnju i nema objektivnog rada, kontrolisanog ili nekontrolisanog. Nema potreba i nema
njihovog zadovoljavanja. Sve to su samo stare iluzije o ekonomiji preivljavanja! A razmena se ne
odvija u skladu sa principima ekvivalentnosti, ak i kulturno determinisanim. Razmena poklona, da
budemo precizni, ne odvija se u skladu s vrednovanjem ili ekvivalentnou razmenjenih dobara ve u
skladu sa antagonistikim reciprocitetom osoba. Sve to je, manje ili vie podmuklo, izvezeno iz nae
politike ekonomije. ak i ako je namera da se iznijansiraju strukture i modaliteti primitivne ekonomije, ishod je njeno ispisivanje u istom diskursu koji vai i za nas: u istom kdu. To znai gledati na
primitivno drutvo s pogrenog kraja.
Pogledajmo proizvodnju vika. Tu se uvek iznova nailazi na uenje nad injenicom da primitivni
ne proizvode viak iako to mogu! Nemogue je pojmiti taj ne-rast, tu neproduktivnu elju. Zapad,
sasvim logino u odnosu na sopstvene pretpostavke, to uvek vidi kao anomaliju, kao odbijanje da
se proizvodi. Ako primitivni ljudi proizvode, onda je neshvatljivo da ne proizvode vie (proizvodnja podrazumeva proirivanje reprodukcije proizvodnih snaga; istina proizvodnje je produktivnost,
funkcija kvantitativnog rasta). Odgovor mora biti da oni proizvode samo za svoje potrebe. Ali to
znai pasti sa Harbide na Scilu, poto su same potrebe nedefinisana funkcija, tako da se one samo proizvoljno mogu zaustaviti na pragu osnovnog minimuma preivljavanja, to nema striktno ekonomsko
opravdanje i potie direktno iz moralne filozofije: iz jedne jasne opozicije, koju smo iznova izmislili,
poevi od moralne koncepcije suvinog i vetakog (i funkcionalistike vizije nagona za samoodranjem). Divljaci su priroda. Kada imaju dovoljno, oni prestaju sa proizvodnjom. Ta formula sadri
i zbunjeno divljenje i rasistiko saaljenje. Ali, povrh svega, ona je pogrena. Divljaci rasipaju svoje
resurse u gozbama i rizikuju da ive ispod osnovnog minimuma. I mada pokazuje da vrlo dobro zna
kako u svojim veselim razmenama Siane (Nova Gvineja) presipaju nazad viak koji dolazi iz kontakta s
belom civilizacijom, Godelije istrajava u tvrdnji da u skoro svakom sluaju, primitivna drutva mogu
da proizvedu viak, ali to ne ine. Ili jo bolje: Viak ostaje u potencijalnom stanju! ini se kao da
nemaju razloga da ga proizvode. Taj koncept za njih zapravo nema nikakvog smisla. Kako bi uopte
mogli pronai razlog da proizvode viak? Samo antropolozi imaju dobre razloge za njegovu proizvod29

nju, tako da ga mogu diskretno pripisati divljacima i onda tuno svedoiti o njihovoj zapanjujuoj
ravnodunosti u tom pogledu. Preivljavanje plus viak: samo pretpostavka o proizvodnji doputa tu
kvantitativnu redukciju na dopunske funkcije, od kojih nijedna nema nikakvog smisla u primitivnoj
razmeni.
Preivljavanje, osnovni minimum, potrebe to su samo magijski koncepti na koje se antropolozi
oslanjaju u reavanju nemogue ekonomske jednaine primitivnih drutava. Druge varijable pomau
u korekciji infrastrukturne jednaine: drutveno, kulturalno, istorijsko (isti oajniki krpe kao i
u naoj modernistikoj neoekonomiji). Prosta uzajamna veza, koja se nekada podrazumevala, izmeu
postojanja vika, slobodnog vremena, izuma kulture (!) i progresa civilizacije, danas izgleda vie ne
poiva na injenicama i zahtevima reinterpretacije uslova evolucije drutvenog ivota i istorije.50 Ali
ta uzajamna veza uopte ne zahteva bilo ta, posebno ne da se neto pobolja i koriguje na osnovu
kategorija izvuenih iz istog diskursa. Ta potpuno vetaka konstrukcija samo trai da bude dekonstruisana u vlastitim okvirima. Zakljuak bi onda bio obrnut. Infrastruktura nije odgovarajua. Ona
se moe kombinovati s drutveno-kulturnim ali to je jednako apstraktno, zato to, strogo govorei,
ono to je precizirano kao drutveno-kulturno, oznaava samo ono to je preostalo od infrastrukture.
Godelijeova greka je u tome to eli da se iz bureta izvue kao baron Minhauzen, tako to e samog
sebe povui za kosu: Produktivnost rada se ne meri samo tehnikim kriterijumima ona u jo veoj
meri zavisi od drutvenih uslova.51 Znai, u primitivnim drutvima ipak ima neeg drutvenog, to
spreava razvoj tehnologije i proizvodnju vika. Ta akrobatika, koja redukuje faktore i iznova ih mea
u dominantu, samo je konceptualno nasilje. Znamo da je to bilo jo destruktivnije od misionara i
polnih bolesti.52
Poto je doveo u pitanje uzajamnu vezu izmeu vika i kulture, Godelije joj se brzo vraa da bi je
iskoristio za izlaganje u drugaijem obliku: Te ekonomije se ne ograniavaju na proizvodnju dobara
za preivljavanje; one proizvode viak namenjen funkcionisanju drutvenih struktura (srodstva, religije, itd.).53 Na ta drutva se gleda u skladu sa istinom modernih ekonomskih prirunika: ona slede
iste racionalne izbore, raunice, alokaciju resursa, itd. (Predstave koje, povrh svega, ne vae ni za nae
drutvo, kao ni za ona primitivna.) Prema tome, ako se nalaze na elementarnom nivou, to je zato to
njihovo drutveno postojanje tek poinje. Tu se opet sreemo sa apsurdnim pokuajem da se od
drutvenog napravi odvojena funkcija. Primitivno drutvo ne postoji kao instanca odvojena od simbolike razmene; a ta razmena nikada ne nastaje iz neke prekomerne proizvodnje. Vai suprotno: u
meri u kojoj se ti pojmovi ovde mogu upotrebiti, opstanak i ekonomska razmena su talog simbo50

Marks kae: Time to tako deluje u spoljanjem svetu i menja ga, on u isto vreme menja i vlastitu prirodu. On razvija
svoje uspavane moi i primorava ih na poslunost. (Das Kapital I, op. cit.).
51
Godelier, op. cit.
52
Beskorisno je insistirati na politikim posledicama tog zastranjivanja. Sve neoimperijalistike politike su nadahnute
njime. Prema tome, te drutvene i kulturne prepreke moraju se ukloniti da bi se poploao put modernom tehnolokom
rastu.
53
Ni simboliko ne moe izbei tu strukturalnu rekonstrukciju. Godelije kae: Zato to srodstvo tu funkcionie direktno,
iznutra, kao ekonomski, politiki i ideoloki odnos, ono funkcionie i kao simbolika forma, u kojoj se sadraj drutvenog
ivota izraava kao opti jezik izmeu smih ljudi, kao i izmeu ljudi i prirode. Simboliko se tako shvata kao oblik izraavanja sadraja (kao jezik, ali u skladu s tradicionalnom lingvistikom vizijom). To omoguava Godelijeu da dopusti prvenstvo
simbolikog (drutva s prevagom simbolikog prema Teraju [Emmanuel Terray]), a da se ipak ne odrekne sadraja i
odvojenih funkcija koje, pod simbolikim izrazom, ostaju prava referentna instanca (pre svega ekonomska), spremna da
se pojavi u pravom trenutku pod pritiskom proizvodnih snaga. Nije srodstvo to koje se misteriozno preobraava u politike odnose. Politika funkcija prisutna u starim odnosima srodstva je ta koja se razvija na osnovu novih problema. Tu
se sreemo s novom verzijom, misterioznom kao i ostale, ali koja problem reava pozivanjem na princip. Tako shvaen,
simboliki oblik, povezan sa ostalima u poretku instanci, vie uopte nije suprotstavljen ekonomskom obliku (moglo bi se
rei kako primitivna drutva proizvode simboliko kao to naa proizvode ekonomsko). Simbolikom su dodeljeni funkcionalna sluba i izolovana kategorija. Dodeljena mu je strukturalna pozicija satelita ekonomskog okvira: ukratko, ono je
ispranjeno od svog znaenja.

30

like razmene, njen ostatak. Simbolika cirkulacija je primordijalna. Funkcionalno korisne stvari su
uzete iz te sfere (to oduzimanje u krajnjoj liniji tei nuli; sve e biti simboliki konzumirano). Nita
ne ostaje, zato to opstanak nije princip. Mi smo ti koji su od preivljavanja napravili princip. Za primitivne, jesti, piti i iveti su pre svega inovi koji se razmenjuju: ako se ne razmenjuju, ne deavaju
se.
Ali ostatak i dalje zvui suvie aritmetiki. Tanije, postoji odreen tip razmene, simbolike razmene ili odnosa (ne i drutvenog) u kojem razmena iskljuuje svaki viak: sve to se ne moe razmeniti ili simboliki podeliti ukinue recipronost i uspostaviti vlast. Ili bolje, ta razmena iskljuuje
svaku proizvodnju. Razmenjena dobra su podeljena i ograniena, esto uvezena iz daleka, u skladu
sa strogim pravilima. Zato? Zato to, u odnosu na individualnu i grupnu proizvodnju, ona nose rizik od irenja i, samim tim, od razbijanja osetljivog mehanizma reciprociteta. Godelije kae kako se
sve deava kao da su primitivna drutva od oskudice napravila instituciju.54 Ali ta oskudica nije
kvantitativna, restriktivna oskudica trine ekonomije: ona nije ni liavajua, niti je u suprotnosti sa
obiljem. Ona je uslov simbolike razmene i cirkulacije. To nije drutveno-kulturni domen, koji ograniava potencijalnu proizvodnju; umesto toga, sma razmena poiva na neproizvodnji, na kasnijem
unitavanju dobara i procesu neprekidnog, neogranienog reciprociteta izmeu osoba; i obrnuto, na
strogom ograniavanju razmenjenih dobara. To je potpuno suprotno naoj ekonomiji zasnovanoj na
neogranienoj proizvodnji i isprekidanom apstrahovanju ugovorne razmene. U primitivnoj razmeni,
proizvodnja se nigde ne pojavljuje kao cilj ili sredstvo: znaenje se javlja drugde. Proizvodnja tu ne
postoji kao potencijal. Naprotiv, u svojoj akumulativnoj svrsi i svojoj racionalnoj autonomiji (proizvodnja je uvek cilj i sredstvo), ona se stalno negira i isparava u recipronoj razmeni, koja konzumira
sebe u svom beskonanom odvijanju.
Godelije sve to ignorie i boji predmete razmene svojom emom: U poetku oni funkcioniu (primetite tu opsednutost funkcionalnou!) kao robe; zatim, na unutranjem planu, kao predmeti darivanja
i prestia Na taj nain isti predmet menja funkciju, pri emu je druga od te dve funkcije dominantna.
(Implikacija: prva funkcija je determinanta!) Tako je kd marksistike antropologije sauvan pomou
multifunkcionalnog slaganja! Odatle moemo lako krenuti u razjanjavanje pomou prostog izdvajanja sopstvenog istorijskog stadijuma (nikada ga nismo napustili), u kojem politika ekonomija (sa
svojom materijalistikom kritikom) konano moe da prepozna ono to joj pripada. Na taj nain
moemo bolje razumeti zato se, od drevnog do naeg doba, ti predmeti sve vie ogoljavaju u svojoj
dominantnoj crti, kao predmeti darivanja, da bi se specijalizovali u dominantnom modu predmeta
trgovine, zadravajui pri tom tradicionalni aspekt. Izraz ogoljavaju ukazuje na duboki teoretski
rasizam takvih kategorizacija, koje samo nastoje da u okviru istorijskog kretanja od tih predmeta
naprave ono to su oni ve bili u matrici arhaine trgovine, a da nisu bili poznati kao takvi ono
to od njih pravi istorijski materijalizam: predmete proizvodnje. To je baptizam proizvodnje, za sve te
predmete i ljude izgubljene u njihovom primitivnom limbu; baptizam rada i vrednosti, za prirodu i
dobra izgubljene u velikodunosti svog bogatstva; baptizam ekonomije, oblika proizvodnje i odreujue instance, za sve te razmene koje ne znaju ni za instancu, ni za determinaciju, niti za ekonomsku
racionalnost. Materijalistiki misionari su stigli.

Magija i rad
Isti slepi determinizam, ogranien na nekoliko instanci, vodi ka istoj vrsti nerazumevanja magije:
Primitivni ovek doivljava i shvata rad kao unutranje i nedeljivo jedinstvo magije i tehnikog znanja. Drugim reima, Trobrijanani znaju da moraju raditi u svojim vrtovima, ali misle da taj rad nije
54

Godelier, op. cit.

31

dovoljan i da je magija nuna za obezbeivanje dobrog prinosa. Magija je u osnovi samo osiguranje
protiv proizvodnih snaga prirode! ovek misli da se pomou svojih magijskih praksi moe ukljuiti u lanac nune kauzalnosti prirodnog poretka. On u prirodi vidi sile kojima spontano dodeljuje
ljudske atribute. O tome razmilja po analogiji s drutvom, kao mreom sraunatih odnosa, u kojem obredi i magijske prakse postoje kao sredstva za potajno delovanje na te sile, itd. Tim vulgarnim
shvatanjem magije uvek je dominirala predrasuda o razdvojenosti prirode i oveka, odnosno prirode
i drutva, koji se zatim iznova sagledavaju po analogiji i slici primitivnog oveka (naivnog-obesnog,
racionalnog-iracionalnog), koji prisiljava prirodu da proizvodi tako to je preobraava svojim radom
ili manipulie njome preko znakova. Ono to se tu projektuje je najgora zapadnjaka psihologija, na
sopstveni bukuri od racionalnog pragmatizma i praznoverne opsesivnosti. Teko je zamisliti iz kog
tajanstvenog razloga, kao to kae Godelije, kontrola nad prirodnim silama moe postojati uporedo
s racionalnim delovanjem, osim ako to nije njegova sopstvena magija unutranjeg i nedeljivog jedinstva magije i tehnikog znanja. To ne vai ni za drevnu poljoprivredu, kao to je pokazao Vernan
u lanku Rad i priroda kod drevnih Grka55 ; a posebno ne vai za primitivnog lovca ili poljoprivrednika.
Kao i grki seljak, onaj primitivni mnogo manje utie na prinos svojim mukotrpnim radom nego periodinim ponavljanjem obreda i svetkovina.56 Ni zemlja, niti napor nisu faktori proizvodnje. Napor
nije investirana radna snaga, viestruko nadoknaena u vrednosti na kraju proizvodnog procesa. To
je drugaiji oblik, ispunjen obredima isto koliko i gubitkom i davanjem u razmeni poklona, koja se
odvija bez ekonomske kalkulacije povraaja i nadoknade. Pri tom, plodovi etve nisu ekvivalentni.
Oni odravaju razmenu (simboliko jedinstvo grupe s bogovima i prirodom), kao da stalno raspolau
nekim vikom. Pored toga, deo prinosa bie odmah vraen kroz proces rtvovanja i potronje prvih
plodova, s ciljem da se odri to simboliko kretanje. Ono se, iznad svega, ne sme prekinuti, zato to
se nikada ne moe desiti da se od prirode neto uzme, a da joj se neto ne vrati. Primitivni ovek
nikada ne see drvo ili ore brazdu, a da ne ugodi duhovima nekim uzdarjem ili rtvenim darom.
To uzimanje i vraanje, davanje i primanje, jeste ono sutinsko. To je uvek aktualizacija simbolike
razmene kroz bogove. Krajnji proizvod nikada nije cilj. Nema ni aktivnosti koja stremi proizvodnji
vrednosti korisnih za grupu pomou tehnikih sredstava, niti aktivnosti usmerene na isti cilj pomou
magijskih sredstava. (To je pravi razlog zato nema oskudice. Oskudica postoji samo u naoj linearnoj perspektivi akumulacije dobara. Ovde je dovoljno da se ciklus darivanja i uzdarja ne prekine.)
Najzad, prosto je apsurdno definisati primitivnu aktivnost kao apstraktnu subjektivnost (korisnost)
ili objektivnu transformaciju (rad ili dopunska magija). Magija, u smislu kako je mi shvatamo, kao
direktno, objektivno prisvajanje prirodnih sila, jeste koncept koji je u naem racionalnom shvatanju
rada odreen samo negativno. Artikulacija magije i rada u okviru unutranjeg i nedeljivog jedinstva
samo zapeauje njihovo razdvajanje. Tako se primitivne simbolike prakse samo diskvalifikuju kao
iracionalne u odnosu na racionalni rad.
Kao i sluaju predmeta, prosto opaanje iz ugla istorijskog izdvajanja proizvodi materijalistiki
stadijum prave dominacije nad prirodom. Marks kae: Sva mitologija ovladava prirodnim silama,
gospodari njima i oblikuje ih, u mati i pomou mate, i zato nestaje im ovek stekne kontrolu nad
tim silama : da li se Ahil moe meriti s barutom i olovom? Ili, da li se Ilijada uopte moe porediti
sa tamparskom presom ili parnom mainom?57 Taj kljuni argument maskira celu problematiku

55
Jean-Pierre Vernant, Travail et nature dans la Grce ancienne, Journal de psychologie 52, Paris, 1955. Esej je kasnije
ukljuen i u Mythe et pense chez les Grecs: Etudes de psychologie historique, Paris, 1965; eng., Myth and Thought among the
Greeks, Routledge & Kegan Paul, 1983; Zone Books, 2006.
56
Vernant, op. cit.
57
Marx, Zur Kritik der politischen konomie, op. cit.

32

simbolikog iza funkcionalistikog, finalistikog retrospektivnog shvatanja mitologije (i magije), u

kojem ona samo eka na pojavu ovekove racionalne i tehnike dominacije da bi nestala.58

Epistemologija III: Materijalizam i etnocentrizam

Sada moramo jo jednom postaviti pitanje opte epistemologije istorijskog materijalizma.
1. Marks je naznaio njenu formulu, upravo u odnosu na rad, u Grundrisse: Koncept rada u toj
optoj formi rada kao takvog takoe je neizmerno star. Ipak, kada se shvati ekonomski u toj jednostavnosti, rad je kao kategorija moderan isto koliko i odnosi koji stvaraju tu prostu apstrakciju
Primer rada odlino pokazuje kako su ak i najapstraktnije kategorije, uprkos tome to vae upravo
zbog svoje apstraktnosti za sve epohe, ipak, zbog specifinog karaktera svoje apstraktnosti, i sme
proizvod istorijskih odnosa i da u potpunosti vae samo za te odnose i unutar njih.59 ta znai to,
vae za sve epohe, ali da u potpunosti vae za samo jednu? To je ista misterija kao i istovremeno
podreivanje baze i nadgradnje, odnosno dijalektika koegzistencija dominante i determinante poslednje instance. Ako je uspostavljanje pojedinca kao radnika, u svojoj ogoljenosti, i smo istorijski
proizvod (Marks) i ako rad nije prava kategorija plemenske ekonomije,60 kako se onda koncept
rada tu moe primeniti upravo zbog svoje apstraktnosti? Ta apstrakcija je upravo ono to i stvara
problem. Uporedo s proizvodnjom apstraktne univerzalnosti rada (radne snage), naa epoha proizvodi
i univerzalnu apstrakciju koncepta rada, kao i retrospektivnu iluziju o vaenju tog koncepta u svim
drutvima. Konkretna, injenina, ograniena validnost je samo ona analitikog koncepta; njegova
apstraktna i neograniena validnost je ona ideolokog koncepta. Ta distinkcija ne vai samo za rad
ve i za celo konceptualno zdanje istorijskog materijalizma: proizvodnju, proizvodne snage, oblik proizvodnje, bazu (da ne spominjem dijalektiku i istoriju). Svi ti koncepti su zapravo istorijski proizvodi.
Izvan oblasti koja ih je proizvela (naroito ako ele da budu nauni), oni su samo metajezik zapadne
kulture (konkretno, marksistike) koja govori s visina svoje apstraktnosti.
2. Ipak, to nije samo stvar izvoenja ili ekstrapolacije koncepata. Marks pojanjava svoj pristup u
istom pasusu: Buroasko drutvo je najrazvijenija i najsloenija istorijska organizacija proizvodnje.
Zato nam kategorije koje izraavaju njene proizvodne odnose, odnosno razumevanje njene strukture,
moe doneti uvid u strukture i proizvodne odnose svih nestalih drutvenih formacija, iz ijih je ruevina i elemenata ona nastala, ije jo nesavladane ostatke nosi sa sobom, ije su nijanse razvile posebno
znaenje unutar nje, itd. Ljudska anatomija sadri klju za razumevanje anatomije majmuna. Ipak,
nagovetaji vieg razvoja meu podreenim vrstama mogu se shvatiti samo na osnovu ve poznatog
oblika takvog razvoja.61
Altiser je u ovom odlomku video teoretsku revoluciju u odnosu na naivni genetski evolucionizam.
To je sigurno tano, a evolucionizam je mrtav. Ali zar i taj retroaktivni strukturalizam nije ideoloki
proces, ovog puta u smislu strukturalne rekonstrukcije pomou simulacionog modela umesto na osnovu
empiristikog, finalistikog evolucionizma? Pre svega, uopte nije izvesno da je poreenje sa anatomijom majmuna neto vie od obine metafore. ta garantuje nepromenljivost iste eme razumevanja
kada se s bioanatomske pree na ljudsku sferu simbolizma i istorijska drutva? Nita nije manje pouzdano: to je pouzdano isto kao kada odrasla osoba objanjava dete iskljuivo u okvirima odrasle
osobe. U svakom sluaju, u pretpostavci tog kontinuiteta prisutno je (pozitivistiko) postrojavanje
58

Pored injenice da mitologija ovde prosto svodi na iluzornu i privremenu nadgradnju, potpuno je netano da prava
dominacija nad prirodom ini da imaginarno nestane, zato to ona pokree temeljnu kontradikciju izmeu svoje apstraktnosti i sme svoje racionalnosti, koju primitivna simbolika razmena, mnogo konkretnija u tom pogledu, ne poseduje.
59
Marx, Grundrisse, op. cit.
60
M. Sahlins, op. cit.
61
Marx, Grundrisse, op. cit.

33

svih analitikih pristupa po uzoru na takozvane egzaktne nauke. Ako se ta hipoteza ne usvoji i zadri specifinost znaenja i simbolikog, otkriva se da marksizam sadri pogreno shvatanje prekida,
mnogo dubljeg od onog koji primeuje Altiser.
Ali vratimo se na glavni argument. Da li kapitalistika ekonomija retrospektivno osvetljava srednjovekovna, drevna i primitivna drutva? Ne: polazei od ekonomije i proizvodnje kao odreujue
instance, drugi tipovi organizacije se osvetljavaju samo u okvirima tog modela, a ne u svojoj specifinosti, niti ak, kao to smo videli u sluaju primitivnih drutava, u svojoj nesvodivosti na proizvodnju.
Magijsko, religiozno i simboliko su proterani na margine ekonomije. A ak i kada simbolike formacije, kao u simbolikoj razmeni, izriito tee da spree rast ekonomskih struktura i pojavu drutvene
vlasti koja bi mogla izmai grupnoj kontroli, stvari se ipak rasporeuju tako da se u poslednjoj instanci
opet vidi odreenost ekonomskim. Modeli nikada ne idu dalje od svojih senki. Makar bio i beskrajno
razraen i sloen, neki model politike ekonomije nikada nam ne doputa da odemo dalje od politike
ekonomije ili da vidimo ta se nalazi s njegove druge strane (ili negde drugde).62 Marksova fraza, koja
poinje sa Buroasko drutvo, itd., vrlo je simptomatina. Ona pretpostavlja produktivnost u svim
drutvima ili makar njenu klicu, iz koje bi mogao da zrai model politike ekonomije. Kada bi to bilo
tano, politika ekonomija bi bila potpuno ispravna. Ako to nije tano, ta strukturalno ugradnja oblika
proizvodnje moe postii samo da se specifina stvarnost datog tipa drutva raspukne u satelitske, razjedinjene kategorije (to se onda moe preformulisati kao relativna autonomija i mo). Nauka e biti
potvrena, ali po koju cenu? Stari finalizam nije mrtav. On se samo pomerio od konanosti sadraja
(tradicionalni evolucionizam) ka strukturalnoj konanosti modela i sme analize.
3. Tu je jo jedan prigovor: nije sm model politike ekonomije taj koji omoguava osvetljavanje
ranijih drutava; to je analiza njihovih kontradikcija (to je za Marksa isto to i analiza njihovih struktura). (Primetimo uzgred da je metafora o majmunu beskorisna anatomska struktura majmuna se
sigurno ne moe osvetliti ako poemo od kontradikcija ljudske anatomije.) U istom odlomku Marks
kae:
Prema tome, iako je tano da kategorije buroaske ekonomije poseduju istinu o svim drugim drutvenim oblicima, to ipak treba uzeti sa zrncem soli. One ih mogu nositi u sebi u razvijenom, sputanom
ili karikaturalnom obliku, itd., ali uvek s jednom sutinskom razlikom. Takozvani istorijski prikaz razvoja, po pravilu, poiva na injenici da poslednja forma gleda na prethodne kao na stepenike koji
vode ka njoj; a poto je samo retko i u vrlo specifinim uslovima u stanju da kritikuje sebe ona ih
uvek vidi jednostrano. Hrianska religija je mogla da bude od neke pomoi u sticanju objektivnog
razumevanja ranijih mitologija tek kada je njena sposobnost za samokritiku dostigla odreeni nivo
Slino tome, buroaska ekonomija je dola do razumevanja feudalne, drevne i orijentalne ekonomije
tek s poetkom samokritike buroaskog drutva.63
Odatle sledi da su kriza i analize krize ono to omoguava razumevanje ranijih drutava u njihovoj
razliitosti i originalnosti. Iako deluje nesporno, to ipak i dalje uestvuje u kritikoj i dijalektikoj
iluziji.
Zapadna kultura bila je prva koja je kritiki sagledavala sebe (poevi od XVIII veka). Ali posledica
te krize bila je refleksija o sebi kao o kulturi u univerzalnom smislu, tako da su sve ostale kulture prele
u muzej kao ostaci njene sopstvene slike. Ona ih je estetizovala, reinterpretirala po sopstvenom modelu i tako onemoguila radikalno ispitivanje tih drugaijih kultura koje je obuhvatala. Ogranienja
takve kulturne kritike su jasna: njena refleksija o sebi vodi samo ka univerzalizaciji njenih principa.
62
Nemogunost istorijskog materijalizma da ide dalje od politike ekonomije ka prolosti, dokazana njegovom nesposobnou da deifruje primitivna drutva, vai, na osnovu iste logike, i za budunost. On se pokazuje sve nesposobnijim da
naznai revolucionarnu perspektivu koja bi zaista bila izvan politike ekonomije. On se koprca u orsokacima kapitala, isto
kao i u svojoj zabludi o simbolikom.
63
Marx, Grundrisse, op. cit.

34

Kao i u prethodnom sluaju, njene kontradikcije vode ka ekonomskom i politikom imperijalizmu

svih modernih kapitalistikih i socijalistikih zapadnih drutava, u svetskim razmerama. Ogranienja
materijalistikog tumaenja ranijih drutava su ista. Oni koji su otkrili primitivne kulture i umetnost
divljaka dokazali su svoju dobru volju i pokazali svu lucidnost koja bi se mogla oekivati od originalnosti i sloenosti umetnosti. Oni su, bez predrasuda, pokuali da vrate te radove u njihov magijski
i religiozni kontekst. Na najljubazniji, a opet najradikalniji nain koji je svet ikada video, oni su
te predmete stavili u muzej, kao posebnu estetsku kategoriju. Ali ti predmeti uopte nisu umetnost.
I upravo je njihov neestetski karakter mogao posluiti kao polazna taka za radikalno sagledavanje
zapadne kulture (ne i za internu kritiku perspektivu, koja vodi samo ka proirivanju njene reprodukcije). Zato u materijalistikoj interpretaciji postoji samo zamena umetnosti ekonomijom, estetskog
virusa virusom proizvodnje i oblika proizvodnje. Ono to je reeno o jednom, u istoj meri vai i za
drugo. Analiza kontradikcija zapadnog drutva nije vodila ka razumevanju ranijih drutava (ili Treeg sveta). Ona je samo uspela da te kontradikcije tamo izveze.64 Slaemo se s Marksom kada kae da
postoji uzajamna veza izmeu analize kontradikcije naeg drutva i razumevanja ranijih drutava, ali
samo ako uoimo meru u kojoj oboje delimino ostaju u okviru istorijskog materijalizma. Slepilo za
primitivna drutva je nuno povezano sa slabou od koje pati radikalna kritika politike ekonomije.
To objanjava zato, posle neuspeha u podrivanju temelja politike ekonomije, istorijski materijalizam
ima za ishod samo reaktiviranje svog modela na svetskom nivou (ak i ako je taj model dijalektiki i
ispunjen kontradikcijama). Preko svojih najambicioznijih naunih pristupa, istorijski materijalizam
naturalizuje ranija drutva pod znakom oblika proizvodnje.65 Tu se opet sreemo sa antropolokim
izgonom tih drutava u muzej, s procesom zapoetim u buroaskom drutvu i koji se nastavlja pod
znakom njegove kritike.

64

Ponekad nisu ni bile izvoene kontradikcije ve prosto reenje, to jest, produkcionistiki model. Ali, zar kontradikcije
nisu deo definicije i funkcionisanja tog modela?
65
Najnaprednija buroaska misao takoe izvozi svoje modele (svoje viruse) pod maskom najobjektivnije kritike epistemologije. Naime, ako je krajnji cilj antropologije da doprinese boljem razumevanju objektivne misli i njenih mehanizama,
sasvim je svejedno da li se misao junoamerikih domorodaca oblikuje pod uticajem moje misli ili se moja misao oblikuje
pod dejstvom njihove. Bitno je da ljudski duh, bez obaziranja na identitet njegovih sluajnih glasnika, ispolji u vidu sve
razgovetnije strukture tokom dvostruko refleksivnog razvoja dveju misli koje deluju jedna na drugu i gde as jedna, as
druga, moe da bude bilo fitilj, bilo iskra, iz kojih e kada se spoje, bljesnuti svetlost. Ukoliko taj bljesak osvetli kakvo blago,
nee nam biti potreban arbitar za njegovu deobu, jer, kao to je ve reeno, to je nasledstvo neotuivo i mora se sauvati
nepodeljeno. (Clade Lvi-Strauss, Mythologiques I, Le cru et le ciut, Libraire, Plon, 1964; Mitologike I, Presno i peeno, str. 29;
IK Kia, Novi Sad, 2008. Prevod: Danilo Udoviki.) Ovo je ekstreman primer liberalne misli i najlepi nain da se sauvaju
inicijativa i prvenstvo zapadne misli unutar dijaloga i pod znakom univerzalnosti ljudskog duha (kao i uvek u prosvetiteljskoj antropologiji). Evo plemenite due! Da li se moe biti jo nepristrasniji u senzitivnoj i intelektualnoj spoznaji drugog?
Ta harmonina vizija dva misaona procesa ini njihovu konfrontaciju savreno bezopasnom, time to osporava razliitost
primitivnih kao elementa naruavanja i subverzije (nae) objektivne misli i njenih mehanizama.

35

Glava IV
Arhaini i feudalni oblik
Rob
Marksistika teorija je retrospektivno analizirala status roba, poevi od statusa nadniarskog radnika. Ovaj drugi ne raspolae svojim radom, niti proizvodom svog rada; ali, raspolae svojom radnom
snagom, koju moe otuiti (iako ne i svoju osobu, koja je njegovo vlasnitvo). Sa svoje strane, rob ne
raspolae ni jednim, niti drugim. Tako je mogao biti definisan kao funkcija razlike izmeu rada i radne snage (koja e se razviti kasnije), kao zbir ta dva elementa otuen u korist gospodara. Specifinost
roba se zadrava, na osnovu dedukcije, u gospodarevom vlasnitvu nad njegovom radnom snagom.
Ali to je samo analitika konstrukcija. Poto se na taj nain sjedinjuju dva elementa koja se kasnije
razdvajaju, iz toga ne sledi da njihov zbir razjanjava prethodno stanje. Radikalna razlika se sastoji u
tome to oni nisu razdvojeni i da ono to tu prolazi kao razdvajanje nije itljivo na osnovu anticipacije,
osim u sluaju zloupotrebe analitike moi. Ponovo se suoavamo s pretpostavkom ekonomskog, preko mree rad-radna snaga. Simboliki odnos gospodar-rob shvaen je kao neka vrsta mahune, ije e
se pravo jezgro odmotati u nit istorije (tanije, u nit teoretskog modela koji e nametnuti to naelo
stvarnosti). Ono to je u tom procesu izgubljeno je sve to je razmenjeno u odnosu gospodar-rob i sve
to se ne moe redukovati na otuenje-eksploataciju radne snage.
injenica da rob nije odvojen od gospodara kao slobodni radnik podrazumeva da ni gospodar nije
odvojen od roba kao slobodni vlasnik (ili poslodavac). Ni jedan ni drugi nemaju odgovarajue statuse
individue i individualne slobode. Zato se i ne sukobljavaju kao takvi to i jeste definicija otuenja.
Izmeu njih postoji odnos reciprociteta ne u modernom i psiholokom smislu odnosa jedan-premajedan dva individualizovana subjekta, to jest, u kontekstu individualizam-altruizam koji zaokruuje
na moral ve u smislu obaveze ili strukture razmene i obaveze, gde precizni uslovi razmene izmeu
autonomnih subjekata (ekonomski ili psiholoki), odnosno ta podela (kakvu znamo) jo ne postoji. To
je nivo simbolikog, a ne nivo autonomnih subjekata ili objekata razmene (radna snaga, izdravanje,
zatita), koji se mogu autonomizovati kao roba.66 Umesto toga, prisutna je dvostruka struktura, u
kojoj ni apstrakcija vrednosti, niti imaginarni identitet subjekata ne dolaze do izraaja.
Slobodni radnik nalazi svoj identitet u ogledalu svoje radne snage. Njegovo vlasnitvo, njegovo
osloboenje kao radnika, oznaava njegov pristup privatizovanoj individualnosti, to jest, otuenju.
On nije otuen zato to prodaje svoju radnu snagu ve zato to je vlasnik, zato to njome raspolae, kao da je re o njegovom dobru. Najzad, ta je to to mi doputa da raspolaem sobom, ako ne
liavanje (pravo privatne individue izolovane od ostalih)? To je preskupa privilegija, gde gospodar
nikada ne vlada robom, poto tek s trgovinom robljem, to jest, kada se robovlasnitvo ukljui u trinu
ekonomiju, gospodar poinje da raspolae robom do take u kojoj konano moe da ga otui kao
svaku drugu robu. Kada se analizira taj stadijum, tu ve poinje analiza trine ekonomije, a ne nekog
stadijuma specifinog za robovlasnitvo. U prvobitnom odnosu, rob je ili pre, odnos gospodar-rob
66

Isti problem se javlja kod kunog rada ena u patrijarhalnom drutvu. Tu nema ni pravne individualnosti, niti ugovora;
nema ni eventualne autonomizacije rada i njegovog proizvoda kao vrednosti odvojene od linih odnosa i uzajamne obaveze.
elja da se te obaveze utope u praksu ili eksploataciju radne snage uzdie se na nivo politike apstrakcije.

36

neotuiv, u smislu da ni gospodar, niti rob nisu otueni jedan od drugog, niti se rob moe otuiti od
sebe kao slobodni radnik u privatnom raspolaganju svojom radnom snagom.
U svakom pogledu, osloboenje tako postaje proces interiorizacije odvajanja, poistoveivanje sa
subjektivnom, apstraktnom sutinom (u ovom sluaju, radnom snagom), oko koje subjekt poinje da
uvruje svoj identitet. Status roba je drugaiji. On je vezan, a suverenitet gospodara nije transcendentni autoritet kakav poznajemo; to je lina dominacija koju ne treba meati sa emom u kojoj je
gospodar subjekt, a rob objekat (to je na oblik racionalne i ugovorne razmene, u kojem je svaki subjekt za drugu stranu objekat). Dominacija, kao neto posebno u odnosu na otuenje i eksploataciju,
ne podrazumeva objektivizaciju dominiranog ve obavezu, koja sa sobom uvek nosi element reciprociteta.
Skloni smo da reinterpretiramo odnos ropstva (ili sluenja) kao krajnju granicu eksploatacije i otuenja, u poreenju s naom ekonomskom konfiguracijom i naom psihologijom subjekta i objekta.
Na prelaz ka nadniarskom radu gledamo kao na osloboenje i objektivan istorijski proces. Ipak,
to vienje uestvuje u iluziji zapadne humanistike racionalnosti, inkarnirane tokom istorije u obliku apstraktne, politike drave, koja, kada se jednom uspostavi, sve ranije forme dominacije opisuje
kao iracionalne. Ali nije tano da je dominacija samo arhaini i varvarski oblik vlasti. Koncept vlasti,
sa svime to podrazumeva u pogledu apstrahovanja i otuenja drutvenih odnosa, odnosa izmeu
eksploatatora i eksploatisanog, itd., strogo govorei, moe se primeniti samo na nau drutvenu organizaciju. Nasumino projektovati taj koncept na ranije forme dominacije, objanjavati razlike kao
nekakvu istorijsku nerazvijenost, znai ne razumeti sve ono to nam ranije formacije mogu rei o
simbolikom delovanju drutvenih odnosa.

Zanatlija
Status zanatlije odreen je ne samo time to je on vlasnik svoje radne snage (za razliku od roba)
ve i time to je, za razliku od nadniara, vlasnik sopstvenih sredstava za proizvodnju. On kontrolie
svoja sredstva za proizvodnju i proces svog rada. Izmiu mu samo distribucija i komercijalizacija
proizvoda iako ne sasvim; naime, kada se proces proizvodnje razvija u okviru neke integrisane zajednice (korporacija), procesi distribucije i potronje uvek se odvijaju u okviru integrisanih personalnih
odnosa (samodovoljnost, porodica, pleme, selo, susedstvo). To odreenje je vano makar isto koliko
i striktno zakonsko vlasnitvo nad sredstvima za proizvodnju.67 Na stadijumu zanatske razmene i
dalje postoji kolektivni oblik personalnih odnosa, u kojem cirkulacija proizvoda, iako posredovana
novcem, jo uvek nema opti ekvivalent za robu, kao to ni ljudi koji uestvuju u razmeni jo uvek
nemaju svojstvo ekvivalentnosti u odnosu na trite. To je osnovna definicija zanatlijske klase: to je
oblik drutvenih odnosa u kojem ne samo da proizvoa kontrolie proces proizvodnje ve i kolektivni proces ostaje u domenu grupe i u kojem su proizvoai i potroai isti ljudi, pre svega odreeni
odnosom reciprociteta koji vlada u grupi. Ta situacija se moe ilustrovati primerom jezika. Jezik nije
proizvod koji jedni ljudi proizvode, a neki drugi ljudi troe; svako je u isto vreme proizvoa i potroa.
Tanije, nema ni proizvoaa, niti potroaa, zato to ono to se tu uspostavlja nije opti ekvivalent
za individue naspram jezika ve neposredna recipronost razmene kroz jezik.68
67

Na neki nain, trenutak potronje zanatskog tipa opstaje ak i naem sistemu politike ekonomije. Korisnik koji neto
troi stupa u lini odnos s proizvodom i direktno obnavlja njegovu upotrebnu vrednost, kao to proces zanatskog rada
zadrava upotrebnu vrednost radne snage zanatlije. Ali ta lina razmena u potronji je kod nas ograniena na nivo privatizovanog pojedinca. To je moda i jedini preostali trenutak koji izbegava razmensku vrednost, zbog ega je danas ispunjen
vema snanim psiholokim i drutvenim sadrajem.
68
Jezik zato nije sredstvo komunikacije (kao to ni alat nije sredstvo za proizvodnje za zanatliju ili primitivnog oveka).
Niti se pojedinci mogu zamisliti kao neki odvojeni elementi, izvan jezike razmene. Na tom nivou, jezik je simbolika forma
i to ne zbog svoje kodirane funkcije oznaavanja, niti zbog svog strukturalnog dejstva, kao to se obino misli.

37

Status dobara koja cirkuliu u primitivnoj razmeni poklona je slian jeziku. Dobra se ne proizvode
i ne troe kao vrednosti. Njihova uloga je stalno odvijanje razmene. U zanatskoj razmeni situacija
nije potpuno ista, zato to dobra ve imaju svrhu upotrebe i vrednost. Ali i tu ostaje neto od linog
kvaliteta razmene, to ne doputa razlikovanje proizvodnje i potronje kao dve odvojene funkcije. Kao
to se o odnosu kovaa prema njegovom ekiu ili seljaka prema njegovom plugu ne moe govoriti
kao o odnosu prema sredstvu za proizvodnju, tako se ni o odnosu zanatlije prema njegovom radu ne
moe govoriti kao o odnosu u kojem se proizvodne snage primenjuju na neka odvojena sredstva
za proizvodnju. Pored toga, jasno je da se proizvod, sredstvo i smo delovanje ne mogu odvojiti od
linih odnosa u kojima se pojavljuju. Sve te kategorije slue samo za razumevanje situacije.
ak je pogreno rei kako je u zanatskom radu zanatlija gospodar svog rada i proizvoda svog
rada. Naime, on se ne nalazi u poloaju autonomnog pojedinca, u situaciji da kontrolie, to jest,
nema ulogu neeg spoljanjeg u odnosu na proizvodnju. Definisati takav rad kao konkretan rad, za
razliku od onog industrijskog, nije dovoljno. To je neto drugo, a ne rad. Kao to nema razdvajanja
izmeu sfere proizvoaa i sfere potroaa, tako nema ni pravog razdvajanja izmeu radne snage i
proizvoda, izmeu poloaja subjekta i objekta. Zanatlija ivi svoj rad kao odnos simbolike razmene,
tako to ukida definiciju sebe kao radnika i predmeta kao proizvoda svog rada. Neto u materijalu
s kojim radi stalno odgovara na njegovo delovanje, izmiui svakoj proizvodnoj svrsi (koja, isto i
prosto, transformie materijale u upotrebnu ili razmensku vrednost). Tu ima neeg to zaobilazi zakon
vrednosti i direktno svedoi o odreenoj vrsti uzajamnog rasipnitva. U radu zanatlije, ono to on daje
moe biti izgubljeno, dato, izraeno, potroeno, razreeno ili ukinuto, ali ne i investirano.
Sve to postaje jasnije kada se sagleda kroz problem umetnikog rada, o kojem je istorijski materijalizam, fiksiran za emu proizvodnje, mogao da govori samo u odnosu na oblik njegovog drutvenoistorijskog odreenja, mehanicistiki ili strukturalni, a da nikada nije bio u stanju da ga sagleda u
trenutku njegovog delovanja i njegovoj radikalnoj razliitosti. Ali to u neto manjoj meri vai i za
zanatski rad (u skladu sa etimologijom: demijurg, tvorac, stvaralac), koji povlai otru crtu izmeu
rada i posla. Rad je proces unitavanja isto koliko i proizvodnje i u tom smislu rad je simboliki. Smrt,
gubitak i odsustvo su upisani u njega kroz to liavanje subjekta, taj gubitak subjekta i objekta u ritmu
razmene. Ako poemo od koncepta proizvodnje i rada (posla), nikada neemo moi da shvatimo ta se
tu deava u negaciji rada (kao posla), negaciji zakona vrednosti, u unitavanju vrednosti. U umetniki
i, u odreenoj meri, zanatski rad, upisani su gubitak svrhe subjekta i objekta, radikalna kompatibilnost
ivota i smrti, igra ambivalentnosti, sve ono to proizvod rada (posla) kao takvog ne sadri, jer u sebi
ima upisanu samo svrhu vrednosti.
Svet proizvodnje, na svet, uklonio je tu ambivalentnost. Projektovati ga svuda okolo je teoretska
prevara, ali i greka, zato to na taj nain takva teorija ponitava svoj objekat da bi izbegla svoju
radikalnu protivrenost. Svi materijalistiki spisi nose sa sobom ig rigidnosti i utanja koje nameu
svom predmetu.
Kada je re o grkom gradu, Vernan ukazuje na veoma vaan niz elemenata povezanih sa statusom
demijurga i rada.
Jedinstvo polisa ne poiva na distribuciji zadataka, podeli rada i funkcionalnoj diferencijaciji, ve
na prijateljstvu (philia), na politikoj zajednici graana koji se smatraju jednakim. Nema ljudske ili
drutvene funkcije rada. Drutvena veza se uspostavlja izvan umea, na planu gde graani jednako
vole jedni druge.69 Izraz podela rada je tu ve anahronizam. On pretpostavlja izdvajanje umea naspram proizvodnje uopte, predstavljanje funkcionalne diferencijacije u obliku apstraktnih, racionalnih
elemenata, to se u stvarnosti ne deava. Postoji samo distribucija zadataka kao funkcija potreba i kapaciteta; svaki rad zadrava svoju posebnu destinaciju i svoje znaenje ne dobija u odnosu na neki
69

Vernant, Le travail et la pense technique, Mythe et pense chez les Grecs, op. cit.

38

drugi rad, ve je jedinstven po svom cilju i potrebi korisnika. Aktivnost rada se vidi iskljuivo kao
funkcija upotrebne vrednosti proizvedenog dobra. Proizvoa i korisnik dolaze u manje ili vie direktan odnos. Izmeu njih se izgleda uspostavlja lina zavisnost, usluni odnos. Sa stanovita upotrebne
vrednosti, proizvod se ne vidi kao funkcija ljudskog rada koji ga je stvorio, to jest, kao kristalizovani
rad. Naprotiv, rad je taj koji se vidi kao funkcija proizvoda, kao prikladnog za zadovoljavanje date
potrebe korisnika.70 Demijurki rad ne proizvodi vrednost. To je odgovor na potranju (potrebu
korisnika) i iscrpljuje se u tom odgovoru. Artikulisan potranjom drugog i artikuliu tu potranju,
predmet ne poprima status vrednosti (sume akumuliranog rada) koja bi mogla cirkulisati izvan odnosa i ui kao takva u druge ekvivalencije. Uopteno govorei, tu se javlja problem najbolje upotrebe
stvari, a ne njihove transformacije radom. (Praxis, kao plemenita aktivnost, uvek je ona koja se odnosi
na upotrebu, za razliku od poesis koja oznaava fabrikaciju. Samo je ona prva, koja deluje i igra se,
plemenita.) Posledica je da se ne pojavljuje bilo kakva proizvodnja. Podela zadataka se nikada ne
posmatra kao sredstvo za organizaciju proizvodnje radi postizanja maksimalne produktivnosti na osnovu date koliine rada. Slino tome, nema tehnike autonomizacije sredstava za rad. Ona nemaju
tehniki status kao naa sredstva za proizvodnju; njihove techne (umea) su povezane. Iza njih ne stoji
tehnika misao, niti misao usmerena na beskonani progres.
Sve te injenice stiu se u jednoj taki: neadekvatnosti koncepata rada, proizvodnje, proizvodnih
snaga i proizvodnih odnosa u sagledavanju, recimo, preindustrijske organizacije (isto vai i za feudalnu ili tradicionalnu organizaciju). Ipak, Vernanu se moe uputiti jedan prigovor. Poto je raskinuo
s prvenstvom proizvodnje i kritikovao tendenciju njenog nametanja kontekstu u kojem se ne moe
primeniti, Vernan pomera naglasak na potrebe i svrhu line upotrebe. To su elementi koji definiu
bogatstvo i u njima su lini odnosi (na koji poivaju oni drutveni) skoncentrisani (a ne u proizvodnji,
koja nema znaaj). U polisu, dve osobe su sjedinjene pod znakom upotrebne vrednosti, za razliku od
nae ekonomije gde se taj odnosi nalazi pod znakom razmenske vrednosti. To je zapravo ono to kod
nas definie usluni odnos.71 Ali mora se uoiti da je pojam usluge i dalje snano natopljen naim
kategorijama: onim ekonomskim, prosto zato to postie prelaz razmenske vrednosti u upotrebnu;
psiholokim, zato to zadrava razdvajanje proizvoaa i korisnika i smeta ih prosto u odnos izmeu
subjekata. Lina razmena je, u tom sluaju, samo psiholoka dimenzija koja tei da izrazi ili prekomerno odredi pravu ekonomsku razmenu. (To vidimo po dananjoj personalizaciji razmene, po
psiholokom oznaavanju odnosa kao da je re o dva ekvivalentna ekonomska subjekta.) A usluga
je samo moralizovana, altruistika ema koja zadrava odgovarajue poloaje subjekata, dok nastoji
da ide dalje od njih.
Simboliki reciprocitet je potpuno drugaija forma. Simboliko se nikada ne sme meati sa psiholokim. Simboliko uspostavlja odnos razmene u kojem odgovarajue pozicije ne mogu postati autonomne. To vai za
proizvoaa i njegov proizvod,
proizvoaa i korisnika;
proizvoaa i njegovu konkretnu sutinu, njegovu radnu snagu;
korisnika i njegovu konkretnu sutinu, njegove potrebe;
proizvod i njegovu konkretnu svrhu, njegovu korisnost.
Sve te distinkcije, koje su u psihologiji i politikoj ekonomiji oigledne, iskljuene su iz simbolikih
odnosa.
70

Ibid.
Pored toga, taj pojam usluge se svuda koristi kao izgovor za oivljavanje sadanjeg sistema razmenske vrednosti, to
jest, fikcije (za nas to moe biti samo fikcija) o linoj razmeni posredovanoj samo upotrebnom vrednou.
71

39

Apstraktni drutveni rad, koji stvara razmensku vrednost kroz posredovanje celog sistema kapitala, jeste formula nae politike ekonomije. Upotrebna vrednost rada, koja stvara razmensku vrednost
proizvoda u direktnom odnosu proizvoaa i korisnika jeste, po Vernanu, formula zanatskog oblika.
To je i dalje ekonomska formula. U naoj savremenoj ideologiji usluge ona u prvoj instanci, isto i
prosto, deluje kao dodatak i izgovor, kao to upotrebna vrednost generalno slui kao izgovor za razmensku vrednost. Simboliki odnosi dovode u pitanje obe te formule. U meri u kojoj Vernan ograniava originalnost zanatskog oblika, kao u drugoj formuli, on doputa sebi da zaobie njegov specifini
simboliki karakter, njegovu nesvodivu, neekonomsku prirodu.
Materijalistika reinterpretacija poloaja roba i zanatlije (robovlasnikog i feudalno-zanatskog oblika) ima ozbiljne posledice, zato to se eme osloboenja i prevazilaenja, koje su u stvarnosti represivne eme, izvlae iz nje. Videli smo kako je reinterpretacija robovlasnitva u okvirima prisvajanja
radne snage vodila ka tome da se njeno prisvajanje od strane slobodnog radnika shvata kao apsolutni napredak u ljudskom poretku. Sluenje se tako proteruje na stadijum apsolutnog varvarstva,
sreno prevazienog zahvaljujui razvoju proizvodnih snaga. Takva ideologija slobode ostaje slaba
taka nae zapadne racionalnosti, ukljuujui i marksizam.
Slino tome, shvatanje zanatlije kao gospodara svog rada i svoje proizvodnje, kao subjekta u sistemu rada72 odmah podrazumeva utopiju Zlatnog doba proizvodnog rada. Ali, tu nema rada; postoje
samo podela rada i prodaja radne snage. Istina rada je njegova kapitalistika definicija. S tom definicijom kao polaznom takom, uspostavlja se iluzija o radu koji nee biti nita drugo osim rada, koji se
moe ponovo prisvojiti u svom ukupnom procesu, kao zanatska alternativa kapitalistikom sistemu.
Ali, ta alternativa ostaje imaginarna. Ona nema nikakve veze sa simbolikim iz zanatskog oblika ve
samo sa zanatlijom revidiranim i korigovanim u okvirima ovladavanja radom i autonomije proizvoaa. Ali takvo vladanje je apsurdno, poto njegova definicija sadri u sebi rad i upotrebnu vrednost.
Pojedinac koji kontrolie svoj rad je idealizacija tog osnovnog ogranienja. To je prosto rob koji je
postao sopstveni gospodar, poto je par gospodar-rob ugraen u istog pojedinca, a da nije prestao da
deluje kao otuena struktura. On raspolae sobom; on je samom sebi imovina. To je samoupravljanje na nivou individualnog proizvoaa, ali samoupravljanje kakvo poznajemo je samo metamorfoza
upravljanja proizvodnjom. U svojoj kolektivnoj formi, ono danas oslikava Zlatno doba drutvenog
produkcionizma. Samoupravljanje zanatlije je samo Zlatno doba malog, individualnog proizvoaa,
apoteoza radnikog instinkta.
Ali taj nostalgini pogled na zanatliju nije delo nekolicine esteta ili intelektualca. Svi radniki zahtevi, koji makar malo nadilaze zahteve za veim nadnicama, tee, u tom smislu, ponovnom prisvajanju
radnog procesa, ako ne i proizvoda rada. Zahtevi za boljim radnim uslovima, oplemenjivanje posla,
kritika rada na pokretnoj traci, kontrola radnih normi i investicija, itd., sve to uvek stremi tome da
se ponovo postane subjekt sistema rada. Prudon (Proudhon)je sagledao polivalentnost s kojom bi
radnik, zaokruivi ceo proizvodni ciklus, ponovo mogao postati gospodar kompletnog procesa. Bez
obzira da li je taj zahtev danas individualan (nasukan u grnarstvu ili neozanatstvu), komunalni ili
kolektivan, uvek je re o idealu prisvajanja rada, idealu koji zavisi od sublimacije. On, u ime autonomije radnika, od principa sublimacije rada pravi neto veno. On je, u senci industrijskog sistema i
njegovih stega, savremenik manipulisanog iskupljenja tela i seksualnosti, u kojoj svako opet postaje gospodar sopstvenog tela i slobodni inilac svog zadovoljstva, tako to trenutno usvaja seksualnu
funkciju i reinvestira telo kao sredstvo za proizvodnju zadovoljstva. Tu se ponovo sreemo sa obrisom
Zlatnog doba funkcionalnog i produktivnog erosa. U oba sluaja, imamo represivnu desublimaciju.73
72

Pierre Rolle, Introduction la sociologie du travail (Paris: Larousse, 1970), p. 148.

Fantazam o dokolici kao autonomnoj aktivnosti i fantazam o isto tehnikoj podeli rada, kao drutvenom idealu transparentnosti, oigledno zavise od iste eme. ak se moemo upitati da li je perspektiva koju je Marks naznaio izvan oblasti podele rada samo polivalentno proirenje autonomnog statusa individualnog zanatlije: u komunistikom drutvu
73

40

Da li sloboda seksualnog funkcionisanja znai revoluciju? Da li ovladavanje procesom proizvodnje znai revoluciju? Jedno je sigurno: autonoman ili ne, sam svoj gospodar ili ne (individualno ili
kolektivno), rad u proizvodnju moe uneti samo sublimirani eros ili, kao u sluaju fantazma o samoupravljanju, represivno desubilimirani eros.

Epistemologija IV: Marksizam i zabluda

Ideja da u svim drutvima proizvodni odnosi, pa tako i politika, pravo, religija, itd., pretpostavljaju
iste artikulacije ljudskih aktivnosti, da su tehnologija, pravo, politika i religija uvek nuno razdvojeni
i razdvojivi, samo je ekstrapolacija celokupne istorije formiranja naeg drutva, koja je izvan njega
nuno besmislena.74 Tu je saeta naa kritika, u smislu da ne tei toliko sadraju analize koliko obliku,
da nije toliko usmerena na neki poseban zakljuak, koliko na smu naunu tendenciju. Dijalektika
izgradnja kategorija koje ostaju u latentnom stanju, kao zasebne kontradikcije regulisane kdom, tradicionalnim ili marksistikim, u okviru latentne hijerarhije koja odreujuu instancu smeta u samo
srce procesa razvoja, nosi u sebi neizleivi etnocentrizam kda. Kao da samo po tu cenu materijalistika analiza moe postati nauna, razumljiva; ali, to je samo razumljivost njenog sopstvenog kda. Od
samog poetka ona nastoji da ga reprodukuje, dok u isto vreme saima svoj predmet i zaslepljuje ga,
naoruavajui se protiv njega celim sistemom odbrana i zabluda. Ona radi u imaginarnom, kao ovek
koji je izgubio kljueve u mranoj ulici, ali ih trai u osvetljenom prostoru, zato to je to, kako kae,
jedino mesto gde bi ih mogao pronai. Zato istorijski materijalizam ne zna kako da sagleda ranija drutva u njihovoj simbolikoj artikulaciji. On u njima nalazi samo ono to moe pronai u sopstvenom
svetlu, to jest, svoj vetaki oblik proizvodnje.
Ta zabluda nije samo periferna ili sekundarna slabost. (Znak je najdubljeg rasizma misliti kako je
greka u razumevanju ranijih drutava politiki ili teoretski manje ozbiljna nego greka u razumevanju naeg sveta. Kao to ljudi koji tlae jedni drugi ne mogu biti slobodni, tako i kultura koja pogreno
shvata drugu mora pogreno razumeti i sebe. To je samo drugi nain da se formulie Marksova jednaina izmeu nivoa analize kontradikcija i razumevanja specifinosti drugih drutava.) Ta zabluda, u
kretanju od drutava bez istorije ka arhainim ili feudalnim formacijama, zapravo podstie teoretsku,
politiku i strateku zabludu o samoj kapitalistikoj formaciji. To je preica kojom istorijski materijalizam pokuava da doe do razumevanja stratekih konfiguracija modernih drutava, koja odjekuje
svojom nesposobnou da sagleda simboliku organizaciju ranijih formacija. Tu ne vredi rei kako se
moe ispei druga riba. Drugim reima, to bi trebalo da znai kako istorijski materijalizam za svoj
predmet ima kritiku kapitalistike ekonomije i njegove oblike proizvodnje, dok primitivna drutva,
srodstvo, jezik i simboliko prosto nisu njegov domen. Istorijski materijalizam se mora smatrati odgovornim, prema sopstvenim standardima, za nesmotrenosti i greke koje ponavlja u svim tim domenima,
zato to mu zbog tih zabluda, kojima je sauesnik, izmie njegov sopstveni predmet. Upravo su kontradikcije tog problema, potisnutog i mistifikovanog, te koje postaju osnova za analizu smog istorijskog
materijalizma, umesto za analizu kojom se on bavi. Prema tome, nije re o nekom sluajnom nedostat-

drutvo upravlja optom proizvodnjom i tako mi omoguava da jednog dana radim jedno, a sutradan neto drugo, da lovim
izjutra, pecam popodne, negujem stoku uvee, kritikujem posle veere, sve po elji, a da nikada ne postanem lovac, ribar,
stoar ili kritiar. (Nemaka ideologija) To je ideal slobode i raspolaganja sobom, ideal subjektivnog dostignua, humanistiki projekat koji nikada nee protivreiti buroaskoj, liberalnoj misli, u njenim boljim trenucima. I ko e upravljati tom
optom proizvodnjom?
74
Paul Cardan (Cornlius Castoriadis), LInstitution imaginaire de la socit, Seuil, 1975. Originalno objavljeno u asopisu
Socialisme ou Barbarie, 19641965. The Imaginary Institution of Society, trans. Kathleen Blamey, MIT Press, Cambridge 1998;
str. 24, poglavlje Marxist Theory of History. Ovo izdanje je dostupno preko weba (gigapedia.com i sl.). Prim. prev.

41

ku ili zastranjivanju: potiskivanje simbolikog podstie sve racionalistike politike iluzije, sve snove
politikog voluntarizma roene na terenu istorijskog materijalizma.
Uporedo s Kardanom, moemo ponuditi jo radikalniju hipotezu: ne samo da kategorije istorijskog
materijalizma nemaju smisla izvan naeg drutva, nego upravo to moe biti glavni razlog zato one
vie nemaju nikakvog smisla ni za nas. U meri u kojoj deluju unutar naeg naela stvarnosti, koje
je naelo razdvajanja (tu lei analitika i zapravo nauna efikasnost istorijskog materijalizma),
te kategorije nas zaslepljuju du linije smog razdvajanja, du te napukline simbolikog, du mesta
(ili nemesta: utopije) ispod (ili s one strane) ekonomije i unutranjih kontradikcija oblika proizvodnje.
Poto vidi samo kontradikcije dostupne dijalektikim ili strukturalnim emama, materijalistika logika
unutar sistema moda vidi samo simptome onog prekida na kojem taj sistem poiva. Politiki znaaj
takve kritike je da borba na nivou kontradikcija-simptoma nikada ne dotie njihov temelj, koji je
odvajanje. Ta borba je samo prilagoavanje, koje pokree dobro poznati ciklus proirene reprodukcije
kontradikcija i smog sistema. Dijalektika revolucija u poretku oblika proizvodnje je moda samo
simptomatini diskurs odvajanja. Istorijski materijalizam zabranjuje sebi da to vidi. On je nesposoban
za promiljanje procesa ideologije, kulture, jezika i simbolikog uopte. On promauje bitno, ne samo
kada je re o primitivnim drutvima ve ne uspeva ni da radikalno preispita odvajanje u naem drutvu
i, samim tim, radikalnost subverzije koja u njemu sazreva.

42

Glava V
Marksizam i sistem politike ekonomije
Euklidovska geometrija istorije?
Istorijski materijalizam se javlja u drutvu koji vlada kapitalistiki oblik stadijum aktualizacije
ogoljen kontradikcijama koje prate taj oblik proizvodnje i konani rasplet klasne borbe. On pokuava
da deifruje poslednju fazu politike ekonomije i tei njenom ukidanju. Teoretska svest i univerzalna
praksa, dijalektika proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa, neprekidna logika kontradikcija, homogeni prostor pozitivnog i negativnog sve to, kao i sm koncept istorije, organizovano je u skladu sa
idejom da s kapitalistikim oblikom proizvodnje opti proces ide u susret istini i svom kraju. Raniji
oblici proizvodnje se nikada ne vide kao autonomni i konani; nepojmljivo je da se istorija s njima
mogla zaustaviti. Dijalektika ih ograniava tako da mogu posluiti samo kao prethodne faze u procesu revolucije, koji je u isti mah i kumulativni proces proizvodnje. Kapitalistiki oblik ne izmie
toj neumoljivoj logici, ali ipak stie apsolutno prvenstvo, u smislu da su drugi oblici proizvodnje samo oslobodili put za temeljnu kontradikciju izmeu proizvodnje drutvenog bogatstva i proizvodnje
drutvenih odnosa, kao i za mogunost da ljudi konano razree svoju drutvenu egzistenciju u njenim
pravim okvirima. U ranijim formacijama, ljudi su slepo proizvodili svoje drutvene odnose, istovremeno sa svojim materijalnim bogatstvom. Kapitalistiki oblik je trenutak u kojem oni postaju svesni te
dvostruke i istovremene proizvodnje, kada poinju da tee da je stave pod racionalnu kontrolu. Nijedno ranije drutvo nije postavilo to pitanje u takvim okvirima; prema tome, nijedno ga nije moglo
reiti. Ona nisu mogla imati svest o kraju istorije, zato to nisu ivela ni istorijski, niti unutar oblika
proizvodnje. To je razlog zato su mogla biti samo pretee; njihova istina je ve bila iza njih, u buduem konceptu istorije, a sadrajno, u odreenosti drutvenih odnosa materijalnom proizvodnjom.
Taj koncept se javlja samo u poslednjem stadijumu kapitalizma i u njegovoj kritici, jednim potezom
osvetljavajui ceo proces. Kapital tako postaje ishodite, a cela istorija se stie u konanom inu njegovog ukidanja. Ili bolje, samo kritika tog oblik proizvodnja postaje mogua u pravim okvirima; to je
razlog zato revolucija koja ga ukida mora biti konana.
Iza svega toga stoje dva postulata:
Proces istorijskog razvoja je ve prisutan u svim ranijim drutvima (oblik proizvodnje,
kontradikcije, dijalektika), ali ona ne proizvode svest o njemu i zato ga ne mogu prevazii.
Trenutak u kojem se raa svest o procesu (proizvodnja kritikog koncepta na osnovu
kontradikcija kapitalistike formacije) takoe je odluujui stadijum njegove revolucije.
Sve to je postavljeno savreno hegelovski i moe se postaviti pitanje kakva to nunost ini da osnovne kontradikcije ekonomije, kao odreujue instance, koje ve objektivno deluju u ranijim drutvima, postaju oigledne u isto vreme kada i diskurs sposoban da ih teoretski zasnuje (istorijski materijalizam). Kao nekim sluajem, injenica oblika proizvodnje stupa na scenu u istom asu kada se
otkriva i neko ko smilja teoriju o njoj. Kao nekim sluajem, u istom asu kada klasna borba ulazi u
svoju otvorenu i odluujuu fazu, ona otkriva teoriju koja o njoj moe da govori nauno i objektivno
43

(dok su slepe i latentne klasne borbe iz ranijih drutava proizvodile samo ideologije). Ta podudarnost
je nekako suvie zgodna i neodoljivo podsea na Hegelovu putanju, u kojoj se saga o Duhu rasvetljava
retrospektivno, da bi zatim kulminirala u diskursu smog Hegela.
To podudaranje analize i objektivne stvarnosti (Komunizam je kretanje same stvarnosti), samo
je materijalistika verzija pretenzije nae kulture na privilegiju da bude blie univerzalnom nego bilo
koja druga kultura, blie kraju istorije ili istini. Ta racionalistika eshatologija, koja svoj kurs zauzima
na osnovu linearne temporalnosti akumulacije i spoznaje, zapravo je ona nauna, u najistijem izdanju.
Fantazam nauke je dvostruk: s jedne strane, postoji epistemoloki prekid koji svu ostalu misao svodi
na besvesnu praistoriju znanja; s druge strane, u isti mah, postoji linearna akumulacija, na osnovu koje
se javlja ideja o istini kao konanoj totalizaciji. Ta procedura doputa naem drutvu da sebe vidi i
da nastupa kao nadmono u odnosu na ostala. Ono nije samo relativno naprednije, utoliko to dolazi
posle njih, ve i apsolutno, zato to kao posednik teorije o toj objektivnoj svrsi nauke ili istorije, o sebi
razmilja u okvirima univerzalnog, uzimajui sebe za cilj, a retrospektivno, kao naelo za tumaenje
ranijih formacija.
Materijalistika teorija istorije ne moe umai ideologiji. Doli smo do take objektivnosti, do istine
istorije, do revolucionarnog raspleta. Ali ta daje nauci za pravo da s prezirom gleda, na primer, na
magiju i alhemiju, da izdvaja nastupajuu istinu, tu sudbinu objektivnog znanja, skrivenu infantilnim
zabludama ranijih drutava? I na osnovu ega istorijska nauka polae pravo na tu istoriju koja dolazi,
na tu objektivnu svrhu, koja sva ranija drutva liava odreenja po kojima su ivela, njihove magije,
razliitosti, znaenja koje su dodeljivala sama sebi, zato da bi ih objasnila u okviru infrastrukture istine
oblika proizvodnje za koji samo mi imamo klju? Kulminacija proizvedena marksistikom analizom,
u kojoj se rasvetljava smrt svih kontradikcija, prosto je pojava istorije, kao procesa u kojem se za sve
tvrdi da e se razreiti u nekom kasnijem trenutku, na osnovu akumulirane istine, odreujue instance,
nepovratne istorije. Tako istorija, u osnovi, moe biti ekvivalent idealne referentne take, koja, kao
u klasinoj i racionalnoj perspektivi renesanse, omoguava prostorno nametanje neke proizvoljne,
unitarne strukture. Istorijski materijalizam moe biti samo euklidovska geometrija takve istorije.
Samo u ogledalu proizvodnje i istorije, pod dvostrukim principom neograniene akumulacije (proizvodnje) i dijalektikog kontinuiteta (istorije), samo na osnovu proizvoljnosti kda, naa zapadna kultura moe razmiljati o sebi u okvirima univerzalnog, kao o privilegovanom trenutku istine (nauka)
ili revolucije (istorijski materijalizam). Bez te simulacije, bez te ogromne refleksivnosti konkavnog (ili
konveksnog) koncepta istorije ili proizvodnje, naa epoha gubi sve privilegije. Bez toga, ona se ne bi
mogla smatrati bliom bilo kojem obliku znanja ili drutvene istine u odnosu na druge epohe.
Ovde nije re o zauzimanju nekog nadmonog stanovita u odnosu na istorijski materijalizam. Treba
zapravo videti da li sm istorijski materijalizam (istorija koja je postala dijalektika na osnovu oblika
proizvodnje) predstavlja takvo nadmono stanovite, to jest taku s koje se posmatra svodiva idealnost
svih drutvenih formacija, ukljuujui i nau. Zato je vano zapoeti s tom etnolokom redukcijom i
oduzeti naoj kulturi, kao i njenoj materijalistikoj kritici, apsolutno privilegovan poloaj koji je sebi
dodelila nametanjem univerzalnog kda (iji je strateki element bila podudarnost, pod znakom istine,
teorije i stvarnosti, odnosno kritike teorije i pravih kontradikcija).
Vrativi se Marksu, Altiser razvija tu teoriju o (naem) istorijskom trenutku kada nauka postaje
neposredni oblik svesti, kada se istina moe itati kao otvorena knjiga fenomena. Za razliku od svih
prethodnih oblika, kae Altiser, kapitalistiki oblik predstavlja izuzetnu, specifinu sadanjost, u kojoj naune apstrakcije prelaze u stanje empirijskih injenica. Istorijska epoha osnivanja nauke Politike Ekonomije je izgleda stupila u odnos sa smim iskustvom (Erfahrung), to jest, postala direktno
itanje sutine fenomena. Ili, ako hoete, postepeno itanje sutine iz fragmenata sadanjosti spojilo se
sa sutinom odreene epohe ljudske istorije, u kojoj se generalizacija robne proizvodnje, odnosno kategorija robe istovremeno pojavljuje kao apsolutni uslov mogueg i neposredna datost tog direktnog
44

itanja iskustva.75 U pozivanju na anatomiju majmuna i u analizi Aristotelovog shvatanja vrednosti, Marks potvruje tu poziciju: Potrebna je potpuno razvijena robna proizvodnja da bi se, samo na
osnovu iskustva, mogla razviti nauna istina76 Ako je to epistemoloki prekid u kojem marksistiki
diskurs postaje nauka, onda je taj prekid mogu samo u drutvu u kojem je roba postala opti oblik
proizvoda rada.77 Na osnovu toga Altiser kae: Ako je sadanji oblik kapitalistike proizvodnje stvorio smu naunu istinu kao svoju vidljivu realnost (Wirklichkeit, Erscheinung, Erfahrung) i samosvest,
onda je sma pojava te samosvesti njegova sopstvena samokritika na delu. Na osnovu toga je savreno jasno zato sadanja retrospekcija prolosti nije vie ideologija ve pravo znanje, tako da moemo
priznati legitimno epistemoloko prvenstvo sadanjosti nad prolou.78
Tom marksistikom/ naunom stanovitu moe se prigovoriti na dva naina:
1. Moglo bi se rei da epistemoloki prekid, omoguen odreenim istorijskim procesom i
koji, sa svoje strane, omoguava naunu analizu tog procesa, ne oznaava kritiki prekid ve produavanje zaaranog kruga. Pomou generalizovanog robnog oblika, istorijski
materijalizam objanjava sva oznaavanja unutar naeg drutva kao odreena tom generalizovanom robnom formom (bilo kroz oblik proizvodnje, bilo dijalektikom istorije; nije
vano na osnovu kog koncepta se uspostavlja taj krug; u svim sluajevima, nauka, poevi od prekida u kojem nastaje, samo opisuje podudarnost izmeu stanja stvari iji je
proizvod i naunog modela koji razvija.) Da li je to dijalektika? Ni sluajno. To je samopotvrivanje modela koji se uspostavlja na osnovu podudarnosti izmeu (sopstvene)
racionalnosti i stvarnosti. Tanije, taj prekid na koji se marksizam poziva je ekvivalent
principa racionalnosti, koji nije nita drugo nego racionalizacija sopstvenog procesa.
2. Umesto da istorijski materijalizam napadamo zbog naina na koji objanjava sebe (zbog
pretenzije da bude nauni diskurs zasnovan na odreenom istorijskom razvoju), s njim
se moemo sloiti. Ali, uz napomenu da, strogo govorei, u Marksovo vreme robni oblik
uopte nije dostigao svoj generalizovani oblik i da je imao dugu istoriju i posle Marksa.
Prema tome, Marks nije bio u istorijskoj poziciji da govori nauno, da govori istinu. U tom
sluaju, namee se drugi prekid, koji preti da od marksizma napravi teoriju prevazienog
stadijuma robne proizvodnje, to jest, ideologiju. Ako ve hoemo da budemo nauni!
U prvom sluaju, potpuno se dovodi u pitanje validnost marksistikih koncepata (istorije, dijalektike, oblika proizvodnje, itd.), kao proizvoljnog modela koji potvruje samog sebe, kao i svaki model
koji dri do sebe, na osnovu sopstvene cirkularnosti. U pitanje se dovodi istorijski materijalizam kao
forma i zatim sputa na nivo ideologije. U drugom sluaju, zadrava se temeljna forma marksistike
kritike politike ekonomije, ali se njen sadraj izbacuje iz oblasti materijalne proizvodnje, na koju
je bio iskljuivo ogranien. Prema toj hipotezi, moglo bi se rei da je posle Marksa dolo do takvog
proirivanja sfere proizvodnih snaga ili bolje, sfere politike ekonomije (u koju je direktno integrisana potronja proizvedenih znakova, potreba, znanja i seksualnosti ili su oni na putu integracije, kao
proizvodne snage). Ukratko, toliko toga je provalilo u infrastrukturu da se razlika izmeu baze i nadgradnje sruila, tako da se kontradikcije danas javljaju na svim nivoima. Neto u kapitalistikoj sferi
se radikalno promenilo, neto na ta marksistika analiza vie ne moe da odgovori. Prema tome, da
bi preivela, ona se mora revolucionisati, to se od Marksovog vremena na ovamo sigurno nije desilo.
75
Louis Althusser, Etienne Balibar, Lire le Capital (itanje Kapitala), 1965. Maspero, coll. Thorie, 2 volumes, 1965;
rditions coll. PCM, 4 volumes, 1968, 1973. Reading Capital, trans. B. Brewster (London: New Left Books, 1972), str. 124.
76
Marx, Das Kapital I, navedeno kod Altisera, op. cit., str. 124.
77
Marx, Das Kapital I, navedeno kod Altisera, op. cit., str. 125.
78
Althusser, op. cit., 125.

45

Ta hipoteza se razlikuje od prve po tome to polazi od toga da se sve jo uvek moe objasniti kritikom
politike ekonomije (samo one generalizovane) i u perspektivi istorijskog materijalizma (instanca proizvodnje) ali, samo ako se ta kritika proiri na sve domene i radikalno odvoji od svoje ekonomistike
tendencije. Ta hipoteza, koja Marksa gura do krajnjih granica, moda ipak nije odriva. Mogue je da
je proirivanje sfere proizvodnih snaga, koje vodi ka radikalizaciji koncepta, takvih razmera da se i
sm koncept mora odbaciti. ta se deava s kljunim konceptima istorijskog materijalizma bazom
i nadgradnjom, ideologijom, dijalektikom proizvodnih odnosa, vikom vrednosti, klasom i klasnom
borbom kada se suoe s tom generalizovanom politikom ekonomijom? Da li oni vae samo izmeu
sebe i za istorijsku epohu u kojoj su nastali, tako da su za nas postali beskorisni ili ak zbunjujui?
Moda se politika ekonomija ne moe razdvojiti od teorije o odreujuoj instanci materijalne proizvodnje, to znai da se marksistika kritika politike ekonomije ne moe proiriti u optu teoriju.

Trea faza politike ekonomije

U Bedi filozofije Marks je iscrtao neku vrstu genealogije sistema razmenske vrednosti:
1. Razmenjuje se samo viak materijalne proizvodnje (na primer, u arhainoj i feudalnoj
proizvodnji). Veliki sektori ostaju izvan sfere razmene i robe.
2. Celokupan obim industrijske materijalne proizvodnje je otuen kroz razmenu (kapitalistika politika ekonomija).
3. ak i kada se smatraju neotuivim (podeljenim, ali ne i razmenjenim), vrlina, ljubav,
znanje, svest, takoe upadaju u sferu razmenske vrednosti. To je doba opte korumpiranosti, opte pokvarenosti, vreme kada se svaki objekat, fiziki ili moralni, iznosi na
trite kao roba koju treba vrednovati po njenoj tanoj ceni.
ema je jasna, izvan onoga to je Marks delimino sagledao. Izmeu faze 1 i faze 2 raa se kapital;
odluujua promena, ne samo zbog proirivanja sfere razmene ve i zbog njenih posledica na nivou
drutvenih odnosa. Za razliku od toga, izmeu faze 2 i faze 3, Marks i marksizam vide samo neku
vrstu proirenog efekta. Infrastrukturalna mutacija, koji dovodi sadanji oblik proizvodnje i drutvene odnose na njihova mesta, dostie se u fazi 2 faza 3 je samo superstrukturalna posledica u
domenu nematerijalnih vrednosti. Zajedno s Marksom, i na neki nain uprkos njemu, smatramo da
toj genealogiji treba dati svu njenu analitiku snagu.
Izmeu faze 2 i 3 dolazi do odluujue mutacije. Faza 3 je revolucionarna u odnosu na fazu 2, kao
to je i ona u odnosu na fazu 1. Treoj sili sistema politike ekonomije odgovara novi tip drutvenih
odnosa, drugaiji od kontradikcija faze 2, kao pravih kontradikcija kapitala (i Kapitala). U Marksovoj
projekciji ta nova faza politike ekonomije, koja u njegovo vreme nije bila potpuno razvijena, odmah
se neutralizuje i kao posledica faze 2, u okvirima trita i merkantilne pokvarenosti. ak se i danas samo marksistika kritika kulture, potronje, informacija, ideologije, seksualnosti, itd., izraava
u okvirima kapitalistike prostitucije, to jest, u okvirima robe, eksploatacije, profita, novca i vika
vrednosti. Drugim reima, u pojmovima karakteristinim za fazu 2. Iako tu poprimaju svoju pravu
vrednost, kada se prenesu kao analitiki princip u fazu 3, ti pojmovi postaju samo metaforike reference. ak se i situacionisti, bez sumnje jedini koji su pokuali da izvuku tu novu radikalnost politike
ekonomije u svom konceptu drutva spektakla, jo uvek pozivaju na infrastrukturalnu logiku robe.
Odatle potie njihova odanost proletarijatu, to je logino ako je, iza organizacije spektakla, eksploatacija radne snage jo uvek odreujua instanca spektakl je u tom sluaju samo ogromna konotacija
robe. Ali, to je nelogino, ako se koncept spektakla shvata kao to je u svoje vreme Marks shvatao robu,
46

u svoj njegovoj radikalnosti, kao generalizovani proces drutvenog odvajanja, u kojem je materijalna eksploatacija samo jedna posebna faza. U toj hipotezi, odreujua instanca je forma spektakla,
poto polazimo od najrazvijenije strukturalne faze.79 Taj korak zaista izokree perspektivu, kada je
re o politici, revoluciji, proletarijatu i drutvenim klasama. Ali to znai prihvatiti ili dopustiti da se u
kapitalistikom svetu revolucija ve desila, a da nai marksisti nisu ni pokuali da je shvate. Primedba
da naim drutvom i dalje, u najveoj meri, vlada logika robe je irelevantna. Kada je Marks poeo
da analizira kapital, kapitalistika industrijska proizvodnja jo uvek je uglavnom bila manjinski fenomen. Kada je politiku ekonomiju definisao kao odreujuu sferu, religija je jo uvek bila dominantna.
Teoretske odluke se nikada ne donose na kvantitativnom nivou ve na nivou strukturalne kritike.
Ta mutacija se deava u prelazu sa oblika robe na oblik znaka, od apstrahovanja razmene materijalnih proizvoda pod zakonom opte ekvivalentnosti na operacionalizaciju svih razmena pod zakonom
kda. U tom prelazu na politiku ekonomiju znaka, vie nije re samo o prostoj komercijalnoj prostituciji svih vrednosti (to je potpuno romantiarska vizija iz uvenog dela Komunistikog manifesta:
kapitalizam gazi sve ljudske vrednosti umetnost, kulturu, rad, itd. da bi napravio novac; to je
romantiarska kritika profita). Re je o prelazu svih vrednosti na razmensku vrednost znaka, pod hegemonijom kda. To jest, o strukturi kontrole i vlasti mnogo suptilnijoj i mnogo totalitarnijoj nego
to je sistem eksploatacije. Naime, znak je mnogo vie od konotacije robe, od semiolokog dodatka
razmenske vrednosti. To je operativna struktura koja se stavlja u slubu strukturalne manipulaciju,
u poreenju s kojom kvantitativna misterija vika vrednosti deluje bezazleno. Nadideologija znaka
i opta operacionalizacija oznaitelja koji su danas svuda sankcionisani novim, vodeim disciplinama, kao to su strukturalna lingvistika, semiologija, informatika teorija i kibernetika zamenili
su dobru staru politiku ekonomiju kao teoretsku osnovu sistema. Ta nova ideoloka struktura, koja
barata hijeroglifima kda, mnogo je nerazgovetnija od one koja se oslanjala na energiju proizvodnje.
Ta manipulacija, koja barata sposobnou za proizvodnju znaenja i razlike, mnogo je radikalnija od
one koja je raunala na radnu snagu.
Oblik-znak ne treba meati sa funkcijom drutvene diferencijacije na osnovu znakova, koja je savremenik drame buroaske klase, klase imunih, koju mui nostalgija za kastinskim vrednostima. Jo od
francuskih moralista iz XVII veka, nie se dugaka edicija literature o socijalnoj psihologiji istaknutosti i prestia, povezane s konsolidacijom buroazije kao klase i koja je danas obuhvatila celu srednju
klasu i sitnu buroaziju. (Ta literatura nalazi svoj filozofski odjek u dijalektici bitka i pojavnosti.) Ali,
nije to ono bitno. Bitna je ta simbolika razgradnja svih drutvenih odnosa, ne toliko zbog uspostavljanja vlasnitva nad sredstvima za proizvodnju ve zbog ovladavanja kdom. U kapitalistikom sistemu
tu dolazi do revolucije koja se po znaaju moe meriti sa onom industrijskom. I bilo bi apsurdno rei
da ta logika znaka vai samo za vladajui klasu ili za srednju klasu, koja uvek udi za istaknutim
poloajem, dok je proletarijat toga poteen zahvaljujui materijalnosti svoje prakse. To je kao da kaemo kako je teorija o robnom obliku vaila za industrijske i urbane klase, ali ne i za seljake i zanatlije
(koji su u Marksovo vreme bili ogromna veina). Oblik-znak vai za ceo drutveni proces i uglavnom
deluje nesvesno. Ne treba ga meati sa svesnom psihologijom prestia i razlikovanja, kao to ni robni
oblik, kao apstraktnu i optu strukturu razmenske vrednosti, ne treba meati sa svesnom psihologijom
profita i ekonomske raunice (gde i dalje vai klasina politika ekonomija).
Nasuprot onima koji, utvreni iza svog legendarnog materijalizma, grme zbog idealizma im neko
govori o znaku ili bilo emu izvan manuelnog, produktivnog rada, nasuprot onima koji gaje miiavu
i energinu viziju eksploatacije, tvrdimo da ako pojam materijalizam jo ima neko znaenje (kritiko, a ne religiozno) onda smo upravo mi materijalisti. Ali, to nije vano: sreni su oni koji enjivo
79

Sa svojim konceptom postvarenja Luka (Lukcs) je nesumnjivo bio jedina kritika linija teoretskog razvoja od Marksa do situacionista.

47

gledaju ka Marksu, kao da je on stalno tu da bi im uzvratio odobravanjem. Ono to pokuavamo da

utvrdimo jeste do koje se take marksistika logika moe osloboditi od ogranienog konteksta politike ekonomije u kojem se razvila, da bi se mogla primeniti na nae kontradikcije. To znai da njenoj
teoretskoj krivulji dodeljujemo fleksibilnost koju je ona odavno izgubila u korist instrumentalizma, u
korist krute linearnosti. Pokuavamo da je spasimo iz ograniene dimenzije euklidovske geometrije
istorije, da bismo isprobali njenu sposobnost da postane ono to moda jeste, istinski opta teorija. Jo
jednom, to je samo radna hipoteza. Ona podrazumeva dijalektiki kontinuitet izmeu politike ekonomije robe i politike ekonomije znaka (odatle kritika i jednog i drugog). Garancija tog kontinuiteta,
strogo govorei, nije marksistiki postulat o obliku proizvodnje. Radikalna hipoteza vie ne prihvata
taj temeljni koncept, zato to u njemu vidi proizvoljni aspekt odreenog modela. U osnovi, pitanje se
postavlja na sledei nain:
Da li se jo uvek nalazimo u kapitalistikom obliku proizvodnje? Ako je tako, onda rado
prihvatamo klasinu marksistiku analizu.
Da li se nalazimo u nekom kasnijem obliku, toliko drugaijem po njegovoj strukturi,
kontradikcijama i obliku revolucije, da ga moramo radikalno razlikovati od kapitalizma
(pri emu i dalje tvrdimo da je oblik proizvodnje uvek odreujua instanca)?
Da li se, prosto reeno, uopte nalazimo u nekom obliku proizvodnje i da li smo u njemu
ikada bili?
Kada je re o sadanjoj fazi politike ekonomije, marksistika misao nudi nam samo analizu usmerenu na monopolistiki kapitalizam. Tanije, to je jedina taka u kojoj se namee nunost teoretskog
sagledavanja neega to je Marks jedva nagovestio. Ali, razni teoretiari (Lenjin, Roza Luksemburg,
itd.) su taj problem analizirali du linije najmanjeg teoretskog otpora, drei se to je mogue blie
klasinih koncepata i ograniavajui problem na njegove infrastrukturalne i politike datosti (kraj
konkurencije, kontrola trita, imperijalizam). Ali, monopolistiki stadijum oznaava neto mnogo
vie od proirenja konkurentske faze kapitalizma. On oznaava kompletno restruktuiranje i potpuno
drugaiju logiku.
ta se deava kada sistem postane monopolistiki? U svom objanjenju iz Bede filozofije, Marks se
vraa na citat iz Rikarda: Robe koje su monopolizovane, od strane nekog pojedinca ili kompanije, variraju u skladu sa zakonom koji je postavio lord Loderdejl (Lauderdale): one srazmerno opadaju dok
prodavac uveava njihovu koliinu i rastu srazmerno spremnosti kupca da ih porui; njihova cena
nije nuno povezana s njihovom prirodnom cenom; ali cena robe, koja je predmet konkurencije i ija
se koliina moe uveavati u ma kojem umerenom stepenu, na kraju nee zavisiti od odnosa ponude
i potranje ve od njihove smanjene ili poveane proizvodne cene.80 (Prema tome, i od cene radnog
vremena.) To znai da kada sistem postane monopolistiki, radno vreme i cena proizvodnje prestaju da
budu odluujui kriterijumi (i postaju viak vrednosti?). Ali, ne moramo ii toliko daleko kada je re o
zakonu ponude i potranje, koji je u liberalnoj misli bio definisan kao prirodna ravnotea tih pojmova.
Njihova uzajamna veza nije slobodna ili nije nita slobodnija od smog trita. Kontrola potranje
(Galbraith) postaje strateka artikulacija. Dok je sistem konkurencije jo delovao na kontradiktornom
i opasnom nivou eksploatacije radne snage, monopolistiki sistem pomera svoju strategiju na nivo
gde dijalektika vie ne deluje. U monopolistikom sistemu vie nema dijalektike ponude i potranje;
ta dijalektika je izmanevrisana kalkulacijom predvidljive ravnotee. Monopolistiki sistem (kao teh-

80

Marx, Das Elend der Philosophie (Beda filozofije), 1847.

48

nostruktura, prema Galbrajtu) u celini je podran mitom o konkurenciji81 ; hegemonija proizvodnje je

u celini podrana fikcijom o dijalektici ponude i potranje. Ali, tu ima jo neeg. U planiranom ciklusu potroake potranje, nove strateke sile, novi strukturalni elementi potrebe, znanje, kultura,
informacije, seksualnost gube svu svoju eksplozivnu snagu. Suprotno sistemu konkurencije, monopolistiki sistem dodeljuje potronji funkciju kontrole, sredstva za ukidanje sluajnosti potranje,
za planiranu socijalizaciju pomou kda (iji su reklama, modni stilovi, itd., samo najspektakularniji
aspekti). Kontradikcije se tu ne ukidaju, ali se zato funkcionalno integriu i neutralizuju, kroz procese diferencijacije i redistribucije (procese kojima sistem konkurencije, u oblasti radne snage, nije
raspolagao). Na taj nain, potronja, kao karakteristika monopolistikog sistema, podrazumeva neto
sasvim drugaije od fenomenologije obilja: ona, preko svojih kontradikcija, oznaava prelaz ka posebnom obliku strateke kontrole, ka sraunatoj anticipaciji, ka apsorbovanju dijalektike i ka optoj
homeopatiji sistema.
Potranja i potreba sve vie odgovaraju obliku simulacije. Te nove proizvodne snage vie nisu problem za sistem: one su predvieni odgovor, kontrolisane od asa svog pojavljivanja. Sistem moe sebi
dopustiti luksuz kontradikcija i dijalektike kroz igru znakova. On moe sebi priutiti sve znake revolucije. Poto proizvodi sve odgovore, on istim udarcem ponitava i sva pitanja. To postaje mogue tek
s nametanjem i monopolom kda. ta god neko radio, on moe reagovati na sistem samo u njegovim
okvirima, u skladu s njegovim pravilima, moe odgovoriti samo njegovim znacima. Prema tome, prelaz na taj stadijum je neto vie od kraja konkurencije. To znai prelaz sa sistema proizvodnih snaga,
eksploatacije i profita iz vremena konkurentskog sistema, kojim je vladala logika drutvenog radnog vremena na dinovsku kombinatoriku u kojoj sve vrednosti zamenjuju i razmenjuju u skladu
sa svojim operativnim znakom. Monopolistiki stadijum ne oznaava toliko monopol nad sredstvima
za proizvodnju (koji nikada nije potpun) koliko monopol nad kdom.
Taj stadijum je praen radikalnom promenom funkcionisanja znaka, kroz oblik oznaavanja. Ciljevi
kao to su presti i istaknutost jo uvek odgovaraju tradicionalnom statusu znaka, u kojem se oznaitelj osvrtao na oznaeno, u kojem se formalna razlika, posebna opozicija (kroj nekog dela odee, stil
nekog predmeta) jo uvek osvrtala na ono to bismo mogli nazvati upotrebnom vrednou znaka, na
vidljivu korist, na ivu razliitost (oznaenu vrednost). To je jo uvek klasino doba znaka, s njegovom referencijalnom psihologijom (i filozofijom). To je i doba konkurencije u manipulaciji znacima.
Oblik-znak opisuje potpuno drugaiju organizaciju: oznaeno i referent se ukidaju u korist igre oznaitelja, generalizovane formacije u kojoj se kd vie ne osvre na bilo koju subjektivnu ili objektivnu
injenicu ve sledi samo sopstvenu logiku. Oznaitelj postaje sopstveni referent, a upotrebna vrednost znaka potpuno iezava u korist njegove zamenske i razmenske vrednosti. Znak vie uopte ne
oznaava. On se pribliava svojoj pravoj strukturalnoj granici, to znai da se osvre samo na druge
znakove. Cela stvarnost postaje mesto semiurke82 manipulacije, strukturalne simulacije. I dok je tradicionalni znak (ukljuujui i lingvistike razmene) predmet svesnog ulaganja, racionalne kalkulacije
oznaenog, ovde je kd taj koji postaje instanca apsolutne reference i, u isto vreme, predmet perverzne
elje.83
Podudaranje sa sferom robe je potpuno. Tradicionalna roba je u isti mah upotrebna i razmenska
vrednost (zakljuno sa epohom konkurentskog kapitalizma). Pravi i konani odnos subjekta prema
proizvedenom objektu, potrona svrha proizvoda, i dalje postoji, kao i upotrebna vrednost oznaenog
81

Odatle potie vetaki oligopol (trina dominacija nekolicine proizvoaa ili trgovaca; prim. prev.), na kojem se stabilizuje pravi monopol. Kao to je dvopartijski sitem optimalna politika forma za funkcionisanje monopolske vlasti jedne
klase, tako je i miroljubiva koegzistencija dve sile (uskoro tri) stabilizovana forma svetskog imperijalizma.
82
Semiurgija (smiurgie): neologizam koji se obino pripisuje Bodrijaru, iako po nekima ima neto sloenije poreklo;
proizvodnja i umnoavanje znakova; po uzoru na demijurg, tvorac. Prim. prev.
83
Baudrillard, Ftishisme et idologie, Nouvelle revue de psychanalyse 2 (jesen, 1970).

49

u klasinoj organizaciji znaka. Tu je ve prisutna opta ekvivalencija proizvoda (apstrakcija razmenske vrednosti), ali ne i opta ekvivalencija potronje, zato to proizvodi zadravaju konkretnu svrhu.
S monopolistikim kapitalizmom, ista mutacija se deava u sferi znaka; krajnja referenca proizvoda,
njihova upotrebna vrednost, potpuno nestaje. Potrebe gube svu svoju autonomiju; one su sada kodirane. Potronja vie nema vrednost uivanja sama po sebi; ona se stavlja u okvir apsolutne svrhe,
one proizvodne. Nasuprot tome, proizvodnja vie nema nijedan drugi cilj osim sebe same. Ta totalna
redukcija procesa na samo jedan njegov uslov, pri emu su svi drugi samo izgovori (upotrebna vrednost je samo izgovor za razmensku vrednost; referent je izgovor za kd), znai neto vie od evolucije
kapitalistikog oblika: re je o mutaciji. Uzdizanjem proizvodnje u potpunu apstrakciju (proizvodnja
radi nje same), time to joj dodeljuje mo kda, koji vie ak i ne rizikuje da doe u pitanje ukidanjem
referenta, sistem uspeva da neutralizuje ne samo potronju ve i smu proizvodnju kao oblast kontradikcija. Proizvodne snage u ulozi referenta (objektivna supstanca procesa proizvodnje) i, samim tim,
revolucionarnog referenta (motor kontradikcija tog oblika proizvodnje) gube svoj specifini uticaj, a
dijalektika izmeu proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa prestaje da deluje, kao to vie nema ni
dijalektike izmeu supstance znakova i samih znakova.84

Kontradikcija i subverzija: izmetanje politikog

Sa generalizacijom politike ekonomije, postaje sve jasnije da njen prvi princip nije eksploatacija
rada kao proizvodne snage, koju je istraivala marksistika analiza, ve nametanje forme, opteg kda
racionalne apstrakcije, u kojem je kapitalistika racionalizacija materijalne proizvodnje samo jedan
poseban sluaj. Pripitomljavanje jezika u kdu oznaavanja, pripitomljavanje svih drutvenih i simbolikih odnosa u emi predstavljanja, nisu savremenici politike ekonomije ve sm njen proces. I
upravo tu, u tim superstrukturalnim sferama, ona danas otkriva svoju formu i radikalizuje se. Kapitalistiki sistem, vezan za profit i eksploataciju, samo je poetni modalitet, infantilna faza sistema
politike ekonomije. ema vrednosti (razmenske i upotrebne) i opte ekvivalentnosti nije vie ograniena na oblast proizvodnje: ona je prodrla u sfere jezika, seksualnosti, itd. Oblik se nije promenio
(zato se moe govoriti o politikoj ekonomiji znaka, o politikoj ekonomiji tela, a da to ne bude metafora). Ali sredite gravitacije je izmeteno; epicentar dananjeg sistema vie nije proces materijalne
proizvodnje.
To ne znai da politika ekonomija jezika, znaka i predstavljanja nije zapoela mnogo pre materijalne proizvodnje. Ako je kvantitativna operacionalizacija proizvodnih snaga mogla da skoro dva veka
slui kao osnovna referenca, onda je moda re samo o prividnom kretanju. Operacionalizacija kda
bila je temeljna referenca u mnogo duem periodu (podela, apstrakcija, funkcionalna sistematizacija i
strukturalni raspored). To je ono to se danas razvija, sa svim svojim konsekvencama. Ali to nije stvar
promene odreujue instance ili izokretanja prioriteta: to bi bila regresija na naivni idealizam, koji
prednost daje sadraju predstavljanja, dok naivni materijalizam prednost daje sadraju proizvodnje.
Nema nieg to bi se izmeu tih alternativa moglo izabrati. Sm sistem nema tih tekoa: on se ne
sastoji ni od materijalizma, niti od idealizma, ni od baze, niti od nadgradnje. On se kree u skladu sa
sopstvenom formom, koja sve to u isti mah nosi sa sobom: proizvodnju i predstavljanje, znak i robu,
jezik i radnu snagu. On je sam sebi determinanta poslednje instance. To je forma u kojoj su danas, na
svim nivoima, upisani teror i drutvena apstrakcija.
84

Ekonomski, taj proces kulminira u virtualnoj internacionalnoj autonomiji finansijskog kapitala, u nekontrolisanoj igri
tekueg kapitala. Kada se valute jednom oslobode od svih proizvodnih obzira, ak i reference na zlatni standard, opta ekvivalentnost postaje strateko mesto manipulacije. Prava proizvodnja joj je svuda potinjena. To uzdizanje sistema odgovara
trijumfu kda.

50

Prava kapitalistika faza prinudne socijalizacije kroz rad i intenzivnu mobilizaciju proizvodnih snaga sada se preokrenula. Danas se suoavamo sa desublimacijom proizvodnih snaga, ne na osnovu smanjivanja kontradikcija izmeu logike sistema i sveta ve, naprotiv, na osnovu njegovog loginog procesa proirene reprodukcije. Sve se deava kao da su industrijska prinuda, disciplinovana koncentracija,
sve vea integracija masa u proizvodni aparat od XIX veka na ovamo i planirana kristalizacija svih
energija u materijalnu proizvodnju bili samo provizorno reenje, dinovsko, ali privremeno, za projekat racionalizacije i drutvene kontrole iji obim daleko premauje sadanju fazu. Viak vrednosti,
profit, eksploatacija sve te objektivne injenice kapitala, koje su nesumnjivo nastojale da maskiraju ogromno drutveno pripitomljavanje, ogromnu kontrolisanu sublimaciju procesa proizvodnje,
ukazuju se samo kao taktika strana procesa. Sistem se danas reprodukuje na osnovu obrnute taktike: ne vie na osnovu opte mobilizacije ve na osnovu tehniko-strukturalne racionalizacije, koja
za posledicu ima korupciju svih kategorija ili pre, sve vee razbijanje proizvodnog drutvenog vremena svih kategorija. Kontradikcije se danas ne javljaju u sferi proizvodne eksploatacije, ve u sferi
demobilisanoj ili represivno desublimiranoj u odnosu na proizvodnju.
Posle prinudne industrijalizacije i direktne eksploatacije, usledili su produeno obrazovanje, studiranje stipendirano na dvadeset godina, beskonano lino usavravanje i recikliranje: kao da je svemu
sueno da uestvuje u umnoavanju i diferencijaciji drutvene produktivnosti. Tanije, sistemu su
potrebni sofistikacija, svestranost, stalno lino usavravanje, ali samo u okviru statistiki ograniene
grupe na veoma visokom drutvenom nivou. Njega moe dostii samo veoma mobilna grupa svestranih tehnokrata, koji preuzimaju sve funkcije odluivanja, kao i masa diskvalifikovanih osoba, zanemarenih, bez ikakve drutvene odgovornosti, ali sa iluzijom o participaciji i linom usavravanju.85 Sve
institucije razvijene demokratije, sve drutvene pobede u pogledu rasta, kulture, line i kolektivne
kreativnosti, sve to je, kao to je oduvek i bilo, samo pravo na linu svojinu, pravo nekolicine. Za sve
ostale, tu su obdanita, jaslice, institucije drutvene kontrole u kojima se proizvodne snage svesno neutralizuju. Sistem vie nema potrebu za optom produktivnou; on samo zahteva da svako uestvuje
u igri.
To stvara paradoks drutvenih grupa koje su prisiljene da se bore za mesto u krugu rada i produktivnosti, do paradoksa generacija zanemarenih ili odbaenih smim razvojem proizvodnih snaga.
Situacija potpuno obrnuta od poetaka kapitalizma.86 U takvim okolnostima raaju se nove kontradikcije. Naime, ako su eksploatisane klase sa sobom nosile nasilne kontradikcije, to je i dalje vodilo
ka integraciji, ka socijalizaciji, brutalnoj i prinudnoj, ali ipak socijalizaciji, u korist sistema opte produktivnosti. Revolt se javljao zbog integracija radne snage kao faktora proizvodnje. Suprotno tome,
nove socijalne grupe, praktino otpadnici, dokazale su nesposobnost sistema da socijalizuje drutvo
na svom tradicionalnom stratekom nivou, da te grupe dinamino integrie, ak i pomou nasilnih
kontradikcija na nivou proizvodnje. Te marginalne generacije bune se upravo na osnovu svoje totalne
neodgovornosti. Ta pobuna moe ostati dvosmislena, ako se doivljava kao poremeaj ili poraz, ako po
automatizmu zauzima mesto koje joj je dodelio sistem ili ako se institucionalizuje kao marginalna. Ali
dovoljno je radikalno uvaiti tu prisilnu izdvojenost iz sistema da bi se on, ovog puta ne na osnovu
delovanja iznutra ve spolja, doveo u pitanje kao temeljna drutvena struktura, kao kd, kultura, u
bie ugraeni drutveni prostor. Ceo sistem proizvodnje tako bi se mogao isprazniti; on bi poeo da
85

Ta podela ve deluje na nivou grandes coles (u Francuskoj, visokokolske ustanove izvan sistema dravnih univerziteta;
prim. prev.) i univerziteta.
86
Na primer, uspostavljanje neograniene zaposlenosti koja cele grupe neutralizuje kao proizvoae, ali ih zadrava kao
potroae. To nije vie pitanje strategije rezervne radne armije ve stavljanja svakog na probu i, kao u koli (ovo drutvo
svakog alje u kolu), stvaranja spremne i raspoloive grupe (po cenu ogromnih finansijskih rtava, ali ko ih ne podnosi
zbog reprodukcije sistema?), koja tako postaje dokoni i parazitski klijent sistema. To vie nije divljaka eksploatacija ve
starateljstvo i progonstvo.

51

se ljulja na toj drutvenoj praznini koju je sam proizveo. Sva njegova pozitivnost bi se uruila u to
ne-mesto, u tu prezrenu zonu, a oni koji su bili preputeni sami sebi vratili bi svoj totalni prezir u
sistem. Tu se raa subverzija, u tom drugde, dok kontradikcije deluju u unutranjosti sistema.87
Odatle glavna uloga studenata, mladih diskvalifikovanih unapred, dobrovoljno ili ne, kao i najrazliitijih drutvenih grupa, regionalnih zajednica, etnikih ili jezikih, koje su u procesu centralizacije i
tehnokratske piramidalizacije sistema pale na marginu, na periferiju, u zonu prezira i neodgovornosti.
Poto su iskljueni iz igre, njihova pobuna cilja na pravila igre. Kao desocijalizovani, oni poraavaju
naelo stvarnosti kapitalistikog drutva, a ne samo svoju eksploataciju sistemom. Izdvojeni, diskriminisani, podreeni oni se postepeno, u procesu izgradnje sistema kao kda, guraju u poziciju neobeleenih pojmova. Zato njihova pobuna tei ukidanju tog kda, te strategije sastavljene od razlika,
odvajanja, diskriminacija, struktuiranih i hijerarhizovanih opozicija.
Pobuna crnaca cilja na rasu kao kd, na nivou mnogo radikalnijem od ekonomske eksploatacije.
Pobuna ena cilja na kd koji od enskog pravi neobeleeni pojam. Pobuna mladih cilja na proces
ekstremne rasistike diskriminacije u kojem nemaju pravo na re. Isto vai za sve one drutvene
grupe koje dospevaju iza strukturalnih reetaka represije, koje se potiskuju na mesto na kojem gube
svoje znaenje. To vie nije pobuna ekonomski eksploatisanih; ona nije toliko uperena protiv otimanja
vika vrednosti koliko na nametanje kda, koji obeleava sadanju strategiju drutvene dominacije.
Kako se sistem sve vie koncentrie, tako sve vie iskljuuje cele drutvene grupe. Kako postaje sve
hijerarhizovaniji, u skladu sa zakonom vrednosti (znaka ili robe), tako sve vie iskljuuje one koji se
opiru tom zakonu. Tako je na samom poetku zapadne racionalnosti bilo utamnieno ludilo (Foucault).
Danas to vai za celo graansko drutvo, koje je postalo tamnica u kojoj se vetaki smireni ovek
pomno nadzire. Iza fabrike ili kole, predgraa ili kancelarije, muzeja ili bolnice, svuda se ire ludnice
i geta, kao najistiji oblici istinski racionalizovanog drutva.
Ta teroristika racionalnost je tokom vekova proizvela radikalnu razliku izmeu mukog i enskog,
s rasistikim potcenjivanjem i seksualnom objektivizacijom enskog. Nijedna kultura osim nae nije
proizvela tako sistematinu apstrakciju, u kojoj su svi elementi simbolike razmene izmeu polova
likvidirani u korist binarne funkcionalnosti. A to odvajanje, koje je svoju punu snagu poprimilo s kapitalistikom politikom ekonomijom, danas nije prigueno. Seksualna hiperaktivnost, izjednaavanje
polova, oslobaanje elje, ukratko, seksualna revolucija, nude samo iluziju simbolike razgradnje
pod znakom pola, kao karakteristine oznake, kao indeksa statusa i funkcije uivanja. To je obeleje
pobune ena (ili homoseksualaca): nije re o demokratskom i racionalistikom zahtevu za politikom
ili seksualnom jednakou (ekvivalent radnikog zahteva za veim nadnicama), niti o tome da ene
zahtevaju pristup vlasti, to jest, da preokrenu kd u svoju korist one tee ukidanju kda. Marksizam je ili ignorisao tu subverziju politike ekonomije pola, to jest, pobunu protiv nametanja zakona
vrednosti u seksualnom domenu, protiv nametanja falusa, odnosno mukog, kao opteg seksualnog
ekvivalenta ili je tu subverziju dijalektiki podreivao ekonomskim kontradikcijama i tako prevideo
svu njenu radikalnost.
Ista zapaanja vae i za rasnu diskriminaciju. Nijedna kultura osim nae nije proizvela tako sistematino razdvajanje na crno i belo. I to ne kao dodatnu posledicu ve kao strukturalni element, koji se
danas, pod prividom nesigurnog liberalnog univerzalizma, reprodukuje jo dinaminije. A objektivizacija crnog kao takvog ne sprovodi se kroz eksploataciju radne snage ve kao objektivizacija kdom.
To se moe lako proveriti ako se pogleda ceo arsenal oznaavanja nesvodivih na ekonomska ili politika odreenja. Emancipovani crnac ili crnac koji je postao buruj, ostaje crnac, kao to proletarizovani
87

Ali, uvek se moemo upitati da li ta demobilizacija, to doslovno iskljuivanje, zaista odgovara skrivenoj raunici produktivnosti, odnosno zahtevima reprodukcije samog sistema (poti ide dotle da finansira neproduktivnu marginalnost) ili
u tom deinvestiranju i sve veem naputanju treba videti model subverzije.

52

imigrant ostaje pre svega imigrant, kao to Jevrej ostaje Jevrej. Kd se ponovo javlja i namee jo
silovitije svemu za to se ini da ga osporava. Izraeno marksistikim jezikom, nadgradnja se namee
s jo vie nasilja kako se kontradikcije u bazi razreavaju to je, najblae reeno, paradoksalno. I tu
se opet, sa autonomizacijom crnog kao revolucionarnog principa, kao i sluaju autonomizacije ena
kao pola ili proletarijata kao klase, samo obnavlja rasistiki ili seksualni kd, igra politike ekonomije,
prostim izmetanjem obeleenog pojma.
Drugi oblik diskriminacije, onaj uperen protiv mladih, uopte nije sekundarna posledica klasne dominacije ili ekonomske eksploatacije ve najeksplozivnija konsekvenca sadanjeg sistema. Hijerarhijski monopol na odluivanje sve vie potiskuje njihov drutveni znaaj na nulti nivo. Mladi zauzimaju
najkritinije ne-mesto kda, ali ne kao starosna grupa. Ako se njihova pobuna osea svuda, to je zato
to to ne-mesto prolazi kroz sve drutvene kategorije. U ekonomiji, politici, nauci i kulturi, neodgovornost je ta koja ima kljuni znaaj. To je pobuna onih koji su gurnuti u stranu, koji nikada nisu mogli
da progovore ili iji se glasovi nikada nisu mogli uti.
Sm govor se definie kao neprekidni odgovor (odgovornost), koji rastvara svu drutvenu transcendenciju. Nasuprot izgovorenoj rei, politika ekonomija je tokom istorije podravala diskurs, u kojem
se sve to je razmenjeno stavlja pod instancu kda. Pored svih diskriminacija, obeleavanja i ograniavanja onoga to smo izgovorili, sistem je proizveo temeljno odvajanje, koje proima sva ostala: ono
izmeu oznaitelja i oznaenog. Pomou tog odvajanja i cele logike komunikacije koju uspostavlja,
sistem je, postepeno, ali neumoljivo, uspeo da neutralizuje simboliku snagu rei. Binarno struktuiranje, apstrahovanje diskursa predstavljanja, opti ekvivalent kda, prisvajanje rei to su elementi
logike sistema.88 Buntovna praksa iz proteklih nekoliko godina dala je novi glas izgovorenoj rei i
prevazilaenju tradicionalnih kontradikcija.
Te pobune nemaju profil klasne borbe. Ali kapitalizam i njegove slabosti se razvijaju. Pritajene ispod odreujue instance oblika proizvodnje, one izbijaju na povrinu u skladu s logikom proirene
reprodukcije sistema. Etnike i jezike manjine, potisnute i porobljene tokom istorije birokratske centralizacije; tlaenje ena, dece, mladih, ali i starih; ceo ciklus represije i prilagoavanja organizovan
unutar nuklearne porodice, kao strukture reprodukcije u funkciji produkcije; polimorfna, negenitalna,
perverzna seksualnost, likvidirana ili sputana genitalnim principom seksualne stvarnosti; priroda
kao proizvodna snaga potinjena totalnom iskoriavanju u tim i drugim sluajevima, kapitalizam
preseca celu mreu prirodnih, drutvenih, seksualnih i kulturnih snaga, sve jezike i kdove. Da bi
funkcionisao, kapitalizam mora da dominira prirodom, da pripitomi seksualnost, da racionalizuje jezik kao sredstvo komunikacije, da potiskuje etnike grupe, ene, decu i mlade, da sprovodi genocid,
etnocid i rasnu diskriminaciju. U tome ne smemo videti, kao to to ini rigidni marksizam, prosto ispade ili ak pokuaje skretanja od osnovne teme, koja je uvek bila i moe biti samo klasna borba. U toj
doktrinarnoj konfuziji prisutna je mistifikacija marksistike misli, koja time to ekonomiju zaokruuje kao temeljno odreenje omoguava neometano funkcionisanje mentalnih, seksualnih i kulturnih
struktura. Ali, ako se kapitalizam tokom vekova oslanjao na sve ideologije nadgradnje da bi oslabio
pritisak ekonomskih kontradikcija, on danas primenjuje obrnutu strategiju. Sistem se sada oslanja
na ekonomske reference (blagostanje, potronja, ali i radni uslovi, plate, produktivnost, rast) kao alibi protiv mnogo ozbiljnije subverzije koja ugroava njegov simboliki poredak. Ekonomska sfera, sa
svojim deliminim kontradikcijama, danas je ta koja deluje kao ideoloki faktor integracije. Time to
od sebe pravi sauesnika u tom skretanju, marksizam doputa da ga kapitalizam lako iskoristi kao ideoloku radnu snagu (spontanu i dobronamernu). Sve to danas daje prioritet ekonomskoj sferi, kroz

88

Lingvistika i semiologija, na osnovu naune analize, upravljaju tim drutvenim iskljuivanjem ive rei. One brane
kd, zato to se kroz njega ivot i smrt sistema odvijaju ne na neki senzacionalistiki nain, ve pre svega na politiki.

53

zahteve za veim platama ili teoretisanje o ekonomiji kao poslednjoj instanci Segi (Sguy) ili Altiser
objektivno je idealistiko i reakcionarno.
Radikalna subverzija je transverzalna, zato to prolazi kroz kontradikcije povezane sa oblikom proizvodnje, i nedijalektika, utoliko to ne predstavlja dijalektiku negaciju u odnosu izmeu potlaenog,
neobeleenog pojma i onog obeleenog. Za nju u obzir dolaze samo prelazak preko crte i razgradnja
kda.89 Ta subverzija gazi preko svih tradicionalnih kontradikcija. Ali, te kontradikcije se ne sreu,
zato to su odvojene stratekom mutacijom sistema. Savez radnike klase i studenata (ili besposlene
omladine i radnika), na osnovu pobonog pozivanja na zajedniku eksploatisanost, nemogu je. Njihovi zahtevi se razilaze i to sve vie, uprkos oajnikim pokuajima studentskih i leviarskih pokreta
da politizuju svoju subverziju spajanjem s radnikom klasom. S jedne strane, tu su radnici koji uporno, na osnovu sistema nadnica i svoje integrisanosti u industrijski sistem, brane svoje pravo na rad
i prednosti koje im sistem donosi.90 S druge strane, tu su leviari i drutvene grupe (formirane na
osnovu pola, uzrasta, rase, etnike pripadnosti, jezika, kulture, znanja na osnovu svih kriterijuma
nadgradnje koji su istorijski prevazieni u skladu s racionalistikom perspektivom klasne borbe),
koje su demobilisane, neobeleene, iskljuene i iji se etiki sistem uruava. Jaz izmeu te dve sile se
samo poveava i ne moe se premostiti. Radnika klasa vie nije zlatni standard pobuna i kontradikcija.
Nema vie referentnog revolucionarnog subjekta. Nada da se subverzivno kretanje koje sistem dovodi
u pitanje kao kd, kao totalni jezik represije i odvajanja, moe dijalektiki povezati s klasnim kontradikcijama, koje sistem dovode u pitanje kao oblik proizvodnje i eksploatacije, samo je deo sanjarija
politikog voluntarizma.
Ipak, neto drugo se pojavljuje upravo na nivou proizvodnog procesa. I tu dolazi do potajnog naputanja, koje se iri kao iva rana na telu kapitalizma. Radna etika, sekularni radniki instinkt, etika
individualne i kolektivne sublimacije radnog procesa (koju danas, paradoksalno, reaktiviraju sindikati
i radnike partije), svuda se povlae. Tu vidimo pojavu praksi koje ne osporavaju samo eksploataciju
ve i sm rad, kao princip stvarnosti i racionalnosti, kao neto aksiomatsko (kao u paroli Nikada ne
radi iz 1968, ali i u trajkovima u Fiatu i Usinoru, gde se trajkovalo trajka radi, bez ikakvih zahteva).
To vie nije pitanje neke interne, dijalektike negacije unutar oblika proizvodnje, ve odbijanje, isto
i prosto, sme proizvodnje kao opteg aksioma drutvenih odnosa. Nema nikakve sumnje da se to
radikalno odbijanje prikriva i izmeta iza borbe oko nadnica i korporativnih zahteva, da se briljivo
gui i kanalie uz pomo partija i sindikata, za koje su, ba kao i za sistem, ekonomski zahtevi idealno
sredstvo kontrole i manipulacije.91 To je ono to novoj levici ili pokretu hipija daje njihovo znaenje.
Nije re o otvorenom otporu nekolicine, ve o ogromnom, latentnom naputanju, o endemskom, maskiranom otporu tihe veine, ali nostalginom za ivom reju i nasiljem. Neto se u svakom oveku
duboko raduje kada vidi kola u plamenu. (Omladina je, u tom smislu, samo eksponencijalna kategorija
latentnog procesa koji zahvata najiri drutveni prostor, bez obzira na uzrast ili objektivne uslove.)
S druge strane, nova levica ini samoubistvo ako veruje da ima statistiki znaaj, da je postala masovna politika sila. Ona se tu nepovratno gubi na nivou predstavljanja i tradicionalnih politikih
kontradikcija (isto vai i za ameriku kontrakulturu).

89

Ali neko moe teiti i prelasku na drugu stranu, da bi postao obeleen pojam, da bi promenio poloaj, bez naruavanja
kda: beli crnac, itd.
90
Sve do sada oni su delovali arhaino naspram tehnokratskog reformizma: izbor radnog rasporeda, oplemenjivanje
posla, ukidanje pokretne trake. Sindikati se moda opravdano opiru inovacijama, ali iz konzervativnih razloga.
91
To bi trebalo da znai da tradicionalne kontradikcije vie nemaju nikakvo jasno znaenje. Ali, moda ga nikada nisu ni
imale?

54

Politika revolucija i kulturna revolucija

U poslednjih sto godina, kapitalizam je uspevao da sprei ozbiljne drutvene i politike promene
tako to je apsorbovao kontradikcije koje su se postavljale samo na nivou materijalne proizvodnje.
Kontradikcije postaju radikalne tek kada, kao to je to danas sluaj, dostignu nivo ukupnih drutvenih
odnosa. Tek s proirivanjem polja drutvene apstrakcije na nivo potronje, oznaavanja, informacija
i znanja, s proirivanjem juridiskcije i kontrole na celo polje kulture i svakodnevnog ivota, ak i na
nesvesno, sistem moe razreiti delimine kontradikcije povezane sa ekonomskim odnosima u proizvodnji. Kroz obnovu dovrenu tek posle sto godina, kapitalizam je, radikalizujui sopstvenu logiku,
uspeo i da radikalno izmeni marksistike definicije kontradikcija i revolucije.
Kulturna revolucija, koja odgovara radikalizovanoj logici kapitala, sveobuhvatnom imperijalizmu,92 nije razvijeni oblik ekonomsko-politike revolucije. Ona deluje na osnovu izokretanja materijalistike logike. Suprotno materijalistikom postulatu, po kojem je oblik proizvodnje i reprodukcije
drutvenih odnosa podreen odnosima materijalne proizvodnje, moemo se upitati da li je proizvodnja drutvenih odnosa ta koja odreuje oblik materijalne reprodukcije (razvoj proizvodnih snaga i
proizvodnih odnosa). Genealogija drutvenih odnosa ukazuje na mnoge kriterijume dominacije, a ne
samo na privatno vlasnitvo nad sredstvima za proizvodnju. Vrsta, rasa, pol, uzrast, jezik, kultura, znaci antropolokog ili kulturnog tipa sve su to kriterijumi razlikovanja, oznaavanja i kda. Hipoteza
po kojoj su to, u krajnjoj instanci, samo potomci ekonomske eksploatacije, krajnje je pojednostavljujua. Naprotiv, ispravnije je rei da je i ta hipoteza samo racionalizacija poretka koji se kroz nju
reprodukuje dominacija koja ekonomsko koristi kao taktiku, obilaznicu i alibi. Profit i eksploatacija
danas vie nisu sutinske injenice. Moda to nisu bili ni u Zlatno i Gvozdeno doba kapitalizma.
Upravo na nivou proizvodnje drutvenih odnosa kapitalizam se pokazuje ranjivim i sklonim propasti. Njegova fatalna bolest nije nesposobnost da se reprodukuje ekonomski i politiki ve nesposobnost
da se reprodukuje simboliki. Simboliki drutveni odnosi su neprekidni krug davanja i primanja, koji,
kao u primitivnoj razmeni, ukljuuje potronju vika i svesni antiprodukcionizam svaki put kada
akumulacija (stvari koje jo nisu razmenjene; koje su uzete, a jo nisu vraene; koje su steene, a
jo nisu odbaene; koje su proizvedene, ali jo nisu unitene) zapreti da ukine recipronost i pone
da generie mo. Taj simboliki odnos je ono to model politike ekonomije (model kapitala) koji
zna samo za proces zakona vrednosti, odakle potiu prisvajanje i beskonana akumulacija vie ne
moe da proizvede. On je radikalna negacija simbolikog odnosa. Ono to je proizvedeno vie se ne
razmenjuje simboliki, a ono to nije simboliki razmenjeno (roba) hrani drutvene odnose moi i
eksploatacije.
Toj fatalnosti simbolike dezintegracije, pod znakom ekonomske racionalnosti, kapitalizam ne moe
umai. Moemo rei, zajedno s Kardanom, da osnovna kontradikcija kapitalizma vie nije ona izmeu
razvoja proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa ve nemogunost da ljude navede na participaciju.
Ipak, pojam participacija ima konotaciju koja je suvie ugovorna i racionalistika da bi dobro izrazila
prirodu simbolikog. Recimo zato da je sistem strukturalno nesposoban da oslobodi ljudske potencijale, osim kao proizvodne snage, to jest, u skladu sa operativnom svrhom koja ne ostavlja prostora za
nadoknaivanje gubitka, poklon, rtveni dar ukratko, za mogunost simbolike razmene.
Primer potronje je veoma znaajan. Feudalni sistem je propao zato to nije naao put koji vodi ka
racionalnoj produktivnosti. Buroazija je znala kako da natera ljude da rade, ali je jedva izbegla propast 1929, zato to nije znala kako da ih natera da troe. Do tada se zadovoljavala time da ljude prisilno
socijalizuje i eksploatie kroz rad. Ali kriza iz 1929. je oznaila taku zaguenja: problem vie nije bio
92

Ekonomsko i politiko irenje kapitalizma na planetarnom nivou samo je ekstenzivni modalitet tog produbljivanja
kapitala. Pored toga, upravo na tom nivou analiza imperijalizma se generalno pokazuje ogranienom

55

produkcija ve cirkulacija. Potronja je postala strateki element; ljudi se od tada mobiliu kao potroai; njihove potrebe postaju sutinski vane, isto koliko i njihova radna snaga. Tom operacijom sistem
je obezbedio svoj ekonomski opstanak na fantastino proirenom nivou. Ali u strategiji potronje ima
jo neeg. Time to je dopustio mogunost irenja i potronje, organizovao drutvenu redistribuciju
(socijalnu sigurnost, subvencije, plate koje vie nisu striktno definisane reprodukcijom radne snage),
pokrenuo reklamu, poeo da se bavi ljudskim odnosima, itd., sistem je stvorio iluziju simbolike participacije (iluziju da je ono to je oduzeto i osvojeno ipak redistribuirano, dato, rtvovano). Cela ta
simbolika simulacija zapravo otvoreno cilja na jo vei profit i mo. Uprkos svoj dobroj volji (makar
meu onim kapitalistima koji su svesni nunosti ublaavanja logike sistema da bi se izbegla eksplozija
u bliskoj budunosti), sistem ne moe od potronje napraviti pravu konzumaciju, svetkovinu, razbacivanje. Potroiti znai ponovo poeti s proizvodnjom. Sve to je potroeno je zapravo investirano;
nita nije zaista izgubljeno. ak i kada se zapale zalihe kafe, kada se ogromno bogatstvo uniti u ratu,
sistem ne moe spreiti da to dovede do proirenja reprodukcije. On je vezan nunou proizvodnje,
akumulacije, stvaranja profita. Njegova pomo nerazvijenim zemljama vraa se kao viestruka zarada.
I pored svih osuda katastrofe koja neminovno sledi na kraju tog procesa, koje su liberalni eksperati
upuivali u proteklih dvadeset godina, bogate nacije ne mogu smanjiti (ak i ako to zaista ele), osim
po cenu pravih rtava, jaz koji ih razdvaja od Treeg sveta. To znai i da je svaki pojedinac, svaki
potroa, zatoenik profitabilne manipulacije dobrima i znacima u svom najboljem interesu. On vie
ne moe gubiti svoje vreme u dokolici.93 On neminovno, na sopstvenom nivou, reprodukuje ceo sistem politike ekonomije: logiku prisvajanja, nemogunost bacanja, darivanja i gubitka, neumoljivost
zakona vrednosti.
Ista sprega postoji i na politikom nivou. Vlast se sastoji iz monopola nad izgovorenom reju; izgovorena re (odluka, odgovornost) vie se ne razmenjuje. Ali, ta situacija je eksplozivna; oni na vlasti
to znaju. I vidimo ih kako oajniki pokuavaju da se odreknu dela izgovorene rei, da redistribuiraju
deo odgovornosti, da bi izbeglu bumerang koji ih im se vratio maja 1968. Ali oni to ne mogu postii.
Voleli bi da imaju participaciju, ali participacija se svaki put otkriva samo kao bolja taktika za iru
reprodukciju sistema. to se vie autonomije dodeli svakome, odluivanje se sve vie koncentrie na
vrhu.94 Kao i 1929, kada je sistem skoro propao zbog nesposobnosti da produkciju ubaci u cirkulaciju,
tako i danas on strada zbog nesposobnosti da omogui cirkulaciju izgovorene rei. Poto je samo sistem proizvodnje, on moe reprodukovati samo sebe. On vie ne moe postii bilo kakvu simboliku
integraciju (povratnost procesa akumulacije kroz festivale i bacanje, povratnost proizvodnog procesa
kroz unitavanje, povratnost procesa vlasti kroz razmenu i smrt).
Na svim mestima, sistem je oboleo od desublimacije, liberalizacije, tolerancije, dok pokuava da
prevazie sebe ne bi li preiveo. Potronja, zadovoljavanje potreba, seksualno osloboenje, prava ena,
itd. spreman je da dopusti sve da bi smanjio drutvenu apstrakciju, samo da bi ljudi nastavili da igraju
igru. Ali, jo jednom, on to ne moe postii, zato to je ta liberalizacija suvie represivna. Potrebe
koje su nekada bile sluajne i heterogene, sada se homogenizuju i konano racionalizuju, u skladu
s modelima smog sistema. Seksualnost, nekada potisnuta, osloboena je kao igra znakova. Tako se
seksualnost objektivizuje kao funkcionalnost tela i profitabilnost principa zadovoljstva. Informacije
su osloboenje, ali samo radi boljeg upravljanja i oblikovanja preko medija. Pritisak sistema politika
ekonomije svuda samo raste. Poslednji znaci su borba protiv zagaenja i za oplemenjivanje radnog
mesta. I tu sistem nastoji da ublai svoja ogranienja i povrati dostojanstvo prirode i rada: to je samo
desublimacija proizvodnih snaga u odnosu na tradicionalnu eksploataciju. Ali, dobro znamo da se
93

Baudrillard, La socit de consommation (Paris: Denol, 1970).

Autonomija fakulteta, kakvu znamo, je najbolje sredstvo za njihovo usklaivanje sa kapitalistikom produktivnou,
kao to je i nezavisnost kolonizovanih naroda bila najbolje sredstvo za nastavak i modernizaciju njihove eksploatacije.
94

56

simboliki odnos oveka prema prirodi ili sopstvenom radu tu nee pojaviti. Tu moe doi samo do
fleksibilnije i pojaane operativnost sistema.
Suoavamo se s kodiranjem, superkodiranjem, univerzalizacijom kda, s prodorom aksiomatizacije
kapitalistikog sistema (Delez). Ali naspram te pobednike apstrakcije, naspram te nepovratne monopolizacije, javlja se potreba za simbolikim oseanje da se nita ne moe dati, a da ne bude vraeno,
da se nita ne moe osvojiti, a da se neto ne izgubi, da se nita ne moe proizvesti, a da se neto ne
uniti, da se nita ne moe izgovoriti, a da se na to ne odgovori.

Ekonomija kao ideologija i simulacioni model

Kapitalistiki sistem ima sve razloge da tu subverziju simbolikog, koja se do nekog stepena javlja pod etiketom kulturna revolucija, skrene kroz odlaganje kontradikcija u ekonomski domen.
Autonomizacija ekonomskog je ideoloka strategija. Burdije (Bourdieu) opisuje istu pojavu u sluaju
sistema obrazovanja i kulture.95 Tim sistemima je doputena formalna autonomija (o kojoj se teoretie kao o transcendenciji i koja se predstavlja kao demokratska i univerzalna istina kao jednako
pravo na obrazovanje i kulturu za sve dok se klasna struktura izokree u korist poretka proizvodnje). Preko tog efekta autonomije i iza tog simulakruma prevazilaenja, sistem bolje sprovodi svoju
ideoloku funkciju i na najefikasniji nain obnavlja vladajue drutvene donose. Moemo se upitati
da li on slui samo njihovoj reprodukciji ili moda specifinoj proizvodnji klasne dominacije. Naime,
to onda podrazumeva izokretanje analitikog okvira: ekonomsko se u naem drutvu moe ukazati
kao najvanije mesto izjednaavanja ansi, kao najmanje konzervativan meu drutvenim odnosima,
itd. (Istorijski, od pojave buroazije, ekonomija je igrala ulogu odskone daske za emancipaciju, u poreenju s mnogo kozervativnijim pravnim, religioznim i kulturnim strukturama.) I moda su upravo
akademski i kulturni sistemi ti koji imaju odluujuu ulogu u proizvodnji drutvenih odnosa, dok se
ekonomsko samo oslanja na njihovu reprodukciju.
U svakom sluaju, ideoloki proces, onako kako se pojavljuje u Burdijeovoj analizi, nije se promenio
i moe se generalizovati na sledei nain: ideologija se uvek produava autonomizacijom deliminog
totaliteta; svi autonomizovani delimini totaliteti odmah dobijaju ideoloku vrednost. Tako Burdije
tretira obrazovni sistem. Ali, sva delimina polja, a posebno ekonomsko, mogu, iz istog razloga, delovati kao ideoloka polja, kada se jednom uspostave kao autonomna instanca (i ak determinanta). Ali,
autonomizacija ekonomske sfere je neto zajedniko i kapitalizmu i marksizmu.
1. Sva autonomizovana delimina drutvena polja postaju, u isto vreme, mesta univerzalistikog i
egalitarnog mita: nekada je to bila religija; danas su to obrazovni i kulturni sistemi; potronja, kao
funkcija izolovana od proizvodnje, ubrzano postaje takva. Ali, ekonomska sfera afirmie samu sebe
u svojoj autonomiji kada se suoi s religioznom, kulturnom, itd., kao sfera drutvene racionalnosti,
kao univerzalna instanca produktivnosti (tu se marksistiki ekonomisti opet ne mogu razlikovati od
buroaskih) i, samim tim, kao egalitarni mit. Svi ljudi imaju jednaka prava pred objektivnim razumom
produktivnosti.
2. Ekonomsku sferu podrava nauka. Naime, sva ta udaljena polja lue mit o strogosti, objektivnosti,
istini. Objektivnost i istina su samo efekti parcelizacije oblasti znanja, njegove autonomizacije pod
odreenim pravilima. Egzaktne nauke ive u imaginarnom svetu, zatvorenom za sve drugo svojim
savrenim i fragmentiranim znanjem, a nauna strast nije nita drugo nego fascinacija zabludom.
Politika ekonomija, kao posebna nauka, istinski je ideoloka, a kritika politika ekonomije, kada i
95

Pierre Bourdieu et Jean-Claude Passeron, La rproduction: Elments pour une thorie du systme denseignement (Paris:
Minuit, 1970).

57

sma eli da bude nauna (materijalistika) samo osnauje svoj predmet kao udaljenu apstrakciju.
Nema ekonomske istine, ili bolje, mi smo samo oblikovali tu istinu kao proizvoljnu instancu.
3. Sva delimina polja, ukljuujui i ekonomsko, jesu oblasti kontradikcija, takoe deliminih. Mesto osnovnih kontradikcija mesto dananje politike jeste linija koja razdvaja delimina polja. A
revolucija nije razreavanje deliminih kontradikcija ve ukidanje te linije. Unutranje kontradikcije unutar deliminih polja su odjek odvajanja koje ih proganja. To je njihovo rodno mesto. One su
zato dvosmislene: u isto vreme kada pokazuju opsednutost neodvajanjem, samo pojaavaju odvajanja tako to ih autonomizuju kao unutranje kontradikcije. Njihovo razreenje nikada ne moe ii
dalje od odvajanja, koje zato nikada nije konano. One se razreavaju bekstvom iz deliminog sistema opsednutog odvajanjem (drugi bi rekli kastracijom). Takav je proces politike ekonomije; takvo je
imaginarno politike ekonomije (Kardan).
Cela materijalistika kritika ideologije, osuda autonomizacije vrednosti svesti, kulture, simulacije
naela stvarnosti ideja, cela ta kritika se u potpunosti okree protiv materijalizma, to jest, protiv autonomizacije ekonomskog, sve dok se ono tretira kao (odreujua) instanca.
Ekonomsko se svuda javlja kao teorijska interpretacija raskida sa simbolikom razmenom, kao institucija odvojenog polja, koje zatim postaje vektor totalne reorganizacije drutvenog ivota. To je
simulacija univerzalne konane raunice i produktivne racionalnosti, simulacija odreenja, dok simbolika razmena ne zna ni za odreenje, niti za cilj. To je simulacija realnosti te instance, ekonomskog
naela stvarnosti koje poinje da se univerzalizuje na osnovu smog principa odvajanja. Danas se taj
model moe nai u svojoj dovrenoj formi, zajedno sa ostalim operativnim modelima, sa simulacijama
situacija koje za cilj imaju predvianje i kontrolu, sa operativnim sredstvima koja zamenjuju stvarnost
i kd naela stvarnosti.96
Kardan kae: Racionalnost modernog drutva nalazi se samo u njegovoj formi: to je silogizam
rasta, kamufliran kao istorijska dijalektika razvoja proizvodnih snaga. Ali, u tom silogizmu hipoteze
svoj sadraj pozajmljuju od imaginarnog. A prevaga silogizma kao takvog, opsednutost racionalnou
odvojenom do svega ostalog, ini imaginarno drugog stepena. Moderna pseudoracionalnost je oblik
imaginarnog unutar istorije. Ona je proizvoljna u svojim krajnjim ciljevima, sve dok ti ciljevi ne pokazuju nikakvu racionalnost. I ona je proizvoljna kada se sama namee kao cilj (to vai i za logiki i za
dijalektiki razum). U tom pogledu, moderni svet je rtva sistematinog delirijuma, a autonomizacija nesputane tehnologije (i birokratije) je samo njegova najneposrednija, najvidljivija i najopasnija
forma Ekonomija, na najupadljiviji nain, pokazuje dominaciju imaginarnog na svim nivoima.97
Simboliko je ukidanje imaginarnog politike ekonomije (i svih drugih odvojenih polja). U tom smislu, kulturna revolucija vie nije vezana za ekonomsko-politiku revoluciju. Ona preseca ekonomskopolitiko kao delimian revolucionarni diskurs, ali koji se, u izvesnom smislu, pokazao i kao racionalizujui i mistifikatorski. Revolucija koja tei celini ivota i drutvenih odnosa vodie se pre svega protiv
autonomizacije ekonomskog, iji je poslednji znamen (revolucionarni i materijalistiki) autonomizacija oblika proizvodnje kao odreujue instance. Poto sistem danas ne raspolae boljom strategijom
od dijalektike politike ekonomije, kulturna revolucija se mora postaviti protiv ekonomsko-politike
revolucije.

96
Tako se idealistika i materijalistika simulacija udruuju. Njihova zajednika ema je odvajanje instanci pod jurisdikcijom jedne od njih (ista ema kao u semiolokoj redukciji). Cf. Baudrillard, Ftishisme et idologie, Nouvelle revue de
psychanalyse, op. cit.
97
Paul Cardan (Cornlius Castoriadis), LInstitution imaginaire de la socit, Seuil, 1975. Originalno objavljeno u asopisu
Socialisme ou Barbarie, 19641965. The Imaginary Institution of Society, VII: Imaginary in the Modern World, op. cit., str. 156.

58

Marksistika teorija i radniki pokret: koncept klase

Na taj revolucionarni potencijal, na tu subverziju uperenu protiv aksiomatskog karaktera produktivne racionalnosti (ukljuujui i njene unutranje kontradikcije) vie se ne moe primeniti marksistika
analiza klase i oblika proizvodnje. Marksizam je nesposoban da teoretski sagleda ukupnu drutvenu
praksu (ukljuujui i najradikalnije forme marksizma); on moe da je vidi samo kao odraz u ogledalu
oblika proizvodnje. On ne vodi ka dimenziji revolucionarne politike. U naoj sadanjoj poziciji, marksistika analiza, sa svojom revolucionarnom racionalnou, vie ne moe osvetliti ni moderna, niti
primitivna drutva.
Pored toga, retrospektivno gledano, moramo se upitati da li je moda oduvek bilo tako, da li je jo
u Marksovo vreme teorija oblika proizvodnje za ishod imala krajnje pojednostavljivanje drutvene
prakse. Ako ne moe da govori o sadanjem obliku revolucije, da li je onda, makar u nekom istorijskom
trenutku (u klasinoj fazi kapitalizma), mogla da govori o temeljnim kontradikcijama? Da li je oblik
proizvodnje (zajedno s klasom i klasnom bornom) imao svoj trenutak istine?
Ovde se namee bogohulna hipoteza da sprega marksistike teorije i radnikog pokreta iz XIX veka
moda nije bila udo istorije najvei dogaaj u istoriji, kae Altiser ve proces reciprone redukcije
i neutralizacije. Objektivni istorijski rezultat bilo je guenje i jednog i drugog, prvo u lenjinistikoj
politikoj meavini, zatim u staljinistikoj birokratiji, a danas u najvulgarnijem reformistikom empirizmu. To su stadijumi dugog opadanja, koje bi bilo suvie pojednostavljeno pripisati nekim uzgrednim
poremeajima. Duboka logika tog opadanja primorava nas da se vratimo iza Staljina, iza Lenjina, itd.,
sve do kljunih taaka misli smog Marksa, na prvobitni dogaaj, koji se uvek zamiljao kao neosporno revolucionaran, na dijalektiku spregu njegove teorije i objektivne drutvene prakse klase zvane
proletarijat. Toliko dugo smo iveli u senci tog udesnog dogaaja da ideja kako ta sprega nije bila
nuna, niti nuno najbolja, nikada nije bila istinski formulisana. Drutvena pobuna i kretanje teorije,
koji proveravaju sebe u onom drugom, koji se uzajamno potvruju u odnosu na tok istorije, bili su
univerzalizovani kao istorijski razum, pod znakom dijalektike revolucije. Ali oni su bili izgubljeni
kao radikalna drutvena razliitost.
Tanije, nije dolo do spajanja radikalne pobune i radikalne teorije, pri emu su oboje bili u primitivnoj fazi i neodreeni (kao u sluaju pobunjenikih pokreta iz XIX veka, sve do Komune 1871. i
zatim ponovo u maju 1968), ve izmeu dva pojma koja su ve bila formirana i naginjala jedan drugom.
Ako hoete, to jeste dijalektiki, ali treba videti da je ono to je tu bilo dijalektizovano i na emu se
dri cela marksistika teorija, jedna drutvena injenica precizirana kao klasa, kao objektivna i svesna organizacija, kao proletarijat. Ono to je teorija definisala kao proletersku organizaciju jeste jasno
odreena drutvena kritika koja se odvija u okvirima oblika proizvodnje, proizvodnih i klasnih odnosa.
S jedne strane imamo objektivnu i organizovanu klasu, a s druge racionalnu i izgraenu teoriju (kako u njenom materijalistikom sadraju, tako i u njenom dijalektikom obliku) izmeu ta dva pojma,
od kojih je svaki bio racionalizovan u slici drugog, kruila je dijalektika revolucije. Teko je proceniti
da li je ba sve bilo potisnuto i eliminisano u toj operaciji koja je jednom za svagda pod znakom
materijalizma, istorije i dijalektike uspostavila revolucionarno naelo stvarnosti. Recimo zato sledee:
sve to su princip zadovoljstva i radikalni revolt otkrili i to se jo uvek moe itati u pobunama iz
XIX veka, u unitavanju maina, u premarksistikim utopijama i liberterskom diskursu, u ukletim pesnicima ili seksualnoj pobuni i to je, daleko izvan okvira materijalne proizvodnje, teilo simbolikoj
konfiguraciji ivota i drutvenih odnosa, uniteno je apstraktnom konfiguracijom politike ekonomije
naime, u svojoj udesnoj sprezi, marksistika teorija i socijalistika organizacija su ceo taj primitivni
i radikalni pokret dijalektizovale tako to su ga, pod znakom klasnog statusa i istorijskog sadraja,
posmatrale kao razvoj proizvodnih snaga. One su ga racionalizovale u odnos antagonistikih snaga
unutar samo jednog drutvenog polja, magnetizovanog politikom ekonomijom.
59

Ali taj revolt je ukljuivao neto drugaije od dijalektike snaga. On je znaio provalu radikalne razliitosti, neto sasvim drugaije od vika vrednosti i eksploatacije radne snage, koji deformiu sve
drutvene odnose jednostranom racionalnou proizvodnje i univerzalne socijalizacije pod zakonom
vrednosti. I ako pogledamo paljivije, zahvat se sastojao u dijalektikoj rehabilitaciji statusa proizvoaa, ka emu je bio usmeren revolt i u emu je marksistika teorija od sebe napravila polaznu
taku drutvene revolucije. Marksizam izvodi revolucionarni manevar i obeava osloboenje izvan
procesa razgradnje i represije. (Nie je u pravu: radnici su uzdigli u vrhunsku vrednost sm znamen
svog ropstva, isto kao i hriani patnju.) To vie nije revolucija za ovde i sada: ona postaje istorijska
svrha. Definisana pozitivistiki, pod znakom progresa buroazije ili dijalektiki, pod marksistikim
znakom revolucije, ona je uvek bila nametanje znaenja, racionalna projekcija objektivne svrhe suprotstavljene radikalnosti elje, koja, u svom ne-znaenju, preseca sve konane ciljeve.
U odnosu na situaciju iz XIX veka, stvorenu masivnom industrijalizacijom, disciplinom koncentracionog logora, strogom obukom generacija zanatlija i seljaka, u odnosu na tu situaciju razgradnje i
revolta, marksistika teorija i radnika organizacija uspele su da artikuliu neto to bi se moglo nazvati optom istorijskom racionalizacijom, nekom vrstom sekundarne elaboracije: valorizaciju rada kao
izvora drutvenog bogatstva, valorizaciju procesa racionalnog razvoja proizvodnih snaga, tog procesa
koji se poistovetio sa revolucionarnim projektom (svakako kroz dijalektiku negaciju, ali iza kojeg
je neumitno bilo skriveno meanje radnike klase s radom kao drutvenom etikom te iste klase).
Etika racionalnog rada, koja je buroaskog porekla i koja je tokom istorije sluila za definisanje
buroazije kao klase, sada se obnavlja, u fantastinom obimu, na nivou radnike klase i opet slui za
njeno definisanje kao klase, to jest njenom svoenju na status koji podlee istorijskom predstavljanju.
Potovanje prema maini, uvanje instrumenata rada, to nagovetava vlasnitvo (neku vrstu ljudskog prava nasuprot zakonskom) i budue prisvajanje sredstava za proizvodnju, uspostavljaju radniku klasu kao produktivistiki poziv, koji zauzima mesto istorijskog poziva buroazije. injenica
da se u revolucionarnom projektu sredstva za proizvodnju stavljaju na raspolaganje onima koji proizvode, pod znakom drutvenog prisvajanja i samoupravljanja, samo pridaje svojstvo venog procesu
proizvodnje, s one strane svih promena u obliku proizvodnje. Klasa pregalaca se tako potvruje
u svom idealizovanom statusu kao proizvodna snaga, ak i u svom revolucionarnom idealu. Ona je
odraz najdragocenijeg ljudskog kapitala, u skladu s mitom o poreklu drutvenog bogatstva.
Pod maskom istorijskog materijalizma, idealizam proizvodnje na kraju raa pozitivnu definiciju
revolucionarne klase. Klasa se zatim definie na nivou univerzalnog, na osnovu univerzalnosti radne
snage. Ona se tako vraa na sutinu koju joj je zapravo dodelila buroaska klasa i koja ju je definisala,
u njenom istorijskom biu, na osnovu univerzalnosti kapitala. Kapital i radna snaga se onda sreu kao
odgovarajue vrednosti, jednako zasnovane u univerzalnom.98 U tom susretu klasa od kojih svaka ima
svoj cilj, odnosno istorijsku referencu, buroaska klasa uvek odnosi prevagu. Naime, koncept klase je
njeno vlasnitvo i kada uspe da u njega uhvati proletarijat ve je dobila igru. Klasa je univerzalistiki i racionalistiki koncept, roen u drutvu racionalne produkcije i kalkulacije proizvodnih snaga.
U izvesnom smislu, oduvek je postojala i postojae samo jedna klasa, ona buroaska. Kapitalistika
buroaska klasa je definisana ne samo vlasnitvom nas sredstvima za proizvodnju ve i racionalnom
svrhom proizvodnje. Napraviti od proletarijata klasu znai zatvoriti ga u poredak definicije (sa svojstvima kao to su klasna svest i istorijski subjekt) iji model ostaje buroaski.99 Uzdizanje na status
98

Ta konfizija se ponovo javlja zbog injenice da pored razmenske vrednosti radne snage to predstavlja nivo eksploatacije i dijalektike kontradikcije Marksistika teorija zadrava i nivo upotrebne vrednosti rada, nivo nesvodiv na
pozitivnost vrednosti, to jest, zadrava ogledalo ljudske pozitivnosti rada u kojem proleterska klasa, u prelazu iz negativnog
u pozitivno, poinje da prepoznaje sebe. Jo jednom, upotrebna vrednost se podmuklo poigrava s marksistikom teorijom.
99
U tom pogledu, veoma lepa dijalektika koju Luka razvija u Istoriji i klasnoj svesti poprima potpuno dvosmisleno znaenje. Racionalni poziv klase kao istorijskog subjekta, artikulacija tog procesa kroz svest koju klasa ima o sebi to su pojmovi

60

klase je ekvivalentno racionalizaciji radnikog pokreta i njegovog revolta, ekvivalentno uklapanju

u optu racionalnost industrijskog poretka. Tako izraz klasa protiv klase moe dobro oznaavati antagonizam na nivou odnosa prema sredstvima za proizvodnju, ali ni na koji nain ne raskida sa svrhom
sme produktivnosti. Naprotiv, time to je uvlai u svoju dijalektiku, ta ema slui samo proirivanju
procesa politike ekonomije u beskraj.
Ako klasna borba ima neko znaenje, onda se ono ne nalazi u susretu jedne klase s drugom. (Kada se
struktura preokrene i proleterska klasa pobedi, kao na Istoku, nita se sutinski ne menja u drutvenim
odnosima.) To znaenje moe biti samo u radikalnom odbijanju da se bude zatvoren u bie i svest
klase. Naime, na proletarijatu je da negira buroaziju zato to mu ona dodeljuje klasni status. On ne
sme negirati sebe sve dok je lien sredstava za proizvodnju (to je, naalost, objektivna marksistika
definicija klase); on negira sebe sve dok je definisan u okvirima proizvodnje i politike ekonomije.
Da li proletarijat moe imati neko znaenje ako sam sebe definie u okvirima proizvodnih snaga,
rada, istorijske racionalnosti, itd.? U tom okviru, proletarijat (ili bilo koja druga mogua klasa) se
obavezuje da stupi u racionalnu dijalektiku forme i sadraja (s jedne strane, klasna struktura, s druge,
njegove sopstvene klasne vrednosti, osim kada to nije klasni interes!). On prihvata svrhu klase, koja
ga savreno zatvara u dijalektiku igru kapitalistikog drutva.
Tanije, time to pojaava sebe u svom biu, srazmerno razvoju klasne borbe, proletarijat uveava
mo vladajue klase, a njegova degradirana opozicija slui reformistikm impulsu kapitalistikog sistema, osim kada se pokae jo konzervativnijim u odnosu na vladajue vrednosti. To je situacija koju
imamo danas.
Kome moemo pripisati odgovornost za istorijsku zabludu dvostruke revolucionarne negacije
(proletarijat kojeg je sreno porodila buroazija, ali koji se nije rodio za sebe kao klasa)? Lenjin ili
ak Staljin, odumiranje samog proletarijata da li su to samo dijalektike nezgode? Sasvim prosto,
problem je sprega revolucionarne teorije usmerene na ukidanje klasa, koju je naznaio Marks i revolucionarnog subjekta (prava i istorijska klasa plaenih radnika). Ne moe se ak rei ni kako se
proletarijat postepeno okrenuo protiv sebe. On je logino proizveo supstancijalizaciju drutvenog revolta u klasi koja se teoretski ne moe prevazii i koju je organizacija ubrzo samo uvrstila u njenom
biu. Od tog trenutka, proleterska klasa i marksistika teorija poinju da opravdavaju jedna drugu i,
samim tim, da se uzajamno neutralizuju. A projekat preobraaja ivota, koji je bio i Marksov zahtev,
kao i dananjeg revolta, polako je zamenjen drugim ciljem, pobedom proletarijata.
kojima se utire put hipostaziranju bia klase, trijumfu naela stvarnosti i predstavljanja klase, to zapravo znai trijumfu
Partije. Na jednom niovu, ta dijalektika i sponatna kolektivna klasna svest kao da protivree birokratskom procesu (to je
razlog zato je Staljin, uvek povran, napao tu knjigu). Ali na dubljem nivou, postoji kolizija izmeu racionalistike teorije
klasne svesti i formalne racionalnosti birokratije. Nije sluajno to to se Lukaeva teorija, dijalektika i spontanistika, javlja u trenutku kada je birokratski monopol Partije bio istorijski ojaan. Ona nije sutinski napadala taj proces zato to je,
fiksirajui reflektiranu sutinu, klasnu racionalnost, to za sebe istorijskog subjekta, nuno zastupala logiku predstavljanja
i poistoveivanja uporedo sa idealnom instancom (na neki nain, ego ideal klase). Ta instanca je mogla biti samo organizacija Partije. Imaginarnom istorijskom subjektu odgovara duboko paranoina maina birokratije. (Na isti nain, idealizacija
svesnog subjekta je tokom cele zapadne istorije bila savremenik proirivanja racionalne kontrole drave. Ista operacija se
pojavljuje na nivou klase kod Lukaa.) On se vratio staljinizmu kada je napisao Unitenje razuma, gde je osudio iracionalnost faizma. Ali faizam je iracionalan samo za buroasku demokratiju. On zapravo inkarnira ekstremno paranoini razum,
ekstrem koji dijalektiki razum ne moe da ospori kada zapadne u imaginarnu transcendenciju subjekta, proleterske klase.
Na toj apstrakciji se moe izgraditi (i sa Staljinom e, logino, biti izgraen) totalitarizam, to jest totalno preuzimanje nadlenosti, totalna kontrola klase preko organizacione instance pod znakom razuma. Klasna svest, ta idealistika vizija, raa
samo jedan oblik objektivnog postojanja: Partiju. Nije sama klasna svest, u svom sopstvenom kretanju, ta koja donosi Partiju ili organizaciju kao dijalektikog posrednika svoje prakse. To je birokratija, koja, u skladu sa proirivanjem svoje moi,
lui klasnu svest kao svoju ideologiju. Dok pie Istoriju i klasnu svest, Luka nije antistaljinista, on je deo istog pokreta kao
i Staljin. On daje birokratiji njenu filozofiju istorije, refleksivnu filozofiju klase kao subjekta s kojim pobednika birokratija
moe da nastavi sa istorijskom idealizacijom svoje totalitarne prakse.

61

Revolucija kao svrha: istorija u iekivanju

Zajedno sa oblikom proizvodnje, koncept istorije formira drugo krilo te dijalektike racionalizacije.
On je odgovara konceptu razvijenom u drutvenoj strukturi u vreme teoretske artikulacije oblika
proizvodnje (jo jednom, uvoenje predstavljanja u perspektivi, kao naela stvarnosti prostora, tokom
renesanse).
Moe se govoriti i o milenaristikom elementu prisutnom kod Marksa100 : o komunizmu kao bliskoj
budunosti, o predstojeoj revoluciji. Taj utopijski impuls potie iz Uvoda u kritiku Hegelove filozofije
prava, Ekonomsko-filozofskih rukopisa iz 1844, Teza o Fojerbahu i Manifesta. Posle neuspeha iz 1848,
dolo je do povratka na poetne pozicije. Komunizam vie nije bio neposredna mogunost sadanje
situacije; on je mogao postati prava mogunost samo mnogo kasnije, na kraju perioda u kojem e se
formirati neophodni istorijski uslovi.101 S Kapitalom, prelazimo put od revolucionarne utopije do prave istorijske dijalektike, od neposrednog i radikalnog revolta do objektivnog razmatranja situacije.
Neophodno je da kapitalizam sazri, da iznutra postane drutveni sistem, kroz vlastitu negaciju. Odatle sledi logika i istorijska nunost, dijalektiki Dugi mar, u kojem negativnost proletarijata nema
neposredne posledice po sebe kao klasu ve dugorono utie na proces kapitala. Ukljuen u tu dugu
objektivnu obilaznicu, proletarijat poinje da razmilja o sebi kao o negaciji i istorijskom subjektu.102
Marksizam zatim odstupa od svog radikalnog impulsa i svoje napore usmerava na istraivanje istorijskih zakona. Proletarijat vie ne iskorauje iz sopstvene senke; on se uveava u senci kapitala.
Revolucija se smeta u neumoljivi proces evolucije, na ijem kraju istorijski zakoni nalau oveku da
se oslobodi kao drutveno bie. Marksistika perspektiva ne naputa svoju radikalnu potrebu ali on
postaje krajnja svrha,. Dolazi do prelaska iz ovde i sada u asimptotu,103 u obustavljeno do daljeg, u
neodreeno odlaganje, koje, pod znakom istorijskog naela stvarnosti (objektivna socijalizacija drutva na osnovu dinamike kapitala; dijalektiki proces sazrevanja objektivnih uslova revolucije), potvruje transcendentni karakter asketskog komunizma, komunizma sublimacije i nade. U ime stalno
obnavljane budunosti onoga to dolazi posle istorije, posle diktature proletarijata, posle kapitalizma i socijalizma on zahteva sve vee rtvovanje neposredne i neprekidne revolucije. Kao asketski
u odnosu na sopstvenu revoluciju, komunizam zapravo duboko pati od toga to ne uzima svoje elje
kao stvarnost.104 (Ta transcendentna dimenzija, sublimacija, ista je kao i kod ortodoksnog hrianstva, koje se borilo protiv milenaristikih sekti zbog njihovog insistiranja na neposrednom ostvarenju,
ovde na zemlji. Kao to znamo, sublimacija je represivna. Na njoj poiva mo Crkve.)
Revolucija postaje krajnji cilj, ali ne u smislu radikalne potrebe koja, umesto da rauna na konanu
totalizaciju, polazi od toga da je ovek ve potpuno prisutan u svom revoltu. To je znaenje utopije,
ako je odvojimo od sanjalakog idealizma, na koji onaj nauni uiva da je svede samo zato da bi je
sahranio. Ona odbacuje emu, razreivanje kontradikcija. Ta idealna konstrukcija koja pravi mesta
za razum istorije, za svesnu i loginu organizaciju odloene revolucije ta dijalektika vrlo brzo postaje ista i prosta ema ciljeva i sredstava. Revolucija kao cilj zapravo je ekvivalentna autonomizaciji
sredstava. Posledice su jasne: to vodi u guenje sadanjosti, u proterivanje neposredne subverzije, u
razreivanje (u hemijskom smislu) eksplozivnih reakcija u dugorono reavanje.
100

Oslanjam Kalivodin rad (Robert Kalivoda), Marx et Freud (Paris: Editions anthropos, 1971).
Isto vai i za hriansku istoriju; hrianski koncept istorije je nastao iz neuspeha Drugog dolaska.
102
Socijalizam u jednoj zemlji bio bi ostvarenje te kvalifikacije u koju se smeta proletarijat, te supstancijalizacije negativnosti u kojoj istorija, kao konana dimenzija, postaje objektivna dimenzija. Prvobitno negativni subjekt istorijske dijalektike
postaje subjekt pozitivistike istorije revolucije. To veliko skliznue je mogue i moe se objasniti samo prelaskom od utopije
na istorijsku epohu.
103
Asimptota: prava koja ide uporedo s nekom krivom i sve vie joj se pribliava, ali je nikada ne dodiruje. Prim. prev.
104
Poznata parola iz maja 1968. Prim. prev.
101

62

ovek bi trebalo da se zadovolji perspektivom svog osloboenja. To je razlog zato e revolucionarni romantizam, pobuna hic et nunc (ovde i sada), nastaviti da cveta, sve dok marksistika
perspektiva ne bude vie samo perspektiva. (Kalivoda) Ali, od trenutka kada marksizam stupa u igru
objektivnosti istorije, kada se sam potini zakonima istorije i dijalektike, da li uopte moe biti neto
vie od perspektive? U vreme kada je Marks poeo da pie, radnici su razbijali maine. Marks nije
pisao za njih. U njegovim oima, oni nisu bili u pravu; revolucionarna je bila industrijska buroazija.
To se uopte ne moe objasniti teoretskim zaostajanjem. Ta neposredna pobuna radnika koji unitavaju maine ostala je neobjanjena. Sa svojom dijalektikom, Marks se zadovoljio time da u njima vidi
decu izgubljenu u umi. Ali, ceo radniki pokret, sve do Komune, iveo je u utopijskoj hitnosti neposrednog socijalizma (Deak [Djacque], Kurderoa [Courderoy]). Takav je bio ak i u svojim porazima.
Naime, utopija nikada nije stvar budunosti, ona je uvek ve prisutna. Sam Marks, kada je govorio
o budunosti, uvek je govorio o njoj kao o transcendentnoj fazi. Ali s kakvih se visina o tome moe
ispravno suditi unapred? Neuspeh tih pokreta (za razliku od marksistikih revolucija iz XX veka)
nije validan argument. To bi prosto znailo pozivanje na razum istorije, na objektivni cilj, koji se
ne moe primeniti na posebnost drutvenog govora koji nije dovren nekom buduom dimenzijom. U
toj istorijskoj presudi dananji internacionalni komunizam nalazi jedinu potvrdu svoje istine, koja se,
ak i vie nego ranije, oslanja na dijalektiki razum, ali i na injenino stanje. Na tom nivou istorija
vie nije ak ni proces, nego prosto suenje. A pred zakonom, pobuna se uvek osuuje.

Radikalnost utopije
U stvari, Marks je u pravu, objektivno u pravu, ali ta ispravnost i objektivnost, kao i u svim naukama, steeni su po cenu zablude, konkretno, zablude o radikalnim utopijama iz vremena Manifesta
i Kapitala. Rei kako je Marks razvijao objektivnu teoriju o kapitalistikim drutvenim odnosima,
klasnoj borbi, istorijskom kretanju, itd., znai rei previe. Marks je zapravo objektivizirao potrese
drutvenog poretka, njegovu tadanju subverziju, govor ivota i smrti, oslobodioca smog kretanja,
u dugoronu dijalektiku revoluciju, u spiralnu svrhovitost, koja je bila samo beskonano okretanje
svrdla politike ekonomije.105
Ukleti pesnici, nezvanina umetnost i utopijski spisi uopte, zbog toga to su davali tok i neposredni sadraj ovekovom osloboenju, trebalo bi da budu sm govor komunizma, njegovo direktno
proroanstvo. Ali oni su samo neista savest komunizma, upravo zato to se u njima neto od oveka ostvaruje neposredno, zato to bez milosti odbacuju politiku dimenziju revolucije, koja je samo
njeno konano odlaganje. Oni, na nivou diskursa, odgovaraju divljim drutvenim pokretima nastalim iz situacije simbolikog prekida (simboliko neuniverzalno, nedijalektiko, neracionalizovano u
ogledalu imaginarnog objektivne istorije). To je razlog zato je poezija (ne i Umetnost) bila sutinski
povezana samo sa utopijskim socijalistikim pokretima, s revolucionarnim romantizmom, a nikada
s marksizmom kao takvim. To je zato to je sadraj osloboenog oveka, u krajnjoj liniji, manje vaan
od ukidanja odvajanja izmeu sadanjosti i budunosti. Ukidanje tog oblika vremena, te dimenzije
sublimacije, prosto ne pomilja da se izvinjava dijalektikim idealistima, koji su u isti mah politiki
realisti. Po njima, revolucija mora proi kroz destileriju istorije: ona mora doi na vreme; ona mora
dozreti na suncu kontradikcija. Da bi to moglo biti odmah, nepojmljivo je i nepodnoljivo. Poezija i
utopijski revolt dele tu radikalnu prisutnost, to negiranje konanih ciljeva; stvar je u ostvarenju elje
105
Nije tano da je Marks dijalektiki prevaziao utopiju time to je sauvao njen projekat u naunom modelu revolucije. Marks je pisao o Revoluciji u skladu sa Zakonom. On nije pravio dijalektiku sintezu od datuma njenog nunog
sazrevanja i strastvene, hitne utopijske potrebe za transfuzijom drutvenih odnosa, zato to je uzaludno insistirati na dijalektici izmeu te dve antagonistike pozicije. Ono to je istorijski materijalizam u svom prevazilaenju zaista sauvao bila
je prosto politika ekonomija.

63

koje se vie ne pomera u budunost, u osloboenju koje se zahteva ovde i sada, ak i u agoniji, u najekstremnijim situacijama ivota i smrti. Takva je srea; takva je revolucija. Ona nema nikakve veze s
politikom satnicom Revolucije.
Suprotno marksistikoj analizi, koja oveka vidi lienog svega, kao otuenog, u poreenju s totalnim
ovekom, s totalnim Drugim, koji je Razum i koji je bie budunosti (utopijske, ali u loem znaenju
te rei), koja oveku dodeljuje projekat totalizacije, utopija, sa svoje strane, nema nita s konceptom
otuenja. Ona na svakog oveka i sva drutva gleda kao na potpuno prisutne, u svakom drutvenom
trenutku, u njihovoj simbolikoj potrebi. Marksizam nikada ne analizira revolt, ak ni kretanje drutva, osim kao ivopisni ukras revolucije, kao injenicu koja tek treba da sazri. To je rasizam savrenstva,
stadijuma dovrenog razuma. On sve ostalo baca u nitavilo prevazienih stvari.106 Marksizam je jo
uvek, duboko u sebi, filozofija, ak i u svom naunom stadijumu, zbog svega to se njemu zadralo od vizije otuenja. U okvirima otuenja, druga strana kritike misli je uvek totalna sutina
koja proganja podeljenu egzistenciju. Ali, ta metafizika totaliteta uopte nije suprotstavljena dananjoj stvarnosti te podele. Ona je dopunjuje. Sa stanovita subjekta, perspektiva obnavljanja njegove
transparentnosti ili njegove totalne upotrebne vrednosti na kraju istorije, jeste religiozna vizija, isto
kao i ona o reintegraciji sutina. Otuenje se zadrava kao imaginarno subjekta, ak i istorijskog
subjekta. Subjekt nee ponovo postati totalni ovek; on nee ponovo otkriti sebe; danas je izgubljen.
Totalizacija subjekta je i dalje kraj kraja politike ekonomije svesti, zapeaen identitetom subjekta,
kao to se i politika ekonomija potvruje naelom ekvivalentnosti. Umesto da se ljudi i dalje obmanjuju fantazmom o njihovom izgubljenom identitetu, o njihovoj buduoj autonomiji, smu tu ideju
treba odbaciti.
Kakav je apsurd pretvarati se da su ljudi drugi, ubeivati ih kako je njihova najdublja elja da
ponovo postanu svoji! Svaki ovek je potpuno prisutan, u svakom trenutku. Drutvo je takoe potpuno prisutno, u svakom trenutku. Kurderoa, luditi, Rembo, komunari, ljudi iz divljih trajkova, onih
iz maja 1968 u svakom od tih sluajeva revolucija se ne obraa posredno; oni su revolucija, a ne
neki koncepti koji prolaze ulicom. Njihov govor je simboliki i ne stremi nekoj sutini. To je govor
koji prethodi istoriji, politici, istini, govor koji prethodi odvajanju i buduem totalitetu. Istinski je
revolucionaran samo onaj ko o svetu govori kao o nepodeljenom.
Nema mogueg ili nemogueg. Utopija je ovde, sa svim svojim energijama koje se diu protiv
politike ekonomije. Ali to utopijsko nasilje se ne akumulira, ono se gubi. Ono i ne pokuava da
se akumulira, kao to to ini ekonomska vrednost, ne bi li nekako ukinula smrt. Ono ne tei vlasti.
Zatvaranje eksploatisanih unutar samo jedne istorijske mogunosti preuzimanja vlasti bilo
je najvea sabotaa revolucije koja se ikada dogodila. Tu moemo videti koliko su duboko aksiomi
politike ekonomije okupirali i iskrivili revolucionarnu perspektivu. Utopija eli govor protiv vlasti,
protiv naela stvarnosti, koje je samo fantazam sistema i njegova beskonana reprodukcija. Ona eli
samo ivu re i da se u njoj izgubi.
1973.

106

Potrebno je mnogo vremena da bi se napravila skica dela koje bi se, jednom dovreno, vratilo u zaborav i nitavilo. Ali,
to je potpuno pogreno, zato to skica ve sadri celo delo i samo ona zapravo jeste delo.

64

Bibliografska napomena
U originalnom i svim kasnijim francuskim izdanjima ove knjige, kao i u njenom jedinom engleskom
prevodu, nije priloena nikakva bibliografija, osim one navedene u fusnotama, uglavnom uzgredno
i bez preciznijih podataka. Ovde su te napomene dopunjene ili su ubaene nove, koliko je to bilo
mogue, a sada prilaem samo pregled najvanijih pozitivnih referenci na kojima je Bodrijar izgradio
svoju poziciju.
Svoja razmatranja o daru i uzdarju Bodrijar je uglavnom temeljio na radovima Marsela Mosa i ora Bataja. Oni su posluili kao glavni oslonci i u Bodrijarovoj narednoj knjizi, Simbolika razmena i
smrt (1976). Ali, u Ogledalu nisu bili registrovani bibliografski ak ni uzgredno. Neto vie urednike
panje, makar na nivou fusnota, posveeno je samo jednom, u to vreme, sasvim novom izvoru: Maralu Salinsu i njegovom eseju Prvobitno drutvo blagostanja. Tanije, budui da je Maral Salins jo
sredinom ezdesetih godina XX veka postao znaajno ime u antropologiji, bilo je to prvo eksplicitno
pozivanje na njegov rad u nekoj ire postavljenoj sociolokoj kritici.
Marsel Mos, Ogled o daru: Oblik i smisao razmene u arhainim drutvima; u Marsel Mos, Sociologija
i antropologija I-II (na poetku II toma). Prosveta, XX vek, Beograd 1982. S francuskog prevela Ana
Morali. Marcel Mauss, Essai sur le don. Forme et raison de lchange dans les socits archaques. Paris, lAnne Sociologique, seconde srie, 19231924. Eng., The Gift. Forms and functions of exchange in
archaic societies, translated by Ian Cunnison, with an introduction by E. E. Evans-Pritchard. London:
Cohen & West, 1954.
or Bataj, Prokleti deo: Ogled iz opte ekonomije Potronja. Novi Sad, Svetovi, 1995. S francuskog
preveo Pavle Sekeru. Georges Bataille, La Part maudite (I). Paris, Gallimard, Les ditions de Minuit,
1949. Eng., The Accursed Share (I), New York: Zone Books, 1988.
Maral Salins (Marshall Sahlins), Stone Age Economics. Chicago: Aldine, 1972. Ova knjiga poinje
esejem iz 1968, Prvobitno drutvo blagostanja (The Original Affluent Society; Porodina biblioteka br.
2, 2002), a nastavlja se jednako vanim i povezanim esejima iji naslovi dosta dobro ilustruju opseg
i usmerenje Salinsove knjige, kao i vezu s Bodrijarovom argumentacijom: 2) The Domestic Mode of
Production I: The Structure of Underproduction, 3) The Domestic Mode of Production II: Intensification of
Production, 4) The Spirit of the Gift, 5) On the Sociology of Primitive Exchange i 6) Exchange Value and
the Dimplomacy of Primitive Trade. Ipak, mogue je da je Bodrijar, tokom rada na Ogledalu, imao u
vidu samo uvodni esej, preveden na francuski 1968.
A. G.

65

an Bodrijar u ogledalu proizvodnje

1.
Ogledalo proizvodnje se pojavilo 1973. godine, u vreme kada je an Bodrijar (19292007) jo bio
niko i nita u Parizu. Ipak, iako u Francuskoj nije privukla skoro nikakvu panju, knjiga je ve 1975.
bila objavljena na engleskom jeziku, u izdanju Telos Press iz Sent Luisa, gde je imala velikog odjeka
meu aicom kritiara koji e kasnije presudno uticati na proirivanje kritike kapitalizma na kritiku
njegove dublje pozadine, samog masovnog drutva, odnosno civilizacije (rani Fifth Estate, asopis iz
Detroita, Don Zerzan, Fredi Perlman).
Za ovu priliku, masovno drutvo ili civilizaciju moemo definisati i kao svet opsednut proizvodnjom
uz jo neke bitne fiksacije, naravno a ne samo potronjom, to je do pojave te nove generacije
kritiara bio krajnji domet (kao kod situacionista ili samog Bodrijara, iz njegove prve tri knjige). Sama
proizvodnja je, manje ili vie preutno, ostala predmet strogog tabua. U pitanje se moglo dovesti sve
odnosi u proizvodnji, uslovi proizvodnje, odluivanje o proizvodnji, distribucija njenih proizvoda
ali ne i sam taj koncept. Podrazumevalo se, sasvim ispravno, i da proizvodnja, u datom kontekstu,
uvek znai masovnu proizvodnju, odnosno masivni proizvodno-tehnoloki kompleks, samo to je u
tom njenom karakteru malo ko video faktor koji, sam po sebi, unapred odreuje ivote ljudi i mnoge
drutvene ishode. Taj tabu je u meuvremenu samo ojaao. Svako ko dirne u proizvodnju dobija
svoje. Kapitalizam i oni koji mu se suprotstavljaju sede zajedno na leu proizvoaa, ali proizvodnja
mora da tee. (Alfredo Bonanno, Oruana radost, La gioia armata, 1977) Onda je nekim ljudima to
ipak dozlogrdilo.
Razloge za takav prijem Ogledala meu nekolicinom ratrkanih pretplatnika Telosovih izdanja nije
teko uoiti. Ogledalo je donelo prvu povezanu, temeljno promiljenu i nemilosrdnu kritiku celokupnog logosa i patosa produkcionistike ideologije, uz jedno vano metodoloko proirenje: poseban i
podui osvrt na kulture koje nisu patile od tog virusa. Odakle uopte ideja da se o ljudskom stanju moe rei ita pouzdano a posebno tako izriito i konano, kao to je u zapadnoj misli bilo uobiajeno
bez osvrta na tako brojna i radikalno drugaija ljudska iskustva i uvaavanja njihove obiajne i konceptualne posebnosti? Kako pomiriti sve te spekulacije o ljudskoj slobodi, autonomiji i dostojanstvu s
tim nadideolokim konsenzusom oko imperativa proizvodnje i gomilanja, tog jednosmernog grabea
materije i energije bez poverenja, bez darivanja i uzdarja koje za sobom, spolja i iznutra, ostavlja
samo pusto? Kakvo je to obilje koje za ishod ima najradikalnije mogue osiromaenje? Ovde je o
tome, u onom antropolokom delu knjige, ispisano nekoliko zaista monih stranica.
Posebno jasno se uoava slinost s kritikom koju su neto kasnije razvili Fredi Perlman i Don
Zerzan, pri emu je ovaj drugi Ogledalo esto navodio kao pozitivnu referencu (Perlman je imao neto
drugaiji ukus za Bodrijarove rane radove),107 iako je Bodrijara, kada je njegova estradna zvezda ve
bila visoko na neonskim nebesima, redovno izlagao bespotednoj kritici.
Glavna spona bio je Maral Salins, odnosno njegov esej Prvobitno drutvo blagostanja, koji se
u nacrtu pojavio 1966, a u proirenom i konanom obliku 1968, kada je bio preveden i na francuski.
107

Fredi Perlman, Teze o prodiranju egokrata, Reprodukcija svakodnevnog ivota i drugi eseji, anarhija/ blok 45, Porodina
biblioteka br. 5, 2003; citati su iz Jean Baudrillard, Pour une critique de leconomie politique du signe. Paris: Gallimard, 1972.

66

Salins je zapravo bio posredna referenca: njegov esej je doneo pregled istraivanja i zakljuaka do
kojih su doli antropolozi okupljeni na uvenom Simpozijumu o oveku-lovcu (Man the Hunter),
odranom 1966, u ikagu, na inicijativu Riarda B. Lija i Irvena DeVorea (Richard B. Lee; Irven DeVore).
Hobsijanski mit o bednom, evolutivno sapetom i frustrirajuem ivotu primitivnih ljudi sada je
bio ubedljivo osporen brojnim nalazima sa terena i njihovim novim tumaenjima. Salinsov doprinos
se sastojao u originalnim zapaanjima i jo smelijim zakljucima, izraenim na vrlo jasan i ubedljiv
nain, tako da se njegovo ime najee vezuje za taj kopernikanski obrt u dobrom delu akademske
antropologije iako to nikako ne umanjuje znaaj ostalih uesnika tog poduhvata.108
Ipak, nekom mitu koji odgovara zvaninoj ideologiji ili njenoj radikalnoj opoziciji, koja je u tom
pogledu bila na praktino istim pozicijama to uopte ne mora smetati da i dalje deluje. Posebno je
meu ortodoksnim marksistikim antropolozima (dobar deo uesnika Simpozijuma iz 1966. takoe su
bili marksisti, ali neto drugaijeg kova) harala ta sklonost da se na sve kulture, ma koliko one bile
specifine ili sutinski drugaije, primenjuje konceptualni aparat svojstven samo ovoj naoj. Neto
kasnije, u predgovoru za prvo francusko izdanje Salinsove knjige Stone Age Economis, u tekstu koji
jasno svedoi o naknadnim odjecima Ogledala i na domaem terenu, Pjer Klastr je odlino opisao tu
upornu, ideoloki motivisanu metodoloku greku:
Formalistiki ekonomisti i marksistiki antropolozi imaju sledeu zajedniku crtu: oni su nesposobni da sagledaju oveka iz primitivnog drutva izvan etikih i konceptualnih okvira izvuenih iz
kapitalizma ili iz kritike kapitalizma. Njihovi patetini pokuaji imaju isto polazite i dolaze do istog
rezultata: do etnologije bede. Salinsova zasluga je u tome to nam je pomogao da shvatimo svu bedu
njihove etnologije.109
Ovaj pasus se mogao nai i u Ogledalu. Kao jedan od najuticajnijih primera takve antropologije,
u ovoj knjizi kao i u nekim kasnijim Klastrovim polemikama sa marksistikim antropolozima110
izdvojen je Moris Godelije.
Ako se vratimo na glavnu varnicu, izgleda da je i Maral Salins naao neko nadahnue kod Bodrijara
i da svoj esej iz 1976, La Pense Bougeoise (Buroaska misao): zapadnjako drutvo kao kultura, nije
zapoeo opsenim citatom iz jo jednog ranog Bodrijarovog teksta samo zato da bi mu nekako uzvratio
na ljubaznost iz Ogledala.111
Sve u svemu, udan ishod. Bodrijar ludita, primitivista? Ali, tako je to bilo, jednom davno.

2.
Neki najvaniji motivi iz Ogledala posluili su i kao glavna tema sledee Bodrijarove knjige, Simbolika razmena i smrt (1976), koja se rutinski navodi kao pravi uvod u Bodrijara ili s kojom obino
108

Kada se govori o tom prevratu u antropologiji, po pravilu se zanemaruje doprinos Stenlija Dajmonda (Stanley Diamond, 19221991), koji je jo poetkom ezdesetih godina jasno odbacio hobsijansku dogmu, pri tom, uz daleko eksplicitnije
politike zakljuke nego bilo koji uesnik Simpozijuma iz 1966, ukljuujui i Salinsa i neto militantnijeg Riarda B. Lija.
Videti, Stanley Diamond (kao urednik i jedan od autora), Introduction: The Uses of Primitive i Plato and the Definition of
the Primitive, Culture in Practice: Essays in Honor of Paul Radin, Columbia University Press, 1960; izbor eseja iz ove zbirke
je ponovljen i u Primitive Views of the World, ed. by Stanley Diamond, Columbia University Press, 1964, 1969. Dajmond je
svoje eseje, u manje ili vie izmenjenom i dopunjenom obliku, objavio u svojoj najpoznatijoj zbirci, In Search of the Primitive:
A Critique of Civilization, Transaction Books, New Brunswick, 1974 (sedmo i za sada poslednje izdanje, 2004).
109
ge de Pierre, ge dabondance: Lconomie des socits primitives (Marshall Sahlins, Stone Age Economics), Prface
de Pierre Clastres, Paris: Galimard, 1976; objavljeno i u Pierre Clastres, Rechereches danthropologie politique, Paris: Seuil,
1980.
110
Clastres, Pierre, Les marxistes et leur anthropologie (1978), Rechereches danthropologie politique, Paris: Seuil, 1980.
111
Jean Baudrillard, Pour une critique de leconomie politique du signe. Paris: Gallimard, 1972, str. 130; navedeno u Sahlins,
Marshall, La Pense Bougeoise: Western Society as Culture, Culture and Practical Reason. Chicago: University of Chicago
Press, 1976.

67

poinje spisak njegovih najvanijih dela. Ali tu, od prve do poslednje stranice, uprkos nekim sjajnim uvidima,112 moemo pratiti kako se dramatina, ivotna pitanja, koja su u Ogledalu navodila na
tako nedvosmislene zakljuke, pretvaraju u stilske vebe. S takvom praksom se onda moe nastaviti
u nedogled, uz progresivnu mistifikaciju najbrutalnijih injenica naeg stanja, pre svega ekonomske
ucene i gubitka kapaciteta za autonomiju, to se zamagljuje spekulacijama o navodnim hipersuptilnim
preobraajima sistema ka sve viim stadijumima apstrakcije i privida (simulakrum, kd, znak),
koji na kraju izmiu svaijoj svesti osim moda Bodrijarovoj i njegovih najdarovitijih poklonika. Ali,
ak i njima izmie ono najvanije: smisao i mogunost intervencije pojedinca u takvom svetu. Preko
svega toga, pala je teka zavesa od rei i fantazama, koje je Bodrijar nastavio da nanosi, kao bager, sve
dok od smisla, znaenja i samog ljudskog bia, makar onog od krvi i mesa, nije ostalo nita. Onima
koji su imali tu privilegiju da odrastu na nekoj srenijoj planeti, teko je doarati kakve su posledice
imale takve spekulacije na ovoj, u dobrom delu akademski procesirane populacije.
Taj konformistiki manevar bio je nagoveten ve u Ogledalu. Ono zaista nije bilo kristalno isto;
one najvee mrlje poticale su od Bodrijarovog insistiranja na ekskluzivnom, semiotikom argonu,113
to ga je na str. 42 navelo da najavi sledee:
I kao to je Marks mislio da se put za kritiku politike ekonomije mora raistiti kritikom filozofije
prava, tako i uvod u tu radikalnu promenu terena mora biti kritika metafizike oznaitelja i kda,
u njenom punom sadanjem rasponu. U nedostatku boljeg izraza, to nazivamo kritikom politike
ekonomije znaka.
Ali, tu ne poinje nikakva kritika; tu poinje karijera veitog majstora mislioca. Sreom, u Ogledalu
toga nije bilo previe.
Moda je to i do trenutka u kojem knjiga pisana, koji je zaista bio poseban. Godine 1973, sve je
jo uvek podrhtavalo od potresa iz 1968. Front se raspadao po svim avovima; stara oekivanja, da e
socijalno nezadovoljstvo, ali opet u kontinuitetu s produkcionistikom paradigmom tim glavnim,
pogonskim motorom vladajueg naela stvarnosti nuno dovesti do sutinski drugaije ljudske situacije, pokazala su se potpuno promaenim. Ali, sve je jo uvek bilo u pokretu. Tu i tamo, neki izolovani
glasovi su dovikivali u emu je bila klopka: ak Kamat,114 u kontinuitetu, i potpuno nezavisno od njega, Bodrijar, makar na trenutak, uhvaen na stranicama Ogledala i dok se i sam jo oseao delom tog
dinovskog previranja.
U tom smislu, Ogledalo je znaajno i kao dokument, posebno u finalu, u kojem Bodrijar jo uvek
polae nade u neke nedovoljno procesirane segmente drutva, u zonu prezrenih i iskljuenih na
svetu (mladi, ene, manjine, nekonformisti). Kontrast u odnosu na ono to je usledilo je doslovno
zastraujui. Ko bi danas, u tim istim segmentima, mogao naslutiti bilo kakav subverzivni potencijal?
Da li ga je na tom nivou, na nivou drutvenih grupa i funkcija (radikalno redukovanih ljudskih
jedinica), na kojem je levica stalno tragala za nekim novim revolucionarnim iniocem ikada i
bilo? Setimo ta su o studentima ili o alternativcima svog vremena pisali situacionisti jo od kraja
112
Poglavlje Kraj proizvodnje: Pre svega, strogo govorei, nita se ne produkuje ve samo dedukuje od milosti (Boga)
ili od blagotvornog inioca (prirode) koji oslobaa ili uva svoja bogatstva. (odatle, grubo reeno, potreba za uzdarjem;
prim. A. G.) an Bodrijar, Simbolika razmena i smrt, Deje novine, Gornji Milanovac 1991. S francuskog preveo Miodrag
Markovi. Jean Baudrillrad, Lchange symbolique et la mort. Paris, Gallimard, 1976. Symbolic Exchange and Death. London:
Sage, 1993.
113
Njegova potreba da savreno jasne i prodorne izjave povremeno pojanjava semiotikim formulama zaista je upadljiva, ali i simptomatina. Ona ukazuje na skoro kompulzivnu potrebu da kao glavnog sagovornika izdvoji kolege semiotiare
i akademski milje uopte odakle je, najzad, i potekao umesto nas, itaoce, ljudska bia, koja se jo opiru svoenju
(kodiranju) na funkcije, makar i na tako uzvienom nivou specijalizacije. Upravo toj tenji Bodrijar je posvetio neke od
najboljih stranica ove knjige. Tu linu dilemu Bodrijar je kasnije razreio jasno se opredelivi za udobnost akademskih i
javnih konvencija.
114
Jacques Camatte, Protiv pripitomljvanja/ Lutanje oveanstva, anarhija/ blok 45, Porodina biblioteka br. 6, 2003.

68

pedesetih godina XX veka ili, neto kasnije, ak Kamat, o funkciji radnik, odnosno proleter.115 Ali
i ovaj snimak stanja s poetka sedamdesetih ima svoju teinu. Dobro moemo videti koliko je toga
u meuvremenu izgubljeno, pod tokovima progresa i opteg tehnikog uslovljavanja, u koje se cela
marksistiki edukovana levica, jo od 1848, toliko uzdala. Bodrijar se u Ogledalu ograniio na jedan
aspekt tog rvnja, na proizvodnju, pre svega kao oblik ideologije, ali taj aspekt je zaista vaan tanije,
nemogue je preterati u naglaavanju njegovog znaaja. U to vreme, nigde se nije moglo uti nita
slino. Kritika je bila izloena sa skoro onostranom lucidnou i koncentracijom, ali i s nadahnuem
u iju istotu ne treba sumnjati i koje za ovih nekoliko decenija nije izgubilo nita na snazi i sveini.
Zaista redak cvetak.
Uglavnom, neke teme i motivi iz Ogledala preneli su se i u kasnija Bodrijarova dela, ali ne i namere
s kojima je ova knjiga pisana. Konfuzija i razoaranje koji su usledili posle gaenja i poslednje iskre iz
1968, upravo u periodu 197677, kada se ova pria zavrava i na scenu stupa an Bodrijar Superstar,
odneli su jo jednu rtvu (slom evrokomunistikog manevra tradicionalnih evropskih komunistikih partija, debakl laburista i velikih industrijskih sindikata u Britaniji, poetak kanalisanja divljih
drutvenih pokreta u nevladin sektor i druge institucionalne okvire ali i vreme kada izlaze dela
koja su presudno uticala na Bodrijarovu popularnost, Zaboravite Fukoa i Simbolika razmena i smrt).
Neki su to podneli bolje, ali sa Bodrijarom je bilo tako.
Tim ishodom se ovde neemo vie baviti. Zahvalni smo Bodrijaru na ovoj knjizi, ali nemamo vie
nita da kaemo o osobi koja je pod istim imenom kasnije izgradila znaajnu akademsku i knjievnu
karijeru. Biografiju te osobe i spisak dela moete pronai bilo gde. to se nas tie, neemo ii dalje od
Ogledala proizvodnje i njegove sre. Pozivamo vas na dijalog o svemu tome.
A. G. , mart 2011.

115
Videti pamflet Mustafe Kajatija (lan Situacionistike internacionale) Beda studentskog ivota: Spektakularno postvarenje modernog kapitalizma svakome dodeljuje posebnu ulogu u sistemu opte pasivnosti. Student nije izuzetak od tog
pravila. Njegova uloga je privremena: to je samo glavna proba za preuzimanje njegove krajnje uloge kao konzervativnog
elementa u okviru robnog sistema. Biti student je oblik inicijacije Student je ve sada samo lo vic. (1966) Ili Gi Debor,
Drutvo spektakla, teza 59: Samozadovoljno pristajanje na status quo moe koegzistirati i s isto spektakularnim oblicima
pobune: samo nezadovoljstvo postaje roba im ekonomija obilja razvije kapacitete za preradu te naroite sirovine. (1967)
Za razliku od situacionista, ak Kamat nije potedeo kritike ni funkciju radnik, odnosno celu mitologiju koju su leviarski aktivisti razvili oko tog motiva. Videti posebno esej Mitologija proletarijata, iz zbirke Protiv pripitomljavanja/ Lutanje
oveanstva: Proletarijat, na koji se nekada gledalo s uvaavanjem, postao je glavni oslonac kapitalistikog oblika proizvodnje. ta proletarijat eli? ta zaista ele oni koji govore u njegovo ime i uzdiu ga u nebesa? Ako su to puna zaposlenost
i samoupravljanje, to e samo obezbediti kontinuitet kapitalistikog oblika proizvodnje, jer je on sada humanizovan. Cela
levica veruje u proizvodnju kao olienje delotvorne racionalnosti i da je samo treba usmeriti ka ljudskim ciljevima. Ali, ta
racionalnost nije nita drugo do kapital. (1973) U istom tekstu Kamat govori o poetku lutanja oveanstva, posle njegovog izbacivanja iz ljudskog konteksta i osuivanja na ulogu veitog roba proizvodnje. Korespondencija sa Bodrijarom
je upadljiva, samo to je Kamat svoju kritiku razvio nezavisno, s drugaijim naglascima i u njoj ostao mnogo dosledniji. Sva
izdanja, anarhija/ blok 45, Porodina biblioteka br. 8 (Beda studentskog ivota, 2004), br. 4 (Debor, 2003) i br. 6 (Kamat, 2003).

69

Anarhistika biblioteka
Anti-Copyright

Jean Baudrillard
Ogledalo proizvodnje
ili Kritika iluzija istorijskog materijalizma
1973.
Jean Baudrillard, Le Miroir de la production ou lillusion critique du matrialisme historique. Paris:
Casterman, 1973. The Mirror of Production, by Jean Baudrillard, Telos Press, St. Louis, 1975.
Translated with Introduction by Mark Poster. an Bodrijar, Ogledalo proizvodnje, anarhija/ blok 45,
Porodina biblioteka br. 11, 2011.
Preveo Aleksa Golijanin, 2011. anarhija-blok45.net1zen.com
anarhisticka-biblioteka.net