Prokopije iz Cezareje je bio istaknuti vizantijski sholastik iz familije Prokopija.

Dri se da je
bio poslednji kasnoantiki istoriar (500?-565?). Osim njegovih dela, glavni izvor za
Prokopijev ivot je uvod iz Sude, vizantijske enciklopedije iz X veka, koja ne kae nita o
njegovom ranom ivotu. Ipak, znamo da je dobio obrazovanje u grkoj klasici, pohaao
prava, verovatno u Beritusu (Bejrutu), i da je postao retor (advokat). 527, prve godine
Justinijanove vladavine, postao je asesor (pravni savetnik) Velizara, Justinijanovog vrhovnog
vojnog komandanta koji je zapoinjao briljantnu karijeru.
Prokopije je bio sa Velizarom na istonom frontu sve dok ovaj nije opozvan u Carigrad posle
poraza u bici kod Kalinika 531. Prokopije je bio svedok pobune Nike iz 532, kada su je
Velizar i njegov general Mund krvavo uguili na Hipodromu u Carigradu. Pridruio se 533. u
njegovoj pobedonosnoj ekspediciji protiv kraljevstva Vandala u severnoj Africi, uestvovao je
u zauzeu Kartagine, i ostao je u Africi sa Velizarovim naslednikom Solomonom kada se
Velizar vratio u Carigrad. Ipak, pridruio se Velizaru u pohodu protiv Ostrogotskog
kraljevstva u Italiji i iskusio je gotsku opsadu Rima koja je trajala godinu i 9 dana, zavrivi
se sredinom marta 538. Bio je svedok Velizarovog ulaska u gotsku prestonicu Ravenu,
540.godine. Osma knjiga O ratovima (De Belli), kao i Tajna istorija navode na pomisao da su
odnosi izmeu njega i Velizara zahladneli posle toga. Kada je Velizar poslat nazad u Italiju
544. da izae na kraj sa ponovnim ustankom Gota, sada pod vostvom sposobnog kralja
Totile, izgleda da Prokopije vie nije bio u Velizarovoj pratnji.
Dela Prokopija iz Cezareje su glavni izvor informacija za period vladavine cara Justinijana.
Prokopije je autor knjige O ratovima (De Belli) u 8 knjiga, u kojoj se opisuju Justinijanovi
ratovi, zatim panegirika De Aedificis, koji govori o Justinijanovim javnim radovima irom
carstva, i Tajne istorije (Anekdote), u kojoj izvetava o skandalima koji javno nisu mogli biti
objavljeni.
Prvih sedam knjiga O ratovima je objavljeno zajedno, i izgleda da su bile uglavnom zavrene
do 545, ali su sredinom veka aurirane pre objavljivanja, tako da su zadnji dogaaji s poetka
551.godine. Kasnije, Prokopije dodaje osmu knjigu sa dogaajima do 552, kada je vizantijska
armija pod vostvom evnuha Narzesa konano sruila Ostrogotsku kraljevinu. Prva knjiga De
Aedificis, se moe datirati pre ruenja prve kupole Svete Sofije 557, ali je mogue da je delo
pisano posle izgradnje mosta preko reke Sangarijusa (Sakarije), u kasnim 50-im godinama VI
veka.
Prokopije pripada koli kasnoantikih sekularnih istoriara koji nastavljaju tradicije Drugih
sofista; piu na atikom grkom, njihovi uzori su Herodot i posebno Tukidid, i njihova oblast
je sekularna (svetovna) istorija. Sekularni istoriari izbegavaju istoriju hrianske crkve, koju
ostavljaju crkvenoj istoriji anru koji je uspostavio Evsevije iz Cezareje.
O Slovenima pie da ive u demokratiji i zajednitvu, da veruju u jednog boga koji je tvorac
munje i svega postojeeg, ali i u neka druga boanstva; stanuju u bednim kolibama, prljavi su
i prosti, ali ne i zli. Ratuju sa malim titovima i kopljima, izbegavaju otvorenu borbu I dobro
se kamufliraju. Nekadanje zajedniko ime im je Spori. Opisuje prodor Slovena od Dunava
do Naisusa, a glavni cilj je bilo osvajanje Soluna.Car je pozvao vojskovou Germana da
obustavi pohod na Italiju, a Sloveni, poto su se plaili Germana zbog pobede nad Antima, se
okreu i napadaju Dalmaciju. Opisuje i uee Slovena i Anta u pohodu Vizantinaca 537, kad
pomau Velizaru pri odbrani Rima.
Teofilakt Simokata je roen u Egiptu. Bio je sekretar cara Iraklija (610-641), a bio je i
prefekt. Bavio se prirodnim naukama. Nastavio je rad Menandra Protektora, a uzor mu je
Tukidid.
Napisao je Istoriju u 8 knjiga, koja obuhvata period vladavine cara Mavrikija (582-602).
Njegovo delo predstavlja osnovni izvor za borbe Vizantije protiv Avara i Slovena s kraja VI
veka , a samo delo nastalo je izmeu 628-638. Poinje sa osvajanjem Sirmijuma 582. i
poraavajuim mirom za Vizantiju.

Teofan je roen 50-ih godina VIII veka, potie od ikonofilske aristokratske porodice, ali je
ostao bez roditelja u ranom detinjstvu, pa je car Konstantin V nadgledao njegovo obrazovanje
i odgajanje. Njegova hronika uva seanje iz detinjstva o santama leda nastalim otapanjem
zaleenog Crnog mora, a koje su plovile pored Carigrada 764. Za vlade Lava VI dobio je
titulu spatara. Osnovao je kasnije manastir u blizini Sigijane na azijskoj strani Mramornog
mora, gde je iveo do svoje smrti.
Njegova Hronografija obuhvata dogaaje od 284. (kada se zavrava svetska hronika
Teodora-Georgija Sinkela) do 813, i vredna je zbog materijala o vizantijskoj istoriji iz VII i
VIII veka, koji su izgubljeni.
Opisuje slovensko-avarske opsade Carigrada iz 559. i 626.godine. Najvaniji je izvor za
Slovene u Maloj Aziji. Pie kako je Abderahman naselio 5000 Slovena oko Apameje u Siriji,
koji su sa njim uestvovali u pustoenju vizantijske teritorije. Daje znaajne podatke o
naseljavanju Bugara 679/80.godine i pokoravanju zateenih slovenskih plemena, i prvim
sukobima sa Vizantijom. Car Justinijan II kree 687. u borbu protiv Bugara i Slovena, i
pobeene Slovene prebacuje u temu Opsikion u Maloj Aziji. Opisuje i pomo Bugara i
Slovena Justinijanu II da se vrati na presto 705.godine.
Konstantin VII Porfirogenit (905-959) je bio sin vizantijskog cara Lava VI, kog nasleuje
912, ali zbog maloletstva biva uspostavljeno regentstvo na elu s patrijarhom Nikolom
Mistikom, koje je oboreno 914, zbog priznavanja Simeona za bugarskog cara, kada na vlast
dolazi carica Zoja. Ni ona nije bila uspenija protiv Bugara, tako da na vlast dolazi Roman
Lakapin 919, koji svoju erku Jelenu udaje za Konstantina. Konstantin biva u senci
Romanova dva sina, ali posle Romanove smrti 944. on uspeva da se izbori s njima i 945. sam
ostaje na tronu, i vlada do 959.
Napisao je vie dela: ivot Vasilija I poseduje podatke o Slovenima iz prve pol. IX veka,
De Praefecturis o vizantijskim temama X veka, De Ceremonii aulae Byzantine obiaji i
ceremonije vizantijskog dvora i De Administrando Imperio (ime dobilo 1611. od
Meurisijusa), nastalo izmeu 948-952, sadri zbirku spisa iz slubenih arhiva.
Pie opirno o pradomovini Srba i Hrvata, kao i njihovom naseljavanju Balkana (2936.glava), a u 49-50.glavi pie o Slovenima na Peloponezu. Vaan je izvor o doseljavanju
Slovena, kao i o njihovom ivotu na Balkanu sve do njegove vladavine.
Kekavmen je porodino ime nepoznatog vizantijskog autora koji je napisao Strategikon
Cecaumeni oko 1078. On je izgleda grko-jermenskog porekla i unuk duke Helenikosa.
Uestvovao u guenju Odeljanovog ustanka 1040.. U Strategikonu spominje Zetu (Duklju);
pie o tome kako je Stefan Vojislav zarobio vizantijskog stratega u Dubrovniku Katakalona
Klazomenskog, o upadu vizantijske vojske u Duklju 1042, i o ustancima Stefana Vojislava.
Kae da Srbi ive pored Save i Dunava gde su nekad iveli Daani i Besi.
Jovan Skilica je vizantijski istoriar kasnog XI veka. Njegovo glavno delo je Sinopsis
Historion, koji pokriva vladavine vizantijskih careva od smrti Niifora 811, do svrgavanja
Mihajla IV 1057.; nastavlja Teofanove hronike. Postoji nastavak njegovog rada, poznat kao
Skiliin Nastavlja, pokrivajui period od 1057-1079, mogue da ga je takoe napisao Skilica.
Daje podatke o Srbima tokom prve polovine XI veka. Pie o arhontu Stefanu Vojislavu i o
Mihajlu, njegovom sinu. Duklju naziva Srbijom, a Srbe naziva Tribalima.
Niifor Vrijenije (1062-1137), vizantijski vojskovoa, dravnik i istoriar, roen je u
Orestijasu (Jedrene). Njegov deda, draki strateg sa istim imenom, se pobunio protiv slabog
Mihajla VII, ali je poraen i uklonjen iz vidokruga cara. Sin, koji je bio istaknut zbog svog
obrazovanja, lepote i angaovanja, zadobio je naklonost Aleksija I Komnina, i ruku njegove
erke Ane, sa titulom cezara (treom po rangu u carstvu).
Vrijenije je uspeno branio zidine Carigrada pod najezdom Gotfrida Bujonskog tokom I
krstakog rata 1097.; vodio je pregovore izmeu Aleksija i Boemunda, antiohijskog kneza
(Sporazum u Devolu 1108.); i odigrao je vanu ulogu u pobedi nad Malik ahom, seldukim
ikonijskim sultanom (1116).

Posle smrti Aleksija, odbio je da stupi u zaveru koju su njegova tata i ena kovale da svrgnu
Jovana II, Aleksijevog sina, i njega postave za cara. Njegova ena je odbijanje oznaila kao
kukaviluk, mada po nekim delovima njegovog rada se da zakljuiti da je smatrao zloinom
ustanak protiv legalnog naslednika; jedina zamerka koja mu se moe uputiti je ta to nije
sasekao zaveru u korenu. Bio je u vrlo prijateljskim odnosima sa novim carem, Jovanom II
Komninom, kome se pridruio u pohodu na Siriju (1137), ali je zbog bolesti bio prinuen da
se vrati u Carigrad, gde je nedugo zatim i umro.
Na zahtev njegove tate napisao je Istoriju za period od 1057-1081., od pobede Isaka I
Komnina nad Mihajlom VI, do svrgavanja s trona Niifora Votanijata od strane Aleksija. Delo
je vie porodina hronika nego istorija, a panja se posveuje glorifikaciji Komnina. Deo
uvoda je izgleda dodatak kasnijeg datuma.
Kao dodatak informacijama o starijim savremenicima (kao to su njegov otac i tast) Vrijenije
je obino koristio radove Mihajla Psela, Jovana Skilice i Mihajla Atalijata. Kao to se moe
oekivati, njegovi pogledi su pristrasni zbog linih poznanstava i veza sa carskom porodicom,
koja mu je ipak istovremeno dala neobinu lakou pristupa materijalu. Njegov uzor je bio
Ksenofon, koga je imitirao sa prihvatljivom dozom uspeha; uzdrava se suvinog korienja
metafora, a njegov stil je koncizan i prost.
Daje podatke o organizaciji vizantijske uprave na teritoriji pokorenog Samuilovog carstva,
kao i podatke o ustanku ora Vojteha i Bodina iz 1072.
Ana Komnina (1083-1153) je bila erka vizantijskog cara Aleksija I Komnina, i jedna od
prvih poznatih istoriarki. Bila je miljenica svoga oca i paljivo je izuavala poeziju, nauku i
grku filozofiju. Ali, iako uena i marljiva, bila je intrigantna i ambiciozna, i spremna da ide
do kraja udei za moi. Udavi se za obrazovanog mladog plemia, Niifora Vrijenija,
udruila se sa svojom majkom, Irinom Dukenom, u uzaludnom pokuaju da nagovori Aleksija
I, koji je bio na samrti, da ostavi bez nasledstva svog sina Jovana i da presto ostavi njenom
muu. Jo uvek neiskusna, ula je u zaveru 1118. u nameri da svrgne svog brata Jovana posle
stupanja na presto; i onda kada je njen mu odbio uee u ovom poduhvatu, ona je izjavila da
je priroda pogreila s njihovim polovima, i da je on trebalo da bude ena.
Kada je zavera otkrivena, Ani je oduzeta imovina i carski porodini status, mada, uz blagost
svog brata, uspela je da izbegne smrt. Nedugo zatim, otpremljena je u manastir i iskoristila je
svoju dokolicu napisavi Aleksijadu istoriju o vladavini i ivotu svog oca Aleksija I (10811118), dopunjujui istorijski rad svog supruga. Odluan protivnik latinske crkve i oboavalac
Vizantijskog carstva, Ana Komnina je na krstake pohode gledala kao na opasnost, kako
politiku, tako i religijsku. Njeni uzori su Polibije, Tukidid i Ksenofon, a njen stil je vrlo
izvetaen, u skladu sa vremenom u kom je pisala, dok joj hronologija nije uvek verodostojna,
poto nije imala pristup izvorima u Palati.
Aleksijada sadri podatke o junim Slovenima koji su kratki i razbacani. U svom delu je
izrazila mrnju prema Srbima koje naziva Dalmatima.
Jovan Kinam (XII vek) je bio vizantijski istoriar. Bio je carski sekretar cara Manojla I
Komnina (1143-1180), koga je pratio u pohodima po Evropi i Maloj Aziji i izgleda da je
nadiveo Andronika I Komnina, koji je umro 1185.
Kinam je autor Istorije koja pokriva period od 1118-1176.godine, nastavljajui tako
Aleksijadu Ane Komnine, i pokrivajui period vladavine Jovana II i Manojla I Komnina,
sve do Manojlovog neuspenog pohoda protiv Turaka, koji se zavrio katastrofalnim porazom
u bici kod Miriokefalona i povlaenjem vizantijske vojske. On je verovatno oevidac
dogaaja iz zadnjih deset godina koje opisuje.
Kinamovo delo se naglo prekida, mada je vrlo verovatno da original ide sve do Manojlove
smrti. Takoe postoje indikacije da je postojee delo skraeni pregled mnogo veeg rada.
Junak Istorije je Manojlo, i kroz celu Istoriju Komnin pokuava da prikae sutinu svog
vienja nadmoi Istonog carstva u odnosu na Zapad. Isto tako, on je odluan protivnig onoga
to smatra pretenzijama papstva. Meutim, on pie sa potenjem jednog vojnika, i povremeno
priznaje sopstveno nepoznavanje odreenih dogaaja. Delo je dobro organizovano i ureeno,

i njegov stil, po uzoru na Ksenofona, je prost, posebno kad se poredi sa kitnjastim pisanjem
drugih vizantijskih autora.
Pie o borbama Srba s Vizantijom (ustanak od 1127-1129), i iznosi prilike u Srbiji tokom prve
polovine XII veka,a Srbe naziva Dalmatima.
Nikita Honijat (oko 1155-1215/6), ponekad nazivan i Akominat, bio je istoriar kao I njegov
brat Mihajlo kome se pridruio pri odlasku iz njihovog rodnog mesta Hone u Carigrad.
U poetku je imao politiku karijeru i drao je neke poloaje za vreme dinastije Anela (meu
njima i veliki logotet) i bio je guverner teme Filipopolj u kritinom periodu.
Posle pada Carigrada tokom etvrtog krstakog pohoda 1204, pobegao je u Nikeju, gde se
smestio na dvoru nikejskog cara Teodora Laskarisa, i posvetio se pisanju. Umro je 1215. ili
1216.godine. Njegovo glavno delo je Istorija, 21 knjiga, za period od 1118-1207.
Uprkos svom kitnjastom i bombastinom stilu, od velike je vrednosti zapis dogaaja u kojima
je bio oevidac ili je uo iz prve ruke. Najinteresantniji je opis zauzea Carigrada. Rasprava
O dravama unitenim od Latina (koje postoji kao prepis od kasnijeg autora) je posebno
interesantna za arheologe. Njegovo dogmatsko delo Thesaurus Ortodoxae Fidei, premda je
danas ouvano samo u rukopisima, je jedino bilo delimino objavljeno. To delo je bilo jedno
od glavnih autoriteta za jeretike i jeretike pisce XII veka.
Opisuje prilike kod Srba tokom druge polovine XII veka. Daje podatke o borbama Srba i
Vizantinaca u periodu od 1127-1176. Posebno su bitni podaci o Rakoj vezani za 1182. kada
se Stefan Nemanja bori za samostalnost. Srbe naziva Tribalima.