Wednesday, January 13, 2010

SIGNALIZAM

Miroljub Todorovi
a. Termin signalizam izveden je od latinske rei signum =
znak. Signalizam je avangardni stvaralaki pokret nasto s
tenjom da zahvati i revolucionie sve grane umetnosti od
poezije (literature) preko pozorita, likovnih umetnosti i
muzike do filma, unosei egzaktan nain miljenja i otvarajui
nove procese u kulturi radikalnim eksperimentima i
metodama, u okviru permanentne stvaralake revolucije na
koju su naroito uticale tehnoloka civilizacija, civilizacija
znaka, sve vea primena nauka i naunih metoda, posebno
matematike, u raznim oblastima ljudskog ivota, i pojava
kompjutera kao novih stvaralakih instrumenata, inspiratora i
realizatora umetnikih ideja.
a. Signalizam
umetnostima.

je

za

apsolutni

eksperiment

svim

b. Signalizam trai od umetnika eksperimentatora da svoje

miljenje i delanje zasniva na nauno-egzaktnim postavkama i
metodama. Samo tako umetnosti moemo vratiti njenu
prvobitnu konkretnost i istinitost a istovremeno unititi sav
mistiki i mistifikatorski talog koji ve vekovima pada po njoj
da bi je konano uinio potpuno nesposobnom da prati sve
bre kretanje ljudskog drutva.
c. injenica da avangardnu ulogu u naem vremenu ima
egzaktno-nauni, a ne umetniki duh, kao to je to bilo u
nekim ranijim epohama, nikako ne sme da obeshrabri
umetnika, a jo manje da ga natera na otpor i borbu protiv
nauke i nove tehnoloke civilizacije. Svaka borba protiv nauke

unapred je osuena na propast jer je borba protiv samog

oveka.
1.1. SIGNALISTIKA POEZIJA
a. U optoj inflaciji govorne i pisane rei, pevanja i miljenja u
vidu jezikih kanonada i brbljarija, jezikog mitomanstva i
mistifikacija, signalizam e se u literaturi, prvenstveno u
poeziji, zalagati za krajnju lingvistiku redukciju rei i njenog
svodjenja na sam znak (signalistika poezija u uem smislu).
b. Inovirajui poeziju i obnavljajui jezik signalizam e se
posluiti svim raspoloivim sredstvima koje mu prua
tehnoloka civilizacija - poev od upotrebe kompjutera, preko
upotrebe matematikih i drugih egzaktnih metoda - za
razbijanje tekueg jezikog sistema i miljenja do ukidanja
samog jezika, pisanog, nacionalnog, zatvorenog sistema
komuniciranja, uvodei postepeno matematike i druge
simbole i znake egzaktnih nauka kao jedino univerzalni i
mogui jezik nove civilizacije.
c. Ukidajui nacionalne jezike i sadanju poplavu pisane i ve
istroene neprecizne i neinformativne rei, i uvodei grafiki
ideogram zasnovan prvenstveno na matematikim i drugim
egzaktnim simbolima nedevalviranog znaenja, signalizam e
literaturi, a posebno poeziji, otvoriti sasvim nove i nesluene
mogunosti izraza.
METODI I KLASIFIKACIJA
SIGNALISTIKE POEZIJE
1.1.1. Signalistika poezija u uem smislu (vizuelna
poezija)
1.1.2. Kompjuterska poezija
1.1.3. Aleatorna ili stohastika poezija

1.1.4. Statistika poezija

1.1.5. Permutaciona, kombinaciona i varijaciona poezija
1.1.6. Scijentistika poezija
1.1.7. Tehnoloka poezija
1.1.8. Signalistika kinetika i fonika (zvuna) poezija
1.1.9. Signalistika manifestacija (gestualna poezija)
1.1.1. Signalistika poezija u uem smislu (vizuelna poezija)
iskljuuje re i poinje da tretira slovo i znak kao osnovno
izraajno sredstvo.
1.1.2. Kompjuterska
elektronskim

poezija

nastaje

saradnji

sa

raunarom. Prema stepenu i nainu saradnje umetnika i

maine razlikujemo vie metoda i vrsta ove poezije:
1.2.1. Bez zavrne intervencije autora
1.2.2. Sa manjim ili veim intervencijama
1.2.3. Vanmainska matematika kreacija na kompjuterskom
jezikom materijalu
1.2.4. Pesnika kreacija na kompjuterskom jezikom materijalu
1.2.5. Kompjuterska vizuelna poezija sa programiranjem
slova i znakova
1.1.3. Sledee tri pesnike grupe u naoj kalsifikaciji mogli
bismo nazvati jednim optim imenom matematika poezija.
Ova poezija je inspirisana ili nastaje uz primenu i pomo
izvesnih matematikih metoda i naina staranja. zapravo,

ovde dolazi do svojevrsne sinteze intuitivnog i

programiranog ludizma iji je krajnji cilj proizvodnja pesnikih tekstova. Taj intuitivni ludizam, fonike, slikovne i
smisaone igre, kao i samostvaralatvo od sintaktikih i
drugih stega oslobodjenog jezika, u potpunosti dolazi do
izraaja u aleatornoj ili stohastikoj poeziji.
1.1.4 Statistika poezija nastaje primenom nekih optih
naela teorije verovatnoe i statistike, i upotrebom
matematikih tabela sluajnih brojeva u razbijanju tekuih
pesnikih jezikih shema.
1.1.5. Permutacionu, kombinacionu i varijacionu poeziju
dobijamo primenom metoda matematike kombinatorike.
1.1.6. Scijentistika poezija. Pesnik ovde koristi izvesne
delove i podatke iz raznih oblasti egzaktnih nauka, pa ih direktno ili sa manjim poetskim intervencijama izlae i-taocu
(ili gledaocu) kao gotovu pesmu, kao konani skup, ovog
puta ne samo naunih, ve i estetskih informacija.
1.1.7. Tehnoloka poezija. U traganjima za osveavanjem
pesnikog jezika, pesnik moe da koristi izvesne spoljne i
druge manifestacije i oznake potroakog drutva: skraenice, jezik reklama itd., dajui im svojim poetskim
intervencijama odredjeni smisao i znaenje.
1.1.8. Signalistika kinetika i fonika (zvuna) poezija
operiu sledeim izraajnim sredstvima i materijalima u
stva-ranju pesme: glasovima, znacima, slovima, reima,
predmetima, zvucima, svetlosnim efektima, bojenim
povrinama.
1.8.1. Estetske manifestacije pesnike maine Zvezdozor.
1.8.2. Proizvodi pesnike maine Signatvor.
1.8.3. Signalistiki projekti

1.8.4. Signalistiki objekti.

1.1.9. Signalistika manifestacija (gestualna poezij) je novi
otvoreni komunikacioni sistem, gde umetnik (pesnik,
proizvodja dela) a esto i akcija samog korisnika
(konzumenta) tog dela jo uvek u procesu proizvodnje, postaju
sastavni deo konane umetnike tvorevine. Osnovna izraajna
sredstva u ovoj pesnikoj disciplini su akcija i gest.
(1969/70)
(Objavljeno u Internacionalnoj reviji Signal No. 1, 1970,
Beograd i u knjizi Signalizam, Gradina, Ni, 1979)
Posted by Slobodan Skerovic at 12:40 PM 0 comments

MANIFEST SIGNALIZMA

Miroljub Todorovi

(REGULAE POESIS)
Teze za opti napad na tekuu poeziju
1.1. NAUKA
1.1.1. Svet nauke po nekima nije i svet bia, ve samo
kvantifikovanih pravilnosti, vetih jezikih konstrukcija i
beznadene kvadrature ljudskog uma.
1.1.2. Ako je nauka jezik, onda je to jezik same sutine sveta.
1.2. TEKUA POEZIJA

1.2.1. Stvari i bia tekue poezije ne govore sopstvenim

jezikom. U dijalogu sa svetom i vremenom oni se slue
iskljuivo jezikom pesnika.
1.2.2. Zakoni jezika pesnika su zakoni stvari i bia tekue
poezije.
1.2.3. injenica da se taj jezik modifikuje odmah nakon
uspostavljanja odnosa sa sveu itaoca ne umanjuje bitnost
gornjeg zakljuka. U vertikalnoj i horizontalnoj hijerarhiji
jezika (jezici italaca, jezici trenutaka itanja), jezik pesnika
kojim govore stvari i bia pesme slui kao osnova za sve
budue jezike nadgradnje uslovljene uspostavljanjem
odnosa izmedju tog jezika kroz stvari i bia pesme i svesti
svakog itaoca ponaosob.
1.2.4. Ovaj jezik, nastao meanjem jezika pesnika kroz
pesmu i jezika italaca kroz njihovu intenziviranu svest,
znai jezik trenutka, teko odredljivog vremenski i
prostorno, u osnovi jezik sa atomizovanim i iskljuivim
dejstvom samo na ula jednog subjekta, oznaavamo kao
jezik tekue poezije.
1.3. PRIVATIZACIJA POEZIJE
1.3.1. Jezik tekue poezije nije univerzalan.
l.3.2. Jezik tekue poezije je privatan i iskljuiv.
1.3.3. Od romantizma do danas poezija je postojala sve
privatnija.
1. 4. P E S M A
1.4.1. Pesma je izvan pesnika. U procesima, u odnosima stvari i
bia univerzuma.
1.4.2. Pesma je u svetu. Pesma je dogadjanje sveta.

1.5. POEZIJA
1.5.1.Poezija je najvii oblik egzistencije sveta.
1.6. SLOBODA PESME
1.6.1. Nova poezija zahteva potpunu slobodu pesme.
1.6.2. Ova sloboda podrazumeva se kako u odnosu na
pesnika, tako i u odnosu na svet iz koga pesma nastaje.
1.7. JEZIK
1.7.1. Jezik je sve ono to omoguuje pesmu.
1.7.2. Putem jezika pesma izlazi iz bezlija stvari i procesa
prirode i zapoinje svoj dijalog sa univerzumom.
1.7.3. Jezik signalistike poezije mora biti zajednika
tvorevina pesme kao dogaaja sveta i pesnika kao bia u tom
istom svetu, bez koga pesma ne moe da se osamostali i
povede dijalog sa univerzumom.
1.8. ENERGIJA JEZIKA
1.8.1. Signalistika
oslobadjanje

poezija

oznaiti

potpuno

energije jezika.
1.8.2. U tekuoj poeziji proces oslobadjanja ove energije je
spor (oksidativan). Razbijanjem osnove jezike materije na
njene molekule (rei) i atome (slova), doi e do pov-ratnih
procesa fisije i fuzije raznih elemenata jezikog bia
(zvukovno, grafiko i ostalo mnogostruko zraenje rei) i
potpunog oslobadjanja energije jezika.
1.8.3. Mogua je merljivost potencijalne energije jezika.

1.9. ULOGA JEZIKA

1.9.1. Jezikom koji nastaje kao simbioza jezika pesnika,
jezika maine i jezika jo neostvarene pesme, pokuava se
preneti neizrecivo u stvarima, biima, procesima materije j
njihovim medjusobnim odnosima
1.10. MOGUA ODREDNICA SIGNALISTIKE POEZIJE
1.10.1 Signalistiku poeziju moemo odrediti i kao aktivnost
pesnika i maine, ili samo pesnika da se kroz jezik (i grafiku
formu) omogui pesmi da izadje iz bezoblija stvari i procesa
prirode i povede svoj dijalog sa svetom.
1.10.2. Stvari i bia signalistike poezije moraju govoriti
jezikom univerzuma.
1.10.3. U naknadnom procesu, koji nastaje izmedju bia
pesme i sutine sveta pesnik i maina su samo katalizatori.
1.11. GRANICE JEZIKA
1.11.1. Pesnik mora stalno da pomera granice postojeih
jezika. Jer pomerati granice jezika znai pomerati granice
sveta. A pesma je u strukturi sveta. Ona je dogaanje sveta.
(Rtanj, maj 1968)
(Objavljeno u asopisu Gradina broj 1, januar, 1970,
Ni i u knjizi Signalizam, Gradina, Ni, 1979)
Posted by Slobodan Skerovic at 12:39 PM 0 comments

POEZIJA - NAUKA

Miroljub Todorovi

Manifest pesnike nauke

''Savremena nauka uvodi oveka u jedan novi svet. Ako ovek
misli nauku obnavlja se kao misaoni ovek.''
Gaston Balar: Racionalni materijalizam

1. IZVORI
Nove stranice realnosti otvorene fizikom, hemijom i biologijom
stoje ve due vremena pred pesnicima ekajui da budu
prevedene u stihove. Pesnici ih, medjutim, ignoriu, ''ne vide''
ili ne prihvataju. U ovim sudbinskim trenucima za umetnost i
nauku, poezija nezainteresovano ili prestraeno okree glavu
od nevidjenog rasta tehnoloke civilizacije, poetaka osvajanja
svemira, otkria mezona, antimaterije, kvazara, tajni
belanevina, protoplazme, svetlosti, azota i ugljenika,
biohemijskih i fiziolokih procesa u tkivima biljaka,
kariokineze.
Prodor nauke u srce materije (ive - genetika, mrtve nuklearna fizika) i srce svemira (radioastronomija i
astrofizika), ne samo to nije pribliio, nego je jo vie udaljio
naunika i umetnika.
Antiko doba, medjutim, nije znalo za ovaj ogromni i naizgled
nepremostivi jaz izmedju nauke i poezije. Stvarajui gigantske
kosmogonije, obuhvatajui u svojim poemama sudbinu itavog
sveta (svemira), Hesiod, Empedokle, Parmenid i Lukrecije bili
su ujedno pesnici, filozofi i naunici. Tek negde od srednjeg
veka i alhemiara, kada naune discipline postepeno stupaju
na vrsto tle racionalizma, gradei svoju posebnu slliku sveta i
svoj jezik, ovaj rascep je potpun.
Razvoj hemije i fizike doveo je krajem devetnaestog veka, do
razbijanja mehanicistike slike sveta Bolcmana i ruenja

velianstvene ali, u osnovi, jednostavne i jednostrane vizije

makro i mikrokosmosa, izgradjene na atomu kao ''jedinstvenoj
nedeljivoj'' estici. Neto kasnije, usvajanjem Plankove teorije
kvanta i Ajntajnove specijalne i opte teorije relativiteta,
poljuljala se vekovima negovana formalno-logika i
racionalistika struktura naunog duha. Konano, De
Broljijevim talasima materije, Hajzenbergovom relacijom
neodredjenosti i novijim otkriima iz biologije (struktura i
uloga protoplazme i belanevine u ivoj materiji, veza izmedju
diskontinuiranih kvantnih pojava i mutacije, uloga gena i
hromozoma kod oformljavanja ivih organizama), nauka se
gotovo pribliila izvorima iracionalnog.
Moderni naunici-vizionari, u stvaranju velianstvenih
hipoteza o materiji (ivoj i mrtvoj) i svemiru, u putovanju u
nepoznato, onostrano, uinili su, moda, prvi korak ka
pribliavanju poezije i nauke.

2. POETSKA VIZIJA JEDINSTVA OVEKA, MATERIJE I

SVEMIRA
Poezija zdruena sa naukom (pesnika nauka), prihvatajui
nain miljenja naunika i modernog proroka, usvajajui od
nauke njenu strogost, a od poezije analogiju i smisao za
iracionalno, bie sposobna da nam objanjava paradokse
materije i da razreava tajnu stvaranja. Ona e morati, pre
svega, da prekine sa tiranijom oseanja i potrebama srca. Da
se odrekne samoopevavanja i jalovog postavljanja pitanja da li
je ovom vremenu potrebna ili nepotrebna. Ovakva kakva je
sada, ona je savreno nepotrebna. Zdruena sa naukom,
itajui i deifrujui nove stranice univerzuma, poezija nee
vie postavljati pitanja o smislu sopstvenog postojanja.
Prihvativi od romantiara imaginaciju kao stvaralaki
instrument i smisao za udesno, nova poezija u svemu drugom
mora stajati na pozicijama apsolutno suprotnim poziciji

romantizma i raznim vidovima savremenog neoromantizma. U

tom smislu bie i njeno nastojanje za postepenom
desubjektivizacijom poetske slike. Ona eli, konano, da
raisti sa narcisoidnim i nedovoljno opravdanim pravom
pesnika da bude stalni i neprikosnoveni predmet poezije.
Pesnika nauka e izjednaiti oveka (kao predmet opevanja)
sa stvarima, prirodom, hemijskim, biohemijskim i fiziolokim
procesima, mrtvom i ivom supstancom, ne dajui prednost ni
njemu ni njegovim odnosima s prirodom, stavljajui ga i
odreujui mu mesto u svemu onom to oznaavamo kao
univerzum.
Podvrgavajui apstraktnu naunu shemu i simbol tvorakoj
lavini novog jezika i nove forme, dovodei itav svoj duh u
stanje aktivnosti kod koje su sve sposobnosti naunika,
pesnika i alhemiara zavisne jedne od druge, razbijajui
svojom, do maksimuma usijanom imaginativnom sveu vei
deo naune, logike i racionalistike osnove, novi pesnik e biti
u stanju da od mrtve sheme i suve formule, metodom
intuitivne sinteze, stvori ivu pesniku sliku, novu viziju sveta,
otvori nesluene puteve pesnike nauke.
Tek ovako shvaena i ostvarena, nova poezija bie najvii akt
misli koji pred sobom kao zagonetke ima oveka, materiju i
svemir.

3. VERHAREN, RENE GIL, FUTURISTI

Svi raniji pokuaji pribliavanja poezije nauci Emil Verharen,
nauna poezija Rene Gila i, na jednom posebnom planu
futuristi i neofuturisti propali su zbog nemogunosti pesnika
da ostvare sintezu poetskog i naunog jezika, odnosno da
poezijom dublje prodru u jeziki sistem nauke.
Dok su Verharen i futuristi prihvatili samo spoljne oznake nove
tehnoloke civilizacije avion, automobil, fonograf, elektrino

svetlo, maine kao predmet poezije Rene Gil je isuvie

proirio krug nauka spremnih da se sintetiu sa poezijom,
ukljuivi ti i sociologiju i istoriju, te se izgubio u lavirintima
mnogobrojnih i nimalo srodnih naunih disciplina.

4. JEZIKO ISKUSTVO
Malo paljivija lingvistika ispitivanja omoguavaju nam da u
jednom jezikom sistemu razlikujemo vie jezika. Pre svega,
svakodnevni (praktini) i emocionalni, a onda poetski i nauni.
Ono bitno to razlikuje svakodnevni i emocionalni jezik od
poetskog i naunog je komunika-tivnost. Kod poetskog i
naunog komunikativnost je svedena na minimum. Sama
nauka, ovakva kakvu sada imamo, nije nita drugo do jedan
veoma sloen jeziki sistem. Temelji ovog jezikog sistema
novostvorene rei, pojmovi i simboli postavljeni su pre tri do
etiri stotine godina naglim razvojem nauke. Dosadanje
osveavanje pesnikog jezika vrilo se uglavnom na izvorima
praktinog i emocionalnog jezika. Jezik nauke bio je, u
najmanju ruku, zapostavljen. Osnovni cilj nove poezije je
prodiranje u taj jeziki sistem Funkcija naunog jezika obino
se iscrpljuje u egzaktno-logikim formulacijama, simbolima,
hipotezama i zakonima. Za pesniki jezik bitna je estetika
funkcija. Oduzeti naunom jeziku deo njegove egzaktnologike funkcije i pomeriti ga ka estetiko-iracionalnim
zraenjima, znailo bi uspeti u jednom od naina ostvarivanja
nove poezije.
(1967/68)
(Objavljeno u knjievnom asopisu Polja, god. XIV, broj 117
118, jun jul 1968. Novi Sad i u knjizi Signalizam, Gradina,
Ni, 1979)
Posted by Slobodan Skerovic at 12:37 PM 0 comments

T R AK TAT I

Miroljub Todorovi

O PESMI
Pesma
kao
emocionalno-intelektualna kategorija
ne
suprotstavlja se Materiji. One ine jedinstvo u svom
zajednikom nepotovanju Smrti.
O MOGUNOSTIMA LOGIKO-MATEMATIKE ANALIZE
KOSMOSA I PESME
''Svemir je logian'', izjavljuje britanski astronom i astrofiziar
Fred Hojl, tvorac najnovije veoma zanimljive hipoteze o
nastanku Svemira. ta moemo izvui iz ove njegove tvrdnje?
Pre svega - da je Kosmos podloan logiko-matematikoj
analizi nae svesti. Iz ovog dalje sledi da je otkrivanje njegove
sutine mogue zavisno od uslova istraivanja i mogunosti
teorijskog uoptavanja.
Loginost Svemira u izvesnom smislu je via od one sa kojom
se sreemo u svakodnevnom odnosu sa stvarima. Ve je
dokazana irelevantnost fizikih i hemijskih zakona u
kosmikim razmerama, a posebno prilikom ispitivanja
njegovog nastanka i sutine. Postave se zakoni i utvrde
pojmovi koji vae do izvesne granice teorijskog uoptavanja.
Onda se na osnovu tih zakona pronalaze novi koji eliminiu
prethodne. Jedna sfera je savladana, ulazi se u novu koja trai
druge pojmove i ira teorijska objanjenja za svoju konanu
spoznaju.

Ova via loginost Kosmosa istovetna je sa logikom koju

poseduje nova poezija. Kosmos u malom, nova poezija u sebi
krije groblje ve priznatih poetskih pa i fiziko-hemijskih i
moralno-pravnih zakona i kanona. Ipak, to joj nimalo ne
pomae da izbegne nemilosrdnu logiko-matematiku analizu
nae svesti. Kao i kod istraivanja Kosmosa, mi emo umesto
sruenih postavljati nova pravila, vriti uoptavanja, ulaziti u
nove sfere, kretati se sve dublje ka srcu Pesme.
Ako u toj matematikoj analizi ocenjujemo i energiju njenog
jezika, neobino je vano da odredimo broj koji pokazuje
koliko je u trenutku stvaranja bila poveana valentnost
pesnikovog duha (svesti). Ovo pod uslovom da valentnost
shvatamo ire no to je definie hemija, kao sposobnost
pesnikovog duha da asimilira razliite pojmove spoljnjeg i
unutarnjeg sveta gradei sa njima stabilna jedinjenja koja
nazivamo pesmom.

O KRETANJU MATERIJE
Pokreti krvne plazme pri bojaljivim nalozima razum-nih elija
slini pipanjima svesti podlone zraenjima iz-vesnih galaksija
neuhvatljivih ambicioznim soivima zvezdozora. Oblik ovog
skupa zrnaste Materije stalno pro-menljiv i kvantitativno i
kvalitativno, obeshrabren nemerljivou Prostora u kome
egzistira, stvara nova demonska boanstva ivota.
To je onaj stvaralaki proces (napor) ive Materije koja je ipak
neto vie od ''supstance obdarene oblikom'', ako je suvo
definie Dekart, istiui najpre njene geometrijske kvalitete, a
zapostavljajui svojom nemetaforinom ocenom (to bi u ovom
sluaju moralo da se uradi) njenu najznaajniju osobinu,
kretanje.

Jer, Materija je kretanje, beg od bezdna, kao let none ptice

uslovljen osobenostima njenih instinkata, kojoj stoika
kosmologija sopstvenog bia ne doputa da podlegne varljivim
ulnim obmanama Prostora i cvetnim mirisima Smrti to ih
tama otvara i u svojim najnevinijim trenucima.

O JEDINICAMA VREMENA
Jedinice Vremena su olovni zidovi koji nas odvajaju od
zraenja drugih svetova. Vreme treba identifikovati smru jer
ubija matu i unitava logiku razuma. Nemilosrdno u svojim
reitim postavkama ono nam jasno pokazuje nau nemo u
savladavanju mikro i makro kosmosa.
Dok stojim pred bezdnom zagledan u zvezde, u mome oku, u
zvezdozoru, pramiak galaksije udaljen 500 hiljada svetlosnih
godina. Pet stotina hiljada godina svetlost putuje da bi
odslikala svoj izvor u mojoj svesti i ostavila dokaz o naoj
nemoi u odnosu na Vreme.
Logika i razum potpuno se gube pred uasima vremenskih
rastojanja. Jedino je jo matematika sposobna da izdri svu
njihovu teinu. Neumoljivim, poetsko-metaforinim i gotovo
stravinim brojkama ona precizno meri i sekcira ogromnu
telesinu vremenske ivotinje pred kojom je i naa mata ve
posustala.
O SVEMIRSKIM KATASTROFAMA
Oekujem unitenje naeg svemira kroz petnaest milijardi
godina. Pod ovim podrazumevam, pre svega, promenu oblika,
moda i veliine u odnosu na dananje razmere, a nikako i
unitenje njegove tvorake snage Materije. Materija e biti i
glavni nosilac i inicijator unitenja dananjeg oblika Svemira.

Ovo proizilazi iz dubine njene dijalektike prirode. Sklona vrlo

estim, ekscesivnim promenama, Materija retko zadrava
jedan oblik. Kod fizikih procesa ona se menja samo spolja,
prelazi iz jednog agregatnog stanja u drugo, pri emu se
molekuli meaju, zgunjavaju ili razredjuju, ali ostaju
kvalitativno isti. Kod hemijskih procesa razbijaju se vrste
molekularne strukture, i atomi elemenata se meaju i spajaju
po hemijskim zakonima u jedinjenja dajui razne nove oblike,
kvalitativno menjajui Materiju.
Nauci je poznata jo jedna sutinska i dublja promena oblika
Materije koja se ne odigrava vie u molekulu, ve u samom
atomu, zapravo u njegovom jezgru, gde se menjanjem broja
estica koje ulaze u njegov sastav unitavaju jedni a stvaraju
drugi elementi.
Poznato je da se osnovne supstance (elementi) razlikuju jedni
od drugih samo po broju protona u jezgru. Ako uzmemo jezgro
vodonika, koje se sastoji od jednog protona, pa mu dodamo jo
jednu od ovih estica, dobiemo jezgro helijuma. Dodavanjem
jednog protona helijumu dobijamo litijum, itd. Materiju
moemo ovako kontinuirano menjati do najteih elemenata
koji u jezgru sadre vie desetina protona. Ova promena
mogua je samo u odredjenim uslovima temperature i pritiska.
Da bi se savladala odbojna elektrina sila koja se odupire
povezivanju protona, jer su oni istog (pozitivnog) elektrinog
naboja, potrebne su ogromne temperature i pritisci. Takve
temperature i pritisci pojavljuju se redovno u svemirskim
katastrofama.
U ovom asu Materija naeg svemira nalazi se u ekspanziji.
Njeni osvajaki ciljevi usmereni su ka nesagledivim Prostorima
iza zvezda i Vremena. Ipak, Energija njene ekspanzije nije
beskonana. Jednog trenutka Svemir posustaje, skoro pred
samim ciljem, potroivi gotovo svu Energiju, ali ne odustajui
od svojih namera skuplja se, koncentriui Materiju za
ponovna osvajanja. Koncentracijom menja se oblik dotadanjeg

Svemira (u tome je njegov poraz), Materija se sabija i

zgunjava, poveava se Energija. U zgusnutoj magmi
sveukupne kosmike Materije vladaju nezamislive temperature
i pritisci kao posledica kombinovanih delovanja gravitacionih
sila i termonuklearnih reakcijia. Pod njhovim se uticajima
atomi elemenata neprestano menjaju, dajui sve novije i novije
oblike Materije. Jednoga trenutka udarima nagomilane
Energije ovo ogromno kosmiko jaje eksplodira i
koncentrisana Materija sa velikim elanom vri ponovnu
ekspanziju, gradei nove svetove. Jedan Svemir je zavrio, a
drugi traje do utroka koncentrisane Energije.
Poraz Svemira u kome sam i od koga sam oteo ovo malo Materije
pretvorene u njen najgeniozniji oblik, ivu supstancu obdarenu
sveu, za svoju vremenski nitavnu egzistenciju, i moj je potpuni
poraz. Jer, onog trenutka kada kroz petnaest milijardi godina
molekuli i atomi, koji sada tvore moje telesno i svesno bie, budu
obezlieni (kvalitativno promenjeni) u optem haosu svemirske
katastrofe, i kada posle eksplozije celokupne Materije budu odbaeni
jedan od drugog milijarde svetlosnih godina, i poslednje estice moje
utvare prestae da upozoravaju Svemir da sam postojao, da sam ga se
uasavao, suprotstavljao mu se i pretio mu, doiveu svoj konani
poraz uronivi u najdublje i nepovratne vrtloge Nitavila.
(Ni 1962. Beograd 1966.)
(Objavljeno u knjizi Signalizam, Gradina,
Ni, 1979)
Posted by Slobodan Skerovic at 12:35 PM 0 comments

Saturday, December 19, 2009

Pesnika avangarda

Miroljub Todorovi

Naa civilizacija, koju bez ikakvih ograda, iako se nalazi tek na

prvom stepeniku svoje elektronske i kosmike ekspanzije,
moemo nazvati planetarnom, bitno menja nain ivota ljudi u
dosad apsolutno neuporedivim razmerama. Ove promene,
zasnovane, uglavnom, na sve brem usavravanju tehnolokih
sredstava menjaju i ovekov odnos prema umetnosti. Jedna od
grana umetnosti koja se konano nala na brisanom prostoru
radikalnih zahvata pospeenih tehnolokom ekspanzijom, jeste
i knjievnost. Dojam da je knjievnost u izvesnom zakanjenju,
posebno u odnosu na likovne umetnosti, pa i muziku, nije
varljiv. On je potekao, delimino, iz istog uverenja da je re,
jedan od elemenata literature, nerazoriva, i kao takva
nepodlona eksperimentalnim operacijama kakvim su
podloni: crta, boja ili ton. Dobija se utisak da je knjievnost
dugo i ljubomorno uvala svoju nevinu poziciju kraljice
umetnosti, izbegavajui bilo kakvo proimanje sa ostalim
njenim granama, posebno vizuelnim.
Masmedijalna difuzna sredstva civilizacije druge polovine
dvadesetog veka: televizija, film, videotejp, atakuju kako na re
tako i na tampanu stranicu (knjigu) kao tradicionalno
uporite knjievnosti. Kombinacija vizuelnog sa fonikim i
verbalnim u specijalnim uslovima kinetikog itanja dodae i
onu neophodnu, sada nepostojeu dimenziju buduim
oblicima literature.
Neki od ovih buduih oblika vidljivi su u svojim rudimentima
ve u prvim decenijama dvadesetog veka, u kaligramima
Gijoma Apolinera, reima u slobodi rodonaelnika futurizma
Marinetija, eksperimentima ruskih pesnika i istraivaa: El
Lisickog i Hlebnjikova, dadaistikim okantnim igrarijama
slikom, reju i slovima (Raul Hausman, viters, Man Rej,
Dian) i nadrealistikim kolaima.
Svima njima zajedniko je to tragaju za novim oblicima

istraivanja primerenim naoj civilizaciji. Tako, oni se zalau za

razaranje tradicionalnog verbalnog medija knjievne kulture
i naglaavaju da knjigu treba nadvladati novim
nematerijalnim sredstvima. Po njima, knjiga budunosti bie
anacionalna. Mnoge ideje mogu se izraziti samo ideografski,
kau oni, i zato treba razbiti dosadanji verbalni jezik, stvoriti
nov alfabet, nadnacionalni i kosmiki znakovni jezik.
Nova poezija, ipak, morala je da saeka nekoliko decenija, dva
svetska rata i znatno savrenija sredstva masovne
komunikacije da bi se tada manje-vie rasute i neprimeene,
moda i u fragmentima izbacivane ideje skupile, oplemenile,
razradile i u drugaijim okolnostima dobile na znaaju i teini.
Naravno, ove misli i ideje bile su samo inspirativni podstrek
novoj generaciji koja je morala da podnese glavni teret
preciznijih teoretskih formulisanja i stvaranja takvih dela u
kojima bi se videlo neto vie od golih predvianja o tome kako
bi trebalo da izgleda budua literatura.
Neposredno posle Drugog svetskog rata javljaju se u
Francuskoj letristi, na elu sa pesnikom i teoretiarem
Isidorom Isuom, koji u svojim manifestima istie da su
mogunosti upotrebe rei u pesnitvu ve iscrpene i da
letrizam predlae istiji i dublji element versifikacije slovo.
Konstatujui da su stvorili najvaniju kolu posle
nadrealistike i da do sada nije bilo sistema koji je dao toliko
novih elemenata i formalnih struktura, letristi predlau i
infinitezimalnu estetiku, disciplinu zasnovanu na deliima
(partikulama) koji nemaju neposredno znaenje, pri emu
svaki element egzistira u onoj meri u kojoj nekome omoguuje
da zamisli drugi element, bilo moguan, bilo nepostojei.
Letristi, meutim, nisu odigrali onu presudnu ulogu u
stvaranju pokreta irokog meunarodnog znaaja kao to je to
uinila sledea avangardna kola konkretne poezije.

Sredinom pedesetih godina u Brazilu poinje da deluje grupa

Noigandres (Haroldo de Campos Augusto de Campos i Decio
Pignatari). Oni objavljuju konkretnu poeziju i u svom
poznatom manifestu iz 1958. godine Pilot plan for concrete
poetry istiu da: Konkretna pesma saoptava vlastitu
strukturu. Ona je predmet u i po sebi samoj, a ne interpretacija
nekog spoljnog objekta i manje-vie subjektivnih sentimenata.
Njeno materijalno: re (zvuk, vizuelna forma, semantiki
sadraj). Njeni problemi: funkcionalne relacije ove materije.
Faktori slinosti i srodstva, psihologija forme dela (Gestalt).
Ritmovi: relacione moi. Konkretna poezija upotrebljava
fonetski sistem i analognu sintaksu, kreirajui jedan specifino
lingvistiki verbovokovizuelni prostor koji deli preimustva
neverbalne komunikacije, ne odriui se moi rei. Sa
konkretnom pesmom proizvodi se fenomen
metakomunikacije: koincidencije i simultaniteti verbalnih i
neverbalnih komunikacija; ali, napominju oni, re je o
komunikaciji formi, strukturnih sadrina, a ne o obinoj
poruci.
Istovremeno, i sa slinim idejama, ali nezavisno od njih,
pojavljuje se i Bolivijac Eugen Gomringer. Za njega, stav
konkretnog pesnika pred ivotom je pozitivan sintetikoracionalistiki. Poezija nije vie ventilacija sentimenata i misli
svih vrsta ve oblast lingvistike gradnje u tesnom odnosu sa
zadacima modernih komunikacija. Cilj nove poezije je, kae
Gomringer, da poeziji vrati organsku funkciju u drutvu i na taj
nain ponovo odredi mesto pesnika. Kako u isto vreme treba
misliti na formalno pojednostavljenje naih jezika i na slovoznak pisma, to se i ne moe govoriti o organskoj funkciji
poezije osim da se ona uvede u proces jezika. Iz toga razloga
nova poezija je u celini i u delovima jednostavna i vidljiva;
istovremeno, ona postaje predmet za gledanje i upotrebu:
predmet misli i igra misli. Ona zaokuplja svojom kratkoom i
svojom krajnjom konciznou. Ona se pamti, ona se utiskuje u

memoriju kao slika; ona slui dananjem oveku svojim

karakterom objektivne igre, a pesnik njoj slui izvesnim darom
za igru.
Vee interesovanje za konkretnu poeziju nastae tek 1962.
godine, kada ona osvaja Nemaku (zemlje nemakog jezikog
podruja, vajcarsku i Austriju) a nakon toga i Italiju, Veliku
Britaniju i SAD.
Posle prodora u Nemaku, konkretna poezija poinje naglo da
se iri i dobija pristalice meu pesnicima, grafiarima,
dizajnerima, istoriarima umetnosti i estetiarima. Osnivaju se
grupe, od kojih je najznaajnija ona u tutgartu, okupljena oko
profesora Maksa Benzea (Max Bense), jednog od vodeih
teoretiara konkretne poezije. Ovaj autor polazi od hegelovske
konstatacije da je konkretno ono to je neapstraktno. Po
njemu: Konkretno postupa svaka umetnost koja svoj materijal
upotrebljava kako to odgovara funkcijama materijala, a ne kao
to bi to, moda bilo mogue u smislu prenosnih predstava. U
izvesnom se pogledu konkretna umetnost moe shvatiti kao
materijalna umetnost. Konfrontirajui tradicionalno i
progresivno (moderno) shvatanje literature, Benze istie da
konvencionalno poimanje literature izdvaja u njenom razvoju
ono to predstavlja trajne, neprolazne, manje-vie konstantne
elemente i obeleja orijentiui se, dakle po onome to je ve
usvojeno i tradicionalno. Nasuprot tome, progresivno
poimanje literature istie shvatanje da je pojam napretka
potrebno preneti i na literarni posao. U tradicionalnom
poimanju literature, zakljuuje ovaj autor, jae je istaknuta
njena drutveno-komunikativna funkcija a u progresivnom
poimanju intelektualno-eksperimentalna.
Definiui konkretnu poeziju, Maks Benze polazi od injenice
da je re o pesnitvu koje ne reprodukuje semantiki ili
estetski smisao svojih elemenata, na primer rei, s uobiajenim
nastankom odreenih sadraja pravilno i gramatiki, ve se

igra vidljivim vezama i povezanostima povrina. Ne

suprotstavlja rei jedne drugima u misli, ve njihova
isprepletenost u percepciji predstavlja konstruktivno naelo
ove poezije. Re nije u prvom redu iskoriena kao
intencionalna veza znaenja ve kao materijal za prikazivanje,
tako da se znaenje i prikazivanje uslovljavaju reciprono.
Simultanost semantike i estetske funkcije rei temelji se na
istovremenom korienju svim materijalnim dimenzijama tih
jezikih elemenata, koji se mogu razbijati na slogove, zvukove,
morfeme ili slova, tako da izraze stanje jezika u nezavisnosti od
njegovih analitikih i sintetikih mogunosti.
tutgartska grupa pokree ediciju Rot, koju vodi dr Elizabet
Valter (Elizabeth Walter). U ediciji se, u ogranienom tirau,
pojavljuje niz konkretnih pesnika, internacionalnih antologija i
vie knjiga estetiara, poznavalaca modernih pesnikih
strujanja i semiologa. U nemakim gradovima tih godina
odrava se i nekoliko izlobi na kojima pored Nemaca i
Brazilaca uestvuju i pesnici iz drugih zemalja.
Ovde moramo odmah da istaknemo da se prve ideje o
signalizmu kao specifinom avangardnom pokretu, koji se
formirao u Jugoslaviji, javljaju ve 1959. godine, potpuno
nezavisno od onoga to se deavalo u Brazilu i svetu. Te ideje
isto tako nezavisno razvijaju se tokom 1960. 1962. i 1963.
godine kroz verbalnu i vizuelnu (grafiku) poeziju koja se
inspirie egzaktnim naukama, univerzalnim jezikom
matematikih, fizikih, hemijskih i astrofizikih simbola, to je
jedna od specifinosti i novina koje signalizam unosi u
literarna istraivanja. Tih godina, na knjievni pravac dobija
sve jasnije konture, raspravlja o prostoru koji je skup svih
taaka pod zapreminom pesme i zakljuuje da re ima etiri
dimenzije. Osnovne njegove premise su da je nauka sredstvo
poezije i da je ona kao takva proizila iz poezije. Ajntajnova
formula teorije relativiteta proglaena je za vrhunsku
metaforu.

Svoju vru teoretsku podlogu i ime nova pesnika kola

dobija 1968. (dotadanji naziv je scijentizam). U prvim
manifestima naglaeno je da e u signalistikoj poeziji doi do
potpunog oslobaanja energije jezika. Jezik je u tradicionalnoj
(tekuoj) poeziji zatvoren, uokviren odreenim morfolokosintaksikim konvencijama, pa je proces oslobaanja ove
energije spor (oksidativan). U signalizmu se razbija osnova
jezike materije na molekule (rei) i atome (slova) to dovodi
do veoma snanih povratnih procesa fisije i fuzije raznorodnih
elemenata jezikog bia (zvukovnog, grafikog i ostalog
mnogostrukog znaenja rei), potpunog oslobaanja jezike
energije i ponovnog spajanja u neoekivane, iznenadne,
misaone, fonike i slikovne celine. Tu se jezik pribliio jednom
entropikom molekularnom haosu, kome je prethodila akcija
razaranja, da bi se kroz negentropiki pesniki duh i
imaginaciju ponovo vratio u vidu nestandardnih slika
obogaenih znaenjima i znaenjskim nijansama visoke
informativne vrednosti.
To je u stvari raanje, gradnja jednog jezika od datih
elemenata ije sada drugaije kontekstualno povezivanje u
sintagmatske celine stvara eksplozivne i vieznane pesnike
mozaike. Energija tog jezika je priblino merljiva, a merila su
odreena nekim od osnovnih postavki teorije informacije.
Pesnik u signalizmu stvara sam ili uz pomo maina,
matematikih modela, gde intuitivno i imaginativno
nadgrauje postignute rezultate. Kroz grafiku formu, pomou
materijala, objekata, zvuka, kinetikih naprava i gesta, on
omoguava pesmi da izae iz bezoblija stvari i procesa prirode
i povede svoj dijalog sa svetom. To je i njegov dijalog sa
stvarima, biima, celokupnim univerzumom iji je neodvojivi
deo.
Jezik univerzuma, jezik je pesnike neizrecivosti. Pesnik mora

osvajati taj jezik, razbijati zidove zatvorenih sistema gde su se

ve ustajali istroeni i mrtvi jezici ija je informativnost ravna
nuli. Pesnik je ruilac i gradilac istovremeno. Uvek na samoj
ivici provalije jezike entropije i banalizovane pesnike
informacije, on je primoran da stalno pomera granice
postojeih jezika, neprekidno iri oblasti njihovih semantikotematskih i komunikacionih dejstava. Pomerati granice jezika
znai pomerati granice sveta, osvajati nove predele
univerzuma. A pesma je u strukturi sveta. Ona je dogaanje
sveta (univerzuma).
Do formiranja pokreta dolazi sledee (1969) godine kada se
signalizam jasnije i znatno ire formulie kao avangardni
stvaralaki pokret sa tenjom da zahvati i revolucionie sve
grane umetnosti: od poezije (literature) preko pozorita,
likovnih umetnosti, muzike do filma, unosei egzaktan nain
miljenja i otvarajui nove procese u kulturi radikalnim
eksperimentima i metodama u okviru jedne permanentne
stvaralake revolucije na koju su naroito uticale tehnoloka
civilizacija, civilizacija znaka, sve vea primena nauka i
naunih metoda, posebno matematike u raznim oblastima
ljudskog ivota, i pojava kompjutera kao novih stvaralakih
instrumenata, inspiratora i realizatora umetnikih ideja.
Signalizam se pokazuje kao kompleksan stvaralaki pokret
znatno iri, ekstenzivniji i razmahnutiji, sa sloenijim
istraivakim instrumentarijem i ambicioznijim poduhvatima
u literaturi i umetnosti, nego to su to konkretna, vizuelna,
spacijalna i druge avangardne discipline.
U tekstovima koji slede posle prvih manifesta vri se
produbljivanje razliitih grana signalizma kao sveobuhvatnog
umetnikog pokreta, naroito signalistike poezije u kojoj se
detaljno klasifikuju sve pesnike vrste i njihove metode.
Posebno mesto u toj klasifikaciji zauzimaju kompjuterska i
signalistika vizuelna poezija. Kao glavni zadatak ove druge

istie se prevazilaenje verbalnog pesnikog izraza.

Komunikacioni sistemi se usavravaju. Nova elektronska era
stvorila je i stvarae sve sloenija sredstva za informisanje i
komuniciranje. Postojei (nacionalni) jezici nemoni su kada je
u pitanju univerzalna komunikacija. Oni sve vie gube od onog
znaaja koji su imali u ranijim epohama govora i pisma. Jezik
slike pokazuje se kao jedan od moguih meta-jezika budue
planetarne civilizacije. Ukidajui tekue jezike sa svim
njihovim optereenjima signalistika poezija e prei u novoj
tehnolokoj eri na neposredno delovanje putem isto vizuelnih
i fonikih sredstava.
Glas, slovo i prostor u ii su istraivanja. Njihove sintetike
varijacije, interaktivni procesi, odreuju se kao osnovne
operativne jedinice novih tekstualnih struktura. Tekst je
pletivo sainjeno od tih elemenata. Gusto pletivo znakova i
znaenja, afektivnog i racionalnog, izraeno u neprekidnom
raspadanju i ponovnom raanju hibridnog jezika sa
akustikim, verbalnim i vizuelnim intonacijama. Jezika
monstruma koga jedva naziremo na zamagljenim ekranima
budunosti. Jezika koji vie nije samo govor, samo krik. To je
pletivo gde se i belina (praznina) pojavljuje kao posebna
informaciona vrednost.
Za razliku od jednodimenzionalne (tradicionalne) pesme,
egzistentni prostor signalistike vizuelne poezije je
trodimenzionalan. U tom prostoru pesma apsorbuje
sadanjost, slobodno ulazi u najavljenu budunost, bez grie
savesti odbacuje prolost. Komunikativna, a istovremeno i
poetska (estetska) vrednost slova u novoj verbalno-vizuelnoj
strukturi signalistikog teksta, gde je i prostor vaan elemenat
semantikog odreenja, izjednaava se, a esto i prevazilazi
njegovu znakovnu vrednost u tekuem jeziku. Formiraju se
sloene strukture znaenja sa povratnim i samogradilakim,
nadgraujuim dejstvima.

Pored slova ili celih rei kao superznakovnih struktura,

povrinu signalistike pesme mogu ispunjavati i drugi znaci,
elektronski, hemijski i drugi egzaktni simboli, crte, kolai,
fotografije, koji u odreenom prostoru pesme stvaraju
verbalno-vizuelne metajezike konstelacije.
To vie nije artikulisani govor to priguuje ljudski krik, ve
sloena homokosmika jezika maina sva istovremeno u rastu
i raspadanju ije e pletivo satkano od materije sline
najfinijim vlaknima nerava i zvezdanog zraenja, omoguiti
oveku da potpunije iskae svoje protivureno bie.
Posebno mesto u lepezi signalistikih istraivanja zauzima i
gestualna poezija. Akcija i gest tu su osnovni jezik pesme esto
u kombinaciji sa drugim (kinetikim, fonikim, verbalnim)
elementima. Telo postaje vieznani komunikativni medij.
Njegovi pokreti, reakcija na spoljne i unutarnje impulse,
njegov govor odvija se kroz akciju kao izvor znaenja i
znaenjskih modaliteta. Akcija, dakle, ne bi bila samo jedan
fiziki proces iz koga proizilaze predmeti-znaci kao opti
elementi sistema komunikacije. Govor tela u akciji je
intuitivan, kompleksan i vieslojan. Poto najee ne podlee
konvencijama kulture njime se neposredno mogu otkriti i
izraziti najdublji slojevi bia.
Prodorom u Italiju, poetkom prole decenije, konkretna
poezija dobija drugaije oblike, otvara se smelija dimenzija
upotrebom tehnike kolaa, sve vie se iskljuuje re, pa i slovo
iz pesme i postepeno se izdvaja nova, paralelna avangardna
disciplina vizuelna poezija (poesia visiva).
Desetak godina nakon njenog nastanka italijanski pesnici i
teoretiari Euenio Miini (Eugenio Miccini) i Mikele Perfeti
(Michele Perfetti) u svom tekstu Vizuelna poezija i
sadanjost-budunost pokuavaju da je konfrontiraju ne samo

prema tradicionalnoj ve i prema konkretnoj poeziji i drugim

avangardnim strujanjima. Tako oni istiu da je odnos izmeu
vizuelne poezije i avangarde sadran u injenici da je
avangarda (od prvih godina ovog veka pa sve do ezdesetih
godina) bila endoliterarna, to jest da je nastala iz knjievnosti i,
mada je ila putem negacije (dijalektike negacije kao izvora
istorije), u stvari, nastavlja njeno tkivo, stvarajui novu
tradiciju i opet se utapajui u knjievnost.
S druge strane ukazuju oni, vizuelna poezija se, odbacujui
privilegovan status pridavan verbalnoj upotrebi rei i samoj
rei, postavlja van knjievnosti; ona je dopunjuje; ne koristi se
direktno njenim modelima, ne potuje njene anrove, i ak
postavlja sebe kao alternativu.
Osnovni nedostatak dosadanje endoliterarne avangarde,
zakljuuju ovi pesnici, jeste u tome to je ona radikalno
kritikovala jezik, postavljajui knjievnost kao lingvistiku
autobiografiju, to jest postavljajui jezik kao subjekt i
nameravajui da postigne metodinu neizraajnost i
nerazumljivost, a ne nove oblike izraavanja. Novonastale
formalistike discipline u punoj su meri opravdale ovakvu
njenu strukturu i razvoj, ali nisu uklonile knjievnost sa terena
lingvistike.
Manje radikalan od ove dvojice pesnika jeste teoretiar i
vizuelni pesnik Lamberto Pinjoti (Lamberto Pignotti), on tvrdi
da u korenu dananje vizuelne poezije postoji neka vrsta
tradicije koju sainjavaju sva ona traenja to su vekovima
nastojala da iz samog bia pesme preskoe branu rei i daju
stihu likovnu oiglednost i konkretnost. Ovaj autor zakljuuje
da bi se sve vee prihvatanje vizuelne poezije kao jednog od
izraza savremene umetnosti i savremene civilizacije moglo
najpre objasniti tradicionalnim meusobnim traenjem
poezije i slikarstva.

Za italijansku kritiarku Rosanu Apielu (Rossana Apicella),

jezik vizuelne poezije nastaje iz prelomne revizije izraajnih
sredstava, i mi smo sada u naoj eri suoeni sa jeretikom
evolucijom jezika. Ova jeres ogleda se u ukrtanju, simbiozi,
simultanosti vizuelnog i verbalnog jezika, gde je slovo alfabeta
istovremeno i zvuk i slika. Prema Apieli, re je dvostruko
oznaiteljska: u verbalnom smislu i zbog vizuelne realnosti
koja moe da se menja prema dispoziciji i veliini slova
asamblaa stvorenog pribliavanjem slova predmetima
simbolima, tipografskom realizacijom koja je, takoe, aluzivno
ironina, melanholina, desakralizovana socijalna ili politika
satira. Vizuelna poezija je proistekla, dakle, iz permanentnog
eksperimentisanja, rezultat je pesnike akcije i odreuje se
kao fenomen potpune novine, spontan i silovit gest, prvi
prelomni gest dvadesetog veka.
Rei ove kritiarke o vizuelnoj poeziji kao o aluzivno
ironinoj socijalnoj i politikoj satiri, posebno se mogu
odnositi na poeziju, kako ve pomenutih Miinija i Perfetija,
tako i na Luana Orija (Luciano Ori) izvanredno lucidnog i
snanog pesnika koji svoju angaovanu poeziju esto koristi i u
neposrednoj politikoj borbi.
U Italiji, vizuelna poezija ima veliki broj pristalica. U raznim
gradovima deluje vie desetina, pa i stotina stvaralaca i grupa.
Najznaajnije su one okupljene oko brae Spatola i izdavake
kue Geiger iz Torina, zatim oko asopisa Techne i Euenija
Miinija iz Firence i oko izdavake kue Amodulo i asopisa
Lotta poetica iz Bree.
Lotta poetica startuje sredinom 1971. godine pod urednitvom
mladog avangardnog pesnika i marksistiki orijentisanog
intelektualca Sarenka (Sarenco) i uglednog belgijskog
(flamanskog) pesnika i romansijera starije generacije Paula de
Vrea (Paul de Vree). asopis odmah postaje veoma poznat u
svetu avangarde ve po samoj injenici da izlazi meseno, to

do tada nije bio sluaj sa glasilima ovakve vrste.

U Francuskoj, ezdesetih godina, pored letrizma, Pjer Garnije
(Pierre Garnier) oko asopisa Les lettres, iji je glavni urednik,
okuplja grupu i uskoro objavljuje prve tekstove o spacijalizmu
(prostornoj poeziji). U tim tekstovima, kao posebne
spacijalistike grane on definie foniku i semantiku poeziju.
Semantika pesma, prema Garnijeu, ne koristi se jezikom kao
ekspresijom neega ili ekspresijom za. ve na uobiajen
nain sadri indikativni naziv poput uputstava, lekarskih
recepata, naredbi. Jezik je u semantikoj pesmi u znatnoj meri
potcenjen, jer on vie nije indikacija za indikacija prema
Slede signali, panoi, uputstva da se poivi nekoliko trenutaka u
poeziji. Ova poezija, zakljuuje Garnije, ne tei za inovacijama
ve za inicijacijom.
Neto kasnije (1968), u Parizu poinje vrlo snano da dejstvuje
grupa vizuelnih pesnika okupljenih oko asopisa Approches
(urednici Jean Francois Bory i Julien Blain) i izdavake kue
Agentzia (urednik Jochen Gerz). Njihov duhovni voa an
Fransoa Bori u predgovoru svojoj antologiji Once again
(Njujork 1968) kae da je pisac podreen linearnom pismu,
uprkos svojoj elji za nezavisnou, stalno guran u jedan
duhovni svet, u civilizaciju koja vie nije njegova i koja moe
pripadati samo prolosti. Zato je, moda, kriza jezika i
postavljanje tog pitanja od poetka ovog veka bila samo
neprestana bitka sa predodreenim neuspehom: od Dojsa do
Rob Grijea. Vizuelna poezija, zavrava ovaj autor, razvijajui se
poslednjih nekoliko godina, od objektivnih elemenata dostigla
je do te mere nezavisan oblik da se moemo upitati ne
nalazimo li se pred nekom novom estetikom koja bi mogla
potpuno da preobrazi odnose jezika i svesti.
Za Anrija opena (Henri Chopin). koji, takoe, pripada
spacijalistikom pokretu i pariskom krugu avangardnih
pesnika, ali se kasnije odlaskom u Englesku vie pribliava

anglosaksonskoj koli konkretista, sve ove nove poezije bee iz

ostarelih drutava, iz raspoloive i ve milenijumima
nepromenljive zalihe misli, gde tonu i gube se sve revolucije.
Po njemu, ove poezije se ne zadovoljavaju istraivanjima, kako
je to inio nadrealizam, pomou lingvistikih postulata
fiksiranih i nametnutih, znai zatvarajuih; one izoluju jezik,
modifikuju, preturaju ga, oslobaaju ga, oslobaaju njegov
duboki ivot, stvarajui nove strukture (vizuelne, akustike,
sintaksike) i izazivaju pojavu dotad nepoznatih stanja,
postavljajui tako oveka u neprekidni milje kreacije i slobode.
Japanski vizuelni pesnici, prema reima pojedinih kritiara,
vie se od ostalih odriu konvencionalnih rei, unapred
utvrenih i klietiranih pravila smetenih u dubokoj i
tvrdokornoj tradiciji jezika, korena semiotika oznaavanja, to
im omoguuje da dostignu kontrolu itave jedne skale
promena na razini stvaranja. Gotovo svi ovi pesnici okupljeni
su u Tokiju oko avangardne grupe Asa i asopisa literarnog
veterana Kitasona Katuea Vou.
Sedamdesetih godina, u Holandiji deluju Hans Klavin (Hans
Clavin), asopis Subvers, G. J. de Rok (G. J. de Rook), asopis
Bloknoot i Herman Damen (asopis za zvunu poeziju Ah). U
Belgiji: Ivo From (Ivo Vroom), asopis Labris i Paul de Vre (De
Tafelronde).
De Vre objavljuje jednu od prvih antologija novog pesnitva
Poezie in fusie (1968). Knjiga sadri obimne tekstove, na
holandskom, o konkretnoj, vizuelnoj i fonetskoj poeziji sa
preciznim biobibliografskim podacima o autorima, zbirkama
pesama, avangardnim revijama i izlobama.
Veoma snanu aktivnost razvija de Rok. Posle gaenja asopisa
Bloknoot, iji je bio urednik, on u Hagu osniva Arhiv za
vizuelnu, konkretnu i eksperimentalnu poeziju, kompletirajui
ga kako knjigama, plakatima, slajdovima, asopisima i drugim

tampanim i umnoenim materijalom, tako i originalnim

prilozima autora iz svih krajeva sveta. U okvirima arhiva, a u
saradnji sa poznatim muzejima i izdavakim kuama u
Holandiji i Belgiji, de Rok organizuje nekoliko izlobi
(Amsterdam, Antverpen, Hag, Utreht) i objavljuje dve znaajne
antologije. Prva pod nazivom: Anthologie visuele poezie
(Visual poetry anthology) (1975) obuhvata sto trideset i tri
pesnika iz dvadeset i pet zemalja. Njena specifinost je u tome
to su tampani iskljuivo do tada neobjavljeni radovi autora;.
Druga de Rokova knjiga: Historische anthologie vizuele poezie
(1976) jo je interesantnija. Tu je on pozvao petnaest pesnika
da u saetom obliku opiu istorijski razvoj vizuelne poezije u
svojoj zemlji. Tako se po prvi put na jednom mestu objavljuju
razvojni tokovi vizuelne poezije to e omoguiti kasnijim
istraivaima i teoretiarima da o ovom fenomenu dublje i
pouzdanije govore.
Tekstovi u antologiji ukazuju na jedinstvo avangardnog
pokreta vizuelne poezije, ali istovremeno i na odreene
specifinosti i razlike. Te razlike potencirao je, u neku ruku, i
sam sastavlja koji pored istorijskog pregleda objavljuje po
jednu ili vie vizuelnih pesama, po njemu, karakteristinih za
pojedine narode i avangardne grupe.
U ehoslovakoj, u Brnu, gde ivi, moda najznaajniji
avangardista ove zemlje Jiri Valoh (Jiri Valoch), i u Pragu,
nailazimo na veliki broj stvaralaca.
U paniji, uglavnom u Madridu, deluje nekoliko avangardnih
grupa: Zaj (Juan Hidalgo, Walter Marchetti, Esther Ferrer),
kao i grupe okupljene oko mladih pesnika F. H. de Zabale (F. J.
de Zabala) i Fernanda Miljana (Fernando Millan). Tokom
1972. i 1973. Francisko Hoze de Sabala organizuje u okviru
galerije Daniel u Madridu vie izlobi avangardne poezije
koje kasnije gostuju u Barceloni i Napulju. Od izlobenog
materijala Sabala 1973. godine tampa i jedan izbor pod

nazivom Experimenta (poesia experimental).

Daleko je znaajnija antologija Fernanda Miljana i J. G.
Sanesa (J. G. Sanchez): La escritura en libertad to je
objavljuje 1975. godine madridska izdavaka kua Alianza.
Antologija je luksuzno opremljena i na vie od tri stotine
strana, uz obiman i studiozan predgovor sastavljaa, i sa
mnotvom, ali ne ba potpunih i jasno sreenih bibliografskih
podataka, predstavlja nam sto etrdeset i devet autora.
Zanimljivo je da se po prvi put u jednu meunarodnu
antologiju ovakve vrste ukljuuju i letristi (Isidor Isu i Moris
Lemetr), kao i pripadnici amerike bit generacije (Alen
Ginsberg i Lorens Ferlingeti).
Urugvajac Klemente Padin (Clemente Padin) nekoliko godina
neumorno izdaje reviju Ovum 10 i organizuje niz izlobi
vizuelne poezije u Montevideu i drugim gradovima June
Amerike. Prema ovom pesniku koji se bavi i teorijom, znak je
pretpostavljen predmetu i inu. Stvarnost je zamenjena
svojim lingvistikim predstavljanjem i samo predstavljanje
obezbeuje, po idejnoj navici, njeno prevladavanje istine i
ivota. Od dva elementa znaka, oznaitelja i oznaenog, drugi
je onaj preko kojega se utvruje deformacija; oznaitelj ne
naputa da bude to to jeste: predmet zvune i vizuelne prirode
prema emu se emituje ili predstavlja grafiki, delimino ili
potpuno, iako se nedeljivim svojstvom znaka ne bi mogla
osloboditi dejstva istog. Preko oznaitelja se utvruje nova
poezija, mada se neki pravci potuju i vrednuju oznaenim.
U ileu, do obaranja i ubistva predsednika Aljendea, aktivan je
Guljermo Dajzler (Guillermo Deisler) profesor na Likovnoj
akademiji u Antofagasti. Dajzler osniva i rukovodi malom
izdavakom kuom Ediciones Mimbre. U izdanju ove kue
pojavljuje se njegov antologijski izbor petnaest pesnika Poesia
visiva en el mundo (1972).

Najistaknutije mesto u redovima avangarde SAD-a zauzimaju

izdavai Something Else Press i umetnik neiscrpne stvaralake
energije Dik Higins (Dick Higgins). Dik Higins je zapravo
osniva i glavna motorna snaga Something Else Press-a.
Podjednako je impresivan rad mladog pesnika i kritiara
Riarda Kostelaneca (Richard Kostelanetz), sastavljaa
nekoliko nezaobilaznih antologija vizuelne poezije i
eksperimentalne proze, urednika njujorkog godinjaka
Assembling.
U uvodnom eseju svoje antologije Breakthrough Fictioneers
(Something Else Press 1973), ovaj autor istie da je proza
knjievna disciplina koja je trenutno najmanje obavezna da
eksperimentie. Razvoj ostalih grana umetnosti do sada gotovo
nije uticao na prozu pa se zato upravo u njoj osea potreba za
umetnikim oivljavanjem. Nova proza tei da izbegne
nedostatke modernih masovnih medija, kako bi prenela
iskustva i percepcije koje je u drugim oblastima komunikacije
tehnoloki nemogue doneti. Kostelanec govori i o unoenju
vizuelnih elemenata koje zahteva naa civilizacija, a kao jednu
od prepreka u objavljivanju eksperimentalne proze navodi
tekoe koje proistiu iz tamparskih konvencija.
Na avangardnom planu, u Kanadi istiu se B. P. Nikol (B. P.
Nichol), revije Ganglia i Gronk, a u poslednje vreme i veoma
informativan asopis File iz Toronta.
U Australiji mladi i smeli pesnici okupljaju se oko asopisa
Born to concrete koji izdaje Rozmari Edvards (Rosemary
Edwards) u Kolingvudu.
Na samim poecima avangardnih kretanja, u Velikoj Britaniji
pojavljuje se vie grupa i glasila U Londonu izlaze Pages
Dejvida Brajersa (David Briers). Writers Forum Boba Kobinga
(Bob Cobbing) i D. S. Uedara (D. S. Houedard), kao i A
(asopis za vizuelnu poeziju) Deremija Adlera (Jeremy Adler).

Povremeno se pojavljuje i Kontexts Majkla Gibza (Michael

Gibbs). U Kardifu zapaamo izdavaku kuu Second Aeon i
istoimeni asopis pod rukovodstvom mladog velkog pesnika
Pitera Finca (Peter Finch). U Edinburgu, na ovom polju,
znaajan je rad galerije Richard Demarco.
Pored ve pomenutih grupa i autora u Zapadnoj Nemakoj,
poslednjih nekoliko godina veoma je aktivan i Klaus Groh,
sastavlja vie antologija konceptualne umetnosti, konkretne i
vizuelne poezije (Concept-Art Project-Art 1971, Aktuelle Kunst
in Osteuropa 1912, Visuell Konkret International 1973),
izdava i urednik informacionog biltena Info koji oko sebe
okuplja nekoliko stotina umetnika iz evropskih i vanevropskih
zemalja. Groh je direktor Centra za istraivanje dadaizma
(Dada Research Center), verovatno najznaajnijeg, i sa
najobimnijom dokumentacijom, centra ovakve vrste u svetu.
Zajedno sa Grohom u Oldenburgu deluje i Valter Foke (Walter
Focke) tampajui zanimljive zbornike (Etc., Utopia, Off
limits).
Dr Klaus Peter Denker (Klaus Peter Dencker). docent
Univerziteta u Erlangenu, 1972. godine objavljuje Texbilder
(Visuelle Poesie International) antologiju koja obuhvata
vizuelnu poeziju od antike do dananjih dana.
Specifina je i uloga dr Zigfrida J. mita (Siegfried J. Schmidt),
mladog profesora sa Univerziteta u Bilefeldu, posle Maksa
Benzea, najcenjenijeg teoretiara konkretne i vizuelne poezije
u Nemakoj. On za konkretnu poeziju kae da se manifestuje u
razliitim oblicima, iji je zajedniki imenitelj injenica da
jezik, odnosno semiotiki sistem uopte, postaje tema ove
poezije. Konkretna poezija ne govori o neemu, nego to
neto pokazuje, to znai da nije ni mimetika ni
anegdotika, nego generativna i objektivirajua; ona
predstavlja komunikativno ponaanje ovekovo, njegovo
semiotic behaviour, i to na polivalentan nain, to jest na

nain koji je estetian u novom smislu te rei.

to se tie vizuelne poezije, za nju mit tvrdi da svesno
ostvaruje program celokupnog pesnitva jezik kao umetnost
U vizuelnoj poeziji samo je jezik istinit: on je cilj i tema
pesnitva. Vizuelni tekst pokazuje, a ne iskazuje nita. On je
ono to je. Vizuelna poezija, prema mitu, je kao celina
estetski proces: ona menja svest posmatraa, slamajui sheme
koje oekuju, odbijajui da upotrebljava jezik kao to je inae
uobiajeno.
U Jugoslaviji, na planu konkretne i vizuelne poezije, neko
vreme je istraivala slovenaka grupa Oho, koja okuplja mlade
umetnike nesumnjivog stvaralakog potencijala. Ova grupa
nema svoje glasilo, ali radove redovno objavljuje u asopisu
Problemi i listu Tribuna. U izboru Francija Zagorinika,
splitski Vidik 1973. godine tampa Antologiju konkretne i
vizuelne poezije u Sloveniji. Taras Kermauner u predgovoru te
antologije kae da se konkretna poezija bavi reju kao
znakom, a ne kao nosiocem znaenja (sadraja), premda je to
znaenje konotirano i sama ga pesma ne moe eliminisati.
Zagrebaki asopis Bit, u redakciji Vere Horvat Pintari i
Branimira Donata posveuje itav jedan broj konkretnoj i
vizuelnoj poeziji, sa iscrpnim, veoma informativnim
tekstovima redaktora i prilozima vizuelnih pesnika iz svih
krajeva sveta. Istovremeno, u asopisu Rok u Beogradu,
tampani su prilozi Francija Zagorinika, slovenake grupe
Oho, amerikih fluksusovaca i vizuelnih pesnika okupljenih
oko pariske revije Approches.
Nakon duih priprema, tokom 1970. pojavljuje se i prvi broj
internacionalne revije Signal glasila beogradske signalistike
grupe i ve ranije formiranog pokreta. Taj broj pored manifesta
signalizma donosi i dve selekcije: strane konkretne i vizuelne
pesnike i jugoslovenske signaliste. asopis je uinio mnogo za

afirmaciju signalizma kao specifinog stvaralakog pokreta koji

se razvio u naoj kulturi. Pored asopisa osniva se i
Signalistiki dokumentacioni centar s ciljem da prikuplja
materijale i prati kretanje ne samo signalizma, ve i ostalih
avangardnih struja u svetu.
Signalisti razvijaju aktivnost posebno na meunarodnom
planu. Povezuju se sa nizom grupa, revija, galerija i vie stotina
umetnika iz Istone i Zapadne Evrope, Severne i June
Amerike i Australije. Objavljuju svoje priloge u stranim
glasilima, antologijama i zbornicima. Ve krajem sledee (1971)
godine, u okviru novosadskog Uj Symposiona, izlazi i prva
antologija signalistike poezije sa dvadeset autora.
Istovremeno, u dva broja beogradskog Studenta, u redakciji
Jovice Aina, tampan je izbor stranih i domaih pesnika
eksperimentatora.
Godina 1972. znaajna je za signalizam, i nova literarna
strujanja u Jugoslaviji, zbog pojave knjige vizuelnih tekstova
Strip-stop Oskara Davia, radikalnog avangardiste,
najinspirativnijeg i najradoznalijeg naeg stvaraoca. Piui o
Daviu i pitajui se ta je, u stvari, fenomen Daviovog
pesnikog nastupa u celini kritiar Ostoja Kisi je kazao da je
re o pesniku koji je od knjige do knjige neponovljiv i po sebi i
po drugima.
U pogovoru svojoj zbirci, koja je nastala u saradnji sa slikarom
Predragom Nekoviem, Oskar Davio pie: O drugoj se slici
radi, drugim konotativima. U pitanju je lik neeg, nekog koji
bi, ne postojei, jo mogao moda da bude. Ne laskajui nikom
i niem, ni u preverbalnoj zoni nita time ne desituira oveka.
Sve to mu pripada, obema nogama stoji vrsto ukopano u tle
vremena i prostora, odnosa u zajednici i stava prema njoj i
njima. Ako tako neto opravdava umetnosti, zato ne bi i ove
napore Predraga Nekovia i moje. Na odlasku od rei; i na
povratku njima. Na putu stalne negacije datog radi punijeg

potvrivanja i u duhu ivota sve osloboenijeg snanih

pritisaka iscrpenih mitova. Sve snanijih to su iscrpeniji i laki
u svojoj lenjoj oseajno-misaonoj repetitivnosti. To ne znai da
bismo hteli liiti sebe i druge ieg to nas tekue tvori.
Najmanje ljudskosti mitski saznajne moi. I kad hoe da i
sluaj stavi u slubu namernog oveka. Uvek u nameri daljih
oslobaanja.
Na kraju, pratei istorijat razvoja konkretne, vizuelne i
signalistike poezije, potrebno je da istaknemo i rad istoriara
umetnosti i likovnih kritiara Biljane Tomi Denegri i Jee
Denegrija, koji tokom 1969. i 1970. u Beogradu organizuju
nekoliko pesnikih izlobi i piu o istraivanjima na ovom
planu kod nas i u svetu.
Isto tako od znaaja je angaovanje Bogdanke Poznanovi,
likovnog pedagoga i avangardnog umetnika, i Dejana
Poznanovia, prevodioca, koji deluju preko Tribine mladih i
asopisa Uj Simposion u Novom Sadu, inspiriui niz mlaih
vojvoanskih eksperimentatora.
Pregled avangardnih kretanja u svetu i u naoj zemlji, tokom
poslednje dve decenije, uverava nas da do sada u istoriji
svetske literature nije bilo pesnikih strujanja tako masovnih i
tako internacionalnih kao to su to konkretna, vizuelna i
signalistika poezija. Tome su nesumnjivo doprinela i nova
sredstva komunikacije koja ine sve da se ovek ne osea
nacionalno izolovanim. Ljudi su sve manje odreeni nacijom,
nacionalnim jezikom, a sve vie funkcijom koju zauzimaju u
drutvu i svetu. Definiui svoju Totalnu poeziju, Adrijano
Spatola kae: Ona ivi prema svetu, ide prema svetu, kree se.
I zbog tog otvaranja, totalna poezija ima svoju prvu i ogromnu
prepreku u nacionalnoj poeziji. Razne nacionalne poezije ive
od predrasuda i baziraju se iznad svega na ubeenju da je
jedini instrument irenja, na drugu stranu granica i
carinarnica, prevod. Ali te granice i carinarnice su stvarne

barijere; samom injenicom da postoje, i da postoje ak i za

poeziju, pokazuju da su jo vrsto na stadijumu plemena.
Moda je totalnoj poeziji poveren ogroman zadatak: unititi
nacionalizme, unititi privatnu koncesiju kulture.
Radikalno nova pitanja i novi estetski procesi koje su
pokrenule konkretna, vizuelna i signalistika poezija pokazuju
da su one logian rezultat evolutivnih tokova knjievnosti, u
skladu sa razvojem civilizacije. To je poezija budunosti, kako
je ve jednom reeno, koja je upravo poela.
19731976.
(Objavljeno kao predgovor u antologiji Konkretna, vizuelna i
signalistika poezija, asopis Delo, broj 3, 1975, a proirena
verzija teksta u knjizi Miroljuba Todorovia Signalizam, Ni,
1979, str. 9 26.)
Prvi put objavljeno: 1975
Posted by Slobodan Skerovic at 11:07 AM 0 comments

Tokovi signalizma

Miroljub Todorovi
Poeci signalizma1 vezani su za 1959. godinu i pokuaje da se u
nau poeziju, gde su do tada suvereno vladali principi
neoromantizma i zakasnelog simbolizma, unesu novi tonovi
primereni elektronskoj i tehnolokoj civilizaciji.
Ti su poeci bili vezani za jezik i napore da se poezija
revolucionie uvoenjem sveih, jo literarno neistroenih
jezikih amalgama egzaktnih nauka: fizike, biologije, hemije,
astrofizike i matematike. Tako je i prvobitni naziv ovih kretanja
scijentizam.

Ve naredne godine scijentistika poezija iskorauje izvan

jezika i daje prve vizuelne plodove inspirisane Apolinerovim
kaligramima. U godinama 1962. i 1963. ona sve vie insistira
na egzaktnom. Nauka se definie kao sredstvo poezije i ukazuje
se na to koliko je bilo vetako i apsurdno podvajanje poezije i
nauke. Ajntajnova teorija relativiteta proglaava se za
najveu poemu modernog doba ispevanu u slavu oveka, a
osnovna matematika formula te teorije E=mc2, oznaena je
kao vrhunska metafora. Pronalaze se strukturalne analogije
izmeu poezije i ve spomenutih grana egzaktnih nauka, pri
emu se izmeu rei pesme i elektrona u fizikalnom,
protoplazme u biolokom i planeta u astrofizikom smislu
stavlja znak jednakosti. Pesma je izjednaena sa atomom,
elijom i Sunevim sistemom. Ritmu pesme odgovaraju sile
koje dre elektrone, ivot i gravitacija. Uvode se matematike i
druge formule u poeziju i vri geometrijsko-algebarska analiza
poezije, ivota i smrti kao osnovnih i datih veliina. Pesma,
dakle, postaje magina formula ivota i kosmosa, i njena
znaenja u ovom trenutku daleko prevazilaze uske literarne
okvire. Ona eli konano da vrati izgubljeno jedinstvo sa
naukom, jedinstvo pevanja i miljenja iz doba antike i velikih
poema Empedokla, Hesioda i Lukrecija. ezne za
sveobuhvatnom slikom sveta u ijoj e osnovi biti ona sama
kao analogon atomu, ivotu i svemiru.
Taj prvobitni tok signalizma (pod nazivom scijentizam) traje
usamljeno i u okeanu povampirenog neosimbolizma i
tradicionalizma tih godina, gotovo neprimeeno u naoj
literaturi. Godine 1968. i 1969. prelomne su za signalizam.
Objavljuje se MANIFEST PESNIKE NAUKE (Polja broj 117118, 1968.) koji u sebi sumira sva iskustva prethodnog perioda.
Iste se godine pie a idue objavljuje tekst MANIFEST
SIGNALIZMA (REGULAE POESIS) koji daje osnovu za
formiranje borbenog avangardnog pokreta s ciljem da zahvati i
revolucionie sve grane umetnosti (posebno literaturu i likovne

umetnosti) otvorivi nove procese u kulturi radikalnim

eksperimentima u jednoj permanentnoj stvaralakoj revoluciji
na koju je posebno uticala nova tehnoloka civilizacija. Te se
postavke jo detaljnije razrauju i preciziraju u treem
manifestu SIGNALIZAM (Delo, broj 3, 1970.) gde se daje
prva opirnija definicija signalizma kao i detaljna klasifikacija
novih pesnikih oblika.
Signalizam proiruje svoju bazu koja se do tada oslanjala samo
na nekoliko ve spomenutih grana egzaktnih nauka i ukljuuje:
kibernetiku, teoriju informacije, fenomenologiju, teoriju igara,
strukturalnu lingvistiku i dr. Dok je u prvoj fazi oigledno
nastojanje da se u poeziju unesu pojedini delovi naunih
jezika, druga je karakteristina po tome to se odreenim
matematikim modelima iz statistike, teorije igara,
kombinatorike i kibernetikim metodama (maine) razbijaju
abloni govornog i tekuih pesnikih jezika i otvaraju nove jo
nesagledive mogunosti eksperimentisanja u verbalnom
vizuelnom i fonikom. Jezik postaje u pravom smislu te rei
materijal koji pesnik ponekad u programiranom igrakom
zanosu upotrebljava da bi proizveo svoja dela Za ovu fazu
karakteristian je i nagli razvoj vizuelne poezije koja je do tada
samo rudimentarno egzistirala u pokretu.
Tih godina signalizam konano izlazi iz anonimnosti koju mu
je bila nametnula naa literarna situacija. Kulturna javnost
poinje se interesovati za pokret. Osnivaju se signalistike
grupe, i sve je vie mladih ljudi: pesnika, slikara, dizajnera i
istoriara umetnosti, koji stvaraju primenjujui signalistike
ideje u revolucionisanju umetnosti.
Signalisti se povezuju s avangardnim umetnicima iz celog sveta
i sudeluju na mnogobrojnim izlobama konkretne i vizuelne
poezije, objavljuju u asopisima, zastupani su u
meunarodnim antologijama.

Godine 1970. pokree se Internacionalna revija SIGNAL kao

glasilo pokreta. asopis ve u prvom broju objavljuje izbor
stranih konkretnih i vizuelnih pesnika i jugoslovenskih
signalista. Program asopisa zasniva se na aktivnoj borbi za
afirmaciju novih ideja u literaturi i umetnosti. Pojava
SIGNALA bila je u svetu pozdravljena kao nesumnjiv doprinos
avangardnim kretanjima.2
Prva signalistika antologija pojavljuje se 1971. u izdanju
maarskog asopisa Uj Symposion iz Novog Sada na
maarskom i srpskohrvatskom jeziku i donosi radove, vizuelne
pesme dvadeset autora.
Ve u ovoj antologiji vidljivi su napori, a i rezultati postignuti u
jednoj od grana signalizma, signalistikoj vizuelnoj poeziji.
Veina autora pronala je sebe u novoj umetnikoj i literarnoj
disciplini i vrlo sigurno operie njenim materijalnim
elementima, slovom, grafikim znakom i prostorom kao
jednim od konstitutivnih delova.
Vizuelna poezija destruira jezik i tradicionalistiko poimanje
literature i umetnosti. Ide, kako bismo kazali, od znaenja
prema znaku ruei semantike tvrave pisma i
gutenbergovske civilizacije. Linearni sintaktiki i gramatiki
lanci tekstova su razbijeni, stvaraju se tekstualne povrine
gde dolazi do izraaja njihova viedimenzionalnost. Tako je
otkriven znak kao bazini model ne samo nove poezije nego i
itave civilizacije na koju ona moe raunati. Semiotika je
zamenila semantiku. Semiotska analiza postala je klju za
razreavanje specifinih estetskih poruka.
Prikazujui taj izbor naih pesnika ileanski avangardist
Guillermo Deisler kae: U glavnim se crtama procenjuje
potpuna udaljenost po moguim problemima sadanjeg
drutva kao to su rat, seks, uasne kontradikcije izmeu
nerazvijenih i visoko razvijenih, izmeu masovne potronje i

manipulacije masama. Gotovo kod veine postoji duboka

tenja za izlaenjem iz sistema linijske, iskljuivo literarne
komunikacije, za ostvarenjem prednosti otvorenijeg
saobraanja. Preokupacija oiglednija u sistemu znakova kao
medija za ruenje idioma gde se utvruje ustanovljeno. Velika
upotreba slova kao vizuelnog elementa, ne zvukovnog (Andri,
Jevti, orevi, Paripovi, Jankovi, Jovanovi, Stojiljkovi,
Matkovi), ni literarnog, iako ga takoe sreemo i kako nam
nudi zvukove, kao u konkretnoj poeziji (Todorovi, Roulj).
Kaligramske pesme (Rein, Todorovi), pesme u procesu
(Maar, Vukanovi, Matkovi, Todorovi, Poznanovi) uvek u
vrlo inteligentnoj, intelektualnoj liniji pokreu vie nego ita
alternativu pesnikog jezika.... Ta alternativa jugoslovenskih
pesnika, zakljuuje ovaj autor, pokazala bi se, definitivno, kao
inteligentna ansa izmicanja linijskim manipulacijama pisanja
i osiguranja drugaijih mogunosti, u najboljem sluaju kao
zatitnica itanja dananjim i buduim itaocima.
U toku narednih godina signalizam se razvija i postie zavidnu
afirmaciju ali iskljuivo na meunarodnom planu.3 Domaa
kulturna javnost jo je nepoverljiva, a delom prua veliki otpor
i otro napada sve to nosi znak signalizma.
U samom pokretu dolazi do neke vrste raslojavanja. Pojedini
umetnici sve se vie pribliavaju land artu i konceptualnoj
umetnosti. To je raslojavanje, meutim, manje-vie formalne
prirode, jer i ti umetnici u svom daljem angaovanju zapravo
samo razrauju neke od osnovnih postavki signalizma.
Karakteristino je za pojedine od njih (Zoran Popovi, Marina
Abramovi) da tek u ovoj fazi insistiraju na tehnolokim i
egzaktnim momentima u svojim akcijama, to nije bio sluaj u
njihovoj prvobitnoj poetsko-vizuelnoj fazi.
Jedno od veoma zanimljivih dela u okvirima signalizma
ostvaruje Vlada Stojiljkovi. Sluei se inventivno elementima
kolaa, dizajna, grafike i crtea on, osloboen tabua i

konvencija, stvara sasvim novo i uzbudljivo znakovno pismo. U

svom tekstu Signalizam kao avangardni pokret (1971)
Stojiljkovi naglaava da signalist ne pie o datoj temi nego je
prikazuje, ili pokazuje njenu sutinu razliitim aranmanima
slova i simbola. Svrha takvog rada pre svega je u tome da autor
razbija okvire koje mu nameu pesnika, semantika,
sintaktika, pa i pravopisna pravila, i upotrebljava neverbalni
materijal da bi se mogao totalno izraziti.
Sintaksa Stojiljkovievog pisma posebno u vizuelnim
pesmama: Horoskop, Nacrt za mehaniku pticu, Transplatacija
I, II i u antologijskom delu Uper case/Lower case podignuta je
na metalingvistiki nivo. Njene odrednice su u semiolokom
polju. Osnovni su mu komunikacioni kanali i nosioci estetskih
poruka znak i slika sa itljivim i konkretnim dejstvom.
I za poeziju arka Roulja veoma je vano vizuelno poimanje,
jer se u pojedinim momentima u pesmi potpuno prekida krhka
veza sa verbalnim i uspostavlja apsolutna dominacija znaka.
Njena vizuelna sintaksa, kojom pesnik odreuje tokove svojih
misli i asocijacija u prostoru, to takoe postaje deo
sveobuhvatne i neobuzdane tiposignalistike igrarije znacima,
slovima, delovima rei i reima, trai jedno sintetikoideografsko umesto analitiko-diskurzivnog razumevanja.
U svojim prvim signalistikim pesmama arko Roulj je bio
veoma blizak nekim ostvarenjima baroknog i maniristikog
evropskog i srpskog pesnitva sedamnaestog i osamnaestog
veka (carmina figurata, pesme u obliku predmeta i ivotinja,
posebno: paun, konj, ptica i druge). Ovde je taj pesnik
oigledno naao inspirativne korene u grafikim
eksperimentima jedne u naoj knjievnosti jo uvek
zapostavljene i nedovoljno ispitane struje srpskih baroknih
pesnika: Orfelina, Trojianina i Venclovia.
U sledeim fazama Roulj sve vie prihvata moderna

istraivaka iskustva, kako brazilske kole konkretne poezije,

tako u najveoj meri i ona specifina iskustva i odlike
signalistike vizuelne poezije koja su i omoguila da signalizam
kao poseban stvaralaki pokret, koji se razvio u Jugoslaviji na
neto drugaijim teoretskim postavkama, zauzme visoko i
znaajno mesto u svetskim avangardnim kretanjima.
Pojava Bele knjige Milivoja Pavlovia, mladog pesnika,
signalistikog istraivaa i novinara pobudila je nesumnjivu
panju nae kulturne javnosti. Objavljena u svega pedeset
numerisanih primeraka, kao signalistiko izdanje, obimom od
oko trista stranica najfinijeg tamparskog papira na kome nije
utisnuta nijedna re (izuzev kraih predgovora i pogovora) ta
knjiga je izazvala razliite, a poesto i vrlo emotivne reakcije
onih koji su imali prilike da je vide i proitaju.
U poetku zamiljena kao provokativni gest i napor da se ukae
na kritino stanje knjige i knjine kulture u nas, ova knjigaznak, igra belih pravougaonika jednog otvorenog sveta, ubrzo
je prevazila svoje prvobitne socioloke i kulturoloke namere i
okvire. Njome su se, da se izrazimo makluanovskim renikom,
jo vie otvorila vrata ukidanju linijnosti i sledovnosti ljudske
svesti i pronalaenju nelinijske logike isto tako slobodno kao
to su se gradile neeuklidovske geometrije. Jer svest nije
verbalni proces, a fonetska pismenost u dosadanjem razvoju
ljudske kulture davala je iskljuivu prednost lancu
zakljuivanja kao obeleju logike i razuma.
Prepisujui nevidljivim i nemutim znacima tamnu pukotinu
izmeu bia i jezika, Bela knjiga Milivoja Pavlovia belei
ujedno i svoju nevericu u komunikativnost zatvorenih jezikih
sistema gutenbergovske galaksije na zalasku. Ona je tu knjigamea na granici dve civilizacije, civilizacije pisma i civilizacije
slike. Umesto uklonjenog jezika, jezik samog bia knjige,
eksplozija beline, prostora neoptereenih pismom, pismo
neposrednog i vidljivog, neapstraktnog sveta injenica i stvari.

Izazov je u njenoj nemutoj itljivosti. Ironija u tumaenju

prepisanog sveta. Jer ona je ujedno i knjiga-svet koja svoj
podrugljivi lik umnoava u hiljadama otvorenih oiju.
Gde prestaje metafizika groza i zbilja istorinog i mitskog?
Gde poinje ironija i igra ludikog oveka tehnoloke ere?
Bela knjiga iezava kao produkt sainjen od hartije i olovnih
otisaka, a vraa nam se kao gotov umetniki oblik, delo iji je
samo spoljni, povrinski veo izatkan od utnje. Njeno iskustvo
je iskustvo pisma koje nestaje. Njene stranice su neponovljive
kao jo neispisane stranice svemira. Tu gde nema ni traga od
pisma i pisanja, tu gde nas poraava prividno nevina istota
netaknute hartije, raa se uzbudljivi splet znakova i znaenja
na ekranu jednog novog i drugaijeg univerzuma.
Istraivanja Bogdanke Poznanovi kreu se u irokom
dijapazonu od onih za mene poetsko-vizuelnih u njenoj knjiici
Stellata, pa do land arta i konceptualnih intervencija (Feedback potansko sandue, Dah-disanje i drugi). U akciji
Kocke- reke vidljive su i jo uvek igraju znaajnu ulogu znaci
i rei. U osnovi projekta Feedback potansko sandue je
komunikacija, zapravo informisanje (nain je preputen
uesnicima projekta) o jednom moda ne presudnom, ali zato
ne i tako nevanom delu (sredstvu) informativnog sistema.
Veoma je zanimljivo i delo Computertapebody gde je
upotrebom kompjuterske trake, dijaprojektora kao posebnog
medija i tela uesnika akcije s vidljivim scenskim akcentima
ostvarena jedinstvena informativno-znaenjska i gestualnopoetska celina.
Svoj istraivaki rad na signalistikom planu Zoran Popovi
zapoeo je typewriter pesmama iz 1969. godine. U toku 1971. u
Zagrebu, radei na jednom kratkom filmu, on iscrtava seriju
sugestivnih slovno-vizuelnih struktura s projektom takozvanog

Signalistikog sata. Narednih godina rad toga autora

posebno u projektu Aksiomi zadire u oblasti prostornog,
telesnog (Body art) i konceptualnog.
Marina Abramovi isto tako poinje signalistikom vizuelnom
poezijom (Dim i A iz 1970. godine, i nizovima projektovanih
slova Ulaenje u kvadrat, Izlaenje iz kvadrata, Projekcija B i
drugi). Posebno su interesantni njeni Zvuni ambijenti u
kojima pokuava da ostvari sintezu prostorno-vizuelnog i
sonornog, a u poslednje vreme i akcije gestualne poezije.
U radu Nee Paripovia nije bilo spektakularnih zaokreta i
lomova kao kod prethodnih umetnika. Od samih poetaka on
smireno i studiozno istrauje znak i funkcije znaka u njegovim
najraznovrsnijim oblicima.
Prva istraivanja Slavka Matkovia u domenu su vizuelne
poezije. Kasnije njegova interesovanja znatno se proiruju. Od
znaaja je i Matkoviev rad na signalistikom stripu koji on i
posebno teoretski obrazlae.
Knjievni kritiar Ostoja Kisi ve godinama prati signalistiki
pokret. U poslednje vreme on najavljuje svoju obimnu studiju
o signalizmu pod nazivom VELIKA RASPRAVA. U toj knjizi
(na nekoliko stotina strana) naroito se izuavaju poeci
signalizma, kao i odnosi ovog naeg avangardnog pokreta sa
tradicionalizmom koji je ezdesetih godina bio zahvatio srpsku
kulturu. Posebno su zanimljivi Kisievi vizuelni radovi pod
nazivom Motivi iz istorije knjievnosti, gde on na jedan
humoran nain prikazuje i iznosi pojedine probleme, motive i
mitove iz nae blie i dalje knjievne istorije.
Pesnik starije generacije Ljubia Joci, (ranije pripadnik
nadrealistikog pokreta), prikljuuje se 1975. godine
signalizmu svojom knjigom MESEINA U TETRAPAKU, u
kojoj su gotovo u potpunosti ostvarene neke od postavki

signalistike tehnoloke poezije. Kritiar Aleksandar Petrov

prikazujui tu knjigu kae da Ljubia Joci pie jezikom
tetrapaka. A to je jezik savremenog potroakog drutva i
medija masovne komunikacije jednom rei tehnoloki jezik.
Raspravljajui o signalizmu u svom tekstu Znaci vezani za
samu realnost (Politika, 7. 8. 1975) Joci polazi od injenice
da signalizam, kao i mnogi izmi koje je istorija ve potvrdila
ima znaajno mesto u razvijanju ovekove kreacije, teorije i
prakse. Po njemu ovaj na avangardni pokret je roen U
vatrama elektronike i gromovitim snagama atoma, u
dvostrukoj prirodi elektrona (materijalnoj i spiritualnoj), u
zakrivljenim prostorima etvorodimenzionalnog sveta.
Signalizam istrauje nain da pokrene ljudski mozak, ija se
sposobnost tek deset posto upotrebljava, da one svoje jo
neispitane predele, onih ostalih devedeset posto, upotrebi za
kretanja u tim novim predelima koje nagovetava tehnoloko
drutvo.
Interesantan je i sluaj Spasoja Vlajia koji startuje u
signalizmu jo 1969. godine sa jo nedovoljno zrelom i
neizbruenom scijentistikom poezijom da bi kasnije, kako
sam kae, inspirisan nekim otkriima iz prvobitne faze
signalizma, posebno onim u knjizi PLANETA, pristupio
pomnom prouavanju jezika sa egzaktnih stanovita.
Ispitujui intenzitet znaenja glasova u naem, a i u nekim
drugim jezicima, Vlaji je doao do saznanja da je odnos
jezika i pojave koju on opisuje zasnovan na uzajamnom
proimanju energije kojom ta pojava deluje na ula i mesta
pojave u mentalno-fizikoj strukturi sveta. Zapravo Vlaji je
uspeo da doe do nekih zakonitosti, korelacionih jednaina, na
osnovu kojih se iz samog naziva za boju (na primer: crvena)
moe odrediti i njena frekvencija, odnosno energija. Tako je,
prema njegovim reima, i injenino dokazana jedna od
osnovnih postavki drugog manifesta signalizma REGULAE

POESIS: 1.8.1 Signalistika poezija e oznaiti potpuno

oslobaanje energije jezika. Jer energija naziva je delom u
funkcionalnoj zavisnosti sa energijom stanja koje opisuje.
Navedene injenice ukazuju na realne mogunosti potpunijeg
oslobaanja energije jezika.
Dobrivoje Jevti, Milorad Gruji, Rade Obrenovi, Boda
Markovi, Zvonimir Kosti Palanski, Miroljub Keeljevi,
Jaroslav Supek i Branislav Prelevi intenzivno rade na
signalistikoj vizuelnoj poeziji. Mladi pesnici Slavko M.
Pavievi i Miodrag uvakovi istrauju, kako u jeziku, tako i u
drugim otvorenim i razuenim predelima signalistike
umetnosti.
Slobodan Pavievi (Silikati cveta 1973) i Slobodan
Vukanovi (Zvezdano perje 1975) svojim knjigama okrenuti
su planetarnim i kosmikim iskustvima signalizma. U ovome
posebno prednjai Slobodan Pavievi koji u pesmama,
spojevima egzaktnog jezika fizike, hemije, matematike i
arhainog govornog idioma, uspostavlja, gradi i ispituje
fantastine, vanzemaljske svetove. To je poezija nove ere
istraivaa i osvajaa svemira gde se pored mate i razuene
imaginativnosti koriste najnovija saznanja i otkria nauka i
tehnologije.
Predraga ianina, Lasla Salmu i Nikolu Stojanovia zanimaju
konceptualna traganja.
Rezultati signalizma i signalistikih ideja, kao to smo mogli
videti iz ovog kraeg hronolokog pregleda, najvidljiviji su u
likovnim umetnostima i literaturi.
Umetnost i umetniki in su demistifikovani. Umetnost je
oznaena kao ludizam, igra oveka u kosmosu pod stalnom
pretnjom entropijske lavine, haosa i bezoblija. Metafiziki,
teoloki red se raspao, uspostavljeni su novi viedimenzionalni

prostori: slobode, igre, istraivanja. Umetnost je igra i

imaginiranje, mo ovekova da prevazie sopstveno otuenje i
da krene na put totalne ekspanzije u kosmos, u svet.
Prihvaena je stvarnost tehnoloke civilizacije i posebna uloga
oveka u elektronsko-planetarnom prostoru egzistiranja.
Tehnologija je pruila umetnosti nova sredstva, oveku,
umetniku nove mogunosti osvajanja, intuitivne nadgradnje
nad stvarima, predmetima sopstvene produkcije. Maine su za
signalizam sredstva kojima ovek jo vie oslobaa svoju
matu, svoju imaginaciju. Procesi komuniciranja bie sve
intenzivniji, broj informacija, skladita znanja, vetina, sve vei
za pospeivanje te osvojene slobode, igre, neizvesnosti
istraivanja. Informacije e tei bez posrednika. Bie pune i
iznenadne u svome zraenju. Nee se gubiti u kanalima
preraivaa, umovima otpornika. Signalistika umetnost
postae univerzalna sa kompleksnim, odredljivim, ali ne i
zatvorenim pismom. Ona e ukazivati na bitno miljenje kao
na nunost u jednom kosmosu borbe i osvajanja. Osvajanja
smisla, lepote organizovanog nereda. Tu gde je napon na
svakoj taki tela, teksta, dela ogroman i uvek preti da prsne i
ponovo sve baci u mrtvilo obezljuene entropije. Bie to
poigravanje sa stvarima, svemirom, sopstvenom smru.
U signalizmu se ukida veina dosadanjih (tradicionalnih)
naina izraavanja, menjaju se jezici, sistemi, sredstva
komuniciranja shodno novooznaenim funkcijama umetnosti.
Umetnost se desubjektivie. Paralelno sa skidanjem mitskog i
mistifikatorskog oreola naglaena je i njena masmedijalnost i
potroljivost. Ali to ne znai i njenu banalizaciju, njeno
utapanje u svakodnevno, njen kraj. To to sada prua bezbroj
mogunosti realizacija, to nije jedinstvena i uzviena,
sakralizovana, to vie ne daje konana reenja, to
eksperimentie, koriguje, neprestano traga za novim, to prua
jednu mozainu, diskontinuiranu, a ne celovitu strukturu i
sliku kosmosa i sveta, ne znai da ona vie nije umetnost, da je

antiumetnost. Naprotiv, odbijajui da se kree u krugu:

Apsolutnog Transcendentalnog Mita; odbijajui da bude
posveena, signalistika umetnost skida masku sa lica
mumificirane tradicionalne umetnosti i njenu svetu nemo
unitava stvaralakom subverzijom i gradilakom akcijom. Na
taj nain signalistika umetnost postaje mnogo blia ivotu.
Ona je deo tog ivota, stvarnosti, jedan je od njenih oblika,
mnogo kondenzovaniji, sa jasno ocrtanim obrisima,
organizovaniji ali i agonikiji, refleksivniji i kritikiji od ostalih
oblika; nabijena mnotvom informacija, ona je znatno vie
negentropina nego to je to sama stvarnost
U poeziji se u signalizmu, to se eksperimentisanja tie,
najdalje otilo. Tu su i rezultati veoma raznovrsni.
Prva scijentistika faza, kao to smo mogli videti, uslovila je
jednu sintezu egzaktnih jezika sa jezikom poezije. Nauka je
odreena kao jezik jezgra i strukture materije i univerzuma;
dotadanja poezija kao jezik odnosa oveka i spoljanjeg
omotaa, ljuske univerzuma. Nova scijentistika poezija
predstavljala bi jezik oveka, jezgra, strukture univerzuma,
materije i njihovih meusobnih proimanja. Jezik te poezije je
amalgamna supstanca gde ve moemo nazreti konture
drugaijeg ustrojstva sveta. To je svet planetarnog i kosmikog,
udesnih zakona obnovljenog ivota, neiscrpnih energija na
umiruim zvezdama.
Materija, energija, igra, osnovni su elementi ove poetike i
njome tek ustanovljenih svetova. Poudne igre nebeskih tela u
kojima je zaetak svakog raanja. Ljubavne igre planeta
privuenih univerzalnim (kosmikim) zakonom ljubavi,
gravitacijom. One ne mogu odoleti tom zovu, gru koji u njima
pojaava e za osvajanjem novih prostora. Njihov jezik je jezik
energije koje e tek dovesti do kataklizmatinog, ruilakog, da
bi u tom novonastalom haosu tame i materije dolo do
oslobaanja monih gradilakih metaenergija.

Ruilako, haos, gradnja, lutanje. Jezik je sada sve, jer re u

signalistikom svemiru ima etiri dimenzije. Od nje moe
nastati ak i ivot, kao to je nastao od belanevina.
Amalgamisani, sintetizovani jezik poezije i nauke osnovna je
hrana tog svemira. Ali ne i feti. On ne sme biti sakralizovan, i
sam je podloan razaranju, subverziji, prividnom haosu svog
entropikog bia. Ljubavna energija u reima, glasovima,
monemama i fonemama te poezije postala je eksplozivna i ona
se razoruavi logiku raspala na usamljene, lebdee,
lutalake rei, znake, grafikone, linije to zakrivljuju prostor. U
tom raspadu, destrukciji tek roenog zvezdanog jezika treba
traiti i prave zaetke signalistike vizuelne poezije, koja nije
nikako uneta spolja, ve je nastala u samom tkivu (telu)
signalizma.
Destrukcija jezika i svoenje poezije na sam znak postae
osnovna odlika signalistike vizuelne poezije. Taj rasap jezika,
redukovanje njegovih semantikih vrednota, moe se pratiti od
prvih pokuaja u scijentistikom periodu, pa sve do velikih
vizuelnih ciklusa u drugom periodu, kada vizuelna poezija
izbija u prvi plan signalistike eksperimentacije.
Prvo se razbija veza i znaenje izmeu rei i sintagmatskih
delova reenice i stiha. Rei se usamljuju, trae smisao u
prostoru, koji sada postaje neodvojivi i itljivi deo teksta.
Verbalno i vizuelno prepliu se u neoekivanim igrama belina i
jezikih znaenja. Osloboena jezika energija preplavljuje
pesmu. U prvi plan su stavljena materijalna svojstva jezika.
Insistira se na obrtima, variranju, nagomilavanju pojedinih
elemenata. Rei se slobodno izdvajaju iz razbijenih celina,
esto postaju samo znaci rasporeeni u prostoru, a ne i stvarni
nosioci sadraja. One su objekti jednog intuitivno-ludikog
procesa ponekad pospeenog prethodnom upotrebom
matematikih modela i metoda stvaranja. Pojedine rei
raspadaju se dalje na svoje konane, atomizirane strukture

slova i prepliu tankim nevidljivim nitima sa svim okolnim

elementima koji ispunjavaju prostor vizuelne pesme: znacima,
preostalim reima, egzaktnim simbolima, kolaima. Tekst tee
divergentno, u svim pravcima, on je rasut, linijnost i
jednosmernost pisma je razorena. Zapaamo njegovu
polivalentnost i viedimenzionalnost. Sintaksa je ukinuta.
Semantika priguena, poprima drugaije oblike, ili se i ona
ukida. Komunikativne funkcije ove poezije, meutim, dobijaju
nove izvore. Uspostavljaju se translingvistiki i metalingvistiki
sistemi odnosa. Tekst se, u ponekoj pesmi jo moe pratiti
(itati) ali s prekidima i zastojima. U tkivu teksta slobodno se
istrauje. Naglaena je njegova prostranost itanje je
neposredno povezano sa posmatranjem, izdvajanjem i
ukrtanjem pojedinih konstelacija u vizuelno-verbalne celine.
One dalje podstiu itavu mreu asocijacija. Uoljive su i nove
dimenzije znaenja koje dobija jezik osloboen u prostoru. Tu
dolazi do punog izraaja i ona samostvaralaka energija jezika
na kojoj se u signalizmu vie puta insistiralo. Rei su sada u
tekstovima mnogo samostalnije, ali zato i lake zamenljive.
One nisu vie okamenjene u sintagmama ili stihovima i
reeninim nizovima. Sloboda, prostor i posmatraeva
(itaoeva) invencija omoguuju jednu neprekidnu,
kaleidoskopsku igru konstituisanja, preobraavanja i
raspadanja znaenja.
Pored vizuelne poezije, kao znaajne novine kojom signalizam
obogauje nau literaturu, pojavljuje se i kompjuterska
(poezija).
Istraivanja u umetnosti pomou kompjutera relativno su
novijeg datuma. Poinju negde sredinom i krajem pedesetih
godina, prvo u muzici a neto kasnije i u slikarstvu. Rezultati
koji su postignuti u slikarstvu dosta su poznati. U literaturi,
meutim, nije se mnogo istraivalo na ovaj nain, a i ono malo
tekstova dobijenih pomou kompjutera nije tako buno
prodrlo u javnost kao to je to bio sluaj sa mainskim

eksperimentima u drugim umetnikim granama.

Maine, kao stvaralake instrumente koji izmeu ostalog
inspiriu umetnika na rad, a esto i realizuju umetnikovu ideju,
signalizam uvodi tokom 1969. godine proizvodei pomou
odreenih programa kompjuterske tekstovi U tim prvim
programima, a i u svim kasnijim realizacijama signalistike
kompjuterske poezije, koristi se generator sluajnih brojeva za
koji su pojedini naunici i teoretiari ve kazali da je veoma
slian ljudskoj intuiciji.
Sva takva istraivanja vrena su u jeziku i pomou jezika.
Odreen broj rei, grupa rei, sintagmi, programiran je i
preputen maini na realizaciju. Rei i sintagme najee nisu
birane sluajno, to se uostalom moe videti i iz postignutih i
objavljenih rezultata. Aleatorni elementi dolazili su do izraaja
u radnom procesu maine.
Dobijeni rezultati mogli su biti prezentovani bez intervencija,
sa veim ili manjim intervencijama, ili to je bio najei sluaj
posluili su kao inspirativna graa za pesniki rad.
Taj se rad razvijao u dva pravca. Prvo: kompjuterski materijal
podvrgavan je daljoj obradi pomou specijalnih tabela
sluajnih brojeva, ili, pak nizova brojeva spajanih po jednoj
matematikoj shemi iniciranoj sluajem, ali pravljenoj sa
izvesnim zakonomernim intervencijama. Tu je u pomo
dolazila matematika kombinatorika.
U drugom sluaju, za razliku od prethodnog gde je sloboda
pesnike kreacije bila ograniena u izvesnoj meri
shematizovanim matematikim tabelama i nizovima brojeva, i
gde su grupe rei spajane u celine (redove, stihove) po svim
fenomenima matematike sluajnosti uz naknadne razumljive i
nune intervencije, kompjuterski materijal je sasvim slobodno
posluio za moda komplikovanije matematike igre

pesnike svesti i imaginacije. injenica je, ipak, da su ta svest i

imaginacija bile uslovljene ne samo kompjuterskim jezikim
materijalom (produktima maine), ve i svim onim
metodama mainske kreacije, svim onim nepotovanjem
jezika, jezikih normi, obine ljudske i tekue pesnike logike,
koje je maina u svom radu pokazivala, a koje su postepeno
tokom rada, u veoj ili manjoj meri, postale sastavni deo
pesnikovih napora u oslobaanju i obnavljanju jezika.
Vizuelna i kompjuterska poezija nisu jedini pesniki oblici
kojima se signalizam manifestovao, mada je zahvaljujui ba
njima moda i dopro do svesti jednog broja italaca i pratilaca
nae savremene knjievnosti. To su najistureniji, najvidljiviji,
da kaemo ak i najglasniji oblici signalizma. Zbog svoje
novine delovali su okantno, pa su samim tim privukli i
najveu panju publike i kritike. No signalizam u celini ne
moe se vezivati iskljuivo za vizuelnu i kompjutersku poeziju,
pogotovu je nemogue njegovo identifikovanje samo sa
vizuelnom poezijom, to je u poslednje vreme izgleda postalo
uobiajeno kod nekih kritiara.
Signalizam je kompleksan i razuen stvaralaki pokret u kome
se manifestovala cela lepeza istraivakih metoda i postupaka i
oformilo nekoliko novih knjievnih i umetnikih disciplina.
Jedna od njih je i permutaciona poezija. Ona je na izvestan
nain bliska kompjuterskoj, mada se u radu na permutacionim
pesmama kompjuteri ne koriste, ve se operie po odreenom
matematikom modelu sa svega nekoliko rei i sintagmi.
Jeziki elementi mogu se varirati do potpunog iscrpljenja
brojanih kombinacija modela. Ako uzmemo etiri elementa,
ta se mogunost iscrpljuje sa esnaest varijanti od kojih svaka
sadri etiri stiha. Znai da mi od etiri rei njihovim
permutiranjem, menjanjem poloaja i odnosa, moemo
nainiti ezdeset i etiri stiha. Jasno je da u permutacionoj
pesmi rei gube mnoge od svojih funkcija i odlika koje inae
imaju u standardnom govoru i tekuoj poeziji. Variranjem ini

nam se da je mogue iscrpsti gotovo sve nijanse znaenja nekih

rei i pojmova koje one mogu poprimiti u razliitim
kontekstima i sprezi sa drugim reima i pojmovima. To se,
naravno, odvija u okvirima datog (malog) broja rei i
odreenog matematikog modela iji broj varijacija nije
beskonaan. Takvim postupkom jezik se do kraja ogoljuje,
skida mu se jedna po jedna ljutura znaenja, smisla, ispituju
se sve mogunosti da bi se najzad dolo do samog jezikog
jezgra.
Pesnik se ne mora pridravati iskljuivo matematikog modela.
Broj varijacija moe se smanjiti ili poveati. esto se
smanjivanjem varijacija poveava estetska efikasnost nastalih
stihova, jer prevelika ponavljanja mogu da zatrpaju visoku
informativnu vrednost pojedinih jezikih spregova. Ponekad,
deava se upravo suprotno da nagomilanost i podue
kombinovanje tog malog broja jezikih elemenata, tek na kraju
permutacionog lanca dovodi do iznenadnog oslobaanja sve do
tada briljivo uvane jezike energije.
U fenomenolokoj poeziji najvie dolazi do izraaja neto na
emu je signalizam, bar u svom glavnom toku, insistirao jo od
samih poetaka desubjektivizacija pesme i pesnike slike.
Jezik je u fenomenolokim pesmama nemetaforian,
zanemaruje se svaka subjektivnost, tei se opisu fenomena,
bia, stvari, bez ikakvih optereivanja univerzalnim i
transcendentalnim.
U zvunoj poeziji naglaava se glasovna supstanca pojedinih
rei, uz pokuaj da se njome ispolji znaenje cele pesme. To je
znaenje oformljeno na fonikom nivou, ali je istovremeno u
neposrednoj vezi sa njenom morfolokom oznakom. Glasovne
jedinice se izdvajaju i umnoavaju:
volimmmmmmmmmmmmmmmm
volimmmmmmmmmmmmmmmm

volimmmmmmmmmmmmmmmm
volimmmmmmmmmmmmmmmm
mmmmmmmmmmmmmmmmmmm
mmmmmmmmmmmmmmmmmmm
mmmmmmmmmmmmmmmmmmm
mmmmmmmmmmmmmmmmmmm
mmmmmmmmmmmmmmmmmmm
mmmmmmmmmmmmmmmmmmm
mmmmmmmmmmmmmmmmmmm
mmmmmmmmmmmmmmmmmmm
pa poinju da funkcioniu kao prenosni smisaoni mehanizam
jednog, glasovnim grupisanjem formiranog izvora asocijacija,
ne samo zvunih ve i verbalnih i vizuelnih. Glas tu postaje
nosilac znaenja, smisla. Njegove akustine, intonacijske,
vizuelne odlike, naglaenost, mesto u reima, mogunost
kolaboracije i uticaja na ostale delove pesme (rei), iskorieni
su za stvaranje sasvim novih poetskih oblika.
atrovakom poezijom signalizam pokazuje dublje
interesovanje za ekscentrine varijante naeg govora. Od toga
su neodvojive jo i humorna i protestna nota primetna i ranije
posebno u kompjuterskim i stohastikim pesmama.
Gestualna poezija oznaena je kao najradikalnija disciplina
signalistikog pesnitva. Pesnik tu peva svojim telom kroz gest
i akciju. Telo postaje sredstvo izraavanja, jezik sveukupnog
bia. Zajedno sa elementima koji ga okruuju ono ini prostor
pesme. Telo je nae opte sredstvo da posedujemo svet (M.
Merlo Ponti). Sve polazi i vraa se njemu.
Gestualna pesma se stvara, najee, kombinovanjem razliitih
elemenata. To je dinamina akcija tela, govora, zvuka,
vizuelnih, kinetikih i drugih sredstava semiotikog izraza.

Katkad i sam auditorijum utie na tok gestualne pesme svojim

neposrednim ueem. Tako se ostvaruje vra simbioza
izmeu izvoaa akcije i njenih konzumenata.
Objekt pesme, takoe su napustile tampanu stranicu knjige.
Upotrebom stvari kao znakova (Jakobson) upuujemo se na
jedno vanjeziko (u uem smislu) komuniciranje i
doivljavanje pesnike poruke i sadraja. Rei u objekt
pesmama, kao uostalom i u kinetikoj, delom vizuelnoj i
gestualnoj poeziji, vie nisu elementi kojima se komunicira.
Osnovni nosioci ideja i poruka sada su objekti, predmeti
preuzeti najee iz jednog tehnolokog fonda upotrebljenih i
odbaenih stvari. Velike kutije sa ispranjenim (iskorienim)
sadrajem za mainsko pranje rublja, kolutovi izbuenih
kompjuterskih traka, plastine kese sa utisnutim reklamnim
tekstovima, boice od lekova, kutije potroenih pomada, bebi
pudera i losiona, mirisne flae ampona, paketi kompjuterskih
kartica, razna ambalaa, plastine ae i inije od jogurta,
mleka, mesa, voa itd., postaju ovde materijal za pesnika. On u
njima intervenie, obrauje ih, menja njihovu predmetnost,
uspostavlja jedno interaktivno estetsko jezgro, mada najee
ne ukida semiotiko ispoljavanje predmeta iz ranijeg
reklamno-potroakog diskursa.
Objekt pesme su materijalne injenice koje nas podstiu,
iritiraju, inspiriu svojim vizuelnim, taktilnim, prostornovremenskim, a katkad i upotrebnim vrednostima. Njihova
funkcija, meutim, nije simbolska ve sintagmatska.
Poslednjih godina u signalizmu zapoet je rad na stvaranju
signalistike deije poezije (Stojiljkovi, Palanski, Roulj,
Obrenovi). Dalji eksperimentalni i istraivaki napor
signalista usmeren je sve vie ka revolucionisanju dveju
znaajnih grana literature. To su pokuaji da se ostvare novi
esejistiki i prozni oblici. Manje podlone radikalnim
zahvatima nego poezija, ove dve discipline snano se opiru

signalizmu, pa su bar zasad rezultati nedovoljno vidljivi. Ipak,

neki rezultati nisu izostali, posebno prodorom vizuelnog u
tradicionalne zabrane romana i eseja i njegovoj uspenoj
sintezi sa verbalnim.
Iz prethodnog izlaganja mogli smo uoiti da je signalizam
krajnje otvoren i veoma kompleksan umetniki sistem.
Njegovo ivo tkivo ine niz dogaaja, akcija, radova, dela u
sintezi programiranog i intuitivnog ludizma. Tokovi
informativne energije pristiu u ovaj sistem u najraznovrsnijim
oblicima da bi se kroz proizvodni ludiki proces pretvorili u
estetsku energiju (informaciju).
Svoju osnovnu funkciju signalistika umetnost vidi u
uvoenju novoga u svet, stvaranju oblika i otkrivanju
sadraja koji e menjati svest ljudi. Uspeh neke ideje, kako
kae ak Mono, zavisie u prvom redu od njene moi invazije,
to je nesumnjivo u vezi sa njenom vlastitom strukturom, sa
njenom sposobnou da gospodari drugim idejama ili da ih
asimilie, ali je bez neposredne relacije sa selektivnom
vrednou koju ta ideja ima za oveka ili za grupu koja je
prihvata.
Presudne zadatke signalizma vidimo u prevazilaenju granica
realnog, pomeranju mea postojeih i traganju za novim
jezicima umetnosti.
Iako se suprotstavlja celokupnoj tradiciji i tradicionalizmu
signalizam nije nikada bio na pozicijama antiumetnosti, jo
manje na pozicijama anarhine, negradilake negacije
umetnosti. Deviza signalizma oduvek je bila permanentno
revolucionisanje bia umetnosti, jer kao to je to ve vie puta
reeno: Umetnost bez eksperimenta je mrtva, a bez
radikalnih obnavljanja njen duh postaje jalov.
Naa civilizacija pruila je umetnicima, kako nova sredstva

optenja i izraavanja, tako i ogromne prostore u kojima se tim

sredstvima moe eksperimentisati. Prihvatajui ta nova
sredstva i ulazei u te drugaije prostore signalizam tei da se
izrazi, pre svega, kao planetarna umetnost. Svoje estetske
nazore on zasniva na nekim rezultatima egzaktnih nauka,
teoriji informacije i znaku (signalu) kao bitnom obeleju
planetarne epohe. Po tome je i ovaj na avangardni pokret
okrenut budunosti u kojoj vidi sve vei porast
negentropinosti, informativnosti i stvaranje masmedijalnih
oblika sintetike i hibridne umetnosti prilagoenih drugaijoj
(razuenijoj) svesti i senzibilitetu. Komunikacioni lanci u
takvim uslovima sistema koji se sami reguliu pod pritiscima
totalne informativnosti ne mogu se prekidati niti zatvoriti. U
mehanizmu komunikacije je povratna sprega koja
onemoguava stvaralaku pasivnost. Svest i itavo bie
umetnika neprekidno je iritirano protocima inspirativnih
informacija. Krug bitka u igri je otvoren. ovek, umetnik u
neposrednom je dodiru sa itavim kosmosom. Taj svemir
informacija sada je u funkciji stvaranja, kontinuiranog
istraivanja.
U ovom trenutku teorija informacije pojavljuje se kao vaan
inilac za dalje dijalektiko sagledavanje signalistike
umetnosti. U najirem smislu ta teorija analizira procese
odailjanja i primanja informacija, kao i reakcije koje prate
njene tokove. Sama informacija ve je postala fizikalna
vrednost i poprimila univerzalno obeleje slino pojmovima:
mase, energije i materije.
Merna jedinica informacije je bit. To je atom komunikacije,
odnosno najmanja koliina elemenata u jednoj informaciji koja
treba da doe u receptor (prijemnik) da bi se pretvorila u
opaanje. Princip prenosa informacije je isti kod ivih bia i
maina. Upravo je ta analogija omoguila i otvorila neke od
novih prostora za delovanje signalizma. To se naroito odrazilo
i dalo rezultate kroz kombinaciju (simbiozu) intuitivnog i

programiranog ludizma.
Informacija je univerzalan fenomen. Poev od genetike, iji se
osnovni postulati baziraju na procesu transmisije
informacije, preko elementarnih do najviih oblika ivota, sva
se iva bia kao fenomeni samoorganizovanosti i
samoregulacije mogu posmatrati kroz sloeni pojam
informacije.
Francuski teoretiar Abraham Mol jedan je od prvih koji
mehanizme teorije informacije primenjuje i u estetici. Gledano
sa takvog stanovita umetniko delo zrai odreene
informacije. To je posebna vrsta estetskih informacija.
Originalnost estetske informacije zavisi od njene
nepredvidljivosti i raste sa neverovatnoom. to je
predvidljivija informacija je banalnija. Potpuna originalnost
nekog umetnikog dela, meutim, sasvim bi onemoguila
shvatanje njegove estetske informacije.
Znak je sledea odrednica na kojoj se zasniva signalistika
umetnost. Prema Maksu Benzeu ve je razraena teorija
znakova kao baza jedne nove estetike. Ta teorija polazi od
opte semiotike, a njen je zakljuak da ostvarenje,
komunikacija i kodifikacija obrazuju trojnu funkciju neega
to se ispostavlja kao znak. Sam znak je u funkciji
sporazumevanja, komunikativnosti, i kao takav utemeljen je u
svakoj ljudskoj aktivnosti, posebno umetnosti.
Poznati sovjetski teoretiar L. S. Vigotski polazi od ideje da je
znak uzrok koji izaziva psiholoki razvitak, osnova koja
osigurava proces miljenja. Svi mehanizmi saznavanja, akcije,
interakcije, funkcionisali bi kroz znak. Ono to razlikuje oveka
od ivotinje bila bi zapravo sposobnost proizvodnje i korienja
znakova koju Vigotski naziva signifikacijom, a defie kao
stvaranje i upotrebu znakova to jest vetakih signala.

Tako nam se sada znak ukazuje kao presudno orue oveka i

umetnika u borbi protiv razarajuih sila entropije. Svet i
svemir obasjani su znakom kao inom manifestovanja i
osmiljavanja jedinstvenog istraivakog bia. Iskustvo znaka
je iskustvo samog tog bia osloboenog bogova, egzistencijalne
neizvesnosti pred preteom tiinom nitavila. Znakom mi
otvaramo zakljuane elije svesti, podsvesti, tragamo za
sopstvenim ontikim tajnama, skrivenim potencijalnim
energijama duha. To je jedan od glavnih instrumenata
signalizma za osvajanje novih jezika, predela i oblika
umetnosti u rastegljivim i jo uvek nesagledivim prostornovremenskim relacijama planetarnog i kosmikog.
1974-1976
[Tekst je prvo objavljen u katalogu izlobe Signalizam,
Galerija suvremene umjetnosti, Zagreb, maj, 1974, zatim,
znatno proiren, u asopisu Koraci broj 1-2, 1976. (u celini
posveenom signalizmu), i, najzad, u knjizi Miroljuba
Todorovia Signalizam, Gradina, Ni, 1979, str. 27 48.]
BELEKE:
1) Do naziva (termina) signalizam doao sam 1968. godine
radei na drugom manifestu: MANIFEST SIGNALIZMA
(REGULAE POESIS). Izveo sam ga iz latinske reci signum
znak. Dotadanji nazivi scijentizam i poezija nauka (ovaj
drugi upotrebljen je u prvom manifestu) uinili su mi se isuvie
uski i neadekvatni da oznae jedan kompleksan skup ideja,
iskristalisanih poslednjih desetak godina pre svega u mom
sopstvenom radu i stvaralakom iskustvu, spremnih za
globalno revolucionisanje umetnosti, posebno literature.
Naravno, ova izvedenica, ve u trenutku svoga nastanka,
probila je i daleko prevazila granice i okvire koje joj je
nametalo njeno etimoloko odreenje.

2) Ovde emo navesti samo neke krae izvode iz tih osvrta:

SIGNAL je jugoslovenska revija koja izlazi u Beogradu. Njena
je namera da poetsko iskustvo prilagodi tehnikim
mogunostima naeg doba, kibernetici i kompjuterskoj
tehnici.
El popular, 11. 4. 1971, Montevideo.
Izvrsna novoosnovana revija posveena vizuelnoj, konkretnoj,
kibernetikoj i signalistikoj poeziji. Ovaj broj sadri i tekstove
meunarodnih vizuelnih pesnika, ukljuujui: Hausmana,
Perfetija, Klavina, Blena, Borija, Gerca, Karegu i druge;
manifest signalizma (na srpskohrvatskom i engleskom) i izbor
signalistike poezije jugoslovenskih autora
Kontexts br. 3, 1971, Ekseter, Devon, Engleska.
Knjievna avangarda Beograda, Zagreba i ostalih
jugoslovenskih gradova sastavljena od grupa koje se nazivaju
signalistikim, ima sada svoje slubeno glasilo, reviju SIGNAL.
Drei se orijentacije ilustrovane novom revijom, signalistiki
se pokret ogleda naroito u vizuelnoj poeziji iz koje su nestala
tradicionalistika sredstva izraavanja, umesto kojih se
pojavljuju odreena lingvistiko-vizuelna pregrupisavanja rei
ili plodna sinteza poezije i likovnih umetnosti.
La fiera letteraria, broj 22, 11.7.1971.
Iskustva ove poezije u svemu su poruila poetski sistem koji je
tradicija kodifikovala. Ta destrukcija postignuta je na svim
irinama. U svakom sluaju, re kao nosilac komuniciranja (u
tradicionalnom smislu) vie nije dovoljna. Ona se esto
pretvara u signal dok pesnik pribegava svemu da bi je povratio
u obliku znaka

Michele Perfetti: SIGNALISTIKA POEZIJA,

Corriere del giorno, Taranto, 27. 9. 1970.
Nov i veoma vredan doprinos meunarodnoj sceni konkretne
poezije. Jugosloveni to nazivaju signalizam umesto konkretna
poezija i istiu razlike u pogledu upotrebe mainske tehnike
(naroito kompjutera)
Second Aeon, No. 14, 1971, Kardif.
Veoma interesantna publikacija koja sadri raznovrsne
kritike rasprave o signalistikim iskustvima i iskustvima
drugih poetsko-vizuelnih struja. U jednom delu sabrani su
meunarodni poetski tekstovi, dok je drugi posveen
jugoslovenskim istraivanjima Trei je deo asopisa
bibliografija najpoznatijih publikacija u toj oblasti....
Le Arti No. 6, jun 1971, Milano.
3) O signalizmu piu: (Clemente Padin): LA NUEVA POESIA
(SIGNALISMO). El popular, 16. 10. 1970, Montevideo;
Godehard Schramm: SIGNAL INTERNATIONAL REWIEW
FOR SIGNALIST RESERCH Literatur und Kritik, Heft
61/72, Wien; Danuta Straszvnska: SIGNALIZM NA
CENZUROWANYM, Literatura na swiecie. No. 3,1972,
Varava. Javlja se i poznati poljski pesnik Zbignjev Bjenjkovski
u varavskom asopisu Poezja iznevi svoje poglede na
avangardu, s posebnim osvrtom na na pokret
Takoe su, u stranim publikacijama, objavljeni sledei moji
tekstovi koji se odnose na signalizam:
1. POESIA-SIGNALISTA, Ovum 10, No.. 4, 1970, Montevideo
(na panskom, sa izborom vizuelnih pesama).
2. SIGNALISM (RECENT YUGOSLAV ACTIVITY), Second

Aeon, No. 14. 1971. Kardif. Uz tekst idu prilozi: arka Roulja,
Vlade Stojiljkovia, Lasla Salme i Bogdanke Poznanovi.
3. POESIA SIGNALISTA, katalog izlobe, galerija Tool,
Milano 1971.
4. O POEZJI SYGNALISTYCZNEJ, Litery No: 5, 1973,
Gdanjsk (sa nekoliko vizuelnih pesama jugoslovenskih i
stranih pesnika).
5. COMMUNICATION BEING APPREHENSION, u
zborniku A conceptographic reading of our World
thermometer, Calgary, Kanada 1973. (sa signalistikim
prilozima).
6..COMMUNICATION BEING THOUGHT, u antologiji
Kontrapunkt Wroclaw 1973. sa signalistikim prilozima).
7. VISUELE POEZIE IN JUGOSLAVIE (VERSCHIJNING EN
ONTWIKKELING) u knjizi G. J. de Roka: Historiche
anthologie visuele poezie, Brisel 1976
Zanimljiva je i injenica da su signalisti svoju prvu zajedniku
izlobu imali u inostranstvu, u galeriji TOOL u Milanu. Pod
nazivom POESIA SIGNALISTA JUGOSLAVA od 17 31 jula
1971. izlau: Vlada Stojiljkovi, Tamara Jankovi, Zoran
Popovi, Miroljub Todorovi i Marina Abramovi.