Filozofski fakultet u Niu

Izvori za nacionalnu istoriju do

XII veka (prof. Sinia Mii)

IZVORI
1. PSEUDO CEZARIJE
Pretpostavlja se da je Pseudo-Cezarije, odnosno anonimni autor dela Caesrii Dialogi, iveo u
maloazijskoj pokrajini Kalikiji , to se posredno zakljuuje iz njegovog dela jer navodi da se Dunav nalazi na
krajnjem zapadu, Eufrat na istoku, a Kapadokija severno od njegovog mesta stanovanja. Smatra se da je nastalo
nastalo poetkom V veka, u vreme vladavine Teodosija II (408-450), to se takodje posredno zakljuuje iz dela iz
injenice da autor pobijajui savremene jeresi govri samo o jeresima IV veka i da i izvori kojima se sluio potiu
takodje iz istog veka.
Delo je poznato pod nazivom Caesarii dialogi (questiones et responsiones) sadrzi 218 pitanja i odgovora,
po obliku bezlinih kao u katihizisu (kratak udzbenik o osnovima hrianske vere), a po sadraju veoma razliiti.
Najvei deo dela je posveen: tumaenju biblijskih mesta, pobijanju hrianskih jeretika iz IV veka, borbi sa
ostacima paganskih verovanja i kultova kao i raznog sujeverja. Prilian broj pitanja je posveen i tumaenju
prirodoslovnih, medicinskih i atronomskih problema. Delo nije originalno ve kompilacija kako kae i sam autor, a
kao izvori su mu posluili spisi Grgura Niskog ( +394), Kirila Jerusalimskog (+386), Jevsevija
Pamfilovog( +340), Vasilija Velikog(+379), Pseudo Klimenta (II vek), a verovatno i drugih pisaca iz III-IV veka.
Anonimni autor je najverovatnije teolog koji sem poznavanja Biblije, poseduje i izvesni ire obrazovanje,
iako je ono povrno.
Svojom zbirkom pitanja i odgovara autor je zeleo da odbrani hrianstvo od raznih jeresi i da hrisansku
veru predstavi kao univerzalnu filozofiju kojom se mogu objasniti sve pojave u ivotu, drutvu i prirodi. Sve to ide u
prilog izvesnoj temi, pisac tretira kao dokumentarini materijal podjednake dokazne vrednosti, bez obzira sto to moe
biti i mit, legenda, obiaj... Nemogue i fantastino, pomeano je i izjednaeno je sa moguim i realnim.
Pored podataka za kulturnu istoriju Vizantije krajem IV veka i poetkom V veka, naroito se istiu opisi
obiaja raznih plemena sa podruja od dananje Britanije do Indije.
Medju plemenima iji se obiaji opisuju nalaze se i Sloveni, koje pominje u 109 i 110 pitanju.
Sloveni, prema piscu, ive negde u blizini Dunava. Podatak koji on daje o njima, vaan je, jer predstavlja
prvi najstariji pomen slovenskog imena, a istovremeno je i najstariji vizantijski podatak o ivotu balkanskih
Slovena. U toj vesti ima pojedinosti koje su bizarne do nemogunosti, druge izgledaju verovatne, a neke su sasvim
ubedljive jer se poklapaju sa podacima kasnijih vizantijskih izvora. Zbog toga treba ovom spisu pristupiti sa mnogo
obazrivosti i strpljivog prouavanja da bi se uspeno odvojilo istorijsko od legendarnog.
3. TEOFILAKT SIMOKATA
O ivotu Teofilakta Simokate zna se vrlo malo, ali su podaci pouzdani jer potiu iz samog njegovog dela. O njemu
govori i Fotije, ali je utvreno da je podatke preuzeo iz samog njegovog dela, tako da otpada kao izvor za
Simokatinu biografiju. Simokata za sebe kae da je rodom iz Egipta, a visoka titula perfekta i carevog sekretara
stajala je u naslovu njegove Istorije.
Simokata je, dakle, zauzimao visok poloaj na dvoru cara Iraklije (610 641). Izvesnu svetlost na njegovu
biografiju baca i njegov mali dijaloki spis Prirodoslovna pitanja (Quaestiones Physicae) koji je dugo bio
zanemarivan. Novija istraivanja navode na zakljuak da je Iraklije, koji je i sam doao na presto iz Afrike, pozvao
na dvor iz Egipta uenog sofistu Simokatu, kao i uvenog alhemiara i prirodoslovca Stefana Aleksandrijskog,
da ih postavi za profesore obnovljenog carigradskog univerziteta. Sva trojica su pisala prirodoslovne spise i bavila
se alhemijom (Iraklijev spis De Astronomia je sauvan, ali nije objavljen, dok je njegov alhemijski spis izgubljen)
Simokata je dao svoj doprinos Iraklijevoj obnovi nauka.
Pored spisa Prirodoslovna pitanja, napisao je i jednu zbirku pesama u prozi, pod naslovom Pisma
(Epistolae). Oba ova spisa su u Vizantji itana vie od njegovog najznaajnijeg dela Istorije.

Filozofski fakultet u Niu

Izvori za nacionalnu istoriju do

XII veka (prof. Sinia Mii)

Najzrelije Simokatino delo je njegova Istorija , u osam knjiga. U njoj opisuje doba Mavrikijeve vlade (582
602). Simokata ustvari nastavlja tamo gde je stao Menandar, koga veoma ceni, i svoja izlaganja zavrava sa 602.
godinom kada je carsku vlast uzurpirao Foka.
Delo je podelio u 8 knjiga, kao i Prokopije, a moda i Menandar, a svima njima je uzor Tukiditova istorija
u 8 knjiga. Iz toga, kao i nekih drugih momenata moemo zakljuiti da Simokatina Istorija predstavlja zavreno
delo.
Moe se priblino odrediti vreme kada je Simokata pisao svoje delo. On zna za poraz i svrgnue Hozroja
II, to se desilo poetkom 628. god., a sa druge strane u uvodnom Dijalogu svoje Istorije velia patrijarha Sergija
kao ivog, a on je umro 638. godine. Simokata je, dakle, svoje delo napisao u periodu izmedju 628 638 god.
Simokata je koristio trojake izvore:
1. Starija istorijska dela ( naroito izgubljeno delo Jovana Epifanskog i to za dogadjaje izloene u 3. knjizi)
2. Arhivska dokumenta (koja su mu stajala na raspolaganju na dvou, na pr. persijski spisi)
3. Usmena tradicija starijih ivih savremenika Mavrikijeve vlade.
Prema tome, on je u osnovi pouzdan istoriar, ali se problem javlja zbog njegove bolesne tenje za originalnim
nainom izlaganja, tako da on esto rea dogaaje onako kako njemu odgovara da bi dobio umetniku i stilsku
celinu. Jezik mu je, inae, vrlo teak za razumevanje, a stil izvetaen, retoriki kien, a renik pun neologizma. Za
svoje vreme je bio veoma uen ovek, koji je poznavao dela antikih pisaca, mada veoma povrno.
On je veoma vaan izvor za istoriju borbe Vizantinaca protiv Avara i Slovena za vreme Mavrikija. Njegove
vesti o tome mogu se podeliti na dva perioda:
1. Upadi Avara i Slovena na vizantijske teritorije (582-592 god.)
2. Veliki Mavrikijev pohod protiv Slovena i Avara (592-602 god)
4. TEOFAN
Teofan je roen je oko 760. godine u uglednoj carigradskoj porodici. Vrlo poboan i asketa, rano je napustio
svetovnu karijeru i povukao se u manastir koji je sam osnovao. Kao vatreni protivnik ikonoklazma, za vreme Lava V
zatvoren je i poslat u progonstvo na Samotraku, gde je i umro 818. godine. Pravoslavna crkva ga slavi kao sveca.
Po elji svog prijatelja Georgija Sinkela, Teofan nastavlja njegovu svetsku hroniku koja je dopirala do
Dioklecijanovog doba.
Teofanovo istorijsko delo nastalo je izmeu 810/11. i 814/15. god, a obuhvata period 284 813. god.
Izvori koje autor ne navodi su mnogobrojni.
Za V vek se koristio crkvenim istorijama Sokrata, Sozomena, i Teodoreta;
Za Iraklijevo doba upotrebio je Malalu, Prokopija, Agatiju, Jovana iz Efesa, Teofilakta Simokatu,
Uskrnju hroniku.
Prvorazredni znaaj ima odeljak VII-VII vek, jer su svi originalni izvori za taj period izgubljeni tako da jedine
vesti o njemu crpimo iz Teofanovog i Niiforovog dela.
Teofanova hronika je voena analistiki, a njenu osobenost predstavlja raunanje vremena, tj. godina, po
tzv. aleksandrijskoj eri, koja poinje 1. septembra 5493. Veliki znaaj ovog njegovog dela lei u detaljno
izraenom i dosledno sprovedenom hronolokom sistemu. Teofan belei i indikte, no usled greaka u rasporedu
materijala kod nekih perioda javljau greke (indikte treba poveati za 1). On za pojedine vremenske otseke daje i
tablice sa godinama od Stvaranja sveta i Hristovog roenja sa imenima vizantijskih careva, persijskih kasnije
arapskih vladara, rimskih papa i vaseljenskih patrijarha.
Teofanovo delo je tipina srednjovekovna hronika, bez uenosti, ak i bez istorijske objektivnosti u
posmatranju. Tamo gde je mogue pratiti njegov rad pomou originalnih izvora (period VI veka) dolazi se do
zakljuka da izostavlja pojedine delove teksta, skrauje pojedinosti i bezobzirno spaja dogaaje koje je odabrao u
celine. ak i kad govori kao savremenik, podaci drugog izvora su taniji i sadrajniji. Izvesnu rezervisanost prema
Teofanovom nainu obrade materijala mora se protezati, dakle, i na deo hronike gde prenosi izgubljene spise, iako
su mu podaci koje daje iz arabljanskih izvora vrlo tani.

Filozofski fakultet u Niu

Izvori za nacionalnu istoriju do

XII veka (prof. Sinia Mii)

Pisana popularno, narodnim jezikom, Teofanova hronika je imala velikog uticaja na svu pozniju vizantijsku
hronografiju.
Zapad se sa njom rano upoznao preko latinskog prevoda papskog bibliotekara Anastasija (IX vek).
Anastasijevo prevodno delo Chronographia tripetita ustvari je kompilacija Georgija Sinkela, patrijarha
Niifora i Teofana. Ovaj prevod je vaan zato to je stariji od svih sauvanih rukopisa Teofanove hronike.
Teofan je znaajan izvor i za istoriju hunsko-bugarsko-turskih naroda.
Za istoriju Junih Slovena je veoma znaajan izvor. Pored Niiforovog dela i lokalne Solunske
hronike, on je jedini vizantijski izvor o prvim vekovima njihovog ivota na istonom delu Balkana tj.
vizantijskoj dravi. Meutim, ti podaci koji su brojni, esto oskudevaju u detaljima i oni se u posebnom
sluajevima dopunjuju istonim izvorima. (napadi Slovena i Avara na Carigrad, Maloazijski Sloveni)
5. TEOFANOV NASTAVLJA
Pod imenom Teofanovog Nastavljaa poznata je hronika u 6 knjiga, koja obuhvat period 813- 961.god. U
naslovu stoji da je delo nastalo po nalogu vizantijskog cara Konstantina VII Porfirogenita, a u zajednikom uvodu
nepoznati pisac kae da je samo obradio materijal koij mu je car stavio na raspolaganje da bi nastavio hroniku tamo
gde je stao Teofan. Meutim, delo ima bar tri autora i ne pripada celo Porfirogenitovom dobu.
Prve 4 knjige, od kojih svaka obuhvata vladu jednog cara (Lava V, Mihaila II, Teofila i Mihaila III) sastavio
je nepoznati redaktor iz kruga Porfirogenitovih saradnika (Genesije?). Petu knjigu tzv. Vita Basilii, sastavio je sam
Porfirogenit o onaa predstavlja opiran ivotopis njegovog dede Vasilija I (867-886).
U ovom prvom delu kompilarne hronike korien je uglavnom isti izvor koji je upotrebio i Genesije; nailazi
se i na detalje koji su obraeni i u drugim Porfirogenitovim delima. On predstavlja slubenu hroniku Makedonske
dinastije i tendenciozno prikazuje dogaaje.
esta knjiga ima dva dela: Prvi je obina kopija hronike Simeona Logoteta i obuhvata vreme do 948.
god. a drugi deo je samostalno delo nekog savremenika i ima veliku vrednost (samostalna vladavina Konstantina
Porfirogenita i deo istorije Romana II) . Izgleda da je sastavlja ovog dela Teodor Dafnopat (vizantijski
himnograf).
Osim jednog, istina znaajnog podatka o voi ustanka 821-823. god., Tomi Slovenu, dosta brojnih
podataka o Slovenima poinju tek od pete knjige Vita Basilii.
(U petoj knjizi pomenuti spis sadri vesti o otpadanju junoslovenskih plemena od vizantijske vlasti u prvoj
polovini IX veka, zatim o opsadi Dubrovnika od strane Arapa i o obnovi vizantijske vlasti pod Vasilijem I u oblastima
naselljenim Junim Slovenima.)
6. PATRIJARH NIIFOR
lan ugledne carigradske porodice, Niifor je kao i njegov otac, jedno vreme bio carski sekretar. Bio je
ovek velikog teolokog obrazovanja i kao takav uestvovao je na VII vaseljenskom saboru ( 787.god), a zatim se
zamonaio. Bio je carigradski patrijarh (806815 god.) predstavljajui umerenu liniju pravoslavne stranke koju je
vodio i njegov predhodnik Tarasije, suprotnu ekskluzivnosti Studita.
Kad se sa Lavom V razbuktala ikonoklastika borba, Niifor je zauzeo energini stav protiv ikonoklasta, zbog
ega je poslat u izgnanstvo u kome je i umro 829 god.
Posle pobede pravoslavlja proslavljen je kao veliki patrijarh; njegov uenik Ignjatije akon sastavio mu je
itije.
Niifor je napisao vei broj teolokih dela i dva istorijska dela.

Filozofski fakultet u Niu

Izvori za nacionalnu istoriju do

XII veka (prof. Sinia Mii)

Istorija tzv. Breviarium je kratak spis koji obuhvata vreme 602 769. god.. Ovo Niiforovo delo je, pored
Teofanove hronike, jedini izvor za istoriju toga doba, dragoceno je, jer su svi savremeni izvori izgubljeni. Brevijar je
popularno delo, namenjeno irokom krugu italaca. Stil se odlikuje kratkoom i jasnoom, podaci su sadrajniji od
Teofanovih.
Nekoliko podataka koje daje o Slovenima korisno upotpunjuju iste podatke kod Teofana.

(Opsada Carigrada

626.god, preseljenje Makedonskih Slovena u Opsikion za vreme Justinijana II)

Drugo delo je hronoloki spis koji poinje od Adama, a zavrava se sa 829. godinom, odnosno godinom
Niiforove smrti i ima veoma malu vrednost. Sadri kratku listu jevrejskih, persijskih, rimskih, vizantijskih
vladara i crkvenih poglavara.

7. PEAT SLOVENA U VITINIJI

O slovenskoj kolonizaciji u Maloj Aziji sauvao se jedan dragocen dokument. To je olovni peat pronaen
poetkom XX veka, koji je publikovao Panenko. Na peatu stoji natpis na grkom jeziku koji u prevodu glasi:
PEAT APOIPATA SLOVENSKIH ZAROBLJENIKA PROVINCIJE VITINIJE.
Na licu peata obeleen je VIII indikt i vidi se dobro ouvan lik cara.
Paenko je peat pogreno datirao u 650. godinu za vreme vladavine Konstansa II. Kulakovski ga,
medjutim, s pravom stavlja u doba Justinijana II, ali ni njegova godina 710-11. nije tana. Ispravnu godinu 694-5.
godina daje Ostrogirski uzevi u obzir da mladalaki lik cara Justinijana II odgovara dobu njegove prve vlade
(685-695, a druga vladavina 705-711. godine), i da je kasnije obino predstavljan sa sinom i savladarem Tiberijem. U 6945. godinu takoe pada VIII indikt, koji je za Justinijanove vlade dolazio dva puta.
Peat je pripadao carskom inovniku apoipatu, koji je administrativno upravljao Slovenima organizovanim
u vojni odred u temi Opsikion, odnosno njenoj pokrajini Vitiniji. Ova organizacija je nesumnjivo u vezi sa velikim
preseljenjem makedonskih Slovena u Opsikion, koje je Justinijan II izvrio 688-9. godine.
Potpuno verujui Teofanovom preterivanju o pokolju svih vitinskih Slovena posle carevog poraza 691-2.
god kod Sevastopolja (Arabljani), i smatajui da zato slovenska vojska nije mogla postojati 694-5. god. Haranis
se vraa na pogreno Panenkovo datiranje peata. U odgovru Haranisu, Maricq, istie da se analizom
Teofanovog teksta moe potkrepiti tanost datiranja Ostrogorskog.
(Teofan navodi da: a je car u nastupu besa dao da se pobiju svi Sloveni iz Opsikije, i ene i deca, ali se
zapravo Sloveni u ovim oblastima u izvorima pominju jo u X veku )

Filozofski fakultet u Niu

Izvori za nacionalnu istoriju do

XII veka (prof. Sinia Mii)

8. KONSTANTIN VII PORFIROGENIT

Konstantin VII Porfirogenit roen je 905 g. kao jedini sin cara Lava VI Mudrog (886 912), te je 911 g. krunisan
za njegovog savladara. Ve 912 g., kada je imao jedva sedam godina, Konstantin je izgubio oca; presto je nasledio
Lavov brat, nesposobni i slavoljubivi Aleksandar, koji je nastojao da se na svaki nain oslobodi mladog
prestolonaslednika. U tome ga je spreila iznenadna smrt 913.g. Tada je, zbog careve maloletnosti, obrazovano
namesnitvo na ijem se elu nalazio patrijarh Nikola Mistik.
Meutim, ve sledee, 914 g. namesnitvo je oboreno, zbog svoje popustljive politike prema bugarskom
vladaru Simeonu i zamenjeno je novom upravom na elu s caricom majkom Zojom, koja odmah preduzima
energine mere da bi se suprotstavila bugarskoj ekspanziji. Veliki vizantijski poraz u bici kod Anhijala (20 avgusta
917 g.) pokazao je pogrenost politike Zojine vlade i izazvao je nove nemire u carstvu, iz kojih izlazi kao pobednik
drungarije carske flote Roman Lakapin.
Maja 919.g. Roman je oenio Konstantina svojom erkom Jelenom, a septembra 920 g. dobio je titulu
cezara; ve decembra iste godine Roman postaje savladar mladog cara, a zatim i prvi po rangu car. 3a savladare
uzdignuti su i Romanovi sinovi Hristofor (921), Stefan i Konstantin (924), ime je stvoren vrst oslonac njegovoj
porodici, a Konstantin je sasvim potisnut u drugi plan i udaljen od dravnih poslova. Romanova vlada trajala je do
16. decembra 944 g., kada su ga sruili njegovi sinovi Stefan i Konstantin. Mesec dana kasnije (januara 945 g.)
Konstantin uspeva da se oslobodi svojih suparnika i da kao ovek od 40 godina najzad preuzme ispravljanje
dravom. Na prestolu ostaje do svoje smrti novembra 959 g.
Konstantin nije znaajan po svome politikom i dravnikom radu, jer se na tim poljima nije istakao. Znaaj
Konstantina lei u njegovoj nauno-literarnoj delatnosti, koja zauzima jedno od istaknutih mesta u Vizantijskoj
kulturnoj istoriji. Od svog vaspitaa Teodora mladi car je primio ljubav za literaturu i nauku, to se jo vie razvilo
udaljavanjem od voenja dravnih poslova.
iroki krug carevog interesovanja obuhvatao je ne samo nauku (istorija, prirodne nauke, medicina itd.), ve
i mnoge grane umetnosti (muzika, arhitektura itd.). Car je oko sebe okupio grupu sposobnih i obrazovanih ljudi, koji
su sa njime saraivali na spremanju materijala za pisanje dela enciklopedijskog karaktera iz istorije i drugih nauka,
tako da je u izvesnim sluajevima vrlo teko odvojiti ta je car sam pisao a ta njegovi saradnici; mnoga dela su
nastala samo na inicijativu Konstantina. Meutim, delatnost ove grupe kulturnih radnika nije bila naroito originalna,
te su sva dela koja ine rezultate njihovog rada, preteno kompilativne prirode. Ona predstavljaju ili zbirke
fragmenata iz starijih izvora, ili ispise iz vizantijskih arhiva. Zbog ovakvog karaktera Konstantinova dela nam esto
donose fragmente iz nekih istorijskih izvora koji su u celini izgubljeni, kao na pr. poznati Priskov izvetaj o
putovanju na Atilin dvor, istoriju Menandra Protektora iz VI veka itd.
Najznaajniji Konstantinov spis za nau istoriju svakako je traktat o narodima, koji se obino navodi kao
"De administrando imperio". Taj naslov, koji ne odgovara sadraju dela, dao mu je prvi izdava Meursis (1611).
Za vreme napada Slovena na Balkansko Poluostrvo u VI v. raspolaemo sa dosta podataka,
zahvaljujui relativnom procvatu tadanje vizantijske istoriografije. Takvo stanje traje samo do prvih godina VII v.,
tanije reeno do 602 g., dokle dopire Teofilakt Simokata, poslednji istoriar ove epohe. Od tog vremena nastaje
velika praznina u vizantijskoj istoriografiji, koja traje sve do poetka IH v. U meuvremenu Vizantija se nalazila u
ivotnoj opasnosti, ne samo zbog borbi protiv monih spoljnih neprijatelja, ve i radi dugotrajnih unutranjih
trzavica. Kako u poetak VII v. pada konano naseljavanje Slovena na Balkanskom Poluostrvu, nedostatak
izvora ini da su taj proces, kao i prvi vekovi slovenske istorije u novim zemljama, pokriveni tamom. Pored nekoliko
starijih istorijskih dela nastalih u Vizantiji, spis DAI spada u osnovne izvore za tu epohu, jer njegovih osam
glava, od 29 36, donose niz podataka o seobi Srba i Hrvata, kao i o njihovoj najstarijoj istoriji do Konstantinovog
vremena. U spisu se, pored toga, nalaze i podaci o slovenskim plemenima na Peloponezu (glava 49 i 50).
Vreme nastanka spisa DAI moe se, pre svega, odrediti na osnovu izvesnih hronolokih podataka koji se u
njemu nalaze. Na dva mesta se Roman Lakapin spominje kao mrtav, to upuuje na vreme posle njegove smrti 15
juna 948.g. Pored toga, u 29. glavi postoji podatak da je pisano sedmog indikta 6457 (948/9 g.). U istorijskoj nauci
se smatra da je delo nastalo u periodu izmeu 948 i 952 g.

Filozofski fakultet u Niu

Izvori za nacionalnu istoriju do

XII veka (prof. Sinia Mii)

Spis DAI namenjen je Konstantinovom sinu i nasledniku Romanu II (959 963) i trebalo je da ga upozna s
problemima koji e se pojaviti u toku njegove samostalne vlade. Prirodno je da je ovakva namena dala delu
izvestan didaktiki karakter. Ono ustvari predstavlja zbirku ispisa iz zvaninih arhiva Vizantijskog carstva i razliitih
istorijskih spisa, koju su pripremili carevi saradnici, lanovi velikog nauno-literarnog aparata okupljenog oko
njegove linosti. Vrlo je teko odrediti ta je car sam pisao u ovom traktatu koji se samo uslovno moe navoditi kao
njegovo delo.
U zvaninim arhivama Vizantijskog carstva iz kojih je crpen materijal za pisanje Konstantinovog traktata,
nalazili su se izvetaji carskih namesnika u provincijama, kao i izvetaji poslanika koji su odlazili u zvanine misije
na strane dvorove. Meutim, materijal za pisanje DAI-ja nije crpen samo iz arhiva i zvaninih izvetaja, ve su neki
delovi uzeti iz starijih istorijskih spisa. Bjuri je detaljvom analizom teksta DAI-ja i njegovim poreenjem s poznatom
Teofanovom hronikom iz poetka IH v., odredio delove carevog spisa koji se na hroniku oslanjaju. Naslovi nekih
glava i sami upuuju na to da su prepisane iz Teofanove hronike, tako se na pr. u naslovu 21 glave kae "iz hronike
Teofana, godine od osnivanja sveta 6171.
U istraivanju izvora Bjuri je otiao i dalje, traei slina mesta u delu episkopa Liutpranda iz Kremone koji
je 949. g. boravio u Carigradu kao poslanik Berengara II. Kako je Liutprandovo delo objavljeno tek 959 g.,
postoji mogunost da je Konstantin dobijao od njega obavetenja usmenim putem, ali je s druge strane i sam
Liutprand mnoge stvari mogao da sazna od cara. Ostali pisani izvori kojima su se sluili carevi saradnici ne mogu
se utvrditi. Sigurno je da su u izvesnoj meri koriena i usmena obavetenja, jer je Carigrad, kao vrlo prometan
grad i trgovaki centar, bio sredite trgovaca i putnika raznih narodnosti koji su mogli da daju dragocene podatke o
okolnim narodima i zemljama.
Poto je bio namenjen carevom sinu kao uputstvo za buduu vladu, spis donosi vrlo vane i poverljive
podatke o metodama vizantijske dravne politike prema okolnim narodima. Poverljivi karakter materijala koji je
uziman iz razliitih dravnih ustanova, dao je carevom delu specijalan karakter i uinio da je ono paljivo uvana od
objavljivanja u iru javnost.
Kako Konstantinove vesti o najstarijoj istoriji Srba i Hrvata stoje usamljeno i ne nalaze direktnu potvrdu u
drugim izvorima, one su izazvale sasvim suprotna miljenja u istoriskoj nauci. Do sredine XIX v. istoriari i filolozi
primaju careve vesti o pradomovini i dolasku Srba i Hrvata kao tane (Engel, afarik, Kopitar, Mikloi i dr.).
Meutim, poevi od sredine XIX v. pojavljuje se suprotno gledite. Nemaki istoriar E. Dimler doveo je u sumnju
verodostojnost Konstantinovih podataka i naao je dosta pristalica meu kasnijim istoriarima (Raki, Jagi,
Smiiklas, Jireek, Kos, Bjuri, Stanojevi i dr.)
U drugoj polovini XIX veka, dva ruska naunika, K. Grot i T. Florinski, ponovo brane autoritet cara pisca. U
periodu posle prvog svetskog rata poelo se sa kritikim pretresanjem Konstantinovih vesti i sa traenjem
indirektnih potvrda za njih u nedovoljno ispitanim izvorima. Od niza istraivaa koji su uzeli uea u tom poslu,
naroite zasluge ima LJ. Hauptman, koji je, analizom nekih nedovoljno zapaenih izvetaja arapskih putopisaca,
dokazao postojanje Bele Hrvatske u Maloj Poljskoj i Bele Srbije u krajevima oko Visle. U novije vreme znaajan
prilog prouavanju Konstantinovih vesti dao je Bogo Grafenauer, tumaei ih uticajima hrvatske narodne tradicije,
kao i tradicije stanovnika dalmatinskih gradova.
Pored spisa DAI jo nekoliko Konstantinovih dela sadre vesti o najstarijoj istoriji Junih Slovena. Spis "De
thembitibus", koji je nastao u mlaim carevim godinama (oko 934), bavi se opisivanjem administrativnih jedinica
(tema) carstva u X veku, ali se u njemu nalazi dosta podataka koji se odnose na znatno ranije vreme, a preuzeti su
od pisaca V i VI veka, Hijerokla i Stefana Vizantinca. Spis o temama sadri priu o opsadi Dubrovnika od strane
Arapa, koja se nalazi i u DAI, kao i neke podatke o slovenskim plemenima u oblasti Strimona.
Najopirnije Konstantinovo delo je Spis o ceremonijama (De cerimoniis), nastao verovatno posle 952.
godine. Pored podataka o ceremonijama na vizantijskom dvoru, delo sadri niz dragocenih vesti koje ne stoje u vezi
sa njegovim naslovom. O Junim Slovenima nalazi se samo nekoliko fragmentarnih vesti.
Biografiju svog dede Vasilija I (867 886) Konstantin je napisao oko 950. godine. To delo ima sve odlike
panegirikog spisa, koji je trebalo da opravda Vasilijev nasilni dolazak na vlast i da u to loijem svetlu predstavi
njegovog prethodnika Mihajla III. Car je u poetku nameravao da napie biografije svih vizantijskih vladara, ali je
dao samo ivotopis Vasilija I. Pomenuti spis sadri vesti o otpadanju junoslovenskih plemena od vizantijske vlasti
u prvoj polovini IX veka, zatim o opsadi Dubrovnika od strane Arapa i o obnovi vizantijske vlasti pod Vasilijem I u
oblastima naselljenim Junim Slovenima.

Filozofski fakultet u Niu

Izvori za nacionalnu istoriju do

XII veka (prof. Sinia Mii)

9. JOVAN SKILICA
Jovan Skilica, najverovatnije poreklom iz Male Azije iz teme Trakesion, zauzimao je u carstvu znaajne
poloaje kuropalata i drungara vigle, a osim toga pominje se i kao protovestijar.
iveo je, kako sam kae, u vreme uvenog filozofa Mihaila Psela (10181096/7.). Kako je on najverovatnije
autor pravnog spisa upuenog 1092. caru Aleksiju I Komninu, njegova smrt se stavlja u poslednje godine XI veka.
Iako je bio istaknuta linost ne pominje se ni u jednom savremenom izvoru i ovo je sve to se zna o njegovom
ivotu i radu.
Napisao je delo pod nazivom Kratka istorija koja obuhvata period od 811 1057. god. Neki rukopisi se,
meutim, zavravaju 1079. godine ali po svemu izgleda da nastavak od 1057. pa na dalje, nije njegovo delo, ve
delo nepoznatog pisca.
Delo je napisano najverovatnije pred kraj XI veka, za vreme cara Aleksija I Komnina (1081-1118).
Skilica je sebi stavio u zadatak da na osnovu usmenih svedoanstava i starijih dela, koja su po njemu bila netana,
tendeciozna i kontradoktorna, napie nov istorijski pregled osloboen svih ovih nedostataka.
Za doba od 811. god. do sredine X veka koristio je pre svega Teofanovog Nastavljaa, Genesija i druge.
Za kraj X veka i za prvu polovinu XI veka sluio se izvorima koji su danas izgubljeni: Teodorom iz
Sevastije, odnosno Teodorom iz Side, Dimitrijem iz Kizika i Jovanom Lidom. U tome lei veliki znaaj Skiliinog
dela: za skoro ceo jedan vek njegova istorja je danas osnovni i najvredniji izvor.
Skiliino delo po kompoziciji spada u red carskih hronika, vladavini svakog cara posveen je poseban odeljak.
On se, meutim, ne dri striktnog hronolokog reda; zbivanja za vreme vladavine jednog cara su osnovna tema na
koju on nadovezuje ostale dogaaje. Deava se esto da se pisac vraa unatrag, da opisuje sporedne dogaaje,
da radi boljeg razumevanja ponavlja izvesne stvari bez obzira na osnovni hronoloki red.
Originalni tekst Skiliinog dela nije jo objavljen iako postoje brojni rukopisi; objavljen je jedino latinski
prevod, na osnovu jednog rukopisa iz Mletake biblioteke Marane s kraja XVI veka.
Danas se jo uvek koristi kompilacija Georgrija Kedrena. O Kedrenovom ivotu se ne zna gotovo nita,
najverovatnije je bio monah. Njegova istorija od stvaranja sveta do 1057. god. nosi isti naslov kao Skiliino delo.
To je najveim delom mehanika kompilacija napisana na osnovu starijih dela. Ovo naroito vai za period 811
1057. god. za koji Kedren skoro doslovno prepisuje Skilicu. Dakle, Kedrenova istorija od IX veka nema
samostalnu vrednost, ali upravo u tome jeste njen znaaj dok se ne pojavi kritiko izdanje Skiliine istorije.
Postoje rukopisi A, C, O, U.
Za istoriju Junih Slovena naroito je vaan rukopis U. De Bur je utvrdio da je ovaj rukopis s kraja XIII veka ili
poetkom XIV veka, ali da je prepisiva imao ispred sebe predloak s poetka XII veka. On se zavravao
poetkom vladavine Isaka I Komnina 1057. godine i napisao ga je Mihailo, episkop Devolski.
Mihailo Devolski je u ovom rukopisu uneo 66 dopune i ispravke za period 976-1057 god. Pitanje izvora
kojima se sluio Devolski za svoje ispravke i dopune za sad je nereeno. Izgleda da se sluio izvorima koje je
koristio i Skilica. Sve dopune i ispravke vezane su za istoriju Junih Slovena ili za Ohridsku arhiepiskopiju. Mnoge
ispravke je unosio na osnovu poznavanja slovenskog jezika. Dopune i ispravke Mihaila Devolskog unete su odmah
ispod teksta Kedrena i njihovo mesto u tekstu obeleeno je slovima a, b, c itd.
Skiliino delo u kompilaciji Kedrena najvaniji je grki izvor za nau istoriju druge polovine X veka i prve
polovine XI veka. Jedino u tom delu postoji izvesno sistematsko izlaganje o odnosa Vizantije i Samuilove drave,
ustanku Petra Deljana i borbi Duklje za nezavisnost. (Stefan Vojislav)
Pored tih vesti prua jo niz kraih, ali ne i manje znaajnih vesti o naseljavanju Peenega u nae krajeve,
o velikaima iz Samuilove drave u Vizantijskom carstvu, o zbivanjima u susednoj Drakoj temi.

Filozofski fakultet u Niu

Izvori za nacionalnu istoriju do

XII veka (prof. Sinia Mii)

10. SKILIIN NASTAVLJA

U nekim rukopisima hronika Jovana Skilice ne zavrava se 1057. god., nego ima nastavak koji obuhvata
vreme od 1057. do 1079. godine. Ranije se smatralo da je Jovan Skilica ostavio dve redakcije svoje hronike, od
kojih je prava dopirala do 1057. god., a druga do 1079. godine. Kasnija istraivanja su pokazala da ovaj nastavak
ne potie od Skilice, ve od nekog nepoznatog autora koga je Moravicsik nazvao Skiliin Nastavlja. Tome se
moe dodati da se iz rei samog tog autora vidi se da je on pisao najranije prvih godina XII veka.
Zanimljivo je, meutim, da se on, nastavljajui hroniku Jovana Skilice, u tolikoj meri oseao povezanim sa njegovim
delom da se ponekad na Skiliina izlaganje pozivao kao na neto to je pikazano gore.
Nastavak Skiliine hronike sadri vane podatke o dogaajima koji su se odigrali na teritoriji biveg
Samuilovog carstva. Obino se smatra da Skiliin nastavlja samo parafrazira Mihaila Atilijata i da, prema tome,
nema samostalnu vrednost. Meutim, ova konstatacija zahteva i izvesne rezerve. Tako Skiliin Nastavlja detaljno
opisuje ustanak Makedonskih Slovena pod vostvom Konstantina Bodina i ora Vojteha, dok Mihailo Atilijat
uopte o tome ne govori.
Podaci Skiliinog Nastavljaa opirniji su i sadrajniji i od podataka koje o tome daje Niifor Vrijenije i
prema tome, Skiliin Nastavlja za sada predstavlja najdetaljniji i najzanimljiviji izvor o ovom ustanku na teritoriji
nekadanjeg Samuilovog carstva. Uz to on prua ponegde i dragocene podatke o vizantijskoj upravi u drugoj
polovini XI veka na Balkanskom poluostrvu.
Dopune Mihaila Devolskog u bekom rukopisu hronike Jovana Skilice obuhvataju i spis Skiliinog
Nastavljaa pri emu se numeracija nadovezuje na numeraciju Skililine hronike.
11. KEKAVMEN
Poznati ruski vizantolog Vasiljevski pronaao je u Moskovskoj sinodalnoj biblioteci rukopis iz koga je
izvadio dva dela i kritki ih izdao 1886.god.. Ova dva dela izdavai su nazvali: Strategikon i Saveti caru.
Meutim, postavljaju se dva pitanja u vezi tih dela:
1) da li je autor prvog dela Strategikona, autor i drugog dela Saveti caru ili su oni od razliitih pisaca?
2) Ko je pisac, odnosno ko su pisci tih dela?
U poetku se smatralo da se radi o dva autora, ali kasnije, na osnovu optih pogleda ispoljenih u oba dela
javila se sumnja da je ipak u pitanju jedan autor.
O autoru i njegovim precima zna se vrlo malo. U nauci se o ovim pitanjima dugo vodila diskusija, koja jos nije
okonana. Rezultati do kojih je doao Lemerl pokazuju sledeu sliku:
Pradeda Kekevmenov bio patrikije Sembat Kichatzi, koji se pominje na jednom natpisu iz urijanskog mesta
Egreka, severozapadno od Erzeruma. Njegov nadimak znai izgoreo to odgovara grkom kekavmenos.
Kekavmenov deda (Kekavmen I), patrikije i strateg Larise i Mekedonije, ije je ime Grigor, bio je najpre toparh u
urijanskoj oblasti Taika poetkom druge polovine X veka, a strateg Helade sa seditem u Larisi 80tih godina
X veka, svakako do 983., a zatim je otiao u Carigrad. Nalazimo ga opet u Egreku 1006/7. godine.
Kekavmenov otac (Kekavmen II) ija je karijera nepoznata, stanovao je, bilo u Carigradu, bilo u svojoj
zemlji i bio je jo iv 1062. god.
O samom autoru (Kekavmenu III) poznato je ono to sam o sebi kae u svom spisu: Da je 1040. uestvovao
u borbama za uguivanje Deljanovog ustanka; da je aprila 1042. prisustvovao zbacivanju s prestola i oslepljivanju
cara Mihaila IV Kalafata (10411042.) i da je vrio izvesne upravne funkcije u Heladi. Bio je predstavnik vojno
feudalnog provincijskog plemstva koje je u XI veku vodilo ogoranu borbu za vlast sa inovnikim plemstvom i koje
je sa dolaskom na presto Aleksija I Komnina (1081 1118) konano i pobedilo.

Filozofski fakultet u Niu

Izvori za nacionalnu istoriju do

XII veka (prof. Sinia Mii)

Izdavai su jedno od dela nazvali Strategikon, ali su oni, Bek i Lemerl ukazali da taj naslov ne odgovara
sasvim sadrini dela i da ga sam autor sigurno ne bi tako nazvao. Bolje reeno, ovaj naziv odgovara jednoj,
dodue, vanoj grupi paragrafa, onaj gde se autor obraa stratezima. Na jednom mestu se ak i govori o nekom
drugom Strategikonu, pa je tako ovaj naziv uzet ne sasvim opravdano za celo delo. Lemerl isto tako odbacuje
minljenje da se obraa samo sinovima, on navodi niz mesta iz kojih se vidi da je delo posveeno njegovom sinu ili
sinovima, ali ne samo njima.
Kekvmenovi saveti su od velike vanosti istorijsku nauku, jer on svaki savet propraa i ilustruje konkretnim
istorijskim dogaajima. Posebno su vani za prolost naih naroda. On savetuje itaocu da ostane veran caru u
Carigradu, ak i ako treba, da igra dvolinu ulogu prema ustanicima. Kako dobar feudalac on dosledno zastupa
interese svoje klase i zato savetuje caru da na sve svoje podanike podjednako gleda.
Kekevmenov spis se odlikuje time to daje za XI vek presek ivota u vizantijskoj provinciji, koja je skoro
nepoznata iz drugih izvora. Pisano jezikom kojim se govorilo u toj provinciji, ovo delo je izuzetak u vizantjskoj
literaturi i u toliko je vrednije i znaajnije.
Vreme kada je Kekavmen pisao svoje delo ne moe se sasvim preciznop odrediti.Najpre se smatralo da je
ovo delo sastavljeno posle 1071.god. dik su novija istraivanja pokazala da se vreme pisanja dela moe protegnuti
na nekoliko godina Granica je zatim pomaknuta na 1075. godinu jer se u Strategikonu kao pokojan pominje
patrijarh Jovan Ksifilin, a on je umro te iste godine. Poslednji car koga autor pominje je Mihailo VII Duka (10711078.), pa bi prema tome delo moglo da bude napisano izmeu 1075-1078. god.
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------Odavno se pokuavalo da se blie odredi linost Kekavmena, autora ovog spisa, podacima iz drugih izvora, pre svega
sa ciljem da se dokae da je autor ovog spisa u stvari poznati vizantijski vojskovoa XI veka Katakalon Kekavmen.
Katakalon Kekavmen je bio rodom iz Jermenije, 1038.god. komandovao je odeljenjem iz maloazijske teme
Armenijakon koja je ratovala sa Sicilijom; 1042. branio je cara Mihaila V Kalafata od napada naroda u Carigradu.
Meutim, jedini podatak koji je im je zajedniki jeste to da su obojica uestvovala u dogaajima 1042. godine, ali
nedovoljno da bi se sa sigurnou tvrdilo da je autor ovog dela Katakalon Kekavmen.
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Prua nam podatke o Samulovom ustanku, Ustanku Petra Deljana, O Stefanu Vojislavu.

12. ANA KOMNINA

Roena je krajem 1083.god. kao ki cara Aleksija I Komnina (1081-1118.god.) i carice Irine Duke. Odmah
po roenju verena je sa Konstantinom Dukom, sinom ranije zbaenog cara Mihaila VII Duke (10711078). Na taj
nain nova dinastija Komnin vezana je sa ranijom dinastijom Duka, ime je uvren njen poloaj. Meutim,
Konstantin Duka je umro mlad, pa se Ana 1097. udaje za istaknutog lana vizantijske aristokratije, Niifora
Vrijenija. Taj brak je trajao do 1138. god. i po svemu sudei bio je veoma srean. Poznato je da je Ana 1118.god.
prilikom smrti svoga oca, cara Aleksija, pokuala da osigura muu carsku krunu i da nije prezala ni od atentata na
svoga brata Jovana, da bi to postigla.
Neuspeh ovog pokuaja doveo je do povlaenja Ane i Niifora iz politikog ivota, a posle smrti mua Ana se
potpuno posvetila literarnom radu pisanju Aleksijade. Postanak ovog dela takoe je vezan za Niifora Vrijenija.
Carica Irina je zatraila od Niifora da opie ivot cara Aleksija I. Vrijenije je zapoeo tu biografiju, ali je njegovo
delo ostalo nezavreno, pa je Ana nakon njegove smrti nastavila sa radom. Tako je nastala Aleksijada. Ana je bila i
dovoljno obdarena i obrazovana da napie jedno ovakvo delo. Ve u mladosti je sa velikim arom prouavala
antiku mitologiju i filozofiju, knjievnost, poeziju, teologiju i istoriju, a bavljenje retorikom obogatilo je njen
literarni stil i dalo mu poseban peat. Bila je uz to upuena i u medicinu, matematiku, geografiju i druge prirodne
nauke. Jednom reju, bila je iroko obrazovana, a to obrazovanje stekla je kao veoma mlada.
Aleksijada je zavrena 1148. god. U to doba Ana je bila starija ena koja je dugo ivela u manastiru. Ona
pie kao svedok jednog sasvim drugaijeg vremena i sredine. S jedne strane to joj omoguava da se donekle
superiorno, a pomalo i ironino odnosi prema mnogim ambicijama i linostima prolog doba od kojih nije ostalo ni
traga, s druge strane ponekad navodi na hronoloke i stvarne greke, koje oteavaju korienje Aleksijade. No, i

Filozofski fakultet u Niu

Izvori za nacionalnu istoriju do

XII veka (prof. Sinia Mii)

pored toga ovo delo predstavllja jedan od najznaajnijih literarnih spomenika vizantijske epohe i jedan od
najvanijih izvora vizantijske istorije.
Naravno, Aleksijada je pisana pristrasno, ona tei da svog oca cara Aleksija prikae u to boljem svetlu.
Sama Ana, dodue, na vie mesta izjavljuje da e pisati objektivno, zaboravljajui ljubav i mrnju. I jedno i drugo,
meutim, dolaze do izraaja u njenom delu na mnogo mesta.
To se, meutim, nadoknauje drugim vrlinama Aleksijade. Anino iroko obrazovanje, lino poznavanje
ljudi i dogaaja o kojima govori, a ponekad i lino uestvovanje u njima, ,injenica da se ona nalazila na dvoru, u
centru zbivanja dogaaja o kojima pie, i da je imala pristup vanim dokumentima - sve to od ovog dela ini
neobino koristan i interesantan materijal za istorijsko prouavanje.
U 15 knjiga ona iznosi podatke o caru Aleksiju i familiji Komnin, jo pre uspona na vizantijski presto, kao i
opis preuzimanja i poetka vlasti Komnina, sve propraeno vestima o umutranjim prilikama u Vizantiji i njenoj
spoljnopolitikoj delatnosti.
Mnogo panje Ana je posvetila Normanima i borbama Vizantije protiv njih na zapadu, pri emu, uprkos
oevidne mrnje, Ana izraava i divljenje prema njima. Govori o borbama sa Turcima u Maloj Aziji, dok na
Balkanu opisuje borbe Vizantinaca sa Skitima Peenezima i Kumanima.
Prvi krstaki rat je dobio zaslueno mesto u Aleksijadi. Pominju se zatim razne prirodne pojave, jeresi, lini ivot
cara Aleksija i njegove porodice, posebno su privlani ivi opisi pojedinih linosti i situacija.
Za nas su od posebnog znaaja Anine vesti o Junim Slovenima. Tih vesti iako uglavnom kratkih, ima
dosta, rasejanih gotovo kroz svih 15 knjiga. U tim vestima osea se prilino jasno izraena mrnja i prezir prema
Slovenima, moda upravo zato to Ana mora da prizna i njihove uspehe.Ana Srbe najee naziva Dalmatima, a
Srbiju Dalmacijom, iako u tom pogledu nije sasvim dosledna.
Njene vesti o Slovenima, hronoloki esto neprecizne, nejasne takoe u mnogim drugim svojim
pojedinostima, imaju ipak veliku vrednost za osvetljenje jednog izuzetno zamrenog i vanog perioda nae
prolosti.
*(od srpskih vladara pominje: Konstantina Bodina, upana Vukana)

13. NIIFOR VRIJENIJE

Potomak ugledne vizantijske familije, Niifor Vrijenije, unuk istoimenog vizantijskog vojskovoe, stekao je
visoku titulu cezara za vreme Aleksija I Komnina (1081-1118. god.). Roen u Hadrijanopolju (dananjem
Jedrenu) 1062. god, Vrijenije je ostao celoga ivota u senci dveju znaajnih linosti politikog ivota Vizantije:
svoga dede i svoje supruge Ane Komnine, kojom se oenio 1097. gdine.
Za razliku od dede, koji je po svaku cenu nastojao da se doepa vizantijskog prestola i svoje ambiciozne
ene, koja je to isto elela da obezbedi svome muu, Niifor Vrijenije izgleda da nije imao politikih ambicija.
Odluno je odbio molbe Ane Komnine da ga proglase vizantijskim carem posle smrti Aleksija I Komnina (1118. god).
Meutim, time njegova delatnost na vizntijskom dvoru ne prestaje. On je jo skoro punih 20 godina, za vreme
vladavine Jovana II Komnina (1118-1143) uestvovao u politikom ivotu Vizantije, ali bez naroitog isticanja. Kao
75-godinjak prati vizantijskog cara za vreme jednog pohoda u Siriju (1137. god.) posle ega je uskoro i umro
(1138.god).
Vrijenijevo delo pisano je u vreme velikog procvata vizantijske knjievnosti. I za njega je karakteristian,
mada u umerenijem obliku, onaj klasicizam iji su tipini predstavnici bili Mihailo Psel, Mihailo Atilijat i sama Ana
Komnina, koji vaspitani u klasinom duhu piu izvetaenim arhainim jezikom.
Vrijenijev prikaz poinje sa Isakom I Komninom (1057 1059); bez obzira to velia porodicu Komninu
ne zaboravlja rod Vrijenija, naroito svog dedu Niifora. Njegovim akcijama posveuje naroito panju,
zapostavljajui doogaaje u kojima nije uestvovao.
Vrijenijeva istorija ostala je nedovrena. Delo se iznenada prekida na dogaajima oko 1079. god.

Filozofski fakultet u Niu

Izvori za nacionalnu istoriju do

XII veka (prof. Sinia Mii)

O dogaajima u naim zemljama, pisac je ostavio nekoliko dragocenih podataka. Iz Vrijenijevog prianja saznajemo
neto vie o organizaciji vizantijske uprave na teritoriji pokorenog Samuilovog carstva, kao i o borbama
slovenskog stanovnitva protiv Vizantije (Ustanak ora Vojteha),
14. JOVAN KINAM
Ima malo podatka o Jovanu Kinamu i uglavnom potiu iz njegovog dela. Roen je posle smrti cara
Jovana II Komnina 1143. godine, kako sam saoptava u svojoj istoriji. Od rane mladosti prati cara Manojla I
Komnina u ratnim pohodima 1165. god. uestvuje u borbama oko Zemuna. Preiveo je cara Manojla I i
nalazimo ga u okolini Andrionika I. Poslednji podatak o njegovoj delatnosti potie iz vremena vladavine dinastije
Anela (posvetio je govor jednom caru te dinastije) .Umro je verovatno 1203. godine.
Smatra se da je imao poloaj sekretara u carskoj administraciji. Pripadao je nesumnjivo grupi viih
inovnika, moda u oblasti vojne administracije, jer je imao veliko interesovanje za vojnu istoriju). Nalazio se u
najuoj carevoj pratnji. U mlaim danima napisao je jedan esej Ethopoiia, koji je izraz njegovog obrazovanja i
shvatanja antike filozofije.
Glavno Kinamovo istorijsko delo Epitome obuhvata vizantijsku istoriju od 1118. do 1176.god., doba
Jovana II Komnina i Manojla I Komnina. Delo je meutim, sauvano samo u prepisu, Izlaganje se prekida 1176.
godine, ali je verovatno Kinamova istorija dopirala do 1180. god. do smrti cara Manojla; ali se predpostavlja da je
prepisiva dela prekinuo izlaganje 1176.god. Ne samo daje raspoloivi rukopis nezavren, nego ima i mnogo
praznina, jer se pisac esto poziva na izlaganje koga nema. Prepisiva nije odradio svoj posao verno, neke je
odeljke izostavio, neke skraivao.[To je imalo velikih posledica i u srpskoj istoriografiji, koja je zavedena Kinamovim
izlaganjem spajala neke linosti (Uro II i Pribislav)].
Kinam je svoje delo pisao posle Manojlove smrti 1180.god. Poto se u tekstu pominje njegov sin Aleksije II
i moe se zakljuiti da je bio iv, smatra se da je delo nastalo izmeu 11801183.god. Sudei po najstarijem
sauvanom prepisu Kinamovog dela, tekst je bio podeljen na knjige. Znakova izdvajanja ima u prve dve knjige, dok
ostala podela potie od izdavaa dela.
Delo sadri prikaz delatnosti dvojice velikih vladara iz dinastije Komnin Jovana II i Manojla I. Vladavini
Jovana II, Kinam posveuje malo panje to predstavlja veliki gubitak za istoriju Rake, jer se u to vreme pada
srpski ustanak (112729.god.) koji je malo poznat i jedva dodirnut u delu Jovana Kinama.
itav ostali tekst posveen je Manojlu I Komninu. To je doba kada Kinam pie sa velikom sigurnou,
poto je najvei deo zbivanja posmatrao sam. Pisao je na osnovu autopsije i kazivanja savremenika. Zahvaljujui
svom slubenom poloaju dobro je poznavao prilike u zemlji, a bio mu je dostupan i arhivski materijal. Dogaaje
prikazuje hronolokim redom; malobrojna su mesta na kojima pokuava da grupie materijal po sadraju. Izuzev
opteg redosleda izlaganja, malo je preciznih hronolokih podataka u njegovom tekstu. Veoma retko navodi godine
za pojedine dogaaje. Pominju se samo godinja doba u kojima su voeni ratovi. Pouzdana hronologija se moe
uspostavati samo uz pomo drugih svedoanstava.
Kinam nastoji da itaocima saopti istinu; dogaaje opisuje prema onome to je saznao, u osnovi ne
menjajui sadraj vesti. On ne kombinuje, ne ukrta vesti, ne prilagoava. Time njegov tekst gubi na umetnikoj
vrednosti, ali dobija u verodostojnosti i neposrednosti izraza.
Kroz itavo delo se provlai misao o univerzalnosti vizantijskog carstva. Narode naziva starim imenima:
Srbi Dalmati, Ugri Huni i Peonci, Turci Selduci Persijanci. Vatreni je branilac politike Manojla Komnina.
Delo je napisano jasno grkim jezikom. Sauvano je u 5 prepisa. Najstariji rukopis potie iz XIII veka.