ISTRAIVAWA

UDC 821.112.2-12.09
821.163.41-95

POJAM IDENTITETA U ISTORIJSKIM DRAMAMA 17. VEKA

Miodrag Vukevi

1. Preduslovi dramskog pesnitva u 17. veku

Ako se kwievnost definie kao oblik izraza qudske kulture, onda kompleksna pojava 17. veka nudi u nemakoj istoriji kwievnosti
jednu osnovu, u kojoj se u trenutku dalekosenih promena u qudskom ivotu na nemakom tlu istiu prve postavke jednog teorijskog razlikovawa perspektive. Na osnovu obiqa momenata, koji imaju uticaj na kwievnost u umetniko- i kwievno-istorijski obuhvaenom dobu baroka,
moe se distinktivno razlikovati wen jedinstveni oblik od ostalih
vremenskih celina najpre od formalnog obeleja umetnosti uopte.
Nije na odmet pretpostaviti da obeleja koja odreuju kwievno razdobqe, i ovde se odnose na 17. vek, dolaze u gotovo presudnoj meri stilski do izraaja, to recepciju baroka i obeleava u vekovnom sledu.
I, zaista, na prvi pogled se pojavquje osnovna razlika izmeu tragedija u baroku i antikih tragedija. Ako uporedimo barokno pozorite sa traginim pozoritem Grka, postaje oevidno da je barokno pozorite zatvoreno u svim onim pravcima u kojim je Sofoklovo otvoreno."1 Razlog za to moe se sada pak isto tako pronai u antikoj teoriji o poeziji. Dok je jo Aristotel napravio funkcionalnu razliku izmeu istorije i poezije, one se oigledno spajaju za vreme 17. veka vladajue pukotine u nebeskom svodu".2
Uopte, izgleda da e aspekt 'funkcija' postati centralni problem u baroknoj kwievnosti. Aristotelovi sutinski zahtevi se isto
tako sistematino postavqaju u jednom spoju koji odgovara stvarnosti,
kao to je to i antiki autoritet eksplicitno znao da istakne. Ukoliko vai tvrdwa Viktora klovskog, u kojoj se kae: Nova forma raa
novi sadraj",3 onda barokna drama pokuava da predstavi tragediju
'istoriju'. Kako to ve jezika ravan barokne poetike sa svim wenim
1 Ferguson Francis: The idea of a theater. Copyright by Princeton University Press, 1949/
1969, Nolit, Beograd 1979, str. 91.
2 Grubai, Slobodan: Istorija nemake kulture. Izdavaka kwiarnica Zorana
Stojanovia, Sremski Karlovci Novi Sad 2001, str. 149.
3 klovski Viktor: Hodkon, Gelikon, Moskva/Berlin 1923 (1986), str. 38.

668
stilskim i retorikim mogunostima pokazuje, forma nudi osnovno
razumevawe stvaralake delatnosti u kwievnosti. Poto se mera materijalnih svojstva u 17. veku istorijski negira, pesnitvu je uspelo da
ovo iskoristi u sopstvenu svrhu. Pritom je ona sama sebi bila dovoqan
primer. Oslawawem na narodnu tradiciju otkrivene su strukture koje
konsekventno predstavqaju pojavu prenetu na sve formalne ravni, kao
to one, retrospektivno i kroz nov ugao posmatrano, u wihovoj celini
neminovno postaju suprotnost svemu drugaijem. Pomou ta tri elementa: antike kole, hrianske etike i narodne tradicije, stvoren je jedan kontinuitet, koji se vie nee potvrivati u sledeim epohama,
uprkos istoj referenci:
Ako, dakle, elimo da prouimo glumaku osnovicu umetnosti barokne drame, neoklasina teorija ne moe nam u tome pomoi, iako je wen veliki deo na izgled razjawavawe Aristotelove Poetike."4

ini se, zatim, da je jedno od trajnih naslea baroknog pozorita

wen didaktiki stav, koji svojim autoritarnim nastupom povezuje kulturno-istorijske fenomene sa razvitkom civilizacije. Istorija ovde, u
biblijskom obliku, postaje putokazno reewe konflikta. Kod Mirjane
Mioinovi je graansko doba, koje potom sledi, nalo sopstveni put
u potrazi za vlastitom identifikacijom, i to poseui unazad za antikim uewem, u manifestaciji upravo istih funkcionalnih aspekata. Vitalnost aristotelovske dramaturgije u okvirima rane graanske
drame da se dodue objasniti iwenicom da graanska 'tuna igra' i
pored izmewenog milijea ima u osnovi aristokratske etike sheme, i to
je tako evidentno da bi se skoro moglo govoriti o prostom transferu
ideala (pobednici preuzimaju ideale pobeenih)."5 Ako kod Kete Hamburger nalazimo polazite za istraivawe pojave 'sauea u patwi',
isto tako povezanog sa 18. vekom, onda je to svakako zato to se kwievno oblikovana patwa u 17. veku prikazuje kao osnovano saoseawe u
qubavi prema sebi. To se, ipak, ne shvata kao prepreka, da veu ili
mawu snagu povezivawa ideja i senzacija" pravilno shvatimo kao nau
sposobnost da razmiqawem" postanemo svesni naih prijateqskih
dunosti, dakle da uivamo u naoj sposobnosti za saaqewem",6 kako bismo blie istraili u obliku procesa oseawa voenog razumom,
kao to je to postalo uobiajeno na poetku graanskog doba.

2. Kulturno predawe i civilizacijski tokovi

Istraivawem tragedija Andreasa Grifijusa (Andreas Gryphius) i
Danijela Kaspera fon Loentajna (Daniel Casper von Lohenstein) kao i
4
5
6

str. 64.

Fergusson Francis, nav. delo, str. 76.

Mioinovi, Mirjana: Moderna teorija drame, Nolit, Beograd 1981, str. 12.
Hamburger, Kte: Das Mitleid, (izd.) Klett-Cotta Verlagsgemeinschaft, Stuttgart 1985,

669
wihove istorijske teme, dovodi se, najpre, do obrta u perspektivi, koja
to u kontekstu do sada korienih aspekata istraivawa dozvoqava u
pogledu izraajne forme, i koja je vladala u jedno odreeno vreme u nekom drutvu, kako se iz procesa stvarawa oblika doneo zakquak o wihovom sadraju. Upravo utoliko istorijske drame barokne ere omoguavaju obimniju kategoriku razliku, kada se tu ve postavi pitawe sa
premisom o perspektivi. Istorijska tema se u baroknoj drami pritom
razvija do manira ophoewa sa prikazanom realnou u 17. veku, koja u
odgovarajuem duhu vremena moe da se prati na svim jezikim dramsko-tehnikim ravnima. I donekle se, ipak, moe prepoznati neka
funkcionalna odrednica izbora tema, koja u svojoj polaznoj taki udruuje naelno razliite duhovne kategorije. Pri tome postaje jasno ondawe vladajue shvatawe o smernicama, kako istorije, tako i kwievnosti. Ono to sudbinskom toku u wegovom zakonitom okviru pripada,
i to se definie kao istorija, moe da izdigne kwievnost do overenog, prekoraujui sva ograniewa:
ta sve pero ne moe / koje onima daje ivot
gde su smrt i vreme iskazali svoju mo"7

Upotrebqeni distinktivni par u kwievnom rodu drame za to,

stvaran radwom i jezikom, odgovara u ovom spoju odnosu izmeu istorije, koja referie o radwi, i kwievnosti, koja se manifestuje jeziki.
Jeziki posredovana istorija doputa, tavie, da isti proces moe
jezikom posredovawu da prikqui i neke na drutvo prenete sadraje
tradicije. Ako je na ovaj nain podstaknuta identifikacija u recepciji
istorije, onda je omogueno, isto tako, i istovremeno oseawe predstavqenih i meusobno povezanih dogaaja. Jedan aspekt je ovde sigurno i
logiki zakquak, koji se izvodi iz istorijskih deavawa, i koji sledstveno ima etiki sadraj na osnovu wegove drutvene konzistencije.
Na taj nain se u istoriji povezuje sadrajni momenat pounog sa drutvenim razvojem, sve do didaktikog momenta, koji, proet kulturnim
saznawem, sadri jednu kritiku notu. Vano je pomenuti i to da ovaj
spoj nije podrazumevao danawe shvatawe kritike, nego pre kritiku
kao izvesno ispitivawe optih odnosa. Pesnika obrada 'istorije' nastoji da pokae drutveno orijentisane namere: kako se mewaju odnosi
unutar drutva, i to s obzirom na wihovo tradicionalno poreklo i
wihov tadawi aktuelni istorijski trenutak. U sledeim primerima
nalazimo pogled, koji sledi iz novog, pogled na stawe u hrianskoj
civilizaciji:
I kad Sveviwi poklawa wemu gubitak []"8

Gryphius, Andreas: Leo Armenius, Reclam, Ditzingen 1996, str. 12.

Gryphius, Andreas: Ermordete Majestat Oder Carolus Stuardus. Knig von Gro Britanien. Trauer=Spil. (izd.) Hans Wgener, Reclam, Ditzingen 1991, str. 22.
7
8

670
A kako se pojedinac stavqa nasuprot wegovom drutvu, kada se besom ponet, oajniki baca u jato pozorja"9, onda, analogno tome, istorijski specifini dogaaj postaje u kwievnom kontekstu drutveno
pouna pojava:
Lavqom kanxom nikom / koa lisca ne treba. Mislite: da vam je nad Rimom
pobeda? Nikako! He! Kome se vine zemqe krug / nee Aleksandriji ostavqati dug."10

Poto se retoriki iskazana znaewa najpre mogu shvatiti kao

kulturno predawe, ona predoavaju, na osnovu sugerisane prisnosti,
svrhu savladavawa stvarnosti, pokuaja da se na osnovu prikazanog
konflikta donese reewe protivrenih suprotnosti. Udubqujui se u
svoje misli, protagonisti na taj nain pokazuju u toku radwe jedan ritual, kojim se qudi obraaju nadreenim silama kako bi za sebe izdejstvovali dostojanstvenu priliku:
Vermina okiti se naom haqinom / i molitvom protiv heroja koji se pretvara naom svilom. Nosi moju sukwu; i slavi svetu sliku enske odore; jer bogiwa ne slua inae molitve."11

Ova tewa se potom razreava pod verskim tenzijama podstaknutim 'duhom konkurencije' konfesija, koje se meusobno bore, dovodei
do identifikacije i obrazovawa identiteta. Karakteristino je da se
neuporedivi vrhunac kolskog pozorita razvio upravo u Breslavi iz
posebne situacije konkurencije: iz konfrontacije sa raskono opremqenim (latinskim) pozoritem Jezuita, koje se prikazivalo u ovom
konfesionalno pomeanom gradu, kako u Kneevskoj zadubini Matiji, isto tako na carskom dvoru [] Interna konkurencija, koja je nastala izmeu obe ugledne protestantske kole, gimnazija Elizabeta i Magdalena, podstie ambicije."12 I novi kulturno-istorijski sadraji su
sada traili isto tako nove forme, koje bi bile prijemive, i to e
uz stare kategorije znaewa, povezane novima, imati za rezultat jedno
progresivno stvaralatvo.
Razlikovawe junonemakog-katolikog 'baroka slike' od severnonemakog protestantskog 'baroka rei' je, dodue, na kraju dovelo do pojednostavqivawa i izobliavawa u perspektivi. Ono se, ipak, odnosilo na fenomene, koji dodiruju centar
teme 'kwievnost i sveanost u baroku'. Istovremeno, novo otkrovewe vai za 'sistem', koji baroknim slikovitim razmiqawem, posebno amblematikom, upravo
epohalno obuhvata medije rei i slike."13

Stvarawem znaewskih spojeva sugerie se, izmeu ostalog, i eqa za traewem Boje voqe. Oslukujui pri tome Boju re, manife9
10
11

Nav. delo, str. 24.

Lohenstein, Daniel Casper von: Cleopatra, Reclam, Ditzingen 1991, str. 65.
Lohenstein, Daniel Casper von: Sophonisbe, (izd.) Rolf Tarot, Reclam, Stuttgart 1996,

str. 33.
12 Barner, Wilfried, Disponible Festlichkeit. U: Walter Haug i Rainer Warning (izd.): Das
Fest, Wilhelm Fink Ver1ag, Mnchen 1989, str. 247275, str. 255.
13 Nav. delo, str. 249.

671
stuje se weno apsolutno vaewe u postojanosti stilskog izraza, pri
emu se postojanost 'duha Bogom venanim' potvruje u prolaznosti tela, pa tako smrt postaje oslobaawe od smrti. I dijalektika ovog postupka ukquuje deo natpisa duplog naslova dokazano trajawe."14

3. Kwievni doprinos istorijskom razvoju

Dramatini dogaaj u nekoj istorijskoj drami iz baroka danas moda doivqavamo samo kao morbidnu dokolicu; stalnim preterivawem
u izrazu i stilu mogu se, nasuprot tome, objasniti stvarnost i wena
pokolebana stabilnost. Tako se onda Marijevo miqewe moe shvatiti
kao potvrda procesa civilizacije kroz kulturnu prolost: Kad bi ovo
bila slobodna i originalna kompozicija, wena monotonija bi bila nepodnoqiva i nerazumqiva. Moemo je shvatiti samo kada uoimo da
pesnik radi pod vlau neke utvrene tradicionalne forme."15 Ako se
barok posmatra na kwievnom putu kroz prizmu istorinosti, onda se
barokni sistem znaewa moe shvatiti sveobuhvatno i analogno sredwevekovnom sistemu vrlina. Ako ovo nalazi svoj izraz u qubavi (a moglo bi se rei i 'minne') i u sluewu qubavi (u stvari, u sluewu kroz
'minne'), onda je nabojem oznaen izraz prenesenog verovawa, sistem
znaewa.
Ako se istorijska identifikacija definie pomou etnolokih
osobenosti u okviru sopstvene tradicije, onda se iz istorijski utvrenih dogaaja raa duh naroda kojem pripadaju sadraji u nekoj kolektivnoj radwi. A ako se uzme u obzir istorijska perspektiva, oslawawem na
Norberta Eliasa, onda se jedna qudska ivotna zajednica koja sebi
stvara, usred duhovno-imanentnih obeleja, obeleje prepoznavawa ,
formira i na taj nain sebe definie kao prirodnu, oveku nadreenu
kategoriju: u nemakoj jezikoj upotrebi Zivilisation znai neto korisno, kao i vrednost drugostepenog ranga, naime, pojam se odnosi na
spoqawu stranu oveka, obuhvata samo povrinski sloj qudske egzistencije. A re kojom se kod Nemaca interpretira wihovo sopstvo, ponos na vlastite uinke i osobenu prirodu, u prvom redu se izraava
terminom koji znai Kultur."16
Istorijsko shvatawe, koje vlada tokom jednog odreenog razdobqa,
moe, shodno tome, da ima neminovno i uticaj na sve druge duhovne delatnosti, a nita mawe i na kwievni rad. Za pesnika se otvara, uz
pomo istorijski prisutnih okolnosti, obiqe tema, koje trae reewa
14 Schne, Albrecht: Emblematik und Drama im Zeitalter des Barock. (Izd.) C. H. Beck,
Mnchen3 1993, str. 199.
15 Gilbert Murry: Excursus on the Ritual Forms Preserved in Greek Tragedy. U: Jane Ellen
Harrison. Themis. A study of the Social Origins of the Greek religion, ClevelandNew York,
*izd. (The World Publishing Company, 1962, str. 341363; ovde Prilog raspravi o ritualnim oblicima sauvanim u grkoj tragediji", u: Moderna teorija drame, Nolit, Beograd
1981, str. 332.
16 Elias, Norbert: ber den Prozess der Zivilisation. Soziogenetische und psychogenetische
Untersuchungen. Erster Band. (izd.) Suhrkamp, Frankfurt am Main 1976, str. 2.

672
u svom problematizovawu stvarnosti. to su tee ivotne okolnosti
i time prisnija ivotna problematika, i to je jai izraz odreene
metode koja trai reewe, utoliko moe da bude bogatije obiqe mogunosti interpretacije odreene epohe. Ovo vai kako za onoga ko je nekad, u prolom vremenu, bio literarni poslenik, tako i za onoga ko to
danas posmatra iz istorijske perspektive. Za istoriju u 17. veku vai
sigurno da ono to se opaa za pesnika predstavqa odnos uzroka i posledice. U tom sluaju vai pretpostavka Goloa Mana: Istina, svu punou prolog ivota ne moemo iscrpiti i samo teko i to nedovoqno moemo da zamislimo pesnik to jo uvek moe boqe nego naunik"17, po kojoj su elementi realnog sveta intencionalni predmeti, koji nastaju iz istog konstitutivnog duha"18, a to usmerava qudski duh
u sopstvenoj delatnosti. I dvorsko pouno pesnitvo baroka postavqa
zahtev da se qudski nain ivota uoblii u formu zajednice, koja jami, kako za svakog pojedinca, tako i za sebe: Kroz prste se progleda za
opte dobro."19
Iz ovog proizilazi da je qudsko opaawe prirode voeno oseawima, pri emu je ovek oseao potrebu da osigura svoju egzistenciju.
Iz deavawa kojima se pripisuje magijsko dejstvo, iz rituala, proizaao je svaki pojedinani korak koji se ticao drutva. Uz to se razvio
ceo jedan sistem ubeewa koja su vodila do ustaqenih naina ponaawa. Ove ematske metode su kasnije obrazovale, zajedno, obeleje prepoznavawa izmeu pripadnika drutva, koje je uprawavalo te aktivnosti. Poznato je da je zbir uobiajeno praktikovanih metoda, vremenski
odreen kroz istoriju, istovetan skupu, koji nosi sadawe znaewe
tradicije. Ona se, dakle, formira pomou osobine koja je oznaena kao
navika u oseawu obaveze prema zajednici, kojoj ovek pripada, i u kojoj
sebe kao takvog prepoznaje. Stoga se ova znaewa povezuju u qudskom
vlastitom unutrawem svetu i upravqaju wihovim radwama, koje je
Sreten Petrovi ovako pretpostavio kao premisu za daqe aktivnosti:
Dok je Tajlor verovao da principi tradicije i oseawa, ako su uopte
od nekog znaaja, vae samo za primitivno drutvo, Boas u suprotnom
pravcu tvrdi: 'ak i u naoj civilizaciji, uobiajeno miqewe prvenstveno se usmerava uvstvom, a ne razumom'."20
Ako se pozivamo na tradiciju, iz potovawa prema woj, onda Slobodan Grubai u tome prepoznaje odluku kojom se odreuje budunost.21
Uestalim ponavqawem poznatih okolnosti, prirodnih pojava i vremenskih uslova, zajednica je pokuala da iz prisutnog iskustva prui
17 Mann, Golo: Weltgeschichte gibt es das? Uvod u: Panorama der Weltgeschichte,
(izd.) Bertelsmann., Bd. 1, Gtersloh 1976, str. 16.
18 Ingarden, Roman, O saznawu u kwievno-umetnikom delu. Beograd 1971.
19 Lohenstein, Daniel Casper von: Cleopatra, str. 34.
20 Petrovi, Sreten: Kultura i umetnost. Prosveta, Ni2 1993, str. 10. Po Boas,
The Mind of Primitive Man. Preraeno izdawe, New York 1938. Free Press" (2. 1965), str.
210. Kod Hutch, 1, str. 76.
21 Vidi kod Slobodana Grubaia: esto starci dugog pamewa i osetqiva sluha,
ako bi ga imali, oni su retko donosili odluke koje nisu mogle uporediti sa prethodnim." Iz: Grubai, Slobodan: Istorija nemake kulture, str. 6.

673
najsigurniji odgovor na sudbinu. Dralo se do proivqenog, i to bi se
pribeleilo, kako bi se kao znawe kasnije primenilo. Sve ono to je,
pak, hronoloki zadrano, uvek je odraz funkcionisawa qudske zajednice u wenim okvirima, a to je opet povezano sa iskustvima i vladajuom verom. Ovaj in aktivnosti odreene qudske zajednice, koja je voena usvojenim ubeewima, moe se pomou duhovno-imanentne crte,
svojstvene oveku, opisati kao kulturna radwa. Poto ta karakteristika vremenski, kroz istoriju, sa svim onim u sebi noenim promenama,
ponovo ima uticaj na ovekove aktivnosti, ona se ne moe posmatrati
kao slobodna od svih vremenskih odrednica. Kulturni momenat zato kod
Sretena Petrovia dobija istorijsku dimenziju: U evoluciji 'pojma' u
sredwem veku susreemo se sa religioznim znaewem kulture kao 'religijskog kulta'. Od 16. veka termin sve vie gubi znaewe 'pasivnog' i
fiksira se za aktivnosti oveka. Teoretiar prirodnog prava Pufendorf konano je odredio stawe kulture kao neto razliito od prirodnog stawa oveka, da bi kod Herdera termin dobio iskquivo socijalno, istorijsko odreewe."22

4. Kwievno delo izmeu drutvenog ureewa i recepcije

kroz istoriju
Dok god konstituisani principi u drutvu slue svrsi, napreduje
i drutveni ivot. No ako je zasut uasom", naglo se otvaraju nova
pitawa i drutveno bie odgovara na novopostavqene probleme. U odvraawu od materijalno nestalnog sveta, barokna umetnost je pokuala
da se okrene stalnosti qudskog ivota, pri emu se suoavala sa zadatkom da sauva drutveni karakter, koji je bio uslovqen stalekim feudalnim biem. Uvid Goloa Mana u istorijske procese nudi osnovu za
razumevawe tadawih problema, za wihovu revalorizaciju i recepciju
koja sledi u prosvetiteqstvu: Svako ureewe drutva traje sasvim izvesno tako dugo, kako ispuwava istorijske zadatke; [] stalno e dolaziti istorijski momenat, u kome e se ono morati raspasti."23 Nemila
sudbina barokne umetnosti i kwievnosti odraava se u wihovoj nemogunosti da promene ureewe drutva, i tako opravdaju svoje postojawe i ispune svoj zadatak prema oveku. Pokuaja, meutim, pomou kojih je trebalo predstaviti istorijski ouvane navike i prakse bilo je
mnogo. Uzimani su primeri iz germanske mitologije, koji su asocirali
na bogove Valhale i na wihovo oruje: grom i svetlost muwe:
Kada se nae tvoja voqa / da pokrene vazduh / sa muwom i gromovima; kada se
nae tvoja snaga u podzemnim klisurama / u hladnim rakama sa leevima."24

Posmatrano iz ugla civilizacije i wene istorije, jezik se moe

shvatiti kao sredstvo kwievnosti i kao wena materija, kao tvorevina
22
23
24

Petrovi, Sreten: Kultura i umetnost. Prosveta, Ni2 1993, str. 5.

Mann, Golo, nav. delo, str. 17.
Gryphius, Andreas: Leo Armenius, str. 76.

674
koju je stvorio ovek, i koja je ispuwena kulturnim nasleem neke jezike zajednice.25
Pojmovno se sasvim razlikuju kategorike predstave jezika i kwievnosti. Ali u wihovom sadraju u izrazu one impliciraju zajednitvo koje se vidi u vremenskoj perspektivi. Pomou gore navedene definicije kulture, javqa se osnovno etiko odreewe. U materijalno batiwenom istorijskom svedoanstvu, meutim, pronalazi se i estetski
momenat, posmatran iz perspektive sadawosti, to objediwava i daje
umetniko delo. A ono sada, zaokruujui autentinim identitetom,
potvruje svoju venost u dejstvu i istorinost u procesu nastajawa.26
Elemenat forme Rolan Bart stavqa u sredite istorije kwievnosti, tako to je objawava kao istoriju kwievnog jezika. Na ovaj nain Bart zadrava svoju hijerarhiju u kojoj je jezik primarna odrednica,
dok se kwievnost nalazi na drugom mestu. To ga navodi na stav prema
kojem je stil obeleje stvaraoca, a ne istorije, pa samim tim drutva.
To se ne moe prihvatiti paualno.
Revolucionari nisu imali razloga da ushtednu izmeniti klasino pismo,
oni ni u kom sluaju nisu mislili da dovedu u pitawe ovekovu prirodu, jo mawe
wegov jezik, tako da 'sredstvo' nasleeno od Voltera, Rusoa ili Vounarga nije moglo
da im izgleda sumwivo."27

Dakle, opisi, koji su prikazani u drutvu i koji su dati u nekom

proizvoqnom trenutku, predstavqaju na osnovu svoje konstitucije, oznaene zavisnou, deavawe, koje ne moe pored istorijski determinisanih procesa, kao to ih je Rolan Bart protumaio, razumeti jedan
isto tako reaktivan karakter u znaewu jezikog izraza. Ova osobina
zahteva, zatim, neminovne odgovore oveka na okolnosti koje su se wemu
dogodile. Ako se on opet nae u nekom deavawu, ovek e osetiti momenat koji je nosilac znaewa. Ukoliko taj momenat jo potraje, onda je
oznaavawe doivqenog sutinski neophodno.
Kada (je mladost htela da mi podari prvu snagu) podzemna ar besnim barutom se uzdigne u vazduh / i u sivo blato preobrazi / zaprepaeni dan u groznu no
/ i sliku pakla prozotom pomeanih talasa Temze koja protrae."28

Polazei od pojedinanog i imajui u vidu istorijsku perspektivu, istorija se, ipak, pokazuje kao kategorija koja prevazilazi ono to
je pojedinano. Stilske oznake se mogu pripisati pojedinostima; no
one ipak nisu osloboene svog okruewa, naprotiv, one su povezane, pa
se pri uobliavawu wegove realnosti ne mogu posmatrati odvojeno od
sebi slinih. To je, u isti mah, izraz vremena koji filtrira ona to
se istorijski manifestuje.
25 Upor. Rene Velek i Ostin Voren: Teorija kwievnosti. Preveli Aleksandar I.
Spasi i Slobodan orevi, Nolit, Beograd3 1985.
26 Upor. Rene Velek i Ostin Varen, nav. delo.
27 Roland Bart: Kwievnost, mitologija, semiologija, (Izd.) Nolit, Beograd 1971,
str. 44.
28 Gryphius, Andreas: Carolus Stuardus, str. 76.

675
Zadravajui znawe i shvatawe jednog vladajueg doba, u istorijskim svedoanstvima iz 17. veka nalaze se odgovori na wegovo vreme
kao i na ranija vremena. Umetniki stilovi ranijih epoha, kao i danaweg doba, mogu se tumaiti iz ivotnih okolnosti koje u nekom trenutku vladaju. Tako Johem Volf kwievnost odreuje kao segment izraza
vladajuih ivotnih uslova, koji u odnosu na barok, egzistenciju oveka
reflektuju u izvesnom kolektivu, i ine, van drutva, kwievnost
ogledalom ivota:
U izvornom smislu je razgovor, u kojem se govori o stvarima od opteg interesa i pomou kojeg ovi dobijaju jasne obrise, preuzeo meu graanima slino kasnijim okupqawima na ulicama, trgovima i pijacama ve u antici jednu odreenu formu 'javnosti'."29

Na reciproan nain se time kwievni karakter izraava u obliku kwievno-stvaralakog ureewa. Drutvena forma dvorsko-stalekog kao i recepcija kwievnog dela uopte, stvaraju obiqe datosti,
koje u sreditu ima kwievno delo kao povezujuu nit. Determinisano
duhovnim sadrajima, ono, po konstataciji Jozefa Nadlera, reflektuje
na stawe jednog celokupnog razdobqa. Mi kaemo poezija, a podrazumevamo pod tim celokupan duhovni ivot na jednom posebnom sluaju."30 Stavqajui taj zakquak u kontekst kwievno-naunog polazita,
proizilazi da treba prihvatiti principe stvarawa i saznavawa koji
vae za celokupnu oblast duhovnih aktivnosti."31 Saznavawe se ogleda u
drutvu i u wegovom funkcionisawu. Qudski duh hronoloki obeleava promene, to se kroz istoriju odraava na sve potowe duhovne aktivnosti. Da bi se shvatilo neko ogranieno doba ili trenutak, treba
utvrditi obeleja duhovnih aktivnosti pomou vie izraajnih oblika, poto je ovde dato mnotvo mogunosti, kako bismo na taj nain
sveobuhvatno razumeli odreen segment. A to je ovde kwievnost. Duhovno-istorijska teorija kroz razumevawe kwievnosti kao izraza
ovekovog individualnog i optequdskog duha koji se u svakoj istorijskoj epohi manifestuje na drukiji nain"32 nudi mogunost zakquka o kwieno-stvaralakoj recepciji u trenutku vladajueg uticaja na
istoriografsku funkciju pesnikog stvaralatva.33

29 Wolff, Jochem: Die ffentlichkeit des Brgertums und die Literatur. U: Spektrum der Literatur, (Izd.) Bettina und Lars Klausen, Bertelsmann, Bd. 1, Gtersloh 1976, str. 168173, ovde str. 168.
30 Nadler, Josef: Nation, taat und Dichtung. U: Josef Nadler, Deutscher Geist/Deutsche
Osten: Zehn Reden. Schriften der Corona XVI, Zrich 1937, str. 11.
31 Babi, Josip, Uvod u kwievnonaunu metodologiju u nemakoj germanistici, Novi
Sad, Svetovi, 1994, str. 37.
32 Na istom mestu.
33 Upor. kod Josipa Babia, nav. delo, str. 37.

676
5. Stilski izraz u toku stvarawa identiteta
Rezultati takvih istraivawa postavqaju pitawe drutvene delotvornosti. U svom drutvenom biu ovek tei istim elementima kao u
svom pojedinanom bitisawu. Duhovni sadraji nastaju iz potrebe za
individualnim samosaznawem u jednom definisanom kolektivu, pomou
identifikacije. Tada nastaje kwievnost, koja izrasta iz drutvenih
perspektiva i u isti mah podstie daqi razvitak. Stoga teorija refleksije" iznuuje pitawe, koje postavqa Verner Kraus, pitawe drutveno-obrazujue funkcije kwievnosti"34 koje, uz to, kod Hansa Roberta Jausa sadri jo neiscrpqeni potencijal".35 Mogunost tumaewa istorije i interpretacija neke istorijske drutvene situacije otkrivaju dominantno shvatawe prikazanog vremena, ipak jo uvek tog
vremena, iz kojeg nastaje ovo tumaewe. Ovde, na primeru 17. veka, kwievno stvaralatvo zaotrava drutvene probleme i odgovara na pitawe wihovog reavawa.
U sluaju da se neki sudija cenka / zar se odmah slubi potsmeva?"36

Na taj nain se u istorijskim dramama iz 17. veka odrednice drutva i istorije mogu saeti u pojmu 'kultura', koja se manifestuje kao
momenat to obrazuje istoriju. Intenzivno istraivawe subjekta u doba baroka, ije konkretizovawe treba tumaiti kao jaawe voqe za ivotom, prati procese koji se upravqaju emotivnom motivacijom. Ali
nije primereno duhovnom aktu kao neemu racionalnom, neemu to odgovara poreklu nekadawem shvatawu ivota. Otuda dolaze i amblematski predstavqena znaewa. Po Kajzerovoj definiciji amblema kao znak
kome je dodeqen odreeni smisao" i sa kojima su pesnici baroknog
doba i [] obrazovana publika prisna"37 bili, Kajzer ilustruje, pomou
analiziranih primera, u kojoj meri su shvatawa o ivotu bila prisutna
u tada praktikovanoj komunikaciji i kako su sluila pri savlaivawu
sudbine koja bi je zadesila. Gestovi izraza su smisaone objave, simboli jedne vrste amblema []. Da se poznaje let ptice i zemqe zvezda, da
se bude leei pored korewa zamrenog ivota, [] to znai biti
blizak tajanstvenim snagama postojawa."38 Na samom poetku qudskog
organizovawa u zajednicu uloga komunikacije poverena je arobwaku, sa
snagama koje postoje u smislu prirodnih pojava, ali se one ne mogu opaati u predmetnoj formi. Tako uspostavqena komunikacija sa prisutnim oseajnim faktorima, koja je pokazala svoj uticaj na ivotnu zajednicu i wene odnose, isto tako govori o prirodi, kao to ju je, po Slo34 Jau, Hans Robert: Paradigmenwechsel in der Literaturwissenschaft. Iz Linguistische
Berichte 3, 1969, str. 50.
35 Na istom mestu.
36 Gryphius, Andreas: Carolus Stuardus, str. 72.
37 Kayser, Wolfgang: Das sprachliche Kunstwerk. Eine Einfhrung in die Literaturwissenschaft. (Izd.) Francke, Tbingen und Basel20 1992, str. 75 i sl.
38 Nav. delo, str. 316 i sl.

677
bodanu Grubaiu, ovek tada doivqavao i prihvatao. Po svom osnovnom obliku, magijska izreka je tehnika ispuwewa eqe, orue za potiwavawe sveg spoqaweg bivstva, ali kao gospodar nad prirodom, ona
ima mo i nad bogovima; ona lomi wihovu voqu."39 Sline procese pokazuju predstave iz 17. veka, kada se pokualo sugerisati ivotno okruewe koje je videlo svoj zadatak u pronicawu uasa: Obiqe pojava postaje vie podesno ako se odredi amblem tako to e wegovom trodelnom obliku odgovarati potom dupla funkcija kopije i izlagawa ili objawewa i tumaewa."40 Zbog opasnosti koja preti sa svih strana wima je udo bila faktika zbiqa, a prirodni svet samo bledi odraz i
senka vieg, istinskog sveta",41 sada je umetniko delo izraz stvaralakog poduhvata. Na taj nain se, nasuprot pojavi smrti koja oznaava
kraj, stavqa pojava sadraja znaewa, koja wihovom karakteristikom povezivawa pruaju perspektivu postojawu. I sve to je konkretno prisutno, te je izraslo iz drutva, pojavquje se kao pojmqivi momenat, postojan u ivotu, kojim se prevazilazi vremenska ogranienost. Iz rada
Albrehta enea o amblemima moe se, nadaqe, objasniti umetniki
karakter u 17. veku sa wegovim namerama. Ali umetnost ovde nije naslednica prirode jer podraava delove prirode, ve zato to stvara
dela kao priroda. Kao amblematska pictura, koja predstavqa deo prirode,
qudskog ivota ili Biblije, ona predoava stvarno dogaawe, bitisawe
ili mogunost; stoga i picturae, koje prihvataju predmete umetnosti, mitologije, slikaju stvari koje mogu da se pojave u svako doba u kwigama i
delima likovne umetnosti, koje u okviru ovog podruja postojawa qudskih odreivawa intendiraju, dakle, potpuno onaj odnos stvarnosti na
kome poiva amblem."42 U ivotu se uestvuje, doprinosi mu se obogaivawem i tako se prevladava stalno prisutna smrt. Takav primer su
krokodildke suze":
ud krokodila je / da se natmuri / kada prodere oveka; ona ne puta suzu /
ako je nesreni krokodil ve pojeo wenog Sifaksa."43

Ali ovaj princip moe uspeno da funkcionie samo ako su u

drutvu poznati sadraji znaewa. Samo na ovoj ravni spoj znaewa
moe da postane delotvoran. Tako posredovana shvatawa ulaze u drutvo na osnovu recipronog razumevawa. Ona se manifestuju u drutvu
i u svom stavu kao obeleje koje stvara jedinstvo, koje se odupire dejstvu raspadajue prirode. A ovek je wen deo, sa svojom posebnom ulogom, koju omoguava refleksija.
U realnosti nejedinstva i razdvajawa, u kojoj tendencije udaqavawa
dolaze do izraaja, pokualo sa sa stvarawem novih sadraja, pomou
39
40
41
42
43

Slobodan Grubai, Istorija nemake kulture, str. 6.

Schne, Albrecht: Emblematik und Drama im Zeitalter des Barock, str. 21.
Slobodan Grubai, nav. delo, str. 7.
Schne, Albrecht, nav. delo, str. 29.
Lohenstein, Daniel Casper von: Sophonisbe, str. 34.

678
stilskih postavki i spajawa znaewa, vrednih nastojawa. Antitetiko
polazite baroka razumqivo je kao izvor ivota, u kojem ima, izmeu
ostalog, 'oksimoron' svoj koren u jezikoj upotrebi u mistici, i na taj
nain ukquuje poput metafore i 'katakrezu', kojoj su svojstvene namere.
Ono to se odraava u neshvatqivom, sadrano je u amblemu kao objawavajui princip, kao ukrasni karakter jezika. Polazna taka istraivawa o intenciji, koja je sadrana u stilskoj upotrebi jezika, mora
da se obazire na Kajzerovu tvrdwu: Zaista su mnoge metafore rezultat
jasnih poreewa. Ako sretnemo u baroknoj poeziji nain izraavawa
kao npr. more ivota, koralne usne, emerni ici itd., mogu se tano
pratiti putevi razmiqawa, koji su doveli autora do ovih metafora;
sled predstava prilino jasno zadrava u oba dela sloenice svoju samostalnost."44 iwenica da se anafora upotrebqava u baroku ukrtawem, i esto zajedno sa hijazmom, odraz je stvarnosti u 17. veku. Kao izraz koji govori o vladajuem pogledu na svet, amblematika spada u vrh
stilskog razvoja baroka", manirizma, koji je bio evropska retorika
metoda prefiwenosti i istananosti".45
Prema onome to je reeno, ovek je utoliko u sreditu, ukoliko
se procesi obogaivawa znawa mogu razumeti pomou prirode kao ovekovo polazite. Ukoliko je deo prirode, ovek prepoznaje svoj uticaj u
svetu i okruewu. Moglo bi se pretpostaviti da vladajue ivotne
okolnosti, pored istraivawa prirode, ovek isto tako pripisuje svojim sopstvenim radwama. Razumevawe prirode i razumevawe sveta, ako
se uzmu u obzir istorijska deavawa 30-ogodiweg rata, zatim verski
rascep, kuga i epidemije, kao tadawe drutvene bolesti, proizilazi
iz ovekove predstave sintetikog jedinstva Boje voqe i qudskog dela.
Poetak qudskog uvida u vlastitu prirodu pokazuje, na osnovu istorijskih i drutvenih dogaaja i kategorija, na koji nain je bila shvaena
qudska bit, pod pokuajima objawewa odnosa od oveka ka Bogu.
Verujte: mrea pauka je gvozdena kapija, ako bogovi ele pomoi, nebo e nas
zatititi."46

Uticaj istorije na obrazovawe svesti u 17. veku trebalo bi shvatiti pod aspektom kolektivnog duha. To je postojalo u tradiciji koja se
prepoznaje kao jedinstvo ve od 16. veka, to je docnije i za Getea bila
osnova za pozivawe na Hansa Zaksa, i to se u pojavi 'tradicije' opisuje kao nosilac nemakog shvatawa kulture. Drutvena situacija tog
doba vodila je stvarawu nemakog pojma kulture, koji istie nacionalne razlike."47 U tom smislu Sreten Petrovi povezuje dela Filipa Benetona48 i Norberta Elijasa, iz kojih proizilazi da bi razlog za istiWolfgang Kayser, nav. delo, str. 123.
Frenzel, Herbert A. und Elisabeth: Daten deutscher Dichtung. Chronologischer Abriss
der deutschen Literaturgeschichte. Bd. 1. Von den Anfngen bis zum Jungen Deutschland, (izd.)
dtv, Mnchen32 1999, str. 121.
46 Lohenstein, Daniel Casper von: Sophonisbe, str. 22.
47 Norbert Elias, nav. delo, str. 4.
48 Vidi kod: Bnton, Philippe: Histoire der mots: Culture et civilisation. Presses de la
fondation nationale des sciences politiques". Paris 1975.
44
45

679
cawe ove kulturne osobine trebalo traiti u drutveno-istorijskoj
sudbini nemakog naroda, koji je u poreewu sa zapadnim narodima zaista kasno doao do politikog ujediwewa i uspostavqawa granice".49

6. Socijalni preduslovi identifikacije

Odluujui za shvatawe ivota i smrti, i time za shvatawe vlastitog postojawa, jeste zahtev za identifikacijom, koji treba da proizae
iz drutveno-politikih okolnosti. Tako se implicitno snai vlastito postojawe. Znaewe smrti nije, u krajwem sluaju, dobilo znaewe
na osnovu svakodnevice, koja se u identifikaciji sa stvarnou slui
tradicionalnim uzorima, potvrujui ivot. I pri tome se otkrila
svrsishodnost za doba ivota istorijskih uzora, kao to je to Slobodan Grubai prepoznao u nemakoj istoriji kulture: [] svaki pojedinac se poziva na nekog sranog pretka, a svaki ratnik osea da ga na
podvig goni povorka pokojnika koji su nekad proslavili ime koje sada
nosi i koji e, izgubqeni u tami zaborava, zatraiti da jednom poloi
raun."50 To je, najpre, konstanta u qudskim stremqewima: da prihvati
ono to mu je tradicijom preneto u drutvu, kao obavezu prema ivotu,
i to e mu pruiti potvrdu vlastitog postojawa. Subjekat je istovremeno i objekat saznavawa",51 kako je to Josip Babi nazvao u odnosu na
oveka kao pojavu. Na jeziko-stilski izraz stoga ne deluje samo istorijski trenutak uzet sam za sebe, koji bi trebalo da mu bude od pomoi
da izrazi ono to je osetio, nego oveku preneti duhovni sadraji u
obliku ideja obeleavaju predstave, da wegovo ivotno okruewe, wegov prirodni oblik u pojavi drutva isto tako doprinosi misaonim
sadrajima koji umeju jeziki da se izraze. Istorijske tragedije u baroku svrstati u kategoriju istorijske drame", podstie i jedno sinonimno znaewe, koje je prisutno u nazivu. Sadrinski se u takvim delima
prikazuje istorija; tematika i materija ve definiu karakter drame.
Bilo kao savremena istorija ili kao istorijsko razumevawe prolosti,
uglavnom se pokazuju aktuelne kategorije shvatawa istorije. Ali se i
pritom prenosi i istorija. A kroz obradu takve materije ve su sadrane namere tumaewa. Dakle, barokne istorijske drame" mogu istovremeno da se shvate kao povesnica. Shodno tome, Josip Babi citira, istraujui duhovno-istorijski pristup, Vilhelma Diltaja: Prvi uslov
za mogunost istoriografije lei u tome da sam ja sam istorijsko bie,
da je onaj ko iskazuje istoriju isti onaj koji je i stvara."52 Tematsko bavqewe u kwievnosti istorijskim dogaajima takoe predstavqa izvestan istorijski proces, kao to ima i istorijski uticaj.

49
50
51
52

Sreten Petrovi, nav. delo, str. 8, po Norbertu Eliasu: nav. delo, str. 4.
Slobodan Grubai, nav. delo, str. 7.
Josip Babi, nav. delo, str. 38.
Na istom mestu.

680
Potop Gota i jato Veda e Rimu iz ruku istrgnuti plen razbojnitva. Ali
ovaj cepter razbojnika nee biti vean / Koliko su Karteani svojim uasom utemeqili Tunis [] A reku Saracena nee zaustaviti ni jedna brana / zastave muza e
zablistati / gde Iber i Betis / i velika reka Garumna teku / sve dok se svet i zemqina lopta ne posavetuju sa velemonim plemenom svete Austrije. Turin / crnac
i mesec pobledee zbog zlatnih svadbenih svewaka / Tada e Filip venati Ferdinandom svoju svetu krv; I Granata e svoje posledwe gwezdo ovim ujediniti svoje
srce."53

Kako je pesnitvo istorijsko stvaralatvo, tako je i poezija predstavqawe i izraz ivota. Ona izraava doivqaj i predstavqa spoqawu stvarnost ivota."54 Kao izraz koji govori o stvarnosti, u 17. veku
su, pored opisnog aspekta prisutni misaoni sadraji, to govori o
shvatawu ivota koje se deklarie kao neto to je vie od pukog antitetikog otuivawa od stvarnosti. Pesnitvo nudi vie od toga.
Umetnost nekog velikog pesnika je u tome to on predstavqa neki dogaaj kao da iz wega zrai ivotni spoj i wegov smisao."55 Razliite
stilske mogunosti izraza, koje su bile primewene u 17. veku na nemakom govornom podruju, imaju dubok koren u povezanosti sa tradicijom.
Osnovni tematski stav i oslawawe na istoriju ve podrazumevaju polaznu taku koja dubqe zadire i koja nije samo privremeno prevlaivawe
sadawosti. Istorijski odnos prema antitetikom osnovnom stavu uoava se pomou istorijske retrospektivne misli. Odatle su stvarane
snage koje osnauju ivot u obliku vene egzistencije. Celokupna prolost je izvor nade i neizbenog dana koji sledi.
'Identifikacija' definie osnovu, koju zahteva istorijska obaveza prema egzistenciji. Nastojawa, koja proizilaze iz apstraktne predstave, i koja postupkom wihovog konkretizovawa potvruju ivot, osnauju, dodue, iracionalno oseawe ivota, ali utoliko imaju vaniji
racionalni rezultat. Istina, Tajlorova teza koja potie iz evoluciono-racionalne teorije, sada govori o sledeem, da to je nia kultura
u svom razvitku, utoliko su jai zakoni tradicije"56 i suprotno na viim stepenima civilizacije qudi bi eleli da 'svesno poboqaju
svoje institucije', da ih 'razumom prevaziu' []."57 I na tom mestu
umetniko-pesniki stvaralaki procesi omoguavaju u nemakom baroku da se poveu iracionalne pobude sa racionalnim nainima postupka. Ono to pri tome nastaje jeste konglomerat koji se kasnije gubi, a
koji govori o specifino nemakom tumaewu bia, kao to je to definisao Sreten Petrovi:
Druga orijentacija svoje korene ima u nemakoj teorijskoj tradiciji, pre svega u subjektivistikom i partikularistikom poimawu Kultur. Iz te tradicije
Lohenstein, Daniel Casper von: Sophonisbe, str. 105.
Dilthey, Wilhelm: Das Erlebnis und die Dichtung. Leipzig/Berlin 1906, str. 126.
55 Dilthey, Wilhelm: Die Typen der Weltanschauung und ihre Ausbildung in den metaphysischen Systemen. U: Dilthey, Wilhelm, Gesammelte Schriften, Bd. 8; Leipzig/Berlin 1931,
str. 92.
56 Tylor: Anthropology: An Introduction to the Study of Man, New York 1881, str. 430.
Citat po: Elwin Hutch, Antropoloke teorije. 1, BIGZ, Beograd 1979, str. 33.
57 Na istom mestu.
53
54

681
proizaao je drugi osnovni pravac u kulurnoj antropologiji, prema kome svaka kultura ima svoju autohtonost, ona je shvatqiva iz wenog iracionalnog, duhovnog jezgra,
koje formira osobenu 'duu naroda'. Osnov te subjektivistiko-iracionalne teorije
kulture je 'kolektivno oseawe' jednog naroda."58

LITERATURA
Babi, Josip: Uvod u kwievnonaunu metodologiju u nemakoj germanistici, Novi Sad, Svetovi, 1994.
Barner, Wilfried, Disponible Festlichkeit. U: Walter Haug i Rainer Warning (izd.):
Das Fest, Wilhelm Fink Verlag, Mnchen 1989, str. 247275.
Bart, Roland; Kwievnost, mitologija, semiologija, (Izd.) Nolit, Beograd 1971.
Bnton, Philippe: Histoire des mots: Culture et civilisation. Presses de la fondation
nationale des sciences politiques". Paris 1975.
Rene Velek i Ostin Voren: Teorija kwievnosti. Preveli Aleksandar I. Spasi i Slobodan orevi, Nolit, Beograd 1985.
Grubai, Slobodan: Istorija nemake kulture. Izdavaka kwiarnica Zorana
Stojanovia, Sremski Karlovci Novi Sad 2001.
Gryphius, Andreas: Ermordete Majestt Oder Carolus Stuardus. Knig von Gro Britanien. Trauer=Spil. (izd.) Hans Wagener, Reclam, Ditzingen 1991.
Gryphius, Andreas: Leo Armenius, Reclam, Ditzingen 1996.
Dilthey, Wilhelm: Das Erlebnis und die Dichtung. Leipzig/Berlin 1906.
Dilthey, Wilhelm: Die Typen der Weltanschauung und ihre Ausbildung in den metaphysischen Systemen. U: Dilthey, Wilhelm, Gesammelte Schriften, Bd. 8, Leipzig/Berlin 1931.
Elias, Norbert: ber den Prozess der Zivilisation. Soziogenetische und psychogenetische Untersuchungen. Erster Band, (izd.) Suhrkamp, Frankfurt am Main 1976.
Ingarden, Roman, O saznawu u kwievno-umetnikom delu. Beograd 1971.
Jau, Hans Robert: Paradigmenwechsel in der Literaturwissenschaft. Iz: Linguistische
Berichte 3, 1969.
Kayser, Wolfgang: Das sprachliche Kunstwerk. Eine Einfhrung in die Literaturwissenschaft. (Izd.) Francke, Tbingen und Basel20 1992.
Lohenstein, Daniel Casper von: Sophonisbe, (izd.) Rolf Tarot, Reclam, Stuttgart 1996.
Lohenstein, Daniel Casper von: Cleopatra, Reclam, Ditzingen 1991.
Mann, Golo: Weltgeschichte gibt es das? Uvod u Panorama der Weltgeschichte,
(izd.) Bertelsmann., Bd. 1, Gtersloh 1976.
Mioinovi, Mirjana: 'Predgovor' u Moderna teorija drame, Nolit, Beograd
1981.
Murry, Gilbert: Excursus on the Ritual Forms Preserved in Greek Tragedy. U: Jane Ellen Harrison. Themis. A study of the Social Origins of the Greek religion, ClevelandNew York, *izd. (The World Publishing Company, 1962, str. 341363;
ovde Prilog raspravi o ritualnim oblicima sauvanim u grkoj tragediji", u: Moderna teorija drame, Nolit, Beograd 1981.
Nadler, Josef: Nation, taat und Dichtung. U: Josef Nadler, Deutscher Geist/Deutsche
Osten: Zehn Reden. Schriften der Corona XVI, Zrich 1937.
Petrovi, Sreten: Kultura i umetnost. Prosveta, Ni2 1993.
Schne, Albrecht: Emblematik und Drama im Zeitalter des Barock. (Izd.) C. H. Beck,
Mnchen3 1993.
Tylor: Anthropology: An Introduction to the Study of Man, New York 1881, po: Elwin
Hutch, Antropoloke teorije. 1, BIGZ, Beograd 1979.
58

Sreten Petrovi, nav. delo, str. 8.

682
Fergusson Francis: The idea of a theater. Copyright by Princeton University Press,
1949/1969, Nolit, Beograd 1979.
Frenzel, Herbert A. und Elisabeth: Daten deutscher Dichtung. Chronologischer Abriss
der deutschen Literaturgeschichte, Bd. 1. Von den Anfangen bis zum Jungen Deutschland, (izd.) dtv, Mnchen32 1999.
Hamburger, Kte: Das Mitleid, (izd.) Klett-Cotta Verlagsgemeinschaft, Stuttgart 1985.
klovski Viktor: Hodkon, Gelikon, Moskva/Berlin 1923 (1986).
Wolff, Jochem: Die ffentlichkeit des Brgertums und die Literatur. U: Spektrum der
Literatur, (izd.) Bettina und Lars Klausen, Berteismann, Bd. 1, Gtersloh 1976,
str. 168173.