Vladimir Goati - Političke Partije I Partijski Sistemi

Prof.
dr Vladimir Goati
Politike partije
i partijski sistemi
CEMI
POLITIKE PARTIJE I PARTIJSKI SISTEMI

Prof. dr Vladimir Goati
Prof. dr Vladimir Goati
Recezent:
dr Veselin Pavievi
Izdava:
Centar za monitoring-CEMI
Pokrovitelji:
Norveka narodna pomo-NPA
Nacionalna zadubina za demokratiju-NED
Politike partije
i partijski sistemi
Lektura:
Jelena uanj
Priprema i tampa:
Studio MOUSE-Podgorica
Knjiga je izdata u saradnji sa
Fakultetom politikih nauka u Podgorici
Podgorica, 2007.
Norveka narodna
pomo NPA
Nacionalna zadubina
za demokratiju
SADRAJ:
UVOD.................................................................................................................. 11
I DEO
NASTANAK I DEFINICIJA PARTIJA............................................................ 19
1.1. UZROCI I USLOVI NASTANKA PARTIJA ................................. 19
1.2. IRENJE PARTIJA............................................................................ 23
1.3. DEFINICIJA PARTIJA...................................................................... 25
1.3.1 Nazivi partija........................................................................... 27
1.3.2 Organizacija partija.................................................................. 28
1.3.3. Tenja za vrenjem vlasti......................................................... 29
1.3.4. Programska opredeljenja........................................................... 33
1.3.4.1 Pritisci ka uniformnosti............................................. 36
1.3.4.2 ,,Ideoloke porodice................................................. 38
1.3.4.3 Levica i desnica.......................................................... 40
1.3. 5 Interesna pristrasnost................................................................ 45
1.4. ,,LICA PARTIJE................................................................................ 46
1.5. RELEVANTNE PARTIJE ................................................................ 48
II DEO
FUNKCIJA PARTIJA......................................................................................... 51
2.1. LATENTNE I MANIFESTNE FUNKCIJE.................................... 51
2.2. PROSISTEMSKE I ANTISISTEMSKE PARTIJE......................... 53
2.3. VRSTA FUNKCIJA PARTIJA........................................................... 57
2.3. 1. Selekcija i agregacija interesa.................................................... 59
2.3.2 Organizovanje vlasti................................................................. 60
2.3.3 Usmeravanje aktivnosti dravnih organa................................... 61
2.3.4 Izbor kandidata za nosioce vlasti................................................ 62
III DEO
PARTIJE - SARADNJA I SUKOB.................................................................... 65
3.1. PARTIJSKE KOALICIJE ................................................................. 68
3.1.1. Vladajue koalicije ................................................................... 69
3.1.1.1 Odluka o obrazovanju koalicije................................. 71
3.1.1.2 Obim koalicije........................................................... 74
3.1.1.3 Subnacionalne koalicije............................................. 76
3.1.3. Izborne i parlamentarne koalicije............................................... 77
3.1.4 Koalicije - teorijska elaboracija................................................... 79
3.2. IZBORI INSTITUCIONALIZOVANI SUKOB ......................... 85
Politike partije i partijski sistemi

IV DEO
PARTIJA KAO SISTEM.................................................................................... 87
4.1. OSNOVA ORGANIZACIONE ,,PIRAMIDE . ............................ 87
4.2. UNUTRANJI ODNOSI.................................................................. 89
4.3. PARTIJSKI ORGANIGRAM........................................................... 94
4.3.1. Kongres.................................................................................... 99
4.3.2. Glavni odbor.......................................................................... 100
4.3. 3. Predsednik............................................................................. 101
4.3.4. Predsednitvo i izvrni odbor.................................................. 103
4.3. 5. Poslaniki klub....................................................................... 103
4.3.5.1 Karakter mandata.................................................... 104
4.3.5.2 Poslanika disciplina................................................ 108
4.3.6 Posebni oblici organizovanja.................................................... 112
4.4. STABILNOST I PROMENA.......................................................... 113
V DEO
INTERNI AKTERI I PROCESI..................................................................... 115
5.1. LANSTVO..................................................................................... 116
5.1.1 Aktivisti, inovnici, eksperti..................................................... 118
5.1.2 Brojnost.................................................................................. 126
5.1.3. Partijska identifikacija......................................................... 129
5.1.4. Motivi angaovanja............................................................... 133
5.1.4.1 Vrste podsticaja........................................................ 134
5.1.4.2 Kitschheltova podela............................................... 135
5.2. RUKOVODSTVO............................................................................ 140
5.2.1. Uloga i znaaj........................................................................ 144
5.2.2. Nain odabira......................................................................... 147
5.2.3. Nivoi odluivanja................................................................... 150
5.3. PARTIJSKI VOA . ........................................................................ 152
5.3.1. inioci uticaja........................................................................ 155
5.3.2. Dugotrajan opstanak na vrhu................................................. 159
5.3.3. Manipulativne tehnike........................................................... 161
5.4. INTERNI SUKOBI I FRAKCIJE................................................... 163
5.4.1. Iluzija harmonije.................................................................... 163
5.4.2 Od tendencije do frakcije.......................................................... 168
5.4.3. inioci nastanka..................................................................... 172
5.4.4 Efekti delovanja...................................................................... 178
VI DEO
FINANSIJSKO POSLOVANJE PARTIJA...................................................... 181
6.1. MISTERIOZNI TOKOVI NOVCA............................................... 182
6.2. PORAST RASHODA...................................................................... 188
6.3. DVE STRATEGIJE......................................................................... 191

6.4. VRSTA PRIHODA.......................................................................... 194
6.4.1. lanarina.............................................................................. 194
6.4.2. Pokloni................................................................................... 198
6.4.3. Partijsko preduzetnitvo.......................................................... 203
6.4.4. Budetska sredstva................................................................. 204
6.5. JAVNOST I KONTROLA............................................................... 208
6.6. KRENJE I ZAOBILAENJE PROPISA..................................... 213
6.7. PROBLEM KORUPCIJE................................................................ 220
6.8. PARTIJE: IZVOR ILI PREPREKA KORUPCIJI?........................ 225
VII DEO
PROMENA PARTIJA...................................................................................... 227
7.1. VRSTA PROMENA......................................................................... 227
7.2. PODSTICAJI PROMENA.............................................................. 229
7.2.1. Unutranji podsticaji.............................................................. 230
7.2.2. Spoljanji podsticaji................................................................ 233
7.2.3. Sistematsko praenje stavova graana...................................... 240
VIII DEO
TIPOVI PARTIJA............................................................................................. 241
8.1. IRE PRIHVAENE PODELE .................................................... 241
8.2. PARTIJE U POSTKOMUNIZMU................................................. 255
8.2.1 Osobena obeleja postkomunistikih partija............................... 259
8.2.2. Primer Crne Gore................................................................... 261
IX DEO
PARTIJSKI SISTEM........................................................................................ 267
9.1. POJMOVNO-TEORIJSKA ODREENJA................................... 268
9.1.1 Klasino objanjenje i reinterpretacije..................................... 269
9.1.2 Oblikovanje partijskog sistema u Crnoj Gori............................. 272
9.2. KLASIFIKACIJA I TIPOLOGIJA.................................................. 279
9.3. IZBORNI SISTEM I PARTIJSKI SISTEM................................... 285
9.4. GENERATORI PROMENA.......................................................... 288
9.5. PROCES INSTITUCIONALIZACIJE.......................................... 292
X DIO
PERSPEKTIVA PARTIJA................................................................................ 297
KORIENA LITERATURA......................................................................... 304
U znak seanja na rano preminulu

suprugu Mirjanu Goati (1953-2006).
Autor
11
UVOD
Politike partije nastale su pre priblino dva stolea kao sluajno
drutveno otkrie u Velikoj Britaniji, kolevci demokratije, i proirile se, kao
kap ulja na vodi, na ogromnu veinu zemalja na svim kontinentima. Izuzetak
u tom pogledu, poetkom treeg milenijuma, predstavlja samo nekoliko malih
drava u regionu Persijskog zaliva, u kojima ne deluju politike partije. Vlast
i opozicija otelotvorene su u obliku partija i zato nije preterano tvrditi da su
partije ila kucavica demokratije. U zemljama stabilne demokratije partije
proimaju sve ostale demokratske institucije: one odreuju nain rada i
sadraj odluka parlamenta; aktivnost vlade zavisi od opredeljenja vladajue
partije (ili koalicije partija); personalni sastav uesnika izbora odreuju
partije; ishod izbora, takoe, zavisi od odnosa snaga meu partijama. Partije
na jo jedan, sutinski, nain omoguavaju odravanje izbora, to Katz
ovako opisuje: Bez partija koje strukturiu (izborne V.G.) kampanje, koje
osiguravaju kontinuitet od jednih do drugih izbora, obezbeuju veze izmeu
kandidata u raznim lokalnim sredinama i za razne poloaje, nije verovatno
da bi sprovedeni izbori bili smisleni ak kad bi bili tehniki slobodni
(1980, 1). Veliki procenat graana emotivno se vezuje za partije (partijska
identifikacija, partijska lojalnost), to nije u tolikoj meri sluaj sa drugim
demokratskim institucijama, na osnovu ega se moe tvrditi da partije ak
imaju izvestan prioritet nad tim institucijama. Nije zato sluajno da se partije
poimaju kao aktivni element, glavni protagonisti demokratskog poretka,
pokretaka snaga moderne politike (Neumann, 1963, 15), a metaforino
i kao hleb svakidanji liberalne demokratije (Seiler, 1982, 3). Postojanje
vie samostalnih partija (najmanje dve) koje se nadmeu za podrku graana
na slobodnim i ravnopravnim izborima, jedno je od konstitutivnih obeleja
demokratije. Atribut samostalne ima sutinski znaaj, jer ako u nekoj zemlji
funkcionie vie partija koje nisu samostalne kao to je to, na primer, bio
sluaj u Poljskoj, Bugarskoj, DR Nemakoj i ehoslovakoj do pluralistikog
obrta 1989/1990. godine, ne moe se govoriti o stvarnom, nego o prividnom
viepartizmu u kojem zapravo deluje samo jedna partija, dok su ostale puka
dekoracija, partije makete.
Politike partije odigrale su odlunu ulogu u globalnom procesu
tranzicije iz autoritarnog u demokratski poredak, koji je Huntington (1991)
12
oznaio sintagmom trei talas demokratizacije. O njihovoj vanosti govori

to to je borba za demokratski preokret u zemljama centralne i jugoistone
Evrope 1989/1990. bila usredsreena, u svojoj odluujuoj fazi, na zahtev
za odravanje slobodnih i ravnopravnih viepartijskih izbora. U veini
tih zemalja ostvarena je na pluralistikim izborima 1989/1990. godine
prva mirna smena na vlasti reformisanih komunistikih partija od strane
novoobrazovanih opozicionih partija, a u kasnijem razdoblju u nekim zemljama
tog regiona (Slovenija, Maarska, Poljska, eka, Slovaka) uspostavljeni
su demokratski poreci zavidne stabilnosti. Ukoliko su pojedine zemlje
centralne i jugoistone Evrope napredovale u procesu demokratizacije
i pribliavale se zemljama stabilne demokratije, utoliko su se njihove
partije i partijski sistemi suoavali sa sve slinijim problemima onima u
zemljama stabilne demokratije (Puhle, 2002, 59).
Doktrina nije prema partijama, grosso modo, ispoljavala nimalo
blagonaklon stav, a manjinska, ali izuzetno ilava, struja teorijske misli pratila je
njihov uspon sa neskrivenom skepsom i beskompromisno osvetljavala njihove
slabosti i nedostatke. Neki autori su ak obrazlagali potrebu njihove zamene
drugim oblicima delovanja: privremenim udruenjima graana, masovnim
pokretima, sindikatima (revolucionarni sindikalizam), ekolokim i drugim
organizacijama. Potrebu eliminisanja partija moda je teorijski najpotpunije
elaborirao poetkom dvadesetog stolea Moisei Ostrogorski (1902). Reljefno
opisujui nedemokratsku atmosferu u engleskim i amerikim partijama
krajem devetnaestog veka i negativan uticaj partija na demokratske odnose u
drutvu i na parlamentarni ivot, Ostrogorski se zaloio za njihovo ukidanje
i za obrazovanje tzv. privremenih partija, u stvari udruenja (leagues) koja
bi prestajala da deluju ostvarivanjem konkretnog politikog interesa (cilja)
zbog kojeg su formirana. Politiki ivot nije, meutim, mario za ubedljiv
teorijski pledoaje Ostrogorskog za ukidanje partija, te su njegove briljantno
elaborirane ideje potonule na grebenima stvarnosti. O nezamenljivoj
funkciji partija u demokratskom procesu ubedljivo govore i neuspesi nekih
dravnika u zemljama stabilne demokratije poput Washingtona, poetkom
devetnaestog stolea u SAD, i De Gaullea, sredinom dvadesetog stolea u
Francuskoj da marginalizuju partije.
Osim napora Ostrogorskog da teorijski obrazloi projekat demokratije
bez partija, u doktrini su poznata i nastojanja da se demokratija koncipira
bez parlamenta, to su sredinom dvadestog stolea istrajno zastupali mnogi
levo opredeljeni autori (demokratija saveta). Parafrazirajui Kaen-ov
13
(1988, 182) komentar tih nastojanja u kojem naglaava da nikada nije
postojao politiki reim koji je u isto vreme negovao demokratski parlament
i ukidao graanske slobode, niti reim koji je ukidao parlament i osiguravao
graanske slobode mogli bismo rei da nikada nije postojao viepartijski
reim u kojem su zatirane ljudske i graanske slobode, niti reim u kojem
nisu postojale partije, a koji je branio te slobode.
Veza izmeu viepartijskog reima i graanskih sloboda nije konjunkturna,
nego sistemska, jer proizilazi iz vitalnih funkcija partija, od kojih su najvanije:
(a) selekcija; (b) agregacija i izraavanje interesa; (c) odabir kandidata koji
na kompetitivnim izborima zadobijaju najvanije politike funkcije, i (d)
obrazovanje vlade ili kritika vlasti. Neke od nabrojanih funkcija mogu, dodue,
da vre druge organizacije, ali ne sve njih. Sindikati, na primer, ostvaruju
selekciju i izraavanje interesa (prvenstveno ekonomsko-socijalnih), ali oni
ne vre vlast. Politiki klubovi mogu da kritikuju vlast, kao to to mogu da
ine i mediji, ali nemaju mogunosti da to direktno izraze u parlamentu, niti
mogu da svoje stavove i opredeljenja potkrepe predlozima za izglasavanje
nepoverenja vladi, zahtevom za vanredne izbore, bojkotom parlamenta,
organizovanjem protestnih okupljanja i graanske neposlunosti i dr. To
jo vie vai za graane, pojedinano uzev, koji imaju beskrajno razliita
opredeljenja ne samo o politikim ciljevima nego i o sredstvima i metodima
za njihovo ostvarivanje, tako da bi politika akcija graana, bez posredstva
partija, neizbeno vodila u anarhiju. Partije su neophodne upravo da bi, na
osnovu neogranieno mnogo ideja, ciljeva i vrednosti (neretko razliitih,
pa i suprotnih) koje zastupaju graani, formulisale razuman broj politikih
programa o kojima se odluuje na izborima.
Iako se skeptina, (uslovno) antipartijska struja moe smatrati
invarijantom u teorijskoj misli o partijama u protekla dva stolea, ona ipak
predstavlja u savremenom razdoblju periferan misaoni tok. Nasuprot tome,
mainstream teorijske misli prihvata partije bez naglaenog normativnog
naboja (negativnog ili pozitivnog) kao conditio sine qua non demokratije i
nastoji da podrobno opie i objasni i njihovu anatomiju i fiziologiju. Od
sredine dvadesetog stolea, osim partija, u fokus analize dolaze i partijski
sistemi, ne samo kao puki zbir partija ve i kao posebna celina sa osobenim
nainom delovanja i dinamikom. Uputajui se u analizu partija i partijskih
sistema, svesni smo da se poetkom treeg milenijuma i pored intenzivnih
napora i vrednih teorijskih i empirijskih saznanja i uvida ne moe govoriti
o opteprihvaenoj teoriji partija, bez ega je autor lien vrstog tla koje
14
obezbeuje sigurnost u izboru vlastitih i u proceni tuih pristupa, stanovita

i hipoteza. Kontradikcija kojom je Maurice Duverger zapoeo svoje kapitalno
delo Les partis politiques, prvi put publikovano 1951. godine (u ovoj knjizi
koristimo deveto izdanje, 1976), nije ni do danas otklonjena. Tu kontradikciju
on je ovako formulisao: Nemogue je danas ozbiljno opisati uporedne
mehanizme politikih partija, ali neophodno je da se to uini. Zatvoreni smo
u zaarani krug; samo prethodne monografije, mnogobrojne i produbljene,
omoguie da se jednog dana konstituie opta teorija politikih partija; ali
monografije ne mogu biti zaista produbljene ako ne postoji opta teorija
partija. Jer priroda odgovara samo kad se pita: a ovde se ne zna koja joj
pitanja treba postaviti (1976, 9 dition, VII). Ipak, Duverger je napravio
iskorak iz tog zatvorenog kruga i ponudio preliminarnu teoriju partija, koja je
koristan vodi za teorijska i empirijska istraivanja, na osnovu kojih e biti
konstituisana nauka o partijama ili, kako ju je on nazvao, staziologija.
Pola stolea posle Duvergera, Von Beyme strogo sudi o stanju nauke
o partijama. On pie: U istraivanju stranaka tee je oblikovati teoriju nego
na ostalim podrujima drutvene znanosti. Ono je ostalo mnogostruko
zaglibljeno u tipolokim predradnjama ili se okrenulo formalistikom
pristupu racionalnog izbora, koji je trine modele prenio iz ekonomije u
politiku i koji je o politikom tritu raspravljao jednako formalno kao o
privrednom ili branom tritu. Nakon 1945. ipak se neto poboljalo: teorija
stranaka nije vie bila u slubi neke vrste predrasude (2005, 7). Odsustvo
generalne teorije partija Von Beyme (1985, 6-7; slino; 2003, 8-10) objanjava
sa nekoliko razloga. Prvi je to to su partije u funkcionalnom smislu zamena
za samonikle aristokratske i ranograanske elite koje su bile prirodno
povezane sa vlau, tako da im za to nisu bile potrebne organizacije. Osim
toga, partije su vie od interesnih grupa orijentisane na konkurenciju sa
drugim partijama, te je koncentrisanje analitikih napora samo na jednu
partiju suvie usko; ponaanje unutar neke partije u veoj meri odreeno je
delovanjem najvanije suprotstavljene partije nego to je to, na primer, sluaj
kod interesnih grupa. Drugo, i kada se analiza usredsredi na unutranje
jezgro partijskih lanova, veoma su teke generalizacije o njihovom
organizacionom potencijalu i, povrh toga, na to jezgro je teko primeniti
logiku kolektivne akcije (o kojoj e biti rei). Slabost te logike posledica je
toga to: Partije imaju malo podsticaja i sankcija da bi ohrabrivale obine
graane da se ukljue u politiku, i one mogu u tom smislu da utiu na mali
broj onih koji se nadaju politikoj karijeri (Von Beyme, 1985, 6). Tree,
15
partije su subjedinice politikog sistema sa manje jasnim granicama prema
okruenju nego interesne grupe i birokratija. U stvari, partije su otvorene
kako prema birakom telu, socijalnim pokretima i drutvenim organizacijama,
tako i prema ostalim centrima politike moi. etvrto, partije su vre od
drugih druvenih tvorevina povezane sa drutvenim pokretima, to potencira
opasnost da se zbivanja u partijama redukuju na zbivanja u pokretima i da
se potcijeni apsorpcijska sposobnost stranakog sustava (Von Beyme,
2005, 10). Najzad, peti razlog je vra povezanost partij sa dravom nego
to je to sluaj sa drugim drutvenim organizacijama, to stvara tekoe u
nastojanjima da se partije izdvojeno analiziraju.
Odsustvo opteprihvaene teorije partija, koju je, prema nekim autorima,
skoro nemogue formulisati (npr. Montero and Gunther, 2005, 16), ipak
nije zaustavilo sistematska istraivanja partija, ve su, naprotiv, ta istraivanja
intenzivirana posle Drugog svetskog rata, pa su partije danas u aritu
analize politikih nauka i politike sociologije. Traganje za optom teorijom
partija ostvaruje se kroz vie pristupa, a svaki od njih ima, pored glavnog
toka, mnogobrojne rukavce. Razlike su oigledne ve pri pokuaju da se
objasni nastanak partija, a vre snaan upliv i na gledita o razvoju i ulozi
partija. U analizi partija Ware (1996) pravi distinkciju izmeu sociolokog,
institucionalnog i konkurentskog pristupa. Socioloki pristup (koji Haegel
/2007, 17/ naziva socijetalnim societale) naglaava vanost drutvenih
inilaca na oblikovanje i funkcionisanje partija i partijskih sistema. U okviru
tog pristupa jedna struja naglaava vanost analize partijskih putanja lanova
i inilaca koji su uticali na tu putanju (npr. Johsua, 2007). Institucionalni
pristup usredsreuje panju na uticaj politikih institucija, pre svega tipa
izbornog sistema (veinski, proporcionalni, meoviti) i, u manjoj meri, oblika
dravnog ureenja (parlamentarni, predsedniki i polupredsedniki sistem)
na partije. Konkurentski pristup percipira partijske lidere kao politike
preduzetnike koji, izmeu brojnih razlika u drutvu, biraju i politizuju samo
one razlike koje im daju najvee anse da osvoje i/ili zadre vlast. Naravno,
ovo su samo neki primeri razliitih pristup istraivanju partija, ali su u
opticaju i mnogi drugi (npr. Panebianco, 1988, XI-XVIII; Montero and
Gunther, 2005, 5-15).
U analizi vanih tematskih celina iz kompleksne problematike partija
uoavaju se krupne razlike. Na primer, u istraivanju vladajuih partijskih
koalicija Laver i Schonfeld (1990, 7-8) skreu panju na dve distinktne
tradicije: evropsku politiku tradiciju i tradiciju teorije igara. Prva se
16
zasniva na komparativnim empirijskim istraivanjima partijskih koalicija

u zapadnoevropskim zemljama na osnovu kojih je nastala induktivna
teorija koalicija. Ta tradicija nastoji da generalizuje ogromnu empirijsku
grau i da objasni koaliciono ponaanje partija. Druga tradicija iji su
rodonaelnici Morgenstren (1944), Von Neumann (1956) i Riker (1962)
poima politiku koalicij kao igru konstantnog zbira koja se odvija za
fiksnu nagradu: zauzimanja vanih politikih poloaja. Osim sporova oko
determinanti koalicionog ponaanja partija, autori zastupaju razliita
miljenja i o mestu i ulozi partija u politikim promenama; na jednom
kraju linearnog kontinuuma stoje pisci koji partije smatraju nezavisnom
varijablom politikog razvoja, a na drugom kraju su oni autori koji partije
svode na puku posledicu delovanja socioekonomskih inilaca, to Epstein
(1975, 235) naziva sociolokim redukcionizmom. U ii intenzivnih
rasprava su, takoe, uzrok nastanka partija, tipologija njihove organizacije i
vrsta funkcija koju vre u politikom sistemu.
U tenji da u ovoj knjizi to potpunije analiziramo politike partije i
partijske sisteme, osloniemo se na ideje, hipoteze i teorije srednjeg obima,
formulisane od strane autora koji u svojim radovima koriste razliite pristupe.
Uvereni smo da pluralizam pristupa i metoda nije mana, ve, naprotiv,
prednost politike nauke, jer svaki od njih moe da ponudi neto izrazito
vredno i time obezbedi korisnu interakciju sa drugim pristupima (Stoker
and Marsh, 2005, 4). Jedini kriterijum kojim se rukovodimo pri izboru je
analitika nosivost pristupa u objanjavanju sloene partijske stvarnosti.
Kad god nam to doputaju dostupna saznanja i uvidi, uporeivaemo
zbivanja (procese, tendencije) u partijama zemalja stabilne demokratije sa
zbivanjima u postkomunistikim zemljama centralne i jugoistone Evrope,
posebno Crne Gore. Zbog ogranienog opsega knjige, na mnogim mestima,
umesto detaljnih obrazloenja, uputiemo itaoce na nae ranije objavljene
radove: Savremene politike partije, Komparativna analiza (1984; drugo
izdanje 1990), Partije Srbije i Crne Gore u politikim borbama od 1990. do
2000. (2000), Partije i partijski sistem Srbije (2004) i Partijske borbe u Srbiji
u postoktobarskom razdoblju (2006). Pojedini delovi tih radova posluili su
kao temelj za izlaganja u ovoj studiji, ali su mnogi stavovi izneti u njima
obogaeni novim argumentima i podacima, to je posluilo kao podloga za
nove (esto razliite) uvide, objanjenja i hipoteze. U ovoj studiji naveemo
obimnu literaturu koja moe da poslui kao koristan putokaz itaocima
zainteresovanim za produbljenu studiju partija.
17
Prvo poglavlje studije posveeno je pitanju nastanka i definicije partije.
U njemu emo osvetliti razliite naine nastanka partija i njihove definicione
oznake.
U fokusu druge glave su funkcije koje partije vre u drutvu: selekcija
i agregacija interesa najvanijih drutvenih aktera, usmeravanje dravnih
organa i izbor kandidata za nosioce vlasti.
Trea glava posveena je procesu interakcije, odnosno saradnje i sukoba
izmeu partija. U sreditu analize bie najvaniji oblici (vidovi) saradnje i
sukoba izmeu partija kao kolektivnih aktera: partijske koalicije i izbori.
Potpuno smo svesni, pri tom, da su procesi saradnje i sukoba izmeu partija
iri od tih kristalizovanih oblika i da obuhvataju razliite vidove interakcij
u kojima deluju individualni lanovi i/ili grupe lanova pojedinih partija i
koje permanentno postoje u svim sferama i na svim drutvenim nivoima.
Predmet analize u etvrtoj glavi je partija kao mali partijski sistem
unutar kojeg se donose odluke uz sudelovanje uih subpartijskih aktera
(organa, oblika grupisanja). U ovoj glavi posebno emo prikazati, oslanjajui
se na statutarne odredbe, partijsku organizaciju, nivoe odluivanja i njihov
meusobni odnos.
Dok se u prethodnoj glavi bavimo statutarnom distribucijom vlasti,
peta glava posveena je drugom Janusovom licu partije, manje vidljivom,
ali ne manje znaajnom, stvarnoj distribuciji moi u partijama, koja se nikada
ne podudara sa statutarnim modelom. Radi podrobnog uvida u realne
odnose moi, posebno emo se baviti ljudskim sastavom partija, odnosno
lanstvom i rukovodstvom. Naravno, ta dihotomna podela je gruba, jer ni
lanstvo ni rukovodstvo nisu homogene skupine: unutar njih a ne samo
izmeu njih postoje velike razlike u pogledu aktivizma i stepena uticaja na
donoenje odluka. Kad je re o partijskim rukovodstvima, posebno emo se
zadrati na partijskim voama (elnicima, prvacima) i nastojati da ponudimo
objanjenje fenomena nepokretnih lidera koji uspevaju da dugo opstanu na
partijskom vrhu. Sa njima na partijskom vrhu esto opstaju i njihovi najblii
saradnici i pripadnici neformalne mree (prijatelji, roaci), to je pokazatelj
okotavanja partijske organizacije. Rasprava o stvarnim odnosima u partiji bila
bi nepotpuna bez analize internih partijskih sukoba i frakcija. Unutarpartijski
obrauni privlae panju i podstiu napore doktrine da pronikne u njihove
dublje uzroke, ne samo stoga to oni dovode do krupnih promena unutar
partija nego i zato to esto imaju direktan uticaj na politiki sistem u kojem
partija deluje (pad vlade, izbori, pregrupisavanje partijskih snaga). Frakcije
18
koje ponekad nastaju kao prolog, a esto i kao epilog unutarpartijskih

konflikata, na loem su glasu u postkomunistikim zemljama, verovatno
zbog iskrivljene slike koja je o njima decenijama sistematski stvarana u
zemljama realnog socijalizma.
U estoj glavi u sreditu panje su partijske finansije, tanije reeno
sticanje i troenje sredstava. U okviru ove celine pozabaviemo se naroito
izvorima finansiranja, obimom tih sredstava i kontrolnim mehanizmima koji
treba da obezbede namensko troenje i da osujete korupciju.
Sedma glava posveena je promenama partija. Tu emo izloiti neke
teorijske uvide i saznanja o iniocima koji govore o tome ta podstie partije
da se menjanju ili, pak, da istrajavaju na statusu quo, uprkos podsticajima iz
same partije i iz njenog okruenja.
Osma glava sadri raspravu o tipovima partija. U ovoj oblasti, u kojoj
su mnogi pisci iscrpno obrazloili vlastita originalna stanovita, prinueni
smo (zbog ogranienog prostora) da se zadrimo samo na tipovima partija
koji su prihvaeni od strane veeg broja autora i da samo ovla pomenemo
tipologije partija koje nemaju (jo) iru podrku u doktrini.
U sreditu devete glave je rasprava o partijskom sistemu, koji je, inae,
relativno kasno doao u sredite naunih analiza.
Najzad, deseta glava posveena je budunosti partija. U toj glavi
nastojaemo da odgovorimo na pitanje da li aktuelna zbivanja u partijskom
univerzumu daju za pravo piscima koji govore o krizi partija ili je, pak, tu
re o promenama uz pomo kojih se partije adaptiraju na transformacije
drutvenog okruenja.
I DEO
Nastanak i definicija partija
Nastanak partija nije usledio kao realizacija neke prethodne zamisli,
do njega je dolo spontano i postepeno, pa se teko moe precizno odrediti
trenutak kada su se labavi oblici politikog okupljanja pretvorili u politiku
partiju. Ti oblici okupljanja nosili su do sredine osamnaestog stolea razliite
nazive: fakcije (faction), veze (connexion), klike, koterije, klubovi itd. Termin
politika partija nastao je poetkom osamnaestog stolea, a u iru upotrebu
uao je posle publikovanja Bolinbroke-ove knjige 1733: Une disertation sur
les parties (prema: Sartori, 1998, 136).
1.1. UZROCI I USLOVI NASTANKA PARTIJA

U veini zemalja zapadne Evrope formiranje partija odvijalo se paraleleno
sa pretvaranjem skuptine stalea u parlament koji je, suprotstavljajui se
apsolutnoj monahiji, postepeno zadobijao sve veu autonomiju i znaaj. Bitne
uzroke nastanka politikih partija treba, prema Duvergeru (1976), traiti u
irenju birakog prava i u tenjama biraa da organizovano utiu na lanove
parlamenta, kao i u nastojanju poslanika da budu ponovo izabrani. Treba
imati u vidu da je biraka osnova sistema parlamentarne demokratije bila na
poetku 19. stolea veoma uska. Tako je, na primer, u tom razdoblju, status
biraa u Velikoj Britaniji imalo od 5 do 7% punoletnih graana, u Francuskoj
3%, a na izborima u SAD-u sudelovalo je svega oko 40.000 biraa. Ali, tokom
devetnaestog stolea zapoeo je proces izbornih reformi kojima je bitno
proireno birako pravo. Do tih reformi dolo je u Engleskoj 1832, 1867.
i 1884; u Francuskoj 1848. godine; u Austriji 1860, 1882. i 1907; u Belgiji
1893; Danskoj 1901; Norvekoj 1898. i vedskoj 1909. godine. U Nemakoj
je znaajno proirenje birakog prava ostvareno zakonom iz 1867, ali su
ovlaenja parlamenta u toj zemlji bila mala u odnosu na prava monarha.
20
Ekspanzija birakog prava i jaanje parlamenta, uz koje se odvija

obrazovanje i konsolidovanje politikih partija, rezultat su promena u
proizvodnim procesima samog drutva, to Daalder (1966, 52) naglaava
ocenom da su partije, uz niz posredovanja, dete industrijske revolucije.
Podrobnije se problemom socijalno-politikih uslova pojave partija bave
LaPalombara i Weiner (1966). Pojavu partija oni objanjavaju krizama u
politikom sistemu i procesom modernizacije. Postoje tri vrste kriz: (a)
legitimizacije; (b) integracije i (c) participacije.
Kriza legitimizacije odnosi se na problem nosioca suverene vlasti
u drutvu (monarhija-republika). Prve partije u zapadnoj Evropi (Velika
Britanija, Francuska) obrazovane su poetkom devetnaestog stolea u toku
krize legitimizacije koja izbija kada buroazija svojim drutvenim delovanjem
dovodi u pitanje ancien rgime. Ta kriza pojavljuje se, sa znatnim vremenskim
zaostatkom (u drugoj polovini dvadesetog veka) i u ekonomski nerazvijenim
zemljama, kada narodnooslobodilaki pokreti istiu zahteve za eliminisanje
kolonijalne vladavine.
Kriza integracije tie se problema teritorijalnog integriteta zemlje i
tenje rascepkanih nacionalnih grupa da se udrue u jedinstvenu politiku
zajednicu. U toku krize integracije formirane su u drugoj polovini prolog
stolea prve politike partije u Nemakoj, Italiji i Belgiji.
Najzad, kriza participacije izbija kad potisnute drutvene grupe istaknu
zahteve za vee uee u politikom ivotu. U zapadnoevropskim zemljama
te krize poinju u sumrak feudalizma, kada buroazija trai vei politiki
uticaj.
Svaka od tri reene krize dovodi do toga, smatraju LaPalombara
i Weiner, da je snagama koje tee da osvoje ili da zadre vlast potrebna
podrka irih drutvenih slojeva. Dodue, krize ne deluju automatski, ve
samo ako do njih doe u epohi kad u drutvima poinje modernizacija
kojom LaPalombara i Weiner (1966, 3) oznaavaju kumulativne promene u
proizvodnoj i socijalnoj strukturi drutva. Znaajne strukturne promene u
drutvu ine, zapravo, sutinski uzrok obrazovanja partija, dok krize deluju
kao katalizator tog procesa.
Pored pomenutih kriza, koje deluju kao uzroci, dvojica pisaca pominju
i jedan objektivan uslov, tvrdei da do obrazovanja partija dolazi samo tamo
gde aktivnosti politikog sistema dostignu izvestan stepen kompleksnosti,
ili kad god pojam politike moi ukljuuje ideju da masovna publika mora
da uestvuje ili da bude konsultovana. Iako je nastanak partija socijalno-
21
istorijski uslovljen, ne treba nipoto smetnuti s uma da je formiranje partija
rezultat delovanja, kreacija pojedinaca. Njihova odluka o tome rezultat je tri
vrste uzroka: prvi je potreba da se kolektivnom akcijom unaprede odreeni
interesi, drugi je da se aktuelizuju dileme oko kljunih pitanja sa kojima se
suoava neka zemlja i trei je nastojanje da se posredstvom partija zadovolje
line ambicije njihovih tvoraca (Aldrich, 1995).
Osim pitanja uzroka i uslova nastanka partija, doktrina nastoji da
rekonstruie naine na osnovu kojih su partije formirane. Prema Duvergeru
(1976), do obrazovanja politikih partija dolazi na dva naina. Prvi je
povezivanje parlamentarnih grupa koje konstituiu sami poslanici i izbornih
komiteta obrazovanih od strane graana sa ciljem odabira kandidata za
poslanike i podrke njihovom izboru. Svrha povezivanja je dvostruka:
obezbeivanje ponovnog izbora poslanika i omoguavanje biraima da
utiu na aktivnost izabranih poslanika. To je, prema citiranom piscu, opta
shema nastanka partija. Neki pisci sa kraja devetnaestog i poetka dvadesetog
stolea (Lowell, 1896, Cooke, 1911) smatraju da je to jedini nain nastanka
politikih partija, to je verovatno rezultat ograniene iskustvene grae u
koju su imali uvid u vreme pisanja svojih studija. Drugi je nain nastanka
partije, prema Duvergeru, vanparlamentarni: u ovom sluaju razliite grupe i
organizacije (sindikati, crkva, profesionala udruenja, privredne korporacije,
armija) obrazuju partije radi ostvarivanja svojih interesa i ciljeva u politikoj
sferi, zbog ega se moe smatrati da su takve partije spoljanja kreacija
(Duverger, 1976, 9). Na potonji nain nastale su u zapadnoevropskim
zemljama socijalistike partije, Laburistika partija Velike Britanije (formirao
je Trejdjunion 1900. godine), zemljoradnike stranke (formirane od agrarnih
kooperativa i nekih drugih oblika udruivanja poljoprivrednika) i, najzad,
demohrianske partije (obrazovane pod uticajem crkve). Inspiraciju za
formiranje demohrianskih partija Katolika crkva je iznela u enciklikama
Rerum Novarum (1891) i Quadragessimo Anno (1931).
Nain obrazovanja partija ostavlja na njih neizbrisiv trag, koji se lako
uoava i nakon mnogo decenija. Partije nastale parlamentarnim putem
najee su labavo organizovane, uticaj partijske doktrine je ogranien,
pri emu parlamentarni klub ima vei uticaj unutar partije od partijskog
rukovodstva; dok su partije formirane na vanparlamentarni nain najee
veoma centralizovane, ideoloki koherentne, disciplinovane i u njima je mali
uticaj parlamentarne grupe na odluivanje unutar partije (Duverger, 1976,
13-14). Mnogi pisci dele Duvergerovo miljenje da genetski momenat
22
23
snano utie na unutranje ustrojstvo partija. To Panebianco (1988, 50 ova

knjiga prvi put je publikovana na italijanskom jeziku 1982) naglaava na
sledei nain: Organizacione karakteristike partija vie zavise od njihove
istorije, tj. od naina kako je organizacija nastala i kako je konsolidovana,
nego od bilo kojeg drugog inioca. Ware (1996, 258), takoe, povezuje
distribuciju uticaja unutar partije sa nainom njenog nastanka, naglaavajui
da u partijama formiranim u parlamentu nadmo u internom odnosu snaga
ima poslaniki klub, dok je u vanparlamentarnim strankama prevaga na
strani partijskog rukovodstva. Dodue, citirani autor naglaava da se od druge
polovine dvadesetog veka balans moi u partijama zemalja parlamentarne
demokratije en gnral, postepeno pomera u korist poslanikog kluba, bez
obzira na to kako su partije nastale.
Problemu obrazovanja partija na unekoliko drugaiji nain pristupa
Panebianco (1988, 50-51). Taj autor diferencira nastanak partija s obzirom
na sledea tri kriterija i ukazuje na vane implikacije tih razlika. Prvi
kriterijum je nain obrazovanja, koji ima dva oblika: teritorijalno prodiranje
(od centra ka periferiji) i teritorijalna difuzija, kada se prethodno stvorene
organizacije integriu na nacionalnom nivou (od periferije ka centru). Prvi
oblik obrazovanja podstie formiranje centralizovane, a drugi decentralizovane
partije. Drugi kriterijum je postojanje ili odsustvo institucije sponzora.
Ukoliko takva institucija postoji, partija je projektovana kao njeno politiko
oruje i, u tom sluaju, lojalnost prema partiji je indirektna i zavisi od lojalnosti
prema matinoj organizaciji- sponzoru, pri emu organizacija-sponzor
predstavlja izvor legitimnosti partijskog rukovodstva. Trei kriterijum je
(ne)postojanje harizmatskog lidera u trenutku nastanka partije. Ako takav
lider postoji, partije su uglavnom kratkog veka, jer neizbeno sledi proces
rutinizacije harizme koji uspeno preivljava mali broj partija.
1.2. irenje partija

Politike partije obrazovane u zapadnoj Evropi i SAD-u snano su
uticale na formiranje partija u drugim delovima sveta. Naravno, one nisu
uzrok nastanka partija u drugim zemljama, nego su samo ubrzale i uticale
(kao neka vrsta uzora) na obeleja samih partija i na partijske sisteme u
okviru kojih partije deluju.
U istonoevropskim zemljama politike partije nastale su, uglavnom,
u drugoj polovini devetnaestog veka. Izvesni zaeci politikih stranaka
uoavaju se, na primer, u Srbiji ve poetkom etrdesetih godina pretprolog
stolea, u toku ustavobraniteljske opozicije reimu Miloa Obrenovia. To
je razdoblje ve poodmaklog raslojavanja srpskog drutva, kada se, pored
trgovake buroazije, na politikoj sceni javlja sloj inovnika i bogatih
seljaka. ezdesetih godina formiraju se Liberalna grupa i, nasuprot njoj,
Mladokonzervativna grupa, obe sa obelejima partije. Mladokonzervativci
1881. godine uzimaju naziv Napredna stranka, a iste godine obrazovana
je i Radikalna partija.
Prve politike partije u Hrvatskoj, koja se, kao i Slovenija, nalazila u
sastavu Austrougarske, nastaju u petoj deceniji devetnaestog stolea. U borbi
za ujedinjenje hrvatskih zemalja, politiku autonomiju i uvoenje hrvatskog
jezika, osnovana je Ilirska stranka. Da bi se osujetio uticaj Ilirske (kasnije
Narodne) stranke, plemstvo obrazuje Hrvatskougarsku stranku, ije su se
pristalice nazivale maaroni. U Sloveniji je prvo formirana Katolika stranka
(1892), a etiri godine kasnije Jugoslovenska socijaldemokratska stranka.
Prve partije u Makedoniji formirane su nakon pobede Mladoturske
revolucije (1908). Najprije je obrazovana partija Ujedinjenje i napredak, kao
izraz interesa vladajue (turske) nacije u zemlji. Interese makedonskih masa
zastupala je Narodna federativna partija, formirana 1909. godine. Zbog
mladoturskih progona ta partija je prestala da deluje 1910. godine.
U Crnoj Gori prve politike partije obrazovane su poetkom dvadesetog
stolea. Najpre je (1905) obrazovan Klub narodne stranke, ije su se pristalice
nazivale klubai. Radi suzbijanja uticaja klubaa, koji su se borili protiv
knjaeve samovolje, formirana je, na inicijativu knjaza Nikole Petrovia,
Prava narodna stranka. Njene pristalice su se nazivale pravai.
Krajem devetnaestog i poetkom dvadesetog stolea nastale su prve
stranke i u zemljama Latinske Amerike, Azije i Afrike. Formiranje stranaka
24
25
u Latinskoj Americi vremenski se poklapa sa oslobaanjem od kolonijalne

zavisnosti. Prve politike stranke obrazovane u tom regionu, bile su kako
istie Scott (1966, 360-366) veoma personalizovane; one su, u stvari,
predstavljale oblik okupljanja istaknutih politiara (politicos). S obzirom
na svoja ideoloka opredeljenja i organizaciju, te partije su bile sline
zapadnoevropskim liberalnim i konzervativnim partijama.
Proces nastanka politikih partija u azijskim zemljama poeo je u Japanu
(od 1867 Meidi restauracija) i Indiji (Kongresna stranka uspostavljena je
1885). Ali, u veini ostalih azijskih zemalja partije su obrazovane u dvadesetom
stoleu u procesu borbe za nacionalno osloboenje. Pojava partija u Africi, do
koje je uglavnom dolo nakon Drugog svetskog rata, prouzrokovana je, kako
piu Coleman i Rosberg, masovnim socijalnim i ekonomskim promenama
kolonijalne ere, ukljuujui naroito pojavu novih monih socijalnih grupa
i nezadovoljnih elita; provokacijama, frustracijama i pretnjama strane vlasti,
nastankom razliitih interesnih asocijacija, protestnih grupa i nacionalistikih
pokreta, usmerenih najpre ka ispravljanju posebnih nepravdi i kasnije ka
zameni kolonijalne vlasti nezavisnom afrikom vladom (1964, 3).
Formiranje partija u veini afrikih i mnogim azijskim zemljama
prethodilo je konstituisanju samostalnih drava. Te partije su obrazovane
po evropskom uzoru i u poetku su esto bile ogranci metropolskih partija.
Ali, posle proglaenja nezavisnosti bitna obeleja novoosloboenih drutava
(stepen socijalne homogenosti, ekonomska, kulturna i istorijska obeleja)
presudno su uticala na njihovu fizionomiju. To naglaavamo zbog iroko
rasprostranjenih nastojanja da se politika zbivanja u ekonomski nerazvijenim
zemljama svedu u celini na evropske obrasce i na procese vezane za kolonijalno
doba.
1.3. DEFINICIJA PARTIJA

Termin partija, koji etimoloki znai deo ire celine (lat. part deo;
partire deliti), uao je u upotrebu u prvoj polovini prolog stolea zamenjujui
postepeno termin fakcija (facere initi; factio grupa koja se bavi sumnjivim
poslovima), kao i termin sekta (secere deliti), koji se od kraja sedamnaestog
stolea upotrebljava uglavnom za oznaavanje verskih podela. Inae, termin
fakcija je u starom Rimu, u vreme brae Grah, oznaavao grupu aristokrata
koji kontroliu senat. Gaj Grah ga je koristio da oznai svoje neprijatelje.
Ciceron u Republici njime obeleava grke oligarhe. S obzirom na negativnu
vrednosnu konotaciju to, kao senka, prati termin fakcija jo iz tog perioda,
njegovo naputanje i usvajanje termina partija za oznaavanje oblika politikog
organizovanja predstavljalo je kod najveeg broja pisaca, preutno, naputanje
a priori negativnog stava prema partijama.
Polazei od etimoloke analize termina partija, neki autori nastojali su
da odrede sutinske karakteristike pojave koju on oznaava. Neumann (1956,
395-396), na primer, podvlai da termin partija (party) znai, sa jedne strane,
identifikovanje sa odreenom grupom i saradnju (partnership) u posebnoj
organizaciji i, sa druge strane, razlikovanje od drugih grupa i organizacija.
Osim toga, zajedniko obeleje partija je, belei dalje Neumann, uee u
politikom procesu i ukljuenost svih partija u politiki sistem. Najzad, termin
party oznaava i to da je svaka posebna organizacija ukljuena u iru celinu.
Ali, etimoloka analiza moe da dovede i do drugaijih zakljuaka, jer termin
party koji Neumann vezuje za englesku re partnership (saradnja) moe se
povezati i sa terminom partaking, koji, izmeu ostalog, znai razdvojiti, i
sa francuskim glagolom partager, koji znai (po)deliti.
Mnogi savremeni pisci manje su zaokupljeni etimolokom analizom
i definiu partije njihovim supstancijalnim svojstvima, to smo iscrpno
prikazali u knjizi Savremene politike partije (Goati, 1984, 22-47). U toj knjizi
opredelili smo se za definiciju iji su konstitutivni elementi: organizacija,
tenja za osvajanjem vlasti ili za odranjem na vlasti, ideoloki karakter i,
najzad, izraavanje interesa klasa ili drugih socijalnih grupa. Ali, jedan od
najuticajnijih savremenih autora Giovanni Sartori eliminie neka obeleja
iz navedenog odreenja partije (pretvara ih od definicijskih u hipotetina)
i tako formulie minimalnu definiciju partije, koja glasi: Stranka je svaka
politika skupina koja se prepoznaje po slubenom nazivu, koja izlazi
26
27
na izbore i koja je u stanju da putem izbora (slobodnih ili neslobodnih)

odreuje svoje kandidate na javne poloaje (1976, 65; slino: Aron, 1997,
113; Epstein, 1967, 9; Epstein, 1975, 230; Hermens, 1959, 160). ini nam
se da je ova skraena definicija korisna kad se raspravlja o partijama en
gnral, uz jednu, kako pie Panebianco (1988, 4), oiglednu dopunu da su
partije organizacije, ili institucije (Ware, 1996, 5). U stvari, re skupina
u Sartorijevoj definiciji zameniemo reju organizacija.
Pada u oi da u Sartorijevoj definiciji ideologija (programska opredeljenja)
nije konstitutivni element odreenja partije, to protivrei klasinom Burkeovom odreenju formulisanom pre jednog i po stolea, koje jo uvek ima
snaan uticaj: Partije su skup ljudi ujedinjenih da zajednikim nastojanjem
unaprede nacionalni interes prema principu oko kojeg su saglasni (1861,
134). Dodue, od Burke-ove definicije nedvosmisleno se ogradio Downs
tezom po kojoj partije formuliu politiku da bi pobedile na izborima,
pre nego to pobeuju na izborima da bi formulisale politiku (1957,
28). Taj autor nije usamljen, jer na iskljuivo instrumentalnoj vanosti
ideologije insistira i Banfield (1966, 83) analizirajui amerike partije. On
pie: Politika maina je poslovna organizacija u posebnoj sferi poslova
dobijanja glasova i pobeivanja na izborima... Maina je usled toga apolitina:
ona je zainteresovana samo za sticanje i raspodelu prihoda uglavnom novca
onima koji je pokreu i rade za nju. Politiki princip joj je stran i predstavlja
za nju opasnost i pretnju. Takav pristup prihvata i Blondel (1978, 141) koji
smatra da su ideologija i programi proizvod politikih partija na skoro isti
nain kao to su materijalna dobra proizvod industrijskih firmi.
Nema nikakve sumnje da ovakva shvatanja imaju vrsto uporite u
amerikim partijama koje prvenstveno deluju kao udruenje za eksploataciju
vlasti, ali takva ocena vai samo izuzetno u Evropi i u nekim drugim delovima
sveta. U Evropi u izuzetke svakako spada Snaga Italije (Forza Italia) okupljena
oko biznismena i dugogodinjeg premijera Silvija Berluskonija, kod koje
je, zaista, teko nai vrsta i konstantna ideoloka uporita. Ista ocena vai
u Junoj Americi za peronistiku partiju (Argentina) ezdesetih godina
dvadesetog veka iji je cement jedinstva predstavljala jedino harizmatska
linost lidera (Ware, 1996, 5). U Srbiji je to, verovatno, sluaj sa Pokretom
snaga Srbije Bogoljub Kari (PSS-BK) koji je osnovao (i finansirao) sredinom
2004. godine biznismen Bogoljub Kari. PSS-BK je ostvario zavidan uspeh
ve na septembarskim lokalnim i pokrajinskim izborima 2004. godine, a
mnogobrojna istraivanja politikih opredeljenja sprovedena 2004. i 2005.
beleila su njegov uspon u birakom telu. Ali, kada je poetkom 2006. tuilatvo
pokrenulo vie postupaka protiv Karia i njegove finansijske imperije, a
sam Kari napustio Srbiju, empirijska istraivanja su registrovala nezadrivu
oseku uticaja PSS-BK u birakom telu (sa proseno 12% krajem 2005. na oko
3% sredinom 2006), da bi na januarskim parlamentarnim izborima 2007.
PSS-BK pretrpeo potpuni krah.
Iako, dakle, u Sartorijevoj minimalnoj definiciji partije figuriraju
samo sa tri konstitutivna obeleja (naziv, organizacija i borba za vlast), mi
emo na sledeim stranicama uz ta tri podrobnije osvetliti jo dva elementa:
programsko opredeljenje i zalaganje za odreene interese socijalnih grupa,
premda, ponavljamo, ona nisu univerzalna ali su nadasve vana za veinu
najvanijih partija u evropskim zemljama.
1.3.1 Nazivi partija

Partije obrazovane do prvih decenija dvadesetog stolea sadrale su,
po pravilu, u svom nazivu osnovnu programsku ideju-vodilju (liberalne,
konzervativne, demohrianske, socijalistike, komunistike, nacionalsocijalistike), ali u drugoj polovini dvadesetog stolea esto dobijaju
nazive po dogaajima i linostima iz nacionalne istorije i po prioritetnim
nacionalnim zadacima (obnova, ujedinjenje...), to esto nita ne govori o
njihovim programskim opredeljenjima. Takav naziv ima ipak vanu svrhu,
jer obezbeuje partiji prepoznatljivost i razlikovanje od drugih aktera u
partijskom sistemu. Kad naziv partije upuuje na njen programsko-politiki
profil, odnosno otkriva politiku porodicu kojoj partija pripada, veza
izmeu naziva i sadraja esto vremenom slabi, iz dva razloga: Prvo,
parlamentarne partije mogu postati mnogo heterogenije zbog spoljnjih
razloga koji se tiu balansa javnog mnenja. Na primer, dve ili vie partija
mogu da se udrue da bi poveale kolektivnu snagu u parlamentu, ali po
cenu poveanja heterogenosti.
Meanje jabuka i pomorandi je dobro, ako partija moe prodati sebe
kao partiju voa, ali ako birai jo uvek vole jabuke ili pomorande, ali ne
oboje, oni nee biti u stanju da shvate mnogo iz naziva ,Partija voa, koji im
nee pomoi prilikom glasanja. ak i ako oni vole jabuke, treba da proe neko
vreme dok shvate je ,Partija voa jo uvek posveena njihovim zahtevima.
Drugo, relativna prepoznatljivost partije moe da se promeni pod uticajem
28
29
eksternih uzroka, tako da akteulna ,kljuna pitanja ne korespondiraju sa

centralnim pitanjima parlamentarne partije Ako su najvanija pitanja za
glasae promenjena od ekonomske ideologije ka socijalnim pitanjima koja
dele partiju (ili partije), i o kojima je partija vrsto nastojala da ne raspravlja,
birai koji su zainteresovani za socijalna pitanja nee moi da se pouzdaju u
naziv partije prilikom odluivanja kako e glasati. (Thies, 2000, 249)
1.3.2 Organizacija partija

Partije su trajni oblici grupisanja koje prevazilazi ivotni vek lidera, a ne ad
hoc okupljanja individua (LaPalombara and Weiner, 1966, 6; Aron, 1965, 117;
Rose, 1974, 3 i dr.). Slobodan Jovanovi (1992, 369) smatra da glavna snaga
savremenih stranaka lei u njihovoj organizaciji. Jedna dobro organizovana
stranka moe uspevati i sa ljudima osrednje vrednosti. Sasvim su retki savremeni
pisci koji previaju vanost organizacione dimenzije partije. U njih spada, na
primer, Burdeau (1949, 422), koji belei: im su prvim izlaganjem misli dva
oveka konstatovala svoju privrenost koncepciji zajednikog ivota, razliitoj
od one koju imaju ostali pripadnici grupe, partija je roena. Ovako odreen
pojam partije ne poseduje neophodnu otrinu i zbog toga je neupotrebljiv; iz
te perspektive svaka saglasnost ljudi, bez obzira na to koliki je njihov broj i u
kakvom su odnosu, ini politiku partiju. Odsustvo elemenata organizacije
onemoguava da se o izvesnim oblicima politikog grupisanja, na primer u
starom Rimu ili u Vizantiji, govori kao o partijama, a o njihovoj borbi kao o
partijskoj borbi, to, inae, ine neki pisci, koji smatraju da je partija samo
novi termin za staru pojavu. Impresivan pokuaj da se dokae postojanje
partija u starom veku predstavlja, na primer, studija Ross-Taylor (1977, 44),
u kojoj su znalaki analizirani uslovi pod kojima su se u Rimu, izmeu 70.
i 50. g. p. n. e, vodile borbe izmeu partija. Autorka te studije priznaje da
su se te partije razlikovale od savremenih, jer po svojoj formi i organizaciji,
politika partija zavisi od drutva u kome se razvija, ali ne ostaje dosledna tom
stavu, jer smatra da su i u pomenutom razdoblju istorije starog Rima postojale
organizacije koje su, u sutini, identine savremenim partijama.
Organizacija partije oznaava njenu granicu sa okruenjem, granicu koja
deli nas i njih. Unutar partijske organizacije formalno su definisane uloge
nosilaca funkcij, uspostavljeni su odnosi nadreenosti i podreenosti, kao
i oekivanja u pogledu ostvarivanja odreenih ciljeva. Partijska organizacija,
kao i sve druge organizacije, ima svoj interni ivot; u partijama se odvija niz
aktivnosti kao to su mobilisanje lanstva, formulisanje ciljeva, regulisanje

konflikata, donoenje normi o ustrojstvu i nainu rada, izbor funkcionera
i inovnika i dr. Pomenute aktivnosti imaju veliki uticaj na samu prirodu
politike partije, jer usled njih dolaze do izraaja izvesne slinosti izmeu
partija razliitih ideolokih orijentacija. Sa tog stanovita, slinost je ak mogue
uoiti izmeu partija i drugih organizacija: sindikata, dravne organizacije,
privrednih korporacija, crkve i armije, to je jednom broju pisaca posluilo
kao argument za iroke i ne uvek osnovane generalizacije.
Pojedini pisci koji prihvataju organizaciju kao definicionu oznaku partije
idu korak dalje, tvrdei da je organizacija bazini koncept u istraivanju
partija. Tu, svakako, spada Duverger (1976, IX-X) koji je formulisao stav
da se moderne partije manje definiu njihovim programom ili klasom
pristalica nego prirodom njihove organizacije: partija je zajednica osobene
strukture. Moderne partije karakteriu se pre svega svojom anatomijom...
Dodue, citirani pisac relativizuje tu tvrdnju ocenom da organizacija nije
vanija od partijske doktrine i socijalne baze (ibidem, X, fusnota 1), ali je
analiza u njegovoj knjizi Les parties politiques blia prvom nego drugom
iskazu. Prioritet elementu organizacije daje, bez ikakvih ograda, i Michels u
svojoj monumentalnoj studiji o politikim partijama (Political Parties..., 1962,
prvi put objavljenoj 1911. godine). Taj autor naglaava hijerarhijski aspekt
organizacije i, na osnovu toga, donosi dalekosene zakljuke o prirodi par
tije. Kao primer prenaglaavanja organizacionog momenta moe da poslui
i Selznick-ova knjiga The Organizational Weapon (1960), u kojoj pisac
objanjava uspean prodor komunistikih ideja i irenje komunizma u svetu
posle Drugog svetskog rata, prirodom komunistike organizacije.
Formalna struktura vlasti u partiji propisana najee u odgovarajuim
dokumentima (statutima, pravilnicima) oznaava sistem odnosa (prava,
dunosti, ovlaenja) izmeu viih i niih organa, a neformalna struktura moi
govori o stvarnom odnosu izmeu partijskih nivoa, o emu e podrobno biti
rei u glavama IV i V.
1.3.3. Tenja za vrenjem vlasti

Nastojanje da osvoje i da uestvuju u vrenju vlasti je differentia specifica
partija u odnosu na mnoge druge organizacije (interesne grupe, crkve, politike
klubove, sindikate i dr.). Formulacija uestvuju u vrenju politike vlasti
omoguava da se definicijom obuhvate i male partije koje nemaju mogunosti
30
da same vre vlast. Na taj nain uzeli smo u obzir zamerku koju je izneo
Georges Lavau (1953, 10) na Duverger-ovu ocenu da je tenja za osvajanjem
vlasti opte obeleje partija.
Razlikovati partije i druge aktere, s obzirom na odnos prema vlasti, nije
uvek lako, jer neki akteri, posebno interesne grupe, deluju slino politikim
partijama. Ali i kad interesne grupe po svom delovanju podseaju na
partije, one se od njih bitno razlikuju upravo po tome to ne tee zauzimanju
vlasti niti direktnom ueu u njoj, nego se zadovoljavaju manjim ili veim
ustupcima od strane vlasti. Vrenje ili uee u vrenju vlasti znai da partije
odabiraju kandidate za vladajue funkcije i usmeravaju njihovo delovanje.
Aron (1997, 94-95) o tome pie: Partije imaju presudan uticaj na vrenje
funkcije koja je zajednika svim politikim reimima. Tradicionalni legitimitet
zasnovan na roenju i prolosti nestaje; naelo legitimiteta na koje se danas
pozivaju bezmalo svi reimi jeste demokratsko. Da ponovimo: vlast dolazi od
naroda. U narodu poiva suverenitet. Dakle, u epohi u kojoj se demokratski
suverenitet prihvata kao oigledan, prvorazrednu vanost ima institucionalni
model izraavanja demokratskog naela. Jednostranaje ili viestranaje
simbolizuju dva karakteristina modaliteta institucionalnog izraavanja
narodnog suvereniteta.
S obzirom na kriterijum vrenja vlasti ili uea u njoj, jasno je da neke
organizacije nisu politike partije, premda nose takav naziv. Dobar primer za
to bile su u Poljskoj, od kraja Drugog svetskog rata do kraha reima realnog
socijalizma 1989/1990. godine, Demokratska partija i Ujedinjena seljaka
partija, koje se nisu nadmetale u vrenju vlasti, nego su predstavljale puke kulise,
virtuelne organizacije, koje prikrivaju dominaciju Poljske ujedinjene radnike
partije (PURP). Isti je sluaj bio sa etiri partije u Nemakoj Demokratskoj
Republici (Liberalno demokratska partija, Hriansko demokratski savez,
Nacionalno demokratska partija i Demohrianska partija), etiri u ehoslovakoj
(ehoslovaka socijalistika partija, Partija slobode, Slovaka partija obnove,
Narodna partija ehoslovake), jednom u Bugarskoj (Bugarski nacionalni
agrarni savez), dve u NR Koreji (Demokratska partija, Religiozna partija), dve
u DR Vijetnamu (Demokratska partija, Socijalistika partija) i osam partija u
Kini (koje su postojale do poetka Kulturne revolucije 1966. godine).
Iz istog razloga o politikim organizacijama koje su delovale u FNR
Jugoslaviji od 1945. do 1948. ne moe se govoriti kao o partijama, premda
su nosile taj naziv. Tu mislimo na Radikalnu stranku, Demokratsku stranku,
31
Savez zemljoradnika (Zemljoradniku stranku), Samostalnu demokratsku
stranku, Hrvatsku republikansku seljaku stranku, Socijalistiku partiju,
Socijaldemokratsku partiju, Republikansku stranku i Narodnu seljaku
stranku. Neke od tih organizacija pristupile su Narodnom frontu i prihvatile
njegov program i dominaciju Komunistike partije Jugoslavije u politikom
ivotu zemlje, ime su izgubile svoj subjektivitet. Osim odsustva tenje da
zadobiju vlast, pomenutim partijama nedostajalo je jo jedno bitno obeleje:
organizacija. Njima, naime, nije bilo dozvoljeno da okupljaju svoje lanstvo
(izuzev Hrvatskoj republikanskoj seljakoj stranci) i da uspostavljaju svoje
organizacije na itavoj teritoriji Jugoslavije. Rukovodstva ovih organizacija nisu
mogla ni putem partijskih listova da komuniciraju sa lanstvom, jer je njihovo
izlaenje bilo onemogueno na razliite naine (Kotunica i avoki, 1983).
Vlast u drutvu ijem zaposedanju streme partije nije, po pravilu,
koncentrisana na jednom nivou, jer i u najcentralizovanijim politikim
sistemima postoji izvesna samostalnost subnacionalnih (lokalnih, regionalnih)
nivoa. Ocena da se neka partija nalazi na vlasti (ili u opoziciji) znai da ona
vri vlast (ili je u opoziciji) na nacionalnom nivou, odnosno na nivou na kojem
se donose strateke politike odluke. Zbog toga takva ocena, osobito ako je
re o decentralizovanom politikom sistemu, ne daje celovitu informaciju o
distribuciji vlasti, jer ne govori o tome koja se partija nalazi na vlasti na niim
nivoima. Od znaaja je ovde pomenuti i podelu vlasti na zakonodavnu, izvrnu
i sudsku. Zanemarujui sudsku vlast, s obzirom na njen osobeni delokrug,
treba imati u vidu da u kompetitivnim politikim sistemima u kojima je
izvrna vlast nezavisna od zakonodavne, postoji mogunost da kandidat
jedne partije postane nosilac izvrne vlasti, a da druga partija ima veinu u
zakonodavnom telu. To se dogaa u predsednikim sistemima, npr., u SAD-u,
gde se neretko predsednik kao nosilac izvrne vlasti suoava sa kongresom i
senatom u kojima je njegova stranka u manjini, a do sline asimetrije dolazi
i u Francuskoj, u kojoj je na snazi polupredsedniki sistem.
U tenji da se domognu vlasti, partije neretko daju izborna obeanja koja
nisu u stanju da ostvare. To neizbeno ima bumerang efekat, jer razoarani
birai menjaju partijsku preferenciju i na sledeim izborima pruaju podrku
drugoj partiji. Sklonost da se birai privlae utopijskim obeanjima manje se
uoava u sistemima stabilne demokratije u kojima je veina relevantnih partija
uestvovala u vlasti i iskusila u prolosti osvetu biraa zbog izneverenih
oekivanja. Nasuprot tome, uzdranost i realizam u izbornim obeanjima manje
pokazuju partije postkomunistikih zemalja centralne i jugoistone Evrope,
32
33
ukljuujui Crnu Goru. U tim zemljama partije su ponekad irokogrude

u izbornim obeanjima, jer u kratkom razdoblju socijalnog uenja nisu
shvatile da se, dugorono posmatrano, za izborne obmane plaa previsoka
politika cena. Istini za volju, u postkomunistikim zemljama ovog regiona
posle nekoliko izbornih turnusa (od 4 do 7) moe se oceniti da su izborne
ponude partija realistinije nego na poetku viepartizma. Razlog tome je
saznanje pripadnika partijskih rukovodstava da neostvarljiva obeanja donose
samo kratkotrajnu korist, ali da, dugorono posmatrano, naruavaju kredibilitet
partije. Potreba da vode rauna o mogunostima ostvarenja izbornih obeanja
prvenstveno vai za partije koje imaju izgleda da obrazuju vladu, jer obeanje
takve partije moe biti, naglaava Duverger (1976, 316), stavljeno na probu
prakse. Svaka demagogija sa njene strane moe jednog dana da se okrene
protiv nje: dobijanjem poloaja ona e biti stavljena ,pred zid i primorana
da se dri svojih obeanja. Prema tome, ona sme da obea samo mogue, ne
raunajui ono to je plod elokvencije i literarnih hiperbola.
Opisani rizik ne postoji za partije koje su, zbog malog obima ili niskog
koalicionog potencijala, iskljuene via facti iz uea u vlasti. Unutar te
grupe vanu ulogu imaju antisistemske partije koje osporavaju legitimacionu
matricu politikog sistema ili/i imaju negativan stav prema njegovim
kljunim vrednostima i institucijama. Te partije mogu lako da licitiraju sa
izbornim ponudama, bez bojazni od izbornih sankcija, to predstavlja neku
vrstu prednosti nedogovorne opozicije, o emu e jo biti rei. Pomenuli
smo socijalno uenje partijskih rukovodstava, koje se sastoji u izbegavanju
da ponove ranije uinjene pogreke, ali uz to se odvija i socijalno uenje
biraa, koje se oituje u njihovoj sve manjoj spremnosti da partijama veruju
na re i u sve eem vezivanju podrke nekoj partiji za procenu da je ona
spremna i sposobna da realizuje izborna obeanja. Samo ako je u prethodnom
razdoblju demonstrirala te kvalitete, partija stie poverenje u birakom
telu i zadobija veliki broj glasova.
1.3.4. Programska opredeljenja

Kao to smo prethodno istakli, Von Beyme (1985, 29) je ispravno
ocenio da su u zapadnoj Evropi samo partije zasnovane na ideologiji, a ne
iskljuivo na sistemu zavisnosti (patronage) ili na linoj harizmi voe, uspele
da zadobiju vrsto i trajno uporite u birakom telu. Zbog toga on naglaava
da su partije udruenja sa zajednikim vrednostima i normama (naglasio
V.G.) koja su bila u stanju da se osamostale od linosti odreenog lidera
i da, tokom vremena, postanu samostalne.
Ideoloko-politiki projekti partija formulisani su, po pravilu, u
pismenom obliku (program, povelja, statut, deklaracija principa, manifest)
i sadre ne samo vie ili manje vernu sliku drutveno-politike stvarnosti
nego i njeno objanjenje i (kad je re o partijama koje se bore protiv statusa
quo) plan korenitih promena poretka. Ono to partijska ideologija izriito
tvrdi, opovrgava i predlae nije njeno itavo podruje. Uz to, ideologije
sadre, kako primeuje Zarka (1976, 41-42), jo dva dela: jedan implicitan
i jedan nereeni deo. Implicitno je veli ovaj autor ono to se razume
po sebi i to nije predmet spora. Nereeno, to je ono to se ne razume samo
po sebi, a upravo suprotno (to je ono VG) to bi bilo predmet spora i to
bi razorilo saveznitva i klasnu strategiju.
Nereeni deo ideologije koji pominje Zarka zavisi od usmerenosti
i sadraja ideologije i od poloaja partije koja tu ideologiju zastupa. No,
funkcija nereenog dela nije samo u tome, kako smatra citirani pisac, da
prikrije prave namere partije zbog kojih bi aktuelni ili potencijalni saveznici
mogli da promene svoj odnos prema njoj nego i u tome da osigura politiku
partiju od izricanja jasnih sudova o nekim promenljivim ili unapred teko
previdljivim aspektima stvarnosti. Nereeni deo ideolokog projekta partije
postoji, najkrae reeno, da bi partija u svojoj tekuoj politici imala to iri
radijus samostalnosti. Ware (1996) i Zarka naglaavaju da postoji implicitni
aspekt partijskog programa koji sadri mnoga verovanja i vrednosti lanova
ili partijski etos koji partija ne skriva svesno, ve njegovi znaajni delovi
ili nisu artikulisani ili ih lanovi partija ne smatraju vrednim saoptavanja.
Ti aspekti belei Ware (1996, 20) mogu da postanu veoma vani, na
primer, kada je partija na vlasti i kada je suoena sa potrebom da odgovori
na nepredviene okolnosti za koje je politika navedena u manifestu (ili
34
programu V.G.) neodgovarajua ili ireleventna, ili koje je prisiljavaju na

naputanje obaveza iz manifesta. U manje vidljiv ideoloki element partije,
ali kljuni za njen identitet, Waller (1996, 25) ubraja partijski folklor, koji
se sastoji od kolektivne memorije koja uva od zaborava uspomene o prolim
borbama, kao i partijski Panteon i demonologiju.
Ni izriiti deo partijske ideologije nije, meutim, jedinstven. Sa
stoji se iz dva segmenta: prvi sainjavaju ciljevi, uverenja i vrednosti koji
su zabeleeni u ideolokom programu (platforma, deklaracija principa,
manifest) i oni esto dugo ostaju neizmenjeni. Promene u programu partije
su reperi njene istorije i ti programi e esto belei Waller (1996, 25)
sadrati fraze koje zadravaju ogromnu simboliku vrednost za lanstvo, ak
i kada je njihovo bukvalno savremeno znaenje postalo nejasno. Partijski
projekt ima i drugi, konkretniji segment, koji se sastoji od paradigmi koje
konkretnije odreuju smisao pojedinih stavova i obezbeuju sledbenicima
jasno uputstvo za politiku akciju. Odnos ideologije i paradigme je, kako
belei Gouldner (1968, 220), srodan odnosu apstraktnog i konkretnog. I
ideologija i paradigme slue, izmeu ostalog, kao standardi koji pomau
ljudima u donoenju odluka i u formulisanju politike. Paradigma je, meutim,
relativno konkretna predstava onog to je poeljno i traeno, dok je ideologija
relativno opta i apstraktna. Ako, na primer, jedna ideologija trai od oveka
da uspe, paradigme uspeha izvesnih ljudi mogu odreeno definisati da je
uspeh posedovati aston martina ili biti oslovljavan sa potovanjem ser.
Preko paradigmi partijska ideologija se pretvara u politiku pa se zbog toga
uticaj partije u drutvu ne izraava samo brojem ljudi koji se zvanino
deklariu kao pristalice partije nego i stepenom prihvaenosti njenih vanih
paradigmi u drutvu (efikasnosti, uspeha, sree, potenja itd.).
Iako su paradigme u vrstoj korelaciji sa odreenim ideologijama,
one ne nose izriite ideoloke oznake, to pospeuje njihovo prihvatanje u
drutvu. Usvajanje partijske ideologije esto poinje prihvatanjem njenih
vanih paradigmi, a odbacivanje tih paradigmi neporeciv je znak odbacivanja
ideologije u celini, bez obzira to esto i nakon toga pojedinci nastavljaju da
deluju u politikoj partiji i da za nju glasaju, nesvesni, ili nedovoljno svesni,
stvarnog raskida.
Jezikom sociologije religije mogli bismo rei da upranjavanje kulta
nadivljava gubitak vere. Budui da ideoloki ciljevi, vrednosti i opredeljenja
neosetno prelaze u promenljive paradigme, partijska ideologija se, umesto
jasno odreenog sistema, moe shvatiti kao niz koncentrinih krugova
35
sa poroznim granicama koji oznaavaju razliite nivoe operacionalizacije
fundamentalnih programskih stavova, pri emu stabilnost stavova pozitivno
korelira sa nivoom apstraktnosti; opti stavovi su stabilniji od konkretnih
opredeljenja (Goati, 1978, 47).
Isticanje da su politike partije ideoloke organizacije ne znai da svi
lanovi u istoj meri prihvataju oficijelna partijska opredeljenja. Naprotiv,
iskustvena evidencija i rezultati brojnih empirijskih istraivanja pokazuju
da se intenzitet i obim njihovog prihvatanja partijskih opredeljenja veoma
razlikuju. Nalazi tih istraivanja govore, izmeu ostalog, da usvajanje
partijskih opredeljenja pozitivno korelira sa poloajem lana u hijerarhiji,
drugim reima da rukovodioci u veoj meri prihvataju partijska opredeljenja
nego obini lanovi. Unutar partija, u pogledu prihvatanja programskih
opredeljenja uporedno posmatrano nije re samo o razlikama izmeu
lanstva i rukovodstva ve i unutar lanstva i unutar rukovodstva.
U stvari, partije najee nisu ideoloki podeljene samo horizontalnom
linijom na vrh i bazu, nego i brojnim vertikalnim linijama, zbog
ega neke od njih lie na labave koalicije uih grupa, emu je posveena
glava V (Interni akteri i procesi u partijama). Pored intenziteta i obima
prihvatanja partijske ideologije od strane lanova, treba uzeti u obzir i trei
vaan aspekt: konzistentnost ideolokih opredeljenja lanova, tj. stepen
usaglaenosti ideja i vrednosti koje pojedinac usvaja. Od toga koliko je
ideoloko opredeljenje lanstva konzistentno u velikoj meri zavisi uspeh
politike akcije; nekonzistentna ideoloka opredeljenja lanova uslovljavaju
nejedinstvenu i neefikasnu politiku akciju partije.
Prema Convers-u (1967), stupanj konzistentnosti ideolokih opredeljenja
partijskih lanova rezultat je delovanja sledee tri vrste pritisaka (constraints):
logikih, psiholokih i socijalnih, u koje prvenstveno spada informisanost.
Odsustvo adekvatne informisanosti, prema citiranom piscu, znai odsustvo
vanog pritiska ka konzistentnosti. Ideoloka nekonzistentnost izvire u velikoj
meri i iz interesne heterogenosti partijskog lanstva. Saznajna perspektiva
lanova iji je drutveni poloaj razliit po pravilu je razliita; zato lanovi
i nesvesno (ili nedovoljno svesno) distinktno interpretiraju opte ideje
partijske ideologije i sa nejednakim intenzitetom prihvataju njene pojedine
ciljeve i vrednosti.
Programska orijentacija je znaajna komponenta koja utie na tip
sledbenika, organizaciju i na tip partije, a ne izolovani element partijskog
ivota. Obrazloiemo to u najkraim crtama.
36
Prvo, povezanost izmeu programskih ciljeva-vrednosti partije, sa jedne

strane, i sastava njenog lanstva i izborne klijentele, sa druge strane, bezmalo
je samorazumljiva, jer odreeni ciljevi-vrednosti odgovaraju, kao rukavica
ruci, interesima pojedinih segmenata drutva. Ipak, interesne preferencije
lanova i biraa nisu samo pasivan otisak programskih opredeljenja, nego
i objektivna injenica o kojoj je partijsko rukovodstvo prisiljeno da vodi
rauna. U sluaju da ono to previdi, lanovi naputaju partiju, a birai
joj uskrauju poverenje na izborima. Podrka lanstva nekim principima
partijskog programa objanjava dugovenost tih principa. Dobra ilustracija
za to je lan 4 programa britanskih laburista usvojenog 1918. godine, kojim
se propagira zajednika svojina nad sredstvima za produkciju, raspodelu i
razmenu. Taj lan, iz kojeg je proizilazilo zalaganje laburista za nacionalizaciju
velikog broja privrednih grana, promenjen je, posle viedecenijske rasprave,
tek 1994. godine, na insistiranje Tony-ja Blair-a.
Drugo, kad je re o uticaju programske orijentacije na organizaciju,
moe se pretpostaviti da su partije koje zagovaraju promenu statusa quo
organizovane po principu stroge subordinacije niih organa u odnosu na
vie i da nastoje da ukljue u svoje redove to vei broj lanova.
Nasuprot tome, partije koje podravaju postojei politiki sistem u
razdoblju kada on nije ugroen visoko su decentralizovane i angauju
manji broj lanova. Tree, ideoloka usmerenost vri snaan upliv na tip
partije, to Kitschelt (2001, 103-114) rezimira na sledei nain: Ideologija
koja se zalae za univerzalne vrednosti verovatnije e podstai obrazovanje
programatske partije, nego ideologija koja istie partikularistike grupne
zahteve. Ideologija koja afirmie partikularistike zahteve podstie, prema
citiranom piscu, obrazovanje klijentelistikih i harizmatskih partija (o kojima
e biti rei u glavi VIII).
1.3.4.1 Pritisci ka uniformnosti
Ideoloka konvergencija partija u zemljama stabilne demokratije koja
se uoava od druge polovine dvadesetog stolea (Goati, 1984), rezultat je
najpre viedecenijskog nastojanja partija da se priblie prosenom birau
radi to boljeg izbornog uinka. Drugi inilac koji je ubrzao taj proces je
krah zemalja realnog socijalizma 1989/1990. to je podstaklo bezmalo
sve komunistike partije u zemljama stabilne demokratije da odbace ideje
o dravnom (drutvenom) vlasnitvu kao superiornom obliku svojine i o
37
diktaturi proletarijata kao obliku politikog ureenja i da, umesto toga,
prihvate institucije privatne svojine i predstavnike demokratije. Stavovi o
superiornosti predstavnike demokratije i trine privrede iroko su elaborirani
u programskim dokumentima partija postkomunistikih zemalja, ak i u
dokumentima ogromne veine ranije vladajuih komunistikih partija. Ali,
prihvatanja skoro identinog grozda temeljnih programsko-politikih
stavova suoilo je partije postkomunistikih zemalja ovog regiona sa pitanjem
koje bi se moglo formulisati na sledei nain: Kako se na izbornom tritu
razlikovati od konkurenata koji nude bezmalo isti proizvod? Jedini odgovor
na to pitanje sastoji se u obeanju boljeg (breg) sprovoenja istih ili sasvim
slinih izbornih ciljeva i u naglaavanju superiornosti vlastitih kadrovskih
reenja u odnosu na reenja drugih partija.
Ne treba, takoe, smetnuti s uma da je u postkomunistikim zemljama
centralne i jugoistone Evrope programska raznovrsnost partija priguena
i uticajem meunarodnog okruenja, pre svega ekonomsko-politiki monih
drava i njihovih finansijsko-ekonomskih organizacija. Te drave i organizacije
uslovljavaju neophodnu pomo vladama postkomunistikih zemalja bez
obzira na njihovu ideoloku boju striktnim potovanjem unapred
odreene stope inflacije, rasta plata, stepena spoljnje i unutranje zaduenosti,
obavezom privatizacije odreenih sektora, smanjivanjem subvencija javnim
preduzeima i dr.
Tom pritisku je teko odoleti, to dobro ilustruje Maarska socijalistika
partija (MSP), koja je na izborima 1994. godine osvojila 37% glasova i
vie od 40% mandata obeavajui u predizbornoj kampanji veu socijalnu
pravdu i izdanu pomo siromanim i socijalnim gubitnicima. Ali, MSP je,
u koaliciji sa liberalima, bila prisiljena da, u elji da ispuni uslove za ulazak u
EU za ta se zalae 4/5 maarskih graana pristupi drastinom stezanju
kaia i smanjivanju socijalnih davanja. Kao rezultat takve politike, raspon
izmeu najvieg i najnieg prihoda povean je u Maarskoj sa 1:3 na 1:8!
(Bogdanovi, 2005, 101-102).
Re je, zapravo, o nekoj vrsti meunarodne naddeterminacije, zbog
koje se politika vlad postkomunistikih zemalja odvija u velikoj meri
nezavisno od ideoloke orijentacije partija koje su ih obrazovale. U takvim
okolnostima, differentia specifica izmeu partij sve je manje u sferi ideologije,
a sve vie u sferi efikasnosti sprovoenja u sutini identine politike.
38
1.3.4.2 ,,Ideoloke porodice

Ideologija je konstitutivni element partijskog identiteta, internog i
eksternog, ili politikog profila partije koji izraava raison dtre partije
(Luebbert, 1986, 53). Interni identitet zasnovan je na tradiciji, nainu
komuniciranja i obiajima unutar organizacije po kojima se prepoznaju
njeni lanovi, a eksterni je utemeljen na slinostima i razlikama na osnovu
kojih spoljni posmatrai prepoznaju partiju i odreuju njeno mesto
u partijskom univerzumu. Re je kako o sadraju principa izloenih
u partijskim dokumentima tako i o nainu na koji se primenjuju. Mair
(1997, 21) ispravno naglaava razliku izmeu istorijskog identiteta partije
i identiteta koji proizilazi iz njenog tekueg delovanja partije u datom
politikom sistemu (slino: Sartori, 1976, 171; Waller, 1996, 23). Ta razlika
nastaje zato to partije ponekad, pod pritiskom spoljnih prilika ili promene
odnosa snaga u vlastitom okviru, odstupaju od svog izvornog identiteta. U
takvim okolnostima partijska propaganda nastoji da minimizira odstupanja
i da ih, tavie, proglasi nepobitnim znakom doslednosti. Napori partija da,
po svaku cenu, demonstriraju programsku doslednost i ouvaju predstavu
o istorijskom identitetu rezultat su njihove tenje da zadre stare izborne
pristalice koje vlastitu lojalnost zasnivaju upravo na tom identitetu. Ipak,
krupne programske zaokrete teko je prikriti, a odluka o njima nosi sa sobom
velike politike rizike. Malo je, na primer, verovatno da e katolike partije
podrati abortus, a agrarne smanjivanje subvencija zemljoradnicima, ukratko
prethodni identiteti imaju trajne politike implikacije (Mair, 1997, 21).
Von Beyme (1985; 2002) je ponudio iroko prihvaenu programsku
klasifikaciju zapadnoevropskih partija koja se zasniva na tri kriterija: ideolokopolitikoj orijentaciji, vrsti drutvenog rascepa iz kojeg je partija nastala i
pripadnosti nadnacionalnim federacijama. Koristei navedene kriterije,
Von Beyme nabraja, po redu nastajanja na evopskoj politikoj sceni, sledee
ideoloke porodice (on koristi francuski izraz les familles spirituelles):
1. liberalnu i radikalnu;
2. konzervativnu;
3. socijalistiku i socijaldemokratsku;
4. hriansko-demokratsku;
5. komunistiku;
6. agrarnu;
39
7. regionalnu i etniku;
8. desno ekstremistiku i, najzad,
9. ekoloku.
Korienje ideologije, kao jednog od kriterija podele, olakano je time
to, kao to smo prethodno napomenuli, partije u zapadnoj Evropi imaju
dugu istoriju i to retko menjaju svoja osobena i prepoznatljiva programska
stanovita. Po sebi se razume da pisci koji ne smatraju ideologiju kostitutivnim
obelejem partija (Downs, 1957; Duverger, 1964; Duverger, 1976; Epstein,
1956; Epstein, 1967; Sartori, 1976; Panebianco, 1988 i dr.) ne pridaju vei znaaj
klasifikaciji utemeljenoj na ideolokom kriteriju. Sve vre i intenzivnije
veze izmeu partija unutar Evropske unije i njihovo zajedniko delovanje u
Evropskom parlamentu pojaali su, prema Von Beyme-u, trend konvergencije
izmeu partija iz iste ideoloke porodice ali i smanjivanje programskih
razlika izmeu razliitih ideolokih porodica.
Postavlja se pitanje kakve bi rezultate dala primena Von Beyme-ove
klasifikacije na partijsku scenu Crne Gore. Pokuaj odgovora na njega
sudara se sa dve teko premostive prepreke: prva su uopteni i/ili hibridni
partijski programi u kojima figuriraju protivrena programska opredeljenja,
a druga je to to se partije, kada dou na vlast, ne pridravaju proklamovanih
programskih opredeljenja. Sasvim uslovno, mogli bismo ipak u Crnoj Gori
svrstati LSCG (do prestanka delovanja, sredinom 2005), Liberalnu partiju i
Pokret za promene u liberalnu i radikalnu ideoloku porodicu, jer insistiraju
na idejama koje ine programsko jezgro partija te porodice: ravnopravnosti
svih graana pred zakonom, zatiti manjina i jaanju decentralizacije, odbrani
privatne svojine, preduzetnitvu i univerzalizaciji prava na obrazovanje i
jaanje meunarodnih integracija. DPS i SDP pripadaju socijalistikoj i
socijaldemokratskoj porodici, dok je SNP, uprkos evoluciji, zadrao neka
obeleja partija komunistike porodice. Veina ostalih partija Crne Gore
bliska je konzervativnoj porodici, jer prihvataju neke od sledeih ideja
konzervativnog kanona: veru u boansko provienje, prihvatanje boanske
misterije i bogatstva tradicionalnog ivota, podrku poretku i socijalnoj
stratifikaciji, priznanje identiteta privatne svojine i slobode, veru u tradiciju
i tradicionalna prava, kao i svest da promena i reforma nisu identine i
da je spora promena sredstvo ouvanja (Von Beyme, 1985, 49). Ponovo
naglaavamo da je ova klasifikacija nategnuta, jer su kako koaliciono
ponaanje partija Crne Gore pokazuje granice izmeu politikih porodica
porozne i porodina pripadnost malo utie na njihovo politiko delovanje
40
41
(Goati, 2000).
U programskim dokumentima partija figuriraju mnogi stavovi i
opredeljenja od efemernog znaaja, a sutinsku orijentaciju tih programa
odreuje odnos prema dve terminalne vrednosti o kojima govori Rokeach
(1973): jednakosti i slobodi. U odnosu prema tim vrednostima nastala je u
Francuskoj graanskoj revoluciji 1789. godine distinkcija na levicu i desnicu,
koja od tada do danas predstavlja jednu od najkorienijih metafora u
ikonografiji politikog prostora. Levica je u Francuskoj revoluciji oliavala
tenju za jednakou i slobodom, naspram nejednakosti i feudalne hijerarhije,
na kojima je bio zasnovan ancien rgime. Za levicu je vezivan grozd
vrednosti-stavova u koji spadaju: sloboda, jednakost, bratstvo, prava, napredak,
reforma i internacionalizam, a za desnicu: autoritet, hijerarhija, poredak
obaveze, tradicija, reakcija i nacionalizam (Hejvud, 2004, 471). Pojmovni par
levica/desnica bio je sistematski obesmiljavan u decenijama posle Drugog
svetskog rata od strane komunistikih partija, prvenstveno KP SSSR, koje su
prisvojile pojam levice i negirale levi karakter socijaldemokratskih partija
na Zapadu. Takvu pretenziju Jules Monnerot sarkastino je komentarisao
na sledei nain: Oni nisu lijevo, oni nisu desno, oni su na Istoku (prema:
Von Beyme, 2005, 57).
Kada se, primera radi, dihotomna podela levica/desnica analitiki
percipira sa stanovita autoritarnosti, kako su to inili pojedini autori (npr.
Schils, 1954), onda se moe dovesti u pitanje validnost jednolinearne
ljestvice politikih i socijalnih stavova na ijem desnom ekstremu se nalaze
faisti... a na drugom kraju... potpuni demokrati. U tom cilju Shils (kao
to se vidi iz tabele koja sledi) istovremeno navodi osnovne karakteristike
autoritarne desnice i ekvivalentne karakteristike autoritarne ljevice
(prema: iber, 1998, 155):
1.3.4.3 Levica i desnica
U programskim dokumentima partija figuriraju mnogi stavovi i
opredeljenja od efemernog znaaja, a sutinsku orijentaciju tih programa
odreuje odnos prema dve terminalne vrednosti o kojima govori Rokeach
(1973): jednakosti i slobodi. U odnosu prema tim vrednostima nastala je u
Francuskoj graanskoj revoluciji 1789. godine distinkcija na levicu i desnicu,
koja od tada do danas predstavlja jednu od najkorienijih metafora u
ikonografiji politikog prostora. Levica je u Francuskoj revoluciji oliavala

tenju za jednakou i slobodom, naspram nejednakosti i feudalne hijerarhije,
na kojima je bio zasnovan ancien rgime. Za levicu je vezivan grozd
vrednosti-stavova u koji spadaju: sloboda, jednakost, bratstvo, prava, napredak,
reforma i internacionalizam, a za desnicu: autoritet, hijerarhija, poredak
obaveze, tradicija, reakcija i nacionalizam (Hejvud, 2004, 471). Pojmovni par
levica/desnica bio je sistematski obesmiljavan u decenijama posle Drugog
svetskog rata od strane komunistikih partija, prvenstveno KP SSSR, koje su
prisvojile pojam levice i negirale levi karakter socijaldemokratskih partija
na Zapadu. Takvu pretenziju Jules Monnerot sarkastino je komentarisao
na sledei nain: Oni nisu lijevo, oni nisu desno, oni su na Istoku (prema:
Von Beyme, 2005, 57).
Kada se, primera radi, dihotomna podela levica/desnica analitiki
percipira sa stanovita autoritarnosti, kako su to inili pojedini autori (npr.
Schils, 1954), onda se moe dovesti u pitanje validnost jednolinearne ljestvice
politikih i socijalnih stavova na ijem desnom ekstremu se nalaze faisti...
a na drugom kraju... potpuni demokrati. U tom cilju Shils (kao to se vidi
iz tabele koja sledi) istovremeno navodi osnovne karakteristike autoritarne
desnice i ekvivalentne karakteristike autoritarne ljevice (prema: iber,
1998, 155):
Tabela 1: Osobine autoriratne ljevice i desnice
Karakteristike
autoritarne ljevice
1.
Zahtjev za potpunom i neogranienom

lojalnou grupi
Insistiranje na nunosti konflikta interesa

izmeu radnike klase, iji je voa
partija, i svih ostalih klasa, i potrebi za
2.
nepopustljivou konfrontiranja prema
drugim klasama ak i u vrijeme oigledne
saradnje i zatija
Karakteristike
autoritarne desnice
Ekstremna mrnja prema svima

koji su izvan grupe
Ekstremna submisivnost prema
pripadnicima grupe
Stalna primjena kriterijuma interesa partije u

Uspostavljanje otrih granica
prosuivanju svake osobe i situacije i potreba
3.
izmeu grupe kojoj se pripada i
za izbjegavanjem eklekticizma u doktrini i
svih ostalih grupa
oportunizma i kompromisa u praksi
42

Naglaavanje klasnih karakteristika
pojedinaca i interpretacija njihovog
4.
djelovanja u iskljuivom svijetlu njihove
klasne pozicije
5.
6.
7.
8.
9.
Vjerovanje da je cijela istorija istorija

klasnih borb
Odbijanje postojanja iste istine i napad na
one koji prihvataju istu nauku ili umjetnost
radi umjetnosti
Vjerovanje da je izraavanje osjeaja znak
slabosti i da ono interferira s korektnom
interpretacijom realnosti i izborom pravog
kursa akcije
Vjerovanje u sveprisutnost Wall streeta i
prisutnost interesa kapitala u svim sferama,
i vjerovanje da nad njim treba ostvariti
potpunu kontrolu
Ideal besklasnog drutva bez privatnog
vlasnitva nad sredstvima za proizvodnju, pa
prema tome i bez konflikta, carstvo slobode
gdje e se ljudi osloboditi alijenacije i postati
stvarno humani
Tendencija kategorizacije
pojedinaca prema odreenim
specifinim kvalitetima i stvaranje
sudova po naelu sve ili nita
Doivljaj svijeta kao carstva

sukoba
Prezir prema istoj teorijskoj ili

kontemplativnoj aktivnosti*/
Odvratnost prema manifestaciji
osjeanja
Vjerovanje da je svako i svaka
grupa objekt manipulacije i da
pojedinac i grupa mogu preivjeti
jedino manipulacijom drugih
Ideal beskonfliktnog, potpuno

harmoninog drutva, nasuprot
okolnostima ili sluajnostima
konfliktnog haosa
Poetkom treeg milenijuma podela na levicu i desnicu je opstala,

ali nije tako odsena kao ranije, jer postoji mnogo programsko-politikog
preklapanja izmeu levih i desnih partija. Ipak, leve partije imaju u
programskom sreditu, kako dobro zapaa Von Beyme (2005, 75), jaanje
dravnog sektora, a tipina taka programa desnih partija je law and order.
Norberto Bobio (1997) nastoji da antitezi levica/desnica, koja je, kako on
ocenjuje, postala puka metafora politikog jezika, obezbedi neophodnu
analitiku jasnou polazei pri tome na Rokeach-evom tragu od dva
kriterija: prvi je odnos prema idealu jednakosti, a drugi relevantni kriterijum
za razlikovanje umerenog i ekstremnog krila, kako na desnici tako i na levici,
jeste razliit stav u odnosu na slobodu (Bobio, 1997, 95). Na osnovu tih
kriterija Bobio nudi sledeu etvorolanu tipologiju:
(a) ekstremna levica koja obuhvata pokrete (partije) i doktrine koji
su za jednakost i autoritarizam;
(b) centar-levica su egalitarni i liberalni pokreti;
(c) centar-desnica su liberalni i neegalitarni pokreti; i
(d) ekstremna desnica su antiliberalni i antiegalitarni pokreti.
43
Dihotomija levica/desnica koristi se i kao prikladan analitiki instrument
da izrazi razliite stavove o pitanjima koja proizilaze iz rascepa rad versus
kapital (uloga drave u privredi, pomo nezaposlenim i socijalno ugroenim,
poreska i stambena politika i dr.), to je kljuna politika kontroverza poetkom
treeg milenijuma u veini savremenih zemalja razvijene demokratije.
Stavove graana (lanova partija, simpatizera, glasaa) o tim pitanjima
mogue je predstaviti na linearnom kontinuumu sa mnogo meustupnjeva ije
polove predstavljaju levica i desnica. Takoe, pomenute stavove mogue je, u
cilju dijahronine analize, uporeivati u pojedinim vremenskim presecima
ili komparirati sa stavovima drugih partija iz istog ili razliitog partijskog
sistema. Nuan uslov za to je, naravno, da velikom delu stanovnitva nije
strana dihotomija levo-desno (Von Beyme, 2005, 76).
Dostupna empirijska istraivanja sugeriu zakljuak da je taj uslov
ispunjen u veini zemalja, o emu govori podatak da se u devet evropskih zemalja
stabilne demokratije obuhvaenih jednim komparativnim istraivanjem, vie
od dve treine graana samoidentifikovalo na skali levica/desnica (prema:
Sartori, 2003, 290). Istraivai su ak registrovali naglaenu podelu drutva na
dimenziji levica-desnica i u pluralnim drutvima, koja su otro podeljena
uzdu religioznih, ideolokih, jezikih, kulturnih, etnikih ili rasnih linija na
sutinski odvojena poddrutva (subsocieties) sa svojim politikim partijama,
interesnim grupama i sredstvima komuniciranja (Lijphart, 1984, 22).
Budge i saradnici (prema: Ware, 1996, 20) su takoe nedvosmisleno
utvrdili, na osnovu analize programskih opredeljenja partija u zemljama
stabilne demokratije ukljuujui i zemlje koje pripadaju pluralnim
drutvima, da i u partijskim programima sukob izmeu levice i desnice
predstavlja osnovnu liniju konfrontacije. Podela na levicu i desnicu snano
se manifestuje ak i u Holandiji (Von Beyme, 1985, 140-141; 2002, 78), koja
se smatra prototipom pluralnih drutava. Ista ocena vai za Crnu Goru,
koja je po svojoj etniko-religioznoj strukturi heterogena i u kojoj se, kao i u
Holandiji, linije socijalnih rascepa (cleavages) probijaju na politiki teren.
Preliminarni nalazi istraivanja sprovedenog 2004. u Crnoj Gori na 1500
ispitanika (South-East Social Project; rukovodilac: Albert Simicus) pokazali
su da se skoro tri etvrtine crnogorskih graana svrstava na skali levo/desno.
U Srbiji to je sluaj sa oko 52% graana (Mihailovi, 2005, 2), a u Sloveniji sa
oko 60% (Fink-Hafner i Kraovac, 2006, 95). Imajui reeno u vidu, moda
ak nije preterana ocena da dihotomija levica/desnica sublimira razlike
u drugim dimenzijama i ukazuje na stavove biraa o nekim najvanijim
44
45
konfliktnim domenima i predstavlja eho veine biraevih oseanja o znaajnim

politikim objektima (Sani and Sartori, prema: Mair, 1997, 26).
Sa nezadrivim poveanjem kompleksnosti savremenih visoko
industrijalizovanih drutava i sa porastom vanosti novih socijalnih podela,
opada znaaj klasine kontroverze izmeu rada i kapitala (ili ak izmeu
socijalizma i kapitalizma) koju politiki izraava pojmovni par levica/desnica.
Lipset (2001, 62) to ovako obrazlae: Rascepi vezani za socijalnu stratifikaciju
nisu vie glavni korelati partijske pozicije na levici ili desnici partijskog spektra.
Pitanja koja se tiu morala, abortusa, ,porodinih vrednosti, graanskih prava,
ravnopravnosti polova, multikulturalizma, imigracije, zloina i kanjavanja,
spoljne politike i supranacionalnih zajednica guraju pojedince i u pravcu
nezavisnom od njihovog socijalnoekonomskog poloaja. Lipset, meutim,
pronicljivo zapaa da se kontroverza levica/desnica pokazala fleksibilnom i
sposobnom da integrie nove teme, kako one koje je Lipset pomenuo, tako
i neke druge kao to su: odnos prema ekolokim pitanjima, studentskim
i enskim pokretima, hendikepiranim, raseljenim i proteranim licima,
istopolnim brakovima, korienju nuklearne energije i pravima ivotinja.
Pretpostavljamo da je upravo sadrinska transformacija dihotomije levica/
desnica ostvarena u programskim platformama levih i desnih partija u
zapadnoj Evropi uticala na ublaavanje otrih ivica izmeu tih partija, to
snano potkrepljuju nalazi komparativnog istraivanja sprovedenog izmeu
1983. i 1994. godine u 13 zemalja tog regiona (Mair, 1997, 33).
U oceni analitikog potencijala dihotomije levica/desnica prikloniemo
se Sartorijevoj (2003, 290) tezi da je linearni kontinuum koji oznaava tu
dihotomiju nuan ali nedovoljan, jer je, pored apcise, potrebna bar jedna
ordinata koja olakava pozicioniranje stranaka. To je posebno vano u
zemljama u kojima je politiki prostor viedimenzionalan. Kad je re o
Crnoj Gori, ulogu ordinate mogla bi da ostvari dimenzija proevropsko/
tradicionalno, ime se dobijaju sledea etiri kvadranta:
1. Levi-proevropski
3. Tradicionalni-levi
2. Desni-proevropski
4. Tradicionalni-desni
U Crnoj Gori se u prvom kvadrantu (opet uslovno) nalaze SDP i DPS,

u drugom kvadrantu nalazi se LSCG, LP i NS i Pokret za promene, u treem
kvadrantu SNP, a u etvrtom kvadrantu SNS.
1.3.5 Interesna pristrasnost

Friedrich (1958, 450) naglaava da partije osvajaju vlast u korist
rukovodstva, a da od toga lanstvo stie materijalne i spiritualne koristi. To
zapaanje upozorava na vanu injenicu da su politike partije interesne
organizacije u kojima se rukovodioci i lanovi ne angauju samo iz filantropskih
pobuda nego sa ciljem da ostvare linu korist. Nezaobilazno pitanje u ovoj sferi
je, svakako, i da li su partije pristrasne u korist odreenih drutvenih grupa
(klasa, slojeva, rasnih, verskih i etnikih zajednica). Na klasnoj pristrasnosti
kao konstitutivnom svojstvu politikih partija tradicionalno insistiraju
marksistiki orijentisani pisci u okviru osobene filozofije istorije po kojoj je
radnika klasa predestinirani akter koji, nakon dolaska na vlast, ukida klasnu
podelu drutva i uspostavlja komunizam. Nasuprot tome, pisci nemarksistike
orijentacije odbacuju klasnu prirodu partija, premda neki od njih ne negiraju
uticaj klasne podele drutva na partije. Duverger (1976, 234), na primer,
uvaava uticaj klasa na partije i belei: Podela evropskih partija XIX stolea
na konzervativne i liberalne moe se opisati kao suprotstavljenost izmeu
zemljine aristokratije i trgovake, industrijske i intelektualne buroazije:
pojava socijalistikih partija na poetku dvadesetog veka koincidira sa ulaskom
radnike klase u politiki ivot... Lipset (1961, 6), takoe, naglaava da su klase
najvanija osnova politikih razlika, a da partije predstavljaju demokratski
izraz klasne borbe. Lazarsfeld, Berelson i Gaudet (1944, 27) zakljuuju,
na osnovu empirijskih istraivanja izbornih opredeljenja, da linost misli
politiki ono to je socijalno. Socijalne karakteristike determiniu politike
preferencije.
Ali, u postindustrijskoj eri empirijska istraivanja u zemljama stabilne
demokratije pokazuju da su socio-profesionalna obeleja biraa u sve slabijoj
korelaciji sa njihovim izbornim izjanjavanjem, to oznaava krupnu promenu
u odnosu na razdoblje do sredine dvadesetog stolea, kada se ta korelacija
snano oitovala. Do promene je dolo zbog korenitih transfomacija brojnosti
i poloaja pojedinih socio-profesionalnih grupa i stoga to partije nastoje da
privuku prosenog biraa te, zbog toga, izbegavaju favorizovanje osobenih
interesa pojedinih drutvenih grupa. U prilog okretanja partij prosenom
birau govore programski dokumenti samih partij u kojima one naglaavaju
svoju neutralnost u odnosu na interese uih grupa i svoj optedrutveni
karakter. To jo ubedljivije potvruje socijalno heterogen sastav glasaa i
46
lanova savremenih partija, zbog ega se prema Sartoriju (1990, 155) ne

moe govoriti da neka partija reprezentuje odreenu klasu. Pomenuti pisac
polazi od toga da pojam reprezentacije oznaava da reprezent deluje u ime
reprezentovanih, to se kod sadanjih partija ne moe empirijski verifikovati.
Ako prihvatimo pojam reprezentacije u Sartorijevom znaenju, rezultati
brojnih empirijskih istraivanja, zaista, u velikoj meri opovrgavaju tezu da
partije reprezentuju klase. Najvie to se moe zakljuiti iz tih istraivanja je
da pojedine klase i slojevi inkliniraju odreenim partijama. Ali, i tako odreen
odnos izmeu klasa i partija pretrpeo je krupne promene od poslednje treine
dvadesetog stolea do danas. Nastankom najpre sveobuhvatnih pa potom
kartelskih partija u zemljama stabilne demokratije (o kojima e biti rei u
glavi VIII) povezanost izmeu klasno-slojnog poloaja i glasanja postala je
jedva uoljiva.
1.4. ,,Lica partije

U analizi partija Key (1964) razlikuje tri aspekta:
(1) partiju u birakom telu (na terenu),
(2) partiju kao organizaciju na elu sa centralnim rukovodstvom i
(3) partiju u vlasti.
King (1969, 114) je ovu trihotomnu podelu oznaio kao tri lica
partije. Tu distinkciju prihvatili su i razvili i drugi autori (Mair, 1997; Katz,
2002; Katz and Mair, 2002). Prvo od tri lica (partija na terenu) obuhvata
bazine organizacije (masovnih partija) i njihove lanove, ali i aktiviste koji
uestvuju u izbornim kampanjama, pojedince koji novano podravaju
partiju, bez obzira na to da li imaju partijsku knjiicu, kao i pripadnike
drugih organizacija koji su kolektivno ulanjeni u partiju. Partija na terenu,
uglavnom je za razliku od partijskog rukovodstva i partije na javnim
poloajima dobrovoljna, amaterska. Partija na terenu raspolae novanim
sredstvima, radnom snagom i informacijama. Ovaj aspekt, naglaava Katz
(2002, 97), obezbeuje partiji legitimitet.
Organizovanje lanstva odvija se, najee, po teritorijalnom principu, to
je sluaj sa svim relevantnim partijama Crne Gore. Sasvim retko primenjuje
se interesni princip koji je otelotvoren, na primer, u formi tematskih krugova
(circoli tematici) u Italijanskom centru hrianske demokratije. Interesno
47
organizovanje propisivao je i Statut Socijalistike partije Srbije (1992), ali
ga je ta partija via facti napustila posle oktobarskog preokreta 2000. godine,
kada je eliminisana sa vlasti i potisnuta u opoziciju. Osim toga, sintagma
interesno organizovanje SPS-a oznaila je samo semantiku inovaciju,
novi naziv za funkcionalno (elijsko) organizovanje koje je koristio Savez
komunista Jugoslavije (SKJ) i druge komunistike partije, a koje je zabranjeno
po jugoslovenskom Zakonu o politikim organizacijama (1990).
Drugo lice partije obuhvata centralno partijsko rukovodstvo (glavni
tab), sastavljeno od pojedinaca izabranih od partije na terenu. Osnovni
resurs centralnog partijskog rukovodstva je mrea komunikacija pomou
koje ono deluje kao glavni posrednik izmeu partije i drutva. Ako partija
na centralnom nivou vodi spisak lanova to, uz pomo kompjutera ini
danas veina partija to obezbeuje rukovodstvu sposobnost da direktno
komunicira sa partijskim lanovima, zaobilazei nie organizacione nivoe
i srednje rukovodee kadrove partije na terenu, to jaa mo rukovodstva.
(Katz, 2002, 99)
Najzad, tree partijsko lice je partija na javnim poloajima. U
demokratskim zemljama to lice ima dve karakteristike: prvo, pojedinci
zaposedaju javne poloaje zahvaljujui partiji, i drugo, ti poloaji su u
javnoj sferi i njihovi nosioci treba, naelno uzev, da slue optem interesu.
Organizacioni oblik partije na javnim poloajima su vlada (bez obzira na
to da li je partija na vlasti sama ili u koaliciji) i poslaniki klub. Partija na
javnim poloajima ima vie resursa koji mogu da budu korieni interno
ili eksterno. Najoigledniji (resurs V.G.) je zakonsko ovlaenje da donosi
dravne odluke. Naroito, kada je na vlasti, partija na javnim poloajima
moe da odreuje (u velikoj meri) sadraj zakonodavstva, ona moe da
rukovodi akcijom birokrata i tako dalje; ak i kada je u opoziciji partija na
javnim poloajima nije potpuno liena uticaja. (Katz, 2002, 96)
Vanost triju lica razliita je u pojedinim tipovima partija: kadrovskim,
masovnim, sveobuhvatnim i kartelskim (o tome u glavi VIII). Izmeu triju
lica partije najee ne vladaju harmonini odnosi, nego manje ili vie
ogorena (uglavnom pritajena) borba za prevlast. Generalno posmatrano,
radnike partije, prvenstveno komunistike, davale su prednost centralnom
partijskom rukovodstvu, dok su parlamentarna grupa i/ili vlada redukovane
na longa manus rukovodstva. To ne vai za graanske partije, kod kojih je
tradicionalno prvenstvo uvek imao parlamentarni klub i vlada (vladavinsko
lice), ali to nije prolazilo bez protesta sve monijeg centralnog partijskog
48
rukovodstva koje je teilo da nametne svoju volju poslanicima. Tu je tenju

Ostrogorski (1902) jetko okarakterisao kao nastojanje udovita koje tei
da uniti svoje tvorce. Naravno, u politikom ivotu navedena lica partije
mogue je razlikovati samo analitiki jer, u praksi, pojedinci mogu da budu
u sastavu vie partijskih lica, npr. mogu biti lanovi centralnog rukovodstva
i ministri, ili partijski aktivisti na terenu i poslanici. U zemljama stabilne
demokratije uoava se, od kraja sedamdesetih godina prolog stolea,
univerzalna tendencija jaanja partije na vlasti, uz istovremeno slabljenje
centralnog partijskog rukovodstva i, jo vie, partije na terenu, posebno
lokalnog nivoa organizovanja (Farrell and Webb, 2000, 118).
1.5. Relevantne partije

U pojedinim zemljama deluje veliki broj partija, od kojih su neke male
i politiki beznaajne. U Crnoj Gori je do 2004. godine, kada je usvojen
Zakon o politikim partijama, registrovano vie od sedamdeset politikih
organizacija, da bi se posle stupanja tog zakona na snagu njihov broj sveo
na 20. Poetkom 2007. godine u Srbiji je registrovano 329 partija, to govori
o ekstremnom viepartizmu, koji je do sredine devedesetih godina prolog
stolea cvetao i u veini drugih zemalja centralne i jugoistone Evrope
(Rumunija, Bugarska, Albanija, Hrvatska). Kada se istraiva susree sa
podatkom o postojanju vie desetina ili ak stotina registrovanih partija,
neophodno je iz partijske magme izdvojiti relevantne, vane partije koje
bitno utiu na politiki ivot. Ali, kako treba povui liniju razgranienja
izmeu relevantnih i nerelevantnih partija?
Nezaobilazan kriterijum za to je svakako zastupljenost u parlamentu,
ime se odvajaju parlamentarne od neparlamentarnih partija. Ta distinkcija
jeste vana, ali ne i dovoljna, jer podatak da partija raspolae sa jednim ili sa
nekoliko poslanikih mandata nije indikator velikog izbornog i parlamentarnog
uticaja. Ovde pravimo razliku izmeu izbornog i parlamentarnog uticaja, jer
se oni u stvarnosti najee ne poklapaju; izborni uticaj oznaava procenat (i
broj) biraa koji glasaju za odreenu partiju, a parlamentarni uticaj procenat
(i broj) poslanika partije u parlamentu. Na irinu raskoraka izmeu dva
reena procenta najvie utie tip izbornog sistema; veinski sistem, naelno
posmatrano, podstie raskorak, dok proporcionalni sistem ima obrnuti efekat
(o tome: Goati, 2001). Zadobijanje samo jednog ili nekoliko mandata ee
49
se dogaa u veinskim izbornim sistemima, u kojima u uim sredinama
dominiraju lokalne partije ili u kojima pojedinci, zahvaljujui svom prestiu,
pobeuju kao nezavisni kandidati.
Izneta ocena vai i za proporcionalne sisteme u kojima nije propisan
izborni prag (npr. Holandija) tako da partija moe u predstavnikom
telu da osvoji samo jedno ili nekoliko poslanikih mesta. Navedena ocena
je na snazi i u proporcionalnim sistemima sa visokim pragom, ali sa vie
izbornih jedinica kakav je sluaj bio u Crnoj Gori 1990. (20 jedinica), 1992.
(jedna jedinica) i 1996. godine (14 jedinica). U Crnoj Gori izborni prag je
u navedenom razdoblju bio 4%, to je, naroito 1996. godine, omoguavalo
partijama sa malim uticajem u ukupnom birakom telu republike da osvoje
poslanike mandate. Najzad, postoji mogunost da partija zadobije samo
jedan ili nekoliko poslanikih mandata i u proporcionalnim sistemima
u kojima je prihvaen neki oblik pozitivne diskriminacije (Crna Gora,
Srbija, Rumunija i dr.).
U zemljama stabilne demokratije sa dugom parlamentarnom istorijom
postoje primeri malih, patuljastih partija koje su, kao jeziak na vagi, uspele
u koalicionim vladama da utiu na oblikovanje vanih istorijskih dogaaja,
zbog ega svakako pripadaju relevantnim partijama. Ali, u zemljama koje
imaju kratku parlamentarnu istoriju poput postkomunistikih zemalja
ini nam se da kriterijum relevantnosti treba odrediti vodei rauna
prvenstveno o izbornom pragu, ijim dostizanjem partija prestaje da figurira
kao quantit ngligeable. Pokuavajui da odvoje relevantne od nerelevantnih
partija, pojedini pisci se najee opredeljuju za procenat biraa koji su
glasali za partiju na izborima. Numerika vrednost kriterijuma se kree od
2 do 5% (Klingeman, 1996, 381; Siaroff, 2000, 69; Ware, 1996, 162, Goati,
2000, 112).
Naglaavamo da usredsreivanje analize u ovoj studiji samo na relevantne
partije nipoto nije rezultat apriornog potcenjivanja uloge malih partija niti,
eventualno, uverenja da siune partije doprinose iskljuivo drobljenju
partijskog sistema i da predstavljaju inilac remeenja njegovog skladnog
funkcionisanja. Takav pristup previa da upravo male partije esto politiki
aktuelizuju vane i zapostavljene teme, izraavaju interese manjinskih grupa,
kritikuju velike partije i nastoje da onemogue zatvaranje (kartelizaciju)
partijskog sistema (Fisher, 1980, 609-612). Dodajmo tome da male partije
predstavljaju okvir za afirmaciju sposobnih lidera.
Ipak, problematika malih partija je u tolikoj meri osobena da je Duverger
50
(1976, 322) formulisao preliminarnu skicu teorije malih partija. U toj skici
on povlai otru distinkciju izmeu malih partija okupljenih oko znaajnih
linosti i partija stalnih manjina. Ta podela ima znaajne efekte na oblik
organizacije, nain delovanja i na politike perspektive partija. Ne obrazlaui,
ovom prlikom, podrobnije niz podsticajnih hipoteza koje Duverger nudi
u svom pionirskom poduhvatu, naglaavamo da je njegov napor do sada
ostao usamljen, pa se problematika malih partija moe smatrati jednim od
najzapostavljenijih podruja u istraivanju partijskog univerzuma.
Pojam funkcije koristi se u analizi politikih partija najee u dva
znaenja: prvo upuuje na razliite aktivnosti partije, a drugo na efekte
partijske aktivnosti na drutvo, politiki sistem ili na neki njegov segment.
Ako pojam funkcije shvatimo u prvom znaenju, lako se uoava da je spektar
partijskih aktivnosti veoma irok. Partije se bave razliitim delatnostima: od
izgradnje stanova, preko upravljanja fondovima socijalnog osiguranja (npr. u
Izraelu) i vrenja ak administrativnih i sudskih funkcija (u nekim afrikim
zemljama), pa do uea u izbornim kampanjama i u parlamentarnim aktiv
nostima. Za istraivanje funkcija partija bitno je, meutim, odvojiti one
njihove aktivnosti koje u drutvu mogu obavljati i druge institucije od onih
koje su imanentne politikim partijama. U naem razmatranju zainteresovani
smo samo za potonje aktivnosti.
II DEO
Funkcija partija
Pojam funkcije koristi se u analizi politikih partija najee u dva
znaenja: prvo upuuje na razliite aktivnosti partije, a drugo na efekte
partijske aktivnosti na drutvo, politiki sistem ili na neki nje-gov segment.
Ako pojam funkcije shvatimo u prvom znaenju, lako se uoava da je spektar
partijskih aktivnosti veoma irok. Partije se bave razliitim delatnostima: od
izgradnje stanova, preko upravljanja fondovima socijalnog osiguranja (npr. u
Izraelu) i vrenja ak administrativnih i sudskih funkcija (u nekim afrikim
zemljama), pa do uea u izbornim kampanjama i u parlamen-tarnim
aktivnostima. Za istraivanje funkcija partija bitno je, meu-tim, odvojiti
one njihove aktivnosti koje u drutvu mogu obavljati i druge institucije
od onih koje su imanentne politikim partijama. U naem razmatranju
zainteresovani smo samo za potonje aktivnosti.
2.1. Latentne i manifestne funkcije

Ako pojam funkcije partija shvatimo u znaenju efekata delovanja, ne
treba nipoto prevideti vanu distinkciju na manifestne (eljene i oekivane) i
latentne (neeljene i neoekivane) funkcije. Jer, tek identifikovanjem latentnih
funkcija dolazimo do bitnih naunih saznanja o politikim partijama. Merton
(1965, 127) je naveo neke znaajne latentne funkcije partije. Jedna od njih
je humanizacija odnosa u savremenom impersonalnom drutvu. Maina
(partija V. G.) priznaje da je ovek iznad svega ivo bie koje egzistira
u svom mestu stanovanja sa svojim problemima i specifinim eljama.
Osim toga, latentne funkcije politikih partija, prema citiranom piscu, jesu:
52
53
obezbeivanje privilegija lanovima, omoguavanje asimilacije i socijalnog

uspona pripadnicima manjinskih etnikih, religioznih i kulturnih grupa,
osiguravanje povlastica biznisu (ukljuujui ilegalni biznis) i najzad protivtea
formalnoj distribuciji vlasti u drutvu.
Smatramo da se obezbeivanje privilegija rukovodiocima i lanovima
teko moe smatrati latentnom funkcijom, jer se to oekuje i poima kao pravina
nadoknada za angaovanje, kao neto to se razume samo po sebi i prihvata,
pa ga treba svrstati u manifestne funkcije. Ta ocena vai i za partije koje u svojim
programskim dokumentima insistiraju iskljuivo na altruistikim podsticajima
angaovanja svojih sledbenika i oficijelno osuuju obezbeivanje privilegija.
U ovom pogledu, samo ovlaan uvid pokazuje da praksa demantuje oficijelna
opredeljenja, jer partijski aktivisti dobijaju zamane materijalne naknade od
partije, dodue esto indirektno i u zavijenom obliku. Kao dobar primer
za to mogu da poslue vladajue komunistike partije u zemljama realnog
socijalizma (do kraha tog reima 1989/1990), iji su prvaci primali na partijskim
blagajnama simbolike (radnike) nadnice, ali su imali pravo na korienje
besplatnih ekskluzivnih letovalita i svih drugih dravnih dobara i usluga.
Pored funkcija koje je naveo Merton, nabrojaemo jo neke vane
latentne funkcije partija. Prvo, u nekim, naroito ekonomski nerazvijenim
zemljama, partije predstavljaju inilac politikog odranja slabo integrisanog
drutva, ograniavanj line vlasti i ubrzavanja socijalnog raslojavanja. U
politikom ivotu Afrike, Azije i Latinske Amerike, nakon uspeno zavrene
nacionalnooslobodilake borbe, partije postaju pie Horowitz (1991, 225)
nosilac harizme. Na izvestan nain harizma partije tj. centralizovano okupljanje
energije u jedinstvenoj progresivnoj partiji, mada se ne dopada onima koji su
obrazovani po konstitucionalnim normama, jedino je sredstvo kadro da ogranii
hirove i nesigurnost iste line harizme. Harizma partija moe podneti izazov,
ili seriju izazova lake nego pojedinani lider. Na bazi partijske harizme, kulta
partije, nastaje u tim zemljama u postkolonijalnom razdoblju, buroazija.
U stvari, partijski aktivisti koji zasnivaju svoj sve bolji materijalni poloaj na
profesionalnom angaovanju u partiji, postepeno postaju deo buroazije. U
latentne funkcije treba ubrojiti i to to su partije katalizator socijalne integracije,
to potvruju podaci da su u partijama natproseno zastupljeni neoenjeni
i neudate, kao i brani parovi bez dece. Objanjenje treba traiti u tome to
partija, osim to je preduzee usmereno ka maksimalizaciji dobiti, predstavlja
i osobenu ljudsku zajednicu sa naglaenom emotivnom komponentom.
Prisustvo sastancima i uee u kolektivnim akcijama omoguava lanovima
partije intenzivne kontakte, jaa njihove poslovne i prijateljske veze, to ponekad

dovodi i do braka izmeu lanova iste partije. Empirijska istraivanja u Italiji
pokazala su da stepen partijskog aktivizma pozitivno korelira sa stepenom
brane endogamije.
2.2. Prosistemske i antisistemske partije

Uticaj aktivnosti partija na politiki sistem u kojem deluju moe se
predstaviti na linearnom kontinuumu (sa mnogo meustupnjeva) iji je jedan
pol borba za ouvanje postojeeg sistema bez ikakvih promena ili sa malim
promenama, a drugi tenja da se postojei sistem razori i uspostavi novi,
bitno razliit. Na to upuuje podela na partnerske, protivnike i neprijateljske
partije (Tiberj, 2007, 287). Umesto trolane, u istraivanjima se ee koristi
dvolana podela partija na prosistemske i antisistemske, u kojoj prosistemske
partije obuhvataju partnerske i protivnike, dok se antisistemske podudaraju
sa neprijateljskim partijama.
Ocena da li je neka partija antisistemska u velikoj meri zavisi od
percepcije ostalih partija u sistemu. Mair (1997, 211) belei: U tom smislu
antisistemski (anti-systemness) karakter (partije V.G.), kao lepota, ovde
zavisi od oiju posmatraa. Van je svake sumnje da je percepcija neke partije
od strane relevantnih drugih nadasve vana, ali teko je pretpostaviti da je
slika potpuno identina sa stvarnou, pa je, po naem uverenju, neophodno
uzeti u obzir i neke objektivne kriterije po kojima se razlikuju prosistemske
od antisistemskih partija. Meu njih spada odnos prema vaeem politikom
sistemu: prosistemske partije ne osporavaju temeljne vrednosti i institute tog
sistema, dok antisistemske ele da promene reim i ne prihvataju norme i
strukture vlasti postojeeg reima (Morlino, 1986, 34).
Dok se uticaj prve grupe partija na funkcionisanje datog politikog
sistema smatra pozitivnim (eufunkcionalnim), uticaj druge grupe se ocenjuje
negativno (disfunkcionalnim). Osim partija koje osporavaju vladajui reim,
listi antisistemskih partija treba dodati i one koje ne prihvataju uspostavljene
granice politike zajednice u kojoj deluju, ve insistiraju na njihovoj promeni
na raun i protiv volje susednih drava. U tom pogledu izuzetno je znaajno
Easton-ovo (1979, 180) analitiko razlikovanje tri nivoa politikog sistema.
Prvi, najdublji nivo sistema je politika zajednica (u stvari, drava) koju
ine ljudi koji ive na datoj teritoriji i dele zajedniku sudbinu. Drugi nivo
54
ini politiki reim kao skup vrednosti, normi i procedura. Trei nivo, najzad,
predstavlja rukovodea garnitura. Prosistemske partije ne dovode u pitanje
prva dva nivoa politikog sistema (politiku zajednicu i reim), dok na
treem nivou uestvuju u izbornim nadmetanjima kojima se periodino
odluuje o nosiocima vlasti. Kad je re o politikoj zajednici kao datoj
teritorijalnoj celini, partije mogu da se zalau za njenu podelu na unapred
odreen, demokratski, nain (npr. neke partije Belgije i Kanade), zbog ega
se o njima moe govoriti kao o prosistemskim.
Nasuprot tome, antisistemske partije osporavaju politiku zajednicu,
najee susednu dravu, u datim granicama, zahtevajui delove njene
teritorije, bez obzira na protivljenje te drave, ponajvie u ime istorijskog
prava. Kad je re o politikom reimu u vlastitoj dravi, antisistemske
partije dovode u pitanje njegovu legitimacionu matricu, kljune institucije,
procedure i mehanizme. Partije koje osporavaju demokratski reim u
vlastitoj dravi Linz (1978, 2) naziva nelojalnom opozicijom.
Antisistemska partija je neizbeno iskljuena iz vrenja vlasti, to
potencira nezadovoljstvo njenih sledbenika i simpatizera, koji vladajui poredak
doivljavaju neprijateljskim. Takva je partija indikator dubokog politikog
rascepa u drutvu, ali i akter koji nastoji da ga produbi. Da bi antisistemska
partija bitno ugroavala demokratski proces, ona mora, po stanovitu Merkla
(1980, 6), da zadobije podrku najmanje 10% glasova. Isti prag pominje
Diamond (1999, 67) kao granicu iznad koje antisistemska partija (ili vie
njih) oteava demokratsku konsolidaciju. Dodue, potonji pisac smatra da
je taj prag jo nii ako podrku antisistemskoj partiji pruaju pripadnici
armije, intelektualci, svetenici ili javni slubenici, ili ako su, pak, sledbenici
te partije intenzivno angaovani u protestnim akcijama (ibidem, 57-68).
Uticaj antisistemskih partija na politiki ivot Ware (1996, 153) opisuje na
sledei nain: Prisustvo velikih antisistemskih partija, naroito kada one
postoje na obe strane, levoj i desnoj, znai da ima malo alternativnih vlada
i obrnuto, to ima uticaj na partijsku konkurenciju. U takvim situacijama,
nepopularne vlade e verovatno obezbediti jo iru podrku antisistemskim
partijama, zbog nedostatka alternativa izmeu konstitucionalnih partija. Sa
svoje strane to jo vie poveava imobilizam sistema.
Uloga antisistemskih partija bitno deformie demokratski proces,
utoliko vie ukoliko te partije poseduju znaajan ucenjivaki potencijal.
Kada je to sluaj, njihovo postojanje, ili pojava, utiu na taktiku partijske
konkurencije, naroito kada menjaju pravac konkurencije odreujui
55
skretanje od centripetalne ka centrifugalnoj kompeticiji ili ulevo ili udesno ili
u oba smera partija usmerenih na vrenje vlasti (Sartori, 1976, 122-123).
Prema Morlino-u (1996), u zemljama u kojima postoje antisistemske
partije, u partijskom sistemu se obrazuje sueni, interni partijski sistem,
iz kojeg su iskljuene antisistemske partije. Postojanje antisistemske partije
(partij) odreuje, zapravo, karakter partijskog sistema, jer pretvara umereni
viepartizam u polarizovani viepartizam, o emu emo posebno raspravljati
u glavi IX.
Bezmalo samorazumljivu ocenu po kojoj antisistemske partije vre
uvek negativnu ulogu u politikom sistemu osporio je Lavau (1953),
polazei od prethodno pomenute razlike izmeu manifestnih i latentnih
funkcija politikih partija. Navedeni pisac je pokazao da i antisistemske
partije vre ponekad tribunsku funkciju, tj. funkciju zatite interesa one
socijalne grupe koju dati politiki sistem stavlja u inferioran poloaj. U
zapadnoevropskim zemljama tribunsku funkciju vrile su uglavnom
do sredine sedamdesetih godina dvadesetog stolea komunistike
partije koje su titile interese radnike klase. U vrenju te funkcije, one,
po miljenju Lavau-a (1953), nisu uticale iskljuivo negativno na postojei
politiki reim nego je njihov uticaj ambivalentan. S jedne strane, one su
zaista ometale harmonino funkcionisanje demokratskog reima, ali su, sa
druge strane, predstavljale ventil sigurnosti, jer su smanjivale mogunost
nasilne revolucije i uspostavljanje diktature proletarijata. Mislimo da je
ovde re o otroumnom zapaanju koje ukazuje na jedan bitan latentni
efekt delovanja manifestno antisistemskih partija. Mogao bi se navesti i
obrnut primer partija koje se suprotstavljaju svim zahtevima za promenu
sistema (manifestno prosistemske), ali koje na taj nain onemoguuju
njegovu adaptaciju novim okolnostima i time ubrzavaju njegov slom
(latentno antisistemske).
U zemljama stabilne demokratije nakon raspada realnog socijalizma
1989/1990. godine prestale su da postoje znaajne antisistemske partije. Posle
toga, mone komunistike partije pretvorile su se u patuljaste organizacije
ili je dolo do njihove deradikalizacije, odnosno do naputanja njihovih
integrativnih ideja, kao to su diktatura proletarijata (jasnije reeno ukidanje
opozicije), dominacija dravnog vlasnitva putem nacionalizacije i proleterski
internacionalizam. U junoj Evropi (Italija, Grka, panija, Portugalija) u
poslednjoj deceniji dvadesetog stolea bitno su oslabljene antisistemske
partije, a izuzetak je Severna liga, koja se od 1994. do 1999. zalagala za
56
57
proglaenje nezavisnosti razvijenog severnog dela Italije. Ocena o bitnom

smanjivanju uticaja antisistemskih partija vai i za veinu postkomunistikih
zemalja centralne i jugoistone Evrope. Toj grupi pribliava se i Crna Gora,
u kojoj sredinom 2007. nijedna relevantna partija ne osporava Crnu Goru
kao politiku zajednicu, niti vladajui politiki poredak. Koristimo termin
pribliava, jer nismo posve sigurni da li su referendumski gubitnici 2006.
zaista prihvatili samostalnost Crne Gore ili su to uinili iz taktikih razloga,
ekajui pogodniju priliku.
Za razliku od Crne Gore, u kojoj pretpostavljamo da su (nakon
referenduma odranog 21. maja 2006) nestale antisistemske partije, najjaa
partija u parlamentu Srbije izabranom u januaru 2007. godine jeste Srpska
radikalna stranka (81 mandat od ukupno 250), koja ne priznaje postojee
granice Srbije i zalae se da joj budu prisajedinjeni delovi bivih republika
SFRJ, a sada samostalnih drava (Bosne i Hercegovine i Hrvatske). Osim toga,
SRS i SPS (16 mandata) ocenjuju da je politiki poredak Srbije uspostavljen
5. oktobra 2000. nasilnom uzurpacijom vlasti, to jest da je nelegitiman.
Postavlja se pitanje: kako odreena partija gubi antisistemski karkater?
U transformaciji antisistemske partije u prosistemsku Bosco (2001), na osnovu
evolucije komunistikih partija Italije, panije, Portugalije i Grke, razlikuje
tri faze: naputanje ranije dominantnih kljunih principa, vrednosti i stavova
od strane antisistemske partije, priznavanje te promene od relevantnih drugih
partija i, najzad, prijem nekadanje antisistemske partije u interni partijski
sistem. Koliko e protei vremena izmeu pojedinih faza, naroito izmeu
prvih dveju (promene i registrovanja te promene), zavisi od niza konjunkturnih
okolnosti. Uz to, izmeu navedenih faza ne postoji odsena granica. Dobra
ilustracija za to je SPS u Srbiji. Ta partija je na svom VI kongresu (2003)
znaajno promenila svoja programska opredeljenja (prema privatizaciji, ulasku
u EU), ali je zadrala negativan stav prema oktobarskom prevratu 2000.
godine, kojim je sruen Miloeviev reim. Nedovoljno odluna (subjektivna)
promena SPS-a imala je za posledicu da su relevantne partije Srbije razliito
ocenjivale njen domaaj: u irokom rasponu od taktikog prilagoavanja
(DS) do istinske transformacije (DSS), sa mnogo meustupnjeva. Reena
programska promena SPS premda je njen domet ogranien i sporan ipak
nije ostala bez posledica, jer je ta partija delimino primljena u interni
partijski sistem, budui da je prihvaena njena podrka formiranju i delovanju
manjinske vlade Vojislava Kotunice, obrazovane u martu 2004. godine. SPS
je tako postao deo vladavinskog aranmana, a po nekim autorima (De
Swaan) i deo vladajue koalicije.
2.3. Vrsta funkcija PARTIJA

Bez obzira na mnoga neslaganja oko prirode partija i vanih aspekata
njihove organizacije i naina delovanja, u doktrini se uoava sutinski visok
stepen saglasnosti u pogledu funkcija partija shvaenih kao vrste aktivnosti.
Naglaavano re sutinski, jer pojedini autori koriste razliite termine ili
razliite nivoe uoptavanja, te broj partijskih funkcija koje pominju oscilira,
ali se svi kreu u okviru slinog bazinog obrasca. Navodimo stanovita
nekoliko relevantnih autora. Dalton i Wattenberg (2002, 5) podrobno
diferenciraju partijske funkcije u prethodno pomenutoj trodelnoj analitikoj
podeli na tri partijska lica: partiji u birakom telu, partiji kao centralnim
rukovodeim organima i partiji u vlasti. Kad je re o partiji u birakom telu,
Dalton i Wattenberg nabrajaju sledee funkcije:
(1) svoenje partijskih ciljeva na (za birae) razuman broj;
(2) obrazovanje graana;
(3) stvaranje simbola identifikacije i lojalnosti prema partiji, i
(4) mobilizaciju graana da glasaju.
Partija kao centralno rukovodstvo vri prema upravo citiranim
piscima regrutovanje politiki rukovodeeg stratuma, tei za poloajima
u vladi, artikulie politike interese i ostvaruje njihovu agregaciju. Najzad,
partija u vlasti tei stvaranju veine, organizuje vladu, nastoji da ostvari
proklamovane politike ciljeve, osigurava odgovornost za vladine akcije,
kontrolie dravnu administraciju, podstie stabilnost vlade i omoguuje
delovanje opozicije.
Gunther i Diamond (2001, XIV) nabrajaju sledeih sedam funkcija:
(1) regrutovanje i nominaciju za izborne poloaje;
(2) mobilisanje izbornog tela i podsticanje politike participacije;
(3) strukturisanje politikih alternativa;
(4) predstavljanje socijalnih grupa, bilo simboliki bilo njihovih
interesa;
(5) agregaciju interesa u ire izborne i vladavinske saveze;
(6) formiranje i podrku vladi i, najzad,
(7) integrisanje graana u dravu i u politike procese koji se u
njoj odvijaju.
Hejvud (2004, 470) pie o est sledeih funkcija:
58
59
(1) predstavljanju;
(2) stvaranju elita i regrutovanju;
(3) odreivanju ciljeva;
(4) artikulaciji i agregaciji interesa;
(5) socijalizaciji i mobilizaciji, i
(6) organizovanju vlasti.
Merriam (1923, 321-405) pominje pet funkcija u koje ubraja:
(1) selekciju zvaninih linosti;
(2) formulisanje politike;
(3) voenje ili kritiku vlade;
(4) politiko obrazovanje, i
(5) odravanje veza izmeu pojedinaca i vlade.
Isti broj funkcija navodi Prelot (1973, 434-435) i ovako ih odreuje:
(a) organizatorska;
(b) etika (nosilac politike odgovornosti);
(c) obrazovna i informativna;
(d) selektivna i disciplinska, i
(e) institucionalna.
Von Beyme (1985, 13) nabraja sledee etiri funkcije:
(1) identifikovanje ciljeva;
(2) artikulaciju i agregaciiju drutvenih interesa;
(3) mobilizaciju i socijalizaciju graana, naroito kroz izbore, i
(4) regrutovanje elite radi formiranja vlade.
M. Leiserson (1968, 123) pominje tri funkcije:
(1) uspostavljanje, kod ireg kruga graana, osnove identifikacije
koja je pretpostavka politike aktivnosti;
(2) kontrola nominacije javnih funkcija, i
(3) preuzimanje politike odgovornosti za organizovanje legislative
i vrenje izvrno-upravne vlasti.
Tri funkcije partija pominje i Hajneman (2004, 156-157): omoguavanje
mirne smene vlasti u skladu sa zakonom, pruanje politikih alternativa graanima
i afirmisanje novih ideja. Epstein (1967, 14) i Blondel (1970, 88) svode, pak,
partijske funkcije samo na dve: prvi autor na strukturiranje izbornih alternativa
i rukovoenje vladom, a drugi na izbor kandidata za rukovodee funkcije i
usvajanje odgovarajue politike.
Apter (1968, 330-331) ocenjuje da se funkcije politikih partija

razlikuju u demokratskim i totalitarnim dravama. U prvom sluaju partije,
po njegovom miljenju, ostvaruju sledee funkcije:
1. kontroliu egzekutivu;
2. predstavljaju razliite interese, i
3. vre regrutovanje za poloaje (recruitment to office).
U drugom sluaju partije (a) podstiu oseanje solidarnosti preko
propagande i manipulacije simbolima i (b) odreuju sve druge karakteristike
organizovanog ivota preko kontrole nad njim. ini nam se da razlika u prirodi
politikog poretka u kojem partije deluju ne utie bitno na njihove funkcije jer
i u totalitarnim dravama partije kontroliu egzekutivu, predstavljaju razliite
interese i vre regrutovanje za vane politike poloaje. One samo obavljaju
te funkcije u osobenim uslovima, bez konkurencije drugih partija. Isto tako,
u demokratskom drutvu partije tee da pojaaju oseanje solidarnosti i da
odrede sve karakteristike organizovanog ivota. Ovde, opet, nisu posredi
razliite funkcije, nego uslovi pod kojima se one ostvaruju; te funkcije partije
u ovom sluaju vre u konkurenciji sa drugim partijama.
Uvid u izneta gledita pojedinih pisaca potvruje ocenu da su razlike
u odreivanju partijskih funkcija vie verbalne nego sutinske. Koristei
razuenije ili manje razuene tipologije, pisci, u osobenom jezikom ruhu,
govore zapravo o istim funkcijama. S obzirom na minimalnu definiciju
politike partije koju smo prihvatili u prvoj glavi, ini nam se da se partijske
funkcije mogu saeti na sledee:
1. Selekciju i agregaciju interesa;
2. Organizovanje vlasti;
3. Usmeravanje aktivnosti dravnih organa, i
4. Izbor nosilaca najvanijih poloaja u politikom sistemu.
2.3. 1. Selekcija i agregacija interesa

Predstavljanje interesa ogleda se u sposobnosti partija da iznesu
gledita lanova i glasaa i da daju odgovore na njih. Jezikom sistemske
teorije, politike partije su najznaajnije sredstvo za pruanje inputa koje
obezbeuje da vlada odgovara na potrebe i elje drutva (Hejvud, 2004, 470).
Ne treba nipoto izgubiti iz vida da partije nemaju posla sa jasno izraenim
60
61
interesima drutvenih subjekata koje treba u celini prihvatiti ili odbaciti,

ve sa difuznim zahtevima u kojima drutvene grupe i pojedinci izraavaju
svoje potrebe i tenje. Takvi zahtevi, i kad ih partije ocenjuju legitimnim,
ne postaju deo njihovog politikog programa u nepreraenom stanju,
nego tek poto budu usaglaeni sa drugim slinim zahtevima. Tako partije
redukuju beskrajnu sloenost politikog ivota i saimaju je u nekoliko
konkurentskih politikih projekata. Inae, proces selekcije i artikulacije
interesa odvija se i u drugim drutvenim akterima: sindikatima, masovnim
organizacijama, profesionalnim i verskim udruenjima itd., ali partije, za
razliku od njih, vre i agregaciju interesa (Dalton and Wattenberg, 2002,
8), ija je svrha obrazovanje najire mogue koalicije interesnih grupa
nudei prihvatljiv izbor politikih kadrova i javne politike (Almond,
prema: Epstein, 1967, 73).
Tenja partija ne samo da izraze sirove zahteve graana nego da ih
uoblie u iri projekat, odnosno da ostvare interesnu agregaciju, izuzetno
je vana distinkcija partija u odnosu na interesne grupe. Ona je naroito
izraena u dvopartijskim sistemima, u kojima obe partije nude biraima
zaokruene interesne ponude u pogledu svih relevantnih pitanja, pa se u
takvim sistemima uspostavlja jasna podela rada izmeu partija i interesnih
grupa. Nasuprot tome, u viepartijskom sistemu partije, prvenstveno
male, ree ostvaruju celovitu agregaciju interesa, zbog ega deluju slino
interesnim grupama ili grupama za pritisak (Meynaud, 1958).
2.3.2 Organizovanje vlasti

Partije oblikuju i menjaju, u skladu sa svojim opredeljenjima, strukturu
dravne vlasti. U demokratskim zemljama one odluuju posredstvom ustava
i zakona koje usvaja parlament o strateki vanim pitanjima u koja svakako
spadaju oblik dravnog ureenja (parlamentarizam, prezidencijalizam), tip
izbornog sistema, odnos viih i niihorgana (centralizacija/decentralizacija),
nain kontrole vojnog kompleksa iinstitucije i procedure koje obezbeuju
nezavisnost sudske vlasti.
2.3.3 Usmeravanje aktivnosti dravnih organa

Kada zauzmu strateke poluge vlasti, partije usmeravaju dravu u
skladu sa svojim programskim opredeljenjima, izbornim manifestima i (ako
obrazuju vlast sa drugim partijama) koalicionim dogovorima. U tom pogledu
opozicione partije su u nepovoljnijem poloaju od partija na vlasti, jer nemaju
pristalice u rukovodeim organima drave preko kojih bi pretakale svoja
ideoloka opredeljenja u politiku praksu. Ali, to ne dovodi u pitanje njihovu
inherentnu tenju da ostvare svoja stanovita; prednost koju nad njima
poseduje vladajua partija opozicija nastoji da nadokandi drugim metodima:
pritiskom, uslovljavanjem saradnje sa ispunjavanjem nekih njenih zahteva
itd. Dok je u opoziciji, politika partija je, po svom nainu delovanja, slina
grupi pritiska. Kakvim e vrstama pritiska pribei i kako na to reagovati
vladajua partija, zavisi od odnosa politikih snaga i od dominantne politike
kulture u drutvu. Uporedno posmatrano, situacija je u tom pogledu veoma
razliita: u nekim zemljama vladajua partija maksimalno koristi prednost
svoje pozicije i potpuno ignorie interese i tenje opozicione partije (partij),
dok u drugim zemljama partija na vlasti konsultuje, pa u znaajnoj meri i
uvaava miljenje opozicije. Ilustrativne za drugi sluaj jesu konsultacije o
vanim drutvenim problemima uobiajene izmeu vlade i opozicije u
Velikoj Britaniji.
Kooperativni odnos izmeu vlasti i opozicije poetkom treeg
milenijuma karakterie sve vei broj zemalja stabilne demokratije. Vlada
se ne trudi da maksimalizuje politiku korist nautrb opozicije, raunajui na
to da e se uskoro sama nai u njenom poloaju, a opozicija na to odgovara
umerenim suprotstavljanjem, zbog ega relacija vlast/opozicija gubi raniju
otrinu.
Vladajue komunistike partije u zemljama realnog socijalizma
usmeravale su, do epohalnog preokreta 1989/1990. godine, dravu neposredno
svojim odlukama koje je vlada bila obavezna da sprovodi. Zato su se sve
krupnije promene u programskoj orijentaciji monopolskih komunistikih
partija direktno odraavale na karakteristike vladajueg politikog poretka.
Pored donoenja opteobaveznih odluka, postoje jo neke poluge pomou
kojih su monopolske komunistike partije operativno usmeravale rad dravnih
organa. Znaajna poluga uticaja bile su partijske organizacije formirane prema
62
mestu rada (u privredi, dravnim organima, kulturi) i u manjoj meri prema

mestu stanovanja. U nadlenost partijskih organizacija nisu spadali samo ue
shvaeni partijski problemi nego i meritorno odluivanje o svim pitanjima
sredine u kojoj deluju, sa jasno naglaenim hijerarhijskim ingerencijama,
bilo da je re o proizvodnoj organizaciji ili vladinom ministarstvu.
U neto blaem obliku u odnosu na ostale vladajue komunistike
partije i SKJ je ostvarivao kontrolu nad dravom u nekadanjoj SFRJ. Ta
partija opteobavezne odluke nije donosila direktno, ve indirektno, preko
odgovarajuih dravnih organa, ali u trenucima ozbiljnih kriza (1968, 1971,
1972) navedena razlika gubila je na znaaju. U kriznim prilikama SKJ je
neposredno preuzimao vlast, pozivajui se na stav zapisan u svom programu
(1958): Komunisti se ne odriu svoje rukovodee uloge (o tome vie u:
Goati, 1984). Slomom realnog socijalizma u centralnoj i jugoistonoj
Evropi 1989/1990. takav obrazac odnosa vladajue partije i drave nije
definitivno otiao u muzej prolosti, jer njegovi relikti traju poetkom
treeg milenijuma u Kini, Kubi i Severnoj Koreji.
2.3.4 Izbor kandidata za nosioce vlasti

Svoje ideje i opredeljenja partije realizuju tako to na odgovorne
poloaje u dravnom aparatu i paradravnim institucijama postavljaju
vlastite lanove. U zemljama predstavnike demokratije, partije predlau
kandidate kojima vrenje drutvenih funkcija postaje dostupno tek ako
dobiju podrku biraa na izborima. U zemljama bez institucionalizovane
opozicije vladajue komunistike partije realizovale su kadrovski monopol na
karakteristian nain koji zasluuje da bude opisan. Takva praksa nije samo
istorijska reminiscencija definitivno okonana krahom realnog socijalizma
1989/1990. godine ve i nain dominacije koji je, kao to smo naveli, opstao u
nekim komunistikim zemljama Azije i June Amerike. Kadrovski monopol
personifikuje nomenklatura koja je ovako definisana u oficijelnoj sovjetskoj
publikaciji: Nomenklatura oznaava listu najvanijih mesta; kandidati su
prethodno ispitivani, preporueni i odobreni od strane komiteta okruga,
grada, regiona itd. Potrebna je, takoe, saglasnost partijskog komiteta da
budu osloboene njihovih funkcija linosti koje ine deo nomenklature
odgovarajueg komiteta. Nomenklatura obuhvata osobe koje zauzimaju
kljuna mesta (prema: Vozlenski, 1980, 88). Delovanjem nomenklature,
63
impresivan normativni sklop zemalja realnog socijalizma sa ustavno
priznatim suverenim pravima predstavnikog tela beznadeno je sveden na
fasadu koja prikriva stvarne nosioce politike moi.
Sa mehanizmom nomenklature se u zemljama predstavnike
demokratije nita ne moe meriti. U njima svaka partija, vladajua ili
opoziciona, moe imati svoju nomenklaturu, ali se njeni efekti ne mogu
uporediti sa efektima nomenklature zemalja realnog socijalizma iz dva
razloga. Prvi je taj to u zemljama predstavnike demokratije sa smenom
partija na vlasti dolazi i do smene pripadnika nomenklature sa drutvenih
funkcija. Takva mogunost u jednopartijskim sistemima per definitionem
ne postoji. Drugi razlog se tie irine nomenklature.
U zemljama predstavnike demokratije nomenklatura je zbir nosilaca,
pre svega politikih funkcija, dok u zemljama realnog socijalizma ona
postoji u svim sferama drutva: privredi, nauci, kulturi itd. U potonjem
sluaju prostor nomenklature je neogranien, iz njega nije mogue bekstvo.
Vozlenski (1980, 132), na primer, smatra da je poetkom sedamdesetih godina
dvadesetog stolea nomenklatura u SSSR obuhvatala oko 750.000 mesta.
Potpuniju sliku o pravom smislu ove institucije i o njenoj irini, pruaju tri
interne direktive Poljske ujedinjene radnike partije (PURP) donete 1979.
godine, iji je prevod na francuski objavljen u Revue francaise de sociologie
(br. 2, 1979). U direktivama PURP-a do u tanine su razraene nadlenosti
pojedinih partijskih organa svih nivoa u izboru pojedinaca na odgovarajue
funkcije u partiji, vladi, administraciji, privredi, drutvenim organizacijama,
armiji, sredstvima masovnog informisanja, izdavakim preduzeima i naunim
institucijama. Na spisku koji obuhvata vie desetina hiljada mesta nali su
se, izmeu ostalog, komandanti vatrogasaca u distriktima! Nomenklatura
je u politikoj praksi SFRJ primenjivana na neto rafiniraniji, ali ne manje
efikasan nain. To je ostvareno obaveznom saglasnou komisije Socijalistikog
saveza radnog naroda (SSRN) za izbor pojedinaca na sve politiki znaajne
poloaje. U sutini, o saglasnosti je odluivao SKJ, jer je SSRN predstavljao
organizaciju maketu bez ikakve autonomije.
U zemljama sa institucionalnom opozicijom, partija (partije) koja
zadobije poverenje veine graana na slobodnim i ravnopravnim izborima
obrazuje vladu i imenuje nosioce najvanijih poloaja. U ovom sluaju
vladajui stratum je, naelno posmatrano, odgovoran graanima i partiji.
Ipak, odgovornost ministara i poslanika svodi se, zapravo, na odgovornost
partiji, dok je mogunost graana da utiu na izbor (i opoziv) poslanika
64
65
mimo partije, svedena na najmanju meru. Partije obezbeuju poslunost

izabranih poslanika koristei svoj veliki, a ponekad i presudan uticaj na
proces kandidovanja i izbora. Zbog velikih trokova izborne kampanje,
kandidati imaju minimalne anse da bez podrke partije pobede na izborima.
Decenijama se, na primer, u Velikoj Britaniji smatra za veliko iznenaenje
ako na izborima pobedi neki samostalni kandidat. Uticaj partije traje i
nakon izbora; izabrani poslanik mora da se ponaa u skladu sa oekivanjima
(rukovodstva) partije, jer u protivnom rizikuje da bude eliminisan iz kruga
kandidata na sledeim izborima. Dominantan poloaj partija u predlaganju i
izboru dravnih funkcionera uzdrman je obavezom, prvi put uspostavljenoj u
SAD-u, da se o partijskim kandidatima za predsednika SAD-a izjanjavaju
graani (primary). Ta praksa postepeno se iri i u drugim zemljama i krnji
mo partije, o emu e kasnije biti vie rei u glavi IV.
III DEO
Partije - saradnja i sukob
Politiki proces odvija se prvenstveno kroz interakciju politikih partija,
a samo retko i epizodno u tom procesu sudeluju i drugi akteri; interesne grupe,
organizacije i udruenja. Graani deluju preko tih oblika organizovanja, a
povremeno i neposredno uzimaju uee u politikom procesu, bilo na legalan
nain (glasanjem na izborima, sudelovanjem na referendumu, graanskom
neposlunou i dr.) ili na ilegalan nain (nasilni protesti, bune). Ali, i kada se
politiki aktiviraju nepolitike organizacije ili neposredno graani, njihove
akcije, po pravilu, preuzimaju i usmeravaju partije.
Potpuno smo svesni da su saradnja i sukob izmeu partija iste
situacije (Pusi, 1989, 133), dok se u stvarnom politikom ivotu ta dva
oblika interakcije vrsto prepliu i uslovljavaju. Saradnja ima vie vidova:
od ad hoc dogovora kojim programski i politiki razliite partije zajedniki
deluju na ostvarivanju cilja oko kojeg postoji consensus omnium poput
saglasnosti o podrci vlastitim manjinama u drugim zemljama i zatiti ivotnog
okruenja preko taktike saradnje oko izglasavanja konkretnog zakona i
zatite nekog cehovskog interesa poslanika koji ih ujedinjuje, bez obzira
na njihovu partijsku pripadnost, do izbornih, parlamentarnih i vladajuih
koalicija. U cehovske interese spadaju, na primer, poveanje poslanikih
plata, to ire definisanje poslanikog imuniteta u ustavu ili zakonu (radi
izbegavanja sankcija), smanjivanje radnog staa za ostvarivanje poslanikih
penzija, besplatno korienje sredstava javnog transporta za poslanike i dr. U
tom pogledu partije podseaju na proizvoae cigareta koji se meu sobom
nemilosrdno bore za trita, ali su spremni na stvaranje zajednikog fronta
protiv zabrane puenja.
Sukobi izmeu partija kao i saradnja imaju brojne vidove i
odvijaju se na svim nivoima i u svim institucijama drutva. Pomenimo, kao
ilustraciju, permanentne javne sporove izmeu funkcionera razliitih partija
oko vitalnih politikih pitanja i rasprave partijskih sledbenika i simpatizera
66
o prividno nepolitikim (literarnim, kulturnim, istorijskim) temama, o

emu neprekidno izvetavaju mediji. Umesto svakodnevnih politikih
razmirica, koje je nemogue precizno registrovati, u fokusu panje u ovoj
glavi nae studije stoji najvaniji vid sukoba izmeu partija u demokratskim
zemljama: periodini izbori. Raymond Aron (1997, 73) odreuje izbore kao
Normalan izraz miroljubive organizacije konkurencije za vrenje vlasti...; u
toj konkurenciji onaj koji je jednom izgubio nije izgubio zauvek, nego dobija
novu priliku na sledeim izborima. Izbori su institucionalizovan sukob sa
strogo propisanim pravilima koja do u tanine reguliu ponaanje aktera pa
se, zbog toga, o izbornom sukobu moe govoriti kao o izbornoj konkurenciji
iji intenzitet zavisi od stabilnosti izborne arene.
U zemljama u kojima dominira rascep izmeu levice i desnice kakav
je sluaj u Velikoj Britaniji izborna arena je stabilna i izbori najee
oznaavaju male promene u odnosima snaga izmeu partija. U takvim
zemljama partije se, radi to boljeg izbornog uinka, zaista, pomeraju ka
centru kako je to ocenio Downs (An Economic Theory of Democracy,
1957), inspirisanom analizom Harolda Hotellinga o konkurenciji izmeu dve
prodavnice smetene u istoj ulici. Budui da se kupci racionalno ponaaju i da
kupuju (pod ostalim istim uslovima) u blioj prodavnici, Hotelling je uoio da
oba vlasnika pomeraju svoje prodavnice ka sredini ulice (i tako se pribliavaju),
budui da na krajevima ulice ne postoje konkurentske prodavnice. Downs
nalazi da istu strategiju slede i partije, jer on, kao i Hotelling, pretpostavlja
da postoji jednodimenzionalna konkurencija (levica-desnica) i da se na toj
dimenziji nadmeu samo dve partije. Najzad, Downs (1957, 27) smatra
da se graanin, poput potroaa, ponaa racionalno, tj. da je to ponaanje
usmereno prvenstveno ka sebinim ciljevima, to, kad je re o glasanju,
znai da tei da nae delikatnu ravnoteu izmeu trokova i dobiti. Na taj
nain, graanin podstie partije da se u borbi za to vie glasova pomeraju
ka centru, jer nijedna ne mora da strepi od (ekstremnih) konkurenata, na
svojoj levoj, odnosno na desnoj strani. Neizbean efekat tog pomeranja ini
politika konvergencija konkurentskih partija.
Za razliku o dvopartijskih sistema, u kojima se sukob odvija na jednoj
dimenziji i u kojima je analitika nosivost Downs-ove teorije prostorne
konkurencije (spatial competition) nesumnnjiva, u partijskim sistemima u
kojima postoji vie rascepa (o kojima e biti rei u glavi IX) i u kojima se
birai opredeljuju za partije s obzirom na njihov stav i delovanje oko vie
vanih pitanja, izborna arena je, po pravilu, turbulentna. Potonja ocena
67
odnosi se i na Crnu Goru, u kojoj je partijska arena viedimenzionalna jer,
pored kontroverze izmeu levice i desnice, na opredeljenje biraa snano
utiu i drugi politiki rascepi: komunizam/demokratski politiki poredak;
etniko-religiozna nehomogenost i dilema izmeu dravne samostalnosti i
nekog oblika zajednitva sa Srbijom (reena referendumom 21. maja 2006).
Turbulentne izborne arene karakterie veliki procenat slobodnih (lutajuih)
glasaa koji nemaju vrsto partijsko sidro.
Pored jednodimenzionalnog ili viedimenzionalnog partijskog sistema,
na intenzitet partijske konkurencije utie vrsta partijske arene u kojoj se odvija
ta konkurencija. Panebianco (1988) s pravom naglaava znaajnu razliku izmeu
jednostavnih i sloenih izbornih arena. U jednostavnim izbornim arenama
partije konkuriu za podrku distinktnih socijalno-politikih grupa biraa, pa je
sukobljavanje izmeu partija umereno. U tom sluaju postoje samo opozicione,
ali ne i konkurentske partije. Primer za to je Velika Britanija, u kojoj laburisti
i konzervativci imaju jasno odreene ciljne grupe, a izborna borba se vodi,
u sutini, za nekoliko procenata neopredeljenih. Ista ocena vai i za Belgiju,
gde flamanske partije ne konkuriu za valonske birae i vice versa.
Nasuprot tome, u sloenim izbornim arenama vie partija tei da
privue identinu izbornu klijentelu, odnosno njihova borba se odvija na
istom lovnom podruju. U takvim arenama sukobljavanje izmeu partija je
intenzivnije, a ishod izbornih nadmetanja teko predvidljiv. Dobra ilustracija
za to je Crna Gora, u kojoj se vie partija nadmee za glasove slinog ili
identinog izbornog tela, zbog ega su odnosi izmeu njih konkurentski, a
izborne oscilacije velike. Pomenimo, na primer, DPS i Liberalni savez CG
(do prestanka delovanja 2005), koji su, posle programsko-politikog zaokreta
DPS-a (1997/1998) usmeravali svoje programski sline poruke ka identinoj
ciljnoj grupi: proevropskim, demokratskim i trino opredeljenim pojedincima
(Goati, 2000). U ovom sluaju re je o konkurentskim partijama, to objanjava
bespotedan politiki sukob koji je podstakao LSCG da u maju 2002. godine
zbog prihvatanja Beogradskog sporazuma, kojim je odgoeno raspisivanje
referenduma o nezavisnosti Crne Gore stupi u savez sa programski razliitim,
unionistikim partijama (SNP, SNS, NS) protiv vladajue koalicije, iju je
stoernu stranku inio DPS (podrobnije: Darmanovi, 2007, 94-95). To je u
potpunoj saglasnosti sa Panebianco-ovom (1988, 217) ocenom da partijski
lideri tee da zauzmu u veoj meri neprijateljski i agresivan stav prema
konkurentima, nego prema oficijelnoj opoziciji.
68
69
3.1. Partijske koalicije

Partijske koalicije su sporazumi formulisani najee u pisanom obliku
u kojima partneri definiu zajednike ciljeve i oblike angaovanja u njihovom
ostvarivanju. Partijske koalicije moemo podeliti na vladajue, izborne i
parlamentarne, a prema nivou politikog sistema, razlikuju se nacionalne
i subnacionalne (optinske, gradske, pokrajinske) koalicije.
Relevantni autori razliito odreuju svrhu zbog koje partija obrazuje
vladajuu koaliciju sa drugim partijama. Primera radi, Riker (1962) neuvijeno
svodi motivaciju aktera na novac, mo i uspeh, a Downs (1957) na zadobijanje
to veeg broja ministarskih poloaja. Premda najvaniji cilj partija jeste
zauzimanje vlasti, on ipak nije jedini, jer u tom sluaju logino zakljuuju
Laver i Schonfeld (1990, 73-74) manjinska koaliciona vlada ne bi postojala
kao vladavinski aranman, ve bi svaka opoziciona veina obrazovala vladu.
Za razliku od Riker-a i Downs-a, De Swaan (1973) smatra da partije pri
obrazovanju koalicije tee maksimiziranju politike koherentnosti, odnosno
ostvarivanju minimalne politike distance sa partijama-partnerima, zbog
toga to oekuju da e takve koalicije na vlasti sprovoditi politiku najbliu
njihovim opredeljenjima.
Analitiki vrednu podelu koja u velikoj meri objanjava koaliciono
ponaanje partija ponudio je Strm (1990, slino: Wolinetz, 2002). S obzirom
na ciljeve, taj pisac pravi razliku izmeu partija:
(1) koje nastoje da osvoje maksimalan broj glasova (vote-seeking);
(2) koje nastoje da osvoje to vei broj mesta u vlasti (office-seeking), i
(3) da ostvare odreene politike ciljeve (policy-seeking).
Izneta trolana podela je, naravno, kao i sve sline, kruta i shematska
jer se partije, po pravilu, rukovode u svojoj akciji sa vie ciljeva, a ne samo
jednim. Ali, u svom politikom angaovanju odreene partije daju prednost
nekom od navedenih ciljeva. Ovde nije re samo o razlikama izmeu partija
nego, neretko, i o razlikama izmeu iste partije u pojedinim vremenskim
etapama.
3.1.1. Vladajue koalicije

Vladajue koalicije oznaavaju saveze stranaka koje imaju podrku
apsolutne veine poslanika ili, pak, saveze stranaka koje nemaju veinski
oslonac u parlamentu, ali uivaju podrku stranke ili stranaka koje ostaju
izvan vlade. U potonjem sluaju, re je o osobenom vladavinskom aranmanu
koji se naziva manjinska koaliciona vlada, to treba razlikovati od manjinske
jednostranake vlade. Vladajue koalicije nisu, meutim, samo tehniki
posrednik, most izmeu volje birakog tela i nosilaca vlasti ve i politiki
aranman koji, neretko, preinauje volju biraa. Zato Luebbert (1986, 1)
umesno naglaava da u veini zapadnih demokratija izbori ne odluuju ko
e vladati. Umesto toga, ko e vladati odluuje se koalicionim pregovorima
izmeu politikih partija. De Swaan (1973, 1) ide korak dalje i pie o
paradoksu sa kojim se suoava viepartijska demokratija na sledei nain: Ako
razliite vlade, distinktne u pogledu partijskog sastava i politike, mogu da
proizau iz datog izbornog rezultata (znai da V.G.) ili ne postoji ,presuda
izbornog tela ili, ako taj koncept ima smisao, presuda nije neizbeno, ili ak
uobiajeno ostvarena u viepartijskom sistemu. Neophodnost obrazovanja
koalicionih vlada dovodi ponekad do ogromnog poveanja vanosti malih
partija koje predstavljaju jeziak na vagi (npr. Stranka zelenih u Nemakoj
ili Fina Gael u Irskoj); od takvih partija ponekad zavisi opstanak koalicione
vlade koliko i od daleko veih partija.
Vano je naglasiti da su u savremenom razdoblju koalicije bezmalo
univerzalni oblik sudelovanja partija u vlasti, emu u prilog govore
podaci Laver-a i Schonfeld-a (1990, 70) koji obuhvataju 218 vlad u 12
zapadnoevropskih zemalja u razdoblju od 1945. do 1987. godine. Od ukupnog
broja vlada, ak 90% bile su koalicione. Sastav koalicionih vlada moe biti
stabilan u vie izbornih turnusa, to Mair (1997, 209-210) naziva zatvorenom
strukturom koalicija, ili, pak, moe biti inovativan, kada u koalicionu vladu
bude ukljuena i stranka koja ranije nikada nije bila na vlasti.
U Crnoj Gori od 1990. do danas moe se govoriti o otvorenoj strukturi
koalicija, o emu govore podaci da su posle izbora 1992. vladajui aranman
inili: DPS, NS, LSCG i SDP, posle izbora 1998. godine DPS, SDP i NS, a
posle izbora 2001, 2002. i 2006. godine DPS i SDP.
Verovatnoa uspostavljanja vladajue koalicije zavisi od numerike
snage partija u parlamentu i od politikih prioriteta partija-potencijalnih
70
71
partnera, koji, prema Luebbertu (1986, 62), mogu biti: tangentni, konvergentni
i divergentni. U prvom sluaju re je o razliitim prioritetima koji nisu
meu sobom sukobljeni, u drugom posredi je zalaganje za principe koji su
meusobno saglasni, ali se razlike tiu naina njihovog ostvarivanja (tempa,
postupaka, mera). Najzad, preferencije su divergentne kada su dve partije
fokusirane na razliita pitanja, ali zastupaju meusobno iskljuive preferencije
ili su fokusirane na isto pitanje, ali podravaju suprotno usmerene preferencije
(Luebbert, 1986, 63).
Obrazovanje koalicione vlade pretpostavlja kod partnera spremnost na
poputanja i kompromise. Kompromisi mogu biti implicitni ili eksplicitni.
Implicitnim kompromisima partneri mogu zalediti sporna pitanja, dogovoriti
se da neki organ odlui o njima kasnije (odbor, meovita komisija) ili
formulisati stav o spornim pitanjima na sasvim uopten nain tako da ga
svaka strana moe kreativno interpretirati u svoju korist. Bez obzira na
izabrani modalitet, partneri nisu obavezni da podravaju politiku suprotnu
njihovim preferencijama, to Luebbert (1986, 63) naziva divergentnim
odnosom zasnovanim na implicitnom kompromisu. Nasuprot tome, on
razlikuje divergentan eksplicitan odnos koji se sastoji u jednostranoj ili
viestranoj promeni preferencija kao uslovu za uee u koaliciji. U ovom
sluaju partija (ili partije) je obavezna da podrava vladinu politiku koja
osporava njene prethodne preferencije.
Za partije koje su inicijator i stoer koalicije (formative party) u
literaturi se uobiajeno koriste i drugi termini, poput: kljuna partija (pivotal
party), dominantni igra (dominant player). Zapravo, re je o partijama iji
su interesi tangentni i konvergentni nad partijama iji su interesi divergentni,
i implicitnim nad eksplicitnim kompromisima. Luebbert napominje, dodue
obazrivo, da su koalicije sa konvergentnim partnerima dvosekli ma, jer u
tom sluaju u vladu ulazi partija koja je usmerena na isto izborno trite
kao i partija-stoer koalicije, to, zapravo, znai savez konkurentskih partija
(Panebianco) koji u sebi potencijalno nosi klicu razdora.
Posle obrazovanja koalicionih vlada, kabineti postaju, po pravilu, sredite
permanentnih rasprava izmeu partnera o odlukama koje vlada donosi. Ako
su ciljevi partnera divergentni, vlada nastoji, zarad izbegavanja rascepa, da
sporna pitanja ne reava veinskim odlukama, nego da ih izbegne ili odgodi
(zamrzne). Iz istog razloga koalicione vlade razvijaju alternativne arene
za reavanje spornih pitanja: sastanke partijskih voa; ui kabinet, koji ine
najvaniji ministri; meovite koalicione odbore, u iji sastav ulaze vodei
ministri, partijske voe i efovi parlamentarnih grupa, i specijalizovane vladine

komitete sastavljene od ministara i njihovih pomonika, koji su zadueni za
odreenu sferu vladine aktivnosti (De Winter, 2002, 2001).
3.1.1.1 Odluka o obrazovanju koalicije
Jedno od prethodnih pitanja u istraivanju koalicionog ponaanja
jeste da li partije treba razumeti kao jedinstvene ili interno podeljene aktere.
Premda se u ovom pogledu pisci razlikuju, ini nam se da je prihvatljiv
odgovor koji nude Laver i Schonfeld (1990, 34-35). Naime, oni smatraju da,
kad je re o relativno disciplinovanim evropskim partijama, treba prihvatiti
pretpostavku o partiji kao jedinstvenom akteru, uz dopunu da je ona oboriva
kada interni sukobi ukazuju na unutranje podele. Od izuzetno velikog znaaja
za internu distribuciju moi u partiji jeste koji je organ, prema statutarnim
dokumentima, ovlaen da donosi odluku o obrazovanju koalicione vlade.
Najee tu odluku donosi najvaniji kolegijalni organ izmeu dva kongresa
(glavni odbor), ree o tome odluuju svi lanovi neposredno na partijskom
referendumu (Laburistika partija Izraela), a sasvim izuzetno odluku o
obrazovanju koalicione vlade ratifikuje konferencija delegata na kojoj su
zastupljeni pristalice i protivnici koalicione vlade (npr. Laburistika partija
Irske). Prema statutima partija Crne Gore, odluku u uspostavljanju koalicija
donosi glavni odbor (DPS, SNP, SNS, NS, GPCG, LPCG), ili mali kabinet
(LSCG).
Bez obzira na statutarna reenja, u pregovorima o tako vanom i
osetljivom pitanju kakvo je obrazovanje koalicione vlade, neizbeno se
angauju svi vani partijski akteri, posebno voa i rukovodei krug, a u
decentralizovanim partijama i srednji partijski nivoi (Pridham, 1986, 13).
Poslovino sporo i zamorno pregovaranje oko obrazovanja vladajuih koalicija
nije uvek, kako dobro uoava Luebbert (1986, 30), posledica interpartijskih
nesuglasica, nego sloenih unutarpartijskih odnosa. Najvie pregovora u
sluajevima produenog procesa formiranja vlade odvija se ocenjuje citirani
pisac izmeu lidera i njihovih sledbenika i izmeu rivalskih frakcija u
partiji. U tim pregovorima, partijske voe tee da maksimalizuju uticaj
svoje partije u vladi, ali i da, po svaku cenu, zadre elne pozicije u partiji,
zbog ega biraju za to najpogodniju pregovaraku strategiju (Luebbert,
1986, 246). U pregovorima o koalicionom aranmanu rukovodstva pomno
72
vode rauna o opredeljenjima simpatizera, lanova i, naroito, aktivistikog

jezgra, koje, generalno uzev, nije sklono politikim kompromisima. Da bi
zadobili podrku tog uticajnog segmenta lanstva, lideri u poetnoj fazi
koalicionih pregovora, naroito u polarizovanim viepartijskim sistemima,
iznose, po pravilu, ekstremne programske zahteve, a tek kasnije pregovori
dobijaju pragmatian tok.
U pregovorima o koalicijama uesnici se suoavaju sa zahtevima
potencijalnih partnera (jednog ili vie) da maksimalizuju svoj udeo u
raspodeli plena prvenstveno u broju ministarskih mesta i drugih vanih
poloaja u dravnoj hijerarhiji i da ostvare to vei uticaj na smer delovanja
budue vlade. Pregovaraka pozicija partije zavisi od njene relativne veliine
(Duverger, 1976, 379), ali i od pregovarakog potencijala (Ware, 1997,
340) ili koalicionog potencijala (Sartori, 1976, 152). Ukoliko je neka
partija u stanju da uspostavi koaliciju sa vie partnera, biva otpornija na
pretnje drugih partija da e istupiti iz koalicionih pregovora, jer u tom
sluaju moe da rauna na rezervnu opciju. U pravu je Groennings (prema:
Pridham, 1986, 221) kad ocenjuje da je partija jai pregovaraki partner
ukoliko je centralizovana, jer, ako se radi o visoko decentralizovanim i/ili
na frakcije podeljenim partijama, njihovi potencijalni koalicioni partneri
mogu da podstaknu unutarpartijsku konkurenciju i da tako iznude ustupke.
Delatnost partijskih predstavnika oko raspodele plena Laver i Schonfeld
(1990, 40-41) slikovito opisuju na sledei nain: Pobednika koalicija je, u
stvari, osvajanje torbe trofeja razliite vanosti, a sadraj torbe raspodeljuje
se izmeu lanova.
Naelno posmatrano, koliina plena koju koalicioni partneri dele meu
sobom manja je u zemljama stabilne demokratije nego u postkomunistikim
zemljama, zato to je u ovim drugim drava jo uvek direktno angaovana u
privredi i u drugim drutvenim sferama. Upravo zbog neuspeha u raspodeli
trofeja, pregovori o uspostavljanju koalicija neretko zavravaju fijaskom,
posle ega se isti postupak ponavlja sa promenjenim uesnicima ili se
raspisuju novi izbori.
U raspodeli politikih poloaja, prvenstveno ministarskih portfelja, vai,
po miljenju De Wintera (2002, 189-190), gvozdeni zakon proporcionalnosti,
iako autor doputa da ponekad male partije dobijaju bonus portfelj, to ima
za cilj da ih odvrati od pridruivanja opozicionim partijama radi obrazovanja
nove vlade. Tezu o vrstoj pozitivnoj korelaciji izmeu broja mandata i
ministarskih portfelja koji pripadaju koalicionim partnerima potvrdilo je ve
73
citirano empirijsko istraivanje distribucije ministarskih mesta u koalicionim
vladama 13 zapadnoevropskih zemalja obrazovanih posle Drugog svetskog
rata, ali ne i potpunu podudarnost, jer su nalazi istraivanja pokazali izvesno
favorizovanje malih partija u odnosu na velike (Laver and Schonfeld,
1990, 171-172). Povrh toga, naveemo jo dva sluaja kada se odstupa od
proporcionalnosti. Prvo, partije koje su inspirisane prvenstveno politikim
naelima mogu da ustupe deo ministarskih poloaja u zamenu za politike
koncesije od svojih partnera. Drugo, institucionalni okvir u nekim zemljama
onemoguuje realizaciju pravila proporcionalnosti. To je, na primer, sluaj u
Belgiji, u kojoj je ustavom propisano (l. 86 B) da se koaliciona vlada sastoji
bez obzira na ostvarene izborne rezultate od jednakog broja predstavnika
kojima su maternji jezici holandski i francuski, uz mogue odstupanje u
pogledu premijera.
Kad je re o politikim poloajima koji ine plen, posebno su vani
i atraktivni poloaji premijera i ministara spoljnih poslova, te (u nekim
zemljama) vojske i unutranjih poslova. Privlanost premijerske funkcije
je samorazumljiva, jer njen nosilac najvie utie na rad vlade i za njega se
vezuju sva njena dostignua i slabosti. Vanost tri navedena ministarska resora
proizilazi iz razliitih uzroka. Ministar spoljnih poslova ostvaruje zvanine
kontakte sa stranim dravnicima, zbog ega je stalno u sreditu medijske
panje, to, indirektno, koristi partiji iji je lan. Ministar vojske kontrolie
najjau organizaciju sile, to ima posebnu vanost u zemljama u kojima je
uspostavljeni demokratski poredak jo uvek nestabilan i u kojima vojska
neretko intervenie u sukobima izmeu domaih politikih aktera (npr. u
pojedinim latinoamerikim dravama). Najzad, ministar policije raspolae
(kao i ministar vojske) znaajnim aparatom prinude i, povrh toga, dostupne
su mu osetljive informacije o politikim liderima iz vlasti i opozicije, to,
naroito u postkomunistikim zemljama, moe da postane vaan adut u
politikim borbama.
Relativna vanost pojedinih ministarskih resora zavisi, naravno, i od
osobenosti pojedinih zemalja. U zemljama bogatim naftom (npr. neke zemlje
Persijskog zaliva, Venecuela, Rusija, Nigerija) na ceni je naroito ministarstvo
u ijoj je nadlenosti taj energetski resurs. Znaaj pojedinih ministarskih
portfelja oscilira i s obzirom na razliite politike preferencije partij u
istoj zemlji. U stvari, partije ponderiu znaaj odreenog ministarskog
poloaja vodei rauna o vlastitoj izbornoj klijenteli i njenim oekivanjima
u vezi sa ueem partije u vladi. Ako, na primer, birako telo neke partije
74
ine prvenstveno stariji graani, verovatno e ona nastojati da dobije pre

ministarstvo socijalnog staranja nego ministarstvo sporta, koje je, opet,
privlaniji plen za partiju iju glavninu podrke ine mladi. U Belgiji je
1980. uspostavljeno neformalno pravilo poznato kao 3-2-1 o ponderisanju
vanosti pojedinih politikih poloaja koje meu sobom raspodeljuju koalicioni
partneri. Prema tom pravilu pozicija premijera vredi 3 poena, ministra 2,
koliko i poloaji spikera Donjeg doma i Senata, dok 1 poen vredi pozicija
mlaeg ministra (De Winter, 2002, 193).
U pregovorima oko politikog programa koalicione vlade, svaka partija
nastoji da taj program to manje odstupa od njenog vlastitog. U koalicionom
sporazumu nije uvek mogue proceniti koliko je stranka uspela da sopstvena
opredeljenja pretoi u ciljeve koalicione vlade, jer su ti sporazumi najee
uopteno definisani, a o njihovom sprovoenju u ivot odluke se donose
u toku funkcionisanja vlade. Zbog toga, veliina udela pojedinih partija u
ministarskim portfeljima snano utie na nain interpretacije koalicionog
sporazuma, odnosno na distancu izmeu politike vlade i opredeljenja odreene
partije.Nije zato preterano tvrditi da mlai partneri u koalicionoj vladi
mogu da raunaju da e sve uoptene i dvosmislene formulacije, kao i sve
praznine u koalicionom programu, biti interpretirane i ispunjene kako
najvie odgovara opredeljenjima stoerne partije.
3.1.1.2 Obim koalicije
Kao to pokazuju prethodno navedeni podaci Laver-a i Schonfeld-a,
90% vlada u zapadnoj Evropi su koalicione, a od toga su 36% (77) minimalne
vladajue koalicije, 33% (73) manjinske vlade i, najzad, 21% (46) preiroke
veinske koalicije (surplus majority coalition). Samo u 10% posmatranih
sluajeva (22) jedna partija je osvojila vie od 50% mandata na izborima,
ali je ipak i 4% tih partija (8) obrazovalo koalicionu vladu sa jo nekom
partijom. Kao to se iz navedenih podataka vidi, potonji sluaj je relativno
redak i za njega se odluuje veinska partija najee ako se zemlja nalazi u
tekoj situaciji. Pretpostavljamo da je upravo taj razlog naveo DPS koji je
osvojio parlamentarnu veinu na decembarskim parlamentarnim izborima
1992. godine (46 od ukupno 85 mandata) da obrazuje koalicionu vladu (5.
marta 1993) sa opozicionim partijama (NS, LSCG, SDP) i sa vanpartijskim
linostima. Razlog obrazovanja preiroke koalicije, odnosno koalicije u kojoj
75
uestvuje na prvi pogled suvina partija esto je i tenja dominantne partije
da osloncem na manju partiju izbegne ucene drugog koalicionog partnera
(ili vie partnera).
Pored veinske koalicije minimalne ili preiroke po obimu postoji i
manjinska koaliciona vlada, kao relativno est oblik vladavinskog aranmana
koji je dugo i neopravdano smatran anomalijom (Laver and Schonfeld, 1990,
6). Takav aranman govori da neka partija (partije) podrava vladu iako
nije u njoj zastupljena, ali je realno pretpostaviti da za to dobija odreene
kompenzacije. De Swaan (1973) iznosi, po naoj oceni, prihvatljiv sud da
takve partije treba smatrati lanovima koalicione vlade. U Crnoj Gori
manjinska koaliciona vlada koju su inile DPS i SDP obrazovana je, uz
podrku LSCG, posle parlamentarnih izbora 2001. godine. Ali poetkom
2002. godine LSCG je, kao to smo prethodno pomenuli, otkazala podrku
vladi, zbog ega su odrani prevremeni parlamentarni izbori iste godine.
Pogodno okruenje za uspostavljanje manjinske vlade, prema Von
Beyme-u (1985, 326), predstavlja polarizovani viepartijski sistem, to je,
na primer, sluaj sa Srbijom, u kojoj je u martu 2004. godine obrazovana
manjinska koaliciona vlada (DSS, G17 plus, SPO i NS uz podrku SPS).
Pored polarizovanog viepartizma, u pogodna okruenja za manjinsku vladu
citirani pisac ubraja: partijske sisteme sa dominantnom partijom u kojima
deluje vie manjih partija suprotnog ideolokog predznaka; sisteme koji se
pribliavaju dvopartizmu i u kojima ideja koalicionih vlada nije ukorenjena
i, najzad, sisteme u kojima je pregovaranje o koalicionoj vladi spor i zametan
posao, pa se do njegovog okonanja obrazuje manjinska vlada. Strm (1990,
212) navodi dva uzroka nastanka manjinske koalicione vlade. Prvi je tenja
moguih koalicionih partnera da striktno potovanje svojih programskih
naela ne pretpostave dobicima koje bi ostvarile na vlasti, a drugi je procena
partije da e neukljuivanjem u vladu i liavanjem kratkoronih koristi u vezi
sa vrenjem vlasti obezbediti bolji uinak na sledeim izborima. Navedenim
uzrocima, koji stavljaju u prvi plan motivaciju partije koja formalno ostaje
izvan vlade, treba, po naem miljenju, dodati i jo jedan, koji uzima u obzir
rezerve partnera u manjinskoj vladi prema nekoj partiji. Upravo tu treba traiti
uzroke obrazovanja manjinske koalicione vlade Srbije 2004. godine. U toj
vladi SPS je zadobio simboliki sekundarnu ulogu (podrka u parlamentu),
zbog bojazni koalicionih partnera da bi njenim zvaninim ukljuivanjem u
vladu razoarali deo svojih pristalica, budui da je SPS predstavljao kimu
Miloevievog autoritarnog reima, sruenog u oktobru 2000. godine.
76
77
Imajui to u vidu, koalicioni partneri na elu sa Demokratskom partijom

Srbije odluili su se na polukorak i obezbedili parlamentarnu potporu
SPS-u, uz odreene, neformalno dogovorene, ustupke. Time je SPS lien
ministarskih portfelja i medijskih prednosti uea u vladi, ali ne i bitnog
politikog uticaja iz drugog plana.
3.1.1.3 Subnacionalne koalicije
Prouavanje subnacionalnih koalicija i koalicionog ponaanja partija
je u ovoj inae oskudno obraenoj problematici jedno od, moda,
najzapostavljenijih podruja (Mellors and Brearey, 1986, 178; Laver and
Schonfeld, 1990, 8). Pored imanentnog znaaja subnacionalnog nivoa
politikog sistema, koalicije na tom nivou imaju i indirektnu vanost, jer
predstavljaju test spremnosti partnera za saradnju na nacionalnom nivou i/ili
probni balon za utvrivanje reakcija javnog mnenja na saveznitva izmeu
odreenih partija na nacionalnom nivou. Uslovi da se analiziraju koalicioni
procesi povoljniji su na subnacionalnom nego na nacionalnom nivou, zato
to je na subnacionalnom nivou istraiva u prilici da ostvaruje uvid u vei
broj koalicionih aranmana (esto vie stotina) i to, pri tom, moe da dri
pod kontrolom vane varijable, kao to su institucionalni okvir i timing
uspostavljanja koalicija.
Proces koalicionog pregovaranja na subnacionalnom planu ima neke
vane osobenosti u odnosu na pregovore na nacionalnom nivou, od kojih
emo izdvojiti dve; prva je to to je institucionalni okvir unapred dat i to
ne moe biti predmet pregovora, a drugi je da je plen koji dele uesnici
(materijalni i simboliki podsticaji i dr.) manji po obimu (broju) i po znaaju.
Koalicioni aranmani postoje na subnacionalnom nivou kao i na nacionalnom.
Dobra ilustracija za to je Srbija. Sudei po subnacionalnim koalicijama
formiranim nakon izbora 2004. godine u 158 optina Srbije, u etiri grada
(Beograd, Novi Sad, Ni, Kragujevac) i autonomnoj pokrajini Vojvodina, te
koalicije su, po obimu, preteno minimalne (podrobnije: Goati, 2006, 77-83).
Naravno, standard minimalna vladavinska koalicija, koji je na nacionalnom
nivou izraen kao 50% mandata plus jedan, na subnacionalnom nivou ne
predstavlja politiki odrivo reenje iz tri razloga, od kojih su dva naelna, a
jedan osoben i tie se Srbije. Prvi razlog je ee izostajanje predstavnika sa
sednica nego to je to sluaj sa poslanicima nacionalnog parlamenta. Drugi
je manja disciplina predstavnika na subnacionalnom nivou u odnosu na

poslanike nacionalnog parlamenta. Istini za volju, apsentizam i odsustvo
partijske discipline uoavaju se i u nekim nacionalnim parlamentima,
zbog ega vlade, pored minimalne veine, moraju da obezbede i dovoljnu
poslaniku rezervu kada se glasa o poverenju (Laver and Schonfeld, 1990,
82). Najzad, trei razlog je, osoben u sluaju Srbije, to pored predstavnika
izabranih na partijskim listama postoje i predstavnici izabrani na listama
grupa graana, koje su ad hoc udruenja liena jasnog politikog programa
i discipline. Imajui u vidu sve to je prethodno izneto, opseg minimalne
koalicije na subnacionalnom nivou treba fiksirati na 60% mandata.
3.1.3. Izborne i parlamentarne koalicije

Izborne koalicije su sporazumi kojima partije ele da poboljaju svoj
izborni uinak, naroito da savladaju izborni cenzus i zadobiju pravo na
raspodelu mandata u parlamentu. Tip izbornog sistema ima znaajan uticaj
na oblik i uestalost izbornih koalicija. U veinskim izbornim sistemima u
jednom krugu (first-past-the post), izborne koalicije se obrazuju samo ako na
izbornom nadmetanju uestvuju, pored dve velike partije, i neke male (npr.
u Velikoj Britaniji). U takvim prilikama partije se koalicionim dogovorom
uzajamno obavezuju da u odreenim izbornim jedinicama ne istiu svoje
kandidate, kako bi njihov partner ostvario bolji uinak.
Izborni sporazumi zakljuuju se, ponekad, i u zemljama u kojima je na
snazi sistem pojedinanog prenosivog glasa (Irska) ili alternativnog glasanja
(Australija). U veinskom izbornom sistemu u dva kruga, koji u aktuelnom
razdoblju funkcionie u Francuskoj a u Srbiji i Hrvatskoj primenjen je
na prvim pluralistikim izborima 1990. godine predizborne koalicije se
sastoje u dogovoru partijskih rukovodstava da u drugom krugu pozovu svoje
simpatizere u izbornim jedinicama u kojim nemaju kandidate da glasaju za
predstavnike partnerske partije. Ostvarenje takvog dogovora zavisi, naravno,
od spremnosti simpatizera da slede preporuke vlastite partije. Iskustvo izbora
odranih sedamdesetih godina dvadesetog stolea u Francuskoj pokazalo je da
su simpatizeri KPF-a, u skladu sa izbornim sporazumima sa Socijalistikom
partijom, disciplinovano glasali u drugom krugu za kandidata te partije, ali
da su simpatizeri socijalista esto ignorisali izborni dogovor i apstinirali, ili
se ak opredeljivali za kandidata druge partije.
78
79
Proporcionalni izborni sistem ne podstie stranke na predizborne

koalicije, ali ta ocena vai za stabilizovane partijske sisteme, u kojima se
decenijama nadmeu iste stranke i u kojima rezultati izbora oznaavaju, po
pravilu, male promene u stranakom uticaju. Nasuprot tome, u izbornim
sistemima u postkomunistikim zemljama sa vie desetina i stotina partija
koje nastoje da ostvare predstavnitvo u parlamentu uobiajene su predizborne
koalicije, naroito izmeu malih partija U Crnoj Gori je ta taktika isprobana
na izborima 2001. godine, ali je tada od 16 izbornih lista pravo na raspodelu
mandata steklo samo 5, na izborima 2002. od 20 lista 4, a na izborima 2006.
od 12 lista 8.
Osim poboljanja izbornih ansi, partije obrazuju saveze sa drugim
partijama u samom parlamentu radi zajednikog delovanja, prvenstveno
sa ciljem da izglasaju nepoverenje vladi. Takvi savezi mogu podrazumevati
ponekad i dogovor o formiranju sastava vlade u senci, kao i program mer
koje e ta vlada sprovoditi po preuzimanju vlasti. Naravno, takvi savezi nisu
mogui u sistemima polarizovanog viepartizma, jer je u takvim sistemima
politika distanca izmeu opozicionih stranaka isuvie velika da bi mogle
zajedno da obrazuju koalicionu vladu.
U Francuskoj, Italiji i Finskoj, u kojima su postojale monolitne antisistemske
partije u razdoblju izmeu Prvog i Drugog svetskog rata, kao i u periodu
posle Drugog svetskog rata, sve do kraja sedamdesetih godina dvadesetog
stolea te partije su esto obrazovale parlamentarne saveze sa demokratski
orijentisanim strankama. Takav aranman mogu je sve dok od partnera ne
zahteva pozitivno delovanje; neodrivost koalicionog dogovora pokazala bi
se tek kad bi se politiki divergentni partneri nali u prilici da obrazuju vladu.
Prema Duvergeru (1976, 70), takvi savezi imali su, pored eksplicitnih ciljeva
da osporavaju vladu i da je zamene, dve prikrivene svrhe. Prva je kamuflaa,
odnosno nastojanje antisistemske partije da se uspostavljanjem koalicionog
aranmana sa partijom (partijama) koja prihvata demokratska pravila igre
prikae prosenom birau prihvatljivom i vrednom izborne podrke. Druga
svrha antisistemskih partija je da privuku simpatizere koalicionih partnera,
dok one, zahvaljujui monolitnoj organizaciji, lako mogu da odole obrnutom
izazovu. Banalna metafora belei Duverger o zemljanom i gvozdenom
loncu dobro opisuje privilegovanu poziciju partija tog tipa u okviru jednog
saveza; one su gvozdeni lonac neprobojan i vrst, sposoban da razbije druge,
a da sam ne bude razbijen. ini nam se da ne treba iskljuiti ni treu svrhu
takvih saveza, a to je demonstracija spremnosti od strane antisistemskih partija
(ili partija koje su tako percipirane) da prihvate kljune institucije, vrednosti i

procedure postojeeg poretka. To je bio sluaj sa KP Italije, koja je poetkom
osamdesetih godina prolog stolea ostvarila trajne saveze sa demokratskim
strankama i time demonstrirala svoj reformski zaokret, a moda na slian
nain treba interpretirati uee Socijalistike partije Srbije u vladavinskom
aranmanu obrazovanom u martu 2004. godine.
3.1.4 Koalicije - teorijska elaboracija

Uestalost koalicionih aranmana podstakla je neke autore da
generalizuju pravila i principe koalicija i koalicionog ponaanja partija i da
o tome formuliu teorije, dok su neki drugi (npr. Von Beyme, 1985) suoeni
sa raznolikou partija i politikih sistema u kojima one deluju zauzeli
skeptian stav u pogledu mogunosti teorijskog uoptavanja. Taj stav ima
snano uporite u injenici da su partije, kao i institucionalna okruenja u
kojima funkcioniu, zaista distinktni tako da je teko formulisati opta pravila
o koalicionom ponaanju partija. O raznolikosti partija ve je bilo rei, a
ovde emo navesti neke osobene karakteristike institucionalnog okruenja
koje oteavaju generalizacije.
Prvo, ve smo pomenuli primer Belgije iji ustav zahteva da bez
obzira na izborne rezultate vlada bude sastavljena od podjednakog broja
ministara kojima je maternji jezik holandski i francuski (ne uzimajui u
obzir premijera).
Drugo, Osnovni zakon Nemake propisuje da izglasavanje nepoverenja
kancelaru stupa na snagu tek izborom njegovog naslednika (konstruktivno
izglasavanje nepoverenja), ime je pred eventualnu parlamentarnu koaliciju
koja eli ruenje vlade postavljena teko prelazna prepreka.
Tree, u veini evropskih zemalja stabilne demokratije (ali ne u svim)
na snazi je obiajna norma po kojoj svako odbijanje parlamenta da prihvati
vladin predlog zakona predstavlja pritisak za odravanje novih izbora (Laver
and Schonfeld, 1990, 213-214).
etvrto, veoma je razliita uloga efa drave u odreivanju mandatara,
od isto protokolarne (Irska), preko neto vanije uloge koja se sastoji u
imenovanju mandatara koje podlee odobravanju parlamenta (Italija, Belgija,
Grka), do jo znaajnijeg uticaja na izbor vlade koji ostvaruje ef drave
(kraljica) u Holandiji.
80
Peto, neke zemlje obezbeuju budetsko finansiranje parlamentarnih

partija, neke obezbeuju finansijska sredstva i neparlamentarnim partijama,
a neke, pak, uopte ne prihvataju finansiranje partija iz budeta (ire u
poglavlju VI).
Potonji element je izuzetno vaan, jer potreba partija da dobiju zamana
dravna sredstva utie ponekad presudno na njihovo koaliciono ponaanje,
odnosno na spremnost da uspostave izborne koalicije i sa programski
distinktnim partijama. ini nam se, ipak, da raznolikost partija i navedene
osobenosti institucionalnog okvira u kojem deluju nisu nepremostiva prepreka
uoptavanju, dodue opreznom i fleksibilnom, u sferi koalicija i koalicionog
ponaanja partija.
Prve teorije vladajuih koalicija zasnovane su na racionalnom modelu
odluivanja politikih aktera-partija, a teorija igara je matematika elaboracija
racionalnog modela u situacijama kada rezultat zavisi od kombinovanih odluka
racionalnih aktera (De Swaan, 1973, 4). Teoriju minimalne pobednike
koalicije prvi su formulisali Von Neumann i Morgenstern (1944; izdanje
1964), ali ona ima vie razliitih varijanti (Lijphart smatra razliitih teorija;
2003, 136-139). Von Neumann i Morgenstern pretpostavljaju da je u
(koalicionoj) igri izmeu n aktera suma dobitaka konstantna, odnosno da
dobici ne rastu ako se poveava broj lanova pobednike koalicije, a ako do
toga doe, re je o poveanju sa nepotrebnim akterima. Koalicija bez takvih
aktera je minimalna pobednika koalicija (podrobno o pretpostavkama te
teorije: Laver, 1986, 34-35; Laver and Schonfeld, 1990, 26-28). Tezu Von
Neumann-a i Morgenstern-a precizirali su i dopunili, izmeu ostalih, Riker
(1962) i Leiserson (1968).
vrstu taku na koju se oslanja Riker (1962, 22) u svojoj elaboraciji
koalicije minimalne pobede ini teorija igara koja u potpunosti ignorie
politiko-programska opredeljenja partija. Osim toga, ovaj pisac polazi od
osobene definicije racionalnog aktera u politici. On pie: ta hoe racionalan
politiki ovek jeste, verujem, da pobedi, to je specifiniji motiv nego elja
za moi. Osim toga, elja za pobedom razlikuje jedne ljude od drugih.
Neosporno, postoje ljudi optereeni krivicom (guilt ridden) i oseajem
stida (shame conscious) koji ne ele da pobede, koji, u stvari, ele da izgube.
Postoje iracionalni (pojedinci V.G.) u politici... Imajui to na umu, mogue
je za tu svrhu definisati racionalnost bez pozivanja na pojam moi. Politiki
racionalan ovek je ovek koji radije dobija nego to gubi, bez obzira na
osobene uloge (naglasio V.G.). Prema prvom principu Rikerove koalicije
81
minimalne pobede, partije e obrazovati u uslovima zero-sum game, pod
pretpostavkama da imaju potpune informacije i da potuju pravila igre
to, u praksi, naravno, nije uvek sluaj (Von Beyme, 1985, 323; Mellors and
Brearey, 1986, 278) ne iru od one za koju veruju da im je neophodna za
pobedu. Preveliki broj lanova koalicije iziskuje trokove da se oni privuku
i smanjuje dobitke lanova koalicionog aranmana. To znai da retkost
dodatnih prihoda (side-payment) onemoguuje njihovu upotrebu na preteran
nain (Riker, 1962, 107). Citirani pisac pretpostavlja da e od svih, u datim
okolnostima moguih, pobednikih koalicija biti obrazovana koalicija
najmanjeg obima (odnosno broja mandata); drugim reima, partija A e
od dva partnera (B i C) sa kojima moe obrazovati pobedniku koaliciju
izabrati onoga koji ima manji opseg (broj mandata).
M. Leiserson (1968, 23) je u svojoj varijanti teorije minimalne koalicije
(koalicije sa najmanjim brojem stranaka) jo reljefnije istakao vanost
dopune koja se nazire kod Rikera, a koja se odnosi na broj uesnika koalicije.
Leiserson je svoju dopunu izneo u obliku predloga koji se tie pogaanja
(bargaining proposition). Prema toj dopuni, koalicija e se sastojati od
minimalnog broja aktera, jer ukljuivanje vie aktera poveava vreme i
trokove pregovaranja.
Drugi Riker-ov postulat glasi da e se u telima i organima u kojima
je princip minimalne veine ostvarljiv uesnici koalicionog sporazuma
neizbeno kretati ka njegovom ostvarenju. Najzad, trei Riker-ov postulat
naglaava da u telima i organima u kojima funkcionie princip minimalne
veliine, imanentno deluju snage koje, bez obzira na visinu uloga, vode ka
razaranju koalicije.
Do destabilizacije minimalnih vladajuih koalicija dolazi, najpre,
smatra Riker (1962, 190-210), kada se promene odnosi snaga izmeu dva ili
vie koalicionih aktera i kada jedan akter podigne ulog u igri. Objanjenje
zato se zahteva promena snage najmanje dva aktera je u tome to se teina
(weights) jednog aktera ne moe izolovano promeniti, budui da teina
oznaava relaciju izmeu aktera, a ukupna teina svih aktera je konstantna.
To jest, teina svakog uesnika moe biti oznaena kao razlomak (fraction)
ukupne teine... Stoga, ako jedan lan povea sposobnost da utie na odluku,
neki drugi lan (lanovi) moraju da izgube neto od (svoje) sposobnosti da
ine istu stvar.
Nepogreive indicije o promeni odnosa snaga obezbeuju rezultati
izbora, a u meuizbornom razdoblju slinu ulogu igraju istina, manje
82
pouzdano rezultati sistematskih istraivanja javnog mnenja. Kad je re

o poveanju uloga, odluka o tome ne mora da bude rezultat pouzdanih
procena nego inilaca koji su rezultat psiholokih svojstava lider i odnosa
meu pripadnicima rukovodeeg stratuma partije (line ambicije, inat,
surevnjivost, zavist, mrnja, osveta), to, priznaje bez okolienja Riker,
onemoguuje generalizaciju. Ovaj pisac smatra, zapravo, da su lideri skloni
pogrenim procenama, pa je sistem donoenja odluka apsolutno i neizbeno
u neravnotei. Inae, akter koji iz navedenih razloga doprinese razaranju
koalicije ne uiva, sudei prema nekim parcijalnim saznanjima (vezanim za
Italiju), simpatije javnog mnenja (Pridham, 1986, 225).
Teorija minimalne pobednike koalicije u svim svojim varijantama
deluje zaista sugestivno, premda redukuje partije na jednu dimenziju, obim
(veliinu) i, pri tom, zanemaruje njihovu ideoloku (politiku, programsku)
orijentaciju. Na tu slabost ukazali su brojni autori (npr. Pridham, 1986,
11; Pridham, 1986a, 202; Laver, 1986, 32-33; De Swaan, 1973, 37-41).
Izostavljanje ideoloko-programske dimenzije, odnosno ciljeva partije,
ostavilo je bez valjanog objanjenja veliki broj vladajuih koalicija koje
nadmauju minimalni opseg. Tu slabost pojedini autori nastojali su da otklone
uzimanjem u obzir, pored veliine partije, i njenih politikih prioriteta, odnosno
ideologije ili politike distance sa drugim partijama, kao druge konstitutivne
varijable, pa su tako nastale multidimenzionalne koalicione teorije (o tome:
De Winter, 2002, 181-185). De Swaan (1973, 111) je, recimo, elaborirao
teoriju politike distance zasnovanu na postulatu da akter tei da bude
ukljuen u vladajuu koaliciju koja je bliska, koliko je mogue, njegovim
vlastitim politikim preferencijama. To implicira da je razmatranje o politici
prvenstveno u glavama akter, i da se parlamentarna igra, u stvari, vodi oko
odreivanja glavne dravne politike. Iz reenog razloga, vladajue koalicije
esto odstupaju od minimalne veliine, ali naglaava na istom mestu De
Swaan obim koalicija ipak nije proizvoljan, nego zavisi od minimalne
politike distance koja se definie u terminima teine i politikih pozicija
aktera (ibidem). Na taj nain, smatra ovaj autor, teorija minimalne politike
distance usklaena je sa konceptom maksimalizacije koristi i sa modelom
racionalnog odluivanja. Polazei od takvog pristupa, preiroke koalicije
nisu devijantni sluajevi, nego vladavinski obrazac koji moe, ako su
ostale stvari iste... posedovati veu legitimnost i autoritet neko minimalne
koalicije (Laver and Schonfeld, 1990, 69). Iz iste perspektive posmatrano,
ni manjinske koalicione vlade nisu izuzetak, jer takvim aranmanom sve
83
stranke lanice vlade i stranka (stranke) koja joj spolja prua podrku
ostvaruju eljeni politiki uticaj.
Teorija o koaliciji minimalne povezane pobede (Axelrod, 1970)
uzima, takoe, u obzir, osim veliine, programsku orijentaciju partija. Ova
teorija smatra da se koalicije obrazuju od programski bliskih partnera i
ponekad ukljuuju stranku sa kojom postoji povezanost na nekoj politiki
vanoj dimenziji, iako bi i bez te stranke bilo mogue ostvariti minimalnu
koaliciju pobede.
Najzad i koaliciona teorija mogue (izvodljive) politike utemeljena
je ne samo na obimu partija nego i na politikoj distanci. Prema toj teoriji,
koalicije se obrazuju s obzirom na spremnost stranaka da sprovode odreenu
politiku i zbog toga nadmauju, po obimu, minimalnu koaliciju pobede
(prema: Lijphart, 2003, 139).
Ukljuivanje ideoloko-programske dimenzije u teoriju koalicija svakako
je povealo njihovu eksplikativnu vrednost. Ali, u politikom ivotu postoje
protivrenosti koje izmiu eksplikaciji. Pomenimo upravo malu politiku
distancu izmeu partija, koja se u nekim od prethodno navedenih teorija
smatra preduslovom obrazovanja i trajnosti koalicije. Takvo stanovite
zastupa, na primer, Von Beyme (1985, 323) i kao argument navodi sluaj
energinog suprotstavljanja lokalnih organizacija Socijaldemokratske partije
i sindikata u Danskoj 1978. godine pokuajima prvaka te stranke Jorgensena
da obrazuje koaliciju sa liberalnom Venstre partijom. Ali, medalja ima i drugu
stranu, jer uticaj programsko-politike bliskosti izmeu koalicionih partnera
neizbeno aktivira konkurentske procese izmeu njih, poto programskopolitiki sline partije raunaju, po pravilu, na istu izbornu klijentelu ili,
kako pie Panebianco (1988, 217-219), na isto izborno lovite. Zbog toga
one realistino upozorava Panebianco meusobno ugroavaju politike
identitete i uzajamno se destabilizuju transferima simpatizera iz jedne u
drugu partiju (partije). To dovodi, pre ili kasnije, do nezadovoljstva jednog od
koalicionih partnera i do raspada koalicionog aranmana. Imajui to u vidu,
Panebianco zakljuuje: Paradoksalan efekt koji protivrei dobro poznatoj
teoriji koalicija je da se najstabilniji savezi ostvaruju izmeu oponenata
(ideoloki udaljenih), dok se najmanje stabilne koalicije ostvaruju izmeu
takmaca (ideoloki slinih)... Partija jedino moe zaustaviti destabilizirajue
pritiske od takmaca, izbegavajui koaliciju sa njim. To pravilo ne vai,
upozorava pisac, u dva sluaja; prvi je kad programski sline partije raunaju,
ipak, na razliitu izbornu klijentelu i drugi kad je jedna partija u koalicionom
84
85
aranmanu toliko slaba da ne moe da ugrozi drugu.

O potonjem sluaju radi se u Crnoj Gori, u kojoj DPS i SDP od
parlamentarnih izbora 1998. godine formiraju izborne i vladavinske koalicije.
U tim koalicionim aranmanima SDP ostvaruje znatno vei uticaj nego to
je njena snaga u birakom telu (Vujovi, Komar, 2006, 185), ali, po naem
miljenju, uzrok tome nisu altruistike pobude DPS-a nego to to SDP,
dodajui 3-4 procentna poena izbornom rezultatu DPS-a, omoguuje toj
stranci da obrazuje vladu. Ne negirajui, dakle, Panebianco-ovo stanovite o
tetnim efektima ideoloke bliskosti po koalicione partnere i o prednosti
ideolokih razlika, mislimo ipak da ono vai samo za vlade koje nisu prinuene
da donose dalekosene odluke sa redistributivnim efektima, vlade ije se
aktivnosti, u stvari, svode na administriranje, kao to je to, u atuelnom
razdoblju, uglavnom sluaj u zemljama stabilne demokratije. Ako je, pak,
vlada u postkomunistikim zemljama stalno suoena sa potrebom da brzo
donosi politiki sporne i teke odluke koje imaju redistributivne efekte,
koalicioni partneri nastoje da takve odluke odgode, a to neizbeno znai
usporavanje reformi (npr. Kotuniina koaliciona vlada 2004-2007. godine
u Srbiji).
Kao to smo prethodno naveli, sve razuenije teorije vladajuih
koalicija i koalicionog ponaanja zasnovane su na dvema varijablama:
obimu partija i politikoj distanci, a u fokusu tih teorija znatno su ree
neki drugi vani inioci, od kojih emo izdvojiti sledea etiri. Prvi je broj
lanova koalicije, iji uticaj, dodue, neki pisci sasvim uopteno odreuju. Tako,
na primer, Ware (1997, 336) naglaava da verovatnoa kolapsa koalicione
vlade raste sa poveanjem broja partija koalicionih partnera. Drugi je lini
koeficijent, tanije reeno odnos izmeu vo partija koje ine koaliciju. Taj
inilac Ursula Hoffmann-Lange (1986, 47) s pravom oznaava kao stepen
simpatije ili antipatije izmeu partija. U prilog vanosti tog psiholokog
inioca koji je, zaista, teko operacionalizovati De Winter (2002, 203)
navodi rezultate jednog empirijskog istraivanja sprovedenog u Belgiji u
kojem su 3 od 10 portparola partij na lokalnom nivou ocenili da su loi
meuljudski odnosi bili bitan uzrok neuspeha koalicionih pregovora, dok
su 4 portparola uspeh koalicionih pregovora pripisali dobrim odnosima
izmeu partijskih lidera. Trea, zanemarena varijabla u teoriji koalicija je
meunarodno okruenje, koje i te kako opredeljuje koalicionono ponaanje
partija na dva naina. Najpre, meunarodno okruenje u stvari, najmonije
zemlje na svetu i vane meunarodne organizacije destimuliu obrazovanje
vladajuih koalicija sa partijama ija je privrenost demokratiji sporna. Kao

paradigmatian primer za to pomenuemo Italiju, u kojoj je, sve do kraja
osamdesetih godina dvadesetog stolea, mandatar za sastav nove vlade
obavezno obavljao prethodne konsultacije sa amerikom administracijom i
u tom cilju esto, pre odluke italijanskog parlamenta, boravio u SAD-u. Cilj
tih konsultacija bio je uveravanje SAD-a da se u novoformiranoj koaliciji
KP Italije nee domoi stratekih poluga moi. U Srbiji, u postoktobarskom
razdoblju, meunarodni inilac je, takoe, bitno uticao na vladajuu koaliciju u
martu 2004. godine. U toj koaliciji mandatara (pa potom premijer) republike
Vlade Kotunica zaobiao je ultranacionalistiku SRS, iako je imala najvie
poslanika u parlamentu (82 od ukupno 250, odnosno 32.8%). Premda izmeu
Kotuniine stranke (DSS) i SRS-a ne postoje nepremostive politike razlike,
Kotunica nije prihvatio ponudu SRS-a da se ukljui u koalicionu vladu. Na
takvu ponudu potpredsednika SRS-a Nikolia, Kotunica je uzvratio: To
ne moemo da radimo, Zapad se sa tim ne bi sloio (Blic, 30. maj 2005).
Najzad, etvrti inilac je sve vre supranacionalno povezivanje partij po
srodnosti u parlamentu Evropske unije, to, svakako, podstie i njihovo
udruivanje na nacionalnom planu.
3.2. IZBORI INSTITUCIONALIZOVANI SUKOB

Dalekosean znaaj izbora u politikom sistemu ocenio je Key (1967,
204) na sledei nain: Kad je partijski proces uoblien, ustanovljeno je delovanje
organizovanih nenasilnih konflikata za kontrolu nad vladom. Organizovana
kritika i koncentrisani napori da se zamene oni na vlasti postali su rutina.
Jednom kada je vlast postala predmet takvih izazova, i jednom kada je niz
izbora ostvaren, partijska vlada je pustila svoje korene. Institucionalizacija
partijskog rata (naglasio V.G.) oznaila je najveu inovaciju ili otkrie u
umetnosti vladanja. Rituali, ceremonije i pravila igre razvijeni su da usmeravaju
domaa neprijateljstva koja su u ranijim danima mogla da budu voena na
barikadama. Od uspeha partija u nenasilnim konfliktima za kontrolu nad
vladom kako izbore definie citirani pisac zavisi uee u vrenju vlasti,
to je raison dtre partije. U ovom odeljku govorimo o izborima u kojima se
partije bore izmeu sebe za glasove biraa, dok e o izborima unutar pojedinih
partija za najvanije poloaje biti rei u glavi V.
86
87
Na izbornim tritima partije se mogu opredeliti za defanzivnu ili

ofanzivnu strategiju (Mair, 1997, 158), odnosno mogu da usmere napore
da zadre vlastito birako telo ili da privuku nove birae. U veini zemalja
partije se ne sueljavaju na jednom nego na vie izbornih trita, koja
mogu biti zatvorena ili otvorena, to zavisi od snage kolektivnih politikih
identiteta zasnovanih esto na snanim, duboko ukorenjenim supkulturama.
Ti identiteti razvijaju se kako na askriptivnim svojstvima pojedinaca i
grupa, kao to su rasno, etniko i religiozno obeleje, tako i na pripadnosti
odreenom socijalnom sloju, profesiji ili regionu. U socijalno heterogenim
drutvima, u kojima se partijsko angaovanje odvija uzdu linija rasnih,
etnikih ili religioznih rascepa, neka izborna trita su zatvorena, ali ne nuno
sva. Tako, na primer, u Holandiji granice verskih grupa vrsto koreliraju
sa posebnim izbornim tritima, u vajcarskoj se partijsko angaovanje
ostvaruje u etnikim granicama, a slino je u Belgiji, u kojoj je flamansko
izborno trite zatvoreno za valonske partije i vice versa. Isti fenomen uoava
se u postkomunistikim zemljama heterogenog etnikog i konfesionalnog
sastava (Srbija, Makedonija, Slovaka, Hrvatska).
Crna Gora je, takoe, multikonfesionalna i multietnika drava, ali
glasanje graana od poetka pluralizma 1990. godine naovamo osobeno je
po tome to sledi prvenstveno linije programsko-politikih, a ne etnikih
i verskih podela (Goati, 2000). U stvari, izborno trite u Crnoj Gori je
iznenaujue otvoreno, jer pripadnici pojedinih manjinskih grupa (Albanci,
Bonjaci/Muslimani) preteno glasaju po programskom afinitetu, a ne po
verskoj ili etnikoj pripadnosti, to odstupa od obrasca glasanja u drugim
socijalno heterogenim zemljama; re je o izuzetku koji, naalost, nije
podrobno analiziran. Istini za volju, poetkom treeg milenijuma empirijska
istraivanja u Crnoj Gori pokazuju neto veu podudarnost izmeu srpskog
etnikog porekla i glasanja za stranke srpskog bloka, ali se i ta podudarnost
kree u okviru bitno niih vrednosti nego u drugim socijalno heterogenim
zemljama.
IV DEO
Partija kao sistem
Partije su deo partijskog sistema, ali su i same minijaturni politiki
sistem (Eldersveld, 1966, 42). Drukije reeno, partija nije nerastvorljiva
estica, najmanja jedinica analize koju je nemogue ralaniti, nego u njoj
postoje osobeni oblici grupisanja i delovanja partijskih funkcionera i lanova,
to ima razliite nazive: tendencije, frakcije, struje, klike, koterije, krila. U
prividno jedinstvenoj partijskoj organizaciji ispod mirnog povrinskog sloja
intenzivno teku procesi saradnje i sukoba izmeu uih grupa. U ovoj glavi
osvetliemo najpre partijsku organizaciju od dna do vrha, da bi se u sledeoj
glavi (V), pozabavili interakcijom izmeu pojedinih delova (segmenata)
partijskog rukovodstva i lanstva.
4.1. Osnova organizacione ,,piramide

Osnovu partijske organizacije ine bazine jedinice, a na viim
spratovima postoje odgovarajui organi, od lokalnih do centralnih. Osnovne
jedinice politikih partija tradicionalno nose razliite nazive: odbor (caucus),
ekipa, sekcija, elija, osnovna organizacija i milicija. Naziv bazine partijske
organizacije, koji je dugo bio dovoljan da se prepozna o kojoj je vrsti partija
re, prestao je nakon Drugog svetskog rata da bude uniforman za pojedine
vrste partija. Umesto toga, partije bliske po svojim programsko-politikim
opredeljenjima esto usvajaju razliite nazive za svoje bazine jedinice. No,
napred pomenute nazive bazinih jedinica koristiemo kao opti termin
u analizi pojedinih vrsta partija. Partije neretko koriste u isto vreme vie
organizacionih oblika, to je uslovljeno razliitim okolnostima u kojima deluju
i diferenciranim zadacima pojedinih delova partije. Ali i u sluaju postojanja
vie razliitih oblika organizovanja, mogue je identifikovati najvaniji, onaj
koji u najveoj meri izraava prirodu i stremljenja partije.
88
89
Izneemo ukratko karakteristike pojedinih bazinih organizacionih

jedinica pojedinih vrsta partija. U kadrovskim partijama u zapadnoj Evropi
i u amerikim partijama odbor okuplja najuglednije i najuticajnije pojedince
u teritorijalnoj zajednici (gradska etvrt, mesto, selo). Broj lanova odbora
(koji se biraju neposredno od strane pristalica ili kooptacijom) kree se od 10
do 20. Aktivnost odbora odvija se uglavnom u periodu izbora, a nakon toga
zamire. U odboru postoji ponekad plaeno lice (captain u amerikim partijama)
koje je zadueno za angaovanje lanova u partijskim aktivnostima.
Ekipe oznaavaju uske grupe (10-15) pristalica demohrianskih partija
okupljenih na profesionalnoj, prijateljskoj ili teritorijalnoj osnovi. Sekcija je
osnovna organizaciona jedinica socijaldemokratskih partija i ini je redovno
lanstvo koje plaa mesenu lanarinu. lanstvo sekcije bira izvrnopolitiki organ (biro, odbor) od nekoliko lanova, kao i komisije zaduene
za pojedine sektore delatnosti. Sekcija je centar aktivnosti, obrazovanja
i propagande; ona tei da obrazuje postojee lanove i da u svoje redove
privue to vie novih. Formira se na teritorijalnom osnovu. Osim naziva
sekcija, savremene socijaldemokratske partije koriste i druge nazive: mesna
organizacija (Socijaldemokratska partija Nemake), odeljenje (Partija rada
Holandije, Socijaldemokratska partija Finske), elija (Socijalistika partija
Portugala), udruenje (Socijalistika partija Danske), radnika komuna
(Socijaldemokratska partija vedske), mesna grupacija (panska socijalistika
partija), partijski ogranci (Socijalistika partija Japana). Socijalistika partija
Italije je, pored sekcija obrazovanih po teritorijalnom principu, uspostavljala,
do poetka osamdesetih godina dvadesetog stolea, i elije u preduzeima
obrazovane po radnom principu.
Bazine organizacije komunistikih partija nazivaju se elije i dugo
su bile organizovane po radnom principu (u privrednim organizacijama,
dravnim organima i ustanovama). Savez komunista Jugoslavije od kraja
pedesetih godina, a veina vladajuih komunistikih partija u ovom regionu
od poetka sedamdesetih godina prolog stolea uspostavili su, pored
elija, i osnovne organizacije zasnovane na teritorijalnom principu da bi
obuhvatile radno neaktivno stanovnitvo (penzioneri, domaice, studenti).
Milicija je bazina organizacija faistikih partija. Po zadacima za koje je
namenjena i po svojoj unutranjoj strukturi (stroga subordinacija, noenje
uniformi), milicija je, u stvari, vojna formacija. Na taj nain bili su, na primer,
organizovani jurini odredi Nacionalsocijalistike partije Nemake. Ali, itava
Nacionalsocijalistika partija nije se zasnivala iskljuivo na miliciji; pored
toga postojale su sekcije i elije. No, u periodu borbe za vlast, milicija je bila
najvaniji oblik organizovanja navedene partije. Tek nakon osvajanja vlasti,
miliciju potiskuju drugi oblici organizovanja (jurini odredi rasformirani
su 1934. godine).
U nazivima bazinih organizacija partija zemalja centralne i istone
Evrope u savremenom razdoblju uoava se naglaeno arenilo, a izmeu njih
i programsko-politike orijentacije partije nema vrste povezanosti. Osnovne
organizacije crnogorskih partija nose razliite nazive: mesna organizacija
(DPS, SNS, SNS); optinska organizacija (GPCG, LPCG); podrunica
(LSCG) i zasnovane su na teritorijalnom principu.
4.2. Unutranji odnosi

Bazine organizacije povezane su preko niza nivoa u jedinstvenu
partijsku organizaciju. Broj tih nivoa zavisi od prirode partije, broja njenih
lanova, veliine zemlje u kojoj partija deluje i karaktera politikog sistema.
Odnos izmeu viih i niih partijskh organa oscilira u irokom luku iji
jedan kraj ini partija u kojoj su nii organi potpuno lieni autonomije, a
drugi partija u kojoj vii organi nemaju nikakvog uticaja na delovanje niih.
U prvom sluaju partija lii na vojnu organizaciju, a u drugom gubi svojstvo
jedinstvene organizacije, pa se o njoj moe govoriti kao o konfederaciji partija.
U stvarnom ivotu ne postoje isti tipovi potpune centralizacije niti potpune
decentralizacije, nego se radi o meovitim tipovima, tj. o partijama koje
su u izvesnom stepenu centralizovane i decentralizovane, o emu se moe
pouzdano suditi samo na osnovu konkretno-istorijske analize.
kolski primer centralizacije su komunistike partije u kojima je
uspostavljena po vojnom uzoru stroga subordinacija niih organa u
odnosu na vie. Organizacija tih partija, zapazio je Duverger (1976, 69), jako
podsea na mehanizam bezbednosti ustanovljen na brodovima njihovim
pregraivanjem u zatvorena odeljenja, hermetiki izolovana jedna od drugih.
Obrnut primer su izrazito decentralizovane amerike partije, za koje je
Key (1967, 315) ocenio da na nacionalnom nivou i ne postoje, ve samo na
nivou federalnih drava i na lokalnom nivou. Istini za volju, izneta ocena
odraava stvarnu situaciju u partijama SAD sredinom dvadesetog stolea,
ali je nakon toga uoljivo postepeno jaanje centralnih nivoa Demokratske
i Republikanske partije.
90
Svaka, pa i najcentralizovanija partija, ima svoj interni politiki ivot

u kojem kao to emo pokazati u glavi V deluju razliiti organi i grupe
izmeu kojih se odvijaju intenzivni procesi kooperacije i sukoba. U visoko
centralizovanim partijama jedinstvo rukovodstva je naroito izraeno, dok
se u decentralizovanim partijama, po pravilu, uoava difuzija moi na vie
rukovodeih grupa, to Eldersveld (1964, 6) naziva stratarhija. Na slian nain
Machos (prema: Karasimeonov, 2005, 6) razlikuje poliarhijski i oligarhijski
organizovane partije. Kod poliarhijskih partija postoji vie institucionalizovanih
centara moi, a statutarna regulacija obezbeuje autonomiju lokalnim
partijskim organizacijama, propisuje njihovu internu organizaciju i definie
prava lanova da uestvuju u odluivanju. Kod oligarhijskih partija mo
odluivanja koncentrisana je u maloj grupi. Mair (1997, 152) smatra da u
savremenom razdoblju partije en gnral evoluiraju od hijerarhijskog modela
organizacije ka stratarhijskom modelu, jer svako od tri lica partije zadobija
svoje vlastite organizacione obrise.
Stepen (de)centralizacije partija zavisi od naina nastanka, ideolokih
opredeljenja i odnosa izmeu partije i okruenja u kojem deluje. Partije
obrazovane spajanjem nekoliko organizacija uglavnom obezbeuju vii stepen
autonomije sastavnih delova u kasnijem razdoblju; ranije samostalne partije
esto deluju u novoj partiji kao frakcije. Odnos partije prema postojeem
politikom poretku, takoe, vri snaan upliv na stepen njene (de)centralizacije.
Partije koje tee korenitoj promeni postojeeg politikog poretka poput
komunistikih i faistikih naglaavaju vrednost jedinstvenog delovanja i
svode nie organe na puke ekspoziture partijskog vrha. Na takva nastojanja
ugroeni poredak odbrambeno reaguje i podstie otar stav prema samoj
partiji. U pogledu interne organizacije u zemljama stabilne demokratije, sve do
poslednje treine dvadesetog stolea, bila je posebno uoljiva razlika izmeu
graanskih i radnikih partija. Ta razlika je poetkom treeg milenijuma
manje otra, ali nije nestala. Graanske partije koje su prvo nastale u obliku
kadrovskih partija (o kojima e biti rei u glavi VIII) po pravilu su visoko
decentralizovane. Njihovi vii nivoi organizovanja najee ne poseduju
hijerarhijska ovlaenja u odnosu na nie. Kao to je prethodno navedeno,
takve su amerike partije, koje na nivou SAD-a uopte nemaju stalne organe
ili su oni uspostavljeni u nekoliko poslednjih decenija, sa malim ovlaenjima.
U amerikim partijama odvijaju se ad hoc zasedanja partijskih tela i, uz to,
formiraju se tabovi u kampanjama za predsednike izbore sa ciljem da
obezbede finansijske i druge uslove za pobedu partijskog kandidata. Sastav
91
taba zavisi od kandidata koji, po svojoj volji, bira osoblje. Za razliku od
partijskih organa veine drugih partija (radnikih i graanskih), u kojima rad
u izbornim tabovima obavezno pretpostavlja pripadnost partiji, u izborne
tabove amerikih partija biraju se i politiki neopredeljeni pojedinci. Istini
za volju, ova nekad odsena razlika postepeno bledi, jer evropske partije sve
vie primaju u tela nadlena za sprovoenje izbornih kampanja pojedince na
osnovu ekspertskih znanja (strunjake za marketing), bez obzira na njihovu
partijsku afilijaciju.
U veini graanskih partija u zapadnoj Evropi koje poseduju stalne
organe na nacionalnom nivou uticaj tih organa je slab. Na primer, predsednik
Konzervativne partije u Velikoj Britaniji ima veoma male ingerencije na
rad partijske organizacije koja je podeljena na dva okruga. Na elu tih
okruga su okruni saveti (Divisional Councils), koji obrazuju vlastite
profesionalne tabove, na iji sastav predsednik partije nema nikakvog
uticaja. Od 1950. godine predsednik partije ima vlastiti biro (Chairmans
Office), koji finansijski potpuno zavisi od okrunih saveta. Centralni biro
(Central Office) Konzervativne partije nema nikakvog uticaja na politiku
karijeru lokalnih partijskih aktivista, a u finansijskom pogledu zavisi od
lokalnih organizacija. Imajui sve to u vidu, jedan istraiva je zakljuio da
Konzervativna partija funkcionie pomou interne diplomatije i kompromisa
(Pinto-Dutshinski, 1972, 263). Mislimo da je taj zakljuak ipak preteran,
jer lider ima izuzetan upliv na odluku partije da podri nekog kandidata
za parlamentarne izbore ili da mu uskrati podrku, tako da bismo internoj
diplomatiji i kompromisima svakako dodali i uticaj na politike karijere
pripadnika rukovodeeg stratuma.
Predsednik Hriansko-demokratske unije (CDU) u Nemakoj nema
statutarno posmatrano nikakvu vlast u partiji. Ali, ako on u isto vreme
obavlja i funkciju kancelara, njegova mo je i u partiji velika (sluaj Adenauera
i Kohl-a). Izrazito je decentralizovana i Liberalna partija Danske (Venstre).
Najvii organ te partije je Kongres, koji ine delegati ogranaka i ex officio
delegati. Izvrni odbor partije ima 50-60 lanova, od kojih su samo trojica
birani na Kongresu, a ostali su delegati lokalnih organizacija. Do 1929. godine
Izvrni odbor uopte nije postojao, a na nacionalnom nivou partija je delovala
samo kroz zasedanja Kongresa. Inae, uticaj Izvrnog odbora na lokalne
organizacije je mali; on ne poseduje nikakve ingerencije u kadrovskoj politici,
a, sa druge strane, finansijski zavisi od lokalnih organizacija. U celini uzev,
graanske partije (izuzev demohrianskih) na lokalnom nivou imaju slabu
92
organizaciju. Na primer, mrea lokalnih organizacija Konzervativne partije

kotske aktivira se samo povremeno. Njihova delatnost, naroito u ruralnim
sredinama, zasniva se na neformalnim vezama u ijem su centru uticajni poje
dinci, nosioci mnenja: uitelji, lekari, veterinari i advokati. Neke graanske
partije nastupaju na lokalnom planu bez vlastitih partijskih oznaka. Tako, na
primer, lanovi Konzervativne partije Velike Britanije kandiduju se esto na
lokalnim izborima pod firmom Graana ili Progresivnih (Progressive).
Razlozi nastupanja bez jasnih partijskih oznaka su viestruki, a u najverovatnije
spadaju: poveanje mogunosti da se lake pridobiju partijski neopredeljeni
graani, izbegavanje nepovoljnih efekata nepopularnosti konzervativaca (u
razdobljima kad belee slabe rezultate na nacionalnim izborima), tenja da
se na lokalnim izborima izbegnu podele po partijskoj liniji u situaciji kada
ne pogoduju kandidatima, itd.
Radnike partije su, generalno gledano, u veoj meri centralizovane
od graanskih, a centralizacija meu njima naglaenija je kod komunistikih
nego kod socijaldemokratskih partija. Premda je najvei broj komunistikih
partija nestao ili se bitno transformisao posle kraha reima real-socijalizma
1989/1990. godine, neke su ipak opstale u jedva izmenjenom vidu, poput KP
Kine, KP Koreje i KP Kube. Ovde o komunistikim partijama govorimo kao
o idealnom tipu u Veberovom smislu. Te partije prihvataju demokratski
centralizam kao osnovni princip unutranjih odnosa, a u njihovim statutima
figuriraju uglavnom sledei elementi tog principa: izborni karakter svih
organa, obaveza rukovodeih organa da periodino polau raune lanstvu
o svome radu, obaveza potovanja partijske discipline, dunost niih organa
da sprovode odluke viih i zabrana postojanja frakcija. Dominantna pozicija
viih organa komunistikih partija u odnosu na nie ne izraava se samo kroz
naelne odredbe partijskih statuta o obavezi izvravanja odluka viih organa,
nego je obezbeena zavisnou niih organa od viih u kadrovskoj sferi.
injenica da vii organi imaju presudan uticaj (u stvari, monopol) na izbor
funkcionera niih organa (kroz davanje saglasnosti ili ak pravo da postavljaju
elne funkcionere) snano podstie centralizaciju. Teko je preceniti vanost
te injenice; motivisani interesom svoje karijere, profesionalni politiari, po
pravilu, bespogovorno slede naloge i elje onih od kojih ta karijera zavisi.
Dok su komunistike partije na vlasti i u opoziciji sve do 1989/1990.

godine prihvatale demokratski centralizam kao princip ureenja internih
odnosa, stav socijaldemokratskih partija prema tom principu je diferenciran.
Statutu Socijalistike partije Japana (1976) sadri formulaciju koja podsea
93
na odredbe u statutima komunistikih partija: Principi organizacije usmereni
su ka demokratskom centralizovanom sistemu (l. 14). Ipak, u Statutu
izglasanom 1983. godine ove formulacije nema. Statut Socijalistike partije
Italije (1972) ne sadri eksplicitnu odredbu o demokratskom centralizmu kao
principu ureenja unutranjih odnosa, ali naglaava hijerarhijsku dimenziju
partijske organizacije, to dobro ilustruje l. 33: U sluaju da rukovodei
organi federacije ne izvravaju svoje funkcije ili se pak ne pridravaju odluka
centralnih organa, Direkcija Partije ima pravo da donese odluku o rasputanju
i naimenovanju jednog ili vie poverenika. Istim ovlaenjima raspolau
rukovodei komiteti federacija u odnosu na rukovodee komitete sekcija i
socijalistikih elija u preduzeu. Statuti reformisanih komunistikih partija
u centralnoj i jugoistonoj Evropi usvojeni posle kraha realnog socijalizma
1989/1990. godine ne pominju sintagmu demokratski centralizam, ali
odgovarajuim odredbama obezbeuju subordinaciju niih organa u odnosu
na vie. Odnosi unutar partija Crne Gore zasnovani su, takoe, na principu
subordinacije niih organa, to se u Statutu DPS-a naziva principom
demokratskog jedinstva.
Premda je odnos niih i viih partijskih nivoa definisan u statutima i
drugim dokumentima, stvarni politiki ivot odvija se esto pored stavova
zapisanih u zvaninim dokumentima, pa i nasuprot njima. Ako vii partijski
nivoi nemaju uticaja u kadrovskoj politici i finansijama, statutarni stavovi
koji govore o maloj politikoj samostalnosti niih nivoa ostvaruju se u
praksi kao znaajna autonomija. Isto tako, najira politika autonomija
niih partijskih nivoa dobija u praksi restriktivno tumaenje ako vii nivoi
zadre presudan uticaj na kadrovsku politiku (kroz obavezno predlaganje
funkcionera na niim nivoima ili davanje saglasnosti za njihov izbor), ili ako
politika autonomija niih organa nije praena odgovarajuom finansijskom
autonomijom. Generalno gledano, vii partijski organi nalaze mehanizme i
naine da statutarne odredbe interpretiraju i sprovode na nain koji obezbeuje
njihovu hijerarhijski nadreenu poziciju u odnosu na nie organe, o emu
e biti rei u sledeoj glavi.
Unutarpartijska hijerarhija odgovara dvema potrebama. Prva je
organizaciono-tehnika i proizilazi iz nunosti podele rada u partiji kao
kompleksnoj i multifunkcionalnoj organizaciji. Parametri kompleksnosti
(Panebianco, 1988, 199) su:
(1) nivo specijalizacije, podele rada merene brojem slubi na istom
nivou ili horizontalna diferencija;
94
(2) stepen standardizacije procedura;

(3) nivo formalizacije;
(4) broj hijerarhijskih nivoa ili vertikalna decentralizacija, i
(5) stepen birokratizacije, odnosno proporcija inovnika u ukupnom
lanstvu.
Druga potreba je u vezi sa organizacionim problemom kontrole
procesa statusne stratifikacije, koja regulie politike karijere pristalica
partije prvenstveno napredovanje i zadobijanje materijalnih i simbolikih
priznanja (nagrada). U trenutku obrazovanja partije, uoava se, po pravilu,
visoki stepen participacije, naglaena jednakost lanova i preovladavanje
duha solidarnosti. Vremenom prvobitni ar i revnost lanova usahnjuju, a
partija od sistema solidarnosti prerasta u sistem interesa, ime se neizbeno
birokratizuje, to se naziva institucionalizacijom. Time, zapravo, Panebianco
(1988, 18-19) oznaava prelazak partije sa sistema solidarnosti usmerenog
na realizaciju njenih zvaninih ciljeva... na sistem interesa orijentisanih na
vlastito preivljavanje... Istovremeno, ovaj autor (1988, 193) govori o pragu
preivljavanja kao granici ispod koje je opstanak partije doveden u pitanje.
Re je o izuzetno vanom analitikom konceptu, iju je vrednost mogue
samo kontekstualno odrediti. U proporcionalnim izbornim sistemima,
naroito u zemljama poput Crne Gore, u kojima partije lavovski deo
svojih prihoda dobijaju iz dravnog budeta samo ako uu u parlament,
prag preivljavanja je u sutini identian izbornom pragu (3%), jer samo
njegovim dostizanjem partije osiguravaju parlamentarno predstavnitvo i
sredstva za delovanje.
4.3. Partijski organigram

Partijski organigram odgovara strukturi partije propisanoj u statutu
(partijskom ustavu) i u drugim dokumentima, ali ta struktura nije potpuno
identina sa stvarnou. Iza organigrama razvijaju se latentne strukture, dublje
i delimino razliite, ije istraivanje i analiza ine jedno od sutinskih podruja
sociologije organizacija (Duverger, 1973, 242). Struktura partijske organizacije
sledi, po pravilu, organizaciju politikog sistema; u decentralizovanim
sistemima partije imaju, pored centralnog (nacionalnog), i nie nivoe
organizovanja. Na tim nivoima funkcioniu kolegijalni organi, izabrani
uglavnom na partijskim skupovima (konferencija, kongres), i inokosni organi
95
izabrani od strane kolegijalnih organa ili neposredno od lanstva.
lanstvo je skup pojedinaca koji poseduju kako se to kolokvijalno
kae partijsku knjiicu ili partijsku pristupnicu. Amerike partije su u tom
smislu osobene, jer ne postoji formalna veza izmeu pojedinca i partije, premda
i amerike partije imaju svoje odane sledbenike i aktiviste. U nedostatku
formalne komponente, Seurin (1953, 28) predlae da se lanom stranke u
SAD-u smatra svako ko glasa na primarnim izborima, to nam se, iz analitikih
razloga, ini prihvatljivim. Statuti partija Crne Gore opredeljuju se za sistem
prijema lanova od strane bazinih organizacija, koji je podloan odobrenju
viih organa, to najee ne predviaju statuti partija stabilne demokratije.
lanovi partija ukljueni su u bazine organizacije, na ijem elu se nalazi
rukovodilac (sekretar, predsednik, poverenik, koordinator), kojeg, po pravilu,
biraju lanovi, uz saglasnost viih nivoa organizovanja. Partijski statuti,
gotovo bez izuzetka, ovlauju lana da sudeluje u oblikovanju i realizaciji
partijske politike; od lana se, naroito, zahteva da se u razdobljima izbornih
kampanja angauje u propagandnim aktivnostima, kao to su uee na
partijskim skupovima, sudelovanje u kampanji od vrata do vrata, kojima
se graani podstiu da glasaju za partiju, lepljenje plakata i pridobijanje
prijatelja i srodnika da glasaju za partijsku listu ili kandidata partije. lanovi
su, takoe, duni da plaaju makar simbolinu lanarinu, to nema samo
finansijski smisao, nego je elemenat psiholoke privrenosti i participacije.
To je, u isto vreme, znak vernosti i izvor vernosti (Duverger, 1976, 97).
Pristupanjem partiji lan najee zadobija unutarpartijsko aktivno i
pasivno birako pravo, s tim to se kod manjeg broja partija oba prava stiu
protokom izvesnog roka, pri emu je dui rok za sticanje pasivnog nego
aktivnog prava (npr. DS i DSS u Srbiji). Na taj nain partije jamano nastoje
da se odbrane od pridolica koje koriste trenutnu poziciju partije (dobre
izborne rezultate, ulazak u vladu i dr.) i tee da se ukljue u njene redove.
Statutarni dokumenti nabrajaju, na bezmalo jednoobrazan nain, druga
prava lanova, kao to su: uee u partijskom ivotu, slobodno pokretanje
inicijativa, iznoenje miljenja i predloga unutar partije i pravo na dobijanje
zatite od partije ukoliko su ugroeni zbog obavljanja partijskih aktivnosti.
Obaveze lanova pojedinih crnogorskih partija definisane su na slian nain
i obuhvataju borbu za partijske principe i vrednosti, angaovanje u izbornim
kampanjama i (kod nekih partija) plaanje lanarine. Prema Statutu DPS-a
lanstvo u partiji inkompatibilno je sa lanstvom u drugoj partiji, to je,
takorei, samorazumljivo (lan svojim glasom moe na izborima da podri
96
samo jednu partiju). Ali, u politikom ivotu vae ponekad i teko shvatljiva
reenja, kao to je ono u Srbiji koje je dozvoljavalo lanovima Jugoslovenske
levice ( JUL) jedne od najuticajnijih partija do oktobarskog preokreta
2000. godine da u isto vreme budu i lanovi SPS-a. Pored nespojivosti
lanstva u DPS-u sa lanstvom u drugoj partiji, Statut DPS-a ne dozvoljava
lanovima ni da se ukljuuju u druge organizacije ije je djelovanje nespojivo
sa principima partije (l. 11).
Statuti pojedinih partija razlikuju individualne i kolektivne lanove
u koje spadaju prvenstveno sindikati (npr. Sindikat je lan Laburistike
partije Velike Britanije), ali i masovna udruenja, politiki klubovi itd. U
crnogorskim partijama postoje samo individualni lanovi. Pored obinih
lanova, neke partije ustanovile su i poasne lanove. U Crnoj Gori je to
sluaj sa nekoliko partija. Statut SNS-a govori o poasnim lanovima koji,
sudei prema lanu 11 ovog akta, ne moraju imati partijsku knjiicu, a o
dodeljivanju zvanja poasnog lana odluuje Glavni odbor. Identino reenje
sadrano je u Statutu NS. Statut Liberalne partije pravi razliku u startu
izmeu lanova i poasnih lanova (l. 11); potonji u odnosu na obine
lanove imaju vei presti i vie se angauju na irenju temeljnih vrednosti
stranke. Neke crnogorske partije uspostavljaju meu svojim pristalicama i
druge razlike. Statut DPS-a, na primer, razlikuje lanove i simpatizere. Na
simpatizere se ne odnose obaveze koje Statut DPS-a propisuje lanovima,
ukljuujui plaanje lanarine (l. 10), pa bi se simpatizeri mogli okarakterisati
kao kandidati za lanove. Za razliku od navedene dihotomne podele
pristalica, Graanska partija CG uspostavlja trihotomnu podelu, jer razlikuje
lanove, simpatizere i savetnike (l. 23). Status simpatizera slian je statusu
te kategorije pristalica u DPS-u, dok se status savetnika (koji su eksperti u
odreenim oblastima) stie odlukom Glavnog odbora na osnovu miljenja
predsednika, potpredsednika, Izvrnog odbora ili najmanje 50 lanova
partije.
U poslednje dve decenije dvadesetog stolea statuti velikog broja
partija u zemljama stabilne demokratije obezbedili su pravo lanovima
da neposredno uestvuju u internim izborima za strateke poloaje u
institucijama politikog sistema i u samoj partiji. O tome svedoe podaci da,
od 84 partije u osamnaest zemalja stabilne demokratije, u trinaest zemalja
lanstvo nekih ili svih partija neposredno uestvuje u selekciji kandidata
za parlamente. To vai za sve relevantne partije Finske i Kanade, vei broj
partija Austrije, Danske, Kanade, Nemake i Velike Britanije, dve partije
97
Irske, po jednu partiju Francuske, Novog Zelanda, Holandije i Australije i
za nekoliko partija u federalnim dravama Australije (Scarow, Webb and
Farrell, 2000, 139). Na junoamerikom kontinentu lanstvo nekih partija
Argentine, ilea, Meksika i Urugvaja dobilo je pravo na uee u izboru
partijskih kandidata za parlament (Russell, McAllister i Wattenberg, 2002,
49). Zanimljivo je da je ova inovacija sa izvesnim modifikacijama, prihvaena
i u Demokratskoj partiji u Albaniji. Ali, u toj partiji su 2000. godine izbili
unutranji sukobi prilikom izjanjavanja lanstva o tome ko e biti partijski
kandidat na izborima za gradonaelnike te godine (Kajsiu, 2005, 10).
lanstvo pojedinih partija statutarno je ovlaeno i da odluuje o
uspostavljanju koalicionih vlada sa drugim partijama. Dobar primer za to
je partijski referendum na kojem su, u Izraelu sredinom decembra 2004.
godine, lanovi Likud partije odluivali o uspostavljanju koalicione vlade
sa programski razliitom Laburistikom partijom. U istoj zemlji Katz
(2002, 107) je registrovao zanimljiv fenomen pojedinaca koji su pristupili
partijama da bi uestvovali na primarnim izborima, ali su potom apstinirali
od sudelovanja na parlamentarnim izborima.
Najzad, lanstvo nekih partija ima statutarno pravo da neposredno
bira partijske rukovodioce. Prema podacima prethodno citiranog istraivanja
sprovedenog u 84 partije osamnaest zemalja stabilne demokratije, u 37 partija
izbor partijskih rukovodstava vre kongresi, u 20 parlamentarne grupe, u 19
partija lanstvo neposredno (naglasio V.G.) i u 8 partija nacionalni komiteti
(Scarow, Webb and Farrell, 2000, 143). Izbor rukovodstava od strane partijskih
lanova poeo je 1980. godine, kada je SDP Velike Britanije odluila da
partijskog lidera biraju svi lanovi, a za takvo reenje je optirala Liberalnodemokratska partija, naslednica SDP. Za neto umerenije reenje opredelili
su se 1990. godine Laburisti, obezbeujui lanstvu da neposredno bira 1/3
kolegijuma koji vri odabir lidera. Vaan korak u istom pravcu uinili su
konzervativci 1998. godine kada su prepustili lanstvu da, glasanjem putem
pisma, bira partijskog vou izmeu dva kandidata koja su prethodno dobila
najveu podrku parlamentarne grupe.
Partije postkomunistikih zemalja centralne i jugoistone Evrope ostale
su, uglavnom, po strani od trenda jaanja uloge lanstva u unutarpartijskim
izborima, uz dva izuzetka. Prvi je Socijalistiki pokret za integraciju u
Albaniji, ijeg je predsednika Ilir Meta neposredno izabralo lanstvo u
martu 2005. godine, a dve najvee partije u istoj zemlji (Demokratska i
Socijalistika partija) najavile su da e prihvatiti neki oblik neposrednog
98
99
izbora u bliskoj budunosti (Kajsiu, 2005, 5). Drugi je sluaj Demokratske

stranke (DS) u Srbiji, po ijem Statutu, usvojenom na Kongresu 2006 godine,
rukovodioce te partije biraju lanovi neposredno. Ta odredba odnosi se na
rukovodioce centralnih partijskih organa od sledeeg kongresa (2010), dok
je na optinskom nivou neposredan izbor rukovodilaca poeo iste godine.
Prvi neposredan izbor predsednika optinskog odbora DS-a dogodio se u
junu 2006. u optini Vraar (Beograd), a 2007. izabrano je, na isti nain,
gradsko rukovodstvo DS-a u Beogradu.
Postavlja se pitanje da li u statutima izraenu tendenciju jaanja uticaja
lanstva na izbor kandidata partije za dravne poloaje i ya rukovodioce partije
treba interpretirati kao zaustavljanje oligarhijskih tendencija u partijama
koje je poetkom dvadesetog stolea sa neprevazienom jasnoom opisao
i analizirao Michels. Moda nije posve netaan negativan odgovor koji na
to pitanje nude Scarow, Webb i Farrell (2000, 132-135). Po miljenju tih
pisaca obezbeenje irokih prava lanova u partiji predstavlja najjeftiniji
podsticaj angaovanju i, povrh toga, citirani pisci cinino zapaaju da je
preputanje lanstvu (ili parlamentarnoj grupi) izbora lidera partije,
motivisano nastojanjem vrha partije da izbegne uticaj partijskog kongresa
na kojem dominiraju radikalni partijski sublideri. Ne moe se olako odbaciti
ni vrlo slina Mairova teza (1997, 149) da partijske voe obezbeuju lanstvu
uee u donoenju stratekih odluka zato to je ono poslunije i sklonije da
bespogovorno prihvati predloge voe i/ili nacionalnog rukovodstva partije
nego to su to srednji rukovodei nivoi i partijski aktivisti. Ali, bez obzira
na razliite motive pojedinih politikih aktera, ini nam se da jaanje prava
lanova ima objektivno znaenje; postepeno pretvaranje amorfne skupine
partijskih lanova u partijski demos.
Odluke u partijama donose se u odgovarajuim organima veinom
glasova, javnim ili tajnim glasanjem. U partijama Crne Gore na snazi su
razliite procedure odluivanja. Statutarni dokument DPS-a naglaava da se
odluke donose veinom glasova prisutnih lanova i da je njihovo izvravanje
obavezno. Sline odredbe sadre i statuti ostalih relevantnih partija. Nii
organi crnogorskih partija duni su da sprovode odluke viih, uz pravo lanova
da svoje kritike i primedbe iznose iskljuivo unutar partije. U skladu sa tim,
vii organi ovlaeni su da kontroliu rad niih i da, u statutom predvienim
sluajevima, smenjuju kolegijalne ili inokosne organe na niim lestvicama
partijske piramide.
Pozabaviemo se sada ukratko statutarnim profilom najvanijih
partijskih organa i tela: kongresom, glavnim odborom, predsednikom partije,

predsednitvom i izvrnim odborom, poslanikim klubom i posebnim oblicima
organizovanja unutar partije (ene, omladina).
4.3.1. Kongres
Najvii organ partije je kongres, koji se periodino sastaje (2-5 godina),
a statuti mnogih partija predviaju, pod unapred propisanim uslovima,
sazivanje vanrednih kongresa. Re kongres koristimo kao opti naziv, iako
partije te skupove ponekad zovu drugaijim imenima. Na primer, partije u
Crnoj Gori nazivaju ih konferencijama (LSCG i LPCG), skuptinama (SNS
i NS), dok su se DPS i SNP opredelili za standardni naziv kongres. Kongres
je statutarno ovlaen da donosi kljune partijske odluke izmeu ostalog
program i statut i da bira najvanije partijske organe. Sastav kongresa
ine delegati izabrani od strane lanstva, ali mu najee prisustvuju, po
poloaju, i lanovi biveg rukovodstva. Kod nekih partija bivi rukovodioci
imaju pravo i da odluuju, dok kod drugih to nije sluaj. Kad je re o
statutima crnogorskih partija, reenja su razliita; Statut DPS-a onemoguava
lanovima Glavnog odbora da na zasedanju Kongresa glasaju o izvetaju o
vlastitom radu u prethodnom razdoblju, dok druge partije ne prave razliku
u tom pogledu izmeu kongresnih delegata i onih koji po poloaju sudeluju
u radu kongresa. Statut GPCG ne daje pravo samo jednom delu lanova
Kongresa po poloaju (lanovima Savjeta stranke) da odluuju, dok je to
pravo obezbeeno lanovima Glavnog odbora, Predsednitva, Izvnog odbora,
Statutarne komisije, Nadzornog odbora i Vijea asti.
U veini sluajeva, kongresi predstavljaju aklamacione skupove ija
koreografija treba u javnosti da formira predstavu o masovnosti, snazi i
jedinstvu partije. Uz taj ritualno-simboliki znaaj, kongresi ratifikuju,
najee bez sutinske rasprave i uz sasvim retke disonantne tonove, predloge
rukovodstava, bilo da je re o partijskim dokumentima ili o sastavu glavnog
odbora, predsednitva stranke, predsednika ili predsednika predsednitva
partije. U veini partija Crne Gore kongres bira predsednika partije, dok je
u DPS-u to nadlenost predsednitva.
Autonomija kongresa nije ista u svim partijama, niti u istoj partiji u
razliitim razdobljima, nego presudno zavisi od tri inioca:
(a) a utonomija je vea ako kongres donosi odluke o predlozima koji
100
101
sadre alternativne opcije, naroito ako se u izboru rukovodilaca

izjanjava izmeu vie kandidata;
(b) tie se naina izbora samih kongresnih delegata: ako je taj
proces sproveden uz potovanje principa free and fair elections,
delegati imaju vlastito demokratsko utemeljenje, a time i veu
samostalnost u donoenju vanih politikih odluka, i, najzad,
(c) autonomija kongresa obrnuto je proporcionalna udelu delegata
po poloaju u njegovom sastavu. Takvi delegati vrsto su vezani
za postojeu strukturu partijske moi koju ele da zadre i
reprodukuju, te je bitno ogranien njihov kapacitet prihvatanja
novih reenja (organizacionih, kadrovskih).
4.3.2. Glavni odbor

Komparativno posmatrano, stalni organ koji permanentno rukovodi
partijom naziva se najee glavni odbor, ali pojedine partije koriste i druge
nazive: nacionalni komitet, centralni savet, otadbinska uprava, centralni
komitet itd. Taj organ moe da oznaava razliite vrste tela sa distinktnim
imenima, obimom, lanstvom, funkcijama i moi, ali moemo sa sigurnou
da tvrdimo da je malo verovatno da e brojati vie od 200 lanova ili najvie
toliko i da se jasno razlikuje od itavog partijskog kongresa (Scarow, Webb
and Farrell, 2000, 137). U okviru reene brojane vrednosti kree se broj
lanova glavnih odbora (GO) partij Crne Gore.
Glavni odbori su izvrno-politiki organi koji, kako dobro zapaa
Panebianco (1988, 196), funkcioniu prema principu komiteta, to znai
da se u njihovom radu ostvaruje permanentan kontakt lanova, meu kojima
se, tokom zajednikog rada, uspostavlja duh tolerancije i spremnosti na
meusobne ustupke, to najee obezbeuje jednoglasnost odluka. Glavni
odbori, po pravilu, vre odabir operativnog tela koje nosi razliite nazive:
izvrni odbor, stalni komitet, izvrni komitet itd. Politika vanost GO vea je
ukoliko njegov sastav ine, po poloaju, nosioci najvanijih politikih funkcija
(predsednik, potpredsednik i drugi nosioci vanih partijskih funkcija). Takav
je upravo sluaj sa veinom relevantnih partija Crne Gore, pa se moe oceniti
da u njima pripadnici GO sainjavaju partijske elite moi. Unekoliko je
razliit LSCG, iji Statut ne ustanovljava glavni odbor, nego Mali kabinet,
koji ine lider stranke, lanovi poslanikih klubova i politiki analitiar.
4.3. 3. Predsednik
Nosilac najvanijeg poloaja u partiji najee nosi naziv predsednik,
a ree (u komunistikim partijama) generalni sekretar. Posle sloma realnog
socijalizma statuti veine reformisanih komunistikih partija u centralnoj
i istonoj Evopi propisali su, takoe, da se kljuna figura partije naziva
predsednik, a ne vie generalni sekretar. U nekim partijama, poput SP Srbije,
postoje i predsednik i generalni sekretar, ali statut obezbeuje vea ovlaenja
predsedniku. U crnogorskim partijama partijski prvak je predsednik, izuzev u
LSCG, u kojem se zove politiki lider. Dodue, ta partija ima i predsednika,
iji je poloaj inferioran u odnosu na politikog lidera. U prilog tome govori
to to politiki lider predlae predsednika stranke, kojeg bira Konferencija
prostom veinom i javnim glasanjem, dok je za izbor politikog lidera
neophodna dvotreinska veina i tajno glasanje.
U pogledu obima i karaktera ovlaenja, izmeu partijskih predsednik
uoavaju se vane razlike. Predsednici nekih partija imaju iroka statutarna
ovlaenja, ukljuujui pravo da vre imenovanje vanih partijskih funkcionera,
dok se u drugim partijama prerogativi predsednika svode na sazivanje i
voenje sastanaka GO i, eventualno, predsednitva. Na osnovu toga mogu se
razlikovati (statutarno) jaki i slabi predsednici; u prvom sluaju govori se o
statutarnom prezidencijalizmu (ular, 2005, 80), koji funkcionie u nekim
hrvatskim partijama. Razlike u statutarnim pravima predsednika naglaene
su i u crnogorskim partijama. U statutima nekih partija poloaj predsednika
ojaan je ovlaenjem da predlae ili sam postavlja partijske funkcionere i/ili
da obustavlja izvrenje akata drugih partijskih organa. Najvanija ovlaenja
predsednika su: predlaganje potpredsednika i sastava poslanikog kluba (l.
26 Statuta LSCG); potpredsednika i lanova predsednitva (l. 5.3 Statuta
NS); lanova predsednitva (l. 29 Statuta DPS), mandatara za sastav izvrnog
odbora i odreivanje vrste poslova kojom e se baviti potpredsednici stranke
(l. 31 Statuta SNS). S obzirom na statutarne ingerencije, predsednici
crnogorskih partija mogu se svrstati u slabe (GPCG) i jake (ostale
stranke). Naroito je vano istai da statuti obezbeuju jakim predsednicima
da kroje politike sudbine partijskih saboraca. Re je, zapravo, o reenom
pravu na predlaganje na vane poloaje u partiji i dravi. Statuti koriste
sintagmu davanje predloga, to je, zapravo, eufemizam za imenovanje,
102
103
jer je predlog zapravo finalni proizvod procesa konsultacija u ijem je

sreditu sm predsednik partije, pa se, zbog toga, njegovi predlozi mogu
smatrati odlukama.
Kao to smo prethodno napomenuli, predsednik se bira na vie naina:
veinskom voljom kongresa, parlamentarne grupe, GO ili neposredno od
strane lanstva. Ovaj potonji nain izbora iri se, u poslednjih nekoliko
decenija, u partijama zemalja stabilne demokratije.
Nain izbora predsednika i potpredsednika crnogorskih partija nije
jednoobrazan. U DPS-u i predsednika i potpredsednike partije bira kongres
na osnovu Poslovnika o radu. Identinu odredbu sadri Statut GPCG.
Odabir predsednika i potpredsednika u SNS vri se tajnim glasanjem, a
uslov za kandidovanje za predsednika je saglasnost najmanje tri optinska
odbora. Zajedno sa svojom kandidaturom, predsednik predlae programsku
platformu, kandidate za potpredsednika, i mandatara za sastav izvrnog
odbora. Na taj nain, predsednik je bitno suzio autonomiju potpredsednika,
pretvorivi ga, praktino, u lana svog kabineta lienog vlastitog uporita u
lanstvu. U NS predsednika bira, takoe, kongres (odnosno skuptina), a
kandidatura za taj poloaj smatra se validnom ako je podri najmanje pet
optinskih odbora i 1/3 lanova GO. Izbor predsednika i u ovoj stranci vri
se, takoe, na predlog predsednika. I u LPCG je izmeu izbora predsednika
i potpredsednik uspostavljena znaajna razlika. U toj partiji predsednik
se bira na konferenciji tajnim glasanjem, dok se odabir potpredsednik
vri javnim glasanjem, na predlog predsednika. U sva tri sluaja (SNS, NS,
LPCG) statuti naglaavaju zavisnost potpredsednika od predsednika, bilo
da je potpredsednikov izbor uslovljen predlogom predsednika i/ili da se
odvija u paketu sa izborom predsednika. Verovatno je takvo statutarno
reenje zasnovano na bojazni da bi potpredsednici mogli da podstaknu
smenu predsednika, kao to se to dogodilo u nekim partijama (DPS, NS,
SDP). LSCG nema potpredsednika, ali po statutarnim pravima drugi
ovek stranke je predsednik, dok je, kao to smo prethodno naglasili,
politiki lider stvarni voa LSCG.
4.3.4. Predsednitvo i izvrni odbor

Pored predsednika, statuti mnogih partija predviaju ue kolegijalne
organe sa razliitim nazivima: predsednitvo, prezidijum, sekretarijat itd.
Statuti relevantnih partija Crne Gore, izuzev SNS, uspostavljaju predsednitvo,
kao izvrno-politiki organ (u LPCG naziv je Predsjedniki kolegijum, a u
LSCG Mali kabinet), i izvrni odbor (IO), kao operativni organ partije.
Ovlaenja predsednitva slina su ovlaenjima partijskog voe, ali je,
uprkos tome, predsednitvo najee u senci voe, jer je re o kolegijalnom
organu koji pati od imanentne tromosti u odnosu na predsednika kao
inokosnog organa. Predsednitvo se, po pravilu, sastoji od izabranih lanova
i pojedinaca koji vre najvanije partijske funkcije. Sastav tog tela u DPS-u
i NS-u ine: predsednik stranke, potpredsednici, efovi poslanikih grupa i
visoki funkcioneri partije na dravnim funkcijama. U GPCG predsednitvo
ine predsednik, dva potpredsednika, predsednik izvrnog odbora (IO) i tri
lana koja bira kongres partije.
Glavni odbor SNS vri izbor lanova izvrnog odbora, na osnovu
predloga mandatara za predsednika IO. Izbor je punovaan ako predlog dobije
tajnim glasanjem veinu glasova GO. Na slian nain bira se i IO GPCG.
U tim strankama odnos izmeu GO i IO podsea na odnos parlamenta i
vlade. Druge crnogorske partije prihvatile su razliite naine izbora IO. U
DPS-u lanove IO bira predsednitvo, Statut NS preputa glavnom odboru
da odredi nain izbora IO, dok Statut LPCG propisuje da sastav IO (odnosno
Predsednikog kolegijuma) ine po poloaju predsednik, potpredsednici,
predsednik konferencije i predsednici opinskih odbora partije.
4.3. 5. Poslaniki klub

Poslaniki klub (poslanika grupa) sastoji se od lanova partije
zastupljenih u parlamentu i ini autonomnu celinu u odnosu na poslanike
klubove drugih partija. Parlamentarni poslovnici (pravilnici) reguliu nain
delovanja i ovlaenja kluba i njegovih lanova u radu parlamenta i njegovih tela
(odbora, komisija). Pripadnici kluba su vaan deo partijske nomenklature,
a odnos izmeu poslanikog kluba i partijskog rukovodstva kluba zavisi
od tipa partije (graanska ili socijalistika), partijskog sistema (stepena
104
fragmentacije), institucionalnih varijabli (kao to su mo efa drave,

parlamentarna pravila, zakoni o partijama, pravila o inkompatibilnosti
funkcija) i od odnosa izmeu partija i grupa pritiska (Von Beyme, 1985,
366-367).
Osim navedenih, jo jedan inilac vri snaan upliv na pomenuti
odnos: izborni sistem. U veinskim sistemima (relativne ili apsolutne veine)
u kojima zadobijanje mandata u parlamentu presudno zavisi od samog
kandidata, poslanik je, naelno uzev, nezavisniji prema direktivama partijskog
rukovodstva nego u proporcionalnom sistemu, a ista ocena, naravno, vai
mutatis mutandis i za poslaniki klub. Dodue, poslanik ipak nije nezavisan
ni u veinskim sistemima kao to se ini na prvi pogled, jer je podrka partije
najee nuna za reizbor, kojem poslanici prirodno tee i zbog kojeg u
svom delovanju retko odstupaju od partijske linije.
4.3.5.1 Karakter mandata
Mandatom se oznaavaju ovlaenja koja birai daju svojim
predstavnicima, premda se taj pojam koristi i u drugim znaenjima (videti:
Kasapovi, 2003, 221-222). Postoje dve vrste mandata: slobodni i imperativni.
Kod slobodnog mandata smatra se da predstavnik (poslanik) reprezentuje
optu volju (la volont gnral) i da nije obavezan u svakom pojedinom
sluaju da zastupa stavove svoje izborne jedinice preciznije reeno, partije
koja ga je predloila ili podrala dok imperativni mandat svodi poslanika
na transmisiju, megafon birakog tela (u stvari, partije), koje ima pravo da
ga opozove ako ne ostvaruje taj zadatak. Sukob u doktrini oko imperativnog
ili slobodnog mandata ima duboke i razgranate genealoke korene koji
seu u razdoblje u kojem nisu postojale politike partije, ali tamna senka
tog sukoba uoava se u politikoj teoriji i danas, kada su politike partije
postale nezaobilazna kopa izmeu birakog tela i poslanika.
Zanemarujui neke sitnije distinkcije, kontroverzni pristupi pitanju
karaktera mandata najreljefnije su izraeni u delima dvojice velikana politike
misli: Rousseaua i Monetsquieua. Rousseau ( Jean-Jacques), zaokupljen idejom
neposredne demokratije, izraava nevericu u ideju politike reprezentacije,
jer u trenutku kad narod prihvati predstavnike, on nije slobodan, on nije
nita (Contrat Sociale, Liv. III, chap. 15). Iz toga, konsekventno, sledi
njegova esto citirana ocena da su graani Velike Britanije slobodni samo
105
u trenutku izbora poslanika. Istini za volju, Rousseau je svestan da narod ne
moe direktno ak ni u maloj enevi, koju je, kao ideal, stalno imao pred
oima da odluuje o svim pitanjima. Zbog toga ini ustupak i prihvata
instituciju deputata (les deputs), koji nisu predstavnici, ve poverenici naroda
bez ikakve autonomije; svaku odluku poverenika narod mora da verifikuje.
Iz tako suenih ovlaenja poverenika, shvaenog kao puka transmisija tue
volje, kao neka vrsta potara, proistekao je imperativni mandat. To govori
o dalekosenoj protivrenosti u Rousseau-ovim politikim koncepcijama.
Iskoraujui idejom suverenosti naroda i opte volje (la volont gneral) daleko
izvan uskog srednjovekovnog horizonta, Rousseau je prihvatio imperativni
mandat, koji je, zapravo, srednjovekovni institut korien u radu skuptina
stalea, koje su se retko i neredovno sastajale (npr. kralj je u Francuskoj sazvao
skuptinu stalea 1789. godine, a prethodna skuptina odrana je daleke 1614),
da bi na zahtev apsolutnog monarha izneli neobavezno miljenje, najee o
poveanju poreza ili o sudelovanju stanovnika u ratnim pohodima.
Za razliku od Rousseau-a, Montesquieu (Charles de Secondat, baron de
la Brde) prihvata politiko predstavnitvo, jer narod, po njegovom uverenju,
nije u stanju da neposredno upravlja. Montesquieu i plejada njegovih
sledbenika iz nunosti politikog predstavnika prave vrlinu. Budui da narod
ima neke imanentne nedostatke, dobro je, po uverenju Montesquieu-a, a ne
samo nuno, da deluje preko predstavnika koji imaju neophodne pretpostavke
za donoenje odluka (De l esprit de lois, Liv. XI, chap. VI, str. 145). Ne
ulazei na ovom mestu dublje u sutinu spora, naglaavamo da je politika
praksa u zapadnoevropskim zemljama, posebno ekspanzija uloge i vanosti
parlamenta u XVIII i XIX stoleu, koji tokom zasedanja donosi desetine
vanih zakona i drugih odluka, osujetila korienje imperativnog mandata
i time dala za pravo Montesquieu.
Koncentracija vlasti u parlamentu i intenzitet aktivnosti tog
predstavnikog organa onemoguili su poslanicima da znaju stav svoje izborne
baze o svim spornim pitanjima i time, zapravo, onemoguili sprovoenje
imperativnog mandata. Ali, institucija imperativnog mandata nije nestala
sa politike scene, nego se preselila u politike sisteme zemalja realnog
socijalizma (SFRJ, SSSR, Poljska i dr.), inspirisane marksistikom teorijom,
bliskom Rousseau-u po pitanju politikog predstavnitva (Sobolevski, 1968,
96). Prihvatanje imperativnog mandata u pomenutim zemljama nije oteavalo
rad parlamenata, jer su parlamenti predstavljali samo virtuelnu instituciju, dok
je sve vitalne odluke donosila vladajua komunistika partija. Do preuzimanja
106
imperativnog mandata u zemljama realnog socijalizma dolo je prvenstveno

iz propagandnih razloga, jer je time kako se oficijelno tvrdilo ostvaren
bitan demokratski progres kojim je arbitrarna mo predstavnika, naglaena
do paroksizma u buroaskoj demokratiji, vraena narodu.
Slobodni mandat funkcionie, poetkom treeg milenijuma, u svim
zemljama stabilne demokratije i u veini bivih zemalja realnog socijalizma,
pa nije preterano tvrditi da je postao neka vrsta civilizacijske tekovine, dok
2007. godine imperativni mandat predstavlja pravi raritet (funkcionie u
Indiji, Bangladeu, Junoafrikoj uniji, Panami i Srbiji). Ogromna veina
postkomunistikih zemalja izriito se opredelila za slobodni mandat. Poljski
ustav (1997), na primer, zabranjuje obavezivanje poslanika od strane partija da
glasaju na odreeni nain, naglaavajui da su poslanici predstavnici naroda
(l. 104). U Slovakoj su partije sredinom devedesetih godina dvadesetog
stolea pokuale da prinude poslanike na poslunost potpisivanjem unapred
blanko ostavke, na osnovu koje je jednom poslaniku (Frantiek Gaulieder)
oduzet mandat. Ali, Ustavni sud te zemlje odluio je (23. jula 1997. godine)
da je to oduzimanje ilegalno.
Sluajevi Crne Gore i Srbije osobeni su i u odnosu na zemlje stabilne
demokratije i u odnosu na druge drave centralne i jugoistone Evrope. U
Crnoj Gori su u pogledu tipa mandata uoljiva kolebanja. Premda crnogorski
ustav (1992) izriito istie u lanu 77 da poslanik glasa po svom uverenju
i da zbog toga ne moe biti opozvan, mogunost opoziva i imperativnog
partijskog mandata zaobilazno je uvedena Zakonom o dopuni Zakona o
izboru odbornika i poslanika (1995), prema kojem poslanik automatski
gubi mandat prestankom lanstva u partiji (bez obzira na to da li je poslanik
iskljuen iz partije ili ju je sam napustio). To je omoguilo vrhovima partija
da arbitrarnim iskljuenjem iz partije oduzmu mandat neposlunim
poslanicima, ime je, u stvari, derogirana njihova sloboda proklamovana u
lanu 77 Ustava i dovedena u pitanje autonomija institucije parlamenta. Sa
neslobodnim poslanikom parlament, umjesto sredita slobodne politike
rasprave i odluivanja o najvanijim pitanjima, funkcionie kao ustanova
koja samo ratifikuje stavove partijskih kadrova (Pavievi i Goati, 2002,
18). Razlog arbitrarnog oduzimanja mandata mogla je da bude poslanika
nedisciplina, ali ne treba sasvim iskljuiti ni nastojanje da se sklanjanjem
poslanika uprazni mesto za linosti bliske partijskom voi, niti tenju da se
obezbeenjem mandata odreenoj linosti uzvrati usluga vanim partijskim
finansijerima. Anahroni imperativni partijski mandat u Crnoj Gori bio je na
107
snazi do 2004. godine, kada je ukinut odlukom Ustavnog suda, prema kojoj
pojedinac zadrava svojstvo poslanika i kada prestane njegovo lanstvo u
partiji. Na taj nain, Crna Gora se pridruila ogromnoj veini demokratskih
zemalja u kojima je na snazi slobodan poslaniki mandat.
U Srbiji je formalni prekid sa imperativnim partijskim mandatom i
uspostavljanje slobodnog mandata oznaila odluka Ustavni suda od 27. maja
2003. godine, koja je potovana samo do 3. marta 2004, kada je obrazovana
manjinska vlada (na elu sa DSS) koja je onemoguila njeno sprovoenje
sve do kraja mandata (maj 2007). Ta vlada, tanije reeno njena veina u
Administrativnom odboru Narodne skuptine Srbije, grubo je derogirala
odluku Ustavnog suda, prihvatajui tzv. blanko ostavke koje su lanovi
nekih partija (DSS, G17 plus) bili prisiljeni da potpiu da bi bili ukljueni
u partijsku listu na parlamentarnim izborima u decembru 2003. godine.
Premda su blanko ostavke politiki ugovori izmeu poslanika i partije i ne
mogu da derogiraju imperativnu zakonsku normu o slobodnom mandatu,
Administrativni odbor se na to nije obazirao, nego je, na osnovu blanko
ostavki, nezakonito oduzimao mandate neposlunim poslanicima da bi
sauvao tanak mandatski saldo manjinske vlade. Nita nisu pomogle tube
poslanika sudovima u Srbiji, jer nijedna od njih (ukupno 7) nije reena do
kraja mandata, 2007. godine. Inae, ni u jednoj evropskoj zemlji unapred
deponovane blanko ostavke ne proizvode pravno dejstvo, a u nekima su
izriito zabranjene.
Ali, kad je re o Srbiji, pria se, naalost, ne zavrava sa nezakonitim
oduzimanjem mandata neposlunim poslanicima. Oduzimanje poslanikih
mandata prihvaeno je kao opcija u Ustavu usvojenom 2006. godine, ime
je legalizovana ranije protivzakonita praksa. lan 102, stav 2, Ustava
glasi: Narodni poslanik je slobodan da, pod odreenim uslovima, stavi
svoj mandat na raspolaganje politikoj stranci na iji predlog je izabran za
narodnog poslanika. Cinina formulacija poslanik je slobodan u citiranoj
odredbi prikriva, u stvari, obavezu kandidat za poslanike da svoje mandate
stave na raspolaganje partijama, ako ele da se nau na kandidatskoj
listi. U takvim okolnostima, poslanici su pretvoreni dodue, sada ne
protivpravno nego u skladu sa Ustavom u privremene i zamenljive nosioce
imperativnog partijskog mandata, parlamentarni klub u grupu pojedinaca
bez ikakve autonomije, a parlament u protoni bojler politikih partija.
Na opisani nain parlament je zarobljen od strane partijskih voa, a Srbija
je postala u tom pogledu devijantan sluaj kako meu zemljama stabilne
108
demokratije, tako i meu postkomunistikim zemljama ovog regiona.

Svoenje poslanika u Srbiji na transmisiju tuih odluka otvara pregrt
pitanja, od kojih emo, namerno u hiperbolikom obliku, navesti sledea:
da li su oni narodni predstavnici ili partijski poverenici; da li je parlament
utemeljen na principu imperativnog partijskog mandata uopte autonomna
politika institucija ili kongres partijskih poverenika; zar ne bi bilo efikasnije
da partije (koalicije) imaju jednog poverenika (umesto 250 poslanika) koji
raspolae sa brojem glasova u skladu sa snagom partije, i, postoji li u epohi
elektronskih komunikacija jeftiniji nain prenoenja odluka od poverenika
koji to ini usmeno.
4.3.5.2 Poslanika disciplina
Slobodan mandat nije, naravno, savrena institucija, jer neizbeno
nosi sa sobom neke probleme i izazove sa kojima politiki poredak mora
da rauna. Naveemo nekoliko najozbiljnijih: poveanje kontingencije u
politikom ivotu do kojeg mogu da dovedu promene partijskog dresa od
strane poslanika, pruanje prilike bogatim pojedincima da finansijski stimuliu
poslanike transfere i tako menjaju odnose snaga u najviem predstavnikom
telu i, najzad, omoguavanje poslanicima da, u toku mandata, prelaze u partije
koje na izborima nisu ule u parlament ili na njima nisu ni uestvovale, to
otvara irok prostor neizbornoj parlamentarizaciji (o tome: Kasapovi,
2003, 242). Zato nije preterano tvrditi da slobodan mandat zaotrava volens
nolens problem discipline poslanika, koja je bitan preduslov funkcionisanja
parlamentarizma. Bez poslanike discipline, naroito u parlamentima u kojima
su odnosi snaga izjednaeni, nekoliko poslanikih nomada mogu uestalom
promenom partijskog dresa da prouzrokuju permanentne smene na vlasti i da
do maksimuma povise stepen neizvesnosti u politikom ivotu. O neophodnosti
discipline Giovanni Sartori (2003, 121) neuvijeno saoptava sledee: Ideal
stranake discipline nije popularan ideal. Mnogo je suza proliveno nad tunom
sudbinom back-benchera, peonesa ili parlamentarnih vodonoa i mnogo se
prezira sruilo na poslanika koji se povinuje stranci. Oplakujem ga i ja, i ne bih
voleo da sam u njegovoj koi. injenica je, i ostaje tako, da parlamentarna vlada
ne moe da vlada bez parlamentarne podrke, da podrka znai da su stranke
koje podravaju vladu zaista u stanju da obezbede glas svojih poslanika, to sa
svoje strane znai mogunost da se primora na jednoobrazno glasanje.
109
Izneta ocena odnosi se na parlamentarni sistem, dok predsedniki sistem
moe da funkcionie i bez jednoobraznog glasanja; tavie, u situacijama kada,
na primer, predsednik SAD-a potie iz partije koja nema veinu u Kongresu
i/ili Senatu, spremnost poslanika da ne glasaju prema partijskoj afilijaciji
omoguava izglasavanje zakona. Zbog toga Von Beyme (2005, 148), s pravom,
govori o individualistikom ponaanju poslanika u glasanju u SAD.
Jedno od sredstava kojim partije tee da ouvaju homogenost
parlamentarne grupe predstavlja izbor pripadnika vlastitog rukovodstva
u parlamentu. Partijski funkcioneri rado prihvataju poslaniki mandat,
jer time dobijaju znaajnu simboliku satisfakciju za svoj rad. Povrh toga,
posedovanje mandata ima za njih u postkomunistikim zemljama jo dva,
izuzetno vana, efekta. Prvi je vezan za relativno visoke poslanike plate, to
je, neosporno, znaajan mamac, jer u veini tih zemalja postoji visok nivo
nezaposlenosti i malo uspenih privrednih preduzea koja mogu da ponude
politikim funkcionerima privlanije zaposlenje. Drugi, moda jo vaniji
efekat je poslaniki imunitet koji je u veini postkomunistikih zemalja
iroko definisan, pa moe da poslui kao efikasna zatita od odgovornosti
za krivina dela i prekraje koji esto nemaju nikakve veze sa redovnom
poslanikom aktivnou (klevete, uvrede, korupcija, prekraji javnog reda i
mira). Pomenimo, na primer, da lan 79 Ustava Crne Gore onemoguuje da
se pokrene krivini postupak i da se poslaniku odredi pritvor bez prethodnog
odobrenja Skuptine, ne precizirajui sluajeve na koje se zabrana odnosi.
Ne treba nipoto izgubiti iz vida da poslanik, pozivajui se na imunitet, ne
ostvaruje samo privremeno odgaanje pokretanja krivinog ili prekrajnog
postupka nego esto i potpuno oslobaanje od odgovornosti, poto u toku
mandata protekne objektivni rok zastarelosti.
Evropska komisija procenjuje, na primer, da je ak polovina lanova
rumunskog parlamenta potplaivala pojedince u okviru svoje stranke kako
bi dobila bolji poloaj na listi kandidata (u toj zemlji primenjuje se sistem
zatvorene liste) i da su mnogi od njih to inili kako bi bili zatieni imunitetom
od krivinog gonjenja, a slino vai i za ruski parlament. Bivi lan ruske
Dume Grigorij Javlinski izjavio je da je odvratno koliko se mnogo kriminalaca
nadmee za mesto u Dumi kako bi dobili imunitet. Kako zakonodavno telo
da se bori protiv korupcije kada sami njegovi lanovi rade takve stvari?
(prema: Karklins, 2007, 35)
Favorizovanje nosilaca rukovodeih poloaja u partiji da postanu
poslanici ipak nije siguran lek protiv poslanike nediscipline. kolski
110
primer za to je pobuna poslanika Srpskog pokreta obnove (SPO) 2004.

godine, u kojoj je ak 9 lanova poslanike grupe te partije u parlamentu (od
ukupno 13) otkazalo poslunost rukovodstvu, napustilo SPO i obrazovalo
Demokratski srpski pokret obnove (DSPO). U pobuni je uzelo uea 7
lanova Glavnog odbora i dva potpredsednika SPO.
Poslaniki transferi se, po pravilu, manje manifestuju u proporcionalnim
nego u veinskim izbornim sistemima. Pored karaktera izbornog sistema,
na spremnost na promenu partijske afilijacije poslanika snano utiu
stepen institucionalizacije partija i partijskih sistema. Ako je re o visoko
institucionalizovanim partijama i partijskim sistemima, prelasci poslanika
iz jedne partije u drugu retki su, ak i ako je na snazi veinski izborni sistem
(SAD, Velika Britanija). Upravo bi u tome trebalo traiti objanjenje zato su
u tim zemljama prelasci iz jedne partije u drugu (cross the floor) nesvakidanji
politiki dogaaji. U SAD su, na primer, dva demokratska senatora i est
kongresmena pristupili 1994. godine Republikanskoj partiji. U Velikoj
Britaniji u razdoblju od skoro pola stolea (1950-1996) na prelazak iz
Laburistike partije u Konzervativnu i obrnuto odluilo se samo 6 poslanika
(prema: Bowler, 2000, 177). Prebezi su u drugoj partiji uglavnom nailazili
na izrazito negostoljubiv prijem; oni najee nisu dobijali priliku da nastave
politiku karijeru ili, ako im je to ipak polazilo za rukom, prethodno su
morali da izdre dug i naporan iskueniki test u kojem dokazuje odanost
novoj partiji. Zbog toga odluka o prelasku iz jedne u drugu britansku partiju
najee oznaava definitivan kraj politike karijere poslanika. Tu, dakle, nije
re samo o skrupuloznosti poslanika nego i o odbojnom stavu pripadnika
druge partije, koji nerado primaju strance socijalizovane u razliitoj
partijskoj supkulturi.
Ali i poslanici koji u Velikoj Britaniji ostaju u redovima svoje partije
ponekad se ogluuju o njena uputstva, ime rizikuju gubitak podrke na
sledeim izborima. To dobro ilustruje podatak da je izmeu 1970. i 1974.
godine, kada su konzervativci imali tanku veinu u Donjem domu 2/3
poslanika te partije glasalo, bar jednom, protiv predloga vlastite vlade i da je
konzervativna vlada 5 puta poraena zahvaljujui glasovima vlastitih poslanika
(Von Beyme, 1985, 319). Ali, u toj zemlji nedisciplinovanim lanovima
poslanike grupe, osim gubitka partijske podrke na sledeim izborima, preti
jo jedna sankcija: premijer vlade ima pravo da raspusti parlament i zakae
nove izbore na kojima partija otkazuje podrku buntovnicima.
U manje institucionalizovanim partijskim sistemima poput sistema u
111
postkomunistikim zemljama centralne i jugoistone Evrope ni proporcionalni
izborni sistem ne moe da sprei brojne interpartijske transfere poslanika.
Poslaniki nomadi su, na primer, registrovani u Hrvatskoj u prethodnim
sazivima parlamenta, o emu svedoe sledei podaci: 1990-1992. godine 8;
1992-1995. godine 18; 1995-1999. godine 13 i 2000-2002. godine 20. U
parlamentu Slovenije od 2000. do 2004. godine dvanaest poslanika promenilo
je partijski dres. Sa istim problemom suoila se Italija posle kraha partijskog
sistema, sredinom devedesetih godina prolog stolea. U novom, frailnom
partijskom sistemu Italije registrovana je pojava masovnog dezertiranja
poslanika u druge stranke: od 1996. do 1999. godine 99 poslanika promenilo je
partije, neki od njih vie puta. I u Crnoj Gori je od 2004. godine registrovano
vie prelazaka poslanika iz jedne partije u drugu.
Imajui u vidu prethodno reeno, ini nam se da postoji potreba da
se razmilja ne samo o zatiti nosioca mandata nego i o zatiti biraa koji
su za njega glasali, jer je politiko predstavnitvo dvostrani odnos izmeu
lidera i graana (Stokes, 1968, 51). To, u stvari, znai da, pored osiguranja
integriteta poslanika, treba razmiljati i o obezbeenju biraa od jednostranih
poteza izabranih poslanika. Takva potreba je akutna naroito u zemljama
u kojima je na snazi proporcionalni izborni sistem i u kojima zadobijanje
poslanikog mandata u presudnoj meri zavisi od programskog opredeljenja
i kredibiliteta partije na ijoj se listi pojedinac nalazi (sluaj Crne Gore).
Neogranieni slobodan mandat obezbeuje pravo poslaniku da (ponekad i iz
materijalnih pobuda) pristupi drugoj partiji potpuno razliitog programskopolitikog opredeljenja i da tako izneveri glasae. To je razlog to princip
slobodnog mandata, za koji se zalaemo, nije bez obala, ve je ogranien
ostvarivanjem demokratskog principa, po kojem graani imaju pravo na
adekvatno reprezentovanje svoje volje. U sukobu dva demokratska principa
nuan je kompromis koji se ogleda u tome to poslanik ne moe da izgubi
zadobijeni mandat voljom partijskih monika, ali ga gubi samo ako vlastitom
odlukom pristupi drugoj partiji ili drugoj parlamentarnoj grupi (takvo reenje
vai u Portugaliji, a do skoro je vailo i u paniji).
U Crnoj Gori je od 1990. godine do danas na snazi proporcionalni
izborni sistem, premda su u meuvremenu menjani neki njegovi vani elementi
(broj izbornih jedinica, cenzus, olakanje izbora za lanove albanskih etnikih
partija). Ali, treba naglasiti da je u Crnoj Gori prihvaen nedemokratski
sistem dodeljivanja mandata, koji, u jo irem obimu, funkcionie i u Srbiji.
Pomenimo, uzgred, da su u proporcionalnim sistemima najee na snazi
112
113
zatvorene liste kod kojih je predlaga-politika partija obavezna da dodeljuje

mandate prema redosledu predloenih kandidata na listi. Pored toga, ree se
primenjuju poluotvorene liste (bira moe da menja redosled kandidata)
i otvorene liste (Luksemburg, vajcarska), koje omoguuju biraima da
zaokruuju kandidate sa razliitih lista. Umesto tri poznate vrste lista, u
Crnoj Gori je prihvaena etvrta vrsta, u kojoj je podnosilac liste ogranien
poloajem kandidata na listi samo u dodeljivanju prve polovine poslanikih
mandata. Ova bizarna novina jo doslednije je primenjena u Srbiji, gde
podnosilac liste dodeljuje sve poslanike nezavisno od njihovog redosleda
kandidata na izbornoj listi. U oba sluaja, odreivanje nosilaca polovine
(Crna Gora), odnosno svih mandata (Srbija), dogaa se posle objavljivanja
ukupnih rezultata izbora! Ovde je re o reenju koje ukida vezu (u celini ili
delimino) izmeu volje graana i poslanika, jer graanin, dajui glas za
odreenu listu, ne zna redosled po kojem e mandati biti raspodeljeni, niti
principe na osnovu kojih e to biti uinjeno.
Opisani izborni sistem predstavlja primer nakaradne inovacije i, koliko
nam je poznato, funkcionie samo u Srbiji i (uz navedenu razliku) u Crnoj
Gori. Takav sistem svrstali smo u posredne proporcionalne sisteme (Goati,
2004, 252), zasnivajui tu ocenu na jednoj odluci Saveznog ustavnog suda
Nemake donetoj sredinom dvadesetog stolea. Reeni sud je odgovarao na
pitanje da li su proporcionalni izbori za predstavnika tela tip neposrednih
izbora koje zahteva Osnovni zakon (1949), odnosno Ustav Nemake.
Sud je zauzeo stav da su izbori organizovani po proporcionalnom sistemu
neposredni, pod uslovom da trea linost ne intervenie izmeu glasanja
biraa i sticanja mandata (Burke, 1961, 19). U sluaju Srbije i Crne Gore
treu linost ine partijska rukovodstva koja posle zavrenog glasanja
vre, umesto biraa, konaan odabir poslanika, to predstavlja grubo krenje
fundamentalnih demokratskih principa i vrednosti.
4.3.6 Posebni oblici organizovanja

Neke partije ustanovljavaju u svojim statutima posebne oblike
organizovanja omladine i ena. Re je o osobenim socijalnim kategorijama
iji poloaj i interese partije nastoje da ojaaju u svom okviru, a posredno i u
drutvu. Omladina je deo populacije koji nije odreen samo brojem godina nego
i viim stepenom obrazovanja u odnosu na stariju generaciju, dinamizmom i
tenjom da svoja politika stremljenja izrazi na nekonvencionalan nain. U

tom cilju partijski statuti uspostavljaju, generalno uzev, fleksibilne obrasce
organizovanja prikladne mladima koji su ve lanovi, ali i atraktivne za nove
lanove. Statuti partija Crne Gore propisuju posebne oblike delovanja mladih
pod razliitim nazivima (organizacija mladih DPS i GPCG; omladinski
klub SNS; klubovi mladih LPCG i NS). Statuti crnogorskih partija ne
predviaju posebne oblike organizovanja ena u okviru partije, izuzev GPCG,
iji statut propisuje da ene mogu imati svoje organizacije pri optinskim
organizacijama i na nivou Crne Gore. Statut te partije opredeljuje se i za
pozitivnu diskriminaciju ena, jer istie da e njihova zastupljenost na
bilo kojem nivou organizovanja biti uveana za 50% u odnosu na uee u
lanstvu.
4.4. Stabilnost i promena

Statutarna struktura tek obrazovanih partija, po pravilu, esto se menja,
ali vremenom postaje stabilnija, to oznaava vaan korak u institucionalizaciji
partije. Pojmu institucionalizacije vratiemo se u raspravi o partijskom sistemu
(glava IX). Prema Panebianco-u (1988, 59), institucionalizaciju partija
mogue je meriti na dve skale, prva govori o stepenu autonomije partije u
odnosu na okruenje, a druga o meuzavisnosti razliitih sektora u partiji.
Partija je, naime, ukljuena u odnose razmene sa okruenjem, to znai
da je prinuena da, izmeu ostalog, obezbeuje podsticaje za angaovanje
ne samo svojih lanova nego i simpatizera i glasaa.
O autonomiji partije moe se govoriti ako partija kontrolie proces
razmene, to je ogranieno ako na deo sredstava neophodnih za razmenu
presudno utie druga organizacija, kakav je sluaj sa Sindikatom u odnosu
na Laburistiku partiju Velike Britanije.
Druga pomenuta dimenzija meuzavisnost razliitih sektora u
partiji tie se, u stvari, interne koherentnosti organizacije. Visok stepen
koherentnosti ukazuje na veliku meuzavisnost izmeu partijskih subgrupa,
koju obezbeuje centralizovana kontrola partijskih resursa i procesa razmene
sa okruenjem. Na ovoj dimenziji Panebianco navodi sledeih pet indikatora
stepena institucionalizacije partija:
(1) S
tepen razvoja centralne partijske organizacije. Institucionalizovana
partija poseduje razvijen centralni birokratski aparat koji ima
114
115
nadomo nad srednjim i lokalnim nivoima.

(2) U institucionalizovanim partijama ujednaena je organizaciona
struktura partije na istom nivou na itavoj nacionalnoj
teritoriji.
(3) Institucionalizovane partije raspolau finansijskim sredstvima
koja dolaze iz vie izvora.
(4) V isoko institucionalizovana partija dominira nad svojim
spoljanjim okruenjem, i
(5) U visoko institucionalizovanim partijama statutom regulisana
distribucija moi u veoj meri odgovara stvarnoj situaciji nego
u slabije institucionalizovanim partijama.
Crnogorske partije, bez sumnje, ispunjavaju prva dva indikatora,
koja se tiu partije kao organizacije. Kada govorimo o treem indikatoru,
veina partija prikuplja sredstva iz vie izvora, ali u finansiranju ipak sasvim
dominiraju sredstva iz dravnog budeta, iji bi izostanak ugrozio postojanje
veine partija. Po pitanju dominacije partije nad spoljanjim okruenjem
(etvrti indikator), teko je dati jednoznaan odgovor, najpre zato to su
u tom pogledu partije razliite neke imaju snaan uticaj na okruenje
(DPS), dok je uticaj ostalih partija efemeran i/ili veoma promenljiv, a
zatim i to samo okruenje, odnosno crnogorsko drutvo kao i drutva
postkomunistikih zemalja u procesu tranzicije nije autonomno, nego je
pod snanim, verovatno presudnim, uticajem meunarodnog okruenja i
njegovih dominantnih politiko-ekonomskih aktera.
V DEO
Interni akteri i procesi
Nasuprot prethodnoj glavi, u kojoj je naglasak bio na organizacionoj
strukturi partije utvrenoj partijskim dokumentima, u ovoj glavi usredsrediemo
se na stvarni proces donoenja politikih odluka, koji se esto odvija mimo
pa i protiv statutarnih pravila. U aritu analize je, zapravo, distribucija
i reprodukcija unutarpartijske moi, jer kako dobro uoava Duverger
(1973, 237), prouavati organizacije, to znai vraati se na izvestan nain
prouavanju moi i hijerarhije. Distribucija moi u partijama odstupa od
formalne strukture vlasti, to se ogleda, izmeu ostalog, u tome to ui
izvrno-politiki organi (esto njihovi delovi, pa i pojedinci) presudno utiu
na sadraj partijskih odluka, dok se uloga statutarno viih partijskih foruma
svodi na ratifikaciju. Ovde mo shvatamo, u skladu sa Weber-ovim (1976,
37) odreenjem, kao verovatnou, odnosno sposobnost, bez obzira na emu
se ona zasniva, da jedan ovek ili grupa ljudi, uprkos otporu, sprovedu svoju
volju u nekom drutvenom odnosu. Iz toga sledi da je mo odnos izmeu
gospodarenja i potinjenosti. Kada je taj odnos u politikim partijama
statutarano sankcionisan, govori se o statutarnoj vlasti, pri emu treba
imati u vidu da je to samo jedna, i to ne nuno i najvanija, dimenzija moi.
Naravno, iz ocene da statutom garantovana ovlaenja nisu jedina, a najee
ni najvanija poluga moi, ne treba izvui zakljuak da su statutarna pravila i
procedure nevani. Izbor rukovodilaca od strane lanova organizacije, tajno
glasanje, redovno obnavljanje mandata, zasedanje skuptina ili kongresa da
bi nadgledali odluke, unutranjeg kruga, sve to postavlja granice razvoju
oligarhijskih tendencija (Duverger, 1973, 239). Osim toga, slobodno
interpretirajui zakon anticipiranih reakcija (C. Friedrich), moe se oekivati
da sm partijski voa, u tenji za reelekcijom, usaglaava svoje delovanje sa
statutarnim ovlaenjima i sa oekivanjima lanova od kojih zavisi njegov
ponovni izbor. Ali, uprkos tome, stvarni politiki ivot u partiji odvija se
esto mimo statutarnih pravila, a na donoenje kljunih odluka, umesto
116
statutom propisanih aktera, presudno utiu sive eminencije, moni pojedinci

koji ak nisu lanovi partijskog rukovodstva.
Usredsreujui se na stvarno delovanje internih aktera i na njihove
interakcije, ne moe se prevideti da ti akteri nisu uvek jedinstveni ve streme
ostvarivanju razliitih, esto meu sobom suprotstavljenih, ciljeva, zbog ega
dolazi do internih podela i unutarpartijskih sukoba, o kojima e, takoe, biti
rei. Radi analize stvaranja i reprodukcije moi u partijama, sastav partija
podeliemo na lanstvo (sledbenike) i rukovodstvo, to je od Michels-a do
danas uobiajeni postupak u analizi internih odnosa u partijama. Prihvatajui
taj pristup, vodiemo rauna da ni lanovi ni rukovodioci, pojedinano uzev,
nisu homogene grupe ve se unutar njih uoavaju krupne razlike.
5.1. lanstvo
O statutarnom regulisanju poloaja lanstva bilo je rei u prethodnoj
glavi, a sada emo pokuati da odgovorimo na pitanje zato veina partija
nastoji da u svoje redove ukljui veliki broj lanova. Za to postoje, uslovno,
dve grupe razloga.
Prva grupa je simbolike prirode i sastoji se u tome to ukljuivanje
lanova u partije, belei Katz (2002, 106; slino: Katz and Mair, 1995, 21),
pretvara politiare od nezavisnih (i verovatno koristoljubivih) preduzetnika
u agente socijalnih pokreta, i na taj nain pojaava njihovu demokratsku
legitimnost. lanstvo je, prema istom piscu, indikator popularnosti i uspeha
same partije u drutvu. U tome treba traiti veliki deo objanjenja to su
oficijelni podaci o broju lanova komparativno posmatrano najee
preterani i, osim toga, uglavnom nepotpuni i teko uporedivi sa podacima
drugih partija (Von Beyme, 1985, 5; Von Beyme, 2005, 100; Goati, 2004,
136).
Druga grupa razloga tie se materijalnih davanja kojima lanovi
pomau partiju (lanarina, prilozi, besplatan rad), obezbeivanja sigurnih
glasova na izborima i mobilisanja prijatelja i roaka da glasaju za partiju i
njene kandidate. Povrh toga, lanstvo predstavlja regrutacionu osnovu za
rukovodstvo, a neretko i konanog arbitra u unutarpartijskim konfliktima.
Nabrojali smo neke koristi koje od lanstva ima partija i njeno rukovodstvo, ali
medalja ima i drugu stranu, jer partije imaju i direktne i indirektne trokove
koji proizilaze iz postojanja lanstva. U prve spadaju odravanje partijske
117
organizacije (to znai obezbeivanje kolektivnih i selektivnih podsticaja
lanovima) i ogranienje slobode delovanja rukovodstva, koje je prinueno
da vodi rauna o interesima i nastojanjima lanstva, a u druge stalna pretnja
rukovodstvu od strane lanova da, ako su nezadovoljni partijskom politikom,
smanje angaovanje ili istupe iz partije i time oslabe poloaj rukovodstva
(Katz, 2002, 108). Imajui sve to u vidu, jednostrano je tvrditi da partije
instrumentalizuju lanove ili vice versa; realistinu ocenu formulisao je
Eldersveld (1966, 46): lanstvo u partiji treba posmatrati kao meusobno
eksploatatorski odnos.
Partije se bitno razlikuju u pogledu mere kojom obezbeuju lanstvu
da uestvuje u donoenju kljunih odluka, o emu je prethodno bilo rei. Ako
bismo prihvatili hipotezu da lanovi tee da budu aktivni uesnici politikog
procesa u partiji, a ne samo pasivni posmatrai, partije koje obezbeuju vii
stepen interne demokratije bi po broju lanova nadmaivale manje demokratske
partije. Naalost, izneta hipoteza ne dri vodu, jer su neretko u istom
partijskom sistemu brojnije partije koje svode lanove na obine vojnike
partije od partija koje obezbeuju lanovima znaajnu ulogu u donoenju
odluka. Pomenimo, na primer, da su Nacional-socijalistika partija Nemake
1933. godine i komunistike partije Italije, Francuske i Finske neposredno
posle Drugog svetskog rata (tada vrsto usmerene na ostvarivanje diktature
proletarijata po uzoru na KP SSSR) bile najbrojnije stranke u tim zemljama
(Goati, 1984, 364). Razloge za to treba traiti u razliitim motivima zbog
kojih se lanovi prikljuuju partiji (o emu e biti rei na sledeim stranicama),
ali i u distinktnom shvatanju interne demokratije od strane lanova, o emu
postoji oskudna, ali indikativna, dokumentaciona podloga.
U jednom istraivanju lanova Socijalistike partije Italije (bliske
Komunistikoj partiji Italije), koje je poetkom ezdesetih godina dvadesetog
stolea sproveo Barnes (1967, 72-78), dole su do izraaja korenite razlike u
pogledu poimanja unutarpartijske demokratije. Od ukupno 272 respondenta,
70% obinih lanova SPI prihvatilo je koristei autorovu terminologiju
marksistiko shvatanje, po kojem je partija demokratska ako predstavlja
istinske interese radnike klase, 18% prihvata neoliberalno gledite,
koje insistira na pravu lanova da biraju izmeu vie predloenih lidera, i
samo 12% klasino, po kojem je partija demokratska ako lanovi imaju
mogunost da utiu na proces odluivanja. Nezavisna varijabla koja je u
najveoj meri uticala na ispitanike da prihvate klasino poimanje interne
demokratije a koje danas usvaja najvei broj pisaca jeste obrazovanje.
118
Procenat onih sa visokim obrazovanjem naglaava Barnes koji podravaju

,klasinu koncepciju trostruko je vei od srednje vrednosti... Premda je
re (koliko je nama poznato) o izolovanom istraivanju, njegovi nalazi
snano potvruju intuitivno pretpostavljenu vezu izmeu stepena interne
demokratije i obrazovnog nivoa pristalica. U skladu sa tim, Barnes izvlai
sledei, zaista dalekosean, zakljuak da pojedinci niskog obrazovanja i, time
uslovljenog, niskog nivoa politike kompetentnosti, mogu biti angaovani
podjednako uspeno, moda uspenije, nedemokratskim nego demokratskim
stilom rukovoenja. Odvaiemo se da u zavrnoj glavi knjige koristimo
napred izneti nalaz kao podlogu za pretpostavku da globalni trend porasta
obrazovnog nivoa pripadnika savremenih drutava sve vie podstie lanove
da zahtevaju od partija da im omogue sudelovanje u donoenju odluka i da
e partije nastojati, radi vlastitog odranja, da uvae taj zahtev.
Napokon, udeo partijskog lanstva u birakom telu odreene zemlje
zavisi od obeleja politike kulture i njenog odnosa prema ueu graana u
partijama. Kad je re o zapadnoj Evropi, pada u oi da je procenat partijskog
lanstva nii u zemljama u kojima je veliki deo graana ulanjen u interesne
grupe, posebno sindikate (Nemaka, Holandija, Belgija), ali tu nije re o
vrstom pravilu, jer postoje zemlje, poput Francuske, u kojima je nizak udeo
i partijski i sindikalno organizovanih graana (Von Beyme, 2005, 98).
5.1.1 Aktivisti, inovnici, eksperti

lanovi predstavljaju unutranju stranu granice izmeu partije i
drutva i prvi, najiri, partijski krug, iji su pripadnici u razliitom stepenu
angaovani u partijskim aktivnostima. Ne treba posebno naglaavati da se
obini lanovi u velikoj meri razlikuju od njihove statutarne projekcije,
o kojoj je bilo rei u prethodnoj glavi. Oni nastoje, u visokom procentu, da
izbegnu plaanje lanarine, a prema nalazima mnogih empirijskih istraivanja
u zemljama stabilne demokratije samo mali procenat lanova aktivno
uestvuje u radu lokalnih organizacija, dok ostali svode svoj angaman na
glasanje na izborima za partijske kandidate. Aktivizam lanova oscilira u
pojedinim razdobljima i, po pravilu, dostie zenit u predizbornom periodu.
O neujednaenom sudelovanju pojedinih lanova u internom ivotu partije
upeatljivo svedoe rezultati dvaju empirijskih istraivanja. Nalazi prvog,
komparativnog, istraivanja sprovedenog u trima zapadnoevropskim zemljama
119
poetkom osamdesetih godina prolog stolea pokazuju da 69% lanova SDP
vedske samo ponekad uestvuje u donoenju internih odluka, da vie od
polovine lanova Demohrianske partije Italije u prethodnih est meseci
nije prisustvovalo nijednom partijskom sastanku i da je samo oko 10-15%
lanova Hriansko-demokratske unije Nemake ocenilo da pripada aktivnom
jezgru partijskih lanova (Von Beyme, 1985, 235). Prema rezultatima drugog
istraivanja sprovedenog u Holandiji 1971. godine, priblino jedna etvrtina
lanova holandskih partija angaovala se u izbornim aktivnostima (Katz,
2002, 107). Nalazi mnogih drugih teorijskih i empirijskih istraivanja (Von
Beyme, 1985, 235-236; Von Beyme, 2005, 128-130; Gallagher, Laver and
Mair, 1992, 121; Goati, 1984, 138-141; Merkl, 1980, 615; Scarrow, 2002, 95)
podravaju ocenu da je u partijama veine zemalja stabilne demokratije aktivno
od jedne desetine do jedne etvrtine partijskih lanova. Neto optimistinije
stanovite zastupa Blondel (1970, 93) u pogledu partija Velike Britanije na
poetku druge polovine dvadesetog stolea. Po njegovoj proceni, 2/5 lanova
Laburistike partije moe se smatrati aktivnim, dok je u Konzervativnoj
partiji to sluaj sa treinom ili etvrtinom. Verujemo, meutim, da su manje
razmere pasivnosti lanova britanskih partija uveliko posledica razdoblja na
koje se Blondelova procena odnosi; u tom razdoblju partije su se u politikom
delovanju, jo uvek, prevashodno oslanjale na lanove, a manje na elektronske
medije, to e se u kasnijim decenijama bitno promeniti.
Rairena pasivnost lanstva nije iskljuivo obeleje partija u zemljama
zapadne Evrope, zapaa se i u drugim regionima. Poznavaoci, na primer,
smatraju da je u Kongresnoj partiji Indije koja ima 25 miliona lanova aktivan
samo jedan milion ( Jain, 2001, 351). Slina situacija je u postkomunistikim
zemljama, ukljuujui Crnu Goru, o emu svedoi podatak da veliki procenat
lanova partija ne plaa partijsku lanarinu, niti se ukljuuje u partijske
aktivnosti. Imajui u vidu prethodno navedene podatke i ocene, moe se
pretpostaviti da je pasivnost lanstva univerzalni fenomen sa kojim se sreu
partije na svim meridijanima. Taj fenomen Blondel (1963, 91; slino, 1971,
221) generalizuje na sledei nain: Veina lanova nije aktivna... Oni nikad
ne uestvuju ni u kakvoj aktivnosti, bilo politikoj ukljuujui izbornu
bilo socijalnoj, one partije kojoj pripadaju. Veina lanova politikih stranaka
ponaaju se kao lanovi ostalih drutvenih tela: oni ne ostvaruju pravo ili
dunost koju im lanstvo namee. Ovde je, zapravo, re o univerzalnom
fenomenu nesudelovanja u kolektivnim akcijama iji uspeh ne zavisi odluujue
od pojedinca, a dobit, u sluaju uspeha, pripada svima, bez obzira na to da
120
121
li su uestvovali u akciji. Pronicljivo objanjenje tog fenomena ponudio je

Olson (tzv. Olsonov paraks, 1971, 163). On pie: Iako najvei deo ljudi
osea da bi im bilo bolje ako je njihova stranka na vlasti, oni su svesni da,
ako njihova partija pobedi, ona e verovatno pobediti i bez njih, a oni e
ostvariti dobit u svakom sluaju. Zbog toga, u kolektivnim akcijama partije
najvie participiraju oni koji su zainteresovani za linu dobit (zaposlenje,
vaan poloaj, unosan posao), a ne za ostvarivanje kolektivnih ciljeva.
Ocenu o niskom aktivizmu i malom uticaju partijskih lanova moemo
dopuniti generalnom hipotezom koju emo dokazivati na sledeim
stranicama da presudan uticaj u procesu odluivanja igraju izvrni partijski
organi (sa malim brojem lanova). Za hipotezu po kojoj izmeu brojnosti
(partijskih organa) i njihove moi postoji obrnut odnos ponudili smo bogatu
empirijsku argumentaciju u jednoj ranijoj knjizi (Goati, 1984). Dominantan
uticaj uih izvrnih organa, prvenstveno partijskog voe, govori, zapravo,
o maloj mogunosti lanova da uestvuju u donoenju vanih politikih
odluka, to izaziva odbojan stav prema partijama kako u iroj javnosti, tako
i kod autora koji zastupaju koncepciju participativne demokratije (Barber,
1984; Pateman, 1970 i dr).
Mnogo manje je to sluaj sa piscima koji, u skladu sa umpeterovim
stanovitem (1960, 402), definiu demokratiju kao politiki poredak u kojem
graani imaju mogunost da biraju lidere koji e donositi najvanije odluke u
politikoj zajednici. Ti pisci smatraju da oligarhijski odnosi unutar partija koje
deluju u kompetitivnom poretku ne ugroavaju nego, naprotiv, omoguavaju
demokratiju. Obrazloenje za to je jednostavno; u partijama se angauje mali
deo graana spremnih da prihvate oligarhijske odnose u partijskom okviru
(partijske megdandije, partijski gladijatori), a zauzvrat partije pruaju
priliku ogromnoj veini graana da se na izborima opredeljuju izmeu vie
konkurentskih politikih opcija. Rasmussen (1969, 170), na primer, izriito
naglaava da zadatak partijskih lanova nije da formuliu politiku, ve da
svojom aktivnou podravaju rukovodstva tako da partije mogu da ponude
biraima razliite politike alternative, o kojima se oni izjanjavaju na izborima.
Paradoksalno, demokratija zahteva nedemokratske partije; ironino, to je
istina samo tamo gde je partijski sistem kompetitivan. Takvo stanovite
brani i Sartori (2004, 155), naglaavajui da demokratija u globalnom drutvu
nije zbir organizacija koje ine to drutvo, nego dinamiki proizvod njihovih
interakcija. Isti stav saoptava, bez okolienja, Schattschneider (1960, 130):
Demokratija ne moe da se nae u partijama nego izmeu partija. Slino
gledite ubedljivo obrazlau i mnogi drugi autori (Key, 1967, 345; McKenzie,
1955, 131; Lipset, 1962, 36-37; Von Beyme, 1985, 369). Pojedini pisci, poput
Milibrath-a (Political Participation, Rand McNally, 1965, prema: iber,
1998, 218-229), u analizi politikog aktivizma idu i dalje, obuhvatajui pri
tom ne samo lanove politikih partija ve cjelokupnu populaciju jednog
drutva. Kako to izgleda, moe se videti iz tabelarnog pregleda koji sledi:
Tabela 2: Hijerarhijski prikaz politikog aktivizma
GLADIJATORSKE
AKTIVNOSTI
/Gladijatori/
PRELAZNE
AKTIVNOSTI
POSMATRAKE
AKTIVNOSTI
/Posmatrai/
APATINI
1. Spremnost za prihvatanje javne ili stranake funkcije;

2. Sakupljanje sredstava za politike aktivnosti (partija, NVO
koja se bavi politikom)
3. Posjeivanje skupova gdje se donose odluke
4. Aktivno uee u radu politike stranke
1. Posjeivanje politikih skupova (sastanaka, promocija, tribina...)
2. Davanje novanih sredstava politikoj stranci
3. Kontaktiranje politikih voa (direktni kontakt, Obraanje
putem pisma ili medija)
1. Noenje bedeva ili oznaka sa politikom porukom (na
automobilu, radnom mjestu...)
2. Uvjeravanje drugih kako da glasaju
3. Zapoinjanje politikih razgovora
4. Izlazak na biralite
Izlaganje politikim uticajima (redovno praenje politikih
emisija na TV, skuptinskog zasjedanja, itanje politikih
rubrika u novinama...)
Apatinost apsolutna nezainteresovanost za
politiku i zbivanja povodom politike
Nivo participacije lanstva u aktivnostima pojedinih partija, pa i u

istoj partiji u razliitim razdobljima, zavisi od niza okolnosti. Pomenimo, na
primer, da u malim partijama, naroito u kratkom periodu posle osnivanja,
veina lanova pokazuje naglaeni aktivizam, ali procenat aktivnih vremenom
se neizbeno smanjuje. U ve institucionalizovanoj partiji sa brojnim
funkcionerima i nivoima organizovanja veina obinih lanova je inertna i
uglavnom se aktivira u razdobljima izbornih kampanja. U kriznim vremenima
kako cinino, ali vrlo precizno, zapaa Von Beyme (2005, 105) brojno
lanstvo slui kao pojas za plivanje koji pomae da se sprijee potpuni padovi
glasova biraa... Osim starosti i veliine partije, na intenzitet angaovanja
lanova prevashodno utiu: otrina politike konfrontacije u drutvu, (ne)
122
postojanje partije blizanca koja nastoji da mobilie isto birako telo i dr.
Unutar amorfne skupine obinih partijskih lanova korisno je, s
obzirom na intenzitet i prirodu njihove aktivnosti, razlikovati tri kruga.
Prvi krug sastavljen je od aktivista koji prema Duverger-u ine
jezgro partijskih organizacija na terenu.
Drugi, jo ui, krug ine profesionalni inovnici, pojedinci koji su
plaeni za svoj rad u partiji.
U trei, najui, krug spadaju eksperti.
Aktivisti su, po pravilu, faktika grupa koju od ostalih lanova ne
izdvajaju formalna obeleja, nego intenzivnija politika participacija kako
unutar partija, tako i u drutvu, kao i vrsta emotivna veza sa partijom.
Oni su kako pokazuje jedno istraivanje amerikih i britanskih partija
(sprovedeno poetkom ezdesetih godina dvadesetog stolea) vre
vezani za partiju i ak ideoloki radikalniji nego partijski rukovodioci
(Epstein, 1967, 117). Upravo zbog svoje fanatine privrenosti partiji,
aktivisti neretko stvaraju probleme centralnom rukovodstvu, koje je u
svom politikom delovanju prinueno da taktizira i da pravi politike
kompromise, to izaziva odbojnost lanova bezgranino odanih striktnom
i bezuslovnom potovanju ortodoksnih stanovita. Epstein (1960, 380) na
sledei nain objanjava naglaeno prihvatanje zvanine partijske ideologije
od strane aktivista u Velikoj Britaniji: Dobrovoljna i amaterska priroda
ovih organizacija (partija V.G.) uslovljava da one privlae fanatike u
pogledu partijskih ciljeva, i to naroito na lokalnom nivou, gde ima mnogo
rutinskih poslova koje su spremni da obavljaju samo odani. Ovde su vani
principi a ne partijska karijera.
Pretpostavku da uzroke velikih razlika u pogledu spremnosti na
kompromise izmeu rukovodilaca i aktivista treba traiti u distinktnim
ciljevima dveju grupa formulisao je May (1973). Prema tom autoru, partijski
rukovodioci prvenstveno tee izbornom uspehu partije pa su spremni na
kompromise radi pribliavanja prosenom birau, dok aktivisti, neoptereeni
izbornim kalkulacijama, preferiraju ideoloku ortodoksiju. Naravno, re je
o hipotezi koju valja briljivo empirijski testirati. Treba naglasiti i da su
partijski aktivisti jo ree od partijskih lanova predmet naunih istraivanja,
te su saznanja o njima sporadina i oskudna.
Ekstremne razlike u aktivizmu lanova uoavale su se i u vladajuim
komunistikim partijama zemalja realnog socijalizma do 1989/1990.
godine, o emu reito govori jedno od retkih empirijskih istraivanja
123
lanova SKJ sprovedeno poetkom osamdesetih godina prolog stolea.
Tim istraivanjem obuhvaeni su lanovi SK Srbije i SK Slovenije i u obe
republike identifikovana je izrazita raslojenost lanova u pogledu stepena
angaovanja (Goati i ost., 1985). Kao dobar indikator angaovanja posluilo
je vrenje funkcija u drutvu, o emu je postojala pouzdana statistika
evidencija za Sloveniju (ne i za Srbiju). Ta evidencija je pokazala da
skoro polovina lanova SK ove republike (46%) nije 1973. vrila nijednu
funkciju, 43% je imalo od 1 do 3 funkcije, 10% od 4 do 7, a 2% ak preko
sedam funkcija. Na osnovu tih podataka zakljuili smo da u SKJ postoji
vrsto aktivistiko jezgro lanova koji u svojim rukama kumuliraju veliki
broj funkcija (Goati, 1985, 289).
Ima izuzetaka od pravila da su aktivisti faktika grupa koja se od
ostalog lanstva ne razlikuje na osnovu formalnih obeleja. Tu svakako
spada Socijalistika partija Austrije, u kojoj je sedamdesetih godina
dvadesetog stolea mali deo lanova, otprilike 10%, zvanino svrstan u
neplaene partijske radnike (Vertrauenspersonen), koji se prvenstveno
angauju u izbornim aktivnostima. Oni slue kao kanal za komunikaciju
izmeu rukovodstva, sa jedne strane, i lanstva i biraa, sa druge strane.
Indikativno je da je i tako visoko selekcionisana skupina nehomogena u
pogledu angaovanja, emu u prilog govori procena poznavalaca da samo 1/3
neplaenih partijskih radnika ostvaruje svoju funkciju na zadovoljavajui
nain (Sally, 1977, 219). Pomenimo, opet, da partije u SAD-u, kao i neke
partije u Evropi (npr. Forza Italia), nemaju lanove, ali imaju aktiviste.
Panebianco (1988, 27) je razvrstao partijske aktiviste na dve
grupe: karijeriste i prave vernike (true believers). Karijeristi su preteno
zainteresovani za selektivne podsticaje (materijalne privilegije, napredak
u karijeri, zaposlenja, unosne poslove). Njihovo prisustvo, belei citirani
pisac, ima znaajan organizacioni uticaj. Karijeristi predstavljaju glavnu
snagu frakcijskih igara, esto su ljudska baza za izme i predstavljaju
potencijalni izvor turbulencija i pretnju organizacionom poretku koju
lideri nastoje da neutralizuju. Nasuprot karijeristima, koji su prirodna
osnova klijentelistikih partija (o kojima e kasnije biti rei), pravi
vernici gravitiraju programskim partijama. Borei se za ostvarivanje
partijskih ciljeva hic et nunc, taj soj egzaltiranih partijskih sledbenika
je, po pravilu, nosilac unutarpartijskog nezadovoljstva i pobun protiv
rukovodstva jeretikog tipa (o vrstama internih konflikata bie rei u
etvrtoj taki ove glave). Da bi ih u tome osujetili, partijski rukovodioci
124
sarkastino belei Schlesinger (1965, 722) pribegavaju dvema taktikama.

Prvo, oni nastoje da prave vernike odvrate od angaovanja, uveravajui
ih da je politika neprijatna i sumnjiva stvar, i, drugo, podstiu ih da se
angauju u nezavisnim organizacijama izvan partijskog okvira. Na dugi
rok posmatrano, one (nezavisne organizacije V.G.) napominje citirani
pisac oslobaaju partiju od elemenata koji bi imali intenzivan interes za
sadraj partijskog programa.
Za podrobniju analizu partijskih aktivista, vrlo je inspirativno
Heberle-ovo razlikovanje dva tipa angaovanja u socijalnim pokretima:
prvi tip oliavaju entuzijasti (Enthusiast), a drugi fanatici (Fanatics). Prvi
se inspiriu idealima pokreta, dok su drugi zainteresovani samo za akciju.
Entuzijast poseduje imaginativnu misao, on stvara ideje, simbole pokreta,
dok je fanatik aktivista koji esto pribegava nasilju u slubi ideja koje su za
njega postale dogma... Fanatik kao tip je, u sutini, identian sa politikim
aktivistom koji trai i nalazi ispunjenje (fullfillment) u politikoj akciji
kao takvoj. Za njega ciljevi pokreta ne znae toliko koliko borbeni ivot i
iskustvo grupne akcije (1951, 114-115). Profil pravog vernika izvrsno
ocrtava sledea izjava jednog pristalice: Glasao bih za svinju ako bi je (moja
V.G.) partija predloila (Butler, prema: Cole, Deener and Brady, 1959,
37). Analizirajui aktivizam u prozelistkim socijalnim pokretima, Hofer
(2004, 154-60) opisuje mentalni sklop pravog vernika: Pravi vernik je
odan celini crkvi, partiji, naciji a ne svom blinjem, drugom pravom
verniku. Istinska odanost meu pojedincima mogua je samo u labavom
i relativno slobodnom drutvu... Hofer sledei, oigledno, ideje Eriha
Froma (ubedljivo obrazloene u knjizi Bekstvo od slobode) naglaava da
su pravi vernici, u sutini, nesigurne, osujeene linosti koje su spremne
da se, odustajui od linog ja, potpuno uklope u neku kompaktnu celinu,
bez obzira na njenu politiku orijentaciju. Ako su onemogueni da deluju
u toj celini zbog iskljuivanja ili zbog toga to je celina izgubila svoj
raison d tre, poput komunistikih partija posle kraha real-socijalizma
1989/1990. godine oni ne mogu da stoje sami za sebe, ve moraju da
prigrle drugu svetu stvar i veu se za neku novu grupu. Pravi vernik je
veito nepotpun, veito nesiguran... ini nam se da traganje za sigurnou
dobro objanjava prividno nerazumljive politike putanje desetina hiljada
pravih vernika komunistikih partija u zemljama realnog socijalizma
koji su posle raspada tog reima 1989/1990. pronali sigurnu luku u
ekstremno nacionalistikim pokretima i partijama.Sledeu, relativno
125
malobrojnu, skupinu lanova (drugi krug) ine inovnici zaposleni u
partijskom aparatu, koji za to dobijaju stalnu novanu naknadu. Oni
uestvuju u pripremi politikih odluka i esto ostvaruju znaajan upliv na
njihov sadraj. Isto tako, inovnici vre odabir informacija koje dopiru
do partijskog vrha i time, posredno, utiu na proces odluivanja (Blondel,
1970, 113). Panebianco (1988, 223) definie partijsku birokratiju kao skup
administrativnih inovnika posveenih odravanju maine koji imaju bar
neke odlike Veberovog idealnog tipa. Istovremeno, ovaj autor razlikuje
dva tipa birokratije: egzekutivnu i reprezentativnu. Pripadnici prvog tipa
imenovani su od partijskog rukovodstva i ne ukljuuju se u politike
aktivnosti. Takav tip birokratije postoji u Laburistikoj i Konzervativnoj
partiji Velike Britanije. Pripadnici drugog tipa imenovani su, takoe, od
rukovodstava, ali ta odluka, po pravilu, zahteva potvrdu od strane lanstva,
to ojaava legitimitet birokrata. Pripadnici potonjeg tipa ukljuuju se u
politike aktivnosti, naroito za vreme izbora. Ova podvrsta poznata je
u komunistikim partijama kao profesionalni aktivisti, a izmeu njih i
politikih rukovodilaca postoji naglaena osmoza (Goati, 1984, 159-161).
U partijama Crne Gore, kao i veine postkomunistikih zemalja, postoje
istovremeno obe vrste inovnika; veinu ine egzekutivni inovnici, ali na
rukovodeim poloajima u partijskoj maini nalaze se pojedinci koji su
i lanovi rukovodeih organa, po pravilu GO.
Pored aktivista i inovnika u partijama se uoava, dodue jo uvek
rezidualno, skupina eksperata, savetnika (trei krug). Tu je prvenstveno
re o znalcima politikog marketinga, ali i drugih vanih oblasti poput
ekonomije, politikog sistema, meunarodnih odnosa, ekologije, kulture
i dr., u koje nisu dovoljno upueni partijski rukovodioci opteg tipa.
Eksperti se javljaju kao savetnici partijskog voe i, sve vie, parlamentarnog
kluba partije. Inae, eksperti su komparativno posmatrano osobeni u
odnosu na tradicionalno inovnitvo po nizu vanih obeleja: mobilniji
su, prvenstveno su privreni profesionalnim standardima a ne principu
hijerarhije i, najzad, njihova saradnja sa partijom zasnovana je, uglavnom,
na ekonomskim motivima, a ne na lojalnosti. Samo deo eksperata stalno
je zaposlen u partijskom aparatu, dok se drugi (esto daleko brojniji) deo
povremeno angauje u partijskim poslovima, prvenstveno u izbornim
kampanjama. Eksperti-savetnici postoje u nekim partijama Crne Gore
(SNS, NS, LPCG, LSCG, GPCG).
126
5.1.2 Brojnost
Odnos pojedinih partija prema lanstvu je diferenciran; najvei broj
partija tei da ima to vie lanova, neke se zadovoljavaju malim brojem
elitnih lanova i, najzad, neke partije nemaju uopte lanove u uobiajenom
znaenju. U pojedinim zemljama zapadne Evrope esto se meusobno
nadmeu na izborima partije ije lanstvo dostie vie desetina ili stotina
hiljada lanova sa partijama koje jedva imaju nekoliko hiljada lanova, ali
koje na izborima, ipak, uspevaju da privuku veliki broj glasova. Promena
broja lanova, po pravilu, pozitivno korelira sa kretanjem uticaja partije
u birakom telu, zbog ega su oscilacije u obimu lanstva vaan signal
partijskim funkcionerima o irenju ili opadanju izbornog oslonca partije
(Von Beyme, 2005, 94).
Izborna pobeda i zauzimanje vlasti od strane partije najee podstiu
ekspanziju lanstva, jer vrenje vlasti obezbeuje partiji nove selektivne
podsticaje koji privlae, kao magnet komadie gvoa, nove sledbenike
u redove pobednika. U stvari, rezultati izbora deluju, generalno uzev, kao
katalizator produene redistribucije uticaja na tetu izbornih gubitnika.
Naglaavamo po pravilu, a ne uvek, jer ne treba potceniti vanost drugih
faktora koji utiu na obim lanstva kao to su: kvalitet akcija (mera, poteza)
koje partija preduzima u postizbornom razdoblju, (ne)postojanje u sistemu
druge partije koja je usmerena na identinu izbornu bazu i dr. U prilog tvrdnji
da ne postoji vrsta pozitivna korelacija izmeu broja lanova i izbornih
ostvarenja govori KP Italije, kod koje se od sredine dvadesetog stolea
reljefno ocrtavaju dva kontradiktorna trenda: smanjivanje lanstva i porast
glasaa. Obrnut je sluaj sa Konzervativnom partijom Velike Britanije, kod
koje je ekspanzija lanstva, poetkom sedamdesetih godina prolog stolea,
praena stagnacijom ili opadanjem birake podrke.
U najveem broju zemalja stabilne demokratije gustina partijskih
lanova meu biraima dostigla je vrhunac krajem pedesetih godina prolog
stolea, kada je, na primer, u Austriji svaki etvrti bira bio lan partije. U
drugoj polovini dvadesetog stolea poeo je proces opadanja lanstva (Ware,
1997, 73), iji je tempo u pojedinim zemljama razliit, kao to je bila razliita
i startna osnova. Poetkom treeg milenijuma gustina lanova u birakom
telu pojedinih zemalja oscilira u irokim amplitudama, to dobro ilustruju
sledei podaci: Austrija 17,1%, vedska 7,1%, Italija 3,2%, Nemaka 3,2%,
127
Holandija 2,2%, Velika Britanija 1,9%, Francuska 1,5% (Scarow, 2002, 90).
Kod mnogih partija nije sasvim izvesno da li je smanjivanje broja lanova
stvarno ili je re o uspostavljanju tanije, kompjuterske evidencije. Da se
ne moe u potpunosti iskljuiti drugi odgovor, potvruju primeri opadanja
lanstva Laburistike partije Velike Britanije koje je uoeno tek poto je
obrazovan jedinstven kompjuterski spisak, i SDP Nemake, kod koje je
registrovan pad broja lanova kad je poela da eliminie pojedince koji ne
plaaju lanarinu (Scarow, 2002, 85).
Neuporedivo je bri trend erozije lanstva u etiri postkomunistike
zemlje centralne Evrope (Maarska, Poljska, Rumunija, eka) nego u
partijama zemalja stabilne demokratije. Evo nekoliko upeatljivih podataka
o tome. Sredinom devedesetih godina broj lanova osam najvanijih partija u
Poljskoj sveo se na oko 225.000, to je jedna desetina lanstva vladajue PURP
1988. godine. Tri najvanije partije u Maarskoj imale su 1995. godine oko
100.000 lanova, to je, takoe, samo deseti deo lanova vladajue Maarske
socijalistike partije rada u 1988. godini, a u Rumuniji lanstvo svih partija
kretalo se 1993. oko 250.000, to je, kao i u dve prethodno pomenute zemlje,
oko 10% lanstva KP Rumunije 1989. godine. U ekoj (1993) proces
erozije lanstva odvijao se sporije nego u tri prethodno pomenute zemlje,
emu u prilog ide to je deset najvanijih partija imalo 416.700 lanova ili
neto manje od polovine u odnosu na KP 1989. godine. U celini uzev, u
etiri pomenute postkomunistike zemlje udeo lanstva u birakom telu i
u populaciji spustio se na znatno nie vrednosti nego u zemljama stabilne
demokratije. To Mair i Van Bisen potkrepljuju podacima da u glasakom
telu 16 zapadnoevropskih zemalja gustina partijskog lanstva u populaciji
dvostruko nadmauje (5,5% prema 2,8%) udeo lanstva meu graanima
Poljske, eke, Slovake i Maarske (prema: Walecki, 2003, 77).
Tendencija opadanja broja partijskih lanova u zemljama stabilne
demokratije i u postkomunistikim zemljama centralne i jugoistone Evrope
ima neke zajednike i neke posebne uzroke. Prvi zajedniki uzrok je porast
kognitivnih sposobnosti graana, to im omoguuje da se sve lake snalaze
u politikom lavirintu bez pripadnosti partiji koja slui kao neka vrsta
kompasa. Drugi, takoe zajedniki, uzrok je smanjena potreba partij
za lanstvom kao izvorom prihod ili rezervoarom besplatnog rada u
izbornoj propagandi, zato to su partije, u veini zemalja, obezbedile znaajna
sredstva iz dravnog budeta (ire o tome bie rei u glavi VI), koja koriste
za iznajmljivanje elektronskih medija u razdoblju izbornih kampanja. Pored
128
129
zajednikih, na tendenciju opadanja lanstva u postkomunistikim zemljama

snaan upliv vre tri posebna uzroka. Prvi je izrazito negativan stav prema
partijama prouzrokovan skoro poluvekovnom vladavinom komunistike
jednopartijske drave, to su, s pravom, naglasili Linz i Stepan (1998, 295).
Drugi uzrok je izuzetno brzo postizanje bazinog politikog konsenzusa u
veini postkomunistikih zemalja izmeu najvanijih partija, ukljuujui
reformisane komunistike partije, oko prihvatanja demokratskih vrednosti,
trine privrede i EU. Trei uzrok je etiki razumljiva odluka dela lanova
vladajuih komunistikih partija koji su zaista verovali u programska
opredeljenja svojih partija (istinski vernici) da posle odricanja tih
partija od izvornih ciljeva, ideja i vrednosti (diktature proletarijata, zabrane
opozicije, dominacije dravne svojine) 1989/1990. godine prekinu partijski
angaman.
Za razliku od veine postkomunistikih zemalja, u Crnoj Gori i u
Srbiji obim partijskog lanstva pokazuje udesnu postojanost od 1989.
preko 2000. do 2007. godine, premda je u meuvremenu dolo do bitne
promene relativnog odnosa snaga izmeu pojedinih partija, pa bi se moglo
zakljuiti plus ca change-plus cest la mme chose. U Crnoj Gori je 2004.
u jednom obuhvatnom istraivanju (South-East Social Science Project;
rukovodilac projekta Albert Simkus, 1500 respondenata) registrovano ak
dvostruko poveanje lanstva u odnosu na 2000. godinu, jer je svaki peti
ispitanik odgovorio da je lan partije! Uvereni smo da taj podatak treba
primiti cum granum salis, jer su otrina i intenzitet politikog konflikta oko
dravnog statusa Crne Gore u vreme terenske faze citiranog istraivanja,
verovatno, podstakli deo respondenata da slaganje sa nekom partijom oko
poeljnog dravnog okvira pojaaju tvrdnjom da su njeni lanovi. O
povienoj politikoj temperaturi birakog tela Crne Gore svedoi podatak
da je na referendumu sudelovalo 86,5% graana s pravom glasa. U Srbiji su
intenzivne politike tenzije od 1989. godine do aktuelnog razdoblja rezultat
nepostojanja bazinog konsenzusa izmeu najvanijih politikih partija
oko karaktera politikog reima (autoritarizam/demokratija). Taj sukob je,
pokazalo se, samo delimino eliminisan politikim preokretom 5. oktobra
2000. godine, jer su vani predoktobarski politiki akteri (Srpska radikalna
stranka, Socijalistika partija Srbije) nastavili borbu za restauraciju ancien
rgime. Rascep oko karaktera reima u Srbiji predstavlja kristalizacionu taku
drugih politiki vanih razlika (pristupanja EU, odnosa prema nezavisnosti
Crne Gore, stava prema problemu Kosova i Metohije).
Do brojnosti crnogorskih partija, pojedinano uzetih, teko je doi

jer o tome ne postoje podaci u oficijelnim partijskim publikacijama niti na
internet sajtu, a ako se to pokua doznati na drugi nain, dobijeni podaci su
esto nepouzdani. Na viestruke pokuaje da u centrali DPS-a telefonski
doemo do broja lanova te partije, dobili smo lakonski odgovor da je taj broj
oko 100.000, to, verujemo, predstavlja najmanje dvostruko preterivanje
u odnosu na stvarno stanje. Na isto pitanje smo u SNP-u dobili odgovor
da ne raspolau tanim brojem jer je u toku preregistracija lanstva, dok
u drugim partijama funkcioneri nisu eleli da odgovore, izuzev u SNS, u
kojem je reeno da broj lanova te partije iznosi 14.370, to se podudara sa
procenom nekoliko nezavisnih analitiara.
Odnos izmeu broja lanova i broja biraa pojedinih partija iz iste
politike porodice u razliitim zemljama oscilira u irokom rasponu, kao
i izmeu pojedinih partija u istoj zemlji. U ekoj i Bugarskoj, sredinom
devedesetih godina dvadesetog stolea, odnos izmeu lanstva i biraa exkomunistikih partija (KP ehoslovake, odnosno SP Bugarske) bio je oko
1:10, a u Poljskoj 1:50, to su daleko nie vrednosti nego u DPS u Crnoj Gori,
gde iznosi oko 1:3. U prilog navedenih vrednosti za DPS govori podatak da
je ta partija na parlamentarnim izborima 2006. godine zadobila (u koaliciji
sa SDP) 164.737 glasova.
5.1.3. Partijska identifikacija

Koncept partijske identifikacije elaborirala je Miigenska kola, koja
je pola od pretpostavke da veliki broj graana poistoveuje sebe psiholoki
sa jednom ili drugom partijom i da ta identifikacija ima predvidljiv odnos
sa njihovim percepcijama, procenama i akcijama (Campbell et al. 1960,
90). Pojam partijske identifikacije nastao je, dakle, u SAD-u zemlji u
kojoj, za razliku od zapadne Evrope, ne postoji partijsko lanstvo, zbog ega
je Von Beyme (1985, 294; 2003, 23-34) ispravno naglasio da je koncept
partijske identifikacije korien kao funkcionalni ekvivalent za partijsko
lanstvo. Ali, s obzirom na prethodno opisanu apatiju veine lanova partija,
koncept partijske identifikacije pokazao se i u evropskim zemljama kao
korisno analitiko orue za diferenciranje na vie i manje identifikovane
lanove. Visoka partijska identifikacija, o kojoj se moe govoriti kad
lanovi doivljavaju partiju kao sredstvo za ostvarivanje vanih ciljeva i
130
sigurno glasaju na izborima za nju, ima stabilizujui uticaj u politikom

ivotu jer smanjuje upliv konjunkturnih zbivanja na ishod izbora. iroka i
intenzivna partijska identifikacija i onemoguuje nagli gubitak podrke
odreenoj partiji i uspon novih, nepoznatih politikih aktera. Na taj nain,
partijska identifikacija doprinosi predvidljivosti izbornih rezultata i, jo
ire, smanjuje stepen kontingencije u politikom ivotu.
U veini zemalja stabilne demokratije uoen je, od poetka sedamdesetih
godina dvadesetog stolea, proces postepenog opadanja partijske identifikacije.
To dobro ilustruju podaci da je u Austriji, na primer, 1969. godine 75% biraa
manifestovalo identifikaciju sa partijama, a 1990. samo 59%; u Nemakoj
je procenat identifikovanih opao sa 82% 1981. godine na manje od 75%
1989. (Mair, 1997, 128). Uporedo sa smanjivanjem procenta partijski
identifikovanih graana u zemljama EU, poveava se udeo biraa koji na
uzastopnim izborima glasaju za razliite partije, a u zemljama gde se glasa
na vie nivoa ili za vie politikih institucija ee je podeljeno glasanje
(split-ticket voting) (Russell, McAllister and Wattenberg, 2000, 44-46). Na
primer, u vedskoj na parlamentarnim izborima 1960. godine samo je 7%
biraa glasalo za razliitu partiju u odnosu na izbore 1956, dok je izmeu
izbora 1990. i 1994. taj procenat porastao na 29% (Dalton, McAllister and
Wattenberg, 2000, 44). Slabljenje partijske identifikacije u SAD-u ogleda
se u izbornoj podrci kandidatima za predsednika i za lanove Kongresa
i Senata, koji pripadaju razliitim partijama. Na takav nain u SAD-u je
ezdesetih godina dvadesetog stolea glasalo manje od estine biraa, da bi
se taj udeo u devedesetim godinama udvostruio (Dalton, McAllister and
Wattenberg, 2000, 46-47; isto: Dalton, McAllister and Wattenberg 2002,
36-37).
Imajui u vidu da partijska identifikacija olakava pojedincu snalaenje
u politikom ivotu ili da slui kao preica u donoenju vanih politikih
odluka (Shiveli, prema: Flanagan and Dalton, 1990, 243; Dalton, 2002,
22), razloge slabljenja identifikacije treba, verovatno, traiti u sve viem
obrazovnom nivou prosenih biraa i, uporedno sa tim, u poveanju njihovog
kapaciteta da, bez oslonca na partije, razumeju politike procese. Drugi
razlog je u nezadovoljstvu graana uinkom partija, naroito, sa uestalim
finansijskim skandalima u kojima su partijski lideri kljuni akteri (ire: Dalton,
2002, 34-36). Najzad, trei razlog je programsko-politika konvergencija
razliitih partija, koje se, u tenji za to boljim izbornim rezultatima,
pribliavaju prosenom birau, ime neizbeno smanjuju meusobne razlike.
131
Smanjivanjem osobenosti, partije postaju prihvatljive itavom birakom
telu, ali intenzitet podrke slabi, odnosno one gube strasnu privrenost
uih grupa sledbenika.
Istini za volju, opadanje partijske identifikacije nije ni linearan
ni univerzalan proces: ono se izrazito oitovalo u vedskoj, Irskoj, Italiji,
Francuskoj, SAD, Nemakoj i Velikoj Britaniji; u zemljama Beneluksa,
Danskoj i Norvekoj nivo partijske identifikacije nije oscilirao, dok se
u zemljama june Evrope (Grka, Portugal, panija) uoava postepen
porast, to je pouzdan indikator da razliiti kontekstualni inioci odreuju
stepen partijske identifikacije. Von Beyme (2005, 37-39) nabraja u formi
hipoteza sledee inioce koji utiu na partijsku identifikaciju u zapadnim
demokratijama:
1. Broj stranaka i vrsta izbornog sistrema; partijska identifikacija vea
je u dvoipostranakim sistemima, oslonjenim u celini ili delimino
na veinske izbore, nego u viestranakim sistemima;
2. Partijska identifikacija pozitivno korelira sa izbornom
participacijom;
3. Partijska identifikacija povezana je sa spremnou graana da
se identifikuju na dimenziji levo/desno;
4. Partijska identifikacija raste sa poverenjem u politiki sistem;
5. Partijska identifikacija nije analitiki odvojiva od povezanosti
biraa sa sekundarnim skupinama (crkva, sindikat);
6. Posebni politiki dogaaji mogu uticati da se partijska identifikacija
razlikuje od izbornog ponaanja i, najzad,
7. Politiki pristrasno delovanje medija smanjuje uticaj partijske
identifikacije na izborno ponaanje.
Stepen partijske identifikacije biraa u postkomunistikim zemljama
centralne i jugoistone Evrope poetkom devedesetih godina prolog stolea
kretao se u irokom luku od 17% u Poljskoj, preko 51% u ehoslovakoj,
do 64% u Rumuniji i 67% Maarskoj (Linc i Stepan 1998, 340). U Srbiji
je partijska identifikacija biraa sredinom devedesetih godina bila slabog
intenziteta i rairenosti (Slavujevi, 1997, 107), ali kasnija istraivanja
registruju postepeni porast. Naime, sredinom 2005. godine istraivai su
utvrdili da 57% graana Srbije pokazuje znake stranake identifikacije,
po emu smo se pribliili... drugim tranzicionim zemljama, kao to su
Bugarska, Rumunija, eka i Maarska (Mihailovi i ost., 2005, 4). Kad je
132
133
re o partijskoj identifikaciji biraa Crne Gore, nisu nam poznati pouzdani

podaci o tome; brojna empirijska istraivanja politikih opredeljenja od 1990.
do danas nisu bila fokusirana na tu temu.
Ako ukorenjenost partija definiemo kao sintetiki pokazatelj koji
obuhvata opseg lanstva u drutvu i nivo partijske identifikacije, prethodno
izneti podaci sugeriu ocenu, dodue sa izvesnim izuzecima, o slabljenju
partijske ukorenjenosti. To svakako utie na smanjivanja izborne participacije,
jer je mobilisanje graana za uee na izborima jedan na najvanijih zadataka
politikih partija. Manje sudelovanje graana na izborima manifestovalo se
u veini zemalja stabilne demokratije od poetka ezdesetih godina prolog
stolea do danas. Od petnaest zemalja stabilne demokratije u trinaest je, u
devedesetim godinama prolog stolea, smanjena participacija na izborima u
odnosu na srednju vrednost u periodu 1945-1989, dok je u dve zemlje (SAD
i Holandija) poveana. U paniji i Portugaliji u kojima je demokratski
poredak uspostavljen sredinom sedamdesetih godina prolog stolea
sudelovanje graana na izborima pokazalo je razliite tendencije tokom
devedesetih godina u odnosu na prethodno stanje; u prvoj zemlji oitovao
se porast participacije a u drugoj opadanje (Von Beyme, 2005, 43).
Smanjenje uea graana na izborima identifikovano je i u veini
postkomunistikih zemalja centralne i jugoistone Evrope odmah nakon
odravanja prvih pluralistikih izbora 1990. godine. Na prvim pluralistikim
izborima u Albaniji 1991. godine sudelovalo je, na primer, 78% graana, a na
drugim izborima, 2001. godine, samo 49%; u Bugarskoj je procenat izlaznosti
na prvim pluralistikim izborima 1990. dostigao 89%, a 2001. samo 67%.
U Bosni i Hercegovini na parlamentarnim izborima 1996. godine (prvim
posle graanskog rata 1992-1995) participacija je iznosila 80%, a zatim je
konstantno opadala: 1998. godine 63%; 2000 53% i 2002. samo 48%.
Opadajua stopa uea na izborima registrovana je u Bugarskoj, ekoj,
Maarskoj, Poljskoj, Rumuniji i Slovakoj, dok je u Rusiji obrnut sluaj (Von
Beyme, 2005, 43). I u Srbiji se uoava postojana tendencija opadanja uea
graana na izborima, o emu svedoe sledei podaci: 71,5% (1990); 69,7%
(1992); 61,6% (1993); 57,4% (1997); 57,7% (2000), 58,7% (2003) i 54,6%
(2007). Smanjivanje izlaznosti u Srbiji bilo bi znatno izrazitije da birako telo
nije bitno smanjeno 2000. u odnosu na izbore 1997. godine (sa 7.210.386
na 6.493.762). To smanjivanje je posledica otpisivanja albanskih biraa
sa Kosova i Metohije, zbog faktikog protektorata UN uspostavljenog nad
tom pokrajinom u junu 1999. godine. U Crnoj Gori pre se moe govoriti
o naglaenim oscilacijama nego o bilo kakvoj stabilnoj tendenciji: 1990.

godine 75,8%; 1992 68,9%; 1996 67,1%; 1998 76%; 2001 79,3% i
2002. godine 77,5%. Sudelovanje crnogorskih graana na referendumu 2006.
godine kao osobenoj formi izbora pokazuje dramatian porast (86,5%)
u odnosu na ranije vrednosti. Velikim delom pod uticajem opadanja izborne
participacije ponavljamo, kao preovlaujue a ne univerzalne tendencije
rezultati sukcesivnih izbora u veini zemalja pokazuju porast prosenog
skora izborne nestabilnosti (o emu e biti rei u glavi IX).
5.1.4. Motivi angaovanja

Objanjenje zato veina partijskih lanova izbegava da sudeluje
u kolektivnim partijskim akcijama treba traiti, sa jedne strane,
u Olsonovom paradoksu, o kojem je ve bilo rei, a sa druge, u
nemogunosti partija da lanovima obezbede dovoljno podsticaja za
angaovanje. Imajui to u vidu, neizbeno se postavlja pitanje u kakvom su
odnosu podsticaji (stimulacija) i dobrovoljnost, koju naglaavaju Field (1969,
166) i mnogi drugi autori, kao jednu od bitnih karakteristika partije. Kad
pominjemo sistem podsticaja, imamo na umu dobro poznatu injenicu da
partije na vlasti obezbeuju unosne poloaje u drutvu, po pravilu, samo svojim
lanovima, iskljuujui iz toga pripadnike drugih partija i partijski neopredeljene.
Ali, to nije samo greh vladajuih partija: i opozicione partije su iskljuive
i dodeljuju podsticaje (materijalne, simbolike) samo svojim lanovima. S
obzirom na razliite oblike stimulacije, mislimo da dobrovoljnost o kojoj pie
Field i mnogi drugi autori treba restriktivno tumaiti u smislu odsustva pravne
prinude ulanjivanja u partiju, ali ne i ire shvaene socijalne prinude.
Stepen socijalne prinude koju partije vre na pojedince da bi ih privukle
u lanstvo nije isti u svim zemljama i zavisi, izmeu ostalog, od toga da li je
lojalnost partiji, koju pojedinac dokazuje lanstvom, pretpostavka samo za
odreeni, i to mali, broj vanih (i unosnih) mesta u drutvu i u samoj partiji, ili
je, pak, broj tih mesta veliki pa lanstvo u partiji postaje preduslov za ostvari
vanje ne samo politikih nego i strunih (profesionalnih) ambicija pojedinaca,
kao to je bilo u zemljama realnog socijalizma (Goati, 1984). U tom sluaju,
socijalna prinuda se po svom efektu na pojedinca malo razlikuje od pravne.
134
135
5.1.4.1 Vrste podsticaja

Problemom podsticaja kojima partije obezbeuju uee lanstva i
simpatizera u kolektivnim akcijama sistematski se bavio Panebianco (1988).
On deli podsticaje na dva tipa: kolektivne i selektivne.
Kolektivni podsticaji vezani su za partijsku ideologiju, odnosno za
programske ciljeve partije, to taj pisac naziva podsticajima za identitetom
(incetives of identity) i takvi podsticaji naelno posmatrano dostupni
su svima.
Nasuprot tome, selektivni podsticaji obezbeeni su samo lanovima
partije, a meu njima Panebianco razlikuje materijalne i statusne podsticaje.
Jedna kola miljenja redukuje podsticaje iskljuivo na selektivne. Njen
credo sublimira Caplow (1964, 130) na sledei nain: Uspena dobrovoljna
organizacija izbegava tu pretnju (apatije V.G.) regrutujui kadrove aktivista
ili birokrata za koje participacija predstavlja karijeru. Istoj koli pripada
Downs (1957, 28), koji polazi od pretpostavke da partijski lanovi deluju
iskljuivo da bi ostvarili dobit, presti i mo koji proizilaze iz poloaja.
Binarna podela podsticaja na kolektivne i selektivne koju je obrazlaio
Panebianco prvenstveno je analitika, jer on smatra da u svom delovanju
partije istovremeno koriste oba tipa podsticaja, da je kombinacija podsticaja
osobena u svakoj partiji i da je promenljiva tokom vremena. Panebianco
(1988, 24), takoe, ocenjuje da na lanove partija u stvarnosti deluju oba tipa,
premda se moe govoriti o tome koji preovlauje. U programske podsticaje,
pored kljunih partijskih principa, integrativnih ideja i vrednosti kojima
lanovi zadovoljavaju potrebu za identitetom, na emu opravdano insistira
Panebianco, treba po naem uverenju uvrstiti i obezbeivanje mogunosti
lanovima da odluuju o vitalnim politikim pitanjima, to u aktuelnom
razdoblju, kako smo prethodno pokazali, ini sve vei broj partija. Ne treba
nipoto izgubiti iz vida da konkurentska pozicija na izbornom tritu
podstie partije da naglaavaju svoj identitet u odnosu na politike protivnike,
to nije uvek lako u dobu smanjivanja programskih razlika meu partijama,
izraenom naroito posle kraha realnog socijalizma kao alternativnog
politikog sistema. U takvim okolnostima partije su ak prinuene, radi
isticanja vlastitog programskog identiteta, da insceniraju razlike, to, po
pravilu, slabo obaveteni sledbenici prihvataju kao stvarne razlike.
Motivi angaovanja partijskih rukovodilaca ne razlikuju se bitno od
motiva angaovanja lanstva, premda su neto kompleksniji i razueniji.

Prema suptilnim uvidima Riker-a (1962), osim zajednikih, na rukovodioce
deluju i neki posebni podsticaji. Prvi od njih je zadovoljstvo posedovanja
moi, koje moe biti instrumentalno, kad se mo koristi radi ostvarivanja
drugih ciljeva, ili apsolutno, kada posedovanje moi izaziva emocionalnu
satisfakciju rukovodilaca zato to uivaju u igranju poluboanske uloge.
Drugi motiv je satisfakcija prestia, kojoj se, kao emocionalnoj dimenziji
rukovoenja, posveuje malo panje. Precizno, kakva je to satisfakcija ne
moemo da kaemo. Moda su harizmatski lideri nagraeni oseanjem
ispunjavanja misije. Moda oni, naivno, uivaju u oboavanju i pokornosti
koje im iskazuju sledbenici. Trei podsticaj koji navodi citirani pisac jeste
podsticaj kontinuiteta. To je, naglaava, manje vano za lidera koji nije
uivao emotivnu podrku sledbenika, niti je protiv njih koristio pretnju
sankcijama. Naprotiv, za lidera koji je upotrebljavao stranu valutu straha
ili maginu valutu ljubavi, biti svgnut (sa vlasti V.G.) znai biti uniten
(Riker, 1962, 204-205). Smatramo da je autor ovde osvetlio izuzetno vaan
motiv tenje lidera da ne isputaju vlast, ne zbog uroene pohlepe za moi,
nego zbog osnovanog straha da e izgubivi vlast postati rtva revanizma
novih vlastodraca.
Mislimo da je ovaj podsticaj naroito delotvoran u postkomunistikim
zemljama, ukljuujui Crnu Goru, u kojima su najvaniji politiari bili
prinueni da u toku tranzicije donose nepopularne mere, zbog ega, sa
dobrim razlozima, zaziru od osvete pojedinaca i grupa ije su interese time
otetili. U takvim sluajevima, povlaenje sa vlasti za pojedinca je utoliko
riskantnije ukoliko je due vrio vlast. Uz tri motiva angaovanja partijskih
podsticaja koje je naveo Riker, dodaemo i etvrti, koji Downs (1957, 30)
naziva uzbuenje igre (thrill of the game) i koji postoji kod obavljanja
svih aktivnosti koje u sebi nose rizik.
5.1.4.2 Kitschheltova podela
Za razliku od Panebianco-a, Kitschelt (1995, 2001) se ne zadovoljava
nabrajanjem i analizom podsticaja za angaovanje partijskih lanova, ve
na razliitim podsticajima utemeljuje tri tipa partija u postkomunistikim
zemljama: programske, klijentelistike i harizmatske. To je i razlog da
podrobnije obrazloimo Kitschelt-ovu podelu.
136
137
Kod programskih partija kompenzacija lanovima i simpatizerima

za njihovo angaovanje ostvaruje se indirektno, preko politike iji uticaj
nije ogranien samo na partijske sledbenike (Kitschelt, 2001, 32). Tom tipu
partija pojedinci pruaju podrku na osnovu racionalne procene da e one,
dolaskom na vlast, unaprediti njihove interese. Koristei prethodno opisanu
Panebianco-ovu podelu partijskih lanova, pretpostavljamo da pravi vernici,
u tenji za identitetom, gravitiraju programskim partijama, jer one nude
prepoznatljiv sistem ciljeva i vrednosti kojima su lanovi privreni. Dodue,
ostvarenje tenje za identitetom obezbeuju na osoben nain i harizmatske
partije, kod kojih se lanovi, umesto programskih ciljeva, ideja i vrednosti,
poistoveuju sa linou voe.
Visoka zasienost lanstva programskih partija pravim vernicima
ima, izmeu ostalog, za posledicu smanjivanje radijusa slobode rukovodeeg
stratuma tih partija: Prisustvo vernika onemoguava partiji da deluje kao
oportunistika ivotinja opisana kod Downs-a, uvek spremna da se kree od
politike levice do politike desnice i od politike desnice do politike levice,
za aku glasova (Panebianco, 1988, 26). U stvari, kao to smo ve istakli,
pravi vernici ili nazovimo ih, uslovno, lanovi sa suvikom idealizma
nemaju razumevanja za kompromise, politiku trgovinu i cenkanja, to je
neodvojivi deo politikog ivota (dobro oznaen engleskom kovanicom horsetrading) niti za ekanje povoljnih prilika radi realizacije partijskih ciljeva.
U programskim partijama politiari ulau sredstva i vreme u organizacionu
strukturu i u naine postizanja politikog konsenzusa oko kljunih ciljeva.
Nema nikakve sumnje da saglasnost sa programskim ciljevima predstavlja,
etiki posmatrano, najprihvatljiviji motiv angaovanja lanova. Pojedinca koji
se iz tih pobuda prikljuuje partiji Mladen Zvonarevi (1976, 483) naziva
ideocentrinim, naglaavajui da je to onaj sljedbenik koji se vee uz odreenu
ideju ili ideologiju i koji je spreman sljediti svakog vou koji, po njegovom
miljenju, pridonosi toj ideji. Premda u programskim partijama esto izbijaju
interni konflikti oko vanih pitanja, one pokazuju, po pravilu, vei stepen
kohezije od klijentelistikih i harizmatskih partija kod kojih je uspostavljanje
politikog konsenzusa irelevantno. Istovremeno, Zvonarevi razlikujui
dve temeljne dihotomne dimenzije homocentrinost-ideocentrinost i
racionalnost-iracionalnost, daje sledeu tipologiju sledbenika:
Tip
RACIONALAN
IRACIONALAN
HOMOCENTRIAN
Racionalni homocentrik
Iracionalni homocentrik
IDEOCENTRIAN
Racionalni ideocentrik
Iracionalni ideocentrik
Racionalni homocentrik je sledbenik koji se vee za vou, nezavisno

od ideologije, racionalno procenjujui da mu sam voa i njegov odnos prema
voi mogu osigurati postizanje konkretnih interesa i ciljeva. Moe se rei
da se radi o interesnom pragmatiku kojem je sama ideologija potpuno
irelevantna, a nit-vodilja njegovog ponaanja je konkretna korist. Iracionalni
homocentrik je sledbenik izrazito opinjen linou voe i za njega su
racionalni argumenti nepotrebni. Voa se sledi na osnovu njegove harizme
koja je neupitna i ne trai racionalnu argumentaciju.
Racionalni ideocentrik je sledbenik koji je na temelju racionalne analize
prihvatio odreeni program ili ideologiju, nezavisno od voe. Neretko su
ovakvi sledbenici u sukobu s voom kritiki opserviraju ponaanje voe
i vostva i predstavljaju korektiv njihovog ponaanja u skladu s temeljnom
idejom okupljanja. Napokon, iracionalni ideocentrik je sledbenik koji je
emocionalno vezan za samu ideju, esto i ne razumevajui je, odan do
krajnosti (prema: iber, 1998, 206-207).
Klijentelistike partije zadobijaju lanstvo tako to mu belei Kitschelt
(1995, 7) obezbeuju selektivne (ne kolektivne) koristi u obliku patronanih
poslova, preferencijalnog tretmana u raspodeli socijalnih subvencija (sredstava
itd.) i vladinih ugovora. U krug selektivnih mamaca, o kojima govori
ovaj pisac, treba verovatno ubrojiti i statusne podsticaje, odnosno ubrzano
napredovanje u profesionalnoj karijeri i/ili brz uspon na politikoj piramidi.
Verovatno je da takve partije natproseno privlae karijeriste, to ima, belei
Panebianco (1988, 27; slino, 30), znaajan organizacioni uticaj. Karijeristi
predstavljaju glavnu snagu frakcijskih igara, esto su ljudska baza za izme,
predstavljaju potencijalni izvor turbulencija i pretnju organizacionom poretku
koju lideri nastoje da neutralizuju.
Zadraemo se sada na harizmatskim partijama, iako ih sm Kitschelt
smatra prelaznim oblikom izmeu programskih i klijentelistikih partija,
zbog neizbenog troenja harizme lidera i neophodnosti da se partije
zasnuju na vrstim temeljima programskih opredeljenja ili egoistinih interesa.
138
Harizmatske partije bitno obeleava nastojanje njihovih lanova da budu bliski

sa partijskim voom. lanove tih partija pokree, pie Max Weber (1976) u
svojoj studiji Politika kao poziv, lina vera i odanost za jednog oveka.
Uoljivo je da Kitschelt koristi sintagmu harizmatska partija u irokom
znaenju, kao sinonim za lidersku partiju, odnosno za partiju koja istie
linost voe u prvi plan i nastoji da politiki kapitalizuje njegov ugled.
Treba, meutim, naglasiti da se pojam harizme u sociologiji i u politikim
naukama koristi pod uticajem Weber-a u uem i preciznijem znaenju. Taj
pisac harizmom oznaava osobinu neke linosti na osnovu koje ona vai za
izuzetnu i zahvaljujui kojoj se smatra da je ta linost obdarena natprirodnim
ili nadljudskim, ili bar specifino izuzetnim, ne svakom dostupnim, moima
ili osobinama; za njih se veruje da su bogomdane ili da su uzorne i stoga se
takva linost tretira kao ,voa. Takav voa uveren je u svoju misiju i, prema
Weber-u (1976, 191), ak je ne dovodi u zavisnost od podrke sledbenika, a
ako ne uspe u misiji, to objanjava izostankom boje pomoi ili slabljenjem
svojih magijskih ili herojskih moi.
Naglaavamo da je takvo odreenje harizmatskog voe vrednosno
neutralno, jer u prvi plan istie spremnost privrenika da bespogovorno
i trajno slede nosioca harizme u njegovim poduhvatima, bez obzira na to
da li su oni, u civilizacijskom smislu, konstruktivni ili destruktivni (slino:
Willner and Willner, 1970, 226-227). Stoga nije sluajno to se u krug
harizmatskih lidera svrstavaju tako razliite linosti kakve su Gandi, De
Gol, Peron, Ben Gurion, eril, Staljin, Hitler i Mendela.
Teko je iscrpno nabrojati metode pomou kojih harizmatske voe
uspevaju da ostvare, zadre i proire svoj autoritet, jer to zavisi od linih
osobenosti nosilaca harizme i socijalno-istorijskih okolnosti u kojima
deluju. Ipak, jedno obeleje je od naroite vanosti: sposobnost voa da
se oslanjaju na simbole i mitove koji imaju vrsto uporite u kulturi datog
drutva. Ukratko, harizmatski lider je harizmatski jer je on, u krahu drugih
sredstava legitimizacije autoriteta, sposoban da evocira i udrui sa sobom
svete simbole njegove kulture. (Willner and Willner, 1970, 231)
Iz Weber-ove definicije sledi da je priznanje harizme od strane
sledbenika nezaobilazno obeleje harizmatskog lidera, ime se iskljuuju
samoproklamovane mesije, voe bez sledbenika, pastiri bez stada. Podrka
harizmatskom voi je, ponavljamo, iroka, intenzivna i trajna. Osobine
harizmatskog lidera sline su osobinama voe masovnog pokreta koje
plastino opisuje Hofer (2004, 128): ...neustraivost u prkosu, fanatina vera
139
u svetu stvar, svest o vanosti gusto spletenog kolektiviteta, i vie od svega,
sposobnost da se pobudi vatrena odanost grupe sposobnih pomonika...
Meutim, ako prihvatimo znaenje harizme u izvornom Weber-ovom
smislu dakle, ue i preciznije nego to to ini Kitschelt (1995; 2001)
onda se mali broj partijskih voa moe smatrati harizmatskim. Do uspona
takvih voa dolazi samo u epohama velikih drutvenih kriza, kada se iz
temelja menja uspostavljeni politiki poredak, ukida stara i uspostavlja
nova lestvica vrednosti. U takvim razdobljima ugroena je egzistencijalna
sigurnost pojedinaca, koji se, zbog toga, vrsto vezuju za pretpostavljenog
spasioca i slepo ga slede. Osujeeni idu za voom, manje iz vere da ih on
vodi u obeanu zemlju, a vie iz svog neposrednog oseanja da ih on odvodi
od njihovih neeljenih sopstava. Pokoravanje voi nije sredstvo za postizanje
nekog cilja, ve je ispunjenje po sebi. Kamo ih on to vodi, od drugorazredne
je vanosti... (Hofer, 2004, 111)
Neke osobine harizmatskog voe na prostoru bive SFRJ posedovao
je, jamano, predsednik SPS-a Slobodan Miloevi, koji je ostavio dubok
lini peat na tragina istorijska zbivanja u Srbiji i SFRJ u poslednjoj deceniji
prolog milenijuma, a neka od tih zbivanja je bitno podstakao i usmerio
(podrobnije o tome: Antoni, 2002; Cohen, 2001). U harizmatska obeleja
Miloevia spada svakako intenzivna, iroka i trajna spremnost sledbenika da
ga sve do smrti (mart 2006) podravaju, bez obzira na promenljive programske
ciljeve ijem je ostvarenju stremio i uprkos korenitim promenama u njegovom
politikom statusu; sledbenici su demonstrirali svoju bezgraninu odanost
ne samo dok je Miloevi bio na vlasti nego i u opoziciji, pa ak i u pritvoru
(o tome: Goati, 2006).
Partije koriste, kao to smo pokazali, razliite mobilizacione matrice
i menjaju ih u promenjenim drutvenim uslovima i prilikama. Dobar
primer za to je Socijalistika partija Srbije, koja se do sredine devedesetih
godina oslanjala na Miloevievu harizmu. Zbog postepenog troenja te
harizme usled neuspeha u sferi ekonomije i nacionalne politike, SPS se od
sredine devedesetih godina sve vie oslanjala na materijalne podsticaje i tako
poprimala obeleja (i) klijentelistike partije. Zamena mobilizacione matrice
nije osobenost SPS-a ve uobiajeni manevar kojim se partije, u skladu sa
novim okolnostima, oslanjaju na druge poluge uticaja. Sran Vrcan (2000,
82) izvrsno opisuje, na primeru Hrvatske demokratske zajednice (HDZ),
kako klijentelizam priskae u pomo partiji kada oslabe ostale pobude
angaovanja. On belei: Klijentelizam funkcionira dvostruko: prvo jaa i
140
stabilizira interesnim tkivom ve postojeu ideoloku privrenost, ponajvie

onda kada ova sama po sebi postaje nestabilna, te drugo, istodobno iri
faktiku politiku privrenost na potpuno pragmatinoj interesnoj podlozi
i bez ideolokih konotacija. To se upravo dogodilo sa HDZ-om, koji je od
1990. do 1995. godine predstavljao meavinu harizmatske stranke sa snanim
klijentelistikim elementima. Ali, u drugoj polovini devedesetih godina
suavanjem Tumanovog oslonca u birakom telu, pa potom njegovom smru,
HDZ-u su preostali samo materijalni podsticaji (Kasapovi, 2000, 22).
Relevantne partije Crne Gore koristile su, takoe, vie motivacionih
obrazaca. Vladajua DPS je posle uspostavljanja viepartizma podsticala
na angaovanje deo sledbenika idejama socijalizma, jednakosti i bratstva,
ali je deo privlaila i time to im je, kao vladajua partija, nudila selektivne
podsticaje u vidu unosnih zaposlenja u dravnom aparatu. SNP-u je posle
izdvajanja iz DPS-a 1997. godine preostala samo programska motivacija
koja se ogledala u tvrdnji da DPS insistiranjem na privatizaciji izdaje ideje
socijalne pravde i da (u periodu 2000-2006) eli raspad dravne zajednice sa
Srbijom, to bitno ugroava istorijske interese graana Crne Gore. LSCG
je tokom devedesetih godina insistirao na svom programskom identitetu
(demokratski, trino i evropski opredeljene partije), ali i na nesumnjivom
linom prestiu svog lidera Slavka Perovia. Naglaen programski identitet
razvijala je i SDP sredinom devedesetih godina prolog stolea, zasnovan
na obavezi drave da u uslovima trine privrede pomae socijalno ugroene
delove stanovnitva. Ulaskom u koalicionu vladu sa DPS-om 1998. godine,
SDP je zadobila ansu da koristi i klijentelistike podsticaje.
5.2. Rukovodstvo
Partijsko rukovodstvo predstavlja veoma heterogenu i, uz to, strogo
hijerarhizovanu grupu pojedinaca koji imaju razliit uticaj na donoenje odluka.
S obzirom na resurse kojima raspolau, politiki stil i stepen profesionalizacije,
Panebianco (1988, 132-135) razlikuje u partijama sledeih sedam tipova
politikih rukovodilaca:
1. Menaderi, odnosno politiki preduzetnici;
2. Poznati (notables) koji zauzimaju vane poloaje, ali ne ive od
stalnih politikih prihoda;
3. Reprezentativni birokrati koji predstavljaju izabrane partijske
141
funkcionere;
4. Izvrni birokrati vezani za funkcionisanje partijske maine;
5. Profesionalci u partijskom tabu (staff-professionals) koje ine
pojedinci sa ekspertskim znanjima;
6. Skriveni profesionalci koji su zaposleni u parapartijskim
institucijama, ali obavljaju poslove za partiju, i
7. Poluprofesionalci koji poseduju ekstra politiki dohodak i dosta
slobodnog vremena. Pravnici, univerzitetski profesori i novinari...
treba da budu situirani negde izmeu profesionalaca i diletanata.
Vremenom oni tee da postanu profesionalci.
Za rukovodei stratum partija pojedini autori koriste razliite nazive:
dominantna koalicija (Panebianco, 1988), oligarhija (Michels, 1962),
unutranji krug (Duverger, 1976), partijska elita (Daalder, 1966),
rukovodea grupa (McKenzie, 1963) itd.
U Panebianco-ovom (1988, 33-36) teorijskom okviru dominantnu
koaliciju ine pojedinci koji kontroliu najvanije zone neizvesnosti za
opstanak i delovanje partije. Te zone on svrstava, na osnovu ogranienog broja
aktivnosti partije, u sledeih est grupa: (a) kompetencija; (b) upravljanje u
odnosima sa okruenjem; (c) interne komunikacije (d) formalna pravila; (e)
finansiranje i (f ) regrutovanje kadrova.
Kompetencija se sastoji u znanjima o rukovoenju zasnovanim na
iskustvu o internim i eksternim odnosima partije. Tu nije re o samoproceni,
nego i o priznanju od strane relevantnih drugih da su izvesni pojedinci
neophodni partiji zbog posedovanja tih znanja.
Upravljanje odnosima sa okruenjem zahteva preduzimanje mera koje
se tiu saradnje i sukoba sa drugim socijalnim akterima, kao i izbora tema
(povoda) za saradnju i sukob.
U pogledu komunikacija, jasno je da onaj koji kontrolie tok informacija
(menja ih, zadrava) ima... odluujui izvor u odnosima moi. Formalna
partijska pravila (statuti, pravilnici) imaju neizbeno redistributivne efekte
na uesnike u igri moi, pa zbog toga pojedinac (ili grupa) koji odluujue
oblikuje pravila zadobija vanu predost nad ostalima. Slino vai za pojedincapartijskog funkcionera koji kontrolie dotok finansijskih sredstava partiji, tim
pre to su vani izvori tih sredstava esto ilegalni. Najzad, kontrola prijema
lanova u partiju i, jo vanije, uspona funkcioner na partijskoj piramidi
je kljuni adut organizacione moi. Iako resursi koje nabraja Panebianco
142
pripadaju partijskom rukovodstvu, uee u kontroli tih resursa nije

egalitarno. Sam autor umesno primeuje da mo u partiji ne obitava na
jednom mestu, ve je raspodeljena na vie nosilaca, ali najvei udeo u njoj
poseduje partijski voa quot errat demonstrandum.
Kao to smo pokazali u prethodnoj glavi, partijski statuti (i drugi
partijski dokumenti) odreuju uesnike u procesu odluivanja, ali oni nikada
ne obuhvataju sve aktere. U stvari, statuti definiu distribuciju vlasti u partiji,
ali ispod nje postoji neformalna struktura moi, koja je uglavnom, kako dobro
ocenjuju Balz i Enyedi (1996, 63), skrivena od spoljanjih posmatraa. Na
neizbean nesklad izmeu formalne i faktike partijske organizacije, s pravom,
upozorava Key (1967, 314-315). Po miljenju tog pisca, partije nastoje da
usaglase statutarni organigram sa faktikim stanjem da bi se, posle izvesnog
vremena, ponovo pojavila pukotina izmeu statutarnih pravila i stvarnog
funkcionisanja organizacije. Ali, i nakon auriranja statuta, deo vanih
uesnika u donoenju odluka ostaje u sivoj zoni, kakav je, na primer, sluaj
sa branim partnerom partijskog voe, pojedincima iz njegovog okruenja
(roacima, bliskim prijateljima) i partijskim finansijerima. U neizabrane
rukovodioce Blaz i Enyedi svrstavaju i savetnike, koji, na primer, imaju
veliku mo u Savezu demokratske omladine u Maarskoj, iako ih statut te
partije uopte ne pominje. Slina ocena dugo je vaila za partije Crne Gore,
ali su partijski statuti usvojeni u toj zemlji posle 2000. godine regulisali nain
izbora i ulogu savetnika, ime su oni prestali da deluju kao sive eminencije i
postali transparentni uesnici odluivanja unutar partija, a time, potencijalno,
i nosioci odgovornosti za donete odluke.
U jednom ranijem radu u sastav partijskog rukovodstva ubrojili smo
pojedince koji zauzimaju kljuna mesta u partijskoj hijerarhiji, kao i one koji
vre snaan upliv na partijske odluke, mada ne zauzimaju vane hijerarhijske
poloaje. To mogu biti lanovi koji su igrali vanu ulogu prilikom formiranja
partija (osnivai) ili u razdoblju znaajnom za partiju (oslobodilaka borba,
revolucija), finansijeri, intelektualci (nauni radnici, knjievnici, novinari) i
pojedinci kojima posao omoguava pristup vanim informacijama (Goati,
1984, 159). Iz navedenog odreenja proizilazi da partijsko rukovodstvo
predstavlja usku, strogo selekcionisanu grupu pojedinaca. Ta grupa se
generalno posmatrano razlikuje od lanova po viem nivou obrazovanja
i socijalnog statusa (isto: Rassmunsen, 1969, 162), naglaenoj pripadnosti
mukom polu, dominantnom poreklu iz srednjih drutvenih slojeva i po
veoj starosti. U pogledu pomenutih karakteristika, rukovodioci programski
143
razliitih partija meusobno su sliniji nego rukovodioci i lanovi istih
partija (Goati, 1984, 89-99).
Rukovodioci partija u kompetitivnim sistemima prinueni su da
vode rauna o interesima lanstva i biraa jer im od njih zavisi opstanak na
poloajima, pa zato nije preterano tvrditi da rukovoenje partijama i uopte
politiko rukovoenje nije jednostran proces u kojem pojedinac ili grupa
na rukovodeem poloaju arbitrarno donosi odluke, nego relacija, povratna
sprega, izmeu rukovodstva i lanstva. To Joseph Schlesinger (1967, 266)
naglaava na sledei nain: Odnos lidera-sledbenika je... racionalna razmena
vrednosti u kojoj sledbenici razmenjuju njihovu podrku za politike odluke
koje im odgovaraju.
Poto su u demokratskim zemljama partije organizacije koje prvenstveno
nastoje da, na slobodnim izborima osvoje vlast ili da je zadre, ukoliko je ve
poseduju, od uspeha u tom poduhvatu presudno zavisi sudbina partijskih
rukovodstava. Periodini izbori su za graane svojevrsni dijalog sa vlau,
razmena politikog uticaja sa njenim nosiocima. Uestvujui u razmeni, graanin
glasanjem podrava vladajuu partiju (koaliciju) ili joj odrie podrku i opredeljuje
se za opoziciju. Politiar strepi za svoju reelekciju i zato je strah od predstojeih
izbora konstanta politike (Butler, 1981, 22, naglasio V. G.). Uspeh ili neuspeh
partija na izborima ima, najee, direktne reperkusije na opstanak postojee
rukovodee partijske garniture ili na uspon na vlast nove, o emu e posebno biti
rei u raspravi o promenama partija (glava VII). Koristimo re najee a ne
uvek zato to postoje primeri da partijski lideri zadravaju elne pozicije uprkos
uzastopnim izbornim neuspesima. Primer za to je Srbija, gde su se, poetkom
2006. godine, na elnim poloajima u etiri relevantne partije (SPS, SRS, SPO,
DSS) deceniju i po nalazile iste voe, premda su sve te partije u meuvremenu
pretrpele vie tekih izbornih poraza (ire o tome: Goati, 2006).
Vano je naglasiti da se partijski rukovodioci prilagoavaju ne samo
opredeljenjima biraa koja su na proteklim izborima bila u sreditu panje
nego i onim koja mogu biti vana na sledeim izborima, to stvara dodatnu
vezu izmeu javnog mnenja i vlade (Campbell at al. 1960, 548). Posmatrano
iz te perspektive, jednostrano zvui poznata ocena Jean-Jacques Rousseau-a
da su graani Engleske suvereni samo kad biraju lanove parlamenta, jer i
nakon izbora imanentna tenja za reelekcijom podstie poslanike da potuju
opredeljenja graana. To je dobro uoio Friedrich (1937, 203) formuliui zakon
anticipiranih reakcija po kojem politiki lider prilagoava svoje ponaanje i
prolim i buduim preferencijama biraa.
144
5.2.1. Uloga i znaaj

Za razliku od partijskog lanstva koje je zaokupljeno svakodnevnim
aktivnostima i koje, po pravilu, nema dovoljno vremena, interesa i statutarnih
ovlaenja za uee u procesu donoenja vanih odluka, rukovodstvo je aktivni,
delatni element koji presudno odluuje o svim bitnim pitanjima sa kojima
se suoava partija, ukljuujui i odluke o formiranju i prestanku rada partije.
Model partije za koji se u trenutku formiranja opredele osnivai ostavlja
neizbrisive tragove na njenu kasniju istoriju, o emu je ve bilo rei.
Rukovodioci su ne samo politiki angaovaniji od prosenih lanova
nego sudei prema nalazima empirijskih istraivanja u veoj meri prihvataju
programska opredeljenja partija. Nalaze tih istraivanja, sprovedenih u kanadskim
partijama, Dion (1972, t. II, 60) ovako rezimira: 1. Rukovodioci u veoj
meri prihvataju partijske principe nego lanovi; rukovodioci desnih partija
su konzervativniji nego birai tih partija, a oni (rukovodioci V.G.) levih
partija su progresivniji nego birai tih partija. 2. Ideoloke pozicije rukovodilaca
konzervativnih partija i progresivnih partija imaju tendenciju da budu udaljene
jedne od drugih, dok je ideoloka distanca izmeu obinih lanova i biraa
mala... Rukovodioci a ne lanovi su ti koji odravaju ideoloki identitet partije
i koji u velikoj meri omoguavaju partijama da sauvaju ideoloki identitet.
Citirani autor ovde pravi komparaciju izmeu rukovodilaca i obinih lanova,
ne naglaavajui da meu lanovima postoji jedan, dodue relativno uzak,
segment partijskih aktivista, koji kao to smo prethodno pokazali dovodi
u sumnju Dion-ov zakljuak.
Rukovodstva vladajuih partija bitno opredeljuju smer razvoja ne samo
partija, nego i zemalja u kojima te partije deluju; od stavova i odluk rukovodeeg
stratuma vladajuih partija presudno zavisi unutranja i meunarodna politika
drava. Ti stavovi belei Daalder (1966, 69) duboko su ukorenjeni u
politikoj kulturi, koja je sam produkt kompleksnih istorijskih faktora koji
se mnogo razlikuju od jedne do druge zemlje. Sve je tu vano: tradicionalni
stilovi vostva, traumatina seanja na prole meupartijske konflikte (koja
mogu ili ovekoveiti konflikte ili podstai partije da nastupaju zajedno),
realistino oseanje o tome ta moe biti ostvareno politikom akcijom a ta
ne moe, prisustvo stvarnih ili izmiljenih zajednikih interesa, mera u kojoj
su partijski lideri tolerantniji od njihovih sledbenika, ali ipak sposobni da ih
vode sa sobom.
145
Klasina demokratska teorija kako izvrsno zapaa McKenzie (1963,
636) pripisuje partijskim lanovima nerealno visok stepen inicijative i
retko, i sa primetnom nelagodom, govori o vostvu u partijama (i uopte u
politikom ivotu), kao da je delovanje partija mogue bez vostva! Sutinske
uzroke te nelagode Arthur Schlesinger (1976, 22) objanjava na sledei nain:
Demokratski filozofi su se opirali teoriji vostva na demokratskim osnovama, jer
postojanje razlike da neki vode a da ih drugi slede vrea demokratska shvatanja
jednakosti. Oni su se protivili teoriji vostva iz moralnih razloga, stoga to
se preveliko uzdizanje voa ne slae sa demokratskim shvatanjem da je vlast
otrov. Protivili su se teoriji vostva i iz emotivnih razloga, jer populistika nit
u demokratiji pothranjuje zavist prema superiornim osobama. A protivili su
joj se i iz politikih razloga, jer nastojanje da se doktrina vostva rehabilituje
esto predstavlja preruen napad na samu demokratiju.
Autonomija partijskog rukovodstva nije identina u svim partijama, ve
je obrnuto srazmerna stepenu institucionalizacije partije, podrazumevajui
pod tim unapred ustanovljene procedure i obrasce ponaanja koji ine
organizacione prepreke arbitrarnosti (Panebiaco, 1988a, 130). Dodue, i u
vrlo institucionalizovanim partijama, rukovodstva esto donose dalekosene
i ireverzibilne odluke, na osnovu nepotpunih saznanja (koja su u velikoj meri
rezultat neizvesnosti u pogledu budueg ponaanja svih vanih aktera), kao
to su odluke o izbornim i vladavinskim koalicijama, ujedinjenju sa drugom
partijom, ili o utapanju u drugu partiju. Imajui to u vidu, nije preterana
Mair-ova (1997, 32) ocena da uspon ili slabljenje partije bitno zavise od
sposobnosti rukovodstva da formulie odgovarajuu strategiju i mobilie lanove
i simpatizere u njenoj realizaciji (o emu e biti vie rei kad budemo govorili
o promenama u partijama u glavi VII). tavie, Mair-ovu ocenu emo jo
radikalnije formulisati kao tezu (zasnovanu na primeru iz partijskog sistema
Crne Gore) da rukovodstva svojom odlukom mogu da unite partiju.
Vaan deo partijskog rukovodstva je poslanika grupa (parlamentarno
krilo, parlamentarna frakcija), koja, poput partije, ima svoju internu strukturu.
Poslanika grupa najee ima predsednika i sekretara, a u nekim partijama
struktura im je jo razuenija, o emu je bilo vie rei u glavi IV. Veza izmeu
parlamentarne grupe i rukovodstva stranke uspostavlja se najee tako to su
predsednik parlamentarne grupe i veina njenih pripadnika lanovi najviih
partijskih organa. Mo parlamentarne grupe ne zasniva se samo na tome
to ona deluje u parlamentu koji donosi opteobavezne odluke u politikoj
zajednici ve i na tome to grupa u nekim partijama ima pravo da odluuje o
146
147
pitanjima od vitalnog interesa za samu partiju. Na primer, parlamentarna grupa

Liberalno-demokratske partije Japana birala je do poetka devedesetih godina
prolog stolea (zajedno sa rukovodiocima regionalnih organizacija partije)
partijskog lidera. Parlamentarna grupa Laburistike partije Velike Britanije
tradicionalno je vrila odabir voe partije, a nakon promene do koje je dolo
1981. godine predstavnici parlamentarne grupe sainjavaju 1/3 tela koje bira
partijskog lidera. Kao to smo naveli, partije, teei da osujete sukobe izmeu
rukovodstva i parlamentarne grupe, obezbeuju izbor velikog dela svojih
rukovodilaca za poslanike u parlamentu. U veini dananjih zapadnoevrop
skih partija od 1/5 do 1/3 rukovodilaca na centralnom nivou istovremeno su
i poslanici. U najvanijim italijanskim partijama, poetkom ezdesetih godina
dvadesetog stolea, jednu estinu sastava lanova parlamenta inili su partijski
rukovodioci, a zauzvrat poslanici su zaposedali znaajan procenat mesta u
vladajuim organima partij. Generalno on (procenat V.G.) je rastao u meri
u kojoj se penjemo u partijskoj hijerarhiji. (Meynaud, 1965, 62)
Smanjivanju rizika konflikata doprinosi i skoro univerzalna tenja
partijskih rukovodilaca koji nisu poslanici da to postanu, to ih podstie, kako
kae Duverger (1976, 225), da potuju telo kojem sanjaju da pripadaju.
Stepen autonomije parlamentarne grupe oscilira i u okviru iste partije, naroito
s obzirom na to da li je na vlasti ili u opoziciji. O tome su, analizirajui prilike
u Velikoj Britaniji, Laver i Schonfeld (1990, 23) zapisali: Kada je partija
u opoziciji, ona se pridrava vlastitog ustava (statuta V.G.). Kada lanovi
partije obrazuju kabinet, oni se pridravaju ustava same drave. Na prvi
pogled parlamentarna grupa deluje kao jedinstvena celina, ali dublji uvid
identifikuje i u njoj potencijalne raskole. lanovi grupe najee pripadaju
razliitim socioprofesionalnim segmentima drutva, koji nemaju uvek
podudarne interese. To je ocena do koje je doao Blondel (1970, 145-46)
uvidom u sastav parlamentarnih grupa Laburistike i Konzervativne partije
Velike Britanije. U pogledu strukture parlamentarne grupe LP on pie: U
najirem smislu, kao to moe da se oekuje, lanovi (parlamentarne grupe
V.G.) koji pripadaju vrsto ukorenjenim profesijama i koji su, takoe,
lanovi solidne srednje klase, po mnogim pitanjima su, ako ne po svim,
na desnici ili bar u centru parlamentarne partije. Parlamentarna grupa
Konzervativne partije zatiena je od takvih razlika dvostrukim titom:
veom socioprofesionalnom homogenou njenih pripadnika i vrim
doktrinarnim jedinstvom.
5.2.2. Nain odabira

Regrutovanje funkcionera u vlastitom okviru i kandidata za obavljanje
dravnih funkcija jedna je od najvanijih operacija koja se odvija unutar partija.
U tom pogledu Seligman (1967, 307-308) razlikuje dve strategije: prva je
privlaenje individua i grupa putem nagrada za obavljanje funkcija, a druga
poveanje nagrada (materijalnih i simbolikih) za obavljanje funkcija da bi se
privukli aspiranti za poloaje. Prva strategija se primenjuje kada je ponuda
kandidata dovoljna, a druga kada je ponuda nedovoljna. Odabir partijskih
funkcionera ostvaruje se na vie naina: izborom od strane irih kolegijalnih
organa, neposredno od strane lanstva, kooptacijom i imenovanjem.
Izbor lidera u veini partija vre iri kolegijalni organi, ali u poslednje tri
decenije u mnogim partijama zemalja stabilne demokratije lanstvo zadobija
pravo da neposredno vri odabir funkcionera, o emu smo, takoe, prethodno
govorili. Kada izbor vre iri partijski organi, oni koriste proporcionalnu ili
veinsku formulu, to proizvodi snaan uticaj na odnose unutar partije,
posebno na mogunost delovanja i broj politikih frakcija. Dodue, izborni
sistem u partiji (kao i u politikom sistemu) podloan je promeni, ali promena
iziskuje znaajne transakcione trokove, a ponekad ju je i nemogue
ostvariti, jer (vie) ne postoji neophodna veina koja je podrava, pa se u
takvim prilikama izborni sistem u partiji pretvara od zavisne u nezavisnu
varijablu koja bitno utie na rezultat unutarpartijskih izbora.
Izbori partijskih rukovodilaca su, po pravilu, tajni, ali se u nekim
partijama uoava i relikt javnog glasanja (aklamacija), posebno za partijskog
vou (takvo glasanje, na primer, omoguuje statut Srpske radikalne stranke
iz 2000. godine). Generalno uzev, u veini relevantnih partija zemalja
stabilne demokratije pri izboru za rukovodee organe broj predloenih
kandidata nadmauje broj koji se bira, ali su izuzeci utoliko ei ukoliko se
pribliavamo vrhu partijske piramide. Izbori za partijskog vou nisu uvek
kompetitivni, premda se i tu uoava progres u odnosu na situaciju neposredno
posle Drugog svetskog rata. Paradoksalno je to je princip kompeticije za
sve kljune politike poloaje u demokratskim porecima usvojen upravo
zahvaljujui zalaganju partija, a same partije prihvataju taj princip sporo i
nevoljno u izboru vlastitih rukovodilaca.
Odabir pojedinaca na vane partijske funkcije je zavrni in prethodnih
aktivnosti ije rane faze najee nisu regulisane statutarnim pravilima.
148
Inicijativa da odreeni pojedinac ili grupa budu predloeni za vana mesta

u partijskoj hijerarhiji zainje se, po pravilu, u neformalnim konsultacijama
da bi tek kasnije zadobila pravilima predvieni oblik. Vanost prethodnih
konsultacija esto je presudna, te se glasanje na kolegijalnim organima svodi
na puko ratifikovanje ve donetih odluka. Zbog toga ocenjujemo da je
ravnopravnost uesnika u kandidacionom postupku bitna pretpostavka
demokratskih izbora u partiji.
Kao to smo pokazali u prethodnoj glavi, u veini savremenih partija
ukljuujui partije Crne Gore statutarnim dokumentima i ostalim optim
aktima (pravilnicima, odlukama) nisu precizirane sve faze, procedure i
mehanizmi izbornog procesa, to ostavlja irok prostor stranakom rukovodstvu
da utie na ishod izbora. Ukidanje elementa neizvesnosti u partijskim izborima
(ime se oni svode na puko glasanje) postie se na razliite naine. Vrlo
efikasan nain je postavljanje proverenih kadrova na osetljive take (faze)
izbornog procesa, posebno u telo (komisiju) koja broji glasove. Kao ilustraciju
emo pomenuti Demokratsku stranku Srbije (DSS), na ijoj su skuptini
odranoj 5. juna 2005. godine izbornu komisiju inila tri najblia saradnika
dotadanjeg i novopredloenog predsednika DSS-a (koji je istovremeno
vrio funkciju premijera republike Vlade): generalni sekretar Vlade, lina
sekretarica premijera Vlade i jedan profesionalni partijski funkcioner, to je,
naravno, izazvalo sumnje u demokratski kvalitet izbora (Blic, 10. VI 2005).
Osim opisanog, partijska rukovodstva koriste jo dva sofisticiranija metoda
da bi ograniile uticaj lanstva na izbor najviih partijskih organa.
Prvi je briljiva selekcija u bazinim partijskim organizacijama
pouzdanih lanova za delegate partijskog kongresa (skuptine). Sastavljeni
od tako izabranih delegata, partijski kongresi se odvijaju kao dobro reirane
predstave, u kojima uesnici samo potvruju prethodno donete odluke. U
albanskim partijama kako belei jedan poznavalac partijska rukovodstva
uspevaju da u bazinim organizacijama obezbede odabir lojalnih delegata
koji na kongresima bespogovorno izglasavaju oficijelne predloge. Tu se ne
moe osporavati demokratinost glasanja na kongresima, nego legitimnost
uesnika kongresa (Kajsiu, 2004, 15). U nekim sluajevima statuti partija
ovlauju ak parijskog vou da imenuje deo uesnika kongresa koji bira
samog vou! Dobar primer za to je Stranka demokratske akcije u BiH, u kojoj
predsednik imenuje 5% delegata kongresa (Vuleti, 2005, 129). Imajui to
u vidu, da bi se pouzdano sudilo o demokratinosti kongresa neke partije i
legitimnosti nosilaca funkcija izabranih na njemu, neophodno je podrobno
149
analizirati proces izbora kongresnih delegata.
Drugi metod sastoji se u proirivanju sastava kongresa nosiocima
partijskih poloaja izabranim na prethodnom kongresu i partijskim
rukovodiocima koji obavljaju vane funkcije u predstavnikim telima ili
izvrnim organima drave na razliitim nivoima. Ovde nije re o pravu te
brojne i arolike skupine ranije izabranih partijskih lidera da prisustvuju
Kongresu, ve o ovlaenju da sudeluju kao punopravni lanovi, to znai da
biraju i da budu birani. Na taj nain omoguen je samoizbor rukovodeeg
kruga, uz minimalan uticaj lanstva. Ovaj metod, sudei prema odredbama
statuta, uglavnom se ne praktikuje u crnogorskim partijama. U DPS-u
lanovi GO imaju pravo da sudeluju u radu kongresa, ali ne i da odluuju
o izvetaju o svom prethodnom radu, a statuti ostalih crnogorskih partija
ne govore o ueu funkcionera u radu kongresa. Izuzetak je GPCG, koji
u sastav kongresa ukljuuje i funkcionere, s tim to su oni ovlaeni samo
da sudeluju u raspravama, bez prava odluivanja, koje imaju samo izabrani
delegati.
Kooptacija je, najee, pomoni metod odabira, koji se koristi radi
izbegavanja dugog i skupog postupka sazivanja partijskih kongresa. Tim
metodom obezbeuje se pravo partijskim organima da u ogranienom
obimu popune svoj sastav okrnjen zauzetou, boleu, smru ili ostavkom
pojedinih lanova. Statutarno ogranienje opsega na takav nain odabranih
lanova kojem pribegava najvei broj partija nije samo, pa moda ni pre
svega, posledica demokratskog istunstva nego bojazni da bi neumereno
korienje kooptacije izazvalo otvoren otpor organskih kadrova koji svoju
karijeru stvaraju mukotrpnim usponom na partijskim lestvicama prema
uljezima (padobrancima). Kooptacija se u crnogorskim partijama, takoe,
koristi dozirano kao metod odabira dela lanova kolektivnih organa. GO
DPS-a ovlaen je, na primer, da vri popunu do 1/3 svojih lanova na
predlog Predsednitva. GO SNS-a kooptira najvie do 20% sastava koji
bira Skuptina, a GO NS-a moe da proiri svoj sastav najvie sa 5 novih
lanova koje predlae Predsjednitvo NS.
Treba, meutim, imati u vidu da partije esto kooptiraju pojedince ne
samo zbog objektivne spreenosti izvesnog broja rukovodilaca da obavljaju
svoje funkcije ve i da bi time popravili svoj image u javnosti. To je razlog
to partije esto kooptiraju istaknute pojedince u razliitim oblastima
delatnosti (umetnost, nauka, kultura, sport, privreda). Takvi pojedinci koji
su preskoili fazu rane partijske socijalizacije (partijski novicijat) unose
150
esto u partiju drugaiju korporativnu etiku i obrasce ponaanja, zbog ega ih

stranaka mainerija doivljava kao strano telo, implant koji nastoji da izoluje
i neutralie. U stvari, tenjom da ostvare promene u stilu delovanja, nainu
organizacije ili interpretacije vanih idejnih opredeljenja, kooptirani rukovodioci
suoavaju se sa teko savladivom inercijom partijskog establishmenta, a
njihove inicijative udaraju u gumene zidove postojee hijerarhije. Blokirani
tihom i efikasnom opstrukcijom okruenja, takvi rukovodioci trae najpre
podrku od partijskog voe, to, po pravilu, ne daje nikakve efekte i jo vie
ujedinjuje njihove unutranje protivnike. Onemogueni da deluju intra
muros, kooptirani rukovodioci neretko gube strpljenje i javno iznose kritike
sudove o stanju u partiji, to opet samo poveava ulog u igri i radikalizuje
spor. To partijskog vou stavlja pred dilemu: ili da prihvati krupne promene sa
neizvesnim ishodom ili da pusti niz vodu kooptiranog lana. Da bi izbegle
rizike, voe se, po pravilu, opredeljuju za potonju opciju: odstranjivanje ili
politiku marginalizaciju kooptiranog lana.U retkim sluajevima pojedinci
postaju partijski funkcioneri postavljenjem (imenovanjem). Impresivnu listu
funkcionera imenuje, na primer, politiki lider LSCG. Tu spadaju: politiki
analitiar stranke, portparol, koordinator Velikog kabineta, glavni odgovorni
urednik lista Liberal, sekretar politikog lidera, predstavnici u domaim i
stranim organizacijama, direktor izbornog taba i izborni tab (l. 12 Statuta
LSCG). U pogledu prava partijskih voa da arbitrarno imenuju funkcionere
statuti drugih partija su neuporedivo krtiji. Predsednici SNS-a i LPCG-a
ovlaeni su da imenuju i razreavaju portparola stranke i line savetnike, u
NS-u imenuju samo line savetnike, dok su predsednici DPS-a i GPCG-a
lieni tih prava u potpunosti.
5.2.3. Nivoi odluivanja

Scarow, Webb i Farrell (2000, 137) analitiki razlikuju u partijskoj
piramidi vie nivoa odluivanja. Polazei od najirih partijskih organa i tela
ka uima, oni navode na osnovu analize funkcionisanja partij u dvadeset
zemalja stabilne demokratije sledee nivoe: partijski kongres, subnacionalne
elite, nacionalni komitet, parlamentarnu grupu i lidere parlamentarne grupe
(na drukiji nain nivoe dele npr.: Laver, 1986, 36; i Harmel and Janda, 1994,
274). Opisanim horizontalnim presecima partija, Scarow, Webb i Farrell
dobili su, zapravo, vie koncentrinih krugova rukovodstva, od najireg do
151
najueg. Njihova partijska piramida zasnovana je na empirijskoj generalizaciji
strukture moi u partijama zemalja stabilne demokratije, ali u analizi partija
postkomunistikih zemalja, ukljuujui partije Crne Gore, moe se koristiti
samo uz izvesne korekcije.
Prva se tie partijskog voe, koga su citirani autori, ini nam se
neopravdano, izostavili kao samostalnog nosioca odluivanja i moi. Jer on,
naroito u nedovoljno institucionalizovanim partijama postkomunistikih
zemalja u kojima jo uvek nije precizno uspostavljena nadlenost kolegijalnih
organa, niti horizontalna i vertikalna podela rada esto presudno utie na
najvanije odluke. Druga korekcija odnosi se na redosled: u horizontalnim
presecima koje nude Scarow, Webb i Farrell parlamentarni klub je iznad
centralnog partijskog rukovodstva, to, mislimo, ne odgovara odnosima
u veini partija u zemljama centralne i jugoistone Evrope, ukljuujui
Crnu Goru, u kojima mo centralnih partijskih organa nadmauje mo
parlamentarne grupe, ili, drugim reima, lice partije koje ine centralni
organi dominira nad vladavinskim licem partije. Uzrok tome je, kad je re
o Crnoj Gori, to je struktura moi unutar partij ustanovljena 1989/1990.
godine, kada je dominacija centralnih partijskih organa bila neosporna, a
parlamentarna grupa imala sekundaran znaaj. Taj obrazac moi, kao to
smo naglasili, bitno je uzdrman odlukom Ustavnog suda (2004), kojom
je proglaen slobodan mandat umesto imperativnog partijskog mandata,
ime su poslanici, a posredno i parlamentarne grupe, zadobili autonomiju.
Pretpostavljamo da se kao posledica te odluke mo seli iz partijskih organa
u parlamentarni klub, ali da je tu re o veoma postepenom procesu, koji se u
razliitoj meri oituje u pojedinim crnogorskim partijama. Trea promena tie
se predsednika parlamentarnog kluba, koji u partijama postkomunistikih
zemalja najee ne predstavlja autonomnog inokosnog aktera. U nekim
partijama Crne Gore poslaniki klub partije bira svog predsednika na predlog
partijskog organa (GO u DPS-u), a u LPCG-u i LSCG-u predsednik partije
odnosno politiki lider ak bira i razreava predsednika parlamentarnog kluba.
U SNS-u poslaniki klub periodino podnosi izvetaje o radu partijskim
organima kojima su lanovi kluba duni da deponuju blanko ostavku, a
statuti NS-a i GPCG-a ne reguliu nain delovanja poslanikog kluba.
Na osnovu iznetih primedaba, korigovana hijerarhija nivoa odluivanja u
partijama postkomunistikih zemalja, idui od baze ka vrhu, izgleda ovako:
partijski kongres, subnacionalne elite, poslaniki klub, centralni partijski
organi i voa partije. Na sledeim stranicama fokusiraemo se na analizu
152
partijskog voe, koji, kao inokosni organ, najvie ili ak presudno utie na
proces odluivanja u partiji.
5.3. Partijski voa

Svi partijski prvaci imaju neke vane i neponovljive ljudske karakteristike
koje izmiu preciznim klasifikacijama. U jednom od retkih psiholokih
portreta partijskih lidera, koji nudi Rassmunsen (1969, 157-58), njima
se pripisuje drueljubivost, sposobnost verbalnog izraavanja, sigurnost
u sebe, samodisciplina i duboka lina involviranost u politika zbivanja.
Blondel (1970, 131) naroito naglaava dar lider da brzo shvate sutinu
novih problema, talenat da trezveno, razumljivo i lepo govore na javnim
skupovima i da osete otricu oponentovih argumenata. Dorsey (1971,
457) u prvi plan stavlja sposobnost lider da ubedljivo izraavaju miljenje
sledbenika i da svojom argumentacijom i linou podstaknu oseaj
pripadnosti partiji. Von Beyme (2005, 137), govorei o novim tipovima
partijskog vostva, navodi dve poeljne odlike: ideoloku fleksibilnost i
sposobnost koordinacije. Potonja odlika nije, meutim, nova, niti je vezana
iskljuivo za partije, jer je to preduslov dobrog rukovoenja kolektivnim
akcijama en gnral. Nasuprot tome, ideoloka fleksibilnost jeste vana
karakteristika partijskog vostva, ali samo pod uslovom da je birako telo
deradikalizovano i da postoji mala politika distanca izmeu partija, to je
danas ostvareno u zemljama stabilne demokratije. Taj uslov nije, meutim,
ispunjen u mnogim postkomunistikim zemljama u kojima je politika
distanca izmeu partija velika. U takvom okruenju partijski lideri koji
pokazuju ideoloku fleksibilnost izlau se opasnosti da budu proglaeni
kolebljivcima, oportunistima i mekucima, a podrku esto zadobijaju
fanatini, arogantni, osioni, nadmeni, nepopustljivi i zadrti lideri.
Od osobitog znaaja je odnos izmeu partijskog voe i ostalih
pripadnika rukovodeeg kruga. Polazei od toga Schonfeld je povukao,
za nae razmatranje dragocenu, razliku izmeu dva tipa rukovoenja
partijama: monokratskog i oligarhijskog. Pod monokratskim rukovoenjem
Schonfeld (1980, 858) podrazumeva nain dominacije koji karakterie
nadmoan uticaj jedne osobe na odluke jedne grupe. Sa njom (osobom
V.G.) tei da se identifikuje itava organizacija. Svakako, neophodno
je da drugi vani rukovodioci sarauju sa monokratom, on ima potrebu
153
za njihovom podrkom, ali oni ostaju u veoj meri zavisni od njega nego
to je obrnuto sluaj. Drugi tip rukovoenja je oligarhijski i bitno mu je
obeleje to to jedna uska koalicija vri nesrazmeran uticaj na kolektivne
odluke grupe. Uticaj svakog rukovodioca nije nuno identian, ali duboke
nejednakosti ne mogu, po definiciji, deliti najvie rukovodioce, to jest
oligarhe. Slubeni ef organizacije je, moda, moniji nego bilo koji od
njegovih kolega u stvari, to je esto sluaj ali ovi potonji, kolektivno,
uvek su uticajniji nego on.
Ponuena binarna podela ne ostavlja ni teorijsku mogunost
demokratskog rukovoenja partijama; u tom pogledu Schonfeld vrsto
sledi Michels-ov (1962, 33; sl. 419) gvozdeni zakon oligarhije, koji je
taj poznati autor koji se, naalost, mnogo ee citira nego to se ita
pregnantno formulisao na sledei nain: Ko kae organizacija, on kae,
u stvari, tendencija ka oligarhiji. Organizacija odreuje podelu svake
partije... na manjinu koja upravlja i veinu kojom ona upravlja... Svuda
gde je organizacija jaa, konstatuje se manji stepen primene demokratije...
postojanje vo je fenomen svojstven svakoj formi drutvenog ivota...
Nije zadatak nauke da utvrdi da li taj fenomen predstavlja dobro ili zlo...
ali veliku naunu vanost ima tvrdnja da je svaki sistem vo nespojiv sa
najfundamentalnijim principima demokratije.
Istini za volju, Schonfeld-ovu fundamentalnu premisu o jednoj
oligarhijskoj grupi ne prihvataju svi pisci. Kao to smo prethodno naglasili,
Eldersveld (1964) ocenjuje da u partijskom rukovodstvu postoji vie grupa, a
Panebianco (1988, 172) smatra da je partijsko rukovodstvo podeljeno na vie
delova, na ta upuuje sintagma dominantna koalicija, pod kojom oznaava
rukovodei stratum. Stepen nadmoi voe nad pripadnicima tog stratuma,
prema Panebianco-u, zavisi od tipa dominantne koalicije; monokratskog,
oligarhijskog i poligarhijskog. Prva dva tipa slina su Schonfeld-ovoj podeli,
jer u prvom pomenutom tipu voa daleko nadmauje po svojoj moi ostale
lanove dominantne koalicije, dok u drugom tipu mo voe ne odskae
bitno od ostalih lanova koalicije. Ali, trei tip karakteriu dve ili vie
organizovanih grupa, od kojih nijedna ne ostvaruje hegemonsku kontrolu
u organizaciji, to, u stvari, izlazi iz okvira Michels-ovog obrasca o jednoj
oligarhijskoj grupi koja rukovodi partijom.
Za monokratsko rukovoenje, koje pominje Schonfeld, izvanredan
primer je Socijalistika partija Srbije, u kojoj od uspostavljanja viepartizma
do oktobarskog preokreta 2000. godine nije bilo ozbiljnijeg suprotstavljanja
154
155
Miloevievom autoritetu, a nasuprot tome, vladajua partija Crne Gore

DPS predstavlja do 1997. godine kolski tip oligarhijskog rukovoenja.
Predsednik DPS-a je do rascepa 1997. bio primus inter pares, jer je
posedovao neto vie moi od ostalih lanova rukovodee grupe, ali ne i
apsolutnu dominaciju. Relativno egalitarna raspodela moi u rukovodeem
stratumu DPS-a u velikoj meri je posledica okolnosti u kojima je stratum
obrazovan. vrsto jezgro rukovodilaca te partije oformljeno je u otrom
unutarpartijskom sukobu sa prethodnom rukovodeom garniturom,
koji je eskalirao u januaru 1989, dok je DPS (tada SKCG) delovao kao
monopolska komunistika partija. U tom sukobu, afirmisala se nova partijska
kontraelita, sastavljena od mladih i obrazovanih pojedinaca koji su bili
nosioci rukovodeih funkcija na niim nivoima partijskog organizovanja.
Poetkom 1989. godine, rukovodea garnitura SKCG bila je prinuena da
se povue ne samo pod pritiskom unutranjih oponenata u SKCG, ve i SK
Srbije. Naime, kljunu ulogu u tome odigrao je Slobodan Miloevi vrsto
zaposevi vrh SK Srbije (1987) i angaujui sva dravna sredstva Srbije
(naroito mass media) da ostvari smenu vrha SKCG. Posle ostvarenog
povlaenja rukovodee garniture SKCG, kljune poloaje u partiji i u
politikom sistemu Crne Gore zaposeli su, naravno, pripadnici partijske
kontraelite. Poto iz borbe sa ranijim partijskim rukovodstvom nijedna linost
nije izala kao neprikosnoveni voa, nego je vrh kontraelite formiran od
nekoliko lanova, raspodela poloaja do koje je dolo posle pobede sledila
je oligarhijski obrazac; pripadnici vrha kontraelite podelili su meu
sobom, bezmalo na ravne asti, strateke funkcije u partiji, republikoj
vladi i parlamentu, to je posle osam godina, 1997. godine olakalo
smenu prvog oveka DPS-a. Oktobra te godine smenjeni predsednik
DPS-a Momir Bulatovi izgubio je i izbore za predsednika Crne Gore,
a na to mesto izabran je njegov glavni oponent u unutarpartijskoj borbi
Milo ukanovi (potpredsednik DPS-a i predsednik republike Vlade).
Eliminacija Bulatovia sa elnih mesta u partiji 1997. i u Republici 1998.
godine u velikoj je meri rezultat priblino izjednaenih resursa moi kojima
su u meusobnom sukobu raspolagali Bulatovi i ukanovi. Funkcija
predsednika Republike, koju je vrio Bulatovi, ne moe se per se smatrati
izvorom velike politike moi, zato to su, prema lanu 88 Ustava Crne Gore
(1992), ovlaenja predsednika uglavnom ceremonijalna. Nasuprot tome,
ukanovi je zauzimao u dravnom aparatu neuporedivo uticajniji poloaj
predsednika republike Vlade, koja, prema republikom Ustavu (1992),
utvruje i vodi unutranju i spoljnu politiku (l. 94, stav 1). Premijerska
funkcija obezbedila je ukanoviu kao njenom nosiocu znaajnu, moda
odluujuu, prevagu nad Bulatoviem.
5.3.1. inioci uticaja

Pozabaviemo se sada iniocima koji omoguavaju da se ak i statutarno
slabe voe pretvaraju u prave partijske gospodare. Michels-ov gvozdeni
zakon oligarhije ne moe se olako odbaciti ili, da navedemo Sartorijevu
(2001, 155) lapidarnu ocenu: ...Michels se dri. Istini za volju, Michelsovo
monumentalno delo predmet je mnogih osnovanih kritikih opaski koje su
izneli Panebianco (1988, 21-25), McKenzie (1963, 644-645), Von Beyme
(1985), Daalder (1966, 169-173), Lipson (1954, 278-281), Lipset (1962,
5) i brojni drugi autori. Naroito su vane kritike opaske McKenzie-ja i
Panebianco-a. Prvi od pomenutih autora ocenio je, na osnovu detaljnog uvida
u mnoge uspene pobune lanstva protiv vo Konzervativne i Laburistike
partije Velike Britanije, da Michels-ov gvozdeni zakon oligarhije ipak nije
gvozden. Panebianco (1988, 22) ne odrie Michels-ovu tezu o nadmoi
lidera nad lanstvom, ali kao i McKenzie (1963, 644) govori o relativnoj
nadmoi voa, to utemeljuje na premisi da je mo odnos, a ne svojina. Mo
je relaciona i asimetrina, ali reciprona. Iz toga logino sledi Rose-ova
(1974, 334) ocena da su anse voe da samostalno odluuje vee u pitanjima
oko kojih su partijsko lanstvo i/ili rukovodei krug podeljeni, jer tada voa
moe potpuno slobodno da bira izmeu alternativa. U odnosima moi, kako
ih shvata Panebianco, partijske voe pregovaraju kako sa lanstvom, to on
naziva vertikalnom igrom moi, tako i sa drugim liderima, to oznaava
horizontalnom igrom moi.
Vertikalna dimenzija moi partijskog prvaka ogleda se u njegovoj
sposobnosti da pridobije podrku niih partijskih nivoa i lanstva za
vane politike poteze i odluke. Uslov za to je da je partijski elnik, na
osnovu uinka u ranijem razdoblju, prepoznat u partiji kao uspean borac
za ostvarenje njenih interesa. Prethodno ostvareni izborni i drugi politiki
uspesi partijskog voe proimaju elanom i verom lanove i rukovodioce
niih partijskih nivoa i podstiu ih na angaovanje. Nasuprot tome, porazi
raaju sumnje i gubitniki mentalitet i time smanjuju intenzitet angaovanja
sledbenika u kolektivnim akcijama, to najee dovodi do novih neuspeha.
156
Jedan eksterni inilac bitno utie na anse lidera u vertikalnoj igri moi:
(ne)postojanje partija koje konkuriu za istu izbornu klijentelu. Ako partija
o kojoj je re nema konkurenta na izbornom tritu, odnosno ako poseduje
monopol nad kolektivnim identitetom odreenih drutvenih slojeva,
etnikih i religioznih grupa iji pripadnici nemaju mogunosti da podre
alternativnu partiju, poloaj voe je stabilniji nego ako postoji partija koja
se bori da privue pojedince istih identitetskih obeleja. Uspeh partijskog
voe u vertikalnoj igri moi bitno odreuje njegove anse u horizontalnoj
igri moi koja se odvija izmeu voe i pripadnika rukovodeeg stratuma.
U toj igri partijski prvak nastoji da obezbedi za sebe superioran poloaj i
kada ga statuti definiu samo kao prvog meu jednakima.
Kao to se lako moe zakljuiti ni umerenija interpretacija Michels-ove
teze, za kakvu se zalau McKenzie i Panebianco, ne negira ocenu da partijski
prvaci koncentriu veliku mo u svojim rukama, to je posledica nekoliko
uzroka. Najpre, partija je, kao akter politikih procesa prinuena da brzo
donosi vane, esto sudbonosne odluke i da se prilagoava novim okolnostima.
To je Michels sa nenadmanom jasnoom opisao kao rezultat taktike i
tehnike neophodnosti da partije, kao velike organizacije, trenutno reaguju
na vane politike izazove. Potrebe politikog ivota, zaista, zahtevaju da
partije sa desetinama pa i stotinama hiljada lanova deluju kao disciplinovane
politike celine.
Uz porast veliine partije, poveava se njena organizaciona kompleksnost
(horizontalna, uslovljena podelom rada, i vertikalna, koja oznaava broj nivoa
organizovanja), to podstie potrebu za centralizacijom odluivanja. U takvim
partijama prvak je, naelno posmatrano, samo izvrilac volje lanstva koje
nad njim ostvaruje, putem izbora, kontrolu, ali u stvarnom ivotu to je samo
privid, jer uglavnom apatino lanstvo preputa svoja prava profesionalnim
funkcionerima i partijskom voi. Iz tih razloga mo voe nad lanstvom je,
prema Michels-u (1962, 79), neodoljiva, pa je interna demokratija u partiji
nemogua; u stvari, demokratija nije za domau upotrebu, nego pre predmet
proizveden za izvoz. Veliina partije, kojoj Michels pridaje izuzetno vaan
uticaj na razvoj oligarhijskih tendencija, meri se na dva naina: brojem lanova
i brojem glasaa koji podravaju partiju, a odnos izmeu tih veliina oscilira
kao to smo pokazali na prethodnim stranicama u irokim amplitudama
u razliitim partijama i u istoj partiji u pojedinim razdobljima. esto partije
sa malim brojem lanova imaju iroku izbornu klijentelu i obrnuto, pa
je stoga potrebno odgovoriti na pitanje koji indikator veliine partije ima
157
znaajniji uticaj na oligarhijske tendencije. Prihvatljiv odgovor na to nudi
Von Beyme (1985, 186), koji smatra da je to broj lanova partije, dok broj
glasaa ima indirektan efekat na partijsku organizaciju, jer utie na njene
odnose sa okruenjem.
Drugi izvor moi na kojem Michels, takoe s pravom, insistira jeste
psiholoka potreba lanova za vostvom. U stvari, lanovi partija imaju
potrebe za idealima, a time i za voama koji ih personifikuju, zbog ega
sami lanovi pomau uspon lidera. lanovi se, cinino opisuje Michels
(1962, 96-97), esto ponaaju prema svojim liderima kao vajar antike
Grke koji je, poto je izvajao Jupitera gromovnika, pao niice kao znak
oboavanja pred delom vlastitih ruku. Koristei psiholoku dominaciju nad
lanstvom, mnoge partijske voe opstaju na poloaju uprkos viestrukim
izbornim brodolomima. Kada pretrpe poraze, partijske voe pribegavaju
dvema oprobanim tehnikama: teatralnom podnoenju ostavki i glasanju o
poverenju. To je Michels sarkastino prokomentarisao (pre skoro jednog
stolea) na sledei nain: Kada god naiu na neku prepreku, lideri su
spremni da ponude ostavku izjavljujui da su umorni od funkcije, ali, u
stvari, elei da pokau oponentima (dissentients) neophodnost njihovog
rukovoenja... Te akcije lepo demokratski izgledaju, ali ipak jedva prikrivaju
diktatorski duh onih koji ih sprovode. Lider koji zahteva glasanje o poverenju
prividno se podvrgava sudu svojih sledbenika, ali u stvarnosti on baca na
vagu itavu teinu vlastite neophodnosti, stvarne ili pretpostavljene, i tako
obino prinuuje na podvrgavanje svojoj volji (1962, 82-83). Psiholoku
dimenziju dominacije, na kojoj insistira Michels, Duverger (1980, 124)
osnauje tezom da aktivisti ne vole nova lica, normalno odvijanje izbora
obezbeuje stabilnost unutranjeg kruga i glavne uprave.
Uz navedena dva izvora moi partijskih voa na kojima insistira Michels,
dodaemo jo neke. Prvi je kontrola zona neizvesnosti (Panebianco), koju,
dodue, pored voe, ostvaruju i drugi partijski rukovodioci, ali su opseg i
intenzitet njihove kontrole manji. Tradicionalno najvanija zona neizvesnosti
je ona u kojoj voa odluuje o politikim putanjama svojih saboraca; poloaj
gospodara karijer obezbeuje partijskom voi presudan uticaj na ostale
pripadnike rukovodeeg kruga. Generalno uzev, u partijama koje deluju u
veinskim izbornim sistemima uticaj voe na politike karijere pripadnika
rukovodeeg kruga manji je nego u proporcionalnim sistemima, ali u oba tipa
izbornog sistema voa nadgleda kandidacioni postupak u najranijim fazama
i poseduje instrumente da osujeti pojavu nepoeljnih kandidata. Partijske
158
159
voe ponekad ak ignoriu statutarne kompetencije kolegijalnih organa i

sami podnose poslanike liste, to se, na primer, dogodilo pred parlamentarne
izbore u Albaniji u julu 2005, kada je lider vladajue Socijalistike partije
podneo kandidatsku listu, krei time odredbe partijskog statuta (Kajsiu,
2005, 4).
Treba istai i da se i u pogledu kontrole zon neizvesnosti koje se tiu
sfere komunikacija i ekspertskih znanja uoava (u poslednjih nekoliko decenija)
tendencija poveanja nadmoi partijskog voe nad ostalim pripadnicima
rukovodeeg kruga. U sferi komunikacija, voa uspostavlja sve vru vezu
sa medijima, to nije samo, pa ni pre svega, plod tenje samih voa nego
interesa medija da usredsreuju panju javnosti na prvog oveka partije,
ime, objektivno, potiskuju na periferiju kolegijalne partijske organe. Da
je takva tendencija odista na delu, potvruje sistematska analiza sadraja
novinskih lanaka u izbornim kampanjama sprovedenim u pedesetim, pa
potom u osamdesetim godinama prolog stolea u SAD-u. Rezultati te
analize pokazuju dramatian porast fokusiranja panje na partijskog prvaka,
a o slinoj tendenciji govore rezultati analize sadraja dnevnih i nedeljnih
listova u Austriji, Francuskoj, Kanadi i Velikoj Britaniji (Dalton, McAllister
and Wattenberg, 2000, 51). Neki autori naglaavaju da u zemljama stabilne
demokratije linost voe postaje okosnica izbornih kampanja ne samo u
predsednikim nego i u parlamentarnim sistemima (Farrell and Webb, 2000,
122), to snano sugerie zakljuak da je proces personalizacije politike
univerzalan. Vaan uzrok tog procesa jeste sklonost graana da o politikim
zbivanjima razmiljaju preko konkretnih linosti, a ne preko institucija, kao
to su partije (McAlister, prema: Dalton, McAllister and Wattenberg, 2000,
55; slino: Dalton and Wattenberg, 2000, 279-280). Osim toga, elektronski
mediji, osobito TV, omoguavaju partijskim prvacima da neposredno
komuniciraju sa lanstvom, ime zaobilaze partijsku organizaciju i aktiviste
koji su u ranijem razdoblju u tome bili neizbeni posrednik. Najzad, TV
jaa iluziju kod graana da partijske prvake lino poznaju (Dalton and
Wattenberg, 2000, 280). U celini uzev, osloncem na elektronske medije
partijski voa jaa svoju autonomiju, odnosno svoj poloaj i u horizontalnoj
i u vertikalnoj igri moi.
Drugu zonu neizvesnosti u kojoj raste nadmo voe nad pripadnicima
rukovodeeg kruga predstavlja kontrola nad ekspertskim znanjima. Ta
tendencija uoava se u poslednjih nekoliko decenija i u zemljama stabilne
demokratije i u postkomunistikim zemljama. Njen uzrok, takoe, nije, ili bar
ne pre svega, rezultat svesne tenje voa, nego latentan efekat uspostavljanja u
velikom broju partija stalnih ili ad hoc grupa eksperata-specijalista, prvenstveno
za politiki marketing i za izbornu propagandu, iji je cilj maksimalizacija
izbornog uinka stranke. Te grupe deluju izvan birokratskog partijskog
aparata i sarauju uglavnom sa partijskim voom. Pridruivanjem eksperata
voinom okruenju menjaju se via facti odnosi u horizontalnoj igri
moi, jer to neizbeno jaa voin autoritet u odnosu na druge pripadnike
rukovodeeg kruga. Prodor eksperata u partije Crne Gore registrovali
su statuti nekih partija obezbeujui voi pravo da imenuje savetnike, o
emu je ve bilo rei.
Drugi (ukupno etvrti) izvor voine moi koji je naroito vaan u
razdobljima intenzivnih internih konfikata jeste kontrola granic partije
(Haldrich, prema: Panebianco, 1988, 191). Partijske voe pribegavaju,
u zavisnosti od svojih interesa u horizontalnoj igri moi, zatvaranju
granica i jaanju aktivizma i discipline lanova ili, pak, irenju granica i
omasovljenju partije. Prva strategija jaa unutranju koheziju, ali izoluje
partiju od okruenja, a druga ima obrnute efekte. Najzad, kao trei (ukupno
peti) izvor jaanja voine moi javlja se nastojanje samih voa da osiguraju
poloaj od ugroavanja od strane konkurenata. Stoga voe nastoje da to
ree sazivaju partijske kongrese, jer time smanjuju uticaj pripadnika lokalne
elite i parijskih aktivista, koji, po pravilu, ine glavninu delegata. Umesto
toga, voe nalaze uporite u lanstvu koje je sklonije da nekritiki podri
njihove inicijative (Scarrow, Webb and Farrell, 2000, 147).
5.3.2. Dugotrajan opstanak na vrhu

U zemljama zapadne Evrope fenomen nepokretnih ili veitih voa
registrovan je, sredinom dvadesetog stolea, prvenstveno u komunistikim
partijama, iji su elnici ostajali na najvanijim partijskim poloajima
i po vie desetina godina (Maurice Thorez, Palmiro Togliatti, Georges
Marchais), uprkos mnogim izbornim porazima. Rezistentnost na izborne
neuspehe posledica je naelnog negiranja od strane tih partija predstavnike
demokratije zasnovane na strogim pravilima igre. Takvu demokratiju,
posebno kompetitivno nadmetanje na izborima ija su pravila unapred
poznata a ishod neizvestan, komunistike partije smatrale su buroaskom,
formalnom i odbacivale je u ime stvarne socijalistike demokratije,
160
161
koja prema njihovom stanovitu u potpunosti titi sutinske interese

radnike klase. Unutar komunistikih partija izbori su se odvijali bez jasnih
proceduralnih pravila, kao rutinski zadatak potpuno lien neizvesnosti
u kojem od partijskog vrha odreeni delegati potvruju na kongresima
(esto aklamacijom) sastav novih rukovodeih organa. Nasuprot tome, slab
uinak graanskih partija na parlamentarnim i/ili predsednikim izborima
po pravilu je oznaavao preludijum smene na vrhu i izbor novog partijskog
voe, uprkos esto izraenoj tenji starog prvaka da zadri poloaj. Ali,
takva tenja uzmicala je pred nadmonim nastojanjem unutranjeg kruga
i lanstva da se, radi boljeg uspeha partije na sledeim izborima, oslobode
voe-gubitnika i zamene ga linou koja nadahnjuje sledbenike entuzijazmom
i verom u pobedu. Nije zato preterano tvrditi da je eliminacija partijskog
voe-izbornog gubitnika sa elnog mesta u partiji rezultat svesti zasnovane
na iskustvu (sopstvenom i tuem) da zadravanje starog prvaka smanjuje
anse partije da ostvari uspeh u politikom ivotu.
Pretpostavljamo da nagon za samoodranjem deluje, poetkom
treeg milenijuma, i u velikom broju partija postkomunistikih zemalja
centralne i jugoistoine Evrope. Moda je njegovo dejstvo manje izraeno
u zemljama u kojima prvi pluralistiki izbori 1990. godine nisu zadovoljili
osnovne demokratske standarde free and fair elections, kao to je to, na
primer, sluaj sa Crnom Gorom, Srbijom, Bugarskom i Rumunijom. U
Crnoj Gori ispod demokratskih standarda odrani su i parlamentarni izbori
1992. i 1996, a u Srbiji izbori 1992, 1993. i 1997. godine. U Crnoj Gori
su prvi (republiki) izbori koji ispunjavaju demokratske standarde odrani
u maju 1998, a u Srbiji u decembru 2000. godine. To naglaavamo jer je
nedemokratski karakter izbora oslobaao odgovornosti voe neuspenih
opozicionih partija i olakavao im da zadre pozicije na partijskom vrhu.
Promena karaktera izbora iz nedemokratskih u demokratske ubrzala je
dodue, sa izvesnim zakanjenjem smenu partijskih voa-gubitnika. U
Crnoj Gori posle sedam parlamentarnih izbora (1990, 1992, 1996, 1998,
2001, 2002, 2006) nijedan partijski voa relevantne partije iz razdoblja prvih
izbora nije sauvao elnu poziciju. Nasuprot tome, u Srbiji sredinom 2007. na
vrhu tri relevantne partije (SRS, DSS, SPO) nalazili su se pojedinci koji su
ih osnovali poetkom devedesetih godina, pa se o njima moe govoriti kao
o partijskim dinosaurusima. U tom pogledu Srbija je osobena u odnosu na
ostale zemlje u ovom regionu, o emu smo ire raspravljali na drugom mestu
(Goati, 2006). Istini za volju, primeri dugovenosti voa mogu se nai i u
drugim zemljama, ali tu je re o pojedinanim sluajevima. Tu spada SDP

u Hrvatskoj, iji je voa Ivica Raan, izabran 1989. godine (naziv partije
je bio SK Hrvatske), zadrao elnu poziciju do 2007, kada je, zbog teke
bolesti, podneo ostavku.
5.3.3. Manipulativne tehnike

Nadmoan poloaj partijskog voe na internim izborima moe se obezbediti
na vie naina, od kojih emo pomenuti nekoliko najkarakteristinijih. Prvi je
favorizovanje voe u predizbornom razdoblju usvajanjem statutarnih odredbi
koje oteavaju ili onemoguavaju da se u izbornu trku ravnopravno ukljue ostali
kandidati. Drugi, ne manje znaajan, nain blokiranja ravnopravne konkurencije
ine izborne manipulacije koje obuhvataju irok repertoar mera: od tampanja
veeg broja glasakih listia i omoguavanja viestrukog glasanja do razmetaja
svojih kadrova u telo koje prebrojava glasove (o emu je bilo rei). Trei
nain ukidanja ravnopravnosti izbornog nadmetanja ostvaruje se tako to se
partijskom voi suprotstavljaju kao konkurenti potpuno nepoznate linosti,
nevoljni sparing partneri u unapred reiranom izbornom nadmetanju. Takvi
izbori za predsedniki poloaj odigrali su se u Srbiji na Prvom kongresu SPS-a
(1990), kada je Miloevi dobio 1228, a njegov oponent Radmila Anelkovi
66 glasova (95% prema 5%), i na etvrtom kongresu SRS-a, na kojem je eelj
porazio svog konkurenta Maju Gojkovi sa 514 prema 23 (95,5% prema 4,5%).
U oba navedena sluaja vrh navedenih partija nastojao je da uveri javnost da
su izbori kompetitivni, ali i da, istovremeno, obezbedi sigurnu pobedu jednom
kandidatu, to se, neizbeno, pretvorilo u izbornu farsu. Nasuprot iznetim
primerima, demokratski partijski izbori kao i izbori uopte zahtevaju, izmeu
ostalog, nadmetanje najmanje dva kandidata koji tee pobedi.
Kada se raspravlja o kompetitivnim izborima za najvanije poloaje u
partiji, naroito za poloaj partijskog prvaka, realistina analiza ne sme nipoto da
previdi potencijalnu opasnost da se izborna borba otme kontroli, jer konkurenti
u tom nadmetanju esto prelaze kao i na predsednikim i parlamentarnim
izborima u dravi tanku liniju izmeu pozitivne i negativne kampanje. Uz
to, oko suprotstavljenih partijskih kandidata obrazuju se volens-nolens grupe
simpatizera, neka vrsta privremenih frakcija koje neretko, snagom inercije,
nastavljaju da deluju i posle prestanka razloga zbog kojeg su obrazovane. Stoga
latentan efekat demokratske kompeticije za strateki partijski poloaj moe biti ne
162
163
samo odlazak gubitnika iz partije nego i ozbiljna unutarpartijska trvenja. Dobra

ilustracija za to u Srbiji je DS, u kojoj su etiri puta odrani kompetitivni izbori
za predsednika (1990, 1994, 2000, 2004), a od etiri poraena kandidata trojica
su (Kosta avoki, Dragoljub Miunovi, Slobodan Vuksanovi) napustila partiju
(1990, 1994, 2000) i sa svojim istomiljenicima obrazovala nove organizacije.
Rastojanje izmeu unutarpartijske izborne borbe i rascepa zaista je
malo, jer su izbori za mesto partijskog voe sukob u kojem jedna strana sve
gubi, a druga sve dobija (zero-sum game). Imajui to vidu, razumljivo je da
su nezadovoljstvo, gnev, ozlojeenost i ljutnja este reakcije gubitnika. Ali,
prikladnim statutarnim reenjima, nekom vrstom statutarnog inenjeringa,
mogue je smanjiti verovatnou takvog epiloga.
Prvi korak u tom pravcu je, po naem miljenju, smanjivanje uloga u
nadmetanju izmeu pretendenata za partijskog vou time to se poraenom
kandidatu obezbeuje poloaj u najviim partijskim organima (npr. u glavnom
odboru, predsednitvu itd.). Tako se konflikt sve ili nita transformie u konflikt
sa kompromisnim ishodom (non zero-sum game) i smanjuje verovatnoa da
suparnici, u aru borbe, ponu sa meusobnim uvredama, niskim udarcima i sa
iznoenjem partijskog prljavog vea. Drugi korak (vrsto povezan sa prethodnim)
predstavlja statutarno obuzdavanje intenziteta i otrine unutarpartijskog izbornog
sukoba.To je mogue ostvariti propisivanjem detaljnih pravila izborne borbe koja
zabranjuju pretendentima za poloaj partijskog voe korienje odreenih metoda
i tipova argumenata (zabrana negativne kampanje, argumenata ad hominem i
dr.). O sprovoenju tih pravila treba da vodi rauna regulatorno telo sastavljeno
od pojedinaca sa velikim moralnim autoritetom u partiji. To telo budno motri
ponaanje izbornih takmaca i brzo upoznaje partijsku javnost sa uoenim
prekrajima. Pored dva opisana koraka, smanjivanju rizika od konkurentskih
izbora za partijskog vou doprinosi jo jedan vaan inilac metastatutarnog
karaktera. Re je o svesti pobednik unutarpartijskog nadmetanja da posle
zavrenih izbora treba to pre da, bez spontanog trijumfalizma i stigmatizacije
poraenih, ujedine itavu partiju.
Pretpostavljamo da e, na dui rok posmatrano, upranjavanje periodinih
kompetitivnih internih izbora u kojima se stalno smenjuju pobednici i gubitnici,
stimulisati tolerantno ponaanje pobednika. To e, istovremeno, pogodovati
navikavanju partijskog lanstva da je konkurisanje za poloaj voe, statutarno
pravo lanova, a ne subverzivan in, verolomstvo, svetogre ili partijska izdaja.
5.4. Interni sukobi i frakcije

Pokuaji uvida u interna zbivanja u partijama neizbeno se sudaraju
sa tenjom tih organizacija da u javnosti o sebi formiraju predstavu kao o
harmoninim celinama, zbog ega ljubomorno kriju podatke o unutranjim
napetostima i razmiricama. Zid utanja oko svih unutranjih sporova dovodi
do toga da ira javnost uglavnom saznaje o dubokim raskolima post festum.
Do toga dolazi kad bljesak internih raskola koji su se oteli kontroli otkrije
dubinu i trajnost unutarnjih podela i/ili kada gubitnika (esto iz partije
iskljuena) strana odlui da javno progovori o predmetu spora. Tada, kao
mehur od sapunice, nestaje privid o potpunom jedinstvu partije. Takoe,
tada se uoava ogranienost istraivakog pristupa koji partiju poima kao
homogeni tim, pristupa iji je credo moda je najjasnije izrazio Downs
(1957, 28): Pod timom, podrazumevamo savez iji se lanovi slau oko svih
ciljeva umesto samo oko nekih od njih. Tako svaki lan tima ima potpuno
isti cilj kao svi ostali... U stvari, ova definicija posmatra svaku partiju kao
da je jedna linost.
5.4.1. Iluzija harmonije

Bezrezervno prihvatanje svih partijskih opredeljenja i identini interesni
prioriteti svih lanova idealni su zahtevi koje je u praksi nemogue ostvariti,
naroito ako se radi o partijama sa vie hiljada, desetina hiljada ili stotina
hiljada lanova. Zbog toga je idilina predstava partije kao beskonfliktne
zajednice neistinita, jer se unutar odreene partije odvijaju intenzivni procesi
saradnje i sukoba izmeu razliitih organa i tela ili izmeu pojedinih grupa
lanova i rukovodilaca (tendencije, frakcije), pa zato Rose-ova (1974, 335)
konstatacija o zbivanjima u britanskim partijama ima ire vaenje: Povrinska
kohezija britanskih partija odraava ravnoteu snaga koje vuku u razliitim
pravcima, pre nego jedinstveno kretanje u skladu sa jednom voljom.
Unutarpartijski sukob emo definisati kao interakciju izmeu partijskih
aktera (kolegijalnih ili inokosnih organa, tendencija, frakcija) u kojoj je
delatnost jednog aktera usmerena protiv delatnosti drugog sa ciljem da
mu onemogui ostvarivanje njegovih interesa (dobara, ovlaenja, idejnih
opredeljenja) i/ili da ga eliminie iz partije.
164
Interni konflikti zavravaju se kompromisom ili pobedom jedne strane,

posle ega esto sledi isterivanje poraenih iz partije ili je oni sami naputaju.
Da bi predupredile sporove u svom okviru ili da bi ih pacifikovale, partije
u statutarnim aktima briljivo razgraniavaju ovlaenja pojedinih aktera i
propisuju nain njihovog delovanja. Uspostavljena pravila i procedure ne daju,
meutim, uvek eljene rezultate, jer konfliktne strane ne odustaju od svojih
opredeljenja i nauma, ve nastoje da za njih dobiju oficijelnu verifikaciju
itave partije, zbog ega dolazi do sukoba. Uzroci sukoba mogu se predstaviti
irokom lepezom na ijem su jednom kraju sporovi o stratekim idejnim
opredeljenjima, a na drugom sirova borba za vie vlasti. ak i kad prihvataju
identina naelna programska opredeljenja, lanovi jedne partije ih, po
pravilu, ne interpretiraju jednoobrazno, to dovodi do sporova i nesuglasica.
Neretko programski konflikt izbija povodom izbora koalicionog partnera
i manifestuje se kao dilema oko toga da li treba izabrati programski bliu
partiju koja postavlja zahteve za vee uee u vlasti ili, pak, programski
udaljenijeg partnera koji se zadovoljava manjim udelom u plenu.
Izbijanje konflikta oko optimalne koalicione strategije verovatnije
je ako partija moe da bira izmeu vie potencijalnih koalicionih partnera,
ili, drukije reeno, ako poseduje vei koalicioni potencijal. Pomenuli smo
da primarni uzrok internog sukoba esto uopte nije u sferi programskopolitikih opredeljenja, nego u borbi izmeu pojedinaca i grupa za presti
i za vie vlasti. Ali, i takav sukob zadobija idejnu odoru, jer i nosioci
kljunih poloaja u partiji i pretendenti koji ele da ih sa njih istisnu svesno
naglaavaju programsku dimenziju da bi za svoja stanovita pridobili i
mobilisali ire partijsko lanstvo.
Programsko osporavanje partijskog vostva, idealno tipski posmatrano,
ima dva ekstremna oblika (sa mnogo meustupnjeva). Prvi oblik se zasniva na
tvrdnji da su kljune koncepcije partijskog programa pogrene (prevaziene,
zastarele), te ih treba menjati, a drugi na stanovitu da su uporine take
partijskog programa valjane, ali ih postojee rukovodstvo ignorie, izneverava
ili izdaje. Kritiare smetene na prvom polu Coser (1956) reinterpretirajui
stavove Simmel-a (1955) o unutargrupnim sukobima naziva renegatima,
a na drugom polu jereticima, to je dihotomna podela koju su Simmel,
a za njim i Coser, preuzeli iz religije. Partije se energino obraunavaju sa
renegatima, zato to oni dovode u pitanje jedinstvo organizacije, odnosno
zato to, kako lucidno uoava Coser (1956, 69-70), renegatstvo znai i
simbolizuje naputanje onih standarda grupe koji se smatraju vitalnim za
165
njeno blagostanje, ako ne i za njen stvarni opstanak. Zvui paradoksalno, ali
partije se kao i druge grupe i organizacije jo nemilosrdnije obraunavaju
sa jereticima. Objanjenje tog paradoksa je, prema Coser-u, jednostavno:
tvrdei da brane izvorne grupne vrednosti, jeretici predstavljaju permanentan
podsticaj za nove rascepe u grupi, odnosno partiji zato to oni jo uvek sa
starim drugovima dele zajednike ciljeve.
U internim konfliktima na istoj strani linije fronta najee se grupiu
rukovodioci i lanovi partije koji imaju neko (jedno ili vie) zajednikih
obeleja: vrenje istih ili slinih poslova u internoj podeli rada unutar partije,
teritorijalnu pripadnost, generacijsko obeleje itd. Kad je re o obavljanju istih
ili slinih funkcija kao cementu unutarpartijskog grupisanja, najbolja ilustracija
je obavljanje dunosti poslanika, koji po prirodi stvari deluju udrueni u
poslaniku grupu. Iako je poslanika grupa u svom radu prevashodno okrenuta
ka parlamentu, ona, kao to smo pokazali, snano utie i na partijsku organizaciju
i neretko se nalazi u hroninom sporu sa partijskim rukovodstvom. Razlika
izmeu poslanika i partijskih rukovodilaca odgovara u velikoj meri, istie
Duverger (1976, 211), razlici izmeu graana i lanova partije. Legitimitet
poslanika, sa jedne, i partijskih lidera i aktivista, sa druge strane, utemeljen je na
razliitim osnovama; kod prvih na poverenju graana izraenom na izborima,
a kod drugih na volji partijskog demosa. Prvi komuniciraju sa biraima i
sa poslanicima drugih partija, dok su partijski lideri uglavnom ogranieni na
uu publiku; lanove i rukovodioce vlastite partije. Usmerenost ka razliitim
segmentima populacije podstie dve grupe partijskih rukovodilaca da oblikuju
razliite stavove i ocene o vanim pitanjima. elei da naglasi vanost te razlike,
Robert de Jouvenel izneo je sledei stav: Ima manje razlika izmeu poslanika
dve suprotstavljene partije nego izmeu poslanika i aktiviste (militant) iste
partije (prema: Duverger, 1973, 238).
Pomenimo, takoe, da se u partijama razlike izmeu partijskog voe i
njegovog okruenja, sa jedne strane, i rukovodilaca sa niih nivoa i partijskih
aktivista, sa druge, pretvaraju neretko u napetosti i sukobe. To May (1973)
objanjava zakonom krivolinijskih razlika (law of curvilinear disparity),
po kojem partijski prvaci prvenstveno tee maksimalizaciji izbornog uinka i
zato svoja stanovita pribliavaju prosenom birau. Nasuprot tome, osnovni
cilj prvaka nieg nivoa je da utiu na partiju i na izbor kadrova, pa zato
trae uporita za svoja opredeljenja u partijskoj doktrini. Latentna napetost
izmeu partijskog prvaka (i njemu bliskog unutranjeg kruga) i aktivista
snano oblikuje odnose u partijama, jer partijski prvaci nastoje preventivno
da ogranie uticaj aktivista. Poto su pripadnici tog kruga snano zastupljeni
na zasedanjima partijskih kongresa (konferencija), partijski voa nastoji da
166
redukuje vanost kongresa smanjujui uestalost njihovog sazivanja, o emu je

ve bilo rei. Ponekad razliita teritorijalna pripadnost partijskih rukovodilaca
vrsto konvergira sa granicama konfliktnih grupa unutar partije. To nipoto
nije sluajno, jer teritorijalna pripadnost, po pravilu, oznaava i povezanost sa
spletom ekonomsko-socijalnih interesa koji su esto nepodudarni sa interesima
nekih drugih teritorijalnih celina. Razumljivo je, na primer, da funkcioneri i
lanovi partije iz primorskih regija jedne zemlje imaju vie razumevanja za
interese tih nego kontinentalnih regija, a ista pristrasnost moe se oekivati
od funkcionera i lanova partija iz brdskih u odnosu na ravniarska podruja,
kao i iz gradskih sredina u odnosu na selo i obrnuto. Latentna interesna
napetost postaje manifestna kada se organi partije bez obzira na to da li je
ona na vlasti ili u opoziciji izjanjavaju o predlogu zakona (mera) koji ima
redistributivne efekte na pomenute teritorijalne celine. Tada interesne podele
najpre podstiu unutarpartijsko grupisanje rukovodilaca i lanova koje se,
kad postoji prikladan povod (okida), pretvara u sukob.
Izvesne teritorijalne celine u datoj zemlji mogu i imati razliite politike
interese koji u federalnim i/ili decentralizovanim dravama imaju osobene
institucionalne kanale izraavanja. U takvim okolnostima, rukovodioci i
lanovi partij iz odreenih delova drave upueni su na koordiniranje svog
delovanja. Oni se, na primer, lako ujedinjuju oko zahteva da lideri partije
iz tog dela drave (republike, regiona, optine) budu to bolje predstavljeni
u centralnim organima partije ili drave (ako je partija na vlasti). Poto je
ukupan broj politikih predstavnika ogranien, vie predstavnika iz partije
sa jednog dela dravne teritorije znai da je manje predstavnika iste partije
iz drugih delova drave, to moe da podstakne nesuglasice i sporove. Stoga
nije preterano tvrditi da u federalnim i decentralizovanim zemljama postoji
permanentna napetost oko obima zastupljenosti pojedinih delova partije u
centralnim organima.
Interni konflikti ponekad dovode do rascepa i do obrazovanja novih
partija, a u nekim sluajevima i do promene tipa partijskog sistema. Dodue,
u procesu institucionalizacije partijskog sistema, broj partija i relativni odnos
snaga izmeu partija postaju sve stabilniji i, uporedo sa tim, smanjuju se anse
da se pojavi nova partija. Pojava nove partije se u pojedinim zemljama sudara sa
razliitim, teko premostivim, preprekama: snanom partijskom identifikacijom
biraa sa ve postojeim partijama, prolim traumatinim iskustvima povezanim
sa cepanjem partija (Austrija, Nemaka) i vrstim organizacionim vezama
postojeih partija sa interesnim grupama (Von Beyme, 1985, 25) i dr. U jednom
obimnom istraivanju kojim je obuhvaeno 147 izbornih nadmetanja u 14
zemalja stabilne demokratije, u razdoblju od kraja Drugog svetskog rata do
167
1990. godine, identifikovano je (Mair, 1997, 187) samo 55 sluajeva spajanja
partija ili rascepa iz kojih su nastale nove partije. Uzrok tekoa obrazovanja
novih partija u zemljama u kojima postojee partije imaju stabilnu izbornu
klijentelu lei u tome to su nove partije primorane na ekspanziju na tui
teren zbog ega, posve razumljivo, nailaze na ogoren otpor drugih partija.
Novoformirana partija je prinuena da, u kratkom roku, dostigne prag
preivljavanja, ija visina zavisi od prilika u zemlji. U postkomunistikim
zemljama poput Crne Gore, u kojima parlamentarne partije dobijaju preteni
deo sredstava iz dravnog budeta, taj prag je jednak izbornom cenzusu od
3%. Dostizanje cenzusa obezbeuje partijama parlamentarno predstavnitvo
i tedro dravno finansiranje.
Meutim, u Sloveniji je prag preivljavanja nii od izbornog cenzusa,
jer partije stiu pravo na budetska sredstva ako na izborima dobiju 1% glasova,
u Nemakoj je jo nii i iznosi samo 0.5%, dok je pravo na uee u raspodeli
mandata vezano za zadobijanje u Sloveniji 4%, u Nemakoj 5% glasova. S
obzirom na mnoinu uzroka, vrstu ishoda i efekata internih konflikata, postavlja
se pitanje da li je uopte mogue apstraktno oceniti njihov znaaj. Prihvatljiv
odgovor na to pitanje daje Von Beyme (1985, 232), po ijem miljenju znaaj
internih sukoba zavisi od uticaja koji oni (konflikti V.G.) mogu imati na
unapreenje interne demokratije. Uticaj je pozitivan ako interni konflikti
oznaavaju poveanje uticaja lanstva na rukovodstvo a negativan ako do
takve promene ne doe.
Interni konflikti uestalo su izbijali u tek obrazovanim partijama
postkomunistikih zemalja centralne i jugoistone Evrope, a njihov epilog
ponekad je bio dezintegracija partije. Pomenimo, na primer, da se 6 partija
predstavljenih u maarskom parlamentu posle prvih izbora 1990. godine raspalo
pre drugih izbora (1994) na 17 organizacija. U Poljskoj je na izborima 1991.
godine uestvovalo 9 partija koje su tvrdile da potiu iz Solidarnosti, do ijeg
je raspada prethodno dolo. U ekoj su izmeu juna 1992. i maja 1996. godine
prestale da postoje 4 od 9 partija zastupljenih u ekom nacionalnom savetu.
U Crnoj Gori se iz DPS-a 1997. godine otcepio SNP, koji je do izbora 2006.
predstavljao drugu po snazi parlamentarnu partiju (iza DPS-a). Do rascepa je
dolo i u NS 2001. godine, kada je obrazovana SNS. U Crnoj Gori izvesnog
uspeha imale su i novoformirane partije, emu u prilog govori podatak da je
partija Pokret za promene (PzP), obrazovana 2006, na parlamentarnim izborima
iste godine zadobila 11 mandata (13,5%). U Srbiji je, takoe, partija G17
plus,formirana u decembru 2002, ostvarila zavidan uinak na parlamentarnim
izborima odranim 2003. godine (34 mandata ili 13,6%).
168
5.4.2 Od tendencije do frakcije

Za oznaavanje oblika supstranakog organizovanja koriste se razliiti
termini: fakcije, tendencije, frakcije, klike, krila, koterije, grane itd. Pojedini
pisci koriste re fakcija kao sinonim za frakciju (npr. Rose 1974, 320-321;
Von Beyme 1985, 225). Barker (1959, 160) insistira na tome da fakcije (za
razliku od partija) nisu dobrovoljne organizacije i da karakteriu politiki
ivot srednjovekovnih italijanskih gradova, u kojima su interfakcijski sukobi
reavani nasiljem. Moda je rairena negativna vrednosna konotacija termina
fakcija posledica iroko prihvaenog Burke-ovog gledita (1861, 134) da
se pod fakcijom podrazumeva organizacija ija je aktivnost podstaknuta
iskljuivo gramzivim, egoistikim ciljevima, pri emu je, u kontrapoziciji
sa fakcijom, citirani pisac definisao partiju na sledei nain: Partije su
skup ljudi ujedinjenih da zajednikim nastojanjem unaprede nacionalni
interes prema principu oko kojeg su saglasni. Sredinom devetnaestog
stolea, Blunli (1980, 9), poput Burke-a, vidi u partijama samo instrument
za unapreivanje opteg interesa. On pie: Mi govorimo o politikoj
partiji kad je ona zadahnuta kakvim politikim naelom i kad ima svoju
politiku tenju. Politiki je, pak, u punom i pravom smislu te rei samo
ono to stoji na egzistenciji drave i to se po tome sa dravom slae,
samo ono to slui optem blagostanju. Ako to nije sluaj, ako partija
tei uim (samoivim) interesima, izopaava se, veli Blunli, u fakciju.
Ovo je primer moralistikog pristupa, u kojem Blunli, kao i mnogi pisci
krajem osamnaestog i poetkom devetnaestog stolea, identifikuje partiju
sa dobrom, a fakciju sa zlom. Sartori (1976, 73) pravi osobenu pojmovnu
distinkciju; on govori o fakciji kao skupini osobene moi, o frakciji kao o
optoj, nespecifikovanoj kategoriji stranakog grupisanja, dok tendencijom
oznaava skupinu lanova partije koji dele osoben set stavova.
Pojedini pisci nastoje da povuku vrstu granicu izmeu frakcija i
drugih grupa koje se obrazuju u partijama. Radomir Luki (1966, 38) na
primer, razlikuje frakciju od klike po tome to je frakcija vezana ideologijom,
dok je lini interes cement jedinstva klike. Povrh toga, belei Luki
(1966, 38), klika po pravilu nije organizovana dok frakcija po pravilu
jeste. Usled toga, klika se trudi da sakrije svoje postojanje od javnosti dok
frakcija deluje javno.
Mi, meutim, mislimo da nijedan od ponuenih kriterija ne moe da
169
izdri kritiko ispitivanje. Prvo, kao to smo prethodno naglasili, ideologija
i interesi idu zajedno u procesu stvaranja posebnih grupa u partijama.
Dodue, bilo koji od ta dva elementa (lini interes, ideoloke razlike) moe
se pojaviti sam i motivisati pojedince da formiraju frakciju, ali nakon toga
pridolazi i drugi; interesi nalaze ideoloku racionalizaciju, a ideoloke razlike
zadobijaju interesno utemeljenje. Sa druge strane, Lukieva formulacija
(po pravilu) odve je fleksibilna i doputa da postoje i organizovane klike
i neorganizovane frakcije. Ostaje trei momenat razlikovanja frakcija i klika
koji pominje Luki: javno ili tajno delovanje. Mislimo da je to krhka i slaba
osnova razlikovanja. Priznanje aktera da deluju kao frakcija ili odbijanje
da to priznaju nita u stvarnosti ne menja; to, zapravo, zavisi od taktikih
procena pripadnika frakcije, ali se nipoto ne moe smatrati pouzdanim
pokazateljem o njenom (ne)postojanju.
Rose (1964, 37) uspostavlja razliku izmeu frakcije kao samo
upravnog organizovanog tela sa izvesnom merom kohezije i discipline i
tendencije kao stabilnog skupa stavova, a ne stabilne grupe politiara.
Ovde je, po naem miljenju, re o znaajnoj razlici, koju emo iskoristiti
za distinkciju tendencija i frakcija, ostavljajui po strani druge nazive
za oblike unutarpartijskog organizovanja da bismo izbegli teko reive
pojmovne i terminoloke nesporazume. Pod tendencijom podrazumevamo
grupu labavo strukturisanih partijskih lanova koja se u svom delovanju
rukovodi osobenom idejom vodiljom (novom idejom ili, ee, novom
interpretacijom ranije prihvaene ideje) prema kojoj ostalo lanstvo ili
neki njegovi delovi izraavaju rezerve.
Tendencije prerastaju u frakcije kada organizacione veze izmeu
njihovih lanova dostignu kritinu gustinu i stabilnost i kada se jasno
izdvoji pojedinac (ili grupa) koji koordinira akcije ostalih. U stvari, tendencije
su etapa u nastanku frakcija. Ovako shvaene tendencije postoje i u
najmonolitnijoj partiji, a pod kojim uslovima se transformiu u frakciju
pokuaemo da odgovorimo na stranicama koje slede. Tendencije odgovaraju
potrebi decentralizacije partija, koja je, prema Meynaud-u (1965, 75), rezultat
dveju vrsta uzrok. Prvi su ideoloki; tendencije obezbeuju partiji veu
fleksibilnost u odreivanju programskih stanovita. Drugi uzroci tiu se
sastava lanstva; postojanje tendencija olakava u istoj partiji koegzistenciju
razliitih socioprofesionalnih grupa.
Nasuprot tendencijama, frakcije su stabilno organizovane grupe
rukovodilaca i lanova koje nastoje da ostvare neke parcijalne ciljeve u
170
partiji, bez obzira na to da li su statutarno dozvoljene ili ne (Goati, 1984,

209-219). Kod frakcija uvek je re o trajnim a ne o ad hoc grupisanjima;
pripadnici frakcija svesni su svojih osobenosti u odnosu na druge frakcije.
Na slian nain frakciju definie Zuckerman (1972, 430), naglaavajui da
je to strukturisana grupa u politikoj partiji koja tei, kao minimum, da
upravlja ili da utie na upravljanje partijom, a skoro identino odreenje
prihvataju Ranney and Kendall (1956, str. 126).
Sartori (1976, 73) deli frakcije na personalne, koje slede jednog
neprikosnovenog lidera, i konfederativne ili koalicijske frakcije, koje, umesto
jednog generala, imaju na elu mnotvo pukovnika. S obzirom na ulogu
koju vre u partiji, citirani pisac na istom mestu razlikuje frakcije bandwagen
tipa , koje su spremne da se pridrue pobediku u unutarstranakim
obraunima i zadovoljavaju se malim nagradama, veto-frakcije, kojima je
cilj opstrukcija donoenja odluka, i, najzad, frakcije usmerene na zauzimanje
vlasti i nametanje vlastite politike itavoj frakciji. Svi tipovi frakcija koje
nabraja Sartori obuhvaeni su naom prethodno iznetom definicijom. Ovaj
autor, takoe, naglaava da u partijama, pored pripadnika tendencija i frakcija,
deluju i nesvrstani lanovi (koji se iskljuivo identifikuju sa stranakom
platformom i ne manifestuju parcijalnu lojalnost prema tendencijama
ili frakcijama), kao i atomizovani delovi stranke koji se sastoje od malih
skupina lanova koji krue oko pojedinih partijskih voa. Nesvrstani
lanovi i/ili atomizovano podruje (u partiji V.G.) mogu delovati kao
skupine za podrku i postati najtraenije karte u igri, s obzirom na to da
mogu poremetiti postojeu ravnoteu izmeu stranake veine i manjine.
Smatramo da je ovde re o dragocenom uvidu koji obavezno treba uzeti
u obzir u analizi internih procesa u partijama.
Ponovo naglaavamo da odsustvo odredaba u partijskim statutima o
frakcijama, pa ak i zabrana frakcija, ne mogu da spree njihovo formiranje.
Kada frakcija nastane via facti, iako to statut ne dozvoljava, partijsko
rukovodstvo suoava se sa dilemom izmeu preutnog pristajanja na novo
stanje stvari ili/i eliminacije pripadnika frakcije iz partije, posle ega oni
najee obrazuju novu partiju. U opredeljivanju za neku od navedenih
opcija partijsko rukovodstvo moe, na osnovu cost and benefit analize,
da proceni da je teta od cepanja partije izraena naroito u gubljenju
kritine mase glasova za dostizanje izbornog cenzusa ili za uspostavljanje
vladajue koalicije vea od prihvatanja frakcije i da se, zbog toga, odlui
za institucionalizaciju ili bar preutno prihvatanje faktikog stanja. Za prvu
171
opciju opredelio se u Srbiji DS, koji, poetkom 2005. godine, nije prihvatio
obrazovanje Liberalno-demokratske frakcije (LDF), a njene lidere (na
elu sa edomirom Jovanoviem) iskljuio je iz partije. Na slian nain
reagovale su sve relevantne partije Srbije i onemoguile institucionalizaciju
frakcija. Otar antifrakcijski stav zauzelo je i rukovodstvo Unutranje
makedonske revolucionalrne organizacije Demokratske zajednice za
nacionalno jedinstvo (UMRO-DZNJ), kada su u toj partiji, od 2003.
do 2005. godine, poele da se uobliavaju frakcije. Rukovodstvo je na to
uzvratilo iskljuivanjem iz partije frakcijskih lidera, nakon ega je nastalo
pet novih partija (iljanovska-Davkova, 2005). Drugaiju opciju prihvatilo
je rukovodstvo vladajue Socijaldemokratske partije u Rumuniji u prolee
2004. godine, kada je izbio interni konflikt u toku kojeg su nastale dve
frakcije; prvu je predvodio premijer i predsednik SDP-a Adrian Nastase, a
drugu predsednik Rumunije i najuticajnija linost u partiji Roman Iliesku.
Sredinom iste godine, izmeu sukobljenih frakcija postignut je modus
vivendi oko kljunih kadrovskih reenja (Popa, 2004, 4), to se moe
smatrati vanim korakom ka statutarnom priznavanju frakcija.
U nekim partijama f rakcije ostvaruju izuzetno visok stepen
samostalnosti, to se ogleda u posedovanju vlastitih izvora finansiranja
i u organizovanju, mimo partijskog vrha, izbora za rukovodee organe
frakcije. Kao primer za to navodimo Socijalistiku partiju Italije (SPI)
i Demohriansku partiju Italije (DHPI). U SPI, poetkom ezdesetih
godina dvadesetog stolea, delovalo je sedam, a u DHPI, pred Kongres
1972. godine, aktivno je bilo devet frakcija. U Laburistikoj partiji Velike
Britanije deluju, dodue manje, brojne frakcije. Leva frakcija te partije
(left-wing) bila je, sredinom prolog stolea, ak podeljena unutar sebe u
pogledu krupnih pitanja: dravne intervencije u privredi, politike dohodaka
i intenziteta saradnje Vlade i Trejdjuniona. Slina je situacija sa desnom
frakcijom (right-wing), koja se od poetka 1981. godine odvojila od
Laburistike partije i formirala novu stranku. Povod za njeno odvajanje
prvi put u istoriji laburista jeste promena u nainu izbora lidera stranke,
kojom je parlamentarna grupa stranke izgubila pravo da sama bira lidera.
Umesto jednostrane odluke parlamentarne grupe, lidera LP od 1981. godine
(kao to smo naveli u glavi IV ) bira meoviti organ koji ine jednak broj
predstavnika Trejdjuniona, parlamentarne grupe i partijske organizacije.
Frakcije ponekad sarauju bez posredstva centralnog rukovodstva sa
frakcijama drugih partija. Tako su neke frakcije Socijalistike partije Italije,
172
Republikanske partije Italije i Radikalne partije organizovale, ezdesetih

godina prolog veka, zajednike kongrese sa listom Il Mondo. U Liberalnodemokratskoj partiji Japana (LDP) podela na frakcije, od sredine pedesetih
pa do poetka devedesetih godina dvadesetog stolea, bila je tako vrsta
da je borba izmeu frakcija liila na borbu partija. Za opisivanje frakcija,
mediji u toj zemlji koristili su vojnu terminologiju: divizija, general,
generaltab itd. (Leiserson, 1968). Bavei se Demohrianskom partijom
Italije (DHPI) i LDP Japana istraivai su se suoavali sa teko reivom
dilemom: da li su te partije, pojedinano uzev, jedinstvene organizacije ili,
pak, osoben partijski sistem?
Za razliku od velikog broja partija zemalja stabilne demokratije u
kojima su frakcije prihvaene kao oblik unutarpartijskog organizovanja i
delovanja, u postkomunistikim zemljama centralne i jugoistone Evrope,
ukljuujui Crnu Goru, statuti relevantnih partija izriito zabranjuju
obrazovanje frakcija ili se o tome explicit ne izjanjavaju. Primera radi, o
odnosu makedonskih partija prema frakcijama jedan poznavalac je zabeleio:
Prolo je petnaest godina od kad je ustanovljen partijski pluralizam, ipak
izgleda da duh ,demokratskog centralizma kao Lenjinovog principa za
navodnu ,ravnoteu slobode i debate i vrstog ,jedinstva akcije, jo uvek ivi
u naim partijama (prema: Siljanovska-Davkova, 2005, 2). U retke partije
koje odstupaju od zabrane formiranja frakcija treba ubrojiti SDP Hrvatske
i Udruenu lista socijaldemokrata Slovenije koje omoguavaju delovanje
politiko-programskih struja, odnosno funkcionalno organizovanje
interesnih grupa u stranci. Toj malobrojnoj grupi pripada i Socijalistika
partija Albanije, koja je u statutarnom dokumentu usvojenom u maju
2005, dopustila prerastanje u frakciju svakoj tendenciji koja na internim
partijskim izborima dobije vie od 20% glasova. Ako do toga doe, frakcija
zadobija pravo da bude predstavljena u svim partijskim forumima u kojima
se donose odluke u proporciji sa svojom numerikom snagom.
5.4.3. inioci nastanka

Dakle, postojanje frakcija pouzdan je pokazatelj sukoba unutar partije,
pa zbog toga svi inioci koji podstiu sukobe o kojima je prethodno bilo
rei pospeuju obrazovanje frakcija. Te inioce emo uslovno podeliti na (a)
endogene, koji se tiu svojstava same partije, i (b) egzogene, vezane za kontekst
173
u kojem partija deluje. Osim toga, kao to smo prethodno konstatovali, na
obrazovanje frakcija bitno utie konstantna ambicija partijskih rukovodilaca
koji ne zauzimaju elnu poziciju da poveaju svoju mo nautrb partijskog
voe i da ga zamene; nezadovoljene ambicije su, dakle, invarijantni i
sveprisutni pokreta frakcijskih podela.
Od endogenih varijabli ovom prilikom emo pomenuti:
- socijalnu nehomogenost partijskog lanstva;
- stepen (de)centralizacije unutranje organizacije;
- tip izbornog sistema u partiji;
- postojanje kolektivnih lanova, i
- okolnost da je partija obrazovana fuzijom vie organizacija.
U pogledu socijalnog sastava partije ini se sasvim osnovanom hipoteza
da e, ukoliko je partija sastavljena od socijalno-ekonomski heterogenih grupa
lanova, potreba predstavljanja i unapreenja razliitih interesa tih grupa
delovati kao podsticaj partiji da svoja opredeljenja uopteno definie, to e
pokrenuti pojedine grupe da konkretno odrede vlastite interese i udrue se u
frakciju radi njihove odbrane unutar partije. Ali, dostupna injenina graa
ne podrava tu hipotezu. Zuckerman (1972, 435-36) je, na primer, ubedljivo
pokazao da se frakcije u Demohrianskoj partiji Italije ne formiraju po
liniji interesne, odnosno klasno-slojne podele. Postojanje frakcija u DHPI
Zuckerman objanjava tzv. klijentelizmom, tj. okolnou da su lanovi
frakcija ekonomsko-socijalno zavisni od lidera. A lideri, na svim nivoima
partijske piramide (nacionalnom, regionalnom, komunalnom), ljudi su vieg
socijalnog statusa u odnosu na lanove. Prema tome, linija klasno-slojne
podele u toj partiji ne prolazi izmeu frakcija, nego kroz njih, delei ih na
pripadnike vie klase (lidere) i niih klasa (lanove). Ni nalazi zanimljivog
empirijskog istraivanja iz 1970. godine kojim su obuhvaeni delegati 38.
kongresa SP Italije (oktobar 1968) nisu pokazali vrstu korelaciju izmeu
socijalno-ekonomskog poloaja lanova i pripadnosti frakcijama u toj partiji.
Naime, empirijski rezultati ne potvruju postojanje statistiki znaajne veze
ni izmeu pripadnosti lanova SPI pojedinim partijskim frakcijama i nekog
od sledeih obeleja ispitanika: profesionalne aktivnosti, uzrasta, porodinog
porekla, regionalne pripadnosti i prirode politikog iskustva. Ali, zauzvrat,
istraivanje je potvrdilo pretpostavku da su frakcije u SPI veoma vrste i
da su zasnovane na relativno konzistentnim opredeljenjima po kojima se
njihovi pripadnici izmeu sebe jasno razlikuju. Autori ovog istraivanja
174
(Spreafico e Cassola, 1970, 716) saoptavaju to na sledei nain: Bilo da se

radi o glavnim temama o kojima je Kongres raspravljao ili o itavoj seriji
ekonomskih problema, orijentacije (ispitanika V. G.) postaju koherentno
umerenije ako idemo od levice ka desnici rasporeda (schieremento). U
pogledu prirode reforme italijanskog drutva, ije ostvarivanje podravaju,
delegati desnih frakcija trae preteno ekonomske i socijalne reforme u
okviru sistema, dok oni orijentisani vie levo trae, naprotiv, duboku reviziju
politikog poretka i ustrojstva.
Razliita askriptivna svojstva lanova partija podstiu, u odreenim
okolnostima, uspostavljanje frakcija. U socijalno heterogenoj Belgiji pripadnici
flamanske i valonske etnike zajednice delovali su do kraja ezdesetih godina
prolog stolea u naglaeno autonomnim frakcijama istih partija, koje su
pod uticajem sve veih politikih tenzija (prvenstveno oko statusa Brisela)
prerasle u samostalne partije. Istini za volju, ovde nije re o vrstom pravilu,
jer u nekim zemljama askriptivna svojstva imaju relativno mali uticaj na
partijsku afilijaciju. Dobar primer za to je socijalno heterogena Crna Gora u
kojoj neke relevantne partije, poput DPS-a, SDP-a, LSCG-a (do prestanka
postojanja), imaju meovitu etniko-versku strukturu (Goati, 2000) lanova
i pristalica, ali to nije bio uzrok nastanka frakcija.
Na postojanje frakcija bitno utie stepen decentralizacije; ako je
partija sasvim labavo organizovana ona, zapravo, deluje kao zbir frakcija.
U partijama u kojima je naglaena mo viih organa u odnosu na nie i u
kojima su statutarno onemoguene horizontalne veze izmeu pojedinih
delova, manje su mogunosti formiranja frakcija. Ali i ovde je re samo o
uticaju, a ne o uzrono-posledinoj vezi jer, kao to smo istakli, statutarna
zabrana frakcija ne moe da prevlada unutranje rascepe. O tome svedoi
Komunistika partija Finske, u kojoj su sedamdesetih godina dvadesetog
stolea, uprkos statutarnoj zabrani, delovale dve frakcije koje se oznaavaju
kao demokratska veina i dogmatska manjina. Dodue, takva situacija nije
omoguena samo tolerantnou veine ve i uvaavanjem znaaja velikog
suseda (SSSR), koji je podravao manjinsku frakciju.
Naroiti uticaj na obrazovanje frakcija Sartori (1976, 97), s pravom,
pridaje izbornom sistemu u partiji. Za karijerno usmerenog politiara
unutarstranaki izborni aranmani ine puteve do poloaja ili njegove
staze do uspeha. Uostalom, nain raunanja i vrednovanja glasova odluuje
o tome ko je pobedio. To implicira, najpre, da je varijabla izbornog sistema
mnogo vanija u unutarpartijskim pitanjima nego drugde. To implicira i da
175
je varijabla izbornog sistema najvitalniji deo ,unutranjeg ureenja stranke;
kad doe do glasanja, kocke su baene, a svi uesnici ivotno su zainteresovani
da se potuju pravila. Prema hipotezama Sartorija veinski sistem izbora
partijskog rukovodstva odrava postojee frakcije, dok proporcionalni izborni
sistem olakava odravanje postojeih frakcija i podstie nastanak novih.
Dobar primer za to su Ujedinjena socijalistika partija (PSU) i Socijalistika
partija (SFIO), sredinom sedamdesetih godina u Francuskoj, u kojima je
proporcionalna formula u izboru rukovodeih organa snano uticala na
porast broja frakcija.
Ako partija, pored individualnih, ukljuuje i kolektivne lanove
(sindikati, organizacije omladine, ena), moe se oekivati da se lideri tih
organizacija unisono zalau za odreene interese i ideje koje nemaju uvek
podrku ostalih lanova rukovodstva, to pospeuje nastanak tendencija i
frakcija. Neke partije Crne Gore, kao to smo prethodno naveli, predviaju
posebne organizacione forme u koje su ukljueni mladi i ene, ali to nije imalo
znatnijeg uticaja na interne odnose unutar partija. Objanjenje za to treba,
verovatno, traiti u kratkoj istoriji tih formi organizovanja (3-5 godina),
zbog ega nisu imale vremena da uvrste vezu sa svojom bazom, niti da
naglase svoje osobenosti u odnosu na ostale partijske organe. Najzad, kao
katalizator nastanka frakcija deluje nain nastanka partije (genetski kod).
Ako je obrazovana fuzijom manjih partija, vea je verovatnoa da e te partije
nastaviti da deluju u obliku frakcija. Dobar primer za to su Laburistika
partija u Izraelu i Liberalno-demokratska partija Japana, koje su formirane
fuzijom vie stranaka. Bive stranke zadrale su u novim organizacijama, u
obliku frakcija, visoki stepen autonomije.
U egzogene varijable nastanka frakcija svrstaemo:
- broj partija u sistemu;
- relativnu snagu partije u odnosu na ostale partije;
- stepen u kojem partija konkurie sa drugim partijama za istu
izbornu klijentelu, i
- zadobijanje ili gubitak vlasti i izborni neuspeh.
Logino je pretpostaviti da je raznovrsne interese mnogobrojnih
drutvenih slojeva i grupa lake izraziti preko postojeih partija u viepartijskim
nego u dvostranakim sistemima, u kojima su stranke prinuene da u procesu
agregacije eliminiu mnoge parcijalne interese drutvenih subjekata. Na osnovu
toga moe se pretpostaviti da je u viepartijskim sistemima manja potreba
176
unutarstranakog organizovanja (tendencije, frakcije) nego u dvostranakim

sistemima. Ali, ni u ovom sluaju iskustvena graa ne potkrepljuje navedenu
hipotezu; frakcijske podele tradicionalno su naglaenije, na primer, u Italiji
i Finskoj, koje imaju viepartijske sisteme, nego u Velikoj Britaniji, u kojoj
je na snazi dvopartijski sistem. Intervenirajua varijabla koja objanjava
izostanak oekivane veze su snane i dobro organizovane interesne grupe,
koje u Velikoj Britaniji deluju kao funkcionalni ekvivalenti partija.
I u dvostranakom sistemu sa izrazito decentralizovanim partijama,
kakav postoji u SAD-u, relativno su slabi pritisci za obrazovanje frakcija.
Komparativni pregled frakcija u Demokratskoj i Republikanskoj stranci
SAD-a u pojedinim federalnim dravama pokazuje da su frakcijske borbe
znatno intenzivnije u dravama u kojima te stranke (Republikanska ili
Demokratska) imaju dominantan poloaj nego u onima gde su snage stranaka
izjednaene. Na osnovu toga Key (1953, 289-291) iznosi izazovnu hipotezu
da je postojanje frakcija rezultat nepostojanja konkurencije izmeu partija
ili je ona nepotpuna. ini nam se da ta hipoteza (formulisana za SAD)
ima ire vaenje, jer istie u prvi plan jo jedan vaan inilac koji podstie
frakcijske podele: nadmoan poloaj partije u partijskom sistemu. Tome
u prilog govore primeri Italije i Japana od kraja Drugog svetskog rata do
poetka devedesetih godina prolog stolea, gde su permanentne frakcijske
borbe unutar politiki dominantne DHPI, odnosno LDP, inile okosnicu
politikog ivota, o emu je ve bilo rei. Indikativno je da je u DPS-u,
takoe, dolo do formiranja frakcija i do rascepa 1997. godine, nakon to
je ta partija ostvarivala apsolutnu dominaciju u politikom ivotu Crne
Gore (na parlamentarnim izborima 1996. godine osvojila je 51,2% glasova
i 63,4% mandata).
Na verovatnou obrazovanja frakcija u odreenoj partiji utie (ne)
postojanje drugih partija koje se bore za istu izbornu klijentelu. Ako postoji
konkurencija za isto birako telo, vea je verovatnoa da e partija odoleti
frakcijskim podelama i sauvati homogenost. Nasuprot tome, ako partija nema
konkurenta u svom izbornom lovitu, njena interna homogenost slabi i lako
nastaju frakcije. Sartori (1976, 85) to ovako sumira: Ako stranka iz bilo
kojeg razloga smatra da je u izborno sigurnoj situaciji, stranaku jedinicu
i jedinstvenost, po pravilu, zamenjuje stranaka razjedinjenost.
Promena poloaja partije u sistemu, tanije reeno pretvaranje opozicione
partije u vladajuu i vice versa deluje, takoe, kao katalizator formiranja
frakcija. Ulazak opozicione partije u vladu znai promenu vanosti poslanikog
177
kluba u odnosu na centralno partijsko rukovodstvo, to moe da bude inicijalna
kapisla za obrazovanje frakcija. Slian efekat moe da proizvede i eliminacija
partije iz vlade, jer tada jaa partijsko rukovodstvo nautrb vladavinskog lica
partije. Napomenuli smo da upravo oko odluke partije da ue u koalicionu
vladu posebno ako je ine programski heterogeni partneri neretko izbijaju
unutarpartijski sporovi izmeu dva tipa rukovodilaca, programskih istunaca
i politikih realista. To podstie pripadnike obeju suprotstavljenih grupa da
pojaavaju meusobne veze i koordiniraju aktivnost, to, zapravo, olakava
transformaciju tendencije u frakciju.
Odluka o stupanju u vladavinski aranman imala je, na primer,
dezintegrativne efekte na etniku Maarsku zajednicu u Rumuniji (MZR). Ta
partija je 2001. godine podrala Vladu Socijaldemokratske partije, ne ulazei
sama u Vladu, to je podstaklo podelu MZR na reformistiko i umereno krilo
(Popa, 2004, 10). Identian efekat imala je u Srbiji odluka SPO-a o ulasku
u manjinsku vladu Srbije obrazovanu u martu 2004. godine. Takva odluka
doneta je veinom glasova Glavnog odbora SPO-a, uz snano agitovanje
pripadnika parlamentarne grupe, uprkos negativnom stavu dela rukovodstva
na elu sa predsednikom stranke Vukom Drakoviem. Spor je nastavljen
tokom 2004. godine kao frakcijska borba iji je epilog izbacivanje (poetkom
2005) veine lanova (9 od 13) parlamentarne grupe iz partije.
Najzad, izborni neuspeh partije stvara pogodnu atmosferu za frakcijske
podele. U gubitnikoj partiji pojaavaju se sumnje u sposobnost voe da
ostane na elu partije. To esto, u javnim nastupima, iznose pojedini pripadnici
rukovodeeg kruga, na ta se u voinu odbranu stavljaju drugi partijski
funkcioneri. Dobra ilustracija za to su interne turbulencije u VMRODPMNE-u posle neupeha na parlamentarnim izborima u Makedoniji 2002.
godine. Nakon toga, voa i osniva stranke Ljupo Georgijevski podneo je
ostavku, a na mesto predsednika izabran je Nikola Gruevski. Tada su dva lana
rukovodstva (Dosta Dimovska i Marjan orev) zahtevali da im se omogui
obrazovanje frakcije u okviru partije, to im rukovodstvo nije dozvolilo. Kao
odgovor na to, Dimovska je sa grupom istomiljenika obrazovala Pokret za
evroatlansku Makedoniju, kao prvi korak ka obrazovanju nove partije. Interni
potresi u VMRO-DPMNE-u, podstaknuti izbornim porazom, nisu time
zavreni, nego su nastavljeni razmiricama izmeu novoizabranog predsednika,
sa jedne strane, i Izvrnog odbora i parlamentarne grupe, sa druge strane.
Jedan deo lokalnih organizacija predlagao je sazivanje partijskog kongresa,
a drugi deo je zahtevao da Izvrni komitet preuzme kljunu ulogu u partiji.
178
Poetkom 2004. godine Centralni komitet stao je na stranu predsednika

stranke i podrao njegovu nameru da proiri broj lanova Izvrnog komiteta
(to je doputeno po Statutu VMRO-DPMNE-a). Jo dramatiniji epilog
imao je u Bugarskoj teak izborni poraz vladajueg Saveza demokratskih snaga
(SDS) na parlamentarnim izborima 2001. godine. Posle toga intenzivirane
su frakcijske podele, koje su se zavrile rascepom SDS-a na tri partije
(Karsimeonov, 2004, 10-11).
5.4.4 Efekti delovanja

Stav doktrine prema frakcijama bio je dugo izrazito kritian, naroito
kod zagovornika lenjinistike koncepcije partije proletarijata, po ijem
uverenju frakcije neizbeno slabe revolucionarnu partiju u njenoj tenji za
uspostavljanjem socijalistikog poretka. Autori izvan lenjinistike interpretacije
marksizma znatno obazrivije i uravnoteenije ocenjuju ulogu frakcija. Von
Beyme (1985, 238) naglaava, na primer, da frakcije spreavaju partijske
lidere da monopolizuju kanale komunikacija u partiji, kao to se Michels
bojao da e initi. Prema nekim autorima, frakcije usporavaju centralizaciju
partije (Meynaud, 1965, 78). Postojanje frakcija deluje podsticajno na interni
dinamizam i omoguuje bolji uinak partije u politikom ivotu. Takvu
hipotezu, u pogledu Socijalistike partije Francuske krajem dvadesetog veka
ubedljivo je obrazloio Sforza (2002).
Pomenuli smo da se u nekim zemljama, poput Japana i Italije, vie
decenija nisu smenjivale na vlasti razliite partije, ve koalicije frakcija iz
istih partija: DHPI i LDP. Michael Leiserson (1968) je na osnovu analize
delovanja LDP-a od 1956. do 1966. godine uoio izvesne pravilnosti u
obrazovanju frakcijskih koalicija. Za razliku od Riker-a, Panebianco-a i Von
Beyme-a, koji su kao to smo pokazali partiju posmatrali kao jedinicu
analize, Leiserson smatra da taj status ima partijska frakcija. To nije proizvoljna
ocena, nego stav vrsto zasnovan na delovanju LDP, koja je, u razdoblju u
kojem je taj autor analizira (a i kasnije, sve do poetka devedesetih godina),
vladala Japanom kao konfederacija frakcija iji se broj kretao od 7 do 10.
Najvanija mesta u japanskoj vladi pripadala su, na sukcesivnim izborima,
veinskoj koaliciji frakcij unutar LDP-a, iji je kandidat bivao izabran na
konvenciji za partijskog predsednika (sa dvogodinjim mandatom). U toj
zemlji promenjeno je, u posmatranom razdoblju, 9 vlada, to je Leiserson-u
179
obezbedilo dovoljnu empirijsku podlogu za formulisanje teorije koalicionog
ponaanja frakcija, poput teorije o koalicionom ponaanju partija, o kojoj
je bilo rei u III glavi.
Odnosi izmeu partija i izmeu partijskih frakcija mogu biti slini, ali
ne identini, prvenstveno zbog toga to izmeu partija postoje, po pravilu,
vee programsko-politike razlike nego izmeu frakcija iste partije, pa je
u odnosima izmeu frakcija mogue uzeti samo njihovu veliinu a ne i
politiku distancu. Naglaavamo po pravilu, ali ne uvek; na opreznost
u tom pogledu podstie prethodno opisani primeri DHP Italije i LDP
Japana, unutar kojih nije sasvim izvesno da je ideoloki spektar bio ui nego
u partijskim sistemima dveju zemalja. Poto je delovanje frakcija u DHPI
i LDPJ bio predmet minucioznog praenja i briljivih analiza, izneemo
ukratko najvanije uvide i ocene do kojih su doli istraivai.
Analizirajui interne odnose u DHPI, posebno aktivnost frakcija te
partije u razdoblju izmeu 1946. i 1965. godine, Zariski (1965, str. 3-34)
je zapazio da su se u tom periodu oitovali sledei fenomeni: (1) Poveanje
broja frakcija koje se bore za kontrolu nad partijom; (2) Postojanje frakcija
je u najveoj meri uslovljeno sukobima izmeu vodeih linosti, a manje
principijelnim razlozima; (3) Stalno zamuivanje linija podele izmeu
raznih frakcija, mada je uvek mogue identifikovati politiku liniju koju
zastupa dva ili vie blokova frakcija; (4) Nepostojanost frakcijskih lidera i
sledbenika koja se ogleda u estim prelascima iz jedne frakcije u drugu; (5)
Mali stepen frakcijske kohezije i kontinuiteta; esti su sukobi unutar frakcija
i stvaranje novih frakcija; (6) Slabljenje partijske discipline i labavljenje
kontrole centralnog rukovodstva nad delovanjem frakcija; (7) Sve vea uloga
parlamentarne grupe u oblikovanju partijske politike i, najzad, (8) Pojava
lidera koji vre posredniku ulogu u interfrakcijskim konfrontacijama.
U analizi koalicionog ponaanja frakcija LDPJ, Leiserson (1968,
773-74) je formulisao sledee pretpostavke: (1) Akteri znaju kakvi su mogui
rezultati i rangiraju ih kao vie i manje poeljne; (2) Koalicija frakcija kontrolie
naknade (payoffs) svojim lanovima, jer oni ne mogu do njih da dou bez
lanstva u koaliciji, i (3) Koalicija frakcija je vredna formiranja, jer su bez
nje akteri na gubitnikoj strani. Na osnovu iznetih pretpostavki Leiserson
naglaava da se, pod uslovom konstantnog zbira (constant-sum), moe
oekivati obrazovanje minimalne pobednike koalicije, precizirajui da je to
koalicija koja bi postala gubitnika ako bi bilo koji lan napustio koaliciju.
Ovaj autor obrazlae formiranje minimalne pobednike koalicije lakim
180
pregovaranjem sa manjim brojem lanova i veim prednostima za uesnike

u sluaju pobede. Osim toga, Leiserson navodi jo tri pravila koalicionog
ponaanja partijskih frakcija. Prvo, unutar pobednike koalicije raspodela
plena ostvaruje se u skladu sa teinom svakog lana; drugo, kada je broj
potencijalnih partnera veliki, koalicija e biti obrazovana od najmanjeg
mogueg broja aktera; i tree, prethodno navedena pravila nee vaiti ako
doe do promene odnosa snaga zbog raspada neke frakcije ili zbog rezultata
parlamentarnih izbora.
VI DEO
Finansijsko poslovanje partija
Da bi ostvarivale svoju ulogu u politikom ivotu, partije moraju da
raspolau znaajnim novanim resursima. U stvari, partijama je potreban stalni
priliv novanih sredstava, iji iznos zavisi od veliine i tipa partije, brojnosti
stanovnitva i prostranstva zemlje, vertikalne decentralizacije, odnosno broja
nivoa na kojima se biraju politiki predstavnici, broja organizacionih nivoa
same partije, tipa izbornog sistema i dr. Korienje novca od strane partija
u izbornim nadmetanjima nije uvek u skladu sa demokratskim principom
jedan ovek jedan glas, jer upotreba novca kao politikog resursa
uvodi volens-nolens nejednakost pri raspodeli bogatstva u politiki proces
(Nassmacher, 2003, 5). U aktuelnom razdoblju napetost izmeu principa
jedan ovek jedan glas i nejednakih novanih mogunosti partija svakako
je manja u zemljama stabilne demokratije sa snanom srednjom klasom nego
u postkomunistikim zemljama centralne i jugoistone Evrope, u kojima
bogatiji deo populacije moe, finansijskom podrkom partija, bitno da ojaa
svoj uticaj u politikom ivotu i tako ogranii naelo ravnopravnosti graana.
Ne treba smetnuti s uma da traganje za novcem moe podstai politiare
da vie sluaju one koji pomau njihove kampanje nego one koji glasaju za
njih ili njihove partije (Paltiel, prema: Nassmacher, 2003, 6). Novac i pravo
glasa vani su izvori drutvene moi. Verovatno se moe poteno zakljuiti
konstatuje, bez okolienja Key (1967, 515) da bogati ljudi koriste novac
u politici da bi zatitili ono to smatraju svojim interesom. Njihovih je
glasova malo u reimu narodne vlade i oni izgrauju svoje politike odbrane
upotrebom novca. Drugi imaju glasove, oni novac. Dve (grupe V.G.) su
ako ne u permanentnom konfliktu, onda u potencijalnom sueljavanju.
Ba zato to su partije najvaniji kolektivni akteri u demokratskom
procesu, poznavanje naina na koje one zadobijaju i troe finansijska sredstva
neophodno je za razumevanje funkcionisanja demokratije (slino: Heard,
1960, 112). U jednom priruniku (Money in Politics Handbook: A Guide to
Incrising Transparency in Emerging Democracy, Office of Democracy and
182
Governance, 2003, 9-13) navode se etiri rizika koja proizilaze iz korienja

novca u izbornom procesu. Prvi je smanjivanje konkurentnosti, jer ekonomski
bogatiji akteri zadobijaju ogromnu prednost u odnosu na siromanije; drugi
rizik (povezan sa prvim) je nejednak pristup javnim funkcijama; trei je
briga politikih predstavnika iskljuivo za finansijere njihovih kampanja i
zanemarivanje interesa biraa i etvrti je korupcija koja potkopava vladavinu
prava. Re je o rizicima en gnral, ali pretpostavljamo da su oni naroito
izraeni u postkomunistikim zemljama u kojima partije nisu dovoljno
institucionalizovane i u kojima je jo uvek slaba partijska identifikacija
biraa. U takvim okolnostima bogati pojedinci, posebno les nouveau riches,
mogu lako da konvertuju svoju novanu mo u izborne glasove.
6.1. MISTERIOZNI TOKOVI NOVCA

Zemlje stabilne demokratije i postkomunistike zemalje, bez obzira na
ogromne razlike u vanim sferama politikog ivota, imaju bar jednu zajedniku
karakteristiku; u obe grupe zemalja javnost je veoma malo upoznata sa nainima
na koje politike partije stiu i troe finansijska sredstva. Ta osetljiva tema
dolazi, po pravilu, u iu interesovanja samo kada izbiju finansijski skandali
u kojima centralnu ulogu igraju partijski funkcioneri. Finansiranje partija
nije, meutim, terra incognita samo za iru javnost nego i za autore koji su
do sredine dvadesetog stolea pomno analizirali anatomiju i fiziologiju
politikih partija. Ogromna veina tih autora jedva pominje naine na
koje partije stiu i troe finansijska sredstva. Malo podataka o novanim
tokovima sadre ak i kapitalne studije o politikim partijama, kakve su knjige
Michels-a (1962) i Duverger-a (1976). Michels u svojoj studiji prvi put
objavljenoj 1911. godine usredsreuje panju (u poglavlju pod naslovom
Finansijska mo lidera i partije) iskljuivo na efekte koje obezbeivanje
stalne novane naknade (plate) partijskim liderima ima na njihovo ponaanje,
poloaj i mo u partiji. Dilema da li partijski rukovodioci treba ili ne treba
da budu plaeni za svoj rad u partiji bila je aktuelna poetkom dvadesetog
stolea, ali je u savremenom razdoblju skinuta sa dnevnog reda, jer vie
niko ne dovodi u pitanje neophodnost da oni primaju novanu naknadu
za stalni angaman u partiji. Ni Duverger (1976, 175) u svojoj kapitalnoj
studiji (prvi put publikovanoj etiri decenije posle Michels-ove) ne bavi se
sistematski finansiranjem partija, nego o tome iznosi uzgredne napomene
183
prilikom rasprava o drugim pitanjima; partijskoj lanarini, povezanosti
izmeu partija i sindikata i uticaju poklonodavaca na politiku partija, koji,
inae, smatra u sutini benignim. Njihovo (poklonodavaca V.G.) meanje
u izvesna opredeljenja partije je vidljivo, ali ono ne implicira istinsko uee
u stalnom rukovoenju.
Tek u drugoj polovini dvadesetog stolea, uporedo sa poetkom
finansiranja partija iz dravnog budeta, publikuju se celovite rasprave o
finansiranju partija. Tu nije re o pukoj koincidenciji, ve o dva sutinski
povezana procesa, jer su dravni organi obezbeivanjem stalnih davanja
partijama zadobili pravo da kontroliu partije kako troe sredstva poreskih
obveznika. Na taj nain je i za istraivae skinut deo vela tajne sa finansijskog
poslovanja partij i utrt put za sistematske studije. Ipak, to je tek poetak,
jer su podaci o sticanju i korienju novca od strane partij esto nepotpuni
i, uz to, dostupni su samo u nekim zemljama (Von Beyme, 1985, 3). O
dimenzijama finansijskih sredstava koje partijski kandidati na izborima
prikupljaju iz nepoznatih izvora dobro svedoe primeri iz mnogih zemalja
sa razliitih kontinenata. U Italiji je, na primer, 1992. godine utvreno, u
okviru akcije mani pulite (iste ruke), da su partije dobile devet desetina
novca na ilegalan nain (Bardi and Morlino; prema: Nassmacher, 2003a, 121).
U Japanu je, sredinom prolog stolea, suma utoenih sredstava petostruko
premaivala maksimum previen zakonom (Ike; prema: Ferdinand, 2003,
58). U Rusiji, na izborima poetkom devedesetih godina, suma utroenog
novca daleko je prevazilazila dozvoljene limite (Walecki, 2003, 73-74), a
poreklo vika ostalo je nepoznato. Na predsednikim izborima u Venecueli
1993. godine poznat je izvor samo za 25% novca utroenog od strane etiri
kandidata u kampanji (lvarez; prema: Zovatto, 2003, 106). Najzad u
veini od 53 afrike zemlje prikupljanje novanih sredstava za izbore nije
podlono nikakvim ogranienjima, niti postoji obaveza partij da otkrivaju
svoje mecene (Saffu, 2003, 22-25). Slina ocena vai i za veinu azijskih
zemalja u kojima drava nije zakonima regulisala finansijsko poslovanje
partija (Ferdinand, 2003, 55).
Ocena o nepotpunim saznanjima javnosti i nauke o finansijskom
poslovanju partija vai i za partijsko lanstvo. O finansijama se veoma retko
raspravlja u partijskim organima, a gotovo nikad meu partijskim lanovima
i simpatizerima. Imajui to u vidu, neemo pogreiti ako ustvrdimo da
diskrecija jo uvek obavija ovu oblast partijskog ivota. Weber-ova (1976,
231) ocena, izneta u prvim decenijama dvadesetog stolea, da partijske
184
finansije predstavljaju najmanje pregledno poglavlje istorije partije, ali

i jedno od njenih najglavnijih, nije izgubila na znaaju ni na poetku
dvadeset i prvog stolea.
U prilog citiranoj Weber-ovoj oceni govore rezultati jednog od retkih
empirijskih istraivanja posveenog finansijskom poslovanju partij, u kojem
su, poetkom 2001. godine, obavljeni intervjui sa rukovodiocima jedanaest
letonskih partija. U tom istraivanju, veina intervjuisanih rukovodilaca
procenila je da su samo 2-4 najuticajnija partijska lidera intenzivno angaovana
u kampanji prikupljanja novanih sredstava i da je, uz to, jo 3-5 linosti
u svakoj partiji o tome redovno obavetavano (Ikstens, 2001, 2). Nalazi
korienog istraivanja potpuno korespondiraju sa sledeom slikovitom
ocenom jednog poznavaoca iz Estonije: Obian lan partije nita ne zna o
tome kako se partija finansira... U najveem broju sluajeva samo generalni
sekretar ili predsednik zna sve o finansijskim emama partije. Moda je
nepotrebno napominjati da je praktino nemogue dobiti neku interesantnu
ili vanu informaciju od tih ljudi. ak ni recept za pravljenje zlata nije uvan
sa vie panje od tajne kako se partija finansira (Pentus, 2001, 7).
Tragovi nezakonitog finansiranja partija mogu se identifikovati u veini
zemalja, a Pinto-Duschinski (2002, 71-72) navodi njegove sledee oblike:
(1) nezakonite poklone;
(2) k orienje novca steenog korupcijom za partijske kampanje ili za
ciljeve partija;
(3) upotrebu dravnih resursa (zaposlenih, prostora) za partijske
svrhe;
(4) prihvatanje sredstava (novca, usluga) radi obezbeenja ili obeanja
neke prednosti (koristi);
(5) uzimanje sredstava iz neasnih izvora, pre svega od kriminalnih
krugova, i
(6) troenje novca za zabranjene namene, poput kupovanja glasova.
Neretko postoje indicije da partije koriste sredstva iz pomenutih izvora,
ali je te sumnje teko, a ponekad i nemogue dokazati. Osim toga, partije esto
javno saoptavaju neistinite podatke o konkurentskim partijama, to ima za
cilj potkopavanje njihovog politikog kredibiliteta. Oskudne i/ili neistinite
informacije u zemljama stabilne demokratije, a jo vie u novouspostavljenim
demokratskim porecima, permanentno podgrevaju podozrenje da partije
i partijski lideri presudno zavise od finansijera, a ne od svojih lanova i
185
biraa. Iz injeniki sporne pretpostavke da u politikom ivotu novac
igra ne samo vanu nego odluujuu ulogu i da je u takvim okolnostima
volja graana od perifernog znaaja, izvodi se dalekosean zakljuak da su
politiki poreci u zemljama u kojima funkcioniu demokratske institucije,
samo prividno demokratski, a u sutini plutokratski. Takav zakljuak je,
premda sadri deo istine, ipak preteran jer iskustvena evidencija pokazuje
da najbogatije partije nemaju uvek najvei izborni uticaj; drugaije reeno,
pogrene su tvrdnje o pozitivnoj linearnoj korelaciji izmeu novca i vlasti
(to vie novca, to vie vlasti). U prilog tome govore predsedniki izbori u
SAD-u u periodu 1932-1948. godine, na kojima su trijumfovali kandidati
Demokratske stranke, mada su njihovi konkurenti, republikanci, utroili
vie sredstava u izbornim kampanjama (Heard, 1966, 323). Tako govori i
sveiji podatak da je na novembarskim izborima 2004. godine za ameriki
Kongres samo jedan od 22 kandidata-milionera uspeo da izvojuje mandat.
To potvruje kako je jedan autor napisao da narod, a ne dolari, glasa
(Alexander, 2001, 198).
Neutemeljenost teze da vie novca obavezno znai iru izbornu
podrku jo ubedljivije potkrepljuju pobede opozicionih stranaka u veini
postkomunistikih zemalja centralne i jugoistone Evrope na prvim
pluralistikim izborima 1990. godine nad finansijski neuporedivo bogatijim exkomunistikim partijama. Na izborima za rusku Dumu odranim 1995. godine
pokazalo se, takoe, da ne postoji pozitivna korelacija izmeu visine sredstava
utoenih za televizijsku kampanju i izbornog uinka (Sakwa, 2000, 142-143).
Do identinog zakljuka doli smo i u analizi junskih predsednikih izbora
u Srbiji 2004. godine, u kojima je kandidat koji je utroio najvie sredstava
izborio u prvom krugu tek etvrto mesto (Goati, Nenadi i Jovanovi, 2004,
111-118). Verujemo da ocena o ulozi novca u amerikim izborima koju je
formulisao Von Beyme (2005, 114) ima generalnu vanost: U Americi novac
ima funkciju stanovite brane na izborima za natjecatelje, ali nije dostatan
uvjet za pobjedu. Drukije reeno, postoji veza izmeu koliine utroenog
novca i izbornog uinka, ali ona nije pravolinijska. Ta veza grafiki se moe
predstaviti u obliku krive koja podsea na obrnuto slovo J.
U poetnom stadijumu izbornog postupka moe se govoriti o vrstoj
pozitivnoj korelaciji izmeu dveju varijabli, ali kasnije ona slabi i na izborni
uspeh partije (kandidata) presudno utiu drugi inioci: prethodna ostvarenja i
sa tim povezan stepen kredibiliteta u birakom telu, irina izborne klijentele
ije interese partija zastupa, odabir odgovarajue izborne strategije, umenost
186
samog kandidata u komuniciranju sa biraima i dr. Iz jednog razloga koji

navodi Treisman (prema: Walecki, 2001, 410) moda je mo novca da utie
na izborni uspeh jo manja u postkomunistikim zemljama nego u zemljama
stabilne demokratije. Naime, navedeni autor pie: Granice moi novca da
odreuje izborni uinak mogu da proizau, paradoksalno od nesavrenosti
nastajueg politikog trita. Loe izvravanje ugovora, nerazvijene trine
institucije i ak ostaci antikapitalistikih predrasuda sa tim kombinovani,
poveavaju transakcione trokove pretvaranja novca u glasove. Osim toga,
tvrdi Treisman, u nekim od postkomunistikih zemalja, poput Rusije i
Ukrajine, novac nije dovoljan za zakup medija, za to je neophodno posedovati
administrativni kapital, odnosno kontrolu nad dravnim aparatom.
Dok se partije u demokratskim zemljama esto generalno sumnjie da
su pod vlau novca, mnogo manje se pie o tome da su (opozicione) partije
u nekim delovima sveta rtve finansijskih ogranienja koja nameu autoritarni
ili pseudodemokratski reimi da bi sputali delatnost tih partija i osujetili
demokratske promene. Dobra ilustracija za to je Egipat, u kojem opozicione
partije nisu zabranjene zakonom, ali su liene finansijske autonomije, to
omoguuje dominaciju Arapske socijalistike unije (ASU) u politikom ivotu.
U pomenutoj zemlji partije su, po zakonu, dune da publikuju u najmanje
jednim dnevnim novinama svaku jednokratnu finansijsku donaciju (i ime
donatora) koja prelazi vrednost 150 britanskih funti ili iji godinji iznos
(od istog donatora) prelazi 300 funti. Praktina interpretacija zakonskih
odredbi je takva da partije nisu u stanju da prikupljaju donacije, zato to bi
troak oglaavanja u dnevnim novinama prevaziao prikupljenu sumu...
(Al-Naqqasach, 1997, 3)
Nastojanje istraivaa da dublje prodru u skrovitu, ali izuzetno vanu
oblast finansiranja partija sudara se oduvek sa upornim odbijanjem partijskih
monika da o tome publikuju informacije ili da, ako to ipak uine, objave
ture, nepotpune, zastarele, pa i netane podatke. Zato i kad autor doe do
saznanja o partijskim prihodima i rashodima, esto je u nedoumici u pogledu
njihove verodostojnosti, razdoblja na koje se odnose, kao i oko toga da li se
prikupljeni podaci tiu itave partije, nekog njenog nivoa (dela) ili i organizacija
koje su pod kontrolom partije. Po pravilu su najlake dostupne informacije
o prihodima i rashodima centralnih partijskih organa, dok se tee dolazi
do pouzdanih saznanja o finansijskom poslovanju niih partijskih nivoa i
partijskih ustanova (akademija, fondova, instituta, zadubina, istraivakih
centara, partijskih kola, izdavakih preduzea). Pretpostavljamo da partije
187
nerado objavljuju aurne, potpune i tane podatke o poslovanju zato to je
novac vaan resurs u politikim borbama, pa bi otkrivanjem porekla i obima
novanih sredstava snabdele protivnike dragocenim informacijama o svom
finansijskom potencijalu i, moda, ugrozila izvore iz kojih crpe sredstva.
Politika potreba partij da deo finansijskih sredstava dre kao zlatnu
rezervu pod kontrolom samo nekolicine, ili ak jednog funkcionera,
objanjava zato su partijske voe esto igrale neslavnu ulogu u velikim
finansijskim aferama koje su potresale mnoge zemlje stabilne demokratije
u proteklim decenijama (npr. Nemaka, Italija, Japan). Bilo bi, meutim,
preterano i pogreno svoditi uzroke tekoa u ostvarivanju potpunog uvida
u finansijsko poslovanje partija iskljuivo na njihov interes da zbog potreba
politike borbe dre tu sferu daleko od oiju javnosti. Pored toga, porast
sloenosti partijske strukture i sve vea autonomija pojedinih nivoa partijskog
organizovanja objektivno oteava ostvarivanje potpunog uvida u tokove novca.
Jer, u zemljama stabilne demokratije se vie decenija, a u postkomunistikim
zemljama od uspostavljanja viepartizma 1989/1990. godine do danas, odvija
proces nezadrivog diferenciranja partijskih funkcija. Za obavljanje novih, sve
sloenijih aktivnosti i zadataka, partije obrazuju autonomne organizacije sa
statusom pravnog lica pa istraiva koji namerava da pronikne u finansijsko
poslovanje partije mora prethodno da odgovori na izuzetno teko pitanje:
gde su, u stvari, granice partije? Naelno govorei, te granice treba tako
povui da obuhvate sve partijske delove i sve nivoe organizovanja (bez obzira,
eventualno, na njihovu statutom priznatu autonomiju), partijske ustanove, kao
i sve druge organizacije u ijem upravljanju partijsko rukovodstvo poseduje
kontrolni paket akcija. Imajui to u vidu, jedan poznavalac dobro naglaava
da je partiji u analizi njenog finansijskog poslovanja neophodno pristupiti
kao holding kompaniji (Nassmacher, 1992, 235).
188
6.2. Porast rashoda

Uprkos nepotpunom uvidu u tokove novca u partijama, savremeni
pisci su, sa neznatnim odstupanjima, saglasni u oceni da se, poetkom
treeg milenijuma, te organizacije suoavaju sa finansijskom oskudicom
na svim meridijanima i u razliitim politikim porecima. U zemljama
stabilne demokratije problem finansiranja postao je akutan u drugoj polovini
dvadesetog stolea, kad su se partije, umesto klasinih oblika radno intenzivne
izborne kampanje (agitacija od vrata do vrata, javni skupovi, plakati,
oglasi u tampi i dr.), preorijentisale na kapitalno intenzivne kampanje ija
su okosnica elektronski mediji, pre svega televizija (o tome: Farrell and
Webb, 2000, 113-114). Otprilike tri decenije pre promene u tehnologiji i u
trokovima izbornih kampanja koju je prouzrokovao uspon televizije, dolo
je do vanog obrta u izbornoj tehnologiji koji je izazvan irenjem pisanih
medija i poveanjem znaaja radija. Guverner Oregona (SAD) daje slikovit
opis te promene: Narod je nekad dolazio iz miljama udaljene okoline na
konjima i kolima da prisustvuje politikim sastancima. Sada oni od vas
oekuju da idete u njihove kue sa informacijama putem radija i tampe ili
potom (prema: Key, 1967, 493).
Kao to su dvadesetih godina prolog stolea irenje tampanih medija
i poveanje znaaja radija bili uzrok korenite promene izbornih kampanja,
generator promena, pedesetih godina postala je televizija. Priroda tog
elektronskog medija otvorila je politiarima nove perspektive i suoila ih sa
razliitim izazovima. Prvo, televizija dobro uoava Ware (1996, 290)
obezbeuje politiarima da ostvaruju neto ,direktniji kontakt sa biraima,
nego to je to mogue sa tampanim medijima; veruje se tako da, objanjavajui
svoje akcije ili poglede (preko TV V.G.), vie utiu na biraka opredeljenja
nego ako narod samo ita o tome. Drugo, televizija obezbeuje meusobno
takmienje politiar za panju biraa. U veini zemalja, televizijske stanice
nisu u posedu partija, niti pod jakim uticajem odreenih partija situacija
koja je razliita u odnosu na novine. U nekim liberalnim demokratijama
najtiraniji listovi su vlasnitvo partija, dok u drugim mnogi listovi imaju
vrste veze sa odreenim partijama. To znai da u komunikaciji sa svojim
glasaima partije treba manje da brinu da oni, takoe, sluaju miljenja
njihovih oponenata. Dalje, ak i kad partije mogu da utiu na televizijske
189
stanice, one nisu u stanju da kontroliu ponaanje njihovih biraa koji mogu
lako da izaberu drugi kanal, to znai da budu izloeni uticaju drugih gledita.
Nasuprot tome, veina ljudi ne kupuje mnogo listova, zbog ega je manja
verovatnoa da e biti svesna konkurentskih pogleda.
U SAD-u je 1952. godine prvi put obelodanjena celovita procena
kotanja kampanja za nominaciju za izbore na svim nivoima. Na osnovu
uvida u 3.500 zvaninih finansijskih izvetaja i obavljenih intervjua sa 500
politiara, procenjeno je da je ukupna cena izbornih aktivnosti iznosila te
godine oko 140 miliona dolara (Heard, 1956, 317), a deset godina kasnije
cena je dostigla iznos od oko dve i po milijarde dolara. Nije zato sluajno
to je u SAD-u prikupljanje novanih sredstava za izbore postalo, ve
sredinom pedesetih godina, najvaniji zadatak politikih partija, a slino
se dogodilo sa zakanjenjem od jedne decenije u zemljama zapadne
Evrope (Farrel and Webb, 2000, 113-114). U Japanu se registrovani utroak
sredstava u politikom procesu od 1976. do 2000. godine popeo sa 69,3 na
156,8 milijarda jena (Ferdinand, 2003, 63).
Osim sve veih trokova za televizijsku kampanju, vrtoglavi porast
izdataka partija u drugoj polovini pedesetih godina prolog stolea podstakla
je u zapadnoj Evropi ekspanzija profesionalnog partijskog aparata, uslovljena
opadanjem broja lanova i njihovom sve manjom spremnou da se besplatno
angauju u partijskim aktivnostima. Broj zaposlenih u centralnim partijskim
aparatima povean je, u veini zemalja stabilne demokratije, od kraja pedesetih
do sredine devedesetih godina dvadesetog stolea, daleko bre nego partijski
prihodi (videti: Mair, 1997, 137). Iz oba navedena razloga, politike partije se
u pomenutim zemljama suoavaju, po oceni nekih istraivaa, sa dubokom
finansijskom krizom (Doublet, 1997, 1).
Ocena o permanentnoj finansijskoj oskudici vai, jo vie, za partije
postkomunistikih zemalja centralne i jugoistone Evrope, jer, pored
sve skupljeg uea u izbornim kampanjama, one reavaju od poetka
devedesetih godina dvadesetog stolea gorostasan zadatak uspostavljanja
kapilarne organizacije na teritoriji itave drave, to zahteva, izmeu
ostalog, ogromna novana ulaganja. U pomenutim zemljama, uoi prvih
pluralistikih izbora 1990. godine, postojala je otra razlika u finansijskoj
snazi izmeu ex-komunistikih partija koje su dominirale u elektronskim
medijima i raspolagale zamanom imovinom, kadrovskim i novanim
resursima i novoformiranih opozicionih partija lienih elementarnih
uslova za politiko delovanje (prostorije, elektronska oprema, vozila). Do
190
191
smanjivanja razlika dolo je u onim postkomunistikim zemljama u kojima

su novoobrazovane opozicione partije izvojevale izborne pobede na prvim
pluralistikim izborima 1990. godine. Nakon prve mirne smene na vlasti,
drava je, u veini postkomunistikih zemalja, poela da obezbeuje iz
budeta sistematsku finansijsku pomo partijama, to je ublailo, ali ne i
reilo, njihove finansijske probleme.
U drugoj polovini devedesetih godina dvadestog stolea ekonomska
situacija partija u postkomunistikim zemljama centralne i jugoistone
Evrope, ukljuujui Crnu Goru, unekoliko je poboljana; startna nejednakost
partij je smanjena, iako i dalje finansijske potrebe partij daleko nadilazile
raspoloive resurse. Takva ocena poetkom treeg milenijuma, sudei prema
miljenju poznavalaca, ne vai jedino za Sloveniju. U toj zemlji partije dobijaju
izdanu pomo iz budeta, o emu je relevantni poznavalac ove problematike
Jurij Toplak (2002, 23) zabeleio sledee: Dok veina partija u zemljama
centralne i istone Evrope ima problem nedovoljnog finansiranja partija,
Slovenija ima obrnut problem... Partije su shvatile da nemaju vie potrebe
za graanima, izuzev na dan izbora. Potpuno liene ekonomskih briga,
partije su se pretvorile nastavlja citirani pisac u poludravne organizacije,
organizacije koje predstavljaju dravu u drutvu, umesto obrnuto.
Nezavidan finansijski poloaj partija u veini evropskih postkomunistikih
zemalja prvenstveno je posledica sve skupljih izbornih kampanja. To dobro
ilustruju sledei podaci o finansijskim izdacima na sukcesivnim predsednikim
izborima u Poljskoj: 1990. godine 0,66 miliona eura; 1995 1,4 miliona eura
i 2000. godine 3,3 miliona eura. Re je o zvanino priznatim trokovima koji
su kako konstatuje jedan ekspert manji od stvarnih (Walecki, 2001, 10). U
Estoniji trokovi izborne kampanje od 1992. do 2000. godine udesetostrueni
su (Pentus, 2001, 2). U takvim okolnostima, partije se neizbeno obraaju
dravi koja, za njihove potrebe, izdvaja sve vea budetska sredstva i tako
partijske rashode svaljuje u sve veoj meri na plea poreskih obveznika,
odnosno graana. Izuzetak u tom pogledu su Ukrajina i Letonija, u kojima
drava ne pomae direktno partije iz budeta. Tim dvema zemljama moe
se dodati i Moldavija, u kojoj drava obezbeuje samo beskamatne kredite
za uesnike na izborima. Partije ili kandidati koji dobiju vie od 4% vaeih
glasova na nacionalnom nivou duni su da vrate kredite u roku od etiri meseca,
a partije i kandidati koji ne ispune navedeni cenzus za dva meseca.
Ocena o hroninoj finansijskoj krizi partija zemalja stabilne demokratije
i postkomunistikih zemalja centralne i jugoistone Evrope (uz navedeni
izuzetak Slovenije) vai i za partije ostalih zemalja u procesu demokratske
tranzicije. Partije u tim zemljama troe glavninu finansijskih sredstava na

izborne kampanje, naroito na zakupljivanje vremena u elektronskim medijima.
Pomenimo, na primer, da je 1994. godine u Kolumbiji za predsednike izbore
potroeno izmeu 23 i 33 miliona US dolara, za parlamentarne izbore 48
miliona US dolara, za izbore za gradonaelnike i gradske venike i za izbore
za lanove senata 20 miliona US dolara (Posada-Carbo, 1996, 5).
6.3. Dve strategije

U obezbeivanju finansijskih sredstava za politike partije u zemljama
stabilne demokratije uoavaju se dva pristupa. Prvi pristup koji dominira u
Velikoj Britaniji, vajcarskoj i (do 1999) u Holandiji oslanja se, bezmalo u
celini, na privatne izvore prihoda, od kojih su najvaniji: lanarina, pokloni
(upisi) od lanova i od privrednih korporacija i zarada steena poslovanjem
partijskih preduzea. Ipak, izuzetak je Velika Britanija, u kojoj drava pomae
iz budeta samo opozicione partije (2002. godine oko 7,5 miliona eura). Drugi
pristup zasniva se na pretpostavci da su partije neophodne za funkcionisanje
demokratije i zato im se, pored privatnih sredstava, obezbeuju stalna novana
davanja iz dravnog budeta, pa se moe govoriti o meovitom finansiranju.
Pored veine zemalja stabilne demokratije i bivih socijalistikih zemalja u
Evropi, takav nain finansiranja na snazi je u zemljama Latinske Amerike,
sa izuzetkom Venecuele, u kojoj se partije finansiraju iskljuivo iz privatnih
izvora (Zovatto, 2001, 376). Istini za volju, i u zemljama u kojima drava
partijama ne obezbeuje novac direktno iz budeta, ona sve podrobnije
regulie njihovo finansijsko poslovanje. Na taj nain partije od privatnih
udruenja postaju, komparativno posmatrano, polujavni entiteti (Katz, 2002,
115). Nije zato sluajno to je Epstein (1986, 32-35) uporedio partije sa
javnim slubama, kao to su snabdevanje vodom ili elektrinom energijom,
koje mogu biti u rukama privatnih kompanija, ali je njihovo funkcionisanje
regulisano od strane drave.
Treba naglasiti da se partije u zemljama stabilne demokratije dugo nisu
obraale za finansijsku pomo dravi iz bojazni da bi ih to uinilo zavisnim od
nje. Ali, nezadrivi porast rashoda prinudio ih je da te bojazni prenebregnu
i prihvate direktnu finansijsku pomo drave. Drava se odluila, najpre u
SR Nemakoj (a kasnije i u drugim zemljama), da neutaivu glad partija za
novcem utoli budetskim sredstvima kako bi smanjila ne opasnost samo od
192
koruptivnog uticaja domaih biznismena nego i od pokuaja komunistikih

drava da (do 1989/1990. godine) potkupe rukovodioce najvanijih partija
i time utiu na dravnu politiku. Budetsko finansiranje partija, imalo je
i jedan latentan efekat; smanjivanje zavisnosti partijskog rukovodstva od
lanarine, odnosno od lanstva (Von Beyme, 2005, 31). Pored naelnog
prigovora budetskom finansiranju koji je utemeljen na premisi da su
partije deo privatne sfere i da je ustanovljavanjem dravne pomoi njihova
autonomija beznadeno naruena, u raspravama o budetskom finansiranju
partija postoji i jedna vana, pragmatina rezerva; re je o sasvim osnovanoj
bojazni da e partije pokazati neumerenost u zahvatanju budetskih sredstava.
To Lsche (prema: Williams, 2000, 7) rezimira sarkastinom opaskom
da bi omoguavanje politiarima da arbitrarno odreuju nivo budetskog
finansiranja partija odlukama parlamenta, bilo isto to i pustiti alkoholiara
da ue u samouslugu sa piima. Slino miljenje zastupa Von Beyme (2005,
122), koji odreivanje sume koju iz budeta odlukom parlamenta dobija
partija cinino opisuje kao samousluivanje stranaka iz dravne blagajne.
Iznete strepnje citiranih autora zaista nisu preterane: drava se samo uslovno
moe smatrati nezavisnim iniocem, budui da partije same odreuju sadraj
dravnih odluka, te se o dravnom finansiranju partij moe govoriti kao
o partijskom finansiranju vlastitih aktivnosti (Mair, 1997, 144). Ovde se,
zapravo, ne radi o principijelnom odbacivanju dravne pomoi partijama,
nego o nastojanju da se ona odri u razumnim granicama.
Premda se zemlje meu sobom razlikuju u pogledu obima dravnog
finansiranja partija, od sredine sedamdesetih godina dvadesetog stolea uoava
se generalna tendencija porasta znaaja ovog izvora u partijskim prihodima
(Von Beyme, 2005, 124). Naime, pored direktne finansijske pomoi partijama
koja je namenjena za izborne kampanje, funkcionisanje partijske organizacije,
politiko obrazovanje graana, aktivnost parlamentarnih grupa i izdavanje
partijskih listova, drava prua i indirektnu pomo partijama. Tu spadaju:
dodeljivanje besplatnog vremena u elektronskim medijima u izbornim
kampanjama, oslobaanje trokova za izbornu korespondenciju, plaanje
dela strunog osoblja koje pomae poslanikim grupama u parlamentu,
smanjivanje poreza za novane donacije od strane pojedinaca i pravnih lica
i finansijska podrka organizacijama koje su povezane sa partijama (instituti,
fondovi, listovi, omladinske organizacije).
Srazmera obima privatnih sredstava i direktnih dravnih davanja
razlikuje se u pojedinim partijama i kao to emo pokazati na narednim
193
stranicama ona se menja tokom vremena. Sredinom devedesetih godina u
Austriji i Danskoj iznos direktne dravne pomoi partijama bio je priblino
jednak prihodima iz svih drugih izvora, dok je u Finskoj, Norvekoj i vedskoj
dravna pomo partijama znaajno premaivala sredstva koja one prikupe iz
svih privatnih izvora (Mair, 1997, 141). Prema nalazima jednog empirijskog
istraivanja kojim su, sredinom osamdesetih godina, obuhvaene 42 partije
zapadnoevropskih zemalja u kojima dominira privatno finansiranje, 17 partija
je prikupilo vie od dve treine svog ukupnog prihoda iz privatnih izvora,
ukljuujui uplate lanova i prihode od partijskih preduzea ( Janda, prema:
Nassmacher, 1992, 251-54). Nasuprot tome, partije su (u sedamdesetim
godinama dvadesetog stolea) u zemljama u kojima ih drava tedro finansijski
pomae iz budeta (Nemaka, Austrija, Italija i vedska) iz privatnih izvora
podmirivale samo 10-30% rashoda svojih centralnih organa, dok je uee
prihoda iz tog izvora konstantno opadalo u toku naredne decenije. Ekspanziju
direktne finansijske pomoi partijama od strane drave ilustruju podaci
Von Beyme-a (2005, 123) po kojima je, poetkom ovog milenijuma, udeo
budetskih sredstava u prihodima partija premaio polovinu u Francuskoj,
Italiji, Norvekoj i vedskoj, dok je u Holandiji i Velikoj Britaniji dostigao
znatno nie vrednosti (1,8%, odnosno 10,5%). Pretpostavljamo da pojava
drave kao sve znaajnijeg finansijera politikih partija destimulie pristalice
da novano pomau partije. O tome govore podaci empirijskog istraivanja
sprovedenog u paniji, u kojem je samo petina graana pokazala spremnost
da odrei kesu i da finansijski pomogne partiju koju najvie simpatie
(Linz, 2002, 307).
Budetska sredstva u veini evropskih postkomunistikih zemalja
predstavljaju lavovski deo partijskih prihoda. Ona ine, na primer, 74%
prihoda slovenakih partija u izbornoj godini, a 80% u neizbornoj (Toplak,
2002, 17), dok u Estoniji i Bugarskoj centralnu ulogu imaju u finansiranju
izbornih kampanja (Pentus, 2001, 15; Kanev, 2001, 8). Prema naoj proceni,
zasnovanoj, dodue, na parcijalnim uvidima, uee drave u finansiranju
partija Crne Gore kretalo se 2005. godine oko 85%, dok je u Srbiji 2002. i
2003. iznosilo 60-80%, a 2004. godine 85-90%. Bitno je razliita situacija
u Poljskoj, u kojoj budetska sredstva u prihodima partija iznose samo
4,7-11,6% (Walecki, 2001, 6).
Ali i kad drava finansijski ne pomae politike partije (direktno ili
indirektno), ona ih sve potpunije normativno regulie. Proces regulacije
dobio je ubrzanje u poslednjoj treini dvadesetog stolea, kada je u veini
194
zemalja stabilne demokratije prevladao stav da je cirkulacija novca izmeu

partije i drugih socijalnih aktera od vitalne vanosti za samu demokratiju.
To oznaava krupan preokret u odnosu na prethodno razdoblje, u kojem
je dominiralo gledite da zahtev za uvid u finansijsko poslovanje partij
proizilazi prvenstveno iz radoznalosti. To krajnje naivno gledie ovako je
1948. godine izrazio generalni direktor Centralnog biroa Konzervativne
partije Velike Britanije: Ideja o publikovanju rauna politikih partija je
povrno atraktivna (superficially attractive). Ona proizilazi iz instinktivne
ljubopitljivosti za poslove drugih ljudi koju svi delimo (prema: McKenzie,
1964, 655). Opisani preokret bio je sporiji u anglosaksonskim zemljama,
u kojima je zakonodavac dugo davao prednost naelu privatnosti nad
naelom transparentnosti, tako da je sfera donacija partijama relativno kasno
regulisana (Kanada 1974; Australija 1984; Velika Britanija 1999) u
odnosu na kontinentalne zemlje zapadne Evrope. Ali tu se ne moe govoriti
o vrstom pravilu, to potvruju vedska, Danska i Irska, koje su, rukovodei
se principom slobode organizovanja, samo delimino zakonima regulisale
finansijsko poslovanje partija.
6.4. Vrsta prihoda

Meu privatnim izvorima partijskih prihoda od najveeg znaaja su:
lanarina, pokloni fizikih i pravnih lica i prihodi iz privredne delatnosti
same partije. U javne izvore spadaju direktna i indirektna dravna pomo.
6.4.1. lanarina
U zemljama stabilne demokratije lanarina je vaan izvor prihoda, a
njen iznos znaajno oscilira kako u pojedinim partijama iste zemlje, tako i
izmeu partija razliitih zemalja koje pripadaju istim les familles spirituelle.
U Velikoj Britaniji visina pojedinane lanarine i ukupan prihod iz ovog
izvora bili su, na primer, uvek manji u Konzervativnoj nego Laburistikoj
partiji. Deo objanjenja za to treba traiti u razliitom poreklu dveju partija;
prva se od svog nastanka oslanjala na velike priloge bogatih pojedinaca, a
druga je tu nadmo nastojala da nadoknadi osloncem na male iznose koje
plaa brojno lanstvo i na finansijsku podrku Trade Uniona, kao kolektivnih
195
lanova. Laburistika partija je dobijala najveu novanu pomo od Trade
Uniona (naroito u izbornim godinama) sredinom dvadesetog stolea
(McKenzie, 1964, 656-657), ali je kasnije iznos te pomoi permanentno
opadao. Velike razlike u pogledu veliine i vanosti lanarine uoavaju se
i izmeu programski bliskih partija razliitih zemalja. Uzeemo opet kao
primer Laburistiku partiju Velike Britanije, ijih je 294.000 lanova krajem
osamdesetih godina prolog stolea uplaivalo oko 900.000 funti (oko tri
funte po lanu), to je inilo oko 17% prihoda partije. U istom razdoblju
920.000 lanova njoj programski bliske Socijaldemokratske partije Nemake
(SDP) doznaavalo je u partijsku blagajnu, zajedno sa doprinosom nosilaca
dravnih i partijskih funkcija, oko 40 miliona , to je inilo 43% ukupnog
partijskog prihoda (Ware, 1996, 298-299). Ukupno uzev, lanarina je u
tom periodu predstavljala proseno etvrtinu prihoda politikih partija u
zemljama stabilne demokratije (Gallagher, Laver and Mair, 1992, 136),
to je, prvenstveno, posledica tendencije smanjivanja broja lanova veine
zapadnoevropskih partija, o emu je bilo rei u prethodnoj glavi. Nemaka
nije deo navedene tendencije, u toj zemlji lanarina i dalje igra znaajnu
ulogu u partijskim prihodima, to potvruju podaci da je 1997. godine SDP
iz tog izvora obezbedila 157 miliona DM (56% prihoda), a HDU oko 100
miliona DM (35% prihoda). Ovako visoki iznosi rezultat su velikog broja
lanova; navedene godine SDP je imala 817.000, a HDU 650.000 lanova
(Saalfeld, 2000, 104).
U evropskim postkomunistikim zemljama lanarina je bila prvi
stabilan, premda mali, prihod partij osnovanih 1989/1990, dok su ranije
vladajue komunistike partije raspolagale neuporedivo veim i raznovrsnijim
finansijskim resursima (nepokretna imovina, prihodi od zakupa i iz
preduzetnikih aktivnosti i dr.). Poetkom treeg milenijuma (2003) u Sloveniji
se mesena lanarina, preraunata u eure, kretala u rasponu od 5 do 20 eura,
s izuzetkom Stranke mladih, kod koje je lanarina samo simbolina (0,01
euro). U estonskim partijama mesena lanarina iznosi izmeu 6,2 do 8,8
eura. U postkomunistikim zemljama udeo lanarine u ukupnim partijskim
prihodima oscilira u irokim amplitudama, kako izmeu partija pojedinih
zemalja, tako i izmeu partija iste zemlje. Evo nekoliko primera za to: u
Bugarskoj socijalistikoj partiji (BSP) uee lanarine u prihodima je 1995.
godine iznosilo 23,1%, ali se u razdoblju izmeu 1997. i 1999. svelo na samo
4%. U istoj zemlji, u Uniji demokratskih snaga opadanje je jo drastinije:
sa 6.87% 1995. godine prihodi od lanarine sveli su se dve godine kasnije
196
na 0.078% (Walecki, 2003, 78). U maarskim partijama uee lanarine u

partijskim prihodima 1995. godine bilo je znatno manje nego u bugarskim
partijama. U Fideszu taj udeo je bio 0,1%, u Maarskom demokratskom
forumu 0,9%, a u Socijalistikoj partiji Maarske 3,2%. U ekoj je situacija
sasvim drugaija: Komunistika partija Moravske i eke 1991. godine
obezbedila je iz tog izvora 36,6% ukupnih prihoda, ehoslovaka narodna
partija 15,6%, Socijalistika partija 5% i Graanski pokret 0,34% (Walecki,
2001, 396-397).
Sredinom 2007. godine obavezu plaanja lanarine propisuju statuti
nekih relevantnih partija Crne Gore. Zanimljivo je da Statut SNP predvia
plaanje lanarine, ali ta statutarna obaveza nikad nije sprovedena u ivot. Iznos
lanarine u DPS (za koju smo mogli da doemo do podatka) diferenciran
je: zaposleni lanovi plaaju 1% od plate, funkcioneri 3% a penzioneri fiksni
iznos od 50 centi. Statuti SNS i SDP ne zahtevaju od lanova plaanje
lanarine.
Osim lanarine, pojedine partije od rukovodilaca na vanim partijskim
i dravnim poloajima zahtevaju i druga finansijska davanja. Obaveza
poznata kao partijski porez varira u irokom rasponu od 70% koliko
su poslanici KP Italije i KP Francuske plaali svojim partijama pedesetih
godina dvadesetog stolea do 20%, koliko su 2001. godine bili duni da
uplate u partijsku blagajnu poslanici Socijaldemokratske partije Nemake
u dravnom, saveznom i Evropskom parlamentu. To predstavlja znaajne
iznose, sudei po tome da su prihodi iz tog izvora 1981. godine inili 9,1%
prihoda Partije slobodnih demokrata i 13,5% prihoda HDU. U tom rasponu
kreu se u Nemakoj, krajem devedesetih godina prolog stolea, prihodi
ostalih stranaka iz istog izvora (Von Beyme, 2005, 113). Napominjemo da
je Komitet eksperata za partijske finansije u Nemakoj ocenio jo 1983.
godine da je takav namet na poslanike plate neustavan, jer moe da
ugrozi princip slobodnog predstavnitva. Re je, meutim, o sudu strunjaka
koji nema obavezujue dejstvo. U SAD-u su zaposleni u organima lokalne,
dravne i federalne vlasti obavezni da plaaju namet (levy) svojim partijama,
koje na taj nain, smatra Williams (2000, 5), nadoknauju deo prihoda koje
obezbeuju evropske partije sa velikim brojem lanova. Zanimljivo je da u
Holandiji Socijalistika partija ima probleme da od poslanika naplati ak i
skroman partijski porez od 2% (Von Beyme, 1985, 197-98). To, meutim,
nije nita novo, jer poslanici nerado izdvajaju deo svojih plata u partijski
trezor od kada je takva obaveza ustanovljena. U zemljama u kojima je na
197
snazi proporcionalni izborni sistem sa listama partije mogu nai izvesno
opravdanje (ili izgovor?) za prisvajanje dela poslanike plate u tome to se
graani na izborima prvenstveno opredeljuju za partiju koja je zasluna za
izbor odreenog poslanika. Ali, partijski porez ustanovljen je i u zemljama
sa veinskim izbornim sistemom, poput Francuske, u kojima je zasluga
partija za izbor odreenog poslanika neuporedivo manja. Nije zato sluajno
to su u Francuskoj nastojanja partija da raspolau delom poslanike plate
izazvala ve poetkom dvadesetog stolea sukobe, o kojima pie Michels
(1962, 142). On navodi primer Socijalistike partije Francuske, koja je
obavezala poslanike da petinu poslanikih primanja uplauju u partijsku
blagajnu. Kao odgovor na to, deo poslanika istupio je iz lanstva i formirao
novu poslaniku grupu.
Laburistika partija Velike Britanije otila je korak dalje i, osim procenta
plate svojih lanova koji obavljaju vane partijske i dravne funkcije, 2006.
godine uzimala 3% od sredstava koja drava dodeljuje svakom odborniku
(oko 10.000 eura godinje) za pomaganje razliitih akcija graana u njihovim
izbornim jedinicama. Budui da LP ima 6.200 odbornika, re je o znaajnim
sredstvima koja su se slivala u partijsku kasu. Ocenjujui da je ovde re o
dravnim parama i da je namet od 3% nezakonit, opoziciona Konzervativna
partija obratila se krajem novembra te godine kontrolnom telu za troenje
dravnih para da onemogui takvu praksu.
Obaveza plaanja nepopularnog partijskog poreza ustanovljena je i u
partijama nekih postkomunistikih zemalja. Na primer, poslanici Estonske
partije centra obavezni su da u partijski trezor uplauju 1/3 poslanikih
prinadlenosti, plus redovnu lanarinu. Statut Umerene partije Estonije
propisuje da poslanici i ministri svakog meseca u partijsku kasu uplauju
po 31.3 eura. To je znaajan izvor prihoda i poljskih partija. Jedan autor to
ovako opisuje: Prema mojim istraivanjima, partije zahtevaju od lanova
koji su na izbornim funkcijama ili na funkcijama koje zauzimaju putem
imenovanja fiksan deo njihovih plata. Ovaj ,partijski porez primenjuje
se na veinu od 560 poslanika, stotine partijskih lanova na pozicijama u
vladi, lanove nadzornih odbora, ali, iznad svega, na hiljade lanova lokalnih
vea. Iznos zavisi od partije i u sluaju lanova lokalnih vea razlikuje se od
5 do 10% od plate ili je fiksno utvren. lanovi nadzornih odbora i drugi
lanovi na funkcionerskim pozicijama prinueni su da prilau 10% svojih
plata (Walecki, 2001, 308). U Rumuniji se partijski hara kree i do 20%
poslanike plate (Roper, prema: Walecki, 2003, 80). Neke partije Srbije
198
zahtevaju da lanovi koji obavljaju profesionalne funkcije u partiji i dravi

izdvajaju u partijski trezor izvestan procenat svojih zarada. Taj procenat u
sluaju DS iznosi 5% plate koju lan dobija na rukovodeim poloajima u
partiji, dravi i u javnom sektoru. Profesionalni funkcioneri u aparatu SPO
i SPS duni su da plaaju partiji 3%, a poslanici SPS izdvajaju u partijsku
blagajnu 30% plate. Poslanici G17 uplauju godinje 6.000 do 9.000 dinara u
partijsku kasu (Blic, 7. februar 2004), to je po kursu 2004. godine odgovaralo
sumi od 100-150 eura. I neke partije Crne Gore ubiraju partijski porez. U
SDP-u lanovi koji, u okviru partijske kvote, zauzimaju mesta u upravnim
odborima duni su da u partijsku blagajnu uplate 30% prinadlenosti steene
iz tog izvora, u DPS-u 10%, a u SNS-u 5%.
6.4.2. Pokloni
Novana pomo partijama od strane pojedinaca moe se smatrati
jednim oblikom participacije u politikom ivotu (Nassmacher, 2003, 6).
Ako se politika participacija predstavi na linearnom kontinuumu, onda je
na jednom kraju uee na izborima, kao najmanje intenzivan oblik, a na
drugom finansijske donacije, kao jedan od najintenzivnijih oblika. Izmeu
tih krajnosti su obraanje poslanicima (pisano ili usmeno), pomo u izbornim
kampanjama, uee na izbornim skupovima i dr.
Donacije imunih pojedinaca bile su vaan izvor prihoda kadrovskih
partija u prvoj polovini devetnaestog stolea, a kasnije se u krug partijskih
mecena ukljuuju i privredne korporacije. Donacije u aktuelnom razdoblju
u velikom broju zemalja ine znaajan deo ukupnih partijskih prihoda.
Pomenimo, na primer, da je 1997. godine za koju Saalfeld (2000, 99) ocenjuje
da je u tom pogledu tipina godina est najveih nemakih partija prijavilo
iznos poklona od oko 100 miliona DM, dok je njihov ukupan prihod iznosio
687 miliona DM. Relativni udeo poklona u prihodima partija kree se u toj
zemlji od 8,2% (Socijaldemokratska partija) do 34.3% (Liberalno-demokratska
partija) (Saalfeld, 2000, 99). Premda su pokloni, pravno posmatrano, dobroini
poslovi, podrobniji uvid najee pokazuje da darodavci zauzvrat dobijaju
odreena prava ili povlastice. Istini za volju, o tome uglavnom postoje samo
indicije, a ne pouzdana saznanja. Von Beyme (1985, 173) navodi, na primer,
da je posle izbora Niksona za predsedika SAD-a (1972) na ambasadorska
mesta postavljeno 36 pojedinaca koji nisu profesionalne diplomate, a od
199
njih su 23 Republikanskoj partiji poklonili velike novane svote. U Velikoj
Britaniji je pred izbore 2005. godine u kasu vladajue Laburistike partije
uplaeno 14 miliona funti, dodue ne kao donacije (koje su zabranjene),
nego kao kreditna sredstva pribavljena po komercijalnim uslovima. Ipak,
posle izbora vlada je etvoricu najveih zajmodavaca imenovala za lanove
Gornjeg doma, zbog ega je izbila afera u kojoj je u decembru 2006. godine,
prvi put u istoriji, policija sasluala britanskog premijera Tony-ja Blair-a,
dodue, kao svedoka. Zbog mnogih slinih primera, finansijske donacije
partijama svejedno da li su darodavci pojedinci ili korporacije izazivaju
podozrenje da se tu ne radi o filantropskim pobudama, nego o plaanju za
nepoznatu (prolu ili buduu) politiku uslugu, tj. o korupciji. Da u takvoj
interpretaciji postoji deo istine, svedoe mnoge finansijske afere u koje su
upleteni pripadnici partijskih vrhova.
U vezi sa navedenim konstatacijama izveemo jedan zakljuak: i
pored beskrajne raznolikosti pojavnih oblika, pomenute afere imaju jedno
invarijantno obeleje elni partijski funkcioneri koriste svoju politiku mo
i uticaj da bi izdejstvovali odreene dravne odluke, ili onemoguili njihovo
donoenje, i za to dobijaju privatne i/ili grupne ekonomske koristi.
Duboko nepoverenje u prave motive partijskih dobroinitelja
objanjava zato je zakonodavac, i u zemljama stabilne demokratije i u
mnogim postkomunistikim zemljama, zaokupljen nastojanjem da ovaj
oblik davanja uini u to veoj meri transparentnim i da ga podvrgne
razliitim zabranama. Ideja da se pokloni ogranie znai, u stvari, priznanje
da postoji sumnja u njihovu pravu svrhu. Jedan poznavalac o tome belei:
Ako su limiti ustanovljeni, rizici trgovine uticajem su smanjeni. Na taj
nain, priznato je, dakle, u startu da iza tih donacija moe da bude neka
forma trgovine uticajem (Van Ruymbeke, 1998, 15). Nabrojaemo samo
najvanija ogranienja donacija.
Po zakonima nekih zemalja stabilne demokratije zabranjeni su pokloni
partijama od fizikih i pravnih lica iz drugih zemalja. Zemlje EU iskljuuju iz
ove zabrane novana davanja od Evropskog parlamenta. Nemaka ide korak
dalje, jer dozvoljava donacije do najvie 500 eura od stranih politikih partija
i nemakih graana koji ive u inostranstvu, partija nacionalnih manjina u
zemljama koje se granie sa Nemakom i stranaca. Pojedine zemlje zahtevaju
da se sredstva doznauju partijama preko treeg lica. U Velikoj Britaniji
i Kanadi novani prilozi partijama ili partijskim kandidatima na izborima
ne mogu da se uplauju direktno ve preko ovlaenog lica (Chief Agent
200
odnosno Official Agent). U Francuskoj nije, takoe, dozvoljeno da se donacije

daju partijama direktno; umesto toga sredstva moraju biti uplaena preko
udruenja za finansiranje izbora (l association de financement lectorale)
ili preko finansijskih punomonika (le mandataire financi). U oba sluaja,
novanu transakciju mora da odobri odgovarajua javna agencija da bi se
na doznaena sredstva primenile poreske olakice. Visina novanih poklona
je u mnogim zemljama limitirana. U Francuskoj pojedinci partiji mogu
pokloniti najvie 13.000 eura godinje, dok je u Italiji maksimalni iznos
donacije 18.000 eura. U paniji su zabranjene donacije iznad 6.000 eura,
bez obzira na to da li dolaze od pojedinaca ili privatnih korporacija. U toj
zemlji iznos anonimnih donacija ogranien je na 5% sredstava koja partije
dobijaju od drave.
Donacije privrednih korporacija (i uopte pravnih lica) partijama u
Francuskoj zabranjene su zakonom usvojenim 1988. godine. U Belgiji je
1989. godine propisano ogranienje izbornih trokova, a zabrana donacija od
strane privatnih korporacija stupila je na snagu 1993, to je posledica velike
finansijske afere koja je izbila kad je obelodanjeno da je mona francuska
vazduhoplovna firma Dassault, radi dobijanja unosnih poslova, uplatila velike
novane sume na bankovne raune lidera vladajuih belgijskih partija. U
paniji nije dozvoljeno javnim ili privatnim korporacijama koje, po ugovoru,
obavljaju poslove za vladu da uplauju novane priloge partijama. Zakonodavac
je u nekim zemljama stabilne demokratije imperativnim normama ograniio
obim sredstava za izbornu propagandu. Primera radi, u Francuskoj je fiksiran
maksimum sredstava koja mogu da potroe predsedniki kandidati i kandidati
za poslanike u izbornoj kampanji. U toj zemlji, u prvom krugu predsednikih
izbora odranih u aprilu 2002. godine kandidatu je bilo dozvoljeno da potroi
najvie 14.786.000, a u drugom krugu 19.764.000 eura. U SAD je, takoe,
ograniena visina trokova izbornih kampanja.
U postkomunistikim zemljama poetkom treeg milenijuma, kako
ocenjuje Walecki (2001, 399-401), raste vanost poklona bogatih pojedinaca
i korporacija partijama, posebno u izbornim razdobljima. Citirani autor
zasniva svoju ocenu na podacima iz Poljske, Rusije, Ukrajine i Bugarske.
Pretpostavljamo da se o porastu prihoda iz ovog izvora moe govoriti i u
Crnoj Gori. Ista pretpostavka vai i za Srbiju, ali je ne moemo potkrepiti
vrstim dokazima, jer tek od poetka 2004. godine javnost ima uvid, dodue
parcijalan, u finansijsko poslovanje partij. Izneta pretpostavka zasnovana je
na analizi finansiranja junskih predsednikih izbora 2004. godine u Srbiji,
201
koja je pokazala da su pojedini kandidati troili ne samo znaajna sredstva
iznad dozvoljenog maksimuma nego i da su ih koristili pre nego to su im
sredstva bila doznaena iz budeta, pa verujemo da su to omoguili novani
pokloni pojedinaca i korporacija (Goati, Nenadi i Jovanovi, 2004).
Premda je u veini evropskih postkomunistikih zemalja dozvoljeno
da pojedinci i privatne korporacije budu finansijski sponzori partijama,
zakonodavac nije uveren u samarianske motive darodavaca, posebno ako
je re o korporacijama, pa je uveo razliita ogranienja. Da sumnje u pobude
sponzora nisu liene osnova, govori sledei primer. U Letoniji su pokloni
korporacij usmereni, uglavnom, prema vladajuim partijama, koje, po
prirodi stvari, imaju mogunosti da im uzvrate odreenim protivuslugama,
to upuuje na prave motive poklonodavaca (Ikstens, 2001, 3). Nije, na
primer, sluajno da su na predsedniim izborima 2004.godine u Srbiji najvee
donacije upuene kandidatu vladajue koalicije Draganu Marianinu (Goati,
Nenadi, Jovanovi, 2004). Pretpostavku da osnovni motivi donatora nisu
filantropski, ve da je posredi interes, potkrepljuju i rezultati prethodno
citiranog intervjua sa letonskim partijskim liderima. Autor tog intervjua
je zabeleio: Veina partijskih lidera je, u stvari, potvrdila pretpostavku da
sponzori imaju izvestan ,interes za njihovo investiranje u politike partije.
Osam od devet respondenata prihvatilo je da potencijalni sponzori iznose
sugestije ili ak zahteve politikog i/ili ekonomskog karaktera (Iksens,
2001, 4).
Naveemo nekoliko vrsta restrikcija koje su prihvatili zakonodavci u
pojedinim postkomunistikim zemljama:
Prvo, iznos donacija je, po pravilu, limitiran. U Estoniji pojedinac
moe da pokloni partiji maksimalno 1000 kruna (62,5 eura), dok iznos
donacije pravnih lica nije ogranien. U Poljskoj novani poklon pojedinca
partiji za predsednike izbore ne moe biti vei od 15 minimalnih mesenih
zarada na dan pred poetak izborne kampanje, a ukupna suma tih donacija
limitirana je na 100 minimalnih zarada. U Rumuniji ukupna suma godinjih
donacija pojedinca partiji ne sme prei 100 minimalnih plata, a suma poklona
korporacij 500 plata. Zakonodavac u Rusiji (2000) dozvoljava da pojedinac
pokloni partiji iznos od najvie 10.000 minimalnih dnevnih nadnica, a
privredna korporacija 100.000 minimalnih nadnica. Maksimalan iznos
poklona partiji u Letoniji je 45.870 eura (ili 35.680 lata u novembru 2007.
godine), s tim da se najvii iznos poklona od strane lanova partija odreuje
partijskim statutom. U Sloveniji je gornja granica poklona od pojedinaca i
202
203
privatnih korporacija deset prosenih mesenih zarada, to je 2004. godine

iznosilo oko 7000 eura. U Makedoniji gornji limit je, prema Zakonu o
politikim partijama (1994), sto prosenih plata (oko 17.000 eura), to se u
izbornoj godini udvostruuje. U Bosni i Hercegovini ukupan iznos priloga
pravnih i fizikih lica ne sme premaiti osam prosenih mesenih plata. U
Srbiji Zakon o finansiranju politikih stranaka (2003) ograniio je priloge
fizikih lica na najvie deset prosenih mesenih zarada godinje, a ako je
re o pravnom licu na 100 prosenih zarada. U Crnoj Gori, prema lanu 6
Zakona o finansiranju politikih partija (2004), visina sredstava iz privatnih
izvora, ne raunajui lanarinu, ne moe premaiti iznos sredstava koje partija
dobija iz budeta. Ako partija ne dobija sredstva iz budeta (na koja imaju
pravo samo partije zastupljene u parlamentu), ona moe iz privatnih izvora
dobiti najvie 5% ukupnih sredstava (ne raunajui lanarinu).
Drugo, u postkomunistikim zemljama zakonodavac, po pravilu,
zabranjuje finansijske donacije od preduzea koja su u celini ili delimino u
vlasnitvu drave. U Bugarskoj i Letoniji donacije partijama nisu dozvoljene
samo od preduzea koja su vie od polovine u dravnom vlasnitvu. U Crnoj
Gori donatori uopte ne mogu biti preduzea sa ueem dravnog kapitala,
a isto vai i u Srbiji.
Tree, u veini postkomunistikih zemalja centralne i istone Evrope
anonimne donacije nisu dozvoljene. Izuzetak u tom pogledu predstavlja
Bugarska, koja, po zakonu izglasanom 2001. godine, dozvoljava da takve
donacije dostignu 25% sume koju drava obezbeuje za svaku partiju. Za
najveu partiju, SP Bugarske koja dobija oko 2 miliona glasova i isto toliko
leva iz dravnog budeta najvii dozvoljeni iznos anonimnog novanog
poklona 2001. godine iznosio je, prema proceni jednog poznavaoca (Kanev,
2001, 10), oko 500.000 leva (250.000 eura). U Crnoj Gori anonimne donacije
izriito su zabranjene.
etvrto, u veini postkomunistikih zemalja, ukljuujui Crnu Goru,
partijama nije dozvoljeno da primaju poklone od stranih fiziih i pravnih
lica. U pojedinim postkomunistikim zemljama postoje i izuzeci, u koje treba
ubrojiti Estoniju, iji zakon ne propisuje takvu zabranu, ali obavezuje partije
da donacije iz drugih zemalja u roku od sedam dana prijave Ministarstvu
unutranjih poslova. Poljska dozvoljava strane donacije od pojedinaca i grupa
graana, ali ograniava njihov iznos, u prvom sluaju na 500, a u drugom
na 2000 USD. Bugarska i Rumunija su u tom pogledu jo tolerantnije. U
prvoj od pomenutih zemalja zabrana primanja novanih priloga ukljuuje
strane vlade, njihove organizacije i strana preduzea, ali ne i strane dravljane

i privatne korporacije. Ukupan iznos sredstava iz tog izvora ogranien je
na 30.000 leva (15.000 eura). U Rumuniji su partije ovlaene da primaju
donacije meunarodnih politikih organizacija u ijem su lanstvu.
Peto, neke postkomunistike zemlje pribegle su, po ugledu na zemlje
stabilne demokratije, odreivanju plafona sredstava koja se mogu potroiti u
izbornim kampanjama. Poljska je, na primer, odredila da se na predsednikim
izborima 2000. godine moe potroiti ukupno 3.080.000 eura.
6.4.3. Partijsko preduzetnitvo

Partije ostvaruju deo finansijskih prihoda publikovanjem novina,
knjiga, prodavanjem partijskih znaaka, video-snimaka sa partijskih skupova,
pia i hrane u partijskim klubovima itd. Od toga postoje izuzeci, poput
Laburistike partije Velike Britanije, ije lokalne organizacije poseduju
fudbalske kladionice, a iz tako ostvarenih prihoda podmiruju deo trokova
vlastitog funkcionisanja. Ali, partije u zemljama stabilne demokratije nisu
pravi preduzetnici jer ne mogu, zbog zakonskih prepreka, da diverzifikuju
svoju aktivnost prema zahtevima trita. Na osnovu toga Ware (1996, 301)
umesno zakljuuje da prihod koji na opisani nain ostvaruju partije uobiajeno
nije rastui izvor partijskog dohotka u kasnom dvadesetom stoleu. Istini
za volju, dohodak iz tog izvora nipoto nije beznaajan: u Komunistikoj
partiji Nemake sredinom osamdesetih godina dvadesetog stolea dostizao
je jednu treinu, a u Komunistikoj partiji Italije jednu petinu ukupnog
prihoda (Von Beyme, 2005, 114).
U pojedinim evropskim postkomunistikim zemljama partijama je
dozvoljeno da obrazuju vlastita preduzea koja se bave privrednom aktivnou.
U praksi to pravo su, poetkom devedesetih godina, mogle da koriste samo
ranije vladajue komunistike partije, koje su imale ogroman kapital steen
u prethodnom razdoblju (zgrade, graevinske terene, vozni park itd).
Posle prvih pluralistikih izbora 1990. godine, status te imovine razliito
je regulisan: u Estoniji i Letoniji imovina je nacionalizovana, u Poljskoj je
96% sredstava preneto u dravni budet, dok je u Sloveniji imovina Saveza
komunista Slovenije i Socijalistikog saveza radnog naroda Slovenije postala
vlasnitvo partija-naslednica, kakav je sluaj i u Crnoj Gori sa imovinom
SKCG i SSRN. Bez obzira na razliita reenja imovinske zaostavtine
204
bivih komunistikih partija, preduzetnika funkcija partija je limitirana. U

Sloveniji delatnost partijskih preduzea ograniena je na izdavatvo i na sferu
kulture, sa ogranienjem da tako ostvareni prihod ne moe prei 20% ukupnog
partijskog dohotka. U Rusiji je aktivnost partija u ekonomskoj sferi limitirana
na izdavatvo, produkciju partijskih propagandnih materijala i suvenira i
na karitativnu sferu. U Estoniji, pored navedenih delatnosti, partijama je
dozvoljeno da organizuju lutrije. U Zakonu o finansiranju politikih stranaka
Bosne i Hercegovine (2000) preduzea u vlasnitvu stranke mogu da se bave,
prema lanu 3, samo kulturnom i izdavakom delatnou. Nasuprot tome,
u Albaniji, prema Zakonu o politikim partijama (2000) otvoren je irok
prostor partijama da sudeluju u privrednim aktivnostima, ali im je, ipak,
zabranjeno da osnivaju pravna lica i da se u privrednim poslovima udruuju
sa drugim subjektima. U Srbiji je zakon ograniio prihod partija od imovine
i privrednih delatnosti na najvie 20% ukupnog prihoda partije, a eventualni
viak iznad tog procenta stranka je duna da uplati organizacijama koje se
bave dobrotvornim radom. U Crnoj Gori partijama je dozvoljeno da stiu
prihode iz imovine, legata i svih vrsta nelukrativnih aktivnosti.
6.4.4. Budetska sredstva

Kao to smo naveli, prva iskustva sa direktnim finansiranjem partija od
strane drave steena su u SR Nemakoj krajem pedesetih godina. Politike
partije te zemlje dobile su 1959, 1960. i 1961. godine po pet miliona maraka
za rad na politikom obrazovanju, to je podeljeno prema snazi partija u
parlamentu. Iznos pomoi povean je 1962. godine na 20 miliona maraka,
od ega je 5 miliona namenjeno obrazovanju, a 15 miliona ostalim partijskim
aktivnostima. Finansijska pomo drave partijama u Nemakoj regulisana
je neto kasnije Zakonom o partijama (1967). Po njegovim odredbama,
novana pomo partijama namenjena je finansiranju izbornih aktivnosti, a
veliina pomoi zavisi od uspeha partije na izborima. Za svaki osvojeni glas
partija dobija odreeni novani iznos, koji je u vie navrata poveavan (2,5
DM; 3,5 DM; 5 DM), a ukupna suma isplauje se u toku etiri godine, tako
da se finansiranje izbornih aktivnosti pretvorilo u kontinuirano finansiranje
politikih partija en gnral ili na politiko finansiranje (Nassmacher, 2001a,
10). Suma direktnih subvencija partijama iz dravnog budeta ograniena
je u Nemakoj, prema najnovijim podacima kojima raspolaemo, na najvie
205
115 miliona eura.
Kao to smo naglasili na poetku ove glave, mnoge zemlje raz
vijene demokratije prihvatile su, posle Nemake, direktnu dravnu pomo
politikim partijama. Razloge za to Ware (1996, 302) vidi u permanentnom
smanjivanju tradicionalnih izvora prihoda, prvenstveno lanarine, vrtoglavom
porastu trokova izbornih kampanja i, najzad, u tenji da se, u razdoblju
hladnog rata, ojaaju partije kao kljune demokratske institucije protiv
svih opasnosti koje im prete, posebno protiv korupcije iz zemalja Istonog
bloka. Sume koje se u dravnim budetima izdvajaju za partije znaajne
su: 1997. godine drava je obezbeivala 230 miliona DM u Nemakoj, 526
miliona FF u Francuskoj, 160 milijardi lira u Italiji i 10 milijardi pezeta u
paniji. Za razliku od navedenih zemalja, u Velikoj Britaniji, Irskoj i Japanu,
partije ne dobijaju direktnu pomo od drave, a u Australiji, Kanadi, SAD
i Holandiji (do 2000) uee javnog finansiranja partija je znatno manje.
Prethodno izneta ocena u pogledu Velike Britanije vai (kao to smo ve
napomenuli) samo uslovno; u toj zemlji drava zaista ne pomae finansijski
sve partije, ali obezbeuje finansijsku pomo opozicionim partijama, da
bi olakala njihov rad u parlamentu. Pravo na pomo imaju partije koje
su na prethodnim izborima osvojile najmanje dva poslanika mandata ili
jedan mandat i najmanje 150.000 glasova. Po toj osnovi dodeljeno je 1986.
godine Laburistikoj partiji 440.000 funti, Liberalnoj partiji 88.641 funta,
Socijaldemokratskoj partiji 62.562 itd.
U veini postkomunistikih zemalja partije dobijaju izdanu pomo
iz dravnog trezora. Iznos budetskih sredstava partijama odreuje se, po
pravilu, u procentu od nacionalnog budeta u veoma irokoj amplitudi od
0.017% u Sloveniji, preko 0,04% u Rumuniji (u izbornoj godini iznos se
udvostruuje), 0,05% u Rusiji, 0,056% u Hrvatskoj, O,1 u Litvaniji, 0,15%
u Srbiji (u apsolutnom iznosu u 2005. godini oko 4 miliona eura) do ak
0,5% u Estoniji. U Sloveniji, pored navedenog procenta iz budeta, partije
za svaki glas na parlamentarnim izborima dobijaju po 0,3 eura, a za glas
na predsednikim izborima po 0,1 eura. Crna Gora je osobena po tome
to zakon ne ustanovljava plafon zahvatanja budetskih sredstava, nego
propisuje da je to najmanje 0,4%, ime je ostavljena mogunost partijama
da koriste sredstva iz dravne blagajne bez ogranienja.
Na vano pitanje koje partije imaju prava na budetska sredstva zakoni
evropskih postkomunistikih zemalja nude razliite odgovore. U Poljskoj
se sredstva dodeljuju parlamentarnim partijama, a kriterijum raspodele ini
206
broj osvojenih mandata. Na izborima 1993. godine za oba doma poljskog

parlamenta (sejm i senat) partijama je ukupno uplaeno 4.712.400 eura, tj.
84.150 eura po jednom mandatu. Zakonom usvojenim 2001. godine Poljska
je obezbedila i redovnu godinju pomo partijama, koja iznosi oko 16 miliona
eura (Walecki, 2001, 8). U Bugarskoj drava uplauje partijama po 1 lev
(1/2 eura) za svaki osvojeni glas, a pravo na to imaju partije koje su osvojile
najmanje 1% glasova. U toj zemlji odreen je maksimum dravne pomoi
koji iznosi 100.000 eura za nezavisne kandidate, 500.000 eura za partije i 1
milion eura za partijske koalicije. Partije i partijske koalicije u ekoj koje
su na izborima osvojile najmanje 3% vaeih glasova dobijaju iz dravnog
budeta po 90 kruna za svaki glas. U Makedoniji pravo na budetsku pomo
imaju partije koje osvoje najmanje 3% glasova na izborima. Uslov za dobijanje
sredstava iz budeta u Rumuniji je osvajanje najmanje 5% glasova na izborima,
a ako partiji to ne poe za rukom, duna je u roku od dva meseca da vrati
prethodno dobijenu budetsku akontaciju. U Sloveniji pravo na finansiranje
iz budeta bilo je obezbeeno Zakonom o politikim partijama (1994)
iskljuivo partijama koje su ispunile cenzus od 4%, to je preduslov za uee
u raspodeli poslanikih mandata. Takvo reenje kao i sva prethodna koja
budetsku pomo vezuju za parlamentarni status partije na prvi izgleda
pogled pravino, jer podrava organizacije koje su na izborima dokazale
da poseduju iroku podrku u drutvu. Dublji uvid, meutim, govori da to
oteava uspon novih partija, a u situacijama kada je izborni cenzus visok,
opisano reenje slui zapravo zatvaranju politikog trita. Imajui u vidu
tu opasnost, Ustavni sud Slovenije je, na osnovu albe etiri male partije,
odredbu po kojoj se sredstva dodeljuju samo parlamentarnim strankama
proglasio neustavnom (2000), posle ega je slovenaki zakon promenjen i
prag za dobijanje budetskih sredstava snien je sa 4 na 1%, to nam se
ini optimalnim reenjem. Potpuno ukidanje praga za finansiranje vodi
neizbeno zloupotrebama, to dobro ilustruje primer Albanije. Ta zemlja
obezbeuje budetsku pomo svim partijama koje su sudelovale na izborima,
to je, kako primeuje Kajsiu (2004, 3), imalo za posledicu obrazovanje
fantomskih partija. U Srbiji pravo na budetska sredstva pripada iskljuivo
parlamentarnim partijama, to, zapravo, znai partijama koje su osvojile
najmanje 5% glasova i stekle pravo na uee u raspodeli mandata. Ova
odredba modifikovana je u izmenama izbornog zakona (2004), kojima je
partijama etnikih manjina omogueno da uestvuju u raspodeli mandata, a
time i budetskih sredstava ako ostvare dovoljnu podrku za najmanje jedan
207
poslaniki mandat (raspodela mandata vri se po DHontovom sistemu). U
Crnoj Gori pravo na sredstva iz dravne blagajne imaju samo partije koje
su na izborima dobile najmanje 3% glasova.
Razliita je formula po kojoj se u pojedinim zemljama partijama
dele budetska sredstva. U nekim zemljama ne dele se iskljuivo u srazmeri
sa dobijenim mandatima, nego se jedan deo raspodeljuje u jednakim
iznosima svim partijama koje su ostvarile pravo na budetska sredstva, a
drugi deo proporcionalno broju mandata. Na taj nain se, u izvesnoj meri,
ublaava imanentna pristrasnost izbornog sistema (ne samo veinskog
nego i proporcionalnog) u korist najveih partija. U Sloveniji 10% sredstava
raspodeljuje se jednako svim partijama koje su osvojile mandate, a 90%
prema broju osvojenih mandata. Taj odnos u Hrvatskoj je 20 prema 80, u
Makedoniji i Maarskoj 25 prema 75% i u Crnoj Gori, Rumuniji i Srbiji 30
prema 70%. Potonje reenje objektivno posmatrano poboljava finansijski
poloaj etnikih stranaka koje mogu osvojiti minimalan broj mandata (esto
samo jedan).
Indirektna pomo drave partijama u evropskim postkomunistikim
zemljama takoe je znaajna. Dravne televizije Bugarske, Estonije, Poljske,
Slovenije, Srbije i Crne Gore dune su u predizbornoj kampanji da politikim
partijama (kandidatima) omogue korienje besplatnog vremena. Na
dravnoj televiziji Bugarske partije imaju prava da u predizbornoj kampanji
zakupe deo vremena koje plaaju po niim cenama. U Poljskoj svaka partija
i kandidat mogu, pod komercijalnim uslovima, da iznajme najvie 15%
besplatno dodeljenog vremena. Indirektna pomo ne svodi se, meutim,
samo na besplatno korienje vremena u javnim elektronskim medijima, ve
ima i druge oblike. U Estoniji svaka partijska grupa u parlamentu dobija
fiksnu sumu novca za struni aparat. U toj zemlji partije su, kao neprofitne
organizacije, osloboene plaanja poreza. U Sloveniji drava plaa sekretare
poslanikih klubova, pomonike i istraivae, ukupno 59 slubenika (Toplak,
2002, 12).
U zemljama stabilne demokratije u kojima postoji budetsko finansiranje
partija, sredstva se doznauju na razliite adrese. U Australiji, Finskoj i
Francuskoj sredstva se uplauju partijskim rukovodstvima, u Belgiji, Danskoj,
Holandiji i vajcarskoj parlamentarnim grupama, u Austriji, Nemakoj,
Izraelu, Norvekoj i vedskoj i partijama i parlamentarnim grupama, u
Kanadi partijama i kandidatima, i, najzad, u SAD iskljuivo kandidatima
(Nassmacher, 1992, 241-243).
208
209
U postkomunistikim zemljama dravna sredstva upuuju se uglavnom

partijskim rukovodstvima, ree parlamentarnim grupama i kandidatima.
Svako od navedenih reenja ima dalekosene reperkusije na distribuciju moi
unutar partije. Naime, ako se sredstva upuuju rukovodstvu, ono vri njihovu
redistribuciju, ime zadobija snanu polugu uticaja na vlastitu parlamentarnu
grupu i na kandidate i podstie centralizaciju partije (Nassmacher and
Nassmacher, 2001, 182-183). U Crnoj Gori i u Srbiji partijama se doznaavaju
dravna finansijska sredstva. Nasuprot tome, adresat tih sredstava u Bosni i
Hercegovini jesu poslanike grupe, to jaa njihovu mo u odnosu na partijsko
rukovodstvo. Obezbeivanjem partijama sve veih finansijskih sredstava i
odreivanjem njihovih korisnika na jednoobrazan nain, drava volens nolens
podstie proces konvergencije partija u datom partijskom sistemu.
6.5. Javnost i kontrola

Obavetavanje javnosti o finansijskom poslovanju partija za politiku
predstavlja ono to su periodini obrauni za privredu. Bez njih prosto
nema naina da se se ,prati novac (Money in Politics Handbock..., 2003,
8). Obaveza partija da informiu javnost o svom finansijskom poslovanju,
ak i ako ne primaju budetsku pomo, uspostavljena je u veini zemalja
stabilne demokratije. Ona se odnosi na poklone iznad odreenog maksimuma
ija je visina razliita. U SAD-u obaveza identifikovanja sponzora poinje
od sume od 200 USD, u Kanadi od 160 USD, dok je u ostalim zemljama
cenzus znatno vii: u Japanu 332 USD, Australiji 1000 USD, Francuskoj
1000 USD, Italiji 2900 USD, Austriji 7.400 USD i Nemakoj 10.000 USD.
U Austriji su partije dune da publikuju samo ukupne sume po tipu donatora
(pojedinci, interesne grupe, korporacije), ali ne i ime donatora (Nassmacher,
2003, 6-7). U Velikoj Britaniji, Irskoj i Luksemburgu partije nisu obavezne
da prijavljuju imena donatora. U Grkoj se od partija trai da obavezno
izveste ministra unutranjih poslova i kontrolnu komisiju parlamenta o svim
fizikim ili pravnim licima koja su poklonila vie od 300.000 drahmi. Obaveza
publikovanja imena sponzora u Holandiji vai bez obzira na iznos poklonjene
sume, ali ako se poklonodavac protivi da bude objavljeno njegovo ili njeno
ime, treba da bude dat opis kategorije donatora (Nassmacher, 2001, 6).
U veini zemalja stabilne demokratije partije su dune da vode registar
prihoda i rashoda koji je podloan kontroli nadlenih organa. U Nemakoj je
Osnovnim zakonom usvojenim 1949. godine (lan 21) ustanovljena obaveza
partija da javno podnose izvetaje o svojim finansijskim sredstvima, a ta je

obaveza podrobnije razraena u Zakonu o partijama (1967). Smisao javne
kontrole finansijskog poslovanja partij na sledei nain je izraen u jednoj
presudi Ustavnog suda Nemake: Birai moraju biti informisani o snagama
koje utiu na politiku partije i oni treba da imaju mogunost da kontroliu
saglasnost izmeu politikog programa i ponaanja onih koji preko fondova
nastoje da utiu na partiju (prema: Radovi, 1996, 90). U toj zemlji partije
su od 1983. godine dune da podnose izvetaje o ekonomskom poslovanju
svih nivoa i svih partijskih preduzea, uz obavezu da poimenino oznae
poklonodavce koji su u partijsku blagajnu priloili vie od 20.000 DM (do
1992. godine vie od 40.000 DM). Takve izvetaje u Nemakoj proveravaju
finansijski strunjaci, a potom se dostavljaju predsedniku Bundestaga.
Obaveza podnoenja godinjih izvetaja u Austriji i Italiji odnosi se samo na
poslovanja centralnih partijskih organa. Partije su i u Belgiji od 1989. godine
dune da objavljuju godinje izvetaje o finansijskom poslovanju. Francuska
zahteva od svakog kandidata na predsednikim izborima da posle izbora u
slubenom listu ( Journal officiel) objavi izvetaj o trokovima kampanje. U
istoj zemlji zakon propisuje da partije vode evidenciju trokova kampanje i
da koriste usluge finansijskog agenta, a nacionalna komisija je ovlaena da
proverava raune plaene u izbornoj kampanji i zakonitost utroka budetskih
sredstava. U Velikoj Britaniji partije su (od 1949) dune da jedanput godinje
objavljuju izvetaj o stanju na svom raunu, a od 1967. privredna preduzea
su obavezna da prikau u godinjim izvetajima svaku donaciju partijama
koja prelazi 200 funti. U Kanadi i SAD-u za kontrolu finansijskog poslovanja
partija nadlene su javne agencije. Primena navedenih ogranienj i zabran
zahteva belei jedan poznavalac (Nassmacher, 2001, 28) jak autroritet
snabdeven sa dovoljno zakonskih ovlaenja da nadgleda, verifikuje, istrauje
i da, ako je neophodno, pokrene zakonski postupak. Sve manje od toga je
formula za neuspeh.
Partije veine evropskih postkomunistikih zemalja zakonski su obavezne
da aurno vode podatke i da sa izuzetkom Albanije i Belorusije (Walecki,
2005, 220) javnosti omogue uvid u svoje finansijsko poslovanje. Veina
zemalja zahteva da partije primaju novane donacije samo preko rauna u
bankama. U Rusiji partija moe imati samo jedan raun, bez obzira na broj
nivoa organizovanja i, povrh toga, mora da dri sva finansijska sredstva u
bankama. Slovenake partije koje su dobile sredstva iz dravnog budeta ili
210
donacije koje su vee od trostruke prosene mesene zarade, obavezne su da

to objave u Slubenom listu. Ako to ne uine, njihovo finansiranje iz budeta
bie obustavljeno do ispunjavanja obaveze. Zakon u Hrvatskoj obavezuje
partije da potpuno upoznaju javnost sa svojim finansijskim poslovanjem i da
objave trokove izbornih kampanja. U Rumuniji svaka partija obavezna je da
publikuje u slubenom listu (Monitor Oficial) poklon vei od 10 prosenih
plata (Roper, 2001, 12-13). Od partija u Estoniji zahteva se posle izmene
Zakona o politikim partijama usvojene 1999. godine da etiri puta godinje
publikuju izvetaje o prihodima i rashodima, a u toku izborne kampanje
takve izvetaje obavezne su da podnose svakih sedam dana. Citirani zakon
zahteva od partija da u tim izvetajima navedu i ime svakog donatora. U Crnoj
Gori partije su obavezne jednom godinje da nadlenim organima podnose
zavrni raun, koji dobija karakter javne isprave (l. 17). Osim toga, one su
dune da, 30 dana nakon zavretka izbora, podnesu kompletan izvetaj o
visini i strukturi prikupljenih i utroenih sredstava za izbornu kampanju, u
elektronskoj formi Republikoj izbornoj komisiji, odnosno izbornoj komisiji
jedinice lokalne samouprave (l. 15).
Nadlenost u kontroli sprovoenja odredaba o finansijskom poslovanju
pripada komparativno posmatrano razliitim organima: ministarstvima
(unutranjih poslova, pravde), predsedniku parlamenta, specijalnim sudovima
ili posebnim agencijama nezavisnim od vlade. Zakonodavstva zemalja stabilne
demokratije poveravaju kontrolu finansijskog poslovanja partija, po pravilu,
organima nezavisnim od izvrne vlasti (Nassmacher, 2001, 7-8). U Francuskoj
je formiran Nacionalni komitet za trokove izbornih kampanja i za politiko
finansiranje, sastavljen od sudija, u Nemakoj je to povereno predsedniku
parlamenta, u Belgiji parlamentarnom komitetu, u Italiji petorici revizora koje
odreuju predsednici oba skuptinska doma, a u paniji Raunskom sudu
(Tribunal de las Cuentas), imenovanom od parlamenta. Ti organi imaju
pravo da, zbog krenja odredaba o finansijskom poslovanju, protiv partija
izriu iskljuivo novane sankcije, i one ne pogaaju odgovorne partijske
lidere (Doublet, 1997, 6). Za razliku od navedenih zemalja, Danska, Irska,
Velika Britanija i vedska nisu organizovale sistematsku kontrolu finansijskog
poslovanja partija iz bojazni da bi to ugrozilo njihovu autonomiju. U vedskoj
su, od sredine dvadesetog stolea, voene javne debate o potrebi zakonskog
regulisanja finansijskog poslovanja partija. Iako odgovarajui zakon nije
usvojen, parlamentarne partije su 1980. godine zakljuile dobrovoljni
sporazum da meusobno razmenjuju izvetaje o svom poslovanju i da ih,
211
po zahtevu, uine dostupnim treim licima (Nassmacher, 2003, 10).
U evropskim postkomunistikim zemljama kontrolna ovlaenja
pripadaju razliitim organima. U Rusiji dunost je partija da izvetavaju poreske
organe svake godine o prihodima a, posle verifikacije, partije dostavljaju te
izvetaje (preko interneta) Ministarstvu pravde. Slino reenje prihvaeno je
u Letondiji, u kojoj su partije obavezne da do 1. marta svake godine podnesu
finansijski izvetaj Ministarstvu pravde i Dravnoj obraunskoj slubi.
Slovenija se opredelila za drugaiju soluciju: slovenaki zakon zahteva da
partije do 31. marta svake godine podnesu parlamentu godinji finansijski
izvetaj, koji prethodno ocenjuje Raunski sud. U Crnoj Gori i Srbiji kontrola
finansijskog poslovanja podeljena je na dva organa. Prikupljanje i troenje
sredstava u izbornim kampanjama nadgleda, u obe zemlje, Republika izborna
komisija (RIK), a finansijsko poslovanje Odbor za finansije parlamenta
(Srbija) i Ministarstvo finansija (Crna Gora). Ovakvo reenje ima vie
ozbiljnih slabosti. Najpre, ono artificijelno razdvaja politiko finansiranje
na dva dela (izborno i tekue), to omoguava partijama da menjajui, po
potrebi, namenu finansijskih sredstava izbegavaju odgovornost. Drugo,
i u Crnoj Gori i u Srbiji zakon zahteva od partija da podnesu izvetaje o
troenju sredstava za izbore po okonanju izbornog procesa, dakle post festum,
to znai da takvi podaci nisu dostupni biraima pre glasanja i da ne mogu
uticati na njihovu izbornu odluku. Izvesno je da bi ustanovljenje obaveze
partija da u predizbornom razdoblju iz dana u dan ili bar jednom sedmino
(kao u Estoniji) izvetavaju javnost o finansijskim transakcijama obezbedilo
biraima vanu informaciju za donoenje izborne odluke. Tree, sprovoenje
u ivot reenja usvojenog u Crnoj Gori i u Srbiji bitno oteava to to sastav
RIK-a ine poslanici-predstavnici politikih partija, bez prateih slubi i bez
vlastitog budeta, to znai bez neophodnih resursa da ostvaruju kontrolnu
ulogu. Ne treba nipoto smetnuti s uma da, iako su u RIK-u zastupljeni
predstavnici konkurentskih partija, oni nisu uvek zainteresovani da isteraju
stvar do kraja, ve su spremni na nagodbe oko krenja zakona, po principu
do ut des. rtva takvog dogovora je javnost, koja ostaje uskraena za bitne
informacije.
Iz iznetih razloga, moglo se oekivati da e rezultati kontrole finansijskog
poslovanja partija u Crnoj Gori i u Srbiji biti nezadovoljavajui, to se zaista
i dogodilo. Sudei prema podatku da je 2006. godine u Crnoj Gori samo
jedna od 74 politike organizacije podnela izvetaj o utroenim sredstvima
partije za 2005. godinu (Vujovi i ost. 2006, 112), moe se zakljuiti i da
212
213
su politike partije masovno ignorisale svoju zakonsku dunost. Nita

bolja situacija nije ni u Srbiji, u kojoj je za 2004. godinu samo 5 od 396
registrovanih partija Odboru za finansije podnelo (u predvienom roku) sve
izvetaje na koje ih zakon obavezuje (zavrni raun, izvetaj o prilozima iznad
6000 dinara i izvetaj o imovini), a jo 45 partija to je uinilo nepotpuno
ili sa zakanjenjem. Situacija u Srbiji nije bolja u tom pogledu ni za 2005.
godinu, jer su od 421 registrovane stranke samo tri (!) dostavile Odboru za
finansije republike skuptine sve zakonom predviene podatke. Inae, Odbor
za finansije nema sopstveni budet, te je njegovo ovlaenje da angauje
eksperte radi kontrole izvetaja koji su mu dostavljeni nudum ius. Osim
toga, Odbor nije prema tumaenju Ministarstva pravde organ nego telo
skuptine, zbog ega nema pravo da pokrene postupak protiv partija koje su
prekrile svoje obaveze.
Ni u Hrvatskoj se partije ne mogu pohvaliti potovanjem svojih
finansijskih obaveza. U toj zemlji, kao to smo prethodno istakli, zakon
zahteva od partij da upoznaju javnost sa finansijskim poslovanjem i objave
trokove izbornih kampanja, ali je, posle izbora 1999. godine, tom zahtevu
delimino udovoljila jedino koalicija Socijaldemokrata i Hrvatske seljake
liberalne stranke (Kregar, 2001, 3).
Kad je re o Crnoj Gori, ini nam se da Ministarstvo finansija nije
najpogodniji organ za kontrolu finansijskog poslovanja partije, jer e njegovi
eventualno nepovoljni nalazi biti dovoeni u pitanje od strane opozicionih
partija zbog (stvarne ili izmiljene) pristrasnosti. Pretpostavljamo, takoe, da
bi u Crnoj Gori (kao i u Srbiji) vetaku podelu kontrole finansiranja izbornih
kampanja i tekueg funkcionisanja partija trebalo ukinuti i taj zadatak u
celini poveriti jednom organu iji sastav ine autonomni pojedinci.
Naelne sugestije o poeljnom sastavu kontrolnog organa sadri Kodeks
dobrog vladanja u izbornim pitanjima usvojen na 52. sednici Venecijanske
komisije 2002. godine. Prema tom tekstu, lanovi kontrolnog organa treba da
budu sudije ili pravnici koji su nezavisni od partija-uesnica izbornog postupka.
Drugo, u sastav tog tela treba da uu i predstavnici parlamentarnih stranaka
(kojima je zabranjeno uee u izbornim kampanjama), te predstavnici
nacionalnih manjina i Ministarstva unutranjih poslova. Tree, strunu i
logistiku podrku tom telu treba da daje obueno osoblje. Neki od navedenih
principa iz teksta Venecijanske komisije primenjeni su na uspean nain u
Nacionalnoj izbornoj komisiji u Poljskoj. U toj zemlji nadleno telo (Nacionalna
komisija) sastavljeno je od 9 lanova, od kojih 3 lana odreuje predsednik
Ustavnog suda iz reda sudija, 3 lana predsednik Vrhovnog suda iz sastava

sudija tog suda i, najzad, 3 lana predsednik Visokog administrativnog suda,
takoe, iz reda lanova tog suda. Reena komisija je posle parlamentarnih
izbora 2001. godine poela striktno da sprovodi zakon, a najvea rtva toga
bila je vladajua Poljska seljaka partija (Walecki, 2005, 227). Samostalnost
organa za kontrolu finansijskog poslovanja partija za koju se zalaemo ne
iskljuuje, naravno, njegovu odgovornost parlamentu za troenje sredstava
u obavljanju vlastitih zadataka.
U celini uzev, u pogledu nastojanja drave da ostvari kontrolu finansijskog
poslovanja partija u evropskim postkomunistikim zemljama moglo bi se
oceniti da su postignuti parcijalni rezultati: finansijska sredstva sa kojima je
javnost upoznata u veini postkomunistikih zemalja samo su vrh ledenog
brega iji je vei deo pod vodom, nedostupan javnosti. Tajni tokovi novca
olakani su, svakako, time to partije u tim zemljama deluju u osobenom
ekonomskom okruenju, u kojem se u sferi sive ekonomije stvara veliki
deo drutvenog proizvoda. U tom pogledu Crna Gora je na visokom mestu,
jer se u sivoj ekonomiji stvara, prema procenama eksperata, od 30 do 35%
drutvenog proizvoda. Pretpostavljamo da deo novca iz sive ekonomije lako
nalazi put do partijskih tajnih fondova. U prilog toj pretpostavci indirektno
govori primer Letonije (sa znatno manjim udelom sive ekonomije nego u
Crnoj Gori), u kojoj poznavaoci procenjuju da neregistrovani deo partijskog
budeta iznosi od 5 do 20% (Ikstens, 2001, 7).
6.6. Krenje i zaobilaenje propisa

Bez obzira na to da li partijama obezbeuje sredstva iz budeta ili ne,
drava na svim meridijanima sve potpunije regulie njihovo finansijsko
poslovanje. Od svih kontinenata, taj proces je najmanje odmakao u Africi,
gde je finansiranje zakonski regulisano u priblino jednoj petini drava (od
ukupno 53). U ostalim zemljama, u kojima to nije sluaj, takvu situaciju
koriste partije na vlasti za bezobzirnu zloupotrebu dravnih resursa (Saffu,
2003, 21-22). Ali, usvajanje zakonskih akata kojima se precizira nain sticanja
i troenja sredstava od strane partija nije per se dovoljno snana brana
koja onemoguuje partijama da sredstva poreskih obveznika protivpravno
upotrebljavaju za svoje parcijalne interese. Pozabaviemo se najpre grubim
krenjem propisa o finansiranju, a potom emo osvetliti suptilnije metode
214
kojima se zaobilaze (izigravaju) propisi, pri emu se esto koriste nedoreenosti

i praznine u njima. Nassmacher (2003, 13) to saeto konstatuje: Ukoliko
su savrenija pravila, utoliko e savrenije biti njihovo zaobilaenje. Termin
zaobilaenje znai, zapravo, da se ne kri slovo vaeih propisa, ali se
osporava njihov duh, odnosno temeljni principi kao to su univerzalnost,
ravnopravnost i transparentnost. Re je, zapravo, o sasvim uslovnoj razlici
izmeu delovanja protiv zakona (contra legem) i pored zakona (praeter
legem).
Prethodno izneti pregled normativne regulacije finansiranja partija

snano sugerie zakljuak da je u zemljama stabilne demokratije posle
Drugog svetskog rata na delu postojana tendencija sve podrobnijeg zakonskog
ureivanja ove materije, a slina ocena vai i za evropske postkomunistike
zemlje. Sankcije za prekraje finansijskih obaveza od strane partija su,
uglavnom, novane i, uz to, retko se primenjuju. Francuska je u pogledu
tipa sankcija izuzetak, jer predvia i kazne zatvora za odgovorne partijske
rukovodioce. U evropskim postkomunistikim zemljama za krenje propisa
o finansiranju predviene su takoe, sa izuzetkom Letonije, samo novane
kazne. U makedonskom zakonu (1994) iznos kazni za partiju kree se od
4 do 20 prosenih plata (odnosno 680 do 2.400 eura 2002. godine), a za
odgovorno lice (samo) od jedne desetine do jedne polovine plate. U ovom
zakonu propisana je i novana kazna (od 10 do 20 prosenih plata) za pravno
ili fiziko lice koje je odgovorno za nezakonit poklon novca partiji. Kako smo
pomenuli, u Letoniji su uvedene i rigorozne sankcije za finansijske prekraje.
Ako partija ne potuje rok za podnoenje finansijskog izvetaja, Ministarstvo
pravde duno je da podnese tubu sudu sa zahtevom za rasputanje partije;
na predlog pomenutog ministarstva zaista su posle 1995. godine odlukama
sudova rasputene dve partije (Ikstens, 2001, 7).
Meutim, praksa ukazuje da zapreene sankcije nisu odvratile partijske
rukovodioce od korienja ilegalnih finansijskih sredstava. Paradigmatian
sluaj dogodio se u Nemakoj u velikoj finansijskoj aferi obelodanjenoj
1999. godine, aferi koja je iz temelja uzdrmala politiki establishment te
zemlje. Re je o krupnim finansijskim zloupotrebama rukovodstva HDU,
koje je poetkom osamdesetih godina, ignoriui Zakon o partijama,
tajno prebacilo na raune u vajcarskoj i Lihtentajnu oko osam miliona
DM, a posle je taj novac ilegalno unoen u partijsku blagajnu i prikazivan
(u partijskoj dokumentaciji) kao zavetanj partiji od strane preminulih,
anonimnih bogataa. Kad je zloupotreba otkrivena, raniji premijer Nemake
215
Helmut Kohl bio je prinuen, u januaru 2000. godine, da podnese ostavku
na poloaj poasnog predsednika HDU. Osim toga, odlukom predsednika
nemakog parlamenta 5. februara 2000. godine Hriansko-demokratskoj
uniji je izreena kazna od 20 miliona DM. I u zemljama, poput panije, u
kojima nisu izbijali skandali u ijem su sreditu partijski funkcioneri nadleni
organi su u prvoj polovini devedesetih godina konstatovali mnoge propuste i
greke u finansijskom poslovanju partija (Villarejo, 1998, 31-32). Pravosudna
praksa Francuske pokazuje da su sudovi veoma retko izricali zatvorske kazne
partijskim funkcionerima, premda je ta sankcija predviena zakonom. ak
i kada su sudovi izricali takve sankcije, one su bile uglavnom minimalne
a osueni partijski rukovodioci vraali su se u politiki ivot (o tome: Le
grand dossier: corruption, Le Mond, 7-8. aprila 2002). U Velikoj Britaniji
izbio je, krajem 2006, veliki skandal zbog osnovanih sumnji da je vladajua
Laburistika partija obezbeivala plemike titule svojim finansijskim
mecenama. Sredinom januara 2007. godine privedena je u policiju Ruth
Turner, direktorka za vladine odnose sa javnou. Skotland Yard je saoptio
da Turner-ova uhapena u vezi sa krenjem akta o davanju poasti iz 1925. i
zbog sumnje da je ometala sprovoenje istrage. U okviru iste istrage ispitan
je, kao svedok, premijer britanske Vlade Tony Blair, a u policiju su privedeni
lord Levy (blizak Blair-ov prijatelj i finansijski donator LP), Cristofer Evans,
koji je LP pozajmio milion funti pred parlamentarne izbore 2005. godine i
nekoliko drugih funkcionera britanske vlade i LP.
U postkomunistikim zemljama otvoreno nepotovanje propisa o
finansiranju ostajalo je najee nesankcionisano. Tolerantan odnos prema
finansijskim prekrajima demonstrirali su, poetkom devedesetih godina,
nadleni organi u Poljskoj (Walecki, 2005), o emu reito svedoi nekoliko
sledeih primera. U januaru 1990. prvi sekretar Komunistike partije Poljske
primio je poklon od KPSS u iznosu od 1,2 miliona dolara, ime je prekren
poljski zakon o korienju monete (Walecki, 2001a, 411), to je prolo bez
ikakvih sankcija. U istoj zemlji jedan filmski producent i medijski magnat
zatraio je mito da bi obezbedio odgovarajue odredbe u zakonu o medijima
koje bi omoguile da Leva demokratska alijansa kupi jednu televizijsku
stanicu (Walecki, 2005, 245), ali afera je brzo pala u zaborav. Jedina kazna u
Poljskoj poetkom devedesetih godina izreena je sindikatu Nezavisnost,
koji je zakasnio dva dana sa dostavljanjem izvetaja o trokovima izbora
1993. godine za Senat, zbog ega je izgubio pravo na pomo iz budeta
(ibidem, 212-213). Zaokret u tom pogledu, odnosno stroa politika prema
216
finansijskim prekrajima u Poljskoj ostvarena je posle usvajanja novog

Ustava (1997), koji je, inspirisan odredbama Osnovnog zakona Nemake,
proklamovao da e finansiranje politikih partija biti otvoreno za javnu
kontrolu. Otar kurs prema prekriocima ispoljila je Republika izborna
komisija u predsednikoj kampanji 2000. godine, u kojoj su svi kandidati (21)
prekrili zakonske propise, to je najoiglednije uinio Marian Krzaklewski.
Njemu su doznaivana (zakonom zabranjena) novana sredstva od anonimnih
darodavaca, pri emu su veinu od 180 donacija uplatile nepostojee osobe,
dok je vie od sto potanskih uplatnica ispisano istim rukopisom. Neke su
uplate, pak, prevazilazile dozvoljeni plafon (dve minimalne nadnice), a neke
su upuene posle zavretka izbora (Walecki, 2005, 238). Svim prekriocima
Nacionalna izborna komisija izrekla je odgovarajue kazne. Beskompromisan
stav u sprovoenju zakona demonstrirala je Nacionalna izborna komisija i
time to je, posle parlamentarnih izbora 2001. godine, prihvatila samo 35 od
93 partijska izvetaja o trokovima i rashodima izborne propagande koji su
joj upueni. Odlukom iste komisije (koju je potvrdio Vrhovni sud) kanjena
je, kao to smo prethodno pomenuli, pobednika Poljska seljaka partija
na pomenutim izborima gubitkom prava na budetskih sredstava zbog
finansijskih prekraja u toku izborne kampanje (Walecki, 2005, 226).
Poljska je, meutim, pre izuzetak nego pravilo, jer u veini drugih
evropskih postkomunistikh zemalja dominira boleivost prema finansijskim
prekrajima partija. U Crnoj Gori u sluaju krenja odredaba zakona partije
e biti kanjene od stostrukog do dvjestostrukog iznosa minimalne zarade u
Republici, a odgovorno lice od petnaestostrukog do dvadesetostrukog iznosa
minimalne zarade u Republici (l. 19). Ali, navedene kaznene odredbe ostale
su mrtvo slovo na papiru, iako su se partije viekratno ogluile o mnoge
zakonske odredbe. Pomenuli smo prethodno da zakon u Hrvatskoj obavezuje
partije da potpuno upoznaju javnost sa svojim finansijskim poslovanjem i da
objave trokove izbornih kampanja, ali nijedna partija to nije uinila do 2001.
godine. U Rumuniji od 1990. do 2001. godine nijedna partija nije publikovala
ime donatora, iako je obavezna na to. U Srbiji za nepotovanje Zakona o
finansiranju politikih stranaka predviene su kazne od 3.000 do 15.000
eura. Osim za partije, zakon predvia i kazne za odgovorno lice u iznosu
od 180 do 850 eura, ali uprkos krenja zakona koji je stupio na snagu 2004.
godine od ogromne veine partija nijednoj od njih nije izreena sankcija. U
ekoj zamenik premijera Vlade podneo je poetkom 1998. godine ostavku
zbog anonimnih politikih donacija koje je dobijao Graanski demokratski
217
forum od ekih kompanija preko Devianskih Ostrva. Ista partija je primila
nezakonite donacije 1995/1996. godine (Walecki, 2001a, 411), ali nijedan od
tih prekraja nije dobio sudski epilog. U Rusiji je generalni tuilac istraivao
sluaj transfera oko 16,7 miliona US dolara koji je premijer odobrio ruskoj
javnoj televiziji za podrku vladajuem bloku u izborima ali za to niko nije
osuen (Walecki, 2005, 244). U Sloveniji je u prvom veem skandalu, koji se
dogodio sredinom 1992. godine, centralnu ulogu odigrao ministar nauke, lan
Partije zelenih, koji je potpisao ugovor sa fabrikom crepa o koprodukciji. Na
osnovu tog ugovora, fabrici je dodeljena suma od 18.000 eura beskamatnog
zajma, od ega je ona 15.000 eura uputila jednoj kompaniji koja je tu sumu
poklonila Partiji zelenih. Druga afera, oko koje se 1994. godine podigla
velika medijska praina, ticala se zajma od 400.000 eura koji je podigla
Slovenaka narodna partija (SNP) u inostranstvu (Austriji), ime je prekrila
vie pozitivnih propisa. Afera je okonana vraanjem zajma austrijskom
poveriocu, bez ikakvih sankcija protiv lidera SNP (Toplak, 2002, 14). U
Hrvatskoj je posle eliminacije HDZ sa vlasti (januar 2000) obelodanjeno
da je ta partija obezbeivala sebi finansijska sredstva reketiranjem ili,
drugaije reeno, uslovljavanjem isplat od strane drave preduzeima za
ve obavljene radove (usluge), novanim poklonima HDZ-u od strane tih
preduzea; ta je praksa ostala nesankcionisana. Finansijska afera u Rumuniji
izbila je poetkom 1998. godine, kad je otkriveno da je francuski biznismen
rumunskog porekla Adrean Costea izvrio prenos znaajnih novanih sredstava
iz rumunskih javnih fondova na privatne raune rumunskih politiara. Isti
biznismen novano je pomogao ponovni izbor predsednika Jona Ilijeskua
1996. godine, a izdavaka kua Adreana Costea tampala je u Francuskoj
postere i fotografije za Ilijeskua, koji su uvezeni u Rumuniju bez plaanja
poreza. Zbog toga pokrenuti krivini postupak obustavljen je u februaru
2001. godine (Roper, 2001, 19). U Ukrajini je krajem devedesetih godina
izbila afera oko pranja novca u vajcarskim bankama od strane premijera
vlade, na koju je izostala reakcija pravosudnog sistema. Ali, sud u enevi nije
za to pokazao previe razumevanja, nego je 1999. godine osudio ukrajinskog
premijera konfiskacijom 6,6 miliona USD u vajcarskim bankama. U Crnoj
Gori u javnosti su se ule samo pojedinane meusobne optube funkcionera
iz razliitih stranaka, ali bez sudskog epiloga. Osim toga, partije kao pravna
lica krile su zakon bez ikakvih sankcija kako u kampanji za parlamentarne
izbore 2006. godine (Vujovi i Komar, 2006), tako i u referendumskoj
kampanji iste godine (Vujovi, i ost. 2007).
218
Pored navedenih sluajeva krenja zakona, pomenuemo i neke primere

zaobilaenja zakona u kojima su partijski lideri demonstrirali udesno
majstorstvo i zadivljujuu kreativnost, uspevajui neretko da budu korak
ispred zakonodavca. Takvi primeri uoeni su u Nemakoj, koja, sa razlogom,
vai za uzornu pravnu dravu. U toj zemlji su do poetka devedesetih godina
dvadesetog stolea privatne firme ili bogati pojedinci, umesto direktnih
novanih davanja partijama, koja su samo delimino izuzeta od poreza, novac
uplaivali tzv. funkcionalnim organizacijama (Berufsverbnde), koje ga su
potom prosleivale partijama. Poto je zakon zabranjivao funkcionalnim
organizacijama da poklanjaju partijama vie od jedne etvrtine prihoda,
prva organizacija je doznaavala partiji do 25% prihoda, a ostatak sredstava
usmeravala je ka drugoj (treoj, etvrtoj) funkcionalnoj organizaciji, koja je
ponavljala itavu operaciju. U tome treba traiti objanjenje zato su bogati
biznismeni u Nemakoj od 1950. godine registrovali veliki broj funkcionalnih
organizacija. Ali, pravosudni organi su posle izvesnog vremena reagovali i
pokrenuli oko 1.700 istranih postupaka protiv industrijalaca, partijskih lidera
i predstavnika funkcionalnih organizacija. Monim poslovnim ljudima u
Nemakoj su kao posrednik u transferu finansijskih sredstava partijama sluila
i graanska udruenja (Staatsbrgeliche Vereinigung), partijske fondacije
(Parteistiftungen) i karitativne institucije, jer su osloboeni plaanja poreza
(Colombo, 1998, 68-71). To je, meutim, onemogueno zakonom usvojenim
1992. godine, kojim je partijama zabranjeno da primaju finansijsku pomo od
tih organizacija. Istim aktom propisano je da funkcionalne organizacije ne
mogu da dobijaju sredstva koja su namenjena politikim partijama, a ukupan
udeo sredstava koja te organizacije mogu da doznae partijama (bez poreza)
smanjen je sa 25 na 10%. Ali, rigorozni propisi o finansijskom poslovanju
izigravaju se u Nemakoj i na druge naine. Na primer, korporacije su lako
zaobile ogranienje novanih iznosa poklona partijama obezbeujui im
beskamatne kredite. To dobro ilustruje primer Nemake banke (Deutsche
bank), koja je 1995. godine Hriansko-demokratskoj uniji (HDU) poklonila
samo 490.000 DM, ali joj je iste godine obezbedila beskamatni zajam od
39 miliona DM (Doublet, 1997, 5).
Kao ogreenje o principe ravnopravnosti partija u procesu obezbeenja
finansijskih sredstava moe se navesti primer Konzervativne partije Velike
Britanije, koja je, prema javno iznetim informacijama (indicijama), koristila
prostorije Donjeg i Gornjeg doma za organizovanje sveanih veera, na
kojima je prikupljan novac za predstojee izbore. Na osnovu toga, protiv
219
konzervativaca je krajem 2006. godine pokrenuta parlamentarna istraga.
Kada javnost zemalja stabilne demokratije bude obavetena o
zloupotrebama od strane partija poput navedenih, opozicija i javno mnenje,
po pravilu, otro reaguju a rejting tih partija u birakom telu brzo se
smanjuje.
Izneemo sada i neke primere izigravanja propisa o finansiranju
partija u evropskim postkomunistikim zemljama. Prvo, pojedine privredne
korporacije u dravnom vlasnitvu, kojima zakonski propisi onemoguavaju
da partijama poklanjaju novana sredstva, zaobilaze tu zabranu obezbeujui
partijama, naroito u predizbornom razdoblju, osoblje koje korporacije
plaaju iz vlastitih sredstava. U Sloveniji se, na primer, procenjuje da je oko
polovina slubenika u partijskim kancelarijama na platnim spiskovima drugih
organizacija (Toplak, 2002, 20). Slina zloupotreba uoena je u Estoniji, u
kojoj je osoblje plaeno iz budeta za obezbeivanje rada poslanikih grupa
veinu vremena provodilo u partijskim prostorijama i bilo angaovano na
partijskim poslovima. Uz to, u istoj zemlji vladajue partije su besplatno
koristile dravne objekte za odravanje partijskih skupova (Pentus, 2001,
5-11), to je rezultiralo daleko blaom reakcijom nego u Velikoj Britaniji
(o kojoj je prethodno bilo rei). Prikrivena finansijska pomo partijama u
Estoniji ostvarivana je angaovanjem stranih fondacija i institucija koje su
medijski promovisale lidere odreenih partija. Identinoj nameni sluilo je
i finansiranje naunih istraivanja iji su rezultati dokazivali iroj javnosti
superiornost programa i kandidata odreenih partija. Povrh toga, kao
paravan za prikrivanje nezakonitih novanih transakcija partije su esto
koristile vlastite lanove i simpatizere. Postoje indicije, na primer, da je u
Estoniji zabrana donacija veih od 1000 kruna (62,5 eura) zaobilaena na
taj nain to je vei broj donatora uplaivao istog dana sumu od po 999
kruna. Obaveza objavljivanja imena sponzora izbegavana je tako to su u
partijskim izvetajima navoena imena nepostojeih linosti. U Letoniji su
se, umesto privrednih korporacija, koje su stvarno obezbeivale novana
sredstva, pojavljivali pojedinci kao fiktivni sponzori ili su, pak, partije
predstavljale novac dobijen od korporacija kao partijsku lanarinu (Ikstens,
2001, 7). Partije u Ukrajini, da bi izbegle zakon koji propisuje nerealno nizak
plafon trokova za izborne kampanje, obrazovale su prividno nezavisne
male organizacije koje investiraju sredstva u njihovu kampanju (Walecki,
2003, 73). Iz istih razloga partije su u Bugarskoj formirale izborne fondacije
koje deluju kao nevladine organizacije na ijem elu su provereni partijski
220
kadrovi. Zadatak tih fondacija je da na posredan nain obezbede novana

sredstva iz dva izvora koja su, inae, u toj zemlji zabranjena: javnih preduzea
i stranih donatora (Kanev, 2001, 5). Prethodno navedeni primeri snano
sugeriu zakljuak optije prirode da partije kre i izigravaju zakon i u
zemljama stabilne demokratije i u postkomunistikim zemljama, ali je
razlika u epilogu. U prvoj grupi zemalja na to reaguju pravosudni organi,
dok u drugoj grupi takva reakcija najee izostaje.
6.7. Problem korupcije

Trend sve podrobnijeg pravnog regulisanja finansijske sfere partijske
aktivnosti usmeren je ka ostvarivanju vie ciljeva: eliminisanju korupcije,
ogranienju brzog rasta izbornih trokova, izjednaavanju finansijskih uslova
izborne borbe, podsticanju graana da sudeluju na izborima i uspostavljanju
snanih politikih partija. Navedeni ciljevi nisu uvek komplementarni, jer,
na primer, finansijske mere kojim se izjednaavaju finansijski uslovi dovode
u pitanje svoenje partijskog spektra na samo nekoliko snanih partija, kao
to i limitiranje izbornih trokova moe da rezultira smanjenjem izborne
participacije graana. Zbog toga se zakonodavac suoava sa tekim problemom
da, umesto maksimalizacije nekog od ciljeva, nae kompromisna reenja koja
znae njihovu optimalizaciju.
Tenja za eliminisanjem politike korupcije je komparativno posmatrano
ako ne univerzalni, ono bar najei cilj regulisanja finansiranja partija. Pod
politikom korupcijom podrazumevamo irok spektar prestupa i nezakonitih
akata koje poine politike voe pre, tokom i nakon vrenja funkcije. Od
sitne ili birokratske korupcije razlikuje se po tome to je vre politike voe
ili izabrani funkcioneri kojima je poverena javna vlast i koji su odgovorni da
predstavljaju javni interes (Transparency International, Global Corruption
Report 2004, London: Pluto Press, 11). Politika korupcija ima dva vida,
prvi je kupovanje nosilaca javnih funkcija od strane drugih aktera (pravnih
i fizikih lica) da bi doneli neku nezakonitu ili necelishodnu odluku, a drugi je
kada nosioci javnih funkcija iznuuju privilegije za vrenje svojih zakonom
propisanih obaveza. Politika korupcija implicira zloupotrebu politikih
institucija i proceduralnih pravila u cilju sticanja privatne koristi i zato razara
vladajue institucije. Politika korupcija je odstupanje od racionalno-legalnih
vrednosti i principa moderne drave i vodi raspadu institucija. Osnovni problem
221
politike korupcije jeste nedostatak politike volje da se suoi sa problemom:
nosioci vlasti ne ele da menjaju sistem iji su oni glavni profiteri (Andvig,
Fjeldstad, Amundsen, Sissener and Sreide, 2000, 19).
Pojam politike korupcije ima, kako lucidno zapaa Pinto-Duschinsky
(2002, 70-71), neke osobenosti u odnosu na konvencionalnu definiciju. Ta
definicija, oigledno, ne obuhvata sluaj kad partijski kandidati na izborima,
koji (jo) ne vre javnu funkciju, primaju novac (materijalna dobra, prava) kao
naknadu za usluge koje e uiniti posle eventualne pobede. Tu slabost otklanja
Jankiss-ova (2002, 245) definicija, prema kojoj je korupcija akt u kojem
javni slubenik (ili druga osoba koja je u prilici da raspodeljuje javna dobra
ili usluge) kri pravila distribucije javnih dobara ili usluga, pravila za njihovo
sprovoenje za koja je on ili ona odgovorna, u korist klijenta, od kojeg su ona
ili on nagraeni za to krenje pravila. U reenoj definiciji formulacija ili druga
osoba obuhvata i potencijalnog poslanika. Ali, i Jankiss-ova definicija nije
dovoljno obuhvatna, jer usluge i prava koje nezakonito dobija jedan uesnik
koruptivnog odnosa ne moraju uvek da budu iskoriena u privatne, nego i u
partijske (grupne) svrhe.
Osim problema jasnog definisanja korupcije, postoji i teak praktian
problem; korupciju je teko, ponekad nemogue dokazati zato to se najee
ostvaruje uz potovanje svih pravila po kojima se donose odluke. Formalno
potovanje procedure i njeno sutinsko zaobilaenje u korupciji su isto kao
pranje i reciklaa mafijakog novca (Mny, 1992, 31). Neretko, na primer, za
pare uplaene partiji ili uinjene usluge mecene ne dobijaju konkretno dobro
(uslugu, privilegiju), nego pravo pristupa do donosioca vanih odluka, to im
omoguava da ubrzaju stvari (Heard, 1966, 326), zbog ega je granina linija
izmeu krivinog dela korupcije i (u nekim zemljama) zakonom dozvoljenog
lobiranja esto nerazgovetna. Na slinoj polaznoj pretpostavci Van Ruymbeke
(1998, 15-16) zasniva uverenje da je razlikovanje izmeu ilegalnog finansiranja
partija i privatnog bogaenja vie prividno nego stvarno. Da bi razreio
nedoumice, citirani autor, umesto pojma korupcije, koristi pojam trgovine
uticajem (trading in influence), koji pokriva sve forme korupcije i tie se
ne samo onoga koji dodeljuje licence ili odobrava javne ugovore preduzeima
u zamenu za plaanje individui u pitanju ili politikoj partiji, nego, takoe,
jo optije, i onoga koji koristi svoj uticaj da utie na donosioca odluka u ime
preduzea (ili ostavlja utisak da je to inio).
Prethodno definisana trgovina uticajem obuhvata tri (ili vie) lica:
uticajnog pojedinca, lice ovlaeno da donosi odluke i subjekta (pojedinca ili
222
pravno lice) u iju korist se donosi odluka. U navedenom trouglu, lice koje
donosi odluke ne mora biti upueno u sadraj dogovora dva ostala uesnika,
ve se samo povinuje miljenju uticajnog pojedinca. Karklins (2007, 163)
razlikuje sledea tri aktera u procesu korupcije: (1) osobu koja inicira korupciju,
(2) osobu koja u njoj aktivno ili pasivno sudeluje, i, najzad, (3) pojedinca
ili iru grupu ljudi koja plaa cenu korupcije. Na taj nain Karklins uvodi
oteenu stranu (drava, poreski obveznici i dr.), kao treeg aktera.
U sferi finansiranja partija korupcija se esto sastoji od dva, a ne
samo od jednog nezakonitog ina; najpre se u crni fond partije slivaju
materijalna, prvenstveno finansijska sredstva kao protivinidba za obeanu
ili ve izvrenu uslugu, a potom odreeni partijski funkcioner prebacuje
deo tako steenog novca na svoj bankovni raun ili ga uzima u dep. Da bi
postao uesnik koruptivnog odnosa, politiar mora da obezbedi nekoliko
elemenata: poziciju sa koje moe da utie na donoenje javnih odluka,
sigurnost da e druga strana, u iju korist deluje, izvriti svoju protivinidbu
i, najzad, diskreciju od onih koji bi ga mogli prijaviti nadlenim organima
(Newell, 2000, 68).
Premda je korupcija univerzalna pojava, njena rairenost oscilira
u pojedinim zemljama u irokim amplitudama, o emu govore nalazi
longitudinalnih istraivanja Transparency International (TI). Tim
istraivanjima utvruje se Indeks percepcije korupcije IPK (Corruption
Perseption Index), prema kojem se zemlje svrstavaju na lestvici od 1 do
10. Ukoliko su vrednosti vie, korupcija je manje izraena; manje vrednosti
govore o rairenoj korupciji. Na osnovu podataka istraivanja TI za 2004.
godinu (kojim je obuhvaeno 145 zemalja), utvreno je da je IPK u Finskoj,
Novom Zelandu, Danskoj i Islandu 9,5 ili vii, dok je u sedam zemalja manji
od 2 (Azerbejdan, Paragvaj, ad, Mianmar, Nigerija, Banglade i Haiti).
Ostale zemlje svrstane su unutar navedenih ekstrema: Srbija i Crna Gora
sa 2,7 zauzimaju, sa jo nekoliko zemalja, od 92. do 96. mesta. Srbija i Crna
Gora su 2005. unekoliko popravile svoj rezultat u odnosu na prethodnu
godinu (sa 2, 7 na 3). Inae, prema preutno usvojenom standardu zemlje u
kojima je IPK do 5 smatraju se visokokoruptivnim i rizinim za finansijska
ulaganja. Uporeujui nivo korupcije i nivo demokratije zasnovan na
podacima Freedom House, uoava se negativna veza izmeu dveju varijabli:
zemlje sa viom korupcijom na niem su stepenu demokratskog razvoja i
obrnuto, premda statistika korelacija nije vrsta (Andvig, Fjeldstad et oth.
2000, 58).
223
Sa izvesnou se moe pretpostaviti da razliit stepen korupcije u
pojedinim drutvima bitno utie na nivo korupcije partija koje u njima
deluju. Ukoliko se u drutvu potuje princip rex sub lege, partije se u veoj
meri izlau riziku kad pribegavaju korupciji i logino je pretpostaviti da
to ree ine. Ipak, u takvom socijalnom okruenju partije su permanentno
izloene izazovima da bez troenja vlastitih sredstava ostvare neke privilegije
za sebe ili svoje funkcionere. Jer, kada dou na vlast, partije iz reda svojih
lanova imenuju veliki broj funkcionera na rukovodee poloaje u dravnom
aparatu i u dravnim preduzeima, tj. na poloaje koji olakavaju koruptivno
ponaanje. Ako funkcioneri zaista pokuaju da unove svoj poloaj i u tome
budu otkriveni, odgovornost se neizbeno pripisuje partiji i kada se njeno
i rukovodstvo istinski suprotstavlja korupciji. To je neka vrsta objektivne
odgovornosti, ije negativne efekte partije mogu smanjiti samo ako redukuju
broj rukovodeih mesta koja u vidu plena dele svojim sledbenicima (Linz,
2002, 302).
Pored nivoa ekonomske razvijenosti, rairenost korupcije zavisi i od
osobenosti dominantne politike kulture. U drutvima u kojima jo uvek
postoje snane neformalne mree zasnovane na srodstvu ili pripadnosti
istom plemenu (klanu), obezbeivanje privilegija lanovima mi grupe od
strane nosilaca javnih ovlaenja smatra se potpuno legitimnim. Istraivai
pokazuju, na primer, da se u pojednim drutvima koja su dugo bila pod
kolonijalnom dominacijom naroito u Africi praksa davanja mita
dravnom slubeniku za posao koji je po zakonu duan da uradi ocenjuje
legitimnom, pa se u tom sluaju moe govoriti o koruptivnom mentalitetu
(Andvig, Fjeldstad et oth. 2000, 55). Re je, zapravo, o tradicionalnim
drutvima, u kojima su dominantni vrednosni obrasci u otrom sukobu sa
principom vladavine prava.
Naravno, partije nisu samo pasivni objekti socijalnih prilika nego i
akter koji vlastitim angaovanjem snano utie na njihovu promenu. Zbog
toga od programskih opredeljenja, politikog delovanja i osobene partijske
etike, zavisi da li e partije delovati na suzbijanju korupcije ili e se i same
ukljuiti u koruptivne aktivnosti. Birako telo iste zemlje ponekad percipira
razliit odnos pojedinih partija prema korupciji, za ta su dobra ilustracija
KP Italije i Demohrianska partija tokom ezdesetih i sedamdesetih godina
dvadesetog stolea. U tom razdoblju italijanski birai davali su prednost
prvoj partiji nad drugom, navodei kao razlog, naroito, iste ruke njenih
funkcionera u obavljanju javnih funkcija. Lsche (prema: Saalfeld, 2000,
224
225
113) u analizi korupcije nemakih partija navodi jo dva faktora, koja,

po naem miljenju, imaju iri znaaj. Prvi je veliina partije: mogunost
kupovine partije obrnuto je srazmerna njenoj veliini. Ova konstatacija
zasnovana je na iskustvenoj evidenciji da je tee izdejstvovati nelegalnu
meru (odluku, reenje) ako o njoj odluuje, u razliitim fazama, vei broj
pojedinaca (partijskih funkcionera, poslanika, eventualno ministara ili visokih
dravnih slubenika) nego ako odluka zavisi od jednog ili nekolicine ljudi.
Pretpostavci da veliki broj ljudi nije spreman na krenje zakona treba dodati
i to to poveanje broja uesnika dovodi do porasta trokova (finansijskih,
transakcionih) koruptivne operacije, a i poveava rizik da ona bude otkrivena.
Drugi faktor je stepen diverzifikacije prihoda; partiju je tee korumpirati
ako ima vie izvora prihoda. U tom sluaju, izostanak ili smanjivanje jednog
izvora ne znai drastian gubitak koji ugroava opstanak partije, te je i
manja spremnost njenih funkcionera da se uputaju u rizine koruptivne
aktivnosti. Uza sve prethodno nabrojane inioce koji utiu na nivo partijske
korupcije, treba naglasiti da se jednom uspostavljena korupcija u partijama
reprodukuje vlastitom logikom. Neformalne mree u politikim partijama
koje su delovale kao cevovod (conduits) za nezakonito finansiranje postaju
dekor, fasada iza koje cveta korupcija. (Williams, 2000a, 204) Pored toga,
u partijama se dugo odrava koruptivni mentalitet i poto se promene
okolnosti u kojima je formiran, to dovodi u pitanje latinsku izreku cessante
causa, cessan effectus.
Pored eliminisanja korupcije, jedan od najeih ciljeva koje zakonodavac
nastoji da ostvari normativnom regulacijom jeste ograniavanje maksimalnog
iznosa sredstava koja je dozvoljeno utroiti u izbornoj kampanji. Limitiranje
izbornih trokova usmereno je protiv neracionalnog rasipanja novca, ali
ta mera ima jo jedan vaan pozitivan efekat: ograniava deformiui uticaj
ekonomske moi na politiku ravnopravnost graana. To je, zapravo, korak
ka izjednaavanju ansi i olakavanju ulaska novih igraa u politiki
prostor, to na dui rok posmatrano onemoguava osifikovanje partijskog
sistema. Ali, kao to smo istakli, u ovom sluaju zakonodavac je prinuen da
vodi rauna o opasnosti da smanjivanje izbornih trokova ispod odreenog
nivoa dovede do ograniavanja irine i intenziteta izborne kampanje i do
poveanja izborne apstinencije. Tome svakako treba dodati i da fiksiranje
niskog plafona izbornih trokova stimulie partije i kandidate da izigravaju
ili kre propise, kao to je sluaj u Rusiji i Ukrajini (Walecki, 2001a, 410).
6.8. Partije: izvor ili prepreka korupciji?

Viedecenijski otpori partija u zemljama stabilne demokratije da
obelodane u potpunosti svoje finansijsko poslovanje i povremeno izbijanje
novanih skandala u ijem su epicentru partijski elnici uvrstili su uverenje
u delu javnosti o predestiniranoj koruptivnosti partija. Iako prethodno
izneti podaci o novanim aferama potvruju da takva sumnjienja nisu
potpuno liena osnova, izvlaenje univerzalnog zakljuka o koruptivnoj
prirodi partija jednostrano je i pogreno, jer su i pomenute afere i skandali
dobili i/ili dobijaju svoje sudske epiloge zahvaljujui, upravo, angaovanju
partija i njihovoj spremnosti da, pod pritiskom demokratske javnosti, lie
parlamentarnog imuniteta vlastite lidere kako bi odgovarali za prekraje.
Osim toga, pokazalo se da je, i kad vladajue partije trenutno uspeju da
prikriju novane malverzacije, taj uspeh kratkotrajan, jer u kasnijem razdoblju
nova vlast esto otkriva tragove ilegalnog poslovanja i pokree mehanizam
krivinog gonjenja i kanjavanja. Dvostruki nadzor nad vladajuom partijom,
od strane opozicije i javnog mnenja, ne daje, dakle, uvek efekte u kratkom
roku, nego tek posle izvesnog vremena, naroito posle promene na vlasti. Na
prethodnim stranicama naveli smo primer Nemake, u kojoj su finansijske
zloupotrebe HDU iz prve polovine osamdesetih godina obelodanjene tek
1999, kada je ta partija izgubila vlast i potisnuta u opoziciju. Imajui to u
vidu, mogli bismo zakljuiti da, ako partije imaju univerzalnu tendenciju ka
korupciji, u njima postoji i trajno nastojanje da se suprotstavljaju korupciji.
U stvari, partijski sistem kao celina trajno deluje uz pomo demokratske
javnosti kao mona ustava nezakonitom finansijskom poslovanju partijskih
rukovodstava.
U zemljama stabilne demokratije mnogobrojne finansijske afere i
skandali u ijem su sreditu politike partije, imali su jedan latentan efekat:
ubrzavanje reformi i uspostavljanje novih institucija, procedura i mehanizama,
te pootravanje sankcija sa ciljem da se onemogui repriza slinih zbivanja.
Prepreke ilegalnim tokovima novca izmeu politikih partija i drugih
vanih socijalnih aktera, koje su uspostavljene u proteklim decenijama,
nisu, naravno, onemoguile finansijske mahinacije, ali su smanjile njihov
opseg. Za razliku od zemalja stabilne demokratije, u kojima se decenijama
izgrauje normativni okvir finansijskog poslovanja partija, u Crnoj Gori i
u drugim evropskim postkomunistikim zemljama ine se u tom pogledu
226
227
tek poetni koraci, koji su, svakako, olakani time to one mogu da koriste
normativna reenja (mehanizme, procedure) koja su prethodno isprobana
u dravama stabilne demokratije. Ali, u istorijskom iskustvu drava stabilne
demokratije nema adekvatnih normativnih reenja za sve probleme sa kojima
se postkomunistike zemlje suoavaju. Pitanje sa kojim se, na primer, nikad
nisu suoile zapadnoevropske drave i SAD jeste proces masovnog transfera
dravnog u privatno vlasnitvo (privatizacija). Upravo zbog brzine i opsega
tog procesa, onemoguavanje korupcije ili njeno svoenje na podnoljivu
meru predstavlja izuzetno teak zadatak za sve vlade postkomunistikih
zemalja.
Treba naglasiti da se zakonodavcu, u veini postkomunistikih zemalja
u borbi protiv politike korupcije pridruio jedan nadasve vaan saveznik
civilno drutvo, koje je pokazalo izuzetnu kritinost prema novanim
zloupotrebama partijskih lidera. U tim zemljama, kao i u zemljama stabilne
demokratije, izborni uspeh partija u velikoj meri zavisi od toga koliko ih
graani percipiraju kao dosledne borce protiv korupcije. Dobra ilustracija za
to je akcija pod nazivom Koalicija za ist parlament nevladinih organizacija
Rumunije pred parlamentarne izbore 2004. godine. U akciji su se pod lupom
nali kandidati za poslanike koji su u prethodnom razdoblju pokazali sklonost
ka koruptivnom ponaanju, o emu je Koalicija za ist parlament obavestila
partije koje su ih predloile i itavu javnost. Premda nisu pokazivale simpatije
za ovakvu akciju, partije su eliminisale sa svojih lista oko 100 kandidata, pa
se ona moe smatrati kao success story (Mungiu-Pippidi, 2005, 7). Opisana
akcija pokazuje da javno mnenje moe da deluje ne samo post festum,
beskompromisno razobliujui sluajeve koruptivnog ponaanja, nego i kao
efikasan inilac prevencije korupcije. Partije to nisu smele da ignoriu jer su
njihovi lideri postali svesni da bi time ugrozili izborne anse partije.
Prilagoavajui se duhu vremena, partije Crne Gore, naroito pred
decembarske parlamentarne izbore 2002, te pred referendumsko izjanjavanje
i parlamentarne izbore 2006, nastojale su da uvere birae u svoju odlunost
da se bore protiv korupcije. To je, u stvari, postalo opte mesto u njihovim
izbornim programima i u svakodnevnim istupanjima lidera. Na taj nain one
su potvrdile Nassmacher-ovu (2003, 14) ocenu, utemeljenu na komparativnoj
analizi finansiranja partija: Gde god politiki novac postane predmet politike
debate, partije e pokuavati da poprave svoj ugled kod glasaa.
VII DEO
Promena partija
Partije su nadasve vaan akter promena u drutvu, ali su i same podlone
promenama. Partijska promena (u najirem smislu) je belee Harmel i
Janda (1994, 275) svaka varijacija prekrajanje ili modifikovanje (naina
V.G.) kako je partija organizovana, kakve ljudske i materijalne resurse koristi,
za to se zalae i ta ini. Promene se razlikuju po tempu (brzini). Kada do
promena dolazi postepeno, re je o evoluciji, dok se fundamentalne promene
odvijaju u kratkom roku i znae izmenu organizacionog poretka partije
(Panebianco, 1988). Partije nastoje promenama da pospee ostvarivanje
svojih ciljeva, ukljuujui ponekad i izmenu karaktera reima u kojem deluju.
Vlastitim promenama partije neretko anticipiraju transformacije u okruenju
i idu im u susret, ali mnogo ee deluju reaktivno i nevoljno se adaptiraju
novonastalim okolnostima u drutvu.
7.1. Vrsta promena

Promene partija, s obzirom na sfere koje zahvataju, mogue je podeliti
na: (a) kadrovske, (b) organizacione i (c) programske.
(a) K
adrovske promene oznaavaju smenu na vrhu partije (istekom
mandata, ostavkom ili opozivom voe), to je najee prolog
korenitih promena sastava itavog rukovodeeg kruga.
(b) O
rganizacione promene ogledaju se u bitnoj preraspodeli vlasti
izmeu postojeih partijskih organa ili u ustanovljenju novih
organa. Takve promene su relativno retke i tiu se (1) stepena
unutranje kohezije vladajue grupe ili vladajue koalicije, (2)
stabilnosti te grupe, i (3) i organizacione mape vlasti, koja se
tie hijerarhijskih odnosa (nadreenosti/podreenosti) izmeu
razliitih slubi, i interorganizacionih veza (Panebianco, 1988,
228
229
243; slino Bille, prema: Harmel, 2002, 136). Organizacione

promene su uglavnom evolutivne i implicitne; zahteve i potrebe
drugaijeg naina delovanja partije nastoje dugo da zadovolje
korienjem vaeih organizacionih obrazaca, shema i struktura
(odnosno postojee konfiguracije legitimne moi, Panebianco,
1988, 42), da bi se postepeno opredelile za nove organizacione
obrasce, sheme i strukture.
(c) Programske promene oznaavaju odbacivanje i/ili sutinsko
redefinisanje integrativnih ideja i vrednosti postojeeg ideolokog
projekta ili ukljuivanje u projekat novih ideja i vrednosti, ime se
menja identitet partije. Vane programske promene su, po pravilu,
rezultat spoljanjih zbivanja (procesa, dogaaja) koji aktiviraju
interne sukobe, a sasvim retko se ostvaruju uz saglasnost svih
relevantnih aktera u partiji. Kada partije revidiraju nosee ideje
programskog identiteta, one se, najee, trude da minimiziraju
vanost promena, to je rezultat posve razumljivog nastojanja
da zadre dotadanje sledbenike i glasae. Iz istog razloga
ostvaruju programsku reviziju uglavnom na indirektan nain,
potiskivanjem odreenih stavova (ocena, tvrdnji) iz centra na
periferiju programske platforme ili, pak, novom interpretacijom
izvornih opredeljenja koja potpuno preinauje njihov izvorni
smisao.
Programski zaokreti partija ipak imaju granice; malo je, na primer,
verovatno da e partije eksplicitno i u kratkom roku napustiti integrativne ideje
i opredeljenja svog projekta. Ovde, oigledno, ideologija deluje kao nezavisna
varijabla partijske politike. Takvu ulogu ideologije naglaava institucionalni
pristup, po kojem su partije zarobljenici ideolokih principa formulisanih
pri njihovom nastanku (Ware, 1996, 18). Nasuprot tome, konkurentski
pristup posmatra partije kao aktere koji adaptiraju sadraj ideologije u skladu
sa zahtevima izbornog trita. To je najjasnije formulisao Downs (1957, 28)
ocenom da partije formuliu politiku da bi pobedile na izborima, pre nego to
pobeuju na izborima da bi formulisale politiku. Ovde je re o dva odsena
pristupa koja se meusobno iskljuuju samo u sferi teorije, dok ih je u analizi
stvarnog delovanja partije neophodno kumulativno koristiti. Jer, neke delove
svoje ideologije partija uistinu lako menja i prilagoava se zahtevima izbornog
trita, ali postoje i temeljni programski postulati koji usmeravaju i (time)
ograniavaju politiku akciju, postulati koji opstaju decenijama neizmenjeni

i ije naruavanje vodi unutarpartijskim sukobima.
Tri nabrojane vrste promena meu sobom se vrsto proimaju i uslovljavaju.
Organizacione promene teko je odvojiti od kadrovskih i programskih, jer ako
se dogode krupne kadrovske promene, nain delovanja partije najee se
menja, kao i redosled programskih prioriteta. Vodei rauna o neraskidivoj
povezanosti kadrovske, programske i organizacione dimenzije partije, Waller
(1996, 26) je sredinom devedesetih godina prolog stolea ponudio prihvatljiv
odgovor na tada akuelno pitanje da li komunistike partije zemalja centralne
i jugoistone Evrope koje su promenile svoje nazive, programska opredeljenja
i metode delovanja predstavljaju, u organizacionom smislu, kontinuitet ranije
vladajuih komunistikih partija? Na to pitanje Waller je odgovorio na sledei
nain: u sluaju da u novoj partiji pripadnici ranijeg rukovodstva zadre poloaje,
nikada se sa sigurnou ne moe tvrditi da je partija doivela organizacione
promene. Dobar primer za to je Savez komunista Crne Gore (SKCG), koji
je 1990. promenio program, statut i naziv u Demokratsku partiju socijalista
(1991), ali je rukovodei ealon, predvoen ranijim partijskim voom, ostao
neizmenjen, zbog ega se ne moe govoriti o temeljnim organizacionim
promenama. Ista ocena vai za Savez komunista Srbije, koji je 1990. promenio
ime u Socijalistiku partiju Srbije i modifikovao programska opredeljenja, ali
je zadrao nepromenjen rukovodei krug sa Miloeviem na elu.
7.2. Podsticaji promena

Budui da sprovoenje promena iziskuje utroak ljudskih resursa,
finansijskih sredstava i vremena, partije im se naglaavaju Harmel i Janda
(1994, 225) opiru i prihvataju ih samo pod pritiskom. U analizi uzroka
promen Harmel (2002) razlikuje tri pristupa.
Prvi pristup (the life-cycle approach), iji je rodonaelnik Michels,
smatra da se partije neumitno menjaju tokom vremena i da partije koje su u
trenutku obrazovanja bile demokratske starenjem neumitno postaju plen
oligarhijskih tendencija.
Drugi pristup je (the system-level trends) zasnovan na premisi da, u
odreenim istorijskim epohama, procesi u drutvenom okruenju stvaraju
pogodne uslove za razvoj novog tipa partij. Taj pristup u aktuelnom razdoblju
ima veliki broj sledbenika (Duverger, Kirchheimer, Panebianco, Katz, Mair i
230
dr.) koji su razvili evolucioni lanac koji se sastoji od kadrovskih, masovnih,

sveobuhvatnih i kartelskih tipova partija (o emu e ire biti rei u glavi
VIII).
Najzad, trei pristup (the discrete change approach) naglaava ulogu
vanih dogaaja u partijskom okruenju i u odnosima izmeu partija, koji
dovode do krupnih transformacija samih partija. Navedena tri pristupa,
kako ispravno konstatuje Harmel (2002, 128), vie su komplementarni
nego konkurentski, pa je za razumevanje neke partijske promene korisno
integrisati elemente vie od jednog pristupa.
Nema nikakve sumnje da impulsi za promenama dolaze iz samog
okvira partije kao rezultat smene na vrhu ili u partijama podeljenim na
frakcije krupne redistribucije uspostavljenog obrasca interfrakcijske moi.
Osim toga, podsticaji za promene dolaze iz razliitih sfera spoljanjeg
okruenja: strukture i stratifikacije savremenih drutava, institucionalnog
okvira u kojem partija deluje, politike kulture i tehnologije komunikacija.
Imajui to u vidu, razlikovaemo unutranje i spoljanje podsticaje, bolje
rei, pritiske ka promenama.
7.2.1. Unutranji podsticaji

U napred citiranoj definiciji partijske promene (Harmel and Janda)
upotrebljen je pojam prekrajanje, ime se naglaava da promene nisu puko
dogaanje, nego rezultat svesnih akcija (odluka) pojedinaca i grupa koje
zauzimaju strateke poloaje u partijskoj hijerarhiji. ak i kada se suoavaju sa
dramatinim promenama u okruenju, partijski lideri i reformatori su kljuna
intervenirajua varijabla koja odreuje da li e partija, u stvari, odgovoriti ili
nee na svaki od faktora koji ine transformaciju moguom ili poeljnom
(Harmel and Janda, 1994, 262; slino: Willson, prema: Harmel, 2003, 126).
Uloga partijskog vrha je od presudne vanosti, jer od njegove percepcije zavisi
smer i tempo promena. Nije zato preteran stav koji zastupaju Rose i Macki
(1988, 557; slino: Panebianco, 1988, 53; Panebianco, 1988a, 130; Willson,
1980, 542) da partijska rukovodstva svojim delovanjem odreuju da li e
se partija odrati potpuno nepromenjena ili sa marginalnim modifikacijama
pretrpeti strukturalne promene ili nestati. U odlukama o promenama,
partijsko rukovodstvo naroito voa prvenstveno se brinu o odranju
partije, a time i svog poloaja (Strm, 2000, 202).
231
Kao to smo prethodno naveli, smena elnog oveka partije po
pravilu oznaava poetak korenitih transformacija rukovodeeg kruga, ali
i programskih i organizacionih promena. Takve efekte imala je, na primer,
prethodno opisana smena Momira Bulatovia 1997. godine i izbor Mila
ukanovia za predsednika DPS (o tome: Goati, 2000). U partijama koje
su podeljene na frakcije, slian efekat smeni partijskog voe ima promena
odnosa snaga izmeu frakcija do koje se dolazi na internim partijskim
izborima ili promenom frakcijske lojalnosti vanih funkcionera. Povrh toga,
i kad snaga frakcija u partiji ostane konstantna, raspad starih i uspostavljanje
novih frakcijskih koalicija moe da rezultira izborom novog partijskog voe
koji potom inicira niz kadrovskih, organizacionih i programskih promena.
U raspravi o znaaju i ulozi partijskog rukovodstva (glava IV) naglasili
smo Mair-ovo (1997, 32) zapaanje da uspon ili slabljenje partije ne zavise
samo, pa ni u svemu, od objektivnih okolnosti, nego od sposobnosti rukovodstva
da formulie adekvatnu strategiju i da u njenoj realizaciji mobilie lanstvo. To
znai da rukovodstvo donosi odluke (sprovodi mere, akcije) od kojih zavisi
uspon ili kriza partije. Tanost Mair-ovog zapaanja potvruju mnogobrojni
primeri, od kojih emo navesti odluku vrha Srpskog pokreta obnove (SPO)
da pred presudno vane izbore za parlament SRJ u septembru 2000. godine
ne prihvati ponueno uee u izbornoj koaliciji Demokratska opozicija
Srbije (DOS) i 40% mandata koje osvoji ta koalicija, nego da uestvuje
samostalno. Epilog takvog opredeljenja je pravi izborni brodolom SPO-a,
koji je osvojio samo jedno mesto u Veu republika Savezne Skuptine SRJ
(od 20, koliko se poslanika bira u Srbiji), a u Veu graana nije zadobio
nijedan mandat! Da je rukovodstvo SPO-a prihvatilo ponueni predlog,
SPO-u bi pripala 4 mandata u prvom i 23 mandata u drugom pomenutom
veu! Pogrenom odlukom, rukovodstvo SPO-a dovelo je na rub propasti
tu dugo najuticajniju opozicionu partiju Srbije.
Podstaknuti primerom SPO-a, mi emo Mair-ovo zapaanje jo
radikalnije formulisati kao tvrdnju da partijsko rukovodstvo moe svojim
opredeljenjem i da ukine partiju, tj. da bude akter partijskog samounitenja.
U prilog tanosti te tvrdnje naveemo odluku rukovodstva Liberalnog
saveza Crne Gore (LSCG) izglasanu 24. marta 2005. godine da ta partija
prestane sa radom. Re je o partiji koja funkcionie od 1992. godine i koja je
u trenutku samoukidanja imala svoje poslanike u republikom parlamentu (4)
i odbornike u veini od ukupno 21 crnogorske optine. Ovde je, zaista, re o
bizarnoj odluci vanredne Konferencije LSCG, kojoj su prethodili unutranji
232
233
sukob i iskljuenje iz partije njenog predsednika Miodraga ivkovia, pa

potom (sredinom marta 2005) neuspeh na lokalnim izborima u Nikiu. Ali,
pretpostavljamo da su to bili samo povodi, a da najdublji uzrok odluke o
samoukidanju treba traiti u nezadovoljstvu pripadnika vrha LSCG to im
je vladajua stranka (DPS) preuzela u nekoliko etapa, poevi od 1998.
godine kljune programske ideje, kao to su: insistiranje na nezavisnosti
Crne Gore, tenju za ulaskom u EU i afirmisanje multietninosti, da bi na
tim idejama izgradila svoj novi politiki identitet. DPS je jamano uspela u
tom poduhvatu i zadobila podrku velikog dela birakog tela na izborima
za republiki parlament 2001. i 2002. godine, te na izborima za predsednika
Crne Gore 2002. i 2003. godine, dok je LSCG zaetnik i prvi promoter
tih ideja daleko zaostao iza DPS. Rukovodstvo LSCG, ozlojeeno takvim
raspletom, izvelo je neopoziv zakljuak o nedovoljnoj sposobnosti crnogorskog
drutva da adekvatno vrednuje politike aktere, odbijajui, pri tom, da trai
razloge male izborne podrke u vlastitom politikom delovanju, posebno
u svojoj opsesivnoj usmerenosti ka DPS i spremnosti da u borbi protiv te
partije stupi (2002) u politiki savez ak i sa promiloevievskim partijama
(SNP, SNS). U obrazloenju odluke vanredne Konferencije LSCG o
samorasputanju partije dominira tvrdnja o nepopravljivo nedemokratskom
drutvu Crne Gore. U tom neobinom dokumentu koji zasluuje da bude
citiran, rukovodstvo LSCG je za malu izbornu podrku u birakom telu
optuilo crnogorski mafijaki sistem... (koji je V.G.) planski uspio da
u lanom parlamentarnom sistemu konstituie njemu lojalnu opoziciju,
inteligenciju koja je podredila narodne interese interesima mafije, kao i
sve medije, jer su pod kontrolom mafije. Sutinska poruka ovog, u mnogo
emu jedinstvenog, politikog rekvijema jedne partije jeste da LSCG nestaje
sa politike scene, jer je previe dobar za u kriminal ogrezlo crnogorsko
drutvo. Mogunost ukidanja partije od njenog vrha proizilazi iz toga to
rukovodioci nisu uvek voeni racionalnom kalkulacijom iji je cilj odranje
partije po svaku cenu kao to to veruju mnogobrojni autori (McKenzie,
1955; Michels, 1962; Duverger, 1967; Luebbert, 1986; Panebianco, 1988.
i dr.) nego nedokuivim emotivnim razlozima: simpatijama, mrnjom,
zlobom, inatom, surevnjivou, osvetom. Slepo voen takvim emocijama,
partijski vrh ponekad donosi odluke o destrukciji vlastite partije, zbog
ega nije preterano tvrditi da rukovodstva imaju nad partijama ius vitae
ac necis.
Vaan, esto presudan uticaj rukovodstva na partije ne ostvaruje se samo
trenutnim odlukama, nego i trajnim, stratekim opredeljenjima ija realizacija

jaa ili slabi partiju u duem vremenskom razdoblju. Pomenimo, kao primer,
veinu komunistikih partija zapadnoevropskih zemalja, koje su u poslednjim
decenijama prolog stolea tvrdokorno insistirale na nepromenjivosti ranije
usvojenih programskih naela (diktatura proletarijata, nacionalizacija
sredstava za proizvodnju, proleterski internacionalizam), uprkos bitno
promenjenim socijalno-politikim okolnostima. Privrenost programskoj
ortodoksiji je jedan od kljunih uzroka smanjivanja izbornog i politikog
uticaja tih partija. Partijske voe mogu odbiti ne samo programske nego
i organizacione promene, iako to zahtevaju novi odnosi u okruenju ili u
okviru partije. U tom sluaju, po pravilu, izbijaju interni konflikti, a kada
kriza konano eksplodira, njihova (partijskih voa) sloboda izbora je drastino
suena (Panebianco, 1988, 240-241).
Dostupna iskustvena graa ne potvruje pretpostavku da spremnost
partije na promene zavisi od njenog unutranjeg ureenja (centralizacija/
decentralizacija). Tezu da su decentralizovane i fragmentirane stranke
inovativnije od centralizovanih Von Beyme (2005, 183) smatra empirijski
neodrivom i, nasuprot tome, ocenjuje da centralizovane partije imaju vei
kapacitet transformacije. Samo sistematsko istraivanje moglo bi da odgovori
na pitanje da li postoji statistiki znaajna veza uzmeu unutranjeg ureenja
partije i njene spremnosti na promene ili je odnos izmeu te dve varijable
presudno odreen nizom drugih inilaca (snagom partije u odnosu na druge
partije u sistemu, kvalitetom rukovodstva, kontekstualnim iniocima)?
7.2.2. Spoljanji podsticaji

Spoljanje okruenje u kojem deluje partija karakterie nepredvidljivost
ije su dimenzije, prema Panebianco-ovim hipotezama (1988, 205-206)
zasnovanim na saznanjima teorije organizacije (1) sloenost, (2) stabilnost
i (3) neprijateljstvo. Sloenost okruenja zahteva odgovarajuu organizacionu
kompleksnost partije. Manje stabilna okruenja (sa veim oscilacijama i
promenama) podstiu decentralizaciju partije, dok stabilno okruenje predstavlja
pogodan okvir za centralizovanu partiju. Ukoliko je okruenje u veoj meri
neprijateljsko prema partiji, utoliko je vii stepen njene interne kohezije, i
obrnuto, manje neprijateljsko okruenje podstie decentralizaciju partije.
Pripravnost partija na inovacije zbog podsticaja iz okruenja zavisi, smatra
234
Panebianco (1988, 204), od dva faktora:(1) Karakteristik okruenja. Izvesna

okruenja zahtevaju adaptaciju, dok druga dozvoljavaju da se njima manipulie.
(2) Nivoa institucionalizacije. Ukoliko je partija vie institucionalizovana,
utoliko manje nastoji da se pasivno adaptira okruenju i utoliko je sposobnija
da nad njim dominira i vice versa; ukoliko je manje institucionalizovana,
utoliko e biti vea njena pasivna adaptacija.
Najjai impuls za promene u partijama dolazi nesumnjivo iz one sfere
spoljnjeg okruenja koju ini izborna arena, jer kako smo ve naglasili
tenja za maksimalizacijom izbornog uinka karakterie ogromnu veinu
partija. Uspehom na izborima partijski vrh osigurava svoj poloaj i, povrh
toga, obezbeuje sledbenicima prestine i finansijski unosne poloaje, a u
mnogim zemljama i znaajna finansijska sredstva partiji iz dravnog budeta.
Zbog toga, ako partija na izborima trpi poraze, ugroen je ne samo opstanak
rukovodeeg kruga nego i same partije. Coppedge (2001, 184) slikovito opisuje
ogorene partijske izborne sudare u zemljama Latinske Amerike tokom
devedesetih godina dvadesetog stolea kao politiki darvinizam, kao surovu
borbu za opstanak u kojoj ima malo preivelih. U partijama zemalja stabilne
demokratije bezmalo se podrazumeva da posle izbornog poraza voa naputa
elni poloaj (ostavka ili smena), ali u partijama postkomunistikih zemalja
takav obiaj se teko uspostavlja. U veini relevantnih partija Crne Gore
do smene partijskih voa uglavnom nije dolazilo nakon izbornih neuspeha.
Tu, ipak, nije re o vrstom pravilu, emu u prilog govori primer predsednika
NS Dragana oa, koji se poetkom 2005. povukao sa poloaja predsednika
zbog neuspeha na lokalnim izborima, kao i podnoenje ostavke predsednika
SNP-a (Predraga Bulatovia) zbog neuspeha te partije na Referendumu 21.
maja 2006. godine. Nasuprot tome, voe partija Srbije potpuno su ravnoduno
podnosile izborne poraze; u zvaninim saoptenjima partija o njihovim slabim
izbornim uincima govori se kao o okolnostima do kojih se dolazi na krilima
sudbine, a ne kao o rezultatu loeg rada same partije i njenog rukovodstva,
o emu je bilo rei u glavi IV.
Dakle, u zemljama stabilne demokratije izborni poraz je teak udarac za
partijski vrh i nagovetaj njegove zamene. Izborni poraz je majka promena. Ali,
to vai dotle dok prihvatamo da su izborni ciljevi dominantni (Deschouwer,
prema: Harmel and Janda, 1994, 268). Ovu naelno tanu konstataciju valja
precizirati, jer izborni uinak deluje na veinu, ali, ipak, ne na sve partije. Dejstvo
izbornog uinka zavisi zapravo od odgovora na pitanje koji je prioritetni cilj
neke partije. Za razliku od jedne kole miljenja, koju dobro reprezentuje
Downs (1957, 27) tvrdnjom da je osvajanje vlasti najvaniji cilj partija i da
235
je racionalno ponaanje politikih aktera (partija, pojedinaca) usmereno ka
ostvarivanju tog sebinog cilja, druga kola zastupa stanovite da postoji
ira lepeza partijskih ciljeva. Toj koli pripadaju Harmel i Janda (1994, 265),
koji nabrajaju sledee ciljeve: maksimalizaciju izborne podrke, ostvarenje to
veeg uea u vlasti, zastupanje odreene ideologije i maksimalizaciju interne
demokratije. Neki pisci predlau trolanu podelu, u kojoj zapravo figuriraju prva
tri cilja koja pominju dvojica pisaca (npr. Strm, 1990; Wolinetz, 2002).
Prihvatiemo, uslovno, etvorolanu podelu ciljeva (Harmel i Janda),
premda nam se ini da se, u praksi, maksimiziranje izborne podrke i
ostvarenje to veeg udela u politikim poloajima (odnosno prvi i drugi
cilj) jedva mogu razlikovati, i to samo u visoko fragmentizovanim partijskim
sistemima, budui da tko eli dobiti poloaje, mora najprije maksimizirati
glasove (Von Beyme, 2005, 18). Iako, dakle, Harmel i Janda govore o lepezi
od etiri cilja, oni pretpostavljaju da svaka partija u datom vremenu ipak ima
jedan primarni cilj i da e se najdramatinija i najira promena dogoditi
kada partija doivi ,spoljanji ok, a ,spoljanji ok je eksterni podsticaj koji
utie na primarni cilj (Harmel and Janda, 1994, 265). Postojanje primarnog
cilja ne znai, naravno, da se partija bori iskljuivo za ostvarenje jednog cilja,
emu u prilog Harmel i Janda (1994, 274) navode, sa odobravanjem, sledee
zapaanje Tsebelisa: Posmatra se usredsreuje samo na jednu igru, ali akter
je ukljuen u mreu igara to ja nazivam umreene igre (nested games). to
izgleda suboptimalno iz perspektive jedne igre, u stvari je optimalno kada se
posmatra itava mrea igara.
Lista sa etiri prioritetna cilja koja navode Harmel i Janda odgovara
velikim razlikama koje postoje izmeu partija, ali niukoliko ne osporava
ocenu da veina savremenih partija stremi to iroj izbornoj podrci, jer
je to klju za osvajanje vlasti. Istini za volju, partije iji primarni cilj nije
maksimiziranje izborne podrke, nego to vee sudelovanje u vlasti, imaju vii
prag tolerancije na izborne neuspehe, zato to im esto polazi za rukom da,
uprkos slabijem izbornom rezultatu, sauvaju poloaj u vladajuoj koaliciji.
Ali, te partije su izuzetno osetljive na raspad koalicij, jer im to ugroava
poloaj u vlasti te za njih raspad koalicije predstavlja spoljanji ok. Partije
koje su, pak, primarno usredsreene na zastupanje odreene ideologije ili
na maksimiziranje sudelovanja lanova u donoenju odluka, imune su, u
velikoj meri, na varijacije u izbornom uinku i na sudbinu partijskih koalicija
i zato za njih spoljanji ok dolazi sa druge strane. Za partije koje ideoloko
istunstvo pretpostavljaju izbornim uspesima, kao to je to sluaj sa veinom
komunistikih partija u zapadnoevropskim zemljama, spoljanji ok je bio
236
krah realnog socijalizma 1989/1990. godine. Isti efekat imao je na partije

zelenih sporazum o smanjenju nuklearnog naoruanja u Evropi poetkom
osamdesetih godina prolog stolea, jer je time izgubila na vanosti njihova
kljuna programska ideja o postepenom nuklearnom razoruanju. Najzad,
za partije kojima je interna demokratija prioritetni cilj, iznenadan priliv ili
smanjivanje lanstva moe biti uzrok ponovnog propitivanja unutranjih
mehanizama interesne agregacije i artikulacije (Harmel and Janda, 1994,
271), odnosno spoljni ok koji dovodi do promena.
Rezultati izbora su, naravno, samo jedan deo, verovatno najvaniji,
spoljanjeg okruenja koje emituje impulse za promene, ali na transformaciju
partija deluju signali iz institucionalnog okvira en gnral. Na primer,
transformacija vaeeg izbornog sistema u odreenoj zemlji iz jednog
tipa u drugi (veinski, proporcionalni, kombinovani) zahteva od partija
adaptaciju.
Veinski sistem (first-past-the post i dvokruni) u veoj meri nego
proporcionalni podstie obrazovanje predizbornih saveza, to pretpostavlja
fleksibilna programska opredeljenja koja ne vezuju ruke partijskim liderima
u izboru koalicionih partnera. Drukije reeno, u veinskom izbornom sistemu
tenja za maksimiziranjem izbornog uinka stimulie partije da menjaju kruta
programska naela i/ili ih odvraa od njihove istunske interpretacije, dok
proporcionalni sistem ne emituje takve podsticaje.
Uspostavljanje kombinovanog izbornog sistema izlae partiju unakrsnim
pritiscima da bude, sa jedne strane, programski dosledna, a, sa druge strane,
da demonstrira programsku fleksibilnost, to rukovodstvo stavlja pred teak
zadatak da pronae kompromis izmeu dva protivrena zahteva. ak i
izmene nekih elemenata u okviru istog tipa izbornog sistema (broj izbornih
jedinica, izborni cenzus i broj poslanika u parlamentu) imaju veliki uticaj na
mogunost osvajanja poslanikih mandata, pa im se partije prilagoavaju ili,
ukoliko to propuste, ostvaruju slabiji izborni uinak.
Transformacija parlamentarnog sistema u predsedniki ili polupredsedniki
i vice versa podstie, takoe, partije na adaptaciju. Predsedniki i polupredsedniki
sistem u uslovima viepartijskih sistema vre snaan pritisak na partije da se
udruuju u dva bloka radi osvajanja predsednikog poloaja, to pretpostavlja
spremnost na promene ili na elastiniju interpretaciju vanih programskih
principa. Nasuprot predsednikom i polupredsednikom sistemu, logika
delovanja parlamentarnog sistema ceteris paribus ne zahteva u tolikoj meri
programsku fleksibilnost partija.
Osim institucionalnog okvira, mnogi drugi segmenti spoljanjeg
237
okruenja vre upliv dodue ponekad indirektno i na dui rok na promene
partija. Duboke i dalekosene promene socijalne strukture i stratifikacije u
zemljama stabilne demokratije posle Drugog svetskog rata znaile su osipanja
socijalnog uporita jednih i ekspanziju socijalne osnove drugih partija. U tim
zemljama na delu su, zapravo, viedecenijske promene drutvene strukture, to
stimulie partije ako ele da opstanu na politikoj sceni da permanentno
prilagoavaju programska opredeljenja, organizaciju i nain delovanja novim
okolnostima. Dobra ilustracija za to su procesi nezadrivog smanjivanja
uea seljatva i radnitva u populaciji zapadnoevropskih zemalja, zbog ega
su se rukovodstva agrarnih i radnikih (socijaldemokratskih, komunistikih)
partija suoila sa izborom izmeu postepene promene partijskog identiteta ili
nestajanja. Za prvu opciju opredelile su se agrarne partije skandinavskih zemalja,
koje su, ne menjajui ime, modernizovale svoje programske dokumente i
privukle u svoju orbitu, pored seljaka, i pripadnike drugih socijalnih slojeva
(prvenstveno zaposlene u trgovini, radnike i nie slubenike).
Na izazov koji je posledica nezadrivog smanjivanja udela radnike
klase u populaciji, socijaldemokratske i pojedine komunistike partije dale
su distinktne odgovore. Socijaldemokratske i pojedine komunistike partije
(KP Italije i donekle KP Finske) revidirale su svoje programske postulate i
izvrile uspenu izbornu ekspanziju u druge segmente populacije, a veina
komunistikih partija ostala je verna ortodoksnom ideolokom projektu i
tradicionalnoj izbornoj klijenteli, zbog ega su doivele politiku marginalizaciju.
Socijaldemokratske partije su u procesu programske deradikalizacije odbacile
ideju revolucije i zamenile je koncepcijom postepenih reformi, u kojima se, u
okviru trine privrede, zalau za poboljanje poloaja siromanih i socijalno
defavorizovanih kategorija stanovnitva. Zajedno sa tim, socijaldemokratske
partije proirile su svoju ciljnu grupu, ukljuujui u nju, pored plavih
bluza, bele okovratnike, visoko obrazovane u sferi proizvodnje, zaposlene u
tercijarnom sektoru i mlade. Poto su relativizovale svoj odnos sa radnitvom, te
partije nisu vie prinuene da se zalau za leviarsku politiku pune zaposlenosti
i, umesto toga, opredeljuju se za ekonomske ciljeve koji odgovaraju prosenom
birau (Caul and Gray, 2000, 223).
No, malo ta je ostalo od izvornog antikapitalistikog etosa
socijaldemokratije i uverenja da je drava poeljniji preduzetnik nego kapitalistipojedinci. U znamenitom Manifestu koji su 1999. formulisali lideri dve
najmonije socijaldemokratske partije Evrope (LP Velike Britanije, SDP
Nemake), Blair i Schrder, izloena je nova strategija socijaldemokratskih
partija koja se u Nemakoj naziva Novi centar, a u Velikoj Britaniji Novi put.
238
U tom dokumentu dvojica partijskih voa govore o neophodnosti stimulisanja

preduzetnikog duha, opasnosti da se socijalna pravda poistoveti sa jednakim
prihodima i o potrebi da se drava iskljui iz neposrednog angaovanja u
privrednoj sferi (Drava mora drati kormilo, a ne veslati). Uz korenitu
programsku reviziju i bitnu promenu izborne strategije socijaldemokratskih
partija, odvijao se i preobraaj naina organizovanja, to je zajedno oznailo
transformaciju socijaldemokratskih partija od masovnih u catch-all parties,
o emu e biti rei u sledeoj glavi.
Zajedno sa promenama socijalne strukture i stratifikacije, odvijaju
se promene u vrednosnim opredeljenjima, interesima i tenjama birakog
tela. Jer, u politiki ivot ulaze nove, obrazovanije generacijske kohorte sa
razliitom lestvicom vrednosti od lestvice njihovih roditelja; re je, zapravo,
o promenama u dominantnoj politikoj kulturi koje se ostvaruju u duim
vremenskim razdobljima i podstiu partije da se adaptiraju duhu vremena.
Pomenuemo, na primer, intenzivan proces laicizacije u zapadnoj Evropi
posle Drugog svetskog rata, zbog kojeg su se demohrianske partije nale na
raskru izmeu tvrdokornog istrajavanja na verskom istunstvu i spremnosti
na izvesne programske kompromise koji olakavaju zadobijanje izborne
podrke verski neopredeljenih graana, pa ak i ateista. Za drugu soluciju
opredelile su se, na primer, Demohrianska partija u Italiji, Hrianskodemokratska unija i Hriansko-socijalna unija u Nemakoj i tako sauvale
vane pozicije na politikim scenama dveju zemalja (Demohrianska partija
do 1994. godine). Pored promena dugog talasa, koje dolaze iz razliitih
segmenata socijalnog okruenja (institucionalnog, ekonomskog, vrednosnog
i dr.), transformaciju partija podstiu i upeatljivi dogaaji (zbivanja, procesi)
u istoriji pojedinih zemalja. Dobar primer za to je Velika ekonomska kriza u
SAD (1929-1933), koja je izmenila vrednosni profil amerikih biraa, tako to
su se oni u izbornim nadmetanjima koja su usledila posle krize opredelili da
podravaju u veoj meri Demokratsku nego Republikansku stranku. Potonja
stranka je, u tenji da povrati izgubljenu podrku, postepeno prihvatala oblike
dravne intervencije u ekonomiju sadrane u
New Dealu, kojim su demokrati omoguili privredi SAD da prebrodi
veliku krizu.
U Crnoj Gori je od uspostavljanja parlamentarizma 1990. godine do
kraja posmatranog razdoblja, registrovano vie dramatinih dogaaja koji su
imali sudbinski uticaj na ivot graana i na promenu njihovih vrednosnopolitikih opredeljenja, a posredno i na programska stanovita partija. Ti
dogaaji su: raspad SFRJ i ratovi u Hrvatskoj i BiH (1991-1996), nametanje
239
ekonomskih sankcija Saveta bezbednosti UN protiv SRJ (1992), galopirajua
inflacija sa jednom od najviih stopa zabeleenih u istoriji (1992-1994), rat
sa NATO-om zbog Miloevieve politike na Kosovu (1999) i Metohiji,
pretvaranje SRJ u dravnu zajednicu Srbija i Crna Gora (2003) i proglaenje
nezavisnosti Crne Gore (2006).
Dok krupne promene socijalnog reljefa i dominantne politike
kulture u zemljama stabilne demokratije traju decenijama i podstiu partije
da im se postepeno adaptiraju, strukturalna i vrednosna transformacija
drutava postkomunistikih zemalja centralne i jugoistone Evrope odvija se
znatno bre i intenzivnije. Njen osnovni pokreta ine procesi privatizacije i
marketizacije koji su u kratkom periodu doveli do dramatine preraspodele
drutvenog bogatstva i promene poloaja drutvenih slojeva i grupa. Brza i
korenita transformacija socijalne i ekonomske strukture koja je ostvarena u
ovom regionu posle biblijskih promena 1989/1990. godine objanjava zato
su pojedinci esto menjali partijske dresove. Na transfer lojalnosti uticali
su promena drutvenog poloaja pojedinaca uslovljena procesom privatizacije
(dobitnici ili gubitnici) kao i nain na koji su pojedinci percipirali ulogu
odreenih partija u tom procesu. Istini za volju, o potpunoj podudarnosti
izmeu izgleda pojedinaca u novom trinom okruenju i njihove izborne
podrke odreenoj partiji ne moe biti rei iz tri vana razloga. Prvo, birai
u postkomunistikim zemljama ne mogu uvek ispravno da procene svoje
anse u trinoj privredi, jer nemaju dovoljno saznanja o njenom stvarnom
funkcionisanju pa tako ni o tome da li e se u nju ukljuiti na pobednikoj ili
gubitnikoj strani. Drugo, stav svih partija prema trinim reformama nije jasan
i nedvosmislen. Partije esto neistinito ili sasvim uopteno predstavljaju svoja
opredeljenja i tek ako osvoje vlast birai uoavaju raskorak izmeu proklamacija
i njihovog stvarnog delovanja. Tree, ekonomsko-socijalno pitanje nije jedina,
a ponekad ni najvanija kontroverza koja polarizuje birako telo.
U Crnoj Gori ulogu kljunog politikog rascepa, vododelnice, igrala je
do 21. marta 2006. godine dilema izmeu nezavisnosti i zadravanja dravnih
veza sa Srbijom. Pre kraha autoritarnog Miloevievog reima u Srbiji,
pristalice trine demokratije, privrede i evropskih integracija u Crnoj Gori
praktino su se poklapale za zagovornicima njene nezavisnosti, jer protrina i
proevropska opredeljenja nije bilo mogue ostvariti u federativnoj zajednici sa
Srbijom. Ali, posle demokratskog prevrata u Srbiji 5. oktobra 2000, bezmalo
jedinstveni indipendistiko-trino-demokratski blok u Crnoj Gori deli se na
one koji smatraju da demokratsko-trine reforme i pridruivanje EU Crna
Gora treba da realizuje samostalno i na one koji ele da to bude ostvareno
240
zajedno sa Srbijom. Na partijskom planu to se ogleda u novim koalicijama

pred izbore 2001. godine i u dramatinim postizbornim zbivanjima u Crnoj
Gori koja su dovela do vanrednih parlamentarnih izbora 2002, o emu je
ve bilo rei.
7.2.3. Sistematsko praenje stavova graana

Partijska rukovodstva, po pravilu, paljivo prate reakcije graana
na vane procese i dogaaje u okruenju (domaem i meunarodnom)
i prema tome vre korekcije stavova i naina delovanja partija. Izuzetno
vane signale o potrebi programske i uopte politike adaptacije, emituju
empirijska istraivanja politikih opredeljenja koja sprovode profesionalne
organizacije ili agencije (instituti) samih partija. U pojedinim zemljama
partije se oslanjaju na vie agencija, u drugim zemljama partije koriste i
profesionalne organizacije i vlastite agencije, dok se u Finskoj vie partija
oslanja na istu agenciju Finski Galup (Farrell and Webb, 2000, 109). U
Crnoj Gori relevantne partije se oslanjaju na istraivanja profesionalnih
organizacija (CEDEM, CEMI, DAMAR), a neke partije naruuju, naroito
u predizbornim razdobljima, ankete iskljuivo za vlastitu upotrebu.
Na osnovu dobijenih rezultata partijski rukovodioci, uz pomo eksperata,
nastoje da dizajniraju poruke da bi obezbedile to iru izbornu podrku.
Ipak, da li e i na koji nain uzeti u obzir signale iz okruenja kao podsticaj
za transformaciju vlastitih opredeljenja, zavisi u velikoj meri od obeleja
partije kao organizacije, posebno od interne distribucije moi u njoj. Ako
je posredi visoko decentralizovana partija, naroito partija koja deluje kao
konfederacija frakcija, adaptacije promenama u okruenju ostvaruju se
brzo, ali esto samo u nekim delovima ili na nekim nivoima partije. Nasuprot
tome, centralizovane partije mogu dugo da ostanu potpuno otporne na sve
podsticaje za promene. Navedena strukturalna obeleja partije, naravno,
samo sugeriu kako e one odgovoriti na odreenu vrstu izazova, ali stvarni
odgovor, opet, presudno zavisi od kvaliteta rukovodeeg stratuma.
VIII DEO
Tipovi partija
Svaka partija ima neka neponovljiva obeleja, ali ispod beskrajnih
osobenosti postoje bitna svojstva po kojima se one, ipak, mogu svrstati u
odreene tipove i razlikovati od drugih partija. Kao kriterijumi razlikovanja
koriste se: organizaciona obeleja, vrsta veza izmeu partije, sa jedne, i drave
i civilnog drutva (linkages), sa druge strane, ciljevi partije, odnos snaga u
trouglu rukovodstvo-lanstvo-birai, pripadnost odreenoj ideolokoj porodici
(ire o tome: Von Beyme, 2005, 18-32) i matrica mobilizacije lanstva (koju
smo analizirali u glavi V). U zemljama stabilne demokratije najee se pravi
razlika izmeu sledea etiri tipa partija:
(1) kadrovskih;
(2) masovnih;
(3) sveobuhvatnih narodnih (catch-all peoples parties), i
(4) kartelskih.
Naveemo, ukratko, konstitutivna obeleja etiri tipa partija, a uzgred
emo opisati i neke druge podele koje koriste savremeni autori (dodue,
znatno manji broj) kao analitiko orue u istraivanju sloenih i protivrenih
procesa i zbivanja u partijskom univerzumu.
U drugom delu ove glave, pokuaemo da odgovorimo na pitanje da li
se tip partija u postkomunistikim zemljama centralne i jugoistone Evrope
razlikuje od etiri reena tipa u zemljama stabilne demokratije.
8.1. ire prihvaene podele

Hronoloki posmatrano, prvo su nastale kadrovske partije, iji je pojam
sa zadivljujuom jasnoom odredio Duverger u knjizi Les parties politiques.
One su obrazovane krajem osamnaestog i poetkom devetnaestog stolea
242
u zemljama zapadne Evrope i u SAD i sastoje se od malog broja labavo

povezanih lanova do ijeg aktiviranja dolazi jedino u izbornom razdoblju.
Malobrojno lanstvo rezultat je visokih cenzusa (imovinskih, obrazovnih,
polnih), koji su bitno ograniavali broj nosilaca birakog prava. Uskost partija
izraavala je uskost politikog poprita i pravu prirodu demokratije, iz koje
je najvei deo naroda bio iskljuen (Duverger, 1964, 186). U kadrovskim
partijama nije postojala vrsta disciplina nego su poslanici delovali pojedinano
tako da su njihovi sukobi podseali na gladijatorske borbe (Duverger, 1964,
185). Kadrovske partije na osoben nain ujedinjuju uske skupine pojedinaca
sa pravom glasa, koji ine elitu drutva i drave (Mair, 1997, 98). Duverger
(1976, 85) nabraja sledee skupine uticajnih pojedinaca (les notables) koje
ine ljudski supstrat kadrovskih partija: Najpre, poznati i uticajni pojedinci
ije ime, presti ili uticaj slue kao jemstvo kandidatu i donose mu glasove;
zatim, poznati i uticajni strunjaci koji poseduju vetinu ,manipulisanja
biraima i organizovanja kampanja; najzad, poznati i uticajni finansijeri koji
prilau ,borbena sredstva (qui apportent le nerf de la guerre). Kadrovske
partije se, u stvari, sastoje od pripadnika drutvene elite, pa je zato razumljivo
to mnogi autori u savremenom razdoblju, umesto o kadrovskim, govore
o elitnim partijama u bezmalo identinom znaenju (npr. gh, 1994, 228;
Katz and Mair, 2002, 114-116; Gunther and Diamond, 2001, 12-16).
Opisanom tipu pripadaju buroaske partije devetnaestog stolea
(dananje liberalne i konzervativne partije) i, uz izvesne specifinosti, amerike
partije. Postavlja se pitanje: koje od tri prethodno pominjana lica (aspekta)
partije (partija na terenu, centralno partijsko rukovodstvo, partija na javnim
poloajima) pretee kod kadrovskih partija? Odgovor je nedvosmislen: kod
kadrovskog tipa dominantna je partija na javnim poloajima i ona je potpuno
isprepletana sa partijom u birakom telu, koja se sastoji od neformalne mree
odnosa izmeu prijatelja i partnera. Partija na terenu aktivira se izuzetno
retko i zbog toga ima polusezonski karakter, dok centralno partijsko
rukovodstvo praktino ne postoji. (Katz and Mair, 2002, 115 i 122; Duverger,
1976, 214). Kadrovske partije, u izvornom obliku, nisu se trudile da otvore
vrata obinim lanovima, niti je u njima postojala obaveza plaanja mesene
lanarine. To to su neke od njih, u kasnijim fazama razvitka, omasovile
lanstvo i/ili uvele lanarinu, Duverger objanjava (1976, 86) imitacijom
prakse masovnih partija (les parties de masses).
Obrazovanje masovnih partija poelo je u drugoj polovini devetnaestog
stolea, kad je, zbog eliminacije izbornih cenzusa, naglo porastao broj
243
graana sa birakim pravom, da bi se poetkom dvadesetog stolea u veini
zapadnoevropskih zemalja birako telo poklopilo sa punoletnim graanima.
Masovne partije su antipod kadrovskim, jer nastoje da u svoje redove
ukljue to vei broj lanova iz donjeg dela drutvene piramide, pre svega
pripadnike radnike klase koji su izbornim reformama zadobili birako
pravo. Te partije su, belei Duverger (1964, 186), pronali socijalisti da
bi reili problem organizovanja izbornih kampanja za svoje kandidate koji
nisu mogli da raunaju na finansijsku podrku kapitalista. Budui da je
nemogue osloniti se na nekoliko veih finansijskih priloga koje daje mali
broj ljudi, zamislilo se da se trae mali prilozi koje redovno plaa veliki broj
ljudi. Socijaldemokratske partije su za pripadnike radnike klase poetkom
dvadesetog stolea predstavljale objekat kolektivne identifikacije. One su
usmeravale i sinhronizovale akcije radnike klase u cilju poboljanja njenog
poloaja, to je bilo izuzetno znaajno, jer su radnici imali nisko obrazovanje
i ogranienu sposobnost apstrakcije (Sartori, 1990, 76).
Masovne partije su uspostavile vrlo sloenu i razgranatu organizacionu
strukturu, sa naglaenim ovlaenjma viih partijskih nivoa u odnosu na
nie. Izvorni programi prvih masovnih partija utemeljeni su na osobenoj
filozofiji istorije, po kojoj je radnika klasa predestinirani i iskljuivi nosilac
drutvenog progresa. Poto te partije tee svojim angaovanjem da ostvare
temeljnu redistribuciju politike i ekonomsko-socijalne moi u korist radnike
klase reformama i/ili revolucijom one se ne ograniavaju na isticanje
kandidata na izborima, nego se sistematski pripremaju za predstojei epohalni
klasni prevrat, podstiui obrazovanje svojih lanova i jaajui njihovu klasnu
svest. Zbog toga je u masovnim partijama razvijen interni ivot sa redovnim
sastancima partijskih organizacija i estim partijskim raspravama. Tenja
za to brojnijim lanstvom posledica je uverenja da se treba pripremati za
odsudni juri na kapitalistiku tvravu, u kojem e kljunu ulogu odigrati
po vojnom uzoru organizovana partija.
Bitna pretpostavka nastanka masovnih partija jeste postojanje otro
podeljenog drutva, u kojem socijalne grupe (klase, slojevi) imaju meu
sobom nepomirljivo suprotstavljene interese. Od tri prethodno nabrojana
lica (aspekta) partije, u masovnim partijama kljuni znaaj zadobilo je
centralno partijsko rukovodstvo, dok su partija na terenu (meu biraima) i
partija na javnim poloajima imale periferni znaaj. Ali, posle viedecenijskih
promena tih partija (pod uticajem spoljnih i unutranjih okova), odnosi
snaga se menjaju, zbog ega u savremenom razdoblju esto izbijaju interni
244
konflikti, jer dva u formativnoj fazi marginalizovana lica masovnih partija

postaju sve znaajnija i esto osporavaju dominantan poloaj centralnog
partijskog rukovodstva (Katz and Mair, 2002, 119).
Ukljuivanje u partiju velikog broja pripadnika broj lanova
Socijaldemokratske partije Nemake dostigao je 1913. godine jedan milion
iziskivalo je uspostavljanje razgranatog partijskog aparata sa brojnim
inovnicima i funkcionerima, to je obezbedilo plodno tle za razvoj oligarhijskih
tendencija. Kao to smo naveli, prototip masovnih su socijaldemokratske
partije, a kao specifine tipove Duverger spominje komunistike i faistike
partije. Izmeu potonje dve vrste partija on uoava zajednike karakteristike:
naglaenu centralizaciju, manju zainteresovanost za parlamentarnu aktivnost,
spremnost na konspirativnu borbu protiv reima, strogu totalitarnu doktrinu i
razvijanje iracionalne podrke (zasnovane na mitovima) kod svojih sledbenika.
Naglaavanje slinosti komunistikih i faistikih partija rezultat je prethodno
navedene Duverger-ove generalne pretpostavke, po kojoj anatomija partij
predstavlja njihovu najvaniju karakteristiku. Napomenimo, ipak, da sam
Duverger u studijama objavljenim posle Les partis politiques, kao i veina
relevantnih autora, pojmom masovne partije obuhvata samo socijaldemokratske
i komunistike, a ne i faistike partije.
U savremenom razdoblju masovne partije ukorenjene su u civilnom
drutvu, ali prodiru i u dravu preko pokroviteljskih imenovanja (patronage
appointment), kao i preko zauzimanja ministarskih poloaja (Mair, 1997,
100). Podela partija na kadrovske i masovne priznaje Duverger ne moe
na zadovoljavajui nain obuhvatiti katolike, demohrianske, laburistike i
agrarne partije, kao i neke partije Latinske Amerike, Bliskog istoka, Afrike
i centralne Evrope (pre 1939). Istini za volju, neke konfesionalne partije,
npr. Demohrianska partija u Italiji, poveale su broj lanova i uspostavile
stroge uslove za prijem i naglaeno hijerarhijsku strukturu, to ih je pribliilo
idealnom tipu masovnih partija. Treba, neizostavno, naglasiti da se Duverger
nije zadovoljio samo razlikovanjem dva tipa partija, nego je formulisao
dalekosenu pretpostavku da e masovne partije potisnuti kadrovske. U
tom pogledu Duverger (1976, XVII) je kao i mnogi pisci pod njegovim
uticajem shvatio masovne partije kao prototip partija budunosti. Iznetu
ocenu zasnovao je na tome to se masovne partije direktno sukobljavaju u
politikoj borbi sa kadrovskim partijama i to su, po njegovom uverenju,
prve partije bolje pripremljene za politiku borbu od drugih. Na osnovu
takvog uverenja, Duverger je predvideo da e kadrovske partije, ugroene
245
superiornou masovnih, biti prinuene da prihvataju organizacione obrasce
svojih uspenijih konkurenata ili da nestanu. Budui da su masovne partije
nastale kao instrument politike borbe radnike klase da, dakle, predstavljaju
partije levice Duverger je nazvao podsticaje za oponaanje naina njihovog
organizovanja zarazom sa levice (la contagion de la gauche).
U drugoj polovini dvadesetog stolea, u partijama zemalja stabilne
demokratije dolo je do zaista krupnih promena ali se Duverger-ovo
predvianje o masovnim partijama kao modelu budunosti nije obisti
nilo. Istini za volju, bilo je izvesnih tendencija koje su se podudarale sa tim
predvianjem: na primer, vre organizovanje Konzervativne partije Velike
Britanije i poveanje broja njenih lanova krajem pedesetih godina i ve
pomenuta organizaciona transformacija Demohrianske partije Italije (i
nekih drugih demohrianskih partija). Ware (1996, 66) naziva tendenciju
podraavanja masovnih partija od strane kadrovskih hibridizacijom. Ali,
istovremeno sa podraavanjem, uoava se i trend sve veeg oslanjanja masovnih
partija na komunikacione tehnologije koje karakterie kadrovske partije,
to Epstein (1967, 257) inspirisan, verovatno, citiranom Duverger-ovom
metaforom naziva zarazom sa desnice (contagion from the right).
Ipak, glavni proces promena odvijao se mimo, pa i nasuprot Duvergerovog predvianja, na dva naina. Prvo, kadrovske partije su se menjale, ali
ne uvek niti prvenstveno u smislu Duverger-ovog oekivanja neke od njih
nisu evoluirale prema masovnim partijama, nego prema tipu sveobuhvatne
narodne partije, o kojem emo kasnije govoriti. Holandske kadrovske partije
menjale su se, na primer, ka modernim kadrovskim partijama (Koole; prema
Wolinetz, 2002, 141-142), ija su obeleja: dominacija grupe profesionalnih
lidera, nizak procenat lanova u odnosu na birae, snana orijentacija ka
zadobijanju to vie glasova koja izbegava iskljuivo fokusiranje na ranije
birako telo, sastavljeno od socijalno privilegovanih slojeva, uspostavljanje
organizacionih obrazaca karakteristinih za masovne partije (koji garantuju
lanovima izvestan stepen interne demokratije) i oslanjanje na meovito
umesto iskljuivo na privatno finansiranje. Drugo, i same masovne partije
gubile su neka kljuna obeleja i transformisale se u sveobuhvatne narodne
partije. Imajui to u vidu, moda nije preterano tvrditi da je sredina dvadesetog
stolea u zemljama zapadne Evrope bila zlatno doba masovnih partija, ali
da je to doba nepovratno prolo.
Odstupanje stvarnosti od Duverger-ove hipoteze rezultat je injenice
da ne postoji idealan oblik partijske organizacije kojem se partije neizbeno
246
pribliavaju zato to su drutva u kojima partije deluju razliita i zato to

se ta drutva, pod uticajem korenitih tehniko-tehnolokih i ekonomskih
promena, neprestano menjaju. A te promene preko niza posredovanja
podstiu partije da se adaptiraju novim okolnostima, jer je to jedini nain
da opstanu na politikom tritu. To objanjava zato nastanak masovnih
partija nije oznaio kraj hronoloki starijih kadrovskih partija, kao i zato
kasnije obrazovani tipovi sveobuhvatnih i kartelskih partija nisu doveli do
nestanka prethodno nastalih tipova.
Duverger-ova hipoteza po kojoj e masovne partije nadvladati kadrovske
imala je sredinom dvadesetog stolea mnogo zagovornika. Jedan od njih je
Burns (1963, 335), koji je smatrao da je napredak amerike demokratije
mogue ostvariti jedino ako se partije u SAD vre organizuju i steknu
brojno lanstvo. Ovaj pisac je, povodei se za Duverger-om, doneo sud o
amerikim partijama ne uzimajui u obzir osoben institucionalni kontekst u
kojem one deluju. Upravo izrazito decentralizovana organizaciona struktura
amerikih partija, koju Burns otro kritikuje, omoguuje funkcionisanje
politikih institucija SAD zasnovanih na strogoj podeli vlasti. Uspostavljanje
vrstih, disciplinovanih partija iji pripadnici glasaju jedinstveno po nalogu
svojih lidera dovelo bi u SAD-u do blokade izvrne vlasti kad predsednikova
partija nema veinu u Kongresu i u Senatu. To je glavni razlog zbog kojeg
je, na primer, Epstein (1957, 103; 1966, 604; 1967, 100) izriito odbacio
stanovite da su amerike partije zastarele u odnosu na evropske. Po miljenju
tog pisca, masovne partije nisu obrazovane samo za potrebe izborne borbe
nego i zbog tenje da zauzmu vlast vanparlamentarnim putem. Amerike
partije liene su, meutim, subverzivnih ciljeva i prilagoene su osobenostima
amerikog politikog poretka i istorijskom razvoju te zemlje.
Iako se Duverger-ova shvatanja nisu ostvarila u svom prognostikom
delu, analitika vrednost njegove podele na kadrovske i masovne partije
izuzetno je velika i zato je ta podela bezmalo univerzalno prihvaena. Slinu
dihotomnu podelu partija u analitikom (ali ne u prognostikom) smislu
obrazloio je Neumann (1956) sredinom pedesetih godina. Utemeljena je na
stepenu u kojem partije obuhvataju pojedine dimenzije ivota svojih lanova.
S obzirom na to, Neumann razlikuje partije individualnog predstavnitva
od partija integracije. Prve su tipine za drutva sa ogranienim politikim
poljem i sa niskim stepenom politike participacije. One su aktivne samo na
izborima i zato ocenjuje Neumann ne odgovaraju potrebama masovne
demokratije. Ovde je zapravo re, po Duverger-ovoj terminologiji, o
247
kadrovskim partijama. Za razliku od njih, partije integracije tee da
obuhvate belei Neumann sve aspekte ivota svojih lanova, itavu
linost. One postavljaju pred lanstvo visoke zahteve, njihova aktivnost
je permanentna i ne ograniava se na predizborno razdoblje, to, u stvari,
odgovara masovnim partijama u Duverger-ovoj klasifikaciji. Unutar partija
integracije, Neumann pravi otru distinkciju na dva tipa: partije demokratske
integracije i partije totalne integracije. Kriterijum podele u ovom sluaju
ini odnos prema sistemu predstavnike demokratije; partije demokratske
integracije doprinose funkcionisanju, a partije totalne integracije osporavaju
funkcionisanje tog sistema.
Pojmovni par kadrovske/masovne partije omoguavao je, sredinom
dvadesetog stolea, da se veina raznolikih politikih partija u zemljama stabilne
demokratije svrsta u jedan od ta dva tipa. Ali, nakon toga, u zapadnoevropskim
zemljama dolo je, pod uticajem spektakularnog ekonomsko-tehnolokog
progresa, do dalekosenih promena u socijalnoj strukturi i stratifikaciji. Udeo
srednjih slojeva u populaciji nezadrivo je rastao dok je uee radnitva
(plavih bluza) opadalo, zbog ega je struktura zapadnoevropskih drutava
postajala, umesto piramidalne, heksagonalna (dominacija srednjih slojeva).
Politike partije su se na razliite naine prilagoavale tektonskim promenama
u socijalnoj osnovi, o emu je bilo rei u prethodnoj glavi. Na korenite
promene u socijalno-ekonomskom okruenju socijaldemokratske partije
odgovorile su redefinisanjem programskih ciljeva i naina delovanja. Umesto
iskljuivog zalaganja za interese radnike klase, one su istakle optedrutvene
ciljeve: univerzalno pravo na zdravstvenu zatitu, obezbeivanje besplatnog
obrazovanja i osiguranje permanentne socijalne pomoi siromanim, socijalno
ugroenim, naroito pojedincima sa posebnim potrebama. To samo potvruje
ocenu da partije nisu tek pasivan objekat (zavisna varijabla) socijalnih
okolnosti nego vaan akter koji svojim akcijama i opredeljenjima utie na
promenu drutvenih okolnosti.
Nema, na primer, nikakve sumnje da su poboljanju poloaja radnike
klase u mnogim zapadnoevropskim zemljama bitno doprinele upravo mere
koje su usvojile socijaldemokratske vlade, pa zbog toga nije preterano tvrditi
da je transformacija masovnih, preciznije reeno socijaldemokratskih, partija
rezultat njihovog uspeha u reformi drutva. Einhorn i Logue (prema: Mair,
1990, 9), na osnovu analize skandinavske socijaldemokratije, saoptavaju to na
sledei nain: ..osnovni razlog demobilizacije je uspeh. Socijaldemokratska
politika stanovanja pomerila je veliki deo ,plavih bluza izvan gusto naseljenih
248
urbanih susedstava, gde su partija i njena organizacija bile nain ivota. Osim
toga, centralizovani mehanizmi drave blagostanja eliminisali su potrebu
za solidarnou, koja je bila kljuna karakteristika radnikog pokreta.
Naravno, u odgovoru partija na razliite izazove (okove) iz okruenja
nema determinizma, nego se partijska rukovodstva, kao to smo istakli u glavi
VII, opredeljuju izmeu vie mogunosti. Na opisane izazove u okruenju,
socijaldemokratske partije su ponudile jednu vrstu odgovora koji bi se
mogao opisati kao adaptacija i prihvatanje nove realnosti. Nasuprot tome,
veina komunistikih partija u zapadnoj Evropi je, rukovoena razlozima
doktrinarne rigidnosti, ignorisala poruke stvarnosti i istrajavala na anahronim
programsko-politikim stanovitima, to su platile potpunim gubitkom
izbornog uticaja.
Opisana programsko-politika transformacija masovnih partija dovela
je, po miljenju Kirchheimer-a (1966), do nastanka novog tipa partije, koji on
naziva sveobuhvatna narodna partija (catch-all peoples party ili krae: catchall party), koja je, inae, jedan od modela unutar osobene etvorolane podele
koju citirani pisac koristi (preostala tri su: buroaska partija individualnog
predstavnitva, masovna klasna partija i verska masovna partija). Transformacija
masovne u sveobuhvatnu narodnu partiju odvijala se, prema Kirchheimer-u
(1966, 184), u tri faze. U prvoj fazi, koja traje do Prvog svetskog rata,
ostvareno je maksimalno snaenje socijaldemokratskih partija; drugu fazu,
koja hronoloki zahvata dvadesete i tridesete godine dvadesetog stolea,
karakteriu prva iskustva socijaldemokratije na vlasti koja nisu zadovoljila
visoke aspiracije njenih sledbenika, i, najzad, sredinom pedesetih godina prolog
stolea, nastupa trea faza, koja oznaava transformaciju socijaldemokratskih
u sveobuhvatne narodne partije. U toj fazi socijaldemokratske partije su
potpuno odustale od ranije ideoloke iskljuivosti i vezanosti za radniku
klasu. Naputajui nastojanja intelektualnog i moralnog uokviravanja mas,
(te partije V.G.) se sve vie okreu izbornoj sceni, teei da zamene uspenost
u zadobijanju dubine (podrke V.G.), za iru publiku i neposredne izborne
uspehe. Dodue, napominje citirani pisac, neke od socijaldemokratskih
partija su i pored okretanja najiroj klijenteli i dalje teile da zadre
nekadanje simpatizere i glasae iz radnikih redova, ili kako Kirchheiemer
pie (koristei francuski izraz), classe gard.
Smanjivanje lanstva i slabljenje intenziteta angaovanja lanova
sveobuhvatnih partija odvija se ukorak sa slabljenjem partijske identifikacije.
Na taj nain ove partije postaju labavije organizovane, to kako dobro
249
uoava Puhle (2002, 63) predstavlja istorijski preokret, jer se prethodni
razvoj partija odvijao, velikim delom, kao uvrivanje partijske organizacije.
Liena intenzivne podrke unapred odreenih delova populacije, izborni
uspeh catch-all party u sve veem stepenu zavisi od konjunkturnih okolnosti,
drugim reima, izborna snaga te partije podlona je krupnim oscilacijama
(Wolinetz, 2002, 160). Usmeravajui svoje izborne poruke na itavo birako
telo, a ne iskljuivo na neke njegove delove, rukovodstva catch-all parties se u
izbornim kampanjama sve vie oslanjaju na medije, poglavito elektronske. Te
partije nastoje da odre veliki broj lanova ali ih regrutuju iz svih slojeva,
a ne kao masovne partije prvenstveno iz redova radnike klase, odnosno iz
redova vernika, ako je re o konfesionalnim partijama. Sveobuhvatna partija
odustala je, takoe, od namere da temeljno menja drutvo i, umesto toga,
zadovoljava se malim, ali trajnim, poboljanjima, ime nestaje bitna razlika
izmeu nje i kadrovskih partija, nastalih kao prirodni bastion politikog statusa
quo. Postepenom programskom konvergencijom ranije kvalitativne razlike
pretvaraju se u kvantitativne, jer sve partije nude vie ili manje istog.
Prema Kirchheimer-u (1966, 186-192), catch-all party ima sledea
obeleja:
1. Drastino smanjivanje vanosti ideolokog prtljaga;
2. Jaanje uticaja partijskog vostva;
3. Smanjivanje uloge partijskog lanstva;
4. Opadanje vanosti drutvenih klasa koje su partije nekada
iskljuivo predstavljale i, umesto toga, obraanje svim slojevima
drutva; i, najzad,
5. O bezbeivanje pristupa u partiju razliitim interesnim
grupama.
Kirchheimer, zapravo, naglaava jaanje rukovodeeg lica partije, kao
konstitutivno obeleje catch-all party, to neki pisci smatraju spornim. Na
primer, Katz i Mair (2002, 122) misle da u svebuhvatnom tipu partija ne
postoji jasna hijerarhija izmeu triju partijskih lica, te meu tim licima
postoje permanentne tenzije i konflikti. Nepodudarne ocene verovatno su
posledica razlika u vremenu u kojem su Kirchheimer, odnosno Katz i Mair
formulisali svoja stanovita, poto sveobuhvatna partija nije jedinstven
i dovren tip nego je podlona neprestanim promenama. Katz i Mair
imaju u fokusu catch-all parties koje su evoluirale skoro etiri decenije
od trenutka kad je Kirchheimer formulisao svoje stanovite, a moda su
250
u tom razdoblju ostvarene promene u odnosima moi izmeu pojedinih

lica partije. Na osnovu komparativnog istraivanja partija u Grkoj, Italiji,
Portugaliji i paniji, krajem dvadesetog stolea, Gunther i Diamandouros
(2001, 398) ne zauzimaju stav o navedenoj dilemi, ali ocenjuju da partije u
tim zemljama konvergiraju prema umerenoj sveobuhvatnoj partiji, u kojoj
su lideri prvenstveno usmereni prema izbornim kampanjama. Neophodno
je naglasiti da se uspon sveobuhvatnih partija manifestovao samo u nekim a
ne u svim zapadnoevropskim zemljama zbog toga to drutvo izobilja nije
u kratkom roku moglo da pokoleba vrstu partijsku identifikaciju pristalica
masovnih i kadrovskih partija (Wolinetz, 1990, 224).
Von Beyme (2005, 25-26) uslovno prihvata Kirchheimer-ovu tezu
o catch-all party kao o posebnom tipu partije, ali naglaava da tu tezu ne
potvruju svi pokazatelji u stvarnosti. Po uverenju Von Beyme-a, Kirchheimer
je zapostavio vanost nacionalnih i ideolokih razlika meu partijama,
zbog ega pomenuta teza ne nudi zadovoljavajue objanjenje osobenosti u
promenama konzervativnih i hriansko-demokratskih partija, niti specifinosti
transformacije liberalnih, agrarnih i socijaldemokratskih stranaka. Izvesne
rezerve prema sveobuhvatnoj partiji iznosi i Wolinetz (1990, 225-226), koji
naglaava da se pretapanje masovnih partija u sveobuhvatnu, odvija veoma
sporo i da sveobuhvatne partije teko zadobijaju znaajniji udeo u partijskom
paralelogramu moi. Razloge za to on nalazi u mentalnoj inerciji biraa i u
sposobnosti ugroenih partija da se prilagoavaju podstiui lojalnost svoje
birake baze. Za razliku od prethodno citiranih autora, koji sa vie ili
manje rezervi prihvataju Kirchheimer-ovu tezu o catch-all party, Panebianco
(1988) nije sa njom saglasan, ve zastupa stanovite da novu fazu u razvoju
partija predstavlja profesionalno-izborna partija. Ona je liena ambicije da
menja drutvo i da predstavlja interese unapred odreenih drutvenih grupa.
Umesto toga, ona pre podsea na organizaciju politikih preduzetnika, koja,
u zamenu za izbornu podrku konkretnih i privremenih skupina, zastupa
interese tih skupina u najviem predstavnikom telu. Nastanak novog tipa
partije Panebianco objanjava promenama u socijalno-ekonomskoj sferi i
u vanosti pojedinih socijalnih rascepa (o kojima e biti rei u glavi IX) u
zapadnoevropskim drutvima. Panebianco, inae, usvaja Ingelhart-ovu (1979)
koncepciju o poveanoj vanosti postmaterijalnih vrednosti i ocenjuje da se
politike podele sve vie zasnivaju na odnosu prema tim vrednostima, dok se
smanjuje vanost klasine kontroverze izmeu rada i kapitala, koju politiki
izraava pojmovni par levica/desnica. Panebianco je, zapravo, uveren da u
251
savremenom drutvu politiki konflikti postaju viedimenzionalni i, u skladu
s tim, naglaava da u zapadnoevropskim zemljama izbija u prvi plan sukob
izmeu, sa jedne strane, vladajuih grupa bez obzira na to da li su leviarske
ili desniarske i, sa druge strane, onih kojima se vlada. Tu kontroverzu on
oznaava kao poredak versus protivporedak.
Prema Panebianco-u, izborno-profesionalna partija ima, za razliku od
masovne partije, sledea obeleja:
1. kljunu ulogu u njoj imaju profesionalci (eksperti, nosioci
specijalnih znanja), a ne partijske birokrate;
2. partija iskljuivo tei da uspe na izborima, dok programski ciljevi
imaju marginalnu vanost; stepen centralizacije je mali;
3. dominaciju u partiji ostvaruju nosioci javnih funkcija (vladavinsko
lice partije), a ne partijski funkcioneri;
4. finansiranje partije preuzimaju interesne grupe i drava, a lanarina
i partijske privredne aktivnosti gube na znaaju i, najzad,
5. kljuna pitanja tiu se rukovoenja partijom, uloge profesionalnih
politiara i predstavnika interesnih grupa, a ne ideologije i uloge
odanih lanova u samoj partiji.
ini nam se naroito vanom i tanom Panebianco-ova opservacija
da partijske birokrate zamenjuju eksperti-savetnici u svim sferama o kojima
partija odluuje. Pripadnici te kategorije retko su ukljueni u sastav partijske
organizacije, ee se angauju kao spoljni konsultanti (Farrell and Webb, 2001,
121). Uspon eksperata-savetnika neizbeno ugroava tradicionalnu hijerarhiju
i, kao to smo pokazali u glavi V, jaa poloaj partijskog voe u horizontalnoj
i vertikalnoj igri moi.
Razlika izmeu tipa masovne i izborno-profesionalne partije tie se i
organizacione vrstine, o emu Panebianco (1988, 163) belei sledee: Masovna
birokratska partija bila je jaka institucija. Izborno-profesionalna partija je slaba.
Transformacija iz jedne u drugu ukljuuje deinstitucionalizaciju. Partijska
nezavisnost od okruenja se smanjuje, kao to se poveava autonomija biraa
i uloga interesnih grupa. Panebianco-ove ideje o izborno-profesionalnoj
partiji ostvarile su snaan uticaj u doktrini, a neki autori koriste taj koncept
kao sinonim za sveobuhvatnu partiju ili ak za kartelsku partiju, zanemarujui
pri tom suptilne, ali ne beznaajne razlike.
Sveobuhvatna partija od poetka sedamdesetih godina dvadesetog stolea,
prema Katzu i Mairu (2002, 122), nizom kumulativnih promena postepeno
252
evoluira u kartelsku partiju. Navedimo odmah da sintagma kartelska partija

nije neupitna. Von Beyme (2005, 26), na primer, smatra da je ona premalo
distinktna, jer je ta oznaka... koriena ve za kadrovske i honoracijske
stranke u prvoj fazi 20. stoljea kad je ope birako pravo bilo uvedeno samo
u nekoliko zemalja. U eri transformisma od Depretisa do Giolittija u Italiji,
skupine liberalno-konzervativnog centra bile su kartel u doslovnom smislu, jer
je klerikalna desnica, po naredbi Vatikana, bojkotirala izbore u laikoj dravi, a
socijalistika ljevica jo bila vrlo slaba. S obzirom na prevlast radikala i njihovih
koalicijskih partnera, i u Francuskoj bi se umnogome moglo govoriti o kartelu.
Iz navedenih razloga Von Beyme se opredeljuje za Panebianco-ovu oznaku
profesionalna izborna partija u bezmalo identinom znaenju. Ipak, uprkos
osnovanoj Von Beyme-ovoj rezervi, veina pisaca koristi sintagmu kartelska
partija kao oznaku posebnog partijskog tipa.
Transformacije koje vode formiranju kartelske partije uoljive su naroito
u odnosima izmeu triju aspekata (lica) partije, koje se oituju u potpunoj
nadmoi vladavinskog aspekta, nad partijom na terenu i nad centralnim
partijskim rukovodstvom. O tome posredno svedoe podaci po kojima je u
veini zemalja stabilne demokratije, za koje su dostupni pouzdani podaci,
tokom ezdesetih i sedamdesetih godina prolog stolea oko 25% zaposlenih
u partijskim slubama bilo angaovano u radu parlamentarne grupe, da bi se
krajem osamdesetih godina taj procenat udvostruio (Mair, 1997, 141; Katz
and Mair, 2002, 123). U prilog tezi o neuporedivo brem porastu broja osoblja
koje opsluuje partijske grupe u parlamentu, nego to radi u centralnim
partijskim organima, u pomenutom razdoblju, naveemo jo neke upeatljive
podatke. U Austriji, Finskoj, Nemakoj, Norvekoj i vedskoj broj zaposlenih
u parlamentarnoj grupi povean je 3-4 puta bre, u Danskoj 10 puta, a u Irskoj
12 puta bre nego u centralnom partijskom aparatu.
Identian zakljuak podupiru i podaci Farrell-a i Webb-a (2000, 117) o
porastu izdataka po kojima su od 1960. do 1990. u est od devet posmatranih
zapadnoevropskih zemalja finansijska sredstva za parlamentarnu grupu rasla
bre nego za centralno partijsko rukovodstvo, dok je u dve zemlje uoena
obrnuta tendencija, a za jednu (V. Britaniju) odgovarajuih podataka nema.
Izdaci za nie nivoe partijskog angaovanja rasli su sporije ili su ak opadali u
odnosu na izdatke za parlamentarno krilo i za centralni partijski nivo u svih
sedam zemalja za koje postoje odgovarajui podaci. Nadmo vladavinskog
lica partije nad partijom na terenu i nad centralnim partijskim rukovodstvom
uvrena je time to se budetska sredstva partijama najee doznaavaju
253
parlamentarnim grupama, a ne partijskom rukovodstvu.
Vano je naglasiti da kartelska partija vie nije preteno zastupnik
(agent) civilnog drutva koji deluje na dravu i prodire u njenu strukturu,
nego posrednik (broker) izmeu partije i drave. Sa jedne strane, partije
prikupljaju i formuliu zahteve drutva dravnoj birokratiji, dok su, sa druge
strane, partije zastupnici te birokratije u odbrani politike pred javnou
(Katz and Mair, 1995, 13). Rukovodstvo kartelske partije, u tenji da zadobije
ili zadri poluge dravne vlasti, usredsreuje svoju aktivnost iskljuivo na
parlamentarni teren, dok unutranji ivot partije potpuno zamire (sastanci
organizacija, partijske debate, kampanje prijema novih lanova). Uloga
partije meu biraima (partije na terenu) smanjuje se jo na dva naina.
Prvi je omoguavanje pojedincima da se ulane u partiju na nivou centralnih
organa, ime se smanjuje vanost lokalnih organizacija. Drugi nain je, na
prvi pogled, paradoksalan: u kartelskim partijama, kao to smo pokazali u
glavi V, dobija sve vei zamah proces ukljuivanja obinih lanova (partijskog
demosa) u neposredan izbor partijskog rukovodstva i partijskog voe, ime
nacionalna vostva nastoje da smanje vanost rukovodilaca i profesionalnih
aktivista na srednjem i lokalnom nivou. Kartelska partija se u svojim izbornim
kampanjama, gotovo bez ostatka, oslanja na televiziju. To je razumljivo, jer su
empirijska istraivanja u SAD nedvosmisleno utvrdila da birai prate izbornu
kampanju prvenstveno preko televizije, a daleko manje posredstvom drugih
medija. Slina ocena vai, sudei prema rezultatima jednog komparativnog
istraivanja sprovedenog sredinom devedestih godina, i za zemlje june
Evrope (Grka, Italija, panija). Prema nalazima tog istraivanja svaki dan
izbornu kampanju preko televiziije prati 74,1% graana Grke, itanjem
novina to ini 18,5% graana, a sluanjem radija 14,9%. Odgovarajui
procenti za Italiju su: 75,4%, 32,1% i 2,4% i za paniju 59,3%, 19,9% i
21,7% (Pasquino, 2001, 209).
Bitno obeleje kartelskih partija je olakan pristup vlasti, o emu
ubedljivo govore podaci da su u protekle dve decenije sve znaajnije partije
tog tipa u zapadnoj Evropi vrile vlast, samostalno ili u koaliciji. Upravo je
to doprinelo dominaciji vladavinskog lica partije nad centralnim partijskim
rukovodstvom i partijom na terenu. Kartelske partije predstavljaju grupe
lidera koji se bore za preuzimanje vlasti, one su, kako pie Mair (1997,
107-115), ortakluk profesionalaca, a ne udruenje graana ili za graane.
Te partije karakterie uspostavljanje obrasca meusobnog sporazumevanja,
ime se smanjuje rizik u izbornim nadmetanjima. Partijama-gubitnicima
254
255
obezbeuju se ne samo materijalna sredstva od drave nego i pristup medijima,

patronani poslovi i mogunost da imenuju svoje lanove u razgranati dravni
aparat. Na taj nain, izborni sukob izmeu partija transformisan je u umereni
konflikt u kojem su poteeni vitalni interesi poraenih uesnika. Imajui u
vidu prethodno reeno, moglo bi se govoriti o nastanku kartelskih partija
iskljuivo u mnoini, jer kompleksni i postepeni proces razvoja ka kartelskim
partijama zavisi od sporazumevanja i saradnje izmeu svih relevantnih
partija. To je, dakle, povezano sa partijskim sistemom kao celinom, ali
ima vane implikacije i na svaku pojedinu partiju i zato se moe govoriti i
o kartelskoj partiji u jednini (Katz and Mair, 1995, 17).
Pojava kartelskih partija koje su finansirane od strane drave i, zbog
toga, nezainteresovane da u svoje redove privuku to vei broj lanova moe
imati negativne posledice za demokratiju, jer dovodi do smanjivanja izborne
participacije i slabljenja poverenja u demokratske institucije (Dalton and
Wattenberg, 2000, 284). Proces nastanka kartelskih partija jo uvek je u
poetnoj fazi i najvie je napredovao u zemljama u kojima postoje duga
tradicija saradnje izmeu partija, kao i praksa budetskog finansiranja partija
(Austrija, Danska, Nemaka, Finska, Norveka, vedska). Pomeranje
partij od civilnog drutva ka dravi iji je rezultat nastanak kartelskih
partija verovatno e se nastaviti, pa je mogue pretpostaviti da e partije, u
perspektivi, jo vie urasti u dravu i postati neka vrsta njene agencije (Katz
and Mair, 1995, 17). Osim toga, gubljenje razlike izmeu kartelskih partija
na vlasti i u opoziciji dodatno zaotrava dalekosean problem koji zadire
u sr demokratije nestajanja alternativnih opcija za koje se na izborima
opredeljuju graani. Govorimo o zaotravanju, a ne nastanku problema,
jer se on jasno manifestovao ve uspostavljanjem sveobuhvatnih partija.
Ukidanjem politikih alternativa oslabljena je, s pravom ocenjuje Mair (1997,
115), povratna sprega izmeu interesa graana i politikih partija, to moe
da bude uzrok transformacije kartelskih partija u neki novi tip. Te partije nisu
imune na neke slabosti koje mogu u perspektivi podsticati njihove promene.
Jedna od njih je povremeno nastojanje neke od partija da napusti kartel i da
se lii dugoronih prednosti radi kratkoronih dobitaka, a druga je da se u
kartel ukljui partija-austajder koristei populistika obeanja. Trea slabost
posledica je vrste vezanosti kartelskih partija za dravu, zbog ega birai
uinke drave (pozitivne i negativne) u celini pripisuju kartelskim partijama,
to uslovljava oscilacije u irini njihove izborne podrke.
Osobeno miljenje o evoluciji partija obrazloio je Puhle (2002,
65). Po njegovom miljenju, na partijskoj sceni zapadnoevropskih zemalja

poetkom treeg milenijuma jo uvek dominiraju sveobuhvatne partije, uz
neke bitne modifikacije u odnosu na izvorno Kirchheimer-ovo odreenje.
U modifikacije Puhle ubraja: labaviju organizacionu strukturu, poveanu
segmentaciju i fragmentizaciju, manje zasnivanje podrke na drutvenim
rascepima, uspostavljanje interakcije izmeu levice i desnice uz porast razlika
izmeu onih u partiji i izvan partije, bez obzira na njihovu ideoloku
orijentaciju.
Citirani pisac ocenjuje da izmeu promenjene sveobuhvatne partije i
njenog izvornog tipa postoje vee razlike nego to su bile izmeu izvornog
tipa catch-all party, koji je definisao Kirchheimer, i rane partije masovne
integracije (Neumann). Zbog toga, Puhle rezervie naziv catch-all party za
manje modifikovane organizacije u odnosu na izvorni model, dok partije u
kojima je odmakao proces transformacije u opisanom smeru naziva catch-all
parties plus. Istovremeno on je formulisao i hipotezu da e se budui razvoj
partija odvijati od catch-all party ka catch-all party plus.
8.2. Partije u postkomunizmu

Nezadrivi raspad vladajueg reima 1989/1990. godine u SFRJ nije
oznaio kao ni u drugim zemljama realnog socijalizma u centralnoj i
jugoistonoj Evropi nestanak starog drutva, koje je u skoro neizmenjenom
obliku postalo osnova delovanja kljunih politikih institucija pluralistikog
poretka: politikih partija, parlamenta, slobodnih izbora, nezavisnih
medija i dr. Zemlje ovog podruja poetkom devedesetih godina imale su
mnoge zajednike karakteristike proizale iz viedecenijske dominacije
realnog socijalizma, koje su, uglavnom, oteavale proces uspostavljanja
demokratije i trine privrede (o tome: White, 1993, 5-7). U tom pogledu
posebno je vana dominacija dravnog vlasnitva (u jugoslovenskoj varijanti:
drutvenog vlasnitva) nad privatnom svojinom i privatnom inicijativom,
koji su bili sistematski ograniavani i zatirani. Potiskivanje privatne
svojine i trita u razdoblju realnog socijalizma uslovilo je nizak stepen
interesno-slojne ralanjenosti drutva. Umesto privatne svojine, okosnica
socijalne stratifikacije postalo je, pre svega, posedovanje politike moi i, u
manjoj meri, nivo obrazovanja. Poto su u razdoblju realnog socijalizma
objektivno postojee interesne razlike izmeu drutvenih grupa i slojeva
256
bile minimizirane iz ideolokih razloga, te grupe i slojevi nisu posedovali

jasnu predstavu o svojim parcijalnim interesima, to je posle pluralistikog
preokreta 1989/1990. otealo proces partijsko-politikog diferenciranja.
Osim ekonomije, i sve druge socijalne sfere u zemljama realnog socijalizma
centralne i jugoistone Evrope bile su pod vrstom kontrolom drave, to je
obeleilo ivot dveju generacija stanovnika tih zemalja i uticalo na formiranje
osobenog tipa linosti. Re je o pojedincu naviknutom da se u reavanju
svojih egzistencijalnih problema oslanja na dravu, a ne na vlastite snage.
To je, zapravo, kako kae Sartori (1991, 476), zatieni ovek koji se boji
i odbija rizike i neizvesnosti svojstvene otvorenom drutvu i konkurenciji.
Poto je nesamostalnost pojedinaca u odnosu na dravu dugo negovana
(trenirana), postala je obeleje drutvenog karaktera koje ne moe biti
lako i brzo eliminisano. To dobro ilustruje primer Poljske, gde su 1991.
godine radnici dravnih preduzea trajkovali zahtevajui da im Vlada
obezbedi plasman proizvoda na sovjetsko trite (Misztal, 1992, 176).
Imajui sve to u vidu, nije preterana ocena Huntington-a (1994, 5) da je
za postkomunistike zemlje mnogo lake organizovati slobodne izbore,
nego uspostaviti trite.
Treba naglasiti da se, posle korenitog politikog preokreta i uspostavljanja
predstavnike demokratije 1989/1990. godine, u nekim od zemalja ovog
podruja stanje civilnog drutva brzo menja. U Sloveniji, Poljskoj, ekoj,
Slovakoj i Maarskoj nastaju stotine autonomnih organizacija i udruenja
iju socijalnu osnovu ini narastajua srednja klasa. Slian razvoj oituje
se, poetkom drugog milenijuma, u Bugarskoj i u Rumuniji, koje 2007.
godine postaju lanice privilegovanog kruga, odnosno EU. U procesu brze
i temeljne privatizacije pojavljuje se i sloj bogataa iji ljudski supstrat
ine, velikim delom, pripadnici bive komunistike nomenklature koji
su veze, uticaje i poznanstva iz starog reima uspeno konvertovali u
kapital (crveni tajkuni). Naspram socijalnih dobitnika stoje oni koji u
procesu privatizacije formiraju sloj gubitnika, prvenstveno zaposleni u
mamutskim preduzeima karakteristinim za dravnu ekonomiju koja
uglavnom propadaju, a radnici dobijaju otkaze. Otrina sukoba izmeu
socijalnih dobitnika i gubitnika ublaena je u drugoj polovini devedesetih
godina zahvaljujui velikim investicijama iz zapadnoevropskih zemalja i
SAD, uz pomo kojih su privrede veine postkomunistikih zemalja ovog
regiona izale iz recesije i ostvarile brzi napredak, a veliki broj nezaposlenih
je, posle prekvalifikacije, naao posao u drugim privrednim granama. Dok
257
su se Poljska, eka, Slovaka, Maarska i Slovenija uspeno suoile sa
tranzicijom, u Crnoj Gori i nizu drugih zemalja (Srbija, Albanija, Bosna i
Hercegovina, Hrvatska) vladajue politike elite su, iz razliitih razloga u
koje ovde neemo ulaziti, odlagale tranziciju, tako da je kod njih taj proces
poeo sa 5 do 10 godina zakanjenja (zakasnela tranzicija).
U zajedniko naslee postkomunistikih zemalja centralne i
jugoistone Evrope spada i naglaena netrpeljivost prema ideolokim
neistomiljenicima, koja je ostavila duboke tragove u politikoj kulturi
i koja predstavlja teko savladivu prepreku uvrivanju demokratskog
poretka utemeljnog na toleranciji i spremnosti na kompromise. Pravni
nihilizam je, takoe, vana zajednika crta koju su postkomunistike
zemlje ovog regiona nasledile od starog reima. Viedecenijska praksa
vladajuih komunistikih partija da kljune odluke donose rukovodei
se svrsishodnou (revolucionarnom pravdom), kao principom vieg
reda od principa zakonitosti, dovela je populaciju postkomunistikih
zemalja do iroko rasprostranjenog nepoverenja u pravo, to bitno oteava
ostvarivanje vladavine prava (pravne drave), bez ega se ne moe
govoriti o konsolidovanom demokratskom poretku. Tome treba dodati i
nepoverenje u politike institucije i procedure, koje je snano podstaknuto
postojanjem u ancien rgime prividno vanih institucija potpuno lienih
moi (institucije-senke; institucije-makete). U takve institucije su
spadali parlamenti koji ni o emu ne odluuju, izbori redukovani na puko
glasanje i viepartijski sistemi (Poljska, Bugarska, ehoslovaka) u kojima
sve odluke donosi jedna (komunistika) partija.
Osim nabrojanih zajednikih karakteristika, koje, nesumnjivo, oteavaju
proces demokratskog preobraaja postkomunistikih zemalja centralne i
jugoistone Evrope, na odvijanje tog procesa u pojedinim zemljama
znaajno su uticala i utiu pozitivno ili negativno neka njihova osobena
obeleja, koja su postojala i pre uspostavljanja komunistikog reima, a
koja poluvekovna dominacija tog reima nije uspela sasvim da poniti. To
su: razliit nivo ekonomskog razvoja i stepen socijalne (etnike, verske,
kulturne) heterogenosti, posedovanje ili odsustvo demokratske tradicije u
razdoblju izmeu dva svetska rata, diferenciran stav populacije prema tritu
i ekonomsko-socijalnim efektima njegovog delovanja i, najzad, razliita
rairenost pojedinih tipova politike kulture u populaciji. Upravo u reenim
obelejima treba traiti objanjenje naglaenih varijacija u podrci graana
pojedinih zemalja ovog podruja i pojedinih republika SFRJ vladajuem
258
259
komunistikom reimu neposredno pred pluralistiki preokret; u nekim

zemljama i republikama SFRJ graani su vladajuem reimu pruali snanu
podrku pa je proces njegovog ukidanja bio spor i teak, dok je u drugim
zemljama i republikama ta podrka bila veoma slaba, pa se stari reim raspao
kao kula od karata. Treba, najzad, naglasiti da partije postkomunistikih
zemalja ovog podruja imaju dve vane specifinosti u odnosu na partije
zemalja stabilne demokratije: prva je promenljivo institucionalno okruenje,
a druga kratka istorija. U postkomunistikim zemljama usvajaju se ili se
menjaju u kratkom roku ustavi i izborni sistemi, to, volens nolens, utie
na organizaciju i nain rada partija. Relativno kratko postojanje partija
(izuzev, ranije vladajuih komunistikih partija) izuzetno je znaajno,
jer je za uspostavljanje vrste partijske identifikacije potrebno due
vremensko razdoblje, a isti uslov vai i za ostvarivanje visokog stepena
institucionalizacije partijskog sistema.
Navedene zajednike karakteristike partija postkomunistikih zemalja
ovog podruja, uticale su, ali nisu odredile, politiki razvoj tih zemalja
od 1990. do danas. Taj razvoj je prvenstveno rezultat politikih odluka
vladajuih politikih elita koje su proizale iz sukcesivnih izbora. Inae,
uloga subjektivnog faktora kao to smo naglasili u glavi V naroito
je vana u epohama krupnih promena, na istorijskim raskrsnicama poput
1989/1990, kada je temeljno promenjen ustanovljeni red stvari, naputena
stara i usvojena nova lestvica vrednosti. U takvim istorijskim razdobljima,
budunost je otvorena i politike elite vre svojim odlukama izbor izmeu
vie opcija i time presudno opredeljuju budui razvoj dogaaja. Neke od
tih odluka predstavljaju prave istorijske prekretnice, epohalne zaokrete
posle kojih se ivot globalnih drutava odvija na bitno drugaiji nain u
odnosu na prethodno razdoblje. Sudbonosan znaaj pojedinih odluka za
budui razvoj metaforino naglaava Konfuijev sledbenik Hun-cu na
sledei nain: Jang-u je jadajui se na raskrsnici rekao: Nije li ovo mesto
na kome, ako napravi pogreno pola koraka, probudie se hiljadu milja

daleko? (prema: Horowitz, 1991, 124).
Na jednom od takvih mesta, istaknuti partijski i politiki lideri u

postkomunistikim zemljama centralne i jugoistone Evrope (Leh Valensa,
Vaclav Havel, eljo elev i dr.) u razdoblju od 1990. do 2000. godine
doneli su veliki broj sudbinski vanih politikih odluka, a neke od njih su
odluujue uticale na razvoj svojih zemalja, odnosno Poljske, ehoslovake
(eke i Slovake) i Bugarske.
Brojne odluke politikih lidera Crne Gore i Srbije (koje su do 2003.

inile SRJ) su, takoe, podstakle ili proizvele dalekosene i ireverzibilne
politike efekte. Pomenimo, na primer, uporno insistiranje srpskog i u
neto manjoj meri crnogorskog rukovodstva na podeli SFRJ po etnikom
principu, toje presudno uticalo na izbijanje graanskog rata (Goati, 1996,
37-42). Tu svakako spadaju i povlaenje potpisa od strane predsednika
Crne Gore Momira Bulatovia na prethodno prihvaeni predlog lorda
Karningtona na konferenciji u Hagu (23. oktobra 1991) da se podela
SFRJ ostvari po republikim granicama, odbijanje rukovodstva SRJ da,
poetkom 1992, povue Jugoslovensku narodnu armiju ( JNA) i paravojne
formacije iz Bosne i Hercegovine (koja je ve bila priznata kao nezavisna
drava), zbog ega je Savet bezbednosti UN 30. maja 1992. uveo ekonomske
sankcije protiv SRJ i dr.
8.2.1 Osobena obeleja postkomunistikih partija

Meu partijama obrazovanim u centralnoj i jugoistonoj Evropi
neposredno nakon kraha real-socijalizma karakteristinu vrstu predstavljaju
protopartije (Mitev, 1991) ili forum partije (Waller, 1994).
Protopartije karakteriu sledea obeleja:
(a) ambivalentnost u pogledu dimenzije levica/desnica;
(b) integralni karakter (nastojanje da se u sopstvenom okviru
obezbedi prostor za sve politike tendencije);
(c) heterogenost socijalne osnove;
(d) mozaina organizaciona struktura;
(e) ideoloki amalgam razliitih programskih ideja;
(f ) este podele postojeih i stvaranje novih partija, i
(g) p
seudoetnicizam (pseudoethnoses) koji oznaava tenju da se
politiki protivnici etniki definiu.
Waller (1994, 56) na slian nain odreuje forum partije, dodajui
nabrojanim obelejima to to su one iskljuivo politiki usredsreene na
eliminaciju komunistikih partija sa vlasti, u emu ovaj pisac vidi njihovu
slinost sa nacionalnooslobodilakim pokretima, koji su, takoe, bili
zaokupljeni iskljuivo jednim ciljem, osloboenjem zemlje. Primeri forum
partija su Solidarnost u Poljskoj, Graanski forum u ehoslovakoj (do
rascepa na vie manjih partija 1991. godine), njegov slovaki ogranak Javnost
260
261
protiv nasilja, Maarski demokratski forum i Unija demokratskih snaga u

Bugarskoj. Prema prethodno obrazloenoj tipologiji politikih partija, tu je,
zapravo, re o organizacijama slinim catch-all parties (isto: Roskin, 1993,
50). Ali, jedna od bitnih razlika je u vremenu trajanja: catch-all parties traju
decenijama, dok su se forum partije raspale na vie organizacija odmah posle
uspeha na prvim slobodnim izborima. Podelom forum partija obrazovane
su nove, po pravilu, programski znatno homogenije partije.
Veina relevantnih partija u postkomunistikim zemljama centralne
i jugoistone Evrope obrazovanih 1989/1990. godine nema mnogo
zajednikih karakteristika sa masovnim partijama, izuzev u Albaniji, gde
dominiraju dve brojne, hijerarhijski organizovane partije, Socijalistika i
Demokratska, od kojih prva reprezentuje interese gubitnika a druga interese
dobitnika anarhinog procesa privatizacije. Pomenute partije osvojile su
na parlamentarnim izborima 2005. godine 75% mesta u parlamentu 105
od 140 (Kajsiu, 2005, 165). U veini drugih postkomunistikih zemalja
centralne i jugoistone Evrope, prevagu ostvaruju partije koje se obraaju
svim graanima, bez obzira na njihovu socijalno-ekonomsku situaciju i
perspektive, to vai i za veinu relevantnih partija u zemljama stabilne
demokratije. Ali razlozi za to su, kako dobro istie Lewis (1996, 6), razliiti.
U zemljama stabilne demokratije to je posledica erozije lanstva i evolucije
samih partija, a u centralnoj i jugoistonoj Evropi nesposobnosti novih
partija da se vrsto ukorene u samom drutvu. U ovom regionu veina
partija ima decentralizovanu unutranju strukturu i mali broj lanova, pa
je zato i obuhvat populacije i biraa lanstvom mali (o emu je bilo rei
u V glavi). Imajui to u vidu, gh (1994, 228) govori o elitnim partijama
u Maarskoj, ekoj, Pojskoj i Slovakoj, a Lewis (1996, 8) smatra da su
partije u postkomunistikim zemljama ovog regiona sline kadrovskim
partijama. Zbog naglaene decentralizacije, malog broja lanova i velike
specifine teine eksperata na vrhu, neke od ovih partija podseaju na
profesionalno-izborne partije, kako ih definie Panebianco.
8.2.2. Primer Crne Gore

U odnosu na veinu zemalja centralne i jugoistone Evrope nastanak i
formativno razdoblje opozicionih partija Crne Gore ima neke osobenosti. Dok
je u veini postkomunistikih zemalja u poslednjoj deceniji dvadesetog stolea
civilno drutvo ostvarilo brzu ekspanziju, u Crnoj Gori su razorene ili dovedene
u pitanje ak i enklave civilnog drutva obrazovane u samoupravnom
socijalizmu. Nove partije obrazovane su u Crnoj Gori na gotovo potpuno
devastiranoj ekonomiji i u ratnom okruenju (1991-1995). Dramatino
teke ekonomske prilike bitno su usporile proces organizacione konsolidacije
novostvorenih partija, jer taj poduhvat iziskuje ogromna finansijska sredstva
koja su daleko prevazilazila male iznose partijskih lanarina i skromne
dotacije iz dravnog budeta. Nesklad izmeu potrebnih i dostupnih sredstava
opozicione partije u Crnoj Gori poetkom devedesetih godina nisu mogle
da smanje oslanjajui se na poklone (upise) domaih biznismena, jer su sami
biznismeni bili potpuno zavisni od vladajue partije, koja je kontrolisala
sve tokove novca u dravnoj privredi. Sigurniji finansijski oslonac opozicija
nije nala ni u dijaspori, ija je pomo bila skromna i neredovna. Poto je
opozicija bila liena neophodnih finansijskih sredstava, ranije vladajua
partija Crne Gore DPS (do 1991. godine SKCG) imala je veliku prednost
nad opozicijom jer je posjedovala izgraenu infrastrukturu i mogunost
da obezbeuje posredstvom vlastitih kadrova na kljunim pozicijama u
dravi direktnu i indirektnu pomo dravnog aparata.
Kad je re o internim odnosima u crnogorskim partijama, u njima, kao
to smo prethodno pokazali, i dalje dominiraju centralni partijski organi,
a ista osobenost uoava se u partijama Srbije (Goati, 2004, Goati, 2006),
Makedonije (iljanovska-Davkova, 2006) i Hrvatske (ular, 2006), dok
u veini partija u zemljama stabilne demokratije, pa i postkomunistikim
zemljama, prednost ima vladavinsko lice partije. Uspostavljeni paralelogram
moi unutar crnogorskih partija ima tri osnovna uzroka. Prvo, najvee partije,
DPS i SNP (do 2006. druga po izbornoj i parlamentarnoj snazi), nastale
su iz, po tipu, masovne partije SKCG. Korenite promene koje su DPS i
SNP prihvatile u kasnijem razdoblju posebno temeljni socijaldemokratski
zaokret DPS od 1997. godine nisu mogle da u potpunosti eliminiu uticaj
genetskog naslea. Drugo, u Crnoj Gori drava obezbeuje partijama
znatna finansijska sredstva iz budeta, koja se meseno doznaavaju partijskim
262
rukovodstvima, to podstie suprematiju tog lica partije nad vladavinskim

licem i partijom na terenu. Tree, u Crnoj Gori je od 1990. do 2004. godine
na snazi bio imperativni partijski mandat, to je, takoe, jaalo poloaj
centralnih partijskih organa u odnosu na druga dva lica partije. Situacija
je bitno promenjena odlukom Ustavnog suda Crne Gore 2004. godine,
kojom je ustanovljen slobodan mandat, ali e se, zbog inercije, odnosi izmeu
pojedinih lica partije menjati postepeno (o emu smo ve pisali).
Razlika izmeu partija Crne Gore i veine partija zemalja centralne
i jugoistone Evrope tie se i stepena decentralizacije. Najvei broj partija
zemalja ovog regiona karakterie labava veza izmeu pojedinih partijskih
nivoa, u emu neki autori, kao to smo naveli, vide slinost sa tipom kadrovske
partije. Takva ocena ne vai, meutim, za partije Crne Gore, i to ne samo za
one koje su proistekle iz monolitno organizovanog zajednikog politikog
pretka, kao to je sluaj sa DPS i SNP, nego i na novostvorene opozicione
partije. Kod tih partija u proteklom razdoblju na delu su procesi intenzivne
centralizacije, koji su, u izvesnoj meri, rezultat uticaja internog ureenja DPS,
kao najjae partije od uspostavljanja viepartizma u Crnoj Gori.
Osim razlika, u posmatranom razdoblju manifestovale su se i neke
slinosti crnogorskih partija i veine partija ovog regiona sa partijama
zemalja stabilne demokratije. Kod partija Crne Gore uoava se, na primer,
jedna karakteristika koja vai i za veinu partija regiona: re je o velikoj
zavisnosti od drave u pogledu finansijskih sredstava, to ih ini slinim
sa tipom kartelske partije. Ali, slinost je samo delimina, jer je oslonac na
budetska sredstava jedno, ali ne i jedino obeleje kartelskog tipa partije.
U pogledu drugih vanih obeleja, partije Crne Gore kao i partije veine
zemalja centralne i istone Evrope pokazuju vana odstupanja od tipa
kartelske partije. Tu svakako treba ubrojiti: razdoblje u kojem je partija
postala finansijski zavisna od drave, stepen (ne)stabilnosti grupe partija
koje ine kartel, kvalitet odnosa izmeu glavnih partija i karakter odnosa
izmeu pojedinih lica partije. Partije postkomunistikih zemalja centralne
i jugoistone Evrope, kako dobro uoava Lewis (1996, 14), finansijski su
upuene na dravu ve u ranoj fazi svog razvoja, to nije bio sluaj sa partijama
u zemljama stabilne demokratije, koje su nastale i dugo se razvijale bez ikakve
finansijske pomoi iz tog izvora.
Kad je re o relativnoj stabilnosti grupe najveih partija koja ini
kartel, o tome u Crnoj Gori i u veini postkomunistikih zemalja ovog
regiona ne moe biti rei, jer jo nije dolo do sleganja politikog tla
263
(slino: Lewis, 1996, 14). U tim zemljama rang-lista partija brzo se
menja, jer bezmalo posle svakih izbora u prvi plan izbijaju nove partije, a
ranije vladajue bivaju potisnute na periferiju. U Crnoj Gori prvu poziciju
od uspostavljanja pluralizma do danas suvereno dri DPS, koja sama, ili u
koaliciji (kao stoerna partija), obrazuje vlast i u tom pogledu nema premca
u drugim partijama ovog regiona. Ali, sama DPS doivela je rascep 1997.
i iz njega je nastala SNP, koja je zauzela drugu poziciju u pogledu izborne
snage i zadrala je do parlamentarnih izbora 2006. godine. I u drugim
crnogorskim partijama dogodile su se drastine promene, koje se, izmeu
ostalog, ogledaju u brzom irenju uticaja SNS, koji je nastao rascepom NS i
po izbornom uticaju prevaziao matinu stranku, nestanku LSCG (2005),
bitnom smanjivanju izbornog uporita dugo najjae opozicione partije SNP
na parlamentarnim izborima 2006. godine, munjevitom usponu Pokreta
za promjene, koji je, odmah po nastanku, ostvario zavidan uinak na
parlamentarnim izborima 2006. godine i dr. Jo jedno vano obeleje deli
crnogorske partije od kartelskog tipa partija: u pitanju je odsustvo vrste
saradnje izmeu relevantnih partija Crne Gore, bez koje se, zapravo, ne
moe govoriti o partijskom kartelu. Odnosi izmeu partija koje ine kartel
u zemljama stabilne demokratije, kao to smo pokazali, nisu samo, pa ni pre
svega, konkurentski nego saradniki, zahvaljujui emu sve partije koje ine
kartel preivljavaju (Katz and Mair, 1995, 17). O kooperativnim odnosima
meu relevantnim partijama Crne Gore ne moe biti ni govora. Sve do 5.
oktobra 2000. godine duboki rascep delio je DPS i SNP u pogledu odnosa
prema Miloevievom reimu u Srbiji, a potom prema opstanku zajednike
drave sa Srbijom. To je bio izvor stalnih sukoba izmeu njih u federalnom
parlamentu i u federalnoj vladi sve do transformisanja SRJ u dravnu
zajednicu SCG (marta 2003). Posle toga, predmet estokih sukoba izmeu
dve partije postao je odnos prema opstanku dravne zajednice, to je reeno
referendumom 21. maja 2006. godine, na kojem se veina graana odluila
za nezavisnost Crne Gore. S obzirom na to da je odluka doneta ubedljivom
veinom (55,5%: 44,5%), pretpostavljamo da je ta dilema izgubila nekadanju
silinu i da se postepeno pomera iz sredita ka periferiji izbornih i politikih
kontroverzi. Uporedo sa tim, verujemo da e predmet rasprave izmeu
najvanijih crnogorskih partija postati splet ekonomsko-socijalnih pitanja
(plate, zaposlenost i ivotni standard) i da e se partije sve vie nadmetati
upravo oko njihovog reavanja. Najzad, u kartelskim partijama centralno
lice partije je vladavinsko, ali kako smo pokazali ne i za crnogorske
264
265
partije, u kojima po inerciji dominira partijsko rukovodstvo.

U slinosti izmeu partija Crne Gore i partija centralne i jugoistone
Evrope, sa druge strane, spada to to i u jednom i u drugom sluaju partije
predstavljaju, u ogromnoj veini, sinkretiku meavinu karakteristika
prethodno opisanih partijskih tipova, u kojoj je teko, a ponekad i nemogue,
utvrditi dominantni tip. Slina konstatacija vai za makedonske partije,
koje iljanovska-Davkova (2006, 213) ocenjuje kao iroke crkve, jer su i
same hibrid ,levih i ,desnih neinstitucionalizovanih i institucionalizovanih
tendencija i krila. Programi veine relevantnih partija Crne Gore kao
i svih relevantnih partija ovog regiona sasvim su naelni i usredsreeni
na nekoliko ciljeva-vrednosti, kao to su demokratija, trina privreda i
integraciju u Evropu. O tome gh pie (1994, 235): Sve relevantne partije
centralne Evrope (Maarska, eka, Slovaka i Poljska V.G.) pokuavaju
da izgrade evropsku fasadu, zato to su svesne potrebe da ispune evropske
standarde i ivotne neophodnosti da se ,ukljue u evropski partijski sistem
kroz njegove najvanije grupe (socijaliste, konzervativce i liberale). Kod
crnogorskih partija poetkom 2007. godine istinita je gh-ova ocena o
naelnom, programskom prihvatanju trita, demokratije i integracije u
Evropu. Odsustvo iz partijskih programa jasnih naznaka o tome kako e
pomenuta opredeljenja biti ostvarena (etapni ciljevi) rezultat je okolnosti
to realizacija nekih opredeljenja, poput ulaska u EU, uistinu ne zavisi tek
od Crne Gore nego i od EU, koja diktira uslove za prijem. Ipak, evropsko
opredeljenje najvanijih partija Crne Gore je neupitno; sve partije tee
ulasku u EU ne samo naelno nego su spremne da preduzmu i nune
korake da do toga doe. To naglaavamo zato to izneta ocena ne vai za
Srbiju, ija relativno najjaa partija SRS naelno prihvata ukljuivanje
u evropske civilne institucije, meutim kao uslov za to zahteva ukidanje
Hakog tribunala. U Srbiji se i SPS deklarativno zalae za prijem u EU i za
integraciju u meunarodnu zajednicu, ali (kao i SRS) odluno odbija saradnju
sa Hakim sudom, to je conditio sine qua non prijema i integracije.
Partije Crne Gore (kao i veina partija postkomunistikih zemalja)
oslanjaju se na nedovoljno socijalno i interesno izdiferenciranu izbornu
klijentelu, po emu podseaju na tip catch-all party, kakav je sluaj i u
Makedoniji (iljanovska-Davkova, 2006, 212). Ali ovde nipoto ne treba
prevideti jednu znaajnu razliku; kod crnogorskih i makedonskih partija
nije uspostavljen vrsti spoj partija sa interesnim grupama, to je bitno
obeleje catch-all party. Najzad, crnogorske partije podseaju, sredinom
prve decenije treeg milenijuma, na protopartije koje su obeleavale prvu,

formativnu fazu partijskih sistema u postkomunistikim dravama ovog
podruja. Bliskost se ogleda u spremnosti nekih crnogorskih partija da svoje
protivnike etniki definiu, pa nije otuda sluajno da se partije po vlastitoj
samopercepciji svrstavaju u crnogorski blok i srpski blok.
***
Na prethodnim stranama analizirali smo razlike i slinosti izmeu
partija Crne Gore i partija ostalih postkomunistikih zemalja centralne
i jugoistone Evrope, sa jedne, i prethodno opisanih partijskih tipova u
zemljama stabilne demokratije, sa druge strane. Veliki deo razlika posledica
je vremenske dimenzije, jer su partije postkomunistikih zemalja nastale
1989/1990, dok partije zemalja stabilne demokratije imaju iza sebe vie
decenija, a u nekim sluajevima i oko dve stotine godina postojanja. Partije
postkomunistikih zemalja imaju kratku istoriju i nastoje da se to bre
organizaciono uvrste. To, naravno, vai za partije obrazovane krajem
osamdesetih i poetkom devedesetih godina dvadesetog stolea, ali ne za ranije
obrazovane ex-komunistike partije, koje nemaju problem sa organizacionom
konsolidacijom, ve sa programskim i politiko-organizacionim adaptiranjem
novom pluralistikom politikom ambijentu.
Sve zemlje centralne i jugoistone Evrope su relativno siromane i u
njima se odvija ubrzana transformacija dravne (planske) u trinu ekonomiju.
Skoro identian socijalni milieu u kojem su obrazovane partije i bezmalo
jednoobrazni organizacioni imperativi sa kojima su se one suoavale u
formativnom razdoblju uzrokovali su prethodno opisane slinosti partija
Crne Gore sa partijama drugih zemalja centralne i jugoistone Evrope.
Razlike, pak, izmeu njih posledica su kako znaajnih osobenosti pojedinih
zemalja (nivoa ekonomskog razvoja, stepena drutvene heterogenosti, uticaja
tradicije, karakteristika politike kulture i dr.), tako i zakasnele tranzicije
u Crnoj Gori u odnosu na veinu zemalja ovog regiona. Najzad, razlike
proizilaze i iz neizbrisivog linog peata koje su na partije utisnuli njihovi

lideri, jer su partije ljudska kreacija, a ne beivotna izluevina socijalnopolitikih okolnosti.
Slinosti izmeu partija Crne Gore i partija drava centralne i jugoistone

Evrope, sa jedne, i partija u zemljama stabilne demokratije, sa druge strane,
povrinske su, ispod njih postoje dublje razlike, koje se prvenstveno tiu
266
osobenosti socijalnog okruenja u kojem partije deluju. U zemljama

razvijene demokratije re je ne samo o viem stupnju ekonomskog razvoja
nego i o osobenoj socijalnoj strukturi i stratifikaciji, dominantnim vrednosnim
opredeljenjima graana i obrascima politikog ponaanja. U tim zemljama,
decenijama postoji gusta mrea interesnih grupa koje izraavaju potrebe
i interese pojedinih delova populacije i koje snano utiu na oblikovanje
politikih partija. U meusobnim odnosima ije se trajanje meri decenijama,
pa i vekovima, partije su stekle naviku tolerancije prema politikim
oponentima. Nasuprot tome, u Crnoj Gori i u drugim postkomunistikim
zemljama, partije su nastale izuzev ex-komunistikih preko noi, kao
rezultat politike potrebe opozicionih grupa da, u izuzetno kratkom roku,
sudeluju na prvim pluralistikim izborima. Naglaavanjem vanosti vremenske
dimenzije ne tvrdimo da e u Crnoj Gori i u drugim postkomunistikim
zemljama centralne i jugoistone Evrope procesi institucionalizacije partija
i partijskih sistema trajati dugo kao u zemljama stabilne demokratije, niti da
e doi do nastanka svih tipova partija koji su obrazovani u tim zemljama.
Izvesno je, meutim, da e u postkomunistikim zemljama uspostavljanje
socijalne strukture i stratifikacije, svojstvenih visokorazvijenim industrijskim
drutvima, podsticati interesno-slojno diferenciranje politikih partija, a
time i njihovo pribliavanje partijama u zemljama stabilne demokratije.
Neprekidna i teko predvidljiva transformacija politikih partija snano
podupire stanovite da nema finalnog tipa partije koji oznaava kraj istorije,
ve da su u toku stalni procesi promene partija, u kojima novi tipovi ne
nastaju ex nihilo, nego transformacijom postojeih partija.
IX DEO
Partijski sistem
Mrea konkurentskih odnosa izmeu partija je to belei Rae
(1967, 47) to podrazumevam pod partijskim sistemom. Partijski sistem
nije bukvalno zbir partija ljudi, institucija i aktivnosti. On je, umesto
toga, konkurencija izmeu tih partija u okviru jednog politikog reima i
sistem konkurencije (partijski sistem) je to to daje demokratskim partijama
jedinstvenu vanost. I Sartori (1976, 53-54) naglaava da je partijski sistem
upravo sistem interakcij koje rezultiraju iz interpartijske konkurencije.
Partijski sistem, s jedne strane, kreira opcije o kojima se opredeljuju graani,
ali koje, sa druge, ograniava, jer partije odluuju koje e opcije imati
birai (Rose, 1974, 8). Partijski sistem moe biti predstavljen kao prostor sa
repernim takama koje omoguuju graanima da se politiki opredeljuju
(Tiberj, 2007, 288).
Partijski sistem obezbeuje izraavanje interesa drutva, a partije u
parlamentu obrazuju vlade u skladu sa stepenom podrke zadobijene na
izborima. Povrh toga to omoguuje konstituisanje vlasti, partijski sistem deluje
i kao zatita protiv njene zloupotrebe, jer obezbeuje rezervne timove koji,
u sluaju potrebe, preuzimaju vrenje izvrno-politike vlasti (Macpherson,
1962, 242). Prilikom rasprava o partijskom sistemu uobiajeno se misli
na sistem pojedinih drava, ali neki autori govore i o supranacionalnom
partijskom sistemu u parlamentu Evropske unije (npr. Fink-Hafner, 2004;
Kreppel, 2000). Ba zato to je partijski sistem vie od zbira partija koje ga
ine, svaka promena partija ne znai per se promenu partijskog sistema. O
promeni sistema moe se govoriti samo ako se sistem transformie iz jedne
klase ili jednog tipa u drugu klasu ili tip. Do toga dolazi kad se u partijskom
sistemu pojave nove relevantne partije, to se dogaa ako postojee ne uspeju
ili ne ele da integriu u svoje programe nove interese i zahteve graana. Do
promene partijskog sistema dolazi i kad se antisistemska partija transformie
u sistemsku ili obrnuto. Najzad, promena partijskog sistema moe da se
268
269
dogodi kada doe, kao rezultat ideolokih stratekih i izbornih promena, do

promene pravca konkurencije ili vladavinske formule (Mair, 1997, 52).
9.1. POJMOVNO-TEORIJSKA ODREENJA

Uverljivo objanjenje nastanka partijskih sistema u zemljama zapadne
Evrope izneli su Lipset i Rokkan (1967, 26-33). Oni polaze od pretpostavke
da je izraavanje interesa drutvenih grupa jedna od bitnih funkcija partija i
da ti interesi nastaju na strukturalnim sukobima utemeljenim na socijalnim
rascepima (cleavages) prouzrokovanim nacionalnom i industrijskom revolucijom.
Pod uticajem tih dveju revolucija u zapadnoj Evropi nastala su etiri rascepa
na kojima su utemeljeni partijski sistemi. Pod uticajem nacionalnih revolucija
dogodila su se do dva rascepa: 1) izmeu centra i periferije, u stvari izmeu
nacionalnih i lokalnih elita, i 2) izmeu nacionalnih elita oko ciljeva i organizacije
centralne vlasti. Industrijska revolucija je generirala trei i etvrti rascep: 3)
izmeu primarnog i sekundarnog sektora (sukobi selo-grad; agrarni-industrijski
interesi) i 4) izmeu rada i kapitala, radnika i poslodavaca (Lipset and Rokkan,
1967, 10). Reeni rascepi ne transformiu se direktno u stranaku polarizaciju,
nego do toga dolazi samo ako mu pogoduju politiki, institucionalni i kulturni
uslovi. Izmeu pojedinih rascepa uspostavlja se hijerarhija zavisna od posebnih
istorijsko-politikih okolnosti svake zemlje. Ovaj pristup, premda danas
predstavlja bezmalo opte mesto u raspravama o nastanku partijskog sistema,
ipak sadri jednu slabost na koju ukazuju, na primer, Sartori (1990, 179) i
Blyth (2003, 64). Re je o Lipset-ovoj i Rokkan-ovoj kljunoj premisi da je
partijski sistem odgovor, zavisna varijabla socio-istorijskih okolnosti, ime
se zapostavlja da on ima snaan uticaj na te okolnosti. Jednom oformljen
partijski sistem naglaavaju, sasvim umesno, Sartori i Blyth od zavisne
postaje nezavisna varijabla politikog procesa.
Vano je naglasiti da, pored ovog ve klasinog etvorostrukog rascepa
koji oblikuje partijske sisteme zemalja stabilne demokratije, postoje i drugi
rascepi na kojima se stvaraju ili modifikuju uspostavljeni partijski sistemi
demokratskih zemalja. Tu svrstavamo:
(1) materijalizam/postmaterijalizam (Ingelhart, 1990);
(2) nivo obrazovanja kao glavnu dimenziju socijalne stratifikacije
savremenih drutava (Flanagan and Dalton, 1990);
(3) vrstu integraciju u EU/nacionalni suverenitet, i (naroito
znaajno za postkomunistike zemlje),

(4) a ncien rgime/demokratski poredak (Offe, 1991, Fink-Hafner,
2001).
Osim toga, uzroci nastanka stranaka i stranakih sistema, kako je dobro
primeeno, nisu nuno samo strukturne opreke i podjele u drutvu, koje
stranke programski artikuliraju, nego i djelovanje karizmatskih politikih
voa ili htjenje za ostvarivanjem partikularnih interesa i mehanizama koji
povezuju politike elite i njihovu klijentelu (Zakoek, 1998, 12-13).
9.1.1 Klasino objanjenje i reinterpretacije

Inspirisan generalnim teorijsko-hipotetikim okvirom Lipset-a i
Rokkan-a, Kitschelt je ponudio vlastito objanjenje obrazovanja partija i
partijskih sistema u postkomunistikim zemljama istone Evrope. On, kao
i Lipset i Rokkan, govori o rascepima na kojima nastaju partijski sistemi, a
termin rascep koristi ako se ne radi o privremenim nego o trajnim razlikama.
Kitschelt (1992, 11; Kitschelt et al., 2000, 63) ovako definie politiki rascep:
Politiki rascep odreen je strankama koje nude konkurirajue poruke i koje
se obraaju birakim skupinama razliitim po svom poloaju u drutvenoj
strukturi, ideolokim opredeljenjima i spremnosti da se ukljue u politiko
delovanje. Politiki rascep je posebno intenzivan ako karakteristike sociodemografskih grupa i intergrupne razlike koincidiraju sa miljenjima o vanim
problemima i asocijativnim praksama koje dele iste grupe. Upravo iz tih
razloga, po Kitschelt-ovom miljenju, partijski sistemi u postkomunistikim
zemljama istone Evrope formiraju se oko tri dimenzije rascepa:
(1) Pravila koja odreuju koji igra ima pristup instituciji,
(2) ,Pravila igre za koja se oekuje da e pojedinci potovati i
(3) Resursa koji igrai poseduju za uestvovanje u igri.
Izmeu pomenutih dimenzija rascepa postoji hijerarhijski odnos,
jer odluka o pravu na politiku participaciju (prva dimenzija) utie na
proceduralna pravila (druga dimenzija), kao to i pravila igre vre upliv na
to ko e ostvarivati dobitke (trea dimenzija).
Prva dimenzija rascepa koju pominje Kitschelt tie se, u stvari, definicije
graanina. Na to pitanje daju se razliiti odgovori, koji se mogu svrstati unutar
dva ekstremna pola: na prvom je kosmopolitski (internacionalni) odgovor,
koji smatra da status graanina treba da imaju svi stanovnici jedne zemlje,
270
bez obzira na njihova osobena socijalna obeleja, a na drugom parcijalni

odgovor koji priznaje pojedincima status graana u zavisnosti od njihovih
etnikih, rasnih i verskih obeleja. Razlika u definiciji graanina po pravilu
se poklapa sa podelom na autoritarno i demokratski opredeljene partije: prve
prihvataju parcijalni a druge kosmopolitski odgovor. Sukob oko definicije
graanina esto je u sreditu spora izmeu centralnih i lokalnih elita, naroito
ako one predstavljaju razliite etnike, konfesionalne i rasne grupe (taj sukob
Lipset i Rokkan svrstavaju u prvi rascep).
Umesto razlikovanja stranaka i uopte politikih orijentacija (tendencija,
struja) na nacionalistike i graanske, neki autori koriste drugaije pojmovne
parove, kao na primer: evropejci-tradicionalisti (gh, 1994, 236), etnicitetintegracija (Sartori, 1976, 336); tradicionalizam-oksidentalizam (Kasapovi,
1994, 178) tradicionalizam-modernizam (Kasapovi i Zakoek, 1994, 11),
Gemeinschaft-Gesellschaft (Comisso, 1991, 124; Thompson, 1991, 48) i dr.
Ako zanemarimo semantike razlike, sve navedene podele imaju, u
sutini, dva pola, na kojima su koncentrisane razlike kako u pogledu definicije
graanina, tako i u pogledu demokratije, trita i odnosa prema svetu. Prvi
pol obuhvata grozd afirmativnih stavova prema etnikoj, konfesionalnoj i
rasnoj toleranciji, tritu, demokratiji i otvorenosti prema svetu. Na drugom
polu je splet stavova koji visoko vrednuju etniku, versku i rasnu solidarnost i
definiu graanina s obzirom na posedovanje nekog od tih obeleja, naglaavaju
vanost poklapanja dravne granice sa etnikim (verskim, rasnim) granicama
i izraavaju negativan ili naglaeno kritian stav prema saradnji sa svetom,
to po pravilu mada ne uvek prati zalaganje za autoritarno odluivanje
i netrinu raspodelu. Dimenziju koju ine na izneti nain opisani polovi
oznaavaemo u ovoj knjizi kao proevropsko-tradicionalistiko.
Druga dimenzija rascepa, o kojoj pie Kitschelt, obuhvata dva aspekta:
prvi se tie irine delokruga kolektivnih odluka u sferi politike (uzak ili irok
delokrug), a drugi naina donoenja tih odluka (hijerarhijski ili demokratski
model). Odgovori na dileme sadrane u oba aspekta ove dimenzije najee
su vrsto povezani; zastupnici uskog delokruga politikih odluka preferiraju
hijerarhijski, a zastupnici irokog delokruga demokratski model. U odnosu
na obe tako definisane dimenzije rascepa, moe se razlikovati autoritarna
i libertalna (libertalian) pozicija. Pomenuta dimenzija rascepa sa svoja
dva aspekta poklapa se, u sutini, sa drugim rascepom o kojem piu Lipset
i Rokkan. Najzad, trea dimenzija rascepa, koju navodi Kitschelt, tie se
distribucije resursa. U tom pogledu ovaj pisac razlikuje dve ekstremne
271
pozicije: prva se zalae za trinu alokaciju, a druga za politiku (dravnu)
redistribuciju resursa, a izbor izmeu dvaju stanovita ima veliki uticaj na
dve prethodno pomenute dimenzije rascepa. U postkomunistikim zemljama
koje su pole od netrine situacije, belei Kitschelt (1992, 16), snage koje
se bore za liberalizaciju trita u isto vreme su optirale za kosmopolitskointernacionalnu i libertetsku soluciju. Opisane dimenzije rascepa deo su,
prema citiranom piscu, jedinstvene logike politikog grupisanja; na svakoj od
tri dimenzije pojedinci i grupe podrae opcije koje maksimalno doprinose
zatiti i unapreivanju njihovih interesa.
Zanimljive ideje o osnovama strukturisanja partijskih sistema u
postkomunistikim zemljama izneli su, takoe, Geoffrey Evans i Stephen
Whitefield. Oni su izdvojili tri varijable koje utiu na oblikovanje partija i
partijskih sistema: ekonomski razvoj, nivo etnike homogenosti i istorijski
status drave (Evans and Whitefield, 1993, 539-540). S obzirom na te varijable,
oni razlikuju sledee vrste partijske konkurencije. Prva je socio-ekonomska
konkurencija, slina partijskim sukobima utemeljenim na rascepu izmeu rada
i kapitala, o kojem piu Lipset i Rokkan, i rascepu oko politike ili trine
alokacije resursa, koji pominje Kitschelt. Druga vrsta partijske konkurencije,
prema Evans-u i Whitefield-u, ostvaruje se izmeu etnikih zajednica, to
podsea na rascep izmeu centra i periferije, o kojem, takoe, piu Lipset i
Rokkan, odnosno na dimenziju rascepa koju je Kitschelt izrazio pitanjem
koji igra ima pristup instituciji. Najzad, trea vrsta konkurencije tie se
statusa drave, to Lipset i Rokkan i Kitschelt explicite ne pominju u svojim
tipologijama rascepa. Evans i Whitefield (1993, 540) formulisali su zanimljive
hipoteze o tipu partijske konkurencije u pojedinim postkomunistikim
zemljama u predstojeem razdoblju: Tamo gde je (uspostavljena V.G.)
socio-ekonomska osnova partijske konkurencije, na nju e najvei uticaj
imati sukobi levica-desnica. Gde je osnova partijske konkurencije etnika,
konkurencija e najvie biti pod uticajem liberarno-autoritarnih i nacionalnokosmopolitskih kontroverzi. Konano, u odsustvu socio-ekonomske ili
etnike osnove konkurencije, glavni predmet debate oko kojeg e se partije
sukobljavati bie konsenzualni; ono to e zanimati birae bie sposobnost
partija da postignu dogovorene ciljeve.
Najvea verovatnoa obrazovanja partijskog sistema po zapadnoevropskom
obrascu (u kojem je uspostavljena vrsta povezanost izmeu partija i socijalnoekonomskog rascepa) postoji po miljenju citirane dvojice pisaca u Poljskoj,
ekoj i Maarskoj, koje poseduju najbolje ekonomske pretpostavke za uspeh
272
trinih reformi, koje su etniki homogene i imaju od ranije ustanovljene

drave. Zbog toga se u tim zemljama moe oekivati obrazovanje partijskog
sistema na osi levica-desnica. U drugu grupu zemalja Evans i Whitefield
svrstavaju Letoniju i Estoniju, gde postoji velika verovatnoa da e uspeti
trina transformacija, ali e etnika heterogenost onemoguiti uspostavljanje
klasno-strukturisanih rascepa pa e se partijsko nadmetanje odvijati na
etnikoj ravni. Najzad, u treoj grupi su Rusija, Ukrajina, Belorusija, Bugarska
i Rumunija, u kojima je mala verovatnoa uspene trine transformacije.
Sve zemlje iz te grupe su etniki heterogene, a razlika meu njima je u
tome to su Rusija, Bugarska i Rumunija istorijski stabilizovane drave,
to ne vai za Ukrajinu i Belorusiju. Osim etnikog problema, u sreditu
partijske konkurencije u svih pet zemalja bie dilema oko trine ili politike
alokacije resursa. Moemo da ocenimo da su politika zbivanja i procesi u
protekloj deceniji u velikoj meri potvrdila navedene pretpostavke dvojice
pisaca. Osim toga, pokazalo se da su Evans i Whitefield (1993) dalekovido
ukazali na prednost stabilizovane drave u Rusiji, Bugarskoj i Rumuniji,
koja smanjuje broj i teinu problema sa kojima se suoavaju vladajue elite
u procesu tranzicije. Zahvaljujui, u velikoj meri, toj prednosti, Bugarska
i Rumunija su uspele da se od sredine devedesetih godina usredsrede na
ekonomsko-socijalne reforme i da 2007. godine budu primljene u EU.
9.1.2 Oblikovanje partijskog sistema u Crnoj Gori

Na nastanak i evoluciju partijskog sistema Crne Gore presudno su
uticala etiri inioca (sa nejednakim intenzitetom u pojedinim vremenskim
fazama):
(1) sukob oko tipa politikog poretka;
(2) kontroverza izmeu indipendizma i federalizma;
(3) etnike podele, i
(4) rascep izmeu levice i desnice.
Kad je re o tipu poretka, treba naglasiti da je u Crnoj Gori do naputanja
autoritarnog reima (samoupravni socijalizam) 1990. godine dolo bez
izrazitih pritisaka od dole, pod uticajem nezadrivog procesa pluralizacije
koji je 1989/1990. zahvatio centralnu i jugoistonu Evropu, ukljuujui
SFRJ, u ijem je sastavu bila Crna Gora. Odsustvo socijalnih pritisaka za
273
korenite demokratske promene objanjava zato novoobrazovani pluralistiki
poredak nije u Crnoj Gori, kao ni u Srbiji, oznaio jasan diskontinuitet sa
samoupravnim socijalizmom. U prilog takvoj oceni govori to to su, u
obe republike SFRJ, ranije monopolske komunistike partije bez temeljitih
vlastitih reformi izvojevale ubedljive izborne pobede nad opozicijom na
prvim pluralistiim izborima odranim u decembru 1990. godine (ire o
tome: Goati, 1996). U stvari, od est republika SFRJ na prvim slobodnim
izborima 1990. godine komunistike partije pobedile su samo u Crnoj Gori
i (manje ubedljivo) u Srbiji. Nije zato udno to su te partije insistirale na
elementima kontinuiteta sa ancien rgime, to se jasno ogleda u njihovom
dvosmislenom stavu prema procesu privatizacije i marketizacije. To je razlog
to smo DPS u prvoj polovini devedesetih godina prolog stolea svrstali na
desni pol dimenzije proevropsko-tradicionalistiko. Ta dimenzija bila je u tom
razdoblju izuzetno vana u partijskim sistemima veine postkomunistikih
zemalja jugoistone Evrope. O tome, primera radi, gh (1994, 218), izmeu
ostalog, pie sledee: Od prolea 1990. kad su politike bitke voene oko
novih alternativa i izbora, dolo je do sukoba izmeu zapadnoevropejaca i
tradicionalista-populista.
Tradicionalistika opcija imala je u Crnoj Gori ubedljivu prevagu
nad proevropskom opcijom na izbornim nadmetanjima 1990, 1992. i 1996.
godine. Do preokreta je dolo 1997. godine, kao rezultat internog sukoba
u vladajuoj DPS izmeu proevropejaca i tradicionalista. Epilog sukoba
je istupanje tradicionalistikog krila iz partije, koje je formiralo SNP, dok
su protagonisti proevropske opcije ostali u DPS. Nakon raskola, DPS je
obrazovala predizbornu koaliciju Da ivimo bolje (sa NS i SDP), koja je
ubedljivo pobedila na parlamentarnim izborima u maju 1998. godine. Na
tim izborima, pomenuta koalicija sa izrazito demokratskom i proevropskom
platformom, osvojila je 49,5% glasova i 53% mandata u Skuptini Crne
Gore. Pored DPS, SDP i NS, proevropskoj opciji pripada i LSCG, koji
je na majskim izborima 1998. zadobio 6,3% biraa i 6,4% mandata, kao
i dve stranke albanske manjine (Demokratski savez 1,5% glasova i 1%
mandata i Demokratska unija Albanaca 1% glasova i 1% mandata). Stranke
proevropske orijentacije, uzete zajedno, zadobile su na majskim izborima
1998. godine 58,3% glasova i 62,8% mandata, dok je tradicionalistika opcija,
koju reprezentuje SNP, morala da se zadovolji sa ubedljivo manjinskom
pozicijom (36,1% biraa i 37,2% mandata).
274
Kristalizaciona taka raskola izmeu partija proevropske i

tradicionalistike struje u Crnoj Gori (bio) je odnos prema autoritarnom
Miloevievom reimu u Srbiji. Proevropske partije, na elu sa DPS,
bespotedno su optuivale taj reim zbog spoljanje izolacije SRJ i unutranje
nedemokratije u Srbiji, dok su tradicionalistiki usmerene partije, prvenstveno
SNP, naglaeno isticale dostignua reima u Srbiji i visoko ocenjivale njegovog
vou Slobodana Miloevia. Zauzvrat, Miloevi je, kao predsednik SRJ
(od 1997) i najuticajnija politika linost Srbije, obezbeivao bezrezervnu
podrku SNP-u (simboliku i materijalnu) i sistematski demonizovao
novoizabranu demokratsku vlast na elu sa Milom ukanoviem. Taj sukob
unutar iste drave (SRJ) trajao je do 5. oktobra 2000. godine, u stvari do
kraha Miloevievog reima, koji je oznaio i kraj opasnosti intervencije
vojske SRJ protiv novouspostavljenog reima u Crnoj Gori.
Posle sloma Miloevievog reima, centralna izborna kontroverza u
Crnoj Gori postaje pitanje njenog dravnog statusa. Ta kontroverza je glasila:
da li treba zadrati SRJ (ili neki oblik dravnog zajednitva sa Srbijom) ili
proglasiti nezavisnost? Na aprilskim izborima 2001. godine proevropska i
istovremeno indipendistika opcija, oliena u izbornom savezu Pobjeda je
Crne Gore Demokratska koalicija Milo ukanovi (DPS, SDP), osvojila
je, zajedno sa LS i dve stranke albanske manjine (DUA, DC), opet apsolutnu
veinu mandata (44 ili 57%). Moe se pretpostaviti da je prevaga te opcije
u crnogorskom drutvu jo izrazitija, jer je na tim izborima proevropski
orijentisana NS uestvovala u okviru koalicije Zajedno za Jugoslaviju, u
koju su ukljuene i dve tradicionalistiki opredeljene partije: SNP i SRNS.
U ovom sluaju NS je razlikama sa dvema partijama koje se tiu demokratije
i ulaska u EU pretpostavila zajedniki stav oko neophodnosti odranja
SRJ. Na parlamentarnim izborima odranim u oktobru 2002. proevropske
i indipendistike stranke DPS i SDP (u okviru Demokratske koalicije za
Crnu Goru Milo ukanovi), zajedno sa LSCG, DUA i DC, izvojevale
su 56% glasova, tj. 62,3% mandata. Napokon, koalicija DPS i SDP zadobila
je apsolutnu veinu (41 mandat od ukupno 81) i na parlamentarnim izborima
u septembru 2006. godine.
Interesantno je da je rascep indipendisti/federalisti poetkom devedesetih
godina dvadesetog stolea u Crnoj Gori imao relativno malu politiku vanost:
partije koje su se zalagale za nezavisnost Crne Gore bile su, po parlamentarnoj
snazi, inferiorne u odnosu na zagovornike federalne opcije. Na primer, u
crnogorskom parlamentu izabranom 1992. godine uspostavljanje nezavisne
275
crnogorske drave zahtevalo je svega 1/5 ukupnog sastava parlamenta, ali
se izmeu izbora za crnogorski parlament 1992. i 2001. dogodila temeljna
promena, jer je indipendistika opcija postala veinska. Dodue, i pre
parlamentarnih izbora 2001. korenit preokret u crnogorskom javnom mnenju
registrovali su (izmeu ostalog) nalazi empirijskog istraivanja sprovedenog
u decembru 1999. godine (stratifikovani uzorak od 1000 ispitanika). U
tom istraivanju 36,1% graana izjasnilo se za to da Crna Gora i Srbija
budu suverene, 28% za tadanju federaciju (SRJ), 22,5% za konfederalnu
zajednicu predloenu u dokumentu Vlade Crne Gore (1999), 5% za unitarnu
dravu i 7,9% se opredelilo za odgovor ne znam. Komentariui iznete
odgovore, autori istraivanja Pavievi i Darmanovi (2000, 6) umesno su
zakljuili: Indipendistiko-autonomistike ideje od izrazito manjinskih
postaju postepeno preovlaujue drutvene i politike ideje. Federalna
ideja ostaje snana u samoj Crnoj Gori i uz to podrana od strane reima u
Beogradu, ali ipak manjinska. Uzrocima brzog opadanja podrke dravnoj
zajedinici sa Srbijom u Crnoj Gori neemo se ovom prilikom podrobno
baviti; naveemo samo jedan verovatno najznaajni: izrazito negativan
ekonomsko-socijalni uinak SRJ, obrazovane u aprilu 1992. godine, koji se
ogleda u drastinom opadanju ivotnog standarda njenih graana. Na to
su odluujue uticale ekonomske sankcije Saveta bezbednosti UN, koje su
usledile kao odgovor na politiku odluku SRJ da ne povue vojsku ( JNA) iz
Bosne i Hercegovine. Hladni rat SRJ i meunarodne zajednice eskalirao
je u stvarni rat 1999. godine izmeu SRJ i Severnoatlantskog saveza oko
Kosova i Metohije. Ratu je prethodio niz pogrenih odluka predsednika SRJ
Slobodana Miloevia, na koje Crna Gora nije imala uticaja, a nekima od
njih se unapred izriito protivila (Goati, 2001). Udaljavanje Crne Gore od
zajednitva sa Srbijom okonano je Referendumom 21. maja 2006. godine,
kada se veina crnogorskih graana (55,5%) odluila za nezavisnost.
Pomenuli smo da je i etnika komponenta uticala na oblikovanje
partijskog sistema Crne Gore, kao i u ostalim etniki heterogenim republikama
SFRJ (Srbija, Hrvatska, BiH, Makedonija). Dominaciju etnikog momenta
u politikom ivotu Crne Gore i Srbije oznaili smo u jednom ranijem radu
kao etnifikaciju politike scene (Goati, 1996, 196). Politiki sukob zasnovan
na razliitim etnikim identitetima moe se ubrojiti, koristei Lipset-ovu i
Rokkan-ovu shemu, u sukob izmeu centra i periferije. Ipak, uticaj etnike
heterogenosti na partijski sistem (i na politiki ivot u celini) od uspostavljanja
pluralizma do danas znatno je slabiji u Crnoj Gori nego, na primer, u Srbiji,
276
Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Makedoniji. Za razliku od Srbije, u Crnoj

Gori stranke najbrojnijih nacionalnih manjina (bonjako-muslimanske,
albanske) uestvovale su od poetka viepartizma 1990. godine u politikom
i partijskom sistemu republike, dok u Srbiji partijski sistem uopte nije uspeo
da integrie u svoj okvir partije albanske nacionalne manjine u pokrajini
Kosovo i Metohija od 1990. do 1999. godine (od kada je Kosovo i Metohija
pod upravom UN), ve su one formirale svoj alternativni partijski sistem.
Samo manjim delom, preko stranaka maarske i muslimansko-bonjake
nacionalne manjine, etniki rascep se manifestovao u zvaninom partijskom
sistemu Srbije (o tome: Goati, 1996). Na odluujuu vanost etnike dimenzije
rascepa u Srbiji upuuje i to to su, u prvoj polovini devedesetih godina,
ne samo vladajua SPS nego i sve opozicione partije dodue uz izvesno
kolebanje DS zagovarale ideju da SFRJ treba prekomponovati po etnikim,
a ne po republikim granicama i podravale nastojanje da se novi dravni
okvir Srbije poklopi sa iroko definisanim srpskim etnikim prostorom,
koji je obuhvatao delove Bosne i Hercegovine i Hrvatske. U Crnoj Gori je,
takoe, dominirala ideja o etnikom razgranienju u SFRJ, ali uz znatno ire
osporavanje nego u Srbiji. Tu ideju su u Crnoj Gori podravale i vladajua
DPS i opoziciona NS, koje su na prvim pluralistikim izborima 1990.
godine osvojile (zajedno) ubedljivu veinu u crnogorskom parlamentu (69%
glasova i 76,8% mandata). Ali, na tim izborima protiv etnikog prekrajanja
SFRJ izjasnila se ne samo Demokratska koalicija (9,6% glasova) koju
su podrali veinom pripadnici muslimansko-bonjake manjine nego i
Savez reformskih snaga Jugoslavije za CG (13,6% glasova), u ijem su okviru
delovale i partije iju veinu pristalica ine Crnogorci (Socijaldemokratska
partija reformista i Liberalni savez).
U Bosni i Hercegovini etniki rascep najpre je doveo do dezintegracije
Republike i do ratnih sukoba, da bi, posle Dejtonskog sporazuma 1995.
godine, BiH nastavila da funkcionie u okviru dva faktiki nezavisna
entiteta (Republika Srpska i Federacija BiH), dok je uticaj centralnog nivoa
zanemarljiv (Kuki, 2006). U Makedoniji makedonske i albanske partije
deluju od 1990. godine u okviru istog partijskog sistema, ali je 2002. dolo
do otrog konfilkta izmeu njih i do poetka graanskog sukoba, koji je,
zahvaljujui prvenstveno intervenciji meunarodne zajednice, uspeno
pacifikovan. Ipak, poetkom 2006. u makedonskom drutvu je etnos versus
demos jedan od osnovnih politikih rascepa (iljanovska-Davkova, 2006,
234). U Hrvatskoj su na prvim pluralistikim izborima 1990. pripadnici
277
manjinske zajednice Srba glasali ne samo za svoje etnike partije nego i za
ranije vladajuu komunistiku partiju (SKH-Pokret za drutvene promene),
ali su ve 1991. godine, kada je obrazovana Srpska Krajina, Srbi formirali u
njoj vlastite partije. Propau Srpske Krajine 1995. ogromna veina pripadnika
srpske zajednice proterana je ili je napustila Hrvatsku, koja je, na taj nain,
postala etniki homogena drava. Kad je re o silini uticaja etnikih podela
na partijski sistem, slinost sa pomenutim republikama SFRJ pokazale su
Slovaka (Kostelecky, 1999, 67) i u manjoj meri Bugarska.
U Crnoj Gori je na oblikovanje partijskog sistema snaan upliv imao
rascep izmeu protagonista starog reima i demokratskog poretka. Poetkom
devedesetih godina oliavale su ga DPS, koja je branila, dodue oprezno
i uslovno, neke vrednosti i ideje starog poretka, i opozicija (LSCG, SP i
SDPR), koja se zalagala grosso modo za odluan demokratski preobraaj
i uspostavljanje trine privrede. Situacija je promenjena 1997. godine,
kada je u estokom internom sukobu u DPS prevagu odnelo proevropsko
krilo nad tradicionalistikim, koje istupilo iz DPS i obrazovalo SNP. Na
parlamentarnim izborima 1998, kao to smo ve konstatovali, demokratska
opcija na elu sa DPS izvojevala je ubedljivu pobedu i obrazovala koalicionu
vladu. Ali to nije znailo marginalizaciju rascepa stari reim/demokratija, jer
je SNP ostao druga po snazi partija u crnogorskom parlamentu (29 mandata
ili 37,5%). Osim toga SNP je u Skuptini SRJ, uz pomo vladajueg SPS
u Srbiji, usporavao i koio reformski preobraaj Crne Gore, sve do kraha
Miloevievog reima u Srbiji (5. oktobra 2000). Posle toga SNP ublaava
antidemokratske i antievropske programske stavove (naroito na Kongresu u
Bijeloj 2001), ali ih u praksi ne naputa. Oslonac i dalje trai u Srbiji, dodue
ne u vladajuoj (od 2000) Demokratskoj opoziciji Srbije (DOS) nego u
opozicionim partijama (SPS, SRS i DSS, koji je u avgustu 2001. preao iz
vlasti u opoziciju). Transformacijom SRJ u labavu dravnu zajednicu SCG
2003. godine i proglaenjem nezavisnosti Crne Gore tri godine kasnije
podrka SNP-u iz Srbije bitno smanjuje se, a ta partija istovremeno sve vie
gubi podrku u birakom telu Crne Gore. Time bitno opada znaaj rascepa
stari reim/demokratski poredak, a Crna Gora se pribliava epohi u kojoj
je demokratija jedina igra u gradu.
Konflikt izmeu levice i desnice ili kontroverza izmeu rada i kapitala
(Lipset i Rokkan) uticao je i na oblikovanje partijskog sistema Crne Gore.
Po sugestiji Harmel-a i Janda-e (prema: Lijphart, 1981, 30), pojmove levice i
desnice operacionalizovali smo u jednom ranijem radu sredinom devedesetih
278
279
godina (Goati, 1996, 143-147) kroz sledee etiri dimenzije: 1. dravno

naspram privatnog vlasnitva nad sredstvima za proizvodnju; 2. snanu
naspram slabe vlade u sferi ekonomskog planiranja; 3. podrku redistribuciji
bogatstva u korist siromanih versus odbijanja redistribucije; 4. zalaganje za
welfare state program vlade, nasuprot opoziciji takvog programa.
Kako izgleda partijska scena Crne Gore kroz prizmu kriterija Harmel-a
i Janda-e? Poeemo sa situacijom koja zahvata period od prvih viepartijskih
izbora do rascepa DPS (1997). U tom razdoblju vladajui DPS je u svom
programu napustio zagovaranje dravnog vlasnitva nad sredstvima za
proizvodnju i drutvenu svojinu kao najbolji svojinski oblik. Ali, privatizacija
u Crnoj Gori odvijala se veoma usporeno, zbog ega smo, u pomenutom radu
(Goati, 1996), DPS, ipak, svrstali na levu poziciju. Istu ocenu potkrepljuje
i naglaeno meanje republike vlade koju je formirala DPS u ekonomski
ivot, to je bilo predmet permanentnih kritika NS, LSCG i SDP. Od
opozicionih partija najrazraeniji program trine ekonomije u kojem je
drava dobila perifernu ulogu u ekonomskom ivotu ponudio je LSCG,
na osnovu ega smo ovu partiju locirali na desni pol politikog spektra. Na
istoj poziciji je NS, mada su programske ideje te stranke manje elaborirane
nego ideje LSCG.
Posle rascepa DPS i obrazovanja SNP (1997) poela je ubrzana
programska transformacija DPS, koja je bitno redefinisala svoja stanovita
i prihvatila demokratiju, trinu privredu i bezuslovno pristupanje EU.
Koaliciona vlada formirana posle izbora 1998. od strane DPS NS i SDP
otpoela je proces brze i korenite privatizacije. Na taj nain DPS se na
dimenziji levica-desnica pribliio (levom) centru, dok je SNP ostao na
ekstremno levom polu. Ta partija je naelno prihvatila privatizaciju, ali se
odluno suprotstavljala svim privatizacionim merama, tvrdei da one vode
sve veoj nematini veine crnogorskog drutva. U celini uzev, raspored
crnogorskih partija na kontinuumu levica-desnica doiveo je 1997. bitne
promene u odnosu na poetak devedesetih godina. DPS se bezrezervno
opredelio za privatizaciju i marketizaciju, ali se nije odrekao korektivne
uloge drave, pa se zato moe svrstati, kao i SDP, na umereno levu poziciju.
SNP zalaganjem za zaustavljanje privatizacije i za jaanje uloge drave, kao
i kritikim stavom prema EU, svrstala se na ekstremno levu poziciju. Kao
to smo napomenuli, posle gubitka monog partnera u vladajuoj partiji
Srbije 5. oktobra 2000, SNP je ublaio protivljenje privatizaciji i postepeno
se pomerao od ekstremne ka umerenoj levoj poziciji. Verujemo da e taj
proces biti ubrzan neuspehom te partije na referendumu i tekim porazom

na izborima odranim iste godine (2006). NS i LSCG (do prestanka
funkcionisanja) zadrale su umereno desnu opciju, to vai i za novoformirani
PzP, jer u njihovim koncepcijama dominiraju negativni stavovi prema prva
tri od etiri kriterija koja koriste Harmel i Janda.
9.2. Klasifikacija i tipologija

Kao kriterijum klasifikacije partijskih sistema najee se koristi broj
partija, te se razlikuju jednopartijski, dvopartijski, tropartijski, etvoropartijski
itd. sistemi. Duverger (1976, 195) smatra da iznad etiri partije nikakva
klasifikacija nije mogua, pa zato takve sisteme naziva polipartijskim. Broj
partija jeste izuzetno vaan, jer govori o distribuciji moi u partijskom sistemu
i o opsegu interakcija izmeu partija koje ine njegove jedinice (mehanika
partijskog sistema), zbog ega se klasifikacije partijskih sistema uobiajeno
zasnivaju na tom kriterijumu. Ipak broj partija dovoljan je samo za gruba,
preliminarna istraivanja, a ne za produbljene analize (Leiserson, 1971, 539).
Zbog toga neki pisci koriste druga obeleja: relativnu veliinu partija, stepen
bliskosti stratekih opredeljenja partija unutar sistema, irinu podrke koju
partije uivaju u drutvu i varijacije u njihovoj strukturi (Blondel, 1973, 98).
Polazei od broja partja i njihove relativne veliine, pomenuti pisac ponudio
je sledeu etvorolanu tipologiju partijskih sistema:
(1) d
vopartijski sistemi, u kojima svaka partija dobija oko 45%
glasova;
(2) d
voipopartijski sistemi, u kojima jedna partija dobija priblino
45% glasova, druga neto manje od 40% i trea oko 15%;
(3) v iepartijski sistemi sa dominantnom partijom, u kojima jedna
partija dobija oko 45%, a ostatak glasova se skoro jednako
rasporeuje na 3-4 partije, i
(4) v iepartijski sistemi bez dominantne partije, u kojima 2-3 partije
dobijaju po oko jednu etvrtinu glasova, a preostale glasove dele
druge partije (Blondel, 1973, 103).
U pojedinim tipovima sistema deluje razliit broj efektivnih partija,
pod kojima se podrazumeva broj hipotetikih, po obimu jednakih partija,
koji bi imao isti ukupan efekat na frakcionalizaciju sistema kao to imaju
sadanje partije nejednakog obima (Laakso and Taagapera, 1979, 4).
280
281
Za izraunavanje broja efektivnih partija koristi se sledea formula:

N2 = 1/ (pi)2
U toj fomuli N2 je efektivni broj, predstavlja sve partije koje su
osvojile mesta u parlamentu, a pi proporcionalni udeo mesta u parlamentu
ili glasova svake pojedine partije. Iz toga sledi da e u sistemu u kojem su
sve partije jednake efektivni broj partija biti jednak stvarnom broju, dok e
u sistemu u kojem su partije nejednake snage efektivni broj biti manji od
numerikog.
U dvopartijskom sistemu, prema Blondelu (1968, 184-187), funkcioniu
dve efektivne partije, u dvoipopartijskom sistemu 2,6 partija, u viepartijskom
sistemu sa dominantnom partijom 3,5 partija i u viepartijskom sistemu bez
dominantne partije 4, 5 partija.
Prosek broja efektivnih partija u 18 zemalja stabilne demokratije u
drugoj polovini devedesetog stolea razliit je i kree se od 1,92 u SAD do
5,28 u vajcarskoj (Strm, 2002, 206), a poetkom treeg milenijuma uoava
se tendencija blagog poveanja. Identina tendencija dola je do izraaja u
Crnoj Gori, o emu govori sledea tabela.
Tabela 3: Broj efektivnih partija u crnogorskom parlamentu
Vreme izbora
1990
1992
1996
1998
2001
2002
2006
Broj partija koje su

osvojile mandate
11
4
6
7
8
8
9
Efektivne partije
2,1
2,8
2,3
3,1
3,9
3,9
4,8
Izvor: (Vujovi i Komar, 2006, 195)

Na osnovu Blondel-ove tipologije partijski sistemi obrazovani u
Crnoj Gori, Srbiji i u Hrvatskoj posle prvih slobodnih izbora 1990. mogu
se svrstati u viepartijske sisteme sa dominantnom partijom. U Srbiji i
Hrvatskoj na kasnije odranim izborima ti sistemi su evoluirali u viepartijski

bez dominantne partije, dok se u Crnoj Gori promena dogodila tek posle
opisanog rascepa DPS i obrazovanja SNP (1997). Na taj nain je partijski
sistem Crne Gore evoluirao iz jednog tipa ili klase u drugi (Mair, 1997, 51-52),
ili preciznije reeno, viepartijski sistem sa dominantnom partijom postao
je, po nainu funkcionisanja, viepartijski sistem bez dominantne partije.
Posle parlamentarnih izbora 2001. godine sistem Crne Gore podseao je na
dvoipopartijski sistem, jer su liste Pobjeda je Crne Gore Milo ukanovi
i Zajedno za Jugoslaviju zadobile zajedno 88% poslanikih mesta (46% i
42%). Ipak, stricto sensu, to je samo privid, jer su obe koalicije sastavljene
od vie partija. Ista ocena vai za izbore 2002. na kojima su koalicije Za
evropsku Crnu Goru i Zajedno za promjene osvojile zajedno 92% mandata
(52% plus 40%). Treba naglasiti da je posle izbora 2001. i 2002. koaliciona
disciplina poslanika u parlamentu bila na zavidnoj visini, pa se politiki ivot
odvijao po dvopartijskom obrascu. Najzad, u Crnoj Gori na parlamentarnim
izborima 2006, umesto podele parlamenta na dva priblino jednaka bloka,
apsolutnu veinu mandata zadobila je ve uhodana koalicija DPS-SDP,
dok je opozicioni blok sainjen od vie razjedinjenih partija.
Sartori (1976, 126-32), takoe, ne negira vanost broja partija, ali, kao i
Blondel, smatra da je heuistika vrednost klasifikacije koja se zasniva samo na
broju partija ograniena, jer ima neto to brojanje (partija V.G.) ne moe
da otkrije, a ipak je sutinsko. Da bi osvetlio taj sutinski element, citirani
pisac predlae tipologiju koja, osim broja partija (stepena fragmentacije), kao
kriterijum ukljuuje i ideoloku distancu izmeu partija. Ukrtajui dva
kriterija, Sartori, zapravo, govori o sledea etiri tipa partijskog sistema:
(1) d
vopartijskom (niska fragmentacija, mala politika distanca);
(2) p
olarizovanom viepartizmu (visoka fragmentacija, velika
politika distanca);
(3) u
merenom viepartizmu (visoka fragmentacija, mala politika
distanca), i
(4) s egmentiranom viepartizmu (visoka fragmentacija zasnovana
na razliitim supkulturama, mala politika distanca).
Kad je re o broju partija, odnosno o niskom ili visokom stepenu
fragmentacije, Sartori smatra da liniju podele treba povui izmeu sistema
koji imaju do 5 i sistema sa veim brojem partija. Kriterijum vie od pet
partija Sartori elastino tumai: Sa stanovita sutinskog znanja, prag (broj
282
partija V.G.) moe biti izraen mnogo slobodnije, istiui da interakcija

izmeu vie od pet partija tei da proizvode razliitu mehaniku od mehanike
izmeu pet i manje partija. Ukratko, granina linija nije pet (ili est), nego
oko 5 (ili 6).
Kad govorimo o broju partija u parlamentu Crne Gore izabranom
2006. godine, relevantne partije su: DPS, SDP, PzP, SNP, NS, SNS i NS,
uz dve male albanske partije, ime je prvi kriterijum u Sartorijevoj definiciji
(vie od pet partija) ispunjen. Drugi kriterijum tipologije tie se ideoloke
distance izmeu partija. Ako se radi o velikim, nepremostivim razlikama,
Sartori takav partijski sistem svrstava u polarizovani viepartizam, a ukoliko
su razlike male, u umereni viepartizam.
Istovremeno, Sartori pominje vie obeleja polarizovanog viepartizma,
od kojih je neka lako identifikovati u politikom ivotu Crne Gore. Prvo
je postojanje antisistemske partije (partij) koja ne osporava samo trenutno
vladajuu garnituru na vlasti ve i principe i legitimacijske formule na
kojima je vlast utemeljena. U takve partije treba do 2000, a u neto blaem
vidu do 2003, svrstati SNP, koji je tvrdio da su rezultati parlamentarnih i
predsednikih izbora u Crnoj Gori (1998, odnosno 1997) falsifikovani i da je
DPS doao na vlast uzurpacijom. Sukob SNP sa vladajuom DPS (i njenim
partnerima) bio je programski i ogledao se u potpuno oprenim odgovorima
na kljuna politika pitanja, kao to su ocena karaktera poretka u Srbiji,
demokratske reforme, privatizacija i potreba pristupanja EU. Osim toga, u
odnosima izmeu dve partije ispoljila se, od rascepa (1997) do danas, svom
silinom naglaena lina netrpeljivost izmeu nosilaca najvanijih politikih
funkcija, to potvruje univerzalno pravilo da su konflikti koji proizau iz
bliskog odnosa u ovom sluaju pripadnosti istoj matinoj partiji po
pravilu otriji nego kad to nije sluaj. Intenzitetu i otrini konflikta izmeu
DPS i SNP doprinosila je i priblina izjednaenost snaga dveju organizacija,
kakva od 1990. do 1997. nije postojala izmeu (jedinstvenog) DPS i bilo
koje od opozicionih partija. Najzad, sukob izmeu dveju partija pojaavala je
inkongruencija njihovog statusa na saveznom i republikom nivou. DPS je
predstavljao stoer vladajue koalicije u Crnoj Gori, a na nivou SRJ delovao
je kao opozicija, dok je SNP bio koalicioni partner na vlasti na saveznom
nivou (sa SPS, SRS i JUL-om), a opozicija na republikom nivou. Obe
partije prirodno su teile ukidanju statusne inkongruencije proirivanjem
vladajue pozicije sa jednog nivoa na drugi, to je DPS mogao da postigne
samo nautrb SNP i vice versa. U crnogorskom parlamentu dominirao je duh
283
iskljuivosti, optubi i sumnjienja, to je oteavalo rad najvieg predstavnikog
tela. Inkongruencija statusa kao izvor napetosti izmeu dveju partija bitno
je smanjena transformacijom SRJ u dravnu zajednicu (2003), a potpuno
je nestala proglaenjem nezavisnosti Crne Gore (2006).
Drugo konstitutivno obeleje polarizovanog viepartizma, koje pominje
Sartori (1976, 134), jeste dvostrana opozicija (bilateral opposition), koja se
ogleda u tome to su raskoli izmeu opozicionih partija dublji nego raskoli
izmeu opozicionih i vladajue partije. U polarizovanom sistemu belei
Sartori nalazimo... dve opozicije koje se meusobno iskljuuju; one ne
mogu da udrue snage. U stvari, dve opozicione grupe su moda ak blie
vladajuim partijama, nego jedna drugoj. Dobar primer za to su u Crnoj
Gori opozicione SNS i NS, izmeu kojih su 2001. postojale bitne politike
razlike oko demokratije, trita i ukljuivanja Crne Gore i SRJ u svet. U
pogledu tih pitanja stavovi NS blii su stavovima vladajuih partija DPS
i SDP, nego SNP, ali je, uprkos tome, NS uspostavio na parlamentarnim
izborima 2001. i 2002. savez sa SNP i SNS, jer je sa tim partijama delio
stanovite o potrebi ouvanja SRJ. Da ponovimo, u sluaju te partije pokazalo
se da je podela na evropejce i tradicionaliste manje znaajna od podele
na pristalice i protivnike nezavisnosti.
Tree obeleje polarizovanog pluralizma je postojanje neodgovorne
opozicije. Opozicija se ponaa odgovorno, belei Sartori (1976, 139), ako ona
oekuje da mora ,odgovarati, to jest ostvariti ono to je obeala. U velikom
delu posmatranog razdoblja ponaanje SNP ne moe se oceniti odgovornim,
jer je nastojala da u parlamentu Crne Gore i u parlamentu SRJ onemogui
donoenje reformskih zakona i mera, kako bi blokirala pribliavanje EU i
onemoguila dobijanje meunarodnih zajmova i ekonomske pomoi, od kojih
je zavisio opstanak privrede. Sve je to bilo praeno uverenjem da je mogua
restauracija starog reima, iji je arhitekta Slobodan Miloevi, kojem je
SNP na svakom koraku izraavao bezuslovnu odanost. Dobra ilustracija za to
je ostavka premijera Savezne vlade Zorana iia i potpredsednika SNP
zbog toga to je Vlada SRJ (veinom glasova), u maju 2001, usvojila uredbu
o ekstradiciji optuenih za ratne zloine, ukljuujui i Slobodana Miloevia,
Hakom tribunalu. Dodue, uredba je suspendovao Savezni ustavni sud, zbog
ega je odluku o ekstradiciji Miloevia usvojila i sprovela republika Vlada
Srbije, pozivajui se na lan 136 Miloevievog ustava (1990)!
Sistem polarizovanog viepartizma u Crnoj Gori ostvario je, ipak,
postepenu metamorfozu posle sloma Miloevievog reima u Srbiji 2000.
284
285
godine. Usled toga, SNP je izgubio presudno vanu podrku zvanine Srbije,
to je samo delimino mogao da kompenzira osloncem na opozicione partije te
republike. Posle Referenduma i proglaavanja nezavisnosti Crne Gore (2006)
usledio je pravi brodolom SNP na parlamentarnim izborima u septembru
2006, na kojima je osvojila samo 9 mandata, to govori o njegovom bitno
smanjenom antisistemskom kapacitetu. Navedeni dogaaji delovali su
kao spoljanji ok posle kojeg je poela postepena adaptacija SNP novom,
demokratskom poretku. Tu treba ubrojiti naroito podnoenje ostavke
predsednika Predraga Bulatovia i sve nedvosmislenije izjanjavanje te partije za
privatizaciju i pridruivanje EU, to je, verovatno, uvod u temeljne programske
promene. Imajui to u vidu, ocenjujemo da SNP postepeno gubi obeleja
antisistemske partije i da partijski sistem polarizovanog viepartizma Crne
Gore evoluira ka umerenom pre nego prema segmentiranom viepartizmu,
jer crnogorski graani (kao to smo prethodno pokazali) u relativno maloj
meri glasaju (i politiki deluju) u skladu sa linijama etnike podele.
Sledeu tipologiju partijskih sistema, zasnovanu na broju partija i na
internim odnosima koji dominiraju u njima, predloio je Dahl (1990, 7):
(1) Dvopartijski sistemi sa visokim stepenom interne homogenosti
(primer Velika Britanija);
(2) D vopartijski sistemi sa malom internom homogenosti (primer
SAD);
(3) Viepartijski sistemi sa relativno visokom internom homogenosti
(vedska, Norveka, Holandija), i
(4) Viepartijski sistemi sa niskom internom homogenosti (Francuska,
Italija).
Prema Dahl-ovoj tipologiji, partijski sistem Crne Gore spada u etvrtu
grupu.
9.3. Izborni sistem i partijski sistem

Raspravljali smo o socijalno-politikim rascepima koji deluju na
obrazovanje partijskog sistema i nastojali posebno da osvetlimo rascepe
koji su znaajno uticali na obrazovanje i oblikovanje partijskog sistema
Crne Gore. Ali, pored tih rascepa vaan upliv na oblikovanje i evoluciju
partijskog sistema ostvaruje izborni sistem, to danas predstavlja opte mesto
u politikoj teoriji, dok je do sredine dvadesetog stolea znaaj izbornog
sistema bio neopravdano minimiziran (o tome: Sartori, 2003, 45-48). Vanost
izbornog sistema ilustrovaemo primerom iz parlamentarne istorije Velike
Britanije. U toj zemlji na izborima za Donji dom odranim 1979. godine po
veinskom sistemu Liberalna partija zadobila je 11 sedita, a da je primenjen
proporcionalni izborni sistem osvojila bi 88 sedita!
Izborni sistem utie na broj partija ali i na unutranje odnose u njima,
kao i na koaliciono ponaanje partija. Dejstvo izbornog sistema na broj
partija Duverger (1976, 235) je odredio na sledei nain: 1. Proporcionalno
predstavnitvo vodi sistemu sa vie partija, rigidnih i nezavisnih... 2. Veinsko
glasanje u dva kruga (vodi V.G.) sistemu sa vie partija elastinih i zavisnih...
Veinsko glasanje u jednom krugu (vodi V.G.) dvopartijskom sistemu. Isti
stav Duverger je izneo i obrazloio u drugim radovima koji su prethodili
citiranom (1959, 113-118; 1964, 197). Veinski izborni sistem u oba oblika
(relativne i apsolutne veine) oteava, po oceni Duverger-a, opstanak malih
partija jer smanjuje njihovu parlamentarnu snagu u odnosu na izbornu
(broj biraa). Osim toga, birai su u veinskom sistemu skloni da se, svesni
uzaludnosti glasanja za male partije, opredele za velike partije koje imaju
izgleda na pobedu (strateko glasanje).
Duverger-ova shvatanja izazvala su ustre polemike koje traju, sa
nesmanjenim intenzitetom, od poetka pedesetih godina do danas. Jedan
od prvih kritiara njegovih gledita (sociologijskih zakona), George Lavau
(1953) formulisao je obrnutu tezu, po kojoj broj partija odreuje tip izbornog
sistema, jer od broja partija, njihove relativne snage i meusobnih odnosa,
direktno zavisi kakav e izborni sistem biti prihvaen u parlamentu. Kritiki
stav prema Duverger-ovoj tezi obrazloili su i drugi pisci (npr: Cotteret et
Emeri, 1970; Rae, 1967; Downs and Huges, 1975; Riker, 1986; Bogdanor,
1983; Sartori, 1986; Taagapera and Shugart, 1998; Cox, 1990; Sartori, 2003; i
dr.). Osnovni prigovor gleditu koje je izloio Duverger u skoro aksiomatskom
286
obliku jeste da ono predimenzionira jednosmeran uticaj izbornog sistema na

partije, a zanemaruje upliv partija na usvajanje odreenog izbornog sistema.
Opravdanost tog prigovora potvruju upravo postkomunistike zemlje, u
kojima su partije na okruglim stolovima konsenzusom usvojile izborne
zakone i time odredile pravila igre koja e za uzvrat oblikovati partijski
razvoj (Kostelecky, 1999, 85).
Prema Sartoriju (1986, 2003), povezanost izmeu partija i izbornog
sistema postoji, ali je tu posredi meusobno uslovljavanje, a ne uzronoposledini odnos. Ovaj teoretiar ocenjuje da je kreativni uticaj proporcionalnog
izbornog sistema (u smislu da proporcionalni sistem dovodi do viepartizma)
puka optika iluzija do koje je dolo zato to je u mnogim zemljama u kojima
je poetkom ovog stolea usvojena proporcionalna formula povean broja
stranaka. Tu je re, smatra Sartori, o pukoj koincidenciji; broj stranaka je
porastao zbog irenja birakog prava i ulaska novih drutvenih slojeva u
politiku arenu. U stvari, umesto monokauzalnog objanjenja, Sartori
govori o meusobnom uslovljavanju tipa izbornog sistema i broja partija,
naglaavajui vanost jo dveju nezavisnih varijabli koje utiu na taj odnos:
(ne)postojanje strukturisanih stranaka i stepen geografske rasprostranjenosti
(ili koncentracije) biraa. Postojanje snano strukturisanih partija blokira
defrakcionalizirajui uinak veinskog izbornog sistema, a identino dejstvo
imaju teritorijalno grupisane manjine u datoj zemlji (naroito rasne, etnike,
religiozne i kulturne) koje glasaju za svoje partije bez obzira na tip izbornog
sistema.
Ni Arend Lijphart (1991, 31) ne prihvata tezu o jednosmernom
uticaju tipa izbornog sistema na broj partija, naglaavajui da su
jednom uspostavljene partije i partijski sistem u velikoj meri imuni
na institucionalne inovacije. On pie: Veinski izbori pogoduju odr
avanju dvopartijskog sistema. Ali jednom uspostavljeni dvopartijski
sistem pogoduje, isto tako, odravanju veinskog izbornog sistema,
jer obezbeuje dvema najveim strankama velike prednosti kojih
one nisu spremne da se odreknu.
Premda, dakle, veze izmeu tipa izbornog i partijskog sistema nesumnjivo
postoje, moemo se sloiti sa Nohlen-ovom (1992, 238) konstatacijom: Teze
o zakonomjernim uincima izbornih sustava nisu izdrale diferencirano
teorijsko razmatranje i empirijsko preispitivanje. Imajui to u vidu, moda
je bolje govoriti o korelaciji izmeu dveju varijabli, koja svakako postoji, to
je potvrdio Rose (1983, 121), pokazujui da prosean broj parlamentarnih
287
partija u zapadnoevropskim zemljama u kojima je na snazi proporcionalni
sistem nadmauje prosean broj partija koje osvajaju mandate u zemljama
s veinskim izbornim sistemom, u srazmeri 8,7:5. Re je o korelaciji iji
je intenzitet i smer teko utvrditi jer izborni i viepartijski sistem nastaju
istovremeno, zbog ega tvrdnja da izborni sistem utie na broj partija
uvek moe biti osporena ocenom da je uspostavljanje tog sistema rezultat
prethodnih partijskih odluka. Komplikovani problem cirkularne uzronosti,
sa kojim se rasprava o odnosu izmeu dveju varijabli neizbeno suoava u
zemljama stabilne demokratije, nije postojao u Crnoj Gori, jer je usvajanje
Zakona o izboru i opozivu narodnih poslanika (1990) vremenski prethodilo
uspostavljanju viepartijskog sistema. Na koncept izbornog zakona odluujue
je uticala vladajua SKCG, iako su preko institucije Demokratskog foruma
miljenje o predloenom tekstu mogle da izraze i tek obrazovane politike
partije (o tome: Pavievi, 1997, 90). Ipak, poto je opozicija samo neformalno
uestvovala u oblikovanju izbornog sistema, taj sistem je za nju predstavljao
objektivan, spoljni inilac ili, kako piu Kitschelt i grupa autora (2000,
11), egzogeni faktor koji je jednostrano uticao na njen politiki neuspeh.
Nasuprot tome, za vladajuu SKCG isti izborni sistem bio je endogeni
faktor, o kojem je ona 1990. godine arbitrarno odluivala.
Postavlja se pitanje kako je izborni sistem delovao na partije i partijski
sistem Crne Gore. Vano je imati u vidu da je u Crnoj Gori na svim do sada
odranim izborima za republiku skuptinu (1990, 1992, 1996, 1998, 2001,
2002, 2006) koriena proporcionalna izborna formula, dok je u mnogim
zemljama ovog regiona bila na snazi i veinska i proporcionalna (npr. Srbija,
Hrvatska, Makedonija, Albanija, Bugarska, Rumunija, Poljska i dr.). Upravo
zato to je na svim izborima u Crnoj Gori primenjen proporcionalni sistem,
snaga partija se u velikoj meri podudarala sa njihovom izbornom snagom,
to je inae osobenost ovog tipa sistema u odnosu na veinski izborni sistem.
Takvo dejstvo proporcionalnog sistema uoili su i potkrepili iskustvenom
evidencijom mnogi autori (Rae, 1967; Duverger, 1976; Riker, 1986; Nohlen,
1992, i dr.). Istini za volju, u posmatranom razdoblju u Crnoj Gori su
transformisani vani elementi proporcionalnog sistema: broj izbornih jedinica,
izborni prag i broj lanova parlamenta. Broj izbornih jednica smanjen je
sa 20 (1990) na 1 (1992), pa zatim povean na 14 (1996), da bi na svim
sledeim izborima (1998, 2001, 2002, 2006) itava republika ponovo bila
jedna izborna jedinica. Izborni cenzus (prag) do izbora 1998. godine bio
je 4%, a na svim sledeim izborima snien je na 3%. Takoe broj lanova
288
parlamenta viekratno je menjan, o emu govore sledei podaci: 1990. godine

125; 1992 85; 1996 71; 1998 78; 2001 77; 2002 75 i 2006. 81.
Kao posledica promena vanih elemenata izbornog sistema, oscilirao je
procenat rasutih glasova koji je dostigao apogej na izborima 1992. i 1996,
da bi se kasnije ustalio na relativno niskim vrednostima (1990 11,2%;
1992 20,8%, 1996 20,3%, 1998 5,8%; 2001 6,7%; 2002 5,3% i
2006 2,0%).
Najznaajniji uticaj na partije imalo je smanjivanje broja izbornih
jedinica sa 20 na jednu 1992. godine, jer je bitno smanjilo anse malih
partija, izmeu ostalog partija manjinskih etnikih i konfesionalnih grupa,
da zadobiju parlamentarno predstavnitvo. Druga dva elementa izbornog
sistema manje su uticala na broj partija. Dodue, sniavanje izbornog cenzusa
sa 4% na 3% neto ire je otvorilo vrata malim partijama, a oscilacije broja
lanova parlamenta bile su relativno male (izuzev izmeu 1990. i 1992),
pa ni ovaj element nije imao znaajnije redistributivne efekte. Promene
pojedinih elemenata izbornog sistema Crne Gore imale su uticaja i na indeks
proporcionalnosti koji govori o stepenu podudarnosti izbornih opredeljenja
i sastava parlamenta. U idealnom sluaju indeks proporcionalnosti iznosi 100,
to ukazuje na potpuni sklad, a nie vrednosti na nesklad i razlike. Indeks
proporcionalnosti formira se sabiranjem pozitivnih i negativnih razlika
izmeu procenta biraa i procenta mandata odreene partije i podelom
dobijenog zbira sa dva; dobijeni kolinik se oduzima od 100 (Loosepnore
and Hanby, 1971). Vrijednosti ovog indikatora po izbornim ciklusima za
Skuptinu Republike Crne Gore iznosile su: 1990 94,9; 1992 91,1;
1996 92,1; 1998 94,4; 2001 97,2; 2002 95,4 i 2006. godine 94,6.
Shodno tome, srednja vrednost indeksa proporcionalnosti u parlamentarnim
izborima u Crnoj Gori iznosila je 94,2.
9.4. Generatori promena

Promene partijskog sistema tiu se triju aspekata: prvo, izbornog tela,
drugo, parlamenta i vlade, i tree, partije kao organizacije (Pedersen, 1990,
197). Izborne promene mogu biti dvovrsne: u prvoj vrsti glasai se, umesto
za partiju koju su podravali na prethodnim izborima, opredeljuju za drugu
partiju iz iste politike porodice, u smislu kako smo je prethodno definisali,
dok u drugoj vrsti birai svoj glas daju partiji iz razliite politike porodice.
289
Treba naglasiti da u zemljama zapadne Evrope izborne oscilacije u poslednje
dve decenije pokazuju tendenciju poveanja, mada je tu re prvenstveno o
promenama koje se dogaaju izmeu partija iz iste politike porodice,
odnosno klasnog bloka (class cleavage bloc); nasuprot tome, smanjuju se
oscilacije izmeu partija iz razliitih blokova (Mair, 1997, 28-31). O slinoj
tendenciji moe se govoriti i u pojedinim postkomunistikim zemljama.
Tome u prilog Kostelecky (1999, 107) navodi pozivajui se na rezultate
empirijskih istraivanja da je u ekoj, Maarskoj, Poljskoj i Slovakoj
promena partijske lojalnosti verovatnija izmeu ideoloki bliskih partija
nego izmeu ideolokih antipoda. Moe se pretpostaviti da na destabilizaciju
partijskog sistema manje utiu ceteris paribus promene snage partija iz istih
nego iz razliitih blokova, posebno ako su oni obrazovani oko najdubljeg
politikog rascepa u datoj zemlji.
Pri analizi uticaja izbornih oscilacija na partijski sistem Rose i Urwin
(1990, 187) su uspostavili razliku izmeu koncepta promene i koncepta
trenda. Koncept promene belee oni ovde se koristi na opti nain da
oznai trendove ili fluktuacije u izbornoj snazi, ili kombinaciju oba fenomena.
Koncept trenda je nedvosmisleniji (straightforward): on se dogaa kada
glasanje za partiju raste, opada ili ne pokazuje promene od jednih izbora do
drugih, u razdoblju najmanje triju izbora.
U zapadnoj Evropi, u pogledu veliine oscilacija izbornog uticaja partija,
Pederson (1990, 206) razlikuje tri grupe zemalja: prvu grupu ine Austrija,
vajcarska i vedska, u kojima u posleratnom razdoblju (do 1990) nikada nisu
bile velike izborne oscilacije, drugu ine Belgija, Francuska, Italija i Holadija,
gde oscilacije nikad nisu bile male i, najzad, treu ine zemlje koje su imale
velike izborne fluktuacije, ali uglavnom pedesetih godina. Pouzdana mera
obima fluktuacije je indeks nestabilnosti (volatility index), koji se izraunava
tako to se ukupan broj procentnih poena koje su dobile ili izgubile partije u
odnosu na prethodne izbore podeli sa dva (Bartolini and Mair, 1990, 19-77;
Tka, 1997, 12; Dalton, McAllister and Wattenberg, 2002, 39).
U zapadnoevropskim zemljama u razdoblju izmeu 1945. i 1985.
prosena neto izborna promenljivost iznosila je 9,7 (ali sa tendencijom porasta,
Dalton, McAllister and Wattenberg, 2002, 31), u starijim latinoamerikim
demokratijama 20,5, u novijim latinoamerikim demokratijama 30. U
zemljama stabilne demokratije zapadne Evrope taj skor je porastao sa 8,9
pedesetih godina dvadesetog stolea na 12,6 etrdeset godina kasnije. U
etiri postkomunistike zemlje (Poljska, Maarska, eka, Slovaka) izborna
290
nestabilnost u prvoj polovini devedesetih godina je 35,3 (Mainwaring, 1998,

71; slino: Mair, 1997, 182-183). Zbog naglih promena u snazi politikih
partija Poljske, Winczorek, (1994, 36) partijski sistem te zemlje naziva
anarhinim pluralizmom.
U Crnoj Gori je u proteklih sedam izbornih nadmetanja veoma teko,
bezmalo nemogue, izmeriti izbornu nestabilnost, jer su partije na sukcesivnim
izborima izlazile pojedinano i u razliitim koalicijama, tako da je do skora
nestabilnosti mogue doi samo oslanjajui se na line (ne uvek pouzdane)
procene. Oigledno je, ipak, da je na izborima 1998. u odnosu na 1996.
ostvarena najvea oscilacija (20,5%), jer je tada nastala (iz DPS) nova partija
(SNP) koja je obezbedila izuzetno visoku izbornu podrku biraa (36,1%).
Pretpostavljamo da je u dilemi da li se izborna fluktuacija ostvarivala
u Crnoj Gori unutar politikih porodica ili je, pak, prelazila porodine
granice drugi odgovor blii istini. Tu hipotezu ne moemo, meutim, da
potkrepimo egzaktnim dokazima zato to su partije koje pripadaju razliitim
politikim tendencijama esto izmeu sebe obrazovale izborne koalicije, pa se
izborni rezultat ne moe pouzdano pripisati jednoj od tih tendencija. Dobri
primeri za to su koalicije Narodna sloga (1996), sastavljena od NSCG i
LSCG, koje pripadaju razliitim politikim porodicama (konzervativnonacionalnoj i liberalnoj), kao i koalicija Da ivimo bolje (1998), u kojoj
je, pored dveju partija socijalistikog opredeljenja (DPS/SDP), sudelovala
i jedna konzervativno-nacionalna partija (NS) i, najzad, koalicija Zajedno
za Jugoslaviju SNP/NS/SNS (2001), sainjena od tri partije, od kojih
jedna pripada neo-komunistikoj, druga konzervativno-nacionalnoj, a trea
nacionalistikoj politikoj porodici. U ueu u koalicijama (izbornim i
vladavinskim) naglaenu programsku fleksibilnost ispoljila je NS, koja je, kao
to smo pomenuli, uspostavljala saveze sa strankama i liberalne, i socijalistike
i komunistike politike porodice. Podaci o estim interporodinim
partijskim koalicijama snano sugeriu hipotezu da u Crnoj Gori politike
porodice imaju slab identitet, odnosno da je meu njima mala politika
distanca.
Osim redistributivnog uinka sedam puta odranih parlamentarnih
izbora od 1990. do 2007, u Crnoj Gori je dolazilo do rascepa partija,
samoukidanja partija, nastanka novih partija i promene koalicionog obrasca.
Kad je re o rascepima partija, moda je najdalekosenije politike efekte
imala prethodno opisana dezintegracija vladajue DPS (1997), kojom je
snaga DPS bitno smanjena, a partijski sistem Crne Gore evoluirao iz jednog
291
tipa ili klase u drugi (Mair, 1997, 51-52), ili, preciznije, viepartijski sistem
te republike sa dominantnom partijom postao je, po nainu funkcionisanja,
dvoipopartijski sistem (Blondel). U posmatranom razdoblju dogodilo se,
2005. godine, samoukidanje LSCG (o emu smo raspravljali u glavi VII),
ime je polipartijski sistem evoluirao u klasu etvoropartijskih sistema. Na
izborima 2006. u parlament je ula i nova stranka Pokret za promjene, ali
to per se nije izmenilo klasu partijskog sistema. Vladavinski, koalicioni
obrazac u Crnoj Gori pretrpeo je, takoe, od rascepa DPS 1997. do danas vie
promena. Odmah nakon rascepa, formirana je koaliciona vlada od oslabljenog
DPS, NS i LSCG sa zadatkom da pripremi vanredne parlamentarne izbore
1998. godine. Na tim izborima pobedila je koalicija Da ivimo bolje Milo
ukanovi, koja je obrazovala koalicionu vladu. Ali 2001. NS je istupila iz
koalicije jer se, za razliku od ostalih koalicionih partnera, zalagala za opstanak
SRJ. Prelazak NS iz vlasti u opoziciju doveo je do pregrupisavanja politikih
snaga, jer je NS pred prevremene izbore pristupila koaliciji Zajedno za
Jugoslaviju (SNP, SNS) i kasnije nastavila vrsto da sarauje sa tim partijama,
dojueranjim politikim protivnicma. DPS je sudelovala na izborima 2001.
u koaliciji sa SDP, koja je zadobila relativnu veinu i obrazovala manjinsku
vladu uz podrku LSCG. Poetkom 2002. pitanje nezavisnosti Crne Gore,
za koju se energino zalagala manjinska vlada, postalo je politiki akutno,
ne samo zbog odnosa sa Srbijom ve i zbog snanog pritiska meunarodne
zajednice, koja se protivila organizovanju referenduma o nezavisnosti.
Poto je Vlada, pod uticajem meunarodnih inilaca, pristala da uspori
organizovanje referenduma, LSCG je, kao to smo pokazali, povukao podrku
manjinskoj vladi, zbog ega su odrani prevremeni izbori 2002. godine. Na
tim izborima veinu mandata osvojila je izborna koalicija DPS/SDP, koja
je obrazovala Vladu, a ista partijska koalicija nastavila je da vlada i posle
pobede na parlamentarnim izborima 2006. godine.
Generator promene partijskog sistema nisu samo rezultati izbora koji
dovode do porasta podrke jednim strankama i do gubitka podrke kod
drugih, niti promene koalicionog aranmana, nego i programsko-politika
transformacija jedne partije iz sistemske u antisistemsku i obrnuto. U tom
pogledu vana je evolucija SNP od antisistemske ka sistemskoj stranci, ime
se partijski sistem Crne Gore postepeno transformie od polarizovanog ka
umerenom viepartizmu.
292
9.5. Proces institucionalizacije

U zemljama stabilne demokratije ivotni vek partija veoma je dug, o
emu govore primeri Demokratske partije u SAD i Konzervativne partije Velike
Britanije, koje su obazovane jo u prvoj polovini devetnaestog veka (1828,
odnosno 1832). Neki autori uspostavljaju analitiki korisnu razliku izmeu
dveju etapa postojanja (ivota) partije. Prva etapa predstavlja formativno
razdoblje, kada je partija obrazovana kao instrument za ostvarivanje izvesnih
ciljeva. U toj fazi ona je, kako pie Selznik (1957, 17), zamenljiva ili
potrona (expendable). Ali, u drugoj fazi poinje proces institucionalizacije
i partija postepeno gubi karakter instrumenta: ona postaje vrednost po sebi
i njeni ciljevi postaju neodvojivi od nje. Element duine postojanja partije
kao uslova institucionalizacije, u prvi plan istiu Rose i Macki (1988, 536).
Citirani pisci povezuju postizanje institucionalizacije u stvari, stabilnosti
partija sa njihovim ueem na nacionalnim izborima najmanje etiri puta.
Taj kriterijum nije proizvoljan, jer su nalazi empirijskog istraivanja koje su
Rose i Macki izvrili u devetnaest zemalja stabilne demokratije od 1945.
do 1982. nedvosmisleno pokazali da partije koje preive najmanje etiri
izborna nadmetanja u kasnijem razdoblju ispoljavaju naglaenu sposobnost da
opstanu u svim okolnostima. Prema nalazima istog istraivanja verovatnoa
da e opstati partija koja na jednim izborima zadobije najmanje 10% glasova
iznosi 90%, dok je za partije koje nikada nisu dostigle taj prag verovatnoa
preivljavanja samo 53%. Ocena o institucionalizaciji partija zasnovana na
broju sudelovanja na izborima koju predlau Rose i Macki, znai, meutim,
svoenje institucionalizacije na puko trajanje koje ini samo jednu od njenih
dimenzija.
Inae, pojmom institucionalizacije uobiajeno se oznaava kompleksan
proces u kojem su uspostavljene izvesne norme, sankcije i organizacije
koje reguliu pristup razliitim pozicijama i ustanovljavaju izvesne norme
razmene i politika kojom su te norme podrane i primenjene u relativno
irokom i kompleksnom varijetetu drutvenih situacija (Eisenstadt, 1965,
40). Huntington (1973, 12) definie institucionalizaciju kao proces u kojem
uspostavljene organizacije i procedure zadobijaju stabilnost i vanost,
a svrha institucionalizacije je postizanje adaptibilnosti, kompleksnosti,
autonomnosti i koherentnosti organizacija i procedura. Mainwaring i
Sculli (prema: Tka, 1997, 8), takoe, naglaavaju da partijska organizacija
293
zadobija vanost i vrednost u procesu institucionalizacije, naroito u odnosu
na njene lidere. Jedan od aspekata stabilnosti partije, prema Huntingtonu,
jeste njena sposobnost da nastavi da deluje posle smene prvog voe, poto
su pojedinci privremeni, a institucija trajna. Nasuprot tome, prema istom
autoru, o niskom stepenu institucionalizacije moe se govoriti u partijama
u kojima nije ostvarena nijedna smena na vrhu. Tim povodom on belei:
Institucionalna snaga partije meri se u prvom redu njenom sposobnou
da preivi svoga osnivaa ili harizmatskog lidera, koji je prvi doveo partiju
na vlast (Huntington, 1973, 409; slino Tka, 1997, 9).
Drugi znaajan aspekt stabilnosti, prema Huntington-u, ine
organizaciona kompleksnost i dubina, koje se ogledaju u intenzitetu vez
partije sa socio-ekonomskim organizacijama. Premda Huntington (1973,
423) navodi postizanje vrednosti i stabilnosti uspostavljenih normi kao dva
konstitutivna elementa institucionalizacije, on ne zanemaruje ni znaaj protoka
vremena za ostvarenje tog procesa: Gruba mera adaptiranosti partijskog
sistema moe da bude naena u proseku godina njegovih konstitutivnih
partija. Ukoliko je vei prosek godina, verovatno je da je utoliko u veoj meri
institucionalizovan i stabilan partijski sistem.
Kao sinonim za institucionalizaciju partijskog sistema Sartori (1990, 77)
govori o strukturalizaciji: Strukturisani partijski sistem moe biti definisan
kao stanje sistema u kojem su najvanije partije postale ,solidnije i ,stvarnije
nego druge. Razlike u koheziji, disciplini i organizaciji ostae veoma velike.
Ipak, kada je proces zapoeo od strane masovnih partija, zapeaena je
sudbina frailnih partijskih elita.
Postavlja se pitanje: kako izgleda partijski sistem Crne Gore iz
perspektive navedenih kriterijuma stabilnosti? U svim relevatnim partijama
Crne Gore od 1990. do sredine 2007. ostvarena je bar jedna smena na
vrhu (ne raunajui PzP, obrazovanu 2006), to znai da su partije uspeno
prebrodile taj liderski test. O intenzivnim vezama partij u Crnoj Gori
sa socio-ekonomskim organizacijama ne moe biti ni govora, pa time ni o
dubinskom elementu stabilnosti partijskog sistema. Tome, svakako, ne
doprinosi ni to to je viepartizam u Crnoj Gori uspostavljen pre manje od
dve decenije. Istini za volju, u tom pogledu nisu sve crnogorske partije u
istom poloaju, jer DPS i SNP imaju dublje istorijske korene, budui da
oznaavaju kontinuitet sa prethodno, decenijski, vladajuim SKCG. Kad je
re o partijskoj identifikaciji kao indikatoru stabilnosti partijskog sistema,
prethodno smo naveli da o tome ne posedujemo pouzdane podatke, pa to
294
pitanje ostaje otvoreno.

Mainwaring (1998, 69-70) uspostavlja zanimljivu razliku izmeu
sledea etiri kriterija institucionalizacije partijskih sistema:
1. s tabilnosti koja se ogleda u tome to nema bitnih odstupanja u
izbornim rezultatima partija;
2. ukorenjenosti partija u drutvo; stepen ukorenjenosti pozitivno
korelira sa institucionalizacijom;
3. percepcije partija kao legitimnih aktera; u institucionalizovanim
partijskim sistemima pripadnici politike elite i graani smatraju
partije legitimnim; i
4. vanost partijske organizacije u odnosu na partijske lidere i njihove
koterije; u institucionalnim partijskim sistemima organizacija
dominira nad ostalim akterima.
Pokuaemo sada da odgovorimo na pitanje da li partijski sistem Crne
Gore ispunjava kriterije koje pominje Mainwaring. Postavljaju se, dakle,
pitanja: da li su u Crnoj Gori veliki ili mali transferi glasova izmeu partija
na sukcesivnim izborima i da li su se ti transferi odvijali izmeu partija koje
pripadaju istim ili razliitim politikim porodicama?
Prethodno ostvareni uvid u rezultate sedam do sada odranih izbora
za crnogorski parlament govori o visokoj izbornoj nestabilnosti, po emu je
Crna Gora slina drugim postkomunistikim zemljama, dok je na drugi deo
pitanja teko dati pouzdan odgovor, jer su partije uspostavljale izborne koalicije
sa partnerima iz razliitih politikih porodica. Ukorenjenost partija, koju
kao kriterijum pominje Mainwaring, uobiajeno se ocenjuje prema obimu
lanstva i stepenu partijske identifikacije. Od pomenuta dva indikatora u
Crnoj Gori posedujemo podatke samo o prvom, broju lanova. Izuzetno
brojno lanstvo crnogorskih partija sugerie ocenu o irokoj ukorenjenosti,
ali o intenzitetu te ukorenjenosti (dubini) mogli bismo da sudimo samo na
osnovu podataka o partijskoj identifikaciji, koje ne posedujemo.
Oko treeg kriterijuma, u ijem je sreditu odnos graana i pripadnika
politike elite prema partijama, ima malo nedoumica. Bogata empirijska graa
svedoi da veliki procenat graana Crne Gore i drugih postkomunistikih
zemalja prema partijama ima izrazito negativan stav. O rairenom
antipartijskom oseanju u postkomunistikim zemljama govori nalaz
empirijskog istraivanja sprovedenog 1994. godine u Poljskoj, po kojem se
53% respondenata sloilo sa tvrdnjom da politike partije nikom ne trebaju,
295
izuzev njihovim rukovodiocima (Wesolowski, 1996, 248). U Sloveniji je, u
sukcesivnim istraivanjima, rastao postotak ispitanika koji se slau sa ocenom
da partije slue interesima lidera, o emu svedoe sledei podaci: januar
1991 32,1%; decembar 1991 36,1% i mart 1992 41,4% (Fink-Hafner,
1997, 18). Sudei prema rezultatima empirijskih istraivanja koja citira
Rose (1994, 25-26), antipartijska oseanja su najrasprostranjenija u Rusiji,
u kojoj je ak 93 posto ispitanika 1993. godine izrazilo nepoverenje prema
partijama. Izneti podaci snano sugeriu ocenu da je legitimnost politikih
partija u postkomunistikim zemljama izrazito niska. Inae, pod legitimnou
partija shvatamo meru u kojoj ih politiki akteri vide u pozitivnom svetlu
ili ih, u najmanju ruku, smatraju nunim delom dobrog politikog reima
(Mainwaring, 1998, 76).
U Crnoj Gori legitimitet partija, shvaen na napred definisani nain
je, sudei prema rezultatima mnogih empirijskih istraivanja, relativno
nizak. U istraivanju Puls Jugoslavije sprovedenom 1995. godine 55,8%
graana Crne Gore prihvatili su ili uglavnom prihvatili tvrdnju da politike
stranke svaaju narod (Goati, 1996, 218). Za identinu tvrdnju izjasnilo
se prema rezultatima istraivanja agencije Damar sprovedenog 1998.
godine ak 63,1% ispitanika (Demokratija i nacionalizam u Crnoj
Gori, Damar, jul 1998). Nalazi tog istraivanja uporeeni sa prethodno
pomenutim rezultatima istraivanja Puls Jugoslavije (1995) ukazuju na
znaajan porast procenta graana u Crnoj Gori (i Srbiji) koji smatraju da
su partije svaalake organizacije, to je verovatno rezultat identifikacije
meupartijskih sukoba podstaknute izborima koji su u obe republike odrani
u godinama kada su navedena istraivanja izvrena. Treba, takoe, naglasiti
da je koeficijent poverenja graana u partije u Crnoj Gori nii nego i u
jednu drugu politiku instituciju (predsednika Crne Gore, Vladu, policiju,
Skuptinu, sudstvo, Srpsku pravoslavnu crkvu i Crnogorsku pravoslavnu
crkvu). Taj koeficijent se, prema istraivanjima CEDEM-a, kretao (u rasponu
1-5), na sledei nain: maj 2005 2,7; septembar 2005 1,99; decembar
2005 2,02 i jun 2006 1,86 ( Javno mnjenje Crne Gore, Godinjak No
2a, 2006, Podgorica: CEDEM).
Istini za volju, nepoverenje prema partijama nije ekskluzivno obeleje
postkomunistikih zemalja ve se zapaa i u drugim zemljama, ali su
rezerve prema partijama i uopte antipartijski stavovi, daleko raireniji u
postkomunistikim zemljama. Primera radi, u 17 zemalja Latinske Amerike
45% graana nema uopte poverenja u partije, dok ostali imaju izvesno
296
ili veliko. Nepovoljna situacija u tom pogledu je i u Junoj Koreji, u kojoj

samo 20% graana izraava poverenje u partije, ali ta vrednost je gotovo
skoro dvostruko manja (oko 12%) u 11 postkomunistikih zemalja. U Japanu,
pored niskog poverenja u partije (oko 25%), krajem prolog milenijuma
registrovano je smanjivanje i tako malog poverenja, to Phare (prema:
Diamond and Gunter, 2001, XI) objanjava ne samo nezadovoljavajuim
ekonomsko-socijalnim uinkom partija nego i njihovim ponaanjem na vlasti,
koje je sve vie u sreditu kritike panje mass media. Najzad, i u zemljama
stabilne demokratije uoava se skeptian stav graana prema partijama,
ali je rairenost tog stava znatno manja. Kao ilustraciju za to pomenimo
da je u komparativnom empirijskom istraivanju u zemljama centralne
Evrope, sprovedenom 1993, na pitanje da li odobravaju rasputanje partija
i parlamenata, pozitivno ogovorilo 40% ispitanika u Poljskoj i samo 8% u
Austriji (Mainwaring, 1998, 77).
Napokon, to se tie etvrtog kriterijuma institucionalizacije partijskog
sistema, koji naglaava vanost partijske organizacije u odnosu na partijske
funkcionere i njihove koterije, postoje, svakako, velike razlike izmeu pojedinih
partija. Ipak, u Crnoj Gori dolo je u proteklom razdoblju do promene na
vrhu svih partija i one su nastavile da deluju, izuzev LSCG. Smena na vrhu
u najuticajnijoj DPS 1997. kratkotrajno je uticala na njen izborni uinak, ali
rezultati parlamentarnih izbora 2006. govore da se pribliio uinku koji je
partija postizala pre smene prvog predsednika. U celini gledano, odgovor
na pitanje da li je partijski sistem Crne Gore institucionalizovan, s obzirom
na Mainwaring-ove kriterije, nije jednoznaan; postoje elementi koji govore
u prilog, ali i koji osporavaju institucionalizaciju, pa bi verovatno iznete
podatke trebalo interpretirati kao potvrdu delimine institucionalizacije
partijskog sistema.
X DIO
Perspektiva partija
Shvatanja o krizi partija stara su bezmalo koliko i same partije. Odbojan
stav prema tim organizacijama izraavali su i demokratski opredeljeni autori
zbog ocene da one ugroavaju homogenost politike zajednice. Takav stav
sublimira sledea Medison-ova (1981, 223) definicija: Pod strankom
podrzumevam izvestan broj graana, bez obzira da li ine vei ili manji deo
celine, koje ujedinjuje i pokree neka zajednika pobuda ili strast, odnosno
interes, suprotan pravima drugih graana ili trajnim i optim interesima.
Vrlo uticajna kola miljenja koju personifikuje Ostrogorski (1902) smatrala
je, poetkom dvadesetog stolea, da partije privlae mediokritete, razvijaju
slepu disciplinu i podanitvo, negativno utiu na politiki ivot i da ih zbog
toga treba zameniti ad hoc savezima oko odreenih pitanja. Pojedinac moe
istovremeno da bude lan vie privremenih saveza koji prestaju da postoje
kad pitanja koja okupljaju lanove budu reena ili kad izgube znaaj. Opisana
promena bi, po uverenju Ostrogorskog, unela korenita poboljanja u politiki
ivot; pre svega, okonala bi tiraniju partija i omoguila razvoj demokratije
(ire o tome: Goati, 1984, 115-116). Na prvi pogled privlaan politiki projekt
Ostrogorskog vodi, meutim, u slepu ulicu, jer nema odgovor na kljuno pitanje
funkcionisanja demokratskog poretka: kako treba organizovati izbore i smenu
na vlasti ako se ne zna koji je akter (partija, koalicija) u proteklom periodu
donosio odluke, a koji je bio u opoziciji, odnosno koji je akter odgovoran ili
zasluan za socijalno-ekonomski uinak u proteklom razdoblju?
Neki pisci predviaju bliski kraj partija na osnovu toga to izvesne
tradicionalne partijske funkcije u savremenom drutvu preuzimaju druge
organizacije i/ili na osnovu irenja skepse graana prema partijama, o emu
govore nalazi mnogobrojnih istraivanja (o tome: Luther and MllerRommel, 2002, 24-29). Stanovite da druge organizacije sve vie vre partijske
funkcije su, krajem osamdesetih godina prolog stolea, formulisali Lawson
i Merkl u zborniku sa karakteristinim naslovom Kada partije ne uspevaju
298
(When Parties Fail, 1988). U tom zborniku grupa autora je komparativno
analizirala partijske sisteme zemalja stabilne demokratije, fokusirajui se

na etiri tipa organizacija koje, umesto politikih partija, obezbeuju vezu
graana i vlasti: ekoloke organizacije, dopunske organizacije (u stvari,
nove partije koje stavljaju u iu interesovanja teme zanemarene od ve
etabliranih partija), komunitarne organizacije (etnikih, verskih grupa)
i antiautoritarne organizacije, koje nastaju u nedemokratskim porecima
(npr. Solidarnost u Poljskoj, pre demokratskog preokreta). Pitanje na koje
su autori zbornika nastojali da odgovore glasilo je: da li te organizacije, ili
neke od njih, najavljuju rekvijem za partije? Na to pitanje u zborniku su
ponueni disonantni odgovori, u irokom luku od onih koji smatraju da da
institucija partija nestaje (Merkl and Lawson, 1988, 3) do onih koji ne dele
takvo stanovite i koji, umesto neuspeha partija, govore samo o izbornim (ne)
uspesima partija (Pederson, 1988, 279). Neki drugi pisci ne govore o kraju
partija, nego zastupaju znatno umereniji stav o smanjivanju vanosti partija.
Prema Flanagan-u i Dalton-u (1990, 239-244) partije su najpre dobile ozbiljne
konkurente u izraavanju drutvenih interesa u sve veem broju interesnih
grupa, zatim je uloga partija oslabila u agregaciji interesa zbog programske
konvergencije partija iz razliitih politikih porodica i, najzad, strukturu
politikih opredeljenja graana ee pokazuju istraivanja javnog mnenja
nego partije na izborima. Do slinog zakljuka dolaze Flanagan i Morgan
(1990, 139-243) na osnovu unekoliko razliite argumentacije. Naime, citirani
pisci polaze od pretpostavke da u postindustrijskom drutvu osnovna linija
podele ne prolazi izmeu ekonomsko-socijalnih grupa nego izmeu razliito
vrednosno orijentisanih zajednica. U takvom drutvu zasnovanom na znanjima
i strunosti, sve obrazovaniji graani skloni su da se angauju oko odreenog
pitanja i teko se ukljuuju, a jo tee identifikuju sa partijama koje imaju
celovite programske pakete. Zbog toga veza graana sa partijama slabi, o
emu svedoi tendencija smanjivanja partijske identifikacije, o kojoj je bilo
rei na prethodnim stranicama. U takvim okolnostima, agregaciju drutvenih
interesa sve vie obavljaju interesne grupe umesto partij, a mediji (tampani
i elektronski), opet umesto partij, preuzimaju ulogu politike edukacije
graana i nadzora nosilaca vlasti. I programska funkcija partija je, po uverenju
dvojice autora, atrofirala, jer one hotimino izbegavaju da zauzimaju jasna
stanovita o pojedinanim pitanjima, da ne bi antagonizirale birae koji o
tome imaju razliit stav. Istovremeno, Flanagan i Morgan uoavaju proces
erozije vanosti partija ak i u regrutovanju za politike funkcije. U prilog
299
tome oni navode Sjedinjene Amerike Drave, u kojima svi graani (dodue,
samo u nekim od 50 drava) biraju partijskog kandidata na izborima, to,
uz izvesne adaptacije, prihvataju (od poetka osamdesetih godina prolog
stolea) i druge zemlje.
Ali, audiatur et altera pars. Na konstataciju, koju je teko osporavati, da
se partijama u vrenju njihovih funkcija pridruuju mnogi socijalni akteri,
Von Beyme (1985, 370) odgovara, takoe umesnom, kontratezom da se i
aktivnost partija rasprostire na druge socijalne sfere. iroka politika podruja
koji su nekada smatrana nepolitikim, stavljena su danas na partijski dnevni
red. Specijalizacija rezultat ranijih ideolokih opredeljenja potisnuta
je. Politike partije moraju biti u stanju da zauzmu stanovie o svakom
problemu. Drugi, pak, poput Bartolini-ja i Mair-a (2001, 342) smatraju da
se partije moda suoavaju sa poveanim brojem konkurenata, ali izgleda
da se jo nisu suoile sa realnom alternativom (slino: Von Beyme, 1985,
370; Flanagan i Morgan, 1990, 139-143; Scarrrow, Web and Farrell 2000,
150; Nassmacher 2003a, 2). Dva izneta suprotstavljena gledita u stvari
sadre zajedniki stav o promeni u podeli rada izmeu partija i drugih
organizacija, ali nijedno od njih ne dovodi u pitanje temeljno stanovite da
bez postojanja partija nije mogue funkcionisanje demokratije (Dalton and
Wattenberg, 2002, 262 i 275).
Jo manje je zasnovano izvlaenje dalekosenog zakljuka o bliskom
kraju partija na osnovu podataka o smanjivanju broja lanova i o sve veoj
zavisnosti partija od finansijskih sredstava iz dravnog budeta. Kao to
smo na prethodnim stranicama nastojali da pokaemo, smanjivanje obima
lanstva partija, koje se oituje u veini zemalja (ne u svim), rezultat je
interferencije drugih inilaca: ublaavanja socijalno-politikih konflikata,
porasta obrazovnog nivoa graana, sve veeg dravnog finansiranja i razvoja
elektronskih medija, posebno TV, to pre govori o prilagoavanju partija
duhu vremena nego o njihovoj krizi. Moe se pretpostaviti da e adaptaciju
partija ubrzati i nagla ekspanzija interneta, koji zadobija sve vaniju ulogu
u izbornim kampanjama (Farrell and Webb, 2001, 110-111). Uporedo sa
smanjivanjem obima lanova konstatovali smo i tendenciju slabljenja partijske
identifikacije, iz ega, opet, ne sledi prognoza o iezavanju partija nego o
nastanku novog tipa partije pragmatinijeg, fleksibilnog i decentralizovanog,
da bi one bile receptivnije za nove interese i adaptibilnije za druge promene
u socijalnom okruenju.
300
Takoe, ne ini nam se opravdanim potkrepljivanje teze o sumraku

partija skeptinim odnosom graana prema partijama, jer je to invarijanta
sa kojom se partije suoavaju od svog nastanka. Naime, u zemljama stabilne
demokratije graani su oduvek manifestovali nepoverenje prema partijama,
ali se ne moe govoriti o spektakularnom porastu nepoverenja u poslednjim
decenijama. U vezi sa tim, primera radi, Hagopian (1984, 259) izriito naglaava
da je teza o smanjivanju znaaja partija u zemljama stabilne demokratije,
krajem osamdesetih godina dvadesetog stolea, preterana i preuranjena. Ta
ocena vai, prema Torcal-u, Gunther-u i Montero-u (2002, 287), za zemlje
june Evrope (Italija, Grka, panija, Portugalija), dok Diamandouros i
Gunther (2001, 10) ocenjuju da u partijskim sistemima zemalja june Evrope
koegzistiraju, sa jedne strane, prihvatanja demokratije, a sa druge, nepoverenja
prema partijama. Naglaenu skepsu prema partijama ispoljavaju, kao to
smo prethodno pokazali, i graani evropskih postkomunistikih zemalja.
Antipartizam ima dva izvora, od kojih je prvi reaktivni antipartizam,
prouzrokovan nezadovoljavajuim ostvarenjima partija i njihovom bezmalo
univerzalnom sklonou da daju prednost svojim parcijalnim interesima
nad interesima drave i drutva. Nezadovoljstvo partijama pojaano je time
to one, kao aktivni element politikog sistema, imaju iroku autonomiju u
donoenju vanih odluka i to njihov radijus slobode nije precizno regulisan
optim normama. U stvari, partije deluju u krugu moi, koji je uvek iri od
kruga vlasti, zasnovane na ustavu i drugim optim aktima.
Drugi izvor antipartizma je kulturno-vrednosni. Zastupajui parcijalne
interese, partije dovode u pitanje jedinstvo zemlje, koju delovi populacije
smatraju organskom zajednicom. Treba, meutim, naglasiti da i u zemljama
u kojima je raireno izrazito nepoverenje graana prema partijama, kao
u sluaju Latinske Amerike, nalazi empirijskih istraivanja pokazuju da,
uprkos tome, veina graana smatra partije neophodnim za funkcionisanje
demokratskog poretka (Linz, 2002, 294).
Prethodno izneti argumenti umesto o kraju partija svedoe, zapravo, o
njihovom uspenom prilagoavanju, to Von Beyme (1985, 188; slino: Montero
and Gunther, 2002, 4) dobro konstatuje na sledei nain: Nekonvencionalno
politiko ponaanje je u porastu, ali to samo po sebi ne znai da vanost
partija opada. Partije apsorbuju mnogo od nekonvencionalnog ponaanja i
ukljuuju ga u svoje strategije mobilizacije. To umnogome sugerie da one ne
nestaju, nego se samo pomeraju prema novim grupama i novim politikim
arenama. Mair (1997, 152-153) zastupa gledite da je, umesto opadanja
301
(decline) partija, na delu njihovo adaptiranje u dva smisla: prvo, partijska
struktura postaje sve vie stratarhijska umesto oligarhijska, i drugo, partije
su sve vie orijentisane prema dravi. U celini uzev, neemo pogreiti ako
ustvrdimo da je ideja o neizbenom nestanku partija pogrena, jer dostupna
injenika graa upuuje na zakljuak o njihovoj izuzetnoj prilagodljivosti
novim drutvenim okolnostima, a ne na pribliavanje kraja partija (Sartori,
1998, 137).
Prihvatajui generalni stav da se kod partija ne radi o nestajanju nego
o promeni, neophodno je odgovoriti na izuzetno vano pitanje: koje su to
sfere u kojima se komparativno posmatrano prilagodljivost i promena
partija naroito oituju? Prva sfera tie se smanjivanja broja lanova do nivoa
koji bi se mogao opisati kao optimalan za odvijanje demokratskog procesa
u odreenoj zemlji, druga se ogleda u postepenom nestanku antisistemskih
partija, to je nalije procesa konsolidacije demokratije, dok se trea sfera
promena oituje u procesu demokratizacije internih odnosa u partijama.
Nastojaemo kratko da obrazloimo sve tri iznete hipoteze.
Prvo, smanjivanje broja lanova odnosi se prvenstveno na partijske
sisteme u kojima do toga nije ve dolo do kraja prolog stolea. Najvaniji
inilac (motor) koji podstie smanjivanje lanstva jeste, kao to smo istakli,
civilizacijski proces porasta obrazovnog nivoa graana koji partije prestaju da
koriste kao nezamenljivo sredstvo orijentisanja (politiki kompas) u sloenom
politikom prostoru. Uz to, spektar interesovanja graana nezadrivo se iri
na nepolitike teme i umesto lanstva u partijama, graani zadovoljavaju
svoja interesovanja ukljuivanjem u aktivnosti mnogobrojnih udruenja.
Navedenom iniocu treba dodati jo jedan, koji se tie samih partija;
re je tome da ni partijama nisu potrebni brojni lanovi, kao to je to ranije
bio sluaj, prvenstveno zbog toga to im drava u sve veem broju zemalja
obezbeuje neophodna sredstva za svakodevnu aktivnost i za uee u izbornim
kampanjama. Naravno, iako u ovoj sferi partijskog delovanja lanstvo, zaista,
gubi vanost koju je imalo u predelektronskoj eri, ono ipak nije potpuno
izbaeno iz igre. U izbornim kampanjama lanovi partije u svojim mikro
sredinama (porodica, preduzee, susedstvo) podstiu reju i delom graane
da podre odreene partije i partijske kandidate. Hipotezu da e naglo
poveanje dravne finansijske pomoi partijama dovesti do smanjivanja broja
partijskih lanova potkrepljuje primer Slovenije, u kojoj je posle porasta
budetske pomoi partijama, sredinom devedesetih godina prolog stolea,
naglo opao broj partijskih lanova (Toplak, 2002, 12). Negativna korelacija
302
izmeu nivoa finansijskih sredstava i obima partijskog lanstva pouzdano

je utvrena i u Izraelu; tu je izdana finansijska pomo partijama od strane
drave izmeu 1969. i 1973. godine doprinela dramatinom smanjivanju
lanstva (Mendilow, prema: Roper, 2001, 13).
Ali lanstvo nije izgubilo znaaj za partiju jer ono ini regrutacionu
osnovu kako za rukovodstvo same partije tako i za kadrove u dravnom
aparatu. U relativno maloj zemlji kakva je na primer, Finska oko 300.000 ljudi
je angaovano na razliitim partijskim zadacima, prvenstveno na razliitim
izborima unutar i izvan partije (Mair, 1997, 147). Zbog toga, smanjivanje
broja partijskih lanova ipak ima donju granicu, koju je mogue odrediti
samo konkretno-istorijskom analizom odreene zemlje. U regionu centralne
i jugoistone Evrope najnii udeo lanstva u populaciji identifikovan je u
Poljskoj i kree se oko 1,3%, to je 6 do 7 puta manje nego u Crnoj Gori.
Verovatno je vrednost 1-3% partijskog lanstva u stanovnitvu blizu
prirodne granice, koja je odreena imanentnom tenjom partija da vre
vlast i, tim uslovljenom, neophodnou da svojim lanovima popunjavaju
vana mesta u vlastitoj organizaciji i u dravi na razliitim nivoima, od
lokalnog do centralnog. Iz navedenih razloga, partije moraju da raspolau
kadrovskim rezervoarom razliitih profesionalnih profila, to je nemogue
bez brojnih lanova. Stoga je nemogua partija bez lanstva, sastavljena
samo od rukovodilaca, kao to nije mogua ni glava bez tela.
Prirodnu granicu nismo odredili jednoobrazno, nego u rasponu od
1 do 3%, jer pretpostavljamo da e male (po broju stanovnika) drave u
koje svakako spada Crna Gora biti blie gornjoj granici raspona, zato
to moraju da obrazuju jezgro dravnih slubi i politikih institucija kao
i drave sa vie desetina ili stotina miliona stanovnika, dok e se drave sa
velikom populacijom pribliavati donjoj granici raspona.
Druga promena tie se slabljenja i postepenog nestajanja anstisistemskih
partija. Budui da je poetkom dvadesetprvog stolea u bezmalo itavoj
Evropi, a i u veini zemalja sveta, demokratija jedina igra u gradu, verujemo
da e se to odraziti na nestanak preostalih antisistemskih partija (ili njihovih
rezidua) u evropskim postkomunistikim zemljama. U Crnoj Gori ini
se da je posle Referenduma 2006. preen Rubikon i da nijedna partija
vie otvoreno ne dovodi u pitanje Crnu Goru kao politiku zajednicu niti
uspostavljeni demokratski reim. Naravno, nije iskljueno da akteri poraeni
na referendumu 2006. godine nastave da istrajavaju na svojim stanovitima,
ali nema indicija da su u tenji ka njihovom ostvarenju spremni da primene
303
nedemokratske metode. Osim toga, pod uticajem nove realnosti, odnosno
nezavisnosti Crne Gore, menja se svest graana koji shvataju da je povratak na
staro teko izvodljiv, to partije, ukljuujui one koje su se energino zalagale
za dravnu zajednicu sa Srbijom, ne mogu da previde u svojim programskim
opredeljenjima i delovanju.
Trea promena odnosi se na redistribucije moi unutar partija, u kojima se
lanstvo postepeno transformie od partijskog plebsa u partijski demos. Ovde
nije re o wishfull thinking, nego o hipotezi vrsto zasnovanoj na podacima
iz stvarnog ivota (o kojima smo ire raspravljali u glavi V). Tu je prvenstveno
re o demokratizaciji unutarpartijskih izbora preko kojih lanstvo zadobija
mogunost da utie na odabir rukovodeeg kruga, pa i samog partijskog voe.
Pretpostavljamo da e nekoliko faktora podsticati partije da u predstojeem
razdoblju prihvate u svom okviru free and fair elections u jo punijem znaenju
nego to je to danas sluaj. Prvo je uticaj prakse demokratskog nadmetanja u
okviru politikog sistema, to je, kako smo naveli, u Crnoj Gori obezbeeno od
1998. godine. lan partije koji na parlamentarnim ili predsednikim izborima
bira izmeu vie lista ili kandidata sve manje e se zadovoljavati glasanjem
bez izbora na partijskim kongresima. Pored dostignutog nivoa demokratije u
drutvu, verujemo da e jaanje interne demokratije podstai to to e partije
prihvatati od drugih partija demokratske obrasce i modele delovanja (po
nekoj vrsti zakona imitacije G. Tarde), naroito ako ti obrasci poveavaju
uspenost partije. Inae, to nije nita novo, jer kao to je prethodno izneto,
Duverger je sredinom prolog stolea zapazio sklonost kadrovskih partija da
saobraavaju svoju organizaciju uspenijim, masovnim partijama.
Na generalizaciju prakse slobodnih i ravnopravnih izbora za partijske
funkcionere prvenstveno za partijskog prvaka uticae i zahtevi odozdo,
od strane lanova demokratski opredeljenih stranaka koji nisu saglasni sa
praksom samoizbora vlastitih rukovodstava. Re je o potpuno razumljivoj
tenji, jer pretpostavljamo da veina tih lanova prihvata snano naelo
politike jednakosti (Dahl, 1999, 91), a time i implikacije koje iz njega
slede u pogledu internog ivota svoje partije: ravnopravne izbore izmeu vie
kandidata i neposredno i tajno glasanje za partijskog vou i ostale pripadnike
rukovodeeg kruga.
305
Koriena literatura
gh, Attila. 1993. From Nomenclatura to Clientura: The Emergence of New
Political Elite in East Central Europe, Budapest: Department of Political Science,
University of Budapest.
gh, Attila. 1994. Hungarian Party System and Party Theory in the Transition
of Central Europe, Journal of Theoretical Politics (2) 6: 217-238.
Aldrich, John. 1995. Why Parties? The Origin and Transformation of Political
Parties in America, Chicago: University of Chicago Press.
Alexander, Herbert. 2001. Approaches to Campaign and Party Finance Issue,
In: Foundations for Democracy, Approaches in Comparative Political Finance, Ed.
Karl-Heinz Nassmacher, Baden-Baden and Washington: Nomos, in Cooperation
with International Foundation for Electoral Systems.
Al-Naqqasach, Farida. 1997. Restrictions Imposed on Political Parties and the
Problem of Funding, Paper Presented at the Workshop: Funding Political Parties,
Institute for Democracy and Electoral Assistance, Stockholm, 7-9 March 1997.
Andvig, Jens, Fjelstad, Odd-Helge at al. 2000. Research on Corruption, A
Policy Oriented Survey, Final Report, Bergen/Oslo: CMI and NUPI.
Antoni, Slobodan. 2002. Zarobljena zemlja, Srbija za vlade Slobodana
Miloevia, Beograd: Otkrovenje.
Apter, David. 1968. Ideologie and Discontent. New York: The Free Press.
Aron, Raymond. 1965. Democratie et totalitarisme. 1965. Paris: Gallimard.
Aron, Remon. 1997. Demokratija i totalitarizam, Sremski Karlovci- Novi Sad:
Knjiarnica Zorana Stojanovia.
Axelrod, Robert, 1970. Conflict of Interest: a Theory of Divergent Goals with
Applications to Politics, Chicago: Markham.
Balazs, Magdalena and Enyedi, Zsolt. 1996. Hungarian Studies; The Alliance
of Jung Democrats, In: Party Structure and Organizations in East-Central Europe,
Ed. Paul Lewis, Cheltenham and Brookfield: Edgar Elgar.
Banfield, Edgar. 1966. Political Influence, New York: The Free Press.
Barber, Benjamin. 1984. Strong Democracy, Berkeley: University of California
Press.
Barker, Ferdinand. 1959. Introduction to Modern Politics, Notre Dame:
University of Notre Dame.
Barnes, Samuel. 1967. Leadership Style and Political Competence, In:
Political Leadership in Industrialized Societies, Studies in Comparative Analisys,
Ed. Lewis Festinger, New York, London, Sydney: John Wiley and Sons.
306
Bartolini, Stefano and Mair, Peter. 2001. Challenges in Contemporary

Political Parties, In: Political Parties and Democracy, Eds. Larry Diamond and
Richard Gunther, Baltimor and London: The John Hopkins University Press.
Bartolini, Stefano and Mair, Peter. 1990. Identity, Competition and Electoral
Availability: The Stabilisation of European Electorate 1885-1985, Cambridge:
Cambridge University Press.
Bierke, Volfgang. 1961. European Election by Direct Suffrage, Leiden: A.
W.
Birch, Sarah. 2000. Election and Representation in Post-Communist
Eastern Europe, In: Elections in Central and Eastern Europe, The First Wave,
Eds. Hans-Dieter Klingemann, Ekehard Mochmann and Keneth Newton, Berlin:
WCB, Ed. Sigma.
Blondel, Jean. 1963. Voters, Parties and Leaders, The Social Fabrick of British
Politics, London: Penguin Books
Blondel, Jean. 1967. Party Systems and Pattern of Government in Western
Democracies, International Political Science Association, Brussels.
Blondel, Jean. 1968. Party Systems and Patterns of Governments in Western
Democracies, Canadian Journals of Political Science, no. 2 ( June): 180-303.
Blondel, Jean. 1970. Party Systems and Patterns of Governement in Western
Democracies, Canadian Journal of Political Science, 1: 180-203.
Blondel, Jean. 1971. Comparing Political Systems, London: Weidenfeld
and Nicolson.
Blondel, Jean. 1973. Comparing Political Systems, Wiltshire, Trowbridge:
Weidenfeld and Nicolson.
Blondel, Jean. 1978. Political Parties a Genuine Case for Discontent, London:
Wildwood House.
Blunli, J. K. 1980. Karakter i duh politikih partija. Beograd: Dravna
tamparija.
Blyth, Mark. 2003. Globalization and the Limits of Democratic Choice
Social Democracy and the Rise of Political Cartelization, Internationale Politik
und Gesellschaft, 3: 47-60.
Bobio, Norberto. 1997. Desnica i levica, Podgorica: CID.
Bogdanor, Vernon. 1983. Introduction, In: Democracies and Elections, Eds.
Vernon Bogdanor and David Butler, Cambridge: Cambridge University Press.
Bogdanovi, Mira, Programi socijaldemokratskih partija zemalja u tranziciji,
2005. U: Programski identiteti socijaldemokratskih partija, Ur. Sreko Mihailovi,
Beograd: Socijaldemokratski klub Friedrich Ebert Stiftung.
Bosco, Anna, in collaboration with Carlos Caspar. 2001. Four Actors in
Search of a Role; The Southern European Communist Parties, In: Parties, Politics
and Democracy in the New Southern Europe, Eds. Nikiforos Diamanduro and
Richard Gunther, Baltimor and London: The John Hopkins University Press.
307
Bowler, Shaun. 2000. Parties in the Legislature: The Competing Explanations,
In: Parties without Partisans, Polical Change in Advanced Industrial Democracies,
Eds. Russell Dalton and Martin Wattenberg, London Oxford University Press.
Brner, Franz. 1998. Investing Illegal Financing of Political Parties, Third
European Conference of Specialised Services in the Fight against Corruption,
Madrid, 28-30 October 1998.
Burdeau, Georges. 1949. Traite de sciences politiques, tome III, Paris:
LGDJ.
Burke, Edmund. 1861. Thought on the Cause of the Present Discontents,
Works, Vol. I, London: Bohn.
Burns, MacGregor, James. 1963. The Deadlock of Democracy, Englewod
Cliffs: Prentice Hall.
Butler, David. 1981. Electoral Systems, In: Democracy at the Polls, Eds.
David Butler, Howard Penniman and Austin Ranney, Washington and London:
American Enterprise Institut for Public Policy Research.
Campbell, Angus, Converse, Philip, Miller, Warren and Stokes, Donald.
1960. The American Voter, New York: Willey.
Carothers Thomas. 1997. The Observers Observed, Journal of Democracy,
( July), Vol. 8, N. 3: 17-32.
Caul, Miki and Gray Mark. 2000. From Platform Declarations to Policy
Outcomes, In: Parties without Partisans, London: Oxford University Press.
Cohen, Lenard. 2001. Serpent in the Bosom: The Rise and Fall of Slobodan
Miloevi, Boulder, Colorado: Westview Press.
Cole, Taylor, Deener, David, and Brady, Alexander. 1959. Great Britain
and Comonwealth, In: European Political Systems, Ed. Taylor, Cole, New York:
Alfred Knopf.
Coleman, James and Rosberg, Carl. 1964. Political Parties and National
Integration in Tropical Africa. Berkeley: University of California Press.
Coleman, James and Rosberg, Carl. 1964. Political Parties and Political
Integration. London: Faber and Faber.
Colombo, Gherardo. 1998. Sanction and Remedies in Cases of Illegal
Financing of Political Parties, Third European Conference of Specialised Services
in the Fight against Corruption, Madrid, 28-30 October 1998.
Comisso, Ellen. 1991. Political Coalitions, Economic Choices, In: Democracy
and Political Transformation, Ed: Szobozlai Gyorgy, Budapest: Hungarian Political
Science Organization.
Converse, Philipe. 1966. The Concept of the Normal Vote, In: Elections
and Public Order, Eds. Angus Campbel et al. New York: Wiley.
Cooke, William. 1911. The History of Party from the Rise of the Whing,
London.
Coppedge, Michael. 2001. (De)institutionalization of Latin American Party
308
System, Paper presented to the XVII International Congress of Latin American

Studies Association, Los Angelos.
Coser, Lewis. 1956. The Function of Social Conflict, London: Routlege
and Kegan Paul.
Cotta, Maurizio. 1994. Building Party Systems after the Dictatorship: the
East European Cases in Comparative Perspective, In: Democratization in Eastern
Europe, Domestic and International Perspectives, Eds. Geoffrey Pridham and Tatu
Vanhanen, London and New York: Routledge.
Cotteret, Jean Marie et Emeri, Claude. 1970. Les systemes electoraux, Paris:
Press universitaires de France.
Cox, Garry, 1990. Making Votes Count, Strategic Coordination in the
Worlds Electoral Systems, Cambridge: Cambridge University Press.
ular, Goran. 2002. Hrvatski stranaki sustav 1989-2002, U: Izmeu
autoritarizma i demokratije, Srbija, Crna Gora, Hrvatska, Knjiga I, Institucionalni
okvir, Urednici: Dragica Vujadinovi, Lino Veljak, Vladimir Goati i Veselin Pavievi,
Beograd: CEDET, CEDEM i CTCSR.
ular, Goran. 2005. Organizational Development of Parties and Internal
Democracy in Croatia, In: Organizatioanl Structures and Internal Party Democracy
in South Eastern Europe, Ed. Georgy Karasimeonov, Sofia: Gorex Press.
ular, Goran. 2006. Organizacioni razvoj stranaka i interna stranaka
demokratija u Hrvatskoj, U: Politike stranke i birai u dravama bive Jugoslavije, Ur.
Zoran Lutovac, Beograd: Fridrich Ebert Stiftung i Institut drutvenih nauka.
Daalder, Hans. 1996. Parties, Elites and Political Development in Western
Europa, In: Political Parties and Political Development, Eds. Joseph LaPalombara
and Myron Weiner, Princeton: Princeton University Press.
Dahl, Robert. 1990. Party Systems and Patterns of Oppositions, In: The
West European Party System, Ed. Peter Mair, Oxford: Oxford University Press.
Dahl, Robert. 1999. Demokratija i njeni kritiari, Podgorica: CID.
Dalton, Russell. 2002. The Decline of Parties Identification, In: Parties
without Partisan in Advanced Industrial Democracies, Eds. Russell Dalton and
Martin Wattenberg, London: Oxford University Press.
Dalton, Russell and Martin Wattenberg. 2002. Partisan Change and
Democratic Process In: Parties without Partisan in Advancet Industrial Democracies,
Eds. Russell Dalton and Martin Wattenberg, London: Oxford University Press.
Dalton, Russell and Wattenberg, Martin. 2000. Partisan Change and
Democratic Process, In: Parties without Partisans, Polical Change in Advanced
Industrial Democracies, Eds. Russell Dalton and Martin Wattenberg, London:
Oxford University Press.
Dalton, Russell, McAlister, Ian and Wattenberg, Martin. 2002. Political
Parties and their Publics, In: Political Parties in the New Europe, Political and
Analitical Challanges, Eds. Kurt Richard Luther and Ferdinand Mler-Rommel,
309
Oxford: Oxford University Press.
Dalton, Russell, McAlister, Ian and Wattenberg, Martin. 2000, Unthinkable
Democracy, Political Change in Advanced Industrial Democracies, In: Parties
without Partisans, Polical Change in Advanced Industrial Democracies, London:
Darmanovi, Sran. 2007. Duga tranzicija u Crnoj Gori - od polukompetitivnih
izbora do izborne demokratije, U: Izbori i izborno zakonodavstvo u Crnoj Gori
1990-2006, Red. Veselin Pavievi, Sran Darmanovi, Olivera Komar i Zlatko
Vujovi, Podgorica: CEMI.
De Swaan, Abram. 1973. Coalition Theories and Cabinet Formations: a
Study od Formal Theories of Coalition Formation Applied to Nine Europeans
Parliaments after 1918, Amsterdam; Elsevier.
De Winter, Lieven. 2002. Parties and Government Formation, Portfolio
Allocation, and Policy Definition, In: Political Parties in the New Europe, Political
and Analitical Challanges, Eds. Kurt Richard Luther and Ferdinand Mler-Rommel,
Diamandouros, Nikiforos and Gunther, Richard. 2001. Introduction, In:
Parties, Politics, and Democracy in the New Southern Europe, Baltimore: The
John Hopkins University Press.
Diamond, Larry. 1996. Is the Third Wave Over?, Journal of Democracy,
3: 20-38.
Diamond, Larry. 1999. Developing Democracy, Toward Consolidation,
Baltimor and London: The John Hopkins University Press.
Dimitrijevi, Nenad. 2004. Srbija kao nedovrena drava, U: Izmeu
autoritarizma i demokratije, Civilno drutvo i politika kultura, (knjiga II) Red.
Dragica Vujadinovi, Lino Veljak, Vladimir Goati i Veselin Pavievi, Beograd:
CEDET, CEDEM (Podgorica) i CTCSR (Zagreb).
Dion, Leon. 1971. Fondements de la societe liberale, Quebec: Les presses
de l universit Laval.
Dion, Leon. 1972. Societe et politiques: La vie des groupes dinamique,
Quebec: Les Presses de l Universite Laval.
Dorsey, John. 1971. Political Executice: Leadership and Coordination,
In: Government and Politics (Second Edition), Eds. Thomas Bernstein and Oth,
New York: Random House.
Doublet Ives-Marie. 1997. Parties Funding, Paper Presented at the
Workshop on Funding Political Parties, Stockholm (7- 9 March 1997): Institut
for Democracy and Electorale Assistence.
Downs, Anthony. 1957. An Economic Theory of Democracies, New York:
Harper.
Duverger Maurice. 1980. Les Orangers du lac Balaton, Paris: Ed. du
Seuil.
310
Duverger, Maurice. 1959. Droit constitutionelle et insitutions politique,

(quatrime edition), Paris: Presses universitaires de France.
Duverger, Maurice. 1964. Introduction la politique, Paris: Gallimard.
Duverger, Maurice. 1973. Sociologie de la politique, Paris: Press Universitaires
de France.
Duverger, Maurice. 1976. Les parties politiques (neufieme edition), Paris:
Armand Coline.
Easton, David. 1979. A System Analysis of Political Life, Chicago and
London: The University of Chicago Press.
Eckstein, Hary. 1966. Division and Cohesion in Democracy, Princeton:
Princeton University Press.
Edinger, Lewis. 1967. Editors Introduction, In: Political Leadership in
Industriallized Society, Studies and Comparative Analysis, Ed. Lewis Edinger,
New York, London, Sydney: John Wiley and Sons.
Eisenstadt, S. N. 1965. Essays on Comparative Institutions, New York,
London and Sydney: John Wiley and Sons.
Eldersveld, Samuel. 1964. Political Parties, A Behavioral Analysis, Chicago:
Rand McNally and Co.
Eldersveld, Samuel. 1966. Polititical Parties, A Behavioral Analisys, Chicago:
Rand Mc Mally.
Eldersveld, Samuel. 1996. A Theory of the Political Parties, In: Political
Parties and Political Behavior, Eds. William Crotty, Donald, Freeman, Douglas
Gatlin, Boston: Allyn and Beckon.
Epstein, Leon. 1956. British Mass Parties in Comparison with American
Parties, Political Sciences Quatrterly, 1: 97-125.
Epstein, Leon. 1960. British MPs and their Local Parties: the Suez Case,
American Political Science Review, Vol. LIV, 2 : 379-388.
Epstein, Leon. 1967. Political Parties in Western Democracies, London:
Pall-Mall Press.
Epstein, Leon. 1975. Political Parties, In: Nongovernmental Politics,
Eds. Fred Greenstein and Nelson Polsby, Hanbook of Political Science, (Vol.4),
Massachusetts, Menlo Parc: Addison-Wesley.
Epstein, Leon. 1986. Political Parties in the Americam Mould. Medion:
University of Wisconsin Press.
Evans, Geoffrey and Whitefield, Stephen. 1993. Identifying the Bases of
Party Competition in Eastern Europe, British Journal of Political Sciences, 23:
521-548.
Farrell, David and Webb, Paul. 2002. Political Parties as Campaign
Organization, In: Parties without Partisan in Advanced Industrial Democracies,
Farrell, David and Webb, Paul. 2000. Political Parties as Campaign
311
Organization, In: Parties without Partisans, Polical Change in Advanced Industrial
Democracies, Eds. Russell Dalton and Martin Wattenberg, London Oxford
University Press.
Farrell, David. 2002. Campaign Modernization and West European Party,
In: Political Parties in the New Europe, Political and Analitical Challanges, Eds.
Kurt Richard Luther and Ferdinand Mler-Rommel, Oxford: Oxford University
Press.
Ferdinand, Peter. 2003. Party Funding and Political Corruption in East
Asia: The Cases of Japan, South Korea and Taiwan, In: Funding of Political Parties
and Election Campaigns, Ed. Reginald Austin and Maja Tjernstrm, Stockholm:
IDEA.
Field, Georges. 1969. Political Partisy, London: Methuen.
Fink-Hafner, Danica i Kraovac, Alenka. 2006. Ideoloko-politiki rascjepi
u Slovenskoj stranakoj areni poslije 1989, U: Razvoj politikog pluralizma u
Sloveniji i Bosni i Hercegovini, Ur. Danica Fink-Hafner i Mirko Pejanovi, Ljubljana
i Sarajevo: Fakulteta za drubene vede i Fakultet politikih nauka.
Fink-Hafner, Danica. 1997. The Development of Political Parties in
Slovenia, Paper Presented for Western Political Science Meeting in Tuscon,
March 13-15 1997.
Fink-Hafner, Danica. 2001. Politine stranke, Ljubljana: Fakulteta za
drubene vede.
Fink-Hafner, Danica. 2004. Politine stranke, Ljubljana: Fakulteta za
drubene vede.
Fisher, Stephen. 1980. The Decline of Parties - Thesis and the Role of
Minor Parties, In: Western European Party Systems, Ed. Peter Merkl, New York:
The Free Press.
Flanagan, Scott and Dalton, Russell. 1990. Models of Changes, In: The
West European Party System, Ed. Peter Mair, Oxford: Oxford University Press.
Friedrich, Carl. 1937. Constitutional Government and Democracy, New
York: Harper.
Friedrich, Carl. 1958. La dmocratie constitutionnelle, Paris: Press universitaires
de France.
Gallagher, Tom, Laver, Michael and Mair, Peter. 1992. Representative
Government in Western Europe, New York: McGraw-Hill.
Ganev, Venelin. 1997. Bulgarias Symphony of Hope, Journal of Democracy,
4: 125-140.
Goati Vladimir i ost. 1985. Politiko angaovanje u jugoslovenskom drutvu,
Beograd: Mladost.
Goati Vladimir. 2003. Izborna nadmetanja u Saveznoj republici Jugoslaviji
od 2000. do 2003, Beograd: CESID.
Goati, Vladimir, Nenadi, Nemanja i Jovanovi Predrag. 2004. Finansiranje
313
predsednike kampanje 2004. u Srbiji. Beograd: Transparentnost Srbija.
Goati, Vladimir, Nenadi, Nemanja i Jovanovi, Predrag. 2004. Finansiranje
pretdsednike izborne kampanje 2004. u Srbiji, Udarac politikoj korupciji ili
odravanje status-a quo, Beograd: Transparentnost Srbija.
Goati, Vladimir. 1978. Ideologija i drutvena stvarnost, Beograd: Radnika
tampa.
Goati, Vladimir. 1984. Savremene politike partije, Beograd: Partizanska
knjiga.
Goati, Vladimir. 1984. Savremene politike partije, komparativna analiza,
Beograd: Partizanska knjiga.
Goati, Vladimir. 1989. Politiki pluralizam, nastanje i perspektive, U: Smisao
jugoslovenskog pluralistikog oka, Red. Vladimir Goati, Beograd: Knjievne
novine.
Goati, Vladimir. 1991. Jugoslavija na prekretnici, od monizma do graanskog
rata, Beograd: Jugoslovenski institut za novinarstvo.
Goati, Vladimir. 1992. Viepartijski mozaik Srbije, U: Raanje javnog
mnenja i politikih stranaka, Peujli, Miroslav i ost. Beograd: Institut za politike
studije.
Goati, Vladimir. 1996. Stabilizacija demokratije ili povratak monizmu, Trea
Jugoslavija sredinom devedesetih, Podgorica: UNIREKS.
Goati, Vladimir. 1997. November 1996 Elections, Meaning and Effects,
Balkan forum, (Skopje) 1: 5-25.
Goati, Vladimir. 2000. Partije Srbije i Crne Gore u politikim borbama od
1990. do 2000, Bar: Conteco.
Goati, Vladimir. 2001. Izbori u SRJ od 1990. do 1998, Volja graana ili
izborna manipulacija, Dodatak: Izbori 2000. (drugo dopunjeno izdanje), Beograd:
Centar za slobodne izbore i demokratiju.
Goati, Vladimir. 2001a, Priroda poretka i oktobarski prevrat u Srbiji, U:
Revolucija i poredak u dinamici promena u Srbiji, Ur. Ivana Spasi i Milan Suboti,
Beograd: Institut za filozofiju i drutvenu teoriju.
Goati, Vladimir. 2002. Izborni sistem Srbije, U: Izmeu autoritarizma i
demokratije, Srbija, Crna Gora, Hrvatska, Knjiga I, Institucionalni okvir, Urednici:
Dragica Vujadinovi, Lino Veljak, Vladimir Goati i Veselin Pavievi, Beograd:
CEDET, CEDEM i CTCSR.
Goati, Vladimir. 2004. Partije i partijski sistem Srbije. Ni: OGI.
Goati, Vladimir. 2006. Partijske borbe u Srbiji u postoktobarskom razdoblju.
Beograd: Friedrich Ebert Stiftung.
Gouldner, Alvin. 1968. The Dialectic of Ideology and Technology, The Origin,
Grammar and Future of Ideology, New York: Seabury Press.
Gunther, Richard and Diamond, Larry. 2001, Types and Function of Parties,
In: Political Parties and Democracy, Eds. Larry Diamond and Richard Gunther,

Haegel, Florence, Introduction, Dans: Partis politique et systme partisane
en France, Dir. Florence Haegel, Paris: Presses de la fondationa nationale des
sciences politiques.
Hagopian, Mark. 1984. Regimes, Movements, and Ideologies, New York
and London: Longman.
Hajneman, Robert. 2004. Uvod u politike nauke, Podgorica: CID.
Harmel, Robert 2002. Party Organizational Change: Competing
Explanations?, In: Political Parties in the New Europe, Political and Analitical
Challanges, Eds. Kurt Richard Luther and Ferdinand Mler-Rommel, Oxford:
Harmel, Robert and Janda, Keneth. 1994. An Integrated Theory of Party
Goals and Party Change, Journal of Theoretical Politics 6 (3): 259-287.
Harmel, Robert. 2003. Party Organizational Change: Competing
Explanations?, In: Political Parties in New Europe, Political and Analitical
Challanges, Eds. Kurt Richard Luter and Ferdinand Mler-Rommel, Oxford:
Heard, Alexandar. 1956. The Cost od Democracy. New York: Anchor.
Heard, Alexander. 1960. The Cost of Democracy, Chapel Hill: University
of North Carolina Press.
Heard, Alexander. 1966. The Cost of Politics, In: Political Parties and
Political Behavior, Eds. William Crotty, Donald Freeman, and Douglas Gatlin,
Boston: Allyn and Bacon, Inc.
Heberle, Rudolf. 1951. Social Movements, An Introduction to Political
Sociology, New York: Appleton Century Croffts.
Hejvud, Endru. 2004. Politika, Beograd: Clio.
Hermens, Ferdinand. 1959. Democracy or Anarchie? A Study of Proportional
Representation. Notre Dame: University of Notre Dame.
Higley, John, Kulberg, Judith and Pakulski Jan. 1996. The Persistence of
Postcommunist Elites, Journal of Democracy, 2: 133-138.
Hofer, Erik. 2004. Pravi vernik, Misli o prirodi masovnih pokreta, Ni:
Prosveta.
Hoffman-Lange, Ursula 1986. Changing Coalitional Preferences among
West German Parties, In: Coalitional Behavior in Theory and Practice An
Introductive Model For Western Europe, Ed. Geoffrey Pridham, Cambridge:
Horowitz, Donald. 1991. A Democratic South Africa? Constitutional
Engineering in a Devided Society. Berkeley: University of California Press.
Huntington, Samuel. 1973. Political Order in Changing Societies, (Seventh
Printing), New Hawen and London: Yale University Press.
Huntington, Samuel. 1991. The Third Wave, Democratization in the Late
314
Twentieth Century, Norman and London: University of Oklahoma Press.

Huntington, Samuel. 1991-1992. How Do Countries Democratize?
Political Science Quarterly, 56: 581-596.
Ikstens, Janis. 2001. Party Funding in Latvia, Paper Presented at the the
Conference on Party Funding and Finance in Central And Eastern Europe, Open
Society Institute/COLPI, 2-3 November 2001.
Ingelhart, Ronald. 1979. Modernization and Postmodernization: Cultural,
Economic and Political Change in 43 Societies, Princeton: Princeton University
Press.
Ingelhart, Ronald. 1990. The Nature of Value Changes, In: The West
European Party System, Ed. Peter Mair, Oxford: Oxford University Press.
Ishiyama, John. 1995. Communist Party in Transition, Structures, Leaders
and Processes of Democratization in Eastern Europe, Comparative Politics, 2:
133-148.
Jain, Randhir. 2001. Electoral Financing in India, In: Foundation for
Democracy, Approaches to Political Finance, Ed. Karl Heinz- Nassmacher, Baden
Baden: Nomos Verlagsgeselschaft.
Johsua, Florence. 2007. Les conditions de (re)production de la LCR,
Lapproche par les trajectoires militants, Dans: Partis politique et systme partisane
en France, Dir. Florence Haegel, Paris: Presses de la fondationa nationale des
sciences politiques.
Jovanovi, Slobodan. 1992. O dravi, Osnovi jedne pravne teorije, Beograd:
Geca Kon.
Jovevska, Aneta i Gaber-Damjanovska, Nataa, 2004. Political Parties in
Republic of Macedonia, Paper Presented in International Conference: Political
Parties and the Consolidation of Democracy in South Eastern Europe, Sofia, 5-7
July 2004, Fridrich Ebert-Stiftung, Institute for Political and Legal Studies.
Kaen, John. 1988. Democracy and Civil Society, London: Verso.
Kajsiu, Blendi. 2004. Albanian Political System-Amidst Dilemmas and
Challanges, A Country Report, Paper Presented in International Conference:
Political Parties and the Consolidation of Democracy in South Eastern Europe,
Sofia, 5-7 July 2004, Fridrich Ebert-Stiftung, Institut for Political and Legal
Studies.
Kajsiu, Blendi. 2005, Political Parties in Albania, Paper Presented at
International Conference: Organizational Structures and Internal Democracy in
South Eastern Europe, Sofia, 26-27 May 2005.
Kajsiu, Blendi. 2005. Organizational Structures and Internal Party Democracy
in Albania, In: Organizatioanl Structures and Internal Party Democracy in South
Eastern Europe, Ed. Georgy Karasimeonov, Sofia: Gorex Press.
Kanev, Dobrin. 2001. Party Funding in Estonia, Paper Presented at the
the Conference on Party Funding and Finance in Central And Eastern Europe,
315
Open Society Institute/COLPI, 2-3 November 2001.
Karasimeonov, Georgi. 2005. Internal Party Democracy in Bulgaria, Paper
Presented at International Conference: Organizational Structures and Internal
Democracy in South Eastern Europe, Sofia, 26-27 May 2005.
Karasimeonov, Georgi. 1996. Bulgarias New Party System, In: Stabilizing
Fragile Democracies, Comparing New Party Systems in Southern and Eastern Europe,
Eds. Geoffrey Pridham and Paul Lewis, London and New York: Routledge.
Karasimeonov, Georgi. 2004. The Party System in Bulgaria, Paper Presented
in International Conference: Political Parties and the Consolidation of Democracy
in South Eastern Europe, Sofia, 5-7 July 2004, Fridrich Ebert-Stiftung, Institut
for Political and Legal Studies.
Karklins, Rasma. 2007. Sistem me je naterao, Korupcija u postkomunistikim
drutvima, Beograd: OEBS, Misija u Srbiji.
Kasapovi Mirjana. 2000. Demokratska konsolidacija i izborna politika u
Hrvatskoj 1990-2000, U: Hrvatska politika 1990-2000, Ur. Mirjana Kasapovi,
Zagreb: Fakultet politikih znanosti Sveuilita u Zagrebu.
Kasapovi, Mirjana and Zakoek, Nenad. 1994. Election and Emerging Party
System in Post-Socialist Croatia, Prepared for the XVI IPSA World Congress,
August 21-25, Berlin, Germany.
Kasapovi, Mirjana. 1994. Politike stranke i stranaki sustav u Hrvatskoj,
Politika misao, 1: 171-188.
Kasapovi, Mirjana. 2003. Izborni leksikon, Zagreb: Politika kultura.
Katz, Richard 1980. A Theory of Parties and Electoral Systems, Baltimore:
The John Hopkins University Press.
Katz, Richard and Mair, Peter. 1995. Changing Models of Party Organization
and Party Democracy- The Emergence of Cartel Party, Party Politics, 1: 5-28.
Katz, Richard and Mair, Peter. 2002. The Ascedancy of the Party in Public
Office: Party Organizational Change in Twentieth-Century Democracies, In:
Political Parties, Old Concept and New Challenges, Eds. Richard Gunther, Jose
Ramon Montero and Juan Linz, Oxford: Oxford University Press.
Katz, Richard. 2002. The Internal Life Of Parties, In: Political Parties in
the New Europe, Political and Analitical Challanges, Eds. Kurt Richard Luther
and Ferdinad Mler-Rommel, Oxford: Oxford University Press.
Key V.O. 1955. A Theory of Critical Elections, Journal of Politics, 1:
1-18.
Key, V.O. 1967. Politics, Parties and Pressure Groups, New York: Thomas
Y. Crowell Company.
Key, V.O. Politics, 1964. Parties and Pressure Groups (Third Printing), New
York: Thomas Crowell Company.
King Anthony. 1969. Political Parties in Western Democracies, Polity, 2:
102-124.
316
Kirchheimer, Otto. 1966. The Transformation of the Western European Party

Systems, In: Political Parties and Political Development, Eds. Joseph Pallombara
and Myron Weiner, Princeton, New Jersy: Princeton University Press.
Kitschelt, Herbert, Dimitrov, Dimitar and Kanev, Assen. 1995. The Structuring
of the Vote in Post-Communist Systems: The Bulgarian Example, European Journal
of Political Research, 27: 143-159.
Kitschelt, Herbert, Zdenka Mansfeldova, Radoslaw Markowski, and Gbor
Tka. 2000. Post-Communist Party System, Competition, Representation and
Inter-Party Cooperation, Cambridge: Cambrige University Press.
Kitschelt, Herbert. 1992. The Formation of Party Systems in East Central
Europe, Politics and Society, 1: 29-50.
Kitschelt, Herbert. 1995. Charismatic, Clientelistic and Programatic
Parties, Accounting for Different Pattern of Party Formation in Newly Founded
Democracies, Paper Prepared for the Third Annual Conference on the: Individual
versus State, Political Represenation, Party nad Parliamentary Democracy, Budapest,
16-17 June 1995.
Kitschelt, Herbert. 2001. Divergent Path of Postcommunist Democracies,
Klingeman, Hans-Dieter. 1996. Proces nastajanja kompetitivnih partijskih
sistema u Istonoj Evropi, U: Postkomunizam i vlast. Priredili: Vuina Vasovi i
Vojislav Stanovi, Beograd: Jugoslovensko udruenje za politike nauke i Fakultet
politikih nauka.
Komi, Jovan i ost. 2003. Istorijsko-etniki rascepi i politika pregrupisavanja
u Srbiji, U: Osnovne linije partijskih podela i mogui pravci politikog pregrupisavanja
u Srbiji, Beograd: Friedrich Ebert Stiftung i Institut drutvenih nauka.
Komi, Jovan. 2002. Programska evolucija partija, U: Partijska scena Srbije
posle 5. oktobra 2000, Red. Vladimir Goati, Beograd: Friedrich Ebert Stiftung i
Institut drutvenih nauka.
Kostelecky, Tomas. 1999. Postcommunist Party Development in Czech
Republic, Slovakia, Poland and Hungaria: Is There Any Logic? (forthcoming).
Kotunica, Vojislav i avoki, Kosta. 1983. Stranaki pluralizam ili monizam.
Drutveni pokreti i politiki sistem u Jugoslaviji 1944-1949, Beograd: Beogradski
univerzitet, Institut drutvenih nauka.
Kregar, Josip. 2001. Finansing on Political Parties, Paper Presented at the
the Conference on Party Funding and Finance in Central And Eastern Europe,
Open Society Institute/COLPI, 2-3 November 2001.
Kuki, Slavo. 2006. Osobenosti politikog organiziranja u Bosni i Hercegovini,
U: Politike stranke i birai u dravama bive Jugoslavije, Ur. Zoran Lutovac, Beograd:
Fridrich Ebert Stiftung i Institut drutvenih nauka.
Laakso, Markku and Taagapera, Rein. 1979. Efective Number of Parties, a
317
Measure with Application to West Europa, Comparative Political Studies, 1: 3-27.
LaPalombara, Joseph and Weiner, Myron. 1966. Conclusion, In Political Partes
and Political Development, Eds. Josph La Palombara and Myron Weiner, Princeton:
Lasswell, Harold and Kaplan, Abraham. 1950. Power and Society, Yale: Yale
University Press.
Lavau, Georges. 1953. Partis politiques et realite sociale, Contribution a une
atude realiste des partis politiques, Paris: Armand Coline.
Laver, Michael and Schonfeld, Norman. 1990. Multiparty Government, The
Politics of Coalition in Europe, Oxford: Oxford University Press.
Laver, Michael. 1986. Between Theoretical Elegance and Political Reality:
Deductive Models and Cabinet Coalition in Western Europe, In: Coalitional Behavior
in Theory and Practice, An Introductive Model For Western Europe, Ed. Geoffrey
Pridham, Cambridge: Cambridge University Press.
Lawson, Kay and Merkl, Peter. 1988. Alternative Organizations: Environmental,
Supplementary, Comunitarian, and Antiauthoritarian, In: When Parties Fail, Emerging
Alternative Organizations, Eds. Kay Lawson and Peter Merkl, Princeton: Princeton
University Press.
Lazarsfeld, Paul, Berelson, Bernard, Gaudet, Hazel. 1944. The Peoples Choice,
How the Voters Makes his Mind in a Presidential Campaign, New York: Columbia
University Press.
Leiserson, Avery. 1971. Elections, Groups, and Parties: the Representation of
Political Interests, In: Government and Politics (Second Edition), John Wahlke and
Alex Dragnich, New York: Random House.
Leiserson, Michael. 1968. Faction and Coalitions in One-Party Japan: An
Interpretation Based on the Theory of Games, American Political Science Review,
Vol. 62, No 3: 770-787.
Lewis, Paul. 1996. Introduction and Theoretical Overview, In: Party Structure
and Organization in East-Central Europe, Ed. Paul Lewis, Cheltenham and Brookfield:
Edward Elgar.
Lijphard, Arend. 1981. Introduction: Ideological, Programatic and Pragmatic
Parties, In: Democracy at the Pools, A Comparative Study of Competitive National
Elections, Eds. David Butler, Harward Penniman and Austin Ranney, Washington
and London: American Enterprise Institut fo Public Research.
Lijphart, Arend. 1984. Democracies, Pattern of Majoritarian and Consensus
Government in Twenty-One Coutries, New Hawen: Yale University Press.
Lijphart, Arendt. 1991. Presidentialism and Majoritarian Democracy,Theoretical
Observation, In: Democracy and Political Transformation, Ed. Georgy Szoboszlai,
Budapest: Hungarian Political Science Association.
Lijphart, Arendt. 2003. Modeli demokratije, Podgorica: Slubeni list SCG,
CID.
318
Linc, Huan i Stepan, Alfred. 1998. Demokratska tranzicija i konsolidacija,

Beograd: Filip Vinji.
Linz, Juan. 1978. Crisis, Breakdown and Reequilibration, In: The Breakdown
od Democratic Regime, Ed. Juan Linz and Alfred Stepan, Baltimor: John Hopkins
University Press.
Linz, Juan. 2002. Parties in Contemporary Democracies: Problems and
Paradoxes, In: Political Parties, Old Concept and New Challenges, Eds. Richard
Gunther, Jose Ramon Montero and Juan Linz, Oxford: Oxford University Press.
Linz, Juan and Stepan, Alfred. 1992. Political Identities and Electoral
Sequences: Spain, the Soviet Union and Yugoslavia, Deddalus, 121: 123-139.
Lipset, Seymon, Martin. 2001. The Americanization of the European Left,
Baltimor: John Hopkins University
Lipset, Seymor Martin. 1969. Politiki ovek, Beograd: Rad.
Lipset, Seymor, Martin and Rokkan, Stein. 1967. Cleavage Structure, Party
Systems and Voter Alignments: An Introduction, In: Party Systems and Voter
Alignments Cross-National Perspectives, New York: The Free Press.
Lipset, Seymor, Martin. 1962. Introduction, In: Political Parties, Michels,
Robert, New York: Collier Books.
Lipson, Leslie. 1954. The Great Issues of Politics, Prentice-Hall: Englewood
Cliffs.
Loosepnore, John and Hanby, Victor. 1971. The Theoretical Limits of
Maximum Distortion: Some Analitic Expression for Electoral System, British
Journal of Political Science, 1: 467-477.
Lowell, Lorense. 1896. Governments and Parties in Continental Europe,
New York: The Free Press.
Luebbert, Gregory. 1986. Comparative Democracy: Policy Making and
Governing Coalition in Europe and Israel, New York: Columbia University
Press.
Luki, Radomir. 1966. Politike stranke, Beograd: Narodna knjiga.
Luther, Kurt and Mller Romell. 2002. Introduction, In: Political Parties
in the New Europe, Political and Analitycal Challenges, Eds: Kurt Luther and
Ferdinand Mler-Romel, Oxford: Oxford University Press.
Lutovac, Zoran. 1997. Politiko angaovanje kosovskih Albanaca, U:
Partijski mozaik Srbije 1990-1996, Priredio: Vladimir Goati, Beograd: Beogradski
krug i AKAPIT.
Macpherson, C.B. 1962. Democracy in Albert: Social Credit and Party
System (Second Edition) Toronto: University of Toronto Press.
Mainwaring, Scott. 1998. Party Systems in the Third Wave, Journal of
Democracy, 3: 67-82.
Mair, Peter. 1990. Introduction, In: The West European Party System, Ed.
319
Peter Mair, Oxford: Oxford University Press.
Mair, Peter. 1997. Party System Change, Approaches and Interpretations,
Oxford: Clarendon Press.
Marsh, David and Stoker, Gerry. 2005. Uvod, U: Teorije i metode politike
znanosti, Red. David Marsh i Gerry Stoker, Zagreb: Fakultet politike znanosti.
May, John. 1973. Opinion Structure of Political Parties: The Special Law
of Curvilinear Disparity, Political Studies, 21: 135-151.
McFaul, Michel. 1994. Russias Emerging Political Parties, Journal of
Democracy, 1: 25-41.
McKenzie, Robert. 1955. Power in British Parties, British Journal of
Sociology, 2: 123-132.
McKenzie, Robert. 1963. British Political Parties, London: Mercury
Books.
McKenzie, Robert. 1964. British Political Parties (Second Revisited Edition),
London: Mercury Book.
Medison, James. 1981. Priroda i uzroci stranarstva, U: Federalistiki
spisi, Red. Vojislav Stanovi, Beograd: Radnika tampa.
Mellors, Colin and Brearey, Patricia. 1986. Multy-Dimensional Approaches to
the Study of Local Coalitions: Some Cross-National Comparisons, In: Coalitional
Behavior in Theory and Practice An Introductive Model For Western Europe, Ed.
Geoffrey Pridham, Cambridge: Cambridge University Press.
Mny, Ives. 1992. La Corruption de la Rpublique, Paris: Fayard.
Merkl, Peter. 1980. Introduction, In: Western European Party System,
Trend and Prospects, Ed. Peter Merkl, London: The Free Press.
Merkl, Peter. 1980. The Sociology of European Parties: Members, Voters,
and Social Groups, In: Western European Party System, Trend and Prospects,
Ed. Peter Merkl, London: The Free Press.
Merriam, Charles and Gosnell, Harold. 1949. American Party System, (4th
ed), New York: The MacMillan Company.
Merriam, Charles. 1923. The American Party System. New York:
MacMillan.
Merton, Robert. 1965. Elements de theorie et de metodes de sociologie,
Paris: Gallimard.
Meynaud, Jean. 1958. Les groupes de pression en France. Paris: Armand
Coline.
Meynaud, Jean. 1965. Les parties politiques en France. Paris: Armand
Coline.
Meynaud, Jean. 1965. Les parties politiques en Italie, Paris: Press universitaires
de France.
Michels, Robert. 1962. Political Parties, A Sociological Studie of the
Oligarchical Tendencies of Modern Democracy, New York: Collier Book.
320
Mihailovi, Sreko, Stojiljkovi, Zoran i Gradimir, Ivani. 2003. Sindikati u

promenama, promene u sindikatima, Sindikalni barometar 3, Beograd: Ujedinjeni
granski sindikat Nezavisnost.
Mihailovi, Sreko i ost. 2005. Politike podele u Srbiji-pet godina posle,
Beograd: CESID.
Mihailovi, Sreko, Vasovi, Mirjana, Stojiljkovi, Zoran, Gredelj, Stjepan i
Nikoli, Milan, Mirjana i ost. 2003. Veliko zamajavanje naroda se nastavlja, Beograd:
Centar za prouavanje alternativa.
Mihailovi, Sreko. 1995. Odnos prema demokratiji u istraivanjima javnog
mnenja, Socioloki pregled (XXIX), 1: 85-97.
Mihailovi, Sreko. 1998. Odnos graana i politikih stranaka, privid
posredovanja, Neobjavljeni rukopis.
Mihailovi, Sreko. 2003. Aktivizam u lokalnoj zajednici, Beograd: CESID
(mimeo).
Mihailovi, Sreko. 2005. Samoidentifikacija u politikom prostoru
(rukopis)
Milibrath, Lester 1965. Political Participation, Chicago: Rand McNally.
Mitev, Petar, Emil. 1991. From Communism to Democracy, The New
Elites in the Contex of the Social Changes, Paper Presented in International
Conference: New Elites, Social Stratification and Social Mobility in the Course
of Antinomenclatura Revolution, American University, Blagoevgrad.
Misztal, Barbara. 1992. Must Eastern Europe Follow Latin American Way,
Archives europeennes de sociologie, 1: 151-183.
Montero, Ramon Jose and Gunther, Richard. 2002. Introduction: Reviewing
and Reassessing Parties, In: Political Parties, Old Concept and New Challenges,
Eds. Richard Gunther, Jose Ramon Montero and Juan Linz, Oxford: Oxford
University Press.
Montesquieu, Charles-Luis de Secondat, Baron de. 1961, De l esprit de
lois, Paris: Garnier Freres.
Morlino, Leonardo. 1986. Consolidamento democratico: definizione e
modeli, Rivista Italiana di scienza politica, 16: 197-238.
Morlino, Leonardo. 1996. Crisis of Parties and Change Of Party System
in Italy, Party Politics, 2, 1; 5-30
Mungiu-Pippidi, Alina. 2005. Fighting Political Corruption in Postcommunist
Europe, In: A Quest for Political Integrity, Bucuresti: Polirom.
Nassmacher, Karl-Heinz. 2001. Monitoring, Contol and Enforcement
of Political Finance Regulation, In: Foundations for Democracy, Approaches in
Comparative Political Finance, Ed. Karl-Heinz Nassmacher, Baden-Baden and
Washington: Nomos Verlagsgesellschaft.
Nassmacher, Karl-Heinz. 2001a. Comparative Political Finance in Established
Democracy - Introduction, In: Foundations for Democracy, Approaches in
321
Comparative Political Finance, Ed. Karl-Heinz Nassmacher, Baden-Baden and
Nassmacher, Karl-Heinz. 1992. Comparing Party and Campaign Finance
in Western Democracies, In: Campaign and Party Finance in North America and
Western Europe, Boulder, San Francisco and Oxford: Westview Press.
Nassmacher, Karl-Heinz. 2003. Introduction: Political Parties, Funding
and Democracy, In: Funding Parties and Election Campaigns: A Handbook, Eds.
Karl-Heinz Nassmacher and Daniel Zovatto, London: Paperback.
Nassmacher, Karl-Heinz. 2003a. Introduction: Political Parties, Funding
and Democracy, In: Funding of Political Parties and Election Campaigns, Ed.
Reginald Austin and Maja Tjernstrm, Stockholm: IDEA.
Neumann, Sigmund. 1956. Toward a Comparative Study of Political
Parties, In: Modern Political Parties, Ed. Sigmund Neumann, Chicago: University
of Chicago Press.
Neumann, Sigmund. 1956. Modern Political Parties, Approaches to
Comparative Politics, Ed. Sigmund Neumann, Chicago: Chicago University
Press.
Neumann, Sigmund. 1963. The Democratic Decalog, Changes in Society
and Their Impact on the State, In: Democracy in Changing Society, Ed. Henry
Ehrmann, Bombay: Varliks Feller and Simons.
Newell, James. 2000, Party Finance and Political Corruption, In: Party
Finance and Political Corruption, Houndmilles, Basingstoke, Hamshire and
London: Macmillan Press.
Nohlen, Dieter. 1992. Izborno pravo i stranaki sustav, Zagreb: kolska
knjiga.
Offe, Claus, 1991. Capitalism by Democratic Theory Facing the Tripple
Transition in East-Central Europe, Social Research, 58 (4), 865-892.
Olson, Manscur. 1971, The Logic of Collective Action, Public Goods and
the Theory of Groups, Cambridge: Harvard University Press.
Ostrogorski, Moisei. 1902. La democratie et organisation des partis politiques,
Paris: Calmann-Levy
Panebianco, Angelo. 1988. Political Parties: Organization and Power,
Cambridge: Cambridge University Press.
Panebianco, Angelo. 1988a. The Italian Radicals: New Wine in an Old
Bottle, In: When Parties Fail, Emerging Alternative Organizations, Eds. Kay
Lawson and Peter Merkl, Princeton: Princeton University Press.
Panti, Dragomir. 2003, Kulturno vrednosni rascepi kao determinante
partijskog pregrupisavanja u Srbiji, U: Jovan Komi i ost. Osnovne linije partijskih
podela i mogui pravci politikog pregrupisavanja u Srbiji, Beograd: Friedrich Ebert
Stiftung i Institut drutvenih nauka.
Panti, Dragomir. 1994. Voters Value Orientations in Serbia, In: Challenges
322
of Parliamentarism, The Case of Serbia in Early Nineties, Ed. Vladimir Goati,

Belgrade: Institute of Social Sciences.
Panti, Dragomir. 2002. Vrednosti biraa pre i posle demokratskog preokreta
2000. godine, U: Partijska scena Srbije posle 5. oktobra 2000, Red. Vladimir Goati,
Beograd: Friedrich Ebert Stiftung i Institut drutvenih nauka.
Pasqino, Gianfranco. 1990. Party Elites and Democratic Consolidation,
Cross-National Comparison of Southern European Experience, In: Securing
Democracy, Political Parties and Democratic Consolidation, Ed. Geoffrey Pridham,
London: Routledge.
Pasquino, Gianfranco. 2001. The New Campaign Politics in Southern
Europe, In: Parties, Politics and Democracy in the New Southern Europe, Eds.
Nikiforos Diamadouros and Richard Gunther, Baltimor and London: The John
Hopkins University.
Pateman, Carole. 1970. Participation and Direct Democracy, Cambridge:
Pavievi, Veselin i Darmanovi, Sran. 2000. Javno mnenje Crne Gore,
Izvetaj br. 1, Podgorica: CEDEM.
Pavievi, Veselin i Goati, Vladimir. 2002. Reforma izbornog sistema Crne
Gore, Podgorica: Akcija (mrea nevladinih organizacija).
Pavievi, Veselin. 1997. Izborni sistem i izbori u Crnoj Gori 1990-1996.
Podgorica: Fond za otvoreno drutvo.
Pedersen, Morgens. 1990. Electoral Volatility in Western Europe, 1948-1977,
In: The West European Party System, Ed. Peter Mair, Oxford: Oxford University
Press.
Pederson, Morgens. 1988. The Defeat of All Parties: The Danish Folketing
Elections 1973, In: When Parties Fail, Emerging Alternative Organizations, Eds.
Kay Lawson and Peter Merkl, Princeton: Princeton University Press.
Pentus, Keit. 2001. Party Funding in Estonia, Paper Presented at the the
Conference on Party Funding and Finance in Central And Eastern Europe, Open
Society Institute/COLPI, 2-3 November 2001.
Pinto-Duschinski, Michael. 2002. Financing Politics: A Global View,
Journal of Democracy, Vo1. 3, No 4 (Oktober): 69-86.
Pinto-Duschinski, Michael. 1972. Power in Conservative Party, Political
Studies, 1-31-57.
Pinto-Duschinski, Michael. 2002. Financing Politics: A Global View,
Paper Presented at the Conference of Party Funding and Finance in Central and
Eastern Europe, Madrid.
Pizzorno, Alessandro. 1990. Parties in Pluralism, In: The West European
Party System, Ed. Peter Mair, Oxford: Oxford University Press.
Popa, Cosmin. 2004. Political Parties in Romania: Between Tradition and
Reform 2000-2004, Paper Presented in International Conference: Political Parties
323
and the Consolidation of Democracy in South Eastern Europe, Sofia, 5-7 July
2004, Fridrich Ebert-Stiftung, Institut for Political and Legal Studies.
Posada-Carbo, Eduardo. 1996. Latin America, Regional Overview, London:
The Economist Intelligence Unit.
Prelot, Marcel. 1973. Sociologie politique, Paris: Dalloz.
Pridham, Geoffrey. 1986a. Italys Party Democrarcy and Coalitional
Behavior: A Case Study in Multy-Dimensionality. In: Coalitional Behavior in
Theory and Practice An Introductive Model For Western Europe, Ed. Geoffrey
Pridham, Cambridge: Cambridge University Press.
Pridham, Geoffrey and Lewis, Paul. 1996. Introduction: Stabilizing Fragile
Democracies and Party System Development, In: Stabilizing Fragile Democracies,
Comparing New Party Systems in Southern and Eastern Europe, Eds. Geoffrey
Pridham and Paul Luis, London and New York: Routledge.
Pridham, Geoffrey. 1986. An Inductive Framework for Coalitional Behavior:
Political Parties in Multy-Dimensional Perspective in Western Europe, In:
Coalitional Behavior in Theory and Practice An Introductive Model For Western
Europe, Ed. Geoffrey Pridham, Cambridge: Cambridge University Press.
Puhle, Hans-Jrgen. 2001. Mobilizers and Late Modernizers, Socialist
Parties in the New Southern Europe, In: Parties, Politics and Democracy in
the New Southern Europe, Eds. Nikiforos Diamadouros and Richard Gunther,
Baltimor and London: The John Hopkins University.
Puhle, Hans-Jurgen. 2002. Still the Age of Cattch-allism? Volkspartein and
Partaienstaat in Crisis and Re-equilibration, In: Political Parties, Old Concept
and New Challenges, Eds. Richard Gunther, Jose Ramon Montero and Juan Linz,
Pusi, Eugen. 1989. Drutvena regulacija, Zagreb: kolska knjiga.
Radovi, Zorica. 1996. Novac u politici kao demokratsko pitanje, Strani
pravni ivot, 1-3: 83-91.
Rae, Douglas, Taylor, Michel. 1970, The Analysis of Political Cleavages,
New York: Yale University Press.
Rae, Douglas. 1967. The Political Consequences of Electoral Laws, New
Haven and London: Yale University Press.
Ramon-Montero, Jose and Gunther, Richard. 2002. Introduction: Reviewing
and Reassessing Parties, In: Political Parties, Old Concept and New Challenges,
Eds. Richard Gunther, Jose Ramn and Juan Linz, Oxford: Oxford University
Press.
Ranney, Alan and Kendall, William. 1956. Democracy and American Party
System, New York: Harcourt, Brace.
Rassmunsen, Jorgen. 1969. The Process of Politics, A Comparative Approach,
New York: Atherton Press.
Riker, William. 1962. The Theory of Political Coalitions, New Haven and
324
London: Yale University Press.

Riker, William. 1986. Duvergers Law Revisited, In: Electoral Laws and
Their Political Consequences, Eds. Bernard Grofman and Arendt Lijphardt, New
York: Agaton Press.
Rokeach, Milton. 1973. The Nature of Values, New York: The Free Press.
Roper, Steven. 2001. Campaign Finance in South-East Europe: The Case
of Romania, Paper Presented at the Conference on Party Funding and Finance
in Central and Eastern Europe, Open Society Institute/COLPI, 22 November
2001.
Rose, Richard and Mackie, Thomas. 1988. Do Parties Persist or Fail? The
Big Trade-off Facing Organizations, In: When Parties Fail, Emerging Alternative
Organizations, Eds. Kay Lawson and Peter Merkl, Princeton: Princeton University
Press.
Rose, Richard and Urwin, Derek. 1990. Persistence and Change in Western
Party Systems 1945-1969, In: The West European Party System, Ed. Peter Mair,
Rose, Richard. 1965. Politics in England, London: Faber and Faber.
Rose, Richard. 1974. The Problem of Party Government, London:
Macmillan.
Rose, Richard. 1983. Opinion Polls as Feedback Mechanisms: from Cavalry
Charge to Electronic Warfare, Glasgow, University of Strathclide.
Rose, Richard. 1993. Election and Electoral Systems; Choices and
Alternatives, In: Democracy and Election, Eds. Vernon Bogdanor and David
Butler, Cambridge: Cambridge University Press.
Rose, Richard. 1994, Mobilizing, Demobilied Voters in Post-Communist
Societies, Party Politics, 2/3: 549-563.
Roskin, Michael. 1993. The Emerging Party Systems of Central and Eastern
Europe, East European Quarterly, XXVII, N. 1: 47-63.
Ross-Taylor. Lily. 1977. La politique de partis politiques a Rome de Cesar,
Paris: Francois Maspero.
Ruso, an-ak. 1982. Drutveni ugovor ili princip politikog prava, Beograd:
tamparija S. Horovica.
Russell, Dalton, McAllister, Ian and Wattenberg, Martin, 2002, The
Consequences of Partisan Dealignment, In: Parties without Partisan in Advanced
Industrial Democracies, Eds. Russell Dalton and Martin Wattenberg, London:
Seurin, Jean-Louis. 1953. La structure interne des parties politiques amricaines,
Paris: Armande Coline.
Saalfeld, Thomas. 2000. Court and Parties: Evolution and Problem of Political
Funding in Germany, In: Party Finance and Political Corruption, Houndmilles,
Basingstoke, Hamshire and London: Macmillan Press.
325
Saffu, Yaw. 2003. The Funding of Political Parties and Elections Campaigns
in Africa, In: Funding of Political Parties and Election Campaigns, Ed. Reginald
Austin and Maja Tjernstrom, Stockholm: IDEA.
Sakwa, Richard. 2000. Russia: from Corrupt System to a System with
Corruption, In: Party Finance and Political Corruption, Houndmilles, Basingstoke,
Hamshire and London: Macmillan Press.
Sartori, ovani. 2003, Uporedni ustavni inenjering, Strukture, podsticaji,
ishodi, Beograd: Filip Vinji.
Sartori, Giovani. 2001. Demokratija, ta je to, Podgorica: CID.
Sartori, Giovanni. 1976. Party and Party Systems, A Framework for Analysis,
Volume I, Cambridge: Cambridge University Press.
Sartori, Giovanni. 1990. Structuring the Party System, In: The West
European Party System, Ed. Peter Mair, Oxford: Oxford University Press.
Sartori, Giovanni. 1991. Repencer la democratie: mauvais regime et mauvais
politiques, Revue internationale de sciences sociales, 129: 465-481.
Sartori, Giovanni. 1998, Elections et parties, In: Dmocratie, Eds. Robert
Darton et Olivier Duhamel, Paris: Editons Rocher.
Scarow, Susan, Webb, Paul and Farrell, David. 2002. From Social Integration
to Electoral Contestation: The Changing Distribution of Power within Political
Party, In: Parties without Partisan in Advanced Industrial Democracies, Eds.
Russell Dalton and Martin Wattenberg, London: Oxford University Press.
Scarrrow, Susan, Webb, Paul, and Farrell, David. 2000, From Social Integration
to Electoral Contest, The Changing Distribution of Power within Political Parties,
In: Parties without Partisans, Polical Change in Advanced Industrial Democracies,
Schattschneider, E.E. 1960. The Semi-Sovereign People, A Realist View of
Democracy, New York: Holt, Reinhart and Winston.
Schlesinger, Arthur. 1976. The Cycles of American History, Princeton:
Schlesinger, Joseph. 1965. Political Parties Organization, In: Handbook
of Oranizations, Ed. James March, Chicago: Rand McNally.
Schlesinger, Joseph. 1967. Political Careers and the Party Leadership, In:
Political Leadership in Industrialized Societies, Studies in Comparative Analysis,
Ed. Lewis Edinger, New York, London, Sydney: John Wiley and Sons Inc.
Schmitter, Philippe. 1986. An Introduction to Southern European Transition
from Authoritarian Rule: Italy, Greece, Portugal and Turkey, In: Transition
to Authoritarian Rule, Southern Europe, Eds. Guillermo ODonnell, Philippe
Schmitter and Laurence Whitehead, Baltimor and London: The John Hopkins
University Press.
Schmitter, Philippe. 2001. Parties Are Not What They Once Were, In:
Political Parties and Democracy, Eds. Larry Diamond an Richard Gunther, Baltimor
326
and London: The John Hopkins University Press.

Schonfeld, William. 1980. La stabilit des dirigeants des parties politiques; la
thorie de l oligarchie de Robert Michels, Revue francaise des sciences politiques,
4: 846-874.
Seiler, Daniel. Les parties politiqe en Europe, (deuxieme edition), Paris:
PUF. 1982.
Seligman, Lester. 1967. Political Parties and the Recruitment of Politica
Leaders, In: Political Leadership in Industrialized Societies, Studies in Comparative
Analysis, Ed. Lewis Edinger, New York, London and Sydney: John Wiley and
Sons Inc.
Selznick, Peter. 1957, Leadership in Administration, New York: Harper
and Row.
Sforza, Serenella. 2002. Party Organization and Party Performace: The Case
of the Socialist Party, In: Political Parties, Old Concept and New Challenges,
Eds. Richard Gunther, Jose Ramon Montero and Juan Linz, Oxford: Oxford
University Press.
Siaroff, Allan. 2000. Comparative European Party Systems, An Analysis of
Parliamentary Elections since 1945, New York and London: Garland Publishing,
Inc.
ibek, Ivan. 1998. Osnove politike psihologije, Zagreb, Politika kultura.
iljanovska-Davkova, Gordana. 2006. Makedonske partije kroz prizmu
ideologije, U: Politike stranke i birai u dravama bive Jugoslavije, Ur. Zoran
Lutovac, Beograd: Fridrich Ebert Stiftung i Institut drutvenih nauka.
iljanovska-Davkova, Gordana. 2005. Organizational Structure and Internal
Democracy in Republic of Macedonia, Paper Presented at International Conference:
Organizational Structures and Internal Democracy in South Eastern Europe, Sofia,
26.-27. May 2005.
Simmel, Georg. 1955. Conflict (trans. Kurt H. Wolf ), Glencoe: The Free
Press.
Slavujevi, Zoran. 2002. Partijska identifikacija graana pre i posle izbora
2000, U: Partijska scena Srbije posle 5. oktobra 2000, Red. Vladimir Goati, Beograd:
Friedrich Ebert Stiftung i Institut drutvenih nauka.
Slavujevi, Zoran. 1997. Kriza poverenja u institucije sistema, U: Izmeu
osporavanja i podrke, Javno mnenje o legitimitetu tree Jugoslavije, Red. Sreko
Mihailovi, Beograd: Friedrich Ebert Stiftung i Institut drutvenih nauka.
Sobolevski, Marek. 1968. Electors and Representatives: A Contribution to
the Theory of Representation, In: Representation, Eds. Roland Pennok and John
Chapman, New York: Atherton Press.
Spreafico, Aldo e Cassola, Fabio. 1970. Correnti di partito e processi di
identificatione, Il Politico, 4: 16-41.
Stokes, Donald. Political Parties in the Normative Theory of Representation,
327
In: Representation, Eds. Ronald Pennock and John Chapman, New York: Atherton
Press.
Strmiska, Maximilin. 2001. Challenges of Consolidation and the PostCommunist Party Systems, Collection of Essay, Brno: Masarik University.
Strm, Kaare, 1990. A Behavioral Theory of Competitive Political Parties,
American Journal of Political Sciences, 34: 565-598.
Strm, Kaare. 2000. Parties at the Core of Government, In: Parties without
Partisans, Polical Change in Advanced Industrial Democracies, Eds. Russell Dalton
and Martin Wattenberg, London: Oxford University Press.
Strm, Kaare. 2002. Parties at the Core of Governement, In: Parties without
Partisans, Cambridge: Cambridge University Press.
umpeter, Josef. 1960. Kapitalizam, socijalizam i demokratija, Beograd:
Kultura.
Taagapera, Rein and Shugart, Soberg Matthew. 1989. Seats and Votes, The
Effect and Determinants of Electoral System, New Haven and London: Yale
University Presse.
Taras, Ray. 1993. Leadership and Executives, In: Developments in EastEuropean Politics, Eds. Stephen White, Judy Batt and Paul Lewis, Lonon:
Macmillan.
Thies, Michael. 2000. On the Primacy of Party in Government: Why
Legislative Parties Can Survive Party Decline in Electorate: In: Parties without
Partisans, Political Change in Advanced Industrial Democracies, Eds. Russell
Dalton and Martin Wattenberg, Oxford: Oxford University Press.
Thomson, Edvard. 1991. And ad Histories, In: Europe from Bellow, An
East-West Dialog, Ed. Mery Caldor, London: Verso.
Tiberj, Vincent. 2007. Le system partisan comme espace possible, Dans:
Partis politique et systme partisane en France, Dir. Florence Haegel, Paris: Presses
de la fondationa nationale des sciences politiques.
Tka, Gbor. 1995. Voting Behavior in 1990, In: The 1990. Election to
the Hungarian National Assembly: Analysis, Document and Data, Ed. Gbor
Tka, Berlin: Sigma.
Tka, Gbor. 1997. Political Parties and Democratic Consolidation in East
Central Europe, Glasgow: Centre for the Study of Public Policy, University of
Strathclude.
Toplak, Jurij. 2002. Party Funding in Slovenia (mimeo).
Torcal, Mariano, Gunther, Richard and Ramon-Montero, Jose. 2002. AntiParty Sentiments in Southern Europe, In: Political Parties, Old Concepts and
New Challenges, Eds. Richard Gunther, Jose Ramon-Montero and Juan Linz,
Tsebelis, Georges. 1994. Decision Making in Political Systems: Vetoplayer in
Presidentialism, Multi-Cameralism and Multipartism, British Journal of Political
328
Sciences, 3: 289-325.
Van Rumbeyke, Renaud. 1998. Trading in Influence and Illegal Financing
of Political Parties-General Report, Third European Conference of Specialized
Services in the Fight Against Corruption, Madrid (28-30 October).
Veber, Maks. 1976. Privreda i drutvo, knjiga I, Beograd: Prosveta.
Villarejo, Jimnez. 1998. Criminal Characterisation of the Illegal Financing
of Political Parties, Third European Conference of Specialised Services in th Fight
against Corruption, Madrid (28-30 October).
Volkens, Andrea and Klingemann, Hans Dieter. 2002. Parties, Ideologies and
Issues Stability, In: Political Parties in the New Europe, Political and Analitical
Challenges, Eds. Kurt Richard Luther and Ferdinand Mler-Rommel, Oxford:
Von Beyme, Klaus. 1985. Political Parties in Western Democracies, Aldershot:
Gower.
Von Beyme, Klaus. 2002. Transformacija politikih stranaka, Zagreb: Fakultet
politikih znanosti.
Von Neumann, John and Morgenstern, Oscar. 1964. Theory of Games and
Economic Behavior, New York: John Wiley and Sons.
Voslenski, Aleksandar. 1980. La Nomenclatura, les privilegie en URSS,
Paris: Belfont.
Vrcan, Sran. 2000. Izbori 1995. i 1997. Od vladavine uz fabricirani pristanak,
ka vladavini bez pristanka veine, U: Pakiranje vlasti, Analiza izbora 95. i 97, Ur.
Sran Vrcan i ost. Zagreb: Alinea.
Vujovi, Zlatko i Olivera Komar, 2006. Politike stranke u Crnoj Gori, U:
Politike stranke i birai u dravama bive Jugoslavije, Ur. Zoran Lutovac, Beograd:
Fridrich Ebert Stiftung i Institut drutvenih nauka.
Vujovi, Zlatko i ost. 2006. Status i finansiranje politikih partija u Crnoj
Gori, Podgorica: CEMI.
Vujovi, Zlatko i ost. 2007. Monitoring finansiranja izborne kampanje,
Podgorica: CEMI.
Vuleti, Davor. 2005. Organizational Structure and Internal Party Democracy
in Bosnia and Hercegovina, In: Organizational Structures and Internal Party
Democracy in South Eastern Europe, Ed. Georgi Karasimeonov, Beograd: Friedrich
Ebert Stiftung and IPLS.
Walecki, Marcin. 2001. Poland, Paper Presented at the Conference on Party
Funding and Finance in Central And Eastern Europe, Open Society Institute/
COLPI, 2-3 November 2001.
Walecki, Marcin. 2005. Money and Politics in Poland, Warszawa: Institute
of Public Affairs.
Walecki, Marcin. 2003, Money and Politics in Central and Eastern Europe,
In: Funding of Political Parties and Election Campaigns, Ed. Reginald Austin and
329
Maja Tjernstrm, Stockholm: IDEA.
Wallecki, Marcin. 2001a. Political Finance in Central and Eastern Europe,
In: Foundation for Democracy, Ed. Karl-Heinz Nassmacher, Baden-Baden and
Waller, Michael. 1994. Groups, Parties and Political Change in Eastern Europe
from 1977, In: Democratization i Eastern Europe, Domestic and International
Perspectives, Eds. Geoffrey Pridham and Paul Lewis, London and New York:
Routledge.
Waller, Michael. 1996. Party Inheritences and Party Identity, In: Stabilizing
Fragile Democracies, Eds. Geoffrey Pridham and Paul Lewis, London and New
York: Routledge.
Ware, Alan. 1996. Political Parties and Party Systems, Oxford: Oxford
University Press.
Wesolowski, Wlodzimierz. 1991. Poland Transition to Democracy: How
much Pluralism?, International Conference: Transition to Democracy in Central
East Europe, Subotica: Radniki univerzitet.
Wesolowski, Wlodzimierz. 1996. The Formation od Political Parties in
Post-Communist Poland, In: Stabilizing Fragile Democracies, Comparing New
Party Systems in Southern end Eastern Europe, Eds. Geoffrey Pridham and Paul
Lewis, London and New York: Routledge.
White, Stephen. 1993. Eastern Europe after Communism, In: Developments
Eastern Politics, Eds. Stephen White, Judy, Batt and Paul, Lewis, London:
Macmillan.
Williams, Rober. 2000, Aspect of Party Finance and Politicial Corruption,
In: Party Finance and Political Corruption, Ed. Robert Williams, Houndmilles,
Basingstoke, Hamshire and London: Macmillan Press.
Williams, Robert. 2000a. Conclusion, Problems and Prospect, In: Party
Finance and Political Corruption, Ed. Robert Williams, Houndmilles, Basingstoke,
Hamshire and London: Macmillan Press.
Willner, Ann and Willner, Dorothy. 1970. The Rise and Role of Charismatic
Leaders, In: Politics and Society, Studies in Comparative Political Sociology, Ed.
Eric Nordliner, Englewood Clifffs, New Jersey: Prentice Hall.
Wilson, Frank. 1980. Sources of Party Transformation: The Case of France,
In: Western European Party Systems, Ed. Peter Merkl, New York and London:
The Free Press, A Division of MacMillan Publishers and Collier MacMillan
Publishers.
Winczorek, Piotr. 1994. The Shaping of the Party System in Poland After
1989, In: Civil Society, Political Society, Democracy, Eds. Adolf Bibic and Gagy
Graziano, Ljubljana: Slovenian Political Science Organization.
Wolinetz, Steven, 1990. The Transformation of Western Party Systems,
In: The West European Party System, Ed. Peter Mair, Oxford: Oxford University
330
Press.
Wolinetz, Steven. 2002. Beyond the Catch-All Party: Approaches to the

Study of Parties and Party Organization i Contemporary Democracies, In: Political
Parties, Old Concept and New Challenges, Eds. Richard Gunther, Jose Ramon
Montero and Juan Linz, Oxford: Oxford University Press.
Zakoek, Nenad. 1998. Ideoloki rascjepi i stranake preferencije hrvatskih
biraa, U: Birai i demokracija, Kasapovi, Mirjana i ost., Zagreb: Alinea.
Zariski, Alen, Intra-Party Conflict in a Dominant Party: The Experience
of Italian Christian Democracy, The Journal of Politics, februar 1965, 3-34.
Zarka, Bernard. 1976. Ideologie et ethos de classe, Lhomme et la societe,
41-42: 112-131.
Zovatto, Danel. 2003. The Legal and Practical Characteristics of the
Funding of Political Parties and Elections Campaigne in Latin America, In:
Funding of Political Parties and Election Campaigns, Ed. Reginald Austin and
Maja Tjernstrm, Stockholm: IDEA.
Zovatto, Daniel. 2001. Comparative Study of Political Finance in Latin
America, In: Foundation for Democracy, Approaches to Political Finance, Ed.
Karl-Heinz Nassmacher, Baden-Baden: Nomos Verlagsgeselschaft.
Zuckerman, Alexandar. 1972. Social Structure and Political Competition
- the Italian Case, World Politics, 3: 424-438.
Zvonarevi, Mladen. 1976. Socijalna psihologija, Zagreb: kolska knjiga.
CIP -
,
329
329 (497.16)
,
Politike partije i partijski sistemi /
Vladimir Goati. - Podgorica : Centar za
monitoring - CEMI, 2007 (Podgorica : Studio
Mouse). - 350 str. ; 25 cm
Tira 500. - Bibliografija: str. 347 - 350
ISBN 978-86-85547-13-3
a) b)
COBISS.CG-ID 11953936

Vladimir Goati - Političke Partije I Partijski Sistemi

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Vladimir Goati - Političke Partije I Partijski Sistemi

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Prof.

POLITIKE PARTIJE I PARTIJSKI SISTEMI

Prof. dr Vladimir Goati

Politike partije i partijski sistemi

6.3. DVE STRATEGIJE......................................................................... 191

U znak seanja na rano preminulu

Politike partije i partijski sistemi

oznaio sintagmom trei talas demokratizacije. O njihovoj vanosti govori

Politike partije i partijski sistemi

obezbeuje sigurnost u izboru vlastitih i u proceni tuih pristupa, stanovita

Politike partije i partijski sistemi

zasniva na komparativnim empirijskim istraivanjima partijskih koalicija

Politike partije i partijski sistemi

koje ponekad nastaju kao prolog, a esto i kao epilog unutarpartijskih

1.1. UZROCI I USLOVI NASTANKA PARTIJA

Politike partije i partijski sistemi

Ekspanzija birakog prava i jaanje parlamenta, uz koje se odvija

Politike partije i partijski sistemi

snano utie na unutranje ustrojstvo partija. To Panebianco (1988, 50 ova

1.2. irenje partija

Politike partije i partijski sistemi

u Latinskoj Americi vremenski se poklapa sa oslobaanjem od kolonijalne

1.3. DEFINICIJA PARTIJA

Politike partije i partijski sistemi

na izbore i koja je u stanju da putem izbora (slobodnih ili neslobodnih)

1.3.1 Nazivi partija

Politike partije i partijski sistemi

eksternih uzroka, tako da akteulna ,kljuna pitanja ne korespondiraju sa

1.3.2 Organizacija partija

aktivnosti kao to su mobilisanje lanstva, formulisanje ciljeva, regulisanje

1.3.3. Tenja za vrenjem vlasti

Politike partije i partijski sistemi

Politike partije i partijski sistemi

ukljuujui Crnu Goru. U tim zemljama partije su ponekad irokogrude

1.3.4. Programska opredeljenja

Politike partije i partijski sistemi

programu V.G.) neodgovarajua ili ireleventna, ili koje je prisiljavaju na

Politike partije i partijski sistemi

Prvo, povezanost izmeu programskih ciljeva-vrednosti partije, sa jedne

Politike partije i partijski sistemi

1.3.4.2 ,,Ideoloke porodice

Politike partije i partijski sistemi

ikonografiji politikog prostora. Levica je u Francuskoj revoluciji oliavala

Zahtjev za potpunom i neogranienom

Insistiranje na nunosti konflikta interesa

Ekstremna mrnja prema svima

Stalna primjena kriterijuma interesa partije u

Politike partije i partijski sistemi

Vjerovanje da je cijela istorija istorija

Doivljaj svijeta kao carstva

Prezir prema istoj teorijskoj ili

Ideal beskonfliktnog, potpuno

Poetkom treeg milenijuma podela na levicu i desnicu je opstala,

Politike partije i partijski sistemi

konfliktnim domenima i predstavlja eho veine biraevih oseanja o znaajnim

U Crnoj Gori se u prvom kvadrantu (opet uslovno) nalaze SDP i DPS,

1.3.5 Interesna pristrasnost

Politike partije i partijski sistemi

lanova savremenih partija, zbog ega se prema Sartoriju (1990, 155) ne

1.4. ,,Lica partije

Politike partije i partijski sistemi

rukovodstva koje je teilo da nametne svoju volju poslanicima. Tu je tenju

1.5. Relevantne partije