DR Vukašin Pavlović Makijaveli Republikanizam I Tehnologija Vlasti

Prof.
dr Vukain Pavlovi
Univerzitet u Beogradu
Fakultet politikih nauka
UDC 321.01
929:14 Makijaveli N.
316.334.3
MAKIJAVELI: REPUBLIKANIZAM I TEHNOLOGIJA VLASTI

Saetak
Tekst se bavi doprinosom Makijavelija utemeljenju Politike sociologije. U prvom delu ukazuje se na specifinu drutvenu, kulturnu i intelektualnu situaciju
pozne Renesanse, doba u kome se pojavljuje Makijaveli. Zatim se razmatra
Makijavelijevo shvatanje politike i politikog ivota. Posle toga tekst ukazuje
na Makijavelijeva shvatanja o republici i slobodi. Potom sledi razmatranje o
Makijavelijevoj teoriji moi. Nakon razmatranja misterije drave ili politike
kao tehnologije vlasti, skree se panja na Makijavelijeva shvatanja prirode
oveka i ponaanja masa. U zakljunom delu ukazuje se na znaaj Makijavelija
za Politiku sociologiju. Glavna poenta teksta je, da je Makijaveli znaajniji kao
teoretiar republike i slobode, nego kao mislilac o politici kao tehnologiji vlasti.
Kljune rei: renesansa, politika mo, ljudska priroda, politiki ivot,
republika, sloboda, misterija drave, tehnologija vlasti.
Makijaveli i njegovo doba

Prvi zasadi politike sociologije idu u korak sa teorijskim utemeljenjem politike
nauke u modernom smislu te rei. Najraniji teorijski temelji politike sociologije poloeni
su u vreme pozne Renesanse (poetak esnaestog veka), kada dolazi do kopernikanskog
obrta u nainu miljenja o politici.
Za postavljanje tih prvih temelja zasluna su dva vrlo razliita mislioca, koji e do
danas obeleavati dva ekstremna pola u teorijskom miljenju o politici. Na jednoj strani
je Nikolo Makijaveli (Niccolo Machiavelli), koji e presudno uticati na shvatanje politike
kao tehnologije vlasti; a na drugoj - Tomas Mor (Thomas More), koji na politiku gleda
kao na viziju ili utopijsku projekciju zajednice.
esto se kae da se misao nekog autora moe najbolje razumeti ako se shvati duhovna situacija doba u kojem ivi i stvara. Uvaavanje istorijskog konteksta je u principu korektan stav, a njegova vrednost u punoj meri dolazi do izraaja u nastojanju da
se na pravi nain razumeju Makijaveli i njegovo delo. Pogotovu je to vano kada se ima
u vidu da je kasnija recepcija Makijavelijevog teorijskog stvaralatva bila usmerena prvenstveno na njegov spis Vladalac, dok je njegovo glavno, najambicioznije i najsveobuhvatnije delo Rasprava o prvoj dekadi Tita Livija, ostalo u senci poluzaborava. Razliita
46
Fakultet politikih nauka, Godinjak 2007
recepcija Makijavelijevih dela potvruje izreku da sudbina svake knjige prvenstveno

zavisi od naina shvatanja njenih italaca, a ne od namera i elja njenog autora.
Nikolo Makijaveli (Niccolo Machiavelli, 1469-1527) je imao sreu da pripada izuzetnom vremenu, kao to e i to vreme ostati markantno obeleeno, izmeu ostalog, i
njegovim delom i imenom.
Ovim ocenama Kasirer dodaje konstataciju da ,,uprkos veoma razliitim miljenjima o Makijaveliju i njegovom delu, postoji bar jedna taka o kojoj vlada potpuna saglasnost. Svi autori istiu da je Makijaveli ,,dete svoga vremena, da je tipian predstavnik
renesanse,, (Kasirer, 1972:146). Ako je to tako, pogledajmo najpre kakvo je to doba i koje
su mu glavne odlike.
Duhovna i kulturna situacija kraja XV i poetka XVI veka u tadanjoj razjedinjenoj Italiji moe se po mnogim karakteristikama uporediti jo samo sa zlatnim Periklovim
dobom stare Grke. Komparacija ta dva izuzetna perioda u razvitku nae zapadne civilizacije, pokazuje, uz odreene razlike, i neke krupne slinosti.
ini se da su sledea zajednika obeleja od posebnog znaaja:
Prvo, i u jednom i u drugom sluaju imamo drutvene i politike zajednice po meri
oveka i u karakteristinom obliku grada - drave. Starogrkom polisu odgovaraju italijanski gradovi republike, kontrolisani od kolektivnih tela, magistrata koji se nazivaju
sinjorije ili podestie.1
Druga, zajednika karakteristika je velika uloga i snaan polet kulture. Oba perioda e ostati upamena po izuzetnim dostignuima u umetnosti, s tim to u staroj Grkoj
dominira vajarstvo i arhitektura, a u italijanskim gradovima, uz vajarstvo i arhitekturu,
cveta uveno renesansno slikarstvo.
Tree, zajedniko obeleje odnosi se na oblik politike zajednice. Demokratiji starogrkog polisa odgovaraju republike ustanove italijanskih renesansnih gradova-dravica. Vrednosti politike slobode i participativnog graanstva mogli su se odravati kroz
izborni sistem republikanske vladavine (Skinner, 1993:122).
etvrto, i u polisu i u sinjoriji jedna od glavnih ekonomskih delatnosti je trgovina,
tj. onaj vid ekonomske aktivnosti koji podrazumeva razmenu, komunikaciju i otvorenost
prema drugima i svetu.
Peta, slina odlika je da, uz svu raznovrsnost i bogatstvo razliitih ideja, humanizam shvaen u najirem smislu, predstavlja opti duhovni okvir i jedne i druge epohe.
Uz navedene slinosti, postoje i uoljive razlike.
Prva razlika, koja odmah pada u oi, je injenica da Renesansa nema velike filozofe. Kao da novo doba u poetnom zamahu nema predaha za filozofske kontemplacije.
Sledea razlika odnosi se na privredni ivot. U ekonomskoj oblasti, pored trgovine
i brodogradnje koje imaju vanu ulogu i u staro-grkom i u italijanskom gradu-dravi,
u sinjorijama dolazi do uspona dve nove grane privreivanja koje e postati kljune za
novo doba na pomolu. To su industrija i bankarstvo. Prethodni krstaki pohodi dali su
1 Italijanska re podesta potie od rimskog potestas kojim se obeleava vrhovna vlast; a signoria ima
nekoliko znaenja: gospoda, gospodstvo ili gospotija, i predstavlja naziv za vladu ili kako se u Firenci i
Veneciji zvalo Veliko vee.
V. Pavlovi: Makijaveli: republikanizam i tehnologija vlasti
47
polet razvoju proizvodnih vetina, pa pored uspona brodogradnje dolazi do razvoja prvih
oblika industrije2 - pre svega industrije naoruanja, a povezano sa tim i rudarstva, i mnogih drugih privrednih grana. Trgovina svilom dovela je do razvoja tekstilne industrije,
pa je Firenca, uz Flandriju, delila celokupno trite finih tkanina. to se tie bankarstva
Firenca je bila ne samo najbogatiji grad Evrope toga doba, nego i sredite njenog bankarskog sistema, sa svojim bankarskim filijalama u Milanu, Napulju, Veneciji, enevi, Lionu,
Briu i Londonu. Novo bogatstvo to ga sa sobom donose ratnici, hodoasnici i trgovci iz
celog sveta, troi se i razmenjuje za usluge koje nude stanovnici italijanskih gradova.
Razvoj trgovine, bankarstva i industrije u gradovima stvara novu drutvenu klasu graanstvo ili buroaziju.3 Uspon gradova omoguava njihovo osamostaljivanje od feudalaca i crkve. Osnovu novog gradskog ivota predstavlja institucija optine, il comune. One
se uspostavljaju u periodu od 1080-tih do 1140-tih godina u dvadesetak najznaajnijih
gradova srednje i severne Italije. Drutvena i politika borba izmeu jakog narodnjakog
pokreta (popolo) i aristokratije (nobilita) karakterie itav dvanaesti i trinaesti vek, da bi se
taj sukob esto okonao u korist oligarhija i diktatura.4 U poetku je komuna zajednica
slobodnih graana, koje ujedinjuje zajedniki interes, suprotstavljen feudalnoj samovolji.
Svi stanovnici grada u toj ranoj fazi su jo jedinstveni i potpuno ravnopravno uestvuju
u voenju javnih poslova. Simbol tada razvijene lokalne samouprave je drvo bresta, koje
obino raste pred crkvom. Srednjevekovni gradski statuti se pojavljuju kao konstitucionalna i pravna osnova komunalne demokratije. Ali, kako primeuje D. Grubia, to zlatno
doba urbane demokratije traje vrlo kratko. Nastupa dejstvo centrifugalnih sila klasnih
podela pa zanatlije i trgovci ubrzo stvaraju svoje posebne cehove i bratstva. To je osnova za raanje korporativnog drutva u kome punopravni status graanina moe da ima
samo onaj ko pripada nekom cehu. Od toga nisu izuzeti ni najpoznatiji graani: u srednjevekovnoj Firenci slikar oto (Giotto) je dobio status graanina, ali tek kada je posle
mnogo peripetija postao lan ceha lekara i apotekara. Slino se namuio i Dante, najvei
pesnik toga doba (prema: Grubia, 1985: 13-15). O preovlaujuoj ulozi korporativne
oligarhije u renesansnim sinjorijama govori i podatak da je u godini pred obnavljanje republike nakon smrti Lorenca Velianstvenog (1492) od 90.000 stanovnika Firence samo
3.200 njih imalo status graanina ( Jovanovi, 1935:158; Plamenatz, 1963:10).
Humanizmu i obnovi republikanskih ideja u doba Renesanse snano je doprinelo
ponovno otkrie i prevoenje Aristotelovih dela. Ugledni firentinski humanista Leonardo
Bruni preveo je sa starogrkog na latinski najpre Aristitelovu Nikomahovu etiku (1416), a
neto kasnije i Politiku (1438). Smatra se da su renesansni gradovi u Severnoj Italiji bili povoljno tlo za republikanske ideje, zahvaljujui humanistima, koji su klasini srednjevekovni
pojam civitas zamenili idejom republike. Tome je najvie doprineo Bruni jer je Aristotelov
pojam politeia, oslanjajui se na Cicerona, preveo sa res publica.
2
Re koja u italijanskom od latinskog industria, znai vetinu i radinost.
Na italijanskom borghesia, jer dobija svoje ime po gradu kao mestu roenja.
4 Detaljnije o nastanku, usponu i kraju pokreta popolo i comune u knjizi Lauro Martines, Power & Imagination, Citiy-States in Renaissance Italy, 2002, London: Pimlico, str. 7-71 .
48
Na razvoj humanizma i humanistikih studija snano je uticalo i obnavljanje Platonove akademije (Accademicia platonica), koja je upostavljena 1455. godine u Firenci. Akademiju je pomagao Kozimo Medii (Cosimo Medici), osniva uticajne i bogate porodine dinastije Medii. Pod okriljem njegovog unuka, Lorenca Velianstvenog obnovljena
je tradicija simpoziuma koji su se odravali na dan Platonovog roenja i smrti, sedmog
novembra. Simpozijumi su se odravali u vili Karei (Careggi), domu porodice Medii, u
kojoj je pored mnotva renesansnih slika i skulptura bila i jedna od najbogatijih renesansnih biblioteka. Najpoznatiji lanovi Akademije bili su Marsilio di Fiino (Marsilio di
Ficino) i ovani Piko dela Mirandola (Giovanni Pico de la Mirandola).5
U italijsnakim gradovima-republikama, a Firenca je najbolji primer, postojala je realna drutvena tenja da se ouva sloboda naroda (libertas populi), nasuprot despotskoj vlasti
(tiranida). Srednjevekovni feudalni principi vlastelinstva i nasledne vladavine ustupili su
mesto magistratima (podesta i singnoria) kao javnim slubenicima komune, izabranim od
strane graana na odreeni period (Rubinstein, 1993: 4; Skinner, 1993: 121). Skiner tvrdi
da je ideologija samoupravnog republikanizma prvi put formulisana u Firenci poetkom
petnaestog veka. Upravo su tu humanisti zapoeli argumentaciju da se vrednosti politike
slobode i participativnog graanstva mogu odrati samo pod izbornim sistemom republikanske vladavine. Tu je roena nova filozofija politikog angamana sa idejama koje odgovaraju urbanom ivotu (Skinner, 1993: 122). Humanizam je, kako kae Martines, bio
program za nove vladajue urbane klase najvanije intelektualno iskustvo tadanjih italijanskih gradova-dravica (Martines, 2002: 191). Ili kako konstatuje Burkhart: U historiji
Firenze nalazimo zdruene: najviu politiku svijest i najvee bogatstvo razvojnih oblika, i
ona u tom smislu zasluuje ime prve moderne drave na svijetu. Ove se itav narod zanima
onim to je u kneevinama posao jedne porodice (Burckhardt, 1989: 53).
Ideje slobode i republikanizma nale su svoj izraz i u renesansnoj umetnosti Firence. Od Makijavelijevog vremena, to jest od prelaza iz petnaestog u esnaesti vek, pa do
naih dana, dve velianstvene figure ukraavae Trg Sinjorije (Piazza dela Signoria) u slavu slobode i republike. Najpre, Donatelova skulptura Judita i Holofern, koja simbolizuje
pobedu republikanskog reima nad tiranijom. A zatim, Mikelanelov David postavljen
ispred same palate Vekio (Palazza Vecchio), da bi simbolizovao slobodu i nezavisnost
republike Firence. A danas, kad se ovek uputi od Palate Vekio ka reci Arno i Mostu
Vekio, prolazi kroz kolonadu statua koje svedoe o tome koje i kakve su sve linosti
ivele i radile u Firenci u vreme raanja moderne Evrope. Tu su pesnici Dante Aligijeri,
Franesko Petrarka i ovani Bokao; vajari i slikari Donatelo, Filipo Bruneleski, Leonardo da Vini, Mikelanelo Buonaroti; moreplovac Amerigo Vespui; humanisti Marsilio
di Fiino, ovani Piko Mirandola, Leonardo Bruni, i mnogi drugi. Meu njima je, naravno, i statua Nikola Makijavelija. Ta plejada velikih linosti, koje su svoja dela unela u
temelje moderne Evrope, svedoi da se sa puno razloga Firenca naziva ne samo Atinom
Renesanse, ve i kolevkom moderne evropske kulture.
5 Detaljnije o kulturnom razvoju Firence toga doba u knjizi kolektiva autora The World of Renaissance
florence, Florence: Giuinti, 1999.
49
Ako se za kulturu i misao stare Grke kae da oznaavaju poetak raanja Evrope i
zapadne civilizacije uopte, onda se za kulturno i umetniko stvaralatvo Makijavelijevog
doba, a pre svega na italijanskom tlu, moe rei da predstavljaju ili dovrenje procesa raanja Evrope i evropske civilizacije ili period njenog ponovnog raanja. Otuda se ta epoha
najee naziva Renesansa ili na italijanskom Rinaita (Rinascite) odnosno Rinaimento
(Rinascimento), to i u jednom i u drugom sluaju znai preporod ili ponovno raanje.
Petnaesti vek, uven po italijanskom nazivu Kvatroento (Quatrocento) svakako
predstavlja vrhunac tog perioda, zlatni vek sinjorija. Makijaveli je imao sreu da ivi u
poslednjim decenijama petnaestog i prvim decenijama esnaestog veka. To je doba kada
Leonardo da Vini slika Poslednju veeru i Monalizu, Mikelanelo klee Davida , vaja
Mojsija i ukraava Sikstinsku kapelu svojim Stranim sudom, Rafael slika Marijino venanje i Sikstinsku Madonu, a Bramante zapoinje gradnju bazilike Svetog Petra u Rimu.
Da je Makijaveli iveo u vreme nesluene eksplozije materijalnog, umetnikog i
duhovnog napretka govore i druge vane injenice toga doba. Samo godinu dana nakon
njegovog roenja pojavljuje se prva italijanska tampana knjiga, Petrarkin Kanzonijer.
U vreme kada Makijaveli ima 23 godine Kolumbo otkriva Ameriku, a samo pet godina
kasnije Vasko de Gama oplovljava Afriku i uspostavlja pomorski put za Indiju. U godini u kojoj Makijaveli zavrava svoje kapitalno delo Rasprave o prvoj dekadi Tita Livija
(1519) Magelan kree na put oko sveta. U vreme Makijavelijeve mladosti ovani Piko
dela Mirandola pie Manifest humanizma (1486), a deset godina pre Makijavelijeve smrti
Martin Luter objavljuje u Wittenbergu svojih 95 teza (1517), da bi se etiri godine kasnije pojavio pred crkvenim saborom u Wormsu i odbacio papin autoritet - ime poinje
veliki verski raskol i pokret poznat kao Reformacija.
Poetkom esnaestog veka, tanije 1509. godine, veliki holandski humanista i istaknuta intelektualna figura evropske renesanse, Erazmo Roterdamski pie Pohvalu ludosti, delo
koje e u to vreme postati jedna od najitanijih knjiga u Evropi. Samo tri godine nakon to je
Makijaveli zavrio Vladaoca, delo po kome e ostati verovatno najdue upamen, Tomas Mor
(Thomas More) pie jo jedno iz reda najuvenijih dela toga vremena Utopiju (1516).
Renesansni period je i period velikih politikih sukoba i trzavica, mnogobrojnih ratova i osvajanja, vreme opte nesigurnosti i doba neprestanog prekrajanja politikih karata
na trusnom politikom reljefu tadanje Evrope. Kako kae Delimo, Renesansa se, zacelo,
zaela u bolu, usred gladi i pometnji koje su izazivali stalni ratovi i povremene epidemije
crne kuge (Delimo, 1989: 77). To pogotovu vai za razjedinjene italijanske dravice, koje
su ne samo pune unutranjih nemira i borbi, nego su izloene stalnim spoljnim pretnjama
osvajanja od strane monih evropskih drava poput Francuske i panije. U takvoj situaciji
u italijanskom XV veku nie jedna osobena istorijska figura, figura profesionalnog najamnog ratnika kondotijera, koji svojom hrabrou stie vojniku slavu, pa i kneevinu, bez
obzira na poreklo. Jedan od najuvenijih i najuspenijih kondotijera iz Makijavelijevog
doba bio je Franesko Sforca (Francesco Sforza), koji je, sjajnim ratovanjem i bezobzirnom izdajom, uspeo da postane vladar, vrlo potovani vojvoda Milana.6
6 Kondotijeri nisu uvek zavravali sjajno, jer su najvie morali da se boje svojih poslodavaca. O tome p
50
Najmarkantnije politike figure na italijanskom tlu u vreme Makijavelijevog ivota

su: Lorenzo Medii - Velianstveni (Il Magnifico), papa Aleksandar VI Bordia i njegov
sin esare Bordija, Girolamo Savonarola i Piero Soderini. Njihove politike sudbine e,
i u pozitivnom i u negativnom smislu, biti velika inspiracija za Makijavelijevo teorijsko
utemeljenje nove nauke o politici.
U doba Lorenca Velianstvenog, Firenca je neosporno bila najbogatija evropska
drava. Mnogi evropski vladari se zaduuju kod ovog i drugih firentinskih bankara. Uspostavljajui ravnoteu spoljnih sila, Lorenco Velianstveni omoguava cvetanje unosnih
poslova, a pre svega trgovine i bankarstva. Firentinski trgovci povezuju hrianski Zapad
sa islamskim, ili kako se tada govorilo nevernikim, Istokom. Na unutranjem planu Lorenco Velianstveni nastavlja onu politiku liniju koju je postavio njegov deda Kozimo
Medii. To je, prema tumaenju Dona Plamenca, linija blage i preruene, maskirane tiranije (Plamenatz, 1963: 11). Tokom petnaestog veka feudalno plemstvo je izgubilo svoju
mo u Firenci. Firenca je, poput drugih italijanskih gradova, bila najmanje feudalna od
svih civilizovanih zemalja Evrope. Italijanski gradovi su bili, ne samo najvei i najcivilizovaniji, nego su i italijanske dravice bile najsekularnije i najvie urbanizovane evropske
sredine. Meu njima se izdvajala svojim bogatstvom i svojim kulturnim uticajem Firenca,
za koju se s pravom kae da je u doba Renesanse za Italiju, a moda i Evropu u celini,
predstavljala kulturnu, umetniku, finansijsku i duhovnu metropolu. Obian stanovnik
Firence je po nainu miljenja i oseanja bio blii figuri graanina nego podanika. Glavni
drutveni sukob nije bio izmeu plemstva i nove graanske klase, ve izmeu bogatih
trgovaca, na jednoj, i malih zanatlija i trgovaca, na drugoj strani. Mada je pripadala prvoj
ili Glavnoj gildi, koja je reprezentovala oligarhijsku partiju, porodica Medii je stala na
stranu tzv. Male gilde, koja je po prirodi bila na demokratskoj poziciji, i tako su veto koristili taj sukob da su dobili dugogodinju kontrolu nad dravom (Plamenatz, 1963: 10).
to se tie pape Aleksandra VI Bordije, sam Makijaveli za njega kae da je
vie od svih papa koji su ikad bili, pokazao koliko jedan papa moe da postigne novcem i silom (Makijaveli, 2004: 51). panski kardinal Rodrigo Bordija izabran je za
papu Aleksandra VI godine 1492, to jest, one iste godine kada je Kolumbo i ne znajui
otkrio Ameriku. Te iste godine panjolci oslobaaju Granadu, oznaavajui zavretak
Rekonkviste (Reconquista); a u Firenci umire Lorenco Medii Velianstveni. Burkhart
smatra da je Aleksandar VI predstavljao ozbiljnu opasnost, ak pogibelj, za sam pontifikat. On je u sebi na destruktivan nain spajao poudu za vlau, lakomost i razbludu
s jakom i blistavom prirodom (Burckhardt, 1989: 77). Dobar opis prirode Aleksandra
VI nalazimo kod Damira Grubie: ,,Ako prihvatimo termin ,,makijavelizam,, u njegovu
pejorativnom znaenju, onda moemo rei da je papa Borgia pravi ,,makijavelist: slui
se prijevarama, podvalama, ne preza od ubojstava da povea svoje bogatstvo i svoju politiku mo (Grubia, 1985: 16).
p svedoi anegdota o graanima Siene koji su najmili vojskovou, konditijera koji ih je oslobodio neprijateljske sile. A onda su dugo veali kako da ga nagrade, pa kad su zakljuili da mu ni jedna nagrada nije
dovoljno velika za uinjeno delo, pa ak ni da postane gospodar grada donose neobinu odluku: da ga
pogube, a onda da ga potuju kao gradskog sveca (prema Burckhardt, 1989: 20).
51
Njegov sin ezare Bordija (Cesare Borgia) je u pogledu makijavelistikog karaktera bio slika i prilika svoga oca. Kao papin sin rano postaje kardinal, a nakon nejasne
smrti svoga brata preuzima i komandu nad papinom vojskom. Kao uspean vojskovoa
dobija titulu vojvode od Valentina, pod kojim je bio poznat u narodu. Makijaveli u Vladaocu
uporeuje primer Franeska Sforce i ezare Bordije. Za prvog kae da je od privatnog
lica postao vojvoda u Milanu i da je ono to je hrabrou i umeem, ali i tekom mukom
zadobio, lako i sa malo napora odravao. Za razliku od njega, ezare Bordija zadobio je
vladavinu zahvaljujui oevoj srei, a sa njom je i izgubio, iako je uloio sav trud i uinio
sve ono to mudar i hrabar ovek treba da uini kako bi razgranao svoju mo u onim oblastima koje su mu tue oruje i srea ustupila (Makijaveli, 2004: 32). Makijaveli, meutim,
priznaje da ne bi znao kakve bi bolje savete dao novome vladaru od primera Valentinovih
dela. On tu pre svega misli na lukav i okrutan nain na koji se ezare Bordija, odnosno,
vojvoda od Valentina, obraunao sa dve mone italijanske porodice Orsinijevima i Vitelijevima, prevarivi ih poklonima i ljubaznou. Nain na koji je uhvatio i pogubio ove i jo
neke prvake u Sinagilji (Machiavelli, 1985: 357) omoguio je Valentinu da uvrsti vlast u
Romanji i Urbinskom vojvodstvu. Za njegovu vladavinu u Romanji vezan je i drugi primer,
koji je po Makijaveliju pouan za novog vladara. Da bi uveo red i poslunost vojvoda Valentino je u Romanji postavio svog energinog i surovog oveka Ramira de Orka, davi mu
da u njegovo ime vri svu vlast. Kada se posle izvesnog vremena situacija u Romanji smirila
Valentino htede da pokae da, ako je i bilo kakve okrutnosti, to nije dolo od njega, ve
od upravnikove surove prirode. Zato naredi da ga jednog jutra izloe na trgu, rastrgnutog
na dvoje, sa jednim kocem i jednim krvavim noem pored njega. Surovost ovoga prizora
izazvala je kod naroda istovremeno zadovoljstvo i zaprepaenje (Makijaveli, 2004: 35).
Najkontraverznija je figura dominikanskog fratra irolama Savonarole, koji je nakon smrti Lorenca Velianstvenog i kratkotrajne vladavine njegovog sina Pijera Mediija,
od 1494. godine i obnove republike, nekoliko godina bio istinski vladar Firence. Svojim vatrenim govorima ovaj populistiki prorok je bio veliki kritiar raskalanog ivota crkvenih
velikodostojnika. Kao vatreni zagovornik povratka izvornim principima hrianske vere
Savonarola je prethodnik Martina Lutera i prvi glasnik dolazee Reformacije. Mada je bio
obnovitelj republikanskih institucija, on je to sprovodio u formi divljeg i bespotednog religioznog populizma. Pod njegovu osudu spaljivanja na lomai dola su mnoga remek-dela
Renesense i mnotvo vrlo vrednih antikih rukopisa. Kao to obino biva sa onima koji
podignu i upale mase, i sam Savonarola je zavrio na lomai - spaljen je 1498. godine. To
je inae jedna od dve godine prekretnice u Makijavelijevom ivotu. Nakon godina uenja
i sazrevanja, Makijaveli kao jo uvek mlad ovek, sa nepunih trideset godina, dobija izuzetno vano mesto u Firentinskoj republici. Samo pet dana nakon spaljivanja Savonarole,
Makijaveli je izabran za tzv. efa Druge kancelarije, odnosno sekretara Ratne desetorice, to
jest tela koje se bavilo spoljnim poslovima i voenjem rata. Zanimljivo je, da je samo par
meseci pre toga bio odbijen u pokuaju da doe na to mesto, to potvruje pretpostavku
da je Makijaveli sa neslaganjem gledao na Savonarolu i njegove pristalice. Tada zapoinje
druga, aktivna polovina Makijavelijeva ivota, koja e opet biti podeljena na dva skoro podjednaka dela: prvih etrnaest godina e provesti u aktivnoj politici i na javnim poslovima,
a narednih petnaest u politikom izgnanstvu i pisanju svojih najvrednijih teorijskih dela.
52
Tako je druga, moda jo presudnija godina za Makijavelija bila 1512-ta godina, kada panci ulaze u Firencu i obezbeuju povratak porodice Medii. To je godina
istovremenog pada Republike i Makijavelijevog politikog pada. Ovde je momenat da
se pomene i poslednja vana politika figura iz Makijavelijevog ivota. Nakon ulaska
panaca i porodice Medii, iz Firence bei Piero Soderini, ovek koji je prethodnih
deset godina bio prva politika figura Firence. Soderini je, kao graanin velike demokratske reputacije, bio izuzetno omiljen u Firentinskoj republici, pa je 1502. godine
izabran za doivotnog efa drave - gonfalonijera. Mada je to bilo u suprotnosti sa
proklamovanim demokratskim naelima Firentinske republike i njenim ustavnim ureenjem, ,,Soderini je, ini se uspio oko sebe stvoriti konsenzus, jer su mu svi sugraani,
pa i protivnici, priznavali visoke graanske vrline: pravednost, plemenitost, potenje,
ustrajnost, odgovornost...,, (Grubia, 1985: 23). Ali, po oceni istog autora, njegova jedina i najvea slabost je bila u tome to je bio previe demokratian za svoje vreme,
previe human i tolerantan (Grubia,1985: 23). Soderini je, pre nego to se skrasio u
Rimu, najpre otiao u Dubrovaku republiku, a prema nekim izvorima pozivao je i
Makijavelija da mu se pridrui, no ovaj je to odbio. Verovatno je da su dve okolnosti
uticale na takvu Makijavelijevu odluku. Prva, stalna nada da e se dodvoriti porodici
Medii i da e ponovo dobiti neki poloaj u Firenci (i to se vidi iz mnogih njegovih
pisama prijateljima). Druga okolnost, odnosi se na njegova jaka patriotska oseanja i
nadu da e i dalje uticati na proces ujedinjavanja Italije (to je takoe bio jedan od jakih
motiva za pisanje Vladaoca).
Sva svoja dela Makijaveli je napisao nakon pada u politiku nemilost. U poznatom pismu prijatelju Franesku Vitoriju, Makijaveli opisuje kako provodi dane na svom
imanju u okolini Firence. Ustaje rano, sa prvim zracima sunca, i prvi deo dana obilazi
drvosee u umi i obavlja druge poslove na imanju. Nakon toga provodi neko vreme na
jednom kladencu itajui omiljene pesnike Dantea ili Petrarku. Posle ruka buno igra
karte sa metanima u lokalnoj gostionici, kako bi se, kako kae, svetio svojoj zloj sudbini,
nadajui se da e je zastideti. A onda dolazi upeatljiv opis veernjih sati. Kad se smrkne, vraam se kui i ulazim u svoju radnu sobu. Ve na vratima skidam svakodnevno
odelo, puno blata i prljavtine, te navlaim kraljevsku i dvorsku odeu. Obuen dolino,
ulazim u drevne dvorove starinskih mueva, i tu se, primljen blagonaklono, hranim onim
jestivima koja su jedino moja, jer sam za njih roen (kurziv V. P). Tu slobodno razgovaram sa vladarima i postavljam im pitanja o razlozima koji su ih naveli na dela. A oni
budui da su ljubazni, odgovaraju mi, te u roku itava etiri asa zaboravljam na svaku
brigu, ne znam za umor, ne bojim se siromatva, ne plaim se smrti: sav se prenosim u
njih. A poto Dante kae da nema nauke ako se ne usvoji ono to se doznalo, zabeleio
sam ono to mi se u razgovoru s njima uinilo najznaajnijim, te sam sastavio spis De
princibatus (Makijaveli, 2004: 7-8). Ovo pismo zasluuje nekoliko komentara.
Prvo, Makijaveli samosvesno i bez uvijanja o sebi kae da je roen za politiku.
Istina, on tu pre misli na praktino, nego na teorijsko bavljenje politikom, i to se takoe
jasno vidi iz gorkog tona kojim oplakuje svoju sudbinu.
Drugi komentar je povezan sa predhodnim, i odnosi se na njegovu spremnost
da prihvati svaku vrstu posla od porodice Medii (makar u poetku gurao i kamenje)
53
kako bi se vratio u javni politiki ivot. To samo potvruje prvi komentar o Makijavelijevoj opsednutosti praktinim virusom politike. No, bez obzira to je tvrdio da je
nauio mnogo tokom petnaest godina praktikujui i prouavajui dravnu vetinu, i
to je poruivao da se u njegovu datu re mora imati poverenje, jer, kako kae, o mojoj
vrstini i potenju najbolje svedoi moje siromatvo povratak u praktinu politiku
mu nije poao za rukom. ak je i njegov Vladalac, u kome on faktiki velia porodicu
Mediijevih, vrlo hladno primljen. Zanimljivo je, i moda ovde vredno pomena, da je
Makijaveli od Lorenca II Mediija, kome je posvetio Vladaoca, kao nagradu dobio dve
boce toskanskog vina, to je bilo manje od onoga to je njegov otac, advokat Bernardo,
platio za uvezivanje Livijeve Istorije rimske republike. Naime, Bernardo je po svom sedamnaestogodinjem sinu Nikolu poslao knjigovescu tri boce crnog vina i jednu bocu
sireta, kao naknadu za korienje Livijeve knjige (Grubia, 1985: 18).
Umesto priznanja i zahvale za Vladaoca, jedva se izvukao iz tamnice u koju
je bio baen i podvrgnut muenju zbog jedne zavere protiv porodice Medii. Tek je
pred kraj ivota neto malo umilostivio monike, pa mu je narueno da pie Istoriju
Firence, kao i da obavi nekoliko manje vanih diplomatskih misija. Ta e ga saradnja,
meutim, kompromitovati, pa 1527. godine, nakon pada Mediijevih, i ponovnog
uspostavljanja republike, ne prolazi na konkursu za izbor na svoje ranije mesto sekretara Druge kancelarije. Vrlo brzo nakon toga umire, ali e se sa progonima nastaviti i nakon njegove smrti. Pod uticajem jezuitskog reda, koji se u praksi dosledno
drao devize da cilj opravdava sredstva (f inis sanctifacat media), Makijavelijeva dela,
papa Pavle IV stavlja 1559. godine na Indeks zabranjenih knjiga (Index librorum prohibitorum), a otada i samo pominjanje njegovog imena u crkvenim redovima postaje
opasno. Ova jezuitska osuda dostie vrhunac 1615. godine, kada je u Ingolstadtu
javno spaljen njegov portret.
Trea vrsta komentara odnosi se na udnu igru sudbine i ono to se moe zakljuiti o shvatanju uticaja fortune na sam Makijavelijev ivot. Tu vidimo neobian
paradoks. Sam Makijaveli misli da ga je sa politikim padom fortuna napustila. A da
do tog pada nije dolo i da je Makijaveli nekim sticajem okolnosti sve vreme ostao na
politikom poloaju, pitanje je da li bi ita od svojih dela napisao, i da li bi iko danas
neto znao o drugom firentinskom sekretaru na prelazu iz petnaestog u esnaesti vek.
Dakle, sa istorijskog stanovita posmatrano, ono to je Makijaveli lino doivljavao kao
zlehudost fortune, pokazuje se na paradoksalan nain u potpuno obrnutom svetlu, kao
istinska naklonost fortune, koja ga je odabrala da ue u istoriju i koja mu je omoguila
da se u miru i daleko od praktine politike posveti pisanju svojih dela.
Najzad, kada je re o ivotnom putu Makijavelija, koga neki nazivaju Kolumbom nove politike nauke, sticajem okolnosti, dva znaajna dogaaja u Evropi
obeleavaju poetak i kraj njegovog ivota. Naime, rodio se 1469. godine, iste godine
kada je venanjem Ferdinanda od Aragonije i Izabele od Katalonije stvorena jaka
drava panija. A umro je 1527. godine, iste godine kada je dolo do pada i pljake
Rima od strane panskog cara Karla V. Po miljenju velikog britanskog filozofa
Bertranda Rasela, godina pada Rima moe se oznaiti kao poetak kraja italijanske
Renesanse (Rasel, 1962: 488).
54
Makijavelijevo shvatanje politike i politikog ivota

Uobiajeno se smatra da je Makijaveli unizio politiku u odnosu na antika shvatanja o njoj, jer je odvojio moral od politike i dozvolio upotrebu svih sredstava u politikom
ivotu ukoliko ih opravdava cilj. Na jedan ili drugi nain, eksplicitno ili implicitno, mnogi
tumae Makijavelijevo shvatanje politike kao igru moi i sebinih interesa, koji se mogu
analizirati pragmatinim i pozitivistikim jezikom empirijske nauke. Nasuprot takvim
shvatanjima Hana Arent pie o Makijaveliju kao jedinom post-klasinom politikom
piscu koji je uloio izvanredni napor da obnovi politiku u njenom starom dostojanstvu
(Arendt, 1958: 35).
Makijaveli je prvi pisac za koga bi moglo da se kae da postavlja najranije i najdublje temelje za budui nastanak politike sociologije. Kako lepo primeuje Slobodan
Jovanovi, Makijaveli je pre i iznad svega ovek koji ume da vidi glavnu tendenciju politikih dogaaja: njegova mo opaanja nije onakva kakva bi trebala politiaru, ve onakva kakva bi trebala sociologu ( Jovanovi, 1935: 150).
Prvo delo koje s pravom moe da se prevashodno odredi kao pretea studija iz
politike sociologije je knjiga Rasprave o prvoj dekadi Tita Livija (Discorsi sopra la prima
Deca di Tito Livio).7 Ovo delo e, istina, biti tampano tek 1531. godine, etiri godine
nakon Makijavelijeve smrti. Za to svoje delo sam Makijaveli kae: U njemu sam izrekao
sve to znam i to sam dugotrajnim iskustvom i neprestanim itanjem nauio o zbivanjima u svetu (Machiavelli, 1985: 151). A u predgovoru za prvu knjigu dodaje, da je
odluio sam krenuti putem kojim jo niko nije krenuo i koji e mu moda zato prouzrokovati mnoge neugodnosti i tekoe (Machiavelli, 1985: 153). Meutim, dok je radio na
toj knjizi, on e napraviti jednu pauzu8 i kao u jednom dahu napisati, po obimu, mnogo
krae, ali po pokudama i slavi koju mu je donelo, mnogo poznatije delo Vladalac (De
principatibus, na latinskom, a Il Principe, na italijanskom). To je tekst koji e dati povoda
da se iz autorovog imena stvori nov pojam - makijavelizam, kojim se oznaava sve ono
to je demonsko, lukavo, i bezobzirno u politici i kojim se za postizanje odreenog cilja
opravdavaju sva mogua sredstva. Taj rukopis je bio poznat na evropskim dvorovima i
pre nego to se pojavio iz tampe (1532. godine, pet godina nakon Makijavelijeve smrti,
a godinu dana nakon Rasprava).
Mnogo je diskusija voeno o odnosu Makijavelijeve i klasine antike politike
teorije, kao i o odnosu njegova dva glavna dela Vladaoca i Rasprave o prvoj dekadi Tita
Livija. Nije sluajno to povezujemo ova dva pitanja, jer se najee smatra da je glavni
Makijavelijev otklon od antike politike teorije upravo izveden u Vladaocu, dok u Raspravama Makijaveli uzdie antike rimske republikanske vrline.
Osnovna interpretativna dilema u svim ovim raspravama kree se oko pitanja ta
je Makijaveli uistinu uradio sa konceptom politike: da li je razgradio i razorio ili obnovio
7 Makijaveliji je zapoeo sa pisanjem tog dela 1513, a zavrio verovatno 1519. godine.
8 Smatra se da su Rasprave zavrene 1519, ali se mnogi slau da je Machiavelli ve 1513. godine napisao prvih osamnaest poglavlja i da na njih aludira u Vladaru (Grubia, 1985: 151).
55
i afirmisao klasini republikanski pogled na politiku kao umetnost i vetinu institucionalizacije i ouvanja dobre poilitike zajednice?
Vaan klju za razreenje ove dileme nalazi se u odgovorima na pitanje ta je Makijaveli podrazumevao pod terminima politika (politico), politiki ivot (vivere politico),
politiki ovek (politicus vir), kao i terminima drava (lo stato), zajednica graana (civitas),
graanski ivot (vivere civile) i graanski poredak (ordine civile). Svako ko traga za odgovorima na ta pitanja mora imati u vidu neke kljune principe i shvatanja politike, rasute u
celini njegovog opusa. Rekonstrukcija Makijavelijevog shvatanja politike moe se izvesti
imajui u vidu njegova sledea naela ili principe politike i politikog ivota.
Prvo, neosporno je da je Makijavelijeva politika misao u osnovi centrirana
na dravu. Uostalom, njemu se pripisuje i prva upotreba tog termina (lo stato) u dananjem, to jest modernom smislu te rei, kao apstraktnog pojma drave. U njegovim glavnim delima re lo stato oznaava status princa, kralja i vladara uopte, ali i
teritoriju nad kojom se vlada, to jest politiku organizaciju stanovnitva nad nekom
teritorijom, nezavisno od posebne forme vladavine i reima. Tako on govori o turskoj
dravi (lo stato del Turco) ili francuskoj dravi (lo stato di Francia) upotrebljavajui taj
termin u dananjem, to jest modernom znaenju te rei, podrazumevajui pod njim
apstraktni pojam drave. Ono to je on nazivao arte dello stato, predstavlja estetsku
ideju politike kao umetnikog dela, kojim se oblikuje jedna politika zajednica. Prema
miljenju Virolija arte delo stato nije kod Makijavelija isto to i umetnost voenja grada-republike, jer termin lo stato nije u potpunosti ekvivalent za civitas i viviere politico
(Viroli, 1993: 162-3).
Drugo, politika, po Makijaveliju, bitno zavisi od dva osnovna principa: vrline (virtu) i sree (fortuna). Vrlina ovde znai i umenost ili sposobnost, a srea sudbinu, nunost i
(ne)povoljne okolnosti. Virtu i fortuna su dve izuzetno vane kategorije u Makijavelijevoj
politikoj teoriji. To je kategorijalni par koji sainjava glavnu osovinu njegove koncepcije
politike. Od njih i njihove kombinacije u najveoj meri zavisi stabilnost i uspeh drave.
U principu, smatra Makijaveli, tokovi dogaaja u politici pola zavise od sree i sudbine,
a pola od umenosti i vrline. Dakle, on odbacuje kruti determinizam u politici. Princip
vrline (virtu) je istovremeno i princip snage i okretnosti, princip politike slobode i politikog aktivizma.
Tree, itavo Makijavelijevo uenje o politici okree se oko sunca moi. U krajnje
redukovanom smislu moglo bi da se kae da su, po njemu, politika i mo isto. O Makijavelijevom shvatanju moi bie posebno rei.
etvrto, Makijaveli smatra da u politici ne postoji tako neto kao to je perfektno
i konano reenje. Sutinski povezano sa prethodnim je naelo shvatanja politike kao
izbora manjeg od dva zla. To se moe imenovati kao Makijavelijev neumitni zakon politike koji, iskazan njegovim reima, glasi: uvek je najmanje zlo najbolja odluka (Machiavelli,
1985: 204). Svaka akcija u politikom polju ne samo da slui da predupredi budue vee
rizike, ve sadri i sopstvene rizike, koji otvaraju nova pitanja na razliitim nivoima. Kako
kae Makijaveli, priroda stvari je takva da ovek uvek kad se trudi da izbegne jednu nezgodu nailazi na drugu. I zakljuuje: a mudrost se sastoji u tome da se umeju prepoznati
velike neprijatnosti, te da se izabere izmeu njih najmanja (Makijaveli, 2004: 95).
56
Peto, Makijaveli se u politici, kao i u ratovanju, zalae za jasno opredeljenje i odlunu akciju voenu logikom ili-ili (aut-aut logika). Vladari, i uopte ljudi politike, koji
se kolebaju izmeu dve opcije i krenu srednjim putem, izabrali su, po Makijaveliju, najopasnije reenje (Machiavelii, 1985: 192). Makijaveli smatra da su slabe one republike
koje su neodlune, koje se ne znaju oprededeliti i koje donose odluke kad ih nagna nuda
(necessita), a ne slobodan izbor. Od kolebljivih nisu, po njemu, manje tetne ni spore i
zakasnele odluke. Pozivajui se na iskustvo Senata u Rimu, on kae da kada je bila re o
vanim poslovima nikad nisu donosili polovine mere. Takvo rasuivanje treba da oponaaju i vladari (Machiavelli, 1985: 270). Makijaveli odbacuje Aristotelovo reenje da vrlina
lei u srednjem putu, jer smatra da u politici treba potpuno izbei osrednjost, poto je
ona opasna. On, dakle, daje izrazitu prednost principu politike efikasnosti u odnosu na
politiku kolebljivosti i trulih kompromisa, koji na kraju dovode do slabosti i neuspeha.
esto, politika je personifikacija razuma, a ne strasti. Makijavelijevo shvatanje politike je samo u tom smislu instrumentalno to je zasnovano na proraunu dobitka i gubitka. To nije larpurlartistiko shvatanje koje vidi politiku radi politike, niti razumevanje
politike kao amoralne delatnosti, kako je mislio Kroe. Radije bih se priklonio Gramijevom tumaenju, po kome se Makijavelijevo shvatanje politike sastoji u ravnotei izmeu
pesimizma intelekta i optimizma volje.
Sedma karakteristika Makijavelijeve misli je politiki realizam. Makijaveli uvek
ima u vidu realni ivot politike zajednice i zato naglaava vanost dutvenih konflikata u politikom ivotu. U prvoj knjizi Rasprava on ocenjuje da je savrenstvu Rimske
republike doprinela nesloga izmeu plebsa i Senata (Machiavelli, 1985: 160). U Istoriji
Firence govori najpre o podelama meu plemstvom, zatim o sukobima izmeu plemia
i graana, i najzad o konfliktima izmeu graana i plebsa (najsiromanijeg dela naroda
koji nema status graanina). Za srednjevekovnu istoriju Firence, kao i za druge italijanske
gradove, bio je vaan i sukob izmeu gvelfa (koji su sledili crkvu i papu) i gibelina (koji
su sledili vojvode, kneeve i careve). Nakon pobede gvelfa i proterivanja gibelina iz grada,
u Firenci je dolo do nove podele na stranku belih, kojoj je pripadao i Dante i koja je na
kraju izgubila i stranku crnih (Machiavelli, II, 1985: 43, 63, 79, 118). Posebnu panju u
Istoriji Firence Makijaveli posveuje socijalnom ustanku najamnih radnika, eljaa vune.
Ta pobuna poznata pod nazivom ustanak kompa (ciompi, od argonskog compare, drugar)
izbila je u Firenci jo u drugoj polovini etrnaestog veka (1378. godine), dakle na samim
poecima manufakturne proizvodnje. Panju zasluuju stavovi koje Makijaveli stavlja u
usta jednom od voa ustanka kompa: Jer svi su ljudi, poto su imali jedan te isti poetak,
jednaki od starine, i priroda ih je napravila na isti nain. Svucite nas sve do gola, viet ete
da smo slini; zaodenite nas njihovim ruhom, a njih naim: mi emo bez dvojbe izgledati
plemenito, a oni prosto; jer samo smo po siromatvu i bogatstvu nejednaki (Machiavelli,
1985: 126). Otuda ne udi to su osnivai marksizma imali visoko miljenje o Makijaveliju: Marks je u Istoriji Firence prepoznao jednu od najranijih analiza klasnih interesa i
klasne borbe, a Engels je o Makijaveliju govorio kao o titanu Renesanse.
Osmo, Makijavelijevo shvatanje politike rauna sa politikim akterima novoga poretka: velikim politikim ovekom (politicus vir) koji zna umetnost politike i masama koje,
kako kae Grami, simbolizuju hegemoniju kolektivne volje. Zbog toga je za Gramija,
57
Makijaveli revolucionarni inovator, prvi glasnik novoga poretka. Na slian nain e i Hana
Arendt nazvati Makijavelija predhodnikom novovekovnih revolucija, mada ovaj nikad nije
upotrebio taj pojam. Kada je re o ulozi pojedinaca u istoriji, po Makijaveliju najvredniji
slave i hvale su oni koji su bili voe i osnivai religija. Na drugo mesto stavlja one koji
su utemeljili ili republike ili kraljevine. Iza njih su vojskovoe. Slede ih ljudi od pera. A
zatim dolaze mnogobrojni kojima hvala pripada prema njihovoj umenosti ili zanimanju
(Machiavelli, 1985: 171). Vrlo je instruktivno njegovo upozorenje iz Vladaoca da su svi
naoruani proroci pobedili, a nenaoruani propali (Makijaveli, 2004: 30).
Deveto, graanski ivot (vivere civile) i graanski poredak (ordine civile) predstavljaju vane elemente u Makijavelijevom shvatanju politike i drave. U Raspravama
su sadrane i prve ideje o odnosu drutva i politike kao dve relativno odvojene zone, i o
vrlinama civilnog ivota u drutvenim oazama autonomnim od dravne moi. U jednoj
od takvih oaza, u vrtovima vile Orielari, i sam je naao intelektualno utoite dok je
bio u politikoj nemilosti. Ma kako izgledalo marginalno i rasuto po njegovim delima,
Makijavelijevo interesovanje za realni graanski poredak (ordine civile) je predstavljalo
osnovnu kontrapoziciju aristokratskim i feudalnim pogledima na drutveni i politiki
ivot (Rubinstein, 1993: 3). Izraavajui interese narastajueg trgovakog graanstva,
on ve tada uoava tri vane vrednosti civilnog, graanskog drutva i srenog ivota u
zajednici: mir i sigurnost graana; uivanje u sopstvenoj imovini i bogatstvu; i pravo
svakoga da ima i brani svoje miljenje (Machiavelli, 1985: 173). U tom smislu Makijaveli
reprezentuje najraniju, evro-mediteransku liniju uspostavljanja razlike izmeu drave i
civilnog drutva. Treba priznati da je realni drutveni i teorijski uticaj evro-mediteranske
tradicije u nastanku civilnoga drutva bio kratkotrajan. I po opsegu taj uticaj je bio mali,
pogotovu kada se uporedi sa druga dva toka u nastanku civilnoga drutva: kontinentalnoevropskim i anglo-amerikim.9
Deseto, shvatanje politike kod Makijavelija je republikansko, a na najdubljem nivou demokratsko. U Makijavelijevom diskursu pojam politike (politico) je u tesnoj vezi sa
pojmom politiki ivot (vivere politico). Pojam politike (politico) Makijaveli koristi da bi
oznaio vlast ogranienu zakonom, suprotstavljajui je tiranskoj vlasti (Viroli, 1993: 152).
Vladavinu zakona preporuuje i kneevskoj vlasti i vladavini naroda. U graanskom ivotu
(vivere civile), a jo vie u republici nema izuzetaka od vladavine zakona, a privilegije se ne
mogu tolerisati (Viroli, 1993: 153). Makijaveli kae kako su bogati i moni zbog toga uvek
nezadovoljni i nastoje da sebe postave iznad zakona.
Za Makijavelija, kao i njegove republikanske uzore, politika se ne bavi samo formalnom strukturom konstitucionalnoga poretka. Primarni cilj politike je da oblikuje politiku
strast graana i obui ih za praktian ivot u zajednici. Makijaveli vie puta ponavlja da
grad koji eli da ivi politiki, zahteva dobre, vrle i nekorumpirane graane. U tom smislu izraz politiki ivot (vivere politico) bavi se realnim ivotom grada, ali oznaava i etos
grada koji je renesansni pandan antikom prudentia civilis. Ali za razliku od antikog
prudentia civilis, koji je podrazumevao da graani posvete svoju najveu brigu ouvanju
9
ire o tome u V. Pavlovi, Civilno drutvo i demokratija, FPN, igoja, Beograd, 2004.
58
mira i sloge, Makijaveli naglaava da graani moraju da naue da ouvaju vivere politico
bavei se drutvenim konfliktima zajednice (Viroli, 1993: 157-8). Moda je zanimljivo,
mada ne udi, to u Vladaocu Makijaveli ni jednom nije upotrebio re politico. Kao to vlast
vladara, nasledna ili novoosvojena, ne moe biti izjednaena sa civitas, tako ni umetnost
ouvanja vlasti princa ne koincidira sa umetnou institucionalizacije i ouvanja vivere
politico (Viroli,1993: 161).
Makijavelijev savet za ouvanje i unapreenje politikog ivota republike je nedvosmislen: najvii javni poloaji (magistrati) moraju biti otvoreni i dostupni najboljim
graanima. On tu sledi primer Rimske republike u kojoj je graanska vrlina bila nagraivana
i u kojoj siromatvo graana nije bilo nepremostiva prepreka za pristup vlasti i dobijanje
visokih politikih poloaja (Machiavelli, 1985: 328). A sutinu Makijavelijevog shvatanja
politike ini mi se da je najpreciznije odredio Slobodan Jovanovi, kao vetinu zadovoljavanja dravnih interesa nasuprot svim drugim interesima ( Jovanovi, 1935: 188).
O republici i slobodi
Da je Makijaveli, pre i iznad svega, bio pero republike, kako kae Slobodan
Jovanovi, smatra veliki broj tumaa njegovog dela. Jedan od prvih koji je jo sredinom
sedamnaestog veka ukazao na doprinos Makijavelija razvoju republikanske teorije bio je
Dejms Harington ( James Harrington). Harington je bio vatreni oboavalac Makijavelija zbog njegovog ponovnog otkria republikanskog ideala, kao protivtee politici tiranije
(Viroli, 1993: 144; Sabine, Thorson, 1989: 460). Meu sadanjnim najistaknutijim tumaima Makijavelija ovu poziciju dele Kventin Skiner (Quentin Skinner), Mauricio Viroli
(Maurizio Viroli) i Don Pokok ( John Pocock). Sva trojica pokazuju kako se republikanski jezik Makijavelija izgradio oko koncepta virtu (vrline) i vivere civile (graanskog ivota) (Fasano Guarini, 1993: 18; Skinner, 1993: 139; Skinner, 1992: 72; Viroli, 1993: 153).
Na politiku je Makijaveli prvenstveno gledao kao na umetnost voenja grada-republike.
Skiner smatra da je Makijaveli uspeo da uklopi svoje osnovne politike ideje u tradicionalni okvir ranog italijanskog republikanizma povezujui koncepte slobode (liberta),
zajednikog dobra (bene comune) i veliine (grandezza) grada-republike. (Skinner, 1993:
137). Po Makijaveliju najvii je cilj republike graanska slava i veliina u istorijskom
smislu (grandezza).
Makijaveli je, takoe, ukazao na vezu izmeu veliine (grandezza) i slobode (liberta). Evo ireg izvoda iz Rasprava.. koji to najbolje potvruje: Iskustvo pokazuje da su
gradovi poveavali posede i bogatstvo samo dok su bili slobodni. I zaista je divota, pie
Makijaveli, pomisliti koliku je veliinu dostigla Atina u stotinu godina poto se oslobodila Pizistratove tiranije. Jo je vie divljenja dostojno do kolike se veliine uzdigao Rim
poto se oslobodio svojih kraljeva. Uzrok je lako shvatiti, jer veliina gradova ne dolazi
od pojedinanog nego od opteg dobra. A nema sumnje da su opte dobro potovale samo
republike, jer sve to tome doprinosi u njima se ostvaruje, pa makar bilo i na tetu ovog ili
onog pojedinca. Makijaveli tu dodaje da je toliko drugih kojima opte dobro koristi, da
je mogue nastaviti s takvim poretkom i protiv raspoloenja pogoene manjine (Machiavelli, 1985: 235).
59
O tome koliko je Makijaveli uzdizao vrednost slobode neka potvrdi naredni izvod: Gradovi i pokrajine to posvuda ive u slobodi doivljuju golem napredak. U njima
imade vie stanovnitva, jer su brakovi slobodniji i ljudi ih vie ele, jer svako rado daje
na svet decu koju smatra da moe ishraniti, znajui ne samo da se raaju slobodni a ne
robovi, nego i to da pomou svoje vrline mogu postati znaajnim graanima, videi kako
se uviestruuje bogatstvo, i na podruju kulture i na podruju umetnosti. Svako, naime,
rado poboljava ivot i nastoji stei imovinu znajui da e, kad je stekne, moi u njoj uivati (Makijavelli, 1985: 237).
Vezu izmeu slobode i veliine Makijaveli iskazuje i na negativan nain: im
nad slobodnim ivotom zavlada tiranija, najmanje je zlo koje zadesi grad to vie ne napreduje i ne poveava mo i bogatstvo, nego se veinom, pae uvek, dogaa da nazaduje
(Machiavelli, 1985: 236).
Makijavelijevu posveenost slobodi potvruju i sledei njegovi stavovi: Nije, dakle, udo to su stari narodi s toliko mrnje progonili tirane, a voljeli slobodan ivot i to
je sama rije sloboda meu njima stekla toliko potovanje... Nije udno ni to da se narodi
estoko osveuju onima koji su mu oteli slobodu (Machiavelli, 1985: 236).
Na slian nain Makijaveli govori o vrednosti slobode u Istoriji Firence. U usta
jednog od delegata Sinjorije koji su doli kapetanu Gualtieriju (vojvodi od Atine, koga
je na zahtev Fiorentinaca poslao napuljski kralj, i koji e prigrabiti svu vlast u gradu),
Makijaveli stavlja, izmeu ostalog, i sledee rei: Vi elite podvrgnuti u ropstvo grad
koji oduvijek ivljae slobodno; jer i gospodstvo to ga neko dopustismo napuljskim
kraljevima bijae saveznitvo, a ne ropstvo. Jeste li posmislili koliko je vano i junano, u
jednom ovakvom gradu, ime slobode (kurziv V. P), koje nikakva sila ne ukrouje, nikakvo
vrijeme ne troi i nikakva zasluga ne nadoknauje. I jo: Kojim to svojim elima vi
elite nadoknaditi slast slobodna ivljenja, ili nagnati ljude da se lie elje za sadanjim
stanjem? Ni da svojoj vlasti dodate cijelu Toskanu, ni da se svaki dan u ovaj grad vratite
kao pobjednik nad naim neprijateljima (....) i kad bi vam navike bile svete, postupci
blagi, presude pravedne, ne bi bilo dovoljno da vas vole; i ako biste to pomislili, prevarili
biste se, jer onome tko se sviknu ivjeti odrijeen, teak je svaki lanac i svaka spona ga stee
(kurziv V. P) (Machiavelli, 1985b: 104).
Makijavelijeva teza o optem dobru (bene comune, common good) iskazuje se, prema
Skineru, takoe u dve forme: negativnoj i pozitivnoj. Negativni oblik ove teze Makijaveli
iskazuje stavom da se opte dobro krajnje retko moe postii pod vladavinom monarha ili
princa. Pozitivna forma Makijavelijeve teze je, da jedini nain da se opte dobro promovie, sastoji se u ouvanju republikog oblika vladavine (Skiner, 1993: 139). To je stanje u
kome se ljudi takmie oko privatne i javne koristi, pa se i jedno i drugo divno poveava.
Postoje, po Makijavelijevom miljenju, dva suprotstavljena pogleda u svakoj republici,
onaj koji imaju oni koji vladaju, i onaj koji imaju obini graani. Svi zakoni koji uveavaju
slobodu roeni su u nejedinstvu ova dva suprotstavljena gledita (Machiavelli, 1985: 161).
Kada govori o vrlini vladanja, Makijaveli neosporno misli na republikansku vrlinu
kao okvir politikog ivota. Dobro republikama dolazi, po njemu, ili od vrlina pojedinaca
ili od vrlina graana. Da bi ustanove republike bile ive potrebna je vrlina graana koji
e se hrabro boriti da one eluju, nasuprot moi onih koji ih se ne dre (Machiavelli,
60
1985: 289). Instruktivno je trausovo tumaenje po kome Makijaveli razlikuje republikansku vrlinu od moralne vrline. Makijaveli razlikuje vrlinu od dobra i zato da bi republikansku vrlinu razlikovao od moralne. Dobrota nije uvek saglasna sa javnim dobrom,
dok je vrlina uvek nuni uslov za njega (traus, 1983: 76). Tu traus podsea na poznate
Makijavelijeve stavove da je najbolje sredstvo jaanja republike bogata drava i siromaan
narod, a da su jednostavnost i strogost najjasniji znaci republikanske vrline. Ukazujui da
je po Makijaveliju republikanska vrlina stvarna istina moralne vrline, traus jo kae:
Republikanska vrlina predstavalja odanost javnom dobru i sadri sve sklonosti koje doprinose javnom dobru (ukljuujui i suprotne sklonosti kao to su plemenitost i surovost,
ukoliko doprinose dobru republike) (traus, 1983: 82).
U pogledu klasifikacije oblika vladavine Makijaveli, preko Polibija, sledi Aristotela.
Aristotelovoj podeli na monarhiju, aristokratiju i politeju, kod Makijavelija odgovara klasifikacija na principat, optimat i narodnu ili puku vladavinu. Kae da mudriji (tu misli pre
svega na Aristotela) smatraju da postoji est vrsta vladanja od kojih su tri navedene dobre
i njima tri odgovarajue loe vladavine. Tako principat (ili monarhija, bazileja) lako postaje
tiranija; optimat (ili aristokratija) lako prelazi u oligarhiju ili vladavinu bogatih; a politeja
lako sklizne u lo oblik demokratije, razuzdanu vladavinu (ohlokratiju ili vladavinu oloa).
Makijavelijeva izvorna klasifikacija oblika vladavine i njihovih iskvarenih varijanti glasi:
Principato Tiranide; Ottimato Stato di Pochi; i Governo popolare Governo Lisenzioso
(Grubia, 1985: 157). Mada se u pogledu promena ovih oblika vladavine koleba izmeu
Polibijevog shvatanja o ciklinom, krunom kretanju istorije i Aristotelovog izvornog shvatanja o meovitom tipu vladavine kao najboljem on ipak smatra da promena pojedinih
oblika vladavine zavisi od dva osnovna principa: vrline (virtu) i sree (fortuna) .
Makijaveli se oigledno odluuje za meoviti ili kombinovani oblik vladavine:
Smatram, prema tome, da su svi navedeni oblici vladavine pogubni, jer su one tri dobre
vrste kratkotrajne, a tri slabe su nevaljale. Budui da oni to pametno donose zakone
znadu za tu manu, izbjegavaju svaki od tih naina sam po sebi, pa izaberu jedan koji je
sadravao sve ostale, smatrajui ga vrim i postojanijim, jer se u istom gradu isprepliu
principat, optimat i puka vlast (Machiavelli, 1985: 159). Po Makijavelijevom miljenju
Rimska republika se uvrstila tek kada je pored konzula i Senata (to jest principata i
optimata) uvela i tree svojstvo koje reprezentuje elemente narodne vladavine - narodne
tribune. Tako je republika postala savrenom (Machiavelli, 1985: 160). Dakle, u savrenoj
republici postoji raznovrsnost oblika vlasti. To samo u naznaci podsea na neto to e se
mnogo kasnije nazvati podela i ravnotea vlasti. Oigledno ovde nije re o razlikovanju
zakonodavne, sudske i izvrne vlasti, ve o odnosima vlasti izmeu inokosnih nosilaca
politikog autoriteta (konzula), kolektivnog predstavnika bogatih i uglednih (senata) i
predstavnika obinih graana (narodni tribuni).
Zanimljiva je i njegova argumentacija protiv naslednih oblika vlasti. Makijaveli
kae da su u poetku drutvenog i politikog organizovanja malobrojni stanovnici za
svoje voe birali najsnanije i najsranije. Sa spoznajom pravde i uvoenjem kazni poeli
su da razlikuju dobro i loe, pa u biranju vladara nisu ili za snanijim, ve za onim ko
je pametniji i pravedniji. Prestanak izbornosti vladara i poetak nasleivanja vladarskih
funkcija dovodi do odroavanja i uzurpacije (Machiavelli, 1985: 158).
61
Makijavelijeva koncepcija republikanizma je dinamina i rauna sa kljunim

drutvenim konfliktima kao osnovnim pokretaima ureenja ivota i razvoja zajednice.
To je nalaz koji u potpunosti potvruje savremena politika sociologija. U svakoj republici, kae Makijaveli, vladaju dva razliita raspoloenja, jedno u narodu drugo u velikaa.
Predhodno pomenutoj savrenosti rimske republike pridonela je nesloga izmeu plebstva
i Senata, jer su iz tih sukoba nastajali zakoni u korist slobode. A da je rimska drava bila
mirnija, nepovoljna bi posljedica bila u tome to bi bila jo slabija, jer bi joj se prekinuo
put prema veliini do koje je dospela. Da je uklonio razloge pobunama, Rim bi uklonio
i razloge svojem jaanju (Machiavelli, 1985: 164-5). Znaaj konflikata i javnog iskazivanja nezadovoljstva za zdrav ivot republike Makijaveli formulie na jo direktniji nain.
On kae da graani treba da imaju pravo i mogunost da iskau svoje nezadovoljstvo i da
podignu optubu protiv svakoga ko se ogrei o slobodu u republici. Ako im nije dozvoljeno da iskau nezadovoljstvo i srdbu kroz institucije drave, oni e ih iskazati nedozvoljenim sredstvima i na nedopustiv nain, to upropauje republiku. I nita toliko ne
osigurava i ne uvruje republiku nego zakoni koji omoguavaju da takva raspoloenja
nau oduka (Machiavelli, 1985: 166).
Makijaveli je svestan vanosti zakona za zdrav ivot drave i politike zajednice i
smatra da nema gore stvari za republiku nego kad se donese zakon pa se ne potuje, pogotovu kad ga ne potuje onaj koji ga je doneo.
Potvrdu za Makijavelijevo uvaavanje opteg dobra nalazimo i u njegovoj kritici
korupcije. Osnovni uzroci koji dovode do korupcije su po njemu moralna degradacija, loe
vaspitanje i loa vera. Korumpirani graanin je, po njemu, onaj koji svoje line ambicije ili
prednosti svoje stranke stavlja iznad opteg dobra. Podstaknut svojim gorkim iskustvom
politikog pada, Makijaveli savetuje da republika treba da polae vie poverenja u graanina
koji je s vieg poloaja siao da slui na manjem, nego u onoga koji se s manjeg popeo na
vlast u viem (Machiavelli, 1985: 202). Ako graani deluju samo u korist svojih privatnih
i partijskih interesa to e uvek dovesti do politike korupcije i razaranja slobodnog naina
ivota. Makijaveli je tu otar kritiar tadanje italijanske stvarnosti i sopstvenog drutva, za
koje smatra da ima mnoge simptome dekadencije i korumpiranosti. Uporeujui antiko
doba sa sopstvenim, on na jednom mestu kae: da vrlina koja je onda prevladavala i porok
koji sada prevladava nisu jai od sunca, moj bi govor bio suzdraniji (Machiavelli, 1985:
232). Moda tu, u toj razoaranosti sopstvenim vremenom i porocima koji su u njemu
vladali, lee neka objanjenja Makijavelijevog nepovoljnog miljenja o ljudskoj prirodi, kao
i neosporne protivurenosti izmeu oduevljenog branioca rimske republikanske tradicije,
na jednoj, i advokata neke vrste prosveenog despotizma, koji treba da ujedini Italiju i da
izlei njeno bolesno drutvo, na drugoj strani.
Mudro utemeljena republika zahteva, kae Makijaveli, uspostavljanje uvara slobode.
Neke su republike (poput Sparte) ulogu uvara slobode poveravale aristokratiji, a druge
(poput Atine, Rima i Firence) tu su ulogu poveravale graanima, puku. Demokratski karakter republikanizma kod Makijavelija dolazi do izraaja u jasno iskazanom uverenju da je
narod (puk) najbolji uvar slobode. elje su slobodnih ljudi retko kada opasne za slobodu,
jer im je povod ili potlaenost ili bojazan da ne budu potlaeni. Kad graani uvaju slobodu
s razlogom se za nju vie brinu (Machiavelli, 1985: 161, 162).
62
Saglasno ovome je i njegovo miljenje da su republike dugovenije od vladavine

pojedinaca. Makijaveli kae da je republika dugovenija i da joj je fortuna due sklona
nego vladavini pojedinaca, jer se ona moe bolje prilagoditi vremenima nego vladar, zbog
razliitosti graana koji u njoj ive (Machiavelli, 1985: 308).
Sutina Makijavelijevog republikanizma moe se sumirati u sledea dva povezana
stava: prvo, grad ili bilo koja politika zajednica, ne moe postii veliinu ukoliko nema
slobodan nain ivota; i drugo, slobodan nain ivota ne moe opstati ukoliko nema republikanskog ureenja.
Makijavelijevo shvatanje moi
Opteprihvaen stav je da se itavo Makijavelijevo uenje o politici moe svesti na
uenje o moi. Izmeu politike i moi, po njemu, postoji znak jednakosti.
Uspostavljajui znak jednakosti izmeu politike i moi, odnosno polazei od shvatanja da je politika vetina ili umetnost dolaska na vlast, ouvanja vlasti i uveanja moi,
Makijaveli daje itav niz saveta vladaru kako se to moe postii. Te savete moemo grupisati u nekoliko tema, koje u osnovi konstituiu Makijavelijevu teoriju moi.
Po mom uvidu i tumaenju, Makijavelijeva teorija moi sadri sledeih deset
osnovnih elemenata, dimenzija ili svojstava i karakteristika moi.
Prvu karakteristiku moemo nazvati principom dvojnih izvora moi: jedna polovina njenih snaga izvire iz fortune, a druga polovina iz vrline vladaoca. Fortuna kod Makijavelija, kao to smo videli, oznaava sudbinu, ali i sreu; a vrlina (virtu) je oznaka za
umenost i sposobnost vladaoca. Dakle, prvi i najoptiji elemenat Makijavelijeve teorije
moi odnosi se na ulogu sudbine, odnosno sree, na jednoj, i vetine, odnosno umenosti
vladara, na drugoj strani. Makijaveli uopte, pa i u pitanjima moi, odbacuje kruti determinizam sudbine, jer bi to, kae, znailo da stvarima u svetu upravljaju sudbina i Bog, da
ljudi svojom mudrou ne mogu da utiu na njih, i da tu nema leka (Makijaveli, 2004:
101). Po njegovoj proceni sudbina moe da odluuje u polovini naih dela, a ostalo zavisi
od ovekovih sposobnosti. Mo sudbine je vea tamo gde ovek nema hrabrosti da joj
se suprotstavi. Za oznaku sudbine Makijaveli upotrebljava termin fortuna, koja ima dva
znaenja pored sudbine ili kobi, znai i sreu ili sluaj.10 Poznato je Makijavelijevo uporeenje fortune sa enom, la fortuna e la donna, ali i uputstvo koje govori kakav je u to
vreme bio opti stav prema enama. Sudbina je ena, te ko hoe njome da zavlada treba
da je tue i kroti. I dodaje: I vidi se da je pre savladaju naprasiti nego oni koji postupaju
hladno. I stoga je uvek, kao ena, prijateljica mladia, zato to su nesmotreniji, besniji,
pa joj i odvanije zapovedaju (Makijaveli, 2004: 104). Ma koliko skandalozno zvuao
ovaj citat u nae vreme, on na grub nain i neprikladnom metaforom reprezentuje ideju
Renesanse o ljudskim potencijalima u oblasti politike. Zbog svega toga je Makijavelijevo
miljenje i savet da se na vlasti due odrao onaj ko se manje oslanjao na sreu, a vie na
10 U engleskom jeziku imenica fortune ima jo dva znaenja: bogatstvo i budunost, a kao glagol
znai dogoditi se, sluiti se.
63
vetinu. Sudbina vladarima i monicima dodeljuje samo srene prilike, a od umenosti

ovih zavisi kako e to iskoristiti (Makijaveli, 2004: 28).
Drugo svojstvo moi, po njegovoj koncepciji, moe se odrediti kao princip etike
indiferentnosti. Mo je ravnoduna u odnosu na moral. Postizanje, odravanje i uveanje
moi je dovoljno opravdanje za upotrebu svih sredstava. Uspeh moi je ona legitimacija koja
pokriva primenu i najokrutnijih dela. Moglo bi da se kae da je druga bitna odlika Makijavelijeve koncepcije izjednaavanje vrline i moi u uvenoj formulaciji da cilj opravdava
sredstva. Da bi se ovo izjednaavanje bolje razumelo neophodna je i jedna etimoloka
napomena. Za oznaku vrline Makijaveli koristi izraz virtu, koji ima latinski koren u rei
virtus sa znaenjem estitosti i vrline, ali i dodatnim znaenjem muevnosti i sranosti,
odnosno sposobnosti. Razlog moi je taj koji odreuje ta se moe koristiti u borbi za
njeno ostvarenje ili opstanak na vlasti. Makijaveli je prvi i najvei pragmatista u politici;
sve to je efikasno i uspeno, dozvoljeno je. Opravdanje neke mere, postupka ili osobine
vladaoca nije podlono apriornom moralnom vrednovanju, ve samo naknadnom, aposteriornom procenjivanju sa stanovita da li je bilo uspeno ili ne. Takvo procenjivanje je
indiferentno u odnosu na moralne vrednosti. Izmeu moi i etike uspostavlja se neobian
odnos: sve to ide u prilog moi vladaoca je etiki dozvoljeno.
Trea karakteristika moi moe se oznaiti principom prednosti odbojne (averzivne)
nad privlanom (insentivnom) stranom moi. Ovaj elemenat u Makijavelijevoj teoriji moi
povezan je sa njegovim shvatanjem glavnih odlika ljudske prirode, o emu e kasnije biti
neto vie rei. Tu je kljuno pitanje da li mo vladaoca treba da bude zasnovana na ljubavi ili strahu podanika? Makijaveli u principu nema previsoko miljenje o ljudima. Smatra
da je ljudska priroda nepostojana i da ih je lako u neto ubediti, ali teko ih je odrati u
tome. Zato kae da mo vladara ne moe da zavisi samo od volje ljudi i sudbine, jer su to
dve veoma prevrtljive i nestabilne stvari. Mada na jednom mestu istie da su tenje naroda asnije od tenji velikaa (Makijaveli, 2004: 45), na drugom upozorava vladaoca da u
nesrenim vremenima kada su dravi potrebni graani malo ih je na usluzi (Makijaveli,
2004: 47). Takoe kae, da zbog novih dobroinstava, ljudi ne zaboravljaju stare uvrede;
kao i da ljudi vreaju iz straha ili mrnje. I pored toga, Makijavelijev odgovor vladaocu
na kljuno pitanje, da li je bolje da ga ljudi vole ili da ga se boje, vrlo je jasan i precizan.
Vet vladalac e uiniti da ga se ljudi istovremeno i boje i da ga vole. Ali, kako to najee
nije mogue, on nudi sledee reenje kao savet vladaocu. Odgovor je: poeljno bi bilo i
jedno i drugo; ali poto je teko sloiti ovo dvoje, mnogo je sigurnije, kada ovek ve mora
biti bez jednog, da te se boje nego da te vole (Makijaveli, 2004: 70, 71). Razlog za takav
odgovor nalazi u ljudskoj prirodi. Jer o ljudima uopte, moe se rei ovo: nezahvalni su,
nepostojani, pritvorni, bee od opasnosti, lakomi su na dobit: i dok im ini dobro, sasvim
su tvoji, nude ti svoju krv, imanje, ivot, decu, kao to sam ranije rekao kad nema potrebe;
ali, zadesili te nevolja, okreu glavu od tebe (Makijaveli, 2004: 71). Dakle, po Makijaveliju, mo vladaoca je sigurnija ako se zasniva na strahu, nego na ljubavi podanika (ako ve
ne moe na oboje, to bi bilo najoptimalnija kombinacija). Dananja politika formula koja
se popularno naziva taktikom tapa i argarepe jednim delom izraava ovu Makijavelijevu
dimenziju moi. Iz svega ovoga moe se zakljuiti da je, po Makijavelijevom miljenju,
mnogo prirodnija i stabilnija veza izmeu moi i straha, nego izmeu moi i ljubavi.
64
etvrta dimenzija Makijavelijevog shvatanja moi sadrana je u postulatu o izboru najmanjeg zla. Mo vladaocu slui da manjim neprijatnostima predupredi vee.
Makijavelijevo shvatanje moi uvek ima u sreditu panje dve vane i meusobno vezane ideje vodilje: prva, da je politika mo sama sebi cilj; a druga, da njeno osvajanje,
uveanje i odravanje mora da bude efikasno. Priroda je stvari kod moi takva, kae
Makijaveli, da ovek, odnosno vladalac, kako god se trudio da izbegne jednu nevolju,
nailazi na drugu. Imajui to u vidu on formulie svoj postulat moi kao izbora najmanjeg zla na sledei nain: Mudrost se sastoji u tome da se umeju prepoznati velike
neprijatnosti, te da se izabere izmeu njih najmanja (Makijaveli, 2004: 95). Makijaveli
odobrava upotrebu okrutnih sredstava i dela, ali razlikuje situacije u kojima su ona
upotrebljena dobro ili loe. Dobro upotrebljena mogu se nazvati ona (ako se zlo sme
nazvati dobrim) koja se ine odjednom, iz potrebe da se vladalac osigura, a potom se
ne nastavljaju nego se preobraaju, u stvari to je mogue korisnije za podanike. Loe
upotrebljene su one svireposti koje, mada u poetku malobrojne, vremenom pre rastu
nego to nestaju (Makijaveli, 2004: 43). Valadaoci koji upotrebljavaju okrutna dela i
svireposti na ovaj drugi nain, nemaju po njegovom miljenju, velike izglede da se dugo
odre na vlasti.
Peti elemenat u Makijavelijevoj koncepciji moi moe se nazvati formulom o tri stuba
moi. Ta tri stuba, na kojima poiva i na koje se oslanja mo, su dobri zakoni, vojska i veliki
poduhvati. Po njegovom miljenju glavni temelji svih vladavina, kako novih, tako starih
ili meovitih, jesu dobri zakoni i vojska (Makijaveli, 2004: 53). Na par drugih mesta
ovome e dodati i znaajna dela i velike poduhvate, koji slue kao dobri primeri. U pogledu donoenja dobrih i uvoenja novih zakona Makijaveli ukazuje koliko je to osetljiv i
rizian posao. Njegov opti savet je da razuman ovek treba da ide stazama koje su probili
veliki ljudi i da podraava one koji su bili bolji (Makijaveli, 2004: 27).
to se tie znaaja vojske kao stuba moi, potrebno je podsetiti na Makijavelijev stav da ne moe biti dobrih zakona gde nema dobre vojske, a gde su dobre vojske
treba da ima i dobrih zakona (Makijaveli, 2004: 53). Dakle, kao da u pogledu vanosti
i znaaja za mo drave Makijaveli stavlja stub vojske ispred stuba zakona. Za potvrdu
toga dovoljno jasno govori njegovo upozorenje da su svi naoruani proroci pobedili, a
nenaoruani propali (Makijaveli, 2004: 30). Za razliku od tada rairene prakse u Evropi,
Makijaveli savetuje da e se mudar vladalac sluiti svojom, a ne najamnikom vojskom
(Makijaveli, 2004: 59). Smatra da je najamnika vojska nepouzdana i teko ju je kontrolisati. U naelu savetuje vladara da pre zadovolji narod nego vojnike.
I najzad, to se dobrih primera i velikih dela tie, kae: Nita ne podie toliko
ugled vladaoca koliko veliki poduhvat i junaka dela (Makijaveli, 2004: 92).
estu dimenziju moemo oznaiti kao dvostruko Janusovo lice moi: zakon i sila.
Mo se, naime, po Makijaveliju, jednom stranom zasniva na zakonu, a drugom na sili. Sila
pak ima dva oblija: lukavstvo lisice i odvanost lava. Kao to se, dakle, vidi, Makijaveli u
razmatranju dva razliita lica moi nudi dvostepeni bifokalni model. Na prvom, optijem
nivou, Makijaveli pokazuje da u dravi postoje dva naina borbe i moi: zakonom i silom.
Istina, priznaje da je prvi vie svojstven oveku, a drugi ivotinjama, ali poto prvi esto
nije dovoljan, mora se pribei drugom. Zato tvrdi da svaki vladalac treba da ume da se
65
ponaa i kao ovek i kao ivotinja (Makijaveli, 2004: 73).11 Vladalac, dakle, treba da bude
i jedno i drugo; zato to jedno bez drugog nije trajno. Na sledeem nivou, na kome se
vladalac ugleda na ivotinje, Makijaveli pravi poznatu razliku na ponaanje u stilu lava i
u stilu lisice. Treba biti lisica, pa poznavati zamke, i lav, pa zaplaiti vukove (Makijaveli,
2004: 74). Svojstva koja, po ugledu na lava, treba da krase vladaoca su hrabrost, sranost,
nepopustljivost, agresivnost, odlunost. Osobine koje treba da ima, po ugledu na lisicu, su
lukavost, promiljenost, opreznost, brzina, prevrtljivost. U vezi sa ovim poslednjim svojstvom njegov savet je vrlo izriit: Mudar vladalac ne treba da se osvre na datu re kada
je to protiv njega i kada su nestali uzroci koji su ga naveli da ga da (Makijaveli, 2004:
74). Dananji politiari se uglavnom dre prvog dela ovog saveta, to jest lako zaborave ili
pogaze datu re, raunajui izmeu ostalog, i na kratko politiko pamenje masa. Makijaveli, dalje, savetuje vladaoca da drugima poveri sprovoenje neprijatnih i okrutnih stvari,
kako bi na njih prebacio mrnju naroda.
Sedmi kljuni momenat u Makijavelijevom shvatanju moi je razlika izmeu
stvarne i virtuelne moi. Ova osobina moe se iskazati i kao simultano realno i prividno dejstvo moi. Makijaveli smatra da mo deluje istovremeno i kao realna i kao
virtuelna snaga. Uspostavljanjem ove distinkcije on je neobino blizak idejama i fenomenima naeg doba. Makijaveli, naime, smatra da je za mo i odgovarajue osobine
vladara bitniji izgled, pojava i utisak nego realno stanje stvari. Kad nabraja osobine
koje vladaocu mogu doneti pohvale ili pokude (dareljivost ili grabljivost; svirepost ili
blagost; verolomnost ili pouzdanost; blagost ili surovost; ovenost ili oholost, ednost
ili pohotnost; sranost ili malodunost; upornost ili popustljivost; ozbiljnost ili lakomislenost; pobonost ili nevernost) on zna da bi bilo lepo da vladalac ima samo one
koje se smatraju dobrim (Makijaveli: 2004: 66). Ali kako nije mogue da jedan ovek
ima sve te, i samo pozitivne, prvonavedene osobine, Makijaveli kae: Jednom vladaocu, dakle, nije potrebno da ima sve ranije navedene osobine, ali je potrebno da se pravi
da ih ima (kurziv V. P). I dodaje: Usudiu se da kaem i ovo: kada vladalac ima ove
osobine i slui se njima, tetne su, a kada se pravi da ih ima, korisne su (Makijaveli,
2004: 74). Time Makijaveli ukazuje na dve vane osobine ili svojstva moi. Jedno svojstvo je, da je mo relaciona kategorija, drutveni odnos. To je prema javnosti otvorena
odlika moi. Drugo svojstvo ukazuje takoe na jednu znaajnu, ali esto prikrivenu,
dimenziju moi. Naime, veliina ili opseg i uticaj ili dejstvo moi ne zavise samo od
realnih kapaciteta osobe koja ih nosi i emituje, nego i od percepcije i utiska svih onih
koji to emitovanje moi primaju. Zbog toga je mo, od svojih prvih magijskih oblika,
preko raznih politikih rituala, svetkovina i parada, pa do medijskih prezentacija naih
dana, nastojala da mnogim spoljnim i virtuelnim obelejima ostavi to snaniji utisak
kod onih kojima je namenjena i nad kojima se primenjuje. U takvim situacijama ponekad se sreemo sa paradoksom: mo se otkriva u svom virtuelnom obliku, da bi to
bolje prikrila svoje realno lice.
11 Ovde se Makijaveli poziva na stare pisce i primer Ahila, koga su poverili na vaspitanje kentauru
Hironu, koji je bio pola ovek a pola ivotinja.
66
Osmo svojstvo moi je njena temporalnost, odnosno vezanost za vreme i pogodan

momenat ili kako bi se to danas reklo tajming (timing). Pogodan momenat i voenje
rauna o duhu vremena su vane dimenzije moi vladaoca. Uporeujui dravne nevolje
sa boleu, Makijaveli upozorava na sledeu slinost. Kao i kod bolesti koje se u poetku
lako lee, a teko ustanovljavaju, tako je i sa dravnim nevoljama i pitanjima moi: kada
se saznaju na vreme brzo se i lake lee; kada se dopusti da uzmu maha, nema im vie
leka (Makijaveli, 2004: 18). Makijaveli kritikuje mudre ljude svoga doba koji savetuju da
se treba uzdati u vreme. Za razliku, recimo, od Perikla koji je imao obiaj da kae nestrpljivim grkim vojskovoama, Ako ne verujete meni, posluajte najboljeg savetodavca
vreme, Makijaveli otroumno zapaa da vreme goni pred sobom sve, te moe da donese
dobro koliko i zlo, zlo kao i dobro (Makijaveli, 2004: 18). Na drugom mestu, opet, kae
kako ni jedna stvar ne moe koditi vremenu koliko vreme samo (Machiavelli, 1985b:
121). Samo u jednom sluaju vreme i brzina akcije nemaju prednost: kad je u pitanju
krajnje nepovoljan odnos realnih snaga. U takvim situacijama vreme ustupa pred snagom
moi. Tako Makijaveli kae: Kad nevolja u dravi ili protiv drave naraste, spasonosnije
je dobivati na vremenu, nego se s njom sudariti... Kada se pojavi opasnost u republici ili
protiv republike, uzrokovana unutranjim ili izvanjskim razlozima, i postane toliko velika da svakog uplai, mnogo je sigurnije dobivati na vremenu nego se pokuavati s njom
sukobiti, jer oni to pokuavaju opasnost smanjiti esto jaaju njezinu mo i ubrzaju zlo
kojeg su se bojali (Machiavelli, 1985a: 198).
Videli smo da Makijaveli ne savetuje da se vladalac osloni samo na fortunu, jer
onaj vladalac koji se sav oslanja na sreu, propada im se srea promeni. I dodaje vano
upozorenje koje se tie odnosa moi i vremena: Smatram jo da je srean onaj koji se
u svojim postupcima rukovodi duhom vremena, pa, prema tome, da je nesrean onaj iji
postupci nisu u skladu s vremenom (Makijaveli, 2004: 102). Pored ovog generalnog
upozorenja Makijaveli daje vladaocu jo neke savete koji imaju temporalni znaaj, a od
kojih izdavajam sledea dva. Prvi, uvrede treba initi sve zajedno kako bi, prolazei bre,
manje vreale; dobra dela treba initi malo pomalo kako bi se u njima vie uivalo (Makijaveli, 2004; 43). I drugi, ljude vie zaokupljaju sadanje stvari nego prole (Makijaveli,
2004: 100).
Deveta dimenzija moi je veto mo. Pored pune ili aktivne moi, Makijaveli ukazuje i na tzv. negativnu ili veto mo. Veto mo je ona vrsta umanjene moi koja nije sposobna da nametne neku odluku, ali zato ima snage da sprei i zaustavi nepoeljno reenje.
U tom pogledu mo, po Makijaveliju, ima dva vida, ili dva oblika i naina delovanja.
Jedan moemo nazvati, aktivnim, a drugi, pasivnim vidom moi. Aktivni vid moi je u
njenoj sposobnosti da nametne svoju volju i reenje. To je potpuniji vid moi, od pasivnog, u kome se mo ispoljava kao sposobnost da se neto sprei, ali ne i da se postigne.
Analizirajui primer vladavine ezara Bordije vojvode Valentina, Makijaveli ukazuje na
njegovu ulogu u izboru pape, nakon iznenadne smrti njegovog oca, pape Aleksandra VI.
ezare Bordija, ve teko bolestan, nije mogao da nametne izbor novog pape, ali je jo
uvek imao dovoljno moi da sprei izbor koji njemu ne bi odgovarao. Makijaveli komentarie to na sledei nain: Ako nije mogao uiniti da papa postane onaj koga je on hteo,
mogao je bar udesiti da ne postane onaj koga on nee (Makijaveli, 2004: 37). Dananjom
67
terminologijom reeno, mo se moe iskazivati i kao negativna ili veto mo, to jest kao
sposobnost da se zaustavi nepoeljno reenje. Veto mo se danas koristi u onim kljunim
i osetljivim situacijama u kojima je potreban konsensus, to jest saglasnost, svih uesnika
u odluivanju. Ponekad se ustavom daje efovima drava da mogu da zaustave donoenje
nekih zakona, a jo ee se primenjuje u konfederativnom tipu politikih zajednica,
meunarodnih politikih organizacija ili vojnih saveza, gde je potrebna saglasnost svih
za neku odluku. Najpoznatiji dananji primer veto moi je pravo dato dravama stalnim
lanicama Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.
Deseto obeleje Makijavelijevog shvatanja moi je princip i svojstvo proraunljivosti. Proraunljivost uveava instrumentalne i kalkulabilne kapacitete moi. Kako
je svet moi vladaoca enormno sloen, promenljiv i nepredvidiv neophodno je da princ
ima veliku sposobnost proraunljivosti. Kako samo superljudski kalkulativni um moe
da izae na kraj sa tako sloenom situacijom, vladar mora da se potrudi da uspostavi
sistem i izvore informisanja, kako bi znao koje su linosti imale koristi od prethodne
vladavine, a koje od nove. Na primeru pape Aleksanda VI Bordije, Makijaveli pokazuje ta je sve mogue uiniti novcem, silom i lukavstvom. Iz toga se moe zakljuiti o
jednoj vanoj dimenziji moi; naime, velika mo ima velike instrumentalne kapacitete.
Vladalac, dalje, mora da ohrabruje rivalitet meu razliitim grupama i strankama, kako
bi mogao da lake vlada. Vladalac treba da zna koji grad moe drati strankama, a koji
podizanjem tvrava.
Misterija drave (arcana imperii) ili politika kao
tehnologija vlasti
Videli smo na prethodnim stranicama republikansko lice Makijavelija. Ali, kao to
je na poetku reeno, a u prikazivanju njegove teorije politike moi, nadam se i dovoljno
reljefno pokazano, slika o Makijaveliju nije jednoznana. Za mnoge je on autor koji svojim
stavovima i razmatranjima izaziva ne samo duboku i trajnu nelagodnost nego i moralnu
muninu (Berlin, 1994: 32, 34). Ili kako veli Majneke: Makijavelijeva doktrina bila je ma
zaboden u telo zapadnog humanizma, od koga je zavapio i zaratovao sam sa sobom (navedeno prema Berlin, 1994; 42-43).
Dve decenije nakon to je Makijaveli zavrio Rasprave, a samo sedam godina nakon
prvog objavljivanja12 Vladaoca, Redinald Pol (Reginald Pole) objavljuje knjigu (1539. godine) u kojoj tvrdi da je upravo Makijaveli bio inspiracija za odluku Henrija VIII da raskine sa
papom. Nije glavni problem u tome to je za mnoge Henri VIII bio Makijavelijev Prince u
akciji, kada je proglasio sebe za poglavara Engleske crkve i usput prigrabio svojinu mnogih
njenih manastira. Mnogo je vei problem to je sam Makijaveli smatran Antihristom i personifikacijom samog avola. Knjiga Vladalac je, po Polovim reima, pisana prstima samog
Satane (navedeno prema Donaldson, 1992: 9).
12 Zanimljivo je da je Vladalac, nakon to je cirkulirao kao tajni rukopis po evropskim dvorovima,
objavljen 1532, pet godina nakon Makijavelijeve smrti, pa ostaje nejasno da li bi ga on sam uinio
dostupnim javnosti.
68
Druga, manje kritina linija tumaenja Makijavelijevog dela ila je u pravcu koji
mu je pripisivao intenciju da otkrije duboke antike tajne ne samo tiranske, ve svake kraljevske i prinevske vladavine. Prvi koji je povezao Makijavelija sa antikom literarnom
tradicijom o tajnama vladanja (arcana imperii) bio je niko drugi do an Boden ( Jean
Bodin), 1566. godine.
Najzad, trei vid tumaenja uspostavlja vezu i znak jednakosti izmeu misterije
vladavine dravom (arcana imperii) i novovekovne sintagme o dravnom razlogu (region
di stato). Osnivaem ove kole tumaenja smatra se italijanski autor Botero, koji je ve
krajem esnaestog veka (1589) gledao na Makijavelija primarno kao pisca o dravnom
razlogu, mada ovaj nikad nije direktno upotrebio takvu vrstu termina (prema Donaldson,
1992: 112). Ostalo je do danas da se upotreba nemoralnih postupaka, koji se preduzimaju u ime drave, u manje ili vie izuzetnim okolnostima, opravdava interesom drave ili
dravnim razlogom (raison d etat, staatsrason, reason of the state).
Za razliku od koncepta dravnog razloga, Mauricio Viroli istie da u Makijavelijevom jeziku kljunu ulogu ima politika shvaena kao arte delo stato, kao umetnost
voenja drave (Viroli, 1993: 161). Meutim, prema preciznijem Virolijevom tumaenju,
ovde je re stato upotrebljena u uem znaenju od drave, u smislu rei status ili poloaj
princa ili kralja ili teritorije kojom oni vladaju. Kasirer e, u neto drugaijoj intonaciji,
oceniti da Vladalac nije ni moralna ni nemoralna knjiga, ve prirunik politike tehnike
i politike vetine. Mnogi autori ukazuju na modu renesansnog vremena da se piu prirunici za vladare. Taj anr, kome pripada i Vladalac, obino se naziva kraljevo ogledalo.
Ostaje meutim pitanje zato se upravo Vladalac izdvojio iz velikog broja takvih i slinih trebnika za vladare i postao predmet mnogobrojnih kontroverzi. Upravo ta injenica
pokazuje da bi bilo pogreno redukovati njegovu politiku teoriju na instrumentalnu
tehniku, a Makijavelija proglasiti za hladnokrvnog tehniara (kao to misli Karl mit), ili
krajnjeg realistu (kao to kae Bekon).
Jedan od razloga za enigmatinost slike o Makijaveliju je i u injenici da njegova
politika teorija ima vie lica. Vladalc jeste delo u kome je Makijaveli, na prvi pogled, suvi
i surovi realista, neprevazieni tehnolog vlasti. Ali, formulaciju njegove klasine maksime
da u politici cilj opravadava sredstvo nalazimo i u Raspravama: Mudar tvorac poretka
u republici, koji ne kani koristiti sebi nego opem dobru, ne svojim nasljednicima nego
zajednikoj domovini, mora se truditi da sam ima svu vlast, i tko je pametan nikad nee
prekoreti onoga koji e se posluiti neuobiajenim sredstvima da bi uspostavio poredak
u kraljevstvu ili republici. Ako ga djelo optuuje, potrebno je da ga ishod opravda (Machiavelli, 1985: 170).
Da se iz ovoga navoda ne bi doneli jednostrani zakljuci, kako u pogledu prednosti koju Makijaveli daje vlasti jednoga oveka, tako i u pogledu odnosa cilja i sredstava, potrebna su dva razjanjenja. Prvo, on odmah dodaje da ukoliko je jedan ovek
i sposoban da uspostavi poredak, ono to je uspostavljeno nee dugo potrajati, ostane
li na leima pojedinca, nego naprotiv, kada postane brigom mnogih i kada je mnogima stalo do toga da se to odri (Machiaveli, 1985: 170). Drugo, kod odnosa cilja i
sredstava, nije re o bilo kom ishodu, ve o onom kojim se ostvaruje opte dobro, to
kod Makijavelija podrazumeva ouvanje tri temelja civilnog drutva u dravi: sigurnost
69
imovine, odsutnost ugnjetavanja i slobodu. Na jednom drugom mestu, kada govori o

srenom ivotu u politikoj zajednici, on e te tri vrednosti koje drava treba da brani i
uva, definisati kao: sigurnost graana, uivanje u svojem bogatstvu i pravo svakoga da
ima i brani svoje miljenje.
Dakle, sutina Makijavelijevog principa politike vrline nije samo efikasnost, kako
se esto tumai, ve efikasnost upotrebljena u korist drave i radi ostvarenja opteg dobra.
Kao to je ve reeno, maksima vodilja Makijavelijeve politike teorije je koncepcija politike odluke kao izbora izmeu dva manja zla. On smatra nesretnim vladare koji se slue
neuobiajenim sredstvima da bi ouvali svoj poloaj, pa preporuuje kao najbolji nain
primenjivanja vladavine nastojanje da se pridobije naklonost naroda (Machiavelli, 1985:
181). Makijaveli priznaje da je najbolja tvrava koja postoji i koja moe zatiti vladaoca,
to je ne biti omrznut od naroda, jer ba i kad ima tvrave, a narod te mrzi, one te ne
mogu spasti (Makijaveli, 2004: 91).
Vladalac sadri puno saveta koje Makijaveli upuuje vladarima. Ti saveti kod njega
imaju, kako kae Meklilend, snagu politikih aksioma. O jednom od tih aksioma je ve
bilo rei. Ako vladar ne moe istovremeno da obezbedi da bude voljen i da ga se plae,
onda aksiom glasi: za princa je bolje da ga mrze i da ga se plae, nego samo da je voljen.
Razlog za to Makijaveli nalazi u injenici da je ljubav manje sigurna osnova za prinevsku
vladavinu, jer je manje stabilna i trajna od straha.
Makijaveli, dalje, preporuuje da vladar, suprotno moda svojoj prirodi i karakteru,
mora da naui i da ne bude dobar, i da moe da primenjuje okrutna, surova dela, mada na
jednom mestu kae: Ne moe se ipak nazvati vrlinom ubijanje svojih sugraana, izdaja
prijatelja, gaenje date rei, odsustvo milosra i vere. Sve to moe da donese vlast, ali ne
i slavu. I dodaje: Grozna svirepost i neovenost ne doputaju da se on ubroji u velike
ljude (Makijaveli, 2004: 40-41).
Vladar, po Makijavelijevim savetima, treba da se ponaa pritvorno ljubazno prema
svima, jer mu od svakog preti opasnost. Svako mu je potencijalni protivnik, i svako je potencijalni atentator. Zato vladar ostaje u krugu svoga dvora, porodice i savetnika. Vladar
mora da se ponaa lukavo i prevrtljivo, da krije svoja oseanja i misli, da stalno bude pod
maskom, kako bi lake demaskirao sve druge (McClelland, 2003: 155, 156).
Uprkos svemu ovome, Makijaveli o apsolutnoj vlasti, u osnovi misli vrlo kritiki,
jer kae da ona za kratko vreme iskvari narod. Makijaveli, dakle, nipoto nije ljubitelj
okrutnih dela, jednostavno zbog toga to je protivnik tiranije, a pobornik republike. To
se najjasnije vidi iz njegovog radikalnog stava prema tiranima: ako su za lijeenje bolesti
naroda dovoljne rijei, za vladarovu je bolest potrebno oruje (Machiavelli, 1985: 228).
Dakle, on je pristalica tiranicida, prava na ubistvo tiranina. Sa druge strane, u republici
se, po njegovom miljenju, nikad ne bi smelo da dogodi neto to se mora reavati izvanrednim merama. Ono to Makijaveli eli da kae kad dozvoljava ili trai da se vladalac
ponaa okrutno je, da se u politici nita ne postie iskljuivo ovenou i dobrim delima.
Politika je u njegovo vreme, a to je moderno doba sve vie potvrivalo, postala prljava igra
u kojoj su maltene sva pravila i sva sredstva dozvoljena. Ako bi se zakljuivalo po Makijavelijevom Vladaocu politiari, odnosno vladari, zasluuju prekor ne zbog neoprostivih
zloina nego zbog neoprostivih greaka.
70
Uz temu o tehnologiji vlasti idu i Makijavelijeva shvatanja o vojsci i ratovanju.

Videli smo da je za Makijavelijevo shvatanje drave, kao i politike moi, vojska jedan
od vanih, centralnih stubova. Svoju knjigu Umee ratovanja (Dell' arte della guera, naslov
originala De re militarum) Makijaveli zapoinje ocenom: nita nije tako nespojivo niti se
toliko razlikuje kao graanski i vojniki ivot (Machiavelli, 1985: 381). Uzgred reeno,
to mu je jedina knjiga objavljena za ivota, 1921. godine.
U vreme pozne Renesanse dolazi do velikih promena u nainu ratovanja i
organizaciji vojske. Sa pronalaskom baruta i usavravanjem vatrenog oruja, umesto
konjice, kao aristokratskog vida vojske, kljunu ulogu preuzima peadija, koja se
moe smatrati demokratskim oblikom vojne formacije. U Umeu ratovanja Makijaveli kae kako su ila kucavica svake vojske, nesumnjivo, pjeadije (Machiavelli,
1985: 389). Makijaveli je veliki kritiar plaenih najamnikih vojski koje tada dominiraju Evropom, a posebno, koje haraju bogatim severom Apeninskog poluostrva.
Pobornik je stvaranja narodne vojske ili narodne milicije, koju sainjavaju naoruani
graani. I sam dok je bio, kako bi se to danas reklo, ministar vojni, isprobao se na
tom poslu, ukljuujui i voenje nekih ratnih operacija, ali se nije ba proslavio.
Radomir Luki ak smatra da je Makijaveli stvorio svoju optu politiku i vojnu
teoriju i postavio vojsku u same temelje drave, zato to se oseao krivcem za pad
Republike, jer je vodio njenu vojnu organizaciju (Luki, 1964: 239). Bilo kako, ostaje
injenica da je Makijaveli prvi u novije doba postavio pitanje o odnosu politike i
ratovanja, drave i vojske. Oslanjajui se na mudrost starijih, on se poziva na Perikla,
odnosno Tukidida: Svatko moe otpoeti rat kad ga je volja, ali ga ne moe kad
hoe okonati (Machiavelli, 1985: 247); kao i na Livija: Pravedan je rat kad ga
vode oni kojima je neophodan, a sveto je ono oruje u kome ti jo jedino lei nada
(Makijaveli, 2004: 106).
O ovekovoj prirodi i ponaanju masa
Makijavelijev doprinos modernoj politikoj teoriji i politikoj sociologiji odnosi
se i na razumevanje sloene ovekove prirode kao politikog bia. Makijavelijevo delo
je puno zapaanja, ne samo o prirodi oveka kao pojedinca, nego i o prirodi i karakteristikama ponaanja ljudskih masa. Ili, kako bi to dananjom terminologijom bilo reeno,
Makijavelijev doprinos je relevantan kako za politiku sociologiju masa, tako i za politiku antropologiju.
Na osobenost Makijavelijevog shvatanja ljudske prirode posebno je ukazao
poznati nemaki filozof Fihte, koji pie poetkom devetnaestog veka jedan dui
pohvalni tekst o Makijaveliju. Ovaj tekst je izazvao dosta nedoumica, jer se inilo
da ostupa od glavnih naela Fihteove filozofije. Fihte se tu, pre svega, bavi pitanjem
u kojoj meri se Makijavelijeva politika moe primeniti na vreme kada Napoleon
hara Evropom. U odgovoru na to pitanje Fihte ukazuje da je glavno naelo Makijavelijeve politike sadrano u sledeim njegovim reima: Svaki onaj koji uspostavlja
republiku (ili uopte dravu) i daje joj zakone, mora pretpostaviti da su svi ljudi
ravi i da e, bez ikakvog izuzetka, svoje unutranje zlo ispoljiti im za to budu
71
nali sigurnu priliku (Fihte, 1983: 52).13 I dodaje, da bez zaziranja smatra da je to i
njegovo naelo: i nae a po naem miljenju i svakog uenja o dravi koje razume
samo sebe (Fihte, 1983: 52).
U uobiajenom tumaenju Makijavelijevog shvatanja ljudske prirode preovlauje
ono na koje se naslanja i Hobs, a koje u oveku vidi samo njegovu lou stranu. Na snagu
i znaaj Makijavelijeve pesimistike antropoloke pretpostavke ukazuje i Leo traus. Po
njegovom miljenju Makijaveli se razlikuje od antikih mislilaca o politici upravo po
shvatanju ljudskog zla (traus, 1983: 73). On, kae traus, jasno ui da je veina ljudi
zla, da je elja za prisvajanjem prirodna, da bogatstvo i slava privlae sve ljude, da se ak i
pravda zasniva na vrstim temeljima drutvenog sebinjatva.
Osnove za takvo tumaenje nalazimo na mnogim mestima u Makijavelijevom
delu. Pozivajui se na mudrost starih pisaca da se ljudi podjednako ojade u zlu i umore u
dobru, Makijaveli dolazi do zakljuka da se ljudi bore meu sobom, bilo zato to ih na to
nagoni nuda, bilo zato to ih na to nagoni astohleplje, koje u ljudskom srcu ima toliku
mo da ljude ne naputa neovisno o poloaju do kojeg su se uspeli. Uzrok on vidi u
tome to su ljudi od prirode takvi da sve mogu poeljeti, ali sve ne mogu dobiti, a kako je
elja uvijek vea od mogunosti da se ostvari, dolazi do nezadovoljstva onim to se ima
i do neispunjenosti (Machiavelli, 1985: 202). Verovatno da u tome Makijaveli nalazi
razlog za sud da se ljudi mogu lako potkupiti.
Postoji, meutim, i drugaije gledanje na ovaj deo Makijavelijeve teorije. Ima
i onih koji smatraju da u citiranom i slinim stavovima Makijaveli ne kae da je ovek
uvek i po sebi zao, ve da zakonodavac ili vladar mora pretpostaviti da su ljudi zli, i da se
drutvo protiv toga moe osigurati samo valjanim zakonima. Fihte neosporno spada u
ovu drugu grupu, jer izriito kae: Uopte nije potrebno da se uputamo u pitanje da li
su ljudi stvarno sazdani onako kako se pretpostavlja u toj reenici ili nisu; ukratko, drava,
kao prinudna ustanova, nuno ih pretpostavlja kao takve, i samo ta pretpostavka obrazlae postojanje drave (Fihte, 1983: 53).14 Njegova argumentacija u korist Makijaveli Hobsove pretpostavke o zloj prirodi ljudi kao osnove i razloga uspostavljanja drave ide
sledeim nizom: (a) ako su ljudi ve hteli ono to je pravo, drava je ta koja e im rei ta
je pravo; (b) a poto se drava uva i titi krivinim zakonom, svakako e pretpostaviti da
ljudi nemaju dobru volju ve zlu, koja se mora obuzdavati strahom od veeg zla; (c) kakva
god bila njihova unutranja volja, spoljni rezultat e biti takav da niko nema zlu, nego
da svi imaju dobru volju; i (d) a ako neko u sebi ima samo dobru i pravednu volju, on e
13 Potpun tekst ovog stava kod Makijavelija glasi: Kao to pokazuju svi koji rasuuju o politikom
ivotu, i povijest koja je puna primjera, tko utemeljuje republiku i uspostavlja joj zakone treba da sve
ljude smatra opakima i da pretpostavlja kako e protiv njega svoju pakost okrenuti kad god im se za to
ukae povoljna prilika; a kad pakost neko vrijeme ostane prikrivena, tome je prikriven uzrok, koji je nepoznat jer se niim nije odao, ali zatim ga otkrije vrijeme, o kojemu se zna da uvijek sve izbaci na vidjelo
(Machiavelli, 1985a: 160).
14 Fihte tu hobsovsku ideju Makijavelija izraava i sledeim reima: Kao prinudna ustanova, drava pretpostavlja rat svih protiv sviju, a njena je svrha da stvori barem spoljanji privid mira, a ako bi i u srcu jednako
ostala mrnja svih protiv sviju i elja da nasrnu jedni na druge, da ipak sprei da ta mrnja i ta elja ne izbiju
u delima (Fihte, 1983: 53).
72
initi pravo i sa, i bez krivinog zakona jedino to e radije umreti nego to bi uinio
nepravo, makar ono bilo zapoveeno krivinim zakonom (Fihte, 1983: 53).
Upravo u ovom poslednjem koraku argumentacije vidimo Fihtea kao osvedoenog filozofa slobode, koji jasno stavlja do znanja svemonom Makijavelijevom Princu ili
Hobsovom Levijatanu da ne mogu od ljudi da trae da ine nepravdu i zlo. ini se da
taj momenat nije dovoljno uoen u onim pokuajima koji Fihteovo pohvalno miljenje
o Makijaveliju tumae kao oiljak na Fihteovom politikom miljenju i kratkotrajno
otstupanje od magistralnog puta Fihteove filozofije slobode. Uz tu ocenu, Danilo Basta
dodaje da je Fihte voen svojim hermeneutikim stajalitem bio spreman da odustane i
od sopstvenog miljenja o dravi i politici, kako bi se razumelo Makijavelijevo imanentno stanovite. Spremnost da se u tumaenju drugog ide ak na utrb svoga miljenja,
to je zaista primer etosa hermeneutike kakav se retko moe sresti (Basta, 1983: 65). Za
Bastu je presudno sledee pitanje: da li je Fihte, nainom i postupkom interpretacije
Makijavelija, u svojoj hermeneutici otiao dotle, da je onome to je tumaio do samozaborava podredio vlastito miljenje, odnosno obrnuto, da je predmet tumaenja nadvladao,
pa ak i suspendovao miljenje samog tumaa, Fihtea (Basta, 1983: 65)? U odgovoru na
ovo pitanje Basta s pravom ukazuje na vanost istorijskog konteksta u kome Fihte pie o
Makijaveliju. To je vreme francuske okupacije nemakih teritorija nakon izgubljene bitke kod Jene, kontekst istorijskih okolnosti u kojima Makijaveli nije vie, ili nije jedino,
sagovornik; on postaje saborac (Basta, 1983: 66). Basta takoe ispravno uvia da Fihte
stavlja akcenat na onaj deo Makijavelijeve teorije politike koji se tie meunarodnih
odnosa, i koji je sauvao svoju legitimnost i upotrebljivost za tumaenje tadanjih dogaaja i odnosa meu dravama. Ostaje, meutim utisak da je Fihte ovde branjen i jae i
vie nego to treba, jer se uzima u obzir samo jedno, ono ozloglaeno lice Makijavelijeve
teorije, a isputa iz vida republikanska dimenzija njegove politike teorije, unutar koje
sloboda takoe predstavlja jednu od kljunih vrednosti. Drugim reima, Fihte nema
previe razloga da se stidi to ima visoko miljenje o Makijaveliju, i takav sud nije samo
cena plaena hermeneutikoj metodi itanja i tumaenja njegovog dela.
Kada je re o miljenju Makijavelija o narodu (puku, masama) u njegovom delu
ima toliko razliitih sudova da se njegovo osnovno stajalite moe oitavati sa potpuno
suprotstavljenih pozicija. traus tako zakljuuje da su Makijavelijevi osnovni zakljuci
na ovu temu sledei: Veina ne moe da vlada. U svim, pa i najboljim republikama,
samo veoma mala manjina moe da doe do poloaja vlasti. Masa je glupa, neodluna
i lako moe da bude zavedena, pa je bespomona bez voa, koji moraju da je ubede ili
prisile da korisno dela (traus, 1083: 73). Makijaveli utvruje da narod mnogo puta
sebi donese propast jer ga zavara prividno dobro, a jo lake postane, biva zaveden velikim nadama i jakim obeanjima. Ovde vidimo onu interpretaciju Makijavelija koja
u njemu nalazi preteu elitista (Moske, Pareta i Mihelsa), kao i teoretiara masa (Le
Bona, Ortege i Gaseta i drugih) sa kraja devetnaestog i poetka dvadesetog veka. Pozivajui se na Makijavelijevu Istoriju Firence, traus konstatuje da je ona puna primera
uasnih dela firentinskog naroda i ocenjuje da je glavna razlika izmeu naroda i vladara
to je narod nesposoban da ulepava svoja zlodela; narod ne shvata poredak stvari u
svetu (traus, 1983: 83).
73
Ono to Makijaveli meutim kae o ljudima i njihovoj prirodi, ini mi se da je

neto drugaije, i da nam nudi jedan sloeniji sud o tom inae vrlo kompleksnom pitanju,
o kome i moderna teorija i nauka nema jedinstveno miljenje. On sudi o ljudskoj prirodi
po njihovom ponaanju i primeuje da ljudi delaju ili po nudi ili po izboru, zakljuujui
kako je vea vrlina tamo gde je manja mogunost izbora (Machiavelli, 1985: 155).
Dakle, ako se ljudima pusti na volju, ako ih ne suspregnu strogi zakoni ili strah od kazne,
ljudi manje vode rauna o vrlini svojih postupaka, a vie o koristi i interesima i lake se
izopae. Ljudi dobra ela ine iz nude, ali im im se prui sloboda odluivanja te se
uzmognu raspojasati, odmah posvuda nastanu neredi i poremeaji (Machiavelli, 1985:
160). Zanimljivo je da Makijaveli misli o ljudskoj prirodi kao o neemu to se lako kvari,
ne samo u uslovima prevelikih sloboda (ili besporetka u ekstremnom sluaju), nego i u
uslovima prejakog i neslobodnog, tiranskog poretka: apsolutna vlast u vrlo kratko vrijeme iskvari narod i pribavlja si prijatelje i pristae (Machiavelli, 1985: 202). U svakom
sluaju, nije lako odluiti se o karakteru Makijavelijevog miljenja o ljudskoj prirodi. Da
li je to miljenje o ljudima i njihovoj udi, neizleivo mizantropsko, kako kae Jovanovi
( Jovanovi, 1935: 231) ili duboko pesimistiko, kako misli Skiner (Skinner, 2002: 137),
ili pak vrlo realistino, kako misle mnogi drugi? Odgovor na ovo pitanje je: moda sve to
zajedno, iskazano u jednostavnoj injenici o nestalnosti ljudske prirode. Tu prevrtljivost
ljudske prirode dobro ilustruje sledea njegova ocena. U mirno doba, kada je, kako veli
Makijaveli, drava graanima potrebna, svako tri, svako obeava, svako hoe da umre za
njega (vladara) kada je smrt daleko; ali u nesrenim vremenima kada su dravi potrebni
graani, tada ih je malo na usluzi (Makijaveli, 2004: 47).
Tano je da Makijaveli smatra da je osnovna motivacija ljudskih postupaka zadovoljavanje vlastitog interesa. Predmet tog interesa su tenja za asti i materijalnim
dobrima. Ljudi su esto pohlepni, sujetni i sumnjiavi, lakomi i nezahvalni. Iza mnogih
Makijavelijevih stavova o ljudima, drutvu i politici stoji pretpostavka o ovekovoj prirodi kao sutinski sebinoj. Politiki poredak, bez obzira da li je re o vladaru ili republici,
mora da ima u vidu, pa ak i da se osloni na ljudski egoizam, kao najjai i najefikasniji
motiv delovanja. U pogledu ljudske prirode Makijaveli utire put kojim e kasnije krenuti Hobs. Obojica polaze od pretpostavke da je ljudska priroda agresivna i posesivna:
ljudi ele da zadre ono to poseduju, i da steknu jo vie. I kao u pogledu moi, tako i
u pogledu posedovanja imovine, nema normalne granice u ljudskim eljama. Zbog toga
su mnogi spremni da kod Makijavelija nau potvrdu za stav o univerzalnom egoizmu
oveka (Sabine, 1973: 321).
Ali, po Makijaveliju, vrlo retko ljudi umeju biti potpuno zli ili potpuno dobri.
Meni se ini da se osnovna Makijavelijeva intencija u pogledu ovekove prirode ne iscrpljuje u tome da ukae na njenu zlu i opaku stranu (kako se najee misli), niti pak da
ukae i na pozitivna svojstva ljudske prirode u odreenim povoljnim okolnostima (kako
se ponekad moe zakljuiti iz njegovih formulacija o uticaju politikog poretka, zakona,
obiaja i vladaoca na ponaanje ljudi) ve jednostavno da utvrdi i pokae nestalnost i
prevrtljivost ljudske prirode. Kao to kae za volju i sudbinu da su veoma prevrtljive i
nestalne stvari, tako Makijaveli kae da je i priroda ljudi veoma nepostojana: lako ih je
ubediti u jedno, ali je teko odrati ih u tom ubeenju (Makijaveli, 2004: 30). U svakom
74
sluaju, Makijaveli polae velike nade u mo politike da utie na ljudsko ponaanje i da ga

oblikuje. Svrha je politikog ivota (vivere civile) upravo da rei problem nepostojanosti
ljudske prirode. Ukoliko prevladaju egoistini interesi, nezdrave ambicije, dekadencija i
zlo, politika je ona Arhimedova poluga koja moe da utie na ljude i njihovu prirodu,
podvrgavajui ih zakonima i mudroj vladavini, pretvarajui ih iz pohlepnih i samoivih
bia u pristojne i vrle graane.
Na drugoj strani, tano je da Makijaveli kae, kako je mnotvo bez voe beskorisno. Narod je zapravo samo divlja ivotinja, koja se, premda je po prirodi okrutna i
divljana, uvijek uvala u zatvoru i ropstvu, a kad se prepusti sudbini u slobodnoj prirodi,
nenaviknuta da se hrani i ne poznavajui skrovita ge se moe skloniti, postane rtvom
prvoga koji je opet nastoji sputati lancima (Machijavelli, 1985: 180). Makijaveli, meutim, zakljuuje da mudar ovek nikad ne sme izbegavati sud naroda o pojedinim pitanjima, kao to su podela poloaja i asti, jer se jedino o tome narod ne vara, a ako se kadto
i prevari, to se dogaa mnogo ree nego malobrojnim ljudima koji te poele obavljaju
(Machiavelli, 1985: 215). Suprotno uobiajenom miljenju, Makijaveli smatra da je narod
razboritiji, postojaniji i razumniji od vladara. On u tom smislu izriito formulie sledee
stavove: Mnotvo je mudrije i postojanije od vladara (Machiavelli, 1985: 226); Bolje
upravlja narod nego vladari (Machiavelli, 1985: 228); Narod manje grijei nego vladar,
i zato se u njega moe vie pouzdati nego u vladara (Machiavelli, 1985: 229); Grijei li
narod, krivci su vladari (Machiavelli, 1985: 332).
Na jedan udan i paradoksalan nain moglo bi da se kae da je Makijavelijev
Vladalac ne samo pria o vladarima, nego i pria o narodu. Uostalom, to na izvestan
nain kae i sam Makijaveli: ovjek, ako hoe dobro da upozna narav puka, mora biti
vladar, a ako hoe da upozna narav vladara, mora biti puanin (Machiavelli, 1985: 99).
Neki, poput Spinoze, ak misle da je Vladalac delo koje ima za cilj da upozori ljude ta
tirani mogu da budu i da ine, a da je Makijavelijeva osnovna namera bila da narodu da
uputstvo kako bi se suprotstavio tiranskoj vladavini. Drugi pak, poput trausa i Berlina,
misle da je Makijaveli autor koji nije mogao niti eleo da pie otvoreno, ve je svoje misli
skrivao zbog dva mona protivnika crkve i Mediija. Tumaenju Makijavelija kao pisca
koji koristi ezoterian nain izraavanja, pridruuje se i Kosta avoki, koji smatra da
je njegov nain kazivanja bio mnogo oprezniji, uzdraniji, pa i zagonentiji nego to bi se
na osnovu povrnog uvida moglo zakljuiti (avoki, 1983: 94-95). avoki tvrdi da je
Makijaveli sledio ne samo nain izlaganja Tita Livija, nego i njegovo pravilo da je utanje
mudrog oveka isto tako znaajno kao i njegovo izriito kazivanje (avoki, 1983: 97).
Podseajui na Makijavelijevu visoku ocenu Rima u doba Marka Aurelija zbog toga to je
tada svako mogao da iznosi i brani svoje miljenje, avoki smatra da u vremenu u kome
je iveo Makijaveli, takve slobode uopte nije bilo. A dok se takva sloboda ne postigne
slobodoljubivi pisci e, kako je to Makijaveli pokazao, slaviti Bruta, mislei na mrtvog
Cezara (avoki, 1983:104).
Svoja kritika zapaanja o ljudskoj prirodi Makijaveli je izrazio i u knjievnoj formi. Nakon pada u politiku nemilost, Makijaveli pie komediju Mandragola, koja je u
njegovo vreme doivela veliki uspeh, a koja se i danas izvodi, jer ima trajnu pozorinu
vrednost. U komediji, koja odgovara lascivnom duhu toga doba, Makijaveli ismejava
75
ljudsku glupost, lakovernost, pokvarenost i prevrtljivost. Mnogi ovu komediju smatraju

remek delom renesansne knjievnosti.
Makijavelijev doprinos politikoj sociologiji
Oko ocene Makijavelija ima mnogo teorijskih sporenja, beskompromisnih podela
i fundamentalnih neslaganja. Kao to lepo konstatuje Isaia Berlin u izvrsnom eseju o
originalnosti Makijavelija, ,,dok u pogledu znaenja pojedinih termina i teza sadranih
u Makijavelijevom delu postoji normalan stepen neslaganja, u pogledu centralnog gledita, osnovnog Makijavelijevog politikog stava, postoji zapanjujui stupanj razilaenja,,
(Berlin, 1994: 31).
Mada pie izuzetno jasno i jednostavno, Makijavelijeva ukupna politika misao
ostaje na izvestan nain zagonetna. Ocena tog dela praktino i na bitan nain zavisi od
toga emu se daje prednost i centralna pozicija za odreenje njegovog osnovnog stanovita da li Vladaocu ili pak Raspravama o prvoj dekadi Tita Livija. Otuda nije udno to
su se mnogi tumai, koji su prvenstveno imali u vidu Vladaoca, uasavali Makijavelija i
izjednaavali ga sa Satanom i Principom zla, prvobitnim pronalazaem ambicije, osvete i krivokletstva (Kasirer, 1972 : 134). Na drugoj strani, nije mali broj onih koji su ga
oboavali i podarili mu epitaf da nijedna pohvala nije dovoljna za njegovo ime (prema:
Grubia, 1985: 17). Moda je u pohvalama Makijavelija, nakon Bekona, Spinoze, Herdera i Fihtea, najdalje otiao Hegel koji je pledirao da se Vladalac ita tako to e se uzeti u
obzir, ne samo tadanje italijanske okolnosti, nego i istorija stolea koje mu je prethodilo,
i tada e ta knjiga biti ne samo opravdana ve e izgledati i sasvim izvanredna i iskrena
zamisao pravog politikog genija sjajna i plemenita uma (kurziv V. P., navedeno prema
Kasirer,1972: 140). Na drugoj pak strani, i za razliku od Hegela, Leo traus smatra da je
Makijaveli genije zla. Po stavovima i ocenama uticajne trausove studije iz 1958. godine,
Makijaveli je subverzivni politiki mislilac, vie ideolog nego teoretiar, jer metoda kojoj
nas on ui jeste politika sile; umesto antikog morala on nudi moral osvajaa i nasilnika
koji se preobraava u volju za mo i slavu; a politiki poredak koji zagovara nije nita
drugo do tiranija.
Meu dananjim ocenama Makijavelija izdvojio bih onu koju daje Bruno Latur
(Bruno Latour). On kae da je Makijaveli, republikanac od srca i do sri, u Raspravama
uspostavio osnove modernog miljenja o demokratiji. Uprkos tome, o njemu se esto
misli kao opasnom i amoralnom ciniku koji je napisao Vladaoca. Po Laturu, oba dela su
deo jedne i iste celine koju povezuje sledea ideja: ako demokratija treba da bude stabilna,
mora se razumeti gruba i neomiljena stvarnost odnosa moi. Ovo dvojstvo ne dolazi iz
Makijavelijeve analize, pa ak ni iz delanja vladara koje analizira, ve od istoriara koji su
na arbitraran nain razdvojili vrlinu i zlo. Da bi povtrdio ovu ocenu Latur koristi Makijavelijev primer o Hanibalu. Hanibal je bio u stanju da dri ujedinjenu armiju sastavljenu
od mnogih rasa i nacija. Da bi to postigao neophodna mu je bila neovena okrutnost.
Ovo, uz jo neke druge njegove kvalitete kao vojnog statega, uinilo je da su ga se vojnici
plaili, ali i respektovali. Bez okrutnosti svi drugi njegovi kvaliteti ne bi bili dovoljni da
odri jedinstvo svoje armije i u najteim uslovima. Istoriari, koji ovo previaju, oduev-
76
ljavaju se Hanibalovim postignuima, na jednoj, a osuuju ga zbog onoga to je njegova

postignua uinilo moguim, na drugoj strani. Po Laturovom miljenju Makijaveli je u
svojim knjigama ponudio niz pravila za vladare, koja idu s onu stranu podele na dobro i
zlo u oima moralista, graana i istoriara. Sva ova pravila vladavine mogu se dedukovati
iz jedne od njegovih glavnih ideja: kako to due odrati mo i vlast uprkos neprijateljima
i nesklonoj fortuni (Latour, 2006) .
Kasirer nam u pogledu sporova oko Makijavelija nudi dva zanimljiva i meusobno povezana zakljuka. Prvi je, da su stranka ljubavi i stranka mrnje uinile nejasnim
Makijavelijev teorijski portret, pa se miljenje o njemu u toku istorije radikalno menja i
ide iz jedne krajnosti u drugu. U esnaestom i sedamnaestom veku najotrije kritike na
raun Makijavelija dolaze iz Engleske. Osamnaesti vek, vek prosvetiteljstva, donee blau
sliku o Makijaveliju, moda najvie zbog njegovog kritikog stava prema crkvi. U devetnaestom veku, veku uspona nacionalnog romantizma, Makijaveli e dobiti visoke ocene,
posebno u jo uvek razjedinjenoj Nemakoj, svakako najvie zbog svog nacionalno-patriotskog sna o ujedinjenju Italije. Dvadeseti vek je doneo izrazito poveanje interesa za
Makijavelija, koje traje i danas i koje se oituje o nekoliko hiljada objavljenih knjiga i
tekstova o njemu. Kao to vidimo, nakon razdoblja krajnjih osuda dolazila su razdoblja
izuzetnih pohvala.
Sledei Kasirerov zakljuak je da upravo u toj sprezi i leguri oprenih stavova i
ocena lei jedan od glavnih uzroka trajne moi i prisustva Makijavelijeve teorije u itavoj
novovekovnoj politikoj misli (Kasirer, 1972: 133-136).
Pogledajmo sada u krajnje saetom obliku u emu se sastoji Makijavelijev glavni
doprinos politikoj sociologiji.
Ono to se ne moe osporavati, i to nikako ne sme da ostane u senci razliitih
interpretacija, je Makijavelijeva osnovna i vrsta republikanska pozicija. Svakako je prejaka ocena Meklilenda da je Makijaveli jedan od najveih republikanaca koji je ikad iveo
(McClelland, 2003: 154), ali je glavna osa njegove politike teorije neosporno i uverljivo
republikanska. Republikanska orijentacija Makijavelija nije samo plod renesansnog povratka antikim, posebno rimskim uzorima. U odnosu na predhodna antika republikanska shvatanja politike, kod Makijavelija nalazimo najmanje dva bitno nova momenta.
Prvo je, stanovite znaaja socijalnih borbi i drutvenih konflikata za politiki ivot
zajednice. Shvativi da drutveni konflikti i politiki nemiri nemaju samo negativna obeleja, nego i da predstavljaju najdublje uzroke boljih zakona i veih sloboda, Makijaveli
je doveo u pitanje ne samo jednu, nego dve znaajne tradicije miljenja o politici. On je
neosporno bio prvi koji je odluno i beskompromisno raskinuo sa itavom srednjevekovnom skolastikom tradicijom miljenja za koju je hijerarhija bila vanija od svake druge
regulativne ideje politike zajednice. Najradikalnija konsekvenca tog otklona je bila odbacivanje do tada dominantne i opteprihvaene srednjevekovne ideje i hrianske ideologije o boanskom poreklu i prirodi drave. Kao to lepo primeuje Slobodan Jovanovi,
Makijaveli je raskinuo vezu izmeu politike i bogoslovije i nainio politiku svetovnom
naukom ( Jovanovi, 1935: 246).
S druge strane, Makijaveli je napravio odluan rez i u odnosu na prethodnu republikansku tradiciju uticajnog politikog miljenja koja je hipostazirala princip harmonije,
77
a stavljala glavu u pesak pred principom interesa i praksom drutvenih sukoba u realnom
politikom ivotu. Tu tradiciju je u periodima pre Makijavelija moda najbolje reprezentovala Ciceronova vizija harmoninog poretka (concordia ordinum).
Druga novina je njegova doktrina politike akcije, koja se ne vrednuje na osnovu svojih unutranjih, odnosno intristikih vrednosti, ve na osnovu spoljnih efekata
te akcije, odnosno na osnovu politikih uinaka. Dvostruka je posledica Makijavelijevog uenja o politici koja ne bira sredstva da bi se postiglo opte dobro. Prvo, to
je radikalan otklon od etikog shvatanja politike, to jest od moralnog prosuivanja
politike i njenih koraka. Drugo, to je spremnost da se odustane od politikog ideala
pravde, u korist ideje opteg dobra. A drava je najvie opte dobro ovekovo.
Umesto situiranja ideje opteg dobra u krug etikih naela i principa pravde,
kako su to radili antiki mislioci i filozofi politike, Makijaveli nudi jedan drugi okvir
koji sainjavaju koncept slobode (liberta) i ideja civilne veliine (grandezza). Dakle,
Makijaveli nije, kako se esto i pojednostavljeno misli, samo prvi apostol sebinog i
pohlepnog individualnog interesa. On istina kae, da su ljudi niski im je u pitanju
lina korist, i da bre zaboravljaju smrt oca nego gubitak oevine (Makijaveli, 2004:
71). Ali, ne sme se izgubiti iz vida da Makijaveli nije odustao od klasine ideje opteg
dobra politike zajednice, samo to je na politiki put za ostvarivanje opteg dobra
gledao na drugaiji nain od antikih politikih uzora. Koliku je vanost pridavao
ideji opteg dobra vidi se iz njegovog stava da veliina gradova ne dolazi od pojedinanog nego od opeg dobra. A nema sumnje da su ope dobro potivale samo
republike, jer se sve to tome doprinosi u njima ostvaruje (Machiavelli, 1985: 235).
Znaaj Makijavelija za zasnivanje modernih politikih nauka ne iscrpljuje se
samo u obnovi republikanskih ideja nakon dugog srednjevekovnog perioda u kome
su dominirali monarhijski oblici vladavine i politikog poretka.
Drugi njegov veliki doprinos modernoj politikoj teoriji i politikoj sociologiji
odnosi se na zahtev za desakralizacijom politikog ivota, to je u vreme neprikosnovene dominacije hrianstva u Evropi, bio pravi podvig. Mada Makijaveli u mnogim
svojim formulacijama odaje utisak opreznog pisca, bilo je potrebno i mnogo line
hrabrosti da se dovede u pitanje feudalna paradigma o boanskom karakteru drave.
Naredni, i moda najvaniji Makijavelijev doprinos je u ideji o potrebi uspostavljanja novog politikog poretka koga on naziva graanskom vladavinom (il principato civile), odnosno graanskim poretkom (ordine civile). U potpunosti prihvatam
kljunu ocenu Damira Grubie, iz njegove inae odline studije o Makijaveliju, da je
novi oblik vladavine, takozvana graanska vladavina, njegov osnovni politiki projekat, a ne tiranija, kako neki misle (Grubia, 1985: 37). Potvrda za tu tezu nalazi se,
ne samo na mnogo mesta u Raspravama, ve i u Vladaocu, a posebno u IX glavi, koja
upravo i ima naslov: o graanskoj vladavini. Osnovni smisao Machiavellijeva Vladara jest stvaranje graanske vladavine, politikog oblika u kojem e se vladar oslanjati
na narod, a ne na plemstvo. Osnovna socijalna snaga takvog poretka je graanstvo,
novi drutveni sloj u usponu koji je pravi politiki subjekt u renesansnoj, republikanskoj Firenci i koji u restauraciji aristokratske vladavine vidi gaenje svojih stoljetnih,
komunalnih sloboda te, najzad, negiranje svoje uloge subjekta ekonomskog procvata
78
koji je doveo malu Firencu na svjetsku scenu ravnopravno uz bok evropskih velesila
(Grubia, 1985: 33).
Sekularno shvatanje politike, kao i republikanski projekat graanskog poretka,
doveli su Makijavelija skoro nuno i do sledeeg velikog otkria od vanosti za politiku sociologiju i politiku nauku. Re je o znaaju i ulozi interesa u politikom ivotu. Makijaveli je neosporno prvi mislilac politike koji je je otkrio i uvrstio interese u
kljune kategorije moderne politike nauke. Da su interesi jedan od osnovnih motiva i
pokretaa akcije ljudi u politici, kao i u svakodnevnom ivotu, potvrdila je i savremena
politika sociologija. Mada je, zbog svojih saveta vladaru, kao i zbog ukazivanja na
egoistinu i iskljuivu prirodu interesa, Makijaveli esto osuivan za imoralizam, ima
mnogo autora koji ga cene upravo zbog realistinog pristupa politikom ivotu. Tako
Agne Heler visoko ceni specifinu Makijavelijevu etiku, koju naziva etikom iskustva,
u kojoj upravo interes, ne samo da predstavlja osnovni motiv ljudskog delovanja, nego
i vanu kategoriju objanjenja i tumaenja ovekovog ponaanja.
Postoji jo jedna taka u kojoj Makijaveli i danas dobija skoro nepodeljena
priznanja. Re je o novom metodskom pristupu politici, o uvoenju nove racionalne
i pragmatine metode u prouavanju politikih fenomena. Nakon plejade antikih
politikih filozofa, koji su se bavilim etikim, vrednosnim i drugim normativnim
pitanjima politike i politikog poretka, Makijaveli je prvi teoretiar politike koji zasluuje da ponese naziv naunika. Taj naziv e mnogo kasnije postati karakteristian
za moderno doba. Za njegov pristup je osobena empirijska analiza realnih injenica,
koja nastoji da otkrije objektivnu istinu protivurenog politikog ivota sa ciljem da
se iznau univerzalni zakoni politike i razotkriju opti obrasci ljudskog ponaanja
i delovanja. Time Makijaveli predskazuje dolazak novog doba nauke. Zato nije bez
razloga Kasirer nazvao Makijavelija Galilejem Renesanse.
to se tie ocene makijavelizma, nesumnjivo je da su za stvaranje tog koncepta
zasluniji od Makijavelija njegovi interpreti. Vie je nego oigledna injenica da su ljudi i pre Makijavelija znali da zli vladari mogu da imaju uspeha, kao i da nemoralna dela
mogu da donesu koristi. Ako je to tako, postavlja se pitanje zato je ta istina tako gorka
i neprijatna, a ponuena u Makijavelijevom Vladaocu na tako lucidan, direktan i jedak
nain (za koji mnogi misle da je bio uzor renesansne proze), naila na toliko odbojnosti,
nerazumevanja i odbacivanja. Kasirer smatra da nisu u pitanju pobude i svrha zbog koje
je ta knjiga napisana, pa ak ni itaoci, ukoliko su pogreno shvatili smisao njegovog
dela. Ako prihvatimo tu vrstu objanjenja, koje smera na protivurenost izmeu njegovog politikog uenja i univerzalnosti njegove teorije, ostaje nam, kako kae Kasirer,
na raspolaganju lo izlaz: da negiramo Makijavelijevu originalnost i znaaj. Za razliku
od toga Kasirer smatra da je bolje i ispravnije reenje da se u Makijaveliju vidi osniva
nove nauke o politici, veliki mislilac ija su shvatanja i teorije revolucionisali moderni
svet i potresli drutveni poredak do samih temelja (Kasirer, 1972: 145).
Meklilend nudi jednostavniji odgovor na prethodnu dilemu. Po njemu, Vladalac nije okantno delo po onome o emu govori, nego po nainu kako to iskazuje
(McClelland, 2003: 152). Ta vrsta politikog realizma, ne samo da je bila okanta za
njegove savremenike, nego je ostala neprevaziena do naih dana.
79
Neke od posledica onog dela Makijavelijeve teorije koji se oznaava kao makijavelizam pojavile su se tek u nae doba u zastraujuim oblicima, kojima idu na
ruku izumi i usavravanja tehnologije politikih zloina. Istina je, meutim, da iz
Makijavelijevog dela sledi pouka da u politikom ivotu nikad nije lako povui jasnu
granicu izmeu vrline i poroka. To izgleda da vai i danas, kao to je vailo i u Makijavelijevo vreme. Bilo bi, naravno, pogreno, i po politiku teoriju i praksu pogibeljno, izvui iz toga zakljuak da treba odustati od traganja za tim razlikovanjem.
To to i danas, pet vekova kasnije, neprestano raste i uveava se broj knjiga
i tekstova u kojima se analizira Makijavelijevo delo, najbolje svedoi o veliini i
znaaju tog dela. Za mnoge istinsko znaenje Makijavelijeve teorije ostaje jedna od
najveih enigmi moderne istorije ideja (Sabine, 1973: 328). Zagonetka o Makijaveliju ostaje otvorena, jer je ne samo teorijski produktivna, nego i vana za realan ivot
ljudi, kao opomena graanima i vladarima ta politika jeste i ta moe da bude. Kao
da je slutio do kakvih e razmimoilaenja doi povodom njegovog dela, Makijaveli
nam se zagonetno osmehuje sa jednog od retkih portreta koji je, vie decenija nakon
njegove smrti, uradio poznati italijanski slikar Santi di Tito. Nisu bez razloga mnogi
primetili da u tom osmehu ima neke slinosti sa tajanstvenim osmehom okonde
na Da Vinijevoj slici Mona Liza.
LITERATURA
Arendt, Hana (1989), The Human Condition, Chicago and London: The University of Chicago Press;
Basta, Danilo (1983), Da li je Fihte bio makijavelist?, asopis DELO, Godina XXIX, broj 2, Beograd;
Berlin, Isaija (1994), Protiv struje, Panevo: Zajednica knjievnika;
Bock Gisella, Skinner Quentin and Maurizio Viroli, Edited by (1993), Machiaveli and Republicanism,
Cambridge: Cambridge University Press;
Bock, Gisela (1993), Civil discord in Machiavellis Istorie Fiorentine, u: Machiaveli and Republicanism,
Edited by G. Bock, Q. Skinner and M. Viroli, 1993,Cambridge, Cambridge University Press;
Burckhardt, Jacob (1989), Kultura renesanse u Italiji, Sremski Karlovci: Izdavaka knjiarnica Zorana
Stojanovia;
avoki, Kosta (1983), Makijavelijeva vetina pisanja, asopis Delo, Godina XXIX, broj 2, Beograd;
Delimo, an (1989), Civilizacija renesanse, Novi Sad: Knjievna zajednica Novoga Sada;
Donaldson, Peter (1992), Machiavelli and Mystery of State, Cambridge: Cambridge University Press;
Fihte, Johan Gotlib (1983), O Makijaveliju, asopis Delo, godina XXIX, broj 2, Beograd;
Gligorov, Vladimir (1983), Makijavelijevo shvatanje politike konkurencije, asopis Delo, godina XXIX, broj
2, Beograd;
Grubia, Damir, (1983), Etika i politika u Makijavelijevom elu, asopis Delo, Godina XXIX, broj 3,
Beograd;
Grubia Damir (1985), Uvod u Machiavellija: Vrijeme, ovjek, djelo, u: Niccolo Machiavelli, Izabrano djelo,
Prvi svezak, Zagreb: Globus;
80
Guarini, Fasano Elena (1993), Machiavelli and the crisis of Italian Republic, u: Machiavelli and
Republicanism, Edited by: G.Bock, Q. Skinner and M. Viroli, 1993, Cambridge University Press;
Hjum, Dejvid (1983), O mogunosti svoenja politike na nauku, asopis Delo, godina XXIX, broj 2, Beograd;
Jovanovi, Slobodan (1935), Iz istorije politikih doktrina, Platon, Makijaveli, Berk, Marks, Beograd: Geca Kon;
Kasirer, Ernest (1972), Mit o dravi, Beograd: Nolit;
Luki, Radomir (1954), Istorija pravnih i politikih teorija, I knjiga, Beograd: Nauna knjiga;
McClelland J.S. (2003), A History of Western Political Thought, London: Routledge;
Machiavelli, Niccolo (1985), Izabrano djelo, Prvi svezak, Izabrao i priredio Damir Grubia, Zagreb: Globus;
Machiavelli, Niccolo (1985b), Izabrano djelo, Drugi svezak, Izabrao i priredio Damir Grubia, Zagreb:
Globus;
Makijaveli, Nikolo (2004), Vladalac, Beograd: Ue;
Martines, Lauro (2002), Power and imagination, City-States in Renaissance Italy, London: Pimlico;
Plamenatz, John (1963), Man and Society, Volume 1, Harlow: Longman;
Sabine, Georg and Thorson Thomas (1989), A History of Political Theory, Fourth Edition, Orlando: Harcourt
Brace College Publishers;
Skinner, Quentin (1992), Machiavelli, u knjizi Great Political Thinkers, Oxford: Oxford University Press;
Skinner, Quentin (1993), Machiavellis Discorsi and the pre-humanist origins of republican ideas,
u: Machiavelli and Republicanism, Edited by G.Bock, Q. Skinner and M. Viroli, 1993, Cambridge:
Cambridge University Press;
Skinner, Quentin (2002), The Foundations of Modern Political Thought, Volume 1, The Renaissance,
Cambridge: Cambridge University Press;
Strauss, Leo (1987), Machiavelli, u knjizi: History of Political Philospohy, Third Edition, Edited by Leo
Strauss and Joseph Cropsey, Chicago: The University of Chicago Press;
traus, Leo (1983), O javnom dobru, asopis Delo, godina XXIX, broj 2, Beograd;
Viroli, Maurizio (1993), Machiavelli and the republican idea of politics, u: Machiavelli and Republicanism,
Edited by G.Bock, Q. Skinner and M. Viroli, 1993, Cambridge: Cambridge University Press;
The World of Renaissance Florence (1999), Florence: Giuinti.
81
Vukain Pavlovi
MACHIAVELLI: REPUBLICANISM AND TECHNOLOGY OF POWER

Abstract
This text is dealing with the Machiavelli's contribution to the foundation of
Political sociology. First part is focused on the specific social, cultural and
intellectual situation of the late Renaissance, the epoch of the Machiavelli.
The next part considers the Machiavelli's thoughts on republic and liberty.
The third part is about Machiavelli's theory of power. After the consideration
of mistery of state and politics as a technology of power, text draws attention to Machiavelli's oppinion on human nature and mass behavior. The
concluding part is devoted to the Machiavelli's importance for Political sociology. The main point of the text is the statement that Machiavelli is more
significant as the thinker of republic and liberty, than as the writer of politics
in terms of tehnology of power.

DR Vukašin Pavlović Makijaveli Republikanizam I Tehnologija Vlasti

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

DR Vukašin Pavlović Makijaveli Republikanizam I Tehnologija Vlasti

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Prof.

MAKIJAVELI: REPUBLIKANIZAM I TEHNOLOGIJA VLASTI

Makijaveli i njegovo doba

Fakultet politikih nauka, Godinjak 2007

recepcija Makijavelijevih dela potvruje izreku da sudbina svake knjige prvenstveno

V. Pavlovi: Makijaveli: republikanizam i tehnologija vlasti

Re koja u italijanskom od latinskog industria, znai vetinu i radinost.

Fakultet politikih nauka, Godinjak 2007

V. Pavlovi: Makijaveli: republikanizam i tehnologija vlasti

Fakultet politikih nauka, Godinjak 2007

Najmarkantnije politike figure na italijanskom tlu u vreme Makijavelijevog ivota

V. Pavlovi: Makijaveli: republikanizam i tehnologija vlasti

Fakultet politikih nauka, Godinjak 2007

V. Pavlovi: Makijaveli: republikanizam i tehnologija vlasti

Fakultet politikih nauka, Godinjak 2007

Makijavelijevo shvatanje politike i politikog ivota

V. Pavlovi: Makijaveli: republikanizam i tehnologija vlasti

Fakultet politikih nauka, Godinjak 2007

V. Pavlovi: Makijaveli: republikanizam i tehnologija vlasti

Fakultet politikih nauka, Godinjak 2007

V. Pavlovi: Makijaveli: republikanizam i tehnologija vlasti

Fakultet politikih nauka, Godinjak 2007

V. Pavlovi: Makijaveli: republikanizam i tehnologija vlasti

Makijavelijeva koncepcija republikanizma je dinamina i rauna sa kljunim

Fakultet politikih nauka, Godinjak 2007

Saglasno ovome je i njegovo miljenje da su republike dugovenije od vladavine

V. Pavlovi: Makijaveli: republikanizam i tehnologija vlasti

vetinu. Sudbina vladarima i monicima dodeljuje samo srene prilike, a od umenosti

Fakultet politikih nauka, Godinjak 2007

V. Pavlovi: Makijaveli: republikanizam i tehnologija vlasti

Fakultet politikih nauka, Godinjak 2007

Osmo svojstvo moi je njena temporalnost, odnosno vezanost za vreme i pogodan

V. Pavlovi: Makijaveli: republikanizam i tehnologija vlasti

Fakultet politikih nauka, Godinjak 2007

V. Pavlovi: Makijaveli: republikanizam i tehnologija vlasti

imovine, odsutnost ugnjetavanja i slobodu. Na jednom drugom mestu, kada govori o

Fakultet politikih nauka, Godinjak 2007

Uz temu o tehnologiji vlasti idu i Makijavelijeva shvatanja o vojsci i ratovanju.

V. Pavlovi: Makijaveli: republikanizam i tehnologija vlasti

Fakultet politikih nauka, Godinjak 2007

V. Pavlovi: Makijaveli: republikanizam i tehnologija vlasti

Ono to Makijaveli meutim kae o ljudima i njihovoj prirodi, ini mi se da je

Fakultet politikih nauka, Godinjak 2007

sluaju, Makijaveli polae velike nade u mo politike da utie na ljudsko ponaanje i da ga

V. Pavlovi: Makijaveli: republikanizam i tehnologija vlasti

ljudsku glupost, lakovernost, pokvarenost i prevrtljivost. Mnogi ovu komediju smatraju

Fakultet politikih nauka, Godinjak 2007

ljavaju se Hanibalovim postignuima, na jednoj, a osuuju ga zbog onoga to je njegova

V. Pavlovi: Makijaveli: republikanizam i tehnologija vlasti

Fakultet politikih nauka, Godinjak 2007

V. Pavlovi: Makijaveli: republikanizam i tehnologija vlasti

Fakultet politikih nauka, Godinjak 2007

V. Pavlovi: Makijaveli: republikanizam i tehnologija vlasti

MACHIAVELLI: REPUBLICANISM AND TECHNOLOGY OF POWER

You might also like