MEMORANDUM SRPSKE AKADEMIJE NAUKA I UMETNOSTI (nacrt)

Jesen 1986.

Zastoj u razvoju drutva, ekonomske tekoe, narasle drutvene napetosti i otvoreni

meunarodni sukobi, izazivaju duboku zabrinutost u naoj zemlji. Teka kriza je zahvatila ne
samo politiki i privredni sistem ve i celokupni javni poredak zemlje. Svakodnevne su
pojave: nerad i neodgovornost na poslu, korupcija i nepotizam, odsustvo pravne sigurnosti,
birokratska samovolja, nepotovanje zakona, rastue nepoverenje meu ljudima i sve
bezobzirniji individualni i grupni standardi. Raspadanje moralnih vrednosti i ugleda vodeih
ustanova drutva, nepoverenje u sposobnost onih koji donose odluke praeni su apatijom i
ogorenjem naroda, otuenjem oveka od svih nosilaca i simbola javnog poretka. Objektivno
ispitivanje jugoslovenske stvarnosti doputa mogunost da se sadanja kriza zavri socijalnim
potresima sa nesagledivim posledicama, ne iskljuujui ni tako katastrofalan ishod kao to je
raspad jugoslovenske dravne zajednice. Pred onim to se zbiva i to se moe dogoditi niko
nema pravo da zatvara oi. Pogotovu na to nema pravo najstarija ustanova naunog i
kulturnog stvaralatva u ovom narodu.
Srpska akademija nauka i umetnosti smatra se obaveznom da u ovom sudbonosnom trenutku
saopti svoja vienja drutvenog stanja sa ubeenjem da time doprinosi traenju izlaza iz
sadanjih nedaa. Priroda ovog dokumenta, meutim, ne dozvoljava udaljavanje od kljunih
pitanja jugoslovenske stvarnosti. U ta pitanja se, na alost, mora svrstati, neodreen i novijim
zbivanjima silno aktualizovan teak poloaj srpskog naroda.

KRIZA JUGOSLOVENSKE PRIVREDE I DRUTVA

1. Privredna kriza traje ve pet godina, a izlaz iz nje nije na vidiku. Sa proizvodnom
stopom rasta drutvenog proizvoda od 0,6% u periodu 1981-1985. godine, Jugoslavija se
nala u drutvu privredno najmanje uspenih zemalja u svetu. Ni ostali pokazatelji razvoja
nisu uteni. Nezaposlenost od preko jednog miliona zatvara perspektivu mladoj generaciji da
u doglednom vremenu rei svoje egzistencijalno pitanje. Meru rasta zaposlenosti odredili su
socijalni motivi. Meutim, takav porast u uslovima stagnacije proizvodnje imao je za
posledicu snienje produktivnosti rada. Bruto akumulacija i realan lini dohodak opali su za
jednu treinu. Suficit platnog bilansa, konano postignut zahvaljui politici realnog kursa i
restrikcijama svih vidova potronje, jedini je pozitivan rezultat nastojanja da se kriza
prevazie. No, odravanje spoljno-ekonomske likvidnosti valja ocenjivati u svetlu visoke
zaduenosti, gubljenja ekonomske samostalnosti zemlje u voenju ekonomske politike, a
donekle i politike razvoja, kao i sve nesreenijeg stanja privrede, koja nikako ne uspeva da
izae na putanju efikasnog privreivanja. Iz takvog se stanja rasplamsava inflacija koja razara
sve ekonomske kriterije i motive, pokazujui istovremeno nemo drutva da kanalie
neukroene privredne tokove.
to vreme vie odmie, sve je jasnije da se izlaz iz krize ne moe nai bez temeljnih promena
u privrednom i politikom sistemu. Naroito zabrinjava to zvanina politika izbegava da
prizna prave uzroke ekonomske krize, bez ega se ne mogu preduzeti ni prave mere za
ozdravljenje privrede. Izbegavanje je utoliko manje razumljivo to su ekonomske analize
tano utvrdile te uzroke. Suprotno pokuajima da se ovi uzroci svedu na neadekvatno
reagovanje ekonomske politike u razdoblju 1976-1980. godine, analize su ukazale da zaetke

krize valja traiti u ezdesetim godinama, kada privredni razvoj poinje da malaksava da bi
1980. godine bio konano zaustavljen. Tadanja privredna reforma imala je i dobrih zamisli,
kao to su: debirokratizacija privrede, davanje veeg prostora tritu, uklanjanje dispariteta
cena, integracija jugoslovenske privrede u svetsku. Na alost, samo je disparitet cena
unekoliko smanjen, ali ne i potpuno otklonjen, dok ostale zamisli nisu bile ni delimino
ostvarene. Tome nasuprot, nesrene improvizacije u strategiji razvoja i neuspela reenja u
privrednom sistemu ne samo to su ostala, ve su doivela jo neuspelija uobliavanja
sedamdesetih godina.
Privredni razvoj se naao na stranputici ve u ezdesetim godinama, kada je 1964.g. opozvan
Petogodinji plan 1961-1965. godine, koji je, u nastojanju da otkloni uska grla, porast
proizvodnje sirovina i energije postavio kao najvaniji zadatak. Dobro je poznato da ova uska
grla ni do danas nisu otklonjena. Da nevolja bude naroito velika, postarala se strategija
razvoja sa svoja dva krupna promaaja. Prvo, ona nije uvaavala osnovni zahtev optimalnog
razvoja privrede da proizvodne inioce koristi srazmerno njihovoj raspoloivosti.
Opredeljujui se za veu upotrebu drutvenog kapitala, koji je kod nas najoskudniji inilac
strategija je u isti mah tedela ivi rad koji je najobilniji inilac proizvodnje, Jugoslavija se u
meunarodnu podelu rada nije ukljuila sa iniocem koji joj daje komparativne prednosti.
Privredni razvoj je zbog toga neizbeno bio suboptimalan, istovremeno je otvaran irok
prostor za eksplozivno irenje nezaposlenosti. Drugi strategijski promaaj bio je u oekivanju
da e porast realnog linog dohotka bez preduzimanja drugih mera biti snaan pokreta rasta
produktivnosti rada i proizvodnje po uzoru na razvijene zemlje. Meutim, primena ove
koncepcije u jugoslovenskim uslovima brzo se pokazala kao pogreka sa mnogim
ekonomskim posledicama.
Promaaja je bilo naroito mnogo u izboru osnovnih reenja u privrednom sistemu. Pre svega,
planiranje je temeljno razoreno. Za drugu polovinu ezdesetih godina petogodinji plan uopte
nije donet, a kasniji petogodinji planovi, bez neophodne podrke sredstava i mera, ostali su
deklaracije koje nikog nisu obavezivale. Ukidanjem planiranja ugaene su koordinirajue
funkcije federacije, a sputavanjem snaga trita guena je inicijativa privrede. Drugaije
reeno, niti je privreda usmeravana, niti je preputena zakonima samoregulisanja. Pokuaj da
dogovaranje i sporazumevanje zamene plan i trite pokazao se potpuno neuspenim. Sistem
u kome svi sa svima treba da se sporazumevaju o svemu nije imao nikakvog izgleda da dobro
funkcionie. Zbog toga se moralo, vie nego to to moe biti delotvorno apelovati na
subjektivne snage i preduzimati politiko-propagandne kampanje radi regulisanja
privrednih tokova.
Decentralizacija, prvobitno zamiljena kao osloboenje privrede od birokratskih snaga,
izrodila se u dezintegraciju po teritoriji i po privrednim granama. Stvoreno je osam privrednih
podruja sa nacionalnim ekonomijama kao ideolokom podlogom. Jedinstveno jugoslovensko
trite bilo je time razbijeno. Republike i pokrajine su sve vie zaokruivale i zatvarale svoje
privrede. Na ovu republikanizaciju privrede nadovezala se atomizacija postojeih preduzea
u vidu osnovnih organizacija udruenog rada. To je bio jedan od najmanje oekivanih koraka.
Usitnjena preduzea vapila su za integracijom, ne bi li iskoristila prednosti ekonomije velikog
obima, a doivela su, sa osamostaljivanjem, osnovnih organizacija udruenog rada, dalje
usitnjavanje. Tako su dva vida dezintegracije odvukla privredu na antiistorijske puteve
razvoja. Jednoj privredi se nita gore ne moe dogoditi.
Promaaji u strategiji razvoja, ukoliko se o osmiljenoj strategiji uopte moe govoriti, kao i
mnogi nedostaci privrednog sistema izrazili su se u opadanju ne samo stope rasta proizvodnje

i zaposlenosti, ve i u kvalitetu privreivanja od ijeg je porasta, inae, zavisio i uspeh

mnogih zamisli privredne reforme. Stopa rasta individualne produktivnosti rada u periodu
1966-1979. godine, kada se pokualo sa uvoenjem intenzivnog razvoja, bila je nia nego u
periodu ekstenzivnog razvoja 1953-1965. godine. Motivi radnika za poveanje produktivnosti
rada nisu ojaani uprkos naglom usponu realnog linog dohotka. Ova za nosioce ekonomske
politike neoekivana tendencija, koliko dokazuje neodrivost koncepcije da je porast line
potronje dovoljan da pokrene itav razvoj, toliko otkriva neotklonjive slabosti oficijelno
prihvaene dogovorne ekonomije liene ekonomske prinude na rad.
Produktivnost drutvenog kapitala doivela je ak i goru sudbinu. Efikasnost investicija je
posle 1965. godine poela brzo opadati. Promaaji u privrednom sistemu davali su pogrene
signale preduzeima i drutveno-politikim zajednicama u donoenju investicionih i drugih
odluka. Autarhija republikih i pokrajinskih privreda nije vodila rauna o optimalnoj strukturi
jugoslovenske privrede, niti o opasnostima stvaranja suvinih kapaciteta. iroko i nedovoljno
promiljeno korieni su investicioni krediti koje je inflacija veim delom otpisivala. Obaveza
da finansiraju optu i zajedniku potronju iz dohotka sopstvene privrede navodila je optine
da bez mnogo razmiljanja ulaze u nove investicije. Bilo zbog nedostatka informacija, bilo to
osnovna struktura investicija nije planirana, izgraeni su suvini proizvodni kapaciteti.
Atomizovana, za privredne grane i teritorije vezana akumulacija otvorila je irok front
nedovrenih investicija sa dugim periodom gradnje, ukoliko su ove investicije uopte bile
dovrene. Usitnjena akumulacija u patuljastim bankama navodila je investitore da sa malim
sredstvima ostvare to vei dohodak i zaposlenost, to je dovelo do izgradnje suvinih
kapaciteta u preraivakoj industriji i nedovoljnih proizvodnih kapaciteta za proizvodnju
sirovina i energije. Povrno proueni projekti bili su uzrok velikih investicionih promaaja.
Ekonomske i drutvene sankcije za pogrena ulaganja nisu postojale; politiari su ostajali u
senci iako su esto odluujue uticali na investicione odluke. Svi navedeni inioci nie
efikasnosti investicija opredeljeni su privredno-sistemskim reenjima. Prema tome, promaaji
u privrednom razvoju i privrednom sistemu, materijalizovani u opadanju ukupne
produktivnosti privrede (produktivnosti rada i kapitala uzetih zajedno) osnovni su uzrok krize
jugoslovenske privrede.
Odgovornost za krizu snosi i ekonomska politika sedamdesetih godina koja nije koristila
prave mere za naknadna prilagoavanja. Neutralisanje uticaja ukupne produktivnosti i
pogoranja uslova razmene zbog skoka cena nafte iziskivalo je drugaiju raspodelu ukupnog
dohotka radi odravanja stope inflacije. Nepostojanje politike dohotka koja bi drutveno
uredila odnose izmeu razliitih vidova potronje bilo je utoliko sudbonosnije to ni
jenjavanje izvoza nije spreeno uobiajenom politikom realnog kursa dinara i drugim
merama. Svi ovi nedostaci, naroito kada su se izrazili u spoljno ekonomskoj nelikvidnosti,
prinudili su ekonomsku politiku na zakasnele restrikcije svih vidova potronje koje su mogle
spreiti dalje produbljivanje krize, ali ne i njeno izbijanje.
Uzroci privrednih nedaa ne daju se potpuno razumeti bez uticaja ekonomske filozofije kojom
se nadahnjivao privredni sistem. Zapostavljanje ekonomskih zakonitosti i prinude, oslanjanje
vie na svest ljudi nego na interese kao motive ekonomskog ponaanja, priznavanje ivog
rada kao jedinog stvaraoca dohotka, nepotpuno uvaavanje trokova i ekonomskih kategorija
u njihovom realnom izrazu sastavni su delovi zvanino prihvaene ekonomske filozofije i
onih institucionalnih reenja koja su u praksi imala utoliko tee posledice to su uivala
ideoloku podrku ak i onda kada su se oigledno sukobljavala sa zahtevima ekonomske
racionalnosti. Izmeu ostalog, i time se objanjava trpeljivost prema ekonomski iskrivljenim
odnosim, privrednoj patologiji i drutvenom rasipnitvu, to sve suvie dugo traje da ne bi

ostavilo traga u nainu miljenja i ponaanja privrede. Silni gubici privrede pokazuju da ni
posle etiri decenije nije postao obavezan princip rentabiliteta, da nema ekonomskih sankcija
za loe poslovanje. Subvencije privredi preko kredita, podrutvljavanje gubitaka, niska stopa
amortizacije, popustljivost prema loem kvalitetu proizvoda, dugogodinje kretanje stope
rasta realnog linog dohotka iznad stope produktivnosti rada stvorili su veoma lagodne uslove
privreivanja unosei na irokom planu razne oblike parazitizma u poslovanje privrede i van
nje. Takvi uslovi mogli su opstati zahvaljujui porastu inostranih dugova koje e otplaivati
ne samo sadanji nego i budui narataji. Nagraivanje prema rezultatima rada nije moglo biti
ostvareno u privredi bilo zbog nereenog pitanja primarne raspodele, bilo zato to mnoga
preduzea ubiraju rentu od drutvenih sredstava. Zbog socijalnih razlika koje se ne zasnivaju
na radu, motivi radnika za poveanje produktivnosti rada morali su biti slabi. Povlaivanje
neradu i drugi vidovi socijalne demagogije visoka su cena za drutveni mir i odravanje
materijalnih priviliegija vladajuih slojeva. Imajui sve to u vidu, nije udno to se u
pootravanju komotnih uslova privreivanja vidi napad na steena prava, kao to to pokazuju
otpor uvoenju ekonomski pozitivnih kamata i prioritet koji se daje isplati linih dohodaka.
Za otpor ovom pootravanju privreda nalazi dobre razloge u velikim doprinosima koje daje za
izdravanje glomazne administracije, iji trokovi predstavljaju nepodnoljiv teret za
privredu.
Zasiena ekonomskim neracionalnostima, ekonomska klima nije ostala bez uticaja i na
ponaanje graana, koji su, zahvaljujui i zaduenju zemlje u inostranstvu, sve do izbijanja
krize brzo podizali ivotni standard. Nagli porast line potronje sa lako primetnim
elementima rasipnitva, ostao je u svesti graana kao zaslueni domet. Opadanje realnog
linog dohotka, u emu valja videti i njegovo prinudno usaglaavanje sa stvarnim nivoom
produktivnosti rada, doivljava se kao neije neopravdano nasilje, a ne kao objektivna
nunost. Drugaije ne moe ni biti ako se godinama u zemlji troi dohodak vei od stvorenog.
Uzimanjem potroakih i investicionih kredita, kupovinom uvozne robe po niskim cenama,
dodelom drutvenih stanova i niskim stanarinama znaajan deo graana dobijao je drutvene
subvencije. Ekonomske neracionalnosti i izopaeni ekonomski odnosi dugo traju i svuda su
lako uoljivi. Zbog toga ih graani smatraju normalnim. Svaki je u takvim odnosima, polazei
od uih interesa, traio svoj obrazac ekonomskog ponaanja koji je za odreene grupe mogao
biti i uspean, ali je za drutvo i privredu po pravilu bio poguban. Iskrslo je muno pitanje
kako ponovo afirmisati rad kao osnovu egzistencije, drutvenog i ekonomskog poloaja
oveka.
2. Odgovornost za budunost Jugoslavije nalagala je da se sa izbijanjem opte drutvene krize
prvo utvrde njene stvarne razmere i pravi uzroci da bi se odmah pristupilo iznalaenju mera za
izlazak iz stanja recesije i neizvesnosti. Tako se, meutim, nije postupilo. Trebalo je da prou
tri godine da bi se u zvaninim dokumentima upotrebio izraz ekonomska kriza. Do toga se
dolo postupnim i nevoljnim priznanjem. U prve dve godine krize govorilo se o malim,
kratkotrajnim, prolaznim nedaama, a ponajvie o tekoama rasta. Ovakve ocene
moraju se povezati sa tvrdnjama da privredni sistem ne treba bitnije menjati ve ga samo
dosledno sprovoditi. Kada su se te tvrdnje pokazale neodrivim, izilo se sa tezom da je
jugoslovenska kriza po razmerama vea nego to se prvobitno mislilo, ali da je po svojoj
prirodi iskljuivo ekonomska, da su njeni uzroci u spoljno-ekonomskom uticaju i
neadekvatnoj ekonomskoj politici posle 1976. godine. Time je istovremeno uinjen pokuaj
da se politiki inilac izuzme kao mogu uzronik privredne krize, da se insistiranjem na
ekonomskoj politici kao glavnom vinovniku privredni sistem potedi od kritikog
preispitivanja. Budui da ni taj pokuaj nije mogao trajno uspeti, uinjen je ustupak time to
se najzad prelo na analizu politikog sistema. Na alost, ta analiza je ne samo zaobila

kljuna pitanja politikog sistema, ve se u svom ekonomskom delu suprotstavila

koncepcijama Programa stabilizacije.
Priznanje krize u etapama i ponovno njeno osporavanje, zbog ega se gubilo dragoceno
vreme, izrazi su lutanja, neodlunosti i nespremnosti zvanine politike da izvri promene koje
su novostvoreni uslovi zahtevali. Oklevanje da se sa pravom dijagnozom i blagovremenim
merama doeka kriza potkopalo je poverenje u dravniku mudrost, politiku hrabrost i
iskrene namere ljudi koji vode javne poslove, kao i u njihovu spremnost da raskinu sa
zabludama koje su dovele zemlju na rub propasti. Izbegavanje da se istini pogleda u oi i
otpor da se bilo ta sutinski menja ogledaju se i u tome to su tek pod pritiskom
Meunarodnog monetarnog fonda bile donoene neke ekonomske mere koje su se sa manje
potresa i sa veim uinkom morale mnogo ranije samoinicijativno preduzeti. No nita tako
ubedljivo ne govori o otporima nastojanju da se efikasno deluje kao injenica da vlada ne
sprovodi sopstveni Program stabilizacije. Ispostavilo se da su bili u pravu oni koji su tvrdili da
je taj dokument mogao biti usvojen samo zato to je suvie uopten da bi bilo koga konkretno
obavezivao. Zbog toga se predvialo da e njegovo sprovoenje u ivot naii na nesavladive
prepreke u sukobima interesa republika, pokrajina i privrednih grupacija. Sa ostvarenjem ovih
predvianja raa se i nedoumica da li je Program stabilizacije zaista bio zamiljen kao
akciona osnova za sanaciju privrede ili mu je namenjena politiko-propagandna uloga,
sraunata na stvaranje utiska u javnosti da se neto ozbiljno ini na traenju izlaza iz krize,
dok se u stvari daje otpor neophodnim promenama. Stabilizacioni program, koji je izraavao
realistiki pristup privredi, doiveo je najvei udar od poznate Kritike analize funkcionisanja
politikog sistema, koja je rehabilitovala ve naputenu ideologiju dogovorne ekonomije, u
najveoj meri odgovorne za nedae jugoslovenske privrede. Jugoslavija je doivela i to da su
zvanino usvojena dva dokumenta sa bitno razliitim ekonomskim koncepcijama. Moda je
za odravanje postojeeg stanja to najefikasnije reenje, ali to ne moe biti reenje za izlaz iz
krize jugoslovenskog drutva.
Opravdanje za privredne tekoe i sporo reagovanje na krizu ponekad se trai u ogranienim
znanjima ekonomske nauke i razmimoilaenjima ekonomista u kljunim pitanjima.
Razmimoilaenja u miljenjima ekonomista postoje i postojae u svim zemljama i
vremenima, ali je stvar vlade da se opredeli kojim e miljenjima dati poverenje i da za svoje
opredeljenje snosi odgovornost. Problem je, meutim, u tome to se od ekonomske nauke nije
na pravi nain ni trailo miljenje. Ona je bila prihvatljiva u meri u kojoj je racionalizovala
zvanino zauzete stavove. Zbog toga odgovorne linosti nisu poklanjale dunu panju
blagovremenim upozorenjima i dragocenim predlozima koje je ekonomska nauka
samoinicijativno davala. Sistematsko zapostavljanje znanja tokom itavog posleratnog
perioda malo je razumljivo, a jo manje razumna pojava u socijalistikom drutvu, koje u
principu nauku uzima za osnovu svog razvoja. Zapostavljanje naunih saznanja, osobito
tokom poslednje dve decenije, valja shvatiti i kao sastavni deo podreivanja privrednog
razvoja i ekonomskih racionalnosti jaanju i uvanju policentrizma i monopola drutvene
moi republikih i pokrajinskih vrhova kao nedeklarisanom cilju koji uiva apsolutni
drutveni prioritet. Taj cilj proizlazi iz simbioze nacionalizma, separatizma i vlastoljublja, a
ostvaruje se nastojanjem politikog inioca da, uz oslonac na republiku dravnost, povea
svoju mo, da bude posrednik i arbitar u sopstvenoj privredi i drutvu.
Ovaj cilj je za iru javnost postao oigledan tek u novije vreme kada je zloudna
dezintegracija kao dominantna tendencija u privredi i drutvu dobila zabrinjavajue razmere.
Opasnost da politiki sistem evoluira u pravcu policentrizma ukoliko se to blagovremeno ne
sprei stvaranjem radnikih saveta za privredne grane na nivou itave Jugoslavije uoio je

Boris Kidri ve 1950. godine. Njegove sugestije, na alost, nisu prihvaene. Ogluilo se o
njegovo upozorenje da, ukoliko se takvi saveti ne stvore, to vodi u nekoliko dravnih
kapitalizama partikularistikih prema celini, birokratsko centralistikih prema radnim
kolektivima. U Jugoslavii danas postoji stanje od koga je Kidri ponajvie zazirao.
Takvo stanje je plod evolucije od skoro tri pune decenije. Tokom pedesetih i prve polovine
ezdesetih godina inilo se da su demokratizacija, zamena dravnih organa samoupravnim i
deprofesionalizacija politike stekli vru drutvenu afirmaciju. Izgledi da se razvoj u tom
pravcu nastavi bili su utoliko vei to je sa uravnoteenom strukturom investicija i boljim
odnosom izmeu koordinacije i inicijative, privreda beleila uverljive rezultate kako u porastu
proizvodnje i zaposlenosti, tako i u kvalitetu privreivanja i rastu izvoza. Produktivnost rada
brzo je rasla, efikasnost investicija je bila velika, a ekonomski odnosi sa inostranstvom skoro
uravnoteeni. Kao da nikakva znaajnija prepreka nije stajala na putu da se politiki i
privredni sistem izgrade na osnovama koje su dale ubedljive rezultate. Istina, i u tom periodu
bilo je jasno prepoznatljivih nagovetaja separatizma i nacionalizma u obliku krilatice
svakom svoje, razjedinimo se da bi se ponovo ujedinili i uporne kampanje protiv
precenjenog i izmiljenog unitarizma.
Negativni obrt dogodio se sredinom ezdesestih godina kada su, neoekivano, ovi nagovetaji
postali vladajue tendencije koje su zaustavile progresivan tok politikih promena. Neki skoro
prevazieni odnosi ponovo su oiveli. Umesto da oslabe, kako se to oekivalo, vlast i drava
su ojaali u republikama, pokrajinama i optinama. To je imalo za posledicu potcenjivanje
ekonomskih racionalnosti i efikasnosti kao imperativnih zahteva savremenog civilizovanog
drutva. Istina, i do privredne reforme iz ezdesetih godina politika je dominirala nad
ekonomijom, ali je privredni razvoj bio najvaniji politiki zadatak. No kada je politika
postala sama sebi cilj, u ekonomiji se teite prebacilo sa privrednog razvoja na privredni
sistem, sa formiranja dohotka na njegovu raspodelu, sa proizvodnje na potronju. Sve to
ukazuje koliko se daleko otilo u zanemarivanju privrednog razvoja, zapravo u odbacivanju
iskustava razvijenih drutava i suspendovanju ekonomske nauke. Takva miljenja su nala
najpotpuniji izraz u tezi da se zahtevi samoupravljanja i efikasnost pirvreivanja ne daju
izmiriti.
Neuspeo pokuaj reintegracije eleznica i drugih velikih sistema jedan je od vrstih dokaza da
se i najoiglednije ekonomske racionalnosti rtvuju bez mnogo kolebanja ako suavaju uticaj
republikih i pokrajinskih politikih vrhova. Meutim, u tome valja videti i snagu politikog
voluntarizma koji je otklonio sve prepreke za svoje delovanje. Ozbiljne prepreke mogle su mu
biti plan koji, jedanput donet, ne doputa proizvoljnosti ni onom ko ga je doneo. Kao i trite,
shvaeno kao samostalnost privrednih subjekata u donoenju odluke. Upravo zato to su
voluntarizmu bili smetnja, plan i trite su neutralisani da bi se stvorio prostor ekonomiji koja
se ne oslanja na ekonomske zakonitosti i ekonomsku prinudu nego sve odnose smatra
arbitrarnim. U naim prilikama privredni sistem nema za osnovni zadatak da podrava
privredni razvoj i da uvaava ekonomske racionalnosti, nego da slui jaanju politikog
inioca. Pokazalo se da politiki voluntarizam ne zastaje ni pred zakonima; ako mu se oni
ispree, on ih se jednostavno ne pridrava. Voluntarizam nesreno udruuje neznanje i
neodgovornost i te svoje osobine izdano prenosi na privredu koju dri u zavisnosti i
podreenosti. O ovome otvoreno govore politiki ljudi kao da nisu glavni vinovnici takvog
odnosa.
Samoupravljanje nije zauzdalo politiki voluntarizam. Razlog je jednostavan: ono je
nametnuto voljom politikih voa, za koje ne predstavlja nikakvu tekou da mu poveaju ili

smanje podruje uticaja ili da unutar njega ostvare kontrolu. Teza da se samoupravljanje
najpotpunije potvruje u osnovnim organizacijama udruenog rada u stvari je samo izgovor
da mu se ne prepusti onaj sutinski (makroekonomski) delokrug u kome se donose drutvene
odluke od vitalnog znaaja. Taj delokrug politiki inioci ljubomorno uvaju za sebe.
Samoupravljanje je potisnuto u ezdesetim godinama i tu je zaetak mnogih naih nevolja.
Ono realno ne postoji na globalnom drutvenom nivou, a nikad nije ni izgraeno kao celovit
demokratski sistem, niti su iz takvog stanja izvuene konsekvence. Zbog toga je
samoupravljanje ulepavajui princip, a ne podloga drutva. Sistem je u celini nekonzistentan.
U njemu nema ni pravog plana, ni pravog trita, niti prave drave i pravog samoupravljanja.
3. Dezintegracija jugoslovenske privrede po privrednim granama i teritorijama kao
antiistorijska tendencija neposredno proizlazi iz jedne ire i znaajnije antiistorijske
tendencije pretvaranja federacije kakva je zasnovana u odlukama drugog zasedanja
AVNOJ-a i prvih decenija posleratnog razvitka u svojevrsnu konfederaciju koja je
institucionalizovana poslednjim ustavom od 1974. godine. Istorija poznaje vie primera
preobraaja konfederacije u federaciju, kao prirodne posledice uoenih slabosti konfederacije,
ali nijedan primer preobraaja u obrnutom pravcu. Pretvaranje savezne drave u dravni savez
utoliko je manje prihvatljivo to posle relativno estih promena, koje su se posle rata
deavale, Jugoslavija sada ima tzv. tvrdi ustav iju je promenu praktino teko izvesti.
Jedanaest godina bilo je vie nego dovoljno da se uoe ogromne tekoe koje su sve posledice
konfederalizma u drutvenom ureenju, zbog ega se nuno i Ustav naao u sreditu kritike
politikog sistema.
Najznaajniji elemenat konfederalizma sastoji se u neophodnoj saglasnosti skuptina svih
republika i pokrajina da bi se donela bilo kakva, pa i najmanja promena ustava, kao i u
zahtevu da se odluka u Veu republika i pokrajina smatra donetom samo ako za nju glasaju
sve delegacije. U oba sluaja protivljenje jednog uesnika u odluivanju ima karakter veta.
Ako se imaju u vidu mogunosti: zakulisnih igara u tenji da se manjini nametnu reenja,
jednoglasnosti u nainu odluivanja teko je uiniti principijelne ili bilo kakve druge
prigovore, ukoliko se takvo odluivanje odnosi na bitna pitanja drutvenog ureenja, kako je
to predvieno Ustavom. Nevolja je, meutim, u tome to je jednoglasno odluivanje iskoilo
iz ustavnih okvira i bez dobrog razloga nalo mesta kako u mnogim zakonima i propisima
tako i u odluivanju unutar privrede, kulture i sportskih organizacija.
Afirmacijom republike i pokrajinske dravnosti uz istovremeno iezavanje izvornih,
koordinirajuih funkcija federacije otvorene su iroke mogunosti zadovoljavanja
pojedinanih interesa na teret optih. Ustav je naizgled pokuao da to sprei deklarativnim
zahtevom da republike i pokrajine moraju voditi rauna kako o sopstvenom razvoju, tako i o
razvoju itave Jugoslavije. No, budui da je koulja blia od haljine, panja se usredsredila na
sopstveni razvoj, dok je razvoj celine u najveoj meri bio zanemaren. Ravnotea izmeu ueg
i ireg optimuma predstavlja teorijski neodrivu konstrukciju koja nije poloila ispit prakse.
Takve konstrukcije se nisu odrale ni u drugim sluajevima. Nacionalno je nadvladalo klasno,
a pokrajine su insistirale vie na tome da su konstitutivni element federacije, nego da su
sastavni deo Srbije. Ravnotee ove vrste posluile su kao sredstvo za umirenje zabrinutima za
ouvanje dravne i privredne celine zemlje, ali i kao ohrabrenje separatistima svih vrsta da u
praksi idu dalje u ostvarivanju svojih ciljeva.
Elemenat konfederalizma je i paritetan sastav Predsednitva SFRJ, kao i drugih najviih
organa. U sutini konfederalna je i ustavna odredba da savezne zakone u naelu izvravaju
organi republika i pokrajina, to u praksi esto vodi neizvravanju zakona. Jako izraen

elemenat konfederalizma je i u tome to republiki i pokrajinski ustavi ne moraju biti saglasni

sa saveznim ustavom, ve samo ne smeju biti u suprotnosti sa njim. Za otklanjanje eventualne
suprotnosti nije predvieno nikakvo pravno sredstvo. S druge strane, u sluaju uoene
suprotnosti republikog i pokrajinskog zakona sa saveznim, do odluke ustavnog suda
primenjuje se republiki odnosno pokrajinski zakon.
Dananji politiki sistem Jugoslavije sve je vie protivrean, disfunkcionalan i skup. On
umnogostruava globalne mehanizme vlasti na tri nivoa, omoguavajui silno narastanje
birokratije i poveanje izdataka za optu potronju. Bilo da je re o politikim, bilo o
ekonomskim pitanjima, sistem moe posluiti kao kolski primer neefikasnosti. Odluivanje u
federaciji tee toliko sporo da i kada se donesu prave mere one zbog zakanjenja imaju
polovian uinak. Zbog sukoba uesnika u odluivanju esto dolazi do potpune blokade i to
ne samo na nivou federacije. Republika Srbija ne uspeva punih deset godina da donese
republike zakone. Nedovoljna elastinost ispoljava se kako u donoenju novih odluka tako i
u popravljanju ranijih reenja. Sistem ne raspolae mogunostima brzog prilagoavanja
novonastalim situacijama. Njegova inertnost ne doputa jednostavne promene po kratkom
postupku ako se potrebe za takvim promenama nametnu. Tome valja dodati i esto ispoljenu
nemo saveznih organa da obezbede primenu saveznih zakona. Drutveno ureenje se
oigledno nalazi u stanju paralize.
Da bi se mogle sprovesti neophodne promene, treba se osloboditi one ideologije koja u prvi
plan stavlja nacionalnost i teritorijalnost. Dok u savremenom civilizovanom drutvu jaaju
integracione funkcije, uz punu afirmaciju graanskih i ljudskih prava, prevazilaenje
autoritarnih oblika vlasti i demokratizaciju odluivanja, u naem politikom sistemu jaaju
dezintegracione sile, lokalni, regionalni i nacionalni egoizam, i autoritarna samovoljna vlast,
koja masovno i na svim nivoima naruava optepriznata ljudska prava. Sklonost ka deobama i
usitnjavanju drutvenih celina, borba na delu protiv moderne, demokratske, integriue
federacije zaklanja se iza lane ideoloke parole borbe protiv unitarizma i centralizma.
Ali prava alternativa unitarizmu i centralizmu nije nacionalni egoizam i policentrizam, sa
vlastitim nacionalnim (u stvari republikim i pokrajinskim) ekonomijama, nasilnim
ograniavanjem nauke, kulture i obrazovanja na teritorijalne okvire i potinjavanjem svih
oblika drutvenog ivota neogranienoj vlasti republikih i pokrajinskih oligarhija. Istinska
alternativa je demokratski integrativni federalizam, u kome je princip autonomije delova
usaglaen sa principom koordinacije delova u okviru jedinstvene celine, u kome su politike
institucije na svim nivoima drutvene organizacije dosledno demokratski konstituisane, u
kome je odluivanje odreeno slobodnim, racionalnim, javnim dijalogom, a ne zakulisnom i
strogo poverljivom kombinatorikom samozvanih i samoizabranih zatitnika posebnih
nacionalnih interesa.
Ovakav odnos prema dravi i naciji blokirao je prostor za razvoj samoupravljanja.
Samoupravljanje je nerazvijeno i deformisano ne samo zato to je svedeno na nivo drutvene
mikro-strukture, ve i zato to je potpuno podreeno organima otuene vlasti od optina do
republika i pokrajina. Dezintegrisana radnika klasa je svedena na konglomerat kolektiva
dovedenih u situaciju da se meusobno bore za raspodelu dohotka. Ne postoje organi
samoupravljanja grupa preduzea, grana i celokupne privrede koji bi racionalno regulisali
proizvodnju i usmeravali privredni razvoj. Mnogobrojnim pravnim propisima suen je na
minimum slobodan prostor odluivanja samoupravnih organa. Taj prostor je dalje reduciran
samovoljnim intervencijama lokalnih vlasti u savezu sa tehnokratskim snagama. Paradoksalno
je da u drutvu koje sebe smatra socijalistikim radnika klasa nema mogunosti da se
organizuje niti da bude predstavljena u Saveznoj skuptini. Koliko je nacionalni i teritorijalni

princip postao nadmoan nad proizvodnim vidi se najbolje po odlunosti kojom se odbacuje
formiranje vea udruenog rada u Saveznoj skuptini.
Da bi se razumeo ovaj primat nacionalnog u dananjoj praksi saveza komunista Jugoslavije
treba uzeti u obzir uticaj Kominterne na KPJ izmeu dva rata. Strategija Kominterne u tome
periodu izvedena je iz ocene da se nakon izostanka proleterske revolucije u zapadnoj Evropi,
komunistike partije u istonoj, srednjoj i junoj Evropi moraju osloniti na nacionalne
pokrete, makar ovi bili i izrazito antisocijalistiki i poivali na ideji nacionalnog a ne klasnog
jedinstva. Staljin se lino angaovao u slamanju svakog otpora ovoj strategiji (na primer u
sluaju jednog od osnivaa KPJ, Sime Markovia). U tome duhu je reenje nacionalnog
pitanja formulisao i teorijski razvio Sperans (Kardelj) u knjizi Razvoj slovenskega narodnoga
vroraanja, koja je uglavnom posluila kao idejni obrazac razvoja Jugoslavije ka konfederaciji
suverenih republika i pokrajina, to je najzad i ostvareno Ustavom od 1974. godine.
Dve najrazvijenije republike koje su ovim Ustavom ostvarile svoje nacionalne programe
nastupaju danas kao uporni branioci postojeeg sistema. Zahvaljujui politikom poloaju
svojih lidera u centrima politike moi, one su i pre i posle prelomnih ezdesetih godina imale
inicijativu u svim pitanjima politikog i privrednog sistema. Po svojoj meri i potrebama one
su krojile drutveno i ekonomsko ureenje Jugoslavije. Nita ne izgleda normalnije nego da
one sada brane ureenje koje su uporno dugo stvarale, ureenje u kome vide ostvarenje
najveeg dela svojih nacionalnih programa.
Vladajua ideologija u ovim dvema republikama obavezuje njihove politike lidere da se ne
povlae pred ekonomskim interesima itave zemlje, pa i sopstvenim ekonomskim interesima,
ukoliko to ograniava njihovu politiku autonomiju.
Nikog ne treba ubeivati da separatizam i nacionalizam deluju na drutvenoj sceni, ali se
nedovoljno shvata da su takva opredeljenja idejno omoguena Ustavom iz 1974. godine.
Stalno jaanje i meusobno podsticanje separatizma i nacionalizma udaljilo je i nacije jedne
od drugih, do kritine take. Manipulacije sa jezikom, uterivanje naunika i kulturnih
stvaralaca u republike i pokrajinske torove, alosni su znaci narasle moi partikularizma. Sve
nove etiogeneze, koliko su nesreni proizvodi provincijalno zatvorene i regionalnim
ideologijama pritisnute nauke, toliko su simptomatine za udaljavanje ne samo od zajednike
sadanjosti i budunosti, ve i od zajednike prolosti. Kao da je svima stalo da to pre i to
dalje pobegnu iz kue koja se rui. Stanje duhova upozorava da se politika kriza pribliila
kritinoj taki potpune destabilizacije Jugoslavije. Kosovo je njen najoigledniji znak.
Nastupi na meunarodnoj sceni poput onog u Slivnici ne ostavljaju nikog u sumnji da su
pretendenti na jugoslovensku teritoriju ve definisali svoje interese.
Birokratska decentralizacija koju su poslednjih decenija sprovodili posednici politike vlasti u
ovoj zemlji istovremeno je i prepreka za razvoj demokratskih odnosa. Politiki ivot u
Jugoslaviji se sporo i ne naroito uspeno prilagoavao mirnodopskim i legalnim uslovima.
Staljinistiko i kominternovsko naslee jo uvek snano dejstvuje. Duboke tragove ostavili su
odnosi unutar ilegalnog pokreta: konspiracija, unutranja hijerarhija, uee malog broja ljudi
u donoenju odluka, insistiranje na idejnom jedinstvu i bespogovornom prihvatanju i
izvravanju zadataka, teke kvalifikacije (frakciona, neprijatelj) za bilo kakvo neslaganje
ili prigovor usvojenoj politikoj liniji. Ako se tome doda tenja da se jedanput osvojena vlast
odluno brani, kako represijski, tako i negovanjem podanike poslunosti, onda biva
razumljivo zato su se putevi do istinske demokratije teko nalazili.

Nade u demokratski razvoj silno su narasle kada se u pedesetim godinama Jugoslavija

izjasnila za debirokratizaciju privrede i drutva, nudei istovremeno program socijalistike
demokratije u vidu drutvenog samoupravljanja. uvenim stavom iz Programa SKJ ... da
nita nije toliko sveto ... nagovetena je otvorenost prema novim idejama kojima nikakav
dogmatizam ne bi smeo stati na put. Ovaj drutveni program nije bio dovoljno razraen da bi
bio u svemu jasan, kao to to nisu bili ni putevi do njegovog ostvarenja, ali je i pored toga
iroko prihvaen kao ansa za demokratski razvoj koji e imati sluha za savremene promene i
dovoljno odlunosti da se tim promenama blagovremeno prilagodi.
Takva oekivanja su se, meutim, do sada pokazala uzaludnim. Od sredine ezdesetih godina,
do tada zapaene tendencije debirokratizacije naglo su splasnule da bi ustupile mesto
decentralizaciji koja je po svojoj sutini bila birokratska. Dananji jugoslovenski politiki
sistem nema ni jednu od prednosti savremenih politikih sistema. On nije ni liberalna
demokratija, niti demokratija saveta, a nije ni prosveeni birokratski sistem. Njemu nedostaju
i politika sloboda i neposredno uee graana u politikom ivotu i funkcionisanje sistema
po unapred utvrenim pravilima i normama. Celokupni sistem konstituisan je na principu
aktivnosti vrhova politike hijerarhije i beznadenoj politikoj pasivnosti naroda. Savezno
vee skuptine SFRJ savezno je samo po nazivu. I u njemu su predstavljene republike i
pokrajine, a ne graani savezne drave, nezavisno do republike i pokrajinske pripadnosti. U
Skuptini SFRJ ne postoji posebno vee (Vee udruenog rada) u kome bi bila zastupljena
jugoslovensksa radnika klasa. Neposredni izbori kao veliko civilizacijsko dostignue ustupili
su mesto posrednim izborima. Uvoenje delegatskog sistema pokazalo se kao
nefunkcionalno. Politiko manipulisanje graanima odrava se uspeno i stalno. Narod se
povremeno poziva da plebiscitarno potvrdi izbore koje je prethodno izvrila vladajua
hijerarhija iza politke scene. Nedemokratski izborni sistem dovodi birae u poloaj da ne
znaju koga biraju, bolje rei za koga glasaju, a delegate da nemaju kome da polau raune za
svoj rad.
U stvari, politiki sistem Jugoslavije je meavina ostataka stare politike drave i autoritarne
drave nasleene iz istorije tzv. realnog socijalizma na Istoku. Takva meovita drava
nesposobna je za stvaranje, za neophodne promene i za prilagoavanje svojih institucija i
ciljeva drutvu koje se stalno menja. Blokirana politika organizacija postaje organizacija
uvanja status quoa, odravanje neproduktivne, neinventivne profesionalne politike i
negativne selekcije lojalnih i nekompetentnih kadrova.
Demokratizacija je bitan uslov kako za izlaz iz duboke krize, tako i za neophodan drutveni
preporod. Jugoslaviji nije potrebna demokratija na reima koja nita ne menja, ve
demokratizacija svesti i drutvenih odnosa. Zahtev za autentinim demokratskim sistemom
utoliko je znaajniji to je naa drutvena svest partikularistika i usitnjena. Istinsku
demokratizaciju teko je zamisliti bez alternativnih koncepcija razvoja. Jedino pod pritiskom
izgleda da e, zbog promaenih koncepcija ili neuspenog rada, drukija koncepcija i njeni
protagonisti dobiti poverenje, mogue je postii toliko neophodnu odgovornost. Demokratski
centralizam ima opravdanje ako manjina u procesu donoenja odluka bude ravnopravan
partner u dijalogu, ako je argumentima poraena i nadglasana posle istinski demokratske
rasprave. Tim putem se nije ilo. Svako drugaije miljenje se proglaavalo za frakcionako.
Duboko usaenu nespremnost za promene najbolje pokazuje otpor predlozima da se za jedno
izborno mesto stave dva ili vie kandidata, iako to bez alternativnih koncepcija ne bi moglo
ugroziti unapred utvrenu politiku liniju. Meutim, znaaj eventualnog takvog poteza je
ogroman ako se posmatra sa gledita kadrovskog monopola politikog vrha koji bira delegate
da bi ovi njega izabrali. Stanje je takvo da se unutar republika i pokrajina obrazuju

neformalne grupe za osvajanje to uticajnijih poloaja. Isto tako, i na nivou Jugoslavije

umesto principijelne i argumentovane borbe miljenja, formiraju se koalicije radi zadovoljenja
republikih i pokrajinskih interesa i samostalnog, monopolistikog poloaja politikih
garnutura u njima.
Postoje, meutim, i drugi vidovi politike skuenosti graana. Pokuaji da se uini toliko
neophodan korak u pravcu osloboenja misli i rei dali su do sada skromne rezultate. Ne da
se, istina, sporiti da se u javnim glasilima slobodnije raspravlja, ak i o nekim temema koje su
donedavno bile pod zabranom Iz politikih izvora dopire poneki glas o potrebi dijaloga, o
tome da u razliitim shvatanjima ne treba gledati nita neobino. To, na alost, ne znai da
javno izgovorena re obavezuje nosioce moi. Javna re je ostala potpuno nemona i ostaje
bez ikakvog dejstva i kada saoptava krupne istine. Javno mnjenje nije korektiv, niti
sagovornik u dijalogu. ak ni nauno i struno miljenje ne uspeva da se nametne svojim
argumentovanim ocenama i sugestijama ako su one drukije od utvrenih miljenja i stavova
politikih inilaca.
Koliko je uloga javnog mnjenja beznaajna, najbolje se vidi po lakomislenom zaduivanju u
inostranstvu i velikom broju promaenih investicija. Kuriozitet je da se nije znalo koliko i
kojim sve stranim poveriocima duguje Jugoslavija, pa se za utvrivanje pravog stanja morala
angaovati strana firma. Posebno je pitanje zato se veliina duga skrivala od naroda. Danas
se zna koliki je dug stranim poveriocima, ali javnosti nije poznato koliko je kredita dala
Jugoslavija i da li se oni uredno vraaju. Rasprava o nuklearnim centralama pokazuje da se
nastavlja sa nedemokratskom praksom u donoenju investicionih odluka i zaduenja u
inostranstvu. No, nije re samo o pojedinim odlukama nego i o odsustvu osnovne
demokratinosti u razreenju nedoumice da li zadrati ili menjati politiki i privredni sistem.
Nije sporno da su javno i struno mnjenje odluno za radikalne promene, no takvo
raspoloenje ostaje neobavezno za politiku. To je i najbolji dokaz da nisu izgraeni
demokratski kanali kojima se prenose obavezujue poruke politikim vrhovima. to se, pak,
tie verbalnih delikata i njihovog proizvoljnog tumaenja, ni jedno drutvo koje tei da bude
demokratsko ne moe biti ponosno na ta kompromitujua sredstva represije.
Bio bi to civilizacijski, a ne samo demokratski zahtev da te represije zauvek nestanu. Pojaana
represija bi itekako dobro dola u odnosu na privredni i drugi kriminal. to represije ima
suvie tamo gde ne treba, a malo gde je neophodna, razloge valja traiti i u tome to se drava
rukovodi ideolokim pobudama i kriterijumima kao primarnim. Dezorganizovana preko svake
razumne granice drava se degenerisala u institucionalni oblik republikog, pokrajinskog i
optinskog voluntarizma. Mnoge nevolje proizlaze iz toga to ne postoji dobro organizovana i
demokratski kontrolisana drava sa struno kompetentnom i drutveno odgovornom
administracijom za sprovoenje usvojene politike. Za sada odreene ekonomske funkcije
drave niko drugi ne moe uspeno obavljati. To se, pre svega, odnosi na dugorono
planiranje, fiskalnu i monetarnu politiku, kao i politiku dohotka. Ovakva drava je neophodna
drutvu da bi se ono oslobodilo paralelnog odluivanja. Kako stvari danas stoje, oni koji
formalno nemaju vlast u stvari odluuju. Drutvo nee utemeljiti odgovornost ukoliko se ne
oslobodi neformalnog odluivanja koje je uvek van uvida i kontrole javnosti.
Kimu politikog sistema ini Savez komunista Jugoslavije ije rukovodstvo ima apsolutni
monopol drutvene moi. Postoje pouzdana saznanja da se podleglo iskuenjima ovog
monopola, da Savez komunista ivi od revolucionarne rente, da je on u velikoj meri
privatizovan, da u njemu postoji hijerarhizovana struktura profesionalnih kadrova koja se
odrava linom lojalnou pretpostavljenima i bezuslovnom poslunou, da se demokratski

centralizam svodi na to da rukovodioci odluuju, a lanstvo bespogovorno izvrava te odluke,

SKJ je srastao sa dravom. Od idejno vodee, on je postao rukovodea partija. Svi ovi
nedostaci demokratije unutar Saveza komunista prenose se na drutvo u celini. Pretenzije
Saveza da bude drutvena avangarda oigledno nisu u skladu sa nesreenim stanjem u njemu.
Takvo stanje je moglo biti neposredan povod za svestrano preispitivanje svih odnosa u
drutvu, kao to se to pokualo u SSSR-u i Kini posle smrti Staljina i Maocetunga. To se,
meutim, nije dogodilo. Potreba temeljnog preispitivanja se stalno osporavala, utoliko vie to
su tendencije pogoranja to upornije zahtevale. ak ni vei deo kratkoronih mera sa
neposrednim uinkom nije bio preduzet. Umesto energinog delovanja vode se duge i
neplodne rasprave koje stvaraju samo privid aktivnosti. Na obilje uoptenih preporuka niko se
vie i ne osvre. Ako postoji nebriga za probleme koji zbog hitnosti ne trpe odlaganje, ta
nebriga je bila i vea za pitanja koliko je jugoslovensko drutvo u tokovima savremene
civilizacije i da li je dovoljno pripremljeno da se ukljui u treu tehnoloku revoluciju.
Ova pitanja se ne bi postavljala da se revolucionarni pokret nije pretvorio u partiju poretka, da
pogled vladajuih snaga jugoslovenskog drutva na sopstveno bie nije zbog toga postao
duboko konzervativan. O strukturi drutva i radnike klase uporno se odravaju davno
formirana shvatanja koja bitno odstupaju od savremene stvarnosti. Konzervativizam se,
naravno, ne ispoljava samo u isticanju mesta i uloge fizikih radnika koje, uzgred bude
reeno, drutvo nije afirmisalo u meri koliko je to potrebno i mogue u socijalizmu, ve se
ponajvie izraava u tome to se sa velikim podozrenjem gleda na strunjake i stvaraoce koji i
brojno i po svom kreativnom doprinosu dobijaju sve znaajnije mesto u razvijenim zemljama.
Radnika klasa ne moe dugo ostati istinska avangarda ako se njen intelektualni deo smatra
nepouzdanim saputnikom revolucije. Ogranieno poverenje koje se poklanja inteligenciji
moda se najsudbonosnije vidi u gubljenju koraka sa tehnikim progresom. Promiljanja o
proizvodnim odnosima, donoenju investicionih odluka, organizaciji i razvoju proizvodnje ne
izlaze iz misaonog horizonta druge tehnoloke revolucije koja je na putu da sie sa istorijske
scene. Pravi trenutak za ukljuenje u treu tehnoloku revoluciju je, po svemu izgleda,
proputen.
Nedostaci politikog sistema toliko su mnogobrojni i veliki da predstavljaju sredite potreba u
itavom jugoslovenskom drutvu. Uklanjanje tih nedostataka mora zapoeti sa temeljnim
preispitivanjem Ustava i to bez ikakvih predubeenja i ideolokih optereenja. Pobude za
takva preispitivanja ne lee samo u slabostima politikog sistema, ve i u sutinskim
ekonomskim nedostacima Ustava, kao to su: neadekvatni sadraji i institucionalizacija
drutvene svojine, pogreno postavljeni odnosi izmeu celine i delova, nefunkcionalnost
samoupravnog mehanizma, nauna neutemeljenost principa dohotka, nedovoljno i nedosledno
razvijen koncept plansko-trinog mehanizma, pogreno opredeljeni poloaj i odgovornost
osnovne organizacije udruenog rada i sl.
U pravnoj nauci postoji visok stepen saglasnosti o tome da ustav svake zemlje mora biti
kratak, sa jasno izloenim osnovnim naelima drutvenog ureenja, precizno utvrenim
pravima i obavezama tako da ih svaki graanin moe bez tekoa razumeti i lako upamtiti.
Takav ustav nije samo plod iskustva i saznanja do kojih je dola pravna nauka, nego proizlazi
i iz prava graana da u demokratskoj i civilizovanoj zemlji imaju takav ustav. Na Ustav iz
1974. godine nije se drao navedenih naela. Tenja da se u svakoj prilici dokazuje
originalnost u traenju drutvenih reenja, ukoliko nije u pitanju i svesno zamagljivanje, imala
je za posledicu da Jugoslavija dobije najdui ustav na svetu. U njemu su nala mesta i takva
minorna pitanja, kao to su nain reavanja stambenog pitanja vojnih lica ili kako se
postavljaju poslovoe kojima je mesto u zakonskim ili podzakonskim aktima.

Neodgovarajua terminologija ini ustavni tekst nerazumljivim za obine ljude, i ne samo za

njih. Reenice sa preko sto rei, lanovi koji obuhvataju vie strana teksta, neujednaena i
pogrena upotreba termina ukazuju na nedozvoljeno nizak nivo zakonodavne tehnike. To
istovremeno pokazuje da pravna nauka nije izvrila dovoljan uticaj na tekst Ustava.
4. Uporedo sa ekonomskom i politikom krizom, i moralna kriza teko pritiskuje
jugoslovensko drutvo. Njeni mnogobrojni uzroci imaju duboke istorijske korene. Ali u svojoj
sutini, u ideolokom drutvu kakvo je nae, moralna kriza izazvana je ideolokom krizom.
Porazima ideolokog programa revolucije, odstupanjima od proklamovanih socijalistikih
ciljeva i naela, nesaglasnou rei i dela politikog vostva, neizgraenim pravnim
poretkom, loim i zavisnim sudstvom, birokratskom samovoljom i privilegijama, moralnim
konformizmom i podsticanim karijerizmom, odsustvom slobodne i otvorene kritike pojava,
ideja, nosilaca vlasti i javnih funkcija, dakle, nepostojanjem demokratskog javnog mnjenja
kao dejstvujue moralne savesti drutva. Bujici migracija sa sela i iskuenjima koja ona
sobom nosi, ova praksa se nije suprotstavila politikom civilizacijskog prilagoavanja, sa jasno
postavljenim normama ponaanja i morala. Svuda prisutna usitnjena, seljaka svest
inspirisana shvatanjem da je sve dozvoljeno to nije izriito zabranjeno, i sa sklonou da
uvaava samo neposredne interese, dok one udaljenije i posredne potpuno zanemaruje, mogla
je dugo opstojavati da bi se u kriznim uslovima iskazala kao snaga koja temeljno razara
moral, stvarajui iroke mogunosti za kriminal i druge pojave koje je teko dovesti u sklad sa
vrednostima socijalistikog drutva.
Nasrtaji na drutvenu imovinu svuda se sreu, a krae, utaje i korupcija postale su deo
redovnih dopunskih prihoda za tako veliki broj graana da se ta vrsta prihoda mora uzeti u
razmatranje pri oceni visine line potronje. Nije bez dejstva ni uzor koji prua esto
nekanjeno krenje zakona od strane radnih organizacija, pa ponekad i administrativnih
ustanova. Privilegije se uporno odravaju uprkos jednodunoj osudi u narodu. Svest o
potenom radu gotovo ne postoji. Malo je onih koji sebi postavljaju pitanje ta su i koliko
uradili za dohodak koji primaju. Uslovi privreivanja su neujednaeni, to vodi naputanju
principa nagraivanja prema radu. Lini dohoci po preduzeima esto zavise manje od rada, a
vie od neije vetine da se izbori za vee cene ili nie doprinose. Sistematsko pokrivanje
gubitaka jednih iz sredstava koja su zaradili drugi destimulativno deluje na obema stranama.
Relativno veliki broj ljudi stekao je bogatstvo na legalan nain mimo rada. Poveanje
socijalnih razlika koje proizlazi iz nesreenog stanja u privredi i drutvu utoliko je ekonomski
nepodnoljivije i moralno neopravdanije to se dogaa u sloenim uslovima krize.
Na moral masa razorno deluje i nezaposlenost. Nepotizam je sveopta pojava, davanje
prvenstva roacima prilikom zapoljavanja postalo je skoro obiajno pravo. Nezaposlenost je
teak drutveni problem ne samo zato to je veliki broj mladih ljudi bez samostalne
egzistencije, ve i zato to veliki deo stanovitva, sa starosnom i kvalifikacionom strukturom
boljom od one koju imaju zaposleni, ostaje neproduktivan, iako bi njihovo odgovarajue
ukljuivanje umnogome poboljalo stanje. Muni su i demoralizacija tih ljudi i njihovih
porodica, beznae uenika i studenata koji se koluju bez izgleda na zaposlenje, kao i
psihologija onih koji, dobivi najzad posao nakon viegodinjeg ekanja, gledaju u njemu
samo uhljebije, lieni ambicija da se obelee znaajnim radnim doprinosom, utoliko vie to
su se tokom ekanja iskljuili iz struke i zaboravili veliki deo nauenog. Nije manje pogubno
ni delovanje tzv. privremenog rada u inostranstvu. U narodu je zavladalo uverenje da se
potenim radom u samoj zemlji ne moe pristojno zaraditi ni dobro iveti. Gubi se ne samo
vera u savestan rad, ve i u socijalizam, iji oreol tamni pred reputacijom sistema u zemljama
gde rade gastarbajteri.

Gubljenje poverenja i niska motivisanost jasno su vidljivi izrazi moralne krize. Opta
mobilizacija svih narodnih snaga u reavanju postojeih drutvenih problema zasad nije
mogua. irim slojevima nedostaje jasna svest o smislu angaovanja i samortvovanja za
opte drutvene ciljeve. Zvanina ideologija koja umesto stvarnog socijalistikog programa
nudi prazne politike proklamacije uveliko je iscrpla svoje mobilizatorske mogunosti. Jaz
izmeu socijalistikih principa i okotale stvarnosti toliko je dubok da masovno raa apatiju,
privatizaciju i sve vee ogorenje. Reforme koje bi danas mogle popraviti drutvenu klimu i
moda obrnule tokove kretanja, nee biti dovoljne sutra.
Razaranje sistema vrednosti, koje je bilo temeljnije ukoliko je vreme vie odmicalo, ne odnosi
se samo na moralne norme. Stanje je takvo da je gotovo nepoznata lestvica vrednosti za koje
se jugoslovensko drutvo zalae. Horizont potreba nikada nije ozbiljno otvoren za
demokratsku raspravu. Zbog toga se prioriteti potreba spontano obrazuju, preteno pod
uticajem potroakog mentaliteta. Ta psihologija povezana sa neobuzdanim primitivizmom
silno je ojaala sklonost prema undu u literaturi, muzici, filmu i zabavi svake vrste.
Razvijanje te sklonosti ak se i svesno i sistematski podstie posredstvom tampe, radija i
televizije. Pod pritiskom agresivnog unda koji suvereno vlada na sceni, prave kulturne
vrednosti su ostale bez ireg uticaja, uprkos mnogih i znaajnih dela jugoslovenskih
stvaralaca. Malo je smiljenih napora da se ta dela privedu irem krugu graana.
Kriza kulture nije samo u tome to su prave drutvene vrednosti u susretu sa undom
nekonkurentne. Kultura se sve vie regionalizuje, razbija se njeno jugoslovensko i univerzalno
znaenje, ona se dobrim delom stavlja u slubu republikih, pokrajinskih, dravnih aspiracija
na sopstveno vlastelinstvo i na tom podruju. Opta provincijalizacija kulture sniava
kriterijume vrednosti i doputa mnogo veu drutvenu afirmaciju manje darovitih stvaralaca.
Duboko uvreeni u provincijalnoj kulturi, separatizam i nacionalizam postaju sve agresivniji.
5. Ova svestrana i duboka kriza jugoslovenskog drutva otvara mnoga pitanja, od kojih se
naroito izdvajaju sledea dva: ta se desilo s projektom izgradnje novog drutva za koji su
pale tolike rtve? Gde se mi danas nalazimo u odnosu na modernu evropsku civilizaciju?
Objektivna nauna analiza, slobodna kako od ideoloke apologetike (koja se spira bilo kakvim
promenama sistema) tako i od ideolokog skepticizma (koji odbacuje sistem u celini, i od
samog njegovog poetka) pokazuje svu protivurenost posleratnog razvitka i objanjava zato
su iza perioda uverljivog materijalnog rasta, postepene demokratizacije i duhovne
emancipacije sledili drutveni sukobi u kasnim ezdesetim godinama, restauracija
autoritarnosti u ranim sedamdesetim godinama, gubljenje stabilnosti i strukturnih proporcija,
materijalna stagnacija i sve vea duhovna dezorijentacija kao krajnji ishod.
Pad do kojega je dolo ne bi bio tako teak i trajan da je on posledica samo jedne pogrene
politike. Nova politika strategija u ezdesetim godinama nije samo projekat privredne
reforme ve i kraj procesa politike i ekonomske demokratizacije, razotuenje politike,
dugoronog usmeravanja drutvenog razvoja, izgradnje jedinstvene federacije. Novi drutveni
projekat afirmacije grupnog i nacionalnog egoizma vodio je nepomirljivom sukobu sa dotad
priznatim moralnim vrednostima i sve veoj demoralizaciji u masama naroda.
Da bi se objasnilo zato je nakon uspenog razvoja u periodu 1953-1965 dolo do fatalnog
preloma 1965. godine morali bi se uzeti u obzir mnogi inioci: davanje izrazite prednosti
individualnim i grupnim interesima nad optim, materijalistike aspiracije nove srednje klase,

dominacija interesa najrazvijenijih republika, odbrana politokratskog monopola moi pred

rastuim pritiskom za dalje demokratske reforme, ilavi otpori koje je emancipaciji pruila
patrijarhalna tradicija. Od spoljanjih inilaca valja nroito imati u vidu pritiske velikih sila
koji su u sferi politike podravali autoritarnost, a u sferi privrede teili, i na kraju uspeli, da
dovedu zemlju u nezavidnu tehnoloku i ekonomsku zavisnost.
Pri svem tom ne bi moglo zadovoljavati objanjenje koje bi idealizovalo projekat
revolucionarnog preobraaja i nesumnjive uspehe u toku prve dve decenije posleratnog
razvoja, i koje bi kasnija lutanja i padove shvatalo kao prostu deformaciju tog projekta od
strane vladajuih subjekata. Prava je nauna istina da postoje ogranienosti i u samom tom
projektu kako u poetnoj viziji, koja (pored svih svojih humanistikih i emancipatorskih
ideja) prenaglaava ulogu nasilja i diktature u prelaznom periodu, tako i u nainu na koji je ta
vizija bila protumaena i primenjena u naoj zemlji pod pritiskom staljinizma i
kominternovskog naslea.
Uspean otpor staljinizmu mobilisao je znaajne drutvene snage, koje su obezbedile
nacionalnu nezavisnost, industrijalizaciju zemlje, zavidan privredni rast u periodu 1953-1965,
poetne oblike samouprave i duhovno oslobaanje od uskih ideolokih okvira u oblasti
kulture. Ipak, jednom uspostavljeni hijerarhijski odnosi nisu mogli biti prevazieni. Oni su se
pokazali kao neprekoraiva granica procesa demokratizacije. Taj proces je tolerisan i
podstican dok je oslobaao stvaralake snage na nivou drutvene mikro-strukture i u
oblastima delatnosti udaljenih od politike. On je strogo kontrolisan kad se proirio i na
politike institucije zahtevom za deprofesionalizacijom i debirokratizacijom politike, a
odluno je zaustavljen kad je ugrozio centre politike moi zahtevom za slobodnijim
izborima i za pretvaranjem organa drave u organe samoupravljanja. Privredna reforma 1965.
godine u sutini je primena osnovnog strategijskog pravca drutvenog razvoja: projekat
politike demokratizacije zamenjen je projektom ekonomske liberalizacije. Ideja
samoupravnosti, ija je sutina razotuenje politike, zamenjena je idejom decentralizacije,
koja je dovela do uspostavljanja regionalnih centara otuene moi. Eitka solidarnosti i
socijalne pravde zamenjena je duhom posesivnog individualizma i apologijom grupnog
interesa. Politiki voluntarizam, smeo i dinamian u prvim posleratnim decenijama, kad je
mogao raunati sa masovnom podrkom naroda, postaje sad statian i odluan u odbrani
sistema, ak i onda kad postaje oigledno da je taj sistem nekonzistentan i neefikasan.
Osnovni problem jugoslovenskog drutva nije u tome to je nepotpuno i deformisano ostvaren
istorijski projekat nastao u oslobodilakom ratu. Sudbina je svih projekata u dosadanjoj
istoriji da je njihovo ostvarenje bilo praeno elementima restauracije i da je na kraju dovodilo
do raznovrsnih meavina starog i novog drutva. Meutim, i pored toga to nisu ispunili sve
svoje emancipatorske ciljeve takvi hibridi su se dokazali kao napredne civilizacijske tekovine
koje su omoguavale izlazak iz krize i ubrzan drutveni razvoj.
U istoriji dosad nezapamen jaz izmeu normativnih proklamacija i stvarnosti daje
jugoslovenskom drutvu jedno od bitnih obeleja. Prema zvaninoj ideologiji jugoslovensko
drutvo je ve prevazilo sve tekovine moderne civilizacije, i na Zapadu i na Istoku: ostvarilo
je najvii oblik demokratije, samoupravljanjem obezbedilo vlast radnike klase, postiglo
bratstvo i jedinstvo naroda, ukinulo etatizam, prvi put u svetu dokazalo mogunost postojanja
efikasne trine privrede u socijalizmu. U stvarnosti se nae drutvo nalazi ispod nivoa
moderne civilizacije. U Jugoslaviji se osnovna graanska prava linosti jo uvek mogu
nekanjeno kriti, izbori funkcionera su fikcija, sudska vlast je zavisna od izvrne, sloboda
rei, organizovanje i javno manifestovanje su ograniene birokratskom samovoljom i

zakonskim propisima koji omoguavaju proganjanje miljenja razliitih od zvaninog.

Radnika klasa nema legalno pravo samoorganizovanja i trajka, i ne vri nikakav stvarni
uticaj na politiko odluivanje. Nacionalne odnose karakteriu sukobi suprotstavljenih
interesa, eksploatacija i slaba saradnja autarhinih nacionalnih ekonomija. O jedinstvenoj
politici razvoja i o jedinstvenom tritu ne moe se vie ni govoriti ozbiljno. Etatizam nije
ukinut ve je prenet na republiki nivo, gde je on iracionalniji i zloudniji. Kad su se ve
1967-68 javile neeljene posledice: spoj inflacije, stagnacije i nezaposlenosti, cela loe
smiljena privredna reforma je naputena i nikad se nije dospelo do moderne trine
privrede regulisane instrumentima jedne celovite razvojne politike. Za razliku od drugih
savremenih meovitih drutava, specifina jugoslovenska meavina elemenata pred-modernog
autoritarnog drutva, graanskog drutva i socijalizma, definitivno uobliena Ustavom od
1974., ne poseduje minimum potrebne koherentnosti da bi obezbedila dalji drutveni razvoj.
Bez promene toga Ustava i na njemu izgraenog politiko-ekonomskog sistema nemogue je
reiti ni jedan sutinski dananji problem naeg drutva, nemogue je zaustaviti sadanji
proces dezintegracije i pada u sve dublju krizu. Neophodno je tragati za reenjima imajui u
vidu sledee velike civilizatorske principe koji su neophodni uslov uspona modernog drutva.
a) Suverenost naroda. U samom temelju moderne civilizacije nalazi se ideja da je najvii izvor
politike moi sam narod, da je jedini legitimni politiki autoritet onaj koji potie iz slobodno
izraene volje naroda, pa da prema tome ne postoje moralni i pravni osnovi da bilo kakva elita
(po milosti bojoj, po krvi, religiji, rasi, klasi, ideolokoj pripadnosti, istorijskim zaslugama ili
bilo kakvom drugom opravdanju) prisvoji sebi pravo da govori, odluuje i slui se silom u
ime naroda. Narod moe samo prepustiti politiku vlast na odreeno vreme svojim
predstavnicima, s pravom da ih bira, kontrolie i smenjuje, a po potrebi i silom zbacuje
ukoliko prekre drutveni ugovor i umesto optih narodnih interesa ponu da slede svoje
posebne interese. Princip suverenosti naroda afirmisala je demokratska politika filozofija i
praksa demokratskih revolucija osamnaestog veka. Meutim, krajnje radikalne konsekvence
ovog principa izvela je socijalistika teorija. Ako je monopol ekonomske moi takoe jedna
od osnova za obrazovanje elita koje se mogu nametnuti drutvu i postii punu kontrolu nad
njegovim politikim ivotom, onda su s principom suverenosti naroda nespojive i sve
institucije koje omoguuju taj monopol, bilo da je to kapital ili birokratska drava. U tom
smislu bi puna suverenost naroda bila ostvarena tek u jednom besklasnom drutvu u kome bi i
politiki i ekonomski i kulturni ivot bio organizovan na demokratski nain. Pretpostavka
takve demokratije (demokratija saveta ili integralne samouprave) je slobodan izbor i
smenjivost svih funkcionera, javna kontrola nad njihovim radom, podela vlasti, odsustvo
birokratskih privilegija. Ti preduslovi su odavno ostvareni u modernom drutvu. Jugoslavija
taj nivo nije jo dostigla iako je ve davno proklamovala ideje samoupravnosti,
debirokratizacije i deprofesionalizacije politike.
b) Samoodreenje nacije. U modernom drutvu je svako politiko ugnjetavanje i
diskriminacija na nacionalnoj osnovi civilizacijski neprihvatljivo. Jugoslovensko reenje
nacionalnog pitanja je u poetku moglo biti shvaeno kao primeren model mnogonacionalne
federacije u kojoj je princip jedinstvene drave i dravne politike bio uspeno spojen s
principom politike i kulturne autonomije nacija i nacionalnih manjina. U toku poslednje dve
decenije sve vie je slabio princip jedinstva i prenaglaavan je princip nacionalne autonomije,
koji se u praksi pretvorio u suverenost delova (republika, koje po pravilu nisu nacionalno
homogene). Slabosti koje su od poetka bile prisutne u modelu, postojale su sve vidljivije.
Sve nacije nisu ravnoopravne: srpska nacija, na primer, nije dobila pravo na vlastitu dravu.
Delovi srpskog naroda, koji u znatnom broju ive u drugim republikama, nemaju prava, za

razliku od nacionalnih manjina, da se slue svojim jezikom i pismom, da se politiki i

kulturno organizuju, da zajedniki razvijaju jedinstvenu kulturu svog naroda. Nezaustavljiv
progon Srba s Kosova na drastian nain pokazuje da ona naela koja tite autonomiju jedne
manjine (Albanci) nisu primenjena kad su u pitanju manjine u okviru manjine (Srbi,
Crnogorci, Turci i Romi na Kosovu). S obzirom na postojee oblike nacionalne diskriminacije
dananja Jugoslavija se ne moe smatrati modernom i demokratskom dravom.
c) Ljudska prava. Moderna epoha poinje afirmacijom ljudskih prava. To su prvobitno bila
graanska prava: na slobodu misli, savesti, govora, kretanja, dogovora, organizovanja, javnog
manifestovanja, demonstracija, izbora svojih predstavnika. U naem veku graanskim
pravima su dodata socijalno-ekonomska prava: pravo na rad, na slobodan izbor zanimanja, na
kolovanje, na jednaku nagradu za jednak rad, na socijalnu sigurnost. Generalna skuptina
Ujedinjenih nacija je formulisala sva ova prava u svojoj Univerzalnoj deklaraciji o pravima
oveka prihvaenoj 10. decembra 1948. godine. Naa zemlja je jedna od drava lanica koje
su donele ovu deklaraciju; Jugoslavija je takoe potpisnica Helsinkih dogovora i svih slinih
meunarodnih dokumenata. Nesumnjivo je da ima dosta savremenih drava koje se u pogledu
stepena ostvarivanja ljudskih prava nalaze ispod nae zemlje. Ali i u nas se jo uvek gone
verbalni delikti zabranjuju i unitavaju knjige i skidaju s repertoara pozorine predstave
koje su idejno neprihvatljive, sputava se javno iznoenje miljenja, zabranjuje se
organizovanje, manifestovanje i demonstriranje, korienje ustavnog prava na slanje
protestnih peticija dravnim organima kvalifikuje se kao neprijateljski akt, proganjaju se
inicijatori protestnih obustava rada, izbori funkcionera se pretvaraju u farsu samoimenovanja.
Dok se sve to dogaa ne moemo se smatrati civilizovanim i prosveenim drutvom.
d) Racionalnost. Moderno doba je doba racionalnosti. Drutvene ustanove i nain
organizovanja celokupnog drutvenog ivota moraju poloiti ispit pred sudom razuma. Nije to
uvek racionalnost ciljeva: velika slabost nae epohe je razdvajanje politike, etike i nauke. Ali,
instrumentalna racionalnost i sposobnost pronalaenja adekvatnih sredstava za jednom
usvojene ciljeve i efikasno sprovoenje u ivot odreene politike jeste conditio sine qua non
svake moderne drave. To, dalje, znai da je svaka moderna drava veliki sistem iji se
pojedini delovi na jedinstven nain reguliu, usklauju i usmeravaju, da su pravila igre jasna,
stabilna i promenljiva samo nakon ozbiljnog prouavanja i pripeme, da se dravni inovnici
biraju pre svega po kriterijumu kompetentnosti i linog integriteta, da se donoenje odluka u
najveoj meri oslanja na pouzdane informacije i analizu trokova i verovatnih dobiti. Nijedan
od tih uslova racionalne politike nije u nas zadovoljen: nau dravu ine osam odvojenih i
slabo povezanih sistema, jedinstvena politika razvoja ne postoji, a i kad bi na papiru i
postojala ne bi se mogla realizovati u praksi; pravila igre se stalno ad hoc menjaju i u
najboljem sluaju se mogu znati samo za jednu godinu unapred; funkcioneri se biraju pre
svega na osnovu kriterijuma lojalnosti, pa su u velikoj meri nekompetentni i povodljivi;
odluke se donose na brzinu, proizvoljno i pristrasno, bez prethodne javne diskusije, na osnovu
nepouzdanih, jednostranih informacija i ne uzimajui u obzir mogue alternative. Dok ovakav
neracionalan stil rada preovlauje u naoj politici, mi se ne moemo smatrati modernim
drutvom.
Iz ove analize sledi da su politika demokratizacija i korenita kadrovska obnova, istinsko
samoodreenje i ravnopravnost pripadnika svih jugoslovenskih naroda, ukljuujui i srpski,
puno ostvarenje ljudskih graanskih i socijalno-ekonomskih prava, i dosledna racionalizacija
jugoslovenskog politikog sistema i politike razvoja oni neophodni preduslovi bez kojih se ne
moe ni zamisliti izlaz iz sadanje krize jugoslovenskog drutva.

POLOAJ SRBIJE I SRPSKOG NARODA

6. Mnoge nevolje koje mue srpski narod iznikle su u prilikama koje su zajednike svim
jugoslovenskim narodima. Meutim, srpski narod pritiskuju i druge nedae. Dugorono
zaostajanje razvoja privrede Srbije, neregulisani dravno-pravni odnosi sa Jugoslavijom i
pokrajinama, kao i genocid na Kosovu, pojavili su se na politikoj sceni sa udruenom
snagom koja ini situaciju napetom, ako ne i eksplozivnom. Ova tri muna pitanja, koja
proizlaze iz dugorone politike prema Srbiji, svojom dramatikom ugroavaju ne samo srpski
narod, ve i stabilnost itave Jugoslavije. Zbog toga se ona moraju nai u sreditu panje.
Nije trebalo mnogo znanja i podataka da se utvrdi dugogodinje zaostajanje privrede Srbije.
Ipak je to zvanino uinjeno tek u Planu 1981-1985, u kome je bilo zapisano da e se u tom
razdoblju preduzimati mere za zaustavljanje takve tendencije. Ta je obaveza brzo pala u
zaborav. Petogodite je prolo u novom ispitivanju da li Srbija gubi korak u razvoju. Nalazi
su, meutim, argumentovano potvrdili ono to se i ranije znalo, da se po relevantnim
pokazateljima njena privreda stalno kree ispod jugoslovenskog proseka uz sve vee
zaostajanje. Usporeniji razvoj nije imao dovoljno snage da savlada ekonomsku nerazvijenost
na delu njene teritorije na kojoj ivi 1.5 miliona stanovnika sa narodnim dohotkom po
stanovniku preko 30% niim od odgovarajueg dohotka u tri nedovoljno razvijene republike.
Ispitivanja nisu ostavila ni trunku sumnje da je relativno zaostajanje Srbije prvenstveno
nastalo zbog manjih investicija po stanovniku, a ne zbog slabije efikasnosti investicija. Prema
zvaninim statistikim podacima efikasnost investicija je u Srbiji za itav posleratni period
nia samo od one u Sloveniji i Vojvodini, a tokom poslednje decenije (period 1976-1983)
najvia je u Jugoslaviji. Vea efikasnost mogla je samo delimino nadoknaditi gubitak
drutvenog proizvoda zbog manjih investicija, ali nije bila u stanju da sprei formiranje
vrednosti osnovnih sredstava po stanovniku na nivou od svega 80,5 % jugoslovenskog
proseka, to je ak nie od Crne Gore i Bosne i Hercegovine, dveju republika koje imaju
status nerazvijenih.
Tokom itavog posleratnog perioda privreda Srbije je bila izloena neekvivalentnoj razmeni.
Aktuelan primer takve razmene je niska cena elektrine energije koja se u velikim koliinama
isporuuje drugim republikama. Instrumenti i mere tekue ekonomske i kreditno-monetarne
politike, a naroito doprinos Fondu federacije za razvoj privredno nedovoljno razvijenih
podruja su u novije vreme najvaniji inioci njenog relativnog zaostajanja. Doda li se tome
da su najrazvijenije republike, zbog oskudice sredstava akumulacije Srbije, sa svojim
kapitalom ule u njenu privredu (poljoprivreda, prehrambena industrija, trgovina i
bankarstvo), dobija se slika jedne podreene i zapostavljene privrede u okviru jugoslovenskog
prostora.
Dosledna diskriminacija privrede Srbije u posleratnom periodu ne da se potpuno razjasniti bez
uvaavanja meunacionalnih odnosa izmeu dva rata kako ih je videla i ocenjivala
Komunistika partija Jugoslavije. Na te poglede odluujue je uticala autoritativna
Kominterna, koja je u naporima da ostvari svoje strateke i taktike zamisli na
meunarodnom planu teila razbijanju Jugoslavije. Nalazei svoje ideoloko opravdanje u
sueljavanju srpske "ugnjetake" nacije i ostalih "ugnjetenih" naroda, takva politika je
drastian primer uzmicanja marksistikog uenja o klasnoj podeljenosti svake nacije pred
politikim pragmatizmom, koji je, u nastojanju da koristi meunacionalna trvenja, potisnuo u
pozadinu klasni internacionalizam. To donekle objanjava zato se KPJ nije potrudila da

sopstvenim istraivanjima doe do prave istine o ekonomskoj prirodi meunacionalnih

odnosa. Ocena tih odnosa, koja se svodi na to da je politika hegemonija srpske buroazije
praena i odgovarajuom ekonomskom dominacijom Srbije, preuzeta je u stvari od
separatistiki orijentisanih graanskih partija. Ni pre, ni posle rata KPJ nije bila voljna da
neposrednim saznanjima utvrdi pravo stanje, niti da ulazi u bilo kakvu raspravu koja bi mogla
dovesti u pitanje davno date ocene i zauzete stavove na kojima je istrajala sve do danas.
Doslednost je bila utoliko neobinija to se i bez posebnih studija, elementarnim uvidom u
osnovne pokazatelje nivoa razvijenosti u popisnoj 1948. godini moglo ustanoviti da Srbija
nije mogla imati ekonomski privilegovan poloaj izmeu dva rata. Na zaostajanje u
industrijalizaciji je jasno ukazivao naglaeniji agrarni karakter njene privrede. Uee
poljoprivrede je bilo vee, a udeo industrije u formiranju drutvenog proizvoda industrije
manji nego u jugoslovenskom proseku. KPJ ne samo to na osnovu svih injenica nije
revidirala svoju ocenu, ve nije poklonila ni najmanju panju radovima naunih ustanova u
kojima je ve poetkom pedesetih godina dokumentovano utvren bitno drugaiji ekonomski
poloaj Srbije izmeu dva rata. Uporno ponavljanje predratne ocene tokom etiri decenije
ukazuje na izuzetno veliku politiku i ekonomsku zainteresovanost da se takva pogrena
ocena odri. Njen smisao lei u tome da se srpskom narodu usadi oseanje istorijske krivice
ne bi li se time osujetio njegov otpor politikoj i ekonomskoj podreenosti kojoj je stalno
izloen.
Na predratnoj oceni zasnovana je i posleratna politika prema privredi Srbije, koja je dovoljno
jasno deklarisana u ekspozeu o Prvom petogodinjem planu. Srbiji je u tom planu neosnovano
odreen, posle Slovenije, najsporiji tempo industrijalizacije. U praksi je ta politika zapoela
preseljavanjem u druge republike industrijskih pogona za proizvodnju aviona, kamiona i
oruja, da bi se nastavila obaveznim otkupom, makazama cena na teret sirovina i
poljoprivrednih proizvoda, niim investicijama po stanovniku od jugoslovenskog proseka i
doprinosom za razvoj nerazvijenih podruja. No nita tako ubedljivo ne pokazuje podreen
poloaj Srbije kao injenica da ni u jednom kljunom pitanju politikog i privrednog sistema
ona nije imala inicijativu. Stoga, poloaj Srbije valja posmatrati u sklopu politike i
ekonomske dominacije Slovenije i Hrvatske, koje su bile predlagai promena u svim
dosadanjim sistemima.
Slovenija i Hrvatska startovale su sa najvieg nivoa razvijenosti, a ostvarile su i najbri
razvoj. S poboljanjem njihovog relativnog poloaja jaz izmeu njih i ostalog dela Jugoslavije
jako se produbio. Takav tok dogaaja, koji odstupa od proklamovane politike ravnomernog
razvoja, ne bi bio mogu da privredni sistem nije bio pristrasan, da te dve republike nisu bile
u poloaju da nemetnu reenja koja odgovaraju njihovim ekonomskim interesima.
Prireivake delatnosti, koje relativno vie uestvuju u njihovoj privrednoj strukturi, uivale
su tokom itavog posleratnog perioda povoljnije uslove privreivanja, na koje su snano
uticali paritet i reim cena, kao i carinska zatita. Vei prostor dat tritu u ezdesetim
godinama pogodovao je vie razvijenim podrujima. Suspenziju Petogodinjeg plana 19611965. godine, koji je teite stavio na razvoj proizvodnje sirovina i energije, valja tumaiti kao
izbegavanje republika da ulau u nerazvijena podruja koja su relativno bogata prirodnim
izvorima. Razvoj Jugoslavije iz tog vremena zasnivao se vie na sastavu inilaca proizvodnje
dveju razvijenih republika nego ostalog dela zemlje. Zbog toga radna snaga nije dobila
adekvatno mesto u razvojnoj orijentaciji, ime su bili pogoeni Srbija i nerazvijena podruja.
Ekonomska podreenost Srbije ne da se u potpunosti shvatiti bez njenog politiki inferiornog
poloaja koji je odredio i sve odnose. Za KPJ ekonomska hegemonija srpskog naroda izmeu
dva rata nije bila sporna, nezavisno od toga to je industrijalizacija Srbije bila sporija od

jugoslovenskog proseka. Na toj ideolokoj platformi formirala su se miljenja i ponaanja, to

je presudno uticalo na kasnija politika zbivanja i meunacionalne odnose. Slovenci i Hrvati
su pre rata stvorili svoje nacionalne komunistike partije, a zadobili su i odluujui uticaj na
CK KPJ. Njihovi politiki lideri postali su arbitri u svim politikim pitanjima tokom i posle
rata. Ove dve susedne republike delile su slinu istorijsku sudbinu, imale su istu religiju i
tenju za to veom samostalnou, a kao najrazvijenije, i zajednike ekonomske interese, to
su bili dovoljni razlozi za trajnu koaliciju u nastojanju da ostvare politiku dominaciju. Tu
koaliciju je uvrstila dugogodinja saradnja Tita i Kardelja, dve najistaknutije politike
linosti posleratne Jugoslavije, koje su uivale neprikosnoven autoritet u centrima moi.
Kadrovski monopol im je doputao da bitno utiu na sastav politikog vrha Jugoslavije i svih
republika i pokrajina. Svima je poznat izuzetno veliki doprinos Edvarda Kardelja u
pripremanju i donoenju odluka AVNOJ-a i svih posleratnih ustava. On je bio u poloaju da u
tremelje drutvenog ureenja ugrauje i line stavove, koji realno nisu mogli biti predmet
osporavanja. Odlunost kojom se Slovenija i Hrvatska danas suprostavljaju svakoj ustavnoj
promeni pokazuje koliko im Ustav od 1974. godine odgovara. Pogledi na drutveno ureenje
nisu imali nikakvih izgleda da budu prihvaeni ukoliko su bili drugaiji od shvatanja dvaju
politikih autorireta, a nije se moglo uiniti nita ni posle njihove smrti, budui da je ustav
mogunou veta osiguran od bilo kakvih promena. Imajui sve to u vidu, ne moe biti
sporno da su Slovenija i Hrvatska utemeljile politiku i ekonomsku dominaciju, kojom
ostvaruju svoje nacionalne programe i ekonomske aspiracije.
U takvim uslovima a pod stalnim optubama da je "ugnjetaki", "unitaristiki",
"centralistiki", "pandurski", srpski narod nije mogao postii ravnopravnost u Jugoslaviji, za
ije je stvaranje podneo najvee rtve. Revanistika politika prema Srbima zapoela je pre
rata time to se smatralo da Komunistika partija i nije potrebna "ugnjetakoj" naciji. U CK
KPJ Srbi su bili relativno malo zastupljeni, a neki od njih su se, valjda zato da bi se odrali,
deklarisali kao pripadnici drugih nacija. Srbija tokom rata nije bila u poloaju da ravnopravno
uestvuje u donoenju odluka koje su prejudicirale budue meunacionalne odnose i
drutveno ureenje Jugoslavije. Antifaistiko vee Srbije osnovano je u drugoj polovini
1944. godine, kasnije nego u drugim republikama, a Komunistika partija Srbije tek po
zavretku rata. Za drugo zasedanje AVNOJ-a venici su birani iz srpskih vojnih jedinica i
lanova Vrhovnog taba koji su se zatekli na teritoriji Bosne i Hercegovine, za razliku od
venika nekih drugih republika, koji su doli na zasedanje sa svoje teritorije i koji su iza sebe
imali nacionalne politike organizacije sa izgraenim stavovima i programima.
Ove istorijske injenice ukazuju da tokom rata Srbija nije bila formalno, pogotovu ne
sutinski u ravnopravnom poloaju kada su donoene odluke od dalekosenog znaaja za
budue dravno ureenje. To ne znai da se Srbi ne bi dobrovoljno odluili za federalizam
kao najpogodnije ureenje za vienacionalnu zajednicu, ve se ima u vidu da su se oni bez
prethodnih priprema i podrke svojih politikih organizacija nali u poloaju da u ratnim
uslovima prihvate reenja koja su otvarala iroke mogunosti za njihovo razbijanje. Poloaj
Srba morao je biti blagovremeno razmotren i regulisan sa stanovita njihovog nacionalnog
integriteta i nesmetanog kulturnog razvoja, a ne da to izuzetno pitanje ostane otvoreno za
reenja koja pogaaju vitalne interese srpskog naroda.
Ozbiljnost drutvenih i ekonomskih posledica koje u posleratnom periodu iz ovakvih odnosa
proizlaze zahteva da se bez odlaganja prestane sa zloupotrebom teze o ugnjetakoj i
ugnjetenim nacijama koja je Srbiju dovela u nezavidan ekonomski poloaj. Osloboenje
Srbije od doprinosa Fondu federacije, ne bi li time ojaala akumulativnu sposobnost i ubrzala
privredni razvoj, bilo je prilika da se nagovesti kraj takve politike. Oekivalo se da e politiki

predstavnici Srbije izai sa ovim loginim i opravdanim zahtevom i da e na njegovom

prihvatanju do kraja ustrajati. Utoliko je bilo vee iznenaenje kad su oni pristali na plaanje
pune stope uz prihvatanje utenog i potpuno neizvesnog obeanja da e doprinos biti
materijalno kompenziran na drugoj strani.
Ovaj ishod je u suprotnosti sa nalazima o ekonomskom zaostajanju Srbije, a istovremeno je
istorijski neodgovoran in prema sopstvenom narodu. Kapitulacija politikih predstavnika
Srbije navodi na mnoga razmiljanja, pre svega o njihovom pravu da takav korak uine.
Postavlja se pitanje ko je ovlaen da prihvati odluku kojom se privredi Srbije izrie presuda
o dugoronom zaostajanju u budunosti sa neizbenim politikim posledicama. Re je o
ogromnim sredstvima neophodnim za pokretanje privrednog razvoja Srbije i reavanje
egzistencijalnog pitanja velikog broja mladih ljudi bez posla, veeg nego u bilo kojoj drugoj
republici. Bez referenduma srpskog naroda, jedino ovlaenog da kroji sebi sudbinu, niko ne
bi smeo uzurpirati pravo da se iza zatvorenih vrata dogovara, odluuje i pristaje da
ekonomskom razvoju tog naroda postavlja ozbiljna ogranienja.
Srbija je mirne savesti i sa oseanjem da je uveliko ispunila svoj dug solidarnosti mogla
postaviti zahtev da se oslobodi doprinosa Fondu. Istinske rtve za razvoj tri nerazvijene
republike i SAP Kosovo podnela je samo ona, plaajui pomo drugima sopstvenim
zaostajanjem. Sa tri razvijena podruja to nije bio sluaj. Primena stope doprinosa
proporcionalno drutvenom proizvodu nije se drala osnovnog pravila da se obaveze
odmeravaju prema ekonomskoj snazi obveznika. Proporcionalna stopa potedela je Sloveniju,
Hrvatsku i Vojvodinu progresivnog doprinosa, to im je omoguilo ne samo da se normalno
razvijaju, ve i da poboljaju svoj relativni poloaj prema jugoslovenskom proseku. Za Srbiju
su, meutim, takve stope predstavljale ogromno optereenje. Njena privreda je izdavala
polovinu neto akumulacije za nerazvijena podruja, zbog ega se sasvim pribliila privredama
nerazvijenih republika.
I pored toga to je svojim doprinosom pomogla razvoj nerazvijenih podruja i olakala teret
razvijenima, Srbija za svoje zaostajanje ne nailazi na razumevanje ni jednih ni drugih.
Obostrani interes upuuje dva tipa podruja na koaliciju radi odranja postojeeg stanja u
kome zadovoljava svoje interese na raun Srbije. Antisrpska koalicija nastupila je u sluaju
stope doprinosa otvorenije i sa manje politikog takta nego bilo kada ranije. S neprikrivenim
pritiskom Srbiji je nametnuto da prihvati stopu doprinosa u celini. Ovaj pritisak vaan je i kao
znak da ve tradicionalna diskriminacija Srbije nije oslabila, ako se ak nije poveala.
Imajui u vidu ta se sve dogaalo u posleratnom periodu, takav pritisak ne predstavlja nita
novo. Nov bi mogao biti odluan otpor Srbije tom pritisku. Na alost, to se nije dogodilo.
Otpora je bilo vie nego ranije, ali ipak sasvim nedovoljno. Srpski rukovodioci nisu iskoristili
ni sva pravna sredstva, kao to je mogunost upotrebe veta, koje im jedino preostaje u
situaciji kada se nau usamljeni sa svojim opravdanim zahtevima, a izgleda nisu ni pomiljali
na odgovarajui odgovor koji podrazumeva i otvaranje politike krize ako se drugaije ne
moe. Politiari Srbije su se pokazali nespremnim za istorijski zadatak koji im je nametnula
izuzetno teka konstelacija odnosa u jugoslovenskoj zajednici. Istorijski trenutak je od njih
zahtevao da odluno stave do znanja da je doao kraj posleratnoj praksi smenjivanja politiara
koji su postavljali pitanje ravnopravnosti Srbije, prakse diskriminacije ekonomista, sociologa,
filozofa i knjievnika iz Srbije koji su blagovremeno ukazivali na drutveno maligne pojave i
upozoravali na posledice pogrenih reenja, kao i prakse udaljavanja sposobnih privrednika
kojim se razoruavala privreda Srbije u pojaanoj konkurenciji na tritu.

7. Odnos prema ekonomskom zaostajanju Srbije pokazuje da revanistika politika prema njoj
s vremenom nije slabila. Naprotiv, hranjena sopstvenim uspehom sve vie je jaala da bi se
konano izrazila i u genocidu. Politiki je neodriva diskriminacija graana Srbije kojima su
zbog paritetne zastupljenosti republika manje nego drugima dostupna mesta saveznih
funkcionera i delegata u Saveznoj skuptini, a glas glasaa iz Srbije vredi manje od onoga iz
bilo koje druge republike ili pokrajine. U toj svetlosti Jugoslavija se ne prikazuje kao
zajednica ravnopravnih graana ili ravnopravnih naroda i narodnosti, nego kao zajednica
osam ravnopravnih teritorija. Ipak ni ova ravnopravnost ne vai za Srbiju zbog njenog
posebnog pravno-politikog poloaja, koji odraava tenje da se srpski narod dri pod
stalnom kontrolom. Ideja vodilja takve politike bila je "slaba Srbija, jaka Jugoslavija", koja je
napredovala u uticajno miljenje: ako bi se Srbima kao najbrojnijoj naciji dozvolio brz
ekonomski razvoj, to bi predstavljalo opasnost za ostale nacije. Otuda korienje svih
mogunosti da se njenom privrednom razvoju i politikoj konsolidaciji postave to vea
ogranienja. Jedno od takvih, veoma aktuelnih ogranienja jeste sadanji nedefinisan i pun
unutranjih konflikata ustavni poloaj Srbije.
Ustavom od 1974. godine Srbija je faktiki podijeljena na tri dela. Autonomne pokrajine su u
svemu izjednaene sa republikama, sem to nisu definisane kao drava i to nemaju isti broj
predstavnika u pojedinim organima federacije. Ovaj nedostatak one nadoknauju time to se
preko zajednike republike skuptine mogu meati u unutranje odnose Ue Srbije, dok su
njihove skuptine potpuno autonomne. Politiko-pravni poloaj Ue Srbije je sasvim
neodreen, to nije ni republika ni pokrajina. Odnosi u Republici Srbiji su konfuzni. Izvrno
vee koje je organ republike Skuptine u stvari je Izvrno vee Ue Srbije. To nije jedina
neloginost u razgraniavanju nadlenosti. Preiroka i insitucionalno vrsto utemeljena
autonomna pokrajina stvara dve nove raseline u srpskom narodu. Istina je da su autonomake
i separatistike snage insistirale na proirenju autonomije, ali bi to teko ostvarile da nisu
dobile moralnu i politiku podrku od republika u kojima separatistike tendencije nisu
iezle.
Proirenje autonomije obrazlagano je uveravanjem da e se postii vea ravnopravnost
izmeu nacija i bolje obavljanje javnih poslova. Dogaaji na Kosovu krajem ezdesetih
godina bili su opomena ta se sve moe dogoditi ukoliko se autonomija povea. Razloga za
veu autonomiju Vojvodine pogotovu nije bilo. To proirenje dalo je silnog podstreka
birokratskom autonomatvu, ozbiljnim pojavama separatizma koga ranije nije bilo, zatvaranje
privrede, politikom voluntarizmu. Porastao je uticaj onih van pokrajina i u Vojvodini koji
irenjem dezinformacija nastoje da srpski narod podele na "Srbijance" i "preanske Srbe".
Pokrajine su uz svesrdnu pomo drugih postale "konstitutivni elemenat federacije", to im je
dalo povoda da se oseaju i ponaaju kao federalne jedinice, zanemarujui injenicu da su
sastavni deo Republike Srbije. I ovom prilikom ravnotea u dualizmu ovakve vrste nije se
mogla odrati. Sadanje ponaanje pokrajina pokazuje da su u praksi potpuno nadvladale
separatistiko-autonomake snage. Republici Srbiji je onemogueno da u vitalnim pitanjima
nastupa jedinstveno u interesu naroda kome pripada.
Splet nereenih odnosa u Republici Srbiji logino proizlazi iz njenog ustavnog poloaja i
izbora separatistikih i autonomakih kadrova, koji su upravo zbog takve orijentacije uivali
blagonaklonost onih koji su drali kadrovski monopol u Jugoslaviji. Bez odgovarajue
protivtee u koordinaciji, regionalizacija se po pravilu pretvara u provincijalnu uskogrudost i
slepilo za ire nacionalne interese.
Oni koji su svesrdno pomogli da se klice unutranjih sukoba usade u ustave danas se javljaju

kao arbitri - izmiritelji koji po dobro poznatoj simetriji jednakih krivica dele lekcije i Uoj
Srbiji i pokrajinama, sugeriui da se reenja trae u doslednoj primeni tih istih ustava. Na taj
nain jednom zamrena situacija ostae kakva je bila, a Srbija e i dalje troiti svoju drutvenu
energiju u prevazilaenju konflikata bez izgleda da u tome potpuno uspe. To se valjda i htelo
sa proirenjem autonomija pokrajina, pogotovu to odravanje konfliktnih situacija u Srbiji
daje mogunost drugima da se meaju u njene unutranje odnose i na taj nain produe
dominaciju nad njom. Posle izvrene federalizacije SKJ takvo meanje u unutranje odnose
jedne republike mogue je jedino u Srbiji.
Odnosi izmeu Srbije i pokrajina ne mogu se svesti jedino, a ni preteno na formalno-pravna
tumaenja dva ustava. Re je prvenstveno o srpskom narodu i njegovoj dravi. Nacija koja je
posle duge i krvave borbe ponovo dola do svoje drave, koja se sama izborila i za graansku
demokratiju, i koja je u poslednja dva rata izgubila 2,5 miliona sunarodnika doivela je da joj
jedna aparatski sastavljena partijska komisija utvrdi da posle etiri decenije u novoj
Jugoslaviji jedino ona nema svoju dravu. Gori istorijski poraz u miru ne da se zamisliti.
8. Izgon srpskog naroda sa Kosova je spektakularno svedoanstvo njegovog istorijskog
poraza. Srpskom narodu je u prolee 1981. godine objavljen jedan odista specijalan, ali
otvoren i totalan rat pripreman u raznim razdobljima administrativnih, politikih i
dravnopravnih promena. Vodjen vetom primenom raznih metoda i taktika, s podeljenim
ulogama, uz aktivnu, a ne samo pasivnu i ne mnogo prikrivanu podrku pojedinih politikih
centara u zemlji - pogubniji i od one koja je dolazila iz susedstva - taj otvoreni rat, kome se
jo uvek gleda pravo u oi i koji se ne naziva svojim pravim imenom, odvija se skoro pet
godina. On, dakle, traje mnogo due nego itav oslobodilaki rat u ovoj zemlji, od aprila
1941. do 9. maja 1945. godine. Balistika pobuna na Kosovu i Metohiji pred sam kraj rata,
dignuta uz sadejstvo nacistikih jedinica, bila je 1944-45. vojniki razbijena, ali pokazuje se,
ne i politiki pobeena. Njen sadanji vid, preruen u nov sadraj, uspenije se razvija i
pribliava pobednikom ishodu. Pravi obraun sa neofaistikom agresijom je izostao; sve do
sada preduzimane mere samo su uklonile s ulica ispoljavanje te agresije, a u stvari su jaale
njene rasistiki pobuene, neopozive ciljeve, koje treba postii po svaku cenu i svim
sredstvima. ak i smiljeno drastine kazne mladim prestupnicima izricane su da izazivaju i
produbljuju meunacionalne mrnje.
Pet godina dugog albanskog rata na Kosovu uverile su njegove predvodnike i pobornike da su
jai nego to su i mislili, da uivaju podrku po raznim centrima moi u samoj zemlji
neuporedivo veu nego kosovski Srbi od Republike Srbije, ili ova Republika od ostalih u
Jugoslaviji. Agresija je u toj meri ohrabrena da se i najzvaniniji predstavnici Pokrajine, kao i
njeni naunici ponaaju ne samo arogantno, ve i cinino, proglaavajui istine za klevete, a
ucene za svoja zakinuta prava. Organizovane politike snage nae zemlje, koje su izvrile
revoluciju u gotovo nemoguim uslovima, pod najmonijim neprijateljem u itavom ovom
veku - odjednom se pokazuju ne samo neefikasnim, neslobodnim, ve gotovo i
nezainteresovanim da se na otvoreni rat odgovori kako jedino i mora: odlunom odbranom
svog naroda i svoje teritorije. A kad se agresija porazi, da se politiki obrauni ne vre vie
hapenjima, "diferencijacijama", lanim lojalnostima, ve odistinskom revolucionarnom
borbom, otvorenim sueljavanjima, sa pravom slobodnog izraavanja, pa i demonstriranja
suprotnih miljenja.
Fiziki, politiki, pravni, kulturni genocid nad srpskim stanovnitvom Kosova i Metohije
najtei je poraz u oslobodilakim borbama to ih je vodila Srbija od Oraca 1804. do ustanka
1941. godine. Odgovornost za taj poraz pada, pre svega, na jo uvek ivo kominternovsko

naslee u nacionalnoj politici Komunistike partije Jugoslavije i sledbenitvo srpskih

komunista toj politici, na preskupe ideoloke i politike zablude, neznanja, nedoraslosti, ili
ve okorele oportunizme generacija srpskih politiara posle ovog rata, uvek defanzivnih i
uvek u veoj brizi ta drugi misle o njima i njihovim bojaljivim "postavljanjima" poloaja
Srbije, nego o objektivnim injenicama koje uslovljavaju budunost naroda kojim rukovode.
Ravnopravni nacionalni odnosi, za koje su i na Kosovu i Metohiji najvie ratovali upravo
srpski borci - jednom vrlo odreenom politikom, "razvojno" sprovoenom, sa isplaniranim
postupcima i jasnim ciljem - albanski nacionalisti u politikom rukovodstvu Kosova poeli su
da preokreu u njihovu suprotnost. Autonomna oblast u pogodnom trenutku dobija rang
autonomne pokrajine, zatim i status "konstitutivnog dela federacije"- sa veim prerogativima
od ostatka Republike kojoj samo formalno pripada. Dalji korak "eskalacije", koji se javio kao
i albanizacija Kosova i Metohije pripreman je, dakle, najlegalnije. Isto tako i unifikacija
knjievnog jezika, nacionalnog imena, zastave, udbenika - prema instrukcijama iz Tirane bila je sasvim otvorena, kao i sama granica izmeu dve dravne teritorije, uostalom. Zavere,
koje se obino tajno kuju, na Kosovu su se stvarale ne samo oevidno, ve i demonstrativno.
Mnogima su zato masovni neredi 1981. godine vie izgledali kao istrljivost, nego kao kakva
nova pojava, opasna i po itavu zemlju, kao to se kasnije svaka istina o progonu Srba na
Kosovu smatrala "kopanjem po crijevima Albanaca", a pisanje "beogradske tampe" o
zbivanjima na licu mjesta, uzimalo gotovo za veu krivicu od poinjenih paljevina, ubijanja,
silovanja, skrnavljenja - mnogih do danas politiki i krivino neidentifikovanih.
Posebnu teinu ima odnos odgovornih inilaca i vlasti na Kosovu prema nasilju ija je rtva
srpski narod. Preutkivanjem i zatakavanjem zloina, izbegavanjem da se odmah kae sva
istina, zavlaenjem istrage i sudskog postupka, ohrabruje se sitni i krupni teror, ujedno se
stvara lana, ulepana slika o prilikama na Kosovu. Pored toga, trajna je tenja da se za nasilje
nad Srbima nae politiki alibi u tobonjoj uzajamnosti mrnje, netrpeljivosti i revanizma, a
u poslednje vreme sve ee i u izmiljenom dejstvu "spoljanjeg" neprijatelja - van
pokrajine, srpskog nacionalizma iz Beograda. Sluaj Martinovi je znaajan ne samo zbog
naroitog, nevienog nasilja, koje podsea na najmranija vremena turskog nabijanja na
kolac, nego i zbog upornog odbijanja da se u redovnom sudskom postupku ustanovi i prizna
istina. Umesto da bude povod za potvrdu vrhovne vrednosti zakona i ljudskih prava, taj sluaj
je na Kosovu shvaen kao prilika da se istakne suverenost pokrajine, koju ona ni po Ustavu
nema te da se SR Srbiji nametne princip "nemeanja u unutranje poslove" pokrajine, kao da
se radi o meudravnom, meunarodnom odnosu.
Srbi na Kosovu i Metohiji imaju ne samo svoju prolost, olienu u dragocenim
kulturnoistorijskim spomenicima, ve i ivo prisustvo svojih duhovnih, kulturnih, moralnih
vrednosti: imaju matinu zemlju svog istorijskog postojanja. Nasilja koja su kroz vekove
proreivala srpsko stanovnitvo Kosova i Metohije - u ovom, naem vremenu, dobijaju svoju
neumoljivu zavrnicu. Iseljavanje Srba sa Kosova i Metohije u Socijalistikoj Jugoslaviji po
svome obimu i karakteru prevazilazi sve ranije etape ovog velikog izgona srpskog naroda.
Jovan Cviji je u svoje vreme procenjivao da je u svim seobama, od one velike pod Arsenijem
arnojeviem 1690. do prvih godina naeg veka, izgnano preko 500.000 Srba; od toga broja
izmeu 1876. i 1912. godine oko 150.000 Srba moralo je napustiti svoja ognjita pod surovim
terorom lokalnog i povlaenog albanskog baibozuka. U toku poslednjeg rata, proterano je
preko 60.000 srpskih kolonista i starinaca, ali je posle rata ovaj talas iseljavanja doiveo pravu
plimu: za poslednjih dvadesetak godina Kosovo i Metohiju napustilo je oko 200.000 Srba.
Ostatak srpskog naroda ne samo to stalno i nesmanjenim tempom naputa svoju zemlju, nego
se, prema svim saznanjima, gonjen zulumom i fizikim, moralnim i psiholokim terorom,

preprema za svoj konaan egzodus. Za manje od desetak sledeih godina, ako se stvari bitno
ne promene, Srba na Kosovu vie nee biti, a "etniki isto" Kosovo, taj nedvosmisleno
iskazani cilj velikoalbanskih rasista, utemeljen jo u programima i akcijama Prizrenske lige
1878-81, bie u potpunosti ostvaren.
Peticija 2016 Srba iz Kosova Polja, podneta Saveznoj skuptini i drugim organima u zemlji,
zakonita je posledica ovog stanja. Nikakvim se forumskim ocenama ne moe srpskom narodu
osporiti pravo da se od nasilja i unitenja titi svim zakonskim sredstvima. Ako tu zatitu ne
moe ostvariti u Pokrajini, narod je moe i mora traiti u Republici i Federaciji. Izraz je
graanske svesti o tome pravu i poseta graana Pokrajine Saveznoj skuptini. Samo se sa
jednog autonomako-separatistikog i ovinistikog stanovita ovi koraci graana mogu
osuivati kao neprihvatljivi i smatrati kao neprijateljski.
Dananja sudbina Kosova nije vie "sloena", niti se i dalje moe svoditi na prazna
samoocenjivanja, izuvijane, neitljive rezolucije, uoptene platforme ve je, jednostavno,
pitanje jugoslovenskih konsekvenci! Izmeu pokrajinske segregacije koja postaje sve
iskljuivija i saveznih arbitraa koje samo paraliu svaku pravu, esto i neodlonu meru splet nereenih situacija zatvara se u krug nereivih. Sudbina Kosova ostaje ivotno pitanje
itavog srpskog naroda. Ako ono ne bude reeno jednim pravim ishodom nametnutog rata,
ako se ne uspostavi istinska bezbednost i nedvosmislena ravnopravnost za sve narode koji
ive na Kosovu i Metohiji, ako se ne stvore objektivni i trajni uslovi za povratak iseljenog
naroda - taj deo Republike Srbije i Jugoslavije postae i evropsko pitanje, sa najteim,
nedoglednim posledicama. Kosovo predstavlja jednu od najvanijih taaka unutranjeg
Balkana. U skladu je sa etnikim profilom balkanskog poluostrva etnika izmeanost na
mnogim balkanskim terenima, i zahtev za etniki istim Kosovom, koji se sprovodi u delo, ne
samo da je direktna i teka pretnja svim narodima koji su se tamo nali u manjini, nego e,
ako se bude ostvario, zapoeti talas ekspanzije predstavljati realnu i svakodnevnu pretnju
svim narodima u Jugoslaviji.
Kosovo nije jedino podruje u kome je srpski narod pod pritiskom diskriminacije. Apsolutno,
a ne samo relativno, opadanje broja Srba u Hrvatskoj dovoljan je dokaz za ovu tvrdnju. Prema
popisu iz 1948. u Hrvatskoj je bilo 543.795 Srba, ili 14,48%. Po popisu iz 1981. godine
njihov broj se smanjio na 531.502, to je od ukupnog broja stanovnika u Hrvatskoj iznosilo
11,5%. Za 33 mirnodopske godine broj Srba u Hrvatskoj je opao ak i u odnosu na ono
posleratno vreme, kada je izvren prvi popis i kada su posledice rata po broj srpskih
stanovnika bile dobro poznate.
Lika, Kordun i Banija ostali su najnerazvijenija podruja u Hrvatskoj, to je silno podstaklo
emigraciju Srba u Srbiju, kao i seobe u druge krajeve Hrvatske, gde su Srbi, kao doljaka,
manjinska i drutveno inferiorna grupa, veoma podloni asimilaciji. Uostalom, i inae je
srpski narod u Hrvatskoj izloen rafiniranoj i delotvornoj asimilacionoj politici. Sastavni deo
politike je zabrana svih srpskih udruenja i kulturnih ustanova u Hrvatskoj, koja su imala
bogatu tradiciju iz vremena Austro-Ugarske i meuratne Jugoslavije, zatim nametanja
slubenog jezika koji nosi ime drugog naroda (hrvatskog) oliavajui time nacionalnu
neravnopravnost. Taj je jezik ustavnom odredbom uinjen obaveznim i za Srbe u Hrvatskoj, a
nacionalistiki nastrojeni hrvatski jezikoslovci sistematskom i odlino organizovanom
akcijom sve ga vie udaljavaju od jezika u ostalim republikama srpskohrvatskog jezikog
podruja, to doprinosi slabljenu veza Srba u Hrvatskoj sa ostalim Srbima. Ovakav uinak
spremno se plaa kidanjem jezikog kontinuiteta kod samih Hrvata i ukljanjanjem
meunarodnih termina dragocenih za komunikaciju sa drugim kulturama; naroito u oblasti

nauke i tehnike. No srpski narod u Hrvatskoj nije samo kulturno odseen od matice, ve
matica nema mogunosti da se o njegovoj sudbini, o ekomskom i kulturnom poloaju
obavesti ni priblino onoliko koliko neke nacije u Jugoslaviji imaju veze sa svojim
sunarodnicima u drugim zemljama. Integritet srpskog naroda i njegove kulture u itavoj
Jugoslaviji postavlja se kao sudbinsko pitanje njegovog opstanka i razvoja.
U optu sliku prilika uklapa se i sudbina srpskih ustanova nastalih u ratu i neposredno posle
rata. U narodnooslobodilakoj borbi i neposredno po njenom okonanju nacionalni ivot Srba
u Hrvatskoj intenzivno se razvijao u njihovim posebnim politikim, kulturnim i obrazovnim
institucijama. Tako je naelnom odlukom Izvrnog odbora ZAVNOH-a od 10. novembra
1943. najpre osnovan, a 12. januara 1944. u osloboenom Otocu i konstituisan Srpski klub
vijenika ZAVNOH-a kao nacionalno i politiko vostvo srpskog naroda u Hrvatskoj. Po
okonanju rata, a na inicijativu Srpskog kluba, 30. septembra 1945. u Zagrebu je odran Prvi
kongres Srba u Hrvatskoj, na kojem je preko 30.000 uesnika obrazovalo Glavni odbor Srba u
Hrvatskoj kao "iroku politiku organizaciju jedinstvenog srpskog naroda u Hrvatskoj", u
sastavu Narodnog fronta. Uz neposredno angaovanje ovih politikih tela Srbi su potom
osnovali svoje kulturne ustanove i poeli raditi na obezbeivanju nacionalne prosvete. Tako je
22. oktobra 1944. na ruevinama glinske crkve, u kojoj su izvreni strahoviti ustaki pokolji,
osnovano Srpsko pevako drutvo "Obili", a nepun mesec kasnije, 18. novembra, ponovo u
Glini, obrazovano Srpsko kulturno-prosvetno drutvo "Prosvjeta". Uz "Prosvjetu", u ijim
okvirima se razvijala i izdavaka delatnost sa sopstvenom tamparijom, 4. januara 1948.
godine osnovani su u Zagrebu Centralna srpska biblioteka i Muzej Srba u Hrvatskoj. Uz sve
to, od 10. septembra 1943. pa dalje, NOP se srpskom narodu u Hrvatskoj obraao posebnim
glasilom, tampanim irilicom, koje se zvalo "Srpska rije". U posleratnim godinama "Srpska
rije" je promenila naziv i tako postala "Prosvjeta". Ve tokom 1944/45. kolske godine NOP
je srpskoj deci u Hrvatskoj obezbedio iriliki bukvar, a Predsednitvo ZAVNOH-a je svojom
odlukom 18. jula 1944. garantovalo irilici punu ravnopravnost sa latinicom i istovremeno
prvenstvo u kolama sa srpskom veinom na podruju Hrvatske.
Sve je ovo za srpski narod u Hrvatskoj imalo vei i dublji znaaj od obinog priznanja za
njegovu odluku u NOB-u. Posebnim proglasom "Srpskom narodu u Hrvatskoj" od 12. januara
1944. godine Srpski klub vijenika ZAVNOH-a obrazloio je sopstvenu pojavu kao "znak
ravnopravnosti Srba i Hrvata" i "garanciju da e interesi srpskog naroda biti pravilno
zastupani u slobodnoj Hrvatskoj". Glavni odbor Srba u Hrvatskoj prilikom osnivanja oznaen
je kao "politika organizacija jedinstvenog srpskog naroda u Hrvatskoj", iji je zadatak da
omogui "razvijanje slobode misli", i kao "dovoljna garancija da e Srbi u Hrvatskoj i dalje
uivati blagodeti ravnopravnog naroda". Sami Srbi su sve svoje krvlju steene tekovine
oseali kao "vidna obiljeja ravnopravnosti srpskog i hrvatskog naroda u Hrvatskoj".
Takvo je stanje bilo u vreme rata i neposredno posle rata, a potom, sve se izmenilo. Nije
poznato da su Srbi bilo kada ocenili da im je neka od ovih ustanova nepotrebna, da je treba
ukinuti, ili zameniti nekom drugaijom koja bi vie odgovarala duhu vremena. Ipak, sve te
ustanove redom su ukidane tokom pedesetih godina odlukama nadlenih republikih organa
Hrvatske. Poslednje u nizu ukinuto je Srpsko kulturno drutvo "Prosvjeta" odlukom RSUP-a
Hrvatske od 23. maja 1980. godine. U pravdanju tog svrenog ina angaovala se Republika
konferencija SSRNH. Zakljuci njenog savetovanja, odranog 2. oktobra 1980. godine,
govore o radikalnom zaokretu u odnosu na ratno i posleratno vreme.
Ti zakljuci u sutini ne ostavljaju mesta bilo kakvim zahtevima za osnivanje posebnih
ustanova srpskog naroda u Hrvatskoj: briga za kompleks pitanja kulture, istorije, ivota i

stvaralatva hrvatske ili srpske nacije u SRH ne moe biti preputena nikakvim posebnim
nacionalnim drutvima ili organizacijama. Takav stav obrazloen je sledeim tumaenjem:
Dok je opravdano da nae narodnosti samostalno razvijaju kulturne ustanove i klubove, nije
opravdano da takve institucije otvaraju pripadnici naroda i to bilo gde u Jugoslaviji, a posebno
ne Srbi u Hrvatskoj ili Hrvati u Hrvatskoj. Na kraju je reeno ovo: Treba se boriti da Srbi u
Hrvatskoj ne budu preutkivani kao narod, da ih se kao u nekim udbenicima ne naziva
maltene doljacima. Zajednika nam je historija, kultura i jezik, a i specifinosti treba
uvaavati. Na savetovanju se ulo i to da treba raditi na tome da se u Hrvatskoj vie ui
irilica.
Ovakvim stavom Republike konferencije SSRNH, protiv kojeg nije ustalo nijedno politiko
telo u Hrvatskoj, a ni van nje, definitivno i javno prestali su da postoje svi vidovi nacionalnog
ivota srpskog naroda u Hrvatskoj koji su steeni tokom duge istorije i u NOB-u. Radikalno
su revidirani pogledi na meunacionalne odnose koje je formulisao NOP, a dovedene su u
pitanje i ustavne garancije nacionalnih prava i sloboda, kao i prava graana. Praktino
znaenje izjava: moramo brinuti, treba se boriti, vie treba uiti irilicu itd. moe se
procenjivati samo u njihovom suoenju sa stvarnom jezikom politikom koja se vodi u SRH.
Ostraena revnost kojoj je cilj konstituisanje zasebnog hrvatskog jezika to se izgrauje u
protivstavu prema svakoj ideji o zajednikom jeziku Hrvata i Srba ne ostavlja dugorono
mnogo izgleda srpskom narodu u Hrvatskoj da ouva svoj nacionalni identitet.
Izuzimajui period postojanja NDH, Srbi u Hrvatskoj nikada u prolosti nisu bili toliko
ugroeni koliko su danas. Reenje njihovog nacionalnog poloaja namee se kao
prvorazredno politiko pitanje. Ukoliko se reenja ne pronau, posledice mogu biti viestruko
tetne, ne samo po odnose u Hrvatskoj ve i po itavu Jugoslaviju.
Bitnu teinu pitanja poloaja srpskog naroda daje okolnost da izvan Srbije, a pogotovo izvan
Ue Srbije, ivi veoma veliki broj Srba, vei od ukupnog broja pripadnika pojedinih drugih
naroda. Prema popisu iz 1981. godine van teritorije SR Srbije ivi 24%, odnosno 1,958.000
Srba, to je znatno vie nego to je u Jugoslaviji Slovenaca, Albanaca, Makedonaca, uzetih
pojedinano, a skoro isto koliko i Muslimana. Van ueg podruja Srbije ivi 3,285.000 Srba
ili 40,3% ukupnog njihovog broja. U optem dezintegracionom procesu koji je zahvatio
Jugoslaviju, najteom dezintegracijom pogoeni su Srbi. Sadanji tok kojim se kree nae
drutvo u Jugoslaviji potpuno je obrnut od onog kojim se ono decenijama i vekovima kretalo
dok nije stvorilo zajedniku domovinu. Taj proces usmeren je ka potpunom razbijanju
nacionalnog jedinstva srpskog naroda. Kao najbolja ilustracija koliko je sve podreeno takvim
ciljevima moe da poslui dananja Vojvodina sa svojom autonomijom.
Vojvodini je data autonomija izmeu ostalih razloga i zato to je srpski narod u Habzburkoj
monarhiji njoj teio ve od kraja XVII veka. Srbi u Austriji i kasnijoj Austro-Ugarskoj teili
su stvaranju autonomne oblasti (despotovini ili vojvodini koju su, meutim, nazivali Srbijom)
stoga da bi, okrueni brojnijim i nadmonijim Maarima i Nemcima, sauvali svoju
nacionalnu individualnost i svoju versko-pravoslavnu pripadnost. Stvaranjem posebne
autonomne oblasti na tuoj dravnoj teritoriji Srbi su radili na slabljenju te drave, a sve sa
ciljem da se u pogodnom momentu to lake izdvoje i ujedine sa svojom sabraom juno od
Save i Dunava.
Tako je to bilo u prolosti sa Srpskom vojvodinom, ije stvaranje su u revoluciji 1848/49.
godine svojom krvlju pomogli i Srbi iz Srbije. Danas je sve obrnuto. Politiki rukovodioci AP
Vojvodine ne rade na zbliavanju i spajanju, ve na to veem osamostaljivanju i izdvajanju

iz SR Srbije. Ma koliko taj proces bio neprirodan, suprotan istorijskoj logici, on daje
oigledne rezultate, mono doprinosei dezintegraciji srpskog naroda.
9. Nosei na sebi due od pola stolea peat i optereenje da je bio tamniar drugim
jugoslovenskim narodima, srpski narod nije bio u mogunosti da oslonac potrai u sopstvenoj
istoriji. U mnogim svojim vidovima i sama ta istorija bila je dovedena u pitanje. Demokratska
graanska tradicija, za koju se Srbija borila i izborila u devetnaestom veku zbog uskogrudosti
i neobjektivnosti zvanine istoriografije ostala je sve donedavno potpuno u senci srpskog
socijalistikog pokreta. Time je istorijska slika pravnih, kulturnih i dravnikih doprinosa
Srbije graanskog drutva toliko osiromaena i suena da tako izobliena nije nikome mogla
da poslui kao duhovna i moralna potpora ili kao oslonac za ouvanje i obnovu istorijske
samosvesti. estiti i hrabri oslobodilaki napori bosanskohercegovakih Srba i itave
jugoslovenske omladine, kojoj je pripadala i Mlada Bosna, doiveli su slinu sudbinu i pred
istorijom bili potisnuti u drugi plan doprinosa klasne ideologije iji su nosioci i tvorci bili
austromarksisti kao osvedoeni protivnici nacionalnih oslobodilakih pokreta.
Pod dejstvom vladajue ideologije kulturne tekovine srpskog naroda otuuju se, prisvajaju ili
obezvreuju, zanemaruju ili propadaju, jezik se potiskuje, a irilsko pismo postepeno gubi.
Oblast knjievnosti u tom smislu slui kao glavno poprite samovolje i bezakonja. Nijednom
drugom jugoslovenskom narodu nije tako grubo osporen kulturni i duhovni integritet kao
srpskom narodu. Nijedno knjievno i umetniko naslee nije toliko razrovano, ispreturano i
poharano kao srpsko naslee. Politika merila vladajue ideologije nameu se srpskoj kulturi
kao vrednija i jaa od naunih i istorijskih. Dok se slovenaka, hrvatska, makedonska i
crnogorska kultura i knjievnost danas integriu, srpska se jedina sistematski dezintegrie.
Ideoloki je legitimno i samoupravno da se slobodno vri podvajanje i rasturanje srpske
knjievnosti na vojvoanske, crnogorske ili bosansko-hercegovake pisce. Od srpske
knjievnosti otkidaju se njeni najbolji pisci i najznaajnija dela da bi se vetaki ustanovile
nove regionalne knjievnosti. Prisvajanje i rasparavanje srpskog kulturnog naslea ide tako
daleko da se u kolama ui kako Njego nije srpski pisac, da su Laza Kosti i Veljko Petrovi
vojvoanski, a Petar Koi i Jovan Dui bosansko-hercegovaki pisci. Koliko jue Mei
Selimoviu nije bilo doputeno da se izjasni kao srpski pisac, a ni sada se ne potuje njegova
volja da se vodi u srpskoj knjievnsti. Srpska kultura ima vie nepodobnih, zabranjenih,
preutanih ili nepoeljnih pisaca i intelektualnih stvaralaca no ijedna druga jugoslovenska
knjievnost, mnogi su ta vie i sasvim izbrisani iz knjievnog seanja.
Ugledni srpski knjievnici jedini su na crnim listama svih jugoslovenskih masovnih medija. U
obaveznoj kolskoj lektiri srpska knjievnost je teko oteena jer je meheniki podreena
administrativnom merilu republiko-pokrajinskog reciprociteta, a na merilu koliine ili
vrednosti. U kolskim programima nekih republika i pokrajina istorijska prolost srpskog
naroda je ne samo grubo ideoloki redukovana, nego i izloena ovinistikim tumaenjima.
Na taj nain srpska kulturna i duhovna batina se ini manjom no to ona jeste, a srpskom
narodu se izmie vaan oslonac moralne i istorijske samosvesti.
Impozantan i odista revolucionarnih razmera kulturni polet prvih posleratnih decenija, izraen
i u zasnivanju iroke mree prosvetnih ustanova, od osnovnog obrazovanja do visokog
kolstva, splasnuo je krajem ezdesetih godina. Stupilo se u fazu stagnacije i sve izraenije
regresije, pa je danas nae obrazovanje i vaspitanje sa postojeim kolskim i prosvetnim
sistemom, vrlo ekstenzivno i primitivno i sa teko nadoknadivim zaostajanjem iza potreba i
ciljeva savremenog drutva i civilizacije u kojoj ivimo. kolski sistem zasnovan na tzv.
usmerenom obrazovanju, sa niskim kvalitetom nastave, doiveo je potpun krah. Nekoliko

generacija su duhovno osakaene i osiromaene; dobili smo hiperprodukciju primitivnih

polustrunjaka, nesposobnih da se kvalifikovano ukljue u privredu i drutvene delatnosti,
nepripremljenih za stvaralaki intelektualni razvoj. Nema zemlje na svetu koja je svoje
obrazovanje sredila razgranatijom pravnom regulativom. Ukupno u Jugoslaviji ima stotinu i
deset saveznih, republikih i pokrajinskih zakona, koji se bave raznim vidovima kolstva, i od
kojih su mnogi viekratno novelirani, tako da je ponekad potreban istraivaki rad da bi se
dolo do preienog teksta nekog zakona.
Uprkos tome u Jugoslaviji kolstvo nikad nije bilo toliko ekstenzivno, rainjeno, niskog
kvaliteta kao danas. Zakonodavna praksa zakonito stvara osam prosvetnih sistema koji se sve
vie udaljuju jedan od drugoga i nikakvo dogovaranje o zajednikim jezgrima ne moe da
zaustavi takav pravac razvoja koji je zakonom utemeljen. Veanje i dogovoranje o zajednitvu
uestalo u poslednje vreme, posle petnaest godina sistematskog razjedinjavanja jugoslovenske
zajednice lii na besplodnu utopiju. Potrebno je najpre ukloniti zakone koji dovode do
razjedinjavanja da bi se mogla produiti ona crta zajednitva i jedinstva koja je na ovom
prostoru vuena vie od stotinu i pedeset godina. U protivnom, mi emo stvarati, i stvaramo,
generacije koje e sve manje biti Jugosloveni, a u sve veoj meri nezadovoljni nacionalni
romantici i samoivi nacionalisti. Zemlja koja nema jedinstven prosvetni sistem ne moe
raunati na to da e u budunosti biti jedinstvena.
Od vremena humanizma, od XV do XVI veka, traje misao o tome da kola ima da slui
ostvarivanju pune ivotne mere svakog pojedinca, ostvarivanju svih antropolokih
mogunosti koje ovek donosi svojim ulaskom u ivot. Pogubna je ideja o tome da kola ima
da slui samo radu i struci i njima da bude uslovljena. Ona je posledica neprevazienih
proletkultovskih sedimenata, koji, u krajnjoj crti, vode stvaranju jedne ropske i primitivne
svesti. Usmeravanje deaka i djevojica od njihove 14 godine ka jednom zanimanju tvorenje
je fundamentalne neslobode.
Ideoloka bitka protiv elitizma urodila je nesrenim plodom: mi smo najmanje dve decenije,
na svim drutvenim podrujima i u prosveti, ugaali prosenosti. Nijedno drutvo se ne bori
protiv elite znanja i umenja, nauke i novatorstva. Borbom protiv takve elite, mi smo stvorili
elitu dobrostojeih pojedinaca koji su kadri da svojoj prosenoj deci stvore mogunosti
sticanja veih znanja, koje osnovna i srednja kola vie ne daje. Materijalni poloaj kolstva
obezvredio je njegov drutveni poloaj, a odrednica "moralno-politike podobnosti", osobito
na Univerzitetu strahovito je podstakla moralni i politiki konformizam i karijerizam, pa je
Univerzitet, a naroito neki humanistiki fakulteti, lieni najboljih intelektualnih kadrova nae
generacije. Ni u jednoj evropskoj zemlji prosveta nije dovedena u ovakav stagnantan
materijalni i drutveni poloaj.
Upravo u vreme kada su se nemilice rasipala sredstva dodatne akumulacije voena je
restriktivna politika prema Univerzitetu, koji je dobijao sve manje sredstava. Deceniju i po
fakulteti nisu imali mogunosti za biranje novih asistenata, tako da najstariji jugoslovenski
univerziteti, poglavito beogradski, nikada nisu imali vii starosni prosek nastavno-naunog
kadra. Ono to je u svim zemljama osnovna poluga razvoja u vremenu tehnolokokumpjuterske revolucije, univerzitet i nauka, u nas je potpuno zapostavljeno. Reforme
Univerziteta, najee nametane politikom silom, a ne naunim razlogom (trostepena
nastava, ourizacija fakulteta i tome slino) bile su promaene. Naroito je veliku tetu
nanelo odvajanje nauke od Univerziteta, stvaranje pregrada, sistematskih i administrativnih,
izmeu institutske i univerzitetske nauke: Univerzitet je izgubio laboratorijsku bazu,
stvarali su se paralelni programi, nauka se kadrovski razjedinila, onemoguen je normalan

protok naunih kadrova sa univerziteta u institute i iz instituta na fakultete.

Prema tome: valja menjati kolski sistem, prosvetne zakone, modernizovati i humanizovati
kolske programe, otvarati specijalizovane kole, posebno potpomagati darovite uenike,
izmeniti u celini nepovoljan materijalni poloaj kolstva, obratiti posebnu panju na duhovni,
a ne samo ideoloki profil nastavnika, privui na Univerzitet najjae naune i intelektualne
snage i zakonom ostvariti jedinstvo prosvetnog sistema u SR Srbiji.
U ovom tekom kriznom trenutku moramo ve danas poeti razmiljati i o sutranjici, i XXI
veku, iako nam drutveno-ekonomske okolnosti nisu naklonjene, stvarati viziju sutranjeg
sveta u kome e civilizacija biti zasnovana na mikro-elektronici, artificijelnoj intelegenciji,
robotici, informatici, vetakom oploavanju, manipulaciji genima. Radi svega toga Srpska
akademija nauka i umetnosti predlae da se odmah i bez ikakvih dogmatskih ideolokih
optereenja i samoupravne inercije prie studioznoj i temeljitoj reorganizaciji drutvene,
institucionalne osnove nae nauke u pravcu modernizacije i efikasnosti, sa veim materijalnim
ulaganjima, veom brigom za nauni podmladak, sa irim slobodama i samostalnou
stvaralakih linosti u kreiranju naunih i istraivakih programa. Jednom reju, potrebno je
to pre i sa celoklupnim naunim potencijalom ukljuiti se u savremene tokove svetske nauke.
10. Posle dramatinih meunacionalnih sukoba tokom drugog svetskog rata izgledalo je da je
nacionalizam naglo splasnuo, da je bio na putu da potpuno iezne. Takav utisak se pokazao
varljivim. Nije dugo potrajalo, a nacionalizam je zapoeo svoj uspon, da bi se svakom
ustavnom promenom upotpunjavale institucionalne pretpostavke za njegovo bujanje.
Nacionalizam je stvaran odozgo, njegovi glavni inicijatori bili su politiki ljudi. Osnovni
uzrok viedimenzionalne krize lei u idejnom porazu koji je nacionalizam naneo socijalizmu.
Dezintegracioni procesi svih vrsta, koji su jugoslovensku zajednicu doveli na rub propasti,
zajedno sa raspadanjem sistema vrednosti, posledice su tog poraza.
Njegovi koreni su u ideologiji Kominterne i nacionalnoj politici KPJ pre rata. U tu je politiku
ugraen revanizam prema srpskom narodu ka ugnjetakoj naciji koji je imao dalekosene
posledice na meunacionalne odnose, drutveno ureenje, privredni sistem, sudbinu moralnih
i kulturnih vrednosti posle drugog svetskog rata. Srpskom narodu je nametnuto oseanje
istorijske krivice, a jedino on nije reio nacionalno pitanje, niti je dobio dravu kao ostale
nacije. Zbog toga je kao prvo i osnovno potrebno da se skine hipoteka istorijske krivice sa
srpskog naroda, da se zvanino opovrgne tvrdnja da je on imao ekonomski privilegovan
poloaj izmeu dva rata, da se ne porie njegova oslobodilaka istorija i doprinos u stvaranju
Jugoslavije.
Uspostavljanje punog nacionalnog i kulturnog integriteta srpskog naroda, nezavisno od toga u
kojoj se republici ili pokrajini nalazio, njegovo je istorijsko i demokratsko pravo. Sticanje
ravnopravnosti i samostalan razvoj za srpski narod imaju dublji istorijski smisao. Za manje od
pedeset godina, u dvema uzastopnim generacijama, dva puta izloen fizikom unitenju,
prinudnoj asimilaciji, pokrtavanju, kulturnom genocidu, ideolokoj indoktrinaciji,
obezvreivanju i odricanju od sopstvene tradicije pod nametnutim kompleksom krivice,
intelektualno i politiki razoruavan, srpski narod je bio izloen pretekim iskuenjima da to
ne bi ostavilo tragove u duhovnom stanju koje se na kraju ovog stoljea velikih tehnolokih
uzleta ljudskog uma ne bi smelo zanemariti. Ukoliko rauna sa svojom budunou u porodici
kulturnih i civilizovanih naroda sveta srpski narod mora dobiti mogunost da ponovo nae
sebe i postane istorijski subjekat, da iznova stekne svest o svom istorijskom i duhovnom biu,
da jasno sagleda svoje ekonomske i kulturne interese, da doe do savremenog drutvenog i

nacionalnog programa kojim e se nadahnjivati sadanje i budue generacije.

Postojee depresivno stanje srpskog naroda, sa sve eim ispoljavanjima ovinizma i
srbofobije u nekim sredinama, pogoduje oivljavanju i sve drastinijem ispoljavanju
nacionalne osetljivosti srpskog naroda i reagovanjima koja mogu biti zapaljiva, pa i opasna.
Dunost nam je da nijednog trenutka i ni u jednom sluaju ne previdimo i ne potcenimo te
opasnosti. Ali pri tome se, u principijelnoj borbi protiv srpskog nacionalizma, ne moe
prihvatiti vladajua ideoloka i politika simetrija u istorijskim krivicama. Odbacivanje te
simetrije kobne po duh i moral, sa ovetalim nepravdama i neistinama, uslov je za mobilnost i
delotvornost demokratske, jugoslovenske, humanistike svesti u savremenoj srpskoj kulturi.
to graani i radnika klasa nisu u Saveznoj skuptini zastupljeni u odgovarajuim veima ne
moe se pripisati samo favorizovanju nacionalnog, ve i tenji da se Srbija dovede u
neravnopravan poloaj i na taj nain oslabi njen politiki uticaj. No najveu nevolju ini to to
srpski narod nema dravu kao to je imaju svi ostali narodi. Istina, u prvom lanu Ustav SR
Srbije sadri odredbu da je Srbija drava, ali se neizbeno postavlja pitanje kakva je to drava
koja se proglaava nenadlenom na sopstvenoj teritoriji i koja nema na raspolaganju sredstva
da zavede red na jednom delu svog podruja, da obezbedi linu i imovinsku sigurnost svojih
graana, da stane na put genocidu na Kosovu i zaustavi preseljenje Srba sa vekovnih ognjita.
Takav poloaj pokazuje politiku diskriminaciju prema Srbiji, pogotovo ako se ima u vidu da
joj je ustav SFRJ nametnuo unutranju federalizaciju kao trajan izvor konflikata izmeu Ue
Srbije i pokrajina. Agresivni albanski nacionalizam na Kosovu ne moe se suzbiti ako Srbija
ne prestane biti jedina republika ije unutranje odnose ureuju drugi.
Ustavom SFRJ formalno utvrena ravnopravnost svih republika u stvarnosti je obezvreena
nametanjem Republici Srbiji da se odrekne dela svojih prava i ovlaenja u korist autonomnih
pokrajina, iji je status u najveoj meri regulisan ustavom federacije. Srbija mora otvoreno
rei da joj je to ureenje nametnuto. To se naroito odnosi na poloaj pokrajina, realno
promovisanih u republike koje se osjeaju neuporedivo vie kao konstitutivni elemenat
federacije nego kao deo Republike Srbije. Pored toga to nije vodio rauna o dravi srpskog
naroda, ustav SFRJ je stvarao i nesavladive tekoe njenom konstituisanju. Radi zadovoljenja
legitimnih interesa Srbije, neizbeno se namee revizija tog ustava. Autonomne pokrajine bi
morale postati pravi sastavni delovi Republike Srbije, tako to bi im se dao onaj stepen
autonomije koji ne naruava integritet Republike i obezbeuje ostvarivanje optih interesa ire
zajednice.
Nereeno pitanje dravnosti Srbije nije jedini nedostatak koji bi trebalo otkloniti ustavnim
promenama. Jugoslavija je sa Ustavom iz 1974. godine postala veoma labava dravna
zajednica u kojoj se razmilja i o drugim alternativama, a ne samo jugoslovenskoj, kao to
pokazuju skoranje izjave slovenakih javnih poslanika i raniji stavovi makedonskih
politiara. Ovakva razmiljanja i temeljno izvrena dezintegracija navode na pomisao da
Jugoslaviji preti opasnost od daljeg rastoavanja. Srpski narod ne moe spokojno oekivati
budunost u takvoj neizvesnosti. Zbog toga se mora otvoriti mogunost svim nacijama u
Jugoslaviji da se izjasne o svojim tenjama i namerama. Srbija bi se u tom sluaju mogla i
sama opredeliti i definisati svoj nacionalni interes. Takav razgovor i dogovor morao bi
prethoditi preispitivanju Ustava. Naravno, pri tome Srbija ne bi smela zauzeti pasivan stav,
iekujui samo ta e drugi rei, kao to je to do sada mnogo puta inila.
Zalaui se za avnojevska opredeljenja, Srbija mora raunati i sa time da to ne zavisi samo od
nje, da ostali mogu imati i neke druge alternative. Zbog toga se pred nju postavlja zadatak da

jasno sagleda svoje ekonomske i nacionalne interese da ne bi bila iznenaena dogaajima.

Insistiranjem na federativnom ureenju, Srbija bi doprinela ne samo ravnopravnosti svih
naroda u Jugoslaviji, ve i reavanju politike i ekonomske krize.
Ravnopravan poloaj za koji se Srbija mora zalagati podrazumeva i inicijativu u reavanju
kljunih politikih i ekonomskih pitanja u meri koliko takva inicijativa pripada i drugima.
etiri decenije pasivnog poloaja Srbije pokazale su se loim i za itavu Jugoslaviju, koja se
liila ideja i kritike jedne sredine sa duom dravnikom tradicijom, izotrenim oseanjem za
nacionalnu nezavisnost i bogatim iskustvom u borbi sa domaim uzurpatorima politikih
sloboda. Bez ravnopravnog uea srpskog naroda u itavom procesu donoenja i realizacije
svih vitalnih odluka Jugoslavija ne moe biti snana; i sam njen opstanak kao demokratske i
socijalistike zajednice doao bi u pitanje.
Jedna razvojna epoha jugoslovenske zajednice i Srbije oigledno se okonava sa istorijski
istroenom ideologijom, optom stagnacijom i sve izraenijim regresijama u ekonomskoj,
politikoj, moralnoj i kulturno-civilizacijskoj sferi. Takvo stanje imperativno nalae korenite,
duboko promiljene, nauno zasnovane i odluno sprovoene reforme celokupne dravne
strukture i drutvene organizacije jugoslovenske zajednice naroda, a u sferi demokratskog
socijalizma i breg i plodotvornijeg ukljuenja u savremenu civilizaciju. Drutvene reforme
treba da u najvioj meri aktiviraju i ljudske snage itave zemlje kako bismo postali
produktivno, prosveeno i demokratsko drutvo sposobno da ivi od svog rada i stvaranja,
mono da daje svoj doprinos svetskoj zajednici.
Prvi uslov naeg preobraaja i preporoda je demokratska mobilizacija celokupnih umnih i
moralnih snaga naroda, ali ne samo za izvravanje donesenih odluka politikih foruma, nego i
za stvaranje programa i projektovanje budunosti na demokratski nain, ime bi se prvi put u
novijoj istoriji na optedrutvenom zadatku stvarno sjedinjavali znanje i iskustvo, savest i
hrabrost, mata i odgovornost na osnovama dugoronog programa.
Srpska akademija nauka i umetnosti i ovom prilikom izraava svoju spremnost da se svesrdno
i celokupnim svojim snagama zaloi na ovim sudbonosnim zadacima i istorijskim nalozima
nae generacije.