Cilj mi je da idem kroz tekst i da pokuam da interpretiram i kontekstualizujem elijeve ideje:

(napii uvod)
Razum moemo smatrati sveu koja promatra odnose izmeu jedne misli i druge, kako
god proizvedene, a matu1 sveu koja djeluje na misli tako da ih oboji vlastitim svjetlom te od
njih stvara od elemenata, druge misli, od kojih svaka sadri u sebi naelo vlastita integriteta.
(eli, 307)
Za elija su razum i imaginacija dva odvojena segmenta svesti. On njima pripisuje i
razliite moi: razum se vodi naelom analize, posmatranjem odnosa izmeu stvari,
ralanjavanje jedinstva je princip dolaenja do rezultata; imaginacija funkcionie sintetiki i po
eliju kroz nju um dolazi do onih oblika koji su univerzalni i do sutine same egzistencije (Ibid.
307). Primeuje se hijerarhija koju eli formira ve na startu: imaginacija je ispred razuma, a to
se odreuje u kljuu kreativnosti, stvaranja razum ne stvara nita, on samo promatra odnose
izmeu onoga to je ve stvoreno. Kod engleskih romantiara ovakva diferencijacija i
hijerarhizacija svesti opte je mesto. Imaginacija ima sakralni karakter, smatra se sposobnou
putem koje dolazi do oboenja pesnika: pesnik nije puki imitator stvarnosti, on menja stvarnost i
iskustvo putem imaginacije koja predstavlja aktivno stvaralatvo, delatnu svest u praksi.
Sposobnost stvaranja neeg novog daje pesniku boanski karakter. Vordsvort na ovaj nain vidi
imaginaciju, a Kolrid ide i dalje pa imaginaciju oznaava ivom snagom i primarnom
delatnou ljudskog primeivanja i instrumentom venog stvaralakog ina (Kolrid, ? ).
Korene ovakvog razmiljanja delimino moemo videti u duhu romantizma koji in stvaranja
uzdie na pijedestal insistirajui na njegovoj punoj legitimnosti, te i autonomnosti, nezavisnosti
od razuma; s druge strane, snana je britanska filozofska, odnosno, estetika tradicija
posmatranja svesti kroz dualni model. Lord aftsberi2 u svom filozofskom promiljanju uvodi
termin unutranjeg ula kojim oznaava poseban aspekat svesti zaduen za recepciju estetskog
i moralnog. Kod Dozefa Edisona dolazi do izjednaavanja pojmova ukusa i uobrazilje, pri emu
zadovoljstva uobrazilje lee izmeu ulnog i racionalnog. Dejvid Hjum eksplicitno uvodi
distinkciju koja je veoma slina elijevoj (i koju e kasnije preuzeti Kant): postoje dve vrste
1 Iako prevodliac koristi termin mata, ja u koristiti u svojoj analizi imaginacija.
2 Entoni Eli Kuper, III erl od aftsberija

spoznaje apriorna (analitika) i aposteriorna (sintetika). Tako je i svest podeljena na

diskurzivni i afektivni segment. Diskurzivni je pasivan, inertan zakljuuje samo o relacijama
izmeu ideja i injenica, i to na osnovu navike; afektivni segment svesti je delatan, aktivan, i u
njemu su locirana ula za estetsko i moralno. Ovo je izuzetno bitno jer kod romantiara dolazi do
stvaranja svojevrsne identifikacije imaginacije kao stvaralake sposobnosti po sebi i umetnike
imaginacije kao sposobnosti stvaranja lepog. Verovatno je da oni to preuzimaju iz filozofske
tradicije koja uobrazilju tretira primarno na fonu estetskog; Kolrid to sigurno preuzima od
Kanta. Kod elija postoji i znatan upliv neoplatonizma (kao i kod aftsberija koji je bio pod
uticajem kembrikih platoniara):
Razum je prema mati kao instrument prema vriocu radnje, kao tijelo prema duhu, kao
sjena prema supstanciji (eli, 307).
Mata dopire do duhovnog, do ideja, do eidosa. Razum se pojavljuje tek post festum,
nakon ostvarenja imaginativnog potencijala, nakon ontoloki ostvarene supstancije u svesti,
razum dodaje nii, diskurzivni nivo biu.
eliju je bitno da pone na ovaj nain da bi utemeljio tekst, postavlja premise koje
moemo diferencirati: (1) svest se deli na razum i imaginaciju; (2) imaginacija je ontoloki i
aksioloki iznad razuma. Tekst treba da odbrani pesnika i pesnitvo, a s obzirom da je, kako e se
kasnije videti, upravo pesnik taj koji ima ovu sposobnost dolaenja do supstancijalnog, ta
sposobnost mora posedovati veliku vrednost, vrednost ne na oveanskom, ve na kosmikom,
optebivstvujuem nivou. Ona je zasnovana na mimezi stvarnosti, ali ne statinoj, ve onoj koja
je organizovana prema odreenom redu i ritmu. 3 to je taj mimetiki prikaz blii tom redu i
ritmu, ovek koji ga recipira osea istije i intenzivnije zadovoljstvo. eli ovo pribliavanje vidi
kao pribliavanje lepom. On nije filozof i stoga moda moe delovati pogreno promatrati
njegovu Odbranu u perspektivi filozofskih kola, ali u irem kontekstu, mogue ga je
pozicionirati na toj mapi, to ini njegov diskurs prozirnijim. 1812. pridruio se udruenju
Orfiara Tomasa Tejlora i upoznao sa delom Plotina i Platonovim dijalozima. Takoe, bio je
upoznat sa teorijama svojih savremenika (Abrams, 126), koji su bili pod razliitim filozofskim
uticajima. Dakle, mogue je naznaiti uticaj neoplatonizma, ranog klasinog idealizma,
3 U nekoj udaljenoj perspektivi ova elijeva teza mogla bi se videti kao uticaj
pitagorejske estetike.

britanskog relacionizma i onoga to Abrams naziva psihologizmom U skladu sa platonizmom, on

lepotu stavlja u vrstu vezu sa dobrim i istinitim 4 (eli, 308). Na ovaj nain on zasniva
objektivistiko razumevanje lepote blisko Platonu i odvaja se od subjektivistikih pozicija
britanske estetike. Takoe se implicitno pribliava gnoseolokom shvatanju lepog, blisko
nemakoj estetici (Vinkelman, Baumgarten, Hegel5). Njegov objektivizam ogleda se
izjednaavanju lepog i istinitog, do kog se dolazi kroz poetsku spoznaju, ali on ostaje relacionista
i tu se razilazi sa Platonom.
Biti pjesnik znai zapaziti istinsko i lepo, ukratko, dobro koje postoji u odnosu,
postojei prvo izmeu egzistencije i percepcije, te drugo, izmeu percepcije i izraza (eli, 308).
On postavlja tri take kroz koje prolazi poetska prava: objektivna egzistencija svest
subjektivni izraz. Lepota se nalazi u relaciji, a ne u objektu. Ovo bi za Platona bilo nezamislivo.
Ta ideja se stidljivo pojavljuje kod Aristotela koji ipak zadrava objektivistiki stav, sofisti je
nejasno naznauju ne razlikujui je od relativizma, Toma Akvinski je daje bez razrade kao i
Dekart i Spinoza, a tek je britanska estetika ozbiljno razmatra. eli na sebi svojstven nain
uspeno prevazilazi opoziciju subjektivno-objektivno i vri njihovu sintezu (i to mnogo efektnije
od Kolrida koji prosto preuzima elingovu neargumentovanu ideju apsolutnog identiteta)
nemogue je imati lepotu bez subjektivne svesti, ali to ne znai da je ta lepota relativna, ve se
ostvaruje prema nivou spoznaje venih ideja. On se tu veoma pribliava Kantu i Britancima, ali
opstaje taj platonistiki momenat spoznaje lepote kao istine.
Iako je elijev tekst naoko bez nekog posebnog reda i plana izlaganja, on zapravo gradi
svoj argumentativni tok sistematino, mada zadrava pesniku slobodu izraavanja. Prvo je
napravio minimalan iskorak u transcendentalnu analizu svesti da bi odredio njene moi; potom
oznaio pesnika kao onog ko ih poseduje; Trei korak jeste odgovor na pitanje kako je to u
praktinom smislu relevantno. U ovom delu teksta eli direktno odgovara na Pikokovu
provokaciju, ali to je jo bitnije, odgovara na univerzalno pitanje koje se postavlja svim
humanistikim (i umetnikim) disciplinama od Bekona nadalje, a to je: koju praktinu svrhu to
4 Antika ideja kalokagatije
5 U ovu tradiciju ne spada Kant koji je svoju estetiku nadahnuo prvenstveno
Hjumom, a onda i drugim Britancima.

poseduje; na koji nain e to doprineti ovladavanju prirodom; kako je to mogue

instrumentalizovati radi postizanja praktine moi? Od prosvetiteljstva poinje sporo, ali
konstantno propadanje metafizike, u ijoj sferi upravo lei vrednost umetnosti i svakog oblika
filozofske misli. eli je prinuen da odgovara na pitanje svrhovitosti poezije koje mu postavlja
vladajua ideologija da bi uspeo da u datom trenutku odri njenu vrednost. S obzirom da poezija
nema nikakvu zaista praktinu upotrebu, on mora ponovo da otvori metafizika vrata i da postavi
poeziju u ravan etike.
Pesnici su zaetnici zakona, osnivai civiliziranog drutva, pronalazai umjetnosti
ivota, uitelji koji dolaze u odreenu blizinu s lijepim i istinitim, s onom djelominom
spoznajom sila nevidljiva sveta koju zovemo religijom (eli, 309).
Najvea korist koju u praktinom smislu pesnici mogu da prue jeste, paradoksalno, i
najvanija a to je da, kanaliu ono to je supstancijalno istinito i moralno do sveta i da mu tako
stvore konstruktivne paradigme i ideale kojima se vodi. Ovo je implicitna kritika utilitarnog
stanovita savremenog doba koje ekskomunicira vrednosti metafizike vrste, kao to su lepo i
moralno. ovek osim materijalne, poseduje i duhovnu sferu, i ostvarivanje tog totaliteta nuan je
uslov bilo kakvog prosperiteta. Tako se i norma kao to je zakon moe ostvariti tek sa
pronalaenjem njegovog osnova u sebi, a to je moral svet iskustva ne moe da prui osnovu za
moralno ponaanje, odnosno moe, ali veoma redukcionistiki, na nain na koji je to predstavio
Hobs. Zato je to loe zato to Hobs dolazi do maksime homo homini lupus iz koje izvodi da
je apsolutna dravna kontrola jedini garant egzistencije oveka (ignorisanje istorijske injenice
da drava nije oduvek postojala, a da su ljudi ipak nekako preivljavali). To proizvodi
nemogunost ostvarenja bilo kakve individualne slobode, dovodi do kolektivistikih ideologija i
stvaranja snanih sistema represije i koncentracije moi unutar dravnog aparata. Sa druge
strane, po pitanju lepote nemetafizika pozicija gotovo ni da ne uspeva da izvede bilo kakav
relevantan zakljuak, kao ni da uvidi vrednost u njoj, zbog ega je ona marginalizovana kao
nebitna to radi Pikok. eli stvara relacije izmeu razliitih nivoa, zakon kao formalna
aktualizacija morala omoguava civilizaciju u punom smislu te rei, a moral je izvorno u
nevidljivom svetu svetu ideja, do kog dolazi i religija. Pesniku je data civilizatorska,
zakonodavna i u religijskom smislu proroka funkcija. Njegova mogunost da obuhvati sve te
funkcije lei u injenici da on ima udjela u vjenom, beskonanom i Jednom. (309). Pesnikov

izraz je pesma koja je prava slika ivota izraena u vjenoj istini (309). eli je svestan naina
na koji moralna funkcija poezije moe biti pogreno interpretirana, pa predupreuje to:
No, cijeli prigovor nemoralu poezije zasniva se na krivom shvaanju naina na koji
poezija deluje kako bi proizvela moralno usavrenje oveka (310).
Poezija, dakle, ne postavlja normu, sistem moralnih naela, ve otkriva sutinu sveta iz
koje moral proizlazi. Etika znanost sreuje elemente koje je stvorila poezija (310) eli
koristi glagol stvarati u skladu sa aktivnim, delatnim principom imaginacije, pomenutim na
poetku.
ta jo znai to da pesnik ima udela u venom, beskonanom i Jednom? eli
razjanjava to u nastavku:
Gramatiki oblici koji izraavaju stanja vremena i razliku u licima, i razlike mjesta,
mogu se mijenjati u najvioj poeziji, a da pri tome sama poezija ne trpi; zborovi u Eshilu, knjiga
o Jobu, Danteov Raj pruili bi vie primera za te injenice nego bilo koja druga djela, kada
granice ovog napisa ne bi iskljuivale citate. Kiparska, slikarska i glazbena djela predstavljaju
ak i bolje ilustracije za tu tvrdnju...(309)
Termin poezija eli koristi u veoma irokom i iskrivljenom smislu u odnosu na
standardni njime oznaava sve procese izraavanja esencijalnog, sutinskog, paradigmatskog u
svim potencijalnim ljudskim aktivnostima. Ovakvo razumevanje poezije za nedostatak ima nain
na koji se odnosi prema istoriji: platoniarska koncepcija ne poznaje prave distinkcije, knjievna
istorija je zapravo istorija prikazivanja jedne, iste, nepromenljive sutine. Zato u elijevom
razumevanju poezije, sva najvea poetska dela gube svoj prostorni i vremenski identitet,
posmatraju se sinhronijski i ak mogu i menjati pozicije (Abrams, 128)
Kada je odredio ulogu poezije u drutvu, eli ide korak dalje i analizira prirodu
umetnike proizvodnje i recepcije:
Ljudi ne mrze, ne preziru, ne prigovaraju i ne varaju i podjarmljuju jedan drugoga zato
to im nedostaju odline doktrine. Poezija djeluje na drugi i uzvieniji nain. Ona budi i iri
svijest time to je ini riznicom tisua nezamjeenih sklopova misli. Poezija die velo sa
skrivene ljepote svijeta tako da nam se dobro poznati predmeti ine nepoznatim; ona ponovno

proizvodi sve to prikazuje te prikazi odeveni u njezino elizejsko svjetlo ostaju u svijestima onih
koji su ih jednom promatrali kao spomenici onog blagog i uzvienog sadraja koji se prostire
iznad svih misli i djelatnosti s kojima koegzistira.(310).
Poezija, dakle, da ponovimo, prikazuje ideje, paradigme, ono to je ve spoznato
spoznaje se opet u svom najsavrenijem vidu i to utie blagotvorno na svest, pospeuje u njoj
ono to je moralno. eli zauzima euripidovski stav i kae da razlog to ovek ini zlo nije u
njegovom neznanju, s obzirom da su mu ve date odline etike doktrine; motivacija oveka da
ini dobro ne lei u njegovom racionalnom zakljuivanju, ve u afektivnom delu njegove svesti.
ovek mora emocionalno doiveti, saiveti se sa predmetom sopstvene misli, a za to je nuna
estetska kontemplacija:
Ljubav je tajna morala i naputanje nae prirode te vlastito poistovjeivanje s lijepim
koje postoji u misli, radnji, ili osobi, ne naoj vlastitoj. ovjek, kako bi bio zaista dobar, mora
imati snanu i sveobuhvatnu matu; On mora imati sposobnost da se stavi u poloaj drugoga i
mnogih drugih; boli i zadovoljstava ljudskog roda moraju postati njegove vlastite(311).
Moemo i o ovoj elijevoj tezi razmiljati kao antiplatonskoj, ondosno, antisokratskoj, s
obzirom da je sokratsko stanovie ono po kom je samo znanje o tome ta je dobro i loe
proizvodi moralno ponaanje. eli kae: nije znanje o neemu, ve znanje neega, ono to u
emu je moralnost fundirana, a to ne moe funkcionisati bez imaginacije, koja je jedina sposobna
da stvori intersubjekatsku vezu i prevazie antitetiki odnos subjektivno-objektivno, putem ega
se proizvodi osnov za moralno ponaanje. Moral jedino moe biti moral kada je nezainteresovan,
a hobsovski moral usmeren ka odranju sopstvene egzistencije je pseudomoral.
Hrianstvo se razvilo iz platonizma, prirodno proistie iz njega, i elijeva perspektiva se
u to uklapa. Na prvom mestu: spoznaja apsolutnog bia, eidosa, a u hrianstvu boga, ini da
ovek bude moralan. Pesnik kanalie onostrano, daje mu formu imanentnog sveta, i na taj nain
utie na moralnost ljudi. Moralnost je utemeljena u ljubavi, osnovnoj hrianskoj vrednosti i
boanskom modusu. ovek biva moralan kroz apsolutno saoseanje, kroz negaciju sopstvene
individualnosti zarad drugog.
Potrebno je blie definisati proces kreacije poezije: eli to ini, uz tendenciju da razbije
neke savremene ideje o tome:

Poezija nije poput rezoniranja, sposobnosti koju moemo primjeniti prema odredbama
volje. ovjek ne moe rei Pisat u poeziju. ak ni najvei pjesnik to ne moe rei; jer je
svijest koja stvara poput ugljena koji blijedi, a koji neki nevidljivi utjecaj, poput nestalna vjetra,
potpiruje na prolazno svijetlo; ta mo se budi iznutra, poput boje cvijeta koja blijedi, te se
mijenja kako se razvija, a svjesni delovi naih priroda ne mogu biti proroke niti u pogledu
dolaska ili odlaska te moi. Kad bi taj utjecaj bio trajan u svojoj izvornoj istoi i snazi, bilo bi
nemogue predvidjeti veliinu posledica; no kada poinje pesniki sastavak, nadahnue ve
opada i najslavnija poezija koja je ikada dola na svijet verovatno je slabana sjena pjesnikovih
izvornih namera. Obraam se dananjim najveim pjesnicima pitanjem nije li pogreno tvrditi da
su najbolji odlomci poezije rezultat truda i studioznog rada (312-313).
Ovde eli razmilja tipino romantiarski poezija ne moe biti rezultat voljnog,
isplaniranog, smislenog rada. Poezija je izraz svesti koja odbacuje diskurzivno i kroz nadahnue
dolazi u neposredan kontakt sa skrivenom sutinom sveta, sa beskonanim i nedeljivim, sa
Jednim. Ova ideja potpuno neposredne kreacije koren ima u preromantizmu u Nemakoj, u
literarnom pokretu turmundrang, iji je ideolog bio Johan Georg Haman, a ijim su se naelima
vodili Gete i iler, koji su kasnije ipak odbacili ovu ideju trenutne nadahnute kreacije. eli se
ipak ograuje i ne prihvata ideju u potpunosti:
Teki rad i razmiljanje koje preporuuju kritiari moemo s pravom shvatiti da ne znae
vie od paljivog potivanja nadahnutih trenutaka i umjetnog spajanja prostora izmeu njihovih
navjetaja tkivom konvencionalnih izraza. (313)
Takorei, rad jeste potreban, nametnut je ogranienou same pesnike sposobnosti,
momenat nadahnua proizvodi legitimnu emociju i prenosi ideju najvernije, ali izraz je rezultat
rada i razmiljanja, putem kog se i spajaju nadahnuti trenuci to asocira na Vordsvorta, koji
takoe tvrdi da misli doteruju i vode oseanja i takoe predstavljaju preanja oseanja
(Vordsvort, ?), a iju je teoriju eli poznavao. Naravno, razlika je u tome to Vordsvort poeziju
prvenstveno posmatra emocionalistiki, kao spontan i snaan izliv oseanja, a eli platonistiki,
kao prikaz univerzalnih i venih ideja univerzuma. U oba sluaja, nadahnue je proizvoljno i
nepodlono volji, a na pesniku je da uhvati fragmente koji su mu prueni u tom kratkom
vremenskom periodu nadahnua i da ih posle toga oblikuje. U momentu kada pesnik krene da
zapisuje, to nadahnue ve bledi, i najvea poezija oveanstva ne moe da se priblii

neposrednom doivljaju pesnika. eli unosi u sve i izvesnu dozu mistifikacije kad kae da bi bilo
nemogue predvideti posledice koje bi imalo izvorno prenoenje venih ideja, pri emu ne
objanjava na ta tano misli, ve samo eli da stvori utisak o neizmernoj snazi i grandioznosti
elizejskog svetla do kog pesnici dopiru.