SRPSKA TRAGEDIJA: KAKO SE RASPALO VELIKO CARSTVO (1)

ZLATNO DOBA DUANA SILNOG

Doba srpske istorije od 1321. do 1371. godine, po svim istoricarima, bilo je najsjajnije
vreme srednjovekovne drave i srpskog carstva, ali je i nagovestilo posrtanje i pad
Duanova drava prostirala se "od Dunava do Korintskog zaliva, i od Jadrana do
Jegejskog mora", Vizantiji su preostali jedino Trakija, Solun i Carigrad

Osvojio dve trecine Balkana: Duan Silni

Poslednje ustavne promene u SR Jugoslaviji naile su na veliko neodobravanje u Crnoj
Gori i vecem delu Srbije, a po oceni mnogih analiticara unutranjih drutveno-politickih
zbivanja, prete da na kraju 20. veka razbiju i poslednju zajednicku dravu dva dela
srpskog naroda na samostalne dravne jedinice - Srbiju i Crnu Goru. Time bi se, ako dode
do secesije Crne Gore, definitivno zavrilo i razbijanje srpskog naroda koji je u proteklih
10 godina vec ostao bez svojih vekovnih stanita na teritoriji dananje Hrvatske i
bosansko-hercegovacke federacije, a pod stranim protektoratom su i Kosovo i Metohija,
kolevka srpskog duhovnog i nacionalnog bica.
Zato su danas, moda vie nego ikad u novijoj srpskoj istoriji, ponovo aktuelni NJegoevi
stihovi: "Velikai, proklete im due! - na komade razdrobie carstvo, srpske sile grdno
satrijee...", iako NJego tim recima optuuje razbijace velikog srpskog carstva nakon
smrti cara Duana Silnog, koje se zbilo pre est vekova.
Medu najmocnijima u Evropi
Naime, u dosadanjoj srpskoj istoriji nema perioda tako velikog ali i tako poraznog kao
to je bio 14. vek. Doba srpske istorije od 1321. do 1371. godine, gotovo po svim
istoricarima, bilo je najsjajnije vreme srednjovekovne drave i srpskog carstva, ali je i
nagovestilo posrtanje i pad. Od dolaska na vlast Stefana III Decanskog (1321), preko
velicanstvenog Duanovog carstva (1331 - 1355) do poraza na Marici (1371), zloslutnom
vesniku Kosovske bitke (1389).

Granice
Pod Duanom koji je vladao od 1331. do 1355. godine, kako pie Miodrag Al Purkovic u
svojoj knjizi "Srpski vladari" (Vindzor, Kanada, 1958), "srpske granice bile su
najrazmaknutije", a od njega potice medu Srbima carska i patrijarijska titula".
Duan se krunisao za kralja na Malu Gospojinu 1331. poto je prethodno svrgnuo oca
Stefana Decanskog koji je umro pod nejasnim okolnostima novembra iste godine. Neki
istorijski izvori navode da je po Duanovom nalogu zadavljen.
Stefan Duan bio je sigurno jedan od najznamenitijih i najuspenijih srpskih vladara
srednjeg veka. On je bio taj koji je srpski narod doveo do vrhunca politicke i dravne
moci. On je ostvario one snove koje su sanjali i Uro Prvi i Milutin. I mnogo vie.
Za vladavine kralja, a potom cara Duana, srpska srednjovekovna drava dostie svoj
zenit: teritorijaln. Ovaj potomak Stefana Nemanje osvojio je "dve trecine Balkanskog
poluostrva", "devet desetina vizantijskog carstva". U 14. veku, kako belee domaci i
strani istoricari, "car Stefan Duan bio je jedan od najmocnijih vladara u Evropi": poto
bejae zauzeo Epir, Tesaliju, Etoliju i Akarnaniju, njegova drava prostirala se "od Dunava
do Korintskog zaliva, i od Jadrana do Jegejskog mora" (G. Ostrogorski). Vizantiji su
preostali jedino Trakija, skoro opustela i izmucena dugogodinjim ratom, Solun i Carigrad.
Poslednjih godina vladavine cara Duana, njegova osnovna politicka elja bila je
osvajanje Carigrada. Vie puta ponovljeni predlozi Mlecima da udu u koaliciju s njim, nisu
prihvaceni: bez uceca ratne flote (koju nije imao), Carigrad je bio neosvojiv.
Iako se gordo potpisivao sa "Stephanus fere totius imperii Romanie dominus" (gospodar
skoro celoga carstva Romanije" (Vizantije), ili "car Srbljem, Grkom, Blgarom i
Arbanasom", "car Srbije i Romanije, despot od Arte, grof od Vlahije", Stefan Duan nije
imao moci ni dovoljno istorijskog "vremena" da viedecenijski nemanjicki san (pocevi od
kralja Stefana Uroa II Milutina) dogradi u stabilno dravno zdanje - carstvo koje ce
uspeno zameniti hiljadugodinju vizantijsku imperiju na Balkanu. Smrt je pretekla ovog
vladara u njegovim ambicioznim planovima: umro je relativno mlad, u cetrdeset i osmoj
godini ivota. Izvanredni vojni i politicki uspesi Stefana Duana, ostvareni u kratkom
vremenu, nisu mogli da budu praceni odgovarajucim procesom ekonomskog, privrednog i
kulturnog uoblicenja i ucvrcenja srpsko-grcke zajednice: stoga je njegova dravna
tvorevina bila tako kratkoveka. Posle njegove smrti, srpsko carstvo se raspalo na dravice
koje su vodili oligarsi: brojne parcijalne interese nije vie mogao ujediniti nijedan steg,
nijedna mocnija vlasteoska kuca.
Hrabar ratnik
Duan je, gotovo po svim istorijskim izvorima, bio hrabar ratnik i moda vie od toga
izuzetan politicar. O njemu su savremenici pisali kao o coveku visokom, snane i lepe
spoljanosti, neobicne hrabrosti, krupne glave, lepoga lica i blage i strpljive naravi. Za
narodnog pesnika on je "silni car Stjepane". Romanopisac, koji je proucio spise iz carevog
vremena, opisuje ovog vladara kako jae andaluzijskog belca, kupljenog u Veneciji, ispred
licne garde, ciji predvodnik bejae nemacki riter, najamnik Palman. Carevi portreti, na
freskama u Decanima, LJubotenu, Lesnovu i Matejicu, pokazuju coveka energicne
prirode.
Jedan od najboljih opisa cara Duana dao je na poznati istoricar Stanoje Stanojevic koji
u svojoj "Istoriji srpskog naroda" iz 1908. godine gde kae: "Duboke politicke mudrosti u
njega nije bilo, ali je on imao prirodne bistrine da shvati neposrednu situaciju i da je
iskoristi. Osim toga, on je shvatio potrebu i korist dobre organizacije, mada sam nije bio
dobar organizator".
Duan se ubrzo oenio sestrom bugarskog kralja Jovana Aleksandra, Jelenom. Uglavnom
zahvaljujuci tom braku odnosi izmedu Srbije i Bugarske ostali su dobri i prijateljski sve do

smrti cara Duana.

Vec 1331. Dubrovcani su svecano docekali novog srpskog kralja. Dve godine docnije od
njega su dobili citavu Dalmaciju od Stona do Dubrovnika.
Mladi srpski vladar odmah je napao Vizantiju i osvojio gotovo citavu Makedoniju, gradove
Prilep, Ohrid, Kostur i Strumicu. Na osnovu mira sa Vizantijom zakljucenim 1334. Srbiji
su priznate ove nove granice. Jedino od cega je u ovom trenutku srpski kralj morao da
odustane bila je opsada Soluna. Uskoro je Srbija nastavila da ratuje na jugoistoku. Od
1336. do 1340. Duan je osvojio dobar deo Albanije i proirio teritoriju svoje drave sve
do Janjine. Do 1345. kada je osvojen grad Ser u istocnoj Makedoniji, Duanova Srbija je
obuhvatila celu Makedoniju osim Soluna, citavu Albaniju i Epir, sve bive oblasti
Vizantijskog carstva.
Carska kruna na glavi
Naredne 1346. godine Stefan Duan se krunisao za cara u Skoplju, a svog sina Uroa
proglasio je kraljem. Ali, poto je krunisanje mogao da obavi samo patrijarh, to je srpski
sabor prvo izabrao arhiepiskopa Joanikija za patrijarha, koji je potom, proglasio cara
Duana.
Ratovanja i osvajanja Duana Silnog nisu prestajala. On je do kraja 1348. godine osvojio
Etoliju, Akarnaniju i Tesaliju. Vec 1349. napadnuta je i Bosna, ali Duan nije uspeo da
osvoji grad Hum, mada je neke od ovih krajeva propisno opusteo i opljackao.
Pocetkom pete decenije 14. veka Duan se okrenuo prema severu. U sukobu sa ugarskim
vladarem Lajoem osvojio je Macvu i Beograd 1353. Godinu dana pre toga, Duanova
vojska se, zajedno sa Bugarima, prvi put suprotstavila turskoj najezdi, u prvoj Marickoj
bici (1352). Iako je srpska vojska ubedljivo poraena, to nije ni u kom slucaju zaustavilo
Duanova osvajanja.
Krajem 1355. izbio je rat izmedu Duana i Mletacke republike s jedne strane, i Ugarske i
Bosne, s druge strane. Ali, tek to je rat poceo, car Duan je iznenada umro (20.
decembra 1355). Rat se zavrio posle tri godine, a Ugarska je dobila Dalmaciju i
Dubrovnik (1358).
Verovatno najznacajniji dokument Duanove vladavine u Srbiji bio je njegov Zakonik iz
1349. godine (dopunjen 1354). Duanov zakonik kodifikovao je i pravno uoblicio sve one
pravne norme i obicaje koji su do toga doba vladali u Srbiji.
SRPSKA TRAGEDIJA: KAKO SE RASPALO VELIKO CARSTVO (2)
VELIKAI ZEMLJU RAZDELIE
Kralj Uro II, sin cara Duana, nije imao ni snage ni mudrosti da se suprotstavi lokalnim
feudalnim gospodarima koji su preuzeli vodecu ulogu i ugrozili prvenstvo centralne vlasti
Tako je Srbija, podeljena i slaba, docekala tursku najezdu

Car Uro (crkva Svetog Nikole u Psci)

Duanova iznenadna smrt 20. decembra 1355. u njegovoj 48. godini, najavila je raspad i
postepeno propadanje srpske srednjovekovne drave.
Posle smrti Duanove, Srbija je ula u novo razdoblje svoje burne istorije. Doba u kome
su lokalni feudalni gospodari preuzeli vodecu ulogu i ugrozili prvenstvo centralne vlasti.
Kralj Uro II,, sin cara Duana, nije imao ni snage ni mudrosti da im se suprotstavi. Nije
mnogo vremena prolo pre nego to se Duanovo carstvo nije sasvim raspalo. U prvi plan
dola je porodica Mrnjavcevica i jo nekoliko predstavnika srpske vlastele. Neki od njih
priznavali su vrhovnu vlast Uroa (Lazar Hrebeljanovic u junoj Srbiji, Vuk Brankovic na
Kosovu, braca Balici (Baoici) u Zeti, Nikola Altomanovic na Zlatiboru i Rudniku) dok se
Vukain Mrnjavcevic odvojio od Uroa i 1366, u svojoj prestonici Prilepu, proglasio za
kralja, ali svaki od njih, bez obzira na svoj odnos prema Urou, sami su brinuli o svojim
posedima, jer sam Uro to nije ni mogao, ni umeo.

Kralj Vukain (crkva Svetog Nikole u Psaci)

Raskuci ocevu tekovinu
Tako je Srbija, podeljena i slaba, docekala tursku najezdu. A otomanski zloglasni i
ruilacki huk, vec je stizao do srpskih zemalja. I postajao je sve jaci...
Kada je car Duan umro, kako navodi Miodrag Al Purkovic u knjizi "Srpski vladari"
(Vindzor, Kanada 1958) njegovom sinu Urou bilo je 19 godina. A u jednom starom
srpskom rodoslovu navodi se za Uroa da je bio "lep, milostiv i blag", ali da "ni od oca ni
od majke nije poneo nimalo energicnosti", tako da su se za 16 godina njegove vladavine
raskucile Duanove tekovine.
Prvi je u tom pravcu krenuo Uroev polustric, pie Purkovic, Simeon (Sinia), namesnik u
Epiru. On je sakupio neto vojske i 1356. godine proglasio se u Kosturu za "cara Grka,
Srba i cele Albanije". Da bi osvojio vizantijske simpatije rado je isticao svoje poreklo po
majci i potpisivao se Simeon Uro Paleolog, iako su mu Grci isticali srpsko poreklo po ocu
Stefanu Decanskom. Borba izmedu Simeona i njegovog sinovca Uroa trajala je podue,
da su cak i Dubrovcani (1357) nudili svoje posredovanje za mir. Medutim, u leto 1359.
godine, kako belee istoricari, juni delovi velike Duanove drave odvojili su se u Epiru i
Tesaliji, tako da je Simeon (Sinia) postao samostalan. On je docnije dao Epir na
upravljanje despotu Tomi Preljubovicu, za koga je udao svoju kcer Mariju, enu koja je
osvajala simpatije Epiraca i potpisivala se "Angelina Dukena Paleologina".
Pored unutranje borbe, Uro je vodio i rat s Madarima. U prolece 1359. godine prela je
madarska vojska Dunav, potukla Uroevu vojsku i duboko prodrla u Srbiju. Car Lajo je
stigao pod Rudnik, ali je po savetu komandanata odustao da zalazi u planinu i vratio se
natrag. I na Jadranskom moru desile su se promene. Rat izmedu Mletacke republike i
Madarske zavren je februara 1359. mirom u Zadru. Dubrovnik je potpao pod madarsku
vrhovnu vlast, ali je sacuvao samoupravu, s pravo da bira kneza svakih mesec dana.
Odmah posle ove promene knez Vojislav Vojinovic, prvi dubrovacki sused, zahtevao je

Ston, to su Dubrovcani odbili. Ali, 1361. godine odnosi su se pogorali, po Uroevoj

naredbi, bili su svi dubrovacki trgovci u Srbiji pozatvarani. Na to Dubrovcani pohapse
trgovce iz Prizrena i Kotora koji su se zatekli u Dubrovniku, pa su protiv Dubrovcana
nastupili knez Vojislav i grad Kotor. Dubrovacko veliko vece raspisalo je nagradu od
10.000 perpera za glavu Vojislava Vojinovica, a sa po 2000 perpera ucenili su glave
Vojislavljevih sinova. Mir je potpisan u Onogotu, dananjem Nikicu, 22. avgusta 1362.
godine.
Kako je vec bilo reci, prvih dana Uroeve vladavine, otcepio se Simeon (Sinia) uzevi od
Duanove velike srpske carevine Epir i Tesaliju. Zatim su poceli da se javljaju veci i manji
samostalni gospodari koji nisu marili za centralnu dravnu oblast pod upravom
Duanovog sina kralja Uroa Nejakog.
Vojislav Vojinovic upravljao je prostranom oblasti od Kosova do Jadranskog mora i imao
titulu humskog kneza. Nakon njegove smrti 1363. godine nasleduje ga sinovac Nikola
Altomanovic, kojeg Purkovic opisuje kao coveka silovitog i bezobzirnog, koji je proterao
svoju strinu, Vojislavljevu udovicu, pa se javlja ne samo kao gospodar svoje prvobitne
oblasti oko Rudnika i Uica, nego je i vladar na Gornjoj i Srednjoj Drini i na Srednjem i
Donjem Limu.
Pred kraj Uroeve vladavine oko Novog Brda i Rudnika istice se knez Lazar.
U Zeti na Bojni odmah na pocetku Uroeve vladavine pominje se vlastelin arko, zet po
kceri sevastokratora Dejana. Ali on je vladao samo godinu dana (1356-1357), pa se vec
od 1360. godine pominju u Zeti tri brata Baoica (Balici): Stracimir, urad i Baoa
(Bala), koji su imali pod svojom vlacu Bar i Budvu. Oni su ratovali uz Dubrovcane protiv
Vojislava Vojinovica i odravali veze sa papskom kurijom u Avinjonu. Podue su se tukli i
sa arbanakim knezom Karlom Topijem. urad Baoic (Balic) opsedao je u jedan mah i
Kotor, zbog cega se car Uro alio Mlecanima i traio njihovo posredovanje. urad je bio
oenjen Oliverom, cerkom kralja Vukaina Mrnjavcevica. S Vukainom i njegovim sinom
Markom nameravao je u leto 1371. godine da napadne Nikolu Altomanovica, ali se od
rata odustalo poto je Vukain poao protiv Turaka.
Narocito je urad Baoic (Balic) ojacao posle 1371. godine kada je uzeo Prizren, a neto
docnije i Trebinje i Konavle. Koliko je njegov ugled bio veliki vidi se i po tome da je 1375.
godine sazvao sabor zajedno sa knezom Lazarom. Kao neposredni sused Dubrovcana
primao je i tzv. Svetodimitarski dohodak, koji su Dubrovcani do sredine 13. veka placali
srpskom vladaru.
Na pocetku Uroeve vladavine, u Seru (istocna Makedonija) i okolini ivela je njegova
majka, carica Jelena, koja se ubrzo zamonaila i kao monahinja Jevgenija ivela do 1376.
godine. NJena rec se cenila i njen ugled je bio veliki. Za njeno ime vezuje se reavanje
bolnog pitanja odnosa izmedu Srpske i Vizantijske pravoslavne crkve. Naime, vizantijski
patrijarh Kalist bio je anatemisao 1352. godine srpskog cara Duana i prvog srpskog
patrijarha Joanikija zbog Duanovog uzdizanja Srpske crkve na nivo patrijarije.
Medutim, blizina Turaka uverila je Vizantiju da je veca opasnost od turskih osvajaca nego
od Duanovog proglaenja srpske patrijarije, i to narocito kad su vec i car i prvi srpski
patrijarh bili mrtvi. Tako je sam carigradski patrijarh Kalist doao u Ser carici majci
(Duanovoj udovici), ali se u tu razboleo i umro 1364. godine, pa su pregovori o skidanju
anateme sa Duana silnog i patrijarha Joanikija bili obustavljeni.
Braca Mrnjavcevici
Jo dve licnosti isticu se u vreme vladavine cara Uroa (pored nekoliko manje uticajnih
kao to su bili: vojvoda Nikola Stanjevic, despot Oliver, sevastokratori Dejan, Vlatko i
Branko Mladenovic, cesar Vojihna - to su Vukain i njegov brat Ugljea Mrnjavcevic.
Po predanju njihov otac Marnjava bio je osiromaeni plemic iz Livna i iveo je kod Blagaja
na Neretvi. Pod Duanom, Vukain je bio 1350. godine upan u Prilepu, a pod Duanovim
sinom Uroem postao je despot, a vec u januaru 1366. godine pominje se kao "kralj
zemlji srpskoj i svim Grcima i Pomoriju i stranama zapadnim". U novembru te iste godine
poslanici cara Uroa doli su u Dubrovnik s poslanicima kralja Vukaina da podignu

Svetodimitarski dohodak.
U istorijskim izvorima nije najjasnije kako je Vukain postao kralj. Pretpostavlja se s
pristankom Duanovog sina i naslednika cara Uroa. Vukain je samostalno upravljao
svojom teritorijom koja se pruala istocno i zapadno od ar-planine i obuhvatala Skoplje,
Prizren, Prilep, Kicevo, Polog i Porec. ena mu se zvala Jelena, a po istoricaru Purkovicu,
to je poznata majka Jevrosima iz narodnih pesama.
Despot Ugljea
Vukainov brat Ugljea Mrnjavcevic javlja se s despotskom titulom na jugoistoku Uroeve
srpske drave. On je imao u svojoj vlasti Dramu, koju je dobio od tasta cesara Vojihne, i
Ser. Pokuaje da se Srpska i Vizantijska crkva izmire, koje je prekinula smrt carigradskog
patrijarha Kalista, nastavio je Ugljea. I on je kao i Vizantijci osecao pretecu blizinu
Turaka i njihovu opasnost, a u svojoj oblasti priznao je duhovnu vlast vaseljenskog
patrijarha, cime je dolo do izmirenja Ugljee i Vizantije.
SRPSKA TRAGEDIJA: KAKO SE RASPALO VELIKO CARSTVO (3)
SLAVU ODNELA MUTNA MARICA
U Marickoj bici 26. septembra 1371. godine uz silnu vojsku gine i Ugljea Mrnjavcevic, a
Turci mesto bitke nazivaju - Srpska pogibija Posle propasti srpskog carstva, zemlju su
zahvatili strah, glad i panika Pogibija Marka Kraljevica Pripreme kneza Lazara za
odlucujuci boj na kosovskoj ravnici

Poto su se izmirili Ugljea Mrnjavcevic i Vizantija, moglo se pristupiti planu za iru borbu
protiv Turaka. NJegov brat kralj Vukain sa sinom Markom (u pesmi opevan kao Kraljevic
Marko) i zetom urdem Baoicem (Balicem) bio je u junu 1371. godine pod Skadrom.
Spremali su se u rat protiv Nikole Altomanovica, ali kako su u to vreme bile zavrene
Ugljeine pripreme za rat protiv Turaka oni su napustili Skadar i otili u Ser (istocna
Makedonija), a odatle u krajeve oko Jedrena.
Turke su nali na dan hoda, zapadno od Jedrena, u lugovima oko mesta Cirmena
(Cernomena), na desnoj obali reke Marice. Krvava noc izmedu 25. i 26. septembra (po
starom kalendaru) 1371. godine presekla je sve Vukainove i Ugljeine planove. Prema
istoricaru Purkovicu, turski izvori kau kako je pala strana noc, oluja je besnela, a kia
lila. Turci su pod komandom Evrenos-bega nocnim prepadom zbunili i iznenadili Srbe, koji

su se u pocetku tukli izmedu sebe misleci da se biju s Turcima. Kad je osvanuo 26.
septembar 1371. godine bitka je bila zavrena a reka Marica je nosila mrtve konje i
srpske junake. Te strane noci medu prvima su pali Vukain i Ugljea Mrnjavcevic. Turci
su to mesto srpskog poraza nazvali "Srpska pogibija" ("Sirb sindigi"), a kod Srba je
nastala uzrecica: "Odnela ga mutna Marica" koja podseca i danas na tu nau katastrofu.
Pocetak propasti srpskog carstva
Strahoviti poraz na Marici imao je dalekosene posledice. Oznacio je pocetak propasti
srpskog carstva. Pogibijom kralja Vukaina i despota Ugljee Mrnjavcevica, nejaki car
Uro izgubio je oslonac svoje vlasti. Dravu je zahvatilo bezvlace, zemlja je opustela,
zavladali su glad, strah i panika. Nekada mocno i veliko srpsko carstvo je propadalo.
Posle smrti kralja Uroa Nejakog (Duanovog sina) srpsku dravu konacno su razdrobili
oblasni gospodari: sin Vukaina Mrnjavcevica Kraljevic Marko, braca Jovan i Konstantin
Dejanovic (Dragai), urad Balic, Vuk Brankovic, Nikola Altomanovic, Lazar
Hrebeljanovic i drugi.
Naslednik Nemanjica
Mudrim i dalekovidim dravnickim potezima, knez Lazar se brzo izdigao iznad drugih
velikaa i nametnuo kao naslednik Nemanjica. Veliki ugled je stekao kada je pomirio
srpsku i carigradsku crkvu, cime je srpskom verskom poglavaru konacno priznata titula
patrijarha.
urad Balic je vladao u Zeti, a kad je umro 1378. godine na vlast je doao njegov brat
Bala (Baoa). On je proirio svoju oblast jer je od Karla Topija osvojio Drac, a Valonu i
Berat dobio u miraz. Kada je u borbi s Turcima Bala poginuo 1385. godine, Zetom je
zavladao njegov sinovac urad Stracimirovic koji se nazvao Gospodin svoj Zeti i Pomorju,
a poloaj je utvrdio enidbom Jelom cerkom kneza Lazara. Tursko prodiranje bilo je
nesrecno po urda. Pao je u tursko ropstvo 1392. godine. Sultan ga je pustio tek kad mu
je urad dao Skadar, Drivast i pristanite na Bojani Sveti Srd.
Nakon smrti kralja Uroa Nejakog na Drini i Limu vladao je Nikola Altomanovic. U Okolini
Kumanova, starom egligovu, zahvatajuci Kratovo, tip i Strumicu , javljaju se braca
Dejanovici: Draga i Konstantin. Draga je nosio despotsku titulu i umro je oko 1378.
godine. Prestonica Dejanovica bila je Velbud, docnije prozvan Custendil. NJihova mati,
potonja monahinja Jevdokija potpisivala se "carica srpska".
Ispunjena Markova molitva
Posle Maricke bitke sultan je i Dejanovicima nametnuo obavezu placanja danka i slanja
vojne pomoci. Tursku vojsku koja je 1389. godine ila u boj na Kosovo Konstantin
Dejanovic je morao da propusti kroz svoju zemlju, a on sam poginuo je kao turski vazal u
boju na Rovinama s vlakim vojvodom Mircom (1395).
Porodicne veze
Istorijski izvori prikazuju Lazara kao coveka cestitog, pobonog i hrabrog. Imao je dva
sina i pet kceri, cijom je udajom stvorio razgranate porodicne veze. Pored Mare i Jele
udatih za Vuka Brankovica i urda Stracimirovica, treca kci Dragana bila je supruga
bugarskog cara Aleksandra. Cetvrta cerka Teodora bila je udata za Nikolu Gorjanskog sina
madarskog vlastodrca Nikole Gare. Petu cerku Oliveru, Lazar je udao za sultana Bajazita
u cijem je haremu ivela.

Miodrag Al Purkovic u svojoj knjizi "Srpski vladar", navodi da je posle bitke na Marici u
okolini Prilepa kao naslednik kralja Vukaina Mrnjavcevica i trona njegov sin Marko,
"cuveni opevani Kraljevic Marko o kome je epski deseterac rekao nesravnjeno vie nego
to moe da se icita u istorijskim izvorima".
"Posle srpskog poraza na Marici (1371) i on je morao da primi nametnute turske obaveze.
Tako se desilo da je i Kraljevic Marko kao i njegov nesrecni prijatelj Konstantin Dejanovic
(beg Konstantin iz narodnih pesama) morao da pode uz Turke protiv vlakog vojvode
Mirce. Kau da je Marko tada rekao Konstantinu: "Molim Gospoda da pomogne
hricanima, pamakar ja prvi poginuo u ovom ratu!" Do bitke je dolo na Rovinama (u
pesmi Urvina planina), 17. maja 1395. godine. Markova molitva se ispunila - Turci su
potuceni i on je sa Konstantinom poginuo", pie Miodrag Al Purkovic u knjizi "Srpski
vladari".
Posle Markove pogibije Turci su zauzeli njegove oblasti. Marko nije imao potomstva, a
njegova braca Andrija i Dmitar, otili su prvo u Dubrovnik a onda u Madarsku gde je kod
cara Sigismunda Dmitar bio komandant grada Vilagoa.
Jedan od brojnih velikaa koji se javlja u to vreme bio je i Vuk Brankovic u cijoj vlasti se
u istorijskim izvorima pominju Skoplje, Pritina, Trepca, Vucitrn, Zvecan i Prizren. Bio je
oenjen Lazarevom cerkom Marom.
Pripreme za konacni boj
Najmocniji medu svim tadanjim srpskim velmoama bio je medutim, knez Lazar. Lazar
je roden 1329. godine u gradu Prilepcu kod novog brda (juno od Pritine). NJegov otac
Pribic bio je ef Duanove dvorske kancelarije (logotet) i zabeleen je pod prezimenom
Hrebeljanovic. Oko 1353. godine Lazar se oenio Milicom, cerkom Duanovog vojnog
zapovednika Vratka. Smatra se da Vratko vodi poreklo od Vukana najstarijeg sina prvog
srpskog upana Stefana Nemanje.
Posle pobede nad Nikolom Altomanovicem (1371), u cemu mu je pomogao bosanski kralj
Tvrtko, knez Lazar je proirio svoju neposrednu vlast na Rudnik i Zlatibor. Kasnije, 1379.
godine, pripojio je i oblast Kuceva i Braniceva koje su pripadale Radicu Brankovicu. U
svom najvecem obimu, oblast kneza Lazara se prostirala od izvorita June Morave do
Dunava, Save i Drine. Gospodario je celim Pomoravljem, sa gradovima Niem, Kruevcem
(prestonica), Uicem i rudarskim sreditima Novim Brdom i Rudnikom. Pored Lazara,
najveci srpski velikai su bili njegovi zetovi Vuk Brankovic, gospodar Kosova i Skoplja i
urad Balic u Zeti. Obojica su kovali novac sa svojim likovima, to je govorilo o njihovoj
potpuno samostalnoj vlasti. Knez Lazar nije imao ni dovoljno moci, ni dovoljno vremena
da ih potcini, i na taj nacin, moda ujedini srpsku dravu.
Na Lazarevu oblast Turci su prvi put napali 1381. godine, deset godina posle Maricke
bitke. Tada su ih na Dubravnici kod Paracina potukli vlastelini Crep i Vitomir. Kasnije su
Turci zauzeli Ni (1386), ali ih je Lazar sacekao i suzbio kod Plocnika blizu Prokuplja.
irenje osmanlijske drave i sve ceci turski upadi upozorili su kneza Lazara da se
neminovno pribliava vreme odlucne bitke. Znao je da se Murat sprema da osveti
plocnicki poraz.
Bitka se dugo i paljivo pripremala na obe strane. Koliki znacaj su joj dali i Srbi i Turci vidi
se po tome to su vojske predvodili sami vladari. Za poprite su odredili kosovsku
ravnicu.
Kraj Duanovog carstva
Nedugo posle bitke na Marici, decembra 1371. godine, umro je i car Uro. NJegovom
smrcu ugasila se dinastija Nemanjica. Bio je to definitivni kraj velikog Duanovog srpskog
carstva.
Poslednji muki izdanak loze Nemanjica bio je sin Simeona (Sinie) Nemanjica, unuk

kralja Srefana Decanskog . Zvao se Jovan Uro Paleolog. On se zakaluderio i umro kao
monah Joasaf februara 1423. godine.
SRPSKA TRAGEDIJA: KAKO SE RASPALO VELIKO CARSTVO (4)
BITKA SVIH BITAKA
Kosovski boj poceo je u vidovdansko jutro 1389. godine, a na pocetku silne borbe
srpska vojska je imala vidnog uspeha Odlucni juri komandovao Muratov sin Bajazit, to
je preokrenulo bitku Konacna propast Srbije nastaje 1459. godine, padom Smedereva

Knez Lazar i kneginja Milica (crkva u Ljubostinji, 15.vek)

Na Srbiju je te 1398, na Vidovdan, krenula velika turska sila.
Boj je zapoceo u vidovdansko jutro, u utorak 15. juna 1389. godine (28. juna po novom
kalendaru). Ako se kao odrednica uzme Muratovo turbe, vojske su se sukobile negde
blizu sastava Laba i Sitnice. U pocetku su Srbi imali vidnog uspeha. Vuk Brankovic, koji je
zapovedao desnim krilom, potpuno je razbio odrede Muratovog sina Jakuba. Lazar je bio
bitku u centru, odakle se jednog trenutka verovatno odvojio plemic Milo, koji se prema
predanju prezivao Obilic, i krenuo u turski tabor da ubije sultana Murata i rei bitku. Da bi
nekako dospeo u njegovu blizinu, pretvarao se kako hoce da se preda. Kada su ga priveli,
istrgao je mac i zario ga u sultana.
Posle Muratove smrti nastala je zbrka u kojoj se najbolje snaao njegov drugi sin Bajazit.
Naredio je da se prikrije sultanova smrt, i istovremeno, pogubio je Jakuba kao moguceg
pretendenta na presto. Potom je sabrao sve turske snage, ucinio odlucni juri i
preokrenuo situaciju na bojitu. Zarobio je kneza Lazara i odmah ga pogubio. Medu
retkim plemicima koji su izbegli smrt, nalazili su se Vlatko Vukovic i Vuk Brankovic.
Narodno predanje je potonjeg osudilo za izdaju i dogovor s Turcima, iako o izdaji nema
potvrde u istorijskim izvorima.
Stefan protiv Vuka
Ni Stefanov mir nije dugo trajao. Vec 1409. njegov brat Vuk je uz pomoc Turaka zatraio
da mu brat ustupi pola svojih zemalja. Poraen u ovom sukobu, Stefan je bio primoran na
ustupak mladem bratu. Vec sledece godine 1410. zbog unutranjih borbi u Turskoj,
Stefan je uspoo da povrati izgubljeno, dok je novi sultan Musa pogubio Vuka Lazarevica.
Smrt sultana Murata i cinjenica da su se Turci odmah povukli, stvorili su utisak da su Srbi
izali iz bitke kao pobednici. Prvi glasnik s Kosova javio je u Bosnu da su Srbi pobedili. Iz
Bosne taj glas je stigao u Firencu i Veneciju a odatle do Pariza gde su zvonila zvona
Bogorodicne crkve (Notr Dam) u cast srpske pobede nad Turcima na Kosovu polju.

Evropa je slavila hricansku pobedu. Ipak, posledice bitke bile su porazne po Srbe.
Izgubili su cvet svog plemstva i veliki deo vojske. Pogibijom kneza Lazara, koji je jedini
pokuavao da zaustavi proces raspadanja srpske drave, zemlja je dovedena na ivicu
katastrofe.
Nebeska pobeda Srba
Pravi ishod Kosovskog boja moda nikada nece biti rasvetljen zbog oskudnosti i
neusaglaenosti savremenih izvora i brzo stvorene legende kojoj su vec u 14. veku
podlegli potonji hronicari. Kakav god da je bio, predanje ga je prihvatilo kao zemaljski
poraz a nebesku pobedu Srba, to je potpuno razumljivo ako se sagleda u svetlu
izgubljene slobode, grcevite borbe za poslednje ostatke drave i pocetka nepreglednog
niza seoba. Srednjovekovna Srbija nije doivela konacnu propast na Kosovu, ali je ova
kljucna bitka okrenula njen istorijski razvitak u drugom pravcu.
Kosovska bitka se urezala u narodno pamcenje kao sredinji dogadaj citave srpske
istorije. U veoma brzo nastaloj legendi opisan je, u detaljima, sam tok bitke, kao i mnogi
dogadaji pre i posle nje. Predanje, koje je tokom vekova bilo prenoeno s kolena na
koleno i obogacivano novim pojedinostima, uzeto je kao osnova za prikaz Kosovske bitke.
Lazar u zadubini
Lazar je bio prvo sahranjen u Pritini, pa je 1391. godine prenet u svoju zadubinu
manastir Ravanicu kraj Cuprije, odakle je 1697. godine prenet u frukogorski manastir
Vrdnik (frukogorsku "Ravanicu"). Odatle je telo cara Lazara 1941. preneto u Beograd, a
pre 10 godina vraceno ponovo u njegovu zadubinu kod Cuprije.
Vece uoci bitke, knez Lazar je priredio veceru za svoju vlastelu i tom prilikom odrao
cuvenu zdravicu: Ko je Srbin i srpskoga roda, i od srpske krvi i kolena, a ne doao u boj
na Kosovo, od ruke mu nita ne rodilo; rujno vino, ni penica bela. Ne imao poljskog
bericeta, ni u domu od srca poroda. Rdom kapo dok mu je kolena!"
Kosovska bitka 1389. godine jeste bila tragedija srpske drave, ali nije bila i njen kraj.
Konacna propast dola je sa padom grada Smedereva 1459. godine.
Naime, posle Kosovskog boja, jo oko 70 godina Srbija je uspevala da opstane kao
jedinstvena dravna celina, iako stenjena izmedu Ugarske i otomanskog carstva. Ipak te
njene poslednje godine bile su obeleene jo jednim duhovnim uzletom. Despot Stefan
Lazarevic koji je vladao od 1389. do 1427. godine, sin kneza Lazara Hrebeljanovica, iako
priznavajuci vrhovnu vlast Turske, uspeo je da ponovo oivi srpsku dravu u prvim
decenijama 15. veka.
Kosovo je odvelo u smrt gotovo svu srpsku gospodu. Od svih onih velikih porodica srpskih
vladara i velmoa preiveli su samo Vuk Brankovic i kneginja Milica, ena kneza Lazara.
Udario brat na brata
Neposredno posle Kosovske bitke, Milica je bila primorana da sama preuzme dravnu
upravu, titeci tako interese svoja dva maloletna sina Stefana i Vuka. Ona se nagodila sa
turskim sultanom Bajazitom, pristala je na placanje visokog poreza i dala svoju kcer
Oliveru u Bajazitov harem. Cena je bila ogromna, ali je srpska kneginja, ipak obezbedila,
koliko je to bilo moguce, ocevo nasledstvo svojim sinovima.
Na drugoj strani Vuk Brankovic bio je uveren da treba nastaviti rat sa Turcima. Zato se i
stavio na stranu ugarskog kralja igmunda i udaljio od Lazarevih naslednika. U ostalim
srpskim zemljama, narocito u Makedoniji, lokalni velikai su neprestano izmedu sebe
ratovali i tako jo vie oslobodili nekadanju srpsku snagu. Cesti turski upadi i pustoenja
doveli su Srbiju na ivicu rasula.

Vec 1402. i Brankovici i Lazarevici su morali da pokau svoju privrenost sultanu. Te

godine je tatarski vladalac Timur - Lenk napao Bajazita i pobedio ga u bici kod Angore. A
Stefan Lazarevic i urad Brankovic, medusobno veoma zavadeni, iskoristili su rastrojstvo
otomanske drave da odu u Carigrad i preko vizantijskog vladara izdejstvuju pomoc,
svaki za sebe. Sukob izmedu dve srpske porodice odigrao se na ukletom Kosovu,
nedaleko od Granicnice u novembru 1402. Na jednoj strani su se nalazili Stefan i njegov
brat Vuk, a na drugoj urad Brankovic i jedan turski komandant. Zbog neuspeha mladeg
Lazarevica dolo je do sukoba izmedu brace i Vuk je pobegao kod turskog sultana
Sulejmana. Jedva ih je majka Milica izmirila. A dve srpske dinastije ostale su u zavadi.
Uzdizanje kulture i knjievnosti
Doba posle bitke kod Angore bilo je doba relativnog mira. Despot Stefan Lazarevic
iskoristio je povoljne prilike da ucvrsti svoju dravu i izvede niz znacajnih reformi koje su
vodile ka tom cilju. U politickom pogledu Stefan je teio saradnji sa Ugarskom, Vizantijom
i Mletackom republikom smatrajuci da u njima moe imati saveznike u borbi protiv
osmanskih nekrsta. U privredi srpski vladar je radio na osnaenju trgovine i razvoju
rudarstva. Uveo je reforme i u vojsci, utvrdio mnoge gradove, medu kojima i Beograd koji
je, zajedno s Macvom, dobio od Ugarske 1403. godine. Ali, najznacajniji uspesi njegove
vladavine ostvareni su u kulturi i knjievnosti. NJegova monumentalna zadubina u
Resavi, manastir Manasija, stoji i danas kao biser srednjovekovnog srpskog graditeljstva.
Novi gradanski rat izmedu pretendenata na sultanski poloaj jo jednom je pomogao
Stefanu 1413. godine. Poto je stao na stranu Mehmeda u ratu sa Musom, srpski despot
je do kraja svog ivota obezbedio mir sa Turcima.
Stefan je, istovremeno, nastavio da ucestvuje u svim planovima Ugarske, Vizantije i
Mletacke republike za akciju protiv Otomanskog carstva. Ali, do koalicije nikada nije dolo
usled nemogucnosti pravog sporazuma medu eventualnim saveznicima.
Tekoce Stefanove dolazile su i od Mletaka. NJihovo zanimanje za Dalmaciju zavrilo se
ratom i Stefanovim porazom kod Skadra. Mir sklopljen 1423. dao je Mlecima Skadar,
Kotor i Ulcinj, dok je srpski despot zadrao Drivast, Bar i Budvu.
Pokuavajuci da spase od svoje zemlje ono to se spasti moglo, Stefan se pred kraj ivota
pomirio sa uradom Brankovicem i na saboru u Srebrenici 1426. proglasio ga za svog
naslednika. Despot Stefan Lazarevic umro je iduce, 1427. godine.
SRPSKA TRAGEDIJA: KAKO SE RASPALO VELIKO CARSTVO (5)
DUGO SRPSKO ROPSTVO
Da bi se odbranio od turske najezde urad Brankovic 1430. godine zida grad
Smederevo, koji biva osvojen samo devet godina kasnije Carigrad, simbol hricanstva,
pada u ruke osmanlija 1453. godine Na pocetku vladavine Sulejmana Velicanstvenog
1521. godine pada Beograd, za Srbiju pocinju vekovi patnje, seoba, stradanja i ropstva

Despot Stefan Lazarevic (Crkva u Resavi)

Smrt velikog srpskog despota Stefana 1427. godine bila je ujedno i kraj vladavine
porodice Lazarevica. I pored svih nesporazuma sa drugom srpskom despotskom
porodicom Brankovica, Stefan je kao svog naslednika, ipak, imenovao urada
Brankovica, u casu kada za Srbiju ponovo nailaze teki dani. Ugarski vladar igmund je
zauzeo Beograd i Macvu. Turci, s druge strane, uzimaju Golubac, Kruevac i Ni. Tako
despotu urdu Brankovicu nije ostao nijedan veci grad, ni utvrdenje. Kao odbranu od
turskih napada on je 1430. godine sazidao grad Smederevo na mestu gde se Morava
uliva u Dunav.
Na nesrecu, ni Smederevo nije dugo izdralo. Vec 1439. najjaca srpska utvrda je prvi put
pala u turske ruke, srpski despot je pre toga pobegao u Ugarsku. Zatim se prebacio na
jug da sacuva preostale delove svoje zemlje, ali bez mnog uspeha. Godine 1441. palo je
Novo Brdo posle junacke borbe. I svi drugi gradovi Srbije predali su se pred
osmanlijskom silom.
Na drugoj strani, medu Ugarima, bilo je prilicno dobro raspoloenje za rat protiv Turaka.
Najistaknutiji od njih bio je Janko Hunjadi, Sibinjanin Janko iz narodnih pesama, koji je
zajedno sa despotom uradom uspeo da pripremi jednu veliku vojsku za bitku protiv
osmanlija. Godine 1444. ta vojska se probila sve do Sofije i nekoliko puta potukla Turke.
Na osnovu vrlo povoljnog mira u Segedinu despot urad je povratio celokupnu svoju
dravu.
urad vazal i vlast
Ponovo je Janko Hunjadi krenuo na Turke 1448. godine i ponovo je despot urad odbio
da u tome ucestvuje. Treca bitka na Kosovu, izmedu Ugarske i Turske, zavrila se novim
porazom ugarske vojske. Beeci sa Kosova, Janko Hunjadi je pao u ruke srpskog vladara,
a on, umesto da ga preda sultanu, pustio ga je na slobodu i time obezbedio, bar za
kratko vreme, naklonost Ugara. Sa Osmanskim carstvom, medutim, nije bilo mira. Turci
su iznova napali urdevu dravu 1454. godine. Mada je ugarsko-srpska vojska razbila
osmanlije kod Kruevca, sledece godine Turci su napali ponovo. Ugroen i od bosanskog
kralja Tomaa i od Mletaka u Zeti, srpski despot je bio prisiljen da se pomiri sa Turcima.
Uslovi su bili vie nego teki: urad je morao da se odrekne svih svojih poseda juno od

Morave, da pristane na placanje visokog poreza i da dozvoli slobodan prelaz turskoj vojsci
u slucaju rata sa Ugarskom. Ali, uspeo je, nakratko, da spase deo svojih poseda.
Kad je urad doao na srpski presto najzad su zemlje Lazarevica i Brankovica, koje su
dotad opstajale odvojeno, ujedinjene. Tako je novi srpski despot postao jedini vladalac
svih preostalih teritorija nekadanjeg velikog carstva. Politicka vetina urdeva pokazala
se od samog pocetka njegove vladavine. On je odmah uspostavio prisne veze sa
ugarskim kraljem igmundom, priznao svoj vazalni poloaj, ali istovremeno i obezbedio
svoj vladarski status u Srbiji. Time je urad ucvrstio i potvrdio osnovni pravac srpske
poltike: borbu protiv Osmanskog carstva u sadejstvu sa severnim susedom.
Sultana za gospodara
Cena koju je despot urad morao da plati Ugarskoj bila je predaja Stefanove prestonice,
grada Beograda. Sve se to dogodilo iste godine u kojoj je urad preuzeo vrhovnu vlast u
Srbiji 1427.
Ali, vec iduca godina donela je nepovoljan preokret. Sporazum izmedu Ugarske i Turske
primorao je urda da, pod tekim uslovima i teritorijalnim i materijalnim, prizna turskog
sultana za svog gospodara. Opet je Srbija postala vazal Otomanske imperije. Ako nita
drugo, bar se u Srbiju uselio mir. Ukupne drutvene i politicke prilike u despotovini,
medutim, nisu obecavale bolje dane. Pritenjena sa obe strane, i sa severa i sa juga,
srpska drava nije predstavljala cvrstu celinu. NJene granice, ispresecane turskim
utvrdenjima i vojnim logorima, najavljivale su konacnu propast. Sve veci broj Srba padao
je pod neposrednu tursku upravu postajuci tako suanj muhamedanskog zavojevaca.
Pad Carigrada, drevne vizantijske prestonice i simbola hricanstva, 1453. godine, doveo
je srpsko pitanje na prvo mestou turskim osvajackim planovima. Sledece godine turska
vojska je napala despotovinu s jedne strane, dok je bosanski kralj Toma udario
istovremeno na Srebrenicu. Mir na koji je despot urad morao da pristane ustupio je
Turcima sve zemlje juno od Morave. Srpski vladar je morao jo da placa veliki porez i da
dozvoli prelaz osmanskoj vojsci svaki put kad odluci da ratuje protiv Ugarske.
U takvim, izrazito rdavim okolnostima, u kojima je srpska drava bila suocena sa
konacnom propacu, umro je njen poslednji veliki vladalac, despot urad Brankovic. Bilo
je to 1456. godine, samo tri godine pre pada Smedereva.
Doba srpskih seoba
Srpski presto posle urdeve smrti zauzeo je njegov najmladi sin Lazar, koji je odmah po
stupanju na presto sklopio mir s Turcima. Iduce godine, maja 1457, umrla mu je mati
despotica Irina, a odmah zatim s Rudnika su u Jedrene pobegli najstariji urdev sin Grgur
i urdeva kci, biva sultanija Mara, dok je srednji sin Stevan ostao u Srbiji.
Despot Lazar Brankovic umro je iznenada i mlad 20. januara 1458. godine. Kako u braku
sa Jelenom, cerkom Tome Paleologa, despota Moreja nije imao muke dece, obrazovano
je namesnitvo u koje su uli Lazareva udovica, stariji brat Stevan i veliki vojvoda Mihailo
Andelkovic, covek grckog porekla, ciji je brat Mahmu imao u Turskoj jedan od najviih
poloaja kao beglerbeg Rumelije. Jelena je s deverom bila za politiku srdacnih odnosa s
Madarima, Mihailo je bio turkofil. On je uz klicanje sultanu i otvorio Turcima vrata grada
Smedereva 1459. godine.
Bio je to kraj srpske srednjovekovne drave.Unutranja nesloga izmedu onih koji su
smatrali da se Turcima treba suprotstaviti po svaku cenu i onih koji su bili za savez sa
osmanlijama dovela je do otvorenog sukoba. Pod uticajem Ugarske bosanski
prestolonaslednik Stefan Tomaevic se oenio kcerkom pokojnog despota Lazara i
ustolicio za deposta u Smederevu. Konacan kraj doao je u junu 1459. Pred opasnim
naletom sultana Muhameda, Smederevo se predalo Turcima.
Severno od Dunava, u Ugarskoj, potomci urda Brankovica dobili su zasebnu teritoriju na
samoj granici da cuvaju tudu dravu od turskih najezda i napada. A kada im se za to

ukazivala prilika, upadali su u turske posede prodiruci do Sarajeva (1476) i Kruevca

(1484). Nesigurno granicno podrucje nateralo je srpski ivalj da se, u velikim talasima,
raseljava u druge mirnije krajeve. Krajem 15. i pocetkom 16. veka Srbi su poceli da se
sele u Dalmaciju, Hrvatsku, Slavoniju, u Srem, Backu, Erdelj i Vlaku.
Na samom pocetku vladavine najveceg od svih otomanskih sultana, Sulejmana
Velicanstvenog, 1521. godine, pao je i Beograd. Prelazeci iz ugarskih u turske ruke,
Beograd je otvorio put osmanskim osvajanjima preko severa, ka samom gradu Budimu.
Zavrilo se, tako, jedno veliko doba istorije srpskog naroda. I koliko su njegov pocetak i
trajanje bili velicanstveni u svojoj snazi toliko je kraj znacio neumitnu propast. Srbima je
ostala jedino njihova vera u Boga i zavet svetog Save da bar sacuvaju svest o samima
sebi. Pocinjali su vekovi ropstva.
Kraj
Ocajnicki potez
U ocajnickom pokuaju da spase to se spasti moe, despot urad je ovencan despotskim
vencem vizantijskog cara Jovana VIII<$> Paleologa, 1430. godine. Bila je to jo jedna
zaloga moguceg otpora ili, jo boqe, svecani izraz srpske dravne samostalnosti. Ovim
potezom despot urad nije doao u zavisan poloaj prema Grcima, a dobio je titulu
"urad, po milosti Bojoj Rakog kraqevstva despot i Albanije gospodar". Naalost ni ovaj
cin, koliko god zvucao uzvieno, nije mnogo doprineo ocuvawu srpske drave.

Tri decenije vladavine

Kada je, posle smrti despota Stefana, urad doao na njegovo mesto bio je covek u
punoj zrelosti, na pocetku este decenije ivota. A doiveo je punih osamdeset godina,
neobicno duboku starost za doba u kome je iveo. Vladao je u Srbiji bezmalo tri decenije
(1427 - 1456).