Izlet u Bistricu

Sunce tek prevalilo pola neba, pa okomilo svoje trake na epaku dolinu, a od silne ege sve
mirci igraju po zraku; to je iva, to se zavuklo u dno svojih kua, pa u debelu hladu trai
zaklonita od sunana ara. U to doba ja, kneevi, njegov ujak Krajina i mladi kneeviev
bratac sa zairom krenusmo u Bistricu.
Krajina je Hercegovac, junaka, opaljena lica, divskog stasa i snage. Obuko se na kaursku, pa
mu stoji nae odielo, ko da si ga na nj vilami nabaco. Velik je alivija, a i junaina, jer dok je
turska vlada pravdu krojila, od njega je svaki Mujo zaziro.
Svi smo bili navukli ime, jer muno bi nae tanke kundurice izniele iz onog kra i otrog
kremenja zdravo i itavo perje. Dotrapasmo do Bosne, pa emo se provest na epakoj skeli
na desnu obalu.
- Oj Omere, prebaci amo skelu! - viknu kneevi.
Malo potrajalo, al eto i skele, jer Bosna nije iroka, mogo bi ju iz ale kamenom prebacit.
Bosna je mirne i vedre povrine, samo ondje bui i klokoe, gdje joj valja preko kamenja.
Poskakasmo uskelu, a Omerica otisnu od obale. Skela golema, a Omerica omalen - al je
gvozdenih miica - razgaljena vrata i prsiju, opaljena obraza i ruku do ramena, pravi
Bonjo, koji nezna za studen, kiu i egu. Za nekoliko asaka pristadosmo na desnu
obalu, pa se okrenusmo k iztoku i prosljedismo put sve uz Bosnu i orahovaku planinu.
Uzesmo se uzpinjati uz brdo, dok nedomaismo katolikomu groblju - kojeg se put
razpolovio u dvie pole. Jedna pola ba nad Bosnom pusta, neograena, grmljem i
papratom sva zarasla - iz debele trave proviruju biljezi, omaleno neiztesano kamenje, pa
kazuju, da tu pokojnik poiva. To su nakiti. to gizdavi spomenici katolike raje. Rob je
bio za ivota, ko rob je i u grob lego - nad glavom mu neima kria, jerbo ruka kruta
gospodara i u grobu njime gospodari i u grobu mira nenalazi, kog je zaman za ivota
traio. Al ako jim i ruka ljudska neokiti grobove, okiti jih boja. Po vi groblja izvede
spomenike te liepe umom odjevene gore, podno groblja navede brzoteku vodu, bistru
Bosnu, neka krkorom i umom svojim uspavkuje pokojnike, kao majka milo edo svoje
tihom pjesmom uspavankom.
Kazivao mi kneevi, da se spominje jednog spomenika s nadpisom, ali su ga Turci
izlomili, kao to lome svaki kri, samo ako nau na groblju, pa jo i dan danas.
Odtale poosmo dalje, ja razapeo suncobran, da me arko sunce nepriplane. S ovu i s
onu stranu Bosne izpremetnule se bujne sjenokoe i oranice. Po livadah sabjerali sieno,
negdje ga i u stogove sabijali. Hercegovac naklapo i lakrdiso, pa nam nekako lanje bilo

u onoj ornari i estini.

- Evo kraljiina vrela! - ree najedno, pokazav na vrelo, koje izvire iz stiene ukraj puta.
- Zato kraljiino? - zapitat u ja.
- Biva kraljica ga naredila.
- A koja kraljica?
- Neznam, vjere mi moje, tako se zove od starina.
I drugi neki seljak kog sam pito za tu kraljicu, ne znade mi nita o njoj kazivati, samo taj
dometnu, da su tude bili zakopani novci i da je njemu njegov beg kazivo kako je on jedno
klanjo kod kraljiina vrela, a na blizu paso krilast vol, najedno zaroni vol rogom u zemlju, pa
izrovi na rogu pun korovi novaca.
Tim novcem otiao beg na abu, a kad se vratio, dobi ime hai Kolonovi (krilast vol).
Od kraljiina vrela krenusmo dalje. Hercegovac sve lakrdie, ami zobljemo njegove riei sve
ko da su bieli eker.
U to e on podviknut.
- Eno kiseljak!
- Gdje bolan nebio? - zapitat u obziru se na sve strane.
Nit vidim kue nit nazirem gdjegod ograde, to bi kazivalo, da je tude kakva voda
kiselica.
- Eno ondje, gdje se ono dvoje pastiradi nagonja! - rei e on.
Mi poteci onamo i zbilja evo u jami kiseljaka. Kiseljak je taj u bistrikoj dolini, nita
tude nije ruka ljudska kitila ili poljepavala, ve kako je narav dala, a voda izrovala,
onako je i ostalo. Voda je bistra ko ledac, a kad je zagrabi aom, sipi i skau iskre, ko
u siphona. Neto dalje, koliko bi kuburom dobacio, izkopali su nai vojnici novi jedan
kiseljak i tako su presuili onu movaru, koja je prije bila, a i jo se razaznaje, u obe je
sve uokolo tlo od kiseljaka mirovito. Iz daleka ve uje kako klokoe, pa zato ga i
narod zove "klokotuom ".
Ovaj kiseljak izvire na buk, al nije onako bistar, kao stari, al je za piti ko i stari.
Vrko sam Hercegovca, da uloi togod novca, pa da izvozi ovaj kiseljak u nae krajeve, znam
da bi mu se trud izplatio, al on nee, jer nema s kime e, a samom mu se nee.
Okolica je puna kiselih vrela, a najbolji je ovaj Bistriki kiseljak.
Vele, da je ovaj kiseljak bolji i od onoga kod Sarajeva. Ja sam bio i ondje i kuao sam ga,
hladniji a i bolji je od svakog u okoliu epakom.
suncobranom al badava - egi neutekohSa kiseljaka se uzpesmo gore jednom seljaku. Dok
stigosmo na kosu gore, zadahtili se ko hrti gonjajui po planini zeca. Odavde se motala tanka
staza sve do kmetskog kuara, te mi tom stazom hajde - hajde, dok neizaosmo kuaru na
pomole, a onda e Hercegovac rei:
- Tu je kuar Zrne, a u njega je ljuta paad, ve daj, da ga viknemo, nek povee pse.
-A ti viknu de! - reknem ja.
- Oj Jozo! - kliknu Hercegovac.
- Evo, evo! - odkliknu tanko, ensko grlo.
- Ded povei tu enad, dok proemo.

Potrajalo neko vrieme, a onda se isti glas javi: Proite. Mi poosmo i za malo eto nas
pred kuarom, oko kojeg se pruao liep ljivik. Pred nas izala mala, odebela enica, koja
izkolai oi s uda, kad joj ovaki gosti ko iz oblaka spadoe u po njena vili stana. Svu je
moju druinu poznavala, a ja joj se kaem, tko sam i poto sam doo.
.
- A gdje je Jozo? - zapitat e Hercegovac.
- Otio je u selo, sad e i on:
.
- Ima li vatre, da nam togo spremi.
- Nemam, al e sada biti - odvrati ena i pouri u kuhinju,
a za njom Stipo kneeviev brat, a mi se povaljali u travu pod ljive, pa se sladimo zrelimi
ljivami.
Nije dugo potrajalo, a Stipo zakla koko, opurio ju, pa s njom udario o kamen, pa ju uzeo
perutat. Onda razgrijali ognjite,razgrijali pokljuku, pa koko pod pokljuku i sve zapretali u
pepel.
U to doo i Jozo omalen, lugast, a dobroudan ovjek, koji se liepo s nami pozdravi.
...
Hercegovac. razpremio nau zairu, iz kue donesoe peenu koko, kajganu i tuj ruasmo ba
osladko. Kad doruasmo, pozovem Stipu, da se penjemo na glavicu, koja se uzvila nad sve
kose, ko kakva piramida. Ovu glavicu nazivlju Vranukom. Samo na vrhuncu ovjenana
umom, a inae je sam kr i golet, po kojem izraso ovdje ondje po koji grmeak. Proosmo
ljivik, premetnusmo vratnice, pa se uzesmo verati krom. Sunce pali, kamen vru, branim se
suncobranom al badava - egi neutekoh.
Na nekih mjestih moradosmo puzajui, a na nekih ko koze s kamena na kamen. Lice mi
se zapalilo, a znoj me svega probio, a prsa se ko mjeina sad nadimlju, sad spuaju,
gdjegod uhvatim grm, a ja glavom u grm, nebi li se ita razgalio. Nai se napoprieili u
po ljivika inadnieli ruke nad oi, pa nas glede, kako se veremo krom ko koze. Do dva
puta moradoh pristajati, dok se pripeh na vrhunac. Tude se zakopam u hladovinu, pa
kada sam se mrvo izdahtio, svrnem oi u bistriku ravnicu. Duboko podamnom vije se
Bosna ko zmija prisojkinja izmeu oranica i livada. S onu stranu i uokolo mene
izprepletalo se gorje, a po njemu ume i bujni panjaci, a iz onoga zelenja proviruju
zaselci. Pusti maha ognjevitoj mati, pa zamisli ondje gizdave ljetnike, liepe perivoje i
rodne vinograde, a mjesto sela, kamene gradie, pa eto ti kraj, kakva e malo gdje nai.
Kad se do sita nagledasmo liepe okolice, spustismo se niz glavicu dolje. Dolje smo se
vie kotrljali, nego spuali. Pak kad siosmo dolje me nae ta i polegosmo u debeli
hlad. Jozo domaina sjeo do nas, a ja ga, zapitah.
- Kako se zove ovo mjesto, gdje je kuar?
- Eh biva: Gradina - izkesi se on.
- Pa zato: Gradina.
- Jer je na onom brdu, tono vidi kroz ovaj gaj i, bila do nedavna kula, pa se od kule ili
grada i ovo mjesto zazvalo Gradinom. Ajde da vidi.
- Aje li daleko, je li strmo donde, jer ja sam umoran jo od Vranuka? - poplaih se ja.
- Eh nije - ajde samo, blizu je.

Skoi on, ja za njim. Tu se spustismo u duboku umom

obraslu dumau - iz dumae se uzpesmo u mladi hrastik.
- To je moje - ja to sebi ogradio - ree ponosno. Iz tog gajia izpadosmo na istinu. - Evo
gradine! - pokaza on na istinu.
Ta se kula dizala na unjastu, dubokimi dumaami izoli ranu brdu. Vidi se kre i kamenje u
prah sasuto, a u okolo sve poravnano i iztapano ko guvnite, neima dvojbe, da je tude grad
stajao. Moj voa sjeo krstonoge na istinu, a ja se pruio pod grmljem, pa izvadio biljenik.
- A ded mi reci, kad je ponestalo zidova?
- Ima ve estdeset godina, kako se sasuli zadnji tragovi u prah - odgovori udno me glede.
Nije mu nikako ilo u glavu, to ja izpitujem za te zidove, koji bili, pa nema jih vie.
- A to kazuju ljudi, je li to turska kula bila?
- uo sam od jedne Turkinje, koja ovuda ima svoje kmetove, da je kula ostala biva od kaura, a
ja je nisam upamtio. Kad hoemo ovamo, mi
reknemo: idem na "tabiju" , biva, idem na Gradinu. Tu vidjela moja ena, da novci gore.
Zapreno vozilo 1L Bosni oko 1900. godine

Valjda kosti? - nabacim onako nehote.

- Eh nije, ve novci, pa govorio ja Hercegovcu, da iemo, pa da kopamo, al on nee. Evo,
vidi kaurine, s onu stranu Bosne jesu Smajii, pa ba ovoj gradini napreac imade mjesto,
koje se zove Gradina. I ondje bila ista ovakva kula, ama je bila mrvo vea od ove, ali i njoj se
jedva razaznaju tragovi. Do nedavna viali se ondje i bedemi ovjeku do pojasa. Pa bio ondje,
ko ja ovdje to sam - kmet, ovjek s parama (bogat), - pobrza seljak kazivat, ja nemogoh tako
brzo za njim pisati.
- Eh polahko stari! - zamolim.
- Eh de, pii ti u tvoj itab, ja u polake. Pa dola jedno kuga i ovjek rekne - ja u se
razboljet, pa u ja pare ukopat pokraj onog bedema. Zbilja zakopa pare i namah se razbolje.
- Polahko stari, nemogu te sustizat! - poviknuh.
- Eh de, ja u polahko, a ti sve upii, nasmija se on. Pa kad bolovo kugu, preboli ju, te poe

trait pare, pa nemogne nai. Nezna, il jih ukopo iz nutra, il jih ukopo iz dvora. Traio i
traio, pa jedno zovne komiju i traio oko svega bedema iz nutra i iz dvora, pa nemogne ni
s komijama nai, te alei pare, za deset dana umre.
Kad dovri, digosmo se, pa se vrati s mo natrag u ljivik, kao tamo, al doo desetar i knez, pa
ogledu ljive, kruke i jabuke, pa e onda odmjerit desetinu. Kad pregledae ljive, zapitat e
desetar naeg domainu:
- Koliko emo upisat desetine?
- Pii, to je pravo - odgovori Jozo.
- Jeli pravo pedeset oka?
.
- Kaki pedeset oka, ako Boga znade? - skoi seljak, ko da si ga ilom ubo.
- Zar ti nemoe dobit pet sto oka od svojih ljiva? zapitat e desetar.
- Nemoj desetaru grieiti, odkle pet sto oka u ovom ljiviku; da jih pukom stipljem, nebih
mogao pet stotina oka skupiti. Nemoj mi desetaru initi krivde, jer e ti za svaku duu pred
Bogom odpaavat.
- Da koliko bi ti? - zapitat e desetar.
- Pii deset oka, pa Bog ti i dua ti - odreza junani Jozo.
- Eh nemoj tako Jozo. Ja tebi neinim krivde, ja se krstim ko i ti, vjerujem s tobom jednoga
Boga, sluam misu ko i ti, pa da ja tebi krivo uinim, jok ne do vieka - ree desetar, koji je
sbilja bio katolik.
- Kako mi neini krivde, kad veli, da e mi pisati pede set oka desetine? - javi se Jozo.
- Pa koliko emo napisat, reci ti knee? - zapita desetar kneza, koji je dosad sve utio.
- Dvadeset oka - odreza knez.
- Nemojte tako ljudi. Carevo je carevo, on niije nee, al nemojte ni vi njegovo zakidat - ree
desetar. Nije njemu do cara, ve do svoje kese, jer od svakih stotinu groa, dobije on . po
etiri groa, pa to vie upie desetine, tim bolje po njega, a to mu je i plaa. Na nekih mjestih
imaju desetari svoju stalnu plau, eh ondje ve bolje prolaze kmeti.
Ja sam zato znao, pa s toga mu i odgovorih.
- Moj desetaru, car samo hoe pravo, a nee, da itko s iijih lea ree remenja.
- Eh gospodine, pa ta vi mislite? - osupnu se on.
- Mislim desetaru, da ovaj ovjek nemoe nikako sa svojih ljiva skinuti 500 oka, neka
bude, kako je knez reko onako je pravo.
Tu se natei i povuci sa desetarom, dok jedvice nepristade na 25 oka. Kad odode ree mi
Jozo. - Eh kaurine, da tebe nebi, jo bi on gore pritego, al od tebe neto zaziro.
Desetina se od ita daje u novcu, a uzima se srednja ciena od one, koja je valjala u ariji o
Boiu, o pokladah, pa o etvi - a to je vrlo nepravedno. Od svega se daje desetina, il to
nicalo od sebe, il ga sijao rukom.
Nedaleko Gradine ba nad kiseljaci iri se brdom selo Bistrica, broji do 34 kue. Prije
kuge bili su u njemu sami Muhamedanci, al od kuge neki pomrli, neki pobjegli u epe,
a sada su u njemu doseljenici riani i katolici. Kuga ota harala nekako godine 1762.
Selo se zazvalo od Bistrice rieke, u kojoj imade i mnogo pastrva. U selu imade i jedna

njiva tako zvana: "Duina", a na toj njivi spomenik -kameni kri. Priaju, da je tude u
stari ni i crkva stajala.
Vrieme se ve bilo unoalo i mi krenusmo doma lakrdiu, naklapaju o svem i svaem. I
sada evo me na domaku mojih putopisnih crtica, pa ako ba nisam po svaijem efu kitio i
nizo, sjetite se, da nas pod bojom kapom ima svakakvih, a taj se jo nije rodio, tko bi svakom
ugodio, ili kapu skrojio.