THEORIA 3

BIBLID 03512274 : (2014) : 57 : p. 522

DOI: 10.2298/THEO1403005L
Pregledni rad
Review Article

ivan Lazovi
EPISTEMIKI KONTEKSTUALIZAM

APSTRAKT: U prvom delu ovog lanka, koji je zamiljen kao uvod u temu kojom se ostali
radovi iz ovog tematskog bloka bave, izlae se osnovna postavka epistemikog kontekstualizma, rekonstruie njegov nastanak i ukratko opisuju dve glavne glavne verzije, konverzacioni i inferencijalni kontekstualizam. U drugom delu lanka, prikazana su tri poznata epistemoloka problema za koje kontekstualisti smatraju da ih njihovo gledite uspeno reava:
problem filozofskog skepticizma, problem lutrije i getijeovski problem. Prihvatajui rezerve
koje je Stjuart Koen imao u pogledu teze Dejvida Luisa da poslednji, getijeovski poroblem
spada u istu grupu kao i prva dva, autor na kraju ukazuje na razloge zbog kojih formulacija
i eventualno reenje tog problema iziskuju tradicionalan, nekontekstualistiki pristup.
KLJUNE REI:

znanje, kontekst, invarijantizam, varijantizam, epistemiki kontekstuali-

zam.

1.
Tekstovi koji su u ovom tematskom broju asopisa pred nama bave se epistemikim kontekstualizmom, stanovitem koje je u savremenoj epistemologiji tokom poslednjih nekoliko decenija steklo veliki broj pristalica.1 Koliko god se oni
inae meusobno razlikovali, glavna postavka zastupnika tog stanovita je da se u
svakodnevnom govoru o znanju, sa promenom konverzacionog konteksta u kojem
se uesnici pitaju da li neki subjekt S zna neki iskaz p, mogu promeniti i epistemiki standardi ili zahtevi u pogledu pripisivanja znanja, pri emu te promene zadiru u
znaenje pojma znanja, pa samim tim i u semantiki sadraj (istinosne uslove)
reenica pomou kojih se znanje pripisuje ili odrie (S zna p i S ne zna p).
1

Ovaj lanak pisan je u okviru projekta Dinamiki sistemi u prirodi i drutvu: filozofski i
empirijski aspekti (br. 179041), koji finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnolokog
razvoja RS. Sa izuzetkom teksta Maana Bogdanovskog, radovi ukljueni u temat proistekli su
iz kurseva Filozofski skepticizam i Epistemiki kontekstualizam koje sam, tim redom, drao na
master i doktorskim studijama na Odeljenju za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu
tokom prethodne dve akademske godine. Koristim ovu priliku da se zahvalim autorima, kao i
ostalim studentima koji su te kurseve pohaali, na predanom bavljenju temama obuhvaenim
silabusima, aktivnom ueu na asovima i plodnim diskusijama.

ivan Lazovi

Drugim reima, epistemiki kontekstualisti doputaju da jedna ista saznajna tvrdnja oblika S zna p moe da bude tana u jednom, a netana u nekom drugom
konverzacionom kontekstu, bez ikakve promene u saznajnom poloaju subjekta S i
objektivnom stanju stvari relevantnom za istinitost iskaza p. Promenu istinosne
vrednosti izreene tvrdnje kontekstualisti objanjavaju time to osobe koje u tim
kontekstima procenjuju da li S zna p primenjuju drugaije epistemike standarde, te
tako pojam znanja koriste u razliitom znaenju i istom reenicom tvrde razliite
iskaze. Ovakvim objanjenjem se, ujedno, otklanja i opasnost od protivrenosti.
Da bismo ilustrovali osnovnu kontekstualistiku tezu, posluimo se primerom
dva uporedna konteksta iz svakodnevnog ivota. Spremajui se da posete prijatelja,
suprunici donose odluku da, kao poklon, odnesu bocu nekog kvalitetnijeg pia.
Oni se priseaju da je njihov domain ljubitelj dobrih vina, pa zato odlaze u renomiranu oblinju vinariju koja u ponudi ima veoma bogat asortiman. Razgledajui
po policama, suprug uoava bocu ato Margoa. Poto je prilikom ranijih putovanja
u Francusku imao priliku da pije to vino, prepoznao etiketu i video da na njoj pie
Chteau Margaux, na pitanje supruge da li zna o kom vinu je re, odgovara:
Znam, to je ato Margo. Ne dovodei u sumnju izjavu svog supruga, supruga se
slae i oni kupuju bocu zadovoljni to e njome obradovati svog domaina. Zamislimo sada da je kontekst isti u pogledu relevantnih nekonverzacionih faktora,
ukljuujui epistemiki poloaj supruga i evidenciju kojom raspolae, ali su donekle promenjeni konverzacioni faktori koji se tiu znaaja injenice da je u pitanju
originalna boca ato Margoa. U trenutku kada suprug, prepoznajui etiketu, uzima
sa police bocu i tvrdi da zna da je to ato Margo, supruga ga podsea da je njihov
domain, osim to je osvedoeni ljubitelj vina, poznati degustator i izuzetno osetljiva osoba koja bi se mogla uvrediti ukoliko bi na poklon dobila krivotvoreni, a ne
pravi ato Margo. Imajui u vidu koliko je vano da je vino originalno i koliko su
uestale prevare na naem tritu, ona skree panju suprugu na to da je boca koju
nameravaju da kupe moda boca domaeg vina na koju je nalepljenja verno falsifikovana etiketa ato Margoa. U opisanoj situaciji, evidencija kojom suprug raspolae ne iskljuuje tu mogunost, pa se oboje slau da on u datim okolnostima ne
zna da je boca koju nameravaju da kupe zaista boca cenjenog francuskog vina ato
Margo. Uprkos tome to su relevantni nekonverzacioni faktori nepromenjeni (suprunici se nalaze u istoj prodavnici vina, suprug prepoznaje etiketu i sa police
uzima istu bocu ato Margoa, itd), u ovom novom konverzacionom kontekstu suprugova saznajna tvrdnja je osporena i, u svetlu mogunosti pogreke saglasne sa
evidencijom na koju se oslanja, odbaena.
Jo je uzbudljiviji primer razlike izmeu svakodnevnih situacija i konteksta
filozofske rasprave u kojoj na scenu umesto oprezne supruge stupa filozofski
skeptik. U svakodnevnim okolnostima, kada je sa naim telom, ulima i sveu sve
u najboljem redu, saznajne tvrdnje tipa Znam da imam ruke po pravilu prihvata-

Epistemiki kontekstualizam

mo kao tane jer za njih imamo odgovarajue ulno svedoanstvo. Meutim, zainteresovan za filozofsko preispitivanje znanja, skeptik postavlja stroije standarde
i od nas zahteva da iskljuimo neke mogunosti pogreke koje obino ne uzimamo
u obzir, na primer da sanjamo ili da nas sistematski vara neki moni obmanjiva
kao to je kartezijanski zli demon ili, u modernijoj verziji, maliciozni neuronaunik
koji dri nae mozgove u bazenu sa hranljivim rastvorom i pomou nekog sofisticiranog kompjuterskog sistema kontrolie sve sadraje nae svesti, ukljuujui i
perceptivna iskustva. Poto takve mogunosti nismo u stanju da iskljuimo, skeptik
e od nas traiti da se odreknemo tvrdnje da znamo da imamo ruke. Prema kontekstualistikom tumaenju, ponovo se nita nije promenilo u objektivnim okolnostima
i naem saznajnom poloaju, ali je sa promenom izvesnih kontekstualnih faktora
koji se tiu uesnika u konverzaciji (njihovih namera, potreba i interesa, ili izbora
tematske oblasti kojom se bave) dolo do izmene epistemikih standarda, znaenja
pojma znanja i semantikog sadraja (istinosnih uslova) tvrdnje Znam da imam
ruke, to objanjava zato tu tvrdnju u svakodnevnom kontekstu, oslanjajui se na
blae standarde, smatramo tanom, dok je u stroijem, skeptikom kontekstu odbacujemo kao netanu.
2.
Naspram kontekstualistikoj tezi da znaenje pojma znanja i istinosni uslovi
saznajnih tvrdnji mogu da variraju sa promenom konverzacionog konteksta, tradicionalno shvatanje znanja je invarijantistiko. Prema tom shvatanju, znaenje u
kojem koristimo pojam znanja i istinosni uslovi saznajnih tvrdnji konstantni su i ne
podleu uticaju promenljivih konverzacionih faktora kao to su namere, potrebe ili
interesi uesnika u komunikaciji. Tradicionalni epistemoloki sporovi voeni su
uglavnom oko dva pitanja: (1) oko definicije pojma znanja, odnosno oko toga koje
uslove bi neko morao da ispuni da bi imao znanje o neemu; i (2) oko pitanja da li
su uslovi koje povezujemo sa znanjem takvi da ih zaista moemo ispuniti u svakodnevnim situacijama. U odgovoru na pitanje (2), tradicionalni epistemolozi dele
se na skeptike i antiskeptike invarijantiste.
Sredinom prolog veka javljale su se sporadine anticipacije epistemikog kontekstualizma. Najraniji nagovetaj kontekstualistikog reenja prisutan je u ideji da
su uslovi (zahtevi) koje sa znanjem povezujemo u svakodnevnim situacijama slabiji
od onih koje postavljaju filozofi, odnosno da se pojam znanja u svakodnevnom
ivotu i u skeptikim raspravama koristi u dva razliita smisla. Tu ideju prvi je eksplicitno izloio i zastupao Norman Malkolm (Norman Malcolm) u svom lanku
Znanje i verovanje (1952),2 ali je ona zajedno sa idejom o relevantnim alternati2

Malcolm, 1952.

ivan Lazovi

vama koja je takoe odigrala vanu ulogu u nastanku epistemikog kontekstualizma implicitno prisutna i u Ostinovom (Austin) takozvanom dijagnostikom reenju problema skepticizma.3
Presudan uticaj na nastanak i dalji razvoj kontekstualistikih teorija u epistemologiji odigralo je nekoliko radova koji su se pojavili tokom sedamdesetih godina
prolog veka, kao to su lanak Epistemiki operatori Freda Dreckea (Fred
Dretske), Razaznavanje i perceptivno znanje Alvina Goldmana (Alvin Goldman),
Skepticizam, relevantne alternative i deduktivna zatvorenost Gejl Stajn (Gail
Stine) i Postizanje rezultata u jezikoj igri Dejvida Luisa (David Lewis)4. Veina
tih radova predstavlja reakciju na tezu Pitera Angera (Peter Unger) o apsolutnosti
pojma znanja i nadovezuje se na ideju o relevantnim alternativama koju je razvio
Drecke.5
Tokom osme decenije prolog veka, Anger je branio radikalni skepticizam polazei od teze da pojam znanja poseduje jednu semantiku karakteristiku koja ga
svrstava u brojnu grupu pojmova kao to su ravno, prazno, prava, kocka i
dr. Njih je Anger nazvao apsolutnim zbog toga to svi oni u svom znaenju sadre,
kao nuan uslov adekvatne primene, negativni uslov potpunog odsustva odgovarajueg korelativnog svojstva: ravna povrina bi trebalo da je ona na kojoj nema
nikakvih udubljenja ili izboina, prazan prostor bi trebalo da je onaj zatvoreni
prostor u kojem nema nikakvih stvari, itd. Svoju apsolutnost pojam znanja stie
preko pojma izvesnosti, sa kojim je, prema Angerovom miljenju, pojmovno povezan. Deo znaenja pojma izvesnosti je negativni uslov potpunog odsustva bilo
kakve sumnje, to praktino znai da neki iskaz moemo znati jedino ukoliko smo
otklonili svaku, pa i najmanju mogunost da greimo u pogledu njegove istinitosti.
Delei ovu semantiku osobinu sa ostalim apsolutnim pojmovima, pojam znanja
deli i njihovu ne ba srenu sudbinu koja se ogleda u tome to nijedan od njih,
strogo govorei, nije primenljiv na svet kakav poznajemo. Kao to u stvarnom, fizikom svetu ne nailazimo na apsolutno ravne povrine, potpuno prazne prostore ili
savrene kocke, tako ni u epistemikom okruenju ne moemo nai iskaze ija
istinitost bi nam bila apsolutno izvesna, odnosno kod kojih ne bismo mogli da pronaemo ili smislimo neki makar i najmanji razlog za sumnju. Poto je, po pretpostavci, sa pojmom znanja povezan zahtev koji u svakodnevnom ivotu nismo u
stanju da ispunimo, neizbean je i radikalan skeptiki zakljuak da nikada nita ne
moemo da znamo.6
3
4
5
6

Tako je Ostinovo reenje (Austin, 1961) okvalifikovao Beri Straud (Stroud, 1984, ch. 2).
Dretske 1970, Goldman 1976, Stine 1976, Lewis 1979. Od navedenih, epistemikom kontekstualizmu su najblia poslednja dva rada iji autori su, redom, Dejvid Luis i Gejl Stajn.
Unger, 1971; Dretske, 1970, 1981.
Anger je doputao kontekstualne varijacije u pogledu prikladnosti izricanja tvrdnji koje ukljuuju primenu apsolutnih pojmova. Naime, premda je doslovno uzete tvrdnje tipa X je

Epistemiki kontekstualizam

Prostor za epistemiki kontekstualizam definitivno je otvorio Drecke zastupajui, u svojevrsnoj polemici sa Angerom, teoriju relevantnih alternativa kao verziju
antiskeptikog invarijantizma.7 Drecke se sloio da je za znanje nekog iskaza neophodno da se otklone mogunosti pogreke i da taj uslov, uzet uopteno, predstavlja konstantnu dimenziju znaenja pojma znanja. Meutim, on u tome nije video prepreku za adekvatnu primenu ovog pojma. Prema njegovom miljenju, kada
se u svakodnevnim okolnostima pitamo da li neko neto zna, od te osobe oekujemo ne da iskljui sve (pogotovo ne sve zamislive) mogunosti pogreke, ve samo
one koje su u datim okolnostima relevantne. Po toj svojoj, kako je Drecke naziva,
relacionoj dimenziji znaenja, znanje se ponovo ne razlikuje od ostalih apsolutnih
pojmova. U konkretnoj primeni bilo kog od tih pojmova, pod negativnim uslovom,
koji je Anger interpretirao uopteno, mi po pravilu imamo u vidu potpuno odsustvo
samo onih svojstava ili stvari koje u datim okolnostima smatramo relevantnim.
Negativni uslov primene i dalje sainjava apsolutnu dimenziju znaenja ovih pojmova, ali to to ga u svakodnevnoj jezikoj praksi ograniavamo na relevantne alternative ini upotrebu apsolutnih pojmova relacionom, odnosno zavisnom od konverzacionog konteksta. Pretpostavimo da u novaniku nemamo ni dinara, ali imamo
lina dokumenta. Ako smo se zatekli u prodavnici i izvadili novanik sa namerom
da platimo raun, pa konstatovali da u njemu nemamo para, tvrdnja da nam je novanik prazan bie, prema objanjenju u duhu teorije relevantnih alternativa, doslovno tana uprkos tome to u njemu imamo lina dokumenta; ako smo, pak, na zahtev nekog slubenog lica u novaniku potraili linu kartu ili saobraajnu dozvolu,
svakako da e tvrdnja Novanik je prazan biti netana.
Drecke je bio dovoljno svestan tekoa sa kojima se suoava svaki pokuaj
utvrivanja iscrpne i jednoznane liste kriterijuma pod kojima u kontekstima pripisivanja znanja odreena mogunost pogreke (alternativa) postaje relevantna. On
je, ipak, bio ubeen da postoje objektivni, nekonverzacioni faktori koji presudno
utiu na relevantnost alternative, meu kojima je posebno mesto pripisao realnoj
mogunosti ili objektivnoj verovatnoi da je alternativa u datim okolnostima ostvarena.8 Sa druge strane, uvoenje razlike izmeu relevantnih i irelevantnih alternativa prua oslonac za objanjenje kontekstualnih varijacija u primeni pojma
ravno ili S zna p smatrao sistematski pogrenim, on nije poricao da te reenice u svakodnevnom govoru mogu biti informativne, i to shvaene u parafraziranom smislu u kojem tvrde
da se povrina X dovoljno pribliava apsolutnoj ravnoi, odnosno da se izvesnost iskaza p
(subjektu S) dovoljno pribliava apsolutnoj izvesnosti; koliki stepen pribliavanja je neophodan
da bi apsolutni pojam bio primenjen, zavisi od standarda koji se koriste u datom kontekstu i
koji od konteksta do konteksta mogu da variraju.
7.

Dretske, 1981. Kada tvrdimo da znamo neki iskaz p, alternative su sve mogue situacije u kojima p nije istinito, odnosni svi oni iskazi koji su u pogledu istinitosti nesaglasni sa p.

Relevantna alternativa je ona koja je u postojeim okolnostima mogla da se ostvari da se nije

realizovalo aktualno stanje stvari. (Dretske, 1970: 1021)

10

ivan Lazovi

znanja, jer se ta dva skupa mogu menjati od konteksta do konteksta usled promene
izvesnih konverzacionih ili nekonverzacionih faktora. Takvu promenu moemo da
ilustrujemo i na modifikovanom malopreanjem primeru: u kontekstu u kojem
smo za novanikom posegli sa namerom da izvadimo novac, za procenu tanosti
saznajne tvrdnje Znamo da je novanik prazan relevantna e biti alternativa da se
u novaniku nalazi bar jedna novanica, dok je to to se u njemu nalaze lina dokumenta irelevantno; za istu tvrdnju u kontekstu u kojem smo u novaniku traili
lina dokumenta, relevantna alternativa e biti da njih ima u novaniku, dok je prisustvo novca ili nekih drugih sitnica irelevantno. Za razliku od epistemikih kontekstualista, Drecke ove varijacije smeta u pragmatiku dimenziju pojma znanja;
uprkos tome to to koje e mogunosti pogreke biti relevantne zavisi od odgovarajuih kontekstualnih faktora, kako konverzacionih tako i nekonverzacionih, znaenje pojma znanja ostaje konstantno u tom smislu to se, da bismo znali dati iskaz p,
od nas uvek zahteva da otklonimo sve relevantne mogunosti pogreke.9
3.
Veina epistemikih kontekstualista je inspiraciju za formulisanje svoje teze
nala u Dreckeovoj ideji o kontekstualnoj varijaciji skupa relevantnih alternativa i
relacionoj dimenziji znanja. Za razliku od Dreckea, koji se drao tradicionalnog,
invarijantistikog pristupa i uticaj konverzacionih faktora ograniio na pragmatiku
dimenziju znanja, oni se zalau za doslednu kontekstualistiku interpretaciju te
ideje, odnosno za tezu da se odgovarajue izmene u konverzacionom kontekstu ne
odraavaju samo na opseg relevantnih alternativa, ve zadiru i u semantiku dimenziju pojma znanja.10 Dve najpoznatije verzije kontekstualistikog pristupa u savremenoj epistemologiju jesu konverzacioni i inferencijalni kontekstualizam.
Zastupnici konverzacionog kontekstualizma, kao to su Kit Dirouz (Keith
DeRose), Stjuart Koen (Stewart Cohen) i Dejvid Luis, kljunu ulogu u kontekstualnoj promeni epistemikih standarda, a preko ovih i znaenja pojma znanja i semantikog sadraja saznajnih tvrdnji, pripisuju konverzacionim faktorima kao to su
namere, potrebe i interesi govornih lica koja uestvuju u proceni znanja. Prema njihovom miljenju, poto je povezana sa suavanjem ili irenjem skupa relevantnih
9

Drecke doputa uticaj obe vrste faktora, ali smatra da je uticaj konverzacionih ogranien na
odreivanje sadraja ili predmeta znanja; kada smo jednom precizirali koji je tano iskaz na
ije znanje pretendujemo, na relevantnost alternative utiu iskljuivo nekonverzacioni inioci
kao to su, na primer, verovatnoa da je alternativa ili nain na koji smo doli do verovanja u
tanost tog iskaza.

10

Poto zastupaju tezu da se sa odgovarajuim kontekstualnim promenama menja znaenje pojma znanja, njihovo stanovite se naziva i semantikim kontekstualizmom (Pritchard, 2002: 97).

Epistemiki kontekstualizam

11

alternativa, promenu epistemikih standarda moemo prikazati na jedinstvenoj skali, od onih najblaih koje primenjujemo u svakodnevnom ivotu, preko stroijih
koje koristimo u nekim zahtevnijim situacijama kao to su istrani ili sudski postupci, nauno istraivanje i sl, do najstroih koje u filozofskom kontekstu uvodi
skeptik zahtevajui otklanjanje ak i takvih alternativa kao to je ona sadrana u
hipotezi o mozgovima u bazenu.
Majkl Vilijams (Michael Williams), glavni predstavnik inferencijalnog kontekstualizma, kritikovao je oba ova stava. On je smatrao da za promenu epistemikih
standarda nije dovoljna samo promena navedenih konverzacionih faktora, ve je
ona povezana pre svega sa sadrinskim razlikama izmeu tematskih oblasti koje su
predmet naeg saznajnog istraivanja. Naime, u razliitim tematskim oblastima kao
to su zdravorazumsko znanje, posebne nauke (matematika, fizika, istorija itd),
filozofija i dr, usvajamo razliite pretpostavke iju tanost unutar datih oblasti ne
dovodimo u pitanje; one imaju status metodolokih nunosti i diktiraju specifine
obrasce opravdavanja, objanjenja i zakljuivanja. Recimo, bavei se arheolokim
istraivanjima polazimo od opte pretpostavke o autentinosti iskopnina, pouzdanosti naina utvrivanja njihove starosti i periodizacije, ali i od pretpostavke koja je
negacija poznate Raselove (Russell) skeptike hipoteze da je svet nastao pre nekoliko minuta sa svim onim tragovima iz blie i daleke prolosti, ukljuujui arheoloke lokalitete i nalaze. Osporavanje ovih pretpostavke nas nee dovesti do egzaktnijih arheolokih istraivanja, ve e pre znaiti da smo zakoraili u novu tematsku
oblast kao to su, recimo, epistemoloka razmatranja. U arheolokom kontekstu,
konkretan nalaz grnarije na nekom lokalitetu moe da poslui kao evidencija da je
re o neolitskom stanitu, dok e u epistemolokom kontekstu, u kojem se pokazuje
da nismo u mogunosti da iskljuimo hipotezu da je svet nastao pre nekoliko minuta sa svim tragovima daleke prolosti, ta evidencija biti obezvreena. U prvom
kontekstu, istraiva e s pravom moi da tvrdi da zna da je u pitanju neolitsko stanite, dok e njegova tvrdnja u epistemolokom kontekstu biti odbaena.
Ovako odreeni, epistemiki konteksti nisu uzajamno samerljivi; oni se prosto
razlikuju po epistemikim standardima koje u njima primenjujemo to, kao to smo
upravo videli, ponovo za posledicu ima mogunost da jedna ista saznajna tvrdnja u
jednom kontekstu bude tana, a u nekom drugom netana. U svakodnevnim okolnostima, ukljuujui i naune kontekste, mi teimo konkretnim i specifinim znanjima prihvatajui mnoge tvrdnje oblika S zna p kao tane, dok se u filozofskom
kontekstu epistemologije bavimo pitanjem mogunosti znanja uopte, to skeptiku
onda omoguuje da formulie argumente i ospori gotovo sve uobiajene saznajne
tvrdnje.11

11

Vie o ove dve verzije, odnosno o njihovim slinostima i razlikama, videti u: Pritchard, 2002.

12

ivan Lazovi

4.
Prihvatljivost svakog koherentnog stanovita, pa i epistemikog kontekstualizma, moe se procenjivati u svetlu (i) uverljivosti argumentacije kojom je potkrepljeno i (ii) uspeha sa kojim reava probleme na koje nailazi. Ovde emo samo navesti tipove argumenata koje kontekstualisti koriste, da bismo potom neto vie
panje posvetili predloenim kontekstualistikim reenjima nekoliko poznatih epistemolokih problema.
(i) Kontekstualistika argumentacija uglavnom ima posredan karakter i poziva
se na navodne analogije izmeu upotrebe glagola znati i drugih, nesporno kontekstualno osetljivih jezikih izraza, kao to su indeksiki izrazi (ja, ovo,
ovde i dr), pridevsko-priloki izrazi (visok, ravno, prazno i dr), i rei koje
u obinom jeziku slue za kvantifikaciju (svi, neki, nijedan i sl). Osnovanost
ovih analogija najubedljivije je osporio Dejson Stenli (Jason Stanley), oslanjajui
se na iscrpnu lingvistiku evidenciju.12
Jedini pokuaj direktne argumentacije u prilog teze epistemikog kontekstualizma nalazimo kod Dirouza.13 On je konstruisao argument koji se poziva na obian
jezik, odnosno, na to kako u svakodnevnim okolnostima prilikom procene neijeg
znanja upotrebljavamo glagol znati. Za uverljivost argumenta kljuno je to to je,
prema Dirouzu, mogue nai brojne kontrasne konverzacione kontekste u kojima
govorna lica, pripisujui ili odriui znanje nekoj osobi, jednoj istoj saznajnoj
tvrdnji pridaju razliite istinosne vrednosti, smatrajui je u jednom kontekstu tanom, a u drugom netanom. Sledei primer moe da poslui kao ilustracija: ako nas
je prijatelj, za kojeg inae znamo da ne konzumira alkoholna pia, pozvao u restoran u kojem smo tokom ruka pili samo mineralnu vodu, i zatim nas svojim
kolima povezao kui, bez ustruavanja emo tvrditi da znamo da nije pijan; ipak,
ako je on tokom vonje neoprezno izazvao tei saobraajni udes, sloiemo se sa
saobraajnom policijom koja vri uviaj da svedoanstvo kojim raspolaemo nije
dovoljno, odnosno da ne znamo da na prijatelj nije pijan dokle god se to ne proveri
odgovarajuim testovima. Poto je oigledno da u ta dva konteksta primenjujemo
razliite epistemike standarde (u prvom relativno blage, u drugom stroije) i poto
u svetlu iste evidencije u jednom kontekstu izjavljujemo, a u drugom poriemo da
imamo znanje, Dirouz zakljuuje da mi u njima pojam znanja koristimo u razliitom znaenju i istom reenicom (Znamo da na prijatelj nije pijan) tvrdimo dva
razliita iskaza. Ni u ovaj argument se ovde neemo preterano uputati, osim to
emo ukazati na to da njegova snaga umnogome zavisi od mogunosti da primere
12

Stanley, 2005.

13

DeRose, 2009, ch. 1.

Epistemiki kontekstualizam

13

ovog tipa protumaimo i na drugaiji nain, recimo tako to emo konstatovati da

su u navedenim kontekstima promenjeni samo uslovi prikladnosti tvrenja da neto
znamo, ne i semantiki sadraj (istinosni uslovi) te tvrdnje.
(ii) Kao najveu prednost svog stanovita epistemiki kontekstualisti istiu to
to ono, prema njihovom miljenju, uspeno reava neke naizgled veoma teke epistemoloke probleme.
(a) Najstariji i svakako najpoznatiji meu njima jeste problem filozofskog skepticizma. U svojoj argumentaciji filozofski skeptici, po uzoru na Dekarta, polaze od
izvesnih pogodno izabranih hipoteza za koje naizgled nikako ne moemo da utvrdimo da su neistinite, a pritom su takve da bi nas, ako su tane, liile gotovo sveg
naeg znanja. Imajui u vidu da je re o hipotezama za koje naizgled ne moemo
znati da su netane, Dirouz je kartezijanski tip skeptikog rasuivanja nazvao argumentom na osnovu neznanja (Argument from Ignorance).14 Ako p predstavlja bilo
koji injeniki iskaz za koji smo spremni da u odgovarajuim okolnostima bezrezervno tvrdimo da ga znamo (recimo iskaz Imam ruke), a q neku od poznatih
skeptikih hipoteza (na primer hipotezu da smo mozgovi u bazenu i da nam
neuronaunici stimulacijom neurona izazivaju pogrena verovanja o spoljanjem
svetu), argument se moe prikazati na sledei nain:
(1) Ne znam da q.
(2) Ako ne znam da q, onda ne znam ni da p.
Dakle:
(3) Ne znam da p.
Ako je predoena odgovarajua hipoteza q, prva dva koraka su naizgled sasvim
prihvatljiva. Bizarnost predloene hipoteze ne utie na prihvatljivost (1), a nevolja
nastaje zbog toga to imamo utisak da nikako ne moemo da znamo da ona nije
ostvarena: kako bih mogao da ustanovim da nisam mozak u bazenu kad je ve
pretpostavljeno da u takvim okolnostima neuronaunici kontroliu sve sadraje
moje svesti, ukljuujui i verovanje da nisam mozak. Takoe, ako bih bio mozak u
bazenu, po pretpostavci ne bih imao ruke, pa ne bih mogao ni da znam da ih imam.
Na kraju, iako nesporno sledi iz navedenih premisa, zakljuak da ne znamo p izgleda nam neprihvatljiv s obzirom na to da smo za iskaz p odabrali naizgled reprezentativan primer mogueg znanja o spoljanjem svetu: dok u ovom trenutku
kucam po kompjuterskoj tastaturi, bez ikakvog ustezanja sam spreman da tvrdim da
znam da imam ruke. Skeptiki argument nas, tako, uvlai u paradoksalnu situaciju,
jer nas njegove naizgled prihvatljive premise vode naizgled neprihvatljivom zakljuku.

14

DeRose, 1995: 1.

14

ivan Lazovi

Pred invarijantistima je nekoliko opcija. Prva i najbolnija je da slede Angera i

pomire se sa skeptikim zakljukom. Ako, pak, to nisu spremni da uinu, mogue
reakcije granaju se oko premise (2). Ona u stvari poiva na principu deduktivne zatvorenosti znanja prema kojem se, uproeno reeno, znanje prenosi preko uoene
implikacije sa saznatih iskaza na njihove logike posledice. U naem primeru, iskaz
(p) Imam ruke implicira (q) Nisam mozak u bazenu, pa bi iz toga to znam p
trebalo da sledi da znam q. Meutim, ako je tana premisa (1), u kojoj se tvrdi da
ne znam q, onda bi primenom pravila kontrapozicije morala da bude tana i premisa (2): ako ne znam q, onda ne znam ni p. Tako se pokazuje da bi, prema principu deduktivne zatvorenosti, znanje negacije skeptike hipoteze moralo da bude
nuan uslov za znanje (gotovo) bilo kog injenikog iskaza p. Jedan od naina da
se sprei paradoksalan skeptiki zakljuak jeste da se taj princip odbaci, ili da se
bar njegova primena ogranii. To je opcija za koju su se, iz unekoliko razliitih razloga, opredelili Drecke i Nozik (Nozick), istiui da je princip neprimenljiv na negacije skeptikih alternativa kao to je hipoteza da smo mozgovi u bazenu; ukoliko
se znanje ne prenosi na implicirane negacije skeptikih alternativa, mogue je da
znamo p iako ne znamo q.
Veina filozofa ipak ne eli da se odrekne principa deduktivne zatvorenosti
znanja. U tom sluaju, jedina opcija koja preostaje antiskeptikim invarijantistima
jeste da poriu tanost prve premise, odnosno da tvrde da u nekom smislu ipak
moemo da znamo da nismo mozgovi u bazenu. Za takvo reenje svojevremeno su
se opredeljivali Dekart (Descartes) i Mur (Moore), a u savremenoj epistemologiji
zastupaju ga takozvani neomurovcu kao to su Ernest Sosa (Ernest Sosa), Tim Blek
(Tim Black) i dr, po pravili ga zasnivajui na odgovarajuoj eksternalistikoj analizi znanja.
Polazei od varijantistike teze da su znaenje pojma znanja i semantiki sadraj (istinosni uslovi) saznajnih tvrdnji osetljivi na promene konverzacionog konteksta, epistemiki kontekstualisti nude jedno na prvi pogled prilino elegantno, u
osnovi pomirljivo reenje problema filozofskog skepticizma. Uvodei u filozofskom kontekstu hipotezu da smo rtve sistematske obmane i preispitujui status
naih uobiajenih saznajnih tvrdnji, reprezentovanih tvrdnjom Znam da imam ruke, skeptik postavlja epistemike zahteve koje nismo u stanju da ispunimo, odnosno u svetlu kojih je tano da ne znamo ne samo p (da imamo ruke), nego ni bilo
koji drugi injeniki iskaz. Jedino u emu filozofski skeptik grei jeste to taj zakljuak generalizuje i na sve ostale kontekste pripisivanja znanja: u uobiajenim,
svakodnevnim kontekstima, moemo tano da tvrdimo da znamo p zato to se u
njima oslanjamo na slabije (konverzacioni kontekstualisti) ili prosto drugaije (inferencijalni kontekstualisti) epistemike standarde. Naravno, napravili bismo istu
pogreku kao i skeptik ako bismo taj u osnovi zdravorazumski stav generalizovali i
zastupali ga u filozofskom kontekstu. Poto je re o kontekstima u kojima se pri-

Epistemiki kontekstualizam

15

menjuju razliiti epistemiki standardi, istovremeno smo u pravu svako u svom

kontekstu i mi kada tvrdimo da znamo p i skeptik kada to porie.
Kao to vidimo, cilj koji kontekstualisti imaju nije da se ospori valjanost skeptike argumentacije, ve da se uobiajene saznajne tvrdnje izoluju od skeptikog
napada. Ovakva strategija ima izvesne prednosti. Ona pre svega poiva na ubeenju
da bi dobar odgovor skeptiku ujedno trebalo da bude i dijalektiki i dijagnostiki,
odnosno da bi u isti mah trebalo da objasni zato nam skeptika argumentacija izgleda uverljiva i da pokae u emu skeptik grei.15 Kontekstualizam upravo nudi takav odgovor: s jedne strane, skepticizam ne moemo tako lako da odbacimo zbog
toga to se u kontekstu filozofskog promiljanja znanja namee zakljuak da nae
uobiajene saznajne tvrdnje nisu tane, dok sa druge strane skeptik grei kada taj
zakljuak generalizuje i na ostale, svakodnevne kontekste. U tom duhu, Majkl Vilijams jezgrovito opisuje skeptikov poloaj sledeim reima: On [skeptik] smatra
da je, bavei se epistemologijom, otkrio da je znanje nemogue, ali je u stvari otkrio samo to da je znanje nemogue dok se bavimo epistemologijom.16
(b) Drugi problem za koji kontekstualisti nude reenje obino se naziva paradoksom ili zagonetkom lutrije. On nastaje u okviru probabilistike analize opravdanja kao jednog od nunih uslova za znanje. Takva analiza izgleda prihvatljiva
kada je re o znanju injenikih (kontingentnih) iskaza, jer bi zahtev da je za njihovo znanje neophodno konkluzivno opravdanje direktno vodio u skepticizam; kao
to skeptiki argumenti pokazuju, koliko god iscrpnom evidencijom (e) da raspolaemo u sluaju bilo kog injenikog iskaza p, uvek je zamisliva mogunost da
greimo, odnosno alternativa q koja je saglasna sa e a nesaglasna sa p. Najvie to
moemo oekivati od e jeste da u dovoljnoj meri ini verovatnom istinitost p. Ali,
gde god da na skali verovatnoe od 0 do 1 postavimo prag iznad kojeg bi evidencija e inila opravdanim verovanje da je iskaz p istinit, primeri lutrijskog konteksta donose tekou. Pretpostavimo da sa jednim kupljenim tiketom uestvujemo u
fer lutrijskom izvlaenju u kojem je u igri 100000 tiketa. Verovatnoa da e na
tiket biti gubitni veoma je visoka, tanije, ona iznosi 0.99999. Iako nam je to poznato, neemo biti skloni da tvrdimo da znamo (p) da e na tiket biti gubitni, i to
zato to smo svesni injenice da u fer lutriji svaki pojedinani tiket ima jednake, ma
koliko male izglede da bude izvuen.

15

Dirouz istie da nas kontekstualistiko reenje uva od pogubnog zakljuka, ali i objanjava
uverljivost skeptikog argumenta (DeRose, 2005: 2). Slino tvrdi i Vilijams (Williams, 2001:
3), s tim to smatra da je dijagnoza koju on daje u okviru svog stanovita (inferencijalnog
kontekstualizma) prihvatljivija od one koju nude zastupnici prostog konverzacionog kontekstualizma; kritikujui pre svega Luisovu verziju, on tvrdi da pozivanje na konverzacione faktore
ne moe da objasne snagu radikalnih skeptikih argumenata (ibid., 20-21).

16

Williams, 2001: 3-4.

16

ivan Lazovi

U nekim nelutrijskim kontekstima se, meutim, ne ustruavamo od toga da

tvrdimo da znamo da je na tiket (ti ) gubitni. Pretpostavimo da smo pratili TV prenos izvlaenja i videli da je izvuen neki drugi tiket (tj). U prvi mah, izgleda nesporno da znamo da na tiket nije izvuen. Problem je, meutim, to ni u ovim
okolnostima evidencija na koju se oslanjamo ne garantuje tanost naeg verovanja;
moda je, recimo, iz tehnikih razloga izostao direktan prenos, a urednici su odluili da u istom terminu prikau snimak nekog ranijeg izvlaenja. Zato smo u ovakvim kontekstima spremni da pripiemo znanje uprkos tome to raspolaemo evidencijom koja nije konkluzivna i koja, tavie, ak u manjoj meri ini verovatnim
tanost naeg verovanja nego to je to sluaj u lutrijskom kontekstu?
Kontekstualisti smatraju da njihovo stanovite nudi odgovor na ovo pitanje,
odnosno reenje lutrijske zagonetke. Jedno takvo reenje formulisao je Stjuart Koen,17 nalazei u njemu i klju za objanjenje kako dolazi do izmene epistemikih
standarda i promene konteksta. Prema njegovom miljenju, u lutrijskom kontekstu
nismo skloni da vlasniku tiketa pripiemo znanje da je njegov tiket gubitni zbog
toga to statistika evidencija ini mogunost pogreke, koliko god da je ona malo
verovatna, upadljivom. Na drugoj strani, u svakodnevnim nelutrijskim kontekstima
evidencija koju prua posmatranje izvlaenja na TV-u dovoljna je za pripisivanje
znanja zbog toga to obino ne pomiljamo na mogunosti pogreke kao to je
upravo pomenut izostanak direktnog prenosa i prikazivanje snimka nekog ranijeg
izvlaenja. Kontekstualistiki manevar koji nam stoji na raspolaganju je da na tu
mogunost u datom kontekstu eksplicitno ukaemo, da je uinimo upadljivom, ime automatski podiemo zahteve za znanje i stvaramo novi epistemiki kontekst u
kojem subjektu, ukoliko nije u stanju da je iskljui, neemo pripisati znanje.
Luis je ponudio neto drugaije reenje zagonetke lutrije.18 On prvo navodi listu
konverzacionih pravila od kojih zavisi da li u datom kontekstu imamo ili nemamo
pravo da zanemarimo neku mogunost pogreke. Meu njima su i dva pravila vana za reenje zagonetke lutrije: pravilo aktualnosti i pravilo slinosti. Prvo pravilo
nam zabranjuje da zanemarimo mogunost koja je ostvarena, dok prema drugom,
ako imamo dve (ili vie) mogunosti koje su upadljivo sline, onda ukoliko nemamo pravo da zanemarimo jednu od njih, nemamo pravo da zanemarimo ni drugu.19
U lutrijskom izvlaenju jedan tiket zaista biva izvuen, ali poto svaki tiket ima
jednake anse da bude izvuen, mogunosti da je svaki od njih dobitan upadljivo su
sline. Pravilo aktualnosti nam nalae da ne smemo da ignoriemo ostvarenu mogunost u kojoj je izvuen tj, ali nam pravilo slinosti takoe nalae da ne smemo
da zanemarimo nijednu od ostalih mogunosti (da je bilo koji drugi tiket izvuen),
17

Cohen, 1988.

18

Lewis, 1996.

19

Kao to primeuje Vilijams, u ovoj formulaciji pravila Luis kombinuje epistemoloki znaaj
slinosti sa psiholokim momentom uoljivosti (Williams, 2001: 20).

Epistemiki kontekstualizam

17

meu kojima je i mogunost da je na tiket ti dobitni. Poto tu mogunost moramo

da uzmemo u obzir i poto je ona potpuno saglasna sa statistikom evidencijom kojom raspolaemo, nismo spremni da sebi pripiemo znanje da je na tiket gubitni.
Ovde neemo ulaziti ni u detalje, ni u poreenje ova dva kontekstualistika reenja, jer se time bave neki od tekstova objavljenih u ovom tematu. Posvetiemo
samo neto vie panje jo jednom od epistemolokih problema za koje su bar neki
filozofi, na elu sa Luisom, smatrali da je reiv na kontekstualistiki nain. To je
takozvani getijeovski problem.
(c) Kao to je poznato, Edmund Getije (Edmund Gettier) je konstruisao protivprimere tradicionalnoj definiciji znanja kao istinitog opravdanog verovanja, u kojima je pokazao da su mogue situacije u kojima su sva tri uslova ispunjena, a da
opet nismo skloni da subjektu pripiemo znanje. Pogledajmo kako to izgleda na
jednoj jednostavnoj verziji takvih primera koju, pored ostalih neto sloenijih, analizira i Luis. Pretpostavimo da Petar ima runi sat na automatsko navijanje koji ve
godinama ispravno funkcionie. Meutim, jedne noi, dok je spavao, sat se pokvario a kazaljke ostale na poloajima koji pokazuju 12 asova i 30 minuta. Naravno, tokom 24 asa i zaustavljen asovnik dva puta pokazuje tano vreme. Sledeeg dana oko podneva, sticajem okolnosti ba u 12.30, Petar baca pogled na svoj
asovnik i vidi da je 12.30. Ubeen da njegov runi sat i dalje pouzdano funkcionie, on formira verovanje da je u tom trenutku zaista 12.30. Petrovo verovanje je
u ovim okolnostima naizgled opravdano i zaista tano, ali nas nepodeljen i snaan
utisak da je ono sluajno tano spreava da kaemo da Petar zna koliko je sati;
naprotiv, skloni smo da tvrdimo da on ne zna koliko je sati.
U savremenoj epistemolokoj literaturi nailazimo na brojne pokuaje da se
getijeovski poblem rei, pri emu je veina usmerana na formulisanje dodatnih uslova koji se postavljaju pred opravdanje ili znanje. Luis nudi reenje koje ponovo
kombinuje pravila slinosti i aktualnosti i za koje smatra da je kontekstualistiko.
Kada je Petar pogledao na sat u 12.30 i formirao tano verovanje da je 12.30, jedna
od alternativa koju njegova evidencija ne otklanja i koju je oito prevideo jeste da
je na sat pogledao neto ranije, recimo u 12.20; on bi tada imao istu evidenciju
(kazaljke su zaustavljene u poloajima koji pokazuju 12.30) na osnovu koje bi formirao pogreno verovanje da je 12.30. Petar tu mogunost nema pravo da ignorie,
zato to je ona, kako primeuje Luis, u pogledu poloaja zaustavljenih kazaljki
(vremena koje sat pokazuje) upadljivo slina aktualizovanoj mogunosti. Prema
Luisovom objanjenju, dakle, Petar u opisanim okolnostima ne zna koliko je sati
zbog toga to nije iskljuio neku od mogunosti koje je, u skladu sa pretpostavljenom listom konverzacionih pravila, bio obavezan da iskljui ili bar nije imao
pravo da ih zanemari.
Uopteno, Luisovo reenje getijeovskog problema moemo prikazati na sledei
nain. U getijeovskoj situaciji subjekt dolazi do istinitog verovanja da p oslanjajui

18

ivan Lazovi

se na evidenciju e. Evidencija e naizgled opravdava verovanje da p zato to u normalnim okolnostima pouzdano ukazuje na istinitost p. Meutim, u posebnim okolnostima karakteristinim za getijeovske situacije, p je tano ne zahvaljujui e, nego
iz nekih sasvim drugih razloga; poto nema nikakve veze sa e, istinitost p je sasvim
sluajna. Prihvatajui p na osnovu e, subjekt zanemaruje mogunosti u kojima ima
e, ali je p lano. Poto su ove mogunosti na razne naine iji detalji zavise od
konstruisanog primera upadljivo sline aktualnoj situaciji, subjekt nema pravo da
ih zanemari, usled ega njegovo verovanje da p ne moemo smatrati znanjem.
Koen ima neto drugaiji stav prema prirodi getijeovskog problema i nainu
njegovog reavanja.20 Dok je za getijeovski problem Luis ubeen da je srodan lutrijskom ponajvie zato to u oba sluaja imamo primer istinitog opravdanog verovanja koje nismo spremni da smatramo znanjem, Koen istie da to jo uvek ne znai
da je i taj problem podloan kontekstualistikom reenju. tavie, Koen nastoji da
pokae da ni reenje koje Luis nudi nije dosledno kontekstualistiko. Pogledajmo
kako izgleda Koenova argumentacija.
Prema Koenovom miljenju, od navedene slinosti izmeu lutrijske i getijeovske situacije (u oba sluaja subjekt ima istinito opravdano verovanje za koje ne bismo rekli da predstavlja znanje), mnogo je vanija sledea razlika: lutrijski problem
proistie iz osetljivosti na konverzacioni kontekst, dok getijeovski nastaje nezavisno od uesnika u konverzaciji, usled nekonverzacionih faktora, odnosno sticaja objektivnih okolnosti u kojima se subjekt nalazi.
Znaaj ove razlike postaje oit ako imamo u vidu jedno opte obeleje koje bi
trebalo da dele sve verzije konverzacionog kontekstualizma, pa i Luisova: primena
odgovarajuih konverzacionih pravila i promena epistemikih standarda od kojih e
zavisiti da li emo nekome pripisati znanje odvija se iz perspektive onih koji znanje
pripisuju, a ne subjekta kojem se ono pripisuje.21 Primenjeno na kontekstualistiku
verziju teorije relevantnih alternativa, utvrivanje alternativa koje subjekt ima ili
nema pravo da ignorie u datim okolnostima to je, prema Luisovom gleditu,
preduslov za to da mu se tano pripie ili odrekne znanje sprovode oni koji u
datom kontekstu procenjuju da li on zna iskaz u iju istinitost veruje.
Gledano iz tog ugla, nemaju sva pravila koja Luis navodi isti status. Naime,
pojedina od njih (recimo, pravilo panje) u celini poivaju na konverzacionim faktorima, dok neka druga (na primer, pravilo aktualnosti) zavise samo od objektivnih
okolnosti u kojima se subjekt nalazi. U svom reenju getijeovskog problema Luis,
20

Cohen, 1998.

21

Zbog toga se konverzacioni kontekstualizam ponekad naziva i kontekstualizmom pripisivaa

znanja (attributer contextualism): kontekst na koji se obraa panja prilikom procene da li
subjekt zna p jeste konverzacioni kontekst uesnika koji pripisuju ili odriu znanje subjektu
(granini sluaj je situacija u kojoj sam subjekt sebi pripisuje ili odrie znanje). Cf. Pritchard,
2002: 105.

Epistemiki kontekstualizam

19

pak, pravilo slinosti kvalifikuje i primenjuje tako da se u njemu ogleda kombinovani uticaj konverzacionih i nekonverzacionih faktora.
Za pravilo panje smo ve videli da zavisi iskljuivo od konverzacionih faktora: da bi neka alternativa postala relevantna, dovoljno je da uesnici u datom epistemikom kontekstu skrenu panju na nju. Na drugoj strani, pravilo aktualnosti
nalae da ne sme biti zanemarena stvarna situacija u kojoj se subjekt nalazi i od
koje zavisi tanost njegovog verovanja. Ovo pravilo u stvari preuzima ulogu uslova
istinitosti iz klasine definicije znanja, to je oito i u getijeovskim situacijama:
subjekt ne moe da zna p ukoliko p nije tano. Primena tog pravila, dakle, ne zavisi
od toga ko i sa kojim namerama, eljama ili interesima procenjuje da li subjekt ima
znanje. Ve taj momenat u Luisovo reenje unosi jednu nekontekstualistiku crtu.
Ta crta postaje jo oiglednija ako pogledamo zato i kako Luis modifikuje pravilo
slinosti on to prvo ini prilikom reavanja problema lutrije, da bi ga zatim u modifikovanom obliku koristio i za reenje getijeovskog problema.
Kao to smo pomenuli, u obliku u kojem ga Luis primenjuje pravilo slinosti je
uslovljeno i konverzacionim i nekonverzacionim faktorima, jer delom zavisi od
osoba koje pripisuju znanje, a delom od objektivnih okolnosti. Prostor za uticaj
konverzacionih faktora Luis otvara time to u nekim kontekstima zahteva da je
slinost izmeu alternativa upadljiva (salient); pokazae se da u tim kontekstima
upadljivost slinosti izmeu dve alternative bar delom zavisi od procene uesnika
koji, traei odgovor na pitanje da li neka osoba neto zna, uzimaju u obzir odreene alternative i procenjuju njihovu relevantnost. Tako, na primer, u lutrijskom
kontekstu slinost izmeu brojnih alternativa da je svaki od pojedinanih tiketa dobitni u potpunosti poiva na nekonverzacionim, statistikim faktorima (u fer lutriji
svaki listi ima jednake anse da bude izvuen); u tom kontekstu, dakle, primena
pravila slinosti ne zavisi od onih koji pripisuju znanje nego od okolnosti u kojima
se nalazi subjekt, odnosno od injenice da on u rukama ima jedan tiket koji je u
pogledu izgleda da bude dobitni ili gubitni u potpuno istom poloaju kao i bilo koji
drugi tiket iz tog lutrijskog izvlaenja. Kvalifikaciju upadljiva Luis dodaje prilikom razmatranja pripisivanja znanja u nelutrijskom kontekstu, na kojem je Koen
ilustrovao primenu svog pravila upadljivosti: kada vlasniku tiketa ti koji je sa nepovoljnim ishodom lutrijskog izvlaenja upoznat putem novinskog izvetaja pripiemo znanje da je ti gubitni tiket, mi to inimo s pravom ukoliko nam nije upadljiva
alternativa da je izvuen ti a u izvetaju grekom odtampan broj nekog drugog tiketa. U ovom kontekstu objektivna slinost izmeu navedene alternative i aktualne
situacije postoji i dok je nemamo u vidu, ali ona postaje upadljiva samim tim i
relevantna onog trenutka kada nam ta alternativa padne na um ili kada nam neko
na nju skrene panju.
Da bi getijeovski problem u (za konverzacioni kontekstualizam) relevantnom
smislu bio srodan lutrijskom, upadljivost slinosti izmeu alternativa bi i u geti-

20

ivan Lazovi

jeovskim primerima trebalo da zavisi od osoba koje pripisuju znanje, a ne od subjekta znanja. tavie, slinost mogue i ostvarene alternative ne bi ni smela da bude
upadljiva samom subjektu, jer bi onda on bio svestan mogunosti pogreke koja
ponitava prethodnu opravdanost njegovog verovanja: ukoliko bi uoio alternativu
da na sat gleda u 12.20 a da kazaljke stoje na 12.30, Petar bi postao svestan pogreke i samim tim izgubio opravdanje za verovanje da je 12.30. Situaciju u kojoj
se Petar nalazi getijeovskom ini upravo to to on sam nema u vidu tu alternativu,
dok mi, iz perspektive treeg lica, nismo spremni da mu pripiemo znanje zato to
nemamo pravo da zanemarimo mogunost koje smo svesni i koja nam izgleda upadljivo slina ostvarenoj mogunosti.
Koen primeuje da osetljivost modifikovane verzije pravila slinosti na konverzacione faktore omoguuje reenje skeptikog i lutrijskog problema, ali u isti
mah ini to pravilo neprimenljivim na getijeovski problem. Luisova polazna dijagnoza je da Petar ne zna da je 12.30 zato to postoje neotklonjene (zanemarene)
mogunosti da nije 12.30 jedna od njih je mogunost da je Petar bacio pogled na
svoj neispravan sat u 12.20 sline aktualizovanoj mogunosti. Prema modifikovanom pravilu, meutim, slinost bi u datom kontekstu pripisivanja znanja morala
biti upadljiva da bi te alternative postale relevantne; tavie, kao to smo videli, one
ne smeju biti upadljive samom subjektu, ve jedino osobama koje procenjuju njegovo znanje. Poto upadljivost zavisi od konverzacionih faktora i moe da varira od
konteksta do konteksta (nita a priori ne garantuje da e uesnici u konverzaciji biti
svesni slinosti izmeu bilo koje dve mogunosti), kontekstualisti bi morali da dopuste getijeovske kontekste u kojima bismo subjektu tano pripisali znanje; recimo,
Petrov prijatelj koji takoe nije svestan toga da je Petrov sat stao u 12.30 bi,
naizgled, mogao da tvrdi da Petar, gledajui na sat u 12.30, zaista zna da je 12.30.
Imajui u vidu prirodu getijeovskog problema, to je oito neprihvatljiva posledica.
Sve u svemu, utisak je da je Koen u pravu kada tvrdi da getijeovski problem,
za razliku od skeptikog i lutrijskog, uopte ne podlee kontekstualistikom reenju, i to zato to je iskljuivo situacione (nekonverzacione) prirode: Petar ne zna da
je 12.30 prosto zato to se nalazi u opisanim okolnostima (njegov sat je stao u
12.30 a on, uveren da mu je sat ispravan, sluajno baca pogled na njega u 12.30 i
tako dolazi do istinitog verovanja), bez obzira na to ko iz perspektive treeg lica
procenjuje njegovo znanje.
Uopteno govorei, naa intuicija da u getijeovskim situacijama subjekt ne zna
p jeste stabilna, ne varira od konteksta do konteksta sa promenom konverzacionih
faktora. Kada se neko nalazi u takvoj situaciji, uprkos tome to ima tano i naizgled
opravdano verovanje da p, nismo skloni da mu pripiemo znanje zbog okolnosti u
kojima je doao do tanog verovanja: getijeovska situacija je upravo tako zamiljena da je subjektovo verovanje sluajno istinito nezavisno od toga ko se pita da li on
zna p, odnosno od toga koje alternative izgledaju upadljivo sline osobama koje

Epistemiki kontekstualizam

21

procenjuju da li on zna p. Luisovo pravilo slinosti primenljivo je na getijeovski

problem jedino ako se iz njega odstrani kvalifikacija upadljivo i tako uini nezavisnim od pripisivaa znanja; drugim reima, ono moe da poslui za reenje
problema samo ako se tumai nekontekstualistiki. Upravo taj momenat nedvosmisleno pokazuje da getijeovski problem nije srodan skeptikom i lutrijskom problemu i da, za razliku od ova dva, ak ni u naelu nije podloan tipino kontekstualistikom reenju.
ivan Lazovi
Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu

Literatura
Austin, J.L. 1961. Other Minds. Philosophical Papers. Oxford.
Cohen, S. 1988. How to be a Fallibilist. Philosophical Perspectives 2.
1998. Contextualist Solutions to Epistemological Problems: Scepticism, Gettier, and the
Lottery. Australasian Journal of Philosophy 76.
DeRose, K. 1995. Solving the Sceptical Problem. Philosophical Review 104.
2009. The Case for Contextualism. Oxford University Press.
Dretske, F. 1970. Epistemic Operators. Journal of Philosophy 24.
Dretske, F. 1981. The Pragmatic Dimension of Knowledge. Philosophical Studies 40.
Goldman, A. 1976. Discrimination and Perceptual Knowledge. Journal of Philosophy 73.
Lewis, D. 1979. Scorekeeping in a Language Game. Journal of Philosophical Logic 8.
1996. Elusive Knowledge. Australasian Journal of Philosophy 74.
Malcolm, N. 1952. Knowledge and Belief. Mind 61.
Pritchard, D. 2002. Two Forms of Epistemological Contextualism. Grazer Philosophische
Studien 64.
Stanley, J. 2005. Knowledge and Practical Interests. Oxford University Press.
Stine, G. 1976. Scepticism, Relevant Alternatives, and Deductive Closure. Philosophical
Studies 29.
Straud, B. 1984. The Significance of Philosophical Scepticism. Oxford: Clarendon Press.
Unger, P. 1971. A Defence of Skepticism. Philosophical Review 80.
Williams, M. 1991. Unnatural Doubts: Epistemological Realism and the Basis of Scepticism. Oxford: Basil Blackwell.
(2001). Contextualism, Externalism and Epistemic Standards. Philosophical Studies 103.

22

ivan Lazovi

ivan Lazovi
Epistemic Contextualism
(Summary)
The aim of this article is to provide an introduction to the main topic of this issue of
Theoria. First, the author presents the key thesis of epistemic contextualism, outlines its
development in contemporary epistemology and briefly characterizes its two versions,
namely conversational and inferential contextualism. Second, the author focuses on some
contextualist solutions to three major epistemological problems: the problem of scepticism,
lottery, and Gettier's problem. The author agrees with Stewart Cohen that Gettiers problem
does not belong to this group and explains why both its formulation and a solution require a
traditional, invariantist approach.
KEY WORDS: knowledge, context, invariantism, variantism, epistemic contextualism.