http://www.rastko.rs/knjizevnost/umetnicka/proza/svinaver-gromobran.

html#_Toc1905729
Manifest ekspresionistike kole.
Mi smo svi ekspresioniste. Mi svi uzimamo stvarnost za sredstvo svoga stvaranja. Nama je cilj:
stvaranje, a ne ono stvoreno. Ono to je stvoreno, stvorila je priroda, po svojoj logici, pod imperativom
svoje psihologije. Od prirode mi traimo ne tu logiku, i ne tu, njenu psihologiju. Uzimamo i njih, po
kad kad, kao jednu igru naega stvaranja. Od prirode zahtevamo, da nam da elemente, ono to je od
nekog i ona nasledila, a moda i otela.
Mi te elemente formiramo u spregove misli, u spletove oseanja, u spoj svetova, u dinaminost
duhovnoga bivanja, koje ide preko neke organske konkretnosti.
Mi smo stvaraoci, kao to je i priroda. Mi ulazimo u panteon prouzrokivaa, o kojima je drao
propoved stoulni pluralizam, od Vavilona i Meksike do Demsa i Morisa. Mi postajemo bogovi, kao
to je to predviao Verharn i slutio van Lerberg. (A Bog, iskljuujui samo Spinozino geometrijsko
udovite, uestvuje u stvaranju.) I do nas je tako bilo. Betoven je stvarao svet iznova, svet ogromnih
zvunih vulkana, svet kataklizama modulacija, i drevnoga uasa, koji je klicao i zapomagao, jer sam
sebe nije mogao ni nadvisiti ni nadkriliti: jer nije bilo nikog drugog sem njega u toj vaseljeni. I Bah je
svoje svetove stvarao u beskrajnim perspektivama zaaranih volja, na bezdanim zazidanim
lukovima neumoljivih i saglasnih ritminosti.
I svi su, kada su bili najvei, stvarali svet, a ne rekonstruisali svet, gradili vaseljenu, a ne precrtavali
ono emu je, u najboljem sluaju, drugi neimar dao polazne mogunosti.
Za to mi najvie oboavamo ekspira, koji je uzeo od prirode i travu, i zmiju, i Cezara i Sunce, i cvrkut
tica i zveket oruja, a stvorio svoga Arijela, Prospera, Puka, i dao im da ive na ostrvu koje je on,
ekspir, triumfom svojih ludih jambova doarao iz beskrajnog okeana troheja, jonika, horeja i bele
proze jednoslonih talasa rei.
Mi smo doli do svesti o onome to smo i zbog onih koji su bili pre nas, u Evropi i Americi. Iz njih smo
se mi iaurili, u koliko smo njihova antiteza, po neumoljivom zakonu dialektike, kojim nas je vezao
Hegel za prolost.
Impresionisti (ija smo mi obrnuta mogunost i izvedena obratna konsekvencija) hteli su da iz prirode
iupaju, kljetama svoje line jednaine, eksere, sa kojima su ukovani predmeti. Impresionisti su hteli,
preko sebe, da dadu onu istu prirodu koja je bila oko njih. I oni su verovali da e tako, preko dva
apsoluta, sebe i prirode, postii poslednji apsolut izraza, i pronai: ta dri materiju i duhove.
Meutim dva apsoluta: na lini i onaj tui oko nas, dovedeni u jedan nasilni, meusobni odnos, nisu
umeli da izraze ni duhovnu bitnost okruenog, ni sutinu okruavajuega.
Mi, ekspresioniste, ne pitamo, ta hoe priroda, mi to ostavljamo, u koliko se to tie izraza, slugama
prirode: plaljivim ljubavnicima prirode, koji izuavaju njene udi i prema njima se upravljaju.
Mi, ekspresioniste, nikoga ne ispovedamo, da bismo ispoveu saznali njegovu tajnu. Mi tajnu
postiemo, ako je ona vrh, na kome smo zaeleli da se sunamo. Mi ne itamo anonimna pisma, kojima
prirodu kompromituju ili uzdiu, u raznim sluajnostima, svakidanjice. Mi smo ono isto to i priroda, i
mi stvaramo sa onim komaem, koje uspemo da iz Kosmosa privuemo u svoju orbitu, kao ciglje za

zgradu, koju mi neprestano podiemo i obaramo. Mi i obaramo sami sebe, jer mi, kao i priroda,
nalazimo zadovoljstvo ne u konanosti jednoga postignua, ve u periodinosti pobede i poraza.
U ovome kutu nae planete samo mi i postojimo. Jo onda, kad smo osetili bol nae raajue se
gravitacije i volju za zidanjem iz samih sebe, mi nismo zatekli u Jugoslaviji predhodnike-impresioniste,
koji bi bludeli bakhantski za neispitanim i varljivim tragovima prirode. Kod nas nije bilo impresionista,
koje mi zatiemo svugde jo, po ovoj planeti, kao istorijske ostatke fela koje izumiru. Kod nas ovde, u
knjievnosti, gotovo nisu ni iveli. Bojali su se da idu ak i za prirodom, za kojom mi vie ne idemo.
Oni su se bojali poi ma za kim da ne bi zalutali; oni nisu ili ni jednim putem da ne bi izgubili
put....
Mi ne moemo da greimo u totalitetu nae tenje.
Nae su pogreke samo relativne prema naem apsolutu. U na plan graenja i razgraivanja, kao
zanosni i gorki podstrek za rad jedne sve organskije i organskije logike, ulazi i pogreka, i nesklad, i
neizvodljivost, i kontrast, i kontradikcija.
Naa jedica opasnost, naa kob, lei u mogunosti dinamikog savrenstva, koje bi nas uklelo
bezumnim eksplozijama svoje kosmike mistike, i dovelo nas u bezizlaznost zaaranoga kruga, na ijoj
je periferiji saznanje da su svi haosi stvaranja i sve harmonije stvaranja: samo jedna sluajnost
muzike....
II.
S jednim treba biti na isto: sa realizmom (odnosno i psihologizmom).
Pravi realizam, u najveem broju sluajeva, jeste pokuaj, ne da se stvari predstave onakve, kakve su,
ve tako, da se rodi ubeenje, da su one zbilja takve.
Sva snaga realizma jeste u ubeenju, u ubedljivosti. Treba itaoce, (gledaoce, oseaoce) ubediti da je to
stvarnost. Ubedljivost se postie na dva naina: akcentom i izborom teme. Tema se izbira iz same
dubine, sa dna konkretnosti da bi se dala iluzija: kako je i ono, to se razvija, konkretno. Meutim tu
konkretnost slui samo kao polazna taka. Spoj konkretnosti slui kao points de repere, kao take
prolaska, kao stanice, kao vie materialnih` stanja, preko kojih linija mora proi. Linija moe ispuniti
taj uslov, pa da ipak bude fantastina, jer je broj konkretnosti uvek ogranien. Akcenat se postie pre
svega snagom talenta. Ima talenata fantastinih, ima Edgara Poa koji opisuju najobinije stvari: a u
nama se raa uverenje da to nije stvarnost, da je to neto izvan naega sveta ula. to taniji, to
precizniji, jedan Edgar Po, jedan Sezan izgledaju nam sve manje realni, sve dalji od obinog
bivanja. Meutim, jo Vjaeslav Ivanov i Merekovski utvrdili su za Dostojevskoga da on nije realista
onde, gde izgleda najrealniji.
Kod Dostojevskog je jedan genialni i nesvesni trik to, da on navla govori kad kad kancelarijskim i
tanim, po malo ivtinskim jezikom, da bi se stvorilo uverenje, da je sve to on iznosi: do banalnosti
tano, realno.

Gogolj nam izgleda, po akcentu, najvei realista onde, gde govori o stvarima koje se nisu dogodile i
nisu se mogle dogoditi. Tako su svi razgovori gubernijskih dama o haljinama, u Mrtvim Duama"
potpuno nemogui za ondanje prilike. To su dokazali ruski profesori, a to moe biti jasno i priori.
U mnogim pozorinim komadima scene se iznose sa izvesnim realizmom koji izgleda ubedljiv masom
detalja i dramskim akcentom celine dok, u stvari, mi gotovo ne moemo znati je li to stvarno
realistiki ili ne. Obiaji tkaa pre nekoliko decenija, daju se izvesti (u Hauptmanovom komadu)
neobino realistiki-psiholoki: uzmu se karakteristini detalji: pokret, hod, ritam govora tkaa, i naini
se celina koja dejstvuje sa ubedljivim realizmom. Meutim mi, ne znajui ivot tih ljudi pre toliko
godina, ne moemo tvrditi da je sve to zbilja tako, i ako dolazimo do ubeenja (pozorinom tehnikom),
da jeste.
Dakle, realnost se ne postie time to nas samo opomenu na neto poznato, realnost je kreativna,
realnost se postie ubeivanjem:
nas ubede da je to realno. Dakle i realnost je jednaumetnika kategorija. Pomou umetnosti, nas ubede
da je neto realno, a neto nije. Realnost nije u stvarima, ve je realnost u dejstvu stvari na nas. Ima
umetnosti koja nam stvara iluziju realnosti pa ma sve bilo varka, a ima umetnosti koja nas dri u
atmosferi irealnoga i ako je sve, to se iznosi, stvaran odnos izmeu bia.
Realnost nije ni u jednom predmetu, realnost jeste neto to se, kao neki ukras, kao neka jeza ili ponos,
unese u stvari, da bi one na nas delovale. U snu, mi sanjamo najdisparatnije enje i vezujemo ih po
jednoj logici naroitoga stvaranja (posledice su tu esto izvrnute, menjaju mesto sa uzrocima). I u
takvom snu, mi esto imamo najdublje ubeenje, da je sve stvarno. Stvarnost je jedno ubeenje i nita
vie, za umetnika.
I koliko god mi istiemo ovu mo davanja atmosfere stvarnosti, toliko udaramo glasom i na obrnutu
mo, na negativni pol: unoenje neke Karijerovske, irealne sumaglice u stvari ivota. Realnost i
irealnost podjednako su realne, ili podjednako su nerealne, sve zavisi od umetnika.
Rezime bi bio ovaj: pisci jednog naroitog talenta daju nam viziju realnosti ili viziju irealnosti.
Vizija je uvek jaa od same stvarnosti, u koliko stvarnost uopte postoji za umetnika. Umetnik se
koristio detaljima stvarnosti, za svoje svrhe, jer nije ni od koga drugoga mogao dobiti material.
Veliki realisti jesu u stvari veliki vizionari, i mi se varamo, kad mislimo, da nam oni iznose ma kakvu
stvarnost. Oni nam iznose, ono, to zaele ili zahteju, na nain koji nas ubeuje da je ba to.
Takoe veliki idealisti jesu u stvari, veliki vizionari ija vizija ima ubedljivost ne-stvarnoga ili navla
nema ubedljivost stvarnoga, i time nas prenosi u iluziju, u Maju Indijsku i openhauerovu.
ista iluzija i ista stvarnost jesu na kraju krajeva posledica umetnosti.
Umetnik, iz prave stvarnosti, uzima ono, to mu treba, da bi njegova vizija dobila izvesnu solidnost,
koherentnost i izrazitost. Umetnik iz stvarnosti izbacuje sve ono, to mu smeta da stvarnost uini
plastinijom, i reljefnijom, stvarnom,
Mi, ekspresioniste, naisto smo sa ovom lukavou stvaranja, i mi pribegavamo i njoj. Moemo mi
stvarati kakve hoemo svetove nije glavno da oni budu realni, glavno je da se stvara izuzija, da su

oni realni, ako mi to elimo. Ili, ako elimo da se stvori oseanje: nedostatka svakoga realnoga tla,
mi znamo, da se to postie ne: izbacivanjem toga tla, ve: ubacivanjem elementa neubedljivosti,
iluzornosti u nau zgradu, u nae svetove.
Pa ipak, mi ekspresioniste, otili smo i jedan korak dalje, nali smo jo jedan momenat za umetniko
iskoriavanje, a to je momenat oscilacije izmeu dva ekstrema, izmeu bia i ne-bia, izmeu
stvarnosti i nestvarnosti.
Mi nae svetove gradimo danas sa jo jednim heliumom, koga nije bilo na dosadanjim zemljama: mi
unosimo tu upitnu Jezu stvarnosti i nestvarnosti. Mi ne odriemo uvek egzistenciju, mi ne afirmiramo
uvek egzistenciju; za nas je igra oko prisustva ili odsustva egzistencije jedna dra vie u stvaranju,
jedno uivanje vie u stvorenome.
Mi smo nadmaili jezu biblijskoga: omnia vanitas (sve je tatina, i sama je tatina tatina). Posle
strahovite realnosti koju su videli proroci, propovednici, patriarsi, posle realnosti koja je umorila
generacije i vekove materialnou svoga toka kroz istoriju, dola je negacija realnosti, sumnja i u samu
senku realnosti. Pa ipak, ta sumnja, u svojoj beznadenoj gorini ima i bes za novim penjanjem po
nedoglednim stepenicama ivota i bia.
A mi, ekspresioniste, unosimo jednu novu sumnju, straniju, ako nam je do straha, ili boanstveniju,
ako nam je do vedre radosti, a to je: u umetnosti mi ne zavisimo od kategorije realnosti, mi se
oslobaamo i od realnosti i od onoga to nju odrie.
Mi smo potpuno slobodni, i zato smo mi, ako nam je do sree sretniji, ako nam je do oajanja
oajniji, od onih, koji su bili pre nas u umetnosti.
Apstraktna misao odavno je dola do ovih zakljuaka, koji tek sad poinju prodirati u umetnost, poto
je umetnost uinila evoluciju koja je omoguila to prodiranje.
III.
Dalo bi se matematiki dokazati, na osnovu dosada preenih dogaaja i evolucija u literaturi, da smo
mi morali doi, i biti onakvi kakvi smo. Pa ipak, mi nismo doli samo, na zahtev istorijske nunosti,
kao udubljenje realizma, kao antiteza impresionizma, i kao posledica fakta, da se sve staro u starim
oblicima izivelo, i sasvim prirodno ostavilo samo mogunost iskoriavanja onih ruda u sebi, koje
nisu bile vaene. Mi nismo samo literarna posledica preenoga puta. Sa naim vremenom mi smo
grevito vezani. ak i kad elimo da pobegnemo iz njega, mi se borimo za slobodu od prirode, kao i
nae vreme. Sluaj je hteo da smo mi i na osnovu logike toka knjievnih forama ono, to bismo bili i
posle sasvim druge jedne formalne prolosti. Prolost za nas nije bitna.
Prolost gubi svoju snagu nad nama, ba za to to nam je bila ostavila jo samo mogunost puta kojim
smo poli. Mi je ne moramo pitati za savet sve dok ne idemo njenim putevima. Prolost nije naim
putem svesno hodila. Ona ga je sauvala za nas.
Promene su nastale. Po svoj prilici da one odgovaraju nekom poremeaju u teitima Duha Vaseljene.
U centru stvaranja, ako on postoji, vri se raspored snaga. Na jedini umetniki zadatak jeste, da
intuicijom, pretvorenom u izraz, dokuimo jesu li te promene konane i za sam Duh Vaseljene, za sam
Kosmos, ili je njihov znaaj samo materijalno i duhovno glomazan, a kosmiki beznaajan.

I nisu promene nastale danas, ili jue, promene se javljaju simboliki. kod nas, kao takve, kao znak
pitanja.
Mi, u umetnosti, imamo da ispitamo: da li te i takve promene povlae za sobom i promenu u Duhu
Vaseljene (pa ma kad ona dola, i ma kad postao Duh Vaseljene, koga moda jo nema). Mi reavamo
samo problem, a kad e on doi, kad e se njemu na osnovu naih reenja pristupiti mi to, zarobljeni
kategorijom vremena, ne znamo.
Mi, i mnoga oveanstva, reavamo za prirodu, kroz mnogolike umetnosti, kroz kretanje neega
materialno od nas zavisnog, itav niz tamnih mesta, mutnih tumaenja teksta, koji moda ne e biti ni
napisan. Ali je priroda-prikuplja podataka, ali Duh Vaseljene (ak i pre svog postanka) predvia
mogunosti i daje nam blagovremeno na reavanje zadatke, koji su vie ili manje sudbonosni za nj, vei
i kao sama mogunost. Jo Meterlenk slutio je, da je celokupan napor nae svesti, u svojoj konanoj
nekoj emanaciji (koju ne vidimo) samo jedan eksperimenat, potreban bogovima, radi raspleta nekih
njihovih sloenosti.
Naa osnovna tenja jeste: osloboenje od ovog eksperimenta nad nama.
Osloboenje se postie potpunom nadmoniju nad onim to je trebalo da nas naini svojim oruima.
Oslobodiemo se ako jo vie, jo grevitije uemo u plan Bogova, ako budemo jo jezivije bitno ono,
to je od nas htela uiniti priroda. Tada emo najzad prerasti svoju bitnost, svoju nametnutu bitnost.
Moramo potpuno da uemo u duh promena, u zlokobnu dinamiku. Moramo da se spojimo s njom bez
ostatka, bez otpora i tada dinamika nee vladati nama, tada emo mi sami biti dinamika i moiemo da
idemo u nova shvatanja, u smisao nove sutine. Bez ikakvog napora ulaziemo u sutinu, jer emo biti
njen eter, njena atmosfera. Mi, koji smo imali biti pobeeni, postaemo deo pobede, deo onoga to je
pobedilo. Mi emo postati pobedniki fluid koji struji vaseljenama.
Kako da u sebe primimo taj dinamizam kako da odbacimo sve ono grubo materialno, to bi uvek sa
dinamizmom bilo u borbi, i time onemoguavalo nae pobedniko jedinstvo?
Jesu li neke promene neto, to nas nadmaava? Kako da budemo primljivi? Pitagorinu muziku sfera
nisu mogla osetiti bia, usled gromkosti njene. Kako da te zvune lae uu u pristanite naih ula? Da
nismo suvie siuni da bismo se opredelili prema ogromnim potresima?
Apstraktna misao odavno je reila ovaj problem. Kad ne moemo prii beskrajnosti pomou beskrajno
velikog, mi joj pristupamo pomou beskrajno malog. Sutastveno nema razlike.
Umetnikoj misli bili su potrebni vekovi, da doe svojim, umetnikim putevima, do algebarskog i
mehanikog otkria Lajbnica i Njutona. Debisi, Dika, Meterlenk, van Lerberg, Ravel, koje su bili
proglasili za bolesnike, nali su svetove, srodne Kosmosu, u diferencialnoj praini oseanja.
Priroda na nas deluje konanim udarima na ula. Ona daje konane koliine. Time ona daje i vie, no
to naa ula trae. Atom i kosmos jesu iznad i ispod te konanosti, te odreenosti. Kosmizam atoma
ivi istom slutnjom, kojom i vaseljene. Da bismo shvatili Kosmos, moramo se uzdii do njega, moramo
se ovaseljeneti do vaseljenskosti. To je jedan put. Drugi je put silazak u atome, koji su, takoe
kosmosi, to tvrdi hemija, to je jezivo oseao Paskal.
Prema tome je i Meterlenk kosmiar, i tibetanski mistiari, i persijski miniaturisti.

Prema tome utanana, egzaltovana impresija prelazi u: ekspresiju. Dati manje, no to je pruila
priroda, znai takoe nai nov izraz, znai biti nova priroda. Kandinski odbacuje, (na drugi nain no
Hokse, no Japanci, a ipak srodnim bolom i grem eliminacija), sve ono, to doprinosi, da dejstvo
impresije bude obojeno sekundarnou, sluajnou jedinjenja i veze sa neim drugim. Najistija
impresija postaje: ekspresija .. Ekspresioniste kao Hvitman, uzimaju od prirode vie, no to ona daje u jednom utisku. Hvitman
nabacuje, kao giganti, Pelion utiska na Osu utiska, i daje ekspresiju. Ekspresioniste toga tipa daju novu
celinu, koje nema, a moda i ne moe biti u ritmu prirode.
Te ekspresioniste nadmaavaju loginost jednog utiska, datog u konanom, u zavrenom. A rafinirane
impresioniste tipa Debisi, dele utisak, hemijskom analizom, kvalitativno.
Oni rastavljaju vodu na vodonik i kiseonik a to je ve novo stvaranje. Rastvaranje je takoe
stvaranje. A: im je stvaranje to je ekspresija). Oni oslobaaju vezu atoma, koji, ujedinjeni, imaju
druge osobine, no kad su slobodni. Najzad, nema kraja osloboenju atoma. Bilo da su umetniki
dogaaji ogromni, bilo beskrajno maleni, bilo da su uvaseljenje jedne impresije, bilo da su
razvaseljenje jednog utiska, oni se zavravaju opet kosmosom, opet vaseljenom.
Kada bi priroda bila za nas, kada bismo mi sa prirodom optili neposredno, ona bi naim ulima davala
samo zapovesti, a ne nagovetaje i indikacije. Ali priroda ne daje samo minimum ili maksimum
potrebnog nadraaja. Nadraajeva nedovoljnost ili suvinost stvara za nas mogunost: da prirodu
shvatimo, i da je pobedimo, u umetnosti.
I nama ta pobeda, moda je isto toliko vana, kao da smo pobedili i na neki sudbonosnije materialni ili
sugestivnije duhovni nain u borbi za nae duhovno omoguenje.

Naporedo sa velikim dogaajima na ovoj planeti, i umetnost njena, na jedan, za sad jo hermetian (a u
najblioj budunosti primitivistiki) nain, ide na to, da podini prirodu.
Ovo je donekle slino naporu lukavosti, koji je Kant pripisao Koperniku. U ono vreme teilo se da se
priroda prozre, i time savlada, teilo se da se nae pitanje na koje e priroda biti prinuena odgovoriti
(kao indijsko boanstvo, ije je ime najzad pronaeno).
Danas, opet u vreme oslobaanja, preduzela je umetnost da reava ono, to je tada reavala metafizika:
problem ne samo slobode, ve osloboenja.
Umetnost ova naa, koja je danas zapalila planetu ognjevima, koji se jo moda ne vide, ali koji plamte
tei da ovlada, ak i protiv logike. Protivu snage samih stvari ona ne upotrebljava um, ve snagu
stvaranja.
Izgubili smo bili snagu stvaranja, jer smo bili i suvie zagledani u stvoreno, koje nije bilo vie dovoljno
ni samo sebe da sauva. Bez stalnog stvaranja nije mogua ak ni. prolosti
IV.

Od uvek je ovek prizivao Prirodine Sile u pomo. Od uvek je bila mata, da ovek pronae tajnu: kako
da svojim arobnim formulama sputa duhove prirode i natera ih na rad. Ovo, to se vidi kod svih
primitivnih naroda, nalo je jeziv svoj odjek u Manfredu i Faustu, koji hoe da zarobe prirodu. Oni ne
moraju nita raditi, za njih rade sile, koje oni ak ne moraju ni shvatati. Manfred ne mora razumeti ni
pojmiti duhove, koji ga imaju sluiti. Manfred mora samo doi do formule, koja ga ini gospodarom.
Vladar Prstena (u 1001 noi) daleko je ispod duha, koji slua prsten. I Prospero je u mnogom pogledu
ispod Arijela, pa ipak je Arijel njegov rob.
Umetnost je stalno teila da bude Prospero i Manfred, i Vladar Prstena. Umetnost je teila da nae
sheme, koje bi posle posluna priroda morala ispuniti. Umetnost je htela da nae naine, koji bi bili
jedna odgonetka prirode, neka jedrila, neki brod, koji bi priroda morala nositi tim samim to je brod
stvoren za plovidbu. Brod ne mora razumeti more, a more mora da ga nosi. Ne mora se biti vii od
stihije, da se iskoristi jedna stihija, mora se samo biti plovan uz i niz stihiju. Jedan od ciljeva umetnosti
bio je: uiniti da naa oseanja budu plovna du stihije ivota. ivot sam, morao bi da nosi ono, to je
sagraeno na jedan naroiti nain, pronaen intuicijom od genija. Ujednom mome romanu ja opisujem
kako su neki ljudi uspeli da iskoriste Duh Vaseljene, radi svojih ciljeva:
Duh Vaseljene jeste rezervoar celokupne svesti duhovnih svetova, pa ipak bia, koja su mnogo nia
od njega, iskoriuju i ispranjuju rezervoar. Rezervoar taj ima sabirnu, sabirajuu mo, ali nije
ograen od banditizma od strane niih svesti.
On nema odbranbenog, organskog oklopa, jer on nije sazdan da se bori sa jaim ili slabijim od sebe, on
je cilj i zato nije dobio tit. Najopasnije je ponekad biti najai.
Tako, mi moemo iskoristiti ivot pa ma i ne uli u tajnu ivota. Glavno je: nai tu arobnu formulu, ili
taj plovei-plovni oblik. U velikome potopu dogaaja i doivljaja, da bi se ostalo na povrini, ne mora
se nita ni razumeti ni znati, dovoljno je imati Nojev Koveg.
Ako uzmemo kao najprostiji primer, poeziju, videemo da se od uvek staralo, da se priroda, tako rei
uhvati na delu, namami u nae mree i zarobi.
Prve mistike popevke orfiara, sa gotovo ni malo svakidanjega smisla, imale su za dunost: dati
jednu mistino zavrenu realnost, u koju je prava realnost prosto morala ui, kao u ljusku. Uvek, u
poeziji, od tolikih oseanja, koja zatalasavaju oveju grud, spominjana su, naglaavana su samo neka,
i stvarana je celina u koju je priroda ula i oivljavala je. Niko ne voli onako, ritmom i oscilacijom
onog malog broja odreenih pojmova, koje spominje Saffo, ili ma koji pesnik Grke Antologije. Pa
ipak, red oseanja i red rei, koji ima da predstavi neke granice tih oseanja, tako su razmeteni, da
priroda ulazi u njih, oivljuje ih, i mi imamo realnost, i mi imamo neto jae no realnost viziju, to
jest kvintesenciju realnosti.
Viktor Igo svom razbaruenou svog verbalizma hvata sile prirode za kose, i ne puta ih, i one
oivljavaju delo Viktora Iga.
Svaka epoha stvara mree za hvatanje prirodnih sila, svaka epoha stvara, na pogodnom mestu,
umetniki mlin, koji je okrbtan silom prolazeega, gorskoga potoka.
No svaka epoha nae naina da zarobi prirodu na argatovanje, ali samo dotle, dok su forme jake, dok
forme mogu da izdre otpor i napon zarobljenoga duha, kao u lajenskoj boci. im forme napuknu,
snaga prirode naputa ih, i uzalud su te forme uzor od fino sagraenog rezervoara, sadraj je iileo.

I za to druga epoha, ako hoe da se koristi energijom neke prirodine snage, mor da nae i nove oblike,
u koje e prirodu namamiti. ,Veliki duhovi, snagom, moju genija, mogu i da stvaraju i bez saradnje
prirode, ali na to to, kad ima naina da se priroda zarobi, i da radi kako mi hoemo?
Priroda mora da vri za nas sav grubi posao dovlaenja materijala. Treba namamiti Orirodu.
Svinbern je bio pronaao, da je glavno: dati izvesnu muziku postepenost rei, koloraturu fluidnosti:
smisao e sam doi. Brauning je otkrio da je glavno: galvanizovati pojmove jednim optim a ipak
neznanim i nedefinisanim grem: smisao mora doi, naknadno.
Zola je mislio, i kad kad uspeo: da se mora na jedan glomazno logian nain, nasilno poreati, (kao da
su to postepenosti), materijal raznih krajnosti: ivot e ui, dati svemu punu paru kretanja i huktanja.
ekspir je uspevao da zaplete stvari tako, da su se posle, svojom vlastitom snagom, morale raspletati i
davati viziju ivota.
Balzak je uvideo da ima principa, koje treba stegnuti u jednu periodu, jednu generaciju, jedan tip, pa e
olienje tih osnovnih principa privui druge principe, koji e sami po sebi pustiti u hod sav mehanizam.
Jo nas ne deli mnogo godina od doba, koje je uspevalo da zarobi lepotu u nekoliko strofa: smisao i
ivot javljali su se kao posledica te lepote.
Ibzen je pronalazio karakteristian simbol i udubljavao se u nj, a smisao, ivot, iluzija, dramatinost
sve je to dolazilo samo po sebi.
Uzmimo iz nae poezije Duia, koji je, u svojim dobrim stvarima, pronalazio kombinaciju pojmova,
zaokrugljenu nekom optom ulnou. Naknadno je dolazio i smisao, i dolazila je vizija, koje pisac nije
uneo, sam od sebe.
Kao u onom lovu na slonove: pomou pitomih slonova lovili su se divlji. Prirodi je davan mamac i ova
je, gotovo uvek, bila primamljena i zarobljena ... Danas, kada stare forme nisu pod milim bogom nita,
i u stare platove iz garderobe poetskih trikova, (ma kako oni bili izvezeni zlatom i dragim kamenjem
muzike, sentimentalnosti, ulnosti, romantike), danas u te platove nee se uvui ni jedan kralj i ni
jedan elf. Mi moramo ako hoemo da iskoristimo slepe sile za svoje ciljeve, moramo nai neto drugo.
Danas mi ulazimo u duh razmetanja, u duh strujanja, u dinamiku haosa, u revoluciju izraza i
izraenoga I kad mi u tu revoluciju uemo, sve e se razvijati i bez naeg velikog napora. Prirodne sile
sluie nas, i oivee tu nau revoluciju.
Ne ini revoluciju onaj ko samo to zaeli. Mora se znati: kako da se pone sa osloboavanjem rei,
pojmova, predstava od njihovih stega i okova. Mi, ekspresioniste, poinjemo tu revoluciju, mi
ulazimo u haos, u beskrajno osloboenje svega od svega.
Naporom intuicije, mi idemo od jedne tamnice do druge, i oslobaamo. A kad oslobodimo jedan broj
robova, oni e dalje, sami, nastaviti nae delo, i ii drugim tamnicama i drugom roblju da ga oslobode.
Prirodne sile opet e nas sluiti, ovaj put za to, to smo uspeli da ih probudimo za delo revolucije.
Pa e doi vreme kad se ovakvom revolucijom svih izraza nee moi zadobiti saradnja sila prirode. Iz
stvari e nestati onog nagomilanog protesta, i kontradikcije, iju smo energiju iskoristili da stvorimo

nae svetove. Ovi, posle nas, morae tada sami da rade, (kao i mi u prvom stadiumu, dok jo nismo
stekli .pomagaa prirodu). A dalje generacije Traie, i nai e opet nove naine, da se, u umetnosti,
podjarmi priroda radi izvoenja novih ovekovih planova.
V.
Ekspresionizam je revolucionaran. On 'trai smisao u dinamici ili mogunosti dinamike. On polazi od
toga da je ravnotea poremeena. Ogromne sile koje su se drale u ravnotei poele su se oslobaati.
Prirodom se upravljalo, krmanilo, pomou jednog vrlo naalost spleta sila. Najvei deo energije bio je
upbtrebljen ne za lepotu bivanja, ve da jedno sputava drugo. Stoga je mogue da je , Vog mogao biti
jedna ne toliko mona biti Dost, ali koja je bila iznad ravnotee, i prema tome upravljala njome. im su
velike sile otpoele da izlaze iz ravnotee, uloga boanstva postala je tea. Sada se trai mnogo vea
snaga i mo za onoga koji kontrolie stvaranje. A i uloga svih stvaralaca postala je tea, u koliko oni
ele da budu izvan svoga stvaranja. Pre se lako stvaralo:
neutralisale su se sile, a jednim zrakom energije upuivahu se one, take okovane i sputane, pravcima
prostorima, vremenima. Da se bude objektivni stvaralac, kao nekad, danas je gotovo nemogue.
Dokle god se izlazak iz ravnotee osea bolno, dokle se god ne moe pobediti u sebi tenja ka
ravnotei, sve e munije biti stvaraocu. On nema te moi da reku vrati u korito. Njegova je uloga
besplodna i Don Kihotska. Moda e se, jednom, reka sama vratiti u korito. Eto mu bar jedne nade
ali to je sve to sme traiti. Taj bol za ravnoteom mora se pobediti i mora se ii, kao i pre, kao i uvek,
u pravcu stihije. Stihija danas tei da se razobrui: naa e dunost biti ne da je sputavamo, jo manje
da budemo od nje noeni. Naa je dunost, naa snaga i intuicija, da preduhitrimo stihiju, da
oslobodimo Ba-elika, pre no to nas je on za to i zamolio (kad ve, a pre, a posle, a naom pomou, a
i bez nas, Ba-elik mora doi do slobode). Mi idemo ispred oslobodilakog talasa. Nas ne boli
izgubljena ravnotea, jer mi moramo biti stihijniji od same stihije ...
Predmeti, pojmovi, rei, odravani su bili u ravnotei. Izgovarajui rei i ukrtajui ih, mi smo najee
spajali izmeu sebe samo ono to je najbezizraznije bilo u njima. Oni su izmeu sebe, igrom svojih
privlaenja i odbijanja, stvorili jedan svet ravnotee, koji je donekle bio pogodan za nae stvaranje, jer
smo mogli takav svet pokretati naim pravcem. Njegovi meusobni kosmiki odnosi izmeu delova
ostajali su gotovo isti, odreeni i ukoeni. Jezik je izgubio bio svaku plastinost, rei i pojmovi nisu
oznaavali gotovo nita, a volja naa davala je polet i pravac svakoj celini. Meutim mi znamo da
komae danas ivi, da je sve puno pokreta Jednog sveopteg Braunovog treperenja, i da bi nae
delovanje na celinu, kao takvu, bilo gotovo besciljno to bi bila jedna sila vie u bezbroju sila, koje
su istupile iz ravnotee i ule u akciju.
S toga mi, mesto da unosimo u miliardu slinoga jednu novu slinost, idemo dalje u osloboavanju
otvaramo nove odaje, gde su bili zarobljeni novi arobnici i zmajevi, i oslobodivi ih, bacamo i njih u
opti ples meusobnog delovanja.
Uzmimo za primer muziku. Instrumentalni tonovi, kojima se mi sluimo, jesu jedinjenje, jesu
kombinacija mnogih zvukova. Pomou tih komplikovanih tonova mi bismo mogli i dalje, sve
komplikovanije, stvarati. Pa ipak, mi nagonski teimo da promenimo ne samo opti zvuni udar, ve i
njegove sastojke. Mi elimo da damo nove tonove, drukije sastavljene, tonove drugobitnijih nekih
instrumenata. Mi hoemo njihove i simfonije i tonove. Izgleda da se nov svet moe sagraditi samo iz
novih, ne samo delova, no i delova delia, iz novih atoma.

Starim francuskim aleksandrincem mogao se iskazati i posle-Verlenovski muziki nemir, pa ipak,

aleksandrinac je odbaen, jer nova oseanja, ako se i mogu, donekle, pevati u okviru starih formi, to je
ipak izlian i paradoksalan trud.
Kada se menja osnovna harmonija vaseljene, mora se promeniti i najosnovniji atom te vaseljene, mora
se izvesti socijalna revolucija u atomima koja e preobraziti i same stare atome.
Moraju se menjati atomi to je najbolji put da se opet, na jedan lak nain, doe do stvaranja. Inae, sa
starim delovima, potreban je najmuniji napor, i opet se, samo u najreim sluajevima, dolazi i ne do
novoga ve do iluzije novoga. A stari svet je mrtav, i to je strano, mrtav i za sebe, i za nae stvaranje.
Mi bi uzimali i mrtvo, ako bi ono davalo, kao korali, temelj za naa ostrva.
Mnogo to ta nije do danas dolo samo zato do izraza, to je bilo u borbi sa jo jaim od sebe, koje ga
je neutralisalo.
Ravnotea je zatvarala gotovo sve vidike. Svaka velika snaga u njoj je bila maskirana, jer sve velike
snage imaju ili izazivaju protivnike, i mi nismo videli, usled hrvanja i kotaca, one koji su bili u tom
kotacu i u hrvanju.
Nae lice, nae telo, vidljiva priroda oko nas sve je to tako bezizrazno predstavljeno na slikama XIX
veka, jer su na tim slikama svi kontrasti utonuli, sve jedan u zagrljaj drugog.
Ona skulptura, koja daje uvek rezultat, vara nas, jer taj njen rezultat najee nije definitivan: on je
sluajno neutralisanje dva titanska principa, hiljadu titanskih principa, hiljadu sukoba Jakova i Anela.
Ispod ravnotee nismo videli uasni tok vaseljenske jeze, i kosmikoga gra i greha.
Tek kad oslobodimo sile, ukoene u jednome venome odnosu, razumeemo, najzad, i prirodu (i ako
nam to nije bio cilj, jer mi smo i sami, i za sebe, imali energija, koje smo pustili u trk, u ples, u obuhvat
svega).
Kada su opisivali prizor neki oko nas, oni su to inili u funkciji iluzorne ravnotee. Oni su previali
borbu, koje nije bilo u rezultatu. Bili su, svi ti umetnici od jue i prekjue, i suvie prosti konstatatori:
kao sudije na areni gde se boksuje. Oni su samo konstatovali jedan odnos, ne ulazei u ono ta ga
sastavlja. Rezultat moe biti i najsluajnija stvar: dodajte jednome sistemu odnosa jo jednu silu, ili je
izvijte i uputite drugim pravcem, i sve je promenjeno. Meutim shvatajui samu dinamiku, mi
shvatamo i ono, to te odnose ini: te odnose, a i samu mogunost svih odnosa. Mi nismo fetiiste
rezultata, koji su najee la.
Menja li se i sama dinamika, po svojoj sutini?
Gete je rekao, da umetnost mora biti oveanska. Dva su momenta, koji su ga, po svoj prilici, naveli,da doe do toga uverenja:
Elementi jednog umetnikog dela moraju biti oveanski. To je za to da bi ljudi, sasvim prirodno i lako,
ispunili sve praznine izmeu tih pojmova.
Zatim, sama dinamika, mehanizam prelaza od jednog oveanskog do drugog oveanskog, nije data u
umetnikom delu.

Dinamika se podrazumeva. I ona je, po sili okolnosti oveanska-ovekova. Zola izuava mesecima
razne svetove: svet bankara, inovnika, popova, bonvivana, politiara. Sve, to je on otuda izneo jesu
pojmovi, slike i predstave a ritam, koji ima to sve da vee, mehanizam, koji treba sve to da pokree,
nije iz tog specifinog sveta, ve je dinamizam lino Zolin.
Samoumatematici: datisu i elementi (kao neto polazno), a dat je i dinamizam (matematiki metodi)
kao neto, to oivljuje elemente.
Gete je, moda preutno, zahtevao tu oveansku, oivljujuu, psihologiju. Ona je potrebna za
umetniko delo, sve dotle, dokle se izrikom, umetniko delo ne snabde i neim to je zamenjuje.
Preutno je uziman, u nedostatku drugog, oveanski mehanizam, koji pokree pojmove, Uzmimo
Meterlenka. On opisuje vansvetske svetove. Pa ipak, njegova bia preutno imaju nau psihologiju,
donekle izmenjenu. ekspir je to finije oseao, zato je vei umetnik:
Ariel njegov radi iz sasvim drugih motiva i drugim ritmom no mi, ljudi. A Lotijeva Japanka jeste
Evropljanka koja je svrila savrenu kolu japanizacije. Vels, koji takoe nije umetnik u izvesnom
smislu, uzima nove dogaaje ali se ljudi u tim dogaajima psiholoki stvarno ne menjaju. Oni se, rekli
bismo, menjaju, ali na jedan primitivno-naivan nain.
Nema duboke, osovinske promene, promene koja bi stvari i tok njihov odbacivala ili privlaila drugim
tempom i drugom snagom.
Dakle, novi atomi to jo nije sve.
Novi atomi moraju, i da imaju novo kretanje. Moda to, po kad kad, dolazi i samo po sebi, izvire jedno
iz drugoga.
Apstraktna misao i to je reila, jo u Lajbnicu: Svaki atom predstavlja ne samo supstancijalnost,
prostornost i vreme, ve je on i nosilac pokreta. Pokret je: njegov sastavni deo. Pokret nije samo izvan
atoma. I tako dolazimo u pravi dinamizam, i tako odriemo ravnoteu ne samo kao rezultat, ve i kao
takvu. Ravnotea nije ak ni u poetku bila kao to misli Biblija.
Samo u tom shvatanju moie se umetnost osloboditi toga, da bude iskljuivo oveanska. Sve ono, to
ovek preutno daje, moie biti donekle, eliminisano, i zamenjeno neim optijim ili posebnijim
neim drugim.
Ovo osloboenje, donekle je bilo otpoeto, u kinematografu i pozoritu, koje je stvaralo i nov svet, a i u
samome svetu nove dejstvujue principe.
Nije dovoljno stvoriti nov svet.
Nov svet mora da se kree, da se menja, da ivi, da biva i da traje po svojim-svojstvenim dinamikim
besovima. Novi moraju biti: i pokret i pokrenuto. I samo to opravdava, i samo to ini nov svet ...
Ima jo jedna mogunost, donekle izvedena kod mistika, a to je:
Uneti novu dinamiku, i nova obrazloenja, nov ritam i nov tok, u staru stvarnost u koliko je to
mogue.

To znai, tumaiti ljude, ovakve kakvi su pred nama, ne onim to su i gde su, ve neim sasvim drugim,
neim bez neposredne veze sa njima. Tumaiti Hrista cvetom i talasom.
Ovim putem pola je donekle moderna jugoslovenska ekspresionistika knjievnost, u Krlei,
Crnjanskom i Andriu.
Crnjanski to zove sumatrizmom. Mi ivimo dakle, da bi tice drugije pevale i biljke izmenile negde
nain rastenja ali ne kod nas. Dakle preokreta ne mora biti kod nas, ve na Sumatri.
Andri vidi u svakidanjici neke ini se" mogunosti, koje od nje stvaraju poeziju i filozofiju, ne
preobraujui je. Ti pesnici, uneli su u staru vaseljenu, nau novu duu, i hoe da nas uvere: da stara
vaseljena ima novu duu, i da se nita ne mora menjati jer sve ima, jer sve moe imati novu duu,
ako mi samo zahtemo. Kad oe dva moja oka nevesela" veli Crnjanski. To je Klingsorov vrt pred
samim Vaskrsenjem. Oni misle da se mogu izbegnuti stvari, pomou iluzije stvara. To je strah umornih
(moda trenutno?) ispred dolazee revolucije duha, umornih, koji hoe da nas uvere da revoluciju ne
moramo ni initi, jer je pronaen modus, nain, da je imamo, ne vrei je, da drvo novog ivota urodi
plodom i ako ga ni jedno novo sunce nije grejalo. A znaju umorni, da je staro sunce umrlo.
Oni misle, kao to se misli na japanskim slikama, da i fantom sunca budi rastenje i oslobaa polazak u
vis. A ipak, podsvesno, oni, valjda, znaju, da nema kompromisa... To je poslednji i oajni, i tako esto
jezivo umetniki pokuaj pomirenja, sa bivim, sa pokojnim, sa onim ega vie nema.
Gromobran Svemira.
Radiogram svima planetama, satelitima, prstenovima i obruevima sunanoga sistema.
uvar Zelene Kule sa Marsa pozdravlja sve sunane svetove: ujte i pritecite u pomo:
Istorija tri sloja
Po starim naunim predanjima postoji negde, na nekoj zvezdi ovakav poredak stvari:
Dole je obina, zemaljska povrina. Na zemlji toj raste cvee, drvee i prostiru se zelena jezera. Svuda,
po toj zemlji, rasejane su elektrine centrale. U tim stanicama vise crne table, sa brojevima. Svaka cifra
na tabli osvetljena je crvenom svetlou, i oznaava neki promenljivi odnos neega to se deava na
dva gornja sloja:
Iznad zemlje dva su gornja sloja. Oni, materialno, moda i ne postoje; ali su po njima predmeti
poreani tako, kao da na neemu stoje.
Na prvoj gornjoj povrini klize kue i ljudi. Neki put, ceo prvi sloj okree se. Po kad kad zastane a
ljudi i kue noeni su vrtoglavim maticama.
Na drugoj gornjoj povrini, koja je iznad prve, blude i klize mirisi neobuzdani, muzike tihe, orkestri
poludeli i svetlosti promenljive i oajne. Kad ljudi, koji su na prvoj gornjoj povrini zaele mira, cvea
i odmora, oni siu na zemlju svoju zelenu, jednim pokretnim stepenicama. No demon traenja doveo je
ljude u stanice elektrine.
ovek ulazi u jednu stanicu i vidi tablu, na primer:

11, 135, 27, 84, 1222, 52,

9, 5, 7, 32, 1221, 52,
7, 84, 99, 11, 120, 38,
Svaki od brojeva oznaava neki odnos na gornjim povrinama. ovek, naroitim rukunicama, moe da
menja brojeve, na tabli. Svaka promena broja proizvee neku promenu na gornjim slojevima.
No ovek ne moe menjati brojeve kako hoe. Aparat doputa samo one promene, koje ga ne bi dovele
do sloma. Aparat, automatski, sam sebe brani i brani svet od katastrofe. ovek, na primer, pokuava, na
tabli, o kojoj je re, da promeni broj 27. No aparat ne doputa tu promenu, za sada. ovek tada
promeni, recimo, broj 84 i dovede ga na 75.
Drugi ljudi, po drugim centralama, takoe menjaju brojeve. Oni ne razumeju znaaj promena ali izvode
promene.
Meutim, kao to je poznato, postoji nauka promena, postoji simbolika brojeva.
Onaj, koji je 84 smanjio, i doveo do 75, ne zna ta je uinio. Dananja kola naunika tvrdi:
I. Da je prola kola bila u nepravu. (Prola kola je verovala da ljudi ne mogu nita izmeniti, jer jednoj
promeni na jednoj tabli, odgovara druga uinjena promena na drugoj tabli, u drugoj stanici. Dakle
aparat se prosto titra sa nama).
II. Pravi umetnik moe prostom intuicijom tako da pomeri brojeve na jednoj tabli (uzevi u pomo
nekoliko vetakih ruku) da e harmonije, koje budu odjekivale sa jednoga sektora na treoj povrini
dopirati do nekog odreenog mesta na drugoj povrini, u duhu raspoloenja umetnikovog: bie blage
harmonije, ili mirisni bolovi noktirna, ili svirepa zapomaganja fuga.
ef nedavne kole mislilaca na Marsu bio je jedan odvratan arlatan. On se hvalio da e on proizvesti
odavde, sa Marsa, kombinacijom brojeva, koje e saoptiti svemiru, (pa prema tome i toj zvezdi sa tri
sloja) jedan genialni obrt. On se hvalio da e tako poreati brojeve u nekoliko stanica: da e cela ta
zvezda zabrujati jednim jedinim tonom, sva se pretvoriti u jedan zvuk...
ujte, planete. Ja sam osnovao savreniju kolu. Ja uim ovo: Maina se moe samo mainom pobediti.
Treba sagraditi nov mehanizam, koji e uhvatiti na delu onaj prvi. Neka se ta dva automata doepaju u
kotac, u slepo hrvanje brojeva. ovek je nemoan prema maini. Moj mehanizam e prostim reanjem
i izbacivanjem brojeva, dovesti do pravoga eksperimenta i do pobede.
Meni su potrebni pomagai, da bih dovrio moj kontra-aparat. Ako mi ne priteete u pomo, i ne
poaljete dovoljnu koliinu mislenih talasa energije, ja predviam uasnu katastrofu.
Po mojim proraunima, naime, mogue je da se brojevi na tablama dovedu sluajno u takav jedan
poredak, da ostane u celom svemiru samo ta zvezda a sve ostalo da izgori. Treba obuzdati mehanizam
te zvezde, to pre. Obuzdaemo ga, ako dovedemo do najneobuzdanijeg ludila, do toga da bude sve u
istom trenutku. Treba ga dovesti do toga (jednom zgodnom promenom brojeva) da brojevi dou u

hroninu igru, u zapalenje promena. Treba ga dovesti do toga, da na svima tablama svi se brojevi
istovremeno, u najbenjem tempu, rasklate, razbesne i stanu meati. Tada e ta zvezda biti sve u
svakome trenutku, bie i prva i hiljadita mogunost, to jest bie: Svemir.
A poto aparat te zvezde uva avezdu od propasti, to e on ouvati i Svemir, koji e ona, mogunostima
svojim, da obuhvati. Tada "emo svi biti sigurni na sva vremena. Tada e nemogua biti katastrofa ma i
najmanjeg meseca, ma i najneznatnijeg nebeskog atoma.
Bie nemogua, jer bi unitenje ma i jednog nebeskog atoma oznaavalo unitenje jedne mogunosti
aparata a aparat, pod novim uslovima, brani i ima i ispunjana sve mogunosti.
Vezaemo svoju sudbinu za sudbinu nepobednoga aparata. Aparat te zvezde, mesto da bude nae veito
strailo, postao bi zatitnik Svemira: on bi, uvajui sebe, uvao i svemir, kome bi bila zagarantovana
besmrtnost, na taj nain.
uvar Zelene Kule na Marsu.
Radiogram uvaru Zelene Kule na Marsu.
Sedam stotina hiljada integralskih poleta mislenih talasa energije alje, za veliki cilj
Centralni Sovjet planete Zemlja".
Radiogram uvaru Zelene Kule na Marsu.
Zemaljaci su uvek bili blagorodni. Bojimo se: da je ceo va poziv jedna imperialistika podvala da
biste upropastili ostale planete, liivi ih energije, koju bi vam one poslale kao dobrovoljni prilog za va
cilj. Hoete da nam izmamite nau snagu!
Sveteniki kolegium upravljaa nad radiumom planete Venere.
Radiogram sa Marsa koletumu uaravlaa Venere.
Pomozite dok je jo vreme. Svaki as odlaganja ... (udaraju jaki talasi saoptenja sa Urana): ove
Radiogram sa Urana.
Sve je dockan. Po proraunima petog odseka sedamnaeste matematike grupe, katastrofa se ve
dogodila, ali u drugom, manje opasnom obliku. Po izvetajima, sa Mlenoga Puta,. rastumaenim u
sedamnaestoj grupi, na onoj zvezdi, ve je uinjena jedna defivitivna promena. Tamonje centrale
radiumske, kao udarom magike palice, nestale su. Izgleda, da je neki naunik pomerio broj, koji treba.
Sad je ta zvezda, kao i sve ostale, i niim se naroitom ne razlikuje od ma koje druge.
Vlasnik mozgova na Sredaem Platou Urana.
Radiogram sa Marsa.

Ovo je netano. Centrale nisu bile razbibriga za graane tamonje. Prema tome nemogu je potpuni
prestanak centrala. Mogu je samo privremeni prestanak, kao pomraenje, kao uzetost. No centrale e
se opet pojaviti, u svakom sluaju.
Zelena Kula.
Radiogram sa Venere.
Ako nije podvala i la onda su to predrasude. Nema centrala! To je nedotupavna legenda!
Prvosvetenik Venere.
Radiogram sa Sunca.
udnovato, kako nikome ne pada na pamet odkud to, da Venera tek sad doe do kobne umirujue misli.
Izgleda da je ova umirujua i socijal-patriotska misao na Veneri, posledica nekih preobraaja u centra
lama. Mi se moramo braniti blagovremeno a najvie od lanih, obmanutih umirivaa. Veneru treba
nezvati ubicom Laokona.
Sunce.
Radiogram sa Marsa.
Ja to i tvrdim. Mi smo svi ve otpoeli da bivamo posledica onoga to se deava po nedosetljivim
centralama. Centrale ve poinju uticati i na sam na ivot. Pomozite da razmrsimo na ivot.
Zelena Kula.
Radiogram sa 56 og satelita Saturnovog.
Genialni Naunik nae male otadbine javlja vaseljenama:
uvar Zelene Kule u pravu je. Meutim, potrebno je ovo obavetenje:
Postoji opasnost da su neka pomeranja brojeva u centralama, izmeala, ispreturala, izmuljala i pobrkala
i same vekove. ivimo li mi danas, ili pre nekoliko vekova? Moda su razna stolea zaostala u letu, i
tek se danas, naknadno, zbivaju. Moda su neka idua stolea bila privuena u raniju, drevniju
stvarnost, te su se ispunila pre roka?
Gde smo mi? Gde se nalazimo? U kome vremenu? Kuda idemo? Od kuda dolazimo?
Odbor Javnoga Blagostanja.

Radiogram iz grupe Labuda,

Svima okolnim sistemima. Ultra-osetljivi seizmografi ultravioletnih bunara skupljaa ovoga sistema
javljaju da se na Sunanome Sistemu oseaju simptomi umnoga poremeaja. Javite susedima radi
potrebne izolacije.
Dvojno Sunce Oba Trougla.
Radiogram sa Saturna.
Svima, svima, svima... Kakva stolea! Vreme je potpuno ispreturano, usled promena brojeva u
centralama. Od vremena je umeen kaamak, uinjena je kaa, koju meaju uasne varjae zlokobnih
sluitelja brojeva. Mi nikad nismo...
Saturn.
Radiogram sa Marsa.
Svima!
U pomo! Pronaen je lek! Treba otkriti jedan jedini atom, koji zaista ivi u sadanjosti, a ne u prolosti
ili budunosti.
On e era biti, strana ljudskijema koljenima".
Treba pronai pravu oveansku sadanjost, i to e biti osovina, oko koje e se okrenuti svemir, i spasti
se, jer e ui u vreme, iz koga je bio poeo izlaziti i ispadati, kao tice iz gnezda.
Zelena Kula.
Radiogram sa Zemlje! Svima mudracima naega ilanetnoga sistema. Moda se uopte ni za koga nita
ne moe uiniti? Uiniti znai podvri budunost pod neke zahteve nae. Znai: naterati budunost
da do neega doe. ta vredi uiniti, kad to ne inimo za sebe, za tu budunost nau, ve za prolost,
koja se moe iznenada pojaviti u sred sadanjosti? Meavina vremena donela je slom sviju tekovina.
Ko za koga tee? Dolo je da unuci rade za dedove. Nemamo za koga da radimo... Nai naslednici
dedovi, ne bi razumeli naslee koje bi smo im mi spremili.
Centralni Sovjet.
Radiogram sa Labuda.
Seizmografi nervne kosmike klinike javljaju:
Ludilo sunanoga sistema potpuno je. Diagnostiari dre da je to manija gonjenja vremena u vremenu
Dvojno Sunce.
Super radiogram sa Alfe. Strunjaci ovdanje centralne nervne kosmike klinike dre, da sunani
sistem nije umno poremeen. Oni dre da je ivana intuicija sunanoga sistema beskrajno prefinjena, i
da je taj sistem osetio realnu sveoptu opasnost, koju ostali veseljenski sistemi jo ne primeuju, jer je
njihov nervni ivot grublji i nerazvijeniji.

Doktor Mirakel, ef sviju nervnih klinika Svemira.

Radiogram Centralnoga Odbora svih Mlenih Puteva i svih Nebuloza: Mobilizacaja.

Objavljuje se sveopta mobilizacija umova da bi se pronaao nain, kako da se spase Prostor od
propasti, koja mu preti usled sloma Vremena. (Centralni odbor svihmlenih puteva i nebuloza.)