Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu

Odeljenje za arheologiju
Katedra za metodologiju arheolokih istraivanja

Diplomski rad:
ARHEOBOTANIKE ANALIZE.
PRIKUPLJANJE I IDENTIFIKACIJA MAKROBILJNIH OSTATAKA
NA LOKALITETU VINA BELO BRDO 2001-2003. GODINE
Student

Mentor

Dragana Miloevi

Doc. dr Nenad N. Tasi

AR 950018

Beograd, 2004. godine

SADRAJ:

ABSTRAKT.................................................................................................................................4
ARHEOBOTANIKE ANALIZE
Predmet prouavanja i znaaj arheobotanike....................................................................5
Razvoj arheobotanike............................................................................................................6
Arheobotanike analize u Srbiji...........................................................................................8
METODE
ARHEOBOTANIKI MAKROOSTACI...................................................................10
Izdvajanje makrobiljnih ostataka na arheolokim lokalitetima..........................13
Uzimanje uzoraka na terenu....................................................................................19
Klasifikacija materijala......................21
Identifikacija....................24
Interpretacija i prezentacija rezultata......................................................................31
ARHEOBOTANIKI MIKROOSTACI...................37
POLEN......................37
Uzimanje i laboratorijska obrada uzoraka za polenske analize.....................40
Identifikacija i kvantifikacija polena....................................................................44
Interpretacija rezultata polenskih analiza............................................................48
FITOLITI......................51
Uzimanje uzoraka za izdvajanje fitolita....................54
Laboratorijska obrada uzoraka: izdvajanje, identifikacija i kvantifikacija
fitolita.................................................57
Rezultati analize fitolita........................60
DIJATOMEJE.......................61
Fiziko-hemijske analize u arheobotanici. Utvrivanje reima ishrane.........................62

PRIKUPLJANJE I IDENTIFIKACIJA MAKROBILJNIH OSTATAKA

NA LOKALITETU VINA - BELO BRDO 2001-2003. GODINE......................68
METODOLOGIJA
Flotacija i uzimanje uzoraka........................68
Klasifikacija materijala (sortiranje uzoraka).......................................................72
Identifikacija biljnog materijala..........................................................................75
REZULTATI................................................................................................................76
OPIS IDENTIFIKOVANIH VRSTA
ITARICE (Cerealia)..........................................................................................79
MAHUNARKE (Leguminosae)........................................................................... 85
LAN (Linum usitatissimum).................................................................................. 89
DIVLJE VOE................................................................................................. 91
DRUGE SAKUPLJANE VRSTE................................................................... 97
KOROVI I RUDERALNE VRSTE............................................................. 102
ZAKLJUAK............................................................................................................. 110
BIBLIOGRAFIJA .............................................................................................................. 115

ABSTRAKT
Rezultati analiza biljnih ostataka sa arheolokih lokaliteta daju vane podatke o
nekadanjem ivotu ljudi u razliitim delovima sveta i u raznim vremenskim periodima, te
stoga arheobotanika zauzima znaajno mesto u okviru arheolokih istraivanja. Kako je,
meutim, u naoj sredini ova vrsta analiza manje zastupljena i samim tim manje poznata, to
smo ovde dali to detaljniji opis metodologije koju arheobotanika koristi i objasnili njene
mogunosti sa naunog aspekta, da bismo se potom osvrnuli na rezultate dobijene na
lokalitetu Vina-Belo brdo tokom najnovijih iskopavanja u periodu 2001-2003. godine.
Tako su u prvom delu ovog rada izneti podaci o predmetu prouavanja arheobotanike,
istorijskom razvoju ove discipline i dosadanjim rezultatima arheobotanikih istraivanja sa
lokaliteta u Srbiji. U okviru poglavlja Metode su opisane do sada poznate vrste biljnih
ostataka koje mogu biti otkrivene na arheolokim lokalitetima, kao i nain njihovog
prikupljanja, analiza i interpretacija.
Drugi deo rada odnosi se na rezultate dosadanjih arheobotanikih istraivanja
obavljenih na lokalitetu Vina-Belo brdo, uz navedene podatke o nainu prikupljanja uzoraka
na terenu za flotaciju i nainu obrade uzoraka u laboratoriji, kao i kratkim opisom
identifikovanih biljnih vrsta.

ARHEOBOTANIKE ANALIZE
Predmet prouavanja i znaaj arheobotanike
Da bi unapredila saznanja o ovekovom ivotu u prolosti i utvrdila odnos oveka i
njegove prirodne sredine, arheologija sve ee usko sarauje sa prirodnim naukama i sve vie
postaje interdisciplinarna. Arheobotanika (ili paleoetnobotanika), kao nauna oblast
arheologije i botanike, bavi se prouavanjem i rekonstrukcijom interakcija izmeu ljudi i
biljaka u prolosti na osnovu tragova tih interakcija na arheolokim lokalitetima. Biljke su
oduvek imale znaajnu ulogu u ivotu ljudi, tako da je doprinos arheobotanikih istraivanja i
interpretacije za razumevanje ljudskih aktivnosti, pre svega u praistoriji, izuzetno veliki. Biljke
su koriene prvenstveno u ishrani, potom za pravljenje odee i bojenje tkanina, za izradu
alatki, predmeta za domainstvo, nametaja, zatim kao gorivo i graa za objekte, kao lekovita i
kozmetika sredstva, kao materijal kojim se trgovalo, bile su deo rituala i mitologije, sluile su
kao statusni simboli u drutvu, i tako dalje (Sl. 1).

Sl. 1 Biljke kao sirovina u neolitu Centralne Evrope (Behre, Jacomet 1991:97, Fig. 8)
Odnos izmeu ljudi i biljaka u prolosti se, kao i danas, odlikovao izvesnom
dinamikom (Popper, Hastorf 1988:1): raspoloivost i bogatstvo prirodnih resursa uticali su na
(i uslovljavali) drutveni razvoj jednako kao to je ovek, koristei i prilagoavajui okolinu
svojim potrebama (krenjem uma, proirivanjem njiva i panjaka), menjao ekosistem. Zato
5

arheobotaniari prouavaju kako socio-kulturni razvoj ljudskih zajednica, tako i promene koje
su se deavale u neposrednom prirodnom okruenju tih zajednica. Rezultati arheobotanikih
istraivanja u tom smislu donose mnotvo podataka o relaciji ljudi-biljke u prolosti, o
nekadanjoj vegetaciji u ovekovom okruenju i eksploataciji prirodnih resursa, o tome kako
se sezonalnost u biljnom svetu odraava na sistem ljudskog naseljavanja, o ulozi razliitih
biljnih vrsta u ekonomiji zajednice, te pripitomljavanju pojedinih za ishranu ljudi i ivotinja, a
onda i o posledicama ovekovog uticaja na prirodnu sredinu.
Fosilni ostaci bilo koje vrste ne mogu se posmatrati nezavisno, niti dati kompletnu
sliku o nekadanjem ivotu ljudi. Kakav emo dokaz o prolom stanju stvaru imati zavisi od
takozvanog kulturolokog filtera (Butzer 1982:182) odnosno ovekovih aktivnosti i
ponaanja, ali i od prirodnih uticaja kojima su, nakon depozicije, izloeni eko- i artefakti
(delovanje atmosferilija, fiziko-hemijski procesi u zemlji, formiranje tla). Brojni su inioci
koji uslovljavaju stanje ouvanosti i distribuciju biljnih i drugih ostataka na arheolokom
lokalitetu, kao na primer raspoloivost i kapacitet prirodnih resursa, nain na koji su ljudi
dolazili do potrebnih delova biljaka (etva, branje, upanje, sea), nain i mesto gde su ih
obraivali, uvali, pripremali za upotrebu, koristili (konzumirali) i odbacivali nepotrebne
(nejestive) delove, eventualna sekundarna upotreba, pa zatim transformacije usled prirodnih i
vetakih uticaja, naruavanje kulturnih slojeva, i tako dalje. Selektivna ouvanost arheolokog
materijala zahteva od arheolokih poddisciplina da objedinjuju svoja saznanja, posebno ona
koja se odnose na interakcije ljudi sa prirodnom sredinom arheobotanika, arheozooloka,
geoarheoloka sve u cilju to potpunije i verodostojnije arheoloke interpretacije.
Razvoj arheobotanike
Prve analize biljnih ostataka iz arheolokog konteksta sproveo je C. Kunth 1826.
godine na mumificiranom materijalu iz staroegipatskih grobnica (Pearsall 2000:4). Na
evropskoj teritoriji prvi je na prikupljanju i identifikaciji biljnih ostataka sa arheolokih
lokaliteta radio botaniar O. Heer i to na praistorijskim sojenikim naseljima na obalama
vajcarskih jezera, otkrivenim sredinom 19. veka (Hastorf 1999:55). Zahvaljujui injenici da
je vei broj tih naselja dobrim delom bio pod vodom, ouvanost makrobiljnih ostataka u
neugljenisanom ili ugljenisanom obliku je izuzetna (Jacomet, Brombacher, Dick 1991:261).
Povezujui botaniku i arheologiju, Heer je ve prvim analizama pokazao koliki je nauni

potencijal te vrste istraivanja, to je podstaklo i druge naunike, pre svega botaniare, da im

posvete panju.
Istovremeno kada u Evropi, interes za biljne ostatke javlja se i u Americi. Tamo su
najranije arheobotanike analize obavljene na nekoliko lokaliteta u Peruu u drugoj polovini
19. veka (Pearsall 2000:5).
Krajem 19. i poetkom 20. veka analize biljnih ostataka poinju da se praktikuju na sve
veem broju lokaliteta u vajcarskoj, centralnoj Evropi, Nemakoj, Italji, Grkoj i Bliskom
istoku. U to vreme uoena je mogunost primene palinologije (analize polenovih zrnaca) u
arheologiji, kao i doprinos koje mogu dati analize fitolita (silikatnih delova biljnih elija), to je
do tada bilo predmet interesovanja samo botaniara i geologa.
U prvoj polovini 20. veka i u Severnoj Americi zapoinje sistematsko prikupljanje i
analiza makrobiljnih ostataka, pre svega u Sjedinjenim Dravama, gde je glavni pokreta bio
V. Jones (Hastorf 1999:55) sa svojim analizama biljnog materijala sa nekoliko lokaliteta zaklona u steni (podkapina). Ameriki istraivai su, meutim, od samog poetka novu
disciplinu nazivali paleoetnobotanika, stavljajui time akcenat na etnobotaniku (iz koje se
paleoetnobotanika i razvila) i definiui je kao analizu i interpretaciju arheobotanikih
ostataka u cilju dobijanja podataka o odnosima izmeu ljudske populacije i biljaka (Popper,
Hastorf 1988:2). Nema sutinske razlike izmeu arheobotanike i paleoetnobotanike; ono to
moda opravdava postojanje dva termina za istu stvar su razliiti prioriteti: evropski
arheobotaniari akcenat stavljaju na preciznu botaniku determinaciju i deskripciju otkrivenih
ostataka, dok ameriki paleoetnobotaniari vie panje posveuju socio-kuturnom aspektu
biljaka u ivotu ljudi (Pearsall 2000:4).
Od sredine 20. veka, zahvaljujui iscrpnim izvetajima danskog arheobotaniara H.
Helbaek-a sa bliskoistonih lokaliteta, javlja se pojaano interesovanje za utvrivanje porekla i
primarnih centara agrikulture, te poinje potraga za divljim precima pripitomljenih vrsta
itarica, mahunarki i drugih. Radovi W. Van Zeist-a, M. Hopf, G. Hillman-a i E.S. Higgs-a iz
'70-ih godina prolog veka dali su osnovne botanike podatke o domestikaciji pojedinih
biljnih vrsta na Bliskom istoku koje su, poev od neolita, imale vano mesto u ishrani ljudi.
Poslednjih 30-ak godina prolog veka u velikom broju zemalja naglo raste
zainteresovanost za arheobotanika istraivanja. Dotadanji rezultati jasno su ukazivali na
znaaj nove discipline za arheoloku interpretaciju i reavanje mnogih nedoumica. Tome je
svakako doprineo i razvoj savremenih tehnika za izdvajanje biljnih ostataka iz uzoraka zemlje
na terenu (flotacija), kao i usavravanje rada u laboratoriji upotrebom elektronskih
7

mikroskopa velikog uveanja, zahvaljujui kojima su u veoj meri zastupljene analize polena i
fitolita, ali i histoloke, hemijske i molekularne analize. Paleobotanika u Americi ostaje
fokusirana na ispitivanje uloge biljaka u ivotu ljudi i uticaj oveka na biljni svet koji ga je
okruivao u prolosti. Evropska arheobotanika napravila je pomak od utvrivanja morfologije
i taksonomije biljnih ostataka ka interpretaciji sa aspekta kulturnog razvoja, koristei i
etnografske modele (Pearsall 2000:7). U oba sluaja praktikuju se i ekoloki i antropoloki
pristup problematici.
I pored ovakve ekspanzije arheobotanikih istraivanja krajem prolog veka, ona su i
dalje na lokalitetima mnogo manje zastupljena nego analize, na primer, ivotinjskih i ljudskih
kostiju. Jedan od osnovnih razloga je nedostatak strunjaka za tu oblast, jer je za arheologe
potrebna dodatna specijalizacija, iako je ona potrebna i za druge arheoloke poddiscipline.
Upravo zato su prve arheobotanike analize obavljali botaniari za potrebe arheologa (Nesbitt
1995:68). Drugi razlog moe biti sama priroda biljnih ostataka koji su na terenu mnogo manje
vidljivi u poreenju sa, recimo, keramikom, kostima ili okresanim kamenom. Stoga se ne
mogu uzeti u obzir u prvim, radnim interpretacijama arheolokog konteksta na samom
terenu, a rezultati arheobotanikih analiza obino su dostupni tek mesecima po zavretku
kampanje, kada su ve mnogi kulturni slojevi i konteksti definisani i objanjeni.
Pored navedenih, sigurno da je jedna od glavnih prepreka za arheobotanika u okviru
arheolokih istraivanja i nedostatak sredstava za opremanje laboratorije i izradu maine za
flotaciju. Ipak, i pored tekoa sa kojima se susree, arheobotanika ili paleoetnobotanika,
nastavlja svoj pozitivni razvoj, unapreujui metode izdvajanja biljnih makro- i mikroostataka
na terenu, identifikacije, statistike obrade i intrepretacije rezultata. U prilog tome govori i
injenica da na mnogim svetskim univerzitetima arheobotanika danas postoji kao redovan ili
izborni kurs na studijama arheologije, odnosno antropologije.
Arheobotanike analize u Srbiji
Na veini arheolokih lokaliteta u Srbiji predmet arheobotanikih analiza mahom su
ugljenisani makroostaci. Prve takve analize izvrio je agronom S. Lomejko na materijalu sa
lokaliteta Vina-Belo brdo za vreme iskopavanja M. Vasia izmeu Prvog i Drugog svetskog
rata i identifikovao vie vrsta penice (Vasi 1936:170-173).

Nakon ovih, tek se od '70-ih godina prolog veka ponovo rade analize
paleobotanikog materijala u Srbiji, i to ih uglavnom obavljaju strunjaci iz inostranstva. Tako
je M. Hopf obradila biljni materijal sa nekoliko vinanskih lokaliteta: Staro Selo/Selevac,
Vina (K), Vala i Predionica (Hopf 1974). W. van Zeist je u to vreme prikupljao i analizirao
biljne ostatke veinom u Vojvodini i objavio rezultate sa vieslojnog lokaliteta Gomolava
(1974) i lokaliteta Kalakaa (1978) iz gvozdenog doba. Neto kasnije je S. Bottema analizirao
deo materijala takoe sa Gomolave i svoje rezultate uporedio sa van Zeist-ovim (Bottema,
Ottaway 1982). J. M. Renfrew objavila je rezultate arheobotanikih analiza sa ranoneolitskog
lokaliteta Starevo (Renfrew 1979).
U okviru iskopavanja bronzanodopskog lokaliteta Novaka uprija G. H. Willcox je
izvrio analizu botanikog materijala (Binkoff, Vukmanovi, Winter 1986). E. Grger i H. J.
Beug analizirali su polen i makrobiljne ostatke sa neolitskih lokaliteta Divostin i Grivac
(Grger, Beug 1988), a F. S. McLaren i R. N. L. B. Hubbard sa neolitskog lokaliteta Selevac
(McLaren, Hubbard 1990).
U nekoliko radova objavljeni su rezultati analiza makrobiljnih ostataka prikupljenih na
vieslojnom lokalitetu metalnog doba, Feudvaru, pod rukovodstvom H. Kroll-a (Kroll 1998),
a uz saradnju K. Borojevi.
K. Borojevi, je u svom magistarskom radu (Borojevi 1990), izmeu ostalog, iznela
rezultate dobijene analizom makrobiljnih ostataka sa ranoneolitskih lokaliteta Mesarci i
Beloti u Mavi, Zablae-Popovo brdo u Pocerini, sa kasnovinanskih lokaliteta Petnica i
Opovo i iz latenskog sloja Gomolave. Detaljan prikaz rezultata arheobotanikih analiza
sistematski prikupljanih uzoraka sa Opova sa iscrpnim opisom svake od otkrivenih biljnih
vrsta i rekonstrukcijom poljoprivrednih delatnosti i drutvenih odnosa, kao i vegetacije u
okolini kasnovinanskog naselja u Opovu, K. Borojevi je dala u svojoj doktorskoj disertaciji
(Borojevi 1998). U meuvremenu su objavljeni i rezultati analiza makrobotanikih ostataka
koje je K. Borojevi obavila na uzorcima sa ranosrednjovekovnog lokaliteta Svetinja
(Borojevi 1988), a nedavno i sa srednjovekovne tvrave Ras (Borojevi 2002). U toku je i
identifikacija biljnih makroostataka sa vieslojnih lokaliteta metalnog doba idovar (Medovi
2002) i Hisar, i sa Petrovaradinske tvrave (A. Medovi 2004, lina komunikacija).
Uvidevi znaaj polenskih analiza za rekonstrukciju paleoflore arheolokih lokaliteta i
promena nastalih u njoj usled ovekovog delovanja, nai arheolozi su bili otvoreni i za ovu
vrstu istraivanja. Kako je, meutim, proces uzimanja uzoraka i identifikacije polenovih zrna
struno i finansijski veoma zahtevan, to su analize obavljene na svega nekoliko lokaliteta i to
9

od strane strunjaka iz inostranstva. M. Carciumaru je analizirao polen iz koprolita sa

mezolitskog naselja Vlasac (Carciumaru 1978); A. Gigov je prikupio i analizirao polen sa
Lepenskog Vira (Gigov 1969), S. Bottema je to uinio za Gomolavu (Bottema, Ottaway
1982), a E. Grger i H. J. Beug obavili su palinoloke analize za lokalitete Divostin i Grivac
(Grger, Beug 1988).
METODE
Kao u mnogim drugim naunim disciplinama, i u arheobotanici postoje tri osnovne
etape istraivakog rada:
-

prikupljanje materijala na terenu

identifikacija i laboratorijska analiza

interpretacija (uz statistiku obradu rezultata)

Potpuna analiza ljudske upotrebe biljaka u prolosti nemogua je bez uspene

realizacije sva tri navedena procesa (Butzer 1982:172). Tehnike koje arheobotaniari koriste u
tu svrhu razlikuju se u zavisnosti od toga da li su predmet istraivanja biljni makro- ili
mikroostaci, ali i od toga na koja pitanja trae odgovore, to e u velikoj meri usmeriti rad na
terenu i, kasnije, u laboratoriji i pred kompjuterom.
ARHEOBOTANIKI MAKROOSTACI
Ova vrsta ostataka vidljiva je golim okom ili pod manjim uveanjem binokulara. U
pitanju su vegetativni (stablo ili delovi stabljike) i generativni delovi biljaka (celi plodovi ili
ljuske i kotice, i semena) koji ostaju u veoj ili manjoj meri ouvani zahvaljujui najee
karbonizaciji usled dugog i postepenog izlaganja visokoj temperaturi (oko 200C; Borojevi
1992:38). Karbonizovani, odnosno ugljenisani biljni materijal sastoji se uglavnom od ugljendioksida i zbog toga ne podlee procesima biolokog raspadanja i ne napadaju ga mikrobi
(Kroll 1998:305; Borojevi 1990:59). Ukoliko tokom vekova on ostane zatien i od
mehanikog uticaja, onda su veliki izgledi da e biti otkriveni tokom arheolokih iskopavanja.
Ugljenisani plodovi i semena veinom zadravaju svoj oblik i veliinu (koji su specifini za
svaku biljnu vrstu), tako da se mogu relativno dobro determinisati, a iz semena se ak mogu
ekstrahovati lipidi, DNK i druge supstance za hemijske analize (Nesbitt 1995:69). Ponekad i
pripremljena hrana moe biti ugljenisana i tako ouvana, kao to je to sluaj na
10

srednjovekovnoj tvravi Ras, gde je otkrivena neka vrsta kae u posudi i deo ugljenisane
pogae (Borojevi 2002:196).
Makrobiljni ostaci su na pojedinim lokalitetima ouvani u neugljenisanom obliku
zahvaljujui ekstremno vlanim ili suvim, to jest, anaerobnim uslovima sredine (u vodi,
tresetitima, pustinjama) u kojima, usled nedostatka kiseonika i relativno konstantne
temperature, ne dolazi do truljenja i raspadanja organskih supstanci. Takav je, recimo,
materijal iz sojenikih naselja na vajcarskim jezerima i mumificirani delovi biljaka iz
staroegipatskih grobnica (Borojevi 1990:60).
Na mnogim mestima se delovi biljaka (najee semenje) mogu nai i u
mineralizovanom, odnosno, kalcifikovanom obliku (Borojevi 1992:38); to se deava u
sredinama bogatim organskim materijama i mineralima (na primer jame za otpatke, koproliti)
gde biljne elije poinju da preuzimaju minerale (karbonate, fosfate, soli kalcijuma) iz
neposredne okoline i njima zamenjuju originalno tkivo, tako da menjaju hemijski sastav i
postaju praktino okamenjene. Kalcifikovana semena imaju svetlo braon (be) boju i
uglavnom zadravaju oblik i veliinu. Mineralizacija je, meutim, mogua i kod recentnih
semena i drugih delova biljaka, tako da treba biti oprezan prilikom odreivanja njihove
pripadnosti arheolokom kontekstu.
Delovi biljaka mogu se nai i inkorporirani u erpiu, keramici ili opekama, gde su
dospeli sluajno prilikom sakupljanja gline za izradu ovih predmeta ili prilikom njihovog
suenja na otvorenom, ili, pak, namerno pleva se, na primer, dodaje kako bi materijal
ovrsnuo i bio manje krt, a i da bi se ubrzalo peenje (Borojevi 1990:60). ei je, meutim,
sluaj da ti delovi biljke vremenom propadnu (bilo da izgore ili se jednostavno dezintegriu),
ali u materijalu ostave otisak na osnovu kog se vide morfoloke karakteristike, pa se moe
utvrditi koji je deo biljke u pitanju (mnoge posude su ukraavane utiskivanjem klasja ita ili
zrna). Analiza otisaka u mekom, plastinom materijalu je indirektan metod za prepoznavanje
biljnih ostataka i, ukoliko su u pitanju ostaci semena, moe biti veoma uspean (Sl. 2).
Koproliti (fosilizovane fekalije) i sadraj organa za varenje su indikatori ljudske ili
ivotinjske ishrane i u njima se esto mogu nai biljni makro- i mikroostaci (polen, fitoliti,
biljna vlakna, semena), fragmenti kostiju, jajaca parazita i drugo. Na osnovu analiza tog
materijala moe se govoriti o tome kako su nekada izgledali obroci, koje su se namirnice
kombinovale i u koje doba godine su konzumirane (Pearsall 2000:520).

11

otisak zrna prosa na zidu posude

otisak zrna muhara na zidnom lepu

otisak zrna penice na delu posude

Sl. 2 Otisci zrna itarica na posudama i lepu (Jevti 1999-2000:330)

Na najveem broju naih lokaliteta biljni ostaci su ouvani u karbonizovanom obliku,
jer su biljke dovedene u dugotrajan indirektan kontakt sa vatrom, odnosno visokom
temperaturom (prilikom direktnog izlaganja vatri biljni materijal u potpunosti izgori). Do toga
je moglo doi neplanirano (sluajno) - kada je prilikom kuvanja hrane ili zagrevanja itarica
radi lakeg odvajanja od pleve sadraj sluajno izgoreo, kada je dolo do iznenadnih poara i
tako dalje, ili namerno - kada su se delovi biljaka (stablo, slama, pleva) ili koproliti (balega
posle suenja) koristili kao gorivo, otpaci bacali u vatru, ili kada je dolo do namernih poara
12

(posle kojih u ruevinama zidova ostanu delimino ouvani ugljenisani delovi drvenih
konstrukcija) koji su mogli zahvatiti vee povrine (Borojevi 1987:22-23).
Koji god da je uzrok, da bi materijal biljnog porekla bio ugljenisan, neophodna je
ljudska intervencija. Upravo zato su ugljenisani makroostaci veoma dobar pokazatelj ljudskih
aktivnosti u prolosti, pa se najvei broj arheobotaniara bavi upravo njma (Pearsall 2000:11).
Njihov prvi zadatak na arheolokom lokalitetu je organizovanje prikupljanja makrobiljnih
ostataka, za ta postoje razliite tehnike.
Izdvajanje makrobiljnih ostataka na arheolokim lokalitetima
Do ouvanih makrobiljnih ostataka na arheolokom lokalitetu moe se doi
prikupljanjem in situ, suvim i vlanim prosejavanjem zemlje i flotacijom, runom ili uz
korienje maine.
Prikupljanje materijala in situ je najstariji, najjednostavniji i najnepouzdaniji metod;
osnovni problem je to ovim putem dolazi do selekcije u korist ostataka lako vidljivih golim
okom u zemlji, tako da bivaju izdvojeni samo oni krupniji obino komadi drvenog uglja.
Mnoge vrste koje imaju sitnija semena su proputene, a druge ispadaju zastupljene manje
nego to je to zaista sluaj. Jedina prednost ovakvog pristupa se to se odmah vidi odnos
biljnih sa drugim arheolokim ostacima u horizontalnoj stratigrafiji terena (Pearsall 2000:12).
Biljni ostaci na lokalitetima izmeani su sa sedimentom, tako da je potrebno uzimati
itave uzorke zemlje iz kojih se onda prosejavanjem (suvim ili vlanim) ili flotacijom izdvajaju
biljni ostaci, ali i drugi materijal keramika, kosti, kamen, koljke, perlice.
U odnosu na prikupljanje makroostataka golim okom, prosejavanjem se to radi
sistematinije i vee koliine zemlje procesiraju se bre. Od promera okaca sita zavisi koliko
e materijala i koje veliine biti sauvano. Suvo prosejavanje je vrlo korisno za izdvajanje
ostataka koji potiu iz suvih anaerobnih uslova (mumificirani; Pearsall 2000:13). Za biljne
ostatke, meutim, ovaj metod nije uvek praktian, jer se ak i mnogo vri i izdrljiviji
materijal kretanjem po situ abradira, posebno ako se nalazi u kompaktnom, glinovitom,
vlanom sedimentu koji se mora mehaniki sitniti da bi proao kroz sito. Biljni materijal,
pogotovo drveni ugalj, e, u takvim sluajevima biti uniten. Tada bi trebalo primeniti vlano
prosejavanje, ukoliko za to postoje uslovi na terenu. Kod vlanog sejanja uzorak zemlje sipa
se u sito, ili niz sita razliite veliine proreza, poreanih od veeg ka manjem, i zatim se preko
uzorka paljivo sipa voda tako da mulj i neistoe odlaze kroz sito, a u situ ostaje ist
13

materijal. Mogue je, takoe, isei dno kante, tu postaviti mreu sita, u nju sipati iskopanu
zemlju i potom potapati kantu u vodu, uz meanje, dok materijal ne bude praktino ispran
(Wagner 1988:19).
I jedna i druga vrsta prosejavanja traju dugo, pogotovo ako dolazi do zapuenja okaca
zbog gustine sita ili sastava sedimenta, a botaniki materijal esto biva oteen ili uniten. Za
sada je najadekvatnija tehnika za izdvajanje biljnih ostataka svih veliina i vrsta iz uzoraka
zemlje - flotacija.
- flotacija Flotacija se obavlja uz korienje vode i razlike u gustini izmeu organske i neorganske
materije: organska materija je manje gustine od sedimenta u kom se nalazi. Iako je gustina
drveta i semenja vea od gustine vode, drvo u svojoj vaskularnoj strukturi ve sadri vazduh,
a semenje prilikom karbonizacije prima vazduh, to ih ini lakim, tako da isplivavaju na
povrinu vode (Borojevi 1987:23). Princip je, dakle, jednostavan: zemlja i tei materijal
(keramika, lep, figurine, vee kosti, kamen, metal) u vodi tonu, dok ugljenisani biljni materijal,
lake kosti (riblje, ptiije) i, esto, puevi i manje koljke, plutaju.
Poeci primene ovog principa na arheolokim lokalitetima padaju u rane '60-te godine
prolog veka. S. Struever je u Americi prvi poeo da praktikuje flotaciju na terenu i to objavio
u svom lanku u asopisu American Antiquity 1960. godine (Flotation Techniques for the
Recovery of Small Scale Archaeological Remains; Pearsall 2000:19). Odmah zatim je na
lokalitetu Ali Kosh u Iranu H. Helbaek uveo flotaciju, dodue u manjim razmerama zbog
nedostatka vode (Nesbitt 1995:70). U narednim godinama flotacija poinje da se primenjuje
na mnogim lokalitetima u Americi i Starom svetu (Evroaziji), prilagoavajui se potrebama i
uslovima terena. U prvo vreme ona je obavljana runo, to je i danas praksa na lokalitetima
koji oskudevaju u vodi, ili na kojima se uzima manji broj uzoraka.
Kod rune flotacije kofa ili neka druga posuda napuni se do polovine zapremine
istom vodom, a zatim se u nju sipa uzorak zemlje (ili u vie posuda, ukoliko je uzorak vei).
Sadraj kofe se promea i ostavi malo da odstoji, kako bi laki materijal isplivao na povrinu.
Potom se voda iz kofe polako sipa kroz sito vrlo malog promera okaca (polovina ili etvrtina
milimetra), tako da se ne uzburkava nataloeni mulj na dnu. U preostali mulj dodaje se voda i
postupak ponavlja sve dok se u situ ne sakupi sav materijal koji pluta. On se potom ostavi da
se osui, a materijal sa dna kofe se ispere vodom u situ, jer se moe desiti da u mulju ostanu
neki "zarobljeni" organski ostaci, kotice voa ili slino (Borojevi 1987:24).
Ubrzo po uvoenju flotacije, na terenima dolazi do usavravanja metoda i razvoja
14

Sl. 3 Prvobitna verzija Ankara-maine (Pearsall 2000:23, Fig. 2.5, prema: French 1971:60)
raznih tipova maina za flotaciju kojima je cilj tretiranje velikih koliina zemlje. Prvi
publikovani primer takvog jednog mehanizma je takozvana Ankara-maina (Sl. 3)
konstruisana na inicijativu Britanskog Instituta za arheologiju u Ankari krajem '60-ih godina
20. veka (Pearsall 2000:23). Ova maina koristi snagu vode u vidu mlaza koji dolazi odozdo,
ispod sita u koje je sipan uzorak zemlje, tako da razbija grumenje i pomae botanikom
materijalu da se podigne na povrinu, istovremeno oslobaajui tei arheoloki materijal od
sedimenta, a sve to uz minimalna mehanika oteenja ostataka. Pritisak vode ostvaruje se
radom pumpe koja vodom puni dva bureta postavljena iznad nivoa na kojem je maina, tako
da se koristi i pad vode za njenu veu snagu. Sama maina ima dve metalne komore
cilindrinog oblika. Vea (glavna) komora u gornjem delu ima pokretni metalni prsten za koji
je privren mreasti materijal neka vrsta sita promera okaca oko 1 mm. U taj deo sipa se
uzorak i pod dejstvom rasprenog mlaza vode, koji dolazi iz donjeg dela glavne komore, iz
sedimenta se razdvaja materijal koji pluta, takozvana laka frakcija, i materijal koji tone i pada
na sito teka frakcija (Wagner 1988:19). Mulj prolazi kroz sito i zadrava se na dnu
komore odakle se odstranjuje kroz posebnu cev. Voda posle izvesnog vremena poinje da se
preliva iz glavne posude u manju komoru, gde se u drugom, manjem montanom situ
(proreza 1 mm) prikuplja laka frakcija. Nakon to je uzorak u potpunosti flotiran, materijal
sakupljen u oba sita odlae se na suenje.
15

Sistemi za flotaciju korieni na drugim mestima u isto vreme kada i Ankara-maina

ili kasnije (na Bliskom istoku, Mediteranu) vrlo su joj slini (na primer, Srf maina;
Williams 1973); negde je korien samo jedan metalni recipijent (bure), pa je materijal na
povrini vode prikupljan kuhinjskom cediljkom; sita se razlikuju po veliini proreza, a
ponedge se za sakupljanje lake frakcije koristi fina mreasta tkanina u kojoj se posle ostaci i
sue, i tako dalje. Ponekad se za bolji efekat flotacije koriste hemijska sredstva, kao to je cinkhlorid koji poveava gustinu vode i tako omoguava izdvajanje onih biljnih ostataka koji ipak
potonu (Wagner 1988:21).
Pokuaj da se prevaziu neki problemi koji se mogu pojaviti prilikom upotrebe vode ili
hemijskih sredstava u flotaciji predstavlja takozvana Kembrid-maina konstruisana '70-ih
godina 20. veka. Ona radi na principu proizvodnje mehuria vazduha u vodi koji pomau
biljnim ostacima da dospeju na povrinu (Pearsall 2000:27). U uzorak zemlje se pre flotacije
sipa parafin (kerozin) ili neko drugo sredstvo sa gustinom manjom od gustine vode; biljni
ostaci apsorbuju parafin, vezuju se za mehurie vazduha i lake flotiraju (Borojevi 1987:27).
Mane ovog sistema su to su potrebne razne pripreme uzoraka pre same flotacije kao, recimo,
izdvajanje krupnijih objekata iz uzoraka da ne bi smetali mehuriima, voenje rauna o
koliini vlage u uzorku, jer proces nije uspean ukoliko je uzorak previe vlaan ili, pak,
sasvim suv i slino. Prednost je u tome to se iz uzorka spase vei broj semena koja bi inae
potonula i prola kroz sito za teku frakciju (jer ono obino ima vea okca od onog za laku
frakciju).
Maine za flotaciju koje su danas u upotrebi predstavljaju jednostavnije, a efikasnije
verzije sistema koji su korieni pre 30-40 godina. Tako su neke kasnije varijante Ankaramaine prilagoene uslovima loeg snabdevanja vodom u oblastima sa suvom klimom, pa se
voda za flotaciju reciklira kroz dve metalne kade i cevi sa filterom i pomou pumpe vraa u
bure za flotaciju (kao to je to sluaj na lokalitetu atal Hijik u Anadoliji, Sl. 4). Noviji
mehanizmi su i jeftiniji jer koriste jednu komoru (bure), koja pritom moe biti plastina.
Unutar nje su, u donjem delu, cevi za rasprivanje vode, a u gornjem obru sa najlonskom
mreom na dnu koji se vadi prilikom odlaganja teke frakcije. Bure pri vrhu ima izlivnik koji
vodi u sito sa manjim prorezima gde se sakuplja laka frakcija (Sl. 5)
Sistematski prikupljeni biljni ostaci putem flotiranja uzoraka zemlje sa lokaliteta
pokazali su da flotacija zaista ima revolucionarnu ulogu u arheobotanici, pa time i u
arheologiji. U poreenju sa drugim tehnikama runim prikupljanjem na mestima gde su
ostaci vidljivi, suvim i vlanim prosejavanjem jasno je da se flotacijom izdvaja mnogo vei
16

spektar biljnih vrsta i mnogo vea koliina materijala, i to ne samo biljnog porekla. Sitnije
semenje korovskog i kulturnog bilja i ostali ugljenisani delovi biljke (pleva, rave klasia,
delovi stabljike, rizomi i drugo) koji bi bez flotacije verovatno bili izgubljeni, omoguavaju
pouzdanije zakljuke o, na primer, vremenu setve na osnovu korova koje prati useve, nainu
etve, vridbi, skladitenju zrnaste hrane i slino (Borojevi 1987:27-28).
Nakon uvoenja flotacije u arheoloku praksu, arheolozi su poeli da tragaju za
botanikim makroostacima na znatno veem broju lokaliteta. Takoe, ispostavilo se da su
arheobotaniari ranije pravili greke u interpretaciji rezultata analiza, pre svega zbog
nereprezentativnosti izdvojenih ostataka, pa su, recimo, nekim biljnim vrstama pridavali vei
znaaj u ekonomiji zajednice nego to je to zaista bio sluaj.
Ovakve i sline greke mogue su i danas, ne samo zbog loeg izbora tehnike
izdvajanja makrobiljnih ostataka, ve i zbog nepravilnosti u drugim procesima koje
arheobotanika podrazumeva, a koje vode neodgovarajuim rezultatima i interpretaciji. Stoga
je, prilikom izbora tehnike izdvajanja, vano utvrditi kolika je povrina predviena za
iskopavanje, kakav je sediment u kom se ostaci nalaze, kakvom opremom projekat raspolae,
do kakvog oteenja, kontaminacije ili gubitka ostataka moe doi primenom razliitih
metoda i da li je planirano uzimanje uzoraka zemlje iz svih celina ili samo iz objekata, sa
podova i tako dalje. Najpraktinije je kombinovanje tehnika: vlano prosejavanje nasuminih
uzoraka (uzetih izvan vidljivih arheolokih konteksta) i flotacija reprezentativnih uzoraka.
Razliite metode, meutim, odlikuje razliiti stepen oteenja i kontaminacije, kao i razliita
koliina i raznovrsnost izdvojenih ostataka, tako da o tome treba voditi rauna prilikom
obrade i uporeivanja rezultata (Wagner 1988:25-28).
Izdvajanje biljnih ostataka iz svakog kubnog metra zemlje koji se iskopa na
arheolokom lokalitetu nepraktino je i esto nemogue izvesti (uglavnom zbog nedovoljno
vremena i novca). Zato se pribegava procesu koji prethodi izdvajanju ostataka na terenu, a to
je uzimanje uzoraka zemlje odreene zapremine/teine sa odreenih mesta na lokalitetu, ime
se ubrzava prosejavanje ili flotacija. Da bi uzorci bili reprezentativni i rezultati kasnijih analiza
validni, mora se osmisliti odgovarajua strategija uzimanja uzoraka zemlje za koje se veruje da
sadre biljni materijal. Ta strategija odreuje, izmeu ostalog, za koju e se tehniku izdvajanja
makrobiljnih ostataka istraiva opredeliti, kakve e rezultate dobiti i kako e ih interpretirati.
Dobra strategija i tretman uzoraka predstavljaju osnov paleoetnobotanikih analiza (Pearsall
2000:66).

17

Sl. 4 - Maina za flotaciju na lokalitetu atal Hijik (foto: J. Matsunaga)

Sl. 5 Novi tip Ankara-maine (Pearsall 2000:49, Fig. 2.23, prema skici G. Hillman-a)

18

Uzimanje uzoraka na terenu

Nain i mesto uzimanja uzoraka za arheobotanike analize i njihova zapremina zavise
od prirode iskopavanih slojeva, od arheolokog konteksta, ali i od pitanja na koja se trae
odgovori. Distribucija biljnih ostataka i stepen njihove ouvanosti rezultat su planiranih i
neplaniranih ljudskih aktivnosti i prirodnih uticaja. Stoga je za botanike analize veoma vano
sistematsko uzimanje uzoraka zemlje iz svih arheolokih konteksta, odnosno sa itave
povrine koja se iskopava, i to je ono to veina arheobotaniara preporuuje (Borojevi
1987; Hastorf, Popper 1988; Pearsall 2000). Naime, u veini sluajeva istraiva nije u
mogunosti da uoi kakva je distribucija biljnih ostataka na terenu, pa da prema tome odlui
na kom mestu e uzeti uzorak zemlje, i koje zapremine. Takoe, tokom iskopavanja se ne
moe uvek sa sigurnou odrediti funkcija pojedinih objekata i struktura, niti prisustvo biljnih
ostataka u njima, tako da je najsigurnije imati uzorke standardne veliine iz svakog lokusa,
kvadrata, "unit"-a i slino, a na vieslojnim lokalitetima i iz svakog sloja posebno. U sluaju
velikog broja uzetih uzoraka, istraiva moe da izvri selekciju i obradi deo njih, ali ako
raspolae nedovoljnom koliinom uzoraka, obino ne moe da se vrati na teren i uzme jo.
Prisustvo biljnih ostataka u razliitim arheolokim kontekstima otkriva razliite ljudske
aktivnosti (Borojevi 1990:62-63):

posude, jame i silosi za skladitenje slue za uvanje zrnevlja itarica, bilo kao rezerva

hrane, bilo za narednu setvu; na osnovu ouvanih ostataka donose se zakljuci o znaaju
pojedinih vrsta za ljude i istoi useva, kao i o uslovima uvanja (potpuno oiena ili zrna u
plevi, jedna ili vie kultura zajedno, izloenost vlagi i spoljnim uticajima).

uzorci iz ognjita i pei obino sadre vrlo malo ostataka jer svakodnevno loenje

vatre dovodi do potpunog sagorevanja veine semena. Prostor oko ognjita i pei, meutim,
moe biti bogat ugljenisanim biljnim materijalom koji se tu prosuo prilikom pripreme hrane ili
povremenog ienja loita (Pearsall 2000:66). Uzorci sa tog mesta ne govore mnogo o
usevima itarica, jer su tu izmeani ostaci biljaka koje su se koristile u ishrani, sa onima koje su
sluile kao gorivo ili u druge svrhe.

ostaci na podu stanita rezultat su razliitih aktivnosti i tu su dospeli uglavnom

sluajno (ponekad je pod bio prekriven asurom).

u jamama za otpatke uz stanita mogu se otkriti nejestivi, odbaeni delovi biljaka,

posebno itarica, na osnovu ega se vidi u kakvom su obliku biljke unoene u stanite (na
primer itarice prosejane ili (ne)oiene od pleve).
19

uzorci zemlje iz rovova za zidove ili jama za stubove obino sadre vrlo malo biljnog

materijala, kao uostalom i aglomeracije obruenih zidova (gde se ponekad naie na plevu). Na
takvim mestima uzimanje uzoraka moe se u izvesnoj meri redukovati (manji broj ili manja
zapremina).

u uzorcima se mogu nai komadi opeke, erpia i keramike sa otiscima biljaka koje su

tu dospele sluajno ili su namerno dodate kao primesa, i te impresije mogu doprineti
identifikaciji vrsta. Isto tako, u relativno suvim klimatskim uslovima uzorci zemlje sa
arheolokih lokaliteta neretko sadre koprolite ljudskog ili ivotinjskog porekla u kojima se
ponekad ouvaju i makrobiljni ostaci (pored polena, fitolita i drugog materijala organskog
porekla). Odgovarajuim analizama dobijaju se podaci o ishrani ljudi i biljnim vrstama koje su
im bile na raspolaganju.

uzorke treba uzimati i izvan vidljivih objekata, jer se neki od njih ne mogu odmah

uoiti u osnovi, nego tokom daljeg iskopavanja (Borojevi 1987:23). Osim toga, nekad se na
osnovu rezultata analiza botanikih ostataka mogu razjasniti neki konteksti (utvrditi funkcija
jama na primer) ili dobiti podaci o stratigrafiji. Uzorci izvan konteksta slue kao svojevrsna
kontrola za uzorke iz objekata ili slojeva bogatih biljnim ostacima u pogledu gustine i
zastupljenosti biljnih vrsta.
Koliina zemlje po uzorku (zapremina, odnosno teina) zavisi od samog lokaliteta
(Borojevi 1987:23); ukoliko se na osnovu nekoliko uzoraka utvrdi da je lokalitet siromaan
biljnim ostacima, onda se za flotaciju ili sejanje uzima vea koliina zemlje, kako bi se
izdvojilo to vie ostataka to vie biljnih vrsta (30-50 kg). U sluaju da lokalitet obiluje
ouvanim paleobotanikim materijalom, dovoljno je da uzorak tei 10-15 kg. Prilikom
odreivanja standardne teine uzorka mora se voditi rauna i o transportu uzoraka, vremenu i
opremi potrebnim za izdvajanje biljnih ostataka iz zemlje i reprezentativnosti rezultata.
Standardizacija teine uzoraka je, s druge strane, vana za obradu rezultata identifikacije, pre
svega statistiku analizu utvrivanje koliine makrobiljnih ostataka po uzorku (gustina),
zastupljenost pojedinih vrsta po uzorku, odnosno po kontekstima i tako dalje, potom za
uporednu analizu objekata, slojeva, pa i samih lokaliteta. Zato treba odvajati utvrenu koliinu
zemlje za uzorak kad god je to mogue.
Ukoliko su uzorci predvieni za flotaciju, onda je korisno iz njih prethodno izdvojiti
vee kamenje, kosti i fragmente keramike, kako ne bi otetili osetljiv biljni materijal. Zemlju
pre flotacije ne treba suiti jer este promene vlanosti loe utiu na trone materijale
(Borojevi 1987:24). Uzorke valja pakovati u vrste vree, sa obaveznom ceduljom (ili dve) na
20

kojoj su navedeni svi podaci o poreklu uzorka (kontekst). U sluaju da uzorak ne dobije svoj
broj na terenu, onda mu obavezno treba dati numeriku oznaku pre flotacije ili prosejavanja, i
taj broj, zajedno sa sa ostalim podacima o provenijenciji i teini uzorka zabeleiti na
posebnom formularu.
Nakon to je uzorak flotiran, izdvojeni materijal u okviru lake i teke frakcije ostavlja
se da se osui, po mogustvu na mestu koje nije direktno izloeno sunevim zracima, a gde
postoji cirkulacija vazduha. Posle suenja, materijal se pakuje i doprema u laboratoriju gde
predstoji rad na sortiranju i identifikaciji makrobiljnih ostataka.
Klasifikacija materijala
Nakon to su iz uzoraka zemlje sa arheolokog lokaliteta izdvojeni makrobiljni ostaci,
sledi rad u arheobotanikoj laboratoriji koji podrazumeva sortiranje, identifikaciju, unos
podataka u kompjutersku bazu i statistiku obradu rezultata.
Obzirom da posle prosejavanja ili flotacije ugljenisani, mumificirani ili vodom ispunjen
botaniki materijal ostaje izmean sa modernim korenjem, rizomima, travom i semenjem,
zatim kostima, puevima, insektima, kao i neorganskim materijalom (graevinskim
materijalom, keramikom i drugim artefaktima), neophodno je sortiranje ovako dobijenih
frakcija uzoraka. Pre samog sortiranja, odnosno izdvajanja i klasifikacije materijala, na
odgovarajui formular upisuju se broj uzorka i svi podaci sa cedulje koja prati uzorak. Uzorak
se potom izmeri i taj podatak takoe zabelei. Kada se na terenu primenjuje flotacija, onda se
laka (materijal koji pluta) i teka frakcija uzorka (materijal koji tone) zasebno sortiraju i mere i
podaci dobijeni daljom analizom upisuju na razliitim formularima.
Radi lakeg sortiranja arheobotaniari esto uzorak dele na frakcije prema veliini
materijala u njemu, proputajui ga kroz dva ili vie sita razliitih promera okaca (na primer, 4
mm, 2 ili 1 mm i 0,5 mm) i zatim frakcije iz svakog sita posebno mere i ispituju. U praksi se
primenjuju jo neke metode radi breg i efikasnijeg rada u arheobotanikoj laboratoriji:
-

u sluajevima kada je uzorak veoma velike zapremine ili teine, ispituje se samo jedan
njegov deo nasumino izdvojen mehanikom podelom uzorka na polovine i
etvrtine (25%, 50% ili 75%) koji se smatra reprezentativnim poduzorkom. Rezultati
dobijeni analizom poduzorka se onda preraunavaju (ekstrapoliraju) za itav uzorak i
tako ukljuuju u statistiku obradu zajedno sa rezultatima iz uzoraka sortiranih u celini
(100%). Da bi se odredilo koji je to deo reprezentativan za ceo uzorak, moe se
21

sprovesti eksperiment u kom e se jedan uzorak sortirati najpre u celini, a potom

putem poduzoraka, i uporediti dobijeni podaci. Kada su u pitanju paleobotaniki
makroostaci, neki eksperimenti su pokazali da se sasvim relevantni rezultati dobijaju
sortiranjem 75% uzorka (Pearsall 2000:114).
-

rad na sortiranju uzoraka moe se podeliti na dve odnosno tri faze, pri emu svaka
olakava sledeu:
1.

u prvoj fazi se, posle podele materijala iz uzorka na frakcije prema veliini

(prosejavanjem), svaka od frakcija samo skenira, odnosno, povrno pregleda radi

brzog utvrivanja generalnog prisustva ili odsustva raznih vrsta makrobotanikih
ostataka (drvo, semenje divljih vrsta, delovi stabljika, pleva, itarice, mahunarke),
ocene njihovog stanja ouvanosti i kontaminacije modernim materijalom (Toll
1988:37). Na osnovu rezultata prve faze, moe se doneti odluka da li e uzorak biti
sortiran u celini i da li e uopte biti sortiran. Pored toga, podaci do kojih se doe u
prvoj fazi mogu da opredele koja je koliina zemlje za uzorak potrebna iz pojedinih
konteksta ili ak da ukau na poloaj i funkciju nekog objekta ili celine (jama za
skladitenje itarica, jama za otpatke, gumno).
2.

u drugoj fazi materijal se izdvaja iz svakog od sita i klasifikuje prema optim

biljnim kategorijama (itarice, mahunarke, voe, trave, drvo), meri, prebrojava i na taj
nain odreuje njihova procentualna zastupljenost u uzorku (uporeivanjem teina).
Ova faza je vrlo retko izdvojena kao posebni deo analiza jer se prisustvo i koliina
razliitih tipova materijala (bilo brojem, bilo teinom) moe grubo registrovati ve u
prvoj fazi, dok je ostale proraune bolje raditi nakon tree faze.
3.

trea faza podrazumeva detaljnu analizu: taksonomsku identifikaciju svakog

makrobiljnog ostatka, to jest, to precizniju botaniku determinaciju vrste, roda ili

familije, zatim prebrojavanje i merenje ostataka prema vrstama, uoavanje njihovih
posebnih karakteristika (fragmentovanosti, modifikacija nastalih usled ugljenizacije i
drugo), merenje dimenzija semena, crtanje i fotografisanje pojedinih ostataka.
Kada je uzorak flotiran, onda je najvei deo botanikog materijala sakupljen u lakoj
frakciji. Nakon to je laka frakcija, radi lakeg sortiranja, prosejana kroz dva-tri sita, u prvom
situ (veliine okaca obino 4 mm) ostane krupniji materijal koji je raspoznatljiv golim okom ili
uz pomo rune lupe, tako da njegovo sortiranje i preliminarno prepoznavanje idu relativno
brzo; on najee ukljuuje drveni ugalj, fragmente ljuski jezgrastih plodova ili kotice
22

kotuniavog voa, krupnija semena i tako dalje. Materijal iz drugog sita (najee 2 ili 1 mm)
posmatra se pod mikroskopom manjeg uveanja i po kategorijama izdvajaju biljni ostaci
(drveni ugalj, ljuske, amorfni biljni materijal, semena) za koje iskusni arheobotaniari mogu
odmah odrediti kojoj biljnoj vrsti, rodu ili familiji pripadaju (Pearsall 2000:102). Kao to je ve
reeno, cela laka frakcija uzorka ili pojedine njene frakcije iz sita ne moraju se sortirati u celini,
ve se za analizu mogu uzimati poduzorci, to se esto praktikuje za materijal iz poslednjeg,
najfinijeg sita. To poslednje sito ima najmanji promer okaca (0,5 mm ili neto manje) i u
njemu se zadravaju sitna semena trava, spore, pleva (rave klasia itarica) i neprepoznatljivi
fragmenti biljnih organa. Iz ove frakcije se obino ne izdvaja drveni ugalj, jer bi to zahtevalo
mnogo vremena, a drveni ugalj sakupljen iz sita 4 mm i 2 mm dovoljan je za dendroloke
kvantitativne i kvalitativne analize (za sitne fragmente nemogue je utvrditi vrstu ili rod bez
upotrebe elektronskog mikroskopa velikog uveanja; Pearsall 2000:107). Ostatak koji
preostane posle prosejavanja (materijal koji proe kroz poslednje sito) se ne sortira, jer obino
ne sadri botanike ostatke ili bar ne prepoznatljive, ve sitne fragmente materijala koji je ve
prikupljen u okviru sita. Ovaj deo lake frakcije se samo skenira da bi se konstatovalo
eventualno prisustvo biljnog materijala.
Sav izdvojeni biljni materijal se broji, meri i ti podaci se, zajedno sa drugim
zapaanjima istraivaa, belee na posebnom formularu za svaki uzorak. Sve to iz lake
frakcije nije izdvojeno kao biljni materijal pakuje se i odlae za eventualne analize drugih
strunjaka. Na pojedinim lokalitetima se iz lake frakcije flotiranog uzorka ujedno odvajaju i
ostaci koji nisu biljnog porekla, kao na primer kosti, puevi, koljke, insekti, ljuska jajeta.
Tokom flotiranja uzorka deava se da se pojedini biljni ostaci (pre svega komadi
ugljenisanog drveta) toliko natope vodom da potonu i tako postanu deo teke frakcije uzorka.
Stoga arheobotaniari na terenu sortiraju i taj deo, kako bi kolekcija ouvanog biljnog
materijala iz jednog uzorka bila to kompletnija. Proces sortiranja teke frakcije slian je kao
kod lake frakcije (beleenje podataka o poreklu uzorka, merenje teine, prosejavanje,
eventualno uzimanje poduzorka), s tim to se u ovom sluaju obino izdvajaju sve prisutne
klase materijala (koji je veinom fragmentovan), a to su, u zavisnosti od lokaliteta, najee
kosti (ivotinjske i ljudske), keramika i drugi predmeti od peene zemlje, koljke i puevi,
alatke od kamena, kosti i roga, metal, zgura, perlice, ljuska jajeta, biljke, koproliti. Materijal se
po kategorijama izmeri i/ili prebroji i ti podaci upiu u formular za teku frakciju, a potom
prosledi na analize, ukoliko za svaku od tih kategorija postoje specijalisti na terenu. Ostatak
od sortiranja teke frakcije ostavlja se za eventualne hemijske i geomorfoloke analize tla.
23

Za sortiranje uzoraka arheobotaniari koriste binokularne lupe i stereo-mikroskope

uveanja do oko 45x, u pojedinim sluajevima i visokoosetljive elektronske mikroskope, a
biljne makroostatke izdvajaju elastinim pincetama (savitljivih vrhova, kako se materijal ne bi
otetio) ili manjim slikarskim etkicama (koje, zahvaljujui statikom elektricitetu, mogu da
nose sitna semena do predviene posudice). Ostaci se, nakon analize, pakuju u male epruvete
ili kapsule, koje ih tite od mehanikih oteenja, i na kojima su naznaeni vrsta ostatka i broj
uzorka u kojem je otkriven.
Prilikom obrade biljnih makroostataka natopljenih vodom vano je da se materijal
odri u vlanom stanju tako to se pakuje u ambalau koja se hermetiki zatvara (kese ili
kutije), te spreava suenje. Mumificiranom materijalu se, s druge strane, ne sme dozvoliti da
upija vlagu iz vazduha, pa se mora uvati u uslovima kontrolisane temperature i vlanosti
(Pearsall 2000:118).
Identifikacija
Veoma vaan i struno veoma zahtevan deo arheobotanikih analiza je identifikacija
biljnog materijala. Osnovni princip je poreenje arheolokog sa modernim botanikim
materijalom, posebno kada su u pitanju semena, tako da referentna kolekcija predstavlja
fundamentalni deo arheobotanike laboratorije (Nesbitt 1995:70).
Materijal se u referentnoj kolekciji nalazi najee u sveem stanju, ali se on, takoe,
moe dovesti u stanje priblino jednako onom u kom se nalaze biljke na arheolokom
lokalitetu (Pearsall 2000:128): zagrevanjem do odreenih temperatura (oko 200C) moe se
dobiti ugljenisani materijal; potapanjem u vodu mogu se simulirati anaerobni uslovi. To
donekle pomae prilikom botanike determinacije, ali se ne sme gubiti iz vida injenica da
arheobotaniaru ne mogu biti poznati svi uslovi pod kojima su delovi biljaka dovedeni u
zateeno stanje u prolosti, te ih ne moe ponoviti u eksperimentu.
Svi primerci u komparativnoj kolekciji moraju biti tano odreeni u pogledu vrste,
roda i familije i poeljno je da u njoj budu zastupljeni svi vani delovi biljke (semena, koren,
plodovi, stabljika ili deo stabla, cvetovi kao izvor polena, listovi zbog fitolita, i tako dalje). Oni
se obino prikupljaju u oblasti u kojoj se nalazi istraivani lokalitet, to istraivau omoguava
da uoi rasprostranjenost vrsta, njihovu sezonalnost, tipove biljnih zajednica, s tim da bude

24

oprezan kod pravljenja paralela, jer se esto savremena distribucija biljaka i biljnih zajednica
razlikuje od one iz vremena kom arheoloki lokalitet pripada (Popper, Hastorf 1988:8).
Pored referentne kolekcije, za poreenja mogu posluiti i dobro ouvani i pouzdano
determinisani arheoloki primerci razliitih biljnih vrsta, a u manjoj meri koriste se crtei,
fotografije i opisi biljnih organa. Prilikom poreenja u obzir se uzimaju razliiti dijagnostiki
elementi, odnosno karakteristike na osnovu kojih se utvruje slinost materijala. U zavisnosti
od toga koji je deo biljke u pitanju, najvanijim elementima smatraju se: veliina, spoljanji
oblik (morfologija), izgled povrine (tekstura), unutranja struktura (anatomija) i drugo. Za
ispitivanje morfolokih karakteristika koriste se slabiji, jednostavniji mikroskopi, dok se za
utvrivanje anatomske grae, posebno za posmatranje elijske strukture i druge histoloke
analize, koriste elektronski mikroskopi velikog uveanja (Hastorf 1999:61).
- ugljenisano drvo Najzastupljeniji meu arheobotanikim makroostacima obino su fragmenti
ugljenisanog drveta (Smart, Hoffman 1988:167). Najvei znaaj drveta arheolozi vide u
primeni metode datovanja radioaktivnim ugljenikom, a dobro ouvani komadi, sa jasno
vidljivim brojem i poloajem godova, koriste se za dendrohronoloke analize, te kalibraciju
C14 datuma. S druge strane, identifikacija ostataka ugljenisanog ili drugaije ouvanog drveta
obezbeuje uvid u izbor sirovina za gorivo, grae za arhitektonske konstrukcije, materijala za
izradu alatki, prua informacije o nekadanjoj vegetaciji i poreklu drveta na lokalitetu (iz
okoline naselja ili nabavljeno trgovinom).
Fragmenti drvenastih delova biljaka botaniki se determiniu uporeivanjem
unutranje strukture nepoznatih sa onom poznatih primeraka (Sl. 6). Neki od dijagnostikih
elemenata su: izgled i organizacija provodnih snopia u stablu (sudovi za provod vode i
organskih materijala od korena ka listovima), veliina i raspored radijalnih zrakova koji spajaju
sr i koru drveta (vidljivi u horizontalnom preseku stabla), koliina i priroda parenhima (tkiva
koje ini osnovnu masu organa viih biljaka i nosilac je vanih fiziolokih funkcija
fotosinteza, primanje i rezervisanje materije), graa elija razliitih tkiva, i tako dalje (Koji,
Peki, Daji 2001:107,153). U zavisnosti od stanja ouvanosti, za ispitivanje ostataka drveta
mogu biti korisne i neke fizike karakteristike, kao, na primer, boja (kod neugljenisanih
komada), sjaj, tekstura povrine, teina, tvrdoa. Utvrivanje bilo kog od navedenih
elemenata oteavaju promene koje drvo trpi prilikom karbonizacije (gubi boju, miris,
smanjuje mu se veliina, delimino menja struktura), dehidracije (gubi na vrstini i puca) ili
boravka u vodi (postaje sunerasto, gubi pojedina svojstva) i drugih fiziko-hemijskih procesa
25

pre i posle depozicije (Pearsall 2000:150-152). Zato je optimalni opseg dendrolokih analiza
odreivanje taksonomske pripadnosti do onog nivoa koji ouvanost dozvoljava (porodica,
rod, eventualno vrsta).

Sl. 6 Struktura drvenih artefakata otkrivenih u Tirolskim Alpima

(Oeggl 1995:236, Plate III)
- semena i plodovi Drugi po brojnosti botaniki materijal do kog se moe doi arheolokim
iskopavanjima su semena i ona predstavljaju najei izvor podataka u arheobotanici
(pogotovo kada su predmet prouavanja poeci i irenje agrikulture). Razliite biljne vrste
imaju semenje razliitih morfolokih karakteristika. Za identifikaciju su posebno vani veliina
i spoljanji oblik semena (Borojevi 1990:65). Veliina se lako uoava; ponekad se uzimaju
dimenzije semena da bi se utvrdile razlike u veliini izmeu, recimo, semena divljih i
26

pripitomljenih vrsta. Oblik semena je klju za utvrivanje njihove taksonomske pripadnosti.

Ukoliko su semena u celosti ouvana, onda se poreenjem sa modernim primercima mogu
dobiti veoma dobri rezultati. Kako su, meutim, semena esto oteena (pre ili tokom
karbonizacije, ili kasnije, u tafonomskim procesima), moraju se razmotriti i drugi elementi
(Koji, Peki, Daji 2001:237; Pearsall 2000:135): izgled povrine, koja moe biti glatka ili
imati udubljenja razliitog oblika, mreaste nabore, ljebove, jamice, ouvanu boju (kod
neugljenisanih primeraka) i slino; specifini dodaci izrataji na semenu (osje, kvrice,
bodlje, roii, dlaice i krilca za letenje) koji su znaajni za raznoenje semena pomou vetra,
vode, ivotinja, oveka; poloaj i izgled hiluma mesta na kom je seme bilo privreno za
omota ploda (pupak). Jo jedno od korisnih svojstava je unutranja graa (anatomija)
semena jer ona ostaje ista i posle ugljenizacije. Sva semena se sastoje iz tri glavna dela (Koji,
Peki, Daji 2001:236): embrion (klica iz koje se razvija nova biljka), endosperm (hranljivo
tkivo za ishranu embriona) i semenjaa (spoljni omota koji titi seme od mehanikih uticaja).
Koliina endosperma i njegov poloaj u semenu u odnosu na embrion razlikuju se izmeu
biljnih vrsta, pa se i taj podatak ponekad uzima u obzir u analizama.
Za identifikaciju semena se, pored referentne kolekcije, konsultuju i opisi, ilustracije i
fotografije iz raznih prirunika i atlasa biljnih vrsta. Deava se, ipak, da identifikacija uopte
nije mogua, uglavnom zbog stanja ouvanosti biljnog ostatka. Nedeterminisani ostatak treba
nacrtati ili fotografisati i dobro opisati, jer e moda u budunosti biti mogue odrediti vrstu
kojoj pripada. Takoe, teko je razlikovati semena srodnih vrsta, koja su veoma slina, pa je
minimalne razlike u morfologiji nemogue konstatovati na ugljenisanom materijalu; tada se
identifikacija zavrava na nivou biljne familije ili roda.
Za razliku od semena, plodovi su mnogo manje prisutni u arheolokom biljnom
materijalu jer je veina plodova donetih u naselje i unetih u stanita bila namenjena ishrani
ljudi i ivotinja. Otuda se na lokalitetima najee otkrivaju nejestivi, odbaeni, delovi plodova
(ljuske, kotice) koji, pritom, jedini i mogu da preive izlaganje visokim temperaturama. U
anaerobnim uslovima (nepojedeni) plodovi mogu biti u celosti ouvani, to njihovu
identifikaciju ini izvesnijom (mahune, mekovi, aure, kapsule i mesnati delovi plodova u
normalnim uslovima brzo propadnu).
Jezgrasto voe, poput leske i kestena, potom predstavnici rodova Fagus (bukve) i
Quercus (hrastovi) i neke druge vrste imaju plodove u vidu oraica zatienih vrstim kupulama
(Koji, Peki, Daji 2001:332). Te kupule mogu ostati sauvane u ugljenisanom stanju, ali
najee fragmentovane, tako da su crtei i fotografije plodova u prirunicima u tom sluaju
27

gotovo beskorisni za identifikaciju, obzirom da ilustruju cele, neoteene primerke, bez detalja
unutranje grae. Slina situacija je i kad je re o kotuniavim plodovima (ljive, trenje,
breskve i drugo; Koji, Peki, Daji 2001:246) od kojih se u ugljenisanom obliku ouvaju
fragmenti kotice odrveneli endokarp (unutranji deo plodovog omotaa), dok su mezokarp
(sredinji, soni mesnati deo) i egzokarp (spoljanji tanki sloj elija) u veini sluajeva bogati
hranljivim materijama i konzumirani od strane ljudi. Stoga je za determinaciju plodova i
njihovih delova najvanija komparativna kolekcija, iji bi primerci bili ugljenisani i
fragmentovani tako da otprilike odgovaraju onima iz arheolokog konteksta (Pearsall
2000:42). Ipak, ostaci plodova najee su samo amorfni delii tkiva koji ne govore mnogo, pa
su rezultati analiza veoma skromni, osim ukoliko se ne naie na vei fragment ili ak itav
plod.
- podzemni organi biljaka Ljudi su i u prolosti konzumirali podzemne biljne organe, bogate hranljivim
materijama, ponajvie skrobom korenje, krtole, repe, lukovice (ovde spadaju i rizomi, koji
nisu korieni u ishrani, ali su moda preostali od biljaka upotrebljenih u druge svrhe; Pearsall
2000:161). Makroostaci ovih vegetativnih biljnih organa su, meutim, veoma retki na
arheolokim lokalitetima, jer je mogunost da budu ouvani izuzetno mala (naime, jedini deo
korena, krtole ili lukovice koji preostane posle upotrebe je ljuska, koja se brzo raspada). Pored
toga, njihova graa je takva da ih je prilikom sortiranja uzoraka i klasifikacije materijala teko
razlikovati od drvenog uglja. Verovatnoa da se ova vrsta ostatka sauva vea je u ekstremno
suvim ili vlanim sredinama. Ukoliko se iz uzorka zemlje izdvoje fragmenti ili celi primerci
podzemnih delova biljaka, prvi korak u identifikaciji je klasifikacija prema navedenim
tipovima organa (rizomi, krtole, lukovice, repe, korenje) posmatranjem spoljanjih
karakteristika (oblik, veliina, izgled povrine). Nakon ovog preliminarnog sortiranja, ostaci se
porede sa poznatim materijalom i to prema spoljanjim odlikama i anatomskoj grai (oblik i
organizacija elija u tkivima, raspored provodnih kanalia, i drugo), za ta je neophodan
visokoosetljivi elektronski mikroskop (Pearsall 2000:160).
Preciznost identifikacije ovog materijala veoma je ograniena, zbog ega
arheobotaniari koriste jedan indirektni metod za prepoznavanje vrsta analizu granula
skroba (Hastorf 1999:62). Naime, namirnice biljnog porekla sadre mnogo vie skroba nego
druge materije u ishrani; skroba ima u semenima, plodovima i drugim mesnatim delovima, ali
najvei sadraj skroba je u podzemnim biljnim organima. Stoga koliina skroba u
paleobotanikim ostacima moe pomoi da se meu njima prepoznaju krtole, lukovice,
28

korenje i slino. Pored toga, granule skroba se prema strukturi, obliku i veliini razlikuju od
vrste do vrste, pa je ponekad zahvaljujui tome mogue izvriti i precizniju botaniku
identifikaciju ostataka (Sl. 7).
Sl. 7 Granule skroba: 1. penica, 2.
ra, 3. jeam, 4. kukuruz, 5. heljda, 6.
ovas, 7. penica, 8. graak, 9. pasulj,
10-12. krompir (Koji, Peki, Daji
2001: 82, Sl. 30)
Analiza podrazumeva najpre
registrovanje zrnaca skroba u ostatku
i

ekstrakciju

jednog

broja

mehanikim putem, a zatim, uz

korienje komparativne kolekcije,
odreivanje njihovog izvora biljne
vrste

(Pearsall

2000:161).

To,

meutim, nije uvek izvodljivo, jer su zrnca skroba jako osetljiva na visoku temperaturu, vlagu,
mehanike uticaje i podlona su razvoju bakterija, tako da lako gube svoja fiziko-hemijska
svojstva.
- biljna vlakna, listovi, zeljaste stabljike U neugljenisanom biljnom materijalu iz anaerobnih uslova esto se sreu ostaci
vlakana, zeljastih stabljika, listova, cvetova, pupoljaka mekih delova biljaka inae podlonih
brzom raspadanju (Borojevi 1992:39).
Vlakna su obino sauvana u okviru komada tekstila i predstavljaju elije vaskularnog
biljnog tkiva, dok su vlakna pamuka u stvari dlaice koje prekrivaju seme (Koji, Peki, Daji
2001:122); najzastupljenija su vlakna lana, konoplje, ramije (takozvana "likina vlakna").
Prilikom analiza posmatraju se tekstura, boja, debljina poprenog preseka i debljina elijskog
zida, pri emu se izdvajaju vlakna koja nisu biljnog porekla (ivotinjske dlake). Uz pomo
elektronskog mikroskopa, infracrvene spektroskopije i rentgenskih zraka mogue je, na
osnovu pomenutih karakteristika, raspoznati vlakna razliitih vrsta biljaka, poredei ih sa
modernim uzorcima (Pearsall 2000:165).
Uspena identifikacija listova i drugih zeljastih delova biljaka zahteva dobro
poznavanje lokalne flore, veliku komparativnu kolekciju, a iskustvo je uvek vrlo vano. Kao
dijagnostiki elementi na osnovu kojih se opredeljuje poreklo materijala slue konture lista i
29

karakteristike njegovih delova (osnove, drke, lisne ploe), nervatura i anatomska graa
(Koji, Peki, Daji 2001:164); kod stabljike se analiziraju grananje, raspored listova, oblik i
mesto pupoljaka, graa i poloaj provodnih snopia (Pearsall 2000:166).
Dodatni (a ponekad i jedini) podaci o taksonomskoj pripadnosti ove vrste biljnog
materijala mogu se dobiti iz fosilizovanih kutikula (Renfrew, Bahn 2000:242). Kutikula
predstavlja spoljanji sloj epidermisa (tkiva koje kao zatitni omota obavija biljno telo spolja)
ije elije u svojim zidovima sadre izuzetno otpornu supstancu kutin. Zahvaljujui injenici
da kutin ak i posle ugljenizacije ostaje ouvan u formi u kojoj se nalazio u okviru elijskih
zidova, na osnovu njega se moe rekonstruisati oblik epidermalnih elija koji je specifian za
svaku biljnu vrstu. Morfoloka raznovrsnost epidermalnih elija posebno je izraena kod trava
(Koji, Peki, Daji 2001:114) pa se rezultati analize kutikula koriste kao dodatni izvor
podataka u palinolokim studijama, pre svega kod rekonstrukcije sastava travnatih oblasti, jer
su polenova zrnca biljnih vrsta iz porodice trava (Poaceae) meusobno veoma slina i
praktino se ne mogu razlikovati. Kutikule mogu biti ouvane i u fosilizovanom sadraju
abdomena i u koprolitima (Renfrew, Bahn 2000:242).
Rad na identifikaciji dobro ouvanih biljnih ostataka mogu donekle da olakaju
morfometrijske analize detaljno ispitivanje spoljanjih dimenzija (Pearsall 2000:177-178).
Ukoliko se napravi trodimenzionalni snimak biljnog (ili drugog) ostatka i unese u raunar,
onda raunar na osnovu tog snimka moe da vri razliita merenja i obavlja razne proraune
korisne u arheobotanikim istraivanjima (za, recimo, razlikovanje semena kultivisanih i
divljih vrsta, gde razlika nije uvek jasno uoljiva).
Precizna identifikacija makrobiljnih ostataka uslovljena je prvenstveno stepenom
njihove ouvanosti. Isueni (mumificirani) i ostaci natopljeni vodom zadravaju veinu
karakteristika neophodnih za odreivanje biljne vrste, roda ili porodice kojoj pripadaju.
Karbonizacija, meutim, ostavlja vrlo jasne tragove na biljnom materijalu koji esto
usporavaju i oteavaju determinisanje; ipak, ugljenisani makroostaci su vrlo oigledan i
nepobitan dokaz o ljudskom delovanju, jer bez njega biljke ne bi bile dovedene u to stanje. U
anaerobnim uslovima ouvanost ne zavisi toliko od ljudskog koliko od klimatskih faktora; u
njima je mogue otkriti iroki spektar biljnih ostataka i na osnovu njih stei detaljniju sliku u
nekadanjoj ulozi razliitih delova biljaka i razliitih biljnih vrsta u ivotu oveka.

30

Za prevazilaenje pojedinih problema u tumaenju rezultata arheobotanikih analiza

korisno je poznavanje prirodnih predispozicija razliitog biljnog materijala da ostane ouvan
tokom vekova i uslova u kojima je to mogue. Pojedine vrste ili biljni organi koji su krhki i
brzo propadaju e u uzorcima uvek biti manje zastupljeni (ili ih nee ni biti) od onih koji su
vrsti i otporni na spoljanje destruktivne uticaje. Ve je ranije pomenuto da veliku ulogu u
pogledu zastupljenosti i raznovrsnosti materijala kojim arheobotaniari raspolau imaju mesto
sa kog se i nain na koji se makrobiljni ostaci prikupljaju na terenu.
Interpretacija i prezentacija rezultata
Najvie energije i vremena u analizi paleobotanikih makroostataka odlazi na razvoj i
prilagoavanje strategije uzimanja uzoraka, flotaciju ili prosejavanje, rad u laboratoriji
klasifikaciju i identifikaciju materijala, formiranje komparativne kolekcije, unoenje podataka u
kompjutersku bazu. Najvaniji zadatak arheobotaniara je, meutim, davanje arheolokog
smisla dobijenim rezultatima, odnosno, interpretacija.
- kvalitativna prezentacija rezultata Interpretacija podrazumeva kvalitativnu i kvantitativnu prezentaciju i diskusiju,
odnosno tumaenje rezultata analiza. U okviru kvalitativne prezentacije navode se sve biljne
vrste, rodovi i porodice iji su ostaci otkriveni na jednom lokalitetu, uz opis samih ostataka i
vrsta kojima pripadaju, istiui koje od biljaka su pripitomljene ili divlje vrste u ljudskoj
upotrebi, koje se javljaju kao korovi ili su na drugi nain sluajno dospele u naselje, a koje
eventualno potiu iz drugih ekolokih zona. U okviru opisa svakog taksona (vrste) naznai se
i eventualna uloga biljke u ivotu ljudi, to je jedno od osnovnih pitanja u interpretaciji biljnih
ostataka sa arheolokih nalazita. Mogui odgovor pruaju saznanja iz oblasti etnografije
(analogije sa obiajima tradicionalnih ljudskih zajednica), istorijski izvori i biohemijske
karakteristike biljaka; oni pomau da se utvrdi koje su vrste koriene u ishrani ljudi i
ivotinja, koje su sluile kao gorivo ili graa, kao zaini ili lekovito bilje, a koje predstavljaju
sluajne primese, bez znaaja za ljude (Pearsall 2000:191-192).
Mnogi istraivai se oslanjaju na etnografske studije i modele i prouavaju
tradicionalne metode uzgajanja, stare poljoprivredne tehnike, nain prerade itarica (nain
etve, vridba, provejavanje, prosejavanje, runo prebiranje; Borojevi 1992:39) i pripreme
hrane, a znaajan izvor podataka o tome su i poljoprivredne alatke i drugi artefakti otkriveni
na arheolokim lokalitetima. Pored primera iz etnografije, za proveru pojedinih
31

arheobotanikih pretpostavki mogu posluiti eksperimenti, posebno kada je re o

poljoprivrednim aktivnostima proizvodnji i obradi ratarskih kultura, gde se analiziraju,
recimo, ostaci od vridbe, provejavanja, prosejavanja i porede sa biljnim ostacima iz pojednih
arheolokih konteksta (podova i slino) ili se ispituju efekti ugljenizacije na razliite delove
itarica (Boardman, Jones 1990).
Poznavanje geografskog porekla otkrivenih biljaka omoguava prepoznavanje vrsta
neuobiajenih za podruje u kom se lokalitet nalazi, odnosno ukazuje na puteve razmene ili
sezonsko kretanje stanovnika. Na osnovu ekologije biljaka (prirodnih uslova neophodnih za
njihov opstanak) moe se pretpostaviti koji je tip zemljita dominirao u okolini naselja i koje
su klimatske prilike vladale u to vreme, kao i da li su tadanji stanovnici mogli gajiti biljke u
neposrednoj okolini (u samom naselju u batama, ili u neposrednoj blizini naselja), u koje
doba godine i da li je bilo neophodno navodnjavanje.
Biohemijske karakteristike biljaka otkrivaju njihovu moguu primenu, bilo kao
medicinska sredstva, kao zaini ili, u zavisnosti od nutritivnih svojstava, kao hrana za ljude i
ivotinje. Podaci o tome ponekad se nalaze u istorijskim izvorima (Pearsall 2000:192).
- kvantitativna prezentacija rezultata Kvantitativna analiza podataka o izdvojenim makrobiljnim ostacima otkriva izvesne
pravilnosti u koliini i distribuciji odreenog biljnog materijala na lokalitetu i omoguava
poreenje ostataka iz razliitih arheolokih konteksta i slojeva. U savremenim
arheobotanikim istraivanjima koristi se vie metoda kvantifikacije, svaki sa svojim
prednostima i manama, a njihova primena zavisi od stanja ouvanosti biljnih ostataka,
informacija dobijenih u arheobotanikoj laboratoriji i pitanja na koja istraiva pokuava da
odgovori (Popper, Hastorf 1988:9).
Najstariji metod je apsolutna kvantifikacija utvrivanje broja (ili teine) ostataka
svake biljne vrste, roda ili porodice u okviru svakog pojedinanog uzorka ili ukupno, u svim
uzorcima. Taj broj se obino navodi u tabeli sa nazivima otkrivenih biljnih vrsta i na osnovu
njega se moe posmatrati koliina jedne vrste ostataka u odnosu na ostale, ali se pritom
zanemaruju nejednaka depozicija i prezervacija biljnog materijala, te mogunost precizne
botanike determinacije. Stoga se praktikuju i druge numerike analize istog materijala koje
pokuavaju da prevaziu ova ogranienja, od kojih su neke gustina, procentualna
zastupljenost, skala zastupljenosti, razne vrste proporcija, i tako dalje (Pearsall 2000:193;
Popper 1988).

32

Gustina oznaava ukupnu koliinu izdvojenog biljnog materijala (broj ili teinu) po
litru ili kilogramu zemlje u jednom uzorku (Miller 1988:73). Ona pokazuje stepen ouvanosti
biljnog materijala u sedimentima (to je posebno znaajno za ugljenisane ostatke) i razlike u
njegovoj depoziciji (na primer, u intenzitetu ugljenizacije), pa je pogodna za uporeivanje
uzoraka iz jednog konteksta ili sloja, ili poreenje samih konteksta i slojeva. Gustina se moe
raunati i za svaku vrstu posebno. Ukoliko grupa uzoraka ima priblino jednaku gustinu, onda
se u okviru njih mogu ispitivati apsolutni koliinski odnos prisutnih biljnih vrsta i promene u
njemu, nezavisno od ostalih vrsta uoenih na lokalitetu (Pearsall 2000:199).
Procentualna zastupljenost (uestalost) odnosi se na prisustvo ostataka jedne biljne
vrste u odreenom broju uzoraka, pri emu se taj broj oznaava kao procenat od ukupnog
broja obraenih uzoraka (Popper 1988:61). Ovaj metod ne uzima u obzir apsolutnu koliinu
ostataka, a ipak omoguava uvid u to koje vrste, odnosno tipovi ostataka dominiraju na
lokalitetu. Ukoliko se zastupljenost posmatra prema kontekstima, postaje jasno koliko esto,
to jest na koliko razliitih mesta se javlja jedna vrsta ostatka, to moe da ukae na znaaj
odreene biljke ili tip aktivnosti na datim lokacijama (funkciju objekata).
Skala zastupljenosti pojedinanih biljnih vrsta formira se prema broju ili teini njihovih
ostataka: vrste, rodovi i porodice se rangiraju, to jest razvrstavaju prema zastupljenosti po
klasama, opisnim (mnogo srednje malo) ili numerikim (skala od 1-10), pri emu je
neophodno odrediti standardni broj (ili teinu) semena, plodova ili drugih uoenih delova
svake vrste za svaku klasu, kako bi bile na odgovarajui nain rangirane (na primer, koliina
1-10 ugljenisanih zrna kukuruza, koja se relativno dobro ouvaju, posmatra se jednako kao 12 krtole krompira koje su ree ouvane i teko se identifikuju; Popper 1988:65, T. 4.3). Skala
zastupljenosti primenjuje se za pojedinane uzorke, grupu uzoraka iz jednog konteksta,
uzorke iz jednog arheolokog sloja ili sve uzorke sa lokaliteta.
Proporcije pokazuju odnos koliina dve kategorije materijala (semena:drveni ugalj,
korovi:itarice) i omoguuju praenje promena tih koliina tokom vremena ili u okviru jedne
geografske oblasti. Izraunavanje proporcija ne zavisi od zapremine/teine uzorka i moe se
primeniti na materijal iz razliitih konteksta i uslova ouvanja. Veoma je korisno za
utvrivanje zastupljenosti jedne vrste ostataka u odnosu na ostale u okviru jednog uzorka, to
se najee izraava procentualno. Arheobotaniari se esto slue proporcijama za otkrivanje
oscilacija u zastupljenosti biljnih vrsta u ishrani, na primer kada jedna biljna namirnica
vremenom bude zamenjena drugom, ili utvruju razlike izmeu ivotinjske i ljudske ishrane,
u zavisnosti od konteksta iz kojih biljni ostaci potiu. Odnos semena i korova itarica u
33

jednom uzorku, na primer, moe da ukae na jednu od faza u okviru pripreme hrane:
prosejana zrna ita sadre i vea semena trava, dok runo sortirana nemaju ili imaju veoma
malu koliinu korovskih primesa (Hillman 1981:134, Fig. 4). Na lokalitetima sa ugljenisanim
biljnim ostacima ponekad se poredi koliina (broj, teina, zapremina) semenja i drvenog uglja,
naobilnijeg materijala na takvim nalazitima. Ukoliko nije bilo naknadnog gorenja (poara),
onda su prisutni ostaci drveta rezultat loenja u peima i ognjitima i njihova koliina moe
uslovno da poslui kao konstanta naspram koje se posmatraju promene u koliini semenja
otkriva intenzitet upotrebe razliitih biljaka kroz vreme (Miller 1988:75).
Istraivai najee primenjuju nekoliko metoda kvantifikacije makrobiljnih ostataka i
potom uporeuju i tumae rezultate, proveravajui svoje pretpostavke. Postoje meutim
brojna ogranienja i preduslovi, ne samo za kvantitativnu analizu, ve i za celokupnu
interpetaciju arheobotanikih podataka. Arheoloki botaniki materijal uglavnom je sluajni
ostatak ili odbaeni deo, viak, tako da ve prilikom same depozicije on predstavlja delimian
i nepotpun dokaz o ljudskim aktivnostima vezanim za biljke, i nikad se sa sigurnou ne moe
utvrditi ta zapravo nedostaje (Hastorf 1999:56).
Kada se razmatraju okolnosti u kojima dolazi do depozicije materijala, postavlja se
pitanje kako i da li je mogue na osnovu prikupljenih ostataka tano ustanoviti nain i oblik u
kom je biljka dospela u naselje odnosno stanite (da li je uneta itava biljka ili samo neki njeni
(korisni) delovi) i jesu li njeni ostaci otkriveni u arheolokom kontekstu rezultat posredovanja
oveka? Ugljenisani ostaci na arheolokim nalazitima su siguran znak ovekovog delovanja,
ali je zbog ogranienog broja uslova koji dovode do ugljenizacije smanjen broj biljnih vrsta
koje imaju ansu da budu ugljenisane i na taj nain ouvane (Borojevi 1992:38). Stoga se lista
identifikovanih vrsta nikako ne moe smatrati konanom. Na arheolokim nalazitima u
ekstremno suvim ili vlanim uslovima, gde je ouvanost tronih materija veoma dobra,
otkriveni (neugljenisani) makrobotaniki materijal ne mora uvek biti pokazatelj ljudskih
aktivnosti (namernih ili neplaniranih), ve se u arheolokim slojevima mogao nai sluajno
(donet vetrom, kretanjem vode ili ivotinja kroz zemlju), pa je tu teko odrediti poreklo
ostataka i razluiti koji od njih su arheoloki, a koji moderni (Pearsall 2000:247).
Za prevazilaenje nekih problema vezanih za poreklo i nain odlaganja biljnih ostataka
vano je znati arheoloki kontekst iz kog potiu. Jame, posude i sline zatvorene celine
predstavljaju primarni, nenarueni kontekst i biljni ostaci sa takvih mesta daju veoma
pouzdane podatke. Sekundarni konteksti bili bi oni gde dolazi do meanja materijala sa raznih
34

lokacija u okviru kue ili naselja (podovi, pepelita, jame za otpatke) i oni takoe oslikavaju
ljudsko ponaanje. Otvoreni prostor izmeu kua, recimo, izloen je i ljudskim i prirodnim
uticajima, tako da ne daje mnogo podataka za razumevanje naina depozicije biljnog
materijala (Pearsall 2000:194).
Kada biljke postanu deo arheolokih slojeva, izloene su razliitim tafonomskim
(fiziko-hemijskim i mehanikim) procesima koji dalje redukuju broj i menjaju sastav njihovih
ostataka. Poznavanje prirodnih predispozicija razliitog biljnog materijala da ostane ouvan
tokom vekova moe da pomogne u tumaenju rezultata arheobotanikih analiza. Pojedine
vrste ili biljni organi koji su krhki i u normalnim uslovima (pogodnim za razvoj
mikroorganizama) brzo propadaju, u uzorcima e uvek biti manje zastupljeni (ili ih nee ni
biti) od onih koji su vrsti i otporni na spoljanje destruktivne uticaje. Ljuske i kotice
plodova i semena sa jakim omotaem (semenjaom) imaju vie anse da preive od mesnatih
delova plodova i mekih delova biljaka, koji su esto hrana insektima, glodarima i drugim
ivotinjama. S druge strane, veliki broj ouvanih delova jedne biljke, pre svega semena, ne
znai uvek i njeno izrazito prisustvo ili znaaj u ivotu ljudi, jer se broj semena izmeu vrsta
drastino razlikuje plodovi jagode, kupine, maline, na primer, sadre znatno vei broj
semena od jabuke, kruke, drenjine (Borojevi 1992:39).

Meu karbonizovanim

makroostacima retko kad e se nai delovi biljke koji su konzumirani u sveem stanju, za
razliku od onih koji su kuvani (zrna itarica) i tom prilikom sluajno ugljenisani.
Pored raznovrsnih okolnosti u kojima dolazi do depozicije i selektivne prezervacije
materijala, razliite tehnike uzimanja uzoraka i izdvajanja biljnih ostataka takoe uslovljavaju
koliinu i tip analiziranih biljnih ostataka i njihovu interpretaciju. Arheobotaniar mora imati
u vidu sva tri navedena elementa prilikom donoenja zakljuaka na osnovu dobijenih
rezultata.
Rezultati arheobotanikih analiza mogu se posmatrati sa paleoekolokog i
sociokulturnog aspekta, koji se esto i preklapaju (Pearsall 2000:189).
Paleoekoloko tumaenje podrazumeva rekonstrukciju nekadanje vegetacije i ivotne
sredine (za ta je, u okviru makrobiljnih ostataka, od najveeg znaaja drveni ugalj) i
sagledavanje promena nastalih bilo uticajem ljudi, bilo prirodnom modifikacijom (Sl. 8).
Ljudska eksploatacija prirodnih resursa (pre svega pojava i intenzifikacija
poljoprivrede) izazivala je tokom vremena znaajne promene u ekosistemima. Krenjem
uma, spaljivanjem vegetacije, seom drvea, stvaranjem travnatih povrina panjaka,
35

obradom zemlje i slinim aktivnostima su itave biljne zajednice bile unitene ili njihov sastav
izmenjen, u korist vrsta koje su bile u direktnoj ljudskoj upotrebi. Bioloki odgovor na
promene ivotnih uslova su adaptacija (na primer, stvaranje patuljastih formi), migracija
(pomeranje vrsta) i izumiranje (Butzer 1982:182). Shodno tome se meu biljnim vrstama
konstatovanim na arheolokim lokalitetima mogu razlikovati one koje potiu iz svojih
prirodnih, nedirnutih zajednica (fitocenoza), one koje su trpele ljudski uticaj - takozvani
antropogeni indikatori (recimo korovi koji prate useve), i one koje su gajene za ljudsku ili
ivotinjsku ishranu (Pearsall 2000:271). Prisustvo ili odsustvo predstavnika ove tri, uslovno
reeno, kategorije biljaka govori ne samo koja je vrsta vegetacije, to jest, biljne zajednice
uspevala u blizini naselja (ume, panjaci, obradiva zemlja, movarna zemljita) i da li je ona
odgovarala potrebama ljudi i ivotinja, ve i u kojoj meri i na koji nain su stanovnici
eksploatisali biljke (sakupljanje divljih vrsta, gajenje pripitomljenih, ispaa stoke, sea uma),
odnosno kakva je bila ekonomija ljudske zajednice i koje su strategije preivljavanja
praktikovane (Borojevi 1992:39).

TLO

KLIMA

FAUNA

VEGETACIJA

OVEK
Sl. 8 - Meuzavisnost oblika ive i neive prirode
Sociokulturni aspekt rezultata arheobotanikih istraivanja odnosi se na rekonstrukciju
drutvenih odnosa u okviru zajednice i pojava nejednakosti (na primer, postojanje elite kojoj
pripadaju obradiva zemlja i poljoprivredni proizvodi), registrovanje promena u proizvodnji
hrane (razvoj novih tehnologija ili prilagoavanje raspoloivim resursima), utvrivanje
pogrebnih obiaja (biljke ili hrana kao prilog u grobovima) i simbolike uloge biljaka u ivotu
ljudi, otkrivanje kontakata izmeu razliitih zajednica (trgovina, kulturni uticaji), poloaj i
organizacija naselja u skladu sa prirodnim resursima (raspoloivost sirovina u okolini, izvori
hrane) i tako dalje (Pearsall 2000:189-191; Butzer 1982:309).

36

ARHEOBOTANIKI MIKROOSTACI
U mikrobiljne ostatke ubrajaju se polenova zrnca, fitoliti, dijatomeje, kao i hemijske
supstance u sastavu biljnih tkiva koje su, kao indikatori ishrane, predmet biohemijskih analiza
(Hastorf 1999:62). Ovi ostaci nisu vidljivi golim okom i za njihovu detaljnu analizu
neophodno je korienje mikroskopa (esto i visokoosetljivog elektronskog mikroskopa sa
uveanjima 100-1000 puta). Podaci dobijeni ispitivanjem botanikih mikroostataka
komplementarni su rezultatima analiza botanikih makroostataka, ali i drugih bio- i
geoarheolokih analiza koje se obavljaju na arheolokom lokalitetu.
POLEN
Prouavanjem polena i spora bavi se palinologija; rekonstrukcija vegetacije u prolosti i
sagledavanje evolucije biljnog sveta na osnovu polena i spora predmet su izuavanja
paleopalinologije, koja se razvila u okviru paleobotanike (Nikoli 1990:11). Poeci
paleopalinologije javili su se onda kada je prilikom prouavanja semena i drugog biljnog
materijala ouvanog u tresetitima u njima otkriveno i prisustvo polenovih zrna (Pearsall
2000:264). Prve analize polena sprovedene su u 19. veku, ali je njihov pravi nauni potencijal
uoen tek u 20. veku, kada su stekle iroku primenu u utvrivanju sastava nekadanje
vegetacije. Rezultati polenskih analiza ubrzo su se pokazali veoma korisnim za arheologe,
odnosno paleoetnobotaniare, i palinoloke studije su dobile svoje mesto i u arheolokim
interdisciplinarnim istraivanjima.
"Arheoloka palinologija" razvila se '20-ih godina prolog veka, u vreme kada je dolo
do ekspanzije arheobotanikih istraivanja u Evropi, Americi i na Bliskom istoku (Hastorf
1999:62). Od tog vremena do danas obavljene su polenske analize na velikom broju
arheolokih lokaliteta i objavljeno je mnotvo radova o metodologiji, mogunostima primene
i rezultatima palinolokih istraivanja u arheologiji. Poznavanje "paleookoline" (Nikoli
1990:15) ljudskih naseobina upotpunilo je saznanja o aktivnostima oveka u prolosti i
odnosima koji su se uspostavljali izmeu njega i prirode.
Polenova zrna (cvetni prah, polen) predstavljaju mikrospore (elije za razmnoavanje)
koje se obrazuju u pranicima (muki deo cveta) i odatle dospevaju u tuak (enski deo cveta)
gde dolazi do oploenja jajne elije iz koje se, potom, razvija embrion, odnosno klica nove
37

biljke (Koji, Peki, Daji 2001:235). Zrno polena se sastoji od ive elije u sredinjem delu
(koja u procesu oploenja prodire u jajnu eliju), obavijene unutranjom opnom intinom,
izgraenom od celuloze i drugih materija (posebno proteina; smatra se da protein u polenu
izaziva alergijsku reakciju kod ljudi; Pearsall 2000:251). Poto slui za produenje vrste
biljaka-cvetnica, polen je snabdeven izuzetno vrstom spoljanjom opnom (membranom)
zvanom egzina, koja je gotovo neunitiva i u pojedinim sedimentima moe opstati hiljadama
godina (Renfrew, Bahn 2000:240).
Egzina je sastavljena uglavnom od sporopolenina (kombinacija celuloze i kutina),
jedne od najotpornijih prirodnih organskih supstanci (Pearsall 2000:251). Sporopolenin moe
opstati u kiselim i baznim sredinama, anaerobnim i uslovima relativno visokih temperatura;
manje je otporan na dejstvo oksido-redukcionih procesa
i

mehanike

uticaje

(Nikoli

1990:11).

paleopalinolokim istraivanjima predmet analiza su

upravo egzine, jer preostali sadraj polena (iva elija i
intina) ne ostaje ouvan. Spoljna povrina egzine je
najee neravna, prekrivena raznim udubljenjima
(porama, ljebovima) i izratajima karakteristinim za
biljne familije, rodove, vrste, tako da se na osnovu
njenog izgleda odreuje taksonomsko poreklo polena
(Renfrew, Bahn 2000:240). Fosilizovani polen moe biti
identifikovan i na osnovu oblika i veliine zrna (Sl. 9).
Sl. 9 Morfologija polenovih zrna (prilagoeno iz:
Renfrew, Bahn 2000:240)
Veina ima priblino elipsoidni oblik (i simetrina
je o odnosu na centralnu osu), ali ima i uglastih i
nepravilnih formi (Pearsall 2000:251). Veliina polena
varira, u zavisnosti od vrste biljke, od 0,008 mm do 0,2 mm, ili ak 2 mm u preniku (Koji,
Peki, Daji 2001:220), pa je za posmatranje polena neophodno veliko uveanje mikroskopa
(i preko 100x). Polenova zrna su uglavnom ute boje, ali ima i belih, sivih, crvenih i mrkih.
Spore su elije za bespolno razmnoavanje, karakteristine za gljive, alge, mahovine i
paprati. U zavisnosti od biljne vrste kojoj pripadaju, spore se meusobno razlikuju prema
obliku i spoljanjem izgledu, tako da, kao i polen, mogu da poslue za taksonomsko
38

opredeljenje. Sa obzirom da spore direktno klijaju u novu jedniku, bez prethodnog spajanja sa
nekom slinom elijom, ree su ouvane u prvobitnom obliku (Koji, Peki, Daji 2001:204).
U zavisnosti od specifinog mehanizma prenoenja polena od mukih do enskih
cvetova ili delova cvetova (opraivanja), razlikuju se broj i izgled zrna koje biljke proizvode
(Koji, Peki, Daji 2001:231-232). Biljne vrste koje se oprauju vetrom (anemohorne) su
najbrojnije i formiraju veliku koliinu sitnih polenovih zrna (10.000-70.000 po cvetu), a
pranici se pri najmanjem pokretu vazduha pomeraju i polen iz njih lako ispada. Polen nekih
vrsta je izuzetno aerodinamian i vazdunim strujama moe biti prenet hiljadama kilometara
(na primer polen vrsta iz porodice borova, Pinaceae), pri emu e sitnija zrna dospeti dalje od
krupnijih. U oblastima pod umama najlake i najdalje se raznosi polen drvea sa visokim
kronjama, dok polenova zrna niih umskih vrsta, zatienih od vetra, padaju relativno blizu
matine jedinke (u krugu od nekoliko stotina metara). U arheolokim uzorcima e gotovo
uvek najzastupljeniji biti polen anemohornih vrsta biljaka (Pearsall 2000:258).
Kod vrsta koje se oprauju pomou ivotinja (insekata, ptica, slepih mieva) polenova
zrna imaju izrazito neravnu, ponekad ak lepljivu povrinu i razne izrataje kojima se kae za
telo ivotinje i tako transportuju; neke ivotinje se hrane polenom (polenova zrna sadre
ugljene hidrate, lipide, belanevine, aminokiseline, vitamine i druge hranljive sastojke; Koji,
Peki, Daji 2001:219). Ove, zoohorne biljne vrste proizvode mnogo manje polena nego
anemohorne, jer njihovo uspeno opraivanje ne zavisi od koliine zrna, tako da su ona i
manje prisutna u sedimentima tla (Pearsall 2000:259).
Polen hidrohornih biljaka (potpuno potopljenih u vodi) ima specifinu teinu jednaku
kao voda, tako da ne tone i prenosi se vodenim strujama; polenova zrna akvatinih biljaka,
meutim, imaju veoma tanku egzinu, tako da brzo propadaju (Pearsall 2000:260).
Posebnu grupu biljaka ine one koje se samooprauju (malobrojna zrna iz pranika
jednog cveta dospevaju u tuak tog istog cveta), tako da polen ovih vrsta ne biva distribuiran
na irokom prostoru. Meu samoopraujuim biljkama su i neke vrste od znaaja za ljude, na
primer penica, jeam i veina mahunarki i njihov cvetni prah moe se otkriti na mestima gde
su biljke pripremane za upotrebu (odnosno odvajani potrebni delovi) i odlagani otpaci (Behre
1981:227).
Ouvanost polena zavisi od mehanikih, hemijskih i biolokih uticaja u okviru
sedimenta (Pearsall 2000:260). Mehaniki uticaji podrazumevaju fizika oteenja egzine i
izrataja na njoj prilikom kretanja zrna po neravnoj povrini tla ili kroz zemlju; oteena
39

egzina pogodna je za razvoj bakterija i gljiva, koje je razaraju. este i nagle promene
temperature utiu na rast ili opadanje koliine vlage u polenovom zrnu, to dovodi do
smekavanja i pucanja egzine. Svaka promena u morfologiji polena oteava ili onemoguava
njegovu determinaciju. .
U pogledu hemijskih uslova, polen najbolje opstaje u anaerobnim i kiselim sredinama
(Borojevi 1990:61). Iako je sporopolenin u egzini izuzetno otporan na hemijske uticaje,
visoka (bazna) pH vrednost zemljita i izloenost kiseoniku (oksidacija) umanjuju njegove
anse da ostane ouvan due vreme.
Bioloki inioci mikroorganizmi (gljive, bakterije) napadaju zrna polena slabei
egzinu, dok crvi, stonoge, gliste kretanjem u zemlji mehaniki oteuju polen i meaju slojeve,
naruavajui stratigrafiju.
Najbolja ouvanost polena je u kiselim zemljitima, u sedimentima pod vodom (pre
svega jezerskim), u slojevima gde su prisutne soli bakra i drugih metala koje smanjuju pH
vrednost zemljita, u suvim klimatskim uslovima (pustinjama) i sredinama sa konstantnom
temperaturom (peinama; Renfrew, Bahn 2000:240).
Uzimanje i laboratorijska obrada uzoraka za polenske analize
Imajui u vidu injenicu da se polenova zrna u sedimentu ne mogu raspoznati golim
okom, niti prikupiti prostim mehanikim radnjama, to se za paleopalinoloke analize uzimaju
uzorci zemlje iz kojih se u laboratoriji izdvaja polen. U zavisnosti od arheoloke topografije i
stratigrafije lokaliteta, odnosno mesta sa kog se uzima arheoloki uzorak za polenske analize,
razlikuju se i tehnike.
Za dobijanje stratigrafsko-hronoloke slike distribucije polena, uzorci se najee
uzimaju iz profila arheolokih sondi, i to iz onih delova koji nisu poremeeni ukopavanjem
(Nikoli 1990:13). Du profila se obelee vertikalni licevi, dimenzija oko 20x20 cm, na
jednakom i to manjem meusobnom rastojanju, po mogunosti za svaki otkopni sloj
posebno. Kod uzoraka pri vrhu profila treba skinuti povrinski, humusni sloj zemlje jer on
sadri recentni polen. istom alatkom se prikupi izmeu i 1 litra zemlje u okviru
obeleenih iskopa, i to poev odozdo na gore, kako gornji uzorci ne bi kontaminirali
donje. Svaki uzorak se obeleava, pakuje i odlae na mesto gde je temperature konstantna
(vlani uzorci se uvaju na temperaturi od 5C, ili manje, ili se prethodno osue). Uzorke je
mogue uzimati i pomou kutije otrih ivica, tako to se ona zariva u sloj i izvlae blokovi
40

zemlje (Pearsall 2000:280). Poloaj mesta sa kojih su uzimani uzorci se precizno ucrtava na
skici profila.
U okviru objekata ili iz pojedinanih slojeva uzorci za polenske analize uzimaju se
slino kao uzorci za izdvajanje makrobiljnih ostataka: u okviru kvadratne mree se sa tano
utvrenih lokacija, sa kojih je uklonjen tanak sloj na povrini (jer se po njemu gazi tokom
rada), uzimaju manje koliine sedimenta (100-200 g) u okviru blokova debljine 5-10 cm
(Follieri 1989:62). Iz jednog konteksta se po potrebi moe uzeti vie manjih uzoraka sa
razliitih mesta (na primer sa poda ili iz grobne jame) koji se potom objedine u takozvani
zbirni uzorak (Pearsall 2000:69) ili se analiziraju posebno, radi utvrivanja horizontalne
distribucije polena u okviru konteksta (Renfrew, Bahn 2000:240). Iz grobnih jama ili
sloenijih objekata poeljno je uzimati uzorke iz svakog od njihovih sastavnih delova; u
sluaju groba, na primer, za poreenje je korisno imati podatke iz osnove (sa dna) ukopa, iz
ispune jame i sa okolnog prostora.
Za izdvajanje polena iz posuda ili sa radne povrine alatki neophodno je artefakt
sauvati sa to vie zemlje slepljene za njega, da bi se zatitila njegova povrina i umanjila
kontaminacija modernim polenom iz vazduha. U laboratoriji se sa predmeta paljivo ukloni
sediment i potom se osloboena radna povrina (recipijent, otrica) ispira (destilovanom
vodom ili razblaenom hlorovodoninom kiselinom) i u posebnoj ambalai prikuplja tenost
koja sada sadri i polenova zrna (Pearsall 2000:281).
Do uzoraka za paleopalinoloke analize moe se doi i metodom koja se prvenstveno
koristi za svojevrsno testiranje terena pre poetka arheolokih radova ili za utvrivanje
granica lokaliteta, a to je (mehaniko) buenje tla (Pearsall 2000:282). Naime, metalna cev sa
otvorenim donjim krajem se pod velikim pritiskom ubacuje u zemlju i njome izvlae intaktna
jezgra (cilindrini blokovi), iji se slojevi ispituju posmatranjem kroz prozorie na cevi.
Za izdvajanje polena, metalna cev se otvori i spoljni deo jezgra ukloni, jer je u tom delu
verovatno dolo do meanja slojeva prilikom prolaska cevi kroz zemlju. Iz segmenata (to jest,
razliitih slojeva) ovako dobijenog uzorka se, zatim, raznim hemijskim rastvorima uklanja
nepotrebna materija zemlja, silikati (fitoliti i dijatomeje), karbonatne soli, celuloza i druge
organske i neorganske supstance da bi se dolo do polena i spora (Pearsall 2000:290).
Opisani metod je najpogodniji za uzimanje uzoraka sa lokaliteta na obalama jezera, u
movarnim oblastima ili u podvodnim uslovima, gde je gotovo nemogue imati precizno
zaseene profile i relativno kompaktne slojeve zemlje. Vetar nanosi polen na povrinu vode,
zrna tonu i taloe se na dnu vodenog basena. Sedimenti na dnu movara i jezera nisu direktno
41

izloeni vazduhu i drugim spoljanjim uticajima, pa je polen u njima bolje ouvan i daje
preciznije podatke o sastavu vegetacije u odreenom periodu u prolosti (Pearsall 2000:283,
404).
Kako se na arheolokim lokalitetima nailazi na polen vrsta koje su rasle u neposrednoj
blizini naselja ili na irem prostoru u okviru regiona (u zavisnosti od naina opraivanja),
odnosno polen koji je tu dospeo posredovanjem ljudi ili sluajno, to arheoloki uzorci polena
nisu pogodni za detaljnu rekonstrukciju prirodnog okruenja nekadanjih naselja, iako mogu
dati neke opte podatke o tipu vegetacije. Za potrebe prouavanja paleovegetacije, klimatskih
promena u prolosti (poznato je da su biljke dobri indikatori promena vlanosti, temperature i
drugih klimatskih faktora) i posledica ljudskog uticaja neophodno je uzimanje uzoraka i sa
povrine koja nije obuhvaena arheolokim lokalitetom (to se takoe radi buenjem tla i
izvlaenjem jezgara). Takvi uzorci daju osnov za utvrivanje sastava paleoflore, prisustva
antropogenih indikatora, odsustva vrsta koje inae uspevaju u datim klimatskim i edafskim
uslovima i slino (Pearsall 2000:272).
Ponekad je mogue pojedine faze u razvoju vegetacije povezati sa odgovarajuim
kulturnim slojevima na arheolokom lokalitetu, neposredno ili preko rezultata datovanja.
Tako su, na primer, palinolozi u Bugarskoj, u sluajevima kada na arheolokim lokalitetima
nije bilo mogue uzimati uzorke ili nisu bili povoljni uslovi za ouvanje polena, analizirali
slojeve u neposrednoj blizini lokaliteta i potom nearheoloke i kulturne slojeve povezivali i
poredili koristei datume dobijene C14 metodom (Nikoli 1990:13) ili su poredili rezultate
analize makrobiljnih ostataka sa arheolokog nalazita i polena iz okoline (Marinova 2001:13).
Da bi se stekla slika o moguoj koliini i raznovrsnosti polenovih zrna u okviru
paleopalinolokih uzoraka, istraivai esto praktikuju ispitivanje recentnog polena iz
povrinskog sloja zemlje i tako dobijene rezultate porede sa sastavom modernog rastinja na
istoj lokaciji (Pearsall 2000:287). Ponekad se umesto uzimanja uzoraka sa povrine tla
postavljaju zamke za polen u vidu posude iznutra premazane lepljivom materijom, u kojoj
se tokom odreenog perioda (na primer, godinu dana) prikuplja uglavnom polen noen
vetrom, to je izuzetno korisno za utvrivanje stepena kontaminacije arheolokih uzoraka
modernim polenom i polenom iz udaljenih oblasti (S. Hicks 2002, usmena informacija).
U laboratoriji za paleopalinoloke analize se sloenom procedurom iz uzoraka zemlje
izdvajaju polenova zrna i spore. Najpre se prosejavanjem kroz sita malog promera okaca (oko
2 mm) iz uzoraka odstrani krupniji materijal (kamen, keramika, krupnije kosti i mekuci, vei
delovi biljaka, i drugo), a potom se, korienjem itavog niza hemijskih reagensa (veinom
42

rastvora kiselina), uklanja sve ostalo to predstavlja prepreku za uoavanje, prebrojavanje i

identifikaciju polena - pesak, karbonati, silikati, celuloza, organske materije (Pearsall 2000:290294; Nikoli 1990:13). Nakon hemijskog tretmana uzoraka, izolovani polen se ispira
destilovanom vodom i sakuplja u epruveti.
U sluaju otkria ljudskih koprolita i fosilizovanog sadraja abdomena (ouvanih u
izuzetno suvim sredinama, hladnim uslovima i vodi), cilj je ekstrakcija i identifikacija svih
vrsta ostataka (biljnog i ivotinjskog porekla semena, biljnih vlakana, polena, ivotinjskih
dlaka, perja, fragmenata kostiju, larvi parazita). Zato se iz itavog uzorka hemijskim putem
postepeno izdvaja sav ouvani materijal ili se za svaku vrstu analiza, pa i polensku, odvajaju
poduzorci. Povrina (pod)uzorka koprolita se detaljno oisti, kako bi se eliminisao cvetni prah
koji je tu dospeo posle depozicije (odnosno ekskrecije). Dodavanjem hemijskog rastvora
trisodium-fosfata u uzorak moe se prema boji utvrditi poreklo fosilizovanih fekalija:
koproliti mesodera dobijaju belu ili svetlo smeu boju, biljojeda ukastu, a ljudski tamno
smeu ili crnu; pojava pene na povrini uzroka pokazuje da je meso bilo sastavni deo obroka
(Pearsall 2000:297-298). Destilovanom vodom i hemijskim sredstvima uzorak se rastvara i
ispira kako bi se iz njega oslobodila polenova zrna.
Za posmatranje polena pod mikroskopom potrebno je pripremiti preparate, trajne ili
privremene, koji e posluiti za kvantitativne i kvalitativne analize (Nikoli 1990:13). U
epruvetu sa ekstraktom polena se doda malo glicerola i potom se za svaki preparat odvoji po
jedna kap rastvora (koja se stavlja na stakleni dra i fiksira specijalnim poklopcem). Za svaki
uzorak poeljno je napraviti po 3-4 mikroskopska preparata, pri emu se analizira jedan koji
se smatra reprezentativnim za itav uzorak, a ostali mogu da poslue za proveru rezultata.
Ostatak ekstrakta polena iz uzorka uva se, za eventualne budue analize, na mestima gde su
temperatura i vlanost konstantni (Pearsall 2000:301).
Uz pomo hemijskih rastvora se u laboratoriji, takoe, dobijaju primerci za referentnu
kolekciju polena i spora (neophodnu za identifikaciju zrna). Naime, u procesu acetolize
(izlaganja materijala dejstvu rastvora odreene kiseline, u ovom sluaju sumporne) bivaju
uniteni delovi biljke koji sadre polen (pranici u cvetovima) i spore (sporangije na
listovima), kao i organski delovi zrna, dok otporna egzina ostaje ouvana u istom ili blago
uveanom obliku, tako da je veoma korisna za uporeivanje sa fosilnim primercima (Pearsall
2000:300).

43

Identifikacija i kvantifikacija polena

Sledei korak u laboratoriji za palinoloke analize podrazumeva identifikaciju i
prebrojavanje polenovih zrna i spora. Opredeljivanje zrna u preparatu po biljnim familijama,
rodovima i, ukoliko je mogue, po vrstama, vri se prema morfolokim karakteristikama zrna:
veliini, obliku, strukuri i izgledu povrine egzine (tipu, poloaju i broju razliitih udubljenja i
izrataja). Pri tome ne treba izgubiti iz vida injenicu da je polen, pre nego to je u okviru
uzoraka dopremljen u laboratoriju, a onda i tokom procesa ekstrakcije i pripreme preparata,
trpeo razliite fiziko-hemijske uticaje koji ponekad mogu da izazovu promene u veliini i
spoljanjem izgledu zrna (Pearsall 2000:252).
Za identifikaciju se koriste, na prvom mestu, komparativna kolekcija, a zatim literatura
sa podacima o morfologiji polena i prateim crteima i fotografijama (Nikoli 1990:13). Pre
same precizne determinacije polena, korisno je da se mikroskopski preparati iz nekoliko
uzoraka ovla pregledaju (skeniraju), kako bi se stekao utisak o prisutnim tipovima zrna i
njihovom broju. Tom prilikom se mogu registrovati zrna specifinih, manje prisutnih ili ak
neoekivanih vrsta i kategorija biljaka (drvenaste, bunaste forme, korovi, vodene biljke i
slino).
Poslednjih godina radi se na razvoju programa i baza podataka za kompjutersku
identifikaciju polena, tako to se preko visokoosetljivog elektronskog mikroskopa (skenera) u
raunaru dobija digitalizovani prikaz dijagnostikih elemenata egzine na osnovu kojih se vri
klasifikacija i botanika determinacija zrna (Renfrew, Bahn 2000:240). Usavravanje ove
metode bilo bi od koristi i za analizu drugih, ne samo biljnih, mikro- i makrooostataka.
Za arheologe je posebno interesantno registrovanje polena biljaka koje su koristili
ljudi, ukljuujui i domestifikovane vrste. Identifikacija polenovih zrna do nivoa vrste zahteva
detaljno ispitivanje mikromorfologije egzine pomou mikroskopa velikog uveanja, ali ni tada
nije uvek mogua tana determinacija. U pokuajima da se prepozna polen kultivisanih vrsta
mora se posmatrati i polen srodnih divljih vrsta i korovskog bilja, jer su meusobno veoma
slini i lako zavaraju istraivaa (Pearsall 2000:310). Polen itarica ima debelu egzinu sa
velikim porama na povrini i vei je od polena divljih trava. Ponekad je prema veliini mogue
razlikovati polenova zrna itarica i drugih trava ili polen razliitih itarica (Borojevi 1990:61).
Polen rai (Secale cereale) i kukuruza (Zea mays) se moe gotovo na prvi pogled prepoznati, dok
je za polen rodova Triticum (penica), Hordeum (jeam) i Avena (ovas) potrebno vee uveanje i
vie parametara za posmatranje; proso (rodovi Panicum i Setaria) je nemogue identifikovati
44

preko polenovih zrna. Od mahunarki (Leguminosae), jedino graak (Pisum sativum) i bob (Vicia
faba) imaju prepoznatljiv polen (Behre 1981:226-227).
Uporedo sa identifikacijom radi se i kvantifikacija, odnosno utvrivanje brojnog stanja
polenovih zrna svake biljne vrste, roda ili porodice u okviru preparata radi dobijanja
polenskog spektra (pregleda zastupljenosti) za statistiku obradu (Nikoli 1990:13).
Koliina polena u okviru samo jednog preparata izuzetno je velika, tako da bi brojanje
svih zrna zahtevalo mnogo vremena i strpljenja, to ne ide u prilog istraivaima od kojih se
rezultati analiza oekuju u razumnom roku. Iz tog razloga, istraivai pre ili u toku brojanja
zrna utvruju total, odnosno standardni broj zrna koji e u okviru preparat biti prebrojan i
identifikovan (Pearsall 2000:303). Visina te standardne sume polena zavisi od toga da li je cilj
istraivanja utvrivanje zastupljenosti dominantnih vrsta ili kategorija biljaka, iji koliinski
odnos moe postati oigledan na osnovu manjeg broja zrna (200-300), ili je vano otkriti to
vie prisutnih vrsta, za ta predvieni broj mora biti vei (1000 i vie zrna).
Nejednaka distribucija polena takoe zahteva veu koliinu identifikovanih zrna za
dalju obradu. Biljke koje proizvode veliki broj polenovih zrna ili ive u velikom broju u
neposrednoj blizini lokaliteta e u uzorcima uvek biti vie zastupljene nego one udaljene ili
vrste koje se ne oprauju pomou vetra. Ukoliko se ispituje lokalna vegetacija, onda se
prilikom brojanja polen udaljenih vrsta moe eliminisati, i obrnuto. Mogue je, takoe,
izbrojati i identifikovati standardni broj zrna, a potom ostatak (ili poduzorak iz ostatka)
skenirati da bi se registrovale retke vrste.
Kako bi ustanovili koliko je, u stvari, zadati broj zrna pouzdan, odnosno u kojoj meri
odraava realan odnos polena razliitih vrsta, i da li je u okviru tog broja mogue registrovati i
retke vrste, palinolozi praktikuju prebrojavanje i identifikaciju svih zrna iz nekoliko preparata
razliitih uzoraka, ili, to je jo zgodnije, u preparate ubacuju markere polen ili spore
egzotinih vrsta (koje ne rastu u datim klimatskim uslovima) srednje veliine i lako
prepoznatljive, i potom proveravaju koliko se njih nae u okviru predvienog broja zrna
(Pearsall 2000:307).
Koliina identifikovanih zrna zavisi, dakle, od pitanja na koje palinoloke analize
pokuavaju da daju odgovore. Za registrovanje lokalnih, uobiajenih vrsta ili onih iji polen
dospeva na irok prostor, veina istraivaa koristi koliinski standard od 200 polenovih zrna,
koji daje 75-85% tanu sliku o zastupljenosti, dok je za precizno utvrivanje prisustva retkih
vrsta u polenskom spektru potrebna analiza veeg broja zrna (Pearsall 2000:303, 305).

45

Kada je odreeni broj polenovih zrna identifikovanih, prelazi se na izraunavanje

pojedinane zastupljenosti vrsta i to kao procentualni odnos polena svake prisutne vrste u
okviru ukupnog broja analiziranih zrna (100%) relativna zastupljenost, ili kao tano brojno
stanje zrna svake vrste, nezavisno jedna od druge - apsolutna zastupljenost. Samo na osnovu
relativnog, procentualnog kvantiteta nemogue je ustanoviti prirodu promena zastupljenosti
vrsta u uzorcima: naime, kada se u uzorcima poveava procenat jedne biljne vrste, onda
automatski opada procenat drugih, odnosno obrnuto, ali istraiva ne moe biti siguran ta se
u broju zrna zaista menja da li broj zrna, na primer, trava vremenom raste, a umskih vrsta
opada (to moe da indicira krenje uma) ili je koliina polena umskih vrsta konstantna, ali
procentualni odnos opada, jer zbir mora biti 100%.
D. Pearsall (2000:306) daje pojednostavljeni primer za to:
Uzorak br. 1
Uzorak br. 2
Vrsta A
90% (90 zrna)
94,7% (180 zrna)
Vrsta B
10% (10 zrna)
5,2% (10 zrna)
Broj zrna vrste B isti je u oba uzorka, ali je njen procenat u uzorku br. 2 manji. Pored
toga, iako je broj zrna vrste A u uzorku br. 2 duplo vei nego u uzorku br. 1, procentualni
odnos to ne pokazuje. Ukoliko se, prilikom poreenja rezultata, ne uzme u obzir i apsolutni
kvantitet, moe se stei pogrena slika o promenama u koliini polena razliitih vrsta.
U okviru statistike obrade podataka, palinolozi ponekad raunaju potencijalnu
koncentraciju polena u slojevima (gustinu) tako to iz uzorka poznate zapremine/teine
izdvoje i prebroje sva zrna i tu cifru podele sa brojem litara/kilograma zemlje, ili u uzorak
ubace odreeni broj zrna - markera i potom ih u okviru sluajnog poduzorka izbroje i
sraunaju njihovu koncentraciju po jedinici zapremine ili teine. Podatak o potencijalnoj
koliini polena po litru/kilogramu zemlje moe biti koristan kod utvrivanja stepena
ouvanosti, akumulacije i distribucije polenovih zrna u razliitim slojevima (Pearsall
2000:307).
Analizom modernog polena (bilo iz uzoraka uzetih iz povrinskog sloja ili iz zamki
za polen) mogue je izraunati godinji priliv polena na odreenoj povrini (na primer, 1 cm)
i u okviru nje ustanoviti koliinski odnos polena vrsta koje proizvode manje ili vie zrna,
odnosno ive u bliem ili daljem okruenju, te taj podatak uporediti sa rezultatima analize
fosilnog polena (S. Hicks 2002, usmena informacija).
Istraivai koriste razne vrste kalkulacija u zavisnosti od toga da li je predmet analiza
polen iz razliitih arheolokih slojeva i konteksta (jame, podovi, koproliti) ili iz prirodnih
sedimenata (u jezerima, barama, movarama stajaim vodama na otvorenom) i na osnovu
46

njih dobijaju pre svega podatke o hronoloko-stratigrafskoj distribuciji polena. Rezultati

polenskih analiza, odnosno dobijeni polenski spektri vrsta, najee se predstavljaju grafiki
u vidu dijagrama izraenih na principu koordinatnih sistema, gde Y-osa predstavlja dubinu
i/ili vremensku opredeljenost slojeva (obino C14 datum), a na X-osu se nanosi procentualno
(relativno) i/ili apsolutno uee svake vrste (Nikoli 1990:14). Standardizovani broj
analiziranih polenovih zrna (total) moe biti naveden u okviru dijagrama ili u prateem
tekstu. Ponekad se stavlja i kratak opis sedimenta iz kojih su uzimani uzorci (litologija),
potom koncentracija (broj zrna:zapremina/teina uzorka) i akumulacija (priliv) polena (broj
zrna na odreenoj povini sedimenta za ogranieno vreme). Svakom tipu polena iz svakog
obraenog uzorka se, prema njegovoj koliini, dodeljuje taka u koordinatnom sistemu, i
potom te take spajaju u krivu koja pokazuje porast i opadanje zastupljenosti polena
otkrivenih biljnih vrsta, rodova, familija (Pearsall 2000:312). Obino se na horizontalnoj osi
(apscisi) prikazuju prvo krive za umske (arborealne) vrste, pa zatim bunaste forme, trave,
kultivisane vrste i korove (Sl. 10). Y-osa (oordinata) je ponekad horizontalno izdeljena na
polenske biozone, odnosno segmente u kojima dominira odreeni tip vegetacije (ume,
stepe, livade ispresecane umom, bunasto rastinje), a koji su definisani iskljuivo na osnovu
polena i spora, nezavisno od datovanja, klimatskih i kulturnih perioda (Pearsall 2000:322).
Ovakvi, kompozitni dijagrami su napogodniji za prikazivanje hronoloko-stratigrafske
distribucije razliitih tipova polena i kreiraju se uz pomo odgovarajueg kompjuterskog
softvera. Osnovna funkcija polenskih dijagrama je da omogue uvid u promene u
zastupljenosti polena razliitih vrsta tokom vremena i kroz slojeve, tako da se na njima
najee prikazuju rezultati analiza uzoraka iz profila arheolokih sondi ili cilindrinih blokova
zemlje (jezgara) dobijenih buenjem tla. Postoje i drugi naini da se predstave rezultati
analiza fosilnog i modernog polena jednostavniji dijagrami, zgodni za arheoloke kontekste,
ili tabele registrovanih vrsta sa navedenom relativnom i apsolutnom zastupljenou i slino.

47

Sl. 10 Polenski dijagram sa lokaliteta Durankulak 3 (Marinova 2001:Fig. 6.7)

Interpretacija rezultata polenskih analiza
Paleopalinoloka istraivanja i danas najveu ulogu imaju u rekostrukciji nekadanje
vegaticje i klime (Hastorf 1999:62), odnosno ivotnih uslova na Zemlji u razliitim
vremenskim periodima. Najvaniji izvor podataka za to su sedimenti sa dna malih basena
stajae vode (jezera, movara, bara) u okviru kojih se kontinuirano akumulira polen, pre svega
lokalnih anemohornih vrsta (koje se oprauju pomou vetra), a delimino i vrsta iz udaljenih
oblasti. Teorijski, sedimenti sadre polen priblino jednake starosti, tako da pruaju i
hronoloku sliku vegetacije i promena u njoj. Eventualno odstupanje, odnosno neujednaena
sedimentacija moe se prepoznati na osnovu poremeaja u litografiji (petrografiji) i
akumulaciji polena, i obrnuto (Pearsall 2000:345).
U sastavu vegetacije, utvrenom na osnovu polenovih zrna, istraivai pokuavaju da
otkriju indikatore ljudskog uticaja

u prolosti, prvenstveno kultivacije biljaka i

pripitomljavanje ivotinja. Da bi obezbedili polja za gajenje odabranih (visokoproduktivnih i

izdrljivih) biljnih vrsta, ispau stoke i lov, ljudi su unitavali drvee i bunje (obino
spaljivanjem) i tako stvarali uslove za rast korisnih biljaka, ali i trava-korova i drugih formi
koje uspevaju na otvorenom prostoru; divlje ivotinjske vrste su tada bile prinuene da
menjaju stanite ili su postajale lak plen. Tokom dugogodinje ljudske eksploatacije polja sa
48

usevima, panjaka i livada zemljite na njima postajalo je ispoeno i jalovo, pa su ih ljudi

naputali u potrazi sa novim, plodnim povrinama (Sl. 11). Na naputenim poljima postepeno
je dolazilo do delimine regeneracije autohtonih vrsta, ali sada u okviru novih ekosistema koji
su pretpreli posledice delovanja oveka (naruene biljne i ivotinjske zajednice, izmenjena
kiselost zemljita, pa i hidroloki ciklus; Butzer 1982:189).

Sl. 11 Polenski dijagram sa lokaliteta Fallahogy, Severna Irska (Renfrew, Bahn 2000:241)
Prirodna sredina je, dakle, veoma osetljiva na veinu ljudskih aktivnosti i na osnovu
njenih transformacija mogue je sagledati u kojoj meri je ovek menjao okruenje u skladu sa
svojim potrebama, posebno u postglacijalnom periodu, kada su promene klimatskih faktora
koji utiu na vegetaciju postepene i blage, za razliku od naglih i velikih promena u sastavu
flore koje izaziva ovek (Nikoli 1990:1).
Na polenskim dijagramima jezerskih i slinih sedimenata u kojima je polen dobro
ouvan direktni pokazatelji prisustva i delovanja oveka su kultivisane vrste primarni
antropogeni indikatori: penica (Triticum), jeam (Hordeum), ovas (Avena), ra (Secale), kukuruz
(Zea mays), mahunarke (Leguminosae) i tako dalje (Marinova 2001:14, Tab. 7.1.). Meutim, sa
obzirom na injenicu da je veina itarica samoopraujua, njihov polen se obino zadrava u
okviru pleve i retko kad biva raznoen vetrom; izuzetak je ra koja proizvodi veliku koliinu
polenovih zrna i oprauje se pomou vetra, ali se kao pitoma vrsta u Evropi javlja mnogo
kasnije od najranijih kultura penice i jema (Behre 1981:227). Pored toga, veoma je teko
49

razlikovati polen kulturnih i njima slinih divljih (korovskih) vrsta: kriterijum veliine zrna nije
uvek primenjiv, jer je zrna srednjih dimenzija (prenika) nemogue opredeliti (Nikoli
1990:12). Postoje, meutim, vrste iji se polen relativno lako prepoznaje, a koje rastu ili u
okviru postojeih useva (kao korovi) ili zaposedaju obraivane povrine i panjake nakon to
su ih ljudi napustili (jalova, ugarena zemlja). Te vrste slue kao sekundarni antropogeni
indikatori u polenskim dijagramima; neke od njih su: kukolj (Agrostemma githago), razne vrste
bokvice (Plantago lanceolata, maior, media), kiseljak (Rumex acetosa, acetosella), troskot (Polygonum
aviculare), slezovi (Malvaceae) i druge (Marinova 2001:14, Tab. 7.1).
U arheolokim slojevima polen se javlja kao ostatak od ljudske ili ivotinjske hrane, u
vidu ouvanog dela biljaka korienih kao graevinski materijal (posebno za pokrivanje
objekata), potom kao trag medicinskih sredstava (ajevi od cvetova, med), grobnih priloga (u
vidu hrane, cvea), sastojak koprolita i fosilizovanog sadraja organa za varenje (poreklom od
biljaka korienih u ishrani ili u lekovite svrhe), ostatak na povrini posuda i alatki (koji
ukazuju na funkciju artefakata) i slino. Ukoliko se na osnovu vee koliine polena
(prvenstveno vrsta koje se ne oprauju pomou vetra) utvrdi da su ljudi sakupljali upravo
cvetove, onda period cvetanja identifikovanih vrsta otkriva sezonalnost ljudskih aktivnosti
(Pearsall 2000:273-274). U ovakvim situacijama prisustvo polenovih zrna rezultat je
ovekovog delovanja. U prolosti je, meutim, kao i danas, polen nekih vrsta bio vetrom
nanoen preko itave povrine arheolokog lokaliteta, i na irem prostoru, tako da je sluajno
mogao dospeti i na podove kua, u jame, pei (gde je retko ouvan zbog intenzivnog loenja),
izmeu kua i izvan naselja.
Nain depozicije polena, uz njegovu razliitu produkciju od vrste do vrste i oblik
raznoenje, u velikoj meri odreuje sastav uzoraka za palinoloke analize i interpretaciju
dobijenih rezultata. U arheolokim kontekstima broj polenovih zrna generalno je manji nego
u prirodnim sedimentima. S druge strane, tu je vea mogunost da se otkrije polen
kultivisanih vrsta i korova koji ih prate, kao i polen mnogih biljaka koje se oprauju vetrom,
dok e vrste koje se oprauju na drugi nain biti odsutne, iako su ih moda ljudi upotrebljavali
(Nikoli 1990:14). To je samo jedan od problema koji se javljaju prilikom tumaenja
polenskih dijagrama.
Kada polenova zrna dospeju na povrinu zemlje, postaju izloena razliitim prirodnim
(atmosferilije, erozija, procesi formiranja tla, aktivnosti ivotinja) i kulturnim uticajima
(delovanje oveka) koji dovode do oteenja egzine polenovih zrna ili njenog potpunog
unitenja, prodiranja zrna u nie slojeve zemlje (intruzije) i tako dalje. Uslovi ouvanja
50

polenovih zrna u arheolokim slojevima znatno su loiji nego, na primer, u sedimentima sa

jezerskog dna, osim u anaerobnim sredinama gde je smanjena mogunost delovanja
mikroorganizama i drugih destruktivnih procesa. Zbog brojnih varijacija u pogledu formiranja
cvetnog praha, mehanizma opraivanja, naina depozicije i uslova ouvanosti, veliku pomo
za razumevanje porekla polena iz arheolokog konteksta pruaju analize modernog polena
biljaka koje su uveliko izloene ljudskom uticaju, i to poreenjem rezultata dobijenih iz
uzoraka zemlje u neposrednoj blizini tih biljaka i uzoraka iz gornjih sedimenata oblinjih
jezera ili bara. Razlike u sastavu modernog polena poznate vegetacije iz uzoraka sa ovakvih
lokacija mogu se smatrati analognim onima koje su se javljale u prolosti (Pearsall 2000:349350). U obzir se, svakako, moraju uzeti arheoloki kontekst uzoraka, posledice tafonomskih
procesa, pa i metodoloki pristup uzimanje i obrada uzoraka, identifikacija i kvantifikacija, a
neophodna su i osnovna botanika i fitoekoloka predznanja, posebno o kultivisanim biljnim
vrstama.
I pored ovih ogranienja, koja su karakteristina i za analize mnogih drugih
arheolokih ostataka, izuavanje polena je od izuzetne vanosti za arheoloku interpretaciju,
posebno pitanja poetaka i razvoja poljoprivrede, migracija ljudi u nenaseljene oblasti,
eksploatacije biljnih resursa i druge teme koje rasvetljavaju odnos ljudi i biljaka u prolosti.
FITOLITI
Biljni opali, odnosno fitoliti su sitna silikatna telaca smetena unutar zidova biljnih
elija kojima daju neophodnu vrstinu i potporu (Sl. 12). Izgraena su od silicijum-dioksida
koji biljke (zajedno sa drugim hemijskim jedinjenjima) apsorbuju iz vode ili tla, u zavisnosti od
ivotnih uslova (Koji, Peki, Daji 2001:95). Veliki broj kopnenih biljaka akumulira silicijumdioksid u svojim tkivima i proizvodi ogromnu koliinu fitolita u svim svojim organima stabljici, liu, korenu, cvetovima. Otre ivice listova ili stabljika, na primer, su takve zbog
fitolita rasporeenih du njih; sjaj koji ostaje na alatkama za seenje trave (itarica, pre svega)
dolazi od silicijuma iz biljnih elija (Borojevi 1990:61).
Kod veine vrsta ova telaca su izuzetno otporna na fiziko-hemijske uticaje i
delovanje mikroorganizama i ostaju ouvana u neizmenjenom obliku i nakon to ostatak
biljnog organizma bude uniten (vatrom, na primer) ili istrune, tako da se u velikom broju
javljaju u geolokim i arheolokim slojevima. Pored toga, fitoliti razliitih biljnih vrsta imaju
specifine morfoloke karakteristike pre svega oblik i veliinu po kojima se moe odrediti
51

njihova taksonomska pripadnost do nivoa porodice, roda, a ponekad ak i vrste. Morfoloka

raznovrsnost i razlike u koliini fitolita prisutne su i u okviru jedne jedinke: razliiti biljni
organi (koren, stablo, cvet) formiraju po broju i obliku razliite fitolite, tako da je na osnovu
njih mogue ustanoviti i koji je deo biljke u pitanju. Zahvaljujui tome, analiza fitolita iz
arheolokih slojeva moe upotpuniti rezultate dobijene identifikacijom makrobiljnih
(ugljenisanih) ostataka i polena, u okviru kojih se ne mogu registrovati sve nekada prisutne
biljke (zbog selektivne depozicije i prezervacije), a na lokalitetima gde je ouvanost drugih
tragova biljaka izuzetno slaba, na primer u tropskim sredinama, fitoliti predstavljaju jedini
izvor podataka za arheobotaniare (Nesbitt 1995:69).
U veini biljnih tkiva postoje elije specijalizovane za akumulaciju silicijuma
(idioblasti), dok se negde fitoliti stvaraju u unutranjosti obinih elija ili u meuelijskom
prostoru (intercelularima). Najznaajniju ulogu imaju fitoliti u elijama epidermisa tkiva koje
prekriva povrinu biljke (spoljanji omota) i titi je od mehanikih uticaja. Fitoliti epidermisa
formiraju svojevrstan silikatni skelet koji proima elijski zid pratei formu elije i zadrava
taj oblik i onda kada organske materije, odnosno itava biljka, propadnu (Pearsall 2000:359).
Ovaj podatak je veoma znaajan za analize fitolita trava (u koje spadaju i itarice), jer njihove
epidermalne elije pokazuju veliku raznovrsnost i omoguavaju utvrivanje taksonomske
pripadnosti (Koji, Peki, Daji 2001:114-115).
Silifikacija je karakteristina i za druge tipove biljnih elija: epidermalne izrataje
dlake (trihome), trnje, stome (otvori za razmenu gasova sa spoljanjom sredinom), zatim elije
subepidermisa i vaskularnog sloja u okviru vieslojnog epidermisa, potom elije parenhima
(osnovnog tkiva biljnih organa) i drugih endodermalnih (unutranjih) tkiva biljaka,
epidermalne elije cvetova i semena i tako dalje (Pearsall 2000:361).
Arheobotaniari ija su specijalnost biljni opali ispituju i itave silikatne skelete
epidermalnog tkiva sastavljene od veeg broja fitolita, gde posmatraju meusobni odnos
telaca, njihov poloaj u tkivu i spoljanji izgled, i pojedinane primerke fitolita, koji se ee
sreu u arheolokim sedimentima (Pearsall 2000:375). U tome je od

velike pomoi

poznavanje same prirode formiranja silikatnih telaca u biljkama.

Dosadanja ispitivanja modernih primeraka biljnih vrsta pokazala su da neke porodice
proizvode veliku koliinu fitolita, koji istovremeno imaju i taksonomsku vrednost (takve su,
na primer, trave Poaceae, bukve Fagaceae, tikve Cucurbitaceae, mahunarke Leguminosae,
usnatice Labiatae, glavoike Compositae, i druge), dok znaajan broj biljnih porodica ne
sadri fitolite, ili su oni retki i bez vidnih karakteristika po kojima bi se meusobno razlikovali
52

Sl. 12 - Razliiti oblici biljnih opala

(http://www.d.umn.edu/archlab/phy.htm, University of Minnesota Duluth,
College of Science and Engineering, official web page)
(recimo, razlici Ranunculaceae, pepeljuge Chenopodiaceae, lipe Tiliaceae, krstaice
Brasicaceae, pomonice Solanaceae, i tako dalje). Neke od kutura za koje se u dosadanjim
istraivanjima pokazalo da mogu biti identifikovane na osnovu biljnih opala su penica
(Triticum), jeam (Hordeum), ovas (Avena), ra (Secale), proso (Panicum miliaceum, Setaria italica),
graak (Pisum), vinova loza (Vitis) i korovi klasaa (Bromus) i ljulj (Lolium); na amerikom
kontinentu je veoma detaljno istraena tipologija fitolita kukuruza (Zea mays); (Pearsall 2000:369-

374, 379, 381).

Prisustvo fitolita u arheolokim slojevima prvi put je uoeno poetkom 20. veka, kada
su na osnovu njih identifikovane neke ratarske kulture (Renfrew, Bahn 2000:242), meutim
tek kasnih 70-ih godina analiza fitolita stie iroku primenu u arheologiji, odnosno,
arheobotanici. Naime, u to vreme veina istraivaa svoju panju usmerava na otkrivanje
porekla i praenje razvoja poljoprivrede, kao i rekonstrukciju paleookoline, za ta fitoliti mogu
pruiti dodatne informacije. Vremenom su metode izdvajanja biljnih opala iz sedimenata i
53

laboratorijska obrada usavravane, tako da je sve vie pitanja na koje analize ovih telaca
mogu dati odgovore, pogotovo kada je re o poljoprivrednim aktivnostima (krenju uma,
izboru zemljita za gajenje pojedinih vrsta, navodnjavanju i slino) ali i klimatskim i
promenama u vegetaciji (Butzer 1982:176-177).
Uzimanje uzoraka za izdvajanje fitolita
U arheolokim kontekstima fitoliti predstavljaju ostatke biljaka iji se organski deo
prirodno raspao ili izgoreo, sastavni deo fosilizovanih fekalija i sadraja organa za varenje i
tragove biljaka na alatkama i posudama. Kao i za druge biljne ostatke, i za izdvajanje fitolita
uzimaju se uzorci zemlje sa odreene povrine na razliite naine, u zavisnosti od toga da li se
ispituju kulturni (arheoloki) slojevi, prirodni (nearheoloki) stratumi ili moderan, povrinski
sloj. Proces uzimanja uzoraka veoma je slian onom za izdvajanje polena; ponekad se, ak,
jedan uzorak podeli, pa se iz jednog dela analizira polen, a iz drugog fitoliti (Pearsall
2000:290).
Ako se u okviru profila arheoloke sonde ispituje stratigrafska situacija i hronoloki
odnos vidljivih slojeva, onda se na licu profila obelee mesta sa kojih e se uzeti uzorci, izmeri
njihova dubina i ubelee na tehnikom crteu profila, uz eventualni opis svakog sloja. Potom
se istom pahtlom ili mistrijom otrih ivica (ili noem) uzima od 4-5 g (Miller-Rosen 1998)
do 50 g zemlje po uzorku (Pearsall 2000:400), i to poev od najnieg ka najviem sloju, kako
bi se izbegla kontaminacija. Preporuuje se kontinuirano uzimanje uzoraka du itave
vertikalne ose profila, bez veeg razmaka izmeu njih, ak ni u okviru jednog sloja, jer
promene u sastavu fitolita (pa i drugih ostataka) ne moraju uvek biti u vezi sa promenama
boje i teksture tla (Pearsall 2000:400). Uzorak se pakuje u plastinu vreicu koja se hermetiki
zatvara, i na njoj se zabelee podaci o poreklu uzorka. Sa obzirom da su u pitanju
mineralizovani, neorganski delovi biljnih elija, fitoliti ne zahtevaju specijalne uslove uvanja u
pogledu temperature i vlanosti pre same laboratorijske obrade uzoraka, osim to treba da
budu zatieni od mehanikih uticaja.
Sa horizontalnih povrina (kao to je kuni pod) uzorci se uzimaju u okviru polja
kvadratne mree (osim ako su u pitanju objekti pei, jame, silosi) iz svakog od jasno
razgranienih arheolokih slojeva (faza) ili, ako situacija nije sasvim jasna, iz svakog od
otkopnih (vetakih) slojeva, pri emu treba voditi rauna da se sloj koji se iskopava i sloj
ispod njega ne pomeaju. Fitoliti iz uzoraka sa kunog poda mogu da ukau na poloaj zona
54

razliitih aktivnosti (recimo, prostor za pripremu hrane) ili prisustvo asura, obruenih delova
krova od slame ili zidova, materijala za pravljenje korpi ili tkanje, i tako dalje (Pearsall
2000:402).
U okviru ognjita i pei, odnosno koncentracije pepela u njima, fitoliti su obino jedini
deo biljke koji preivi direktno izlaganje plamenu (Renfrew, Bahn 2000:243), pa su ovakvi
konteksti posebno interesantni za arheobotaniare i upuuju na biljke koriene kao gorivo ili
u ishrani ljudi.
Od velikog znaaja mogu biti jamesilosi iji su zidovi oblagani pruem ili stabljikama
zeljastih biljaka, odnosno postavljane korpe za uvanje namirnica, jer se na takvim mestima
(gde je odloena vea koliina biljnog materijala) fitoliti ak mogu videti golim okom, u vidu
belih pruga koje, praktino, predstavljaju otisak u ovom sluaju korpe i daju in situ dokaz o
upotrebi odreene sirovine (to jest, biljke) u korparstvu (Miller-Rosen 1998).
Fitoliti koji potiu iz jama za otpatke mogu da prue opte informacije o biljkama i
njihovim delovima koji su korieni, odnosno odbacivani, posebno kada je re o mekim
delovima biljke (stabljika, lie, cvetovi) koji na veini arheolokih lokaliteta nisu ouvani, ali
fitoliti mogu da potvrde njihovo prisustvo.
Posebna vrsta uzoraka uzima se iz unutranjosti posuda (tako to se paljivo sastrue
povrina recipijenta) gde su ouvani fitoliti koji direktno ukazuju na biljne vrste ili njihove
delove koriene u ishrani. Neposredan dokaz biljnih namirnica u ljudskoj ishrani
predstavljaju fitoliti u okviru fosilizovanih fekalija (koprolita) i sadraja abdomena, kao i
fitoliti koji se hemijskim sredstvima mogu izdvojiti sa krunice zuba. Nadalje, radne povrine
alatki esto imaju takozvani silikatni sjaj koji potie od fitolita, tako da su veoma pogodne
ne samo za registrovanje ljudske upotrebe odreenih biljaka, ve i za funkcionalnu analizu
artefakata. Fitoliti sa povrine rvnja, na primer, su pouzdan izvor podataka o poreklu zrnaste
hrane (Pearsall 2000:403).
Uzorke za analize fitolita (i drugih biljnih ostataka) treba obezbediti i sa povrina koje
nisu planirane za iskopavanje jer mogu da ukau na postojanje odreenih arheolokih
konteksta izvan vidljivih granica lokaliteta (na primer, polja sa usevima, gde obino dolazi do
prirodnog raspadanja ili spaljivanja ostataka od etve i korova i odakle sastav fitolita moe da
dokumentuje istou useva i primenu raznih poljoprivrednih tehnika; Pearsall 2000:397).
Uzorke je poeljno uzimati sa povrina, odnosno iz slojeva koji nisu bili narueni posle
depozicije, odnosno poremeeni delovanjem ivotinja, ljudi, rastom i grananjem podzemnih
organa modernih biljaka, kretanjem vode ili klizanjem tla. Treba, takoe, imati u vidu
55

injenicu da, iako fitoliti u veini sluaja ostaju od biljaka (ili njihovih delova) koje su upravo
na tom mestu prirodnim ili vetakim putem bile unitene, postoji mogunost da su u
odreeni kontekst dospeli putem vetra koji na otvorenom prostoru razvejava povrinski sloj
tla (ili usled pomeranja tla), tako da ne moraju uvek predstavljati ostatke biljaka koje su rasle u
neposrednoj blizini lokaliteta i/ili bile u ljudskoj upotrebi. Zato se u okviru arheolokih
iskopavanja uzimaju uzorci i iz povrinskog sloja i izdvojena kolekcija fitolita poredi sa
sastavom moderne vegetacije u neposrednom okruenju lokaliteta, pri emu se utvruje
kontaminacija fitolitima vrsta iz udaljenih oblasti. Pored toga, na osnovu razlika u sastavu
fitolita u uzorcima iz povrinskog sloja i sastavu moderne vegetacije u okolini lokaliteta moe
se odrediti procentualna zastupljenost razliitih biljnih vrsta, odnosno prisustvo ili odsustvo
njihovih fitolita u sedimentu i dobijeni rezultati iskoristiti kod analiza fitolita iz arheolokih
slojeva.
Fitoliti izdvojeni iz slojeva i sa povrina izvan ljudskih naseobina i ljudskog uticaja
pruaju osnov za rekonstrukciju paleoflore i promena u njoj, posebno u kombinaciji sa
polenom. Uzorci za analize fitolita iz prirodnih, nenaruenih konteksta uzimaju se na isti
nain kao uzorci za polenske analize buenjem tla (zarivanjem metalne cevi u zemlju) i
izvlaenjem jezgara sa intaktnom sekvencom geolokih slojeva. Biljni opali izdvojeni iz
sredinjeg dela jezgra pruaju uvid u tipove i zone vegetacije u neposrednoj blizini i irem
okruenju mesta odakle je uzet uzorak i, ukoliko se uspostavi hronoloka veza izmeu
arheolokih i prirodnih sedimenata, mogu da poslue za proveru podataka sa arheolokih
lokaliteta o tome koje si biljke ljudima bile na raspolaganju, koje od njih su oni odabirali i
koristili. Istraivanje prirodnih slojeva u pojedinim oblastima pokazala su da vea koliina
silicijum-dioksida u zemlji indicira dominaciju trava, jer one akumuliraju veu koliinu
silicijuma, odnosno stvaraju vie silikatnih telaca u odnosu na umsku vegetaciju (Pearsall
2000:398).
Za poreenje arheolokih i geolokih slojeva od velikog je znaaja otkrie da se
metodom radioaktivnog ugljenika i termoluminiscencijom moe odrediti starost silicijuma iz
biljnih opala, premda je rad na ovom polju jo uvek u eksperimentalnoj fazi. Na fitolitima se,
takoe, mogu obaviti analize izotopa koje biljke apsorbuju iz spoljanje sredine i koji ukazuju
na razliite klimatske uslove i biljne vrste (Pearsall 2000:356).

56

Laboratorijska obrada uzoraka: izdvajanje, identifikacija i kvantifikacija fitolita

Izdvajanje fitolita iz uzoraka zemlje je sloen laboratorijski proces i odvija se u
nekoliko faza. Uzorak se najpre izmeri i potom ceo, ili jedan njegov deo (poduzorak) propusti
kroz sito promera okaca 0,5 mm ili manje, kako bi se odstranio krupniji materijal (kamen,
kosti, artefakti) i olakao dalji rad. Prosejana frakcija smeta se u epruvetu i u nju se postepeno
dodaju razliiti hemijski reagensi za eliminisanje nepotrebnih delova sedimenta peska,
karbonata, oksida metala, organskih materija (Miller-Rosen 1998). Pri tome se vodi rauna da
se ne otete fitoliti, za koje se zna da su veoma stabilni u kiselim sredinama, dok su u visoko
alkalnim (baznim) uslovima (sa pH vrednou veom od 9) skloni raspadanju, pa se zato
koriste hemijski rastvori kiselina (na primer vodonik-peroksida, hlorovodonine kiseline,
potasijum-hidroksida; Pearsall 2000:417-418).
Hemijskim tretmanom uzorka fitoliti se ipak ne mogu u potpunosti osloboditi sitnih
delova sedimenta, zbog ega se pristupa flotaciji. Kao teni medijum koristi se supstanca sa
specifinom teinom 2,3, odnosno veom od specifine teine opala koja iznosi 2,29, a
manjom od specifine teine drugih sastojaka u tlu (veinom minerala) koja se kree od 2,60
do 2,75 (Pearsall 2000:419). Fitoliti se koncentriu na povrini guste tenosti, presipaju u iste
epruvete, ispiraju destilovanom vodom i odlau u rastvor etanola. Potom se standardna
koliina ove smese (1 kaiica ili nekoliko kapi) stavlja u odgovarajue ulje ili balzam za
pripremu mikroskopskih preparata za svaki uzorak (Miller-Rosen 1998).
Ekstrakcija fitolita iz biljaka za komparativnu kolekciju obavlja se putem hemijske
oksidacije ili sagorevanjem delova biljaka (Pearsall 2000:435). Za referentnu kolekciju biraju se
biljke koje dominiraju u datoj oblasti i one koje se javljaju u ljudskoj upotrebi (bilo kao gajene
ili sakupljane vrste). Uz pomo oksidanata (hemijskih rastvora kiselina) unitavaju se organski
delovi biljaka, a potom se drugim hemijskim sredstvima tretiraju sve neorganske materije
osim silikata.
U procesu sagorevanja delovi biljke se izlau visokoj temperaturi (400-500C) tokom
vie sati, nakon ega preostaju nizovi silifikovanih elija u originalnom poloaju ili
pojedinana telaca. Primeeno je da se veliina fitolita iz sagorenih biljaka u izvesnoj meri
smanjuje, usled gubitka vode na visokoj temperaturi, ali oni zadravaju svoj karakteristini
oblik (Pearsall 2000:436, 438).
Ponekad se za dobijanje referentnih primeraka primenjuje botanika metoda
skidanje epidermalnog sloja elija sa modernih biljaka. Najpogodniji za to su listovi jer imaju
57

ravnu povrinu; oni se ostave da odstoje nekoliko dana u glicerolu, kako bi smekali, potom
se sa njih sastrue povrinski sloj sa silifikovanim elijama in situ i pripreme preparati (Pearsall
2000:439).
Nakon izdvajanja fitolita iz uzoraka zemlje prelazi se na njihovu identifikaciju i
kvantifikaciju. Preparati se posmatraju pod mikroskopom uveanja 200-400 puta ili vie,
ukoliko se detaljno ispituje struktura silikatnih telaca, ija veliina se kree od oko 5 do 200
mikrona (Pearsall 2000:418). Poeljno je da na mikroskop bude privrena kamera ili
digitalni foto-aparat koji bi uveliani prizor pod objektivom projektovali na monitor raunara
i tako omoguili bre i lake uzimanje dimenzija fitolita i njihovo prebrojavanje.
Prvi korak u procesu identifikacije je uoavanje i klasifikacija meusobno jednakih ili
slinih fitolita i gruba procena njihove koliine prema klasama. Istraivai se slau da nije
neophodno analizirati i brojati sve fitolite ili silifikovane elije u preparatu. Naime, kao i za
polenova zrna, tako se i za opale broj ispitivanih primeraka moe ograniiti, i u okviru njega
odrediti relativna (procentualna) ili apsolutna zastupljenost (tano brojno stanje) razliitih
tipova silikatnih tvorevina. I ovde se, analogno polenskim analizama, u uzorke mogu ubaciti
markeri (obino spore egzotinih vrsta) da bi se na osnovu njihovog broja u okviru jednog
preparata poznate zapremine utvrdila potencijalna koncentracija fitolita po litru zemlje iz
uzorka (Pearsall 2000:439). Fitoliti i silifikovane elije izvan standardnog broja predvienog za
dalju analizu se prekontroliu da bi se uoile eventualne nove forme koje prethodno nisu
registrovane.
Dalja analiza podrazumeva botaniku determinaciju fitolita prema klasama metodom
uporeivanja sa, na prvom mestu, primercima iz komparativne kolekcije, a onda i sa crteima,
fotografijama i opisima iz prirunika i atlasa. U referentnoj kolekciji nalaze se precizno
determinisani fitoliti ekstrahovani iz modernih biljaka ili arheolokih slojeva; najkorisnije je
imati kolekciju fitolita iz razliitih delova svake biljke. Fitoliti cvetova i plodova veine biljaka,
recimo, imaju veoma specifine, lako prepoznatljive odlike, na osnovu kojih je mogue
odrediti rod ili ak vrstu kojoj pripadaju (Pearsall 2000:376). Pojava razliitih tipova fitolita u
razliitim delovima biljke veoma je znaajna za ispitivanje, na primer, naina etve itarica gde
je mogue videti da li je stabljika seena u donjem delu, blizu zemlje, ili je uziman samo klas
(Renfrew, Bahn 2000:274).
U okviru komparativne kolekcije formiraju se tipovi (spektar) fitolita za svaku biljnu
vrstu, rod ili porodicu i okviru njih izdvajaju dijagnostiki, odnosno oni koji omoguavaju
relativno brzu i preciznu identifikaciju nepoznatih primeraka. Osnovni kriterijumi za
58

razlikovanje i uporeivanje fitolita su njihove morfoloke karakteristike oblik, veliina,

izgled povrine (prisustvo razliitih udubljenja i izrataja). Fitoliti se posmatraju iz raznih
uglova i ukoliko je one srodnih vrsta nemogue razlikovati prema obliku, mogu se porediti
njihove dimenzije.
Kod biljaka iz porodice trava mogu se posmatrati i porediti silifikovane epidermalne
elije, posebno ako se kompjuterski snime u trodimenzionalnoj prespektivi. Epidermis veine
biljaka iz porodice trava (Poaceae) izgraen je od izduenih i kratkih elija silifikovanih zidova.
Razne vrste trava imaju manje-vie istovetne duge elije, tako da se prema njima ne mogu
razlikovati, osim u sluajevima kada te elije poseduju karakteristine izrataje poput bodlji,
dlaica i slino. Kratke elije sa fitolitima rasporeene su po povrini listova u vaskularnom
delu (du nerava) i u okviru pleve (listia koji obavijaju zrno) i imaju specifine oblike koji
slue kao dijagnostiki element za identifikaciju (Koji, Peki, Daji 2001:114).
Kada su u pitanju itarice, ustanovljeno je da razliite vrste imaju razliit broj
hromozoma, pa je prirodno i da se njihove epidermalne elije i fitoliti u njima razlikuju.
Preliminarni rezultati govore da se na osnovu fitolita iz zrna itarica mogu prepoznati njihove
razliite vrste (Sl. 13). Pored toga, pokazalo se da postoje razlike izmeu fitolita iste vrste
gajene u razliitim uslovima, odnosno na poljima koja su navodnjavana, gde su biljke
apsorbovale vie silicijum-dioksida i formirale veu koliinu fitolita, i poljima koja su dobijala
vodu samo iz atmosferskih padavina (Pearsall 2000:396).

Sl. 13 - Fitolit iz pleve penice (Miller-Rosen 1998)

59

Fitoliti nisu jedini oblici neorganske materije u biljnim elijama prema kojima se mogu
razlikovati porodice, rodovi i ponekad vrste. U elijskom soku biljaka vrlo esto se javljaju
kristali kalcijum-oksalata (Sl. 14), koji predstavljaju krajnje produkte elijskog metabolizma
(Koji, Peki, Daji 2001:87). Stvaranje kristala karakteristino je, meutim, samo za odreene
vrste i u okviru njih samo za odreene elije; veliki broj kristala formira se prilikom starenja
elija, na primer pred opadanje listova. Kod pojedinih biljaka ovi kristali imaju specifian,
prepoznatljiv oblik (prizmolik, bipiramidalan, igliast i tako dalje); oni se mogu javiti
pojedinano - kao kristalni pesak (u listu velebilja, duvana), udrueni u snopie (list agave) ili
srasli u takozvane druze (u lisnoj drci oraha, kaktusima i drugde; Koji, Peki, Daji
2001:86).
Sl. 14 - Kristali kalcijum-oksalata u elijama lisne
drke Begonia manicata: kristal u obliku oktaedra i
druze (Koji, Peki, Daji 2001:86, Sl. 34)
Sa

arheobotanikog

aspekta

kristali

kalcijum-oksalata su znaajni jer ostaju ouvani u

neizmenjenom

obliku

sedimentima,

koprolitima, na zidovima posuda i slinim

arheolokim kontekstima (Pearsall 2000:358). Izdvajanje ovih tvorevina iz uzoraka zemlje u
laboratoriji, meutim, mnogo je manje uspeno nego izdvajanje fitolita, jer hemijska sredstva
za uklanjanje organskih i drugih nepotrebnih materija u velikoj meri oteuju kristale i ovi
gube svoje morfoloke, pa ak i hemijske karakteristike, tako da metod nema veliku primenu
u arheologiji. S druge strane, kristali se relativno lako, pomou slabijih hemijskih reagensa,
izdvajaju iz koprolita i spiraju sa povrina posuda i artefakata. Do sada su na osnovu
arheolokih kristala kalcijum-oksalata pouzdano identifikovane razne vrsta kaktusa (Cactaceae),
vinova loza (Vitis vinifera) i maslina (Olea europea).
Rezultati analize fitolita
U izvetaju o rezultatima analize fitolita neophodno je navesti podatke o kontekstu i
nainu uzimanja uzoraka, procesu obrade uzoraka, opisati identifikovane tipove fitolita i
kriterijume po kojima je izvrena determinacija, objasniti kvantifikaciju i predstaviti rezultate.
Apsolutna koliina (brojno stanje) fitolita svake vrste, roda ili porodice predstavlja se
60

tabelarno, dok se njihov procentualni odnos, po ugledu na polenski dijagram, prikazuje

grafiki. Vano je dati dovoljno podataka o toku same analize fitolita, jer e to, zajedno sa
dobijenim rezultatima, biti argument na kom istraiva zasniva svoje zakljuke (Pearsall
2000:460).
Najea primena analize fitolita je u okviru rekonstrukcije paleookoline, odnosno
vegetacije u okruenju nekadanjih ljudskih naseobina, jer su fitoliti ouvani i uslovima u
kojima makrobiljni ostaci i polen nisu. S obzirom da veina potie upravo sa mesta na kojem
je biljka (ili njen deo) bila deponovana, oni su u arheologiji izuzetno znaajni za ispitivanje
zona razliitih ljudskih aktivnosti u okviru stanita ili itavog naselja. Biljni opali iz delova
arhitekture, unutranjosti posuda, sa kamenih alatki i ljudskih zuba su, u tom smislu, izuzetno
vredan izvor podataka.
Razlike u akumulaciji silicijum-dioksida i produkciji silikatnih telaca izmeu biljnih
vrsta ograniavaju, meutim, uvid u to koje su biljke i u kojoj meri bile prisutne na jednom
lokalitetu i u njegovoj okolini. U velikom broju sluajeva nije mogua precizna botanika
determinacija do nivoa vrste, a pojedine vrste u ljudskoj upotrebi ne proizvode opale, tako da
ne mogu biti registrovane u uzorcima. Ipak, sve bolje razumevanje procesa stvaranja fitolita u
biljnim elijama i poznavanje fitolita karakteristinih za razliite biljne vrste i njihove organe
proiruje mogunosti interpretacije rezultata analiza, ne samo sa arheolokog, ve i sa
paleoekolokog aspekta (Pearsall 2000:506).
DIJATOMEJE
Analize dijatomeja su jo jedan, relativno nov, metod koji se koristi prevashodno u
paleoklimatskim istraivanjima, a moe da bude od znaaja za rekonstrukciju prirodnog
okruenja i ljudskog uticaja u prolosti (Miller, Florin 1989:138).
Dijatomeje su jednoelijske alge iz roda silikatnih algi (Bacillariophyta) koje u elijskom
zidu imaju "silikatni oklop" (Koji, Peki, Daji 2000:297). Ove alge ive u slanim i slatkim
vodama i, nakon to uginu, padaju na dno vodenog basena. Od njih vremenom ostaje ouvan
silikatni oklop u svojoj prvobitnoj formi, pa se na osnovu njega alge mogu identifikovati ak i
do nivoa vrste (Sl. 15). Razliite vrste dijatomeja ive u razliitim prirodnim uslovima (u
pogledu saliniteta, kiselosti sredine, hranljivih vrednosti), pa se prema njima moe zakljuiti
kakvo im je bilo neposredno okruenje u razliitim periodima (kvalitet vode, tip vegetacije i
zemljita na obalama vodenog basena). Analize dijatomeja posebno su korisne za utvrivanje
61

perioda kada su se neka jezera izdvojila od mora, poloaja nekadanjih obala i koliine i tipa
zagaenosti vode (Renfrew, Bahn 2000:243).

Sl. 15 Razliite forme dijatomeja (Miller, Florin 1989:138-139, Fig. 5-8)

Fiziko-hemijske analize u arheobotanici. Utvrivanje reima ishrane

Veliku primenu u arheologiji danas imaju paleogenetska istraivanja biolokog
materijala, zapoeta sredinom '80-ih godina prolog veka (Hastorf 1999:64). Tada je, naime,
otkriven nain da se iz veoma malih (i ak donekle hemijski modifikovanih) koliina DNK
proizvedu itave sekvence lanca molekula ovog hemijskog jedinjenja koje je prisutno u
elijama svih ivih organizama kao nosilac naslednih osobina. Hemijski sastav molekula ove
nukleinske kiseline specifian je za razliite vrste i to je osnova za taksonomsku identifikaciju.
Za arheobotaniare je jo znaajno i to to DNK moe biti ouvana i u ugljenisanom
materijalu. Kod uzimanja uzoraka, meutim, treba voditi rauna da ne doe do kontaminacije
jer je DNK veoma osetljiva na spoljanje uticaje (Pearsall 2000:187).
Posebno mesto u analizama paleobotanikih mikroostataka zauzima ispitivanje tragova
biljaka na artefaktima (pre svega alatkama i keramikim posudama). Novija istraivanja
pokazuju da se hemijskim analizama radne povrine alatke na njoj moe konstatovati
prisustvo polena, fitolita, granula skroba, biljnih elija i tkiva, smole, vlakana, kao i ostataka
ivotinjskih dlaka i perja, tragova kolagena iz kostiju i neorganskih materija (Hastorf 1999:65).
Na osnovu tipa ostataka opredeljuje se funkcija alatke i obavljaju dalje analize otkrivenog
62

materijala, osim ukoliko je dolo do kontaminacije, to se proverava analizom sedimenta u

kom se alatka nalazila.
Hemijske analize tragova hrane na keramikim posudama obavljaju se na
molekularnom nivou, a odnose se na sastavne delove proteina, lipida, tanina (aminokiseline,
masne kiseline i druge supstance) za koje je potvreno da su veoma stabilni i ostaju ouvani
prilikom karbonizacije (na niim temperaturama), zamrzavanja, ili u anaerobnim uslovima
(Pearsall 2000:184-186). Identifikacija biomolekula (poreenjem sa referentnom kolekcijom)
na posudama odreuje ne samo funkciju recipijenta, ve predstavlja i dokaz o namirnicama
korienim u ishrani ljudi i njihovoj energetskoj vrednosti (Renfrew, Bahn 2000:277).
Neposredan pokazatelj kvaliteta i sastavnih delova ishrane ljudi su zubi; oni su zbog
svoje otpornosti i dugotrajne izdrljivosti viestruko vaan izvor podataka u arheologiji. Osim
fitolita na povrini zuba, za utvrivanje reima ishrane ispituju se i neke druge karakteristike.
Stanje ouvanosti zuba, na primer, ukazuje na tip namirnica i oblik u kom su one unoene u
organizam. Prilikom vakanja vrstih delova hrane na enamelumu zuba ostaju tragovi u vidu
brazda, pri emu su one u sluaju biljne hrane priblino horizontalne, dok hrana ivotinjskog
porekla pravi vertikalne brazde (Renfrew, Bahn 2000:305). Prema zastupljenosti jednih i
drugih moe se u izvesnoj meri proceniti koja je vrsta namirnica bila vie u upotrebi u okviru
zajednice ili individualno. Neki od indikatora su jo i karijes, gubitak zuba i druge promene
koje nastaju usled poveanog unoenja ugljenih hidrata u organizam (putem skroba i eera u
biljkama) ili kao posledica pripreme hrane: prilikom mlevenja itarica u brano dospevaju sitni
opiljci kamenog rvnja koji abradiraju krunu zuba; kuvanjem se hrana smekava, ime je
umanjena erozija zuba, ali se hrana sada laka zadrava u zubnim upljinama. Tako je, na
primer, otkriveno da je u poljoprivrednim zajednicama Severne Amerike prisutan vei
procenat karijesa i gubitak zuba, nego kod lovako-sakupljake populacije na istom prostoru
(Pearsall 2000:551).
Tretman biljke pre termike obrade (mlevenje, suenje, fermentacija) i sama termika
obrada (kuvanje, peenje) oslobaaju biljku njenih prirodnih otrova kojima se branila od
parazita, a omoguavaju pristup njenim nutritivnim sastojcima, unitavaju bakterije,
olakavaju varenje i odstranjuju viak vode (to je znaajno za skladitenje hrane; Pearsall
2000:547). Od pre 20-ak godina postalo je mogue utvrditi najviu temperaturu kojoj je biljni
materijal bio izloen tokom pripreme hrane (takozvana "termalna istorija"), pod uslovom da
nije bilo naknadnog (sekundarnog) gorenja (Hillman et al. 1985:49). Metod se bazira na
63

svojstvu organskog materijala da prilikom zagrevanja proizvodi takozvani radikal ugljenika,

koji je izuzetno stabilan i opstaje tokom dugog vremenskog perioda. Merenjem rezonance
elektronskog spina ovog elementa moe se otkriti ne samo maksimalna temperatura kojoj je
materijal bio izloen (na primer, kuvanje na 100C, peenje na 250C), ve i koliko dugo.
Tragovi zagrevanja ili gorenja mogu se "izmeriti" i na drugom arheolokom materijalu, a
rezultati merenja korisni su za utvrivanje funkcije pojedinih objekata (raznih vrsta pei) i
slue kao indikator tehnolokih dostignua zajednice (Hillman et al. 1983:1236).
Za rekonstrukciju ishrane ljudske populacije u prolosti podaci se mogu dobiti i
indirektno analizom hemijskih supstanci u sastavu skeletnih ostataka ljudi. Hrana
ivotinjskog i biljnog porekla ostavlja razliite tragove u tkivima od kojih se kosti sastoje, a to
se posebno odnosi na kolagen (Pearsall 2000:522), iji proteini zapremaju 30% organske
materije kostiju. Kolagen ostaje ouvan tokom dugog vremenskog perioda (obino se raspada
posle 10.000 godina; Renfrew, Bahn 2000:308), to ga ini veoma pogodnim za ispitivanje. U
kolagenu se nalaze stabilni izotopi razliitih hemijskih elemenata, a oni su tu dospeli putem
proteina i lipida iz namirnica biljnog porekla i iz mesa biljojeda koje ovek tokom ivota unosi
u organizam. Na osnovu koliina izotopa azota, N14 i N15, i ugljenika, C12 i C13, prisutnih u
kostima mogue je otkriti koje su biljke dominirale i ishrani.
Azot je biljkama dostupan iz vazduha i tla (zahvaljujui procesu raspadanja organske
materije u zemlji). Prema nainu na koji biljke dolaze do azota i koliini koju apsorbuju, mogu
se izdvojiti tri grupe: mahunarke azot apsorbuju iz vazduha, ostale suvozemne biljke azot
dobijaju iz zemlje, morske biljke azot vezuju iz vazduha ali preko vode (Pearsall 2000:527). U
svakoj od ove tri sredine (zemlja, vazduh, voda) kvantitativni odnos izotopa N14 i N15 je
konstantan i meusobno razliit, to je polazna osnova za dalje analize (srednja vrednost
odnosa N15:N14 u vazduhu je 1, u zemlji 3, u vodenim sredinama 7; Pearsall
2000:527). Razlike u stepenu akumulacije azotovih izotopa se preko biljaka prenosi na ostale
lanove lanca ishrane - biljojede, mesodere i svatojede, pri emu koliina izotopa N15 raste
idui od biljaka ka ivotinjama. Stoga manja zastupljenost N15 ukazuje na prioritet biljaka u
ishrani (kao posledica pripitomljavanja pojedinih vrsta; Renfrew, Bahn 2000:308). Kada su u
pitanju vodene biljke, jasno je da one nisu ili su veoma retko koriene za ishranu ljudi, tako
da je u sluaju otkria odnosa N15 i N14 koji odgovara biljkama iz vodenih sredina, u stvari
re o konzumiranju ivotinjskih vrsta koje ive u vodi i hrane se vodenim biljem.

64

U vazduhu se ugljenik javlja u okviru ugljen-dioksida, sa konstantnim odnosom

izotopa C13 prema C12 od otprilike 1:100; u okeanima je koliina C13 neto vea (Renfrew,
Bahn 2000:307). Tokom procesa fotosinteze biljke apsorbuju oba ugljenikova izotopa, ali u
razliitoj meri, u zavisnosti od toga u kojoj sredini ive, odnosno koje izvore ugljenika koriste
(vazduh ili vodu). Suvozemne biljke u svoja tkiva vie unose izotop C12, tako da je u njima
izotopa C13 manje nego izotopa C12 i manje nego to ga ima u vazduhu. Akvatine biljke
obavljaju fotosintezu drugaije od kopnenih vrsta, i u njima je procenat C13 u odnosu na C12
vei, ali se razlikuje u zavisnosti da li su u pitanju morske ili slatkovodne vrste. Pored toga,
kopnene biljke na tri razliita naina vezuju ugljenik u svojim tkivima (tri mogue forme
molekula), to rezultira razlikom u koliini izotopa C13 u njima. Prema razliitom odnosu
C13:C12 suvozemne vrste su grupisane u tri kategorije (Pearsall 2000:525): tropske i biljke
toplih predela (srednja vrednost je -27 ); drvee, bunje i trave umerenih zona (-13 ) i
biljke movarnih predela (vrednost zavisi od toga da li apsorbuju ugljen-dioksid tokom noi ili
dana). Izotopi u biljnim tkivima prenosi se na one koji ih konzumiraju, zadravajui svoj
koliinski odnos, tako da ih nalazimo sauvane u ljudskom i ivotinjskom kotanom tkivu.
Utvrivanjem njihovog odnosa dolazi se do zakljuka da li se ishrana oslanjala na vodene ili
kopnene vrste, i koje kategorije u okviru njih.
Analizama izotopa ugljenika moe se odrediti jo i da li su polja na kojima su rasle
poljoprivreden kulture (penica, jeam i slino) bila u prolosti navodnjavana (Pearsall
2000:188). Naime, poreenjem semena vrsta odgajanih u razliitim uslovima otkriveno je da
je koliina stabilnih ugljenikovih izotopa vea kod biljaka koje su tokom sazrevanja semena
vodu dobijale ne samo putem atmosferskih padavina, ve i irigacijom.
Analize izotopa mogu se obavljati ne samo na kolagenu, ve i na holesterolu iz kostiju
i enamelumu zuba, ali na biljnim makroostacima kojima nedostaju morfoloke karakteristike i
ostacima ili tragovima hrane na posudama, ime se dobijaju neposredni podaci o biljnim
vrstama.
Uspena realizacija analiza stabilnih izotopa i validni rezultati zavise od brojnih faktora
koji dovode u pitanje itavu postavku (Pearsall 2000:532). Naime, uspostavljeni odnosi
izotopa azota i izotopa ugljenika ne odgovaraju uvek realnoj slici, pre svega zbog mogunosti
da se predstavnici iste biljne vrste razliito ponaaju u razliitim klimatskim uslovima. Zbog
toga se, izmeu ostalog, ne moe se sa sigurnou ustanoviti koji su izvori izotopa u kolagenu
ljudskih kostiju neposredno biljke ili, pak, ivotinje koje su ih konzumirale. Takoe,
kvantitativni odnos izotopa se razliito menja du lanca ishrane, pa je poeljno obaviti analize
65

na modernom materijalu (biljkama, ivotinjama) iji e rezultati posluiti za poreenje.

Kontaminacija i stanje ouvanosti su i ovde, kao i u drugim sluajevima, presudni (iako je
potvreno da ugljenizacija ostataka hrane, na primer, ne menja znaajno odnos azotovih i
ugljenikovih izotopa; Pearsall 2000:529). Posebno pitanje je da li je kolagen dovoljno
reprezentativan materijal za utvrivanje prisustva izotopa ugljenika, obzirom da je otkriveno
da izotop C13 putem lipida i ugljenih hidrata moe prodreti i do neorganskog dela kosti. Zato
se preporuuje analiza i organskog i neorganskog dela kostiju, i potom uporeivanje rezultata
(Pearsall 2000:533).
Hemijski elementi iz spoljanje sredine u ovekov organizam dospevaju putem hrane i
vode i zadravaju se u tkivima u razliitim koliinama. Ugljenik, azot, kiseonik, sumpor,
kalcijum i neki drugi elementi su mnogo vie zastupljeni od, na primer, stroncijuma, barijuma,
magnezijuma, ali i ovi elementi su od znaaja prilikom ispitivanja raznovrsnosti ishrane. Oni
ostaju u tragovima u kostima, zubima, kosi, a njihova koncentracija tu zavisi od koncentracije
u njihovim primarnim izvorima biljkama (Pearsall 2000:535).
Kopnene biljke apsorbuju stroncijum iz tla, a fitoplankton i morske alge iz vode. U
tom procesu biljke ne prave razliku izmeu stroncijuma i kalcijuma, koji istim putem primaju,
ali je ivotinjama koje se tim biljkama hrane potrebniji kalcijum (za izgradnju kotanog tkiva
ili koljke). Zato one izbacuju stroncijum iz organizam, meutim, manja koliina ovog
elementa ipak dospeva u krvotok i biva ugraena u neorganski deo kostiju (Renfrew, Bahn
2000:309). Ta koliina stroncijuma je znatno manja od one i biljkama, ali je jo uvek vea od
one kojom raspolae sledea karika u lancu ishrane mesoderi (izuzetak predstavljaju
mekuci koji imaju vei nivo stroncijuma nego biljke). Kod ljudi, svatojeda, koncentracija
stroncijuma je negde izmeu one kod biljojeda i one kod mesodera, sa varijacijama u
zavisnosti od toga da li preferiraju hranu biljnog ili ivotinjskog porekla. Rezultati ispitivanja
stroncijuma ne smeju se posmatrati nezavisno od drugih hemijskih analiza (posebno izotopa
ugljenika), jer je ovaj element veoma podloan kontaminaciji u okviru sedimenta u kome se
nalaze skeletni ostaci ljudi. Pored toga, vrednosti stroncijuma varijaju u zavisnosti od godina
starosti i pola individua, kao i metabolikih procesa u organizmu (Peasall 2000:539).
Koliine barijuma i magnezijuma u tkivima takoe su odraz ishrane. Morska voda je
bogatija stroncijumom i magnezijumom u odnosu na kopno, tako da morska flora i
ivotinjske vrste koje se njome hrane sadre vei procenat ovih elemenata, dok je
koncentracija barijuma u morima manja nego na suvom. Vea zastupljenost stroncijuma i

66

magnezijuma i manja barijuma, dakle, mogu da ukazuju na to da su glavni izvori hrane bile
morske vrste (Pearsall 2000:539).
Ponekad je i cink, kao sastojak organskog dela ljudskih kostiju, predmet hemijskih
analiza za utvrivanje tipa ishrane. Ovaj element je u veoj meri zastupljen u mesu ivotinja
nego u biljkama, sa izuzetkom itarica, mahunarki i jezgrastog voa, pa se smatra da njegova
koliina u skeletnim ostacima ljudi donekle pokazuje afinitet prema hrani biljnog odnosno
ivotinjskog porekla (Pearsall 2000:543).
Analize indikatora ishrane u skeletnim ostacima ne donose podatke o pojedinanim
biljnim vrstama ili delovima biljaka u ljudskoj upotrebi, ali mogu da ukau na obim
eksploatacije razliitih prirodnih resursa, promene u reimu ishrane, na obiaje u pripremi i
konzumaciji hrane, pa i na zdravstveno stanje ljudske populacije. Iako veina navedenih
metoda ne pripada domenu arheologije, ve biohemije, doprinos rezultata analiza za
rekonstrukciju raznih aspekata ljudskoh ivota u prolosti je neosporan. Zadatak arheologa je
da dobijene podatke integrie u sveobuhvatnu arheoloku sliku.

67

PRIKUPLJANJE I IDENTIFIKACIJA MAKROBILJNIH OSTATAKA

NA LOKALITETU VINA - BELO BRDO 2001 - 2003. GODINE
Odbor za arheoloka istraivanja u Vini SANU, u saradnji sa Muzejem grada
Beograda i Filozofskim fakultetom u Beogradu, je 1998. godine obnovio istraivanja na
arheolokom lokalitetu Vina Belo brdo. U ovoj, treoj etapi iskopavanja eponimnog
lokaliteta vinanske kulture osnovni cilj je nastavak nauno-istraivakog rada zapoetog
poetkom 20. veka (Vasieva iskopavanja) i potom obnovljenog sedamdesetih i
osamdesetih godina prolog veka. Pored samog iskopavanja, kojim je obuhvaena povrina
od 250 m sa otkrivenim arhitektonskim ostacima najmanje tri stambena objekta, brojnim
jamama za stubove i peima, velikom koliinom keramikih i drugih pokretnih nalaza
(okresanih i glaanih kamenih alatki, figurina od peene zemlje, nakita od koljki, tragova
malahita, okera i cinabarita, obraenih ivotinjskih kostiju, i tako dalje), posebna panja
usmerena je na uvoenje interdisciplinarnih arheolokih istraivanja. Angaovani su
arheozoolozi, arheobotaniari, geofiziari, hemiari, mineralozi i drugi strunjaci, sve u cilju
dobijanja to potpunije slike o ivotu Vinanaca u finalnoj fazi neolitskog naselja kojoj
pripadaju arheoloki ostaci otkriveni ovim, nanovijim istraivanjima (N.N. Tasi, Tasi
2003:86).
METODOLOGIJA
Flotacija i uzimanje uzoraka za arheobotanike analize
Arheobotanike analize sadu su gotovo obavezan deo arheolokih istraivanja na
velikom broju svetskih lokaliteta, a polako stiu iroku primenu i na nalazitima u naoj
zemlji. Sa obzirom na injenicu da u Srbiji trenutno nema arheologa - strunjaka za
mikrobiljne ostatke, a da su arheobotaniari angaovani na arheolokim lokalitetima u Srbiji
specijalisti za botanike makroostatke, to je i veina dosadanjih ispitivanja obavljena upravo
na toj vrsti materijala. I na Vini arheobotanika istraivanja podrazumevaju prikupljanje i
analizu makrobiljnih ostataka. Na tom planu je, poev od 2001. godine, ostvarena saradnja sa
dr K. Borojevi sa Odeljenja za antropologiju Univerziteta u Alabami. U dogovoru sa njom
na Vini je te godine, za potrebe izdvajanja makrobiljnih ostataka iz arheolokih slojeva,
napravljena maina i otpoelo uzimanje uzoraka zemlje za flotaciju.
68

Maina za flotaciju na Vini sastoji se od metalnog bureta kapaciteta 200 l unutar kog
se, u donjem delu, nalaze cevi kroz koje se raspruje mlaz vode, a u gornjem delu je pokretno
plastino sito promera okaca 0,2 cm za prikupljanje teke frakcije uzoraka zemlje. Sa
spoljanje strane bureta, pri dnu je ventil za isputanje mulja prilikom ienja maine, a pri
vrhu boni odvod na ijem kraju se prikuplja materijal iz lake frakcije (Sl. 16). Maina je
postavljena na obali Dunava, u blizini lokaliteta, i za rad koristi vodni potencijal reke pomou
pumpe na elektrini pogon. Procedura je sledea: bure se najpre napuni vodom, a potom se u
njega, nakon merenja i beleenja podataka o uzorku (flotacioni broj i poreklo) u Flotlog
formular (Prilog 1), polako sipa zemlja. Na boni odvod za prikupljanje lake frakcije postavi
se mreasta tkanina (mi smo koristili delove materijala za zavese sa okcima promera 0,1 cm).
Prilikom flotiranja vei grumeni zemlje se mehaniki (rukom) mrve kako bi se olakao i
ubrzao proces. Kada je sav materijal koji pluta sakupljen, a materijal u tekoj frakciji
osloboen od sedimenta, sve se odnosi na suenje (laka frakcija sui se u okviru tkanine u
kojoj je prikupljena, teka frakcija se odlae na plastine dakove), a potom pakuje u plastine
kese na koje se upisuje flotacioni broj uzorka i smeta u improvizovanu laboratoriju na
samom lokalitetu, gde se vri sortiranje i preliminarna identifikacija biljnog materijala. Sito za
teku frakciju ispira se posle flotacije svakog uzorka, a maina se isti od nataloenog mulja
svakog dana po zavretku radova.
Tim studenata i arheologa koji je radio flotaciju tokom protekle tri godine susretao se
sa izvesnim problemima, pre svega u pogledu jaine pumpe koja, kako se ispostavilo, nije
dovoljna za procesiranje veeg broja uzoraka ili uzoraka velike zapremine (od po 20-30 l), pa
je esto dolazilo do prekida u radu, to zbog zaguenja cevi za dovod i odvod vode, to zbog
prestanka rada pumpe. To je razlog zbog kog u poslednjoj kampanji iskopavanja, leta 2003.
godine, nije bilo mogue flotirati sve prikupljene uzorke.
Uzorke zemlje za flotaciju uzimaju arheolozi koji rade na terenu. Sistem uzimanja
uzoraka je tokom tri godine usavravan i prilagoavan arheolokoj situaciji. 2001. godine je za
flotaciju odvajana sva raspoloiva zemlja iz svakog lokusa kvadratne mree, odnosno, nije bio
utvren standardni volumen. Mnogi od tih uzoraka, meutim, nisu flotirani, najpre zato to
plastine kese u koje su pakovani nisu bile dovoljno vrste, pa se zemlja iz njih rasipala, a
onda i zbog toga to su cedulje sa podacima o uzorku stavljane direktno u vlanu zemlju u
kojoj su se dezintegrisale (ponegde su cedulje i izostavljane). Tokom te kampanje flotirano je
165 uzoraka, zapremine 2,5 - 15,5 l (sveukupno oko 1430 l zemlje).

69

Sl. 16 Maina za flotaciju na lokalitetu Vina Belo brdo (foto: D. Vuki)

flot.
vol.
datum datum
blok kvad. lokus o.s.
LF KONTEKST
ime KOMENTAR
broj
(L)
iskop. flotiranja

Prilog 1 Flotlog formular

70

Naredne godine ispravljene su mnoge greke nainjene prilikom uzimanja uzoraka na

terenu i flotiranja. Uzorci zemlje i dalje su odvajani iz svih lokusa i svakog otkopnog sloja,
kako se ne bi davala prednost pojedinim kontekstima, ali sada sa utvrenom zapreminom:
-

iz objekata ili jasno odreenih celina (pei, jame, silosi, rovovi, koncentracija lepa,
podnica) uzima se 30 l zemlje u idealnom sluaju. Ukoliko celina sadri manje od 30 l, za
uzorak se uzima sva raspoloiva zemlja, a ukoliko sadri vie, ostatak se prosejava kroz
sito promera okaca 1 cm (pri emu se ne izdvajaju biljni ostaci)

izvan vidljivih objekata u okviru postavljene kvadratne mree uzima se 10 l za uzorke koji
nose oznaku rutinski

sa specifinih lokacija, gde su botaniki ostaci vidljivi golim okom, uzimaju se ili manji
uzorci (takozvani botaniki uzorci), koji se potom runo flotiraju, ili se prikupe samo
vidljivi ostaci, a zemlja odvoji za flotaciju

za merenje zapremine uzoraka koriste se kofe sa obeleenom skalom od 1 l do 10 l

na cedulji za svaki uzorak upisuju se oznake za blok, kvadrat, lokus, otkopni sloj, opis
konteksta iz kog uzorak potie, datum i ime osobe koja na tom mestu iskopava. Pre same
flotacije na cedulju se upisuju zapremina uzorka i flotacioni broj. Dogovoreno je, takoe,
da uzorci dobijaju numerike oznake (flotacioni broj) u kontinuitetu, to jest, da se
oznaavanje ne poinje u svakoj kampanji od broja 1, ve da se nastavi od poslednjeg
broja iz prethodne godine.

uzorci su sada na terenu pakovani u jae plastine dakove, a cedulje sa podacima

stavljane prvo u plastine kese, pa potom u dakove, i na njima je naznaeno poreklo
uzorka (iz konteksta ili rutinski).
2002. godine flotirano je ukupno 160 uzoraka (2450 l zemlje).
2003. godine uzimanje uzoraka obavljano je po sistemu uspostavljenom na poetku

prethodne kampanje. Ovog puta su podaci o poreklu uzorka (sa brojem unit-a) beleeni na
ceduljama otpornim na vlagu i mehanika oteenja. Meutim, sada su se javili problemi sa
pumpom za vodu (esti kvarovi), tako da je flotiranje uzoraka obustavljeno tokom tree
nedelje iskopavanja. Do tada je obraeno 138 uzoraka (2262 l zemlje), a oko 80 uzoraka nije
flotirano i odloeno je u depo Muzeja u Vini.
Tokom ove kampanje konano se pokazalo da flotiranje zemlje koja pripada
povrinskom (prvom) otkopnom sloju predstavlja veliki problem, pre svega zbog velike
koliine recentnog biljnog materijala (trave, korenja, recentnog semenja i plodova) koje
usporava i oteava rad maine za flotaciju, kao i zbog toga to je ta povrina decenijama
71

izloena fiziko-hemijskim i mehanikim uticajima vremenskih prilika, ljudi i ivotinja, te je

koliina makrobiljnih, ali i drugih ostataka u uzorcima izuzetno mala, ili su oni, u
arheobotanikom smislu, nedovoljni za donoenje bilo kakvih zakljuaka. Ovakvu situaciju
treba imati u vidu pri daljem radu.
Klasifikacija materijala (sortiranje uzoraka)
Obrada uzoraka flotiranih 2001. godine zapoeta je naredne godine zahvaljujui dr
Eleni M. Marinovoj sa Biolokog fakulteta Univerziteta u Sofiji. Uz njenu pomo pregledana
je laka frakcija 9 uzoraka koji potiu iz jama za stubove, rovova, jama ili su uzeti prilikom
skidanja podnica. Sortiranje uzoraka iz 2001. godine nastavljeno je tokom kampanje 2002.
godine, sada uz pomo dr K. Borojevi. Pregledana je laka frakcija 16 uzoraka i teka frakcija
7 uzoraka, a laka frakcija 16 uzoraka je sumarno prekontrolisana (skenirana) da bi se stekla
predstava o koliini ouvanih biljnih ostataka i njihovoj raznovrsnosti. Radi lakeg sortiranja
uzorci su prosejavani kroz pedoloka sita promera okaca 4 mm, 2 mm i 0,5 mm i svaka od tih
frakcija u celini je analizirana (100%). Deo uzorka manji od 0,5 mm letimino je pregledan
kako sitnija semena ne bi bila proputena, dok je amorfni biljni materijal u njemu ostavljan. Iz
lake frakcije izdvajani su samo biljni ostaci (ugljenisani i/ili mineralizovani), pri emu drveni
ugalj samo iz sita 4 mm i 2 mm. Iz teke frakcije veine obraenih uzoraka izdvajane su i
druge vrste materijala (kamen, keramika, ivotinjske kosti, koljke, perlice, malahit, oker,
cinabarit i tako dalje). Ostatak od sortiranja pakovan je i odlagan u depo. Jedan broj uzoraka
je i izmeren. Svi podaci o uzorku beleeni su u formular za arheobotanike analize (Prilog 2).
Za rad su koriene dve binokularne lupe uveanja do 25 puta.
Od uzoraka flotiranih 2002. godine na isti nain je u celini analizirana laka frakcija 26,
teka frakcija 7 uzoraka i 1 runo flotirani botaniki uzorak iz posude otkrivene in situ.
Tokom kampanje 2003. godine u terenskoj laboratoriji obraena je laka frakcija 4
uzorka i 1 botaniki uzorak (iz obruene kalote pei 2/03), a analiza je nastavljena u martu
2004. godine na Filozofskom fakultetu (gde je, do ovog trenutka, obraena laka frakcija 19
uzoraka). Klasifikaciju teke frakcije 5 uzoraka iz 2001. godine, 9 iz 2002. godine i 10 iz 2003.
godine obavila je student arheologije S. Stojanovi. Izvajanje i identifikacija biljnog materijala
obavljeni su uz pomo stereo-mikroskopa uveanja do 80 puta.

72

Prilog 2 Formular za arheobotanike analize (LFForm)

73

UPUTSTVO ZA SORTIRANJE LAKE FRAKCIJE FLOTIRANIH UZORAKA ZEMLJE

NA LOKALITETU VINA BELO BRDO
1. Laka frakcija uzorka se, nakon suenja, iz tkanine istrese u vei poklopac/posluavnik
ili slian recipijent i potom prebaci u plastinu vreicu.
2. Laka frakcija odvojena za analizu se izmeri i potom sipa u komplet pedolokih sita,
proseje i svaka od frakcija (4 mm, 2 mm, 0.5 mm i <0.5 mm) posebno izmeri; podaci
se belee na formularu (LFForm).
3. Frakcija iz sita 4 mm se u celini pregleda (100%) i to se moe uraditi i bez korienja
mikroskopa; izdvoji se sav ugljenisani i mineralizovani biljni materijal. Ovde se mogu
otkriti zrna itarica, plodovi, delovi ljuske i slino.
4. Frakcija iz sita 2 mm posmatra se pod mikroskopom i izdvaja ugljenisano drvo i drugi
biljni materijal za analize. U sluajevima kada je frakcija velika (velike teine) moe se
analizirati reprezentativni poduzorak koji se izmeri i podatak upie u formular,
zajedno sa procentom koji taj poduzorak zaprema u okviru itave frakcije (za
uzimanje poduzorka materijal iz sita se rasprostre po poklopcu/posluavniku i potom
podeli na dva ili vie delova). U ovoj frakciji obino se zateknu fragmenti Cerealia,
rave klasia, sitnija semena i amorfni delovi biljnog tkiva.
5. Frakcija iz sita 0.5 mm se posmatra pod mikroskopom i takoe je mogue analizirati
poduzorak. Iz ove frakcije ne izdvaja se drveni ugalj, ve druge vrste biljnih ostataka
obino sitnija semena (korovskih vrsta), amorfni delovi biljnih organa i slino.
6. Frakcija <0.5 mm se, u celini ili jedan njen deo, skenira, odnosno prekontrolie i
tom prilikom se izdvajaju samo kompletno ouvana semena ili drugi delovi biljaka sa
dijagnostikim karakteristikama.
7. Ostatak ono to preostane od sortiranja iz svih frakcija zajedno - se izmeri i broj
upie u formular, a potom spakuje u posebnu kesu. Delovi frakcija 2 mm i 0.5 mm
koji nisu sortirani takoe se izmere i pakuju u kesice, sa naznakom nepregledano i
navedenim procentom.
8. Drveni ugalj, izdvojen iz sita 4 mm i 2 mm se izmeri i podatak unese u formular.
9. Svaki od izdvojenih biljnih ostataka se identifikuje u meri koju ouvanost dozvoljava;
ostaci svake od prepoznatih vrsta se prebroje i ta cifra ubelei u formular; broje se i
neidentifikovani (amorfni) biljni materijal i nepoznato semenje.
10. Biljni ostaci se prema vrstama pakuju najpre u plastine epruvetice, a potom u
odgovarajuu kesu po tipovima biljnih ostataka. U svaku epruveticu se ubaci i malena
cedulja sa naznaenim flotacionim brojem, oznakom LF (laka frakcija) i nazivom
materijala. Drveni ugalj se pakuje u plastine kesice sa hermetikim zatvaranjem, na
kojima se upie flotacioni broj uzorka, i odlae u posebnu kutiju.
11. Podaci sa formulara unose se u kompjuter u odgovarajuu bazu podataka.

Prilog 3 Uputstvo za sortiranje lake frakcije

Na osnovu iskustva iz prethodne tri godine sastavili smo uputstvo za obradu lake
frakcije flotiranih uzoraka (Prilog 3). Procedura je gotovo istovetna i za teku frakciju
uzoraka, s tim to se ovde izdvaja sav arheoloki interesantan materijal, a do sada su nalaeni
sitniji fragmenti keramike, manje (ptiije, riblje) ili fragmentovane ivotinjske kosti i delovi
oklopa kornjaa, mekuci, kremeni odbici i alatke, kamen, grumenje malahita i okera, perlice
od malahita, okera i koljki (dentalijuma), amorfni komadi metala (zgura?) i biljni ostaci
74

(drveni ugalj, mineralizovano i krupnije ugljenisano semenje, delovi ljuski). Deo materijala
prosleen je specijalistima na analizu (kamen i okresane kamene alatke - dr V. BogosavljeviPetrovi, ivotinjske kosti i koljke - dr V. Dimitrijevi i K. Bogievi, keramika J. Vukovi).
Identifikacija biljnog materijala
Od 463 uzorka flotiranih u prethodne tri godine do sada je analizirana laka frakcija 82
uzorka, teka frakcija 38 (pri emu je za 14 uzoraka obraena i laka i teka frakcija) i 2
botanika uzorka (laka i teka frakcija). Najvei deo izdvojenog biljnog materijala potie iz
lake frakcije uzoraka, pri emu je njegova koliina po pojedinanim uzorcima, ali i ukupno,
izuzetno mala, dok je fragmentovanost veoma visoka - veliki broj ostataka su, naime, amorfni
delovi semena ili plodova koje je nemogue identifikovati. Ovakva situacija karakteristina je
za veinu uzoraka, nezavisno od njihove zapremine ili konteksta iz kog potiu. Mogui razlog
za tako lou ouvanost biljnih ostataka je esta promena vlanosti tla, koja pospeuje
dezintegraciju tronih materijala (Borojevi 1988:39), kao i injenica da se iskopavanja
obavljaju u slojevima koji su povrinski, te dugo vremena izloeni razliitim destruktivnim
uticajima i esto narueni prethodnim iskopavanjima u okviru kampanja 70-ih i 80-ih godina
prolog veka. Imajui u vidu injenicu da je M. M. Vasi tokom svojih iskopavanja nailazio na
itave sudove sa enicom (urnal za 25. jul 1911. godine), verujemo da e istraivanja niih
slojeva pruiti verodostojniju arheobotaniku sliku.
U tekoj frakciji veine uzoraka nazastupljeniji je graevinski materijal lep. Na
pojedinim komadima lepa primeeni su otisci pleve i slame korienih za ovravanje
materijala za gradnju, a na jednom fragmentu su pod mikroskopom uoen bele niti
mogua koncentracija fitolita. Jedan broj semena izdvojenih iz teke frakcije je mineralizovan.
Takva semena se javljaju i u lakoj frakciji i verovatno su ouvana zahvaljujui tome to su se
nala u okviru obruenog kunog lepa koji je spreio njihovu ugljenizaciju, a gde su se
vremenom silifikovala ili kalcifikovala i zadrala svoj oblik.
U postupku botanike determinacije posmatrane su morfoloke osobine arheolokih
biljnih ostataka i, u pojedinim sluajevima, njihova unutranja struktura, i uporeivani su sa
fotografijama, crteima i opisima iz botanikih prirunika i publikacija, kao i sa primercima iz
referentne kolekcije.
Identifikacija je, gde je to bilo mogue, izvrena do nivoa vrste, roda ili porodice i to
na osnovu, u najveem broju sluajeva, semena, a potom i delova ravi klasia itarica,
ugljenisanih plodova divlje kruke (Pyrus sp.), fragmenata plodova vodenog kestena (Trapa
75

natans) i delova kotice drena (Cornus mas). Drveni ugalj nije analiziran. Kategorizacija biljaka
(itarice, mahunarke, uljane biljke, i tako dalje) izvedena je po ugledu na listu biljnih ostataka
sa lokaliteta Feudvar (Kroll 1998:313-317). Botanika nomenklatura i narodni nazivi preuzeti
su iz doktorske disertacije dr K. Borojevi (1998) koja je koristila delo Flora SR Srbije
(Beograd 1972). Jedan deo ostataka je fotografisan uz korienje skale sa podeocima od 1 mm
(Sl. 17 31, 33 - 47).
U sluajevima kada smo nailazili na fragmentovana i semena u celosti ouvana koja
pripadaju istoj vrsti, na osnovu teine jednog semena i teine fragmenata izraunavali smo
broj semena u okviru fragmenata. To, meutim nije bilo mogue izvesti za kotice drena i
delove vodenog kestenja, jer nismo naili ni na jedan itav primerak na osnovu koga bismo
saznali teinu. Stoga smo ovaj tip ostataka uvek raunali kao 1 primerak po uzorku u kojem se
oni javljaju, jer fragmenti svakako ukazuju na prisustvo najmanje jedne kotice drena ili ploda
kestena. Neidentifikovano semenje je ono za koje nismo nali analogan primer u
prirunicima i referentnoj kolekciji, tako da je za sada ostalo nepoznato.
REZULTATI
Lista identifikovanih vrsta data je u tabelama posebno za laku frakciju (Tabela 1), teku
frakciju (Tabela 2) i botanike uzorke (Tabela 3).
Tabela 1 Vrste otkrivene u lakoj frakciji uzoraka sa lokaliteta Vina Belo brdo
TAXA
ITARICE
Triticum monococcum - zrno
Triticum monococcum - rava klasia
Triticum dicoccum - zrno
Triticum dicoccum - rava klasia
T. monococcum/dicoccum - zrno
T. monococcum/dicoccum - rava klasia
Triticum aestivum zrno
Hordeum vulgare - zrno
Panicum miliaceum
Cerealia indeterminata

broj
ostataka

broj/procenat uzoraka
u kojima se javljaju

63
7
50
1
19
64
7
10
5
241

35 / 42,7 %
4 / 4,9 %
33 / 40,2 %
1 / 1,2 %
10 / 12,2 %
27 / 32,9 %
6 / 7,3 %
10 / 12,2 %
4 / 4,9 %
67 / 81,7 %

76

MAHUNARKE
Lens culinaris
Pisum sativum
Vicia ervilia
Vicia sp.
Leguminosae indeterminatae

24
1
7
1
4

18 / 22 %
1 / 1,2 %
6 / 7,3 %
1 / 1,2 %
4 / 4,9 %

ULJARICE I BILJKE ZA VLAKNO

Linum usitatissimum

390

8 / 9,8 %

DIVLJE (SAKUPLJANE) VRSTE

Sambucus ebulus
Sambucus nigra
Cornus mas - fragmenti kotice
Rubus fruticosus
Rubus sp.
Pyrus sp. - plod
Vitis vinifera ssp. sylvestris
Quercus sp.
Trapa natans fragmenti ljuske

31
2
5
4
1
6
1
1
3

15 / 18,3 %
2 / 2,4 %
3 / 3,7 %
4 / 4,9 %
1 / 1,2 %
runo sakupljeni
1 / 1,2 %
1 / 1,2 %
1 / 1,2 %

MOGUE LEKOVITE BILJKE I ZAINI

Physalis alkekengi
23
Malvaceae
3
RUDERALNE VRSTE I KOROVI
Avena sp.
Bromus sp.
Bromus secalinus
Setaria viridis
Echinochloa crus-galli
Phalaris sp.
Polygonum cf. persicaria
Polygonum cf. convolvulus
Polygonum aviculare
Polygonum sp.
Medicago sp.
Trigonella sp.
Trifolium sp.
Amaranthus sp.
Galium aparine
Galium cf. mollugo
Galium sp.
Convolvulus sp.
Chenopodium cf. ficifolium
Thymelea passerina
Rhamnus sp.
Silene sp.

2
9
2
6
3
6
7
10
1
4
2
2
3
4
2
6
1
1
1
1
1
1

16 / 19,5 %
3 / 3,7 %
1 / 1,2 %
9 / 10,8 %
2 / 2,4 %
6 / 7,3 %
2 / 2,4 %
1 / 1,2 %
1 / 1,2 %
8 / 9,8 %
1 / 1,2 %
4 / 4,9 %
2 / 2,4 %
2 / 2,4 %
3 / 3,7 %
3 / 3,7 %
2 / 2,4 %
6 / 7,3 %
1 / 1,2 %
1 / 1,2 %
1 / 1,2 %
1 / 1,2 %
1 / 1,2 %
1 / 1,2 %
77

BILJNE PORODICE
Poaceae
Solanaceae
Apiaceae
Cruciferae

96
56
1
1

38 / 46,3 %
27 / 33 %
1 / 1,2 %
1 / 1,2 %

OSTALO
fragmenti ljuski ili kotica
neidentifikovano semenje

21
20

14 / 17,1 %
10 / 12,2 %

Tabela 2 Vrste otkrivene u tekoj frakciji flotiranih uzoraka

TAXA
ITARICE
Triticum monococcum
Triticum monococcum rave klasia
Triticum dicoccum
T. monococcum/dicoccum rave klasia
Hordeum vulgare - zrno
Cerealia indeterminata

broj semena
3
6
1
3
1
5

MAHUNARKE
Lens culinaris

BILJNE PORODICE
Poaceae

OSTALO
fragmenti ljuski ili kotica
neidentifikovana semena

12
2

Tabela 3 Biljni ostaci otkriveni u botanikim uzorcima

Botaniki uzorak 1

TAXA
Linum usitatissimum
Vitis vinifera ssp. sylvestris (rec.?)
Physalis alkekengi
Polygonum lapathifolium

broj semena
1
1
34
1

Botaniki uzorak 2

TAXA
Cornus mas fragmenti kotice
Sambucus nigra

broj semena
1
1
78

OPIS IDENTIFIKOVANIH VRSTA

ITARICE (Cerealia)
itarice su jednogodinje biljke iz porodice trava (Poaceae). Jo u praistoriji ljudi su
uvideli prednost itarica nad ostalim biljkama, kako zbog njihove visoke hranljive vrednosti,
tako i zbog mogunosti lakog skladitenja kao rezerva za periode kada drugi izvori hrane ne
postoje ili su umanjeni. Zrna itarica (koja ujedno predstavljaju i plod i seme, obzirom da je
semenjaa srasla sa plodovim omotaem; Koji, Peki, Daji 2001:393) sadre znaajnu
koliinu skroba (oko 70%), proteina (12-15%) i neke vitamine (B), minerale i gvoe
(Borojevi 1990:37). Slama i pleva koriene su kao graevinski i drugi materijal ili kao stona
hrana. Zbog ovih povoljnih karakteristika itarice su i danas glavne ratarske kulture u veini
drava sveta.
U analiziranim uzorcima sa lokaliteta Vina Belo brdo ostaci itarica su najbrojniji:
identifikovano je 405 semena i 81 osnove ravi klasia. Meu njima, najvei broj pripada
penici, i to pre svega jednozrnoj (Triticum monococcum) i dvozrnoj penici (Triticum dicoccum),
dok se u znatno manjoj meri javljaju semena hlebne penice (Triticum aestivum). Kategorija
Triticum monococcum/dicoccum ne predstavlja posebnu vrstu, ve ona zrna koja nije bilo mogue
preciznije morfoloki razlikovati. Naime, deava se da se u klasiu jednozrne penice razviju
dva zrna, koja morfoloki veoma podseaju na zrna dvozrne penice; takoe, u vrnom
klasiu dvozrne penice obino se formira samo jedno zrno, koje oblikom odgovara zrnu
jednozrne penice (Borojevi 1990:79). Rave klasia svrstane u ovu kategoriju su
fragmentovane u toj meri da nije bilo mogue utvrditi kojoj vrsti obuvene penice pripadaju.
Pored penice, javljaju se i zrna jema (Hordeum vulgare), od kojih neka pripadaju
obuvenom jemu (H. vulgare ssp. vulgare), a neka golom (H. vulgare ssp. nudum). Proso (Panicum
miliaceum) je u uzorcima prisutno u veoma malom broju.
Kategorija Cerealia indeterminata podrazumeva ona semena za koja nismo mogli da
odredimo da li pripadaju penici, jemu ili nekoj drugoj itarici ili ak predstavljaju semena
trava (Poaceae) koja veoma podseaju na zrna itarica. Obzirom da je veina tih semena
fragmentovana, brojali smo ili samo vrne (distalne) delove ili samo delove sa embrionom
(proksimalne), u zavisnosti od toga koji su vie zastupljeni.

79

Penica (Triticum)
Jednozrna (Triticum monococcum) i dvozrna penica (Triticum dicoccum; Sl. 17 - 19) su
najranije neolitske kulture i oznaavaju poetak poljoprivrednih delatnosti. Pripitomljene su u
drugoj polovini 8. milenijuma pre nove ere na Bliskom istoku, na prostoru Plodnog
polumeseca koji se protee od Levanta do jugoistone Turske i planine Zagros u Iranu, gde
su otkriveni i njihovi divlji preci (T. beoticum, T. dicoccoides). Odavde su se vrste proirile na
zapad sve do Britanskih ostrva, i na istok do Indije i dalje (Nesbitt 1995:74).

Sl. 17 Vina - Belo brdo: zrna jednozrne penice (Triticum monococcum)

Sl. 18 Vina - Belo brdo: zrna dvozrne penice (Triticum dicoccum)

80

Sl. 19 Vina - Belo brdo: zrna jednozrne ili dvozrne penice (T. monococcum/dicoccum)
T. monococcum i T. dicoccum spadaju u grupu penica obuvenog zrna. Naime, posle
vridbe klasnih vretena, zrna ovih vrsta ostaju obavijena unutranjom plevom (lemma i palea),
dok spoljanja pleva (gluma) ostaje na klasnom vretenu. Zrno se potom oslobaa pleve
zagrevanjem i nakon toga razvejavanjem. esto se, meutim, zrna skladite bez uklanjanja
pleve, jer su tada manje podlona propadanju i delovanju mikroorganizama. est nalaz u
arheolokim slojevima su osnove pleve, koje imaju oblik rave, pa se nazivaju rave klasia
(Sl. 20). One predstavljaju vrste delove pleve i ostaju ouvane putem ugljenizacije, tako da su
dobar pokazatelj prisustva penice obuvenog zrna na lokalitetima (Zohary, Hopf 2000:30).
Kod penica golog zrna (T. aestivum, T. durum, i druge) sva pleva nakon vridbe ostaje na
klasnom vretenu, tako da zrno iz klasia ispada neobavijeno.

Sl. 20 Vina - Belo brdo: rave klasia penice obuvenog zrna (T. monococcum/dicoccum)

81

Tokom neolita jednozrna i dvozrna penica imale su centralnu ulogu u ljudskoj ishrani,
da bi, poev od bronzanog doba, polako gubile na znaaju u korist penica golog zrna koje su
lake za pripremu. U antiko doba koriene su uglavnom kao stona hrana. Danas su to
reliktne vrste koje se tu i tamo gaje u zapadnoj Turskoj, na Balkanu, centralnoj i junoj Evropi
za ishranu stoke (Zohary, Hopf 2000:33-34). Ljudi ih cene zbog velike otpornosti na
delovanje mikroorganizama i gljivine zaraze (Nesbitt 1995:74).
Jednozrna i dvozrna penica su uobiajeni nalazi na neolitskim lokalitetima u Srbiji
(Tabele 5 i 6) i na Balkanu, i gotovo uvek su prisutne obe vrste. Na lokalitetima vinanske
kulture predstavljaju najbrojniji botaniki nalaz. Od njihovih zrna verovatno su spravljane
razne vrste kaa, a od brana pogae; od fermentisanih zrna mogu da se dobiju alkoholna
pia. Od zrna mogu i da se, slino kukuruzu, prave kokice (Borojevi 1998:50).
Hlebna penica (Triticum aestivum; Sl. 21) je hibridna vrsta nastala je spajanjem divlje
vrste iz porodice trava Aegilops squarrosa, koja raste u centralnoj Aziji, i neke od ve
pritomljenih vrsta iz grupe turgidum - penica (gde spada i T. dicoccum) koje su karakteristine za
Bliski istok. Stoga je ova vrsta mogla da se javi tek onda kada su se prve pripitomljene vrste
penice proirile ka istoku (Zohary, Hopf 2000:56).
Podvrsta T. aestivum ssp. spelta (odnosno, T. spelta) ima obuveno zrno i verovatno se
razvila pre podvrsta golog zrna (oznaenih zajedno kao T. aestivum), meutim, kao primitivniji
oblik, ona se nije tako brzo irila iz oblasti porekla. U Evropi je, za sada, najranije zabeleena
na neolitskom lokalitetu Sakharova u Moldaviji (4700 godina pre nove ere), dok se kasnije
javlja u eneolitu i neto vie u bronzanom i gvozdenom dobu. U Srbiji je otkrivena na
metalodobnim lokalitetima Feudvar (Kroll 1998), idovar (Medovi 2002) i u latenskom sloju
Gomolave (Borojevi 1990). Danas se speltoidna penica (krupnik) u malom obimu gaji u
nekim delovima Evrope (Zohary, Hopf 2000:57).
T. aestivum golog zrna (meka penica) do sada je, u manjoj koliini, otkrivena i na
neolitskim lokalitetima u Srbiji: na Starevu (Zohary, Hopf 2000:225), Mesarcima i Belotiu
(Borojevi 1990), Divostinu (Grger, Beug 1988) i na Vini Belo brdo.
U savremenoj agrikulturi T. aestivum je najvanija penina vrsta sa brojnim, novim,
varijetetima (Zohary, Hopf 2000:51).

82

Sl. 21 Vina - Belo brdo: zrna hlebne penice (Triticum aestivum)

Jeam (Hordeum vulgare)
Uz jednozrnu i dvozrnu penicu, jeam (Sl. 22) takoe predstavlja najraniju kultivisanu
itaricu i javlja se ak i na preneolitskim bliskoistonim lokalitetima. Njegov divlji predak je
Hordeum vulgare ssp. spontaneum koji uspeva na istonim obalama Mediterana i na prostoru
zapadnoazijskih zemalja, sve do Turkmenistana, Avganistana i Tibeta, sa najmasovnijom
distribucijom u okviru Plodnog polumeseca, gde je, pretpostavlja se, i dolo do njegove
domestifikacije (Zohary, Hopf 2000:65).

Sl. 22 Vina - Belo brdo: zrna jema (Hordeum vulgare)

Pripitomljeni jeam javlja se u dva oblika: kao dvoredi (H. distichum) sa dva reda klasia
sa zrnima i etiri reda klasia bez zrna, i estoredi (H. hexastichum) sa est redova klasia sa
zrnima. Dvoredi tip se javlja i meu divljim formama jema dok se estoredi tip razvio
83

domestifikacijom. Divlji, kao i veina kultivisanih vrsta jema, ima obuvena zrna, odnosno,
ona ostaju obavijena plevom posle vridbe. U okviru estoredog jema, meutim, pojavile su
se dva varijeteta obuveni (ssp. vulgare) i goli jeam (ssp. nudum). Ugljenisana zrna obuvenog
jema ponekad na povrini imaju ouvane delove pleve, a na povrini zrna golog jema
vidljive su vertikalne brazde (Borojevi 1998:59).
Tragovi obuvenog i golog estoredog jema otkriveni su u arheolokim slojevima
starim i do 6800 godina na lokalitetima Bliskog istoka (Tell Abu Hureyra, Ali Kosh, atal
Hyk). U 6. i 5. milenijumu pre nove ere jeam se javlja u oblasti Egeje, a potom i na
Balkanu, centralnoj i zapadnoj Evropi (Zohary, Hopf 2000:68). Zajedno sa penicom, on ini
osnovnu ratarsku kulturu na neolitskim lokalitetima Srbije (Tabele 5 i 6), Bugarske, Bosne,
Makedonije (Borojevi 1998:61). Za neolitske kulture Balkana i centralne Evrope
karakteristino je prisustvo mahom estoredog jema golog zrna.
U pojedinim zajednicama jeam je smatran sekundarnom namirnicom, to jest, manje
vrednom vrstom u odnosu na penicu i prvenstveno stonom hranom. Jeam, meutim,
mnogo bolje podnosi suvu klimu i siromana, slana i alkalna zemljita, za razliku od penice
kojoj je nephodna plodna zemlja sa velikom koliinom azota. U nekim sluajevima jeam
golog zrna korien je u ljudskoj ishrani, dok su obuvena zrna upotrebljavana za spravljanje
piva i kao hrana za domae ivotinje. Od jemenog brana u antikoj Grkoj pravljen je hleb;
Rimljani su od jema kuvali kau i koristili ga u medicinske svrhe (Borojevi 1998:60).
Proso (Panicum miliaceum)
Proso se relativno rano javlja u Evropi prvi nalazi zabeleeni su na arheolokim
lokalitetima s kraja 5. i poetka 4. milenijum pre nove ere u istonoj i centralnoj Evropi, a u
poznom neolitu i kasnije, u bronzanom dobu sve ee je deo arheobotanikog inventara. U
neolitu Srbije proso je do sada otkriveno na Gomolavi (Borojevi 1990). Divlji predak prosa
za sada nije pouzdano utvren, iako su srodne forme iz porodice trava (Poaceae) registrovane u
centralnoj Aziji, pa se pretpostavlja da je tu i dolo do kultivacije ove vrste, koja je zatim,
zajedno sa bliskoistonim kulturama (penicom i jemom) preneta u Evropu. Danas se proso
najvie gaji u istonoj i srednjoj Aziji (Zohary, Hopf 2000:83).
Panicum miliaceum (Sl. 23) uspeva u uslovima tople klime sa dosta sunanih perioda, pa
se zbog toga seje iskljuivo u prolee, za razliku od penice i jema koji se mogu sejati u
prolee ili jesen. Proso, meutim, dobro podnosi visoke temperature, suu i manje plodno
84

Sl. 23 Vina - Belo brdo: zrno prosa (Panicum miliaceum)

zemljite, a zrno sazreva za vrlo kratko vreme (u periodu od 60 do 90 dana). Kod prosa se
anju, to jest seku samo metlice, ime se izbegavaju semenke korova (na primer, zelenog
muhara Setaria viridis) koji su nii od stabljika prosa.
Oiena semena se kuvaju kao pirina, ili se mrve za spravljanje kae, obino u
kombinaciji sa drugim itaricama; bogata su proteinima. Koriste se i kao hrana za ptice
(Zohary, Hopf 2000:83).
MAHUNARKE (Leguminosae)
Mahunarke su jednogodinje biljke gajene zbog semena koja sadre visoki procenat
proteina (zahvaljujui brojnim amino-kiselinama), tako da u ishrani predstavljaju savrenu
dopunu itaricama koje imaju malo proteina, a veliku koliinu skroba. U tradicionalnim
poljoprivrednim zajednicama mahunarke su glavna zamena za meso. Zrna se jedu sirova, bez
prethodne pripreme, ili kuvana, a i same mahune mogu se konzumirati dok su jo zelene.
Suena zrna je potrebno drati u vodi vie sati, da bi tek posle bila mrvljena i kuvana (Kislev,
Bar-Yosef 1988:176). Seme mahunarki slui kao hrana i mnogim insektima, pticama i
glodarima.
Mahunarke vezuju atmosferski azot i oslobaaju ga u zemljite odakle ga preuzimaju
druge biljke, posebno itarice. Zbog toga se u agrikulturi praktikuje rotacija useva mahunarki i
itarica, kako bi se odravala plodnost zemljita, pri emu se mahunarke seju u rano prolee
(Zohary, Hopf 2000:92).

85

Arheoloki podaci pokazuju da je do pripitomljavanja osnovnih vrsta mahunarki

(graak, soivo, grahorica, sastrica, naut) dolo otprilike u isto vreme kada i prvih itarica,
takoe na Bliskom istoku, odakle su se ratarske kulture i tehnike irile ka Evropi (Zohary,
Hopf 2000:92). Pretpostavlja se da su divlje mahunarke, divlje itarice, zajedno sa drugim
biljnim vrstama (voem, oraicama, korenjem) bile sastavni deo ishrane epipaleolitskih lovacasakupljaa u Levantu. Pojedini istraivai smatraju da postoje indikacije da su mahunarke
sakupljane, a potom i pripitomljene ak pre itarica, te da je model kasnije posluio za
domestifikaciju drugih vrsta; kao argumente oni navode njihovu veu hranljivu vrednost, rano
sazrevanje semena (u martu aprilu, to je najmanje mesec dana ranije nego zrna itarica),
iru distribuciju u istonom delu mediteranskog basena i laku pripremu za ishranu (ne
zahtevaju etvu, vridbu, provejavanje, prebiranje). Potvrdu ove pretpostavke moda e
omoguiti nova arheoloka istraivanja (Kislev, Bar-Yosef 1988).
Na lokalitetu Vina Belo brdo pouzdano su identifikovana semena tri vrste
mahunarki: soivo (Lens culinaris), graak (Pisum sativum) i grahorica (Vicia ervilia).
Semena za koja, po morfolokim karakteristikama, nismo mogli utvrditi kom tipu
mahunarki pripadaju, determinisana su do nivoa porodice (Leguminosae indeterminatae), a veina
ima odlike vrsta iz roda Vicia.
Soivo (Lens culinaris)
Soivo (Sl. 24) se medju biljnim namirnicama u ljudskoj upotrebi javlja uporedo sa
penicom i jemom i predstavlja jednu od najstarijih i najcenjenijih mahunarki Starog sveta.
Kulturna biljka Lens culinaris ima najvie slinosti sa divljom vrstom Lens orientalis koja raste na
Bliskom istoku (u Turskoj, Siriji, Libanu, Izraelu, Jordanu). Ugljenisana zrna divljeg soiva
otkrivena su na preneolitskim lokalitetima s kraja 10. milenijuma pre nove ere (Mureybit, Tell
Abu Hureyra). Kasnije, krajem 8. i u 7. i 6. milenijumu pre nove ere soivo se javlja zajedno sa
pripitomljenim penicama i jemom, pa se pretpostavlja da je tada ve u pitanju domaa vrsta,
tim pre to su zrna vea nego ona divljih vrsta, to je jedan od kriterijuma za utvrivanje
domestifikacije. U 6. i 5. milenijumu soivo je prisutno u poljoprivrednim zajednicama
jugoistone Evrope (Zohary, Hopf 2000:94-99). Kod nas je otkriveno na nekoliko
kasnoneolitskih lokaliteta (Tabela 6) i veinom je re o tipu soiva sitnog zrna,
karakteristinog za evropske praistorijske lokalitete (McLaren, Hubbard 1990:248).

86

Sl. 24 Vina - Belo brdo: soivo (Lens culinaris)

Vrsta Lens culinaris ima skromne zahteve u pogledu plodnosti i vlanosti zemljita
(najbolje uspeva na ernozemu i aluvijalnom tlu), ali su joj neophodni topli klimatski uslovi,
zbog ega se obino seje u prolee, kada vie nema nonih mrazeva, da bi zrno sazrelo tokom
leta (Borojevi 1990:76). Danas se gaji od obala Atlantika i Maroka na zapadu, do Indije na
istoku (Zohary, Hopf 2000:99).
Zrna soiva zbog svog visokog sadraja proteina predstavljaju dobru zamenu za meso
i veoma su hranljiva i ukusna. Od njih se na Dalekom i Bliskom istoku spravljaju supe i paste,
u kombinaciji sa penicom i pirinem. Na Balkanu se, takoe, od soiva prave supe ili orbe;
pored toga, od brana dobijenog mrvljenjem semena mese se lepinje (hlepii). Soivo se
koristi i kao stona hrana: za te potrebe zrna se mrve, jer u suprotnom izazivaju probleme u
digestivnom traktu ivotinja, dok se stabljike soiva ivotinjama daju u sveem ili suvom
obliku - kao seno (Borojevi 1998:63).
Graak (Pisum sativum)
Zajedno sa soivom, graak (Sl. 25) spada meu najranije pripitomljene biljne vrste.
Ova povrtlarska kultura sadri proteine znaajne za ljudsku ishranu i danas je veoma znaajan
poljoprivredni proizvod sa velikim brojem modernih varijeteta. Seje se krajem marta, a
vegetacioni period traje oko tri meseca. Kao i kod drugih biljaka povijua, stabljike graka
naleu jedna na drugu ili se pruaju horizontalno po zemlji. Zbog toga je, prilikom branja,
najlake upati itave stabljike i potom skidati mahune, a ostatak se moe iskoristiti za ishranu
stoke (Kislev, Bar-Yosef 1988:176).

87

Sl. 25 Vina Belo brdo: zrno graka

(Pisum sativum)
Divlji predak domaeg graka najverovatnije
je Pisum humile ija je distribucija ograniena na
Bliski istok, gde ive i divlje forme penice, jema,
soiva i lana. Prvi arheoloki nalazi zrna graka
potiu iz druge polovine 8. i iz 7. milenijuma pre
nove ere sa lokaliteta u Siriji (Tell Aswad), Turskoj
(ayn), Jordanu ('Ain Ghazal). U neolitu Evrope graak se javlja zajedno sa penicom i
jemom, najpre na lokalitetima u Grkoj (Nea Nikomedeia, Sesklo), zatim u Bugarskoj
(Azmaka Mogila) i drugim delovima Balkana (Zohary, Hopf 2000:106); u Srbiji se javlja u
malom broju na neolitskim lokalitetima (Tabele 5 i 6).
Grahorica (Vicia ervilia)
Semena grahorice (Sl. 26) su, kao i semena nekih drugih mahunarki, gorka i otrovna,
odnosno nejestiva za ljude i pojedine ivotinje, meutim, otrovna supstanca se vrlo uspeno
uklanja potapanjem semenki u vodu, gde treba da odstoje due vreme i potom mogu biti
konzumirane. Da li su ljudi u praistoriji ovu vrstu koristili i u sopstvenoj ishrani nije
pouzdano utvreno. U doba Rimljana grahorica je sluila kao stona hrana, a tek ponekad, u
vremenima nerodice i gladi, jeli su je i ljudi (Zohary, Hopf 2000:116).
Divlje forme grahorice rastu u Anadoliji, severnom Iraku i delom u Levantu. Prvi
arholoki nalazi potiu iz 7. i 6. milenijuma pre nove ere (lokalitet ayn), ali istraivai nisu
sigurni da li su u pitanju semena domestifikovane grahorice, jer su semena divljih vrsta samo
neto manje veliine od semena domae vrste. Zrna grahorice otkrivena su i na kasnijim
lokalitetima Bliskog istoka (Can Hasan, atal Hyk, Haclar, Erbaba). Na osnovu dobijenih
arheoloki podataka smatra se da je grahorica pripitomljena u Anadoliji i Levantu i to onda
kada i druge biljne vrste koje oznaavaju poetke poljoprivrede na Bliskom istoku (Zohary,
Hopf 2000:116).
Na Balkanu je Vicia ervilia u veoj meri prisutna na neolitskim i bronzanodopskim
lokalitetima Grke i Bugarske (Borojevi 1998:66). Kod nas je sa sigurnou identifikovana u
kasnoneolitskom sloju Gomolave (Tabela 6).
88

Sl. 26 Vina - Belo brdo: grahorica (Vicia ervilia)

Sl. 27 Vina - Belo brdo: Vicia sp.

Vicia sp.
Seme svrstano u ovu grupu, to jest, botaniki rod Vicia, je okruglo (Sl. 27), za razliku
od semena Vicia ervilia koja su uglasta. Mogue je da pripada gajenoj vrsti Vicia sativa (obina
grahorica) ili nekoj od livadskih, umskih ili korovskih vrsta iz roda Vicia (Borojevi 1998:65).
Sa obzirom na mali broj otkrivenih semena, kako Vicia ervilia, tako i drugih vrsta iz roda Vicia
(i porodice Leguminosae), treba ih posmatrati kao sluajne (korovske) primese meu gajenim
vrstama, koje su, eventualno, sluile kao stona hrana.
LAN (Linum usitatissimum)
Lan je najranije pripitomljena biljka koriena za dobijanje ulja i vlakana i spada u red
prvih ratarskih kultura Starog sveta (uz penicu, jeam i mahunarke). Divlji predak
kultivisanog lana, Linum bienne, uspeva u vlanim oblastima irom mediteranskog basena i
Bliskog istoka; njegova ugljenisana semena otkrivena su na epipaleolitskim arheolokim
lokalitetima u Siriji (Tell Abu Hureyra) i nalazitima prekeramikog neolita u Turskoj, Iranu i
Jordanu, to pokazuje da je lan bio u upotrebi i pre domestifikacije. Neto kasniji nalazi sa
Bliskog istoka, iz 7. milenijuma pre nove ere ve imaju odlike pripitomljenog lana (Linum
usitatissimum), ija semena imaju tanju i meku semenjau (spoljanji omota) i sadre veu
koliinu ulja (Zohary, Hopf 2000:125). Sa Bliskog istoka domestifikovani lan stie u
89

Evropu, gde najstariji nalazi potiu sa ranoneolitskih lokaliteta 6. milenijuma pre nove ere u
Tesaliji, dok se u centralnoj i zapadnoj Evropi javlja u 5. milenijumu pre nove ere (Zohary,
Hopf 2000:130). Kod nas je otkriven u neolitskom sloju Gomolave i na Opovu (Tabela 6).
Biljke uljarice seju se u rano prolee. Lan uspeva na zemljitima bogatim mineralnim
i organskim hranljivim materijama i vlagom, neophodnim zbog njegovog slabo razvijenog
korena i kratkog vegetacionog perioda (Borojevi 1998:68). Viestruki znaaj lana za ljude
ogleda se u tome to se iz stabljika izdvajaju vlakna (koja su vra od vlakana pamuka i vune)
od kojih se prave tkanine i uad, dok se iz semena dobija ulje za ishranu, osvetljenje, bojenje
(slui kao podloga za pigment). U skladu sa namenom, razvijene su dve varijante kultivisane
vrste: biljke za ulje su relativno niske (30-70 cm) i imaju krupnije semenje, dok su biljke za
vlakna vie, a njihova semena sitnija (Zohary, Hopf 2000:126).
Za ekstrahovanje ulja semenke lana se najpre potope u vodu kako bi smekale, a
potom se izmrve da bi se iz njih oslobodilo ulje. Jestivo ulje dobija se hladnim ceenjem, dok
se za ceenje ulja za druge svrhe semenke prethodno izlau toploti (Zohary, Hopf 2000:126).
Stabljike lana za izdvajanje vlakana anju se pre sazrevanja semena, potom se sue i
potapaju u vodu da bi se od ostalog tkiva oslobodile vlaknaste elije, duge oko 4 cm, koje se
pruaju du stabljike formirajui prsten vidljiv u horizontalnom preseku. Stabljike se potom
sue, mehaniki mrve i eljaju, da bi se prikupila vlakna za tkanje (Borojevi 1998:69).

Sl. 28 Vina - Belo brdo: semenke lana (Linum usitatissimum)

U prvim analizama uzoraka sa lokaliteta VinaBelo brdo tokom 2001-2003. godine
otkrivene su samo 3 semenke lana, to nije bio dovoljan dokaz o gajenju ove vrste, jer ona
moe da uspeva i na obodu useva drugih kultura, a postoji mogunost i da ugljenisana semena
potiu od divljih vrsta koje se javljaju u lokalnoj flori (Borojevi 1998:68). Na dnu keramikih
90

posuda prepoznati su i otisci vlakana lanenog materijala (O. Nini, usmena informacija), ali
taj materijal mogao je biti dobavljan sa strane, kao gotov proizvod. S druge strane, meu
sitnim artefaktima na Vini otkriveni su i delovi razboja, to bi indiciralo razvijen tkaki zanat.
Lanena tkanina bi dopunjavala raniji izbor materijala za izradu odee kou i vunu. U daljoj
analizi, meutim, u lakoj frakciji uzorka broj 447 (zapremine 10 l) iz ruevinskog sloja pei
1/03, otkrivena su 381 ugljenisana semenka lana, od kojih je 175 ouvano u celini, dok je
ostatak vie ili manje fragmentovan (broj celih semena u okviru fragmenata izraunat je na
osnovu teine 1 celog semena). Ovoliki broj semenki lana i kontekst iz kog potiu nas navodi
na pretpostavku da su stanovnici kasnoneolitskog naselja na Belom brdu u Vini, izmeu
ostalih ratarskih kultura, gajili i lan.
DIVLJE VOE
Pored kultivisanih itarica i mahunarki, koje su, uz hranu ivotinjskog porekla,
predstavljale osnovni izvor energije neolitske populacije, vaan deo ishrane inili su plodovi
sakupljani u divljini. Pripitomljavanje divljeg voa, pak, poinje znatno kasnije u odnosu na
prve ratarske kulture najraniji tragovi hortikulture u Mediteranu potiu sa Bliskog istoka, iz
4. milenijuma pre nove ere (halkolitski period), a u pitanju je gajenje maslina, groa, smokvi,
urmi. Razlog relativno kasne kultivacije voki lei verovatno u sloenijoj tehnologiji
hortikulture. Naime, dok su itarice i mahunarke spremne za etvu, odnosno branje, nekoliko
meseci nakon setve, i njihovi usevi nisu vezani za istu povrinu iz godine u godinu, to voke,
kao viegodinje biljke poinju da daju plodove tek nekoliko godina posle saenja, a za pun
rod eka se jo due. Voarstvo stoga zahteva vezanost za jedno mesto naseljavanja, to jest
potpunu sedentarizaciju (Zohary, Hopf 2000:142).
Domestifikacija voki podrazumeva promenu naina razmnoavanja, od polnog kod
divljih vrsta, ka vegetativnom kod domaih. U polnom razmnoavanju obrazuju se muka i
enska polna elija koje se ujedinjuju, formirajui zigot iz kog se razvija nova jedinka.
Vegetativno razmnoavanje, u ovom sluaju vetako, sa obzirom da ga sprovodi ovek,
podrazumeva odvajanje delova biljke (deljenjem bokora buna, stvaranjem sadnica od
delova stabla, kalemljenjem) koji e posluiti za reprodukciju (Koji, Peki, Daji 2001:202203). Sposobnost biljaka da se vegetativno razmnoavaju daje oveku priliku da izvri
selekciju i gaji samo one jedinke koje mu, po svojim karakteristikama (pre svega, koliini i
kvalitetu plodova), najvie odgovaraju.
91

Prve kultivisane voke bile su one koje su se lako prilagoavale vegetativnoj

reprodukciji maslina, vinova loza, smokva, urmina palma, nar. Vrste poput jabuke, kruke,
ljive, trenje nisu pogodne za jednostavnije metode vegetativnog razmnoavanja, ve
zahtevaju kalemljenje, za koje se ne zna tano kada je uvedeno u upotrebu (najraniji podaci o
primeni ovog, sloenijeg metoda potiu iz Kine u vezi sa kultivacijom junog voa). Smatra se
da su navedene vrste pripitomljene tek u 1. milenijumu pre nove ere, da bi njihova iroka
upotreba zapoela u antici (Zohary, Hopf 2000:143).
itelji neolitskih i kasnijih naseobina sakupljali su plodove divljih vrsta koje su im
stajale na raspolaganju u neposrednoj okolini. Na lokalitetu Vina Belo brdo otkriveni su
ostaci vie vrsta divljeg voa za koje verujemo da je predstavljalo dopunu biljnim
namirnicama u svakodnevnoj ishrani.
Crna zova (Sambucus nigra)
Crna zova je bunasta biljka (do 10 m visine) koja raste na vlanim zemljitima uz
puteve i na obodu uma irom Evrope, Male i centralne Azije i severne Afrike. Ova vrsta ima
viestruku korist za ljude, pre svega zbog svojih lekovitih osobina. Listovi, koji se razvijaju s
prolea, se u sveem stanju stavljaju na rane radi breg zarastanja, a aj pomae kod
glavobolja. Od veoma mirisnih cvetova, koji se pojavljuju u
maju i junu, prave se slatki sirupi, a aj od cvetova koristi se
kod poremeaja rada respiratornih organa. Plodovi zove
crne bobice koje sazrevaju u jesen upotrebljavaju se za
pravljenje crnih vina, a kuvanjem se od njih dobija dem,
slatko ili sok (Borojevi 1998:77).
Sl. 29 Vina - Belo brdo: seme crne zove (Sambucus nigra)
Zova, odnosno njena semena (Sl. 29) ine deo
botanikog inventara mnogih arheolokih nalazita u Evropi;
ona su po obliku veoma slina semenima aptovine (Sambucus ebulus), pa ih je ponekad teko
razlikovati (McLaren, Hubbard 1990:250). Na lokalitetu Vina Belo brdo do sada su
otkrivene samo tri semenke ove vrste, sve ugljenisane. Verujemo da su itelji ovog neolitskog
naselja poznavali bar deo korisnih svojstava zove, te su, uz drugo voe, sakupljali i njene
92

bobice. Eksperimenti su pokazali da su suene bobice ak ukusnije od sveih i da u takvom

stanju nisu podlone delovanju mikroorganizama, posebno bui, tako da mogu da se uvaju
za sezonu kada su izvori hrane redukovani (Wiltshire 1995:385). Analize polena ili drugih
paleobotanikih mikroostataka moda bi pokazale da su Vinanci koristili i lie i cvetove
crne zove .
Dren (Cornus mas)
Dren je listopadni bun ili nie drvo koje raste na rubovima hrastovih uma ili na
umskim istinama, tamo gde postoje suvi i topli uslovi zemljita i puno svetlosti; ivi i do
dvesta godina. Rasprostranjen je po centralnoj i junoj Evropi, Maloj Aziji, na Krimu i
Kavkazu. Cveta u februaru i martu, dok plodovi crvene izduene kotunice sazrevaju u
septembru (Jani 1990:36).
Ljudi konzumiraju plodove drena, drenjine, u sveem obliku u kom sadre veliku
koliinu vitamina C, neophodnog u ishrani. On ih, meutim, ini kiselim, zbog ega se
drenjine ee prerauju ili sue. Na Balkanu se od sveih drenjina prave sokovi i demovi, a
koriste se i u narodnoj medicini (za oporavak ena posle poroaja); u Francuskoj se od njih
dobijaju vino i slatko; u Rusiji se plodovi osueni na suncu i oieni od kotica stavljaju u
palainke (Borojevi 1998:72). U Grkoj se drenjine dodaju u rakiju, da bi se dobila neka vrsta
dina (McLaren, Hubbard 1990:251). Dren ima veoma elastino stablo i njegove grane su
izuzetno pogodne za pravljenje luka i strele.
Sl. 30 Vina - Belo brdo: fragmenti kotice
drena (Cornus mas)
U arheolokim slojevima obino se
nailazi na ugljenisane kotice plodova drena
(u ijoj unutranjosti se nalazilo seme) one
su este na neolitskim lokalitetima Evrope, a
javljaju se i kod nas (Tabele 5 i 6). Na
lokalitetu Vina Belo brdo smo u okviru
etiri flotirana uzorka prepoznali fragmentovane kotice (Sl. 30). Teko je pretpostaviti da li
su Vinanci sakupljali drenjine da bi ih koristili u sveem stanju ili da bi ih na neki nain
pripremali za jelo. Sa obzirom da dren raste neto dalje od obala reka, u blizini uma i na
93

mestima koja nisu esto izloena vlagi, moemo zakljuiti da su stanovnici naselja na Vini po
plodove ili malo dalje, u zalee. Krenje uma sigurno je u izvesnoj meri doprinelo irem
rasprostiranju ove biljke koja trai veliku koliinu svetlosti (Jani 1990:36).
Kupina (Rubus fruticosus)
Botaniki rod Rubus broji preko trista vrsta i hibridnih formi. Njihova semena, koja
ostaju ouvana na arheolokim nalazitima, imaju veoma slina morfoloka svojstva, pa ih je
prema njima teko razlikovati, pogotovo kada su u ugljenisanom stanju. Meu botanikim
nalazima sa arheolokih lokaliteta u Evropi su, pored R. fruticosus, otkrivene semenke R. caesius
(podvrsta kupine, ostruga) i R. idaeus (malina). Rod Rubus rasprostranjen je irom Evrope,
Azije i Amerike; uspeva na razliitim nadmorskim visinama, na stanitima pored puteva,
aluvijalnim nanosima, po umama, livadama, pa i usevima (Borojevi 1998:85-86).
Sl. 31 Vina - Belo brdo: semenke
kupine (Rubus fruticosus)
Plodovi kupine su veoma
sone i zdrave crne zbirne kotunice
koje sazrevaju sredinom ili krajem
leta (Jani 1990:45). Jedu se u
sveem stanju ili se od njih prave
dem, slatko, vino. Od listova se
kuva

aj

za

stomane

tegobe

(Borojevi 1998:86). Suene kupine su sasvim neukusne, meutim, ako se rehidriraju, postaju
dobre gotovo koliko i svee (Wiltshire 1995:387). Kao i druge srodne vrste, kupina raste
pored njiva i puteva i na obodu uma, u vidu buna, ponekad visokog i do 2 m. Moe se
svrstati meu ruderalne biljke (Kroll 1998:199).
Nekoliko primeraka (Sl. 31) sa lokaliteta Vina Belo brdo smo na osnovu oblika i
karakteristinih udubljenja na povrini semena, poredei ih sa crteima publikovanim u
arheobotanikoj literaturi, prepoznali kao semenke kupine (Rubus fruticosus), dok smo jedno
seme za koje nismo bili sigurni ostavili identifikovano do nivoa roda (Rubus sp.).

94

Kruka (Pyrus sp.)

Divlje kruke rastu u umerenim oblastima Evrope i Azije. Vrste Pyrus pyraster i Pyrus
caucasica srodne su domaoj kruki (Pyrus communis) i smatraju se njenim precima. U junom
Balkanu uspeva i divlja vrsta Pyrus spinosa koja je moda doprinela genetskoj raznovrsnosti
domaih sorti kruke (Zohary, Hopf 2000:177).
Plodovi divlje kruke su sitni (prenika 1,5 3 cm) i u ugljenisanom obliku (nekad
prepolovljeni, radi lakeg suenja) su otkriveni na nekoliko neolitskih i bronzanodopskih
lokaliteta u Italiji, vajcarskoj, Nemakoj, Grkoj, Rumuniji. Prema McLaren i Hubbard
(1990) u Srbiji su na lokalitetu Selevac/Staro selo otkriveni ostaci domae kruke Pyrus
communis. Dosadanji arheoloki dokazi, meutim, ne nude odgovor na pitanje poetka
domestifikacije ove vrste; prve pouzdane informacije o tome nalaze se u radovima grkih i
rimskih pisaca koji opisuju metod kalemljenja i gajenja kruke (Zohary, Hopf 2000:177).
U ruevinskom sloju pei 1/03 na lokalitetu Vina Belo brdo otkriveno je est manje
ili vie ouvanih ugljenisanih plodova divlje kruke (Sl. 33). Kako su semena, kao osnovni
dijagnostiki element, nedostajala, odnosno nisu preivela izlaganje visokoj temperaturi,
postojala je nedoumica da li plodovi pripadaju divljoj kruki (Pyrus sp.), divljoj jabuci (Malus
sp.) ili nekoj drugoj slinoj vrsti. U identifikaciji nam je pomogao A. Medovi, a takoe i crte
i opis ploda divlje kruke dati u Kroll 1984 (Sl. 32), gde se
navodi da, i pored velike slinosti izmeu ugljenisanih
plodova divlje kruke i divlje jabuke, postoji razlika ne samo
u morfologiji semena, ve i u izgledu mesta gde drka
izlazi iz ploda.

Sl. 32 Vertikalni presek ploda kruke (Pyrus sp.) i izgled

semena (Kroll 1984:214, Abb. 1)

95

Sl. 33 Ugljenisani plodovi kruke (Pyrus sp.) sa lokaliteta Vina Belo brdo (foto: D. Vuki)
Divlje groe (Vitis vinifera ssp. sylvestris)
Vitis vinifera ssp. sylvestris uspeva na irokom prostoru od obale Atlantskog okeana do
Tadekistana i zapadnih Himalaja, a verovatno je poreklom iz vlanih umskih oblasti sa
blagom klimom juno od Kaspijskog jezera i du june obale Crnog mora. Vrsta se odatle
proirila ka junoj Evropi, a dolinama Dunava i Rajne u centralnu Evropu (Zohary, Hopf
2000:152). U pitanju je biljka puzavica (drvenasti lijan) kojoj drvee retkih kronji (kroz koje
prolaze sunevi zraci) slui kao potpora; plodovi sazrevaju u jesen i privlae ptice i druge
divlje ivotinje koje mogu da im priu lake nego ljudi (Borojevi 1998:252). Zrna divljeg
groa su kisela, ali u procesu suenja (bilo na vazduhu ili blagim zagrevanjem u pei) gube
znatnu koliinu tanina, od kog kiselost i potie, tako da postaju ukusne i mogu da se uvaju
due vreme (Wiltshire 1995:387). U sveem stanju mogu da se upotrebe za pravljenje vina,
soka ili sireta. Lie divlje loze negde slui kao salata (Borojevi 1998:82).
Vrsta V. vinifera ssp. sylvestris smatra se divljim pretkom domae vinove loze V.
vinifera ssp. vinifera koja je pripitomljena zajedno sa prvim vokama oko kojih se razvila
hortikultura u Mediteranu u halkolitu i ranom bronzanom dobu (najraniji nalazi su iz
Levanta). Zrna divljeg groa su neto manja od onih domaeg, ali imaju vei broj semenki.
Sakupljana su jo u poznom paleolitu i mezolitu (to potvruju tragovi iz donjih slojeva
peine Frankti u Grkoj), a u neolitu se javljaju na arheolokim lokalitetima irom Balkana; u
Srbiji su semenke divljeg groa do sada otkrivene na Gomolavi i Opovu. Nema, meutim,
dovoljno podataka na osnovu kojih bi se pretpostavilo da su stanovnici ovih naselja od divljeg
groa spravljali sok ili vino. Moda su zrna jednostavno bila sakupljana zajedno sa drugim
vrstama namenjenim ishrani ivotinja (Borojevi 1998:84).
96

Na lokalitetu Vina Belo brdo je meu

obraenim uzorcima otkriveno jedno ugljenisano
seme koje, premda oteeno, formom podsea na
seme groa (Sl. 34). Iako identifikacija u ovom
sluaju nije pouzdana, ini nam se veoma moguim
da su stanovnici neolitske Vine sakupljali plodove
divljeg groa koje je verovatno uspevalo du obala
Dunava.
Sl. 34 Vina Belo brdo: seme divlje vrste
groa(?) (Vitis vinifera ssp. sylvestris)

DRUGE SAKUPLJANE VRSTE

Vodeni kesten (Trapa natans)
Trapa natans je jednogodinja plutajua vodena biljka koja uspeva u mrtvajama, barama,
plitkim jezerima stajaoj vodi. Ona daje velike orahe, odnosno kestenje sa puno skroba,
proteina i vitamina u tvrdom jezgru, a malo masti, zbog ega se koriste u ljudskoj i
ivotinjskoj ishrani (Kroll 1998:309). Plodovi poinju da zru u leto, ali su najbrojniji krajem
leta i poetkom jeseni, pre nego to padnu na dno vodenog basena. Oieni od ljuske, na
kojoj se nalaze 2-4 bodlje, oni su slatki i mogu se jesti sirovi, skuvani u slanoj vodi ili peeni,
kao pitomi kesten, a od njih se moe mrvljenjem dobiti brano za hleb i kolae. Etnografski
podaci pokazuju da se uz reke Dravu, Savu i Dunav i danas sakuplja vodeno kestenje, mahom
kao hrana za svinje koje su u stanju da oslobode hranljivo jezgro od trnovitog omotaa. Uz
obale Skadarskog jezera raste veliki broj jedinki Trapa natans, i to podvrste sa krupnim
plodovima; tamonje, nekada brojno, stanovnitvo je ranije u amcima prilazilo plutajuim
biljkama i bralo kestenje koje im je sluilo kao zamena za neke druge namirnice, pre svega
itarice, jer okolina jezera nije pogodna za poljoprivredne delatnosti, ili kao stona hrana. Za
vodeno kestenje (orake) se veruje da ima pozitivan efekat na organe za varenje. Ponekad je
sakupljano i lie i davano kozama i svinjama (Borojevi 1998:93-95).

97

Trapa natans opstaje iskljuivo u istim, nezagaenim stajaim vodama; odsustvo ove
vrste indicira zagaenje vode ili pogoranje klimatskih uslova. Danas se vodeni kesten moe
nai na stanitima po istonoj Evropi, Aziji i ponegde u Africi, dok je ranije bio
rasprostranjen na znatno irem prostoru - paleobotaniki ostaci otkriveni su na neolitskim
lokalitetima u Skandinaviji, Nemakoj, vajcarskoj, zemljama istonog Baltika (Borojevi
1998:95-96). U neolitu jugoistoe Evrope nalazi vodenog kestenja prethodno su registrovani
samo na lokalitetu Opovo (Tabela 6); kod nas su jo otkriveni u bronzanodopskom sloju na
Feudvaru (Kroll 1998).
Sl. 35 Vina - Belo brdo: deo trna
sa povrine vodenog kestena
(Trapa natans)
Slino kao na Opovu, samo
u

znatno

manjem

broju,

na

lokalitetu Vina Belo brdo

otkriveni su ugljenisani fragmenti
ploda

Trapa

natans,

verovatno

delovi spoljanjeg, vrstog omotaa

koji na sebi nosi trnove (Sl. 35).
Vodeno kestenje kao hrana za svinje (ije su kosti identifikovane na Vini) nije zahtevalo
skidanje ljuske niti dalju obradu jezgra. S druge strane, za ljudsku upotrebu, plodovi su ieni
i konzumirani svei ili kuvani/peeni, moda u kombinaciji sa drugim namirnicama, ili je od
njih pravljeno brano koje je moglo da se skladiti za kasnije. Visoka hranljiva vrednost
kestenja inila ih je dobrom zamenom za gajene izvore hrane (itarice i mahunarke) u
vremenima kada rod podbaci, pogotovo to su sakupljani u kasno leto ranu jesen, kada je
etva useva zavrena, a jesenja setva tek predstoji (Borojevi 1998:259). Na osnovu tek
nekoliko fragmenata sa Vine ne moemo govoriti u kom obimu su neolitski stanovnici
sakupljali ove plodove, ali moemo pretpostaviti da su im bili relativno dostupni po oblinjim
evarima i barama koje su ostajale posle izlivanja Dunava.
Hrast (Quercus sp.)
Primerci plodova hrasta (bilo samih ireva, bilo kupula koje ih tite) iz arheolokih
slojeva najee se tumae kao ostaci hrane namenjene domaim ivotinjama, pre svega
98

svinjama, jer su irevi danas iskljuivo stona hrana. Ipak, u vreme nerodice ljudi su bili
prinueni da se prehranjuju plodovima i drugim delovima biljaka koji se danas uglavnom
smatraju nejestivim. Na metalodobnom lokalitetu idovar, na primer, naena je velika
koliina ireva bez kupula, i oni su interpretirani kao zaliha hrane za ljude (Medovi
2002:185).
Sl. 36 Vina - Belo brdo: deo kupule ira
Na nalazitu Vina Belo brdo, meutim, do sada smo otkrili
samo deli ugljenisane kupule ira (Sl. 36) koja je mogla sasvim sluajno
da se nae meu ostalim biljnim ostacima. Listopadne ume hrasta se u
postglacijalnom periodu javljaju na niim geografskim irinama, zajedno
sa umama bresta (Ulmus) i lipe (Tilia). Analizom polena sa lokaliteta Divostin i Grivac
ustanovljeno je prisustvo hrasta (Quercus) i drugih umskih vrsta u okolini (Grger, Beug
1988): brest, lipa, jova (Alnus), breza (Betula), bukva (Fagus), i etinari - bor (Pinus), smra
(Picea), jela (Abies). Na Selevcu su identifikovane dve vrste hrasta (Hopf 1974:2-7): kitnjak (Q.
petraea) i lunjak (Q. robur). Q. robur gradi ume na povremeno plavljenim terenima, pre svega
pored reka u nizijama; Q. petraea takoe naseljava nie predele sa dovoljnom vlanou
vazduha (Jani 1990:30). Mogue je da deo ploda hrasta otkriven na Vini pripada jednoj od
ove dve vrste.
Aptovina, crvena zova (Sambucus ebulus)
Aptovina je iroko rasprostranjena zeljasta ruderalna biljka raste na stanitima koja
su pod ovekovim uticajem, ali koja ne slue direktno u poljoprivredne svrhe, na primer
pored puteva, pored staja i deponija ubriva, na meama izmeu njiva, na naputenim
krevinama. Ovakva mesta bogata su azotnim, kalijumovim i natrijumovim solima i veoma su
plodna (Koji, Peki, Daji 2001:452). Plod aptovine su crne bobice koje sazrevaju u jesen i
sadre 2-3 semenke; one nisu jestive (sadre toksine materije zbog kojih itava biljka ima
veoma jak neprijatan miris), ali se pretpostavlja da su sakupljane u druge svrhe - kao izvor
tamnoplave boje za tkaninu i kao medicinsko sredstvo koje ublaava bolove (Borojevi
1998:79).

99

Sl. 37 Vina Belo brdo: ugljenisana semena aptovine (Sambucus ebulus)

Semena Sambucus ebulus otkrivena su na mnogim neolitskim lokalitetima u Evropi
(Borojevi 1998:80). Kod nas su registrovana u naselju na lokalitetu Staro selo/Selevac
(McLaren, Hubbard 1990). Prisustvo ove vrste na Vini moe da znai da su neolitski
stanovnici sakupljali bobice, ili su one sluajno dospele u arheoloki kontekst, sa obzirom da
su verovatno i tada rasle u blizini naselja, kao to je to sluaj danas. Veina otkrivenih semena
vrste Sambucus ebulus na Vini su ugljenisana (Sl. 37), dok je nekoliko mineralizovano.
Ljoskavac, vuja jagoda (Physalis alkekengi)
Physalis alkekengi pripada biljnoj porodici Solanaceae (pomonice). Pored njega, na
arheolokim lokalitetima u Evropi otkrivana su semena jo nekih, veinom jednogodinjih
predstavnika ove familije poput Hyosciamus niger (bunika), Atropa belladonna (velebilje), Solanum
nigrum (psee groe), Solanum dulcamara (razvodnik) koji se javljaju kao korovi u batama i na
njivama i kao ruderalne biljke. Njihovi plodovi su bobice sa nekoliko semena koja su, iako od
razliitih vrsta, veoma bliskih morfolokih karakteristika, tako da ih je teko meusobno
razlikovati, te se zbog toga u identifikaciji esto ne ide dalje od botanike porodice. Plodovi
veine vrsta su otrovni, ali se koriste u medicinske svrhe kao sredstvo protiv bolova. Pojedine
vrste Solanaceae kuvaju se u supi kao povre (Borojevi 1998:107-108). Bobice ljoskavca su,
meutim, slatke i jestive; sadre vitamin C i u narodnoj medicini se koriste za leenje
mokranih puteva. Physalis alkekengi uspeva u ikarama, na rubu hrastovih uma i na umskim

100

istinama, uz puteve, kao korov u vonjacima i vinogradima, a na zemljitima bogatim

azotom i drugim neophodnim hranljivim materijama (Jani 1990:172).
Na osnovu bubreastog oblika i neto dublje retikulacije (udubljenja) po povrini, na
Vini Belo brdo smo u 17 uzoraka izdvojili ugljenisana i mineralizovana semena ljoskavca
(Sl. 38), dok smo ostala, po izgledu slina semena, svrstali u kategoriju Solanaceae. Mogue je
da su Vinanci sakupljali bobice i koristili ih u ishrani ili kao lekovito sredstvo, dok su druge
vrste pomonica u arheoloke
slojeve

verovatno

sluajno,

kao

primesa

meu

dospele
nepoeljna
gajenim

kulturama. Danas se esto suve

granice ljoskavca sa lepim
crvenim bobicama koriste za
unutranju

dekoraciju

(McLaren, Hubbard 1990:251).

Sl. 38 Vina - Belo brdo:
mineralizovana semena
ljoskavca (Physalis alkekengi)
Slezovi (Malvaceae)
Sl. 39 Vina - Belo brdo: seme jedne vrste sleza (Malva sp.)
U kategoriju Malvaceae svrstali smo tri semena (Sl. 39)
koja pripadaju crnom (Malva sylvestris), belom (Althaea
officinalis) ili malom slezu (Malva neglecta). Crni i mali slez su
korovske biljke koje rastu na zaputenim mestima, pored
naselja i puteva, oko nasipa, po livadama i ibljacima (Koji,
Peki, Daji 2001:361), tako da su njihovi plodovi (male aure) vrlo lako mogli dospeti u
arheoloki kontekst. Beli slez raste na vlanim zemljitima pored reka i spada u lekovite biljke
- od korena, lista i cveta prave se ajevi i sirupi protiv upale organa za disanje (Jani
1990:120-121).

101

KOROVI I RUDERALNE VRSTE

Dugotrajnom vetakom selekcijom koju je sprovodio ovek dolo je do promena
ivotnih odlika pojednih biljnih vrsta i nastale su kulturne, odnosno gajene biljke koje se po
nizu naslednih osobina razlikuju od divljih predaka i ije karakteristike odgovaraju ovekovim
potrebama Uporedo sa domestifikacijom, tekao je i proces prirodnog odabiranja, ali kao
posledica ovekovog delovanja, kojim su se razvile ivotne forme korovskih biljaka - posebna
ekoloka grupa koja prati gajene vrste. Naime, ivei zajedno sa vrstama koje su bile predmet
kultivacije, ove biljke su se prilagoavale tim vrstama i agrotehnikim merama primenjivanim
od strane oveka. U toku adaptacije veina korova se preobratila u jednogodinje biljke,
poput kultura sa kojima dele ivotni prostor, i razvila veoma jak mehanizam preivljavanja: u
pitanju su kosmopolitske vrste kojima gotovo svi prirodni uslovi odgovaraju, pa su teko
iskorenjive, proizvode ogromnu koliinu semena, odnosno plodova, a razmnoavaju se i
polnim i bespolnim (vegetativnim) putem (Koji, Peki, Daji 2001:450-452).
U skladu sa tipom zemljita, razliitim nainima obrade zemlje i kasnijeg tretmana
(ubrenja, okopavanja), javljaju se i razliite zajednice korova; pojedine vrste se ak javljaju
samo meu odreenim kulturama. Stoga korovske vrste mogu ponekad da poslue kao
indikatori edafskih uslova ili da ukau na postojanje useva odreenih kultura (Borojevi
1998:99). Veina uspeva na zemljitima sa visokim sastavom azota, ba kao i kulturno bilje, i
nastanjuje one oblasti gde ga najvie ima iskrene ume i panjake (Borojevi 1990:18).
Bujniji su na zemljitima koja se dugo koriste, ili njivama na kojima se ne praktikuje rotacija
zimskih (na primer, penica, jeam, ra) i prolenih useva (proso, penica), dok ih na novim
krevinama ima manje (Kroll 1998:199).
U biocenozi antropogenog karaktera razvijaju se i ruderalne biljke, srodne korovima.
One uspevaju na zemljitima koja trpe ovekov uticaj, ali ne slue direktno u poljoprivredne
svrhe. Takva su mesta pored puteva i naselja, na zaputenim povrinama (deponijama smea)
i naputenim njivama, u okviru mea izmeu parcela (Koji, Peki, Daji 2001:451). Neke od
ruderalnih vrsta mogu biti od koristi oveku, ali veliki broj nema vanost ak ni kao stona
hrana, tavie, moe biti opasna zbog toksinih materija u svom sastavu.
Na lokalitetu Vina Belo brdo otkriveno je vie vrsta korovskih i ruderalnih vrsta
koje su i danas rasprostranjene irom Evrope. Meu korovskim vrstama istiu se one iz
porodice trava (Poaceae), od kojih su blie identifikovane: Bromus sp. klasae, Setaria sp. i
Echinochloa crus-galli muhari, Avena sp. ovsike i Phalaris sp. trstika.
102

Predstavnici roda Bromus se javljaju u ozimim usevima penice ili drugih ratarskih
useva; njihova semena (krupa, kao i kod itarica) su meusobno veoma slina, tako da je nije
uvek mogue prema njima utvrditi koja je vrsta u pitanju (Borojevi 1998:102). Na Vini je, za
sada, blie identifikovan itljak (Bromus secalinus, Sl. 40) koji se i danas javlja u poljima i naziva
se jo i raenim korovom (Borojevi 1988:66). Zrna klasaa su krupna, pa ih je iz zrna itarica
nemogue odstraniti prosejavanjem, ali su, za razliku od, na primer, kukolja, jestiva, tako da
nije neophodno runo ih izdvajati pre mlevenja (Kroll 1998:199). Ponekad ih je teko
razlikovati od semena korova Lolium sp. (ljuljci) od kojih se pojedine vrste (na primer, Lolium
perenne) smatraju i ruderalnim biljkama korisnim za ishranu stoke (McLaren, Hubbard
1990:253).

Sl. 40 Vina - Belo brdo: levo - seme klasae (Bromus sp.) i desno - itljaka (Bromus secalinus)
Zeleni muhar (Setaria viridis) se esto javlja
na oranicama i drugim stanitima i to uglavnom u
usevima prosa (Panicum miliaceum); semena muhara su
izgledom veoma slina semenu prosa, ali su neto
manjih dimenzija. Slinost postoji i kad su u pitanju
semena velikog muhara (Echinochloa crus-galli), jo
jednog teko iskorenjivog korova identifikovanog na
Vini.

Sl. 41 Vina - Belo brdo: levo - seme zelenog muhara (Setaria viridis)
i, desno, velikog muhara (Echinochloa crus-galli)

103

U porodicu trava (Poaceae) ubrajaju se i vrste roda Avena, meu kojima je i domai ovas
(Avena sativa). Meutim, na neolitskim i bronzanodopskim lokalitetima na Bliskom istoku i u
mediteranskom basenu za sada nema dokaza o kultivaciji ovsa. Pojava A. sativa u Evropi
zabeleena je tek u 2. milenijumu pre nove ere. S druge strane, dve od vie divljih vrsta ovsa A. sterilis (jalovi ovas) i A. fatua (njivski ovas) - su iroko
rasprostranjene

ovim

oblastima

verovatno

predstavljaju pretke pripitomljene forme. Javljaju se na

naputenim oranicama i pored puteva, ali i kao korovske
primese u usevima penice i jema (Zohary, Hopf
2000:78, 82). Zahvaljujui tome su, verovatno, njihova
semena i dospela u arheoloke slojeve na lokalitetu Vina
Belo brdo (Sl. 41).
Sl. 41 Vina - Belo brdo: seme ovsike (Avena sp.)
U jednom uzorku otkriveno je est ugljenisanih semena koja verovatno pripadaju
nekoj od vrsta roda Phalaris (trstike) koje uspevaju na vlanim mestima i, sa privrednog
aspekta, ubrajaju se u trave osrednjeg kvaliteta (Koji 1990:25).
Rod Polygonum obuhvata veliki broj korovsko-ruderalnih vrsta koje rastu na ugaenim
zelenim povrinama, zaputenim mestima, pored puteva, kraj njiva, i kao korovi u usevima.
Na Vini su otkrivena veinom semena poljskog vijuca (Polygonum convolvulus, Sl. 42) koji
nastanjuje livade, bate i prolene useve itarica, a trai topliju klimu i vlano zemljite. Od
mladog lia poljskog vijuca mogu se kuvati supe i orbe, dok se od semena, bogatih
ugljenim hidratima i proteinima, prave kae ili se melju za brano. Ptiji troskot (Polygonum
aviculare) je identifikovan i na drugim neolitskim lokalitetima na Balkanu (kod nas na Selevcu);
on uspeva na loijem, siromanom zemljitu i od njega se takoe spravljaju supe i orbe, a
koristi se i u medicinske svrhe u Grkoj se od njega pravi aj za bubrege (McLaren,
Hubbard 1990:253). Prisustvo semena P. convolvulus i P. aviculare na arheolokim lokalitetima
najee se posmatra kao trag korova ili stone hrane, osim ukoliko se jave u veim
koliinama, kada se moe naslutiti da su ljudi na neki nain upotrebljavali ove biljke. Vrsta
paprac (Polygonum lapathifolium, Sl. 42) se esto javlja u prolenim usevima itarica i slui kao
indikator vlanih zemljita; ona, za razliku od navedenih predstavnika roda Polygonum, nije
jestiva, ak ni za stoku, jer teti organima za varenje (Borojevi 1998:111-112). Polygonum
104

persicaria (obini dvornik, lisac) takoe uspeva na vlanim mestima, u otvorenoj movarnoj ili
korovskoj vegetaciji (Koji 1990:34).

Sl. 42 Vina - Belo brdo: semena levo - poljskog vijuca (Polygonum convolvulus)
i desno - papraca (Polygonum lapathifolium)
Divlji bro (Galium aparine) se smatra veoma agresivnim korovom u usevima itarica,
posebno ozime penice, i rasprostranjen je irom Evrope, Azije i Severne Amerike, uglavnom
na vlanim mestima. Poznata su i njegova lekovita svojstva (kao laksativ), a ponekad je deo
stone hrane. U arheolokom kontekstu semena ove i drugih vrsta broeva objanjavaju se
kao otpadak prilikom prosejavanja ili prebiranja zrna itarica (Borojevi 1998:114-115). Na
Vini su do sada otkrivena dve ugljenisane semenke G. aparine (Sl. 43) i est semenki koje
verovatno pripadaju vrsti G. mollugo (obina broika), dok je jedno seme identifikovano do
nivoa roda (Galium sp.), a verovatno pripada nekoj od vrsta kao to su G. verum ivanjsko
cvee ili G. spurium primorska broika. G. mollugo raste po
batama, ivim ogradama, livadama, umama; stoka ga jede
u sveem stanju, dok u senu brzo pocrni i izgubi hranljiva
svojstva. Utvreno je da koren ove biljke sadri materije za
bojenje (Mii, Lakui 1990:102).

Sl. 43 Vina - Belo brdo:

seme divljeg broa (Galium aparine)

105

U velikom broju uzoraka sa lokaliteta Vina Belo brdo naili smo na recentna
semena vrsta roda Chenopodium (pepeljuge) koja su po izgledu veoma slina ugljenisanim
(imaju istu crnu boju i sjaj), ali se u njihovom preseku moe videti da nisu bila izloena
visokoj temperaturi. Samo za jedno seme smo mogli utvrditi da je ugljenisano i da verovatno
pripada vrsti Chenopodium ficifolium (Sl. 44).
Sl. 44 Vina - Belo brdo: seme Chenopodium cf. ficifolium
Veina Chenopodium vrsta su ruderalne ili korovske vrste
(uglavnom rastu u ozimim usevima) rasprostranjene irom
Evrope. Njihova semena, formirana u kasno leto ili jesen, bogata
su proteinima (posebno kad je re C. album obina pepeljuga i
C. polyspermum batenska pepeljuga), pa se od njih moe praviti
brano koje se koristi kada su redovni izvori hrane umanjeni ili ne
postoje. Zeleni delovi biljaka (lie i stabljike) mogu da poslue za
pravljenje supa i drugih jela od povra, a jedu ih i domae ivotinje. Razne vrste pepeljuga
meu arheobotanikim nalazima, meutim, uglavnom se ne tumae kao potencijalne biljne
namirnice, mada se ostavlja i ta mogunost, pogotovo kada se naie na veu koliinu njihovih
semenki (Borojevi 1998:116-117).
Predstavnici rodova Medicago i Trifolium se esto javljaju na prirodnim livadama i imaju
veliki privredni znaaj kao stona hrana. Jedan broj njih se danas gaji, na primer lucerka (M.
sativa), crvena detelina (T. pratense), bela detelina
(T. repens) i tako dalje. Nastanjuju i utrine,
umske proplanke, a ponekad i njive i bate
(Koji 1990:149-153, 221-223). Na Vini je
otkriveno tek nekoliko semenki vrsta navedenih
rodova koje su verovatno rasle u blizini naselja
Sl. 45 Vina Belo brdo: semena detelina
Trifolium sp. (levo) i Medicago sp. (desno)

106

U naim hrastovim i bukovim umama esto se javljaju vrste roda Rhamnus, meu
njima R. cathartica (pasdren) i R. falax (ljigovina). U pitanju su bunaste biljke sa plodovima u
vidu crnih, sonih kotunica koje su moda u nekom obliku mogle da budu konzumirane od
strane ljudi (Jani 1990:39). Na Vini smo naili na fragment jednog semena koje moda
pripada nekoj od Rhamnus vrsta.
Sl. 46 Vina - Belo brdo: seme prstenka (desno;
Thymelea passerina;) i tira (Amaranthus sp.; levo)
Biljke poput prstenka (Thymelea passerina),
poponca (Convolvulus sp.), jednog tipa pucavice
(Silene sp.), vrste tira (Amaranthus sp.) i piskavice
(Trigonella sp.), od kojih je na Vini

za sada

otkriveno samo po nekoliko semena (Sl. 46 - 47),

predstavljaju korove u usevima (prstenak se, na primer, javlja obino meu ozimim
itaricama; Kroll 1998:307), pri emu su neki veoma opasni i teko iskorenjivi (na prvom
mestu poponac), ili se javljaju kao ruderalne vrste.

Sl. 47 Vina - Belo brdo: seme poponca (Convolvulus sp.; levo)

i piskavice (Trigonella sp.; desno)
Familija Apiaceae (titarke) broji mnotvo vrsta, veinom zeljastih biljaka, od kojih su
pojedine znaajne za ishranu oveka (povrtlarske kulture poput peruna, celera, kima). Od
vrsta koje su mogle da budu zastupljene u okolini neolitskog naselja u Vini izdvajaju se Bifora
radians (smrdua), koja ivi kao korov u usevima strnih (neokopavanih) ita i ima veoma otar
107

miris, i Daucus carota (poljska mrkva), koja je moda rasla kao ruderalna vrsta pored polja, a
poto je njena repica bogata eerom i karotinom (provitaminom A) i prijatnog ukusa,
mogue je da je koriena u ljudskoj ishrani (Borojevi 2002:199; Koji, Peki, Daji
2001:353-354).
Cruciferae (krstaice) obuhvataju i kulturne, uglavnom povrtarske biljke (kao to je, na
primer, divlji predak savremenih sorti kupusa), ali i korovske vrste, poput divlje rotkve
(Raphanus raphanistrum) i poljske goruice (Sinapis arvensis) koje se esto javljaju u usevima
strnih ita, potom obinog taruka (Capsella bursa-pastoris), kravlje stisnue (Thlaspi arvense) i
tako dalje (Koji, Peki, Daji 2001:357-358). Na osnovu morfolokih karakteristika za sada
samo jedne semenke sa lokaliteta Vina Belo brdo pretpostavljamo da ona pripada nekoj
od korovskih vrsta iz porodice krstaica
Meu ugljenisanim biljnim materijalom sa lokaliteta Vina Belo brdo nalaze se i
fragmenti kotica ili ljuski plodova. Neki od njih verovatno pripadaju rodu Prunus i moda
potiu od trnjine (Prunus spinosa) ili neke srodne vrste koja je uspevala u blizini. Trnjina raste
po obodu uma, pored puteva, u ibljacima; njen plod je sona okrugla kotunica (Jani
1990:52), u sveem stanju kisela, ali se kiselost gubi prilikom zagrevanja, odnosno suenja
(Wiltshire 1995:385). I plodovi drugih Prunus vrsta su jestivi, bogati ugljenim hidratima i
vitaminima (Koji, Peki, Daji 2001:343) i verovatno su sakupljani zajedno sa drugim voem.

108

Tabela 5 Makrobiljni ostaci sa ranoneolitskih lokaliteta u Srbiji

(prema: Borojevi 1990:77; Grger, Beug 1988)
Rani neolit (starevaka faza), VI-V milenijum pre nove ere
TAXA/lokalitet
Triticum monococcum
Triticum dicoccum
Triticum aestivum
Triticum aestivum ssp.
compactum
Hordeum vulgare ssp.
vulgare
Hordeum vulgare ssp.
nudum
Pisum sativum
Cornus mas
Malus sp.

Divostin
+

Starevo
+
+
+

Mesarci

Beloti

+
+

Zablae

+
+
+
+

Napomena: T. aestivum ssp. compactum je podvrsta hlebne penice koja ima kompaktni klas i kratka
zrna.

Tabela 6 - Makrobiljni ostaci sa kasnoneolitskih lokaliteta u Srbiji (prema: Borojevi 1990:79,

81; Borojevi 1998:Tab. 1.1; Grger, Beug 1988; McLaren, Hubbard 1990)
Kasni neolit (vinanska faza), V-IV milenijum pre nove ere
TAXA/lokalitet
T. monococcum
T. dicoccum
T. aestivum ssp.
compactum
Triticum sp.
Hordeum vulgare ssp.
vulgare
Hordeum vulgare ssp.
nudum
Avena fatua/sativa
Pisum sativum
Lens culinaris
Lathyrus sativus
Quercus sp.
Tilia sp.

Petnica
+
+

Divostin

Vina

Vina (K)

Vala

Predionica
+

+
+
+

+
+
+
+
+
+
+
109

TAXA/lokalitet
Triticum monococcum
Triticum dicoccum
Triticum sp.
Hordeum vulgare ssp. vulgare
Avena fatua/sativa
Panicum miliaceum
Pisum sativum
Lens culinaris
Vicia ervilia
Linum usitatissimum
Cornus mas
Corylus avellana
Pyrus communis
Malus sp.
Vitis vinifera
Fragaria vesca
Rubus caesius
Rubus sp.
Sambucus ebulus
Sambucus nigra
Sambucus sp.
Trapa natans
Lithospermum officinale
Physalis alkekengi
Solanum dulcamara
Bromus sp.
Lolium perenne
Lolium sp.
Chenopodium album
Chenopodium sp.
Polygonum arenastrum
Polygonum aviculare
Polygonum sp.
Bylderdykia sp.
Setaria viridis
Setaria verticillata
Avena sp.
Galium aparine
Fabaceae (Leguminosae)
Poaceae
Solanaceae
Caryophyllaceae

Gomolava

Opovo

+
+

+
+
+
+

+
+
+
+
+
+
+
+
+
+
+

Selevac Staro
selo
+
+
+

+
+
+
+

+
+
+
+
+

+
+
+
+
+

+
+

+
+
+
+

+
+
+
+

+
+

+
+
+
+

+
+
+
+
+
+
+
+
+
+

110

ZAKLJUAK
Vinanska kultura obuhvata period u kom dolazi do potpune sedentarizacije ljudskih
zajednica, do izjednaavanja znaaja poljoprivrede sa drugim vidovima obezbeivanja
ivotnih namirnica (lov, ribolov, sakupljanje, stoarstvo) i poetka usavravanja ratarskih
tehnika (mogue uvoenje pluga, planiranje useva), do razvoja rane metalurgije i
intenziviranja trgovine (Chapman 1981:1). U razvijenim agrikulturnim zajednicama, kao to su
vinanske, posebno je znaajan odnos izmeu veliine naselja i duine naseljavanja i
prirodnog potencijala u okruenju. U tom pogledu, Belo brdo u Vini ima gotovo idealan
geografski poloaj, sa prirodnim bogatstvima u vidu plodnog zemljita na dunavskim
terasama i u zaleu, obiljem lovnih ivotinja, leitima ruda u okolini i prirodnim
komunikacionim pravcima dolinama velikih reka koje se ulivaju u Dunav u relativnoj blizini
(Sava, Tisa, Tami, Morava). Stoga ne udi to su ljudi u praistoriji ovde iveli bez prekida vie
od hiljadu godina (Tasi 2002:6).
Kada je re o sastavu tla, treba imati u vidu to da su doline Save i Dunava prirodna
severna granica moravske oblasti, umadije, koja predstavlja obod panonskog neogenog
jezera i odlikuje se nizom jezerskih terasa pokrivenih jezerskim ili marinskim sedimentima
(peskovima, glinama i laporima) preko kojih je, esto veoma debeo, sloj humusa (Cviji
1991:54). U dunavskoj oblasti naroito je rasprostranjen les, koji se nalazi i u osnovi kulturnih
slojeva naselja u Vini (prvi naseobinski horizont, kroz tanji sloj humusa, prodire u les). I kod
velikog broja drugih neolitskih naselja na otvorenom u dolinama reka moravsko-dunavske
oblasti najstariji sloj nalazi se direktno iznad lesne osnove (Fewkes 1936:Nap. 18).
U pogledu obradivog zemljita, J. Chapman izdvaja plodni ernozem i razne vrste
smonica bogate humusom kao tipove tla koji dominiraju nekima od najveih i najdue
naseljavanih vinanskih lokaliteta, a koji najvie odgovaraju tehnolokim dostignuima
kasnoneolitske populacije, odnosno uvoenju (drvenog) pluga i, kasnije, ivotinja za vuu
(Chapman 1981:88). Iako za sada nema materijalnih dokaza o upotrebi pluga u neolitu, veruje
se da je ernozem suvie tvrd da bi se obraivao runo (Borojevi 1998:227). Neolitski
farmeri su svakako posedovali orue za krenje uma, koje u to vreme moda jo uvek nije
imalo onolike razmere koje e poprimiti u bronzanom dobu (Borojevi 1998:143). Na
prirodnim istinama ili iskrenom prostoru zemlja je pripremana za gajenje itarica i drugih
ranih kultura. Kada je re o oruu za obradu zemlje na Vini, Vasi pominje uglaane
kalupaste sekire bez rupe za dralje koje su mogle imati funkciju u agrikulturi kao motike ili
111

budaci kojima je prekopavana zemlja pre sejanja, i obsidijanske noie - moda delove (zupce)
primitivnih vrilica, koje Rimljani kasnije nazivaju tribulum (Vasi 1936:170-171). U novijim
analizama alatki od glaanog kamena sa Vine izdvojeni su pijuci koji su, pretpostavlja se,
sluili za razbijanje zemlje, kamena, rude, a kao motike su uglavnom sluile istroene tesle i
sekire sa otupljenim seicama koje vie nisu mogle da se koriste u obradi drveta (Antonovi
1992:13, 21).
Arheoloki podaci sa lokaliteta Vina Belo brdo govore da su stanovnici neolitskog
naselja praktikovali meovitu ekonomiju, odnosno da su glavne aktivnosti koje su
obezbeivale opstanak bile stoarstvo i poljoprivreda, a potom lov, ribolov i sakupljanje
divljih plodova. Na osnovu analize faunistikih ostataka jasno je da su osnovni izvor
namirnica ivotinjskog porekla bile domae ivotinje (meu njima govee, svinja, ovca, koza,
pas); od divljih vrsta lovljeni su jelen, srna, divlja svinja, divlje govee, zec, dabar, kuna,
jazavac, lisica; ribolov je, obzirom na blizinu Dunava, verovatno imao poseban znaaj, dok su
registrovani i mogui alternativni izvori hrane kornjae i koljke (Dimitrijevi 2001:8,
nepublikovano).
O znaaju biljaka u ivotu stanovnika neolitske Vine govore i rezultati
arheobotanikih analiza obavljenih u periodu od 2002. godine do danas. Vei broj primarnih
kultivisanih vrsta (jednozrna i dvozrna penica, jeam, mahunarke), iji su ostaci otkriveni u
arheolokim slojevima na Vini, ali i na drugim istovremenim lokalitetima u naoj zemlji,
odgovaraju onima na koje se nailazi na ranoneolitskim i srednjeneolitskim (starevakim)
lokalitetima na istom prostoru. To upuuje na zakljuak da su kasnoneolitski ratari ve
uveliko raspolagali kako iskustvom, tako i poljoprivrednim kulturama svojih prethodnika
(Borojevi 1998:20), te da su nastavili da ih primenjuju i razvijaju, usavravajui tehnike
obrade zemlje i poveavajui prinose. Prema miljenju agronoma S. Lomejka, koji je
analizirao nalaze ugljenisane penice iz posuda u vreme iskopavanja M. M. Vasia (i ustanovio
prisustvo raznih vrsta penica), naene itarice su poreklom iz Egeje, odnosno Egipta i
Male Azije, sa kojima je u Vinu morao biti prenet i nain obraivanja zemlje, kao i za to
potrebno orue (Vasi 1936:171).
Sa obzirom na vidljivu prednost u koliini otkrivenih zrna jednozrne i dvozrne penice
u odnosu na druge itarice i mahunarke, verujemo da su ovo bile glavne ratarske kulture
Vinanaca i da su, po svoj prilici, sejane zajedno (zajedno se javljaju u uzorcima), to se
smatra merom opreza, jer ako jedna kultura podbaci, druga jo uvek moe da da solidan
prinos (Borojevi 2002:197). Obe vrste penice mogu biti sejane i u jesen i u prolee. Na
112

osnovu prisustva odreenih korovskih primesa, koje su svoj ivotni ciklus prilagodile onom
gajenih vrsta, moda moemo da zakljuimo da su praktikovane i jesenja i prolena setva, pri
emu bi Bromus i Galium vrste ukazivale na ozime useve dok bi Polygonum convolvulus indicirao
prolene useve. Poznato je da ozimi usevi daju bolje prinose; pored toga, jesenje kie
olakavaju setvene radove, a do poetka zime mladi usev postaje otporan na mraz i sneg
(Kroll 1998:307). S druge strane, jeam, iako je i jesenji usev, slabije podnosi hladnou, pa
moe biti da je sejan samo u prolee (Borojevi 1998:234). Proso je sejano u kasno prolee,
jer su mu za razvoj neophodni topli uslovi i vei broj sunanih dana, jednako kao i soivu,
drugim mahunarkama i lanu. Sa obzirom da mahunarke obogauju zemljite, odnosno,
vraaju mu azot neophodan itaricama, mogue je da su ratari na Vini praktikovali i rotaciju
useva na jednom polju (na primer, setva penice ili jema u jesen, prosa ili mahunarki u
prolee), iako su u uzorcima esto nalaena zajedno zrna ozimih itarica i mahunarki. To,
meutim, moe da bude posledica zajednikog uvanja razliitih vrsta namirnica (u silosima,
pitosima, drvenim sanducima ili dakovima), pripremanja obroka od vie vrsta biljaka ili
sluajnog meanja dve ili vie kultura.
etva je obavljana u prvoj polovini leta i to tako to su stabljike upane iz zemlje,
seene na odreenoj visini ili je najpre skidano samo klasje, a stabljike naknadno seene i
sakupljane na gomilu (Borojevi 1998:236). Slama je mogla biti koriena za pokrivanje
krovova, potom kao gorivo i stona hrana i dodavana je zemlji pripremljenoj za pravljenje
posuda, podizanje zidova kua i slino. Iza etve sledi vridba, odnosno oslobaanje zrnevlja
iz klasja. Za taj proces neophodan je vei slobodan prostor gumno, za koje, sudei po
poloaju, odnosno meusobnoj blizini kua na Vini, nije bilo mesta u okviru naselja, ve
izvan njega, moda u blizini polja. Vridba se odvija tako to se krupna stoka (goveda) tera da
gazi po itu ili runo pomou alatke zvane mlatilo (Borojevi 2002:198) koja se sastoji od
ravne drvene podloge u koju su uglavljeni gusto raporeeni kremeni noii. Na gumnu se
zatim obavlja razvejavanje (odvajanje teih zrna od lake slame i/ili pleve) i grubo
prosejavanje. Kod jednozrne i dvozrne penica i jema obuvenog zrna potrebno je odvajanje
zrna od pleve (glume) bilo zagrevanjem, pri emu zrno ispada iz svog klasia, bilo mrvljenjem
u avanu i nakon toga provejavanjem i finim prosejavanjem. esto se zrna itarica pohranjuju
u klasiima, pogotovo ako se uvaju za sledeu etvu, jer su tako manje izloeni napadima
mikroorganizama. Za dnevnu upotrebu ito se runo prebira kako bi se izdvojila semena
korova koja su ostala u situ posle prosejavanja (Borojevi 1998:238-239). U okviru pokretnog

113

materijala na Vini otkrivani su i kameni rvnjevi od koji su neki sigurno sluili za mlevenje
zrnaste hrane.
Miljenja smo da su se vinanska polja sa usevima nalazila dalje od obala Dunava koje
su bile izloene plavljenju (jer itarice i druge kulture ne uspevaju na mestima velike vlage koja
im unitava koren), odnosno, negde na oblinjim uzviicama ka jugu i jugozapadu. Precizne
podatke o tome verovatno bi pruila geomorfoloka i pedoloka istraivanja. Dugogodinja
obrada i eksploatacija polja dovode do smanjenja hranljivih materija u zemljitu, zbog ega se
ona na izvesno vreme ostavljaju na ugar, odnosno ne obrauju se, kako bi povratila
plodnost, dok se usevi za to vreme premetaju na druge povrine. Mogue je i da su
primenjivane mere odravanja i uveavanja hranljivog potencijala zemljita dodavanjem
organskih materija ubrenjem, ili obezbeivanja neophodne vlage zalivanjem. Osim toga,
uspean rast pojedinih gajenih vrsta, na primer lana i soiva, nemogu je bez okopavanja i
upanja korova koji ih ugroavaju (Borojevi 1998:235,245). J. Chapman (1981) veruje da je
vievekovna eksploatacija plodnog zemljita u okolini Vine dovela do njegovog ispoavanja,
te da je to jedan od razloga ekonomskog i kulturnog pada i naputanja naselja.
Pored plodova uzgajanih vrsta, Vinanci su u ishrani koristili i samonikle biljne izvore,
prvenstveno voe (dren, zova, kupine, kruke, groe), potom vodeno kestenje i moda
ireve, a onda i vrste koje se najee smatraju korovima ili bezvrednim biljkama pepeljuge,
troskoti, pomonice. Verovatno je da su na meniju imali i korenje i listove divlje mrkve, luka,
zelja, iji meki, jestivi delovi nisu ouvani (Borojevi 1990:116). Ne treba zaboraviti i koliki su
znaaj za razvoj naselja na Belom brdu imale umske drvenaste vrste ija su stabla i grane
mogli sluiti kao graevinski materijal i gorivo (iako je u uzorcima otkrivena veoma mala
koliina ugljenisanog drveta), potom za izradu nametaja i raznih predmeta u domainstvu i
izvan njega (za pravljenje barki).
Istraivanja istorije vegetacije u razliitim delovima Balkana pokazala su da su tokom
neolita na ovom prostoru postojale guste hrastove i brestove ume (Grger, Beug 1988:417)
koje su bile dom krupnoj i sitnoj divljai. U vlanim delovima rasle su vrbe i topole, na
rubovima uma dren i bunaste forme, u blizini naselja ruderalne vrste, na obalama reka
vodeno kestenje, trska, na njivama ratarske kulture i pratei korovi (Borojevi 1988:Fig 5.4).
Vegetacione zone, odnosno geografski raspored uma, panjaka, livada u tesnoj su vezi sa
klimatskim tipovima i geomorfolokim osobinama. Balkansko poluostrvo se nalazi izmeu
oblasti hladne kontinentalne klime srednje Evrope, oblasti suve stepske klime na Istoku i
oblasti vlane mediteranske klime na jugu i zapadu (Cviji 1991:38). Klima i reljef odreuju
114

prirodne resurse koji oveku stoje na raspolaganju i koje on u veoj ili manjoj meri
iskoriava: plodno zemljite za poljoprivredu, rudno bogatstvo, hranljive biljke, lovne
ivotinje, panjaci, materijali za konstrukciju i gorivo, proizvodi mora, jezera, reka i njihova
plovnost, i tako dalje. Ovi inioci veoma utiu na materijalni ivot oveka - oseaju se u
tipovima naselja i zgrada, oblicima ekonomije, vidljivi su u ishrani, odevanju, komunikacijama,
vezama izmeu ljudi, ali i fiziologiji i psihologiji oveka (Cviji 1991:94). Nastavak
arheobotanikih istraivanja na lokalitetu Vina Belo brdo svakako e proiriti naa saznanja
o ivotu nekadanjih stanovnika ovog naselja, kako sa materijalnog, tako i sa duhovnog
aspekta.

115

BIBLIOGRAFIJA
Antonovi, D. 1992
Predmeti od glaanog kamena iz Vine (magistarski rad), Filozofski fakultet, Beograd
Behre, K.-E. 1981
The Intepretation of Anthropogenic Indicators in Pollen Diagrams, Pollen et Spores, Vol. XXIII, No. 2,
p. 225-245
Behre, K. E. and Jacomet, S. 1991
The ecological interpretation of archaeobotanical data, in: Progress in Old World Palaeoethnobotany, eds.
W. Van Zeist, K. Wasylikowa and K.-E. Behre, Balkema, Rotterdam, p. 81-107
Binkoff, A., Vukmanovi, M. i Winter, F. 1986
Praistorijski lokalitet Novaka uprija, Zbornik Narodnog muzeja, Beograd, str. 17-34
Boardman, S. and Jones, G. 1990
Experiments on the Effects of Charring on Cereal Plant Components, Journal of Archaeological Science
17, p. 1-11
Borojevi, K. 1987
Makrobiljni ostaci i praktina primena flotacije na arheolokim iskopavanjima, Glasnik Srpskog
arheolokog drutva 4, Beograd, str. 22-29
Borojevi, K. 1988
Analiza ugljenisanog semenja sa lokaliteta Svetinja, Starinar XXXVIII, Beograd, str. 65-72
Borojevi, K. 1990
Analize paleobotanikih makroostataka sa arheolokih lokaliteta u Srbiji (nepublikovan magistarski rad),
Univerzitet u Beogradu, Odeljenje za arheologiju
Borojevi, K. 1992
Znaaj prouavanja makrobiljnih ostataka sa arheolokih lokaliteta, u: Arheologija i prirodne nauke, ur.
D. Srejovi, Beograd, str. 37-45
Borojevi, K. 1998
The Relations Among Farming Practices, Landownership and Social Stratification in the Balkan Neolithic Period,
(nepublikovana doktorska disertacija), Washington University in Sent Louis, Department of
Anthropology
Borojevi, K. 2002
Analiza biljnih ostataka sa tvrave Ras (12. vek i poetak 13. veka), Starinar LII/2002, Beograd, str.
191-205
Bottema, S. and Ottaway, B. S. 1982
Botanical, Malacological and Archaeological Zonation of Settlement Deposits of Gomolava, Journal of
Archaeological Science 9, p. 221-246; citirano u: Borojevi, K. 1990, Analize paleobotanikih makroostataka
116

sa arheolokih lokaliteta u Srbiji (nepublikovan magistarski rad), Univerzitet u Beogradu, Odeljenje za

arheologiju
Butzer, W. K. 1982
Archaeology as Human Ecology: Method and theory for a contextual approach, Cambridge: University Press
Carciumaru, M. 1978
L' analyse pollinique des coprolithes da la station archologique de Vlasac, u: Vlasac, mezolitsko naselje u
erdapu, tom II, ur. D. Srejovi i Z. Letica, SANU, Beograd, str. 31-34
Chapman, J. 1981
The Vina Culture of South-East Europe: studies in chronology, economy and society, BAR Intenational Series, S117, Oxford
Cviji, J. 1991 (drugo izdanje)
Balkansko poluostrvo (sabrana dela), SANU, Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Knjievne novine,
Beograd
Dimitrijevi, V. 2001 (nepublikovano)
Vina Belo brdo: Fauna, Izvetaj za 2001. godinu
Fewkes, J. V. 1936
Neolithic Sites in the Moravo-Danubian Area (Eastern Yugoslavia), Bulletin of American School of
Prehistoric Research, No. 12, p. 5-81
Follieri, M. 1989
Suggestions for a Field Sampling Guide in Archaeobotany, PACT 24, Geology and Palaeoecology for
Archaeologists, Palinuro I, eds. T. Hackens i U. Miller, Ravello, p. 59-62
Gigov, A. 1969
Analiza polena, u: Lepenski vir, ur. D. Srejovi, Srpska knjievna zadruga, Beograd, str. 203-206
Grger, E. and Beug, H. J. 1988
Botanical Investigations at Divostin and Grivac, in: Divostin and the Neolithic of Central Serbia, eds. A.
McPherron i D. Srejovi, Ethnology Monographs, No. 10, University of Pittsburgh, Pennsylvania, p.
415-418
Hastorf, A. C. 1999
Recent Research in Paleoethnobotany, Journal of Archaeological Research, vol. 7, No. 1, p. 55-103
Hillman, G. 1981
Reconstructing Crop Husbandry Practices from Charred Remains of Crops, u: Farming Practice in
British Prehistory, ed. R. Mercer, Edinburgh: University Press, p. 123-162
Hillman, G. C., Robins, G. V., Oduwole, D., Sales, K. D. and McNeil D. A. C. 1983
Determination of Thermal Histories of Archaeological Cereal Grains with Electron Spin Resonance
Spectroscopy, Science, Vol. 222, p. 1235-1236
117

Hillman, G. C., Robins, G. V., Oduwole, D., Sales, K. D. i McNeil D. A. C. 1985

The Use of Electron Spin Resonance Spectroscopy to Determine the Thermal Histories of Cereal
Grains, Journal of Archaeological Science 12, p. 49-58
Hopf, M. 1974
Pflanzenreste aus Siedlungen der Vina-Kultur in Jugoslawien, Jahrbch der Rmisch-Germanischen
Zentralmuseums, Meinz 21, S. 1-11; citirano u: Borojevi, K. 1990, Analize paleobotanikih makroostataka sa
arheolokih lokaliteta u Srbiji (nepublikovan magistarski rad), Univerzitet u Beogradu, Odeljenje za
arheologiju
Jacomet, S., Brombacher, C. and Dick, M. 1991
Paleoethnobotanical Work on Swiss Neolithic and Bronze Age Lake Dwellings Over the Past Ten
Years, in: New Light on Early Farming: recent development in palaeoethnobotany, ed. M. J. Renfrew,
Edinburgh: University Press, p. 257-276
Jani, R. 1990
Lekovite biljke (sa kljuem za odreivanje), Nauna knjiga, Beograd
Jevti, L. S. 1990-2000
Otisci zrna itarica na grnariji od 4. do 9. veka u Banatu i Bakoj, Glasnik Srpskog arheolokog drutva
15-16, Beograd, str. 327-331
Kislev, M. E. and Bar-Yosef, O. 1988
The Legumes: The Earliest Domesticated Plants in the Near East?, Current Anthropology, Vol. 29, No.
1, p. 175-179
Koji, M. 1990
Livadske biljke, Nauna knjiga, Beograd
Koji, M. i Janji, V. 1991
Otrovne biljke, Nauna knjiga, Beograd
Koji, M., Peki, S. i Daji, Z. 2001
Botanika, Beograd Banja Luka
Kroll, H. 1984
Zum Ackerbau gegen Ende der Mykenischen Epoche in der Argolis, Archologischer Anzeiger,
Deutsches Archologisches Institut, Berlin, S. 211-222
Kroll, H. 1998
Biljni svet Titelskog platoa u bronzanom i gvozdenom dobu paleobotanika analiza biljnih ostataka
praistorijskog naselja Feudvar, u: Feudvar I, Titelski plato i ajkaka: arheoloki i prirodnjaki prilozi o
kulturnoj slici podruja (dvojezino srpski i nemaki), ur. B. Hnsel i P. Medovi, Kiel, str. 305-320

118

Marinova, M. E. 2001
Vergleichende palaeoethnobotanische Untersuchung zur Vegetationsgeschichte und zur Entwicklung der
praehistorischen Landnutzung in Bulgarien, PhD dissertation, University of Bonn
McLaren, F. S. and Hubbard, R. N. L. B. 1990
The Archaeobotanical Remains, in: Selevac: a Neolithic Village in Yugoslavia, eds. R. Tringham and D.
Krsti, Los Angeles, California, p. 247-254
Medovi, A. 2002
Archaeobotanische
Untersuchungen
in
der
metallzeitlichen
Siedlung
Vojvodina/Jugoslawien. Ein Vorbericht., Starinar LII/2002, Beograd, str. 181-190

idovar,

Miller, N. F. 1988
Ratios in Paleoethnobotanical Analysis, in: Current Paleoethnobotany: analythical methods and cultural
interpretations of archaeological plant remains, eds. C. A. Hastorf, and V. S. Popper, Chicago: The
University of Chicago Press, p. 72-85
Miller-Rosen, A. 1998
Phytolith Studies at atalhyk, in: atalhyk 1988 Archive Reports, eds. I. Hodder and the atalhyk
Research Trust; online at:
http://catal.arch.cam.ac.uk/catal/Archive_rep98/hastorf98.html
Miller, U. and Florin, M.-B. 1989
Diatom Analysis. Introduction to Methods and Applications, PACT 24, Geology and Palaeoecology for
Archaeologists, Palinuro I, eds. T. Hackens i U. Miller, Ravello, p. 133-160
Mii, LJ. i Lakui, R. 1990
Livadske biljke, Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Beograd
Nesbitt, M. 1995
Plants and People in Ancient Anatolia, Biblical Archaeologist 58:2, p. 68-81
Nikoli, D. 1990
Primena palinologije u arheolokim istraivanjima, Glasnik Srpskog arheolokog drutva 6, Beograd, str.
11-15
Oeggl, K. 1995
Neolithic plant remains discovered together with a mummified corpse (Homo tyrolensis) in the
Tyrolean Alps, in: Res Archaeobotanicae, International Workgroup for Palaeoethnobotany
Proceedings of the 9th Symposium Kiel 1992, eds. H. Kroll and R. Pasternak, p. 229-238
Pearsall, M. D. 2000 (2nd edition)
Paleoethnobotany. A Handbook of Procedures, Academic Press, Orlando

119

Popper, V. S. 1988
Selecting Quantitative Measurements in Paleoethnobotany, in: Current Paleoethnobotany: analythical
methods and cultural interpretations of archaeological plant remains, eds. C. A. Hastorf and V. S. Popper,
Chicago: The University of Chicago Press, p. 53-71
Popper, V. S. and Hastorf, C. A. 1988
Introduction, in: Current Paleoethnobotany: analythical methods and cultural interpretations of archaeological plant
remains, eds. C. A. Hastorf and V. S. Popper., Chicago: The University of Chicago Press, p. 1-16
Renfrew, C. and Bahn, P. 2000 (3rd edition)
Archaeology: Theories, Methods and Practice, Thames and Hudson, London
Renfrew, J. M. 1979
The First Farmers of Southeast Europe, Archaeo-Physika 8 (Festschrift Maria Hopf); citirano u:
Borojevi, K. 1990, Analize paleobotanikih makroostataka sa arheolokih lokaliteta u Srbiji (nepublikovan
magistarski rad), Univerzitet u Beogradu, Odeljenje za arheologiju
Smart L. T. and Hoffman S. E. 1988
Environmental Interpretation of Archaeological Charcoal, in: Current Paleoethnobotany: analythical
methods and cultural interpretations of archaeological plant remains, eds. C. A. Hastorf and V. S. Popper,
Chicago: The University of Chicago Press, p. 167-205
Tasi, N. N. 2002
Praistorijska Vina kroz arheoloku dokumentaciju, Katalog izlobe u Galeriji SANU, Beograd
Tasi, N. N. and Tasi, N. 2003
Serbian Prehistoric Archaeology in the 1990s, in: Recent Research in the Prehistory of the Balkans, ed. D. V.
Grammenos, Publications of the Archaeological Institute of the Northern Greece, Nr. 3,
Thessaloniki, p. 73-128
Toll, S. M. 1988
Flotation Sampling: Problems and Some Solutions, with Examples from the American Southwest, in:
Current Paleoethnobotany: analythical methods and cultural interpretations of archaeological plant remains, eds. C. A.
Hastorf and V. S. Popper, Chicago: The University of Chicago Press, p. 36-52
van Zeist, W. 1974
Ugljenisani biljni ostaci na vieslojnom nalazitu Gomolava, Rad vojvoanskih muzeja 1974-1978, sv. 2324, Novi Sad, str. 5-18
van Zeist, W. 1978
Pregled biljnih vrsta i njihov koliinski odnos sa lokaliteta Kalakaa, u: Naselja starijeg gvozdenog doba u
Jugoslovenskom Podunavlju, Diseratationes et Monographie 122, ur. P. Medovi, Beograd, str. 19
Vasi, M. 1936
Praistorijska Vina, II knjiga, Beograd

120

Wagner, E. G. 1988
Comparability among Recovery Techniques, in: Current Paleoethnobotany: analythical methods and cultural
interpretations of archaeological plant remains, eds. C. A. Hastorf and V. S. Popper., Chicago: The
University of Chicago Press, p. 17-35
Williams, D. 1973
Flotation at Srf, Antiquity, No. 188, p. 288-292
Wiltshire, E. J. P. 1995
The Effect of Food Processing on the Palatability of Wild Fruits with high Tannin Content, in: Res
Archaeobotanicae, International Workgroup for Palaeoethnobotany Proceedings of the 9th
Symposium Kiel 1992, eds. H. Kroll and R. Pasternak, p. 385-397
Zohary, D. and Hopf, M. 2000 (3rd edition)
Domestication of Plants in the Old World, Oxford: University Press

121

U pripremi i izradi ovog rada, na lokalitetu Vina - Belo brdo i na Fakultetu, imala sam
pomo, pre svega, profesora Nenada N. Tasia, Ksenije Borojevi i Vesne Dimitrijevi,
asistenata Jasne Vukovi i Bobana Tripkovia, arheologa
Sae Todorovia, Milorada Ignjatovia, Dragana Jankovia i Slobodana Mitrovia,
potom studenata Predraga Dakia, Sanje Stojanovi, Miroslava Maria, Marine Mili,
Duana Vukia, Ivane oki, Anje Suboti i drugih lanova istraivakog tima.
Posebnu zahvalnost dugujem Eleni M. Marinovoj, Mirjani Stevanovi,
Aleksandru Medoviu, Oliveri Popovi, Jasmini Mesaro
i studentu Igoru Joniu.
Nezamenjivu podrku pruili su mi lanovi porodice i
prijatelji. Svima se iskreno zahvaljujem.

122