k

V
a
e
rd
a
s
a
1.Realizam u politickoj misli Nikolo Makijaveli
jb
iMakijaveli uvek ima u vidu realni ivot politike zajednice i zato naglaava vanost dutvenih
u
konflikata u politikom ivotu. U prvoj knjizi Rasprava on ocenjuje da je savrenstvu Rimske
p
republike doprinela nesloga izmeu plebsa i Senata (Machiavelli, 1985: 160). U Istoriji
1
a
Firence govori najpre o podelama meu plemstvom, zatim o sukobima izmeu plemia
8
i graana, i najzad o konfliktima izmeu graana i plebsa (najsiromanijeg dela naroda
.p
koji nema status graanina). Za srednjevekovnu istoriju Firence, kao i za druge italijanske
a
jgradove, bio je vaan i sukob izmeu gvelfa (koji su sledili crkvu i papu) i gibelina (koji
rsu sledili vojvode, kneeve i careve). Nakon pobede gvelfa i proterivanja gibelina iz grada,
a
u Firenci je dolo do nove podele na stranku belih, kojoj je pripadao i Dante i koja je na
e
n
kraju
izgubila i stranku crnih (Machiavelli, II, 1985: 43, 63, 79, 118). Posebnu panju u
f
u
Istoriji Firence Makijaveli posveuje socijalnom ustanku najamnih radnika, eljaa vune.
o
a
Ta
r pobuna poznata pod nazivom ustanak kompa (ciompi, od argonskog compare, drugar)
izbila je u Firenci jo u drugoj polovini etrnaestog veka (1378. godine), dakle na samim
m
a
poecima
manufakturne proizvodnje. Panju zasluuju stavovi koje Makijaveli stavlja u
i
usta jednom od voa ustanka kompa: Jer svi su ljudi, poto su imali jedan te isti poetak,
s
1
jednaki
od starine, i priroda ih je napravila na isti nain. Svucite nas sve do gola, viet ete
a
8
da smo slini; zaodenite nas njihovim ruhom, a njih naim: mi emo bez dvojbe izgledati
o
7
plemenito,
a oni prosto; jer samo smo po siromatvu i bogatstvu nejednaki (Machiavelli,
1
1985:
126).
Otuda ne udi to su osnivai marksizma imali visoko miljenje o Makijaveliju: Marks
.v
je
l u Istoriji Firence prepoznao jednu od najranijih analiza klasnih interesa i klasne borbe, a Engels
je
a o Makijaveliju govorio kao o titanu Renesanse
U
d
2.Racionalizam
i prosvetiteljstvo
fu
r.
Sa
a renesansom je doslo do duhovnog oslobodjenja coveka od mnogih srednjovekovnih zabluda i
do
I neslucenog procvata nauke i umetnosti, ali vec u XVII veku javlja se protivreformacijan
katolicka
reakcija koju obelezava ponovo vracanje na crkvena ucenja.U XVIII veku javlja se
a
k
negiranje
fk
takvog
crkvenog ucenja od strane ucenih i umnih ljudi koji u tome vide laz, obmanu,
o
u
opipljivo.Dolazi
do pojave novog ucenja i pravca poznatog kao racionalizam, i prvo se javlja u
r
engleskoj.Engleski
racionalizam tezio je stvaranju gradjanina-dzentlmena koji je slobodan od
tK
svake
dogme,sto
je
bilo
upereno protiv crkve.
a
u
Predstavnik
Dzon Lok koji kaze da se covek radja bez ikakvih saznanja kao tabularaza,
v
ali
stice
iskustva
culnim putem i upoznavanjem sveta i ljudi,on postaje dobar ili zao,
u
1
smatra
da razum odredjuje coveka.
r
0
Medjutim,da bi covek mogao da postupa po razumu mora da se izvrsi prosvecenje bica.
.
Samo prosveceni um moze znati sta je dobro,istina,laz,zlo,lose, a posto bez pravog prosvecenja
n
nema bez knjiga,javlja se kult prema knjigama. Javlja se potreba da se izvrsi revizija dotadasnjih
i
m
ucenja i da se znanje objedini i bude dostupno ljudima.Tako je nastala enciklopedija(naucno
j
a
delo
je
koje po abecedi daje pregled znanja iz razlicitih oblasti).Ukupno je izaslo 10 knjiga.
a
Znacajniji predstavnici:Deni Didro,Zan Zak Ruso,Volte,Bifen.....
u
Javlja se i novinarstvo.Dominira proza.
s
1
Za istoriju Srba i njinu kulturu od znacaja je sve ono severno od Save i Duunava. U XVIII veku
p
8
pred turskom tiranijom i u strahu od istrebljenja beze u Ugarsku, I seoba Srba,pod patrijarhom
e
7
Arsenijem III Carnojevicem bila je 1690. godine, a II 1739.godine.Sa puno ljudi u Ugarsku su
o
1
pobegli i kaludjeri,jedini uceni ljudi iz Srbije.
.U pocetku je srpski narod imao kulturnu autonomiju sto je omogucilo da podize crkve i
d
manastire,skole,prepisuje stare i stvara nove knjige i tako neguje svoju kulturu. Ali,vremenom
a
p
autonomija se ukida,kod Srba jaca otpor i okrenutost prema Rusiji, pozivaju se ruski ucitelji,sire
o
tp
r
p
i
p
s

ruske knjige i upotreba ruskog jezika. Zaokret Srba u Vojvodini prema Rusiji na planu kulture
nije odgovarao Ugarskoj, pa se Bec trudi/Marija Terezija i Josif II/da Srbi budu ukljuceni u
politicki i
kulturni zivot carstva. Srbima se daje veca autonomija,osnivaju se skole,a zatvaraju manastiri.
U Becu se 1770.godine otvara stamparija za Srbe,u Sremskim Karlovcima se 1791.godine osniva
srpska gimnazija.U istom mestu se pokrece i rad prve bogoslovije,
u kojoj ce predavati najuceniji ljudi tog vremena. Nastaje doba prosvecenog
apsolutizma(jozefinizam). Najznacajniji predstavnik srpske prosvecenosti je Dositej Obradovic.
3.Amerika revolucija i postanak SAD-a
Prve engleske kolonije uz atlansku obalu severnoamerickog kontinenta nastale su vec pocetkom
17.veka. U drugstveno-ekonomskom pogledu izmedju kolonija u Americi izdiferencirala su se dva
privredna tipa: severni tip ciju su ekonomsku osnovu cinili industrija, pomorstvo, brodogradnja i
trgovina i juzni tip koji je karakterisao sistem velikih plantaza pamuka i duvana iju je proizvodnu
snagu cinilo vise od 250000 crnih robova koji su dovezeni sa zapadnih obala Afrike.
Sve kolonije su svoju unutrasnju upravu pocele organizovati po uzoru na englesku metropolu.
Nakon konstituisanja, kolonije su pristupile izgradnji narodnih predstavnistava na ciju organizaciju
je uticao engleski politicki duh i anglosaksonska kultura. Iako je postojao visok stepen samouprave,
kolonijama je bila zajednicka ekonomsko-politicka zavisnost prema matici. Prvi povod otvorenom
izbijanju sukoba izmedju kolonija i metropole bio je neposredno nakon Pariske mirovne
konferencije (1763.god) kada je kralj Dzordz III doneo rezoluciju o zabrani naseljavanja kolonista
zapadno od Aligena, jer je to podrucje do Misisipija proglaseno za Indijanski rezervat. Kolonisti
sputani ovom odlukom o sirenju na zapad poceli su je namerno krsiti. Ubrzo potom usledila je
druga sankcija engleskog kralja koja je jos negativnije uticala na raspolozenje kolonista donet je
Zakon o taksama po kojem su svi pravni dokumenti, novine, plakati, knjige i sl. bili oporezovani.
Amerikanci jos burnije reaguju na ove mere. Kolonisti se udruzuju u organizaciju Sinovi slobode sa
ciljem otvorenog sukoba i definitivnog raskida sa metropolom. Gotovo sve kolonije objavljuju
bojkot kupovine engleske robe sto pogadja interese engleskih trgovaca. Pocetkom 1770.god dolazi
do tzv. "Bostonskog pokolja" oruzanog incidenta u kojem je ubijeno i ranjeno nekoliko americkih
gradjana. U cilju smiravanja tenzija engleski parlament ukida poreze izuzev poreza na caj. Uskoro
ovo postaje klica definitivnog razlaza izmedju Engleske i njenih 13 kolonija. Decembra 1773. god
desila se "Bostonska cajanka" kada su Sinovi slobode u Bostonskoj i Njujorskoj luci pobacali u
more caj sa brodova. To predstavlja neposredan povod za izbijanje americkog rata. Kralj uvodi jos
represivnije mere. To je uverilo koloniste da sa metropolom moraju kidati sve veze. Septembra
1774.god saziva se Prvi kontinentalni kongres koji je predstavljao zacetak nove revolucionarne
vlasti u americkim kolonijama. Doneta je odluka da se sve mere engleskog parlamenta koje se
odnose na severnoamericke kolonije proglase nistavnim. Na drugom kongresu 1775.god za
vrhovnog komandanta izabran je pukovnik Dzordz Vashington. Doneta je odluka o dizanju ustanka.
Juna 1776.god kongres je otvorio raspravu o predlogu da americke kolonije proglase nezavisnost. U
roku od 3 nedelje 12 od 13 kolonija se izjasnilo pozitivno na ovaj predlog. Izabrana je troclana
komisija u sastavu: Bendzamin Frenklin, Dzon Adams i Tomas Dzeferson da napisu deklaraciju
nezavisnosti u kojoj su obrazlozeni razlozi ocepljenja od metropole i proglasenje nezavisnosti
americkih kolonija. U ime kongresa Deklaraciju nezavisnosti je potpisao Dzon Henkok, 04.Jula
1776. god i taj dan je nacionalni praznik Dan nezavisnosti u SAD-u. Posle proglasenja nezavisnosti
dolazi do internacionalizacije sukoba. Hiljade dobrovoljaca iz evrope pristize preko Atlantika u
pomoc americkim ustanicima. Krajem 1777.god Francuska priznaje nezavisnost SAD-a i sklapaju
ugovor o vojno-tehnickoj saradnji. Ovom sporazumu se pridruzuju Spanija i Holandija. Zdruzenim
snagama ova koalicija je primorala Englesku da prihvati status quo. Mirovnim ugovorom,
potpisanim u Versaju septembra 1783. god Engleska je priznala nezavisnost SAD-a.

4.Deklaracija nezavisnosti i ustav SAD-a

Deklaracija nezavisnosti
U deklaraciji je izneto pravo na pobunu, tj. pravo naroda na suverenitet da se oslobodi od
Britanske vlasti. Kongres je izabrao troclanu komisiju, u sastavu: Bendzamin Frenklin, Dzon
Adams i Tomas Dzeferson da napisu Deklaraciju nezavisnosti izrazavajuci osecanja sunarodnika,
teorijski i prakticno obrazlozili su razloge ocepljenja od metropole i proglasenja nezavisnosti
americkih kolonija. Deklaracija nezavisnosti zasnovana je na filozofskoj misli Dzona Loka i Zan
Zak Rusoa i njihovim teorijama o prirodnom pravu coveka. U ime kongresa Deklaraciju je potpisao
Dzon Henkok, 04.Jula 1776. god i taj dan je nacionalni praznik - Dan nezavisnosti u SAD-u.
Ustav SAD-a
Posle gotovo dvomesecne diskusije, 17.septembra 1787.godine usvojen je americki Ustav satkan
od 4000 reci za republiku farmera od 3.5 miliona stanovnika. Ustanovljeno je dvodomno
zakonodavno telo tako da se kongres delio na Predstavnicki dom, u kojem je broj poslanika
srazmerno odgovarao broju stanovnika u saveznim drzavama i Senat u koji su sve drzave clanice
slale isti broj predstavnika po dva. Ustav nije sadrzavao elemente zakona o prirodnim pravima, ali
je taj nedostatak uklonjen 1791.godine ratifikacijom prvih 10 amadmana koji su nazvani
zajednickim imenom "Povelja o pravima". Ovaj dokumenat nije bio savrsen, ali je "njegova
dvosmislenost" bila prema recima njegovog tvorca Dzemsa Medisona "cena za njegovo
jednoglasno usvajanje". Osnivaci su znali da ce ustav zaziveti samo ako ga ozivotvore i koriste ljudi
- u protivnom, on ce se pretvoriti u mrtvo slovo na papiru. Zbog toga, SAD nisu utemeljene na
osnovu federalisticke ili sudske legislative, vec na osnovu zajednickog zivota koji su izabrali njeni
clanovi. Drugim recima, SAD nisu proizvod nametnutih zakona, nego su izraz slobodne volje
njenih gradjana. Ovaj ustav u SAD-u je i danas na snazi. To je prvi moderno pisani demokratski
ustav na svetu. Svoj dugi vek treba da zahvali sopstvenoj sposobnosti prilagodjavanja novonastalim
drustvenim prilikama.
5.Francusko drustvo u 18.veku
Na kraju 18.veka, po opstem nivou ekonomske razvijenosti, Francuska je predstavljala prvu zemlju
u Evropi. Iako jos uvek izrazito agrarna zemlja, u njoj je primetno stasavao sloj drustva koji je
posedovao kapital i sredstva za proizvodnju. Taj sloj burzoazija bio je brojno najmanji, ali ujedno
i najuticajniji i najprogresivniji deo najbrojnijeg staleza francuskog drustva tzv. treceg staleza. Na
putu njene emancipacije stajale su brojne prepreke koje je stari rezim olicen u kralju, plemstvu i
svestenstvu, drzao na putu. Prva dva staleza svestenstvo i plemstvo bili su i materijalno i politicki
povlasceni slojevi francuskog drustva. Bez ikakvih finansijskih obaveza prema kralju i drzavi, a
uvazavajuci sva politicka prava i privilegije, pretvorili su se u drustvene parazite koji su egzistirali
na temeljima feudalizma. Osnovna materijalna podloga na kojoj se temeljilo dotadasnje drustveno
uredjenje feud, davno je vec bila izbledela kao i njegovi vlasnici crkva i plemstvo, koji vise nisu
mogli predstavljati pokretacke snage drustva. Iako ova dva sloja broje oko 400000 stanovnika i
poseduju gotovo 2/3 ukupno obradivog zemljisna, osnovna poluga drustva postaje sve vise
burzoazija koja poseduje kapital i sredstva za proizvodnju. Treci stalez narod, koji je brojao
gotovo koliko i citava Francuska, nesto vise od 24 miliona stanovnika, snosio je celokupni teret
finansiranja drzavnih aparata i izdrzavanje povlascenih staleza. Razne vrste poreza otezavale su
polozaj francuskog seljaka, jer mu kroz fiskalna davanja i sve prisutniju inflaciju nije ostajalo
gotovo nista od ostvarene dobiti. Nezadovoljstvo postojecim stanjem u drustvu bilo je prisutno na
svakom koraku. Burzoazija je uspela da pretvori treci stalez u jedinstvenu i snaznu antifeudalnu
koaliciju. Ona vesto koristi ovakvu situaciju i stavlja se na celo treceg staleza. Francuska je za

vreme vladavine Luja XVI (1754 1793) dovedena na ivicu drzavnog bankrotstva. On je bio vladar
bez politicke koncepcije, sopstvene inicijative i energije, neodlucan i povodljiv. Ocajan finansijski
polozaj trazio je radikalne drustveno-ekonomske reforme. Medjutim ovi pokusaji za izmenom
okoncani su neuspehom. Finansijske reforme u Francuskoj zavrsavaju jedna za drugom neuspehom,
jer je otpor starih interesa i vladajucih elita bio vrlo efikasan. Osnovana je Skupstina drzavnih
staleza u kojoj su svestenstvo i plemstvo imali 300 zastupnika, a predstavnici treceg staleza 600.
Skupstina drzavnih staleza pocela je sa radom 05.maja 1789. god u Versaju. Zastupnici povlascenih
staleza otpoceli su sa samostalnim radom sto je izazvalo nezadovoljstvo treceg staleza koje je cinilo
vecinu. Treci stalez smatrajuci da predstavljaju 95% Francuza gubi strpljenje i krece sa opstom
prozivkom svih prisutnih poslanika. Cudo se ipak dogodilo jer se njihovoj prozivci odazvalo 16
predstavnika svestenstva sto je bilo dovoljno da se dobije prosta vecina. Odlucuju da sebe proglase
za narodnu skupstinu. Smatrajuci da su zastupnici treceg staleza uzurpirali ovlascenja predstavnici
prva dva staleza traze intervenciju kralja. Medjutim, kako je prvi pokusaj Luja XVI da raspusti
narodnu skupstinu propao, podstaknuti ovim uspehom predstavnici treceg staleza donose 09.Jula
odluku da sebe proglase za Ustavotvornu skupstinu. Stari rezim se nije tako lako predavao. U roku
od 2 dana Pariz je bio opkoljen sa vise od 20 000 vojnika. Znajuci da se nalaze u opasnom
okruzenju, kao i da su topovi sa Bastilje okrenuti prema gradu 13.Jula narod provaljuje u vojna
skladista i naoruzava se. Ujutru, 14.Jula, predstavnici treceg staleza upucuju poziv komandantu
Bastilje na predaju tvrdjave, koji je odbio ovaj zahtev. Nakon prvih ispaljenih plotuna odbrana se
uplasila mase koja je brojala preko 35 000 naoruzanih gradjana. Ubrzo je doslo do pregovora i
bezuslovne predaje. Tako je pala Bastilja, simbol apsolutizma i tiranije u Francuskoj.
6. Francuska burzoaska revolucija 1789.godina
Francuska je za vreme vladavine Luja XVI (1754 1793) dovedena na ivicu drzavnog bankrotstva.
On je bio vladar bez politicke koncepcije, sopstvene inicijative i energije, neodlucan i povodljiv.
Ocajan finansijski polozaj trazio je radikalne drustveno-ekonomske reforme. Medjutim ovi pokusaji
za izmenom okoncani su neuspehom. Finansijske reforme u Francuskoj zavrsavaju jedna za drugom
neuspehom, jer je otpor starih interesa i vladajucih elita bio vrlo efikasan. Osnovana je Skupstina
drzavnih staleza u kojoj su svestenstvo i plemstvo imali 300 zastupnika, a predstavnici treceg
staleza 600. Skupstina drzavnih staleza pocela je sa radom 05.maja 1789. god u Versaju. Zastupnici
povlascenih staleza otpoceli su sa samostalnim radom sto je izazvalo nezadovoljstvo treceg staleza
koje je cinilo vecinu. Treci stalez smatrajuci da predstavljaju 95% Francuza gubi strpljenje i krece
sa opstom prozivkom svih prisutnih poslanika. Cudo se ipak dogodilo jer se njihovoj prozivci
odazvalo 16 predstavnika svestenstva sto je bilo dovoljno da se dobije prosta vecina. Odlucuju da
sebe proglase za narodnu skupstinu. Smatrajuci da su zastupnici treceg staleza uzurpirali ovlascenja
predstavnici prva dva staleza traze intervenciju kralja. Medjutim, kako je prvi pokusaj Luja XVI da
raspusti narodnu skupstinu propao, podstaknuti ovim uspehom predstavnici treceg staleza donose
09.Jula odluku da sebe proglase za Ustavotvornu skupstinu. Stari rezim se nije tako lako predavao.
U roku od 2 dana Pariz je bio opkoljen sa vise od 20 000 vojnika. Znajuci da se nalaze u opasnom
okruzenju, kao i da su topovi sa Bastilje okrenuti prema gradu 13.Jula narod provaljuje u vojna
skladista i naoruzava se. Ujutru, 14.Jula, predstavnici treceg staleza upucuju poziv komandantu
Bastilje na predaju tvrdjave, koji je odbio ovaj zahtev. Nakon prvih ispaljenih plotuna odbrana se
uplasila mase koja je brojala preko 35 000 naoruzanih gradjana. Ubrzo je doslo do pregovora i
bezuslovne predaje. Tako je pala Bastilja, simbol apsolutizma i tiranije u Francuskoj.
Pad Bastilje, oznacio je prekratnicu u istoriji gradjanskih i demokratskih drustava, jer je Bastilja
simbolizirala sve ono sto danas nezivamo nedemokratskim odnostno nenarodnim rezimom.
U Parizu je osnovan stalni revolucionarni odbor koji imenuje Lafajeta za komandata Nacionalne
garde. Iz revolucionarnog perioda datiraju i sva drzavna obelezja drzave grb, zastava, i himna.
Na sedmici ustavotvorne skupstine 04. avgusta 1789. godine, usvojeni su sledeci predlozi:

uvodi se poreska jednakost za sve francuze

ukidaju se sva feudalna prava svestenstvu i plemstvu


ukidaju se sve feudalne obaveze treceg staleza.
Pretocene u zakon, ove odluke, oznacile su ukidanje svih oblika feudalne obicajnosti u francuskoj.
Bio je to ujedno i veliki poraz prethodnog rezima, kojim su kralj, svestenstvo i plemstvo po prvi put
stavljeni u drugi plan. Konacan obracun sa njima bio je izvestan a njega su doneli dogadjaji koji su
usledili u postrevolucionarnom periodu.
Francuska burzoaska revolucija pokrenula je citav revolucionarni talas koji je zahvatio Evropu u 19.
veku, a njena trobojnica postala je zastava ili neki drugi simbol svih nacioja koje su revolucijom
gradile svoju drzavu.
Francuska burzoaska revolucija predstavlja sinonim pobede gradjanske demokratije nad svim
oblicima nenarodnih rezima.
7.

Deklaracija prava coveka i gradjanina

Predstavnici francuskog naroda konstituisani u Narodnu skupstinu, smatraju da uzrok drzavne

nesrece i pokvarenosti vlade lezi jedino u neznanju, nemarnosti i preziranju ljudskih prava. Zbog
toga su resili da u svecanoj Deklaraciji objave ova prirodna, neotudjiva i sveta prava, sa zeljom da
ova Deklaracija bude neprestano pred ocima svih clanova drustva i da ih stalno podseca na njihova
prava i duznosti.
Ova Deklaracija je pod prirodna i neotudjiva prava uvrstila nepovredivost ljudske licnosti, slobodu
misljenja i savesti, politicke slobode, gradjansku jednakost, zakonitost i legitimnost, neogranicenost
privatne inicijative i versku toleranciju. Pored navedenih odredbi u Deklaraciji se istice da se
fiskalna politika moze voditi samo uz pristanak gradjana, kao i da su sve finansije javne odnostno
da poreski obveznici imaju pravo znati gde se i na sta trosi njihov novac. Pod pojmom prava coveka
tretiraju se prava clana gradjanskog drustva, pojedinca, odnosno nepolitickog coveka. A pod
pojmom pava gradjanina tretiraju se prava coveka kao drustvene i moralne osobe.
8.

Evropa u doba Napoleona (1799-1815)

Na vrhuncu svoje moci, a u interesu naroda, Napoleon Bonaparte se 18.maja 1804. godine
proglasava carem Francuske. Od tada zapocinje period prvog carstava koje ce biti ispunjeno velikim
ratovima, gotovo sa citavom Evropom. Radjaju se brojne koalicije evropskih zemalja u kojima
ucestvuju Engleska, Rusija, Austrija, Pruska, Svedska, Poljska, Italijanske drzave Milano,
Venecija, Djenova,Napulj i Sicilija, Spanija i Holandija sa jedinstvenim ciljem zaustavii
Napoleona i sirenje ideje francuske gradjanske revolucije. Iako cilj Napoleonovih osvajanja nacelno
nije bilo rusenje feudalnog poretka, ipak su njegovi vojni pohodi uzdrmali feudalne drzavne odnose
u vecini zemalja koje su bile sa njim u sukobu. Podrzavan od unutrasnjih snaga francuskog drustva,
Bonaparte je hteo da stvori svetsko carstvo. Njegove ambicije isle su na ruku i burzoaziji koja je
nameravala da nacionalne privrede u osvojenim zemljama podcini svojim interesima i na taj nacin
da se pojavi na svetskom trzistu bez ikakve konkurecije. Nakon cuvenih bitaka kod Auersteta,
Fridlanda, Vagrama, Smolenska i Borodina u kojima su bile porazene snage koalicije i preko kojih
je vrsen evropski pohod, usledio je katastrofalni poraz kod Lajpciga 1813. godine i definitivan
poraz u bitci kod Vaterloa 1815. godine, koja je ujedno i oznacila Napoleonov pad. Vec posle prvog
velikog poraza u tzv. "Bitci naroda", kod Lajpciga 16. oktobra 1813. godine, usledili su pregovori u
Shomunu izmedju Engleske, Austrije, Rusije i Pruske o ultimatumu Francuskoj da prihvati
bezuslovni mir i svoje drzavne granice vrati u one okvire kakve je imala pre proglasenja Republike.
Nakon ulaska saveznickih trupa u Pariz u martu 1814., naraenog meseca dolazi do sporazume u
Fontenoblu po kojem se Napoleon odrekao prestola uz internaciju na ostvo Elbu.
9.

Becki kongres

Posle pada Napoleona 1814.godine, na presto Francuske ponovo dolaze burboni sa Lujem XVIII.

Iako se odmah kranulo sa restauracijom feudalnih odnosa i stanja kakvo je bilo pre izbijanja
revolucije, prvobitna verzija Luja XVIII iz jula 1814. godine bila je u mnogo cemu liberalniji akt od
Napoleonovog "ustava iz VIII godine Reblike". Zato su zemlje saveznice odlucile da konacno
urdjenje, ne samo Francuske, nego citave evrope bude reseno na Beckom kongresu koji je zakazan
sa Septembar 1814. godine. Becki kongres bio je do tada najveci diplomatski skup- okupio 216
politickih predstvnika iz svih evropskih zemalja izuzev Turske. Delegacije zemalja zvanica bile su
predvodjenje na najvisim nivoima. Svi ucesnici racunajuci tu i francuskog pedstavnika, bili su
odlucni protivnici revolucije i zeleli su rekonstrukciju Evrope na principima legitimizma, odnosno
zakonitosti i zakonske slednljivosti u svim radnjama, pa i po pitanju promene vlasti. Ova odluka je
istovremeno predstavljala i zahtev za obnovu "starih rezima", koji su nasilno i nezakonito uklonjeni
sa vladajucih pozicija. Prvi zadatak Kongresa sastojao se u uspostavljanju legitimnih prava vladara,
ali i u uspostavljanju istinske ravnoteze izmedju vladajucih dinastija, kako nijedna drzava ne bi
previse ojacala i na taj nacin ponovila slucaj Francuske. Otvorena je rasprava o sudbini kontinenta
na kojoj su predstavnici evropskih drzava prekrajali njene granice i menjali pravni poredak i
politicke rezime. Medjutim, svaka zemlja clanica koalicije imala je svoje separatne interese. Dok su
delagati mislili da se Kongres blizi kraju u prolece 1815. godine, Napoleon je jos jednom pokusao
da povrati slavu i moc Francuske u njegovoj vladavini koja nosi simbolican naziv 100 dana. U
atmosferi iznudjene sloge, zakljucen je 9.juna 1815 godine Becki kongres, potpisivanjem ugovora o
rekontrukciji Evrope. Prekrajajuci kartu Evrope, Konges se nije obazirao na etnicke, nacionalne,
ekonomske i politicke interese malih naroda. Probudjeni Bonapartizam feudalna Evropa eliminise,
devetom po redu, koalicijom, poznatijom pod imenom Sveta Alijansa, koja je imala glavni zadatak
da stiti principe i pravila utemeljena na osnovama Beckog kongresa. To je ujedno znacilo da ce u
buducnosti svaku zemlju prekrsioca sanckiconisati ova organizacija, ukoliko samovoljno pokusa da
remeti postojece odnose u Evropi.
10.Drustvena i politicka misao epohe liberalnog kapitalizma
Period od izbijanja prvih gradjanskih revolucija, pa do pocetka 70ih godina XIX veka pripada epohi
liberalnog kapitalizma ili krace liberalizma. Pravac koji je obelezio pocetak ove epohe pripada
fiziokratskoj skoli koja se razvila iz negacije merkantilizma i njegovih nacela, a zahteva potpunu
slobodu u trgovini i privatnoj inicijativi. Iz njihovog ucenja razvila se klasicna politicka ekonomija
koja je smatrala da su kapital i profit osnovni cilj ekonomskog razvoja drustva. Slobodna
konkurencija i privatna inicijativa bili su glavni aduti mlade burzoazije u njenoj borbi za
preuzimanje dominirajuce uloge u drustvu. Ovi postulati, nastali u periodu naglasene
industrijalizacije i temeljeni na "prirodnom zakonu" ponude i potraznje dobili su svoju empirijsku
osnovu u epohalnom delu britanskog teoreticara nacionalne ekonomije Adama Smita, Istrazivanje
prirode i uzroka bogatstva naroda. Blagostanje, sigurnost, oslobadjanje od siromastva, ostvarenje
kvalitetnijeg zivota bez straha za vlastitu egzistenciju i opstanak zajednice, postaju univerzalni
ciljevi covecanstva. Prema njemu bogatstvo jednog naroda zavisi od raspolozivek kolicine
proizvoda i broja stanovnika. Argumentovano je dokazao prednosti liberalizma u ekonomiji u
odnosu na merkantilizam. Na planu drustveno-ekonomskih odnosa dolazi do najozbiljnije krize
feudalizma i staleske podele drustva u drugoj polovini XVIII veka. U gotovo svim
zapadnoevropskim zemljama seljak je postao licno slobodan, sa malim zemljisnim posedom koji
drzi u vlasnistvu ili kao zakupac. Oni ujedno cine najbrojniji drustveni sloj (oko 90%). Sve glasniji
zahtevi mlade burzoazije i inteligencije za razbijanjem staleske podele i neravnopravnosti u drustvu,
kao i da se izjednace u pravima i obavezama sa povlascenim slojevima, cinice glavnu okosnicu
politickih kretanja i razvoja drustveno-ekonomskih odnosa ovoga doba.

11.Liberalizam
Nema sumnje da je liberalizam prva ideologija koja posle antike i srednjovekovno-feudalne epohe
u centar svojih interesovanja stavlja pojedinca sa njegovim neotuivim pravima na slobodu,
privatno vlasnitvo, dostojanstvo i jednakost. Naizgled paradoksalne ideje liberala da se pojedinac,
zalaui se za svoje individualne interese, u stvari, nenameravano zalae za opte blagostanje, kao i
da triste koje nije formalno ureeno ureuje nevidljivi zakon, odnosno nevidljiva ruka, ugraene
su u temelj kapitalizma, ekonomskog sistema koji uspeno funkcionie do danas. Drava, po
miljenju liberala, ima ulogu nonog uvara, dakle, s jedne strane slui za ouvanje pravnog
poretka koji osigurava slobodu, privatno vlasnitvo i jednaka prava pojedincu, a s druge strane
niim ne ometa iskoriavanje svih ekonomskih i socijalnih prednosti koje to vlasnitvo prua.
Re liberalizam potie od latinske rei liber to znai slobodan i u osnovi svih liberalnih
kola i uenja se nalazi sloboda. Liberalne ideje se javljaju poetkom 17. veka, kao odgovor na
apsolutnu monarhiju, a razvijaju se kroz prosvetiteljstvo i pokret za nezavisnost u amerikim
kolonijama. Jedan od utemeljivaa liberalizma, engleski filozof Don Lok (John Locke, 16321704), napisao je 1690. godine delo Dve rasprave o vladi i tako prvi ustanovio neke od kljunih
prava pojedinaca: pravo na ekonomsku slobodu, tj. pravo na korienje i posedovanje privatne
svojine, i intelektualnu slobodu. Lok je razvio i koncept o prirodnim pravima, pod kojima je
podrazumevao ivot, slobodu i imovinu.
12.Nacionalizam
Nacionalni pokreti koji su obelezili drugu polovinu XIX veka predstavljali su rezultat politickih
procesa formiranja modernih evropskih nacija koji je tekao paralelno sa razvojem drustvenoekonomskih odnosta kapitalske obicajnosti u epohi liberalizma. Novonastale nacije predstavljale su
proizvod gotovo istovetnih itorijskih okolnosti, na koje su u vecoj ili manjoj meri delovali pre
svega ekonomski i socijalni faktori. Od istorijskih okolnosti, na prvom mestu se izdvojio ekonomski
faktor, koji je uslovio drustvenu podelu rada, razvio robnu proizvodnju, prosirio trziste, uvecao
razmenu dobara i ubrzao razvoj saobracaja. Postojanje nacionalne svesti dovelo je do drzavotvornih
integracija, koje su pak zavisile i od socijalnog faktora, kao sekundarnog u stvaranju nacionalne
drzave. Pod socijalne faktore mogu se podvesti postojanje razvijene gradjanske klase srednjih
slojeva drustva i nacionalne inteligencije i mlade burzoazije koji su neophodni za formulaciju
nacionalnih ciljeva i programa. Nacije, nacionalne ideologije i nacionalni pokreti bili su produkt
gradjanskog klasnog drustva u epohi liberalnog kapitalizma. Iz ove cinjenice proisteklo je
osnovno obelezje ovog pokreta, koje se odlikuje teznjom ka stvaranju univerzalnog pravnog
poretka, demokratije i procesa. Medjutim, ubrzo su parole o slobodi, jednakosti i bratstvu bile
zamenjene parolama u kojima se govorilo o ekspanziji, hegemoniji, nacionalizmu i sovinizmu.
Kolevkom nacionalnih ideologija se smatra Nemacka zemlja ciji je narod vodio visevekovnu
borbu za nacionalnu emancipaciju i ujedinjenje. Nepostojanje nemacke drzave kao jedinstvene
teritorije onemogucavalo je definisanje nacije kao politicke zajednice na koju je prenet suverenitet
krune. Polovinom XVIII veka na nemackom jezickom podrucju egzistiralo je 269 zasebnih drzava,
drzavica, gradova-drzava i drugih oblika administrativnih i teritorijalnih zajednica koje su imale
samostalnu politicku upravu. Bilo je sasvim prirodno da se kod nemackoga naroda javi jezik kao
primarni integrativni faktor, preko koda ce se formirati i nacionalna svest. Dakle, naciju nije cinila
politicka povezanost jednog naroda, nego zajednicki jezik i svest o zajednickoj pripadnosti. Ideju o
stvaranju nemacke nacionalne drzave zaostrio je Johan Gotfrid Herder, koji spaja naciju i narod, ali
ne na politicko-ekonomskoj, vec na kulturno-jezickoj osnovi. Jedan od protagonista ideje
nacionalnog okupljanja Nemaca bio je i Johan Gotlib Fihte, predstavnik nemackog klasicnog
idealizma. Smatrao je da je nacija zajednica ljudi koja se odlikuje odredjenim nacionalnim

karakteristikama koje se pak razlikuju od ostalih slicnih drustvenih zajednica. Nacionalno jedinstvo
neke drustvene zajednice se, prema Fihetovom misljenju, ispoljava u jedinstvu misli, morala i
interesa. I ostali evropski narodi koji nisu imali konstituisanu sopstvenu drzavu bili su zahvaceni
talasom nacionalne ideologije. Svi su podrzavali tezu o formiranju nacije na jedinstvu jezika,
kulture i teorije, zalazuci se istovremeno za rekonstrukciju drzavnih granica u Evropi na
nacionalnim principima.

13.Pozitivizam i marksizam
Pozitivizam i marksizam su dve znaajne i konkurentske socioloke orijentacije i pristupa.
Pozitivizam prouava konsenzus, stabilnost, red u drutvu. Socioloki pristup koji obeleava
nastojanje da se koriste samo injenice koje se mogu materijalno utvrditi, opaziti, dokazati, meriti, i
iz iskustva izvoditi zakljuci o odnosima meu pojavama. Pretpostavlja naucnu objektivnost,
vrednosnu neutralnost i primenu strogih naucnih metoda.
Marksizam istrauje konflikt, sukob, podjelu drutva.
Marksizam je filozofski pravac, odnosno politika ideologija temeljena na spisima njemakog
filozofa Karla Marxa (po kojoj je dobio ime) i Marxovog prijatelja i suradnika Friedricha Engelsa.
Od svih tih spisa je najvanija Marxova nedovrena knjiga Das Kapital.
Marksizam, koji se temelji na engleskoj politikoj ekonomiji, francuskom utopijskom socijalizmu i
njemakoj idealistikoj filozofiji iz prve polovice 19. vijeka, nastoji dati kritiku drutva koja je
istovremeno nauna i revolucionarna. Marksizam historiju tumai kroz sukob povlatenih i
potlaenih drutvenih klasa, te smatra da e svi drutveni problemi biti rijeeni stvaranjem
besklasnog drutva zvanogkomunizam. Kao prijelazna faza izmeu kapitalizma - koga marksisti
smatraju posljednjim stadijem klasnog drutva - i komunizma bi se trebao uspostaviti socijalizam u
kome bi postepeno trebalo biti ukinuto privatno vlasnitvo nad sredstvima za proizvodnju.
Marksizam se danas uglavnom povezuje s revolucionarnim socijalizmom, odnosno raznim
komunistikim pokretima i dravama, iako su sve do 20. vijeka meu marksiste spadali i umjereni
socijalisti od kojih e kasnije nastati moderna socijaldemokracija.
Nakon pada Berlinskog zida i propasti komunistikih reima u Istonoj Evropi, marksizam - koji je
bio njihova slubena ideologija - je izgubio dosta pobornika, ali je manji dio marksista to shvatio
kao priliku za rehabilitaciju svoje filozofije, koju su, po njihovim navodima, izopaili zagovornici
totalitarizma kao Lenjin, Staljin, Mao i Pol Pot.
14.Drustvena misao u Rusiji
Tokom 19. veka menjala se meunarodna pozicija Rusije, pa su se menjali i spoljnopolitiki ciljevi
kojima je teila. Poraena u Krimskom ratu, Rusija se iz dotle dominantne sile Pariskim mirom
(1856) svela na drugorazrednu evropsku dravu, kojoj su pobednici odredili suene granice i
"pravila igre". Unutranjim reformama Rusija se modernizovala i "sabrala snage", to je iskazala
pobedom u ratu sa Turskom (18771818) i u ambicioznim politikim ciljevima koje je
Sanstefanskim ugovorom diktirala pobeenoj Porti. Meutim Berlinski kongres evropskih sila
(1878) joj je "ukrao pobedu" i odrazio njenu ogranienu mo u odnosu na druge velike sile.
Kriza u koju je zapalo rusko drustvo nakon Krimskog rata pokazala je svu nuznost njegovog
ponovnog reformisanja. Aleksandar II dekretom iz 1861.god ukida feudalne odnose. Na
spoljnopolitickom planu, za vreme njegove vladavine, dolazi do uplitanja Rusije u obracun
balkanskih naroda za nacionalnu emancipaciju od Turske vlasti. S druge strane to je doprinelo tome
da dodje do stvaranja prvih drzavnih saveza. Vezivanje Austrougarske za Nemacku predstavljalo je
osnovnu polugu buduceg saveza Centralnih sila, dok ce zahvaljujuci kapitalnim investicijama
Rusija sklopiti sa Francuskom Dvojni savez koji ce se, pridruzivanjem Velike Britanije, pretvoriti u

savez Velika antanta. Samodrzavlje je bilo duboko ukorenjeno u nacionalnom bicu ruskog naroda,
tako da je vladar imao neogranicenu izvrsnu, zakonodavnu i sudsku vlast. Jedino ogranicenja koja
su uslovljavala njegov apsolutizam odnosila su se na pripadnost pravoslavnoj veri, kao i to da se
drzi zakonom utvrdjenog redosleda nasledjivanja predstola. Kada je duh liberalizma uslovio
reforme i Ruskog drustva, one, iako su tekle u pravcu demokratizacije drustva, nisu podrzumevale
ukidanje carskih privilegija. I na pragu 20.veka Rusija nikako ne uspeva da se oslobodi svoje
srednjovekovne zaostalosti. Jedna za drugom nizu se nerodne godine koje uzrokuju glad, a
nesposobnost vlasti da organizuje snabdevanje stanovnistva jos vise srozava njen medjunarodni
ugled i diskredituje znacaj i ulogu cara Aleksandra III.

15.
1848. godina u Evropi
Pocetak revolucije u Austriji bio je u znaku odgovora nezadovoljnih studenata, inteligencije, i
liberalne burzoazije na apsolutisticki rezim kancelara Meterniha, koji su zahtevali demokratizaciju
drustva. U Madjarskoj je postojao pokret koji se zalagao za nacionalno oslobodjenje, predvodjen
koalicijom liberalnih snaga i zemljoposednika na celu sa Lajosom Kosutom, Istvanom Secenjijem i
Ferencom Dejakom. Tako su Habzbursku monarhiju 1848. godine predvodile dve potpuno suprotne
opcije. Nakon prvih demonstracija i nemira u Becu koje su odnele desetine zrtava, dvor je optuzio
Meterniha za netakticnost nakon cega je on bio prinudjen da podnese ostavku. Pod pritiskom
ustanika i car Ferdinand I bio je prmoran da ucini ustupke obecavajuci slobodu stampe i novi
demokratski ustav. Poraz apsolutizma u Becu izazvao je revolucionarna previranja u drugim
delovima monarhije, pri cemu su madjarski nacionalisti bili najradikalniji u svojim zahtevima. Oni
obrazuju samostalnu madjarsku vladu i proglasavaju nezavistan ustav (sto je prema misljenju dvora
bilo ravno secesiji). Pored ovoga oni upucuju delegaciju u Bec sa zahtevom za ukidanje kmetstva,
trazeci istovremeno jednakost za sve gradjane. Zahtevi madjarskih nacionalista su bili samo
delimicno ispunjeni, omoguceno je da imaju vlastitu vojsku i finansijsko monetarni sistem. Sledeci
madjarski primer i ostali narodi u carevini su pokusali da istaknu svoje socijalne i nacionalne
zahteve. Prethodno su predstavnici slovenskih naroda uputili Ferdinandu I peticiju kojom izrazavaju
spremnost da se odreknu zahteva za stvaranje sopstvenih nacionalnih drzava ukoliko su na to
spremni i austrijanci i madjari nakon cega bi se osnovala jedna federativna carevina koja bi
pocivala na nacionalnoj ravnopravnosti svih. U protivnom naglaseno je u peticiji, svaki ce narod
separatno izaci sa isticanjem svojih nacionalnih zahteva. Kako su dogadjaji na terenu tekli brze od
pokusaja mirovnog resenja, Hazbursku monarhiju su poceli da potresaju sveslovenski ustanci. Prvo
je ceski narod trazio ujedinjenje ceskih zemalja u jedinstvenu drzavnu zajednicu. Sa tim je i
Hrvatsko gradjanstvo zahtevalo od Beca da dobije iste privilegije koje su date madjarima. Srpsko
gradjanstvo u juznoj ugarskoj jos nije trazilo teritorijalnu autonomiju, ali istice prava na upotrebu
sopstvenog jezika, jednakost u obavljanju drzavnih sluzbi, prava na odrzavanje narodno-crkvenih
sabora, poreske olaksice i sl. Sa kakvom je zestinom vodjen ovaj svenacionalni ustanak u
Habzburskoj monarhiji lako se moglo zakljuciti da se priblizava skoriji raspad carevine. A to sto je
ipak uspela da prezivi krizu iz 1848.god treba da zahvali spoljasnjiem vojnom faktoru i njegovoj
profesionalnoj lojalnosti kruni. Svi gradovi koji su pruzali otpor od Milana do Novog Sada, bili su
bombardovani i spaljeni. Car Ferdinand I, znajuci da je u potpunosti izgubio ugled zbog slabog
upravljanja dogadjajima, odlucuje se u decembru 1848.god da krunu prepusti svojem necaku Francu
Jozefu. Novi car, u cilju smirivanja tenzija, donosi 1849.god ustav kojim su ukinuti feudalni odnosi,
i izvrsena decentralizacija vlasti.

16.Ujedinjenje Italije i Nemacke

U Italiji nije bilo konfederacije ve su sve drave bile nezavisne. Italijanski nacionalisti imali su
jasnije definisanu situaciju protiv koje je trebalo ustati. Austrija je zauzela dve najbogatije i
najautentinije pokrajine u Italiji Lombardiju i Veneciju. Revolucije koje su izbile u Italiji 1831.
uglavnom su bile usmerene na zahteve za promenu vlade u pojedinim dravama centralne Italije. U
februaru nemiri su izbili protiv vladara u Parmi i Modeni, a u Bolonji nastao je pokret koji je teio
da ukine svetovnu vlast pape. Posle smrti pape Pija VIII koji je bio proaustrijski orijentisan, 1831.
god. izabran je Grgur XVI. Meutim vladao je kao njegovi prethodnici. U Bolonji je izabrana
revolucionarna skuptina, ali nju je kao i vladu (privremenu vladu ujedinjenih italijanskih
pokrajina) raspustila Austrija posle vojneintervencije kao i one u Parmi i Modeni. Stara tajna
drutva, na elu sa karbonarima bila su obezglavljena posle 1831. uzepe Macini, jedan od mlaih
karbonara planirao je osnivanje novog tajnog drutva ije bi lanstvo bilo mlae i odlunije predano
borbi za ujedinjenje Italije. Prvi put je italijanski nacionalizam dobio jasan cilj. Osloboenje od
Austrije i svatentva i ujedinjenje u demokratsku republiku. Macini je svoje tajno drutvo nazvao
"MladaItalija" i cilj ovog udruenja bio je da irom Italije okuplja grupe idealista koji su prihvatali
Macinijevu nacionalistiku ideju i koji bi bili spremni za revoluciju. Vlasti u Sardiniji (Pijemontu)
otkrile su zaveru 1932. god. I Karlo Alberto je uguio pokret u korenu. Macini je preao u
vajcarsku i 1834. pokuao da napadne Pijemont preko Savoje, ali nije uspeo. U Italiji etrdesetih
godina se razvio drugaiji nacionalistiki pokret - neogvelfizam koji se zalagao za obnovu Italije
na osnovu papskog uticaja. Vodea linost ovog pokreta bio je Vinenco oberti. On se zalagao za
povratak suvereniteta italijanskih prineva i ujedinjenje u konfederalnu dravu pod vrhovnom
vlau pape. Posebno su njegove ideje bile znaajne 1846. kada je papa postao pije IX. U oktobru
1847. on je zajemio slobodu tampe u Pijemontu i talas liberlaizacije se proirio celom Italijom.
12. januara 1848. izbija revolucija na Siciliji sa zahtevom da ona dobijeautonomiju od Napuljske
kraljevine. Mesec dana kasnije kralj Ferdinand II je prinuen daodobri ustav. U februaru i martu
ustavi su uvedeni svuda u Italiji. 4 marta se Karlo Alberto suoio sa injenicom da je nemogue
zaustaviti reforme pa je uveo statut. 14. marta donesen je pravi ustav, dodue ogranien. Austrijske
pokrajine su sada bile jedine koje nisu imale nikakav oblik predstavnike vlade. 18. marta izbila je
revolucija u Milanu. U toku uvenih pet dana ulinih borbi civili su ratovali sa vojskom koja je bila
pod komandom Radeckog, i potom se on povukao. Voa revolucije u Milanu bio je Karlo Kataneo.
Smatrao je da je za Italiju najbolje da bude federalna republika. Poslednjeg dana petodnevne
revolucije odneta je pobeda i u Veneciji. Tamonji lider bio je Danijele Manin. Venecijanci su
proglasili obnovljenu republiku SvetogMarka, a Manin je postavljen za predsednika. Istog dana
Pijemont je objavio rat Austriji. Pijemont je 30 maja odneo pobedu kod Goita, ali je u junu stiglo
austrijsko pojaanje i 24. juna Radecki je odneo pobedu kod Kustoca. 9. avgusta je potpisan mir
kojim je Karlo Alberto izgubio pravo an austrijske provincije. Papina izdaja nacionalne ideje
izazvala je nestabilnosti u Papskoj dravi. U februaru 1849. ustavotvorna skuptina proglaava
Rimsku republiku koja e opstati u prvih 6 meseci 1849. Na elu drave je bio trijumvirat
(predsedavao Macini). U martu 1849. Karlo Alberto je ponovo napao Austriju. U bitci kod Novare
Pijemontje opet poraen, i po potpisivanju mira Pijemont je morao da plati veliku ratnu
odtetu.Karlo Alberto je prepustio presto svom sinu Vitoriju Emanuelu II. Evropske katolike snage
su se zaverile da obnove papsku vlast. Francuska se u aprilu iskrcala u Italiju ali nije uspela da
osvoji Rim. U odbrani se istakao uzepe Garibaldi. Njegova vojska je odolevala sve do jula 1849.
kada se Garibaldi zajedno sa 5000 vojnika povukao. Republikanski uspesi 1848./49. su u mnogome
doprinele daljem ujedinjenju Italije. Kamilo Kavur postaje najznaajnije ime u Pijemontu. On je bio
ministar trgovine od 1859. Putovao je po Francuskoj i Engleskoj i upoznao vodee politike
linosti. Od 1847. god. izdaje list Rizorimento (preporod). 1852. Postaje predsednik vlade
Pijemonta. On je nekoliko godina smatrao da ujedinjenje Italije predstavlja opasnu pustolovinu.Tek

e 1859. poverovati da je mogue stvoriti ujedinjenu Italiju. Smatrao je da je za to neophodno

negovanje dobrih odnosa sa Britanijom i Francuskom. Ipak u Krimskom ratu Kavur nije odmah
hteo da im pritekne u pomo. Pijemont je uao u rat tek posle pritiska iz Londona i Pariza, kada je
Vitorio Emanuele zapretio da e postaviti novu vladu. Kavur je bio zabrinut potpisivanjem saveza 2.
decembra 1854. izmeu Francuske, Britanije i Austrije vezane za diplomatsku podrku protiv
Rusije. Zato on sklapa savez sa Britanijom i Francuskom u januaru1855. Pomo ovim silama je
omoguila Kavuru da doe na pariski mirovni kongres1856. Kada je na kongresu pokrenuto
Italijansko pitanje, Klarendon (ministar spoljnih poslova Francuske) je rekao da nebi bilo potrebe za
stranim trupama u Papskoj dravi kada bi papa reformisao vladu. Iako Kavur nije uspeo da
pripoji nove teritorije Italiji stvorio je jake veze i zato je bio izuzetno zadovoljan.
Godinu dana posle kongresa dogodio se poslednji pokuaj republikanske
pobune. Karlo Pizakane je 1847. je krenuo upohod na Napulj i oslobodio
zatvoreniko ostrvo. Macini je bio u vezi sa njim ipotpomagao je pobunu, ali je
ona uguena. Posle Krimskog rata francuski car je hteo da pomogne ujedinjenje
Italije. Kavur se sastao sa Napoleonom u Plombijeru i dogovorili su se oko borbe
protivAustrije. Zauzvrat sklopljen je brak kerke Vitorija Emanuela sa carevim
roakomeromom, kao i oblasti Nica i Savoja. Poev od prolea 1858. Kavur je
godinu dana pripremao sve za rat .Taj rat je voen u okviru 2 velike bitke kod
Maente 4.juna isolferina 24. juna 1859.Napoleon je tada reio da okona rat
iako Venecija nije bilaosloboena. Mir je zakljuen u Vilafranki 11. juna a
potvren u Cirihu 10.novembra i po njemu je Napoleon dobio Lombardiju koju
je ustupio Pijemontu. Kavur je u znak protesta podneo ostavku. U jesen posle
sporazuma u Vilafranki parlamenti Toskane, Parme i Modene izglasali su
ujedinjenje sa Pijemontom.Kada se vratio na vlast, u januaru 1860. Kavur je
prisajedinio papsku provinciju Romanju Italiji, ali je Savoju i Nicu morao da
prepusti Francuskoj. 6. maja 1860. Garibaldi je sa ekspedicijom hiljade
krenuo na Siciliju. 11. maja iskrcali su se na Siciliju kod Marsale, uprkos
protivljenju Kavura. Posle bitke kod Kalatafimija poeli su da pristiu dobrovoljci
u Garibaldijevu etu i krenuli su na Palermo. On je uaoo u Palermo27. maja.
Ubrzo je zauzeo celo ostrvo.Uprkos oekivanjima Kavura da e se Sicilijapripojiti
Pijemontu to se nije desilo. U to vreme Garibaldijev uticaj je bio najvei
naItalijanskoj politikoj sceni. Kavur je tada poslao etu koja je porazila papsku
vojsku kodKasterfildarda 18. septembra. Pod kontrolom Pijemonta Tada je bila
cela Italija izuzev Rima i Venecije. Odran je plebiscit u Napulju i na Siciliji i tada
su se oni pripojili Pijemontu. Kavur je postao prvi predsednik vlade Italije 6.juna
1861. Ubrzo je umro. Garibaldi je sakupio vojsku i krenuo na Rim. Rikazoli je
pao sa vlasti 1862., a Garibaldija je u avgustu 1862. napala je kraljevska vojska
i pobedila kod Aspromonte. Tek 1866 Italija je u savezu sa Pruskom napala
Austriju i pretrpela velikiporaz na bojnom polju kod Kustoce juna 1866., ali je
zahvaljujui pobedi Pruskedobila Veneciju. Garibaldi je okupio vojsku i 1867.
krrenuo na Rim ali je poraenkod Mentane. Na kraju je 1870. godine
prisajedinjen i Rim posle povlaenjaFrancuza posle bitke kod Sedana.
UJEDINJENJE NEMACKE
U Nemakoj 1830 jo preovladava Meternihova politika, odnosno uverenjeda je za ouvanje
bezbednosti drutva neophodno brzo i odluno suzbijanjeliberalnih i nacionalistikih tenji.U nekim
veim nemakim dravama izbile su demonstracije i nemiri voeni julskom revolucijom u
Francuskoj. Zahtevali su uvoenje ustava . U Hanoveru je na vlasti bio Viljem IV i donesen je ustav
veoma ogranienih moi. Posle smrti Viljema IV 1837. presto pripada Ernestu Avgustu. Njegovi
prvi koraci su bili ukidanje ustava iz 1833. i otputanje profesora sa Getingenskog univerziteta.
Ujedinjenje Nemake u to vreme je bilo malo ostvariv cilj. U maju 1832. u Hambahuse sastao veliki

broj nacionalista okupljenih oko ideje ujedinjene Nemake. Njihova ideja je bila ne samo
nacionalistika, ve i republikanska to se Matarnihu nije svidelo. Pokuavao je da ugui
nacionalizam dajui vea ovlaenjakonfederaciji koja je bila jedina svenemaka institucija.
Nacionalisti su u Frankfurtskojskuptini sve vie videli svog neprijatelja. U aprilu 1833. pokuali su
orujem da osvoje Frankfurt ali je pobuna uguena. Meternih je marta 1834. sazvao kongres
nemakih ministara u Beu i ponovo ih uverio u nunost suzbijanja revolucionarnihideja. Pruska je
na politikom planu odigrala negativnu ulogu pod vladavinom Fridriha Vilhelma III koji je na vlasti
ostao do 1840. Meternih je uticao na vladu Fridriha Vilhelma III preko Johana Ansilona. On je bio
uitelj prestolonaslednika koji je 1840. postao kralj Fridrih Vilhelm IV. Bez obzira na to to je
nekim potezima razoarao nemake nacionaliste on je i dalje imao najvee izglede da preuzme
nemaku krunu, pod uslovom da velikonemaka stranka, koja je htela da iskljui Austriju,
postigneuspeh. Februara 1847. Fridrih se odluio za uvoenje ustava. Sazvao je u Berlinu opte
stalee koji su se sastojali od 8 provinciskih stalea. Meutim zbog brojnih nesuglasica kralj je iste
godine raspustio ovo telo. Kada su iz Pariza stigle vesti o revoluciji 1848. izgledalo je da e se
ostvariti san o ujedinjenju Nemake. U martu 1848. su se svuda odravale demonstracije sa
zahtevima za liberalnim reformama. Uvedeni su ustavi, formirane liberalne vlade,obeane reforme i
graanske slobode.estog dana sukoba u Berlinu FridrihVilhelm je objavio da je spreman da stane
na elo ujedinjene nemake i da Pruska treba da preraste u Nemaku. Odmah je usvojena zastava
od strane skuptine u Frankfurtu i zapoeta je priprema izbora za nemaki parlament. Skuptina se
sastala 18. maja ali nisu uspeli nita znaajno da urade. Johan stric cara Ferdinanda postao je carski
regent. I pored toga Frankfurtsa skuptina nije imala uporite u narodu to se vidi na primeru
lezvig-Holtajn.
Prvi poraz revolucija je doivelana austrijskoj teritoriji gde se stara vlast vratila u Be. U oktobru,
posle Bekih dogaaja Fridrih Vilhelm je raspustio vladu i zamenio je ultrakonzervativnom.
Rasputena je ubrzo i Pruska revolucionarna skuptina i monarh je nametnuo despotsku vlast.
Frankfurtski parlament je konanoodluio da Nemaka bude demokratsko federalno carstvo i
izglasao je iskljuenje svihhabzburkih teritorija. Sve u svemu revolucija 1848. nije nacionalistima
donela nijednu znaajnu pobedu. Dva dogaaja iz 1858. pruila su traak nade. Proglaeno je da je
FridrihVilhelm duevno oboleo njegov brat Vilhelm postaje princ-regent. Na otrim izborima za
Landtag liberali su odneli ubedljivu pobedu. Vilhelm je smatrao da je neophodnosprovesti radikalnu
vojnu reformu ali je Landtag to odloio.U septembru 1862. Vilhelm na elo vlade postavlja Ota Fin
Bizmarka. Njega je prevashodno zanimala spoljna politika. Prvi znaajan dogaaj odigrao se 1863.
kada je dolo do poljske pobune protivRusije. Bizmark je pruio podrku Rusiji da bi obezbedio
pomo u ujedinjenju. Potomubeuje Vilhelma i da pripoji lezvig i Holtajn. Ubrzo je pruska
zaratila sa Austijom. 1866. Prusi su pobedili i u bitci kod Sadove istakao se Helmut fon Motke.
Mirom upragu 23. avgusta Pruskoj su pripojene Hanover, Hesen-Kasel, Nasau, Frankfurt,lezvig i
Holtajn. Stvoren je severnonemakisavez pod pruskim vostvom. Predsednik je bio Vilhelm I,
kancelar je bio Bizmark, a reihstag je izabran na izborima na osnovu opteg prava glasa.
Da bi ujedinio i june nemake drave Bizmark je morao da nae zajednikogneprijatelja i to je bila
Francuska. Francuska je napadnuta 1870. i u bitci kod Sedana 1.septembra je poraena.Pruski kralj
proglaen je za cara Nemake u Sali ogledala u Versaju 18. januara 1871. U frankfurtu 10. maja
1871. potpisan je mir i pripojene su provincije Alzas i Loren. U poslednjoj fazi ujedinjenja
pripojena je i bavarska tako to je Bizmark podmitio Bavarskog kralja Ludviga II.
17.Prvi svetski rat uzroci
Neposredni povod za Prvi svetski rat bio je Sarajevski atentat. Meutim, uzroci su bili mnogo
dublji. Krajem XIX i poetkom XX veka postojala su dva velika vojno-politika saveza Centralne
sile i Antanta. Centralne sile Austro-Ugarska i, pre svega, Nemaka su teile novoj podeli sveta
(pre svega kolonija) zbog ega su dole u konflikt sa starim kolonijalnim silama, naroito sa
Engleskom i Francuskom. Vremenom, odnosi izmeu blokova su se zaotrili to je dovelo do tzv.

politike hladnog rata, a to je znailo stalnu trku u naoruavanju, este krize i sporove meu
suprotstavljenim blokovima, izbijanje brojnih lokalnih ratova, pijunske afere, itd. Opte je
prihvaeno da je atentat na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu bio
samo neposredan povod za Prvi svetski rat, dok su stvarni uzroci mnogo dublji, od kojih su
centralni porivi i interesi razliitih nacionalistikih elemenata

18.Ratne godine
Sistem saveza
Glavni mehanizam poetka rata koji je odveo sve tadanje svetske sile u Prvi svetski rat jednu za
drugom bio je sistem saveza. Ono to je trebalo biti striktno ogranien i kratak rat, izmeu
optuenog i optuujueg - Srbije i Austro-Ugarske preraslo je vrlo brzo u neto to je bilo iznad
najgorih oekivanja i najratobornijih ministara u Berlinu (i naravno Beu, koji je uskoro postao
svestan u ta se upustio), uprkos nemakim garancijama o brzom kraju rata. Je li mogue da se ue
dublje u evropsku istoriju, kao istraivanje raznih saveza koji e odigrati glavne uloge u najveem
pokolju do 1914.? No vratimo se jo u period pre samog poetka rata, u drugu polovinu 19. veka,
kada je nemaki kancelar Oto fon Bizmark stvorio osnove buduih saveza-ujedinjenje razjedinjenih
nemakih zemalja u jedinstvenu novu dravu Nemako carstvo.
Bizmarkova potreba za savezima
Bizmarkovo stvaranje ujedinjene Nemake bilo je direktno povezano s izbijanjem rata 43 godine
kasnije, koje je rezultiralo stvaranjem kljunih saveza koji e kasnije da stignu na svetsku
pozornicu.Ispunivi svoju ivotnu elju, Bizmarkovi ekspanzionistiki planovi bili su privedeni
kraju. Osigurao je ta je traio, i njegova glavna elja bilo je ouvanje stabilnosti tek stvorenog
Carstva. Zapoeo je tako da stvara Saveze Evrope, tako zativi Nemaku od potencijalnih
neprijatelja. Bio je posebno svestan da Francuska nee mirno gledati na svoje nekadanje pokrajine
koje je izgubila u Prusko-francuskom ratu. Zapravo francuski ratni plan XVII je bio veinom
baziran na ponovnom vraanju pokrajina Alzas i Lorena pod francusku vlast, u to kraem vremenu,
ali sa zastraujuim posledicama.Bizmark se u poetku nije bojao saveza izmeu Francuske i Velike
Britanije, delom zbog toga to je u to vreme Britanija vodila politiku tzv. "sjajne izolacije",
samoproglaene politike nemeanja u zbivanja na kontinentu.
Trojecarski savez i Dvojni savez
Zapoeo je da pregovara, i 1837. stvorio Trojecarski savez, koji je obavezao Nemaku, AustroUgarsku i Rusiju da pomau jedna drugoj za vreme rata. To stanje se odralo do 1878., kada je
Rusija istupila iz saveza., ostavivi Bizmarka u novom Dvojnom savezu s Austro-Ugarskom 1879.
Ovaj kasniji sporazum obavezao je te zemlje da pomau u sluaju ruskog napada na jednu od njih,
ili ako Rusija bude pomagala ijednoj drugoj dravi u ratu protiv Austro-Ugarske, ili Nemake. Ako
ijedna druga drava bude napadnuta od neke velike sile, npr. Francuske, obe drave, i Nemaka i
Austro-Ugarska moraju ostati neutralne. Ovaj savez, za razliku od ostalih, trajao je do izbijanja rata
1914. No Austrija je pozvala Nemaku u pomo da prisili Rusiju na prestanak slanja pomoi Srbiji
(koja je bila savezom povezana s Rusijom), na to je Nemaka odmah pristala.
Trojni savez

Dve godine nakon to su Nemaka i Austro-Ugarska potpisale sporazum o Dvojnom savezu,

Kraljevina Italija je ula u Trojni savez (1881.). Pod uslovima tog sporazuma, Nemaka i AustroUgarska obeale su pomo Italiji u sluaju da bude napadnuta od strane Francuske i obratno-Italija
je bila obavezna da pomogne u sluaju da Francuska objavi rat Austro-Ugarskoj ili Nemakoj, ili
obema. Nadalje, da se jedna potpisnica nala u ratu s dve sile (ili vie), ostale dve potpisnice pruile
bi vojnu pomo. Na kraju, da je ijedna od tri potpisnice odluila da zapone "preventivni" rat, ostale
dve potpisnice ostale bi neutralne. Jedan od glavnih ciljeva Trojnog saveza bio je da sprei Italiju da
objavi rat protiv Austro-Ugarske, s kojom je imala nesuglasice oko teritorijalnih pitanja.
Tajni francusko-italijanski dogovor
U razdoblju kada su veze meu lanicama Trojnog saveza zapoele da slabe, Italija je zapoela
tajne pregovore s Francuskom, pod kojim bi Italija ostala neutralna u sluaju da Nemaka napadne
Francusku,to se i dogodilo. 1914. Italija je proglasila da je nemaki napad na Francusku
"agresorski" i tako se pozvala na klauzulu da se Italija proglasi neutralnom. Godinu dana posle
Italija ulazi u rat, ali kao saveznik Britanije, Francuske i Rusije.
Sporazum reosiguranja
Potencijalno velike vanosti, iako je propao nakon tri godine, Bizmark u 1887., pristaje na
takozvani Sporazum reosiguranja sa Rusijom. Taj dokument osiguravao je obema silama da ostanu
neutralne ako ijedna od njih bude uvedena u rat s treom silom (ili ofanzivno ili defanzivno). No, da
je ta trea sila bila Francuska, Rusija ne bi bila obavezna da prui pomo Nemakoj (kao i to
Nemaka ne bi mogla da prui pomo Rusiji u ratu s Austro-Ugarskom) Bizmark je tim
sporazumom hteo da izbegne mogunost rata na dva fronta protiv Francuske i Rusije. Bila je to
zamrena mrea saveza; ruski car Nikolaj II ukida Sporazum 1890. (iste godine kada novi nemaki
car Vilhelm II otputa veterana-kancelara Bizmarka).
Francusko-ruski sporazumi
Godinu nakon to je Sporazum reosiguranja propao, Rusija ulazi u savez s Francuskom. Obe sile
pristale da se savetuju jedna s drugom ako se jedna od njih nae u ratu s nekom drugom dravom,
ali i u sluaju da stabilnost Evrope bude ugroena. Ovaj sporazum dodatno je uvren 1892.
stvaranjem Francusko-ruskog vojnog kongresa , koji se specijalizovao za protivnapade na
potencijalno opasne zemlje Trojnog saveza - Nemaku, Austro-Ugarsku i Italiju. Ukratko, da je
Francuska ili Rusija napadnuta od strane potpisnica Trojnog saveza, ili da sila Trojnog saveza
zapone mobilizaciju protiv Francuske ili Rusije (zapoinjanje sveopte mobilizacije vojske,
pripremanja ratnog stanja i objave rata), druga sila bi pruila vojnu pomo.
Britanski izlazak iz "Sjajne izolacije"
Naslednik cara Vilhelma, ambiciozni Kajzer Vilhelm II poeo je Nemako Carstvo da vodi prema
mestu najjae svetske sile. S otputanjem Bizmarka novi Kajzer zapoeo je od Nemake da stvara
kolonijalnu silu to je znailo uspostavljanje nemake moi na Pacifiku i, to je mnogo vanije, u
Africi. Vilhelm, ohrabren od strane ministra mornarice Tiripica, zapoeo je da stvara masivnu flotu
koja bi bila jednaka, ako ne i nadmonija od britanske. Britanija, koja je u to vreme bila najvea
svetska sila, nije mirno gledala na nemake ambiciozne planove. U prvim godinama 20. veka,
1902., potpisuje Vojni sporazum s Japanom, tako ograniavajui irenje nemakih kolonija na
Istoku. Takoe je zapoela da prepravlja svoje starije brodove i da gradi nove, elei tako da
nadjaa nemaku flotu. U tome je i uspela sagradivi u samo 14 meseci-to je bio rekord-ogromni
bojni brod HMS Drednot, koji je zavren u decembru 1906. U vreme kad joj je Nemaka objavila
rat, 1914., Nemaka je imala 29 operativnih bojnih brodova, a Britanija 49. Osim njenog uspeha u
pomorskoj trci u naoruanju, nemake ambicije uspele su "da uvedu" Britaniju u Evropski sistem
sveza, to je takoe, ubrzalo poetak rata.

Srdani ugovori: Britanija, Francuska, Rusija

Dve godine posle Britanija je potpisala Srdanu Antantu s Francuskom. Taj je ugovor konano reio
brojne preostale kolonijalne prepirke. Puno vanije, iako se nisu obavezali na vojnu pomo u
sluaju rata, stvoreni su puno blii diplomatski odnosi. Tri godine posle, 1907., Rusija osniva ono
to e postati poznato kao Trojna Antanta (to se odralo do 1. svetskog rata, potpisujui ugovor s
Britanijom: Anglo-Rusku Antantu. Zajedno, ta dva ugovora stvorili su trostrani savez koji je opstao,
ali i efikasno povezao jednu za drugu do rata tano sedam godina kasnije. No iako ta dva ugovora
nisu bili i vojni, oni su postavili tzv. moralnu obavezu za svaku potpisnicu da pomogne drugim
dvema u sluaju rata. Sada je jasno da je upravo ta moralna obaveza uvukla Britaniju u rat, za
obranu Francuske, iako su pravi razlozi bili u uslovima zaboravljenog Londonskog sporazuma, koji
je obavezivao Britaniju da zatiti neutralnost Belgije, a koji je Nemaka odbacila kao "bezvredni
komad papira" u 1914. kada su zamolili Britaniju da zanemari taj ugovor. 1912. Velika Britanija i
Francuska potpisali su svoj vojni sporazum, tzv. Anglo-francusku konvenciju, koji je obavezao
Britaniju da obrani obale Francuske od nemakog pomorskog napada, i francusku odbranu Sueckog
kanala.
Manji ratovi
To su bili savezi izmeu najveih kontinentalnih sila. No postojali su i drugi, manji savezi: ruska
obaveza da zatiti Srbiju, britanska obaveza da zatiti belgijsku neutralnost, a svaki je imao svoju
ulogu da uvue svaku dravu u nadolazei Veliki rat. No upravo u to vreme zapoinju brojni manji
sukobi koji su potpomogli izbijanju rata, ali i dali mnogim dravama razloge da uu u svetski rat.
Rusko-japanski rat: okantna pobeda Japana
Otkada je Rusija odbila japansku ponudu da podele interesna podruja u Manduriji i Koreji, rat je
bio sve neizbeniji. Japanci su zapoeli rat uspenim napadom na rusku ratnu mornaricu u Koreji, u
Inunu, i u Port Arturu, Kina. Sledio je kopneni napad na obe teritorije Koreju i Manduriju 1904.
No najvei japanski uspeh koji je i zakljuio rat bilo je unitenje celokupne ruske flote u Bici kod
Cuime (27.-28. maja 1905.) Za cenu od dva izgubljena torpedna amca postignut je potpun ruski
poraz. Ameriki predsednik Teodor Ruzvelt posredovao je u potpisivanju mira izmeu japanskog i
ruskog carstva, koji je rezultirao u materijalnim dobicima Japana, ali i porukom Berlinu o padu mita
o ruskoj "nepobedivosti". Udeo u ruskom porazu imala je i oekivana Ruska revolucija 1905., zbog
koje je car Nikolaj II pokuao da obnovi ruski presti i mo (ali i same dinastije Romanov) vojnom
pobedom.
Italijansko-turski rat
Sukobi na Mediteranu nisu bili nita novo. 1911. nastavili su se ratom izmeu Italije i Osmanskog
carstva, oko afrikih zemalja. Osmansko carstvo izgubilo je rat i bilo je prisiljeno da prepusti
kontrolu nad Libijom, Rodosom i Dodekanskim ostrvima Italijanima.
Balkanski ratovi
Turski problemi nisu bili jo gotovi. Potpisavi mir s Italijom nali su se u ratu s etiri male drave
unutar balkanskog poluostrva: Grkom, Srbijom, Bugarskom i kasnije, Crnom Gorom.
Intervencija velikih evropskih sila dovela je kraju Prvi balkanski rat (1912.-1913.) Osmansko
Carstvo doivelo je novi poraz izgubivi Krit i skoro sve evropske posede. Kasnije u 1913., novi
sukob je eruptirao na Balkanu. Bugarska, nezadovoljna prethodnim dostignuima borila se za
kontrolu nad velikim delom Makedonije, te kada su tzv. "Mladoturci", osmanski oficiri, proglasili
prethodni mir nevaeim. Izmeu maja i jula 1913. bivi bugarski saveznici napali su novog
osvajaa, Bugarsku, Rumunija zauzima bugarski glavni grad Sofiju u avgustu. Pobeena Bugarska
kapitulirala je 10. avgusta 1913., i vratila grad Jedrene Osmanskom carstvu. Uprkos ponovnom

postizanju mira na Balkanu, nita nije postignuto i tenzije su ostale visoke. Mnoge male drave koje
su nakon godina Osmanske vlasti postale nezavisne sukobljavale su se u nacionalistikim
sukobima. Kada su balkanske drave konano uspele da postignu potpunu stabilnost i nezavisnost,
kao i samoopredeljenje, nikada se nisu ujedinile kao pan-Slavenski narodi, s Rusijom kao
predvodnicom. Rusija je ula u rat da odbrani Srbiju upravo da ostvari svoje pan-Slavistike
pretenzije, i da stekne presti i mo.
Nesigurna carstva
Dola je godina 1914., problemi nisu bili zabranjeni samo tim manjim balkanskim dravama.
Austro-Ugarsko carstvo je bilo direktno upleteno u zbivanja na Balkanu, te se pod starim carem
Franjom Josipom, oito borila da zadri jedinstvo brojnih razliitih naroda pod svojom vlau. Tako
je atentat na prestolonasljednika Franju Ferdinanda od strane srpske tajne organizacije-Crne Ruke,
dala Austro-Ugarskoj zlatnu priliku da nametne svoj autoritet celoj regiji. Rusija, slovenski
saveznik-ujedno i saveznik Srbiji, suoavala se sa mogunou totalne revolucije jo od vojne
katastrofe u ratu s Japanom. Iako se car Nikola II suprotstavio, njegova vlada videla je rat s AustroUgarskom kao izvrsnu priliku da se ponovno uspostavi stabilni socijalni poredak-to je i uspelo,
dok nisu poeli stalni ruski porazi, Raspuinove dvorske intrige i nestaica hrane doveli su konano
do totalne revolucije (koja se rasplamsala nakon to se Rusko carstvo povuklo iz rata 1917.) Takoe
tu je i Francuska. Nakon poraza u ratu s Pruskom (1870.-71), zajedno s poniavajuom aneksijom
ugljem bogatih podruja Alzas i Loren od strane nove ujedinjene Nemake, Francuska je bila edna
osvete. Francuska je tako razvila strategiju za dugoroni rat protiv Nemake-Plan XVII, kojem je
cilj bio poraz Nemake i vraanje Alzasa i Lorene. Plan je bio pun fatalnih greaka, zahvaljujui
pogrenom miljenju da su francuski vojnici puni "elana", tj. da je to nepobediva i nezadriva
vojska koja e poistiti neprijatelja.
Nemaki put ka ratu
Nemaka je bila nesigurna i socijalno i vojno. 1912. izbori za Rajhstag rezultirali su u izboru ni
manje ni vie nego ak 110 socijalistikih zastupnika, tako da je kancelar Betman-Holveg imao
zadatak da se odlui se izmeu Rajhstaga ili autokratskog cara Vilhelma. Betmann Holveg verovao
je da je jedini nain da se izbegnu socijalni nemiri rat - kratak i brz rat kojim bi Nemaka reila sve
socijalne i politike probleme. To verovanje jo je vie pojaalo njegovu odluku 6. jula 1914., kada
je ponudio Austro-Ugarskoj, tzv. "beli papir", apsolutna i neograniena vojna pomo bez obzira
kakva e austrougarska odluka biti. Nemaka vojna nestabilnost dosegla je vrhunac kad je car
naumio da od Nemakog carstva stvori veliku imperijalnu silu. Kad je shvatio da su sve vane
zemlje ve podelile tadanje kolonije, i da e Nemaka zauvek "ostati u senci", Vilhelm se odluio
za rat. No nije pokuao da predvidi posledice takve odluke, slabost u istovremenom stvaranju i
mornarice i kopnenih snaga jednakih, ako ne i boljih od snaga Velike Britanije i Francuske. Tako su
su se njegova vlada i generali poeli da pripremaju za nadolazei rat. Plan je bio da se zauzmu i
Rusija i Francuska, rat na dve fronte, koji je bio dugo oekivan. Taj plan nazvan je lifenov plan, po
Alfredu fon lifenu, bivem nemakom vrhovnom zapovedniku. Plan koji je skoro ostvaren,
podrazumevao je osvajanje Francuske, tako da se zaobie i okrui Pariz, izbacivi tako Francusku iz
rata, zavrivi rat na Zapadnom Frontu u pet nedelja, pre nego to Rusija uspe da efikasno mobilie
vojsku za rat na Istonom Frontu (koji je prema kalkulacijama trebao da traje est nedelja).
Plan bi moda i uspeo da tadanji nemaki vrhovni zapovednik Helmut Moltke nije poduzeo izmene
u planu, tako usporivi nemako napredovanje prema Parizu, to je rezultiralo fatalnim
posledicama-poetkom statinog rovovskog ratovanja. No nemaki plan nije podrazumevao ulazak
Velike Britanije u rat. Nemaka vlada nije imala razloga da veruje da bi Britanija ignorisala svoje
vlastite trgovinske interese (koji bi bili najbolje ouvani tako da se dri podalje od rata), a potpuno
su zanemarili i stari sporazum o odbrani belgijske neutralnosti. Takoe je savetovano da e se
Nemaka povui iz rata ako Britanija objavi svoje namere. Verujui da Velika Britanija nee ulaziti

u nadolazei rat, i ograniiti se na diplomatske proteste. Nakon svega Britanija nije bila niim vojno
obavezana prema Francuskoj. Nemaka i Austro-Ugarska, nastavile su da misle da e rat voditi
samo sa Rusijom i Francuskom.
Britanska neodlunost
Britanska vlada i njen ministar spoljnih poslova, Ser Edvard Grej, odluili su da se savetuju se
tokom jula, i odluili da e rat poeti samo ako Belgija bude ugroena. Neki smatraju da rat ne bi ni
poeo da se Britanija jasno izjasnila na ijoj je strani jo tokom poetka jula. Nemaka bi efikasno
uputila Austro-Ugarsku da rei problem sa Srbijom, te bi nakon toga kasnije imala Austro-Ugarsku
na raspolaganju.Da li bi i nakon toga Nemaka zapoela rat ostaje nepoznato, ali zasigurno bi tok i
duina rata bila drukija.
Porodini posao
Prvi svetski rat je nazvan, ali s pravim razlogom "porodini posao". To je zbog toga to su mnoge
evropske monarhije (neke pale tokom rata - ukljuujui Rusiju, Nemaku i Austro-Ugarsku), bile
meusobno povezane. Prethodnik britanskog kralja Dord V, Edvard VII, bio je Kajzerov ujak,
preko sestre njegove ene, kojoj je ruski car bio ujak. Njegova neakinja Aleksandra bila je ena
ruskog cara. Edvardova ker Mod bila je norveka kraljica, i njegova neakinja Ena kraljica
panije; Mari, dalja neakinja postala je Kraljica Rumunije. Uprkos porodinim vezama, devet
kraljeva prisutstvovalo je Edvardovom pogrebu-evropska politika bila je zasnovana na snazi velikih
sila i njihovoj moi, te meusobnoj zatiti. Celu situaciju zagrejalo je i stvaranje sistema saveza,
koji su poeli da se stvaraju nakon nastanka i poetka uspona novonastalog i ujedinjenog Nemakog
carstva 1871
19. Versajska mirovna konferencija
Nakon prvog svetskog rata, mirovni ugovori zakljueni su sa svakom pobeenom dravom
posebno. Konferencija mira odrana je od 18. januara 1919. do 21. januara 1920. u Parizu, a kako
su njezina glavna veanja bila u palatama Versaja, za nju se ustalio naziv: versajska konferencija.
Glavnu re na toj konferenciji imali su dravnici velikih sila Antante, a zastupano je 27 drava iz
Antantine koalicije.
Mirovni ugovor s Nemakom zakljuen je 28.juna1919. u Versaju (Versajski ugovor). Ona je u
skladu s tim ugovorom morala priznati da je iskljuivi krivac za Prvi svjetski rat, pristati da se
Alsace (Alzas) i Lorraine (Loren) vrateFrancuskoj, da se u sjevernom Schleswigu (lezvig) provede
plebiscit, da se neki pogranini gradovi vrate Belgiji, da se u podruju Saara uspostavi 15-godinja
uprava Lige naroda i nakon toga provede plebiscit o njenoj konanoj pripadnosti Njemakoj ili
Francuskoj. Nadalje, Nemaka je morala priznati pripajanje poljskih podruja novostvorenoj dravi
Poljskoj i priznati joj preko koridora izlaz na Baltiko more prema luci Gdanjsk. Nemake kolonije
i nemaka imovina u tim kolonijama pripali su najveim djelom Velikoj Britaniji, a zatim
Francuskoj, Japanu, Belgiji, Portugalu, Junoafrikoj Uniji i Australiji. Nemaka je od poetka
1929. godine morala platiti ratne odtete u iznosu od 5 milijardi dolara, a ostalo, to je trebalo
naknadno utvrditi, isplatiti u 30 godina. Osim toga, zbog teta koje je nanela podmornikim ratom,
Njemaka je morala isporuiti pobjednikim dravama gotovu svu svoju trgovaku mornaricu i za
te drave svake godine proizvoditi utvreni broj novih brodova. Nije smela uvoziti ni izvoziti
oruje, nije smjela imati podmornice, a glede vojske mogla je drati samo 104.000 vojnika u
kopnenim i 15.000 vojnika u mornarikim jedinicama. Uz ponitenje prolih ugovora, Nemaka je
morala priznati novonastale drave u Evropi i obvezati se da nee pripojiti Austriju.

20. Medjuratni parlamentarizam

Politicki lik Evrope posle prelomnih godina Prvog svetskog rata bio je sasvim drugaciji od onog
odpre 1914. Godine. Velika promena vise je bila posledica unutrasnjih kretanja nego ratnog
ishoda.Socijalne i nacionalne revolucije, kao i teski unutrasnji obracuni, doveli su do velikih
politickihpromena, do raspada drzava i povlacenja novih granica, do promene oblika vladavine
i padadinastija koje su vekovima vladale.Od nekada mocnih carevina jedino je Turska odrzala svoju
evropsku teritoriju, ali je pretrpelavelike gubitke u Africi i Aziji.
Nova slika Jugoistocne Evrope:
Raspadom Habzburskog carstva najvise granica nastalo je upredelu srednjeg Dunava. Iz
nekadasnjih jezgara Dvojne monarhije postale su dve nacionalnedrzave: Madjarska (nesto vise od
8 miliona stanovnika) i Austrija (oko 6,5 miliona stanovnika).Veliko teritorijalno uvecanje dozivela
je Rumunija (16,5 miliona zitelja). Stvorena jeCehoslovacka,a Poljska je obnovljena na svojoj
istorijskoj teritoriji : od Nemacke je dobilaPoznanj i zapadnu Prusku, od Rusije oblast srednje Visle
sa Varsavom, zatim Vilnu,Bjelistok,Brest-Litovsk I Kovno,a od austrijskih zemalja Galiciju.Tako je
postal jedna od najvecihevropskih drzava. U ostalim krajevima Jugoistocne Evrope uglavnom je
ostala situacija stvorena balkanskimratovima. Bugarska je 1925 imala oko 5 miliona stanovnika, sto
je bilo manje nego uoci rata jer jemorala da pristine na izvesnu korekciju granica u korist Kraljevine
SHS.Nesto malo vece povrsine, slican broj stanovnika imala je i Grcka. Posle velike
medjunarodneborbe oko njenih oblasti, u kojoj su ucestvovali svi njeni kopneni i prekomorski
susedi, Albanijaje uspela da ocuva teritorije koje su joj priznate Londonskoj konferenciji
1913.1923 nesto vise od 800.000 stanovnika. Tako je na prostoru izmedju Beca i Istanbula lezalo
cakosam drzava,a nepun vek ranije samo dve: Tursko i Austrijsko carstvo. Nekoliko godina bio
jeotvoren problem luckog grada Rijeke, za koji su se borile Italija i Jugoslavija. Tu je jedna
grupaitalijanskih pobunjenika najpre u septembru 1920. proglasila nezavisnu drzavu
KvarnerskoRegenstvo, a posto je poduhvat propao , stvoren je grad-drzava pod upravom Drustva
naroda.Januara 1924. godine Rijeka je novim italijansko-jugoslovenskim ugovorom pripala
Kraljevini Italiji.

21.

Boljsevicka revolucija i Sovjetski Savez 1917-1941

Februarska revolucija
Poseban aspekat predstavljaju socijalisticke revolucje koje su iskoristile nezadovoljstvo najsirih
slojeva drustva i rat kao ambijent za izvodjenje politickog prevrata. Rusija nije bila spremna za rat,
pogotovo ne za dugotrajan rat, njena vojska je bila slabo naoruzana i slabo vodjena.
Na pocetku 1917. godine kriza ruskog carstva ulazi u svoju zavrsnju fazu. Na frontovima su gubici
u ljudstvu vec dosegli cifru od sest miliona. Talas nezadovoljstva kulminirao je krajem februara
kada u Petrogradu dolazi do otvorneog obracuna strajkaca sa policijom. Radnici provaljuju u vojne
arsenale i naoruzavaju se i, na veliko iznenadjenje rezima, pobunjenicima prilazi i prestoni
garnizon. Formira se Sovjet radnickih i vojnickih poslanika deputata. Oni su se ubrzo prosirili po
citavoj Rusiji. U takvim okolnostima i vladajuci krugovi ruskog drustva konstituisu privremeni
komitat, koji za prvu meru zahteva od cara abdikaciju. Nikolaj II se odrice prestola u ime svog brata
Mihajla koji odbija da prihvati krunu. Ako je tzv. Februarska revolucija uklonivsi cara i monrhiju,
izvrsila zadatak burzoaske revolucije. Formirana je privremena vlada u koju su usli, pored
predstavnika gradjanskih stranaka, i predsednik Petrogradskog sovjeta Aleksandar Kerenski. Poput
Francuske gradjenske rvolucije i rusku februarsku revoluciju izveli su najsiri drustveni slojevi i
omogucili da na vlast dodje burzoazija. Nakon obaranja carizma u Rusiji nastupa period dvovlasca,

jer su pored privremene vlade prerogative vlasti zadrzali i Sovjetski deputati. Pod pritiskom sovjeta
rsaspusteni su bili Duma i Drzavni savet , a ostvsi bez cara Rusija je de facto postala republika.
Naraslo nezadovoljstvo na ekonomskom, socijalnom i moralnom planu iskoristila je Sovjetska
komunisticka partija(boljsevika), koja pod sloganom mira, hleba i emlje uspeva da se nametne kao
politicki, a nesto kasnije i kao vojni faktor. Partijski ideolog Vladimi Iljic Lenjin ce ovu parolu
preformulisati u svom referatu poznatom kao Aprilske teze u "Sva vlast sovjetima".
Oktobarska revolucija
U dosta izmenjenim unutrasnjopolitickim okolnostima, a spoljnopolitickom planu je i dalje ostala
neizmenjena situacija. U jesen 1917. Rusija je bila u stanju raspada. Vojnici masovno dezertiraju,
seljaci zauzimaju plemicku zemlju i pale njihove dvorce, dok se radnistvo nalazi u neprekidnom
strajku. Boljsevicki agitatori, koji su zagovarali bratimljenje sa neprijateljem i mir po svaku cenu,
dodatno su unosili pometnju u jedinicama na frontu i potpuno destabilizovali ionako ec poljuljan
moral ruskog vojnika, tako da je do oktobra 1917. godine iz armije dezertiralo preko dva miliona
vojnika.
Novonastala situacija nalagala je inicijativu, priliku koja se po recima Lenjina nije smela propustiti.
Organizovan je opsti ustanak, koji je svojim plotunima u noci izmedju 6 i 7 novembra oglasila
krstarica "Aurora". Na juris je zauzet rezidencijalni "Zimski dvorac" u kome se nalazilo sediste
privremene vlade. Nedugo zatim, otvoren je Drui sveruski kongres sovjeta radnickih i vojnickih
deputata, koji j izglasao dekrete o zakljucenju mira o prestanku prava privatnog vlasnistva nad
zemljom (zemlja je predata seljacima bezemljasima na besplatno koriscenje) i o centralizaciji vlasti
u rukama Sovjeta. Nakon toga Rusija je usla u visegodisnji gradjanski rat iz kojeg su boljsevivici
izasli kao pobednici.
Nakon zavrsetka gradjanskog rata, koji je trajao skoro cetiri godine, sovjetsko drustvo se nalazilo u
veoma teskoj ekonomskoj situaciji. Drustveni razvoj prve socijalisticke zemlje verno je odrazavao
sliku ekonomskih prilika sovjetskog drustva. Zaostala ruska privreda ni pre Oktobarske revolucije
nije mogla da prati privredu razvijenih eropskih zemalja, a pogotovu sada kad je sve bilo
opustoseno i razoreno. Razmena dobara i povezanost pojedinih delova zemlje takodje je bila
otezana usled razrusenih saobracanjica, sto je dodatno pogorsavalo ionako bezizlaznu situaciju.
Usled svih ovih faktora doneta je 1921. godine odluka da se predje na program tzv. Nove
ekonomske politike, koja je u osnovi pretpostavljala socijalisticku plansku privredu. Seosko
stanovnistvo je trebalo da se ukljuci u socijalisticki sistem proizvodnje preko kooperative, odnosno
zadrga tzv. Kolhoza i velikih drzavnih gazdinstava tzv. Sovhoza. Forsiranje teske industrije
rezultiralo je niskim zivotnim standardom sovjetskog stanovnistva. Realizaciju Prog petogidisnjeg
plana (1929-1934) pratile su brojne poteskoce. Ali posle njegovog uspesnog zavrsetka odmah se
preslo na Drugi (1934-1939), a zatim i na Treci petogodisnji plan koji je orao biti prekinut 1941.
godine. Nova ekoomsla politika vrlo brzo je dala ocekivane rezultate. Industrijska proizvodnje je
snazno krenula napred od 1921 do 1925 godine ona je porasla za 632 %. Nesto ravnomerniji rast
bio je prisutan u poljoprivrednoj proizvodnji. Kao odjek ruskog uspeha i petogidisnjih planova
plan i planiranje su preko noci postali najpomodnije reci u evropskom politickom i ekonomskom

reniku. Prihvatanje plana i planiranje je postalo ideoloska odradnica mnogih politickih stranaka,
poput vecine socijaldemokratskih partija iz skandinavkih zemalja i zemalja Beneluksa, da bi na
kraju i sami nacisti plagirali ovu ideju, uvodei nakon dolaska na vlast cetvorogisnje planove.
Staljinizam kao sistem
Odmah nakon konstituisanja SSSR/a pocinju da izbijaju i prve nesuglasice izmedju partije i
sindikata. Jedan od vodja revolucije, a nakon Lenjinove smrti i prva licnost Sovjetsko Saveza
Josif Visarionovic Staljin, zastupao je tezu o vodecoj ulozi ruske nacije u sovjetskom drustvu, sto
dovodi do jacanja ruskog sovinizma. Takodje, Staljin se zalagao de se ranopraan status republika
clanica ukine Azerbejdzanu, Jermeniji, Gruziji i Ukrajini. Staljinizam je kao model upotrebe vlasti,
u sebi vrlo skladno pomirio makijavelisticku praksu i teorijsku domgmu izdizuci je na nivo
religije. Osnonu karakteristiku staljinizma predstavlja nasilno ugnjetavanje duha, slobodnog i
kritickog misljenja, cime se uspostavio rezim jednoumlja. Jedino je bilo ispravno ono sto je bio
zvanican stav partije. Sve osim toga bilo je osudjeno kao veleizdaja. Staljinov prvi zadatak je bio da
pomraci slavu svojih suparnika, a zatim da ih ukloni likvidirajuci ih ili ih saljuci u izgnanstvo. Tako
su redom nestajali sa politicke scene Grigorij Zinovjev, Lav Kamenjev, Nikolaj Buharin, Lav Trocki
i drugi bliski Lenjinovi saborci . Sovjetski Savez je od samog pocetka bio partijska drzava. Na kraju
je i citava zakonodavna, sudska i izvrsna vlast bila podrdjena univerzalnom principu partijeske
kontrole.

22.

Pojava fasizma u Evropi

Nakon zavrsetka Prvog svetskog rata kriza kapitalizma bila je vise nego ocigledna nakon Rusije,
socijalisticke revolucije potresale su i Nemacku i Madjarsku. U Nemackoj je pokusaj osnivanja
sovjetske republike propao jer nije doslo do jedinstva svih revoucionarnih faktora. Posle krvavih
obracuna u kojima su ubijene vodje Komunisticke partije Roza Luskemburg i Karl Libknegt,
organizovani su izbori za konstituantu koje je izglasala novi ustav. Ovakav ishod je bio daleko od
onog sto je revolucija imala za cilj, ali je ipak bio znacajan jer je ovim cinom Nemacka prvi put u
svojoj istoriji postala republika. Dobila je figurativan naziv Vajmarska republika po gradu
Vajmaru u kojem je donesen prvi demokratski ustav. Za razliku od Nemacke, Madjaska je uspela da
realizuje sovjetsku republiku, koja je trajala 133 dana. Ostavsi bez podrske slojeva koji su joj trebali
dati legitimitet revolucija je bila osudjena na propast.
Medjutim, u vremenu koje je dolazilo, pretnje liberalnoj demokratiji bile su mnogo manje ispoljene
od strane sovjetskog komunizma, a mnogo jace od nove opasnosti koju je sa sobom nosio fasizam,
koji je brzo klijao u Italiji, a nesto sporije mada mnogo ubedljivije i opasnije u Nemackoj. Kao i
komunizam, i fasizam se, tokom perioda svog trajanja, ispoljava u dva vida i kao pokret i kao
rezim. Javlja se po zavrsetku Prvog svetskog rata kao ambiciozan pokret koji najavljuje dolazak
novog coveka, a zahvaljujuci iznudjenoj volji i izborni prevarama pretvara se u totalitarni rezim.

Fasizam u Italiji
Nakon neuspelih pokusaja organizovanja socijalistickih revolucija u Nemackoj i Madjarskoj, slicna
drustvena klima stvorena je i u Italiji. Nemiri radnika i seljaka, predvodjenih italijanskim
komunistima na celu sa Antoniom Gramsijem, dostigli su vrhunac u avgustu 1920, kad je preko
milion radnika sirom Italije zauzelo fabrike, a hiljade seljaka se nastanilo na velikim posedima i
prisvojilo zemlju. Nakon jednomesecnog pregovaranja, u septembru 1920. godine, fabrike i
poljoprivredna imanja bili su vraceni njihovim vlasnicima. Medjutim, krajni rezultat ovih socijanih
preiranja nije bila ocekivana socijalisticka revolucija, nego pojava fasizma. Naime, iako su se
tenzije smirile. Strah od komuniza je i dalje ostao prisutan, sto su vesto znali da iskoriste "Borbeni
fasisticki odredi", do tada beznacajna politicka grupa predvodjena Benitom Musolinijem. Italijanska
javnost i njena srednja klasa nisu mogle ni da zamisle da bi drustveni poredak mogao ugroziti bilo
ko drugi do komunisti.
Zadatak fasizma u sustini i nije bilo otklanjanje neposredne opasnosti od radnickog pokreta, vec
konsoidacija destabilizovane drzave, koja je neposredno pre toga izasla iz rata. Pod vladavinom
fasizma ekonomska i drustvena struktura Italije se izmenila. Zemlja se industijalizuje, a
protivrecnosti slobodne konkurencije se zaostravaju protivrecnostima monopola. Pa ipak, njegov
istorijski znacaj se ne nalazi u njegovim ciljevima i dostignucima, vec u njegovoj ulozi globalnog
pionira jedne nove verzije trijumfa kontrarevoucije. Musolini je bio primoran da unutrasnje
socijalne i ekonomske probleme resava kolonijalnim ratovima. Dogadjaji izazvani okupacijom
Etiopije (1936) i uvodjenjem ekonomskih sankcija od strane Drustva naroda, omugucili su
zblizavanje Italije i Nemacke, sto je dovelo do stvaranje osovine Rim-Berlin. Svojom politikom
Musolini je zapravo nadahnuo Hitlera i Hitler nikada nije propustao priliku da prizna italijanski
uzor i primat.
Fasizam u Nemackoj
Bez Hitlerovog trijumfa u Nemackoj, fasizam nikada ne bi postao opsti evropski pokret. Preko noci
je poceo da prilaci i okuplja oko sebe milione sledbenika. Drustvena osnova fasistickog pokreta nije
bila nimalo homogena. U vecini slucajeva nju su cinili odredjeni slojevi bogatih i obrazovanih
gradjana, drzanih sluzbenika i namestenika, zanatlija i sitnih preduzetnika. Fasisticke partije su ime
obecavale sigurnost na taj nacin sto su za njihovu sudbinu pronalzili krivce u ratnim profiterima,
spekulantima novcem, preprodavcima prehrambenih proizvoda, trgovcima vojnickom i radnickom
bedom. U vecini slucajeva bili su apostrofirani komunisti i Jevreji. Znacajan deo njihovih govora
odnosio se na mit o naciji i rasi. Zalagali su se za reviziju versajske Evrope, gde je Nacionalisticka
nemacka radnicka partija smatala da su "Nemci narod bez teritorije, uskraceni u svom prirodnom
razvitku...te im je zbog toga neophodno sirenje na istok.
Ideologoija fasizma temeljila se na:

ideologiji zajednice, odnostno nacionalizma

ideologiji autoriteta koja se pre svega izrazavala kroz kult licnosti

simbiozi privatizacije i lolektivizma gde se privatno stavlja u funkciju zajednickog

ideologiji militarizma i konzervativizma

pronalazenju dezurnog krivca, koji se bacija oslobadja unutrasnje napetosti i svoju agresiju

usmerava ka neprijateljima nacije

Fasizam u Italiji nikada nije vodio rasnu politiku, za razliku od nacizma u Nemackoj, gde je, pored
antikomunizma, i antisemitizam proglasen jednim od glavnih njegovih postulata.
23.

Nacionalizam u Nemackoj

Bez Hitlerovog trijumfa u Nemackoj, fasizam nikada ne bi postao opsti evropski pokret. Preko noci
je poceo da prilaci i okuplja oko sebe milione sledbenika. Drustvena osnova fasistickog pokreta nije
bila nimalo homogena. U vecini slucajeva nju su cinili odredjeni slojevi bogatih i obrazovanih
gradjana, drzanih sluzbenika i namestenika, zanatlija i sitnih preduzetnika. Ono sto im je bilo
zajednicko, bila je patnja zbog nacionalne diskriminacije i "izgubljene pobede" gubitka
nacionalnih teritorija ili neprihvatanja nacionalnih pretenzija ka prosirenju. Otuda je pojava fasizma
sko vezana za pojavu ekstremnog nacionalizma i impeijalizma. Okupljenje ovih slojeva nije imalo
samo idejnu, nego i materijalnu podlogu, jer je posle rata inflacija zahvatila ecinu evropskih zemalja
i upravo ovom drustvenom sloju obezvredila citavu imovinu i zapretila teskom proletarizacijom.
Evropsko drustvo u industrijskim drzavama, kao i u onim drzavama koje su se nalazile na razmedji
izmedju agrararne i industrijske privrede, bilo je nezadovoljsno sobom, jer mu se cinilo da je dosao
kraj svakoj sigurnosti.
Nacionalisticka nemacka radnicka partija se od svog nastanka predstavljala kao siroka naodna
partija koja zastupa interese ne samo ugrozenih srednjih slojeva nego i radnistva. Svoj uspeh na
politickoj sceni bio je rezultat neorganizovanosti proletaijata i privredne krize u koju je zapalo
nemacko drustvo u drugoj deceniji XX veka. Deo Hitlerovog politickog dara pripisuje se
sposobnosti da uvek pruzi jednostavno i ubedljivo objasnjenje za svu slozenost nemackih nevolja.
Fasisticke partije su ime obecavale sigurnost na taj nacin sto su za njihovu sudbinu pronalzili krivce
u ratnim profiterima, spekulantima novcem, preprodavcima prehrambenih proizvoda, trgovcima
vojnickom i radnickom bedom. U vecini slucajeva bili su apostrofirani komunisti i Jevreji. Znacajan
deo njihovih govora odnosio se na mit o naciji i rasi. Zalagali su se za reviziju versajske Evrope,
gde je Nacionalisticka nemacka radnicka partija smatala da su "Nemci narod bez teritorije,
uskraceni u svom prirodnom razvitku...te im je zbog toga neophodno sirenje na istok.
Ideologoija fasizma temeljila se na:

ideologiji zajednice, odnostno nacionalizma

ideologiji autoriteta koja se pre svega izrazavala kroz kult licnosti

simbiozi privatizacije i lolektivizma gde se privatno stavlja u funkciju zajednickog

ideologiji militarizma i konzervativizma

pronalazenju dezurnog krivca, koji se bacija oslobadja unutrasnje napetosti i svoju agresiju
usmerava ka neprijateljima nacije
Fasizam u Italiji nikada nije vodio rasnu politiku, za razliku od nacizma u Nemackoj, gde je, pored
antikomunizma, i antisemitizam proglasen jednim od glavnih njegovih postulata.

24.

Drugi svetski rat uzroci

Svet stvoren nakon Prvog svetskog rata nalzio se u nestabilnom stanju, posebno u Evropi, ali i na
Dalekom istoku i zato se nije ni ocekivalo da mir dugo traje. Nezadovoljstvo postojecim stanjem
nije bilo prisutno samo u porazenim zemljama. Osim porazenih zemalja, postojale su i pobednicke
zemlje poput Italije i Japana, koje su takodje osecale nezadovoljstvo postojecim mirom. Iako je iz
rata Italija izasla sa nemalim plenom, pobedom fasizma unutrasnje nezadovoljstvo je iz dana u dan
raslo. Sto se Japana tice, njegov ekonomski rast ucinio ga je najvecom vojnom i privrednom silom
na Dalekom istoku.
I pored svih slabosti versajske Evrope i politike "mira po svaku cenu" koju su provodile Velika
Britanija i Francuska, nesporno je da je Drugi svetski rat uzrokovala agresivna politika Nemacke,
Italije i Japana, koje su se tokom tridesetih godina medjusobno povezale u Trojni pakt. Hronoloske
prekratnice na putu za rat bile su japanska invazija Madzurije (1931), italijanska okupacija Etiopije
(1935), nemacka i italijanska intervencija u spanskom gradjanskom ratu (1936-1939), anslus
Austrije (1938), nemacka okupacija Cehoslovacke (1939), italijanska aneksija Albanije i na kraju,
ultimativni zahtevi koje je Nemacka postavila poljskoj, sto stvarno dovodi do izbijanja Drugog
svetskog rata 1.septembra 1939. godine. Nemacka je zahtevala od Poljske da joj odobri izgradnju
autoputa kroz pljski koridor koji je jos od kraja Prvog svetskog rata razdvajao od tzv. Istocne
Pruske. Izgradnja autoputa je bila pracene zahtevom da se Trecem rajhu pripoji i slobodni grad
Dancig. Poljska vlada odbila je ovaj ultimatum, sto je bio osnovni povod za izbijanje Drugog
svetskog rata.
25.

Ratne godine 1939-1941

I Nemackoj i Japanu bili su potrebni brzi ofanzivni ratovi, jern nijedna od ovih zemalja nje imala
efektivne planove za dugacak rat. Nasuprot tome, Britanci su mireci se sa inferiornoscu na kopnu,
poceli da investiraju u visokorazvijenu ratnu tehnologiju, spremajuci se za dugotrajni rat u kojem bi
nadmasili protivnicku stranu razvojem ratne industrije. Nakon napada na Perl Harbor 7.decembra
1941. godine, Japan je usao u rat samo protiv SAD i Velike Britanije. Ali na njegovu nesrecu, jedina
sila sa kojom je trebalo da se bori SAD, bile su po svojim resursima i ratnom potencijalu toliko
superiorinije od njega da su bile apsolutno predodredjene da u tom sukobu pobede. Rat se sve do
decembra 1941. godine mogao smatrati evropskim, ali ne i svetskim ratom. Nakon kapitulacije
Poljske (u roku od tri nedelje), u prolece 1940. godine, Nemacka je sa jednakom lakocom osvojila i
Norvesku, Dansku, Holandiju, Belgiju i Francusku. Do kraja 1940. godine u ratu sa Nemackom
ostala je jedino Britanija, predvodjena vladom Vinstona Cercila. Prakticno, izgledalo je da je rat u
Evropi gotov niti je Nemacka mogla da izvrsi invaziju Ostrva, niti su Englezi mogli da se iskrcaju
na kopno. Pocetkom 1941. godine Britanci su pokusali da rat prosire na zemlje Balkanskog
poluostrva, ali i tu je za samo nekoliko dana kapitulacijom Kraljevine Jugoslavije i Grcke sve bilo
gotovo. Rat ozivljava Hitlerovom iznenadnom odlukom da napadne SSSR, 22.juna 1941. godine, i
taj datum se , pored 7.decembra iste godine , uzima kao odlucujuci za dalji tok rata i njegov ishod.
Invazija je bila toliko besmislena (jer je uvela Nemacku u rat na dva fronta), da Staljin prosto nije
mogao da poveruje da su ga snage Vermahta napale. Pocetni uspesi i napredovanje na Istok (do

pocetka oktobra nemacke armije su bile u predgradjima Moskve), uveravali su Hitlera da je ucinio
pravu stvar u pravom trenutku. Ali Rusija se branila dubinom, ogromnom kolicinom rezervi, zivom
silom, fizickom izdrzljivoscu i patriotizmom. Nemacka nije bila opremljena za dugotrajni rat i dugu
rusku zimu. Nakon izgubljene bitke za Staljingrad krajem januara 1943. godine ,bilo je jasno svima
da je poraz Nemacke samo pitanje vremena.
Na drugoj strani, SAD su smatrale Pacifik za prirodno polje svog delovanja, drzeci se pre svega
politike izolacionizma i nemesanja u evropski konflikt. Medjutim,odgovor na pitanje zasto je Hitler,
iako preopterecen stanjem na Istocnom frontu, olako doneo odluka o objavi rata SAD, 11.decembra
1941. godine, pruzajuci time mogucnost i opravdanje Ruzveltu da udje u rat u Evropi, ostao je
nepoznanica do danas. SAD su bez oklevanja odlucile da se koncentrisu na dobijanje rata u Evropi
a ne na sukobe na Pacifiku. Proracun je bio tacan jos tri i po godine je trebalo da se porazi
Nemacka, nakon koje je Japan kapitulirao za samo tri meseca.
26.

Ratne godine 1941-1943

Nakon izgubljene bitke za Staljingrad krajem januara 1943. godine ,bilo je jasno svima da je poraz
Nemacke samo pitanje vremena.
Na drugoj strani, SAD su smatrale Pacifik za prirodno polje svog delovanja, drzeci se pre svega
politike izolacionizma i nemesanja u evropski konflikt. Medjutim,odgovor na pitanje zasto je Hitler,
iako preopterecen stanjem na Istocnom frontu, olako doneo odluka o objavi rata SAD, 11.decembra
1941. godine, pruzajuci time mogucnost i opravdanje Ruzveltu da udje u rat u Evropi, ostao je
nepoznanica do danas. SAD su bez oklevanja odlucile da se koncentrisu na dobijanje rata u Evropi
a ne na sukobe na Pacifiku. Proracun je bio tacan jos tri i po godine je trebalo da se porazi
Nemacka, nakon koje je Japan kapitulirao za samo tri meseca.
Prve saveznicke koncepcije oko ratnih ciljeva i uredjenja sveta nakon zavrsetka ratnih sukoba,
vezuju se za Atlansku povelju, koju su 14.avusta 1941. godine u blizini obala Njufaundlenda,
potpisali americki predsednik Ruzvelt i britanski premijer Cercil. To je bio dokument kojim su se
dve drzave obavezale na zajednicku borbu protiv fasizma i prihvatile nacela u osam tacaka o
buducem uredjenju sveta.
27.

Ratne godine 1943 1945

Saveznikim snagama u Sjevernoj Africi Tunis je, nakon relativno lakog zauzimanja Alira i
Maroka, predstavljao veliki problem, to zbog loeg vremena, to zbog tekog planinskog terena
koji je vjeto koristila njemako-talijanska ekspedicijska armija na elu s generalom von Arnimom.
Saveznici su dodatni problem imali u slaboj koordinaciji izmeu britanskih, amerikih i francuskih
kolonijalnih trupa. Jo vei problem bilo je neiskustvo amerikih snaga koje je 19. februar dolo do
izraaja u bitci kod Kasserinea prilikom koje je Rommel uspio probiti amerike poloaje i izazvati
panino povlaenje koje je zaustavljeno tek krajnjim britanskim naporima.
No taj Rommelov uspjeh nije mogao biti iskoriten jer je u Tunis s juga, iz Libije, prodirala
britanska Osma armija na elu s Montgomeryjem. Dana 6. mart Montgomery je Rommela porazio
u bitci kod Medenina, a 17. mart zapoeo je pustinjskim manevrom zaobilaziti utvrenu Marethsku
liniju na tuniko-libijskoj granici. Uspjean proboj tih poloaja zapeatio je sudbinu osovinskih
snaga u Tunisu, jer nisu imale dovoljno ljudstva ni materijala kako bi se oduprle saveznikim
ofenzivama iz dva pravca.
Iako su pojedini osovinski komandanti traili dozvolu za evakuaciju, Hitler je to odbio iz politikih
razloga, plaei se dodatne demoralizacije nakon staljingradske katastrofe. Evakuacija je s
vremenom postajala sve tea, isto kao i snabdijevanje trupa zbog sve oitije pomorske nadmoi
Saveznika u Mediteranu. 14. maja posljednji su se ostaci osovinskih snaga predali, oznaivi
konani kraj rata u Sjevernoj Africi.
U meuvremenu su se sile Osovine mogle utjeiti djelominim uspjehom njemake ofenzive na

istonom frontu, tokom koje su Sovjeti odbaeni iz podruja Harkova koji su bili oslobodili
poetkom godine. To je Wehrmachtu povratilo optimizam, odnosno potaklo planove za jo jednu
veliku ljetnu ofenzivu, dok su Sovjeti odluili zaustaviti daljnje napade i posvetiti se konsolidaciji
svojih redova. To je dovelo do relativnog zatija na istonom frontu koje e trajati nekoliko mjeseci.
Desant na Sjevernu Afriku meu osovinskim je snagama potakao strah od eventualnog saveznikog
iskrcavanja na druge dijelove Sredozemlja. Zato su poduzete mjere za jaanje obrane na tom
podruju - vichyjevska je Francuska okupirana, nakon ega se njena flota u Toulonu samopotopila
kako ne bi pala u ruke Nijemcima. Na Balkanu, gdje se razgranao iroki partizanski pokret,
pokrenute su ofenzive u cilju njegovog guenja, pogotovo u Jugoslaviji gdje su pokuaji
unitenja Titovih partizana doveli do bitaka na Neretvi i Sutjesci.
Namjera njemakih kopnenih snaga (Wehrmacht) bila je razbiti sredinji dio istonog fronta, s juga
obuhvatiti Moskvu i nanijeti odluujui udarac. Njemaka ofenziva poela je 5. jul pod tajnim
nazivom Zitadelle (tvrava, citadela). U bitci je s njemake strane angairano 50 divizija. Ruske
snage izvele su uspjean protunapad i do 23. avgusta Nijemci su poraeni. Stvarni ruski gubici
objelodanjeni su tek 1991. i iznosili su oko 80.000 poginulih uz velik broj ranjenih i nestalih.
Pobjedom Crvene armije u ovoj bitci, inicijativa na Istonom frontu prela je na sovjetsku stranu.
Od tada pa sve do kraja rata njemake jedinice nalaze se u konstantnoj defenzivi.
U skladu s Churchillovim stratekim zamislima, zapadni su saveznici 10. jula zapoeli iskrcavanje
na Siciliju, to je bio prvi korak prema izbacivanju Italije iz rata. Iako su osovinske snage, pogotovo
njemake, pruale estok otpor, brzo je postalo jasno da se moraju povui na talijansko kopno. U
meuvremenu su svi ti dogaaji imali utjecaj na faistike voe u Rimu, koji su 21. jula svrgnuli i
uhapsili Mussolinija, a nova vlada odmah je zapoela tajne pregovore o kapitulaciji.
Do kapitulacije je dolo 8.septembra, kada se trebalo dogoditi koordinirano veliko iskrcavanje
kod Salerna. No, njemake snage pod komandom feldmarala Kesselringa pokazale su se kao vrlo
vjete, kako u obrani od zapadnih saveznika, tako i u brzom stavljanju Italije pod okupaciju.
Mussolini je osloboen akcijom njemakih komandosa i postavljen na elo kvislinke Talijanske
Socijalne Republike. U meuvremenu su Nijemci, vjeto koristei planinski teren, zadravali
savezniki prodor prema Rimu te postupno stvorili gotovo nesavladivu obrambenu liniju iji je
centar bio Monte Cassino. Oko tog mjesta mjesecima e se voditi krvave borbe.
Kapitulacija Italije imala je ozbiljne posljedice i na Balkanu. Dok je britanski pokuaj da iskoriste
kapitulaciju talijanskog garnizona i na brzinu osvoje Dodekanez zavrio katastrofom, u Grkoj i
Jugoslaviji partizanima su pale u ruke velike koliine oruja i opreme. Pogotovo je to imalo veliki
utjecaj na Jugoslaviju, gdje se partizanska vojska i s njom povezan politiki pokret nametnula kao
glavni imbenik u buduem poratnom ureenju zemlje.
Nakon poraznih iskustava u brdovitoj Italiji, saveznici su konano prihvatili ameriko stajalite da je rat
najbolje dobiti direktnim udarom u Njemaku preko ravniarske Zapadne Europe. Od kraja 1943.
intenzivirale su se pripreme za veliko iskrcavanje na francusku obalu, koje je dobilo ifru Operacija
Overlord. Pomorski i zrani desant bio je godinama planiran, a mjesecima uvjebavan, uz dotada
nevieni sustav dezinformacije neprijatelja.
Sve te mjere urodile su plodom kada je 6. juna - datum koji e u povijest ui kao Dan D - izvrena
dotada najvea amfibijska operacija u povijesti. Saveznike snage iskrcale su se na irokom frontu
u Normandiji, umjesto kod Pas de Calaisa gdje su ih Nijemci bili oekivali. Iako su Nijemci na sve
mogue naine pokuali saveznike baciti u more, mostobran se postupno irio. Nakon mjesec i pol
dana krvavih i estokih borbi, Amerikanci su uspjeli izvriti proboj i poduzeti veliki obuhvatni
manevar. Hitlerovo uporno odbijanje da izda zapovijed za povlaenje dovelo je do opkoljavanja i
unitavanja njemakih snaga kod Falaisea.
Istovremeno je izvren i manji desant na junu obalu Francuske. Nijemci su poeli povlaenje iz
Francuske koje se vrlo brzo pretvorilo u paniku i rasulo. General de Gaulle u tim je danima
uspjeno ishodio da njegov pokret Slobodnih Francuza postane legitimna vlada osloboene
Francuske i izbjegne savezniku okupacijsku upravu. 24. avgusta, nakon osloboenja Pariza, to je i
potvreno.

Duboko uvjereni da e rat moi zavriti do Boia, saveznici su se odluili za riskantni plan zranog
desanta u junoj Holandiji, kojemu je cilj bilo osvajanje mostova preko Rajne. Taj plan,
prozvan Operacija Market Garden, 17. septembra doveo je do velikog zranog desanta, pri emu su
britanski padobranci kod Arnhema stjecajem okolnosti naletjeli na elitne njemake jedinice.
Rezultat toga bila je arnhemska bitka u kojoj su Britanci desetkovani, a Nijemci stekli jednu od
posljednjih velikih pobjeda u ratu.
Crvena armija od kurske bitke bila je u stalnom napredovanju. U prvoj polovini 1944. godine borbe
su se uglavnom vodile na sjevernom i junom dijelu istonog fronta, pa je tako odsjeen njemaki
garnizon na Krimu, a Lenjingrad konano osloboen opsade.
Glavni i najspektakularniji udar dogodio se u lipnju, a nosio je ifru Operacija Bagration. Njime je
slomljena njemaka Grupa armija Centar i osloboena Bjelorusija, pri emu su Sovjeti stekli
ogroman broj zarobljenika i bazu za daljnje napredovanje prema Poljskoj i Njemakoj.
U isto vrijeme pokrenuta je i velika ofenziva na Finsku, ija je vlada odluila pristati na sovjetske
uvjete za primirje. Ta odluka nije znaila kraj rata za Finsku. Nijemci su odmah pod okupaciju
stavili sjeverni dio zemlje koji e postati poprite viemjesenog krvavog rata izmeu bivih
saveznika.
Dolazak Sovjeta na Balkan prisilio je Nijemce na povlaenje iz Grke prema sjeveru. Nastali
vakuum nastojale su ispuniti suparnike gerilske frakcije, to je dovelo do graanskog rata u koji su
se upetljale britanske trupe. U Jugoslaviji su u jesen Titovi partizani uz pomo Crvene armije
oslobodili Beograd te se polako transformirali u regularnu vojsku koja je drala svoj dio fronta.
U Maarskoj je pokuaj kapitulacije, odnosno stavljanja na stranu Saveznika, doveo do njemake
vojne intervencije protiv admirala Horthyja i instaliranja faistikog reima koji e provesti
Holokaust meu dotada poteenim maarskim idovima.
Gubitke u Ardenima vie nita nije moglo nadoknaditi, to su odmah iskoristili Sovjeti, probivi
njemake linije u Poljskoj i pribliivi se samom Berlinu. U oujku su zapadni saveznici konano
preli Rajnu i poeli prodirati u samo srce Njemake. Saveznici su takoer pokrenuli ofenzivu u
Italiji, isto kao i Titova jugoslavenska vojska.
Njemaka je vojska nakon vie od pet godina doivjela potpuni slom pa su se mnoge jedinice,
pogotovo na zapadu, poele predavati bez borbe, a na istoku boriti manje zato da zaustave Sovjete,
a vie zato da sebi daju priliku za predaju zapadnim saveznicima. 25. travnja sovjetske i amerike
trupe spojile su se kod Torgaua, presjekavi tako Njemaku napola. U isto vrijeme otpoela
je berlinska bitka tijekom koje je Hitler izvrio samoubojstvo, a sam Berlin predao se 2. svibnja.
Nova njemaka vlada pod admiralom Donitzom otpoela je pregovore o kapitulaciji koji su
zavreni 7. maja, a 8. maja objavljen je prekid neprijateljstava. U nekim dijelovima Europe,
pogotovo onim istonim, borbe su se vodile jo nekoliko tjedana, ali je tog dana slubeno otpoeo
mir.

28.

Konferencije u Teheranu 1943. i Jalti 1945.

Ruzvelt i Cercil su se sreli 13.novembra 1943 godine u Kairu, da bi im se krajem meseca u

Teheranu pridruzio i Staljin. Na konferenciji je Ruzvelt izneo plan o podeli Nemacke na pet
nezavisnih drzava i dve autonomne oblasti koje bi bile pod kontrolom OUN. Cercil je bio za podelu
Nemacke na dva dela, stim sto bi Bavarska i Austrija obrazovale trecu autonomnu oblast.
Cetvorodnevni sastanak u iranskoj prestonici doveo je do latentnog razdora na liniji London
Vasingtnon, jer je Ruzvelt pokazivao mnogo vecu spremnost da prihvati Staljinove zahteve o
"sovjetizaciji" odnosno kontroli istocne Evrope i povlacenju linija izmedju dva drustvenoekonomska sistema. Iako je potpisan dokument odisao uveravanjima o uzajamnom razumevanju,
ostala je praznina po pitanju drzavnog uredjenja u zamljema cije su ih legitimne vlade napustile, a
otpor u njima preuzele prokomunisticke snage.
Trojica lidera ponovo su se sastala 4.februara 1945. godine u Jalti na Krimu. Ova konferencija bila
je sustinska, jer se na njoj raspravljalo, pored zajednickog napada na Nemacku, i o interesnim
zonama, o ratnim reparacijama Nemacke i njenoj podeli, kao i o problemu Poljske i konstituisanju
Ujedinjenih nacija. Ruzvelt, tesko bolestan, bio je blagonaklon prema Staljinovoj zelji da kontrolise
istocnu Evropu, stim sto su i sami zapadni saveznici zeleli da stvore svoju zonu uticaja, kojom bi
iskljucili SSSR iz Sredozemlja. Tri meseca kasnije, 9.maja 1945 godine, nemacki feldmarsal
Vilhelm Kajtel potpisao je u Berlinu bezuslovnu kapitulaciju Treceg rajha.
29.Evropa i svet nakon Drugog svetskog rata
Predajom Nemake 7. maja 1945. okonano je jedno od najnesrenijih poglavlja u istoriji
evropskog kontinenta. Drugi svetski rat je po svojim katastrofalnim posledicama prevaziao sve
dotadanje sukobe milioni rtava, razornena industrija, pokidane komunikacije, kolone
beskunika i povratnika iz zarobljenitva. Pod nogama onih koji su preiveli ratne strahote zjapio je
ponor slobode.
Neophodnost brzog oporavke i obnove opustoenih podruja podsticalo je na razmiljanje o nekom
obliku meudravne saradnje.
Tokom rata se u nekim pokretima otpora razvijala ideja o buduoj federalnoj konstrukciji Evrope.
Ova ideja ima svoje korene jo u epohi prosvetiteljstva ali, po miljnju eurofederalista, doao je
trenutak da se ona realizuje.
Pred evropskim dravnicima stajalo je otovreno pitanje kuda dalje? Bilo je jasno da se mora
obezbediti stabilan poredak u Evropi koji e onemoguiti izbijanje novog sukoba. Pobeda nad
Hitlerovom Nemakom omoguavala je posleratnoj Evropi da svoj politiki identitet gradi kao
demokratski ureena zajednica naroda, naspram totalitarnog nacionalsocijalistikog koncepta.
Rat je zavren ali posledice su bile ogromne. Evropske sile izgubile su svoju dominantnu ulogu u
meunarodnim odnosima u korist Sjedinjenih Amerikih Drava i Sovjetskog Saveza. Zapadna
Evropa se oseala nesigurno pred komunistikom pretnjom totalitarizam jo uvek nije bio
prolost.
Rat nije doneo samo materijalna razaranja. Milioni ljudi patili su od nedostatka slobode. Kretanje
ljudi, robe, kapitala i informacija bilo je prekinuto. Neophodno je bilo obnoviti evropsko trite,
osposobiti saobraajnice i pokrenuti industriju. Evropaje bila na ivici gladi a suna 1945. godina
nije puno obeavala.
Bilo je oigledno da drave Zapadne Evrope ne mogu same da prevaziu krizu.
Paralelno sa dogaajima vezanim sa formiranje evropskih integracija, u svetu se odvija hladni rat,
izbijaju lokalni ratni sukobi koji su pretnja miru, progresu i razvoju oveanstva, a uslovljeni su

intarsima blokova. Uprkos svemu ovome izbegnut je novi svetski sukob, a saradnja je ostvarivana
zahvaljujui Organizaciji ujedinjenih naroda koja je osnovana maja 1945-e godine sa osnovnim
ciljem odravanja medjunarodnog mira I bezbednosti, razvijanje prijateljskih odnosa meu
narodima, reavanje meunarodnih problema ekonomskog, socijalnog, kulturnog ili humanitarnog
karaktera.
30.Ideja evropske zajednice
Sredstva obezbedjena Marsalovim planom, mnoge od evropskih drzava, pogotovo one u pocetku
neopterecene potrebom obnove oruzanih snaga, uspesno su iskoristile za nezapamceni ekonomski
uspon, pa ce se tako s vremenom ratni gubitnici poput Nemacke i Japana uspesno suprostaviti SAD
na ekonomskom polju. Tokom sledece dve decenije, skore sve drzave zapadne Evrope dozivele su
ekonomski rast i poboljsanje zivotnog standarda. Marsalov plan se dugo smatrao jednim o dprvih
procesa evropskih integracija.
Ideja za spajanje evropskih zemalja rodjena je mnogo pre Drugog svetskog rata. Jos 1923. godine
javlja se Panevropski pokret koji se zalagao za stvaranje Sjedinjenih drzava evrope. 1929. godine
francuski ministar spoljnih poslova potpomognut nemackim ministrom kreirao je memorandum da
se stvori Evropski Federalni Savez, medjutim Velika Britanija se drzala rezervisano i ova se ideja
nije realizovala. Ubrzo sledi Velika ekonomska kriza 1929.godine i Drugi svetski rat da bi se tek
posle zavrsetka rata ponovo stvorila ideja o ujedinjenju Evrope.
Marsalovim planom 1948.godine stvorena je OECD (Organizacija za evropsku i ekonomsku
saradnju). Zahvaljujuci ovom planu Nemacka se brzo oporavlja posle II svetskog rata, posebno
proizvodnja uglja i celika, a Francuska radja ideju za stvaranje Evropske zajednice za ugalj i celik.
Tek sa stvaranjem ove zajednice 1950.godine mozemo da pratimo sustinu procesa evropskog
ujedinjenja. Francuska je pristala da se odrekne dela nacionalnog suvereniteta zbog brzog napretka
Nemacke i da pristane na integraciju koja ce imati nadnacionalni karakter.
Izvorne zemlje clanice su: Francuska, Nemacka, Italija, Belgija, Luksemburg i Holandija (Evropa
sestorice).
Rimskim sporazumom 25. Marta 1957.godine osniva se Evropska ekonomska zajednica (EEZ).
Ovim ugovorom bilo je predvidjeno da se u roku od 15 godina ostvari integracioni proces na nivou
carinske unije, sto je i ostvareno 1968. godine ukinute su carine. Takodje je bilo predvidjeno da se
stvori Evropa sile u politickom smislu, da nema prosirenja bez produbljenja, medjutim sva
prosirenja koja su se do danas desila ucinjena su iz ekonomskih razloga i time je pobijena prvobitna
ideja Evrope sile.
Pored EEZ, Rimskim sporazumom stvorena je Evropska zajednica za atomsku energiju
(EURATOM) 1957.godine.
Luksemburskom deklaracijom 1967.godine ove tri zajednice su se ujedinile i pocele su da
funkcionisu institucije zajednicke za sve tri: Savet ministara, Parlament, Komisija i Sud pravde.

31.

Srbi u Habzburskoj monarhiji

Srbi u Ugarskoj, u Slavoniji i Hrvatskoj, iz svih viih slojeva, podigli su znatan broj manastira i

crkava. Samo u Sentandreji u blizini Budima, sagraeno je 7 velikih srpskih hramova. Najvie
manastira sagraeno je u Frukoj Gori koja je nazvana Srpska Sveta gora. Velelepni manastiri
sagraeni su u Budimu, Temivaru, Novom Sadu, Panevu, Osijeku, Vukovaru, Pakracu itd.
Srpske crkve graene su u stilu tadanjeg baroka. Najpoznatiji slikar, portretista i ikonograf srpskog
baroka u 18. veku je radio u Sremskim Karlovcima. Srpsko graanstvo znaajno je pomagalo u
svim vanijim prosvetnim i crkvenim poduhvatima. Osnivane su zadubine, prosvetni i crkveni
fondovi, a kasnije i kulturna drutva. Privilegije Srba znaajno su suene tokom
centralizacije Marije Terezije. Po naredbama carice karlovakom mitropolitu ostavljena je samo
funkcija verskog poglavara Srba, dok su mu oduzete nadlenosti svetovnog i obrazovnog karaktera.
Novim propisima, srpske kole su izuzete iz nadlenosti srpske crkve i preimenovane u dravne
ustanove. Posle ograniavanja prava Srba, novi oblik autonomije se do poetka 20. veka nazivao
crkveno-kolskom autonomijom.
Verske i obrazovne ustanove bile su izuzetno vane za razvoj srpske kulture u Podunavlju.
Srpska gimnazija u Sremskim Karlovcima osnovana je 1791, a tri godine kasnije i srpska
pravoslavna bogoslovija. Trea meu noseim kulturno-obrazovnim ustanovama u Podunavlju, bila
je Srpska pravoslavna velika gimnazija u Novom Sadu (1810). U njima se kolovala nova srpska
elita koja je zauzimala vane poloaje u svetenstvu i graanstvu. Rast kulturnih potreba nove
graanske klase doprineo je poveanoj brizi za otvaranje kola.
Srpska elita dobila je u 18. veku i svoje najizrazitije predstavnike u nauci i kulturi. Veliki uticaj na
irenje narodne svesti i znanja o srpskoj prolost imala je Istorija Jovana Rajia. Uz istoriju Srba,
Rajievo delo objavljeno je u etiri toma sadri i uporedne preglede istorije susednih naroda. Neto
ranije, Hristifor efarovi, pisac, bakrorezac i crta, na osnovu starijih uzora, sastavio je
Stematografiju, s grbovima srpskih zemalja. Rajieva istorija i efaroviev zbornik grbova doneli
su srpskom graanstvu, svetenstvu, plemstvu i graniarima, vane duhovne i istorijske oslonce u
stvaranju nacionalnog identiteta. Kljuna figura prosvetiteljstva bio je Dositej Obradovi,
nekadanji monah frukogorskog manastira Hopovo. Proputovao je celu Evropu, zalagao se da
umesto crkveno-slovenskog jezika narodni srpski jezik postane knjievni. Napisao je
uvenu Pesnu na Insurekciju Serbijanov. u Srbiju je, na poziv Karaora, preao 1807. godine, da
bi postao prvi ministar prosvete u Srbiji. Pisac je prve autobiografije u srpskoj knjievnosti i autor
mnogih pounih tekstova, eseja, sastava.
32.

Racionalizam i prosvetiteljstvo kod Srba

Za istoriju Srba i njinu kulturu od znacaja je sve ono severno od Save i Duunava. U XVIII veku
pred turskom tiranijom i u strahu od istrebljenja beze u Ugarsku, I seoba Srba,pod patrijarhom
Arsenijem III Carnojevicem bila je 1690. godine, a II 1739.godine.Sa puno ljudi u Ugarsku su
pobegli i kaludjeri,jedini uceni ljudi iz Srbije.
U pocetku je srpski narod imao kulturnu autonomiju sto je omogucilo da podize crkve i
manastire,skole,prepisuje stare i stvara nove knjige i tako neguje svoju kulturu. Ali,vremenom
autonomija se ukida,kod Srba jaca otpor i okrenutost prema Rusiji, pozivaju se ruski ucitelji,sire
ruske knjige i upotreba ruskog jezika. Zaokret Srba u Vojvodini prema Rusiji na planu kulture
nije odgovarao Ugarskoj, pa se Bec trudi/Marija Terezija i Josif II/da Srbi budu ukljuceni u
politicki i
kulturni zivot carstva. Srbima se daje veca autonomija,osnivaju se skole,a zatvaraju manastiri.
U Becu se 1770.godine otvara stamparija za Srbe,u Sremskim Karlovcima se 1791.godine osniva
srpska gimnazija.U istom mestu se pokrece i rad prve bogoslovije,
u kojoj ce predavati najuceniji ljudi tog vremena. Nastaje doba prosvecenog
apsolutizma(jozefinizam). Najznacajniji predstavnik srpske prosvecenosti je Dositej Obradovic.
33.

Prvi I drugi srpski ustanak

Posle propasti srpske srednjovekovne drzave u XV veku prekinut je opsti privredni I kulturni
razvitak njenog naroda. Otpocela je borba za ocuvanje srpskog nacionalnog identiteta. Vise od tri
veka trajao je otpor islamizaciji I citlucenju - pokusajima dugovnog I materijalnog potcinjavanja
srpskog naroda interesima Otomanske imperije.
Osmanlijsko carstvo je tih pet vekova ratovalo i osvajalo, irilo svoju teritoriju, pustoilo pokorene
zemlje. Kraj osamnaestog veka carstvo zapada u krizu. Umoreno vekovnim osvajanjima i ratovima,
doivljava privredno i drutveno nazadovanje jer vie nije bilo prihoda iz pljakakih pohoda,
izgubilo je znatan deo teritorije i sve je vie ekonomski zavisilo od razvijenih evropskih zemalja.
Feudalci su optereivali seljeke dabinama a drava porezima. Poveane dabine bile su praene
nasiljem svake vrste to je najvie pogaalo porobljeno hriansko stanovnitvo, koje se stalno
bunilo oekujui da e u borbi za osloboenje dobiti pomo hrianskih sila Austrije i Rusije
Kraj XVIII veka donosi okolnosti u Osmanlijskom carstvu koje su iskoristili Srbi, i prvi medju
porobljenim narodima uspeli da povrate svoju dravnu nezavisnost. Put ka slobodi nije bio nimalo
jednostavan, i Srbi su u svojim planovima raunali na pomo Rusije i Austrije, kao monih sila koje
su esto ulazile u okaje sa osmanlijama.
Dolazak dahija u Beogradski paaluk i sea knezova, dogaaji su koju su pokrenuli i ubrzali srpske
ustanike na ovom svom putu ka osamostaljenju
Sultan Selim III (1789-1807), uvidevi da je Osmanlijsko carstvo zapalo u krizu i da se nalazi pred
raspadom, oslabljen vekovnim osvajanjima i ratovima, uvodi opte vojne, finansijske i politike
reforme. Tim reformama obuhvaen je i Beogradski paaluk i srpskom stanovnitvu je poboljan
poloaj u carstvu. Dobili su slobodu trgovine i vere, plaanje tano utvrenog poreza koji su
sakupljale srpske stareine-knezovi, a janjiarima je zabranjen boravak u paaluku. Ovim
reformama nisu bili zadovljni turski feudalci i vei deo muslimanskog stanovnitva i ovaj pokret je
doiveo neuspeh. U Beogradski paaluk se vraaju janjiari i zavode teror, najpoznatiji medju njima
su bili Aganlija, Kuuk Alija, Mula Jusuf i Mehmet-aga Foi, i nazivani su dahijama. Nasilno su
zbacili beogradskog vezira i sprovodnika reformi Mustafa-pau 1801. godine.
Podelili su Beogradski paaluk na etri dela i u veim mestima postavili svoje ljude-kabadahije. U
svakom selu su sagradili han i u svakom postavili nekoliko turaka na elu sa stareinom-subaom.
Zbog njihovog zuluma srpski narod je strahovao jer su sebi dozvoljavali sva prava, od pljaki do
ubijanja nabadanjem na kolac svakoga ko ima se suproostavi. Srbijom je besneo teror dahija koji su
se odmetali vlasti same Porte, stanje je postajalo neizdrzivo. Upravo u ovome reimu nasilja nalaze
se uzroci izbijanja Prvog srpskog ustanka 1804-e godine.
Srpske stareine, medju njima i Karaore, okupile su se u Oracu 1803-e godine i dogovorile se o
podizanju bune protiv dahija na prolee sledee godine. Dahije su saznale za ove nemere usmerene
protiv njih i sprovele seu knezova koja se odigrala izmeu 4. i 10. februara 1804-e godine. Ubili su
veinu vienijih Srba a njihove glave istakli na kalemegdanskoj tvravi kao opomenu drugima.
Umesto da spree ustanak, dahije su ga seom knezova ubrzale. Samo nedelju dana od ovoga
dogaaja je trebalo srpskim stareinama da se okupe na zboru u Oracu i donesu odluku o podizanju
optenarodnog ustanka protiv turaka. Ova smela odluka doneta je na pravoslavni praznik Sretenje
Gospodnje 15.februara 1804-e godine i pamti se kao jedan od najznaajnih datuma u srpskoj istoriji.
Za vodju ustanka izabran je Djordje Petrovi, u narodu prozvan Karadjordje, nekadanji hajduk i
trgovac, vojnik na strani Austo-Ugarske u borbama sa Turcima i to e mu iskustvo dobro posluiti
kasnije u Prvom srpskom ustanku. Zbog obeanja da e se surovo obraunati sa izdajnicima narod
ga je izabrao za voda.
Voe Srpskog ustanka uz Karaora bili su srpski knezovi koje je vezir birao za nahijske stareine i
imuni srpski trgovci koji su imetak stekli trgujui sa austrijskim trgovcima.
Ustanak se za samo nekoliko nedelja rairio se po celom Beogradskom paaluku, a ve poetkom
leta imao silu od pedeset hiljada ustanika. Jedna potpuno nova, samonikla vojska, bez ikakvog
znanja o ratnoj vetini vodi uspene bitke od kojih su neke ostle slavne po vetini komandovanja i
hrabrosti ustanika.
Znatno brojniju tursku vojsku, koja je krenula iz pravca Nia, docekali su ustanici pod vostvom
Milenka Stojkovia, u selu Ivankovcu kod uprije. Bitka se vodila dva dana, od 18-tog do 20-tog

avgusta 1805-e godine, kada je ustanicima u pomoc pritekao i vod. Turci su uspeno odbijeni i
Ivankovaka bitka se smatra jednom od najveih bitaka ustanka jer je ulila samopouzdanje i uverila
ustanike da imaju snage da se nose sa monim Turskim carstvom.
Iznenaena uspehom ustanika u ovoj bitci, Porta je odluila da naredne 1806-e godine ugui
ustanak. Leta 1806-e godine Turci alju dve velike vojske na ustanike, jednu iz Bosne preko Drine,
a drugu dolinom Morave iz Nia. Prvu vojsku doekao je sam Karaore na Miaru kod apca,
bitka se odigrala 01.avgusta 1806-e godine. Turci su poraeni, a izginuli su istaknuti muslimanski
plemii
Drugu tursku vojsku, koja je krenula iz pravca Nia, doekali su ustnici kod Deligrada. Borbe su
trajale nekoliko nedeja, nakon ega su Turci bili prinueni da se povuku jer je u pomo ustanicima
stigao Karaore, posle bitke na Miaru.
Ove pobede ustanika primorale su Portu na pregovore, zakljuen je Ikov mir kojim su prihvaini
svi zahtevi ustanika. Meutim, ovaj mir nisu prihvatile ustanike stareine jer je na pomolu bio
rusko-turski rat (1807-1812), a Rusija je oekivala pomo ustanika u ovom ratu, s obzirom da je
Rusija od poetka ustanka pruala finansijsku pomo Srbiji i zalagala se kod Sultana da se ispune
zahtevi ustanika.
Godine 1812-te zakljuen je mir u Bukuretu izmeu Rusije i Turske. Rusija je bila pred ratom sa
Napoleonovom Francuskom, i bila je primorana na ovaj mir.Osma taka Bukurekog mira odnosila
se na Srbiju. Prema njoj, srpski ustanici su trebali da dozvole povratak osmanlijskoj vojsci u Srbiju,
s tim da se sultan obavezao da garantuje Srbiji izvesnu unutranju samoupravu. Time je gubila svoju
samostalnost i postala autonomna provincija Turske, a Rusi su joj umesto rata sa Turskom, ponudili
rat sa Francuskom. Osim toga, poslednji udarac pred pad Srbije, bila je odluka Rusije da povue
svoju vojsku radi odbrane od Francuske. Avgusta 1812-te ruske trupe napustaju Srbiju, to je
obeshrabrilo ustanike. Oni su zahtevali autonomiju ali su ih Turci odbili jer nisu eleli
u
carstvu kraljevstvo. Srpske stareine su odbile mir, reene da nastave pregovore sa Portom i brane
otadbinu.
Turci su 1813-te godine napali Srbiju, zauzeli je i surovo se osvetili za svoje poraze. Zemlja je
opljakana i spaljena, a veliki deo naroda je pobijen ili odveden u robstvo. Spasili su se samo oni
koji su se sklonili u planine ili prebegli preko Save i Dunava u Austro-Ugarsku. Medju njima je bio
i sam Karadjordje, zajedno sa velikim brojem stareina, da bi kasnije preao u Rusiju. Srbi su
privremeno izbubili dravu i bili pokoreni. U tom trenutku njihova budunost bila je sasvim
neizvesna.
Drugi srpski ustanak
Nakon sloma prvog ustanka u Srbiji je uspostavljeno stanje kakvo je bilo za vreme dahija. Pod
izgovorom da se od narod mora oduzeti skriveno oruzje, zapoceo je teror nad neduznim
stanovnistvom. Prvi veliki otpor srpski narod je pokazao u tzv. Hadzi-Prodanovoj buni, septembra
1814. godine. U njenom smirivanju ucestvovao je i odbor knez Milos Obrenovic, jedan od retkih
vodja iz Prvog ustnka koji je i dalje u zemlji. Uvidevsi da u njemu imaju saveznika, turske vlasti ga
imenuju za knjeza Pozeske i Kragujevacke nahije. Medjutim ponovo je usledio talas nasilja koji je
doveo do podizanja Drugog srpskog ustnka. Na saboru u Takovu, aprila 1815. godine, doneta je
odluka da e za vodju bune imenuje Milos Obrenovic. Za kratko vreme oslobodjen je citav pasaluk,
izuzev turskih gradova koni nisu napadani. Ustanak je podignut u povoljnom istorijskom trenutku,
pred kraj Beckog kongresa, kada je vec otvoreno Istocno pitanje i kada je Rusija usmerila svoju
politiku prema zapadu, a Austrija prema istoku.
Tokom 1816. zvanicna Porta je poslala nekoliko fermana kojima je regulisan polozaj Srbije:

Carina se naplacuje p utvrdjenoj tarifi i zabranjuje se posebna globa srpskim trgovcima

Svi Srbi imaju slobodu kretanja i trgovine u turskoj carevini

Porez prema turskim vlastima Srbi placaju u dve rate

Turske vojne posade stacioniraju se samo u gradovima i iz njihovih redova se izbacuju

janicar

Po gradovima i palankama uz turske staresine sede i srpski izborni knezovi

Svim Srbima koji su ucestvovali u ustanku sultan garantuje amnestiju

Ovim fermanima knez Milos nije dobio potvrdu svoje vlasti, sem polozja prvog medju knezovima.
Kao novina predstavlja osniva je Narodne kancelarije, koja je trebala da ogranici knezevu vlast.
Naredne 1817. godine, Milos je jos vise uspeo da ucvrsti svoj polozaj u Srbiji, dokazujuci svoju
lojalnost turskim vlastima ubistvom Karadjordja. Nakon tog dogadjaja, Mitrovanska skupstina ga je
proglasila za naslednog kneza Srbije.
33.

Stvaranje srpske drzave

Milos se pokazao pravim apsolutistom, sto je izazvalo nezadovoljstvo u narodu. Milosu se

posrecilo da je upravo tada kulminirao grcki ustanak i da se evropska javnost pocela zanimati za
stanje hriscanskog stanovnisva u Otomanskoj imperiji. Marta 1826. godine Rusija je uputila
ultimatum Turskoj, koji je doveo do zakljucivanja tzv. Akermanske konvencije. Ona je predstvljala
dopunu i tumacenje nekih odredbi Bukureskog mirovnog sporazuma. Porta se obavezala da ce
odmah izvrsiti sve odredbe clana 8. iz Bukureskog ugovora, kao i da ce omoguciti slobodu
veroispovesti, nezavisnost unutrasnje uprave i izbor srpskih staresina, povracaj nahija izuzetih iz
Beogradskog pasaluka.
Medjutim, Turska se zapetljala u ratu sa grckim ustanicima, sto je dovodilo u pitanje i ispunjnje
obaveza prema Srbiji. Kako je ponovo izazvala rusku intervenciju, dolazi 14.septembra 1829.
godine do Jedrenskog mira na kom je Turska priznala grcku nezavisnost i obavezala se po pitanju
Srbije na ispunjenje svih ranijih obaveza.
Porta je izdala prvi Hatiserif dve nedelje kasnije ( 30.septembra 1829.), u kom se naredjuje
beogradskom veziru da ispuni sve obaveze koje je obecala turska strana u prethodnim
sporazumima.
Drugim Hatiserifom iz oktobra 1930. godine definisan je status Srbije kao vazalne knezevine u
okviru Otomanskog carstva, sa samostalnom unutrasnjom upravom. Njime je Srbija dobila svoju
unutrasnju samoupravu. Sa sticanjem nasledne knezevske titule, obezbedjen joj je pravni kontinuitet
u posedovanju lokalne vlasti. Jos uvek je smatrana sastavnim delom carstva i nije imala pravo da
samostalno vodi medjunarodnu politiku. Postepeno ce se i tih okova oslobadjati bas kao sto se u
crkveno-pravnim pitanjima vec naredne godine oslobodila od zavisnosti carigradske patrijarsije.
14. februara 1835. godine donet je Ustav, koji je trebao da smanji opste narodne nezadovoljstvo
Milosevim rezimom. Po nacinu donosenja Sretenjski ustav je bio oktroisan. Sadrzao je odredbe koje
su bile u dugu tekovina americke i francuske gradjanske revolucije. Nacelno je proglasena podela
vlasti na zakonodavnu, izvrsnu i sudsku, koja doduse nije bila dovoljno definisana. Ustav je doneo
dosta slobodoumnih ideja koje se Milosu ni malo nisu svidele koji je on ubrzo ukinuo.
Decembra 1838. donesen je novi Ustav, u vidu sultanovog ukaza hatiserifa, zbog cega je i dobio
naziv Turski. Srbija je hatierifom dobila slobodu veroispovesti i da u Beogradu za mitropolita
moe biti biran Srbin umesto dotadanjih Grka; tako je 1831. izabran mitropolit Melentije Pavlovi.
U narodnim masama jaao je otpor prema Miloevom apsolutizmu, koji e dovesti do nekoliko
veih buna, a posle Miletine bune i do donoenja kratkovekog Sretenjskog ustava. Konano
ograniavanje Miloeve vlasti usledie Turskim ustavom 1838. godine, posle ega e knez Milo
abdicirati. U ovom periodu osnovan je Licej, pretea Univerziteta u Beogradu. Prestonica kneevine
Srbije je u tom periodu vie godina bila u Kragujevcu.
Posle kneza Miloa formalno je vlast preuzeo njegov stariji sin Milan, koji je bio slabog zdravlja i
ubrzo umro, ne potpisavi nijedan dokument kao knez Srbije. Posle njega na vlast je doao Miloev
mlai sin Mihailo. Posle trogodinje prve vladavine kneza Mihaila, usledila je smena dinastija i na
presto je 1842. doao Karaorev sin knez Aleksandar Karaorevi
Period vladavine kneza Mihaila obeleen je na spoljanjem planu velikim napretkom u pogledu
samostalnosti Srbije. Knez Mihailo je upornom politikom uspeo da izdejstvuje povlaenje turskih
posada iz srpskih gradova 1867. godine, poslednji utvreni gradovi bili su: Beograd, Smederevo,

Kladovo, abac, Uice i Soko. Ovom dogaaju predaje gradova prethodio je sukob sa Turcima
1862. i bombardovanje beogradske varoi od strane Turaka iz kalemegdanske tvrave. Lini reim
kneza, koji bi se mogao nazvati i prosveenim apsolutizmom (jer je knez ulagao napore u
modernizaciju i reforme u Srbiji) stvorio je otpor kod odreenih liberalnih krugova u Srbiji, koji e
preuzeti ekstremne korake u uklanjanju kneza sa vlasti. Pod okolnostima koje do danas nisu
razjanjene, knez Mihailo ubijen je 29. maja, 1868. godine u Koutnjaku. Budui da knez Mihailo
nije ostavio zakonitih potomaka za naslednika je izabran unuk Miloevog brata Jevrema, Milan
Obrenovi. Vlast je u ime maloletnog kneza Milana preuzelo Namesnitvo. Namesnitvo je bilo
trolano i inili su ga: Milivoje Blaznavac, Jovan Risti i Jovan Gavrilovi.
Namesnitvo e vladati do 1872. godine, a 1869. godine bie donet Namesniki ustav, koji e
omoguiti prvi prodor parlamentarizma u Srbiju. Knez Milan preuzee presto 1872. godine. Ovaj
izuzetno znaajan period za Srbiju obeleen je ratovima protiv Turske (Srpsko-turski ratovi 187678) i dobijanjem nezavisnosti Srbije 1878. godine posle Berlinskog kongresa. Posle srpsko-turskih
ratova i Berlinskog kongresa dotadanja Srbija proirena je za etiri okruga
35.Srbi u Vojvodini 1848.-1914.
Kad je u februaru 1848. izbila revolucija u Parizu, koja je sruila monarhiju i dovela do proglasa
republike u Francuskoj, zaljuljala se iz temelja i trona austriska zgrada. Planue ustanci na sve
strane. Nemaki rodoljubi sazvae u Frankfurtu svenemaki sabor, koji je imao jasno da izrazi
elju za nemakim ujedinjenjem, ali ne pod vostvom Austrije. Kao odgovor na to doao je posle
sveslovenski sastanak u Pragu, na kom je uestvovalo i nekoliko Srba. Iza tih i pored tih
manifestacija poee i uline borbe. Uzbuni se ak i lojalni carski Be. Meternih morade biti
rtvovan. Ali to ipak ne smiri uzavrele duhove, naroito ne tamo gde je pokret dobio ne samo
karakter borbe za ustavne slobode, nego i za nacionalno osloboenje.
U Austriji postadoe najopasniji Maari, koje je vodio vrlo temperamentni besednik Lajo Kout. U
svom nacionalizmu Maari nisu imali nikad dovoljno mere. Na podruju krune Sv. Stevana oni su
prema ostalim narodnostima bili i ostali stalno manjina. Dravu su meutim vodili i pretstavljali
samo oni. U strahu da to vostvo ne izgube ili da ga ne bi morali deliti, oni su poeli svima
sredstvima nastojati da Ugarskoj ouvaju maarski karakter. U toj tenji morali su doi u sukob s
ostalim narodnostima; a u prvom redu sa Srbima i Hrvatima. Srbi su imali svoje privilegije s
jedniom vrstom verske autonomije, na koje su Maari odavno krivo gledali i za koje je postojala
opasnost, da bi im ih mogli jednog dana ukinuti. Hrvati su isto tako uvali svoja istoriska prava i
naroito svoj jezik, iju su upotrebu Maari organizovali na sve ue krugove. Beka vlada
upotrebljavala je vrlo esto Srbe i Hrvate, ija je borbenost bila dobro poznata, kao svoje orue za
obuzdavanje maarskih prohteva. To je onda stvorilo izmeu njih i Maara jo vei jaz, jer je, uz
naelne protivnosti, doao jo i momenat apsolutnog nepoverenja. Srbi, iz poetka, nisu bili protiv
Maara; ne bar Srbi iz Bake, Banata i Srema. Naprotiv, mnogi od njih iskreno su pozdravili njihov
pokret. Bilo je to iz mnogih razloga. Neto zbog tekog stanja naih kmetova pod teretima feudalnih
naslea; neto zbog pritiska vlasti, koje su jo uvek prema Srbima postupale s mnogo verskih i
drugih predubeenja; neto zbog uopte tekih ekonomskih uslova za ivot; a neto i po atavistikoj
tradiciji borbe protiv nosilaca tue vlasti. Bez unapred spremljenog plana i bez prethodne
organizacije oni su brzo poeli akciju. Ve 10. marta zbacili su mesne optinske vlasti u Zemunu i
Panevu, na ijem su elu stali Nemci, pa su odmah obrazovali i narodnu gardu. Pred uzbuenim
narodom morao se u Panevu povui i jedan odred vojske, koji je hteo da povrati stari red. Pobuna
nije bila uperena protiv Maara, koji u tim mestima nisu pretstavljali nikakvu naroitu snagu.
Panevo je ak proglasilo toga puta svoje spajanje sa Ugarskom, kidajui veze s vojnom granicom.

36

Dobijanje nezavisnosti 1878

Berlinskim mirom potpisanim 13.jula 1878. godine Srbija dobija nezavisnost. Srbija je znatno
prosirena I dobila je na racun Turske cetiri okruga: niski, pirotski, toplicki I vranjski. Srbija je, kao I
druge zemlje koje su stekle nezavisnost, trebalo da preuzme na sebe I jedan deo turskog drzavnog
duga, ali to nije ucinjeno jer tokom sledecih godina nije postignut dogovor o visini ove obaveze.

37.

Kraljevina Srbija I pojava parlamentarizma

Posle ubistva kneza Mihaila 1868. vladalo je namesnitvo do 1872. godine, a 1869. godine donet je
Namesniki ustav, koji e omoguiti prvi prodor parlamentarizma u Srbiju. Knez Milan preuzee
presto 1872. godine. Ovaj izuzetno znaajan period za Srbiju obeleen je ratovima protiv Turske
(Srpsko-turski ratovi) i dobijanjem nezavisnosti Srbije 1878. godine posle Berlinskog kongresa. U
Srbiji se uvode politike stranke 1881. godine, od kojih e najznaajniju ulogu imati Radikalna
stranka.
Kneevina Srbija je 1882. godine uzdignuta na rang kraljevine. Prvi novovekovni kralj Srbije, kralj
Milan, na spoljanjem planu je vodio austrofilsku politiku koja je u zemlji izazivala nezadovoljstvo,
pogotovo posle okupacije Bosne i Hercegovine 1878. godine. S druge strane, oslanjanje na Austriju
omoguilo je da Srbija bude bolje zastupljena na Berlinskom kongresu, posle razoaravajueg
Sanstefanskog mira za koji se zalagala Rusija.
Na unutranjem planu, kralj je bio primoran na nagodbe sa najjaom strankom u zemlji, radikalima,
to e dovesti do usvajanja modernog Ustava 1888. godine, koji e u Srbiju uvesti demokratski
parlamentarizam, iroke politike slobode i druga naela demokratskog i graanskog drutva.
Nespremnost kralja Milana i njegovog naslednika kralja Aleksandra da prihvate ograniavanje line
vlasti, dovee do previranja u zemlji a konano i do ukidanja ovog ustava 1894. godine i povratka
na stari, Namesniki. Kralj Milan je abdicirao 1889. godine.
38. Politcka misao kod Srba pocetkom 20og veka
Pred kraj XIX veka politiki ivot i u Srbiji i u Vojvodini bio je veoma zatrovan nepotednom
partiskom borbom. Udaralo se na sve, bezobzirno, neodgovorno, zlonamerno, esto ciniki. ak
su efovi stranaka uestvovali ne samo u pismenim, nego i u fizikim tuama. Branei ast
porodice Jaa Tomi je postao ubica. Izvesni politiki listovi pisali su potom i renikom, koga bi
se mogli da stide i Cigani. Politika se bila uvukla i u drutva i ustanove. Srpsku Kraljevsku
Akademiju 1886. god. osnovali su naprednjaci protiv liberalnog Uenog Drutva, koje je pojam
nauke tumailo veoma rastegljivo. Naprednjaku stranku sainjavali su, u vrhovima, mahom
srbijanski intelektualci, skoro ponajbolja imena ondanje Srbije; meu liberalskim
intelektualcima bilo je dosta Vojvoana, na koje se mnogo vikalo da stvaraju birokratiju u Srbiji i
grabe poloaje. Radikali su imali u svojim redovima etiri petine seljaka i dobar deo mlae
inteligencije. Ova je uzela u svoje ruke Srpsku Knjievnu Zadrugu, koja je s poetka osnovana
kao vanstranaka organizacija. Naprednjaci su drali zadubine Ilije Kolarca i Nikole upia.
God. 1854. krenuli su radikali, pored dnevne tampe, i svoj knjievni organ Delo, a ve idue
godine Lj. Nedi u svoj Srpski pregled uvodi preteno naprednjake i neto liberala. Poetkom
novog veka ljudi tee da se oslobode tih uskih gledanja. Kad je 1901. god. osnivan Srp. Knjievni
Glasnik u njegov odbor uli su pretstavnici svih stranaka.
Ali glavni uslov za ozdravljenje celog naeg dravnog i duhovnog ivota bilo je to, to je prestao
lini reim i s njim udvoriko izmearstvo, koje je kvarilo karaktere i trovalo atmosferu. Narodna
Skuptina izabrala je za novog kralja Srbije, 2. juna 1903., Petra Karaorevia, unuka Vodova i

sina kneza Aleksandra, a pre njegova dolaska povratila je u ivot, s malim izmenama, ustav od
1888. god. Kralj je 12. juna, po dolasku iz eneve, poloio zakletvu na ustav i poeo svoju vladu,
koja je Srbiji donela nenadane uspehe.
Kralj Petar nije imao nikakvih izuzetnih sposobnosti, ali je u Srbiju stigao kao ovek u godinama, sa
bogatim iskustvom. Posle bosanskog ustanka, u kom je eleo biti narodu od koristi, on se vie nije
javno isticao. God. 1883. doao je na Cetinje, gde se oenio "zornom" Zorkom, najstarijom
kerkom kneza Nikole, 30. jula iste godine. S njom je imao tri sina (ora, Aleksandra i Andriju) i
ker Jelenu. Kneginja Zorka umrla je na Cetinju 4. marta 1890., malo poto je donela na svet svog
treeg sina, koji je umro malo iza nje. Knez Petar ostao je na Cetinju sve do 3. septembra 1894.,
kada je otiao u enevu, radi vaspitanja dece. Izmeu njega i njegova tasta kneza Nikole nisu uvek
bili najbolji odnosi, a posle Petrova odlaska iz Crne Gore oni su sasvim ohladneli. S mnogo vie
panje prema svom zetu odnosila se kneginja Milena. U enevi knez Petar Karaorevi, ivei
povuen, imao je dovoljno prilike i mogunosti da prati dogaaje u savremenoj Evropi i u Srpstvu i
da iz njih izvue potrebne pouke. Tu je stekao ono dragoceno uverenje, koje mu je bilo vodilja u
celom dravnikom delovanju, da se samo u slobodi moe ceniti i voleti sloboda. S toga je, kao
vladar Srbije, pustio da se razvije ustavni ivot do svoje pune snage i da narodna volja doe jasno
do svog izraza. Za njegova vremena Srbija je postala slobodnija, nosilac svih narodnih ideala.
Starog naslea, sasvim prirodno, nije moglo da nestane najedanput. Bilo je i izvesnih novih
nezgoda. Naroito se bilo zaotrilo zavereniko pitanje, i u zemlji i na strani. U zemlji bilo je
naelnog osuivanja oficira, koji su jo pod zakletvom kralju, sklopili zaveru i izvrili ubistvo
zakonitog kralja. Bilo je i linih prekora, jer su izvesni vii zaverenici hteli da vre uticaj i pritisak.
Sa strane, neke velike sile, a u prvom redu Engleska, prekinule su zbog te zavere i kraljevog ubistva
diplomatske veze sa Srbijom, i delovale su svojim stavom na izvesne elemente u zemlji. Kriza bi,
verovatno, bilo i vie, da nisu krupni spoljanji dogaaji, koji su stavljali u pitanje nau nacionalnu
budunost, naterali ljude da usredsrede panju u tom pravcu.

39.Balkanski ratovi
Prvi balkanski rat (8. oktobar 1912. 30. maj 1913. godine) je voen izmeu balkanskih saveznika
(Bugarska, Srbija, Crna Gora i Grka) i Turske. Osmansko carstvo, koje je ve 1908. godine bilo
uzdrmano Mladoturskom revolucijom, u 1912. je bilo jo vie oslabljeno i ratom protiv Italije. Tu
slabost Turske koriste balkanske zemlje i otpoinju rat protiv Turske s ciljem osloboenja
teritorija Balkana koje se nalaze pod turskom vlasti. Rat je otpoeo 8. oktobra 1912. kada jeCrna
Gora objavila rat Turskoj. Srpska vojska je odnela dve vane pobede u bitkama
kod Kumanova i Bitolja, ime je osloboena itava Makedonija.
U manje od dva meseca, Turska je izgubila teritorije na skoro celom podruju evropskog
kontinenta, pa je uspostavljeno primirje 4. decembra 1912. godine sa svim protivnicima, osim
Grke. Nakon odbijanja ispunjavanja zahteva od strane Turske i dravnog pua u januaru 1913.
godine, rat je nastavljen, gde je Turska izgubila i utvrde Jedrene, Janjinu i Skadar, kao i prevlast na
moru od grke mornarice, pa je 30. maja 1913. godine, pod posredstvom Velikih sila (AustroUgarska, Nemaka, Francuska, Velika Britanijai Italija) uspostavljen mir Londonskim mirovnim
ugovorom, po kojem je Turska balkanskim saveznicima predala sve svoje teritorije zapadno
od linije Enos Midija (obala Egejskog mora - obala Crnog mora), kao i ostrva u Egejskom moru,
ukljuujui i Krit.
Kao rezultat Prvog balkanskog rata stvorena je Albanija kao nezavisna drava, na emu je
insistirala Austro-Ugarska, na tetu zemalja pobednica, Grke, Srbije i Crne Gore.
Drugi balkanski rat

Nezadovoljstvo podelom osvojenih turskih podruja, posebno Makedonije, dovelo je do Drugog

balkanskog rata (29. jun 10. avgust 1913. godine). Jedna bugarska vojna jedinica je 29. juna 1913.
godine po nareenju generala S. Koeva napala srpske snage na reci Bregalnici(tzv. Bregalnika
bitka), a 30. juna i grke snage na podruju Soluna. Iako je bugarska vlada pokuala da ospori ratne
operacije protiv Srbije i Grke, one su 8. jula 1913. godine objavile rat Bugarskoj. Ubrzo su im se
pridruile i Crna Gora iRumunija, kao i Turska s eljom da povrati neka podruja koja je tokom
Prvog balkanskog rata izgubila.
Zbog premoi saveznika, Bugarska je ubrzo bila poraena i prinuena na mir u Bukuretu 10.
avgusta1913. godine, po kojem je Bugarska morala predati podruja osvojena u Prvom balkanskom
ratu. Veliki deo teritorije dobila je i Rumunija, a Makedonija je bila podeljena izmeu Grke i
Srbije.
Balkanski ratovi su bili uvod u godinu kasnije Prvi svetski rat. Naime, od ovih mirovnih ugovora,
Srbija je najvie izvukla korist i bila je najmonija drava na Balkanu, to je dovelo do zategnutosti
izmeu Austro-Ugarske i Srbije. Austro-Ugarskoj nije odgovarala mo Srbije na Balkanu, koja je
vaila kao ruski satelit, u njenim namerama daljnjeg irenja na istok ka Solunu(Drang nach Osten),
a Srbiji prisutnost Austro-Ugarske na Balkanu. Tako je ubistvom prestonaslednika Franca
Ferdinanda 28. juna 1914. godine u Sarajevu i naen povod za poetak Prvog svetskog rata.
40.Napad na Srbiju I Niska deklaracija 1914
Hronologija konstituisanja Kraljevine Srba, Hrvata I Slovenaca pociva na ekoliko temeljnih
istorijskih dokumenata, dogadjaja I politickih faktora, koji su presudno determinisani I njen potonji
drzavno pravni razvoj.
Ona se konkretnije pocinje stvarati usvajanjem jednog akta, poznatog pod nazivom Niska
deklaracija, od strane vlade Kraljevine Srbije, u kom se po uzovru na vlade drugih drzava koje su se
nasle u ratnom sukobu 1914. godine, definisani I srpski ratni ciljevi borba za oslobodjenje I
ujedinjenje sve nase neslobodne brace Srba, Hrvata I Slovenaca. Ratni ciljevi su podrazumevali
resenje ne samo srpskog pitanja, vec I nacionalna pitanja svih ostlih juznoslovenskih naroda.
Tvorac deklaracije Nikola Pasic, smatrao je d ace se primarni cilj spoljne politike Kraljevine
Srbije ( formiranje jedinstvene srpske drzave ) , najpre I najbezbolnije resiti preko jugoslovenskog
ujedinjenja.
41.Nacionalni I politicki programi juznoslovenskih narod tokom rata
Reagujuci na odluke Londoskog sporazuma od aprila 1915. godine, kojim su zemlje saveznice
obecale Italiji da ce za ucesce u ratu na strain Antante, dobiti Istru, Kvarner, I Dalmaciju, kao I
usled sasvim izvesne mogucnosti da I Srbija, ujedinjena sa Crnom Gorom, dobije izlazak na more,
barem do Dubrovnika, osnovan je Jugoslovenski odbor kao predstavnicko telo srpskih, slovenackih
I hrvatskih emigranata u Parizu pocetkom maja iste godine. Najvazniji zadatak ovog odbora bio je
da siri propagandu o jugoslovenskom pitanju I o neophodnosti ujedinjenja svih juznoslovenskih
naroda.
Odbor je ubrzo vec narednog meseca uputio Francuskoj I Engleskoj vladi I ruskom ambasadoru u
Parizu memorandum u kom se iznosi da su Srbi, Hrvati I Slovenci jedan isti narod. Pojedini clanovi
jugoslovenskog odbora branili su tezu da se zajednicka drzava ne moze stvoriti aneksijom, nego
samo na temeljima dobrovoljnog ujedinjenja. Iako je bio finansiran u vecem delu od srpske vlade,
zasigurno se moze reci, da odbor nije prihvatio unitarno uredjenje buduce drzavne zajednice. Marta
1917. godine osnovan je, takodje u Parizu, I Crnogorski odbor za narodno ujedinjenje, koji je radio
na sjedinjavanju Crne Gore sa Srbijom I ostalim Jugoslovenskim zemljama.

42. Ratna 1918.god

Godina 1918. donela je odluku na bojitima. Revolucija u Rusiji dovela je do rasula vojsku i
onemoguila dalji otpor. Boljevika vlada morala je sa velikim rtvama da primi mir u BrestLitovsku i da svu panju obrati uvrivanju svoje vlasti. osloboena od ruske opasnosti,
Nemaka je napregla svu svoju snagu da iznudi reenje na zapadnom frontu. Od marta do jula
preduzela je tri velike ofanzive, ali je njima postigla samo delimine uspehe. Dok je Rusija za tri
godine vezala na svom frontu velike snage nemake vojske mogle su Engleska i Francuska,
kojima se od 1917. god. pridruila i Amerika, razviti ratnu industriju do nesluene mere, izgraditi
odbranbeni sistem, i prikupiti nesluen broj vojnika. Kad je od jula 1918. god. poela dugo
pripremana kontraofanziva saveznika Nemaka joj nije mogla odoleti. Poela je poputati i
otstupati, i to u sve brem tempu.
Sa ofanzivom na zapadu pripremana je i velika ofanziva na solunskom frontu. Vrhovnu komandu
nad celom saveznikom vojskom imao je francuski general Frane d Epere, a nad srpskom, pored
prestolonaslednika Aleksandra, proslavljeni vojvoda ivojin Mii. Od 29 na tom frontu pribranih
divizija bilo je sedam srpskih, est peakih i jedna konjika. U svom delu Srpska vojska i solunska
ofanziva general Milan Nedi kae: "Pred ofanzivu 1918. obe strane raspolagale su skoro jednakim
snagama: svaka sa po 600.000 ljudi. Neprijatelj je bio nadmoniji u peadiji, a saveznici u konjici,
avijaciji i oruima, naroito velikog kalibra". U zoru, 1. septembra, poela je saveznika ofanziva
na liniji Soko - Dobro Polje - Veternik sa strahovitom vatrom iz 580 topova. Dan potom, poto je
artiljerija prokrila put, krenula je na juri srpska i francuska peadija. Njihov nalet bio je neodoljiv.
Bugarski front bio je probijen i posle etiri dana ogorene borbe bugarska vojska bila je rastrojena i
razbijena. Kako stvari na istonom krilu, na frontu koji su drali Englezi i Grci, nisu ile dobro,
kolebala se saveznika komanda, da li da se ofanziva nastavi ili da se pree u odbranu. Tada je
kraljevi Aleksandar izdao onu energinu istorisku zapovest: "Napred, u slavu ili smrt!" Srpsko
napredovanje nastavljeno je potom sa istim poletom, pomagano od francuskih peakih i konjikih
jedinica. Bugarska, videi rastrojstvo svoje vojske, a inae nezadovoljna ponaanjem svojih
saveznika, reila se brzo na separatan mir. Ve 13. septembra javili su se njihovi emisari traei mir.
Kad je potom stiglo njihovo izaslanstvo u Solun bugarski pretstavnici ponudili su generalu Epereu
da, kao saveznici, preu na njihovu stranu. Epere je odgovorio vojniki otseno i kratko: "Nikako.
Vi ste pobeeni i podnosite zakon pobedioev." Uslovi za mir ipak nisu bili mnogo teki. Vodilo se
izvesnih obzira. Uinjeno je mudro da nijedan srpski puk ne bude upuen u Bugarsku, da ne bi
dolo do tekih scena osvete. Glavni krivac za rat, kralj Ferdinand, odrekao se prestola i 21.
septembra napustio je Bugarsku zauvek.

43. Formiranje Kraljevine Srba, Hrvata I Slovenaca 1918. godine

20.jula 1917. godine Vlada Kraljevine Srbije I Jugoslovenski odbor potpisuju Krfsku deklaraciju.
Ona je predstavljala prvi pisani zajednicki akt ova dva organa, kojom se potvrdjuje da I Srbi iz
Kraljevine I Jugosloveni iz Austrougarske zele ujedinjenje. U deklaraciji je vec dat naziv buduce
drzave Kraljevina Srba, Hrvata I Slovenaca koja ce imati jedan grb, jednu krunu I jednu zastavu.
Drzavno jedinstvo ne iskljucuje postojanje samoupravnih jedinica zasnovanih na prirodnim,
socijalnim I ekonomskim osnovama. Ravnopravnima se proglasavaju I oba pisma, kao I
veroispovesti. Krfski sporazum meteforicno predstavlja kamen temeljac planirane zajednice koga
je prihvatio I crnogorski odbor. Velika je nesreca juznoslovenskih naroda sto nisu uspeli da svoju
buducu drzavu konstituisu na nacelima ove deklaracije. Medjutim, kako Vilsonovim tackama nije
predvidjeno ukidanje Austo-Ugarske, nego samo preuredjenje, a Srbiji nacelno data mogucnost za
Slobodan I siguran pristup do mora, srpska vlada pocinje prva da se udaljava od deklaracije u
potrazi za malim resenjem. Jugoslovenski odbor, nezavisno od srpske vlade, preuzima inicijativu
za medjunarodnim priznanjem, kod saveznickih organa, kako bi legitimno zastupali interese

juznoslovenskih naroda iz dvojne monarhije. Srpska vlada se protivila tome. Tada dolazi do prvih
razmimoilazenja u stavovima izmedju ova dva tela, jer je srpska strana smatrala da Kraljevina
Srbija vec predstavlja Hrvatsko Slovenacki narod, kao I da u medjunarodnim odnosima legitimno
govori I u njegovo ime.
Izlaslanici Narodnog vjeca primljeni su od strane regenta Aleksandra Karadjordjevica, 1.decembra
1918. godine, kojom prilikom su potpisali sporazum o osnivanju kraljevine SHS.
44. Vidovdanski ustav 1921.

Vidovdanski ustav je naziv za ustav koga je 28.6. 1921. donijela Ustavotvorna skuptina, odnosno
KonstituantaKraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ime je dobio po pravoslavnom
prazniku Vidovdan koji je pao upravo na taj dan.
Vidovdanski ustav je predstavljao prvi ustav u istoriji jugoslavenske drave. Njime je ona definirana
kao ustavna,parlamentarna i nasljedna monarhija. Ustavne odredbe su je takoer definirale
kao unitarnu dravu jednog narodasastavljenog od tri plemena (Srbi, Hrvati i Slovenci), a kao
slubeni jezik uvele srpsko-hrvatsko-slovenaki.
Ustav je takoe dao iroke ovlasti kralju kao poglavaru drave, koji je dijelio i zakonodavnu vlast s
jednodomnomNarodnom skuptinom. Poslanike Narodne skuptine su, pak, mogli birati samo
mukarci iznad odreenog starosnog cenzusa.
Kraljevina SHS je ustavom bila podijeljena na 33 oblasti, a one dalje na okruge, srezove i optine,
koje su imale odreenu lokalnu samoupravu.
Kraljevina SHS je odreena kao ustavna, parlamentarna i nasledna monarhija, iji je jezik srpskohrvatsko-slovenaki. Uspostavljeno je unitarno ureenje. Proklamovana naela podele vlasti bila su
deformisana kasnijim odredbama. Zakonodavnu vlast delili su kralj i Narodna skuptina. Kralj je
imao irok krug ovlaenja - zakonodavna inicijativa, sankcija, promulgacija zakona kao i
inicijativa i saglasnost za promenu ustava. Imao je i pravo proglaenja rata i zakljuenja mira.
Posedovao je i iroka ovlaenja u pogledu postavljanja sudija i rasputanja skuptine. Uz to imao je
klasina ovlaenja efa drave.
Narodna skuptina je bila jednodomno predstavniko telo. Birako pravo bilo je bilo ogranieno
relativno visokim starosnim cenzusom, a nisu ga imale ni ene. Svaki lan skuptine imao je pravo
zakonodavne inicijative, poslanikog pitanja, interpelacije. U sluaju promene ustava skuptina se
rasputala i birala nova, to je imalo znaenje skrivenog ustavotvornog referenduma.
Ministarski savet je bio odgovoran i kralju i Narodnoj skuptini (orleanski parlamentarizam) a
ministri nisu morali biti iz redova poslanika. Postojala je i krivina i graanska odgovornost
ministara, uz specijalan Dravni sud. Ministarski savet imao je pravo zakonodavne inicijative,
izdavanje uredaba za primenu zakona i onih sa zakonskom snagom u posebnim sluajevima.
Sudovi su bili nezavisni i organizovali su se kao prvostepeni, apelacioni i Kasacioni sud (sa
seditem u Zagrebu). Bili su predvieni i posebni upravni sudovi (Dravni savet i Glavna kontrola).
Jedinice teritorijalno-administrativne podele su bile oblasti, okruzi, srezovi i optine.

45. Doba jalovog parlamentarizma 1921 1928

Rezultati drugih parlamentarnih izbora iz marta 1923. godine, u potpunosti su polarizovali politicku
scenu u klraljevini SHS na nacionalnoj osnovi. Hrvatskom bloku prikljucuju se slovenska ljudska
stranka I jugoslovenska muslimanska organizacija formirajuci na taj nacin federalisticki blok.
Narodna radikalna stranka nije mogla da obezbedi vecinu I formira vladu usled cega dolazi do
intervenencije kralja Aleksandra koji donosi odluku o raspustanju upravo formiranog narodnog
predstavnistva. Radikali takticki pristaju na sporazum sa strankama federalistickog bloka
potpisujuci Markov protocol o pocetku resavanja problema hrvatskog pitanja I drzavnog
preuzredjenja zemlje. Posto su formirali homogenu vladu radikali raskidaju ovaj sporazum dok
vodja HRSS Stjepan Radic zbog ponovljenog verolomstva na skupstini stranke u Zagrebu vredja
srpskog kralja I biva osudjen na kaznu zatvora. Medjutim ilegalnim putem napusta zemlju. Godinu
dana kasnije strankama federalistickog bloka pridruzila se I demokratska stranka Ljubomira
Davidovica, koje tom prilikom formiraju opozicioni blok. Stranke opozicionog bloka su usaglasile
akcije na rusenju radikalskog rezima I formiranju nove vlade koja bi imala primarni zadatak da
sprovede nove izbore. U demokratskoj stranci tada dolazi do rascepa. Koalicijom Pasic- Pribicevic
obrazovana je manjinska vlada ciji neminovan pad sprecava kralj raspustanjem parlamenta. Na taj
nacin se direktno umesao I svrstao u politicke I stranacke borbe. Novo prestrojavanje na politickoj
sceni kraljevine nastupilo je nakon septembarskih izbora 1927. godine, kada dolazi do zblizavanja
Radica I Pribicevica I formiranja seljacko demokratske koalicije. Smisao nastanka ove politicke
formacije bio je u suzbijanju hegemonije srbijanske I Cincarske gospode u drzavnoj administraciji
olicenoj u vladi Velje Vukicevica sa krajnjim ciljem formiranja vlade od licnosti izvan parlamenta.
Parlament kraljevine se pretvarao u popriste sve ostrijih sukoba, nereda I svadja, prozivanja citavih
naroda, njihovih istorija, tradicija I obicaja. U ovakvoj konverzaciji najvise su prednjacili poslanici
Radikalne stranke I Seljacko demokratske koalicije. Rasprava sa slicnim sadrzajem izmedju
radikalskih poslanika Punise Racica I poslanika SDK dr. Ivana Pernara vodjena u skupstini 20.juna
1928 godine imala je koban zavrsetak, u parlamentu su ubijeni Pavle Radic I Djura Basaricek.
Ubistvo u skupstini nije bilo ubistvo na mah nego pripremljeni atentat koji je definitivno zapecatio
sudbinu parlamentarizma u kraljevini SHS otvarajuci vrata kraljevoj samovladi.

46. Sestojanuarska diktatura

Nereeno agrarno, nacionalno i radniko pitanje je izazvalo veliko nezadovoljstvo naroda i
nestabilnost Kraljevine SHS. Koristei ovakvo stanje, Seljako-demokratska koalicija koju su
inile Hrvatska seljaka stranka Stjepana Radia i Samostalna demokratska stranka Svetozara
Pribievia, je pokrenula borbu protiv vlasti kralja Aleksandra I Karaorevia i traila je
reviziju Vidovdanskog ustava iz 1921. Stvaranje Seljako-demokratske koalicije je zaotrilo sukob
ove dve stranke sa Radikalnom strankom. 20. juna 1928. radikalski poslanik Punia
Rai je ubio poslanike Hrvatske seljake stranke Pavla Radia i uru Basarieka i teko ranio
Stjepana Radia, koji je umro od posledica ranjavanja 8. avgusta 1928. Narodna skuptina se sastala
ponovo 1. avgusta, ali poslanici Seljako-demokratske koalicije su odbili da uestvuju.
Iskoristivi smrt Stjepana Radia i blokadu rada Narodne skuptine, kralj Aleksandar je u proglasu
objavljenom 6. januara 1929. objavio da su "ti alosni razdori i dogaaji pokolebali kod Naroda
veru u korisnost te ustanove" te da zato izmeu kralja i naroda "ne moe i ne sme biti vie
posrednika". Kralj je ukinuoVidovdanski ustav i lino preuzeo izvrnu, zakonodavnu i vojnu vlast, a
za predsednika vlade je imenovao generala Petra ivkovia. Takoe su na neke druge civilne
dunosti dovedene vojne osobe, posebno u Hrvatskoj i Makedoniji. Narodna skuptina je
rasputena, zabranjen je rad svih politikih stranaka, uvedena strogacenzura novina i knjiga,
zabranjeni svi politiki zborovi, nacionalne, sindikalne i verske organizacije, zabranjena je upotreba

nacionalnih imena i amblema. Takoe je proiren i dopunjen Zakon o zatiti drave i

uveden Dravni sud za zatitu drave pri Kasacionom sudu u Beogradu.
Diktaturom je proklamovana ideologija "integralnog jugoslavenstva", a ime drave je
promijenjeno 3. oktobra 1929. u Kraljevina Jugoslavija. Zemlja je administrativno podeljena u
devet banovina koje nisu pratile istorijske granice, sa izriitim ciljem da se istorijske pokrajine
razbiju
Tokom diktature su bile ograniene politike slobode, policija je progonila ilegalne radikalne grupe
kao to su hrvatski i makedonski nacionalisti, albanski i crnogorski separatisti i komunisti, protiv
kojih je ve 1920. bila donesena Obznana. Na ulici je u Zagrebu ubijen hrvatski nacionalista Milan
uflai, to je dovelo do meunarodne peticije koju su potpisali i Albert Ajntajn i Hajnrih Man.
Oko 400 lanova KPJ i SKOJ-a ubijeno je u periodu od 1929. do 1932. Ovako velikim rtvama
pridonijela je direktiva vostva KPJ za pripremu oruanog ustanka, podstaknuta procenom estog
kongresa Kominterne o pribliavanju opte krize kapitalizma. Vladko Maek je u decembru 1929.
uhapen i dugo dran u zatvoru, ali je puten bez optube. Potpredsednik HSS-a Josip
Predavec uhapen je zbog sloma Seljake zadrune banke i osuen na 2 i po godine zatvora. Maek
u svojim Memoarima tvrdi da je propast banke zapravo izazvala drava, koja je preko
Jugoslavenske narodne banke kontrolisala bankarski sistem. Kasnije, u julu 1933, Predavec je
ubijen iz zasede. [3]
Svetozar Pribievi je prvo interniran u Brus (Srbija), a zatim mu je zbog loeg zdravlja doputeno
da napusti zemlju. Umro je u ehoslovakoj 1936. U emigraciju odlaze HSS-ovi prvaci Juraj
Krnjevi i August Kouti, kao i radikalni nacionalisti Ante Paveli (poslanik Narodne skuptine iz
redova Hrvatskog bloka), Gustav Perec, Branimir Jeli idr.
Veina opozicionih srpskih politiara je primila uvoenje diktature bez aktivnog otpora. Srpska
opozicija se uglavnom neujno povukla sa politike pozornice, "uplaena i demoralisana,
povinujui se zakonskim propisima o zabrani i rasputanju stranaka i udruenja". Na udar vlasti je
doao Dragoljub Jovanovi, voa levog krila Saveza zemljoradnika, koji je osuen na godinu dana
zatvora.
Ustae su pokuale da podignu neuspean Velebitski ustanak 1932, koji je meutim postigao snaan
propagandni uinak, posebno u faistikoj Italiji.
Kralj je 3.9.1931. odustao od otvorene diktature i doneo je Oktroisani ustav. Provedeni su formalni
parlamentarni izbori na kojima se pojavila samo jedna stranka, reimska Jugoslovensko radniko seljaka demokratija, kasnije preimenovana u Jugoslovensku nacionalnu stranku.
Diktatura je imala vrlo usku socijalnu i politiku bazu, a ekonomski je bila neuspena. Iste godine
kad je diktatura uvedena u svetu je izbila velika ekonomska kriza, koja je pogodila i Jugoslaviju.
Diktatura je ekonomski pogodovala samo krupnim kapitalistima, a ideologija unitenja nacionalnih
razlika izazvala je kod svih naroda suprotan uinak. Mnogi koji su je u poetku podrali odstupaju,
a oni koji su se pasivizirali poinju pruati aktivni otpor. Seljako-demokratska koalicija je
poetkom novembra 1932. objavljavila tzv. Zagrebake punktacije, koje su potpisale i Ante
Trumbi i Mile Budak. Zbog te je rezolucije Maek osuen na tri godine robije.
Srpska opozicija (Demokratska stranka, Savez zemljoradnika) je promenila svoja politika
opredeljenja i prihvatila saradnju sa Seljako-demokratskom koalicijom i federalizam kao nain
reavanja nacionalnog pitanja u Jugoslavij
Kralj Aleksandar je ubijen 1934. u Marseljskom atentatu. Pod regentom Pavlom Karaoreviem je
dolo do poputanja reima i raspisivanja izbora 1935, na kojima je nastupila ujedinjena opozicija.
Iako je parlamentarizam ponovo uspostavljen, a uspostavom Banovine Hrvatske 1939. naputen
centralizam i ideologija integralnog jugoslavenstva, Oktroisani ustav je ostao na snazi sve do sloma
Jugoslavije u Aprilskom ratu 1941

47. Kraljevina Jugoslavija 1934 1941

Marsejski atentat od 9. oktobar 1934. okonao je Aleksandrovu vladavinu, a velik teret osvete pao
je na ustae. Naime, ubrzo je otkrivena upletenost ustaa u planirani atentat, tako da su brojni
ustaki kampovi po svijetu pozatvarani, a elnici uhieni (Paveli je boravio u zatvoru uTorinu).
Kako je prijestolonasljednik Petar II. jo uvijek bio maloljetan, vlast je, kao regent, preuzeo Pavle
Karaorevi, sin Arsena Karaorevia. Princ Pavle postat e regent i uspostavit e
trolanoNamjesnitvo kojeg e, uz Ivu Perovia, bana Savske banovine, i Radenka Stankovia,
profesora medicine iz Beograda, i voditi. Namjesnitvo e, postepeno, dovesti do poputanja
diktature, ali tu priliku vide velikosrpski vjerski voe koji ire ideje i mrnju prema hrvatskom
narodu koja rezultira ubijanjem hrvatskih seljaka i paljenjem sela. Dobro prikriveni motivi i lana
izvjea rezultiraju daljnjim djelovanjem Ustaa i hrvatske mrnje prema Srbima to e kasnije
rezultirati zloinima u NDH. Naime, nakon pada Jevtieve vlade, dolazi, pod
pritiskom Francuske i Engleske, do rjeavanja tzv. hrvatskog pitanja.
Prva kriza koja je rijeena bila je Konkordatska kriza. Naime, pregovori oko
stvaranja konkordata izmeu Kraljevine Jugslavije iVatikana trajali su ve neko vrijeme, a
dokument je, konano, potpisan 1935. za vrijeme nadbiskupa Antuna Bauera. No, iako je dokument
potpisan, prosvjedi i snana opozicija pravoslavnih sveenika, koji su tvrdili kako se Hrvatima time
daje prevelika autonomija, rezultirali su time da konkordat nikada nije ratificiran. Sljedei dio
hrvatskoga pitanja bio je politiki status Hrvatske. Naime, nakon smjene Jevtia, za premijera je
postavljen Milan Stojadinovi, voa Jugoslavenske radikalne zajednice (JRZ ili popularno "jereza"
- sainjavale su je JNS, JMO i SLS). Stojadinovi, dodue, poinje pregovore s Vladkom Maekom
oko statusa Hrvatske, ali za njegova mandata (1935. - 1939.), oni nee biti zavreni. Godine 1939.,
knez Pavle smijenjuje Milana Stojadinovia i imenuje Dragiu Cvetkovia za novog predsjednika
vlade. Kako su pregovori Stojadinovi-Maek bili neuspjeni, novi predsjednik vlade zapoinje
nove pregovore koji su 26.avgusta 1939. godine razultirali potpisivanjem Sporazuma CvetkoviMaek i osnivanjem Banovine Hrvatske.
Banovina je zapravo bila "drava u dravi", a obuhvaala je teritorij bive Savske i Primorske
banovine (uz dijelove dananje BiH). Imala je sudsku, zakonodavnu i upravno autonomiju u odnosu
na Beograd, a za (prvog i posljednjeg) bana izabran je HSS-ovac Ivan ubai. Taj nevieni
presedan, kojeg je knez Pavle opradvdao lankom 116. jugoslavenskog ustava, izazvao je burne
reakcije diljem zemlje. Srpski su se politiari pobunili jer su smatrali da takav presedan Hrvatima
daje provilegiran poloaj i rui ideje jugoslavenstva koje je drava provodila, dok su neki hrvatski
politiari, predvoeni HSP-om, smatrali kako je ovo samo obmana i kako je jedina mogua solucija
potpuna samostalnost Hrvatske. Kako bilo, protesti su ubrzo prestali, a situacija u zemlji ponovo se
pograla u nadolazeem razdoblju. Dana 1.septembra 1939., Adolf Hitler zapoinje napad na
Poljsku, ime zapoinje Drugi svjetski rat u kojeg e se i Kraljevina Jugoslavija ubrzo prikljuiti.
48. Aprilski slom 1941. godine
Kraljevina Jugoslavija svakako je bila vana strateka toka i za Saveznike i zaSile Osovine tako da
su se i jedna i druga frakcija borile oko pridobivanja Jugoslavije za saveznika. Iako su Ujedinjeno
Kraljevstvo i Francuska bile tradicionalne jugoslavenske saveznice, za vrijeme premijera
Stojadinovia dolo je do pribliavanja Jugoslavije Treem Reichu i Kraljevini Italiji. Na koncu,
pod primamljivim obeanjima, Kraljevina Jugoslavija pristupa Trojnom paktu 25. marta 1941.,
manje od godinu dana nakon to je, u septembru 1940., formiran. No, dobar dio jugoslavenskog
naroda, kao i meunarodna scena, nisu odobravali ovaj potez taku da su Britanci ubrzo dali
podrku dravnome udaru koji je izveden u noi s 26. na 27. marta 1941. Namjesnitvo je ukinuto, a
premijeru Cvetkoviu oduzet je mandat. Maloljetni kralj Petar II.proglaen je za punoljetnu osobu
ime preuzima prijestolje, iako nije ni krunjen ni miropomazan, a za predsjednika vlade izabran je
general Duan Simovi. Simovieva je vlada najavljivala razvrgavanje Trojnoga pakta, ali do toga

ina nikad nije dolo zbog pritiska i otovrene prijetnje Treeg Reicha. Umjesto toga, Simovieva
vlada nije razvrgnula sporazum, nadajui se da e tako izbjei njemaku okupaciju i spasiti
monarhiju.
No, unato svemu, Hitler je bio bijesan na ovakav razvoj dogaaja u Jugoslaviji zbog ega je, 6.
aprila 1941., naredio invaziju Jugoslavije. Bio je to i dio plana vezan uz osvajanje Balkana - naime,
Italija je ve ranije zapoela napad na Metaxasovu Grku, ali nije imala uspjeha, tako da je Hitler,
kako bi proirio sferu utjecaja, rado pristao poslati jo vojske (jer je ve ranije poslao podrku u
obliku Erwina Rommela u Sjevernu Afriku) Italiji. Time je, dodue, odgoena Operacija
Barbarossa, ali je osvojen Balkan. Kraljevina Jugoslavija kapitulirala je 17. aprila 1941., dok su se
borbe na Metaxasovoj liniji vodile jo neko vrijeme - iako je Metaxas umro, Britanci su nastavili
pruati pomo Grcima, ali je i Grka, subsekventno, kapitulirala. Vojska, kao jedini predstavnik
vlasti, potpisala je kapitulaciju, a javna tijela vlasti ostala su bez vodstva. Kralj je sa zlatnim
priuvama Narodne banke Jugoslavije pobjegao sa zrane luke u Nikiu, zajedno s dijelovima
bive Vlade. Sletio je u London gdje je formirana Jugoslavenska vlada u egzilu, koja se
predstavljala kao jedino legitimno tijelo za podruje bive kraljevine i koja je sve
do 1943. obmanjivala svjetsku javnost kako su etnici Drae Mihailovia jedina antifaistika
vojska na podruju Balkana. Tek su nakon Teheranske konferencije u novembra 1943., Saveznici
priznali NOB i Titove partizane kao legitimne predvodnike antifaistikog otpora u Jugoslaviji.
49. Pokreti otpora I kolaboracije na prostoru Jugoslavije u Drugom svetskom ratu
Cetnicki pokret se pocinje konstituisati na Ravnoj Gori maja 1941. godine gde se sa 20-tak oficira I
vojnika obreo pukovnik Dragoljub Draza Mihajlovic koji u opstem vojnom rasulu nije zeleo da se
preda Nemcima. Pokret je bio autohton, neutemeljen ni na jednoj ideoloskoj osnovi, niti proizvod
politicke ili bilo koje druge inicijative iz zemlje ili inostranstva. Nekordiniran ni od jedne institucije
sistema mogao je predstavljati potencijalnu opasnost po isti. Otuda se general Simovic dvoumio da
lid a cetnickom pokretu prizna legitimitet jugoslovenske vojske u otadzbini. Vlada je pocela da
prima znatnu finansijsku pomoc nakon odluke da cetnike promovise kao njenih ruku delo.
Istovremeno u Srbiji okupacione vlasti intenzivno rade na formiranju jedne centralne civilne uprave
u redovima politicara koji su bili dokazani prijatelji Treceg jarha. Na predlog sefa vojne uprave za
Srbiju dr. Harolda Turneta formirana je tzv. vlada komesara na celu sa Milanom Acimovicem.
Medjutim, usled sirenja ustanka komesarska uprava se pokazala nesposobnom u pacifikaciji Srbije,
tako da okupacione vlasti donose odluku da je zamene nekom drugom autoritativnijom vlascu.
Krajem avgusta 1941. godine Srbija je dobila drugu okupacionu vladu (vladu narodnog spasa na
celu sa generalom Milanom Nedicem ) Njegova vlada je u ocima zvanicne Jugoslovenske vlade u
Londonu dozivljavana kao iznudjeni egzistancioni kolaboracionizam. Vlada u emigraciji prihvata I
sporazum Cercil Ruzvelt, sto jos vise jaca njene pozicije kod zapadnih saveznika. Sovjetski Savez
septembra 1941. godine takodje prihvata cinjenicu da vlada u izbeglistvu predstavlja drzavu
Kraljevinu Jugoslaviju, mada je vec bio upoznat I sa drugim paralelnim pokretom otpora nastalim
na podrucju bivse Jugoslavije tokom jula meseca utemeljenim na ideoloskoj osnovi. Masovna
streljanja poplavila su Srbiju u jesen 1941. godine. Ravnogorski pokret prihvata ovakav koncept
otpora cekanja povoljnog trenutka jer I on pocinje da veruje da nije pravi momenat za oruzanu
akciju. Medjutim, saveznicke misije koje su od oktobra prisutne na ustanickom podrucju Srbije,
salju Londonu i o drugom pokretu partizanskom, narodno oslobodilackom pokretu - na cijem
celu su stajali Jugoslovensk komunisti, koji za razliku od cetnickog pokreta stupaju bez velike
kalkulacije u aktivnu borbu sa Nemcima. Vestom zamenom teza kod Sovjeta I zapadnih saveznika
se o dualistickom antifasistickom otporu u Jugoslaviji stekao utisak da su cetnici srpski a partizani
hrvatski. Taktika neangazovanog otpora I zavaravanja saveznika o iscekivanju pogodnog trenutak
imala je uspeha jos tokom citave 1942. godine. Na pocetku ovog perioda dolazi do smena vlade
kada mesto premijera preuzima Slobodan Jovanovic koji imanuje Mihajlovica za ministra vojske u
otadzbini. Nakon nepromisljene Mihajloviceve izjave da su cetnicima glavni protivnici komunisti
izgovorene u prisustvu britanskog vojnog misionara Bila Bejlija, februara 1943. oni definitivno

napustaju Drazu I njegov pokret I pocinju da pruzaju pomoc Titovim partizanima.

50. Zavrsnica rata oktobar 1944 maj 1945

Sa saveznikom vazdunom podrkom i uz pomo Crvene armije, u drugoj polovini 1944. partizani
su preusmerili panju na Srbiju, u kojoj je bilo relativno malo borbi od pada Uike republike. 20.
oktobra 1944. partizani i Crvena armija su oslobodili Beograd u zajednikoj operaciji. Krajem 1944.
partizani su kontrolisali celu istonu polovinu Jugoslavije - Srbiju, Makedoniju i Crnu Goru, kao
i dalmatinsku obalu.
Godine 1945, partizani, koji su sada brojali 800.000 ljudi , su porazili Vermaht i ustae,
probivi Sremski front krajem zime, zauzevi Sarajevo poetkom aprila i ostatak Hrvatske i
Slovenije do polovine maja. Nakon zauzimanja Rijeke iIstre, koje su pre rata pripadale Italiji,
partizani su uli u Trst dan pre Saveznika.
51. Formiranje socijalisticke Jugoslavije
Na Drugom zasedanju AVNOJ-a 29. novembra/studenog 1943. godine zbaena je monarhija i
proglaena Demokratska Federativna Republika Jugoslavija. Novi ustav je donet 31. januara 1946.
godine i promenila je naziv u Socijalistika Federativna Republika Jugoslavija . Ustav je imenovao
pet nacija i est republika. Republike: Slovenija,Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Crna
Gora i Makedonija i Srbija sa Autonomnom Pokrajinom Vojvodinom i Autonomnom
Oblau Kosovom. Iako federalna, Jugoslavijom je vladala centralizovana KPJ i Tito. Izvrena je
nacionalizacija imovine. 1948. godine Tito nije prihvatio meanje Staljina u unutranje stvari
Jugoslavije, te do Staljinove smrti nastupa era hladnih odnosa sa Sovjetskim Savezom. Staljinovi
simpatizeri u Jugoslaviji su slani u logore. 1950. godine uvedeno je samoupravljanje. Jugoslavija je
jedan od osnivaa Ujedinjenih nacija. 1961. godine je bila prvi domain Pokreta nesvrstanih. Tvorci
ovog pokreta su bili Tito, Nehru i Naser. Novi ustav je donet 1963. godine.
52. Sukob sa Informbiroom 1948
Poetak razlaza izmeu KPJ i SKP zapoet je rezolucijom Informbiroa 1948. u Bukuretu. Jo pre
donoenja rezolucije, KPJ je iskljiila iz Politbiroa Sretena ujovia Crnog i Andriju Hebranga jer
su se okrenuli protiv petogodinjeg plana za izgradnju zemlje i jer su se zalagali da treba u svemu
slediti Sovjetske principe.
Jedinstvenost KPJ prema rezoluciji Informbiroa je pokazana na Petom kongresu u Beogradu. Na
ovom Kongresu Jugoslovenski CK se branio od Informbirovskih kleveta i iskazao elju da se sa jo
veom snagom izgradi socijalizam u zemlji.
U velikoj dvorani Vojnopeadijskog uilita, isto onoj u kojoj je 1946. odrano suenje Drai
Mihailoviu, okupilo se 21. jula 1948. 2.344 delegata izabranih od 468.175 lanova KPJ, koliko ih
je bilo u julu 1948. godine.
Kongres je zasedao est dana. Izbor za novi CK je bio poslednjeg dana. Izborna komisija na elu
sa Miloem Miniem je proglasila rezultate glasanja oko ponoi. Za Tita je glasalo 2.318 delegata, a
samo je 5 delegata je bilo protiv tj. prihvatilo Staljinovu liniju. Tako je novo poverenje dobio stari
CK, sa Titom na elu.
Januara 1949. odran je III Plenum CK KPJ na kome je data puna podrka KPJ u daljem
izgraivanju socijalizma u zemlji.
Nakon druge Rezolucije Informbiroa (IB)-a u Budimpeti 1949. KPJ je jo vie klevetana u

zemljama istonog Lagera.

Pojedini njeni lanovi su proglaavani trockistima, pijunima, agentima i petokolonaima. Dolo je
do velikih kadrovskih promena u partiji. U vreme borbe sa Informbiroom (1948-1956), evidentirano
je 55.663 lica koja su se izjasnila za Staljinovu liniju. Sukob sa informbiroom je dosta kotao KPJ.
Dolazilo je do iskljuivanja, oduzimanja ordena, spomenica, zasluga, izbacivanja sa posla i
zatvaranja.
Bilans sukoba KPJ sa IB-om izgleda ovako: Za Rezoluciju Informbiroa su se izjasnila 2.616
politika funkcionera, 3 lana Politbiroa CK KPJ (ujovi, Hebrang, Nekovi), 8 lanova KPJ, 16
lanova CK republikih KP, 50 lanova oblasnih komiteta i 733 lana sreskih komiteta. Za
Rezoluciju Informbiroa su se opredelila 28.880 uesnika Narodnooslobodilakog rata i 4.153
pripadnika Jugoslovenske armije.
Ukupno je u borbi sa IB-om izbaeno iz Partije 75% lanova Partije. Oni su popunjavani vrlo brzo
novim, mlaim snagama, vernim liniji kojom ide KPJ. Ipak, sukob sa Informbiroom nije bio nimalo
prijatan i stavio je Partiju na najvea iskuenja do tada.
53. Ustavni I politicki razvoj Jugoslavije do 1974. godine
Ustavom iz 1963.god promenjen je naziv drzave u Socijalisticka Federativna Narodna Repubilka
Jugoslavija (SFRJ). Drzava je definisana kao socijalisticka demokratska zajednica zasnovana na
vlasti radnog naroda. Ustavom je ozakonjeno samoupravljanje, a uvedeni su i novi pojmovi
"drustveno-politicke zajednice" i "samoupravne interesne zajednice" kojim su oznacene opstine,
pokrajine i republike. Na putu ka decentralizaciji i davanju sve vecih ovlascenja konstitutivnim
zajednicama na ovaj ustav usvojeno je 3 grupe amandmana. Njima je dogradjen samoupravni
sistem, ali i izmenjen karakter federacija. Kako je njima izmenjen karakter federacije, usvojen je
novi ustav SFRJ 14.02.1974. god. Njime je stvorena normativna podloga za sustinsku
transformaciju jugoslovenske drzave ali u pravcu njene dezintegracije. Ustavnom su de facto
pokrajine izjednacene sa republikama. Smatra se da je upravo poslednji konstitutivni drzavni akt
podstakao procese koji su doveli do raspada Jugoslavije. SFRJ je u praksi postala savez 6 republika
i dve autonomne pokrajine. Savezna drzava je nakon smrti Josipa Broza Tita (1980.)sve manje
dobijala na znacaju, da bi na kraju postojala upravo onoliko dugo koliko su to njene clanice zelele.
54.

Spoljna politika Jugoslavije

Spoljnapolitika SFRJ zasniva se na nesvrstavanju. Pokret nesvrstanih ima za cilj da okupinarode

sline tradicije, kulture i ideologije i da ih ujedini protiv Amerikanaca i,donekle, Rusa. Idejni
tvorac ili arhitekta nesvrstanosti bio je drug Tito. On je, uz pomo brae Gamala i Abdela Nasera
te Davarhalar Nerua i njegove keri Indire,organizovao prvi kongres nesvrstanih zemalja u
Beogradu 1962. godine. Kongres(Samit) je bio veoma uspean, jer su na njemu uestvovali ne
samo predsednici,kraljevi i imperatori, ve i jedan pravi bog po imenu Haile Selasije. Posle
Novonastale svetske politike prilike su iz osnova izmenile odnos snaga u svetskoj politici i odnos
snaga unutar SFRJ i istovremeno dovele u pitanje i opstanak politikog sistema SFRJ. Ameriki i
zapadni politiari su zahtevali promenu politikog sistema SFRJ i prelazak na demokratiju.
Nestanak istonog politikog sistema i zahtevi za promene i u SFRJ doveli su, iznenada, u pitanje i
opstanak SFRJ kao celine. Pitanje politikog i ekonomskog sistema SFRJ,kojeg je stvorio Edvard
Kardelj, i spoljna politika su dva faktora koja su najvie uticala na taj raspad. Dakle, SFRJ se nije
raspala samo zbog Ustava iz 1974. godine, arolikosti Jugoslavije,Titove politike,Kosmeta ili
Miloevievog nacionalizma.
Nita nije moglo da bude opasnije po Srbiju u 1989. godini nego to su bili njeni sopstveni

politiari. Srpski politiari na vlasti su te 1989. godine tvrdokorno odbijali svaki razgovor o
promenama politikog sistema.
55. Kriza jugoslovenstva
Ustav iz 1974. godine Jugoslaviju je promijenio u federaciju s konfederativnim elementima koju su
inile republike: SR Bosna i Hercegovina, SR Crna Gora, SR Hrvatska, SR Makedonija, SR
Slovenija i SR Srbija. Sastavni dio Srbije bile su pokrajine Kosovo i Vojvodina s
velikim autonomnim pravima i svaka sa svojim samostalnim mjestom u jugoslavenskom
Predsjednitvu od 8 lanova.
Tenkovi JNA na Kosovu 1981.
Tijekom proljea 1981. godine Albanci s Kosova poet e masovne demonstracije sa zahtjevom da
Kosovo dobije status republike. Za vrijeme tih demonstracija, prema slubenim podacima, 11 ljudi
je poginulo, 250 je ranjeno, a 2000 ih zavrava u zatvoru . Demonstracije e zavriti tek 2.4. 1981.
nakon proglaavanja vanrednog stanja. One e ozbiljno uzdrmati jugoslavenske temelje, ali nee
dovesti ni do kakvih konkretnih promjena, samo je nastalo stanje prividnog mira
Buenje albanskog nacionalizma koji zahtijeva status republike za Kosovo dovodi ubrzo do buenja
srpskog nacionalizma poto se Srbi, koji su u pokrajini manjina, poinju osjeati ugroenima. Prvi
slubeni odgovor na novonastalu situaciju daje Srpska pravoslavna crkva, koja 12.4. 1983. poziva
na potpisivanje peticije protiv progona Srba na Kosovu.
Jugoslavija nacionalistiko vrenje na Kosovu uspijeva koliko-toliko kontrolirati do incidenta
s ore Martinoviem, koji e prvo tvrditi da se sam ozlijedio gurajui bocu u anus, a potom e
tvrditi da su ga silovali albanskih ekstremisti. Ta njegova druga izjava izazvat e
nacionalnu histeriju u Srbiji, a policijski isljednici nee se uspjeti sloiti koja od njegovih izjava je
istinita
Pod utjecajem sluaja Martinovi, koji postaje javan 1.5. 1985. godine, Srpska akademija nauka i
umetnosti dvadeset dana kasnije donosi odluku o stvaranju memoranduma koji govori o poziciji
Srba u Jugoslaviji. Taj kontroverzni memorandum tvrdit e da Albanci vre genocid nad Srbima na
Kosovu, da su Srbi rtve diskriminacije u Jugoslaviji i da srpsko pitanje nee biti rijeeno sve do
stvaranja punog nacionalnog i kulturnog jedinstva srpskog naroda bez obzira na mjesto gdje ive.
Dan nakon objave memoranduma, tadanji e ga predsjednik SR Srbije Ivan Stamboli osuditi
izjavom da je to ratni manifest za srpske komesare.
U Jugoslovenskoj istoriji osamdesete godine ostae zabeleene kao period ne samo velike
nestabilnosti nego i svekolike i duboke krize i velikog zaostajanja u razvoju, u svetu koji ogromnim
koracima hita u 21. vek.
U prvim godinama krize bilo je gotovo nezamislivo da ona moe toliko dugo trajati i da se moe
toliko produbiti. A danas jo ne moemo biti sigurni da smo dotakli dno krize i da e kretanja poi
nabolje. Mnogi problemi su otvoreni, a za mnoge od njih u poetku krize i nismo mogli ni
pretpostaviti da e se pojaviti. Dugotrajna kriza dovela je pod znak pitanja i vrednosti koje su ranije
bile neprikosnovene.
Kriza se najpre ispoljila kao ekonomska kriza to je dovelo do ubrzanog sazrevanja saznanja da smo
u traganju za adekvatnim privrednim sistemom, tokom ustavnih i postustavnih reformi u
sedamdesetim godinama, potpuno zalutali; institucionalno je koncipiran privredni sistem koji se
pokazao kao fikcija, utopija kao nesistem. I zato se i pristupilo izradi Dugoronog programa
ekonomske stabilizacije. Ali, u odsustvu opredeljenja za reformu i politikog sistema, on je nuno
morao biti parcijalan i uopten; ali, bio je veoma koristan ve samim tim to je razbio iluziju o tome
da je sistem tzv. dogovorne ekonomije pravo reenje. Pet godina kasnije 1988. godine doo je
do druge faze, tj. do ustavne reforme i reforme privrednog sistema. Ali, opet su dometi u reformi
politiog sistema bill suvie skromni, i u pogledu politike demokratizacije, i jo vie u pogledu

izgraivanja efikasne moderne federalne jugoslovenske drave kao znaajnog subjekta u

makroekonomskoj dimenziji privrednog sistema. Zbog toga su sve izraenije sumnje da bez
znaajnije reforme politikog sistema ne moe uspeti ni reforma privrednog sistema. tavie, dugo
trajanje krize sve vie jaa miljenja da se mora reformisati i ideoloka vizija
socijalizma. Stavijaju se pod znak pitanja sve njegove nekad neprikosnovene vrednosti: drutvena
svojina, samoupravljanje, raspodela... A u meuvremenu, ekonomska kriza poprima neverovatne
razmere. Naravno, nestabilnost je potpuna: stope inflacije su veoma visoke, deficit platnog bilansa
krajem sedamndesetih godina ostavio je u naslee visok stepen spoljne zaduenosti, stope
nezaposlenosti, iako vec previsoke, dalje se poveavaju, a stope rasta realnog drutvenog proizvoda
za jugoslovenski nivo razvijenosti su nedovoljne, ak stagnantne. Nestabilnost je toliko velika i
duga da je poprimila sve karakteristike ekonomske krize

56. Raspad Jugoslavije I posledice sukoba devedesetih godina

25. juna 1991. godine Slovenija i Hrvatska su proglasile nezavisnost. Nezavisnost su proglasile i
Bosna i Hercegovina (6. aprila 1992.) i Makedonija (08.09.1991).
Nakon to je Slovenija proglasila nezavisnost dolo je do kratkotrajnih sukoba Jugoslovenske
narodne Armije (JNA) i slovenskih snaga poznat kao rat u Sloveniji. On je zavrio povlaenjem
JNA, nakon koga je Slovenija postala de facto nezavisna, a 15.1. 1992. i de iure, s obzirom da je na
taj datum zajedno s Hrvatskom meunarodno priznata od strane drava tadanje Evropske
ekonomske zajednice.
Istovremeno s ratom u Sloveniji je eskalirao i oruani sukob u Hrvatskoj izmeu vlade i pobunjenih
regija sa srpskom veinom, kojima je pomagala JNA. Te regije su krajem 1991. formirale vlastitu
dravu zvanu Republika Srpska Krajina (RSK), koja nije bila meunarodno priznata. RSK je u
ljeto 1995. godine vojniki poraena, a formalno je prestala postojati Erdutskim
sporazumom temeljem kojeg je uspostavljen suverenitet Hrvatske nad predratnim granicama.
U Bosni i Hercegovini je odmah nakon proglaenja nezavisnosti i meunarodnog priznanja
otpoeo rat, u kome su se na odbrambenoj strani nali vlada u Sarajevu, a na drugoj otcijepljena
podruja koja e formirati vlastitu dravu pod imenom Republika Srpska. Godine 1993. dolazi do
sukoba izmeu vlade u Sarajevu s de facto otcijepljenim podrujima s hrvatskom veinom, koja e
formirati Hrvatsku republiku Herceg-Bosnu (HRHB). Sukob je zavrio Washingtonskim
sporazumom 1994. godine, kojim je HRHB postala dio Federacije BiH. U meuvremenu se na
podruju bihake regije od vlade u Sarajevu otcijepila Autonomna republika Zapadna Bosna, koja
je prestala postojati nakon Operacije Oluja u ljeto 1995. Rat je zavren Daytonskim ugovorom (21.
novembar 1995), temeljem koga je BiH podijeljena je na dva para-dravna
entiteta: FBiH i Republika Srpska.
Nakon to su Slovenija, Hrvatska, BiH i Makedonija proglasile nezavisnost, Srbija i Crna Gora
su 27.4. 1992. formirale vlasitu zajedniku dravu pod nazivomSavezna republika Jugoslavija, pa je
tako proces raspada SFRJ formalno zavren tog dana.

46