Holandija

molandija

Ako imate autisticno dete, kao ja, i ako po internetu kru ite za informacijama, ka
o ja, pascete na jednu inspirativnu pricicu. Ide otprilike ovako: Zamislite da p
lanirate putovanje za Italiju. Procitate sve najnovije turisticke brosure, posav
etujete se sa prijateljima ta da ponesete sa sobom, i sastavite detaljan spisak m
esta koja cete posetiti na ovom velicanstvenom putovanju. Dodje i taj dan. Ukrca
te se u avion, udobno se smestite sa svojim casopisima, sanjareci o tratorijama,
voznjama gondolom i djelatu. Medutim, kad avion sleti otkrijete, na svoje velik
o iznenadjenje, da niste stigli u Italiju
vec u Holandiju. Ova iznenadna i neoce
kivana promena planova vas strasno uznemiri. Besnite na putnu agenciju, ali ne v
redi. Izlaza nema. Posle nekog vremena, umorite se od suprotstavljanja situaciji
i pocnete da otkrivate ta sve Holandija ima da ponudi. Primetite prelepe lale, l
jubazne Holandjane u drvenim klompama, pomfrit sa majonezom, i pomislite: Nije ba
s ono sto sam planirala, ali nije ni tako lo e. Samo je drugacije. Imati autisticno
dete je navodno bas tako ni ta gore nego imati tipicno(1) dete
samo drugacije.
U vreme kada sam ja to procitala sin mi je imao skoro tri godine, jo uopste nije
umeo da govori, a udarao bi me vise od stotinu puta na dan. Iako sam shvatala na
meru price, nisam mogla da se oduprem misli Da li se oni sale? Nismo mi u nekoj m
irnoj zemljici sa vetrenjacama na sve strane. Mi smo u zemlji pod opsadom
bezimo
od bombi, pokusavamo da se ukrcamo na prepune helikoptere, potkupljujemo zvanic
nike sve vreme pitajuci se
ta se desilo sa na im divnim zivotom? .
Ovo je bilo pre pet godina. Mome sinu je sad osam godina, i, mada smo se pomiril
i sa tim da ce uvek biti autistican, vise se ne osecamo kao gradjani zemlje razo
rene ratom. Uz pomoc bezbroj odanih terapeuta i nastavnika, bioloskih intervenci
ja, i beskrajne podrske na e porodice, moj sin je postao srdacan, razigrani decak
koji poseduje puno lepih kvaliteta i sposobnosti. Usput smo stvorili, eto, nasu
sopstvenu zemlju, sa njenim jedinstvenim tradicijama i obicajima.
Nije to ratna zona, ali nije ni Holandija. Nazovimo je molandija.
U molandiji, sasvim je uobicajeno lizati zidove, trljati hladne komade metala pre
ko usana, i redjati sve svoje igracke od jednog do drugog kraja sobe. Ljubav pre
ma drugima mozete izraziti tako to im dajete siljastu bradu .
iljasta brada , to je kad
se pravite kao da cete nekog zagrliti, a onda taman kad im se priblizite, vi ih
lupite bradom u rame. Onaj ko daje siljastu bradu se sjajno oseca, a onaj ko je pr
ima ne bas toliko ali navikne se. Gradjanima molandije skroz je normalno da oseca
nja izrazavaju citirajuci filmove. Ako ste tuzni, mozete spustiti pogled i reci O
, Pongo (2). Kad se naljutite ili ste uplaseni, mozete povikati Nece mene sneg da z
austavi! (3), ili Grofice, macke, idemo! (4) A nekad je dovoljno reci A sad, nas vecer
asnji film! . U molandiji nema mnogo posla, pa nasi sugradjani nalaze zanimacije gd
e god mogu. Skakanje satima na kaucu, pazljivo izvlacenje perja iz jastuka, hist
ericno smejanje u krevetu u cetiri ujutru, sve su to tradicionalne smolandske ig
re.
Najteza strana zivljenja u nasoj zemlji je kad imamo posla sa ljudima iz drugih
zemalja. Mi nastojimo da se uklopimo i imitiramo njihove obicaje, ali to nam ne
polazi uvek od ruke. Recimo, nama je sasvim razumljivo da jedan osmogodisnji dec
ak iz molandije ukrade vozic od deteta koje se igra za stolom Parne Lokomotive Th
omas u knjizari Barnes and Noble. Ali to naravno nije razumljivo niti prihvatlji
vo u drugim zemljama, i tako eto mi moramo na eg osmogodisnjaka da vucemo iz radnj
e dok se trza i vristi, a nas pritom sve musterije gledaju ukocena, sazaljiva po
gleda. Ali mi na njih ne obracamo paznju, vec se koncentrisemo na izlazna vrata
jer mi smo ponosna nacija. U nasoj zemlji nije neuobicajeno da jedan osmogodisnj
ak dohvati enu za grudi i ka e Jel diramo gudi? Mi jednostavno odgovorimo, Ne, ne diram
o gudi , i nastavimo dalje. U drugim pak zemljama to izaziva zaprepastenje i svako
jake nesporazume zbog razlicitih kultura. Recimo, vecini stranaca kad kapne voda
na pantalone oni ce i dalje nastaviti kako da nije ni ta, dok je to izvesnim dr avl

janima molandije nedopustivo i insistirace da skinu pantalone ma gde da su, cak i

ako nema drugih da se presvuku.
Druge porodice koje poznaju autizam su nam bliske i pruzaju nam utehu, ali ipak
su to razlicite republike. Zajedno sacinjavamo savez dr ava, slicno Skandinaviji.
Kao kad Danac razgovara sa Norvezaninom (ili, u nasem slucaju, manac sa morvezanin
om), delimo dovoljno slicnosti u nasem jeziku i obicajima da jedne druge razumem
o, ali razgovori neminovno podvlace razlike u na im tradicijama. Vas sin stalno bez
i? Moj nece ni u toalet a da ne trazi dozvolu.
Moje dete jede papir. Juce je pojeo
celu kutiju od video filma. Moja cerka jede samo cetiri vrste jela, i to sva bele
boje. Moj sin bi da duva na svakoga. Moj sin ne podnosi da cuje rec ne . U kuci ne sme
mo nikakve negative da koristimo. Morali smo da zakljucamo video rikorder jer je s
in bio opsednut dugmetom za premotavanje.
O jednoj stvari se svi slazemo: mi smo stanovnistvo koje je sve brojnije.
Pre deset godina, jedno u 10.000 dece imalo je autizam.
Danas je razmer jedno u 250.
Ne to je strasno naopako. Iako se o uzrocima ovog porasta jo uvek zestoko raspravlj
a, mnogi roditelji i strucnjaci veruju da je genetska predispozicija suocena sa
prevelikim brojem napada iz okoline otrovnih materija, hemikalija, antibiotika,
vakcina stvorila imunoloski haos u nervnom sistemu dece u razvoju. Jedan novinar
specijalista za zdravstvo teoretisao je da su ova deca kao kanarinac u rudniku,
upozorenje na sve vece opasnosti u nasoj okolini. Iako ovo svakako nije stav ko
ji dele svi u zajednici koja se bavi autizmom, meni se cini da je istinit.
Nadam se da ce istrazivaci otkriti carobni lek za kojim svi tako ocajnicki cezne
mo. I ja nikad necu prestati da proucavam nove tretmane i terapije koje bi mogle
pomoci mome sinu. Ali sve vise i vise moji prioriteti se pomeraju sa onoga sto b
i moglo biti na ono sto jeste . Gledam ovu zemlju koju je stvorila moja porodica, sa
svim njenim jedinstvenim obicajima, i osecam se kod kuce. Za nas, sve vreme ulo
zeno u izgradnju dr ave je dobra investicija.