POLITIKOLOGIJA

Struni lanak
Primljen: 17. mart 2013.

UDC 316.37

Milovan Deki

Univerzitet u Beogradu
Fakultet politikih nauka

Metodoloki individualizam
i objanjenje drutvenih normi
Apstrakt
Da li je princip metodolokog individualizma primenjiv u objanjenjima
drutvenih ishoda, u ijoj proizvodnji je evidentno i delovanje drutvenih
normi? U literaturi uglavnom dominira odrian odgovor. Cilj ovog lanka je da prui potvrdan odgovor na to pitanje, i time pobije odrine tvrdnje. U prvom delu rekonstruiem logiku individualistikog objanjenja, jer
je njeno nerazumevanje glavni uzrok njenog odbacivanja. U drugom delu,
koristei upravo individualistiku aparaturu, objanjavam paradoks glasanja, istrajnost rasistikih normi i dajem primer nastanka brane norme.
U zakljuku sumiram nalaze rada.
Kljune rei:
metodoloki individualizam, drutvene norme, racionalnost, verovanja,
elje, anse

U EMU JE PROBLEM?
Da li je princip metodolokog individualizma primenjiv u objanjenjima
drutvenih ishoda, u ijoj proizvodnji je evidentno prisustvo i delovanje
drutvenih normi? Ako jeste, na koji nain? Koje su pretpostavke njegove
uspene upotrebe u analizi makrodrutvenih fenomena, u kojima je pozivanje na drutvene injenice neizbeno? To su pitanja na koja odgovor nudi
ovaj lanak.

Email: milovan.dekic@fpn.bg.ac.rs

32

M I L OVA N DE K I

Kakav odgovor na njih nudi ve postojea literatura? Evo tipinog primera.

U oblasti u kojoj drutvene norme oblikuju drutvene izbore metodologija
koja je orijentisana na analizu pojedinaca prikriva onoliko makar koliko i otkriva Verovatno najznaajnija oblast u kojoj postoji sukob sa naelom metodolokog individualizma su studije drutvenih normi [Tako je] jer je kod drutvenih normi oigledan naglasak na drutvenom Naglaavanje individualistike
analize teko je pomiriti sa analizom drutvenih normi jer se itava diskusija o
drutvenim normama svodi na dinamiku drutva i zajednice Metodoloki individualizam operie tako to marginalizuje drutvene norme2. Ovo nije usamljeni glas.3 Ono to je, izmeu ostalog, svim ovim pozicijama zajedniko jeste
iroko rasprostranjena zabluda po kojoj metodoloki individualizam porie
kauzalnu efikasnost drutvene strukture4, pa samim tim on i ne moe biti korisna paradigma za objanjenje fenomena drutvene makrodinamike.5
lanak se sastoji iz tri dela. U prvom delu razraujem aparaturu metodolokog individualizma. U drugom delu je upotrebljavam na primerima funkcionisanja i nastanka konkretnih drutvenih normi. U zakljuku ukratko sumiram nalaze rada.

TA METODOLOKI INDIVIDUALIZAM JESTE, A TA NIJE

ta je metodoloki individualizam i ime se on bavi?
Najjednostavnije, metodoloki individualizam je nauna strategija koja insistira
na aktivnom ukljuivanju ljudskih elja (ili preferencija) i ljudskih verovanja

Robert Ahdieh, Beyond Individualism in Law and Economics, Boston University

Law Review, Vol. 91, No. 43, pp. 5960.

Za defektnost metodolokog individualizma u oblasti objanjenja ratova videti Cristopher Cramer, Homo Economicus Goes to War: Methodological Individualism, Rational Choice and the Political Economy of War, World Development, Vol. 30, No. 11, pp.
1857; za oblast objanjenja drutvenih praksi videti John Wetersten, Beyond Methodological Individualism: Social Scientific Studies of Rational Practice, European Journal of Sociology, Vol. 53, No. 1, pp. 104; za oblast objanjenja cena videti Keneth Arrow,
Methodological Individualism and Social Knowledge, American Economic Review, Vol.
84, No. 2, pp. 4; za oblast funkcionisanja javnih dobara videti Vladimir Vuleti, Javno
dobro kao izraz nivoa drutvene integrisanosti, Politiki ivot, br. 4, str. 9697.

Dave Elder-Vass, Causal Powers of Social Structures. Emergence, Structure and Agency,
Cambridge University Press, Cambridge, 2010, pp. 8, 8384.

Odgovor na ovakve tvrdnje moe se nai jo u spisima Dorda Homansa koji su,
izgleda, kritiarima nekako promakli. Videti George Homans, The Nature of Social
Science, Harcourt, Brace & World Inc, New York, 1967, pp. 5960.

METODOLOK I I N DI V IDUA LIZ A M I OBJA NJENJE DRUT V EN IH NOR MI

33

u objanjenja drutvenih fenomena i makrodinamike. Konkretnije, metodoloki individualizam je princip analize koji kompleksne drutvene fenomene
najpre rastavlja, a potom pokuava da ih objasni kao agregatnu posledicu individualnih svrsishodnih delanja. S obzirom na to da su ta delanja uvek motivisana, tj. pokrenuta nekim razlozima, metodoloki individualizam, koristei
razne mikroteorije delanja, pokuava da rekonstruie te motive i razloge i time
razume (verstehen metodom) zato ljudi delaju tako kako delaju.
Greka je verovati da je razlika izmeu metodolokog individualiste i metodolokog kolektiviste u tome da prvi negira znaaj drutvenih struktura za
funkcionisanje drutvenog ivota. Na primer, neki od najtvrdokornijih metodolokih individualista uporno insistiraju na tome da ljudska verovanja i ljudske elje uspeno mogu biti objanjene jedino kao kauzalno zavisne od sila koje
operiu iza njihovih lea6. Rasel Hardin potvruje da su ljudska verovanja
uvek drutveno generisana.7 Dakle, metodoloki individualista ne spori relevantnost drutvenih struktura za objanjenje ljudskog delanja i, samim tim, za
objanjenje drutvenih ishoda. Mesto gde se on zaista razilazi sa metodolokim
kolektivistom je njegovo insistiranje na sledeem: (1) da se drutvene injenice jasnije konceptualizuju, (2) da se jasno preciziraju mehanizmi njihove interakcije s akterima, i (3) da se svako objanjenje, na bazi apstraktne psihologije,
mora utemeljiti u svrsishodnom individualnom delanju i izboru.8
Na kakva pitanja metodoloki individualizam nudi odgovor? Ovo je jako
vano razumeti, jer se radi o najvanijoj pretpostavci njegove uspene primene.9
Za metodolokog individualistu pitanja vredna naunog objanjenja su samo
ona zato? tipa. Na primer, to mogu biti pitanja o: (1) konjunkturnim pojavama: npr. zato je dolo do svetske finansijske krize iz 2008?; (2) tendencijskim
pojavama: npr. zato je u XX i XXI veku dolo do ustanovljenja kulta prava oveka?; (3) strukturalnim pojavama: npr. zato je dolo do razvoja podele rada

Videti Jon Elster, Explaining Technical Change, Cambridge University Press, Cambridge, 1983, p. 85; i Peter Hedstrom, Dissecting The Social. On the Principles of Analytical
Sociology, Cambridge University Press, Cambridge, 2005, pp. 3956.

Russel Hardin, How Do You Know? The Economics of Ordinary Knowledge, Princeton
University Press, Princeton, pp. 1014.

Znaaj apstraktne psihologije za nauno objanjenje odlino je razumeo i najvatreniji pobornik kolektivizma, Emil Dirkem, iako je zvanino od nje beao. Detaljno o tome videti: Raymond Boudon, Should one still read Durkheim's Rules
after one hundred years?, Revue suisse de sociologie, Vol. 2, No. 3, pp. 559573, i
Siegwart Lindenberg, The Explanation of Preferences, u Goor, H. van (ed.) Empirische sociologie als opdracht, MB-Boek, Groningen, 1975, pp. 4966.

Videti Piter Headstrom and Piter Bearman, What Is Analytical Sociology All About?
An Introductory Essay, in Peter Hedstrom and Peter Bearman (eds), The Oxford
Handbook of Analytical Sociology, Oxford University Press, Oxford, 2011, p. 16.

34

M I L OVA N DE K I

(Dirkem) ili zato je nejednakost obrazovnih ansi tako istrajna i uprkos namerama da se ona smanji?10 U studijama drutvenih normi, metodoloki individualista moe postaviti sledea pitanja: zato ljudi esto kanjavaju nekonsekvencijalna ponaanja koja imaju samo trivijalne efekte?; zato ljudi nekada
kanjavaju atipino ponaanje, a nekada ne?; zato se Pinoe potpisivanjem
obavezao na potovanje Meunarodne konvencije protiv torture kada je sam
vladao vrstorukaki?11; zato ljudi kanjavaju prekrioce normi kada je to skupo, a podsticaj za free-riding veliki?; zato su u nekim situacijama norme protiv
puenja na javnim mestima efikasne a na drugim ne?; zbog ega neke norme
(poput norme reciprociteta) nastaju u veini drutava? Kao to se iz ovih pitanja
vidi, metodoloki individualista, oslanjajui se na ideje Kanta i Popera, ne pretenduje da upozna stvarnost i odgonetne pitanja da li su norme zaista drutvene ili nisu; ili da li su ljudi zaista slobodni ili nisu. To su pitanja za metafiziku.
Metodoloki individualista ima znatno skromnije ciljeve: on pokuava, koristei opovrgljive teorije, da odgovori na konkretna, egzaktna pitanja koja se tiu
samo nekih aspekata onoga to deluje kao drutvena stvarnost.12 Sve to ispada
iz ovog domena metodoloki individualizam verovatno ne moe da objasni, i
onda treba tragati za nekom alternativnom paradigmom.

ta nije metodoloki individualizam

Metodoloki individualizam nije isto to i teorija racionalnog izbora. Iz ovoga
sledi da pobijanje utilitarne koncepcije racionalnosti nije isto to i pobijanje
injenice ljudskog delanja i izbora. Neko moe biti metodoloki individualista, a da ne veruje u teoriju racionalnog izbora.13 Teorija racionalnog izbora je
samo jedna od teorija ljudskog delanja. Ona nije niti jedina, niti ona koju metodoloki individualisti iskljuivo koriste. Neke snane alternative su: BPC teorija (H. Gintis), teorija ordinarne racionalnosti (R. Budon), RREEMM teorija (Z. Lindenberg), teorija izgleda (prospect theory) (D. Kaneman i A. Tverski),
teorija ograniene racionalnosti (H. Sajmon) ili teorija kognitivne disonance

10

Raymond Boudon, Sociologija kao znanost, Jesenski i Turk, Zagreb, 2012, str. 115.

11

Christine Horne, The Rewards of Punishment. A Relational Theory of Norm Enforcement, Stanford University Press, Stanford, 2009, pp. 12, 37.

12

Za detaljnu raspravu na ovu temu verujem da nema bolje knjige od Raymond

Boudon, Theories of Social Change. A Critical Appraisal, Polity Press, Cambridge,
1986.

13

Jon Elster, Interview, in: Richard Swedberg (ed.), Economics and Sociology: Redefining Their Boundaries, Princeton University Press, Princeton, 1990, p. 235; i Adam
Przeworski, Marxism and Rational Choice in: Pierre Birnbaum & Jean Leca (eds.).
Individualism. Theories and Methods, Oxford University Press, Oxford, 1990, p. 62, f. 1.

METODOLOK I I N DI V IDUA LIZ A M I OBJA NJENJE DRUT V EN IH NOR MI

35

(L. Festinger). Recimo, teorija ordinarne racionalnosti, koju predlae Rejmon

Budon (Raymond Boudon)14, dovoljno je iroka da pored onoga to Maks
Veber naziva instrumentalnom racionalnou, a koja je u srcu klasine teorije racionalnog izbora, ukljui i Veberovu koncepciju vrednosne racionalnosti.
tavie, ova teorija je toliko iroka da je pomou nje i magijska verovanja, ali
i samoubistvene akte, mogue objasniti kao subjektivno racionalne. BPC (beliefs-preferences-constraints) teorija Herberta Gintisa dovoljno je iroka da se pomou nje kao podjednako racionalna moe interpretirati i briga za ouvanje
prauma, ali i briga za sopstveni demper od kamira; po toj teoriji, podjednako
je racionalno i odbacivanje nepravine raspodele u igri ultimatuma, kao i preferiranje da druge osobe, podjednako kao i sam akter, imaju priliku da uivaju
u kvalitetnim obrocima.15
Metodoloki individualizam takoe nije isto to i metafizika teorija ljudske autonomije. Iz ovoga sledi da metafiziko pobijanje ljudske autonomije nije
isto to i pobijanje injenice ljudskog delanja i izbora. Da li su ljudi zaista slobodni ili nisu, pitanje je za metafiziku. Ono to je za metodolokog individualistu vano jeste injenica da ljudi biraju u skladu sa svojim namerama i drutvenim ogranienjima. Kao to je jo Jon Elster pokazao,16 svako ljudsko ponaanje
proizvod je dvostepenog filtrirajueg procesa. Kada akter stoji pred ogromnim
brojem raspoloivih alternativa, u prvom procesu strukturalne anse svode njegov izbor na nekoliko realnih alternativa. Nakon to jedan broj nerealnih alternativa biva eliminisan, aktivira se drugostepeni mehanizam ljudskog izbora
koji i proizvodi konaan kurs delanja.17 Vano je naglasiti da akterov izbor praktino nikada nije sveden na samo jedan raspoloivi kurs.

Individualistike alatke: ljudske elje, verovanja i struktura ansi

Pre nego to preem na oblast studija drutvenih normi, upotrebiu jedan lak
primer da uopteno pojasnim kako funkcionie objanjenje na osnovu elja, verovanja i ansi. Recimo da elimo da objasnimo neformalnu opservaciju: zato, na godinjem nivou, profesori univerziteta proizvedu vie izvornih

14

Raymond Boudon, Ordinary Rationality: The Core of Analytical Sociology, in:

Pierre Demeuleneare (ed.), Analytical Sociology and Social Mechanisms, Cambridge
University Press, Cambridge, 2012, pp. 3349.

15

Herbert Gintis, Beyond Homo Economicus: Evidence From Experimental Economics, Ecological Economics, Vol. 35, No. 3, p. 10.

16

Jon Elster, Ulysses and the Sirens, Cambridge University Press, Cambridge, 1984, p. 113.

17

Za ilustrativan primer iz sociologije obrazovanja upuujem na Diego Gambetta,

Were They Pushed or Did They Jump? Individual Decision Mechanisms in Education,
Cambridge University Press, Cambridge, 1987, pp. 2227.

36

M I L OVA N DE K I

naunih lanaka nego to ih prevedu sa engleskog jezika? Objanjenje ove

makroinjenice pomou individualistikih alatki moglo bi da izgleda ovako.
Profesori imaju elju da napreduju u svojoj naunoj karijeri, i da u zvanje profesora budu izabrani jo jednom nakon pet godina. Oni veruju (utemeljeno i
ispravno) da e im objavljivanje izvornih naunih lanaka pomoi u tome. Ali
zato ba objavljivanje izvornih lanaka a ne njihovo prevoenje sa engleskog
jezika? Ovakav izbor nemogue je objasniti bez upuivanja na drutvenu injenicu, ili instituciju, koja kae da se za objavljivanje izvornih naunih lanaka dobijaju poeni neophodni za reizbor u zvanje profesora. Ova institucija,
u vidu zakonske odrednice, determinie manevarski prostor ansi dostupnih
profesoru. Ono to treba razumeti je da anse uvek deluju putem mehanizma
podsticaja, inei jednu opciju isplativijom, i samim tim poeljnijom od druge.
Dakle, profesoru nije zabranjeno prevoenje sa engleskog, niti pisanje ljubavnih romana. Jedino su te opcije manje isplative jer ne doprinose u tolikoj meri
ostvarenju njegovih elja (o reizboru). Kada veliki broj profesora odabere strategiju objavljivanja izvornih radova, na makronivou agregiranjem nastaje ishod koji smo eleli da objasnimo.
Naravno, u drutvenom ivotu postoji konstantno meudejstvo izmeu
ova tri uzroka ljudskog ponaanja. Recimo, drutvene anse mogu oblikovati
ljudska verovanja putem mehanizma kiselog groa. Ili, recimo, elje mogu
oblikovati ljudska verovanja putem mehanizma wishful thinking-a. Ve to implicira da ljudska verovanja mogu biti poremeena.18 Meutim, dokazati to
nije isto to i dokazati da ljudi ne delaju. Jo vanije, dokazati to nije isto to i
dokazati da drutveni ishodi nisu proizvod tih ljudskih delanja.

METODOLOKI INDIVIDUALIZAM
U STUDIJAMA DRUTVENIH NORMI
Drutvene norme kao drutvene injenice
ta su drutvene norme? O njima je najbolje razmiljati kao o regularnostima
u ljudskom ponaanju. Kao takve, one ine makro osobinu drutva i drutvenih grupa, pa samim tim i drutvenu injenicu. To po metodolokim individualistima nije sporno.19 Za potrebe ovog teksta ne mislim da je korisno praviti

18

Rejmon Budon je (u Raymond Boudon, The Art of Self-Persuasion. The Social Explanation of False Beliefs, Polity Press, Cambridge, 1994) maestralno pokazao da ljudi
mogu imati jake razloge da veruju u lana verovanja.

19

James Coleman, Foundations of Social Theory, Cambridge University Press, 1990,

ch. 10; i Peter Hedstrom, Dissecting The Social. On the Principles of Analytical Sociology, Cambridge University Press, Cambridge, 2005, p. 67.

METODOLOK I I N DI V IDUA LIZ A M I OBJA NJENJE DRUT V EN IH NOR MI

37

razliku izmeu drutvenih normi i onoga to Dejvid Luis (David Lewis) naziva
konvencijama.20 Njihovo integralno razmatranje omoguie nam priliku da istije razmiljamo o motivacionim mehanizmima koji ljude nagone da se priklone uz odreeni obrazac ponaanja, kao i o logici odnosa izmeu onih koji
slede obrazac i onih koji od njega odstupaju. Bez analize tih motivacionih mehanizama svako drutveno objanjenje nuno mora da podbaci. Jedino ogranienje koje unosim u ovo shvatanje drutvenih normi je to da iz njih iskljuujem one regularnosti koje nastaju kao posledica efekata okruenja ili selekcije.
Dakle, drutvene norme nastaju samo usled efekta drutvene interakcije.21
Jako vana implikacija ponuenog odreenja normi podrazumeva da je
tvrdnja tipa norma X uzrokuje ponaanje Y neupotrebljiva jer je cirkularna
i ne objanjava nita. Uzmimo za primer ostavljanje napojnica u kafanama.
Neko moe rei da ljudi ostavljaju napojnice zato to su internalizovali drutvenu normu koja nalae da je treba ostaviti. Rei ovo je isto to i ne objasniti
nita. Pravo objanjenje trebalo bi da glasi: pojedinac se iz razloga a ili b ponaa
na odreeni nain (ostavlja napojnicu) i time nenameravano doprinosi reprodukciji ponaajnog obrasca koji nazivamo drutvenom normom.22

Kako rade drutvene norme?

Drutvene norme, kao i svaku drugu drutvenu injenicu, moemo razumeti
jedino ako ih prevedemo na precizniji jezik ljudskog delanja, tj. ako ih interpretiramo putem alatki predloenih u prvom delu ovog rada. Da se podsetimo,

20

David Lewis, Convention. A Philosophical Study, Harvard University Press, 1969. Po

Luisu, razlika izmeu konvencije i norme je ta to je u sluaju prve uvek u interesu pojedinca da joj se prikloni (recimo, svakome je u interesu da u svakodnevnoj
interakciji sa ljudima koristi jezik koji svi govore, a ne, recimo, esperanto), dok
u sluaju druge kod pojedinaca uvek postoji podsticaj za vercovanje (free-riding).
Iako ovakvo rezonovanje moe poboljati razumevanje operisanja drutvenih
normi, ono podstie i lano zagonetno pitanje: ukoliko u nekim situacijama postoji veliki podsticaj za vercovanje, zato im se pojedinac ipak prikljuuje (na primer, zato pojedinac uestvuje u demonstracijama, kada njegovo prisustvo kao jednog pored hiljada drugih ne moe da promeni nita bitno u ishodu?)? Naravno,
konvencije imaju i prirodnu tendenciju da se pretvore u norme (videti Francesco
Gualla and Guala Mittone, How history and convention create norms: An experimental study, Journal of Economic Psychology, Vol 31, p. 750).

21

Peter Hedstrom, Dissecting The Social. On the Principles of Analytical Sociology, Cambridge University Press, Cambridge, 2005, p. 46.

22

Za sline pozicije videti Eric Posner, Law and Social Norms, Harvard University
Press, 2000; i Cristina Bicchieri, The Grammar of Society. The Nature and Dynamics
of Social Norms, Cambridge University Press, Cambridge, pp. 51, 5556.

38

M I L OVA N DE K I

u tom delu predlaem da postoje tri uzroka ljudskog ponaanja: ljudske elje,
verovanja i anse. Budui da drutvene norme logiki ne mogu biti uzrok ljudskog ponaanja, glavni zadatak teorije normi trebalo bi da bude njihovo rasklapanje, a potom inkorporiranje u tri navedena uzroka. To praktino znai
da ukoliko neko kae, recimo, da je norma pravinosti uzrok raspodele 50/50
u igri ultimatuma, objanjenje je loe jer nam ne govori nita o motivima i
mehanizmima koji stoje u osnovi takvog ljudskog odluivanja23, a ije je rasvetljavanje od presudnog znaaja za kvalitet naunog objanjenja.
Uzmimo za primer normu ustupanja mesta starijoj osobi ili trudnici u vozilu gradskog prevoza. Kako je nju mogue objasniti korienjem alatki elja, verovanja i ansi? Kao i u sluaju naih profesora iz prvog dela, i ova situacija nastaje kombinovanjem elementarnih uzroka ljudskog ponaanja. Samo, u ovom
sluaju je, pored instrumentalnog tipa verovanja, potrebno uvesti i ljudsko
normativno verovanje u ispravno. Recimo, neko moe ustati starijoj osobi zato
to, bez obzira na posledice ponaanja, veruje da bi svako drugi ko se nae u
njegovoj situaciji tako postupio smatrajui da je tako ispravno, a u to veruje na
osnovu sistema objektivnih razloga za koje smatra da ih ljudi dele meu sobom.
Dakle, ljudsko nekonsekvencijalno verovanje u ispravno moe biti jedno objanjenje. Ali ne i jedino. Do drugog moemo stii kombinovanjem elja i ansi,
kao i u sluaju naih profesora koje zakonska odredba podstie na objavljivanje
izvornih naunih radova jer im omoguava priliku da realizuju elju o reizboru
u zvanje. Ulogu zakonske odredbe ovde preuzima norma kao ponaanje. Naime,
kada se meu veinom ljudi uspostavi saglasnost da je neko ponaanje uobiajeno u odreenim situacijama, onda oni (1) one koji se ponaaju u skladu sa
njim mogu da nagrade (recimo javnim odobravanjem), (2) one koji odbijaju
da se konformiu mogu da kazne (neformalno, recimo gunanjem, prekim pogledima, ili prekorom), a (3) treu stranu koja sprovodi metanormu, i kanjava
prekrioca norme, takoe mogu da nagrade. Ovako kompleksna situacija otvara irok manevarski prostor za delanje, i funkcionie kao neka vrsta vune snage
(pulling force), jer ljudima neke kurseve delanja moe da uini privlanom opcijom. S obzirom na to da ljudi ele da budu potovani, to iz intristinih24, to iz

23

Iako se Igra ultimatuma uglavnom koristi da se pomou nje pobije tvrdnja o

sebinom ponaanju ljudi, kako Fehr i Gintis pokazuju, za obrazac raspodele
50/50 i njegovo odbijanje meu plemenima Au i Gnau sa Papue Nove Gvineje odgovoran je mehanizam instrumentalne racionalnosti pripadnika tih plemena: tamo je darivanje nain da se doe do vieg statusa, a prihvatanje dara
automatski znai njegovo sniavanje (Ernst Fehr and Herbert Gintis, Human
Motivation and Social Cooperation: Experimental and Analytical Foundations,
Annual Review of Sociology, Vol 33, p. 59).

24

Siegwart Lindenberg, The Explanation of Preferences, in Goor, H. van (ed.) Empirische sociologie als opdracht, MB-Boek, Groningen, 1992, pp. 5154.

METODOLOK I I N DI V IDUA LIZ A M I OBJA NJENJE DRUT V EN IH NOR MI

39

instrumentalnih razloga25, njih norme mogu podstai da se upuste u aktivnosti

proizvodnje potovanja i drutvenog odobravanja: oni se mogu konformisati sa
normom, ili kanjavati one koji se ne konformiu, jer takvim ponaanjem sebe
u oima drugih predstavljaju kao dobre momke ili osobe poeljne za dalju saradnju (osobe sa niskom stopom diskontovanja vremena).
Takav svakodnevni primer dovoljan je da identifikujemo dva glavna mehanizma odgovorna za reprodukciju drutvenih normi. Prvi je onaj koji se krije iza klasinog sociolokog black box-a internalizacije normi, a to je ljudsko
verovanje u ispravno. Ovaj mehanizam poiva na intrisinim svojstvima vrednosti, koje ljude opskrbljuju verovanjima utemeljenim na sistemu subjektivno
jakih razloga. Primer mehanizma koji pokree ovo verovanje jeste nepristrasni
posmatra Adama Smita. Drugi mehanizam je instrumentalna racionalnost:
utvreno ponaanje pojedinac doivljava kao sistem podsticaja koji koristi za
poboljanje svog poloaja, i time nenameravano doprinosi odravanju obrasca, koji objektivno utie i na ostale u meuzavisnom sistemu delanja.
U primerima koji slede koristim oba predloena mehanizma u objanjenju
funkcionisanja drutvenih normi. Iz njih bi trebalo da uvidimo kako je tvrdnja
da ih metodoloki individualizam zaobilazi (kao to Ahdije [Ahdieh] tvrdi) ne
samo netana, ve i obmanjujua. tavie, metodoloki individualizam ih vidi
i priznaje kao neizbean sastojak svakog drutvenog objanjenja.

Drutvene norme i objanjenje glasanja

Ako racionalnost shvatimo na klasian subjektivno-utilitaristiki nain, glasanje je potpuno iracionalna stvar jer trokovi prevazilaze dobiti. Glasa sebe
izlae trokovima (prati vesti, kupuje novine, razmilja o alternativnim predlozima politika, odlazi na birako mesto po kinom danu, troi gorivo za auto
na to itd.), a verovatnoa da e njegov jedan glas, unutar viemilionskog glasakog tela, presudno uticati na konaan ishod jednaka je nuli. Prost raun
kae da je glasanje iracionalno ponaanje. Meutim, ljudi ipak glasaju u ogromnom broju, ne vercuju se (free-ride) i uspevaju da obezbede vlast i stabilnu
demokratiju kao javna dobra. Kako objasniti ovu zagonetku?
Jedan od naina je tvrdnja (sa kojom u se zbog prirode rada sloiti) da
postoji pravilo koje ljudima nalae da je u demokratiji dunost svakog graanina da regularno uestvuje na izborima.26 Dakle, odgovor moe leati u
internalizaciji normi, kao pravila izvuenih iz jeste u treba, i etici odgovornosti i dunosti koju graani gaje prema svojoj politikoj zajednici. Ali koji

25

Richard McAdams, The Origin, Development, and Regulation of Norms, Michigan

Law Review, Vol. 96, No. 2, pp. 338433.

26

Karl Dietter-Opp, Why Do People Vote? The Cognitive-Illusion Proposition and

Its Test, Kyklos, Vol. 54, No. 23, p. 364.

40

M I L OVA N DE K I

motivacioni mehanizam lei iza internalizacije normi? To se uglavnom ne

precizira, pa se internalizacija normi odbacuje kao potencijalni uzrok ponaanja u dobrim objanjenjima.27 Ovde predlaem mehanizam nepristrasnog posmatraa, koji nam moe rasvetliti zato ljudi glasaju, a esto i zato
glasaju tako kako glasaju.
Ukoliko stabilnu vlast shvatimo kao javno dobro, elementarni nalaz iz
drutvene teorije moe nam pomoi da razumemo zato joj ljudi doprinose
(glasanjem), i uprkos podsticaju da se vercuju. Adam Smit u svojoj Teoriji moralnih oseanja kae: Kada je stvarala oveka za ivot u drutvu priroda ga je
obdarila poetnom i sutinskom eljom da ini prijatnosti svojoj sabrai nauila ga je da osea zadovoljstvo zbog njihovog povoljnog i bol zbog njihovog
nepovoljnog stava Red i napredak drutva neto je to oveku odgovara i o
emu sa uivanjem razmilja.28 Ove napomene nam daju dobar putokaz za
razmiljanje. One nam otkrivaju drugo lice homo economicusa, a to je homo
sympatheticus. Za razliku od homo economicusa, koji konstantno kalkulie sa
ciljem da uvea svoje blagostanje (bilo materijalno bilo duhovno; bilo uveavajui korisnost za sebe ili za druge), homo sympatheticus svoje postojanje ispunjava delanjem na osnovu vere u ispravno po sebi. On je suprotnost takozvanoj presocijalizovanoj koncepciji oveka (D. Wrong), koji je nita drugo do
mehaniki proizvod povinovanja kulturnim silama kojih on ili nije svestan,
ili koje su van njegove kontrole. Naglaavanje internalizacije normi uglavnom se zavrava ovakvom vizijom oveka. Homo sympatheticus je neto drugo.
Svoje delanje zasniva na autonomnoj sposobnosti nepristrasnog rasuivanja
kroz sistem transsubjektivnih razloga za koje mu se ini da ih svi nezainteresovani subjekti dele i da ih opravdavaju. Prilog tvrdnji postojanja ovakvog
reeta objektivnih razloga jeste i injenica da neka dobra verovanja opstaju
(recimo, da je dobro uestvovati u demokratiji jer ona podstie blagostanje
itavog drutva), dok druga, koja indukuju partikularne prakse (poput diskriminativnih normi), padaju na testu optosti i samim tim nestaju.
Verujem da nam ovakav nain gledanja na politiko ponaanje moe
pomoi da pronaemo odgovor i na jo jedan paradoks savremenih demokratija: zato ljudi uporno podravaju politike drave blagostanja koje u
praksi konstantno proizvode tetne posledice po samo drutvo?29 Jedno od

27

Posebno videti Raymond Boudon, Social Mechanisms Without Black Boxes, in:
Peter Hedstrom and Richard Swedberg, Social Mechanisms, An Analytical Approach
to Social Theory, Cambridge, Cambridge University Press, 1998, pp. 172203.

28

Adam Smit, Teorija moralnih oseanja, Podgorica, CID, 2008, str. 108, 82.

29

Najdramatinija potvrda ovoga je Grka u doba najnovije finansijske krize: i nakon ekonomskog sloma ne prestaje masovna podrka politikama koje su je dovele
na rub propasti.

METODOLOK I I N DI V IDUA LIZ A M I OBJA NJENJE DRUT V EN IH NOR MI

41

objanjenja nudi Brajan Kaplan (Bryan Caplan), po kome je uzrok ljudska

iracionalnost.30 Ja nudim drugaije reenje. Sama priroda politikog trita, koja glas ini jeftinim potronim dobrom31, ljudima daje podsticaj na
ponaanje koje isprva deluje kao neodgovorno i iracionalno. Naime, zanemarljivost doprinosa jednog glasa u konanoj kolektivnoj odluci ljudima
daje slobodu da u proces odluivanja o kandidatu ili politici mogu lake da
oslobode svoju simpatetinu stranu, i u rezon ukljue iri spektar motivacija
i emocija. Ovim elim da kaem da smatram da uzrok pervertiranih kolektivnih posledica savremenih demokratija lei u fundamentalnom sukobu
izmeu ljudske instrumentalne i vrednosne racionalnosti. Dok instrumentalna racionalnost savetuje odustajanje od nekih ciljeva na kratak rok kako
bi se na dui rok ostvarilo vee blagostanje, vrednosna racionalnost se tih
kraih ciljeva moe pridravati kao vrednosti i, samim tim, ciljeva po sebi.
Nekonsekvencijalna priroda rezona vrednosne racionalnosti ljudima daje
dobre razloge da podravaju benevolentne politike drave iji je cilj odravanje vrednosti etabliranih putem politikih borbi voenih u prethodnih
200 godina. Emocionalna privrenost tim vrednostima ini im odbojnim
model koji bi funkcionisanje drutvenih odnosa u potpunosti prepustio instrumentalnoj logici anse koja vlada na tritu. Privlanija je ideja po kojoj
nezavisni autoritet ima dovoljno moi da koriguje sistem trinih neizvesnosti koji tek na dui rok, i uz izvesne oscilacije i cikluse, moe da proizvede
blagostanje za sve. Ovakvo meanje vrednosnih i instrumentalnih motiva
vodi ka usvajanju politika koje, po logici stvari, naruavaju ravnoteu trita
i time uzrokuju drutveno tetne posledice.

Drutvene norme i istrajnost rasne diskriminacije

Kako se sistem rasne diskriminacije uopte uspostavlja? U najkraem, model
moe da izgleda ovako. Elementarni nalazi iz eksperimentalne teorije igara
potvruju da su grupe i grupni identiteti vani.32 Ali na koji nain? Teorija

30

Bryan Caplan, The Myth of the Rational Voter. Why Democracies Choose Bad Policies?,
Princeton University Press, 2008.

31

Goeffrey Brennan and Loren Lomasky,The Impartial Spectator Goes to Washington.

Toward a Smithian Theory of Electoral Behavior, Economics and Philosophy, Vol. 1
No. 2, p. 195.

32

Richard McAdams, Cooperation and Conflict. The Economics of Group Status Production and Race Discrimination, Harvard Law Review, Vol. 108, No. 5, pp. 1011
1019. Uopteno o znaaju identiteta za ljudsko delanje i odluivanje videti George
Akerlof and Rachel Kranton, Identity Economics. How Our Identities Shape Our Work,
Wages, and Well-Being. Princeton University Press, 2010.

42

M I L OVA N DE K I

potovanja33 (esteem theory) objanjava da se unutar grupa problem kolektivnog delanja lake reava jer se unutar njih spontano uspostavlja sistem alokacije potovanja. Oni koji sarauju u drutvenim dilemama ine to kako bi poveali svoj ugled i potovanje u oima ostalih lanova grupe, ime automatski
proizvode i svoj vii status unutar te grupe. U ovom modelu, ljudi su prevashodno pretendenti na potovanje (esteem seekers) i praktino svako delanje je racionalna strategija usmerena na proizvodnju statusa. Meutim, ova unutargrupna
saradnja ubrzo se preliva u meugrupni konflikt: kada se unutar grupe uspostavi zadovoljavajui nivo saradnje, grupa sama obezbeuje svoj status sniavajui
status drugih grupa. Tako se uspostavlja sistem rasne subordinacije.
Geri Beker (Gerry Becker) je, u svojoj Ekonomici diskriminacije, diskriminatorske prakse izjednaio sa transportnim trokovima. Predvianje njegovog
asocijativnog modela diskriminacije pretpostavlja da e trina kompeticija eliminisati diskriminatorne prakse jer su neefikasne: ukoliko neko eli da prosperira na tritu u interesu mu je da smanji i transportne trokove. Meutim, istrajnost segregacionih drutvenih praksi u eri Dima Kroua u SAD demantovale su
ovaj model. Kao to je Riard Mekadams (Richard McAdams) objasnio, model
je podbacio iz prostog razloga jer Beker nije do kraja izveo konsekvence svoje
ekonomske interpretacije ljudskog ponaanja. On je prevideo da izlaganje troku diskriminacije zapravo moe biti investicija u podizanje sopstvenog ugleda i
statusa, kao dobrog momka koji potuje pravila, u oima onih koji praktikuju
raireno ponaanje. On je prevideo i uspostavljanje osobitog sistema interakcije
koji moe potpomagati diskriminaciju: to su drutvene norme.
Drutvene norme, kada ve jednom spontano evoluiraju kao nenameravana posledica velikog broja individualnih delanja, u nekom trenutku mogu
poeti da funkcioniu kao reenje u igri koordinacije. Praktino, u nekom trenutku u svaijem je racionalnom interesu da se pridrava ustanovljene prakse
(norme ili konvencije). Koliko god one bile retrogradne (poput rasistikih
normi), ukoliko su ljudi racionalni (u subjektivno-utilitarnom smislu), norme e ih podsticati na usvajanje i sleenje strategija kojima najbolje mogu
ostvariti svoj cilj, ime oni nenameravano doprinose i njihovoj reprodukciji
u vidu samonameueg ekvilibrijuma.
Dakle, sleenje individualnih investicionih strategija, koje podstiu na
uputanje u diskriminatorne prakse kao racionalno signaliziranje, grupu
ubacuju u inferiorni ekvilibrijum. Ovaj ekvilibrijum tada poinje da funkcionie na osnovu ljudskih verovanja i ljudskih delanja.34 U naem sluaju,

33

Potovanje sada treba razumeti isto instrumentalno kao potrono dobro (Richard McAdams, Cooperation and Conflict. The Economics of Group Status Production and Race Discrimination, Harvard Law Review Vol. 108, No. 5, p. 1025).

34

Cristina Bicchieri, The Grammar of Society. The Nature and Dynamics of Social Norms,
Cambridge University Press, Cambridge, 2006, p. 11.

METODOLOK I I N DI V IDUA LIZ A M I OBJA NJENJE DRUT V EN IH NOR MI

43

ljudi (1) gaje kondicionalne preferencije (za potovanjem i statusom); (2)

imaju empirijska oekivanja da e se veliki broj ljudi podvrgnuti rairenom
ponaanju (rasnoj diskriminaciji); (3) imaju normativna oekivanja: veruju
da drugi od njih oekuju da se podvrgnu ponaanju; i (4) veruju da e se desiti sankcije ukoliko ne slede obrazac ponaanja (sniavanje statusa).35
Iz ovoga je oigledno da drutvene norme mogu funkcionisati kao samoispunjujua proroanstva. Da bi se razumelo zato je to tako, neophodno je rasvetliti i dodatne mehanizme koji potpomau oblikovanju i uvrivanju ljudskih verovanja.36 Kao to Mekadams pokazuje, ljudi lako usvajaju
verovanja koja uveavaju njihovo samopotovanje, to ljudima ujedno i
olakava njihovo javno izraavanje.37 Ovo je ujedno i poetak dinamike verovanja na nivou grupe: u grupama se nagrauju verovanja koja potpomau
njeno blagostanje (poput onih koja osuuju free-riding), to ih, sa druge strane, ini privlanim pojedincima koji ih usvajaju to iz instrumentalnih to
iz vrednosnih38 razloga.

Otkud norme? Nastanak norme monogamije

Jedan od najeih prigovora metodolokom individualizmu je da on ne
moe da objasni poreklo normi. Ovo je jako slab prigovor, jer ta nemogunost
je vie istorijske nego logike prirode: naime, tano je da je zbog nedostatka

35

Sankcije se takoe mogu objasniti na bazi instrumentalne racionalnosti, putem

mehanizma metanorme. Po meni, najbolji doprinos razumevanju funkcionisanja metanormi ponudila je Kristina Horn podvrgavajui norme svojoj relacionoj
teoriji (Christine Horne, The Rewards of Punishment. A Relational Theory of Norm
Enforcement. Stanford University Press, Stanford, 2009).

36

Geri Meki (Gerry Mackie), koristei princip ekonomike znanja, dolazi do mehanizma zamke verovanja (belief trap). On se poziva na istraivanje verovanja ena
iz Sudana koje su bile podvrgnute klitoridektomiji. One su na pitanje Koliko vam
je potrebno da ponete da urinirate odgovarale sa Normalno oko 15 minuta
(italic moj). Meki veruje da je uzrok tome preveliki troak za testiranje istinitosti
verovanja jer je u njihovom okruenju mali broj ena koje nisu bile podvrgnute
toj praksi. (Gerry Mackie, Ending Footbinding and Infibulation: A Convention
Account, American Sociological Review, Vol. 61, No. 6, p. 1009)

37

Richard McAdams, Cooperation and Conflict. The Economics of Group Status

Production and Race Discrimination, Harvard Law Review, Vol.108, No. 5, p. 1058.

38

Kristina Bikijeri tvrdi da usvajanje verovanja na temelju njihove intrisine vrednosti radi na principu naturalistike zablude: kada je neka praksa dobro utvrena, ljudi joj zbog toga automatski pripisuju intrisinu vrednost (Cristina Bicchieri,
The Grammar of Society. The Nature and Dynamics of Social Norms, Cambridge University Press, Cambridge, 2006, p. 43).

44

M I L OVA N DE K I

materijalnih izvora (koji seu duboko u daleku istoriju) jako teko precizno
rekonstruisati istorijski proces razvoja neke norme. Meutim, kao i u sluaju
nastanka drave, pomou odgovarajuih modela to je logiki mogue uspeno izvesti. Da bih to dokazao, posluiu se primerom Kanazave i Stilove o nastanku branih normi.39
Ukratko, drutvene norme su nenameravana kolektivna posledica nastala agregiranjem ili kompozicijom ogromnog broja individualnih delanja.
Kada se ve pojave, one funkcioniu na jedan od dva opisana naina: kao
vrednosti inkorporirane u funkciju korisnosti pojedinca, ili kao podsticaj i
ogranienje sleenju racionalnih strategija individualnih delatnika.
Kako je nastala norma monogamije? Po teoriji Kanazave i Stilove, ona
evoluira kao makroishod druge makroinjenice: smanjivanja nejednakosti
resursa izmeu mukaraca. U uslovima ekstremne nejednakosti resursa meu
mukarcima, svakoj eni koja brine o svom buduem potomstvu (elja), i ima
mo odluivanja (ansa), u interesu je da se uda za mukarca koji je najbogatiji, i, ako treba, pre bude njegova trea ili etvrta ena, nego jedina ena siromanog mukarca. U takvoj strukturnoj situaciji, norme evoluiraju kao kompozitna posledica individualnih enskih izbora.
Dijagram 1.1.
Kolemanov amac nastanka branih normi

Nejednakost resursa
meu mukarcima /
Mo odluivanja ena

(Strukturalna
ogranienja)

Brane norme
(poliginija ili monogamija)

(Agregacija)

2
elja za uveanjem
blagostanja potomstva

elja za poliginim ili

monogamnim brakom

(Izvor: Satoshi Kanazawa and Mary Still, The Emergence of Marriage Norms:
An Evolutionary Psychological Perspective in Michael Hechter and Karl-Dieter Opp
(eds.), Social Norms, Russel Sage Foundation, New York, 2001, pp. 287)

39

Satoshi Kanazawa and Mary Still, The Emergence of Marriage Norms: An Evolutionary Psychological Perspective in: Michael Hechter and Karl-Dieter Opp (eds.),
Social Norms, Russel Sage Foundation, New York, pp. 274304.

METODOLOK I I N DI V IDUA LIZ A M I OBJA NJENJE DRUT V EN IH NOR MI

45

Kao to dijagram 1.1 pokazuje, metodoloki individualizam ne pobija postojanje i operisanje drutvenih injenica poput nejednakosti resursa ili moi
odluivanja ena. U ovom modelu, oni funkcioniu kao strukturno ogranienje prilikom donoenja odluke ene o tome za koga da se uda. Ali ena
je ve opskrbljena univerzalnom (1) eljom da njeno budue potomstvo
bude dobro zbrinuto, i (2) verovanjem da e joj bogati mukarac to bolje
omoguiti od siromanog. Da bi ostvarila tu elju, ona, oslonjena na verovanje i postojee drutvene mogunosti, bira izmeu dve opcije: bogatog ili
siromanog mukarca. U uslovima kada dolazi do smanjene nejednakosti u
resursima, eni se otvara jo jedna ansa: i da zadovolji elju za veim blagostanjem potomstva i da ne bude trea ili etvrta ena ve jedina. ena odluuje da ue u monogamni brak. Kada na hiljade ena donesu istu odluku, na
nivou drutva one nenameravano ustanovljuju branu normu monogamije.
Naravno, kada se jednom ve uspostavi, norma e nezavisno uticati na budue brane izbore ena.40 Ona utie na jedan od dva naina ve objanjenih na nekoliko mesta u tekstu.

U EMU JE ZAPRAVO PROBLEM?

Kao to verujem da sam pokazao, metodoloki individualizam je i te kako
mogue primenjivati u objanjenju drutvenih normi; u objanjenju njihovog nastanka ili njihovog funkcionisanja. Takoe, etajui kroz primere, nadam se da sam pokazao da praktino nijedna od Ahdijeovih tvrdnji iz
uvoda nije tana. Tvrdnja da drutvene norme oblikuju izbore kompatibilna je sa individualizmom: on samo ide korak dalje od holizma i objanjava na koji nain to norme ine. Takoe, da individualizam ne zanemaruje
drutveno videli smo na dva primera: on je sposoban da objasni dinamiku rasne diskriminacije, koristei koncept drutvenih normi, ali i da prizna
da injenica nejednake raspodele resursa moe uticati na ljudske izbore i
uzrokovati drugu makroinjenicu. Nadam se da sam time dokazao da uzrok
odbacivanja individualistike logike uglavnom lei u nerazumevanju njene sutine, ili u nerazumevanju svrhe korienja u kakvim pitanjima i pod
kojim okolnostima.
Meutim, verujem da za zatvaranje oiju pred principima metodolokog
individualizma postoji i razlog koji lei dublje od njegovog pukog nerazumevanja. Dord Homans je 1964. godine postavio zagonetku koja je do danas
ostala nereena. On se pita (u kontekstu kritike strukturalnog funkcionalizma): Otvoreno priznajem da sve to sam rekao deluje prilino oigledno.

40

Ibidem, p. 287.

46

M I L OVA N DE K I

Ali zato ne moemo da ono to je oigledno prihvatimo ozbiljno?41 Istom

konstatacijom slobodno mogu zakljuiti i svoj tekst, ali u, za razliku od
Homansa, pokuati i da odgovorim na njeno glavno pitanje. Moje razmiljanje ide u ovom pravcu: drutvenjaci se plae metodolokog individualizma
jer bi njegovo usvajanje za univerzalnu paradigmu makro drutvene nauke
najpre impliciralo da postoji samo jedna eksplanatorna drutvena nauka, a
ne vie njih, to bi potom dovelo i do gospodarenja apstraktne psihologije i
bihejvioralne ekonomije u domenu drutvene nauke. U dananjoj situaciji
razvijene i institucionalizovane podele rada, kada postoji na desetine sociologija i ekonomija, bolno je prihvatiti stanovite da postoji samo jedna drutvena nauka, jer bi time jedan uenjak doveo u pitanje smisao sopstvenog
dotadanjeg intelektualnog angamana. Jer, uenjaci su kao i svi drugi ljudi.
A ljudi su takvi da, kada ve uloe puno vremena i energije u neto, sebi jako
teko priznaju da su moda sve vreme bili na pogrenom putu; tavie, oni e
uporno nastaviti time da se bave, samo kako bi sebe ubedili da rade ispravnu
stvar. Drugim reima, odustajanje od puta kojim se dugo i duboko ilo psiholoki je isuvie bolno, ili, ako hoete, skupo. Jedini sporedni put koji u takvoj
situaciji metodolokom individualizmu moe biti od koristi je stalno podseanje na to ta je drutvena nauka: podseanje da je njen cilj da objasni, a da
objasniti neki fenomen znai pronai njegove uzroke. Kada se ovo shvatanje
dovoljno rairi, to e ubrzati put i prihvatanju gledita metodolokog individualizma koje kae da su uzroci drutvenih fenomena uvek ljudi (preciznije
njihova verovanja, elje i anse), i da samim tim upravo od njih treba kretati
u svakom drutvenom objanjenju.

41

George Homans, Bringing Man Back In, American Sociological Review, Vol. 29,
No. 5, p. 818.

METODOLOK I I N DI V IDUA LIZ A M I OBJA NJENJE DRUT V EN IH NOR MI

47

BIBLIOGRAFIJA
[1]

Przeworski, Adam, Marxism and Rational Choise, in: Pierre Birnbaum and Jean
Leca (eds.), Individualism. Theories and Methods, Oxford University Press, Oxford,
1990, pp. 6293.

[2]

Smit, Adam, Teorija moralnih oseanja, CID, Podgorica, 2008.

[3]

Caplan, Bryan, The Myth of the Rational Voter. Why Democracies Choose Bad Policies?
Princeton University Press, Princeton, 2008.

[4]

Cramer, Christopher, Homo Economicus Goes to War: Methodological

Individualism, Rational Choice and the Political Economy of War, World
Development, Vol. 30 No. 11, pp. 18451864.

[5]

Christine Horne, The Rewards of Punishment. A Relational Theory of Norm Enforcement,

Stanford University Press, Stanford, 2009.

[6]

Bicchieri, Cristine, The Grammar of Society. The Nature and Dynamics of Social Norms,
Cambridge University Press, Cambridge, 2006.

[7]

Elder-Vass, David, Causal Powers of Social Structures. Emergence, Structure and Agency,
Cambridge University Press, Cambridge, 2010.

[8]

Lewis, David, Convention. A Philosophical Study, Harvard University Press, 1996.

[9]

Wrong, Denis, The Oversocialized Conception of Man in Modern Sociology,

American Sociological Review, Vol. 26, No. 2, pp. 183193.

[10]

Gambetta, Diego, Were They Pushed or Did They Jump? Individual Decision Mechanisms
in Education, Cambridge University Press, Cambridge, 1987.

[11]

Posner, Eric, Law and Social Norms, Harvard University Press, 2000.

[12]

Fehr, Ernst and Gintis, Herbert, Human Motivation and Social Cooperation:
Experimental and Analytical Foundations, Annual Review of Sociology, Vol. 33,
pp. 4364.

[13]

Gualla, Francesco and Mittone, Guala, How history and convention create norms:
An experimental study, Journal of Economic Psychology, Vol. 31, pp. 749456.

[14]

Akerlof, George and Kranton, Rachel, Identity Economics. How Our Identities Shape
Our Work, Wages, and Well-Being, Princeton University Press, 2010.

[15]

Brennan, Geoffrey and Lomasky, Loren, The Impartial Spectator Goes to

Washington. Toward a Smithian Theory of Electoral Behavior, Economics and
Philosophy, Vol. 1, No. 2, pp. 189211.

[16]

Homans, George, The Nature of Social Science, Harcourt, Brace & World Inc, New
York, 1967.

[17]

Homans, George, Bringing Man Back In, American Sociological Review, Vol. 29,
No. 5, pp. 809818.

[18]

Mackie, Gerry, Ending Footbinding and Infibulation: A Convention Account,

American Sociological Review, Vol. 61, No. 6, pp. 9991017.

48

M I L OVA N DE K I

[19]

Gintis, Herbert, Beyond Homo Economicus: Evidence from Experimental

Economics, Ecological Economics, Vol. 35, No. 3, pp. 112.

[20]

Coleman, James, Foundations of Social Theory, Harvard University Press, 1990.

[21]

Elster, Jon, Explaining Technical Change, Cambridge University Press, Cambridge,

1983.

[22]

Jon Elster, Ulysses and the Sirens, Cambridge University Press, Cambridge, 1984.

[23]

Jon Elster, Interview, in: Richard Swedberg (ed.), Economics and Sociology: Redefining
Their Boundaries, Princeton University Press, Princeton, 1990, pp. 233249.

[24]

John Wettersten, Beyond Methodological Individualism: Social Scientific Studies

of Rational Practice, European Journal of Sociology, Vol. 53, No. 1, pp 97118.

[25]

Karl-Dietter Opp, Why Do People Vote? The Cognitive-Illusion Proposition and

Its Test, Kyklos, Vol. 54, No. 23, pp. 355378.

[26]

Kenneth Arrow, Methodological Individualism and Social Knowledge, American

Economic Review, Vol. 84, No. 2, pp. 19.

[27]

Peter Hedstrom, Dissecting the Social. On the Principles of Analytical Sociology,

Cambridge University Press, Cambridge, 2005.

[28]

Peter Hedstrom and Peter Bearman, What Is Analytical Sociology All About?
An Introductory Essay, in: Peter Hedstrom and Peter Bearman (eds), The Oxford
Handbook of Analytical Sociology, Oxford University Press, Oxford, 2011, pp. 324.

[29]

Raymond Boudon, Theories of Social Change. A Critical Appraisal, Polity Press,

Cambridge, 1986.

[30]

Raymond Boudon, The Art of Self-Persuasion. The Social Explanation of False Beliefs,
Polity Press, Cambridge, 1994.

[31]

Raymond Boudon, Should one still read Durkheim's Rules after one hundred years?, Revue suisse de sociologie, Vol. 21, No. 3, pp. 559573.

[32]

Raymond Boudon, Social mechanisms without black boxes, in: Peter Hedstrom
and Richard Swedberg (eds), Social Mechanisms. An Analytical Approach to Social
Theory, Cambridge University Press, Cambridge, 1998, pp. 172203.

[33]

Raymond Boudon, Ordinary Rationality: The Core of Analytical Sociology, in

Pierre Demeuleneare (ed.), Analytical Sociology and Social Mechanisms, Cambridge
University Press, Cambridge, 2012, pp. 3349.

[34]

Raymond Boudon, Sociologija kao znanost, Jesenski i Turk, Zagreb, 2012.

[35]

Richard McAdams, Cooperation and Conflict. The Economics of Group Status

Production and Race Discrimination, Harvard Law Review, Vol. 108, No. 5,
pp. 10031084.

[36]

Richard McAdams, The Origin, Development, and Regulation of Norms, Michigan

Law Review, Vol. 96, No. 2, pp. 338433.

[37]

Rick Hasen, Voting Without Law, Journal of Legal Studies, Vol. 144, pp.
21352179.

METODOLOK I I N DI V IDUA LIZ A M I OBJA NJENJE DRUT V EN IH NOR MI

49

[38]

Robert Ahdieh, Beyond Individualism in Law and Economics, Boston University

Law Review, Vol. 91, No. 43, pp. 4385.

[39]

Robert Axelrod, An Evolutionary Approach to Norms, The American Political

Science Review, Vol. 80, No. 4, pp. 10951111.

[40]

Robert Ellickson, Order without Law. How Neighbors Settle Disputies, Harvard
University Press, 1991.

[41]

Russell Hardin, How Do You Know? The Economics of Ordinary Knowledge, Princeton
University Press, Princeton, 2009.

[42]

Satoshi Kanazawa and Mary Still, The Emergence of Marriage Norms: An

Evolutionary Psychological Perspective, in Michael Hechter and Karl-Dieter Opp
(eds.), Social Norms, Russel Sage Foundation, New York, 2001, pp. 274304.

[43]

Siegwart Lindenberg, Three Psychological Theories of a Classical Sociologist,

Mens en Maatschappij, Vol. 50, No. 2, pp. 133153.

[44]

Siegwart Lindenberg, The Explanation of Preferences, in: Goor, H. van (ed.)

Empirische sociologie als opdracht, Groningen: MB-Boek, 1992, pp. 4966.

[45]

Vladimir Vuleti, Javno dobro kao izraz nivoa drutvene integrisanosti, Politiki
ivot, br. 4, str. 91101.

Milovan Deki
METHODOLOGICAL INDIVIDUALISM
AND THE EXPLANATION OF SOCIAL NORMS
Abstract
Is the principle of methodological individualism applicable in the explanation of social outcomes in the production of which the effect of social norms
is evident? The literature is dominated by mainly a negative response. The
aim of this article is to provide a positive answer to this question, and thus to
confute the negative claims. In the first part of the article, I reconstruct the
logic of individualistic explanation because I consider the lack of its understanding as the main cause of its rejection. In the second part, by using just individualistic apparatus I seek to explain the paradox of voting, the persistence
of racist norms and the occurrence of a marriage norm. In the concluison,
I summarize the findings of the article.
Key words:
methodological individualism, social norms, rationality, beliefs, wants,
opportunities