Disperzivni svet: kultura i politike na kraju veka, C.

Geertz
Politika teorija, koja sebe predstavlja kao univerzalistiku i postojanu teoriju koja se tie
moi, obligacija, pravde i uprave u u generalizujuim i neuslovljenim terminima, istine o
stvarima, je uvek i svuda na kraju naizbean, specifian odgovor na neposredne
okolnosti. Ipak, kosmopolitizam je pokuaj represije nad partikularnim i lokalnim za ta
Geertz smatra da je lako uoljivo promatranjem istorijskih dogaaja. Politika teorija je
po Geertzu pria o povezanosti intelektualaca sa politikim situacijama kojima su
okrueni pre nego to predstavlja akumulativni procesiju doktrina koje su se smenjivale
logikom ideja. Nakon brojnih primera uticaja sredine na teorije autora, pr svega politikih
situacija, zatim navoenja istorijskih dogaaja velikih razmera, Geertz se osvre na
posleratni period koji on shvata kao period disperzije sitnih delova sveta. Sve ovakve
promene velikih razmera koje su u diskontinuitetu sa onim to im prethodi dovode
(pritom napominjene da je to ono to naunici i politiari vole da nazovu svetske
istorijske promene kao izgovor za izbegavanje bilo kakve svesnosti o njihovoj
neminovnosti javljanja ime ih implicitno optuuje) po Geertzu istovremeno dovode do
novih mogunosti ali i opasnosti, neoekivanih posledica i iznenaujuih gubitaka.
Najfatalnija od svih promena po Geertzu je ouvanje podeljenosti sveta sa kojom se
danas suoavamo, odnosno podeljenost vee koherentnosti na manje koje su slabo
povezane jedna sa drugom a to na kraju ini gotovo nemoguim povezivanje lokalnih
realnosti sa shvatanjem celog sveta. U svetu koji je podeljen treba pozicionirati njegove
sastavne delove i to je mesto na kojem, po Geertzu, istupa svaka teorija. Pritom one
naputaju velike, inegrativne, totalizujue koncepte na koje su naunici dugo vremena
bili navikunuti i koje su koristili u organizovanju svojih ideja u vezi svetskih poltika
(treba napomenuti da Geertz pria u prvom licu mnoine) i posebno u vezi slinosti i
razlika meu ljudima, narodima, dravama i kulturama, koncepti kao to su tradicija,
identitet, religija, ideologija, vrednosti, nacija, ak i kultura, drutvo, drava, narod.
Jednino o emu se sme govoriti danas jesu idiosinkratini detalji i neposredne brige, a on
smatra da bi trebalo dati neke generalne napomene ukoliko se eli shvatiti heterogenost i
rei neto korisno o njenim vidovima i njenoj budunosti. Geertz ukazuje na veliki broj
ponuenih naina miljenja o trenutnoj situaciji o svetu, naina njenog razumevanja,

ivljenja sa njom koji insistiraju na tome da promene koje se deavaju u svetu nemaju
ekvivalent u promenama u samom oveku i koje nastoje da nau naina kako ih negirati.
Ironino, Geertz skree panju na postmodernizam kao najperspektivniji. U okviru ove
paradigme smatra se da traganje za razumljivim obrascima treba odbaciti kao relikt
nekadanje

potrage

za

venim,

stvarnim,

sutinskim,

apsolutnim.

Prema

postmodernistima ne postoje veliki narativi u vezi identiteta, tradicije, kulture, bilo ega.
Postoje samo dogaaji, ljudi, prolazne formule i one koje su neskladne, nesaglasne.
Jedino o emu se prema postmodernistima moe govoriti su podeljene prie u
nesamerljivim idiomima a svaki pokuaj njihovog povezivanja je nemogu kao i
zadravanja u bilo kojim okvirima. Ostvarivanje ovakvog pokuaja vodilo bi samo iluziji
stereotipima, pretpostavkama, konfliktima. U suprotnosti sa ovakvim shvatanjem stoje
ona koja ipak ne odbacuju totalizujue, integrativne koncepte velikih skala ve nastoje da
ih zamene jo integrativnijim, vie totalitujuim konceptima jo veih razmera. Nijedan
od ovih naina sagledavanja i prouavanja sveta po Geertzu nije adekvatan i ukazuje da
bi srednji put umerenosti bio idealno reenje. Dalje, Geertz ukazuje da je pored ovih
radikalnih paradigmi koje ne vode niemu jo vei problem nain na koji su se naunici
navikli da dele svet na manje blokove koji su grupisani u vee a ovi vei u jo vee. U
studijama koje su fokusirane na tano odreeni predmet prouavanja malih razmera vie
nije mogue povezati njihovo samo prouavanje sa uslovima i okruenjem u kojem
postoje ili generalizujuim razvojem iji su deo. Ali, Geertz ukazuje na to da je takve
veze teko pratiti, takvi uslovi teko opisati a takav razvoj teko definisati. Ono to je po
njemu potrebno nisu velike ideje ali ni naputanje sintetizujuih zapaanja. Potreban je
nain

razliljanja

koji

je

saglasnosti

sa

partikularnim,

individualnou,

diskontinuitetima, kontrastima, singularnim, pluranosti naina pripadanja i postojanja ali i

ono to treba da proizilazi iz toga a to je po Geertzu smisao za povezivanje koje nije ni
uniformiue ni razumljivo ni primarno ni izazivajue ve jednostavno realno. U daljem
delu rada Geertz se bavi pitanjem identiteta graana u podeljenom svetu i to pre svega
kroz razmatranje dva pitanja: ta je zemlja ako ne nacija i ta je kultura ako ne konsenzus.
Kada je re o prvom pitanju Geertz kae da rei koje danas koristimo da oznaimo
elemntarne gradivne elemente globalnog politikog poretka nose u sebi uznemirujuu
ambivalentnost u pogledu njihovog ranga, namere s kojom se upotrebljavaju, njihovog

definisanja. Takoe ukazuje na injenicu da se esto koriste kao sinonimi ali sa druge
strane posmatrane u kontekstu imaju potpuno razliita znaenja. Ova ambivalentnost u
znaenju moe u istoriji najranije da se prati od XVII veka i to u celom svetu. Tokom
vremena korieni su razliiti koncepti na osnovu kojih su ovi termini definisani.
Razmatrajui svaki od termina za koje jo na poetku rada kae da se odbacuju u
savremenoj antropologiji, termine kao to su narod, nacija, zemlja, drava, Geertz na
kraju navodi razloge zbog kojih to ini. On smatra da tenzija koja postoji izmeu
promenljive i disperzivne koncepcije kolektivnog delanja, odnosno tenzija izmeu
pokuaja da se formuliu termini za takvo delanje koje bi bilo identino i zamenljivo i
pokuaja da se zadre njihove razliitosti i specifinosti koje ih odvajaju reflektuje i
usmerava u velikoj meri ono to se sadanjem trenutku deava meu filozofa,
antropologa, novinara, ideologa koji govore o onome to se trenutno deava u svetu.
Geertz dalje smatra da je neophodno formiranje varijeteta politika, politika koje nee da
umanjuju

znaaj

etnikog,

religijskog,

rasnog,

lingvistikog

ili

regionalnog

samopouzdanja. Razvoj takvih politika koje bi varirale od mesta do mesta i od situacije

do situacije zavisi od mnogo toga kao to je npr. otkrivanje diferenciranosti zasnovane na
identitetu, razvoj manje pojednostavljenih, negativnih stavova prema onome to
predstavlja relikt neke ranije faze ljudske egzistencije, dalje, od adaptiranja principa
liberalizma i socijalne demokratije koji su esto iskljuivi, nerazumljivi, reaktivni do
principa koji e biti vredni potovanja i na kraju najvie zavisi od stvaranja jasnijeg,
manje mehanikog, stereotipiziranog, klieiziranog koncepta o tome ta je to to ini
same ovakve politike, koncepta koja uzima u obzir okolnosti i kontekst. To znai da
stvaranje ovakvih politika ustvari zavisi od boljeg razumevanja naina na koji kultura,
granice znaenja u ijim okvirima ljudi ive i koje formiraju njihova ubeenja, sopstvo,
njihovu solidarnost, ine ureujuu silu u ljudskim odnosima. To takoe po Geertzu znai
kritiku onih koncepata koji redukuju entitete na uniformnost, homogenost, konsenzus.
Terminologija koju koriste kulturne deskripcije i analize mora takoe da bude otvorena za
razliitost kao i za nepoklapanje kategorija. U nastavku rada Geertz se bavi drugim
pitanjem: ta je kultura ako ne konsenzus. On najpre ukazuje na postojanja paradoksa koji
se tie savremenih drava odnosno svetske scene: ona istovremeno postaje sve vie
globalna a opet sve vie podeljena; sve je vie povezana a sve vie rasparana.

Kosmopolitizam i parohijalizam vie nisu u opoziciji; oni su povezani i kada jedan jaa i
drugi isto jaa. Razvoj tehnologije i to pre svega komunikacionih tehnologija upleo je
svet u jednu mreu informacija i kauzalnosti. Kroz itanje daljeg dela teksta rekla bih da
je to ono to Geertza plai i to je prisutno u razmatranju svakog njegovog primera,
uglavnom iz Indonezije; u njegovom radu dominiraju strah, neka vrsta gnuanja prema
svetu kakav je i nesnalaenje u okvirima discipline u pogledu toga kako se odnositi
prema tom takvom svetu. Geertz, za koga se moe rei da je autor koji se svojevremeno
nalazio na prvom mestu prilikom prelaska iz moderne u postmodernu, autora koji je u
velikoj meri upravo zasluan za ovaj prelaz, postao je autor koji je poeo da se gnua i
plai upravo onoga to je karakteristino za onaj period na ije je javljanje, paradoksalno,
upravo on uticao. To vie nije onaj isti, revolucionarni mladi Geertz; to je umereni,
pomalo gunjalo Geertz na zalasku svoga rada.