Milutinovic - Urbanizacija I Odrzivi Razvoj

URBANIZACIJA I ODRIVI RAZVOJ
S L O B O D A N M I L U T I N O VI
SLOBODAN MILUTINOVI
Univerzitet u Niu
FAKULTET ZATITE NA RADU
Prof. dr Slobodan Milutinovi

Redovni profesor Fakulteta zatite na radu u Niu

Prvo izdanje, 2004.
Izdava:
Fakultet zatite na radu u Niu
Za izdavaa:
Prof. dr Dragan Spasi, dekan
Recenzenti:
Prof. dr Jovan iri, redovni profesor Filozofskog fakulteta u Niu
Prof. dr Gavrilo Mihaljevi, redovni profesor Arhitektonskog fakulteta u Beogradu
Prelom i slog:
autor
Tira:
200 primeraka
Odlukom Nauno nastavnog vea Fakulteta zatite na radu u Niu rukopis je odobren za tampu
kao monografija
CIP
,
502.131.1:711.4
Urbanizacija i odrivi razvoj / Slobodan

Milutinovi. 1. izd. Ni : M kops
centar). 137 str. : ilustr. ; 24 cm
Na nasl. str.: Univerzitet u Niu. Tira
200. Beleka o autoru: str. 137.
Bibliografija: str. 128 135. Registri.
ISBN 86-80261-54-8
a) Urbanizacija Odrivi razvoj
COBISS.SR-ID 120760332
2004, Prof. dr Slobodan Milutinovi

Ova publikacija u celini ili u delovima ne sme se umnoavati, pretampavati ili prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim
sredstvom bez dozvole autora, niti moe biti na bilo koji drugi nain ili bilo kojim drugim sredstvom distribuirana ili
umnoavan bez odobrenja izdavaa.
Research for this book was supported in part by the Junior Faculty Development Program, which is funded by
the Bureau of Educational and Cultural Affairs of the United States Department of State, under authority of the
Fulbright-Hays Act of 1961 as amended, and administered by the American Council for International
Education: ACTR/ACCELS. The opinions expressed herein are the author's own and do not necessarily
express the views of either ECA or the American Councils.
SADRAJ
INDEKS SLIKA ............................................................................................................. 3

INDEKS TABELA .......................................................................................................... 5
I
UVOD................................................................................................................... 7
URBANIZACIJA U GLOBALNOM OKRUENJU ................................................................ 7
BROJ SVETSKOG STANOVNITVA I URBANIZACIJA..................................................... 10
GLOBALNI RAST POPULACIJE I URBANIZACIJA: DA LI E GRADOVI UNITITI PLANETU?11
NOVO SAGLEDAVANJE PROCESA RAZVOJA................................................................ 13
II
DEMOGRAFSKI TRENDOVI........................................................................ 17
VEZA IZMEU DEMOGRAFSKIH TRENDOVA I ZATITE IVOTNE SREDINE................... 18
Odnos stanovnitva i ivotne sredine .................................................................. 19
GRANICE RASTA STANOVNITVA - ISTORIJSKI PREGLED ........................................... 20
MODELI STANOVNITVO - IVOTNA SREDINA ........................................................... 23
Model granica rasta............................................................................................ 23
PAT model........................................................................................................... 24
RIVM model ........................................................................................................ 25
NEJEDNAKOST I DISTRIBUCIJA DRUTVENOG BOGATSTVA ........................................ 25
TREND RASTA STANOVNITVA I RAZVOJ ................................................................... 27
Rast stanovnitva i promene................................................................................ 27
NEJEDNAKA REGIONALNA DISTRIBUCIJA .................................................................. 30
RAST STANOVNITVA I OBNOVLJIVI RESURSI ............................................................ 33
Poljoprivredno zemljite ..................................................................................... 33
Kvalitet vode i njen nedostatak ........................................................................... 34
Okeani ................................................................................................................. 38
Stanovnitvo, ume i biodiverzitet ....................................................................... 39
RAST STANOVNITVA I NEOBNOVLJIVI RESURSI ........................................................ 41
Mineralni resursi i rude metala .......................................................................... 41
Energenti............................................................................................................. 42
POGLED U BUDUNOST: DA LI E MANJA POPULACIJA BITI VIE ODRIVA? ........... 45
Da li postoji gornja granica gustine stanovnitva u drutvu?............................. 46
III URBANIZACIJA .............................................................................................. 49

URBANIZACIJA I NJEN PROSTOR ................................................................................ 50
Urbani trendovi................................................................................................... 51
Karakteristike stanovnitva i trend razvoja .................................................................. 55
TA JE TO GRAD? ...................................................................................................... 55
Funkcije grada .................................................................................................... 58
NASTANAK I RAZVOJ GRADOVA ................................................................................ 61
Nastanak gradova ............................................................................................... 61
Pre-indusrijski gradovi ....................................................................................... 66
Koreni evropske urbane ekspanzije.............................................................................. 68

Nastanak kolonijalnih gradova..................................................................................... 69
Industrijalizacija i urbanizacija...........................................................................71
Imperijalizam i urbanizacija................................................................................73
URBANI SISTEMI ........................................................................................................74
Evolucija urbanih sistema ...................................................................................78
Odnos vanosti i veliine grada ................................................................................... 80
Gradovi primati............................................................................................................ 81
Centrinost gradova ..................................................................................................... 83
Svetski gradovi i globalni urbani sistem ..............................................................84
IV ODRIVI RAZVOJ ..........................................................................................91
ODRIVI RAZVOJ ODREENJE, UZROCI I KRITIKA ANALIZA ...................................91
Definicija i kontraverze .......................................................................................91
Ekonomske osnove odrivog razvoja ...................................................................92
Fordizam i njegova kriza.............................................................................................. 93
Postfordizam ................................................................................................................ 96
Politike osnove odrivog razvoja .......................................................................98
Stokholmska konferencija............................................................................................ 98
Od Stokholma do Rija.................................................................................................. 99
Konferencija u Riju................................................................................................... 101
Konferencija u Johanesburgu.................................................................................... 102
Komponente odrivog razvoja ...........................................................................102
Ekonomska dimenzija ............................................................................................... 102
Drutvena dimenzija ................................................................................................. 104
Komponenta zatite ivotne sredine.......................................................................... 105
ODRIVI URBANI RAZVOJ ........................................................................................106
Utopisti i anarhisti u traganju za odrivim gradom...........................................106
Koncept urbane odrivosti .................................................................................107
Uloga gradova u odrivom razvoju ...................................................................109
Odrivi grad budunost ili fikcija ..................... Error! Bookmark not defined.
Odgovorni grad ......................................................................................................... 111
Grad pogodan za ivot .............................................................................................. 113
Participativni grad..................................................................................................... 115
Planiranje odrivog urbanog razvoja......................................................................... 116
Od klasinog ka meta-urbanom planiranju ............................................................... 117
ODRIVI RAZVOJ TA OEKIVATI U BUDUNOSTI?................................................120
Neophodnost daljeg razvoja sistemskog pristupa odrivom razvoju .................121
Ka odrivosti, ili ka postizanju balansa? ...........................................................123
LITERATURA ...........................................................................................................128
BELEKA O AUTORU ................................................................................................137
IZ RECENZIJE ...........................................................................................................138
Indeks slika
Slika 1.
Slika 2.
Slika 3.
Slika 4.
Slika 5.
Slika 6.
Slika 7.
Slika 8.
Slika 9.
Slika 10.
Slika 11.
Slika 12.
Slika 13.
Slika 14.
Slika 15.
Slika 16.
Slika 17.
Slika 18.
Slika 19.
Slika 20.
Slika 21.
Slika 22.
Slika 23.
Slika 24.
Rast svetske populacije (u milijardama) od poetka nove ere prema podacima UN

........................................................................................................................... 21
Svet 1950 - 1995: Ukupan broj stanovnika (u milijardama i prosean broj dece
(TFR) prema visokom, srednjem i niskom scenariju fertiliteta ............................ 22
Veliina svetske populacije prema razliitim scenarijima fertiliteta, 1950. - 2150.
(podaci iz 1998. godine) ...................................................................................... 28
Veliina populacije u razliitim regionima sveta prema projekcijama scenarija
srednjeg fertiliteta u periodu 1950-2150 ............................................................. 28
Regionalna distribucija stanovnitva u periodu od 1950. - 2030. sa projekcijom
do 2050. godine ................................................................................................... 30
Projekcije regionalnog rasta populacije i ekonomskog rasta prema Kongresu
Sjedinjenih Amerikih Drava ............................................................................. 31
Projekcije emisije ugljendioksida po regionima prema Kongresu Sjedinjenih
Amerikih Drava ................................................................................................ 32
Emisije ugljenmonoksida u zemljama u tranziciji u periodu 1985. 1997. godina
33
Srednje godinje raspoloive koliine obnovljivih vodnih resursa u zemljama u
tranziciji u 2000. godini....................................................................................... 35
Procenat ukupne koliine otpadnih voda koji se preiavao 1993. godine u
glavnim gradovima nekih zemalja u tranziciji ..................................................... 36
Procenat prerade otpadnih voda u glavnim gradovima zemalja u tranziciji u
1993. godini ......................................................................................................... 37
Porast procenta urbane populacije u svetu u periodu od 1950. godine do danas,
sa projekcijom rasta do 2030. godine prema scenariju srednjeg fertiliteta......... 51
Porast procenta urbane populacije po kontinentima u periodu od 1950. godine do
danas, sa projekcijom rasta do 2030. godine prema scenariju srednjeg fertiliteta
52
Urbano stanovnitvo u manje razvijenim i u razvijenim zemljama kao procenat
ukupnog svetskog urbanog stanovntva............................................................... 53
Deset najveih urbanih aglomeracija 1950., 2000. godine sa projekcijom za
2015. godinu ........................................................................................................ 54
Rekonstrukcija drevnog sumerskog grada Ura (2100. godine PNE), prestonice
Mesopotamijske civilizacije, sa palatom (ziguratom) kralja Urnamua (danas El
Mukejar u Iraku).................................................................................................. 62
Derivacija vika vrednosti i njegovi efekti na nastanak grada ............................ 64
Dolina Tigra i Eufrata, jedna od kolevki urbanih naseobina .............................. 65
Antiki grad Persepolis, 1000 p.n.e, snimak iz 1935. godine .............................. 67
Rekonstrukcija Atine iz V veka p.n.e. ................................................................... 67
Karakteristini srednjovekovni grad tvrava na tlu dananje Italije................ 69
Oxford street u Manesteru 1913. godine............................................................ 71
Tragovi kolonijalnog naslea u dananjem Bombaju.......................................... 73
Primena Kristalerove teorije centralnih mesta na gradove u junoj Nemakoj .. 75
Slika 25.
Slika 26.
Slika 27.
Slika 28.
Slika 29.
Slika 30.
Koncept diferencijalne urbanizacije.....................................................................79

Faze diferencijalne urbanizacije ..........................................................................79
Linija za masovnu proizvodnju u kompaniji Ford Motor River Rouge Plant.......95
Vrtni grad Ebenezera Hauarda ..........................................................................107
Input/autput model grada ...................................................................................112
Faze adaptivnog ciklusa .....................................................................................122
Indeks tabela
Tabela 1. Milenijumski ciljevi razvoja................................................................................. 13
Tabela 2. Projekcije svetske populacije na osnovu sedam scenarija, 1950-2150 (u
milijardama). Podaci iz 1998. godine.................................................................. 27
Tabela 3. Promene u nameni povrina (poljoprivredno zemljite i ume) u nekim zemljama
u tranziciji u periodu 1992. 1994...................................................................... 39
Tabela 4. Pregled procenata urbane populacije po kontinentima....................................... 51
Tabela 5. Broj stanovnika potreban da bi se naselje definisalo kao grad u nekim zemljama .
........................................................................................................................... 58
Tabela 6. Centrinost gradova u nekim zemljama u tranziciji ............................................ 84
Tabela 7. Centrinost svetskih gradova prikazana preko indeksa avio putovanja izmeu
1977. i 1995. godine ............................................................................................ 88
Tabela 8. Globalna hijerarhija svetskih gradova na osnovu vrednosti neophodnosti
gradova.............................................................................................................. 89
Tabela 9. Model odrivog grada: bipolarni konflikt mrea pojedinac ........................... 111
Tabela 10.
Materijalni input-autput bilans Londona u 1993. godini .......................... 112
Tabela 11.
Optimistiki vs. pesimistiki pogled na budunost odrivog razvoja .......... 120
UVOD
Poetkom dvadesetog veka u urbanim naseobinama ivelo je 150 miliona

ljudi, to je predstavljalo tek negde oko pet procenata ukupne svetske populacije.
Kako se dvadeseti vek bliio kraju, urbana populacija se uveavala i dostigla blizu
tri milijarde, odnosno skoro polovinu populacije na Zemlji. Azija, na primer, danas
ima 143 grada sa preko milion stanovnika i u njima ivi 47,5 % ukupnog broja
svetske populacije koja naseljava milionske gradove. Vie od polovine svetskih
megalopolisa koji imaju vie od 8 miliona stanovnika (tanije 13 od 23) takoe se
nalazi u Aziji.
Urbanizacija u globalnom okruenju

Na prelasku iz dvadesetog u dvadeset prvi vek moe se uoiti nekoliko
osnovnih urbanih trendova. Prvo, uprkos mnogim predvianjima, usporava se stopa
rasta broja stanovnika u mnogim gradovima nerazvijenog dela sveta. Najvei
gradovi u ovim dravama u poslednje dve decenije rastu mnogo sporije nego to je
to bio sluaj u osamdesetim godinama dvadesetog veka. Drugo, svetom mnogo
manje dominiraju megalopolisi nego sto su bila predvianja naunika. Manje od pet
procenata ukupne svetske populacije ivelo je 1990. godine u megalopolisima.
Predvianja da e gradovi kao to su Kalkuta i Meksiko Siti rasti do nivoa
gigantskih konurbacija sa 30 do 40 miliona stanovnika nisu se ostvarila.
Trei trend koji se moe zapaziti odnosi se na vezu urbanih promena i
promena u ekonomskoj, drutvenoj, politikoj i kulturnoj sferi. Treba rei da ova
veza jo uvek nije dovoljno jasna. Paradoks je da neki veliki gradovi sa rapidnim
poveanjem broja stanovnika uprkos tome pruaju dobre ivotne uslove, mnogo
bolje nego sto je to sluaj u mnogim malim gradovima.
Danas se jasno mogu uoiti neke tendencije vezane za budunost urbanih
naseobina u treem milenijumu. Pre svega, progresivna urbanizacija u svim
delovima sveta je izvesna. Moe se sa sigurnou raunati da e na zavretku
deceniji u kojoj ivimo vie od polovine svetskog stanovnitva biti urbano. Sa druge
strane, oekuje se da interakcija izmeu urbanizacije i globalizacije nastavi da raste.
Globalizacija je viestran proces koji drave, gradove i ljude nagoni na sve jae
meusobne veze kroz ubrzavanje tokova dobara, usluga, kapitala, tehnologija i

ideja. Svetski gradovi u ovom procesu imaju vodeu ulogu, posebno u sferi
globalne ekonomije.
Uz sve navedeno, kao etvrti, veoma znaajni pokazatelj budunosti
urbanizacije moe se navesti nastavljanje trenda pomeranja moi i odgovornosti sa
nacionalnog na nivo lokalne vlasti i civilnog drutva. Ovaj proces zapoeo je
devedesetih godina dvadesetog veka kada se dolo do saznanja da tradicionalni
modeli urbane vlasti u novom okruenju ubrzane urbanizacije ne mogu da ponude
reenja za postojee i nove probleme koji su se javljali.
U globalizovanom svetu drave i gradovi se sve vie meusobno povezuju,
stvarajui nezavisne saveze i oblike saradnje. Dok su svetski gradovi sami po sebi
veoma znaajan inilac svetskog poretka u kome nacionalne granice sve manje
predstavljaju prepreku nesmetanom protoku kapitala, ljudi i ideja, jaa sve vie
subregionalno povezivanje ekonomskih, ali i politikih entiteta. Ovaj trend je
najprisutniji u Evropi, kako u zemljama Evropske Unije i zemljama sukcesorima,
tako i u ostalim dravama. Prvi pokuaji stvaranja subregionalnih triangli rasta
belee se i u Srbiji 1 . Neke azijske drave takoe imaju dobra iskustva sa trianglama
rasta, pre svega Juna Kina (Hong Kong, Guandong, Fudijan i Tajvan) i SIJORI
region koji ukljuuje Singapur, Johor u Maleziji i Riau u Indoneziji. U naunim
krugovima sve se vie govori o regionima dravama, kao o jo jednom nainu
regionalnog povezivanja, slinom pomenutom.
Jo jedna znaajna prostorna ekspresija razvoja globalne ekonomije su
urbani koridori koji se mogu zapaziti naroito u Istonoj Aziji, Evropi, ali i u
ostalim delovima sveta.
Meutim, globalizacija nije donela samo dobro svetskim gradovima.
Naprotiv, nekada se njihovim stanovnicima moe initi da im uopte nije donela
nita dobro. Iako sa sobom nosi nove mogunosti i pozitivne promene odreenim
gradovima, ona sa druge strane neke gradove marginalizuje. Marginalizovani
gradovi mogu se nai u svim delovima sveta, ali ih najvie ima u Africi. Oni su
izvan glavnih tokova (infrastrukturnih pre svega, ali i tokova kapitala, robe i
usluga), i imaju ogromnih tekoa da se ukljue u globalnu ekonomiju.
ta je to negativno to danas kaarakterie gradove gotovo u svim delovima
sveta?
Nezaposlenost u urbanim sredinama ostala je visoka. Ovo donekle objanjava

sveprisutni fenomen urbanog nasilja i kriminala.
Urbana infrastruktura pati od neadekvatnog odravanja i nedostatka ulaganja,

to se moe zapaziti ak i u razvijenim zemljama. Na primer, ak i takvi
gradovi kao to su ikago ili Vaington imaju problema sa sistemima
odvoenja otpadnih voda, dok gradovi amerike Istone Obale imaju
konstantan problem sa sistemima za napajanje elektrinom energijom.
Naravno, u gradovima nerazvijenog dela sveta ovi problemi su mnogo oitiji.
1
Na inicijativu gradonaelnika Nia, Sofije i Skoplja tokom 2002. godine formiran je

Evroregion Nis-Sofija-Skoplje, koji je ukljuio sve pogranine optine jugoistone
Srbije. Osim prekogranine saradnje loklanih vlasti, ovaj Evroregion ima za cilj
zajedniko planiranje loklanoig rasta, kroz projekte pribliavanja Evropskoj Uniji.
Loa infrastruktura u gradovima prouzrokuje mnogo problema vezanih za

vodosnabdevanje, sanitaciju i saobraaj u gradu. Od toga najvie strada
najsiromaniji deo stanovnitva.
Problemi zatite ivotne sredine, pre svega aerozagaenje, zagaenje voda i

buka, sve su oitiji u mnogim gradovima, pre svega u zemljama u razvoju.
Rastui drutveni konflikti, kao to su veliki broj beskunika i kriminal,

pogaaju mnoge gradove. Ovi konflikti delimino se javljaju kao rezultat sve
vee potranje za radnim mestima kojih nema dovoljno, a drugim delom ih
prouzrokuje liberalizacija protoka ljudi u globalnom okruenju i na mikro
nivou.
U veku u kome se nalazimo relevantna jedinica ekonomske aktivnosti,
drutvene organizacije i generisanja znanja svakako e biti grad. Svetski gradovi e
posebno imati uticaj na razvoj globalne ekonomije. Tehnoloke prednosti i laki
pristup informacijama omoguie gradovima da razvijaju efikasnije vidove
proizvodnje, kojima se na najjeftiniji nain iskoriavaju materijalni resursi.
U informatikoj eri koja je zapoela gradovi imaju ulogu generatora,
procesora i skladita znanja. Kako je znanje visoko vredan resurs, gradovi koji
imaju intenciju da napreduju svakako e ulaziti u globalnu utakmicu u kojoj se tei
za privlaenjem znanja. Industrija znanja, tehnoloki parkovi, zone tehnolokih
unapreenja, tehnopolisi i drugi slini organizacioni razvijae se sve vie u
gradovima 2 .
Gradovi e u budunosti imati vie slobode. Informatika povezanost
pojedinaca i institucija donee njima samima, ali i gradovima veu slobodu.
Komunikacija internetom zamenie sastanke i komunikaciju licem u lice. Ovo e
se odraziti na nain ivota u gradovima, tako to e stanovnici sve vie raditi od
kue, kupovati iz fotelje i putovati uz pomo kreditnih kartica. Zahtevi za veom
participacijom graana i demokratskim standardima ponaanja jaae nevladine
organizacije i udruenja graana. Tako e se gradovi nai u poziciji da se
reorganizuju kako drutveno, tako i institucionalno.
Tehnoloki centri u Sjedinjenim Amerikim Dravama, na primer, zasluni su za

rehabilitaciju i ponovni razvoj nekih gradova koji su zbog razliitih razloga zapadali
u tekoe. Zahvaljujui lociranje jednog od najveih istraivakih parkova za
biotehnologije Research Triangle Park na lokaciji izmeu Rolija, Durama i epel
Hila u Severnoj Karolini, i injenici da tri jaka univerziteta (UNC, Duke i NC State
University) imaju znaajnu ulogu u razvoju ovog istraivakog parka, nekada poznati
duvanski put, koji je naglo osiromaio sedamdesetih i osamdesetih godina
dvadesetog veka, poeo je ponovo da se razvija. Osim ovog primera SAD se mogu
pohvaliti i jakim tehnolokim parkovima koji nose razvoj Waingtona (Baltimor),
Bostona (Route 102), Hjustona (Silicone Gulch), Mineapolisa (Silicon Prairie), a
svakako da je najpoznatija od njih Silikonska Dolina.
Broj svetskog stanovnitva i urbanizacija

Kada su ljudi prvi put otkrili poljoprivredu (otprilike 8000 godina pre nove
ere) svetska populacija iznosila je izmeu 2 i 20 miliona ljudi [Cohen, 1995: 77]. U
to doba neke vrste primata imale su vei broj jedinki na Zemlji, na primer babuni.
Ali poljoprivreda je donela prvi znaajniji rast ljudske vrste. Populacija je rasla
mnogo bre, verovatno deset do hiljadu puta bre u odnosu na predhodni period, ali
i dalje veoma sporo u odnosu na dananji tempo rasta. Ovim tempom do poetka
nove ere broj ljudi na Zemlji dostigao je 200 do 300 miliona (otprilike onoliko
koliko danas imaju Sjedinjene Amerike Drave ili Indonezija). Do poetka
esnaestog veka ovaj broj je porastao na 400 do 500 miliona. Bilo je potrebno da
proe milenijum ipo da bi se broj ljudi na planeti duplirao i da stopa rasta
stanovnitva dostigne 0,1 procenat godinje. Posle 1500. godine broj stanovnika je
nastavio da raste prilino sporo, tako da je oko 1730. godine na Zemlji ivelo oko
700 miliona ljudi. Tada poinje nagli rast svetske populacije. Jo uvek nije
pouzdano jasno ta je uzrok ove prekretnice i zato ba tada poinje "demografska
eksplozija", prisutna i danas. Pretpostavlja se da je jedan od uzroka pronalaenje
lekova protiv nekih smrtonosnih zaraznih bolesti, unapreenje uslova ivota,
sanitacije i bolja ishrana. Svejedno, u nepunih sto godina (do 1820.) broj stanovnika
dostigao je milijardu.
Od osamnaestog veka dolazi do naglog rasta svetskog stanovnitva u
odnosu na predhodni period. Posle 1950. godine, koja se smatra drugom
prekretnicom demografske eksplozije na planeti, broj stanovnika dostigao je deset
hiljada puta vii stepen rasta u odnosu na period kada je ovek pronalaskom
poljoprivrede zapoeo svoje osvajanje planete i 50 do 100 puta vei stepen rasta u
odnosu na period od osamnaestog veka do kraja pedesetih godina dvadesetog veka.
U interesantnoj igri brojevima Cipolla je pokazao kako bi izgledala naa planeta da
je rast populacije u vreme pronalaska poljoprivrede imao tempo koji ima danas.
Zemljina povrina bila bi ispunjena masom ljudi debljine hiljadu svetlosnih godina,
to bi dovelo do poveanja njene radijalne brzine nekoliko puta u odnocu na brzinu
svetlosti [Cipolla, 1978: 89].
Postoji jasna saglasnost demografa u svetu da nagli rast svetske populacije
uglavno potie od (skoro) dramatinog pada smrtnosti u svetu kao rezultata bolje
dostupnosti hrane, medicinskih usluga, iste vode i sanitarnih uslova [Chiras, 1998:
131]. To sa druge strane znai da ovaj rast nije uzrokovan injenicom da ljudi u
nerazvijenom delu sveta imaju sve vie dece. U ranim pedesetim godinama ovog
veka ene u zemljama u razvoju raale su proseno estoro dece, dok danas ovaj
broj iznosi manje od troje [UNDP, 1999:I:12]. Ili, kako je slikovito rekao jedan od
konsultanata UN "nisu ljudi poeli da se iznenada razmnoavaju kao zeevi, oni su
samo prestali da umiru kao muve!" (konsultant UN Peter Adamson, citiran u
[Lomborg, 2001: 46]).
Posmatrajui istoriju Zemlje sa aspekta rasta populacije, moe se uoiti
jasna zakonomernost izmeu fertiliteta i smrtnosti, zavisno od stepena razvijenosti
regiona u kome se posmatra. Ova pojava poznata je kao "demografska tranzicija"
[Berry i drugi, 1993: 57]. U tradicionalnim poljoprivrednim drutvima prihodi su
10
mali a smrtnost velika. Meutim, deca u ovim drutvima rano poinju da rade i
svojim roditeljima u njihovim poznim godinama obezbeuju u globalu vee prihode
nego to ih "kotaju". To je uzrok raanju veeg broja dece. Sa poboljanjem
ivotnih uslova, medicinske zatite, sanitarnih uslova i ekonomskog prosperiteta
uopte, smanjuje se i smrtnost. Tranzicija prema urbanom nainu ivota i
razvijenijoj ekonomiji ini da deca poinju da "kotaju" svoju porodicu vie nego
to joj svojim radom ekonomski doprinose, jer su njihove potrebe za kolovanjem
vee, kasnije poinju da zarauju, to sve doprinosi smanjenju broja dece u
porodici. Naravno, ovde ne treba iskljuiti ni ostale razloge za smanjenje broja
dece, kao to je, na primer, nivo edukacije ena. Meutim, demografska tranzicija
se jasno moe videti na primerima razvijenih zemalja (jedan od eklatantnih primera
je vedska u kojoj je u periodu od osamnaestog do devedesetih godina dvadesetog
veka drastino opadao fertilitet, ali i mortalitet, da bi od tada oba parametrta rasla),
ali i u dananjoj praksi zemalja u razvoju.
Jo jedan od naina da se sagleda u pogledu demografije neobini dvadeseti
vek je da se prati koliki je ukupan broj ljudi koji su ikada iveli na planeti i
(uzimajui u obzir prosean ljudski vek) koliko iznosi ukupan broj godina koje su
ljudi ikada proiveli. Ovakva izraunavanje naravno zahtevaju uvoenje nekih
predpostavki, ali, radei ih, neki od najhrabrijiih demografa (pre svih Biraben,
Bourgeois-Pichat i Westing) doli su do vrlo intersantnih zakljuaka. Oni su
pokazali da se ukupan broj ljudi koji su u proteklih etiri miliona godina iveli na
Zemlji kree u granicama od 50 do 80 milijardi. Svi zajedno, oni su proiveli
ukupno oko 2,16 hiljada milijardi godina. U celoj prii najinteresantnije je kako je
ovaj enormni broj godina bio rasporeen po epohama: 28 procenata otpada na
period posle 1750. godine nove ere, 20 procenata na period dvadesetog veka, a ak
13 procenata na njegovu drugu polovinu. Znai, iako na dvadeseti vek u odnosu na
celokupnu istoriju ljudskog roda otpada 0,00025 procenata, on je "ugostio" jednu
petinu svih ljudskih ivota na planeti [McNeil, 2000: 9].
injenica je da istorija ljudske populacije u demografskom smislu
predstavlja trijumf ljudske vrste. Ova injenica, na drugoj strani, ima svoju cenu. U
svakom sluaju, ovo je udesni napredak, ekstremni prelazak iz okvira prolosti,
ak i ako elimo da svoja sadanja iskustva razvoja drutva i rasta stanovnitva
smatramo normalnom matricom.
Globalni rast populacije i urbanizacija: da li e gradovi unititi planetu?

Kada se govori o nekontrolisanom rastu populacije, neophodno je naglasiti
da veliki broj ljudi nee bitno uticati na poveanje gustine naseljenosti povrine
Zemlje nego to ona iznosi danas. Ova naizgled kontradiktorna tvrdnja uslovljena je
podatkom da e rast populacije uglavnom pogoditi gradove i da e broj stanovnika
u njima rapidno rasti, dok e seosko stanovnitvo u narednih 30 godina uglavnom
ostati na istom broju [Lomborg, 2001:49]. U Evropi se ak oekuje smanjenje
gustine naseljenosti do 2025. godine na ak 97% povrine. Nekontrolisana
11
urbanizacija je, dakle, najznaajniji pratilac demografskog rasta i jedna od najveih

buduih pretnji oveanstvu. Da li je ba tako?
Meu najznaajnijim odlikama dvadesetog veka bio je istovremeni talas
rapidnog rasta broja stanovnika i urbanizacije. Ovakav trend rezultat je milijardi
pojedinanih ljudskih odluka, bilo svesnih ili nesvesnih, donetih iz razliitih
pobuda. Neke od ovih odluka bile su individualne, kao to su odgovori na izazove
kada zasnovati porodicu ili gde iveti. Neke su bile politike, kao to je odluka
Titove vlade da izvri industrijalizaciju zemlje i seosko stanovnitvo "preseli" u
gradove, ili odluka Kineske komunistike partije da poetkom sedamdesetih
ogranii broj dece po porodici. Politike odluke uticale su takoe i na nastajanje i
razvoj novih gradova. Australija je 1920. godine za svoju prestonicu izabrala
relativno malu Kanberu, dajui joj znaaj administrativnog centra i direktno
implicirajui njen rast. Slino je bilo i sa Brazilijom. Sve ove odluke zajedno su
proizvele globalni trend urbanizacije i rasta stanovnitva. One su u veoj ili manjoj
meri uticale na sve to se moe nazvati odnosima izmeu ljudi. Takoe, ovakve
odluke uticale su i na mnoge aspekte koji nisu direktno vezani za ljude. Stanje
ivotne sredine predstavlja eklatantan primer za ovaj uticaj [Milutinovi, 2003].
U dananje vreme vode se mnoge diskusije vezane za socijalne snage i
trendove koji su vezani za ugroavanje stanja ivotne sredine. Ni na jednu od njih
nije potroeno toliko vremena i papira kao na diskusiju o problemima rasta
populacije. Pri tome postoje znaajna neslaganja izmeu razvijenih sa jedne i
zemalja u razvoju i nerazvijenih sa druge strane. Indija i Afrike zemlje najee
dokazuju da je pitanje rasta populacije od manjeg znaaja, Amerika i Evropa da je
ovo pitanje krucijalno. Postoje takoe i miljenja nezavisnih eksperata i naunika
koji pokuavaju da pomire ovakva gledita stavom da za neke aspekte ugroavanja
ivotne sredine demografski rast predstavlja ozbiljnu pretnju, dok je za druge
aspekte ovaj fenomen od manjeg znaaja.
Interesantno je pratiti demografske promene u Srbiji poslednjih godina.
Karakteristina za ove prostore je pojava prinudnih migracija i njen uticaj na
trendove urbanizacije. Prema poslednjem popisu stanovnitva u Srbiji zabeleeno je
smanjenje broja stanovnika za oko 83.000. Ovo smanjenje uglavnom je rasporeeno
ka centralnoj Srbiji i ka seoskim podrujima, dok mnoge gradske celine i u ovom
periodu belee izvestan porast broja stanovnika. Porast je najoitiji u gradovima u
kojima ima veliki broj izbeglica (gradovi u blizini granice sa Hrvatskom i BIH Apatin, Sombor, Baka Palanka, Uice). Meutim, i u ovim optinama se smanjio
broj seoskog stanovnitva. Slino je i u Panevu, Lazarevcu, apcu, Vranju, Novom
Pazaru, Gornjem Milanovcu... Nekada veliki industrijski centri belee znaajan pad
broja stanovnika, kako na gradskom, tako i na seoskom podruju (Bor, Subotica,
Jagodina, Prijepolje, Poarevac, Kruevac). Jo jedna od karakteristika je i
poveanje broja stanovnika u prigradskom optinama Beograda i smanjenje u
optinama centralnog gradskog jezgra. Oigledno je da su iz centara gradova ljudi
odlazili u inostranstvo, a izbeglice iz bivih republika naseljavale prigradska naselja
[Milutinovi, 2003].
Svejedno, injenica je da e 2007. godine godine vie ljudi iveti u
gradovima nego u seoskim podrujima po prvi put u istoriji. Poetkom pedesetih
samo je Njujork bio megalopolis sa vie od 10 miliona stanovbnika, a njemu
12
najblii po broju stanovnika bio je London sa 8,7 miliona. Danas postoji 19 svetskih
megalopolisa, a prema procenama UN do 2015. godine bie ih 23. Na elu ove liste
bie Tokio i Bombaj sa preko 26 miliona stanovnika [UNDP 1998: 8]. Devetnaest
od 23 megalopolisa bie locirano u nerazvijenim regionima.
Novo sagledavanje procesa razvoja

Osnovni cilj politike razvoja je da kreira odriva unapreenja u nainu
ivota svih graana. Iako je u biti ostvarivanja ovog cilja rast dohotka po glavi
stanovnika i rast potronje, ne treba zanemariti ni druge komponente ostvarivanja
osnovnog cilja, kao to su smanjenje siromatva, poveavanje dostupnosti osnovnih
zdravstvenih usluga i poveanje obrazovnog nivoa. Dostizanje ovih ciljeva zahteva
da se politici razvoja prie na drugaiji nain nego to je to do sada bio sluaj.
Na Milenijumskom Samitu Ujedinjenih Nacija, odranom septembra 2000.
godine 147 efova drava i vlada i 191 drava usvojili su Milenijumsku
deklaraciju [United Nations, 2000], koja obuhvata skup ciljeva i merljivih
indikatora, poznatijih kao Milenijumski ciljevi razvoja. Osam milenijumskih ciljeva
razvoja obuhvatilo je 48 indikatora koje treba dostii u oblasti smanjenja
siromatva, obrazovanja, zdravlja, odrivosti ivotne sredine i globalnog partnerstva
za razvoj. Mnogi od indikatora trebalo bi da budu dostignuti do 2015. Godine.
Tabela 1. Milenijumski ciljevi razvoja
Polna
jednakost u
obrazovanju
Obrazovanje
Borba protiv
siromatva
CILJEVI
Smanjiti za polovinu dananji broj stanovnika koji ivi sa manje od
jednog dolara dnevno
Smanjiti za polovinu dananji broj stanovnika koji je pogoen glau
Osigurati osnovno obrazovanje za sve
Eliminisati polnu neravnopravnost u osnovnom i srednjem

obrazovanju do 2005. a na ostalim nivoima do 2015. godine.
13
Smanjenje
mortaliteta
Unaprediti
zdravlje
majki
Iskoreniti AIDS, malarijui druge
zarazne bolesti
Odrivost ivotne
sredine
Razviti globalno partnerstvo za
razvoj
Za dve treine smanjiti mortalitet dece uzrasta do 5 godina
Za tri etvrtine smanjiti mortalitet pri poroaju
Prepoloviti incidencu AIDS-a i poeti sa njenim smanjivanjem
Prepoloviti incidencu malarije i drugih zaraznih bolesti i poeti sa

njihovim smanjivanjem
Do 2015. Godine prepoloviti procenat stanovnitva koji ima odrivi

pristup zdravoj pijaoj vodi i osnovnim sanitarnim uslugama
Integrisati principe odrivog razvoja u nacionalne politike i programe
i smanjiti gubitke resursa ivotne sredine
Do 2002. godine znaajno poboljati ivote najmanje 100 miliona
stanovnika koji danas ive u nehigijenskim uslovima
Dalje razvijati i otvarati triza i finansijske sistem koji su predvidivi i
nisu diskriminatorni. Na nivou drava i meunarodne zajednice
postii dogovor o smanjnju siromatva i pricipima solidne vlasti.
Sagledati potrebe nerazvijenih, ukinuti carine i kvote za njihov izvoz i
sagledati mogunost oslobaanja dugova.
Sagledati posebne potrebe drava na izolovanim ostrvima
Razviti mere za borbu sa postojeim zaduenjem zemalja u razvoju
U saradnji sa razvijenim zemljama, omoguiti produktivno
zapoljavanje mladih
U saradnji sa farmaceutskim kompanijama omoguiti pristup
osnovnim lekovima u nerazvienim zemljama
U saradnji sa privatnim sektorom omoguiti nerazvijenima nove
pristup novim tehnologijama, pre svega informacionim i
telekomunikacionim
Izvor: [United Nations, 2000]
14
Poslednjih pola veka karakterisala je meavina pesimizma i optimizma

vezano za dalje mogunosti razvoja. Zelena revolucija donekle je otklonila
maltuzijanske pretnje i najugroenije zemlje, kao Indija, postigle su uspehe u
obezbeivanju dovoljnih koliina hrane za stanovnitvo. Ali populacioni bum, u
kombinaciji sa relativno sporim rastom produktivnosti u proizvodnji hrane (pre
svega itarica) u devedesetim, ponovo je razbuktao diskusije o tome da li e hrane
na planeti biti dovoljno. Neki inovativni pristupi problemima razvoja, kao na primer
brazilska politika substitucije uvoza, imali su uspeha u poetku, da bi potom
zapadali u tekoe. Sa druge strane, najvidljiviji uspesi u brzom ekonomskom
razvoju, koji se uglavnom vezuju za istonoazijske dinove i koji su veoma brzo
posle meteorskog uspeha beleili nagli pad, postavili su nova pitanja vezana za
politiku razvoja i doveli do toga da mnoge privrede u tranziciji uspore svoja
nastojanja da u potpunosti i brzo odgovore na izazove trita. Zbog svega toga
elementi budue politike (ili buduih politika) razvoja jo uvek su otvoreni za
raspravu. Poglavlja koja slede pokuae da ovoj raspravi daju kritiku notu i da
ukau na neka mogua reenja. Pri tome e predpostavke biti sledee:
Odrivi razvoj nema samo jedan cilj. Bez obzira to rast nacionalnog dohotka
per capita poveava ivotni standard, ovo je samo jedan od ciljeva razvoja.
Uspeh u nastojanju da se povea ivotni standard stanovnika ukljuuje i neke
mnogo specifinije ciljeve: poboljanje zdravlja ljudi, njihovih mogunosti za
obrazovanje, davanje svima podjednakih mogunosti da uestvuju u javnom
ivotu, osiguranje zdrave ivotne sredine, intergeneracijsku jednakosti i mnogo
toga drugog.
Razvojne politike su meusobno zavisne. Kada politika ne daje dobre rezultate,
uzrok tome ne mora da lei samo u individualnoj strategiji. Politike zahtevaju
pratee mere koje e osigurati njihovo ostvarivanje i do greaka u politici moe
doi ako te pratee mere izostanu.
Vlade imaju vodeu ulogu u ostvarivanju razvoja, ali ne postoji jednostavan
skup pravila koji e im objasniti ta treba da rade. Postoji saglasnost da vlade
treba da usvoje osnove politike razvoja, ali uloga koju vlada ima u ostvarivanju
ovih politika zavisi od njene sposobnosti da donosi efektivne odluke, njenih
administrativnih kapaciteta, nivoa razvijenosti zemlje, eksternih uslova i
mnogih drugih faktora.
Procesi su podjednako vani kao i politike. Odrivi razvoj zahteva postojanje
institucija solidne vlasti, koje omoguavaju transparentnost i participaciju i
obezbeuju uslove za partnerstvo vlada, privatnog sektora, nevladinih
organizacija i drugih elemenata civilnog drutva.
Polazite koje se zasniva na ideji da odrivi razvoj nema samo jedan cilj i
da su politike i procesi kojima se do njega dolazi kompleksni i meusobno zavisni
izazvalo je mnoge potrese u klasinim teorijskim postavkama razvoja. Do tada
iskljuivo vlasnitvo ekonomskih teoretiara, razvojne politike su poele da se
zasnivaju i na drugim postavkama, pre svega na analizi problema u drutvu i u
ivotnoj sredini. To je zahtevalo holistiki pristup, koga ranije nije bilo.
Razmatranja koja slede pokuae da istraju ba na holistikom pristupu problemima
urbanizacije i razvoja, uz jasan akcenat na odrivom razvoju i njegovoj kritici. Iako
15
se problemi razvoja danas sreu sa mnogim izazovima, mogunosti koje neosporno

postoje daju nadu da e budui razvoj biti mnogo uspeniji od onog koji je prisutan
danas.
16
II
DEMOGRAFSKI TRENDOVI
Broj stanovnika u svetu dostigao je maginu cifru od est milijardi

poetkom XXI veka. To je dvostruko vie od broja stanovnika iz 1960. godine. I
ovaj broj jo uvek rapidno raste - oko 77 miliona godinje - i moe dostii vie od 9
milijardi do 2050. godine. Najvei porast je u najsiromanijim i najnerazvijenijim
zemljama. Demografski rast je usporen u veem delu sveta, a u razvijenim i nekim
zemljama u razvoju skoro i da ga nema. Ali globalni rast time nije zaustavljen.
Kada i na kom nivou e se svetska populacija stabilizovati i da li e to biti praeno
boljim kvalitetom ivota, zavisie najvie od odluka i akcija u poslednjoj dekadi
ovog veka, pre svega od akcija na osiguravanju polne jednakosti i omoguavanju
svim ljudima da uivaju svoja prava na reproduktivni izbor.
Dostizanje broja od 6 milijardi stanovnika na planeti ima svoje pozitivne i
negativne aspekte. Na pozitivnoj strani je injenica da je to rezultat izbora pojedinca
i kolektivne akcije za bolje zdravlje i dui ivot. Ovo se reflektuje, na primer, na:
svako novoroene, ija majka ima zdravu trudnou;
svako dete, koje je dobro uhranjeno;
svaku devojicu, koja dobija kaloriniju ishranu, medicinsku negu i

obrazovanje;
svaku mladu enu, koja sebe moe da zatiti od HIV infekcije;
svaku enu, koja moe planirati svoju trudnou;
svakog oveka, koji moe preuzeti odgovornost za sebe i svoju porodicu;
svakog starijeg, koji je zatitio svoje zdravlje u mladosti;
uopte na svakog pojedinca koji vodi rauna o rizicima po zdravlje, koristei

vie informacija i odgovorno se ponaajui.
Meutim, niko ne zna gde je se rodjeno estmilijardito dete na planeti. To je
mogao da bude deak ili devojica, dete milionera, ili, to je verovatnije, dete u
porodici koja ivi sa manje od dolara dnevno. Ali, bez obzira gde je to dete prvi put
estmilijardito dete na planeti ima anse manje od jedan prema deset da

ivi u relativnom prosperitetu, kao podanik bogatije industrijski razvijene zemlje ili
zemlje u razvoju. Sa druge strane njegove anse da se rodi u ekstremno siromanoj
zemlji su tri puta vee.
estmilijardito dete e se nai u svetu u kome provalija izmeu bogatih i
siromanih nikada nije bila tako duboka. U bogatom delu oveanstva ivi 82 puta
manji broj stanovnika nego u siromanom, ali taj broj stanovnika koristi 86 puta
vie svetskih resursa.
Ako je ova beba devojica, bie joj mnogo tee nego da je deak skoro
svuda na planeti. Dobijae manju porciju nego njena braa kada hrane nema
dovoljno, imae manje anse da se koluje, bilo zbog skupog kolovanja, bilo zbog
toga to mora da ostane i pomae u kui.
I konano, ali ne manje znaajno, estmilijarditi stanovnik ove planete ima
velike anse da ivi i zavri svoj vek u sredini koja je prenaseljena i zagaena i u
kojoj se ne poklanja dovoljno panje zatiti ivotne sredine.
Intencija ovog poglavlja je da se ukae na usku povezanost demografskih
pokazatelja i zatite ivotne sredine, kao i da se potenciraju problemi populacionih
trendova kao parametara koji bitno utiu na formiranje zdrave ivotne sredine.
Veza izmeu demografskih trendova i zatite ivotne sredine

ivotna sredina predstavlja polje istraivanja praktino svih nauka
[ukanovi, 1985]. Demografija kao nauka o stanovnitvu je jedna od nauka iji
rezultati ine osnovu savremenih shvatanja nauke o ivotnoj sredini. tavie, R.
Lacko (R. Lacko, , prema
[ukanovi, 1985]) demografiju svrstava u naune discipline koje najvie utiu na
sloenost problema ivotne sredine (uz arhitekturu, biologiju, medicinu, geografiju,
sociologiju, ekonomiju, pravo, fiziku, itd). Slino tome i P. i A. Ehrlich (Ehrlich,
Population, Resources, Environment, San Francisko, Freeman, 1970, prema
[ukanovi, 1993]) jasno pokazuju uticaj demografije kao nauke i njenu
povezanost sa zatitom ivotne sredine.
Potpuno je normalno da nauka o stanovnitvu bitno uslovljava stavove
nauke o ivotnoj sredini. Naime, ovek, odnosno njegova aktivnost, utiu na
degradaciju ivotne sredine. Sa porastom broja ljudi na ogranienom prostoru
multiplikuju se i razlozi naruavanja ivotne sredine. Ne treba smetnuti sa uma ni
sve vei uticaj urbanizacije, odnosno kvalitativnih promena naina ivota (od
ruralnog ka urbanom). Urbanizacija sa sobom nosi privrednu ekspanziju,
potpuno opravdano demografske trendove proglasiti jednim od najznaajnijih

faktora koji utie na zatitu ivotne sredine.
Sledei ovakva shvatanja u svetu se danas meusobnoj povezanosti
demografskih trendova i zatite ivotne sredine poklanja velika panja, prvenstveno
u politikim i naunim krugovima. U Kairu je od 5. do 13. septembra 1994. godine
odrana Meunarodna konferencija Ujedinjenih Nacija o populaciji i razvoju
(United Nations International Conference on Population and Development - ICPD)
na kojoj je uestovao veliki broj svetskih lidera i visokih zvaninika vlada i
nevladinih organizacija, kao i predstavnici Ujedinjenih Nacija. Cilj konferencije je
bio da ukae na meusobnu povezanost parametara vezanih za rast i razvoj svetke
populacije i parametara zatite ivotne sredine, kao i da donese program i akcioni
plan za inkorporiranje demografskih trendova u savremena shvatanja o odrivom
razvoju, sledei Agendu 21.
Odnos stanovnitva i ivotne sredine

Rasprave o efektima porasta stanovnitva na ivotnu sredinu otvaraju
mnoga pitanja i razliite analitike pristupe. One se, pre svega, baziraju na
koncepcijama i terminima kao to su "kapacitet podnoenja" (carrying capacity) i
"odrivi razvoj" (sustainable development), ije definicije najee oslikavaju taku
gledita istraivaa kao i celokupni nivo naunih saznanja.
Kapacitet podnoenja obino ukazuje na maksimalni broj ivotinja jedne ili
vie vrsta koje moe da primi (podnese, podri) pojedini habitat ili podruje za
vreme dela godine koji toj ivotinjskoj vrsti najmanje odgovara, na primer tokom
hladne zime ili sezone sua. Ovaj pojam se esto koristi da bi se definisao broj ljudi
koji moe da podnese planeta ili pojedini ekosistem, bez nepovratnog smanjenja
njegovih kapaciteta da u budunosti takoe podnese populaciju koja na njemu ivi
[Ehrlich i sar., 1989]. Iako se ova definicija u osnovi odnosi na globalnu ravan, ona
se moe primeniti i na nacionalni nivo, uzimajui u obzir mnoge meunarodne
apekte, kao to su trgovina, investicije i drugo. injenica je da je kapacitet
podnoenja dosta polarizovao naunu javnost u prvoj polovini devedestih: dok su se
ekolozi trudili da ga predstave kao kljuno ogranienje rastu populacije i razvoju
(proglaavajui ga ak i absolutnim faktorom), dotle su (uglavnom) ekonomisti
pokuavali da ga tumae kao fleksibilni pokazatelj, koji se moe neogranieno iriti
u zavisnosti od tehnolokih unapreenja i politikih intervencija i akcija [videti
Lomborg, 2001]. Kapacitet podnoenja svakako predstavlja veoma kompleksno
pitanje, koje u sebi objedinjuje mnoge probleme Humani kapacitet podnoenja,
meutim, zavisi od veeg broja faktora nego to su to samo hemijski ili bioloki
Kada se govori o humanom kapacitet podnoenja, veoma je vano na umu

imati dve injenice: (1) kapacitet podnoenja je direktno uslovljen onom
komponentom koja je najslabija i (2) ljudske zajednice moraju nauiti da ive u
interesu resursa ivotne sredine, pre nego po principima zatite ivotne sredine
[Ehrlich i sar., 1989].
Postoje dokazi da je jo poetkom devedesetih postojei broj ljudi sa
svojom potronjom resursa, plus tehnologijom koja je razvijena da podrava tu
potronju, nadmaio kapacitet podnoenja planete. U mnogim delovima sveta tri
osnovna i esencijalna fonda obnovljivih resursa, ume, stepe i riblji fond koriste se
mnogo bre nego to je njihova sposobnost obnavljanja [Brown, 1990]. Sa druge
strane Lomborg statistiki dokazuje da kapacitet podnoenja na Zemlji ni izbliza
nije premaio svoju gornju granicu i da se, uz potovanje principa koji se razvijaju u
cilju zatite ivotne sredine, to ne mora ni dogoditi [Lomborg, 2001].
Pojam "odrivi razvoj" odnosi se na nivo ljudskih aktivnosti koji moe
ispuniti potrebe u sadanjosti, ali da to ne izazove nemogunost buduih generacija
da ispune njihove potrebe. Odrivi razvoj ne podrazumeva absolutne granice
ljudskih aktivnosti, kao ni broja ljudi na planeti, ali, kao i kapacitet podnoenja, te
granice su "nametnute postojeim stanjem tehnologije i drutvene organizovanosti u
odnosu na resurse ivotne sredine i mogunostima biosfere da apsorbuje efekte
ljudskih aktivnosti" [The World Commision on Environment and Development,
1987]. O odrivom razvoju bie vie rei u narednim poglavljima.
Granice rasta stanovnitva - istorijski pregled

Zabrinutost zbog kapaciteta podnoenja na Zemlji ima dugu istoriju. Piui
krajem XVIII veka, engleski ekonomista Tomas Maltus (Malthus, Thomas Robert,
1766 - 1834) uoio je da stanovnitvo raste bre od rasta poljoprivredne
proizvodnje. U svom "Eseju o principima stanovnitva" ("Essay on the Principle of
Population", objavljen prvi put anonimno 1798, drugi put 1803. kao dopunjeno
izdanje pod imenom Maltusa) autor primeuje da broj stanovnika raste po
geometrijskoj, a proizvodnja hrane koju to stanovnitvo koristi po aritmetikoj
progresiji. Prema teoriji Maltusa rast stanovnitva bio bi ogranien nedostatkom
zemljita koje je neophodno za proizvodnju hrane. Ljudi su, prema tome, osueni
na bedu i siromatvo, ako se ne bi preduzele mere za ograniavanje rasta
stanovnitva (moralno uzdravanje, kasno stupanje u brak, nesklapanje brakova). U
odsustvu tih mera prirodne nedae (glad, ratovi, kuga) svee stanovnitvo na nivo
postojeih ivotnih sredstava.
kreu od manje od jedne milijarde do vie od 1000 milijardi, naglaavajui da je

verovatna vrednost u granicama od 7,7 do 12 milijardi stanovnika.
14
12
10
8
6
4
2
0
1000
1250
1500
1750
1800
1850
1900
1910
1920
1930
1940
1950
1960
1970
1980
1990
1994
2000
2025
2050
2100
2150
Izvori: Durand, J.D. (1974), Historical Estimates of World Population: An Evaluation, Philadelphia:
University of Pennsylvania, Population Studies Center; United Nations (1973), The Determinants and
Consequences of Population Trends, Vol. 1, New York: United Nations; United Nations (1966),
World Population Prospects as Assessed in 1963, New York: United Nations; United Nations (1993),
World Population Prospects: The 1994 Revision, New York: United Nations; United Nations (1992),
Long-range World Population Projection: Two Centuries of Population Growth, 1950-2150, New
York: United Nations
Slika 1. Rast svetske populacije (u milijardama) od poetka nove ere prema podacima UN
Koen zakljuuje:
da se mora ozbiljno razmotriti mogunost da broj stanovnika Zemlje moe
dostii, ili da e dostii u prvoj polovini XXI veka maksimalni broj koji
planeta moe podneti, tako da se ouva nain ivota koji mi, naa deca ili deca
nae dece elimo. [Cohen, 1995]
Prema Koenu, osnovno pitanje nije samo koliki broj ljudi moe da podnese
Zemlja, ve koliki broj moe da podnese i sa kojim kvalitetom ivota? Da bi se
odgovorilo na ovo pitanje potrebni su nam odgovori na mnotvo pitanja o
vrednosnim stavovima drutva, kao i ivotnoj sredini odnosno prirodnom
okruenju:
Ukupno stanovnika
(u milijardama)
SVET
Prose ni broj dece po

jednoj eni
Izvor: UN Population Division (1997): World Population Prospects, 1950-2050. The 1996 Edition.
(Annex I and II)
Slika 2. Svet 1950 - 1995: Ukupan broj stanovnika (u milijardama i prosean broj dece
(TFR) prema visokom, srednjem i niskom scenariju fertiliteta
Koje nivoe materijalnog blagostanja i tehnologije moemo da oekujemo i sa

kojim brojem svetske populacije?
Koji oblici vladajuih i ekonomskih struktura se mogu prihvatiti?
Koliko prirodnog umskog i obradivog zemljita oekujemo da imamo?
Koliko ist vazduh i vodu oekujemo?
Koliko dece parovi ele da imaju?
Koliko dugo oekujemo da ivimo?
Koen u prvi plan u svojim istraivanjima stavlja ljude. Naunici iz sfere
prirodnih nauka mogu insistirati na pitanjima kao to su:
Koja kombinacija broja stanovnika i nivoa potronje moe koegzistirati a da
globalna ivotna sredina ostane ouvana?
Da bi se odgovorilo na ovo pitanje potrebno je dati odgovore na mnoga
Sagledavajui ekosisteme Zemlje pre nego ljude kao referentne take

rasprave, moe se doi do razliitog, verovatno nieg nivoa optimalnog broja
svetskog stanovnitva. Neki naunici iz sfere prirodnih nauka koji su objavljivali
sedamdesetih i kasnijih godina smatrali su da je ve tada dostignut broj stanovnika
koji se moe odravati jo dugo vremena (na primer Pol i Ann Erlich, Peter Raven i
drugi).
Suprotna miljenja, nazovimo ih optimistikim, ukazuju na to kako na
najbolji nain iskoristiti ljudske potencijale i kreativne mogunosti, ne stvarajui
bilo kakve stroge granice rasta stanovnitva.
Postoje, meutim, vrsti dokazi da smo ve doveli u opasnost sisteme koji
podravaju ivot na Zemlji. Ljudske aktivnosti promenile su vie od jedne treine
povrine Zemlje koja nije pod veitim ledom i ugrozile su postojanje mnogih
ivotinjskih i biljnih vrsta. Uz to, sagorevanje prirodnog gasa, uglja i nafte povealo
je koncentraciju ugljen-dioksida koja moe promeniti globalnu klimu.
Modeli stanovnitvo - ivotna sredina

U nekoliko poslednjih decenija naunici su razradili nekoliko modela koji
prouavaju interakcije stanovnitva, resursa i sistema ivotne sredine. Ovi modeli
ne mogu da predvide da li i kada e rast populacije i ljudske aktivnosti dovesti do
nedostatka hrane, vode i drugih resursa, ali mogu pomoi da se definie uloga
stanovnitva (populacije) u degradaciji ivotne sredine. Oni takoe doprinose
definisanju kapaciteta podnoenja i odrivog razvoja.
Model granica rasta

1972. godine Donela Midous (Donella Meadows) i njene kolege sa
Masauseckog instituta za tehnologiju (Massachusetts Institute of Technology)
objavili su knjigu "Granice rasta" [Meadows i sar., 1972] u kojoj je prikazan
globalni sistemski model kojim se opisuje kako ljudsko stanovnitvo stupa u
interakciju sa ivotnom sredinom i ekonomijom. Model upotrebljava pet
promenljivih: stanovnitvo, hranu, industrijalizaciju, neobnovljive resurse i
zagaenje. U svim scenarijima populacionog i ekonomskog rasta stanovnitvo i
industrijalizacija su ubrzano rasli i potom snano opadali, to autori opisuju kao
"skok i kolaps".
Model granica rasta izazvao je bujicu kritika. Neke od njih su na stanovitu
da bi ljudska mo inovacije i dovoljan fond resursa mogli u dovoljnoj meri
Najozbiljnija degradacija bila bi ograniena na pojedine specifine regione. Neki

modeli ukljuuju efekte svetske trgovine ili starost i obrazovni nivo stanovnitva.
Interdisciplinarni pristup je prikazan u seriji modela razvijenih u svrhu prouavanja
populacionih trendova, ekonomskog razvoja i promena u ivotnoj sredini na osnovu
stvarnih regionalnih modela. Jedan od takvih modela je model interakcije
populacionog rasta i ivotne sredine ostrva Mauricijus (takozvani Mauricijus
model),
PAT model
Najvanija komponenta modela stnovnitvo ivotna sredina je
predpostavljena veza izmeu stanovnitva, potronje i tetnih uticaja na ivotnu
sredinu. Uinjeno je mnogo napora da se kvantitativno odredi ova veza i da se to
posle inkorporira u kompleksnije modele. Najpoznatiji je pokuaj Pola Erliha i J. P.
Holdena iz 1970. godine. Erlih je autor kontraverzne knjige iz 1967. godine pod
naslovom "Populaciona bomba" ("The Population Bomb") [Erlich & Erlich, 1990].
Erlih i Holden definisali su vezu izmeu stanovnitva i ivotne sredine preko
jednaine:
I=PAT
gde je I uticaj na ivotnu sredinu (na primer zagaenje), P veliina populacije, A
nivo bogatstva (najee prikazan preko bruto drutvenog proizvoda po stanovniku)
i T tehnologija (mera efikasnosti, na primer prikazana preko potronje energije).
Ova formula je bila kritikovana iz velikog broja razloga. Neke kritike
ukazivale su da faktori koji se odnose na svaki posebni uticaj mogu veoma znaajno
zavisiti od uticaja na ivotnu sredinu u toku posmatranog perioda. Na primer,
faktori koji se odnose na smanjenje ozonskog omotaa su potpuno razliiti od
faktora smanjenja povrine pod umama i biodiverziteta. Uz to prema gornjoj
jednaini sva tri uticajna faktora se posmatraju izolovano (nezavisno jedan od
drugog), iako izmeu njih moe doi do uzajamnog dejstva (interakcije). No, bez
obzira na ove kritike, jednaina Erliha i Holdena moe korisno posluiti u
prouavanju osnovnih promenljivih koje su od uticaja na prouavanje
funkcionisanja ivotne sredine. Istraivai Vilijam Mumou (William Moomaw) i
Mark Talis (Mark Tullis), na primer, koristili su formulu za odreivanje relativnog
uticaja broja stanovnika, bogatstva (drutvenog proizvoda) i tehnolokog faktora
prikazanog preko efikasnosti goriva (prevashodno ugljeninih), na emisiju
ugljendioksida u 12 zemalja u periodu izmeu 1950. i 1990. godine. Doli su do
drutvenog proizvoda. U Sjedinjenim Dravama, gde broj stanovnika raste, kao i

drutveni proizvod, polako se stabilizuje emisija ugljendioksida u toku osamdesetih,
najvie zahvaljujui efikasnoj tehnologiji. U Poljskoj i Kini najznaajniji faktor je
poveanje drutvenog bogatstva posle 1981. godine [Moomaw, 1998].
RIVM model
Jo jedan model interakcije stanovnitva, ivotne sredine i resursa razvijen
je 1997. godine za potrebe Ujedinjenih Nacija, odnosno njihovog programa zatite
ivotne sredine. Ovaj model koji je razvio Dravni institut za zatitu zdravlja i
ivotne sredine Holandije (National Institute of Public Health and the Environment
- RIVM) predvia vei broj znaajnih promena na globalnom i regionalnim
nivoima.
Model pokazuje da e emisije gasova u industrijalizovanim zemljama, koje
dovode do efekta staklene bate, dovesti do poveanja mogunosti globalnih
klimatskih promena. Prema RIVM modelu uobiajen scenario razvoja ukazuje da e
povrina poljoprivrednog zemljita porasti od jedne treine na polovinu celokupnog
zemljita na planeti do 2050. godine. Zbog toga e doi do smanjenja prirodnih
areala i biodiverziteta [RIVM-UNEP, 1997]. Uz to, nedostatak vode e se proiriti
na mnogo vee regione, pogotovu u zapadnoj Aziji i Africi.
RIVM model dokazuje da e ove promene imati negativan povratni efekat
na zdravlje ljudi i razvoj. Stalna degradacija zemljita i uma verovatno e ometati
ekonomske aktivnosti i moe znatno pogorati zdravstvene probleme vezane za
stanje ivotne sredine, prevashodno u subsaharskoj Africi i mnogim urbanim
centrima.
Nejednakost i distribucija drutvenog bogatstva

Znaajnu ulogu relativnog poveanja drutvenog bogatstva u nivoima
potronje i, posledino, uticajima na ivotnu sredinu, umanjuje velika nejednakost,
kako unutar, tako i izmeu pojedinih regiona. Prirodni resursi, blagostanje i
politika mo su nejednako rasporeeni u svetu. Stanovnitvo Zapadne Afrike, na
primer, susree se sa nedostakom vode i rapidnim rastom populacije, dok na drugoj
strani Skandinavija ima obilje vode i veoma mali rast populacije.
Neujednaen pristup resursima uslovljen je isto tako i politikim i
drutvenim nejednakostima. U svetu se proizvede dovoljno hrane za 5,8 milijardi
ljudi, koliko ih ima u kasnim devedesetim, mada je jo uvek 800 miliona
Zemlji i ko je taj ko mora da bude odgovoran za zaustavljanje ovog procesa.

Industrijski razvijene zemlje isputaju mnogo vie ugljendioksida u atmosferu u
odnosu na manje razvijene, posebno ako se gleda na emisiju po jednom stanovniku.
Postoji sve vie dokaza da nivoi ugljendioksida toliko rastu da to ugroava sistem
globalne klime 3 . Veliki rast stanovnitva i ekonomski razvoj u manje razvijenim
zemljama moe dovesti do dodatnog velikog poveanja emisije ugljendioksida u
nekoliko narednih decenija [CBO, 2003].
Danas postoje veliki pritisci u skoro svim zemljama da se ogranii emisija
ugljendioksida, o emu je postignut konsenzus na Kjoto Konferenciji o globalnoj
promeni klime (1997. godine). Ali ograniavanje emisije ugljendioksida moe
znaiti i sporiji ekonomski rast u siromanijim zemljama, zbog toga to je
ugljendioksid nusproizvod sagorevanja fosilnih goriva koje pokree industriju i
motorna vozila. Iz perspektive manje razvijenih, bogatije zemlje su odgovorne za
opasno poveanje koncentracije ugljendioksida i drugih gasova staklene bate, jer
su ve sagorele enormne koliine fosilnih goriva u prolim decenijama. Mnogi
lideri manje razvijenih zemalja smatraju da se od njih sada trai da prihvate sporiji
ekonomski rast i, saglasno tome, nii nivo kvaliteta ivota, kako bi se osiguralo
ouvanje ve dostignutog kvaliteta ivota i komfora u industrijski razvijenim
zemljama.
Sa druge strane mnogi u industrijski razvijenim zemljama vide ovaj
problem bitno drugaije. Oni smatraju da sporiji rast stanovnitva u manje
razvijenim zemljama predstavlja osnovni faktor i igra odluujuu ulogu u redukciji
emisije ugljendioksida u samim njihovim zemljama. Po njima, osnovno pitanje je
zato bogate zemlje treba da ogranie upotrebu fosilnih goriva i tako umanje efekat
staklene bate, iako e se efekat ovakvog smanjenja neutralisati rastom stanovnitva
u manje razvijenim zemljama. Ova razliita gledita eskalirala su na Rio
konferenciji 1992. godine. Uesnici iz manje razvijenih zemalja optuili su
industrijski razvijene da nedovoljno pomau u reavanju problema ivotne sredine,
na primer smanjenjem barijera u trgovini i transferu tehnologija. Oni takoe
smatraju da industrijski razvijene zemlje pokuavaju da sve probleme ree
ogranienjem rasta stanovnitva. Programi planiranja porodice ponueni i podrani
od strane razvijenih optueni su kao meanje u privatne ivote stanovnika i kao
nain da se zatite samo deca u razvijenim zemljama.
Ugljendioksid i drugi gasovi u atmosferi zadravaju toplotu koja se odaje

radijacijom sa povrine Zemlje natrag u atmosferu. Ovaj prirodni efekat staklene
Trend rasta stanovnitva i razvoj

Rast stanovnitva predstavlja osnovni podsticaj u formiranju odnosa njudi i
ivotne sredine. Svake godine na planeti ima preko 80 miliona stanovnika vie nego
predhodne, to znai da se mora proizvesti vie hrane, da se mora potroiti vie
vode za pie i za poljoprivrednu proizvodnju, da se mora upotrebiti vie materijala
za izgradnju stanita i slino.
Vezu ljudi i ivotne sredine ne definie samo broj ljudi, ve i njihov nain
ivota, politiki sistem i drutvene strukture. Geografska distribucija stanovnitva,
koncentracija stanovnitva u urbanim arealima i demografske karakteristike
regionalne populacije igraju veoma znaajnu ulogu u efektima ljudske aktivnosti na
ivotnu sredinu.
Rast stanovnitva i promene

Projekcije svetskog stanovnitva govore da e sredinom 21. veka na Zemlji
biti izmeu 8 i 12 milijardi stanovnika. Najnovije dugorone prognoze Ujedinjenih
Nacija pokazuju da e veliina svetskog stanovnitva biti izmeu 6 i 18 milijardi u
2100. i izmeu manje od 4 milijarde i 27 milijardi 2150. godine.
Tabela 2. Projekcije svetske populacije na osnovu sedam scenarija, 1950-2150 (u
milijardama). Podaci iz 1998. godine.
Srednji
Visoki
Visoki/
srednji
Niski/
srednji
Niski
Konstantni
Prosta
zamena
Scenario fertiliteta
2.5
5.7
9.4
10.4
10.8
2.5
5.7
11.2
17.5
27.0
2.5
5.7
10.8
14.6
18.3
2.5
5.7
8.0
7.2
6.4
2.5
5.7
7.7
5.6
3.6
2.5
5.7
14.9
57.2
296.3
2.5
5.7
8.4
9.0
9.5
Godina
1950
1995
2050
2100
2150
Izvor: Population Division of the Department of Economic and Social Affairs at the United Nations Secretariat,
World Population Projections to 2150, New York: United Nations
2050
2040
2030
2020
2010
2000
1990
1980
1970
1960
1950
Millions
14
12
10
8
6
4
2
0
Godina
Scenario srednjeg fertiliteta
Scenario visokog fertiliteta
Scenario niskog fertiliteta
Scenario konstantnog fertiliteta
Izvor: Population Division of the Department of Economic and Social Affairs at the United Nations Secretariat
(1998), World Population Projections to 2150, New York: United Nations
Slika 3. Veliina svetske populacije prema razliitim scenarijima fertiliteta, 1950. - 2150.
(podaci iz 1998. godine)
6,000,000
5,000,000
4,000,000
3,000,000
2,000,000
1,000,000
Afrika
Azija
Evropa
Latinska Amerika i Karibi
Severna Emerika
Okeanija
2050
2040
2030
2020
2010
2000
1990
1980
1970
1960
1950
Izvor: Population Division of the Department of Economic ocial Affairs at the United Nations Secretariat (1998),
World Population Projections to 2150, New York: United Nations
Slika 4. Veliina populacije u razliitim regionima sveta prema projekcijama scenarija

srednjeg fertiliteta u periodu 1950-2150
Prema projekcijama Ujedinjenih Nacija iz 1998. godine [United Nations,
milijarde u 2050. godini, 10,4 milijarde u 2100. godini, 10,8 milijardi 2150.
godine i stabilizovae se na broju od neto iznad 11 milijardi oko 2200. godine.
Bez obzira to se scenariji visokog i niskog fertiliteta 5 razlikuju po samo
jednom novoroenom detetu po paru, veliina svetske populacije po ova dva
scenarija u 2150 godini moe dostii vrednost od 3,6 milijardi do skoro 27
milijardi.
Ako vrednost fertiliteta u svetu ostane konstantna na nivou 1990. - 1995. godine
u narednih 155 godina, broj stanovnika u svetu 2150. godine dostiie
fantastinih 296 milijardi.
Kada bi svi parovi u svetu poeli od 1995. da raaju dvoje dece po paru,
odnosno da fertilitet ostane na nivou proste reprodukcije, zahvaljujui
postojeoj starosnoj strukturi stanovnitva bio bi zabeleen porast od 67% do
2150. godine, odnosno broj stanovnika bi iznosio 9,5 milijardi.
U budunosti e se nastaviti kontinuirana geografska preraspodela stanovnitva,
tako da e procenat stanovnitva koji ivi u trenutno razvijenim regionima pasti
sa 19% na 10% u periodu izmeu 1995. i 2150. godine.
Smanjenje fertiliteta i mortaliteta dovee do dramatinog starenja stanovnitva.
Po scenariju srednjeg fertiliteta, broj stanovnika starijih od 60 godina porae sa
10% na 31% ukupnog svetskog stanovnitva izmeu 1995. i 2150. godine.
Krajnji broj svetskog stanovnitva od blizu 11 milijardi prema scenariju
srednjeg fertiliteta, iznosi 0,7 milijardi manje od predhodnih projekcija
Ujedinjenih Nacija iz 1992. godine, prevashodno zbog veeg smanjenja
fertiliteta u mnogim zemljama nego to se predvialo.
Efekti stanovnitva na ivotnu sredinu bie mnogo umereniji ako budui
rast prati niu krivulju i zadri se na nivou broja iz 1998. godine, ali ova varijanta je
malo verovatna. Budui rast populacije zavisie od nivoa fertiliteta u najveim
regionima sveta. Apsolutna vrednost fertiliteta (TFR) u manje razvijenim zemljama
opada od 6,2 u pedesetim godinama ovog veka na oko 3,4 u 1997. godini.
Projekcije UN smatraju da e TFR opadati do vrednosti od 2,1 u 2050. godini, ali
ovo e ukljuiti drastino opadanje u najsiromanijim zemljama.
Scenario srednjeg fertiliteta podrazumeva da e se ukupni nivo fertiliteta konano

stabilizovati do 2055. godine, i da e iznositi blizu dvoje dece po jednoj eni.
Scenario visokog fertiliteta podrazumeva da e broj novoroene dece po jednoj
eni biti do 2050. godine izmeu 2,50 i 2,60. Scenario niskog fertiliteta podrazumeva
da e se broj novoroene dece eventualno stabilizovati na nivou izmeu 1,35 i 1,60
po jednoj eni u periodu do 2050. godine.
Mnogi demografi oekuju opadanje fertiliteta u manje razvijenim

zemljama, ali ova pojava e zavisiti od brojnih drutvenih, politikih i ekonomskih
faktora koji e usloviti motivaciju i mogunost da se ogranii broj lanova porodice.
Veliina fertiliteta je znaajno manja u industrijski razvijenim zemljama. Sredinom
devedesetih srednji TFR bio je 1,4 deteta po jednoj eni u Evropi, 1,9 u Severnoj
Americi i 1,5 u Japanu. Projekcije UN predviaju da e ovaj broj rasti u pomenutim
zemljama dok ne dostigne vrednost od 2 u 2050. godini.
Nejednaka regionalna distribucija

Veliina i stepen rasta stanovnitva u odnosu na poljoprivredno zemljite,
snabdevanje pitkom vodom, ouvanje uma i okeana utie na zdravlje i blagostanje
ljudi i ivotne sredine.
100%
80%
60%
40%
20%
0%
1950
1965
1980
1995
2010
2025
2040
Afrika
Azija
Evropa
Latinska Amerika i Karibi
Severna Amerika
Okeanija
Izvor: Population Division of the Department of Economic and Social Affairs of the United Nations Secretariat,
World Population Prospects: The 2002 Revision and World Urbanization Prospects: The 2001 Revision,
http://esa.un.org/unpp, 17 September 2003
Slika 5. Regionalna distribucija stanovnitva u periodu od 1950. - 2030. sa projekcijom do

2050. godine
Nejednaka distribucija stanovnitva takoe ima znaajan uticaj na

ugroavanje ivotne sredine ljudskim aktivnostima. Vie nego 90% rasta svetskog
stanovnitva otpada na manje razvijene regione. Broj stanovnika u Africi trebalo bi
manje razvijenih zemalja budu usvajali ivotne standarde industrijski razvijenih

zemalja, potronja energije i ostalih dobara po stanovniku e rasti, dovodei do
poveanja efekata na ivotnu sredinu.
Broj stanovnika
1999. Godina
2020. Godina
8
Milijardi
6
4
2
0
Sjedinjene Zemlje biveg Ostale

Americke Sovjetskog
razvijene
Drave
bloka
zemlje
Zemlje u
razvoju
GDP
2020. (niski ekonomski rast)
Hiljada milijardi
dolara
(nivo 1997.)
1999. Godina
30
25
20
15
10
5
0
2020. (srednji ekonomski rast)
2020. (visoki ekonomski rast)

Americke Sovjetskog razvijene
Drave
bloka
zemlje
Zemlje u
razvoju
Hiljada dolara
(nivo 1997.)
GDP po glavi stanovnika

70
60
50
40
30
20
10
0

Americke Sovjetskog
razvijene
Drave
bloka
zemlje
Zemlje u
razvoju
Izvor: [CBO, 2003]
Slika 6. Projekcije regionalnog rasta populacije i ekonomskog rasta prema Kongresu
UKUPNA KOLICINA EMISIJE

2020. (niski ekonomski rast)
6
5
4
3
2
1
0
Milijardi tona
CO2
1999. Godina
2020. (srednji ekonomski rast)

Americke Sovjetskog
razvijene
Drave
bloka
zemlje
2020. (visoki ekonomski rast)
Zemlje u
razvoju
Tona CO2 po
stanovniku
EMISIJA PO GLAVI STANOVNIKA
7
6
5
4
3
2
1
0
Sjedinjene Zemlje biveg

Americke
Sovjetskog
Drave
bloka
Ostale
razvijene
zemlje
Zemlje u
razvoju
Tona CO2 / hiljadu

dolara GDP
INTENZITET EMISIJE
1
0.8
0.6
0.4
0.2
0
Sjedinjene Zemlje bivegOstale razvijene Zemlje u

Americke
Sovjetskog
zemlje
razvoju
Drave
bloka
Izvor: [CBO, 2003]
Slika 7. Projekcije emisije ugljendioksida po regionima prema Kongresu Sjedinjenih

Amerikih Drava
Emisija ugljenmonoksida po glavi stanovnika

18000
Hrvatska
Slovenija
Slovacka
Rumunija
Poljska
Litvanija
Latvija
Madarska
Estonija
Ceka Republika
Bugarska
16000
Emisija CO (kg)
14000
12000
10000
8000
6000
4000
2000
0
85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97
Godina
Izvor: ETC/Air Emissions (Database version 2.2, 1999/10/25), national submissions to CLRTAP/EMEP
(November 1998)
Slika 8. Emisije ugljenmonoksida u zemljama u tranziciji u periodu 1985. 1997. godina
Analize Mumaua i Talisa, na primer, pokazuju da je poboljanje kvaliteta

ivota u Kini u periodu izmeu 1950. i 1990. godine dovelo do poveanja emisije
ugljendioksida po stanovniku za sedam puta!
Rast stanovnitva i obnovljivi resursi

Migracije stanovnitva iz ruralnih u urbane delove, rast stanovnitva i
koncentracija tog rasta u nerazvijenim delovima sveta dovode do razliitih efekata
ljudske aktivnosti na obnovljive resurse: zemljite, vodu i vazduh. umama, koje
predstavljaju zatitnike biodiverziteta na Zemlji i omoguavaju funkcionisanje
vitalnih funkcija u mnogim globalnim sistemima, mora se posvetiti posebna panja.
Poljoprivredno zemljite
Jo je Maltus na bazi svojih opservacija u Engleskoj u 18. veku zakljuio da
poljoprivredno zemljite predstavlja osnovni ograniavajui faktor rasta
rastom proizvodnje hrane. Ukupno poljoprivredno zemljite, za koje se smatra da

iznosi oko 1,45 milijardi hektara, povealo se za priblino 1% u ranim osamdesetim
i sredinom devedesetih godina ovog veka. Najvee poveanje od ranih osamdesetih
zabeleeno je u Africi (blizu 6%). U istom periodu u Evropi je zabeleeno
smanjenje od oko 3%.
Najvei deo najkorisnijeg zemljita ve se koristi za proizvodnju hrane.
Manji deo ovog zemljita je izgubljen procesom urbanizacije ili uniten upotrebom
neadekvatnih agrikulturnih mera, preteranom ispaom ili drugim ljudskim
aktivnostima. Do danas najsveobuhvatnija procena degradacije poljoprivrednog
zemljita - GLASOD (Global Assesement of Soil Degradation) [ISRIC, 1998]
barata podacima da je 17% zemljita pod biljkama uniteno, a 10% se moe
smatrati kao delimino uniteno. Zemljite je uniteno ako su njegove hemijske,
fizioloke ili bioloke osobine izmenjene i ako te izmene dovode do nemogunosti
raanja. Prema GLASOD-u uzroci degradacije poljoprivrednog zemljita su skoro
podjednako raspodeljeni na preteranu ispau, poljoprivredne aktivnosti i upravljanje
umskim fondom [GLASOD, 1990]. Doprinos stanovnitva degradaciji zemljita u
manje razvijenim zemljama jo uvek je predmet brojnih rasprava.
Ljudska aktivnost doprinosi unitavanju zemljita, ali ponekad doprinosi i
njegovom ozdravljenju, tako da su neki naunici veoma optimistini kada govore o
unapreenjima koji mogu da umanje praksu unitavanja zemljita. Danski
ekonomist Ester Boserup jo sedamdesetih godina smatrala je da pritisak rasta
stanovnitva nagoni poljoprivredne proizvoae da razvijaju neke inovacije kao to
su navodnjavanje, upotreba novih agrikulturnih mera, ili kompostiranje. Neke
studije potvrdile su ovakve predpostavke (najbolji primer je Kenija). Ali mnogi
naunici smatraju da razlog inovacija u poljoprivredi nije pritisak rasta
stanovnitva, ve je to politika vladajuih struktura u pravcu ohrabrivanja inovacija
i zatite poljoprivrednog zemljita.
Mnoge druge studije potvrdile su da rast stasnovnitva i njegova gustina
ima negativne posledice na kvalitet zemljita. Studija koja je obuhvatila 38 zemalja
podsaharske Afrike otkrila je da rast stanovnitva utie na uestanost etve,
degradaciju zemljita i smanjenje kontrole upravljanja komunalnim zemljitem.
Ova studija nije otkrila povezanost rasta populacije i unapreenja u poljoprivredi.
Neke studije otkrile su da pritisak porasta stanovnitva u ruralnim delovima
dovodi do pojave napasanja stoke ili saenja poljoprivrednih kultura u umskim
arealima, u brdovitim predelima i na zemljitu koje nije pogodno ili ima slabiji
kvalitet. Ovo takoe moe biti jedan pod uzroka degradacije poljoprivrednog
zemljita.
podnoenja zavisi mnogo vie od smenjivanja sunih i kinih perioda, nego od

srednje godinje koliine padavina.
Veliki reni slivovi pokrivaju mnogo vie od teritorije jedne drave.
Upotreba i gazdovanje vodnim slivom u gornjem toku moe imati znaajne
posledice na uslove korienja u drugoj dravi koja se nalazi u donjem toku renog
sliva. Tako, na primer, kada se analizira sliv Ganga, vidljivo je da krenje uma i
upotreba vode u Nepalu i Indiji utie na smanjenje renog toka i koliine vode i
prouzrokuje due sune periode, salinizaciju i smanjenje ribnog fonda u
Bangladeu. Naalost, skoranji primeri zagaenja Ibra u donjem toku na teritoriji
Kosova, koje se nalazi pod upravom meunarodne zajednice, to je dovelo do
ogromnih problema u snabdevanju vodom srpskih gradova u gornjem toku,
pokazuju da ni naa zemlja nije imuna od ovakvih problema.
Srednje godinje raspolozive kolicine obnovljivih vodnih
resursa
Slovenija
Estonija
Bosna i Hercegovina
Albanija
Hrvatska
Latvija
Litvanija
Srbija i Crna Gora
Makedonija
Slovacka
Bugarska
Rumunija
Ceka Republika
Poljska
Madarska
2000
4000
6000
8000
10000
metara kubnih
Izvor: [World Resources Institute, UN Environment Programme, UN Development Programme, and The World
Bank, 2000]
Slika 9. Srednje godinje raspoloive koliine obnovljivih vodnih resursa u zemljama u

tranziciji u 2000. godini
takoe utie na smanjenje vlanih tropskih uma, koje predstavljaju stanita za

mnoge ugroene biljne i ivotinjske vrste.
Ljubljana
Bratislava
Riga
Talin
Budimpeta
Prag
Viljnus
Sofija
Varava
Beograd
Zagreb
Bukuret
Tirana
20
40
60
80
100
Bank, 2000]
Slika 10. Procenat ukupne koliine otpadnih voda koji se preiavao 1993. godine u
glavnim gradovima nekih zemalja u tranziciji
Dok sa jedne strane postoji konstantna potreba za poveanjem zaliha

zdrave pitke vode za gradove i sela, ovo je praeno loom infrastrukturom i
nedostatkom uslova zbog siromatva, kao i rastuim zagaenjem renih slivova i
povrinskih voda. Blizu 100 milijardi dolara uloeno je irom sveta i periodu od
1981. do 1990. godine da bi se ubrzala ugradnja sistema za preiavanje vode u
siromanim zemljama, ali je broj ljudi koji su obuhvaeni koristima od ovih sistema
bio manji od rasta stanovnitva u tim zemljama, posebno u urbanim centrima.
Krajem dvadesetog veka oko 1,2 milijarde ljudi u siromanim zemljama jo uvek
nije imalo zdravu pijau vodu a blizu 3 milijarde, odnosno vie od polovine
svetskog stanovnitva nema odgovarajue sanitarne uslove.
Procenat prerade otpadnih voda u glavnim gradovima zemalja

u tranziciji u 1993. godini
Ljubljana
Bratislava
Riga
Talin
Budimpeta
Prag
Viljnus
Sofija
Varava
Beograd
Zagreb
Bukuret
Tirana
10
20
30
40
50
60
70
80
90
100
Bank, 1998]
Slika 11. Procenat prerade otpadnih voda u glavnim gradovima zemalja u tranziciji u 1993.
godini
U mnogim manje razvijenim zemljama poveane koliine industrijskih

otpadnih voda i efluenata iz stambenih zona premauju kapacitete za tretman
otpadnih voda i zagauju povrinske i podzemne vode. Na primer, vrsti otpad iz
industrije papira, tekstilne industrije i proizvodnje hrane u Aleksandriji (Egipat)
dolazi do jezera Mariut, to je dovelo do smanjenja ribljeg fonda u ovom jezeru za
80% osamdesetih godina. Poznat je i podatak da se u reku Tiete dnevno izliva
nekoliko stotina tona industrijskog otpada iz oblinjeg Sao Paola (Brazil) [United
Nations, 1998]. Stanje nije yadovoljavaju ni u naoj zemlji. Uporeivanjem
podataka o koliinama otpadnih voda koje se prerauju za glavne gradove zemalja
u tranziciji (sa kojima se moemo porediti, razvijeni su svakako daleko ispred nas)
moe se videti da Beograd sa svojih neto vie od 10% preraenih otpadnih voda
iza sebe ima samo jo Zagreb, Bukuret i Tiranu, dok su, recimo, Sofija ili
Ljubljana daleko ispred Beograda.
Vie od jedne milijarde ljudi u Aziji za kunu upotrebu koristi podzemne
vode, a rezerve podzemnih voda su sve vie znaajno kontaminirane, posebno od
upotrebe pesticida i drugih sredstava za zatitu bilja u poljoprivrednoj proizvodnji.
Iako veza izmeu stanovnitva i pitke vode kao resursa jo uvek nije sasvim
jasna, veliki broj kljunih karakteristika ove veze sasvim su dobro obrazloene.
Rast stanovnitva jasno poveava potrebe za vodom i u nekim regionima (i sa
nekim itaricama, kao to je pirina) doprinosi smanjivanju koliine nadzemnih
voda. Ovi efekti veoma zavise od lokalne klime, vegetacije, geolokih faktora, ali i
od lokalne politike.
Okeani
Uticaj ljudskih aktivnosti je predmet rastueg interesovanja prirodnih
nauka. Januara 1998. godine 1600 naunika iz oblasti biologije i ekologije iz 65
zemalja izrazili su zabrinutost da su svetski okeani sve vie ugroeni zagaenjem i
unitavanjem ekosistema. Ujedinjene Nacije proglasile su 1998. svetskom godinom
okeana.
Nestajanje zaliha morske ribe predstavlja dobar primer ta se moe desiti
kada se obnovljivi resursi preterano koriste. FAO (Specijalizovana agencija UN za
hranu i poljoprivredu) procenjuje da je vie od dve treine zaliha morske ribe
izlovljeno na, ili blizu maksimalnog odrivog nivoa do 1993. godine. U severnom
Atlantiku ulov atlanskog bakalara opao je na etvrtinu u odnosu na koliine
ulovljene ezdesetih godina. U 1990. godini na azijskoj obali Tihog okeana sve
zalihe ribe koje su eksperti prouavali eksploatisane su na, ili blizu odrivog nivoa.
Osnovni uzrok nestajanja ribe je prekomerni ulov, kako od strane velikih
industrijski orjentisanih flota, tako i od strane malih flota i ribara. Granice ulova
morske ribe su moda njaznaajniji aspekt ukupne proizvodnje hrane u svetu.
Prema mnogim predpostavkama sadanji nivo ulova je blizu maksimalnog.
Predpostavke FAO su da je mogu dalji porast od blizu 10 miliona tona, ukljuujui
4 miliona tona od boljeg upravljanja ribljim fondom kako u Atlatiku, tako i u Tihom
okeanu i 2 miliona tona od razvoja ribolova u Indijskom okeanu.
Pored ovoga, svetske zalihe ribe i okeani uopte ugroeni su virusima i
bakterijama koji utiu na ivot u moru. Cvetanje algi poznato kao crvena plima,
poveava se po svojoj incidenci, trajanju i geografskoj rasprostranjenosti.. U
crvenoj plimi akumuliraju se toksini koji mogu prouzrokovati ozbiljne bolesti kod
ljudi. U severozapadnom Tihom okeanu u uzorcima algi zahvaenih cvetanjem
otkriveni su neurotoksini koji mogu da dovedu do gubitka pamenja i esto do
smrti.
Crvena plima je samo jedan od primera bolesti koje se javljaju u okeanima i
morskim vrstama, od korala do delfina. U 1988. godini blizu obale Danske u
Baltikom moru ubijeno je 18000 foka. Uzrok je bio virus, za koji se do tada nije
Stanovnitvo, ume i biodiverzitet

Poveavanjem zahteva za vie hrane, goriva, stanita i drugih potreba, rast
stanovnita i urbanizacija doprinose gubitku povrina pod umama irom sveta.
Prema studijama Svetskog instituta za resurse i Svetskog centra za praenje
konzervacije, blizu polovine uma koje su postojale na Zemlji pre 8000 godina je
ve izgubljeno, prevashodno zbog ljudske aktivnosti.
Svetski fond uma je bitan iz nekoliko razloga. ume obezbeuju celulozu i
drvo i predstavljaju podruja prirodne lepote i podruja za rekreaciju. U njima se
nalaze stanita miliona biljnih i ivotinjskih vrsta, od kojih veina jo nije prouena.
ume su znaajni inioci svetske klime i stvaraoci rezervi kiseonika, a uz to
apsorbuju suvinu vodu i spreavaju eroziju zemljita. ume predstavljaju i
skladite ugljenika i najvaniji su faktor smanjenja globalnog zagrevanja, o emu je
ve bilo rei.
Tabela 3. Promene u nameni povrina (poljoprivredno zemljite i ume) u nekim zemljama
u tranziciji u periodu 1992. 1994.
Albanija
Bosna i
Hercegovina
Bugarska
Hrvatska
eka Republika
Estonija
Maarska
Litvanija
Latvija
Makedonija
Poljska
Rumunija
Slovaka
Slovenija
Srbija i Crna
Gora
Ukupna
povrina
1997
2875
5113
11091
5654
7886
4510
9303
6460
6520
2571
32325
23839
4901
2025
10217
Poljoprivredno
zemljite
1992
1994
1126
1126
2140
2000
6154
2404
1458
6136
2530
3513
1250
18743
14790
864
6188
6159
2312
4276
1454
6122
2540
3513
1296
18707
14798
2446
788
6202
Zemljite pod
umama
1992
1994
1051
1048
2100
2000
3348
2074
2016
1712
2815
1983
1066
8732
6682
1077
1769
3348
2076
2629
2017
1719
2870
1983
1020
8732
6680
1989
1077
1769
Izvor: FAOSTAT: FOOD AND AGRICULTURE ORGANIZATION OF THE UNITED NATIONS
Tropske ume, na koje otpada preko polovine umskog fonda u svetu,
severnim oblastima Kanade i Rusije. Poumljene oblasti u podrujima sa umerenom

klimom su, meutim, samo deo umskog fonda od onog koji je bio pre naseljavanja
ovih prostora. Drave biveg Sovjetskog Saveza izgubile su prema procenama 35%
uma i velike povrime pod stepom.
Procenjuje se da je u toku osamdesetih godina ovog veka u manje
razvijenim zemljama zemljite pod umom (kako u tropima, tako i u podrujima sa
umerenom klimom) smanjeno za oko 8% ili za 163 milona hektara. Ovaj gubitak
delimino je nadoknaen novim zasadima (oko 31,9 miliona hektara) i poveanjem
od 32,1 miliona hektara u drugim poumljenim oblastima (uglavnom na povrinama
gde su nekada bile ume).
Zamena prirodnih (divljih) uma novim umskim zasadima predstavlja,
meutim, znaajan gubitak za biodiverzitet na Zemlji. Novi zasadi uma esto se
sastoje od samo nekoliko biljnih vrsta, to ih ini podlonijim bolestima, suenju, i
drugim vrstama ugroavanja. Ovako smanjena raznovrsnost biljnih vrsta takoe ne
moe obezbediti podrku za mnoge druge biljke i ivotinjske vrste [World Resource
Institute, 1992].
Na Zemlji postoji prema nekim procenama ak 14 milona razliitih vrsta,
od kojih je samo oko 1,7 miliona otkriveno i opisano. Izmeu 50% i 90% svih vrsta
koje ive na povrini Zemlje naseljava ume. Mnoge su ugroene, pre svega
gubitkom svog stanita. Procenjuje se da e do 2015. godine nestati od 1 do 11%
svih biljnih i ivotinjskih vrsta [Reid, 1996].
Rast populacije i ekonomski razvoj dovodi do velikog pritiska na ukupne
umske resurse u svetu. Izmeu 1961. i 1994. godine potronja papira po
stanovniku poveala se za 86% na nivou celog sveta i za blizu 350% u manje
razvijenim zemljama. Procene su da e izmeu 1993. i 2010. godine potronja
industrijski preraenog drveta rasti za dodatnih 50%. ume se takoe unitavaju
zbog izgradnje puteva i novih naselja.
Mnoge naune studije dovode u vezu rast stanovnitva i gubitak umskog
fonda. U jednoj od analiza kojom je obuhvaena 41 drava u vlanim tropskim
podrujima, geograf Alan Grejner dokazao je da je srednji godinji gubitak
umskog fonda u 1970. godini varirao u zavisnosti od srednjeg godinjeg rasta
stanovnitva. Prema drugoj studiji, rast stanovnitva i njegove gustine bio je
najznaajniji faktor smanjenja umskih povrina u severnom Tajlandu, najvie zbog
poveanja potreba za irenjem obradivog poljoprivrednog zemljita.
Odgovarajue upravljanje svetskim fondom uma moe zatititi mnoga
podruja potrebna da odre ivot na Zemlji. Mnogi meunarodni dogovori
ohrabruju drave da zatite svoje ume od prekomerne see. Prema
impelmentacionom programu usvojenom na osnovu Konvencije o promeni klime u
Riju 1992. godine, dve drave mogu ui u ugovornu obavezu po kojoj jedna od njih
Rast stanovnitva i neobnovljivi resursi

Pre dve decenije medijski izvetaji oslikavali su veliku uplaenost da e
nagli rast stanovnitva i potronje po stanovniku ugroziti resurse koji se ne mogu
obnoviti, kao to su fosilna goriva i mineralne materije. Ovakve tvrdnje mogu se
nai kod Pola Erliha u knjizi Populaciona bomba, u knjizi Granice rasta Donele
Midous i u nekoliko drugih publikacija iz ezdesetih i sedamdesetih godina.
Protivnici ove tvrdnje, kao to su ekonomisti Herman Kan i Dulijan Sajmon,
dokazivali su da ljudska matovitost i tehnologija moe spreiti svaki katastrofalni
gubitak resursa, i, saglasno tome, da rast stanovnitva stimulie inovacije.
Mineralni resursi i rude metala

1980. godine Pol Erlih se javno opkladio sa Dulijanom Sajmonom o
buduim trendovima u vezi sa mineralnim resursima. Erlih je tvrdio da e rastua
nestaica podii cene etiri metala: bakra, hroma, nikla i kalaja u periodu izmeu
1980. i 1990. godine. Sajmon je tvrdio da e cene padati zbog tehnolokih inovacija
u procesu iskopavanja rude i prerade metala. Ispostavilo se da je Sajmon bio u
pravu, na radost medija [Tierney, 1990]. U 1990. godini poznate rezerve mnogih
prirodnih resursa su generalno mnogo vee, a njihove cene nie nego to su bile pre
dvadeset godina, uprkos rastu njihove potronje [World Resource Institute, 1992].
Jedino objanjenje ove naizgled kontradiktorne pojave je da nove
tehnologije sniavaju cenu eksploatacije i prerade minerala i drugih resursa, ali i
pomau u otkrivanju novih nalazita. Metali se sada dobijaju i iz rude sa manjim
procentom, koja je ranije smatrana neupotrebljivom, to poveava potencijalne
rezerve. Uz to, pronalazak novih supstanci i proizvoda kojima se mogu zameniti
prirodni materijali koji se mogu smatrati neobnovljivim resursima, umanjuje
njihovu tranju.
Izmeu 1980. i 2000. upotreba mnogih metala u svetu je generalno
poveana, sa skoro spektakularnim poveanjem u Istonoj Aziji. U sluaju bakra,
na primer, ukupna potronja u svetu porasla je sa 9,4 miliona na 11,1 miliona tona.
Potronja u Kini je skoro duplirana (sa 386.000 na 745.000 tona). Potronja bakra u
Junoj Koreji rasla je ak mnogo bre, sa 84.000 na 476.000 tona. U razvijenim
industrijskim zemljama zabeleen je umeren porast, na primer u Japanu i
Nemakoj. U zemljama biveg Sovjetskog Saveza i u drugim zemljama u tranziciji
potronja bakra u periodu 1980. - 1994. naglo je opala, sa 1,3 miliona na 560.000
tona. U istom periodu svetske rezerve bakra poveane su sa 494 miliona na 590
miliona tona.
opala sa 91 na 63 miliona tona u periodu izmeu 1980. i 1994. godine. U bivem

Sovjetskom Savezu takoe je dolo do opadanja i to sa 198 na 169 miliona tona, uz
istovremeno smanjenje rezervi rude sa 93 milujardi na 65 milijardi tona.
Potronja drugih metala i mineralnih sirovina u manje razvijenim zemljama
rasla je velikom brzinom, iako je jo uvek potronja veine resursa po stanovniku
mnogo vea u industrijski razvijenim zemljama. Na primer, potronja bakra po
stanovniku u kasnim osamdesetim vea je skoro 17 puta u industrijski razvijenim
zemljama nego u manje razvijenim.
Energenti
Ukupna proizvodnja i potronja energije u svetu neprekidno je rasla tokom
nekoliko poslednjih decenija. U 1995. komercijalna proizvodnja energije u svetu
iznosila je 365 heksadula (to je ekvivalantno energiji koju stvara 59,5 hiljada
milijardi barela nafte). Procenjuje se da je dodatnih 20 heksadula proizvedeno
sagorevanjem tradicionalnih vrsta goriva, kao to je drvo, ugalj i biomasa.
Ogroman deo ukupne proizvedene energije u svetu dobija se sagorevanjem
fosilnih goriva - u tenom (nafta i njeni derivati), vrstom (ugalj), ili gasovitom
stanju (prirodni gas). Osim to emituje tetne gasove u atmosferu i time doprinosi
efektu staklene bate, sagorevanje fosilnih goriva oslobaa i kancerogene supstance,
supstance koje poveavaju rizik od respiratornih oboljenja i doprinose drugim
zdravstvenim poremeajima.
Nafta ima najvaniju ulogu u svetskim energetskim rezervama i na tritu
energenata. Oko 40% ukupne svetske komercijalne proizvodnje energije otpada na
preradu nafte i njenih derivata. Procene rezervi nafte porasle su za oko 43 % u
periodu izmeu 1984. i 1994. godine, pre svega zbog novih procena nalazita na
Srednjem Istoku, mada su rezerve u zemljama biveg Sovjetskog Saveza i u SAD
smanjene.
Na vrsta goriva - pre svega mrki ugalj i lignit - otpada oko 27% ukupne
svetske proizvodnje energije. Ova goriva, na primer, obezbeuju oko tri etvrtine
proizvodnje energije u Kini i Indiji. Sagorevanje uglja proizvodi mnogo vie tetnih
gasova i drugih efluenata u odnosu na druge vrste fosilnih goriva. Aerozagaenje
nastalo sagorevanjem uglja prekrilo je London u 19. veku, a i danas prekriva mnoge
urbane centre u Kini i Indiji.
Prirodni gas, najmanje zagaujui izvor energije od sagorevanja,
obezbeuje oko 23% ukupne komercijalne potronje u svetu. U poslednje dve
decenije proizvodnja i potronja prirodnog gasa porasla je za oko 70%. Procenjene
rezerve takoe su porasle. Najvee rezerve su u Rusiji, koja obezbeuje oko treinu
Tradicionalna goriva, kao to su drvo i biomase, ispunjavaju potrebe za

energijom miliona ljudi u manje razvijenim zemljama, ali nije ih lako ugraditi u
zvanine statistike podatke. Ujedinjene Nacije procenjuju da tradicionalna goriva
daju oko 6% ukupne potronje energije u svetu (podatak za 1993.), ali taj procenat u
Afrikim zemljama iznosi ak 35%, u Junoj Americi 21% i u Aziji 9%. U
zemljama kao to su Burkina Faso, Mali, Nepal ili Uganda ovaj procenat se penje
do ak 85%.
Ova vrsta goriva potie od sakupljanja iz obinih izvora kao to su otvoreni
prostori ili umske povrine. Sakupljanje i sagorevanje ovakvog goriva dovodi do
lokalnih problema u ivotnoj sredini, kao to su erozija zemljita, gubitak vodnih
slivova i emisija polutanata. Kako se drava industrijalizuje, ona nastoji da
supstituie tradicionalna goriva fosilnim, ili nekim drugim nainom proizvodnje
energije.
Potronja energije brzo je rasla u Aziji, posebno u Kini, Indiji, Junoj
Koreji, Tajlandu, Tajvanu i Indoneziji. Ovaj rast takoe je bio zapaen u Latinskoj
Americi i Africi, mada ovi regioni jo uvek imaju malu potronju u odnosu na
ukupnu potronju energije u zemljama u razvoju i manje razvijenim zemljama.
Azija (bez Japana) troi oko 60% energije u odnosu na ukupnu potronju u manje
razvijenim zemljama. Afrika je skoro utrostruila svoju potronju od 1970. godine,
ali jo uvek je to samo 11% potronje koja otpada na nerazvijene.
Nasuprot tome, potronja energije u Centralnoj Evropi i bivem Sovjetskom
Savezu opada od 1989. godine. Opti pad proizvodnje u periodu tranzicije,
zatvaranje velikih preduzea i napredovanje u efikasnom korienju energije uzrok
su ovom padu. Meutim, moe se oekivati porast potronje energije kada
ekonomski uslovi to budu dozvolili.
Potronja energije po stanovniku jo uvek je nekoliko puta vea u
razvijenim regionima nego u manje razvijenim zemljama. Stanovnici Severne
Amerike troe mnogo vie energije nego stanovnici bilo kog drugog regiona,
Potronja energije po stanovniku u Severnoj Americi je skoro duplo vea nego u
Evropi, vie od deset puta vea nego u Aziji i skoro 20 puta vea nego u Africi.
Rast broja stanovnika uticao je da se prosena potronja energije u manje
razvijenim zemljama smanji, iako je ukupna koliina proizvedene energije znatno
poveana.
Potrebe za energentima daleko premauju zalihe u veem delu zemalja u
razvoju, tako da je nedostatak energije veliki problem. Potrebe za energijom e
nastaviti da rastu kako se poveava rast stanovnitva i ekonomski razvoj, a mogu
biti ublaavane samo tehnolokim unapreenjima u efikasnom korienju energije.
Amerika administracija (US Energy Information Administration) u svom
biltenu The International Energy Outlook iznosi svoje projekcije za ukupnu
Meunarodna agencija za energiju OECD-a (IEA) ponudila je drugaije

projekcije svetske potronje energije, koje predpostavljaju mogue promene u sferi
potronje i energetske efikasnosti. Prema IEA, odnosno njenom modelu
ogranienja kapaciteta sadanji trendovi u energetskoj efikasnosti i potronji e
biti nastavljeni. Potranja za energijom e slabiti, prevashodno zbog rasta njene
cene zbog nemogunosti usklaivanja ponude i potranje. Po ovom scenariju
potrebe za energijom u svetu rae godinje za 2,2%, to znai 46% u periodu do
2010. godine. U ovom periodu broj stanovnika u svetu prema srednjem scenariju
fertiliteta dostiie 6,9 milijardi. Scenario rasta energije predvia i rast emisije
ugljendioksida izmeu 1993. i 2010. za 47%.
IEA model, poznat jo kao model tednje energije, podrazumeva neto
bre napredovanje u energetskoj efikasnosti i da realne cene energije ostanu iste. Po
ovom modelu potrebe za energijom jo uvek rastu za oko treinu, tako da
napredovanje u konzervaciji i efikasnosti energije nee moi da kompletno
nadoknade rastue potrebe.
Svetski savet za energiju (The World Energy Council - WEC) takoe je
razvio nekoliko buduih scenarija potronje energije. Referentna taka ovih modela,
koji su podrazumevali umeren ekonomski rast, poveavanje zaliha fosilnih goriva,
spori rast nuklearnih i obnovljivih izvora i unapreenje energetske efikasnosti, je
rast potreba za energijom u svetu u periodu do 2020. godine od 54%.
WEC model, koji se jo naziva i ekolokim modelom, podrazumeva
ogromna unapreenja energetske efikasnosti, sveobuhvatni transfer energetski
efikasnih tehnologija u manje razvijene zemlje i ubrzani prelazak na prirodni gas i
obnovljive energetske izvore. Po ovom scenariju rast potronje je neto sporiji, ali
jo uvek iznosi 30% u svetskim potrebama izmeu 1990. i 2020. godine. Godinja
emisija ugljendioksida po ovom scenariju rae za 5% posle 1990. godine [WEC,
1993].
Iako su zalihe ovih goriva konane, procenjene rezerve stalno rastu. 1940.
godine rezerve nafte procenjivale su se na oko 600 milijardi barela. 1990. Ameriki
institut za geologiju sraunao je da su jo nekorieni resursi, ukljuujui mogua
neotkrivena naftna polja, izmeu 2.094 i 2.807 milijardi barela. Meutim,
poslednjih godina nije pronaeno nijedno novo veliko nalazite nafte i neki eksperti
veruju da je najvei broj velikih naftonosnih polja ve otkriven.
Oekuje se da e svetka proizvodnja nafte i benzina rasti od 653 milijarde
barela u 1993. godini na vie od 1.700 milijardi barela 2020. godine [WEC, 1993].
Mnogi strunjaci veruju da e proizvodnja nafte u svetu dostii svoj maksimum u
prvim godinama 21. veka i da e posle toga poeti lagano da pada. Do 2020. godine
polovina konvencionalnih resursa nafte koji danas postoje na Zemlji bie iscrpljena.
Trenutak u kome e ovaj maksimum biti dostignut zavisie od toga kada e
takoe e podii cenu ovako dobijenog goriva. Ovakva skupa zamena ograniavae
ekonomski razvoj u industrijski razvijenim zemljama i, to je jo vanije, u
zemljama u razvoju u kojima ivi veina svetskog stanovnitva.
Neke potrebe za tenim gorivima mogle bi se zameniti gasom ili ugljem. Po
jedinici osloboene energije ugalj oslobaa manje ugljendioksida od nafte ili gasa,
ali zato emituje u atmosferu znaajne koliine metana, koji ima 21 put snanije
dejstvo od ugljendioksida na globalno zagrevanje.
Poveavanje proizvodnje i potronje fosilnih goriva poveae antropogene
uticaje na ivotnu sredinu. Izdvajanje, prerada, transport i upotreba ovih goriva
ugroava habitat, povrinu Zemlje, zdravlje ekosistema, kvalitet vode i vazduha i
sistem globalne klime. Rezultat ljudskih aktivnosti je i isputanje 3 miliona tona
nafte u okeane u toku ekstrakcije, proizvodnje i transporta i 60 miliona tona sumpor
dioksida u atmosferu prilikom sagorevanja fosilnih goriva [Amulya, 1997]. Ove
koliine mogle bi da rastu kako se pojedine ekonomije blie industrijskim.
Pogled u budunost: da li e manja populacija biti vie odriva?

U svojoj knjizi World Population Prospects: Analyzing the 1996 UN
Population Projections, (IIASA LUC-Project, NJP-96-146, December 1996),
jedan od najpoznatijih istraivaa dananjice u oblasti demografije Gerhard Heilig
(Gerhard K. Heilig) daje svoje vienje demografskih trendova i njihove povezanosti
sa problemima ivotne sredine. Ova, naizgled polemina miljenja bie ovde
prikazana u izvornom obliku.
Heilig tvrdi da oni koji zabavljaju javnost scenarijem sudnjeg dana kada
e doi do globalne krize hrane ili bolesti esto naglaavaju da mala populacija
izolovana u neugroenom prirodnom okruenju moe biti mnogo zdravija i
odrivija (ta god to znailo). Kako antitezu, on predlae povratak u istoriju i
zlatne godine, kad je svet bio skoro nenastanjeno mesto. Iz paleodemografskih
istraivanja poznate si male zajednice - svaka sa nekoliko desetina ljudi - izolovane
jedne od drugih na ogromnim prostranstvima prirodnog zemljita. Meutim, ovi
ljudi imali su kratak ivotni vek, esto na ivici gladi. Njihovi ostaci esto ukazuju
na vie hroninih bolesti, slabu uhranjenost i povrede nastale u borbama. Mnoga od
njihove dece umirala su u prvim godinama ivota. Ako bi preiveli detinjstvo, retko
su doivljavali vie od 35 godina. Poznato je nekoliko (drevnih) civilizacija koje su
nestale sa lica zemlje uprkos (ili ak zbog toga) to su ivele ratrkano i izolovano
na irokim prostranstvima potpuno prirodnog, neugroenog zemljita.
ak i u mnogo blioj istoriji Grko i Rimsko carstvo imalo je veoma mali
miliona ljudi, ova istorijska naselja bila su idilina mesta. I pored toga, njihovo
stanovnitvo bilo je ugroeno loim higijenskim uslovima, smrtonosnim
epidemijama i estim unitavanjima u ratovima ili poarima.
Poetkom 14. veka broj stanovnika u Evropi bio je manji od broja
stanovnika prosene Azijske metropole danas. Mnogo ljudi ivelo je u malim
seoskim naseljima odvojenim irokim prostranstvima nedirnutog zemljita.
Procenjuje se de je na prostoru dananje italije 1340. godine bilo oko 10 miliona
stanovnika; Britanska ostrva su imala samo 5 miliona, Francuska i Holandija 19
miliona a Nemaka 11,5 miliona stanovnika. Iako je ivela u potpuno nenaruenoj
ivotnoj sredini, ova mala populacija u tom periodu bila je pogoena velikom
epidemijom kuge, u kojoj je umrla skoro treina evropskog stanovnitva. Sredinom
15. veka broj stanovnika u Italiji smanjen je za 2,5 miliona (25%); na britanskim
ostrvima za 2 miliona (40%); u Francuskoj i Holandiji za 7 miliona (37%) i u
Nemakoj za 4 miliona (35%). Ali ak i masovna epidemija nije spreila dalji rast
Evropske populacije: samo nakon jednog veka stanovnitvo je obnovljeno [Heilig,
1996].
Da li postoji gornja granica gustine stanovnitva u drutvu?

U razmatranjima uticaja populacionog rasta na ivotnu sredinu esto se
dokazuje da e rastua gustina stanovnitva inicirati proces drutvene erozije i
dezintegracije. Eksperimenti na pacovima i drugim ivotinjama pokazali su da stres
povezan sa gustinom populacije moe uticati na drutvenu strukturu i zdravlje
jedinke kod ivotinja. Meutim, ovakav scenario kulturnog i drutvenog sudnjeg
dana nije od veeg znaaja nego to je to, na primer, predvianje velike krize hrane.
Postoji nekoliko urbanih anglomeracija u svetu u kojima je nivo kriminaliteta vei
od uobiajenog, a srednji ivotni vek je uprkos tome vei od najgue naseljenih
gradova kao to je na primer Tokio - Jokohama. ak i najgue naseljena urbana
dungla Njujorka ili Vaingtona je zdravija i poeljnija ivotna sredina od retko
naseljenih sela Zaira, Sudana ili Ukraine (izdvajamo samo neke od mnogih ruralnih
kriznih regiona). U dananje vreme Njujork pokazuje da je mogue umanjito nivo
kriminaliteta ak i u gradovima sa ekstremnom koncentracijom populacionih i
drutvenih problema. Neko moe rei da nije pravedno porediti visoko razvijene
urbane prostore sa selima u siromanim zemljama. Ali, lako se moe nai drugaiji
primer: veoma siromana seoska populacija u Kini ima jednu od najveih gustina
stanovnitva u svetu, pa je ipak njen ivotni vek dui, smrtnost dece manja i ishrana
i zdravstveni status bolji, nego to je to u mnogim retko naseljenim zemljama
Afrike, Latinske Amerike ili Rusije. Visok nivo gustine stanovnitva ima neznatan
politike moi ili promenom individualnog ponaanja. Ljudska populacija se ne

ponaa kao pacovi u kavezu. Za razliku od ovih glodara, ljudi mogu namerno
menjati svoje drutvene uslove i individualno ponaanje da bi se adaptirali na gue
naseljen svet. Drutveno ekonomska prilagodljivost na rast stanovnitva esto se
ignorie u istraivanjima globalnih promena, koja su usmerena na bio-geografske
aspekte. Vratimo se ponovo Heiligu:
Po mom shvatanju uspeno prilagoavanje milijardi ljudi irom sveta na urbani
i industrijski ambijent je jedna od najinteresantnijih osobina globalnih
promena. Samo pre nekoliko generacija veina svetskog stanovnitva ivela je
od poljoprivrede i naseljavala mala sela i gradove, obino u surovim uslovima
i sa visokom smrtnou dece i visokim fertilitetom, sa estim oskudicama i u
siromatvu. Danas veliki deo (mnogo vee) svetske populacije ne samo da je
promenio svoj nain preivaljavanja, nego se i adaptirao na ivotnu sredinu u
urbanim industrijskim kompleksima sa viemilionskim stanovnitvom i
velikom gustinom naseljenosti. Mnogi od nas (ukljuujui i autora) mogu da
ne vole ivot u prenaseljenim gradovima, ali ne moemo ignorisati injenicu
da je koncentracija ljudi u urbanom industrijski ravijenom svetu veoma
uspena organizaciona inovacija ljudke evolucije. injenica je da emo sa
projektovanih 10 milijardi ljudi na planeti moi da obezbedimo neke povrine
samo za prirodu samo ako je stanovnitvo koncentrisano u kompaktnim visoko
naseljenim urbanim aglomeracijama [Heilig, 1996].
Iako ne postoje dokazi da tradicionalna masovna oboljenja mogu ograniiti

rast svetske populacije, nove vrste bolesti mogle bi biti katastrofalne. Oigledan
primer je AIDS. Za demografe koji se bave projekcijama stanovnitva ovo je jedno
od najinteresantnijih pitanja i mnoge studije bave se izuavanjem ovog problema.
Naravno, niko ne moe biti siguran u pogledu budueg irenja HIV virusa, ali na
osnovu postojeeg znanja izgleda da epidemija AIDS-a nee imati znaajnijih
efekata na rast stanovnitva u svetu. Za ovo postoji vie razloga.
Prvo, ne postoji jedna velika uniformna epidemija HIV virusa koja se iri
meu svetskim stanovnitvom, ve mnogo odvojenih epidemija. Svaka od njih ima
svoje posebne uzroke, svoj specifini nain prenoenja i drutveno okruenje u
kome se razvija. Svaka od njih ukljuuje neko rizino ponaanje i moe se suzbiti
razliitim preventivnim merama. Homoseksualci, intravenozni narkomani,
prostitutke i njihovi klijenti i heteroseksualni koji upranjavaju seksualne odnose
bez zatite sa vie partnera imaju mnogo vie mogunosti da budu zaraeni od ljudi
koji ne spadaju u ove grupe. Ovo je razlog to posle vie od 15 godina irenja HIV
infekcije u Evropi jo uvek 76 % od svih sluajeva AIDS-a dijagnostifikovanih
1996. godine otpada na homoseksualce, biseksualce i intravenozne narkomane.
stabilizuje. Situacija je naravno sasvim drugaija u Africi, gde je visoka prevalenca

HIV infekcije primeena u celokupnoj populaciji. Neke studije su pokazale da je
HIV infekcija i pratee komplikacija najvei uzrok smrti mladih ljudi u mnogim
Afrikim gradovima (na primer u Abidanu, Obala Slonovae). Veliki porast HIV
infekcije i AIDS-a ve je primeen i u Indiji i Tajlandu. Ali ove epidemije izgleda
da se ire takoe prevashodno meu narkmanima, prostitutkama i njihovim
klijentima i homoseksualcima koji esto menjaju partnere. U svakom sluaju, sada
je potpuno jasno da je AIDS rezultat ograniene epidemije koja je tesno povezana
sa individualnim i kulturnim obrascima ponaanja i ne moe se porediti sa, na
primer, kugom koja je u srednjem veku harala u vie-manje celokupnoj Evropskoj
populaciji.
Drugo, dok je AIDS u Africi juno od Sahare ve uticao na rast mortaliteta
kod dece i mladih za vie od 50%, uticaj na fertilitet se smanjivao.
III
URBANIZACIJA
UNICEF (Meunarodni Fond Dece Ujedinjenih nacija) je optuio

nekontrolisanu urbanizaciju u manje razvijenim zemljama za iroko
rasprostranjenu pojavu opasnih zona unutar kojih je sve vei broj dece prinuen
da se bavi prostitucijom ili da radi pre nego to je za to sposoban [UNICEF, 1995].
Istiui da urbana populacija raste dva puta bre nego svetska populacija u celini,
UNICEF zakljuuje da je preveliki broj ljudi u gradovima, bez dovoljno posla,
mesta za stanovanje i pristupa kolama. Kao posledica toga, porodica i zajednica
kao strukture koje podravaju razvoj dece, bivaju razorene, a rezultat toga je da sve
vei broj dece mora da radi da bi se izdravao. Za stotine hiljada dece u manje
razvijenim i nerazvijenim zemljama rad znai nita drugo do jedini izvor
preivljavanja: oni su istai cipela, vodii u velikim javnim garaama, uvari bati
u kafeima od ostale dece - uliara, kune pomonice, pa ak i preprodavci
narkotika.
Urbanizacija je jedan od najznaajnijih fenomena dananjeg sveta. Centar
za ljudska naselja Ujedinjenih nacija (UNCHS) podvlai da je danas rast gradova i
urbanizacija seoskih podruja proces koji se ne moe zaustaviti zbog globalnog
uticaja ekonomije zasnovane na tehnologiji, industrijskoj proizvodnji i servisnim
aktivnostima [HABITAT, 2001]. Odnos svetske populacije koja ivi u urbanim
naseljima raste velikom brzinom i svetski ekonomski, drutveni, kulturni i politiki
procesi sve vie se odigravaju unutar i izmeu svetskih sistema (organizacija ili
udruenja) gradova. UNCHS zakljuuje da samo odreeni broj zemalja ima snage
da se bori protiv rastue urbanizacije koja dovodi do niza neeljenih posledica u
svim domenima: poev od problema sa vodosnabdevanjem i kanalizacionim
sistemima gradova, do prevencije zaraznih bolesti. Ve danas deset miliona ljudi
godinje umire u gusto naseljenim urbanim podrujima zbog nezadovoljavajuih
uslova ivota prouzrokovanih stanovanjem u nehigijenskim uslovima. Oko 600
miliona ljudi irom sveta su beskunici ili ive u uslovima koji mogu ugroziti
Urbanizacija i njen prostor

Od malih trgovinskih (itaj pijanih) gradova i ribarskih luka, do
megalopolisa od nekoliko miliona stanovnika, urbana podruja su uvek bila jedan
od najvanijih elemenata prostorne organizacije i evolucije drutva, ali su danas
znaajnija nego ikada. Izmeu 1980. i 2000. godine broj stanovnika u gradovima
sveta narastao je za 1,1 milijardu (o emu je bilo vie rei u predhodnim
poglavljima). U gradovima danas ivi skoro polovina svetske populacije. Veliki deo
razvijenog sveta postao je skoro potpuno urbanizovan, dok se u mnogim
nerazvijenim podrujima moe zapaziti ogroman godinji porast urbane populacije
(na primer, u Istonoj Africi i nekim zemljama Centralne Afrike, Jemenu,
Avganistanu i Kambodi ovaj procenat je vei od 6%), dok u ostalim afrikim
zemljama, na Bliskom i Dalekom Istoku i u Kini ovaj procenat iznosi 3 - 5% [UN,
1988]. 1996. godine pod pokroviteljstvom Ujedinjenih Nacija u Istanbulu je
odrana Konferencija o ljudskim naseljima HABITAT. Statistiki podaci
pripremljeni za ovu konferenciju pokazali su da e do 2025. godine broj ljudi koji
ive u gradovima narasti na pet milijardi, od ega e 80% biti u gradovima koji se
nalaze u nerazvijenim ili zemljama u razvoju. Urbanizacija ovakvog tempa je
uoljiv kako geografski, tako i drutveni fenomen i jedan od najznaajnijih procesa
koji se danas odigrava u svetu.
U literaturi se ve dugo mogu sresti razliiti pristupi definisanju pojma
urbanizacije. Poev od simplifikovanog pristupa da urbanizacija predstavlja
poveanje povrine zemljita koje je izgraeno i koristi se za urbane aktivnosti, do
vienja urbanizacije kao drutvenog procesa u kome se ljudi prilagoavaju
vrednostima i ponaanju tradicionalno svojstvenom ivotu u gradovima, bez obzra
gde ive, sve ove definicije slau se u jednom: urbanizacija je kontinuirani proces.
Upravo ova injenica navodi da fokus rasprave vezane za urbanizaciju treba da
budu urbane promene, a ne urbanizacija per se [Champion, 2001]. Kako bi se
sagledale urbane promene u moderno doba, osim kvantifikovanja stepena
urbanizacije kroz odnos izmeu broja urabnog i ruralnog stanovnitva (to je
uobiajeni nain kvantifikacije danas), potrebno je sagledati i didtribuciju
populacije meu urbanim naseobinama razliite veliine. Ovakav stav ima svoje
utemeljenje u postavkama Tisdejla od pre vie od 50 godina. Urbanizacija po njemu
predstavlja:
proces koncentracije populacije. On se iskazuje na dva naina: kroz
multiplikaciju taaka koncentracije i kroz uveavanje veliine individualnih
koncentracija [Tisdale, 1942, cit. Berry, 1976: 17].
Urbani trendovi
Urbana populacija na koju je otpadalo 750 miliona stanovnika u 1950.
godini porasla je do 1995. godine na 2,6 milijardi, a prema projekcijama rae do
5,1 milijarde do 2030. godine. Najvei deo tog rasta bie u manje razvijenim
zemljama. Stanovnitvo tih regiona doivelo je transformaciju od preteno ruralnog
ka urbanom (oko 40%) u poslednjih pedeset godina. Urbano stanovnitvo
obuhvatie 2030. godine 57% ukupnog stanovnitva u manje razvijenim zemljama i
ak 84% u razvijenim zemljama.
90
80
70
60
50
40
30
20
10
0
Razvijene zemlje
Nerazvijene zemlje
2030
2020
2010
2000
1990
1980
1970
1960
1950
Svet
Izvor podataka: Population Division of the Department of Economic and Social Affairs of the United Nations
Secretariat, World Population Prospects: The 2002 Revision and World Urbanization Prospects: The 2001
Revision, http://esa.un.org/unpp, 17 September 2003
Slika 12. Porast procenta urbane populacije u svetu u periodu od 1950. godine do danas, sa
projekcijom rasta do 2030. godine prema scenariju srednjeg fertiliteta
Tabela 4. Pregled procenata urbane populacije po kontinentima
Procenat ukupne
urbane populacije
Afrika
Azija
Latinska
Amerika
Severna
Amerika
Procenat urbane
populacije u
gradovima manjim
od 500.000
stanovnika
Procenat urbane
populacije u
gradovima sa
preko 5 miliona
stanovnika
37,8
37,6
57,0
53,4
9,4
18,9
75,4
47,3
20,2
77,2
38,6
15,4
90
80
70
S vet
60
A fr ik a
A z ija
50
E v ro p a
40
L a tin s k a A m e r ik a i
K a r ib i
S e v e r n a A m e r ik a
30
O k e a n ija
20
10
2030
2020
2010
2000
1990
1980
1970
1960
1950
Izvor podataka: Population Division of the Department of Economic and Social Affairs of the United Nations
Secretariat, World Population Prospects: The 2002 Revision and World Urbanization Prospects: The 2001
Revision, http://esa.un.org/unpp, 17 September 2003
Slika 13. Porast procenta urbane populacije po kontinentima u periodu od 1950. godine do
danas, sa projekcijom rasta do 2030. godine prema scenariju srednjeg fertiliteta
Iako je u gotovo svim zemljama u drugoj polovini dvadesetog veka rast

urbane populacije bio vei nego ruralne, nisu svi gradovi rasli tako velikom
brzinom. Pregled stopa rasta urbane populacije [United Nations Population
Division, 2001] u 524 grada sa preko 750.000 stanovnika u 2000. godini pokazuje
da ak i u periodu od 1950. do 1975. godine, koji se moe smatrati periodom sa
najbrim urbanim rastom u istoriji oveanstva, 41 od posmatranih gradova
zabeleio je stopu rasta manju od 1% godinje, dok je est gradova imalo negativnu
stopu rasta. U periodu od 1975. do 2000. godine, kada je ukupna stopa rasta
svetskog stanovnitva u sve veem broju zemalja poela da opada, porastao je i broj
gradova sa niskom stopoma rasta stanovnitva (do 1%) na 122, to ini vie od
etvrtine posmatranih gradova. 21 veliki grad u ovom periodu zabeleio je
negativnu stopu rasta stanovnitva. Najvei broj od ova 122 grada nalazi se u
razvijenim zemljama ili u Kini. Prema demografskim projekcijama za poetak 21.
veka, oekuje se da broj gradova sa manje od 1% godinjeg rasta stanovnitva
naraste na 189 i da se meu njima nae, osim gradova u razvijenom delu sveta i
Kini i nekoliko gradova Latinske Amerike, June Koreje, Jermenije i Gruzije.
Meutim, injenica je da je ovakav trend niih stopa rasta stanovnitva u
velikim gradovima sa druge strane bio praen enormnim porastom u nekim drugim
gradovima. Prema podacima Ujedinjenih Nacija [United Nations Population
Division, 2001] u periodu od 1950. do 1975. godine 130 gradova je beleilo
Interesantno je pratiti meuzavisnost veliine gradova iz grupacije velikih

gradova (sa preko 750.000 stanovnika) i prosene godinje stope rasta. Moe se
zapaziti da manji gradovi iz ove grupacije mnogo bre rastu nego viemilionski
centri. Od pomenutih 131 grada sa prosenom godinjom stopom rasta od preko 5%
izmeu 1950. i 1975. godine, samo je devet imalo preko 500.000 stanovnika 1950.
godine, dok je meu 23 grada sa stopom rasta od preko 8% najvei 1950. godine
imao 173.000 stanovnika. U ovom periodu najbre su rasli Seul, Bagdad, Bogota,
Teheran i Sao Paolo. Izmeu 1975. i 2000. godine najvii rast belee Rijad i Deda
u Saudijskoj Arabiji, Daka u Bangladeu i Lagos u Nigeriji. Ako se pogledaju
projekcije za narednih etvrt veka, videe se da su gradovi sa najveom
projektovanom stopom rasta skoro nepoznati na globalnom nivou (Beihai i Veihai u
Kini, Aparecida u Brazilu, Kimhae i Kunpo u Republici Koreji). Radi se o
gradovima koji u ovom momentu imaju izmeu 500.000 i 750.000 stanovnika.
90
90
80
80
70
70
60
60
50
50
40
30
40
30
20
10
20
2025
2015
2005
1990
1980
1970
1960
1950
10
0
Procenat urbane populacije koji ìvi u razvijenim zemljama

procenat populacije razvijenih zemlja koji ìvi u urbanim naseljima
Izvor: Population Division of the Department of Economic and Social Affairs of the United Nations
Secretariat, World Population Prospects: The 2002 Revision and World Urbanization Prospects: The
2001 Revision, http://esa.un.org/unpp, 17 September 2003
Slika 14. Urbano stanovnitvo u manje razvijenim i u razvijenim zemljama kao procenat
ukupnog svetskog urbanog stanovntva
Tokio
Bombaj
Lagos
Daka
Sao Paolo
Kara~i
Meksiko Siti
Njujork
Dàkarta
Kalkuta
10
8
miliona
14
12
10
Tokio
Meksiko Siti
Bombaj
Sao Paolo
Njujork
Lagos
Los An|eles
Kalkuta
[angaj
Buenos
Njujork
London
Tokio
Pariz
Moskva
[angaj
Esen
Buenos
îkago
Kalukut
miliona
1950. godina
2000. godina
30
25
20
15
Projekcija za 2015.
godinu
30
25
20
15
10
Izvor podataka: United Natons Population Division (2001), World Urbanization Prospect: The 2001
Revision, New York: United Nation
Od viemilionskih gradova u poslednje dve decenije jedino su Daka i Lagos

imali stopu rasta viu od 5% (Daka 7%, Lagos 6,1%). Lagos je u tom periodu
uetvorostruio broj stanovnika i moe se smatrati ok-gradom dvadesetog veka (o
ok-gradovima neto vie u narednim poglavljima). Oba grada u ovom periodu narasla
su na preko deset miliona stanovnika i postala megalopolisi. Kako se nalaze u
nerazvijenim zemljama sa vrlo niskim bruto nacionalnim dohotkom, ova dva grada
suoena su sa velikim problemima u funkcionisanju infrastrukture, socijalnih sitema i
sa problemima vezanim za zatitu ivotne sredine.
Ali znaajan rast stanovnitva u urbanim centrima u manje razvijenim
zemljama takoe uzrokuje mnotvo drutvenih problema i problema u ivotnoj sredini.
Mnogi gradovi nemaju mogunost da ire svoje infrastrukturne mree i gradske servise
onoliko brzo koliko brzo raste broj stanovnika u njima.
Urbani razvoj esto utie na poljoprivredno zemljite, unitava prirodne
habitate i ugroava osetljive ekosisteme. U Jordanu, na primer, irenje Amana i Zarka
dovelo je do postupnog smanjenja osnovnih rezervi podzemnih voda, to je smanjilo
dostupnost vodnih resursa za poljoprivredu
Karakteristike stanovnitva i trend razvoja
Osim veliine stanovnitva i njegove distribucije i mnoge druge demografske
karakteristike utiu na nivoe potronje u korienje prirodnih resursa. Postoji veliki broj
istraivanja, na primer, uloge starosne strukture, radne sposobnosti, obrazovnog nivoa i
porodine strukture na veze stanovnitva, resursa i ivotne sredine.
Poloaj ena je jedan id najznaajnijih uticajnih faktora na vezu stanovnitva i
ivotne sredine i zbog toga se izuava sa posebnom panjom. U mnogim drutvima
poloaj ene je usko povezan sa vrednou fertiliteta i smrtnosti dece, hdravlja i
ishrane, obrazovanja dece i upravljanja prirodnim resursima. Znaaj polova u razvoju i
kontekstu zatite sredine potenciran je naroito na Meunarodnoj konferenciji o
stanovnitvu i razvoju, odranoj 1994. godine u Kairu.
ta je to grad?
Pitanje ta je to grad zaokuplja panju mnogih naunika, pre svega urbanih
sociologa i urbanista. Ustvari, jedan od paradoksa prouavanja gradova je to se ini da
to kak e se definisati grad predstvlja ve problem nego kako e se grad prouavti
[Paddison, 2001]. Grad je kompleksna drutvena organizacija koja se moe posmatrati
iz razliitih uglova, zavisno od perspective teorijskog pristupa, ali i od naune
orijentacije onoga ko se bavi prouavanjem grada. Slian zakljuak moe biti i kada se
radi o pitanju ta ini jedan grad.
Grad kao sistem unutar koga se susreu razliite ljudske namere traje ve dugo.
Ono to je novo, meutim, je dominacija koju su gradovi ostvarlili unutar globalnog
prostora u kratkom periodu i injenica da polovina svetskog stanovnitva danas ivi u
gradovima. Iako gradovi postoje vie od deset hiljada godina, njihova dominacija nad
ljudskom egzistencijom traje samo nekoliko poslednjih vekova. Gradovi su mnogo vie
55
od fizikih kontejnera unutar kojih se nalaze ljudi, dobra i znanje. Gradovi su i odraz
drutva, tako da zahtevaju odreeni softver kako bi funkcionisali i ostvarili
preduslove za ljudsku egzistenciju i interakciju: upravljanje, vlast, trgovinu, kulturu,
obrazovanje i pripadnost zajednici. Bez ljudskog krvotoka koji struji ulicama
fizikom strukturom grada, urbana struktura svakako postaje irelevantna.
Gradovi mogu imati mnogo razliitih lica. ta onda daje gradu njegovu
individualnost, ta utie na njegov znaaj, ta ga izdvaja iz mnotva drugih obliak
drutveno - prostorne organizacije? Razmotrimo dva vienja grada. Prvo je vienje
Luisa Mamforda:
Grad, kako se moe videti kroz njegov istorijski razvoj, predstavlja taku
maksimalne koncentracije moi i kulture zajednice. To je mesto u kome se
fokusiraju difuzni zraci mnogo razliitih ivotnih pria, to doprinosi drutvenoj
efektivnosti i znaajnosti. Grad je oblik i simbol integrisanih drutvenih odnosa; on
je mesto u kome su smeteni hram, pijaca, palata pravde, obrazovna ustanova. Tu u
gradu umnoavaju se dobra civilizacije; tu se ljudsko iskustvo pretvara u vidljive
znake, simbole rukovoenja, siystem vrednosti [Mumford, 1938/1995:104].
Mamford je dao mnogo interesantnih defincija grada, ukljuujui i onu u kojoj

ga naziva simfonijom. Sjeberg definie grad, ne osvrui se ni na koji nain na
njegovu formu, kao zajednicu znaajne veliine i gustine stanovnitva unutar koje ive
nepoljoprivredni specijalisti, ukljuujui i opismenjenu elitu [Sjberg, 1960]. Arnold
Tojnbi grad definie uvodei mnogo funkcionalnije parametre kao skup (klaster)
zgrada sa gustom populacijom koja nije sposobna da sama za sebe proizvede hranu, ali
je u stanju da u zamenu za hranu ponudi njenim proizvoaima u okruenju svoja dobra
i usluge. Maks Veber, jedan od osnivaa moderne sociologije, izdvaja zapadne od
istonih gradova, govorei o tome da oni imaju fortifikacije, trnicu, nezavisnie sudove,
administrativnu hijerarhiju i neki oblik politike autonomije.
Gotovo svaka ozbiljna definicija grada dolazi do one take kada se grad mora
shvatiti ujedno kao drutveni i fiziki fenomen. Terminima stare rimske civilizacije,
grad je ujedno urbs i civitas. Prvi termin odnosi se na morfoligiju grada, a drugi na
njegove drutvene institucije.
Odrednice kojima se grad moe definisati povezane su sa njegovom stratekom
funkcijom u odnosu na iru zajednicu, znaajnom civilizacionom snagom i ulogom u
regulaciji trita. Kao kontrast Mamfordovom promiljanju grada, Rejmond Vilijams u
svom klasinom delu Drava i grad iz 1973. godine nudi sledee:
Veliko ostvarenje civilizacije, mesto susreta, biblioteke, pozorita i domovi; i
esto mnogo dalje od toga, kue, ulice, pritisak mnogo ljudi sa mnogo razliitih
predloga. Boravio sam u mnogim gradovima i osetio njihovo pulsiranje: u
fizikim razliitostima Stokholma i Firence, Pariza Milana [Williams, 1973:14].
Oba promiljanja tee da grad identifikuju kao simbol civilizacije i kulture, ali
dok Mamford izraava znaaj grada u funkcionalnom smislu, Vilijamsov pristup je
mnogo ekspresivniji. injenica je, svakako, da grad prua mnogo razliitih lica od kojih
ni jedno ne moe biti u toj meri dominantno da samo po sebi predstavlja osnov za
definiciju grada.
56
U svakodnevnoj komunikaciji, za razliku od teorijskih razmatranja, nema

mnogo sporenja oko toga ta ini grad. Tu se mogu jasno postaviti granice izmeu
urbanog i ruralnog; drugim reima termin urbano definie se kroz negaciju termina
ruralno: urbano je sve to nije ruralno [Padisson, 2001]. Urbano i ruralno okruenje su
fundamentalno razliiti, pre svega zbog svoje prostorne razliitosti, odnosno razlike u
prostornoj strukturi. Ono to grad ini bitno razliitim od ruralnog okruenja je njegova
gustina, i to ne samo gustina populacije, ve i gustina ekonomskih, kulturnih i
rekreativnih aktivnosti. Uz to, gradove takoe karakterie i razliitost, meavina kultura
i rasa. Kombinacija gustine i razliitosti, to doprinosi u velikoj meri slici jednog grada,
jasno se moe prepoznati u Vilijamsovoj definiciji.
Onda kada se intuitivno mogu razgraniiti urbano i ruralno i kada to u osnovi
moe biti konceptualizovano kao razliitost u njihovoj prostornoj strukturi, nije
iznenaujue da se najee kao metod definisanja grada koristi prostorno definisanje.
U preindustrijskim, kao i u ranim industrijskim naseljima (o detaljima videti u narednim
poglavljima) granica izmeu onoga to je urbano i onoga to to nije esto je bila veoma
izraena, pogotovu u fizikom smislu. Meutim, ak i modernim gradovima sa manjom
gustinom naseljenosti i izraenim suburbanim trendovima uoljiva je ova granica, pre
svega zbog promena u populacionoj gustini koje se oseaju izvan prostorne matrice
grada.
Ova granica grada retko predtavlja limit urbanog, posebno u razvijenim
dravama u kojima je mobilnost stanovnitva jasno izraena i daje mogunost urbanom
stanovnitvu da ivi daleko od grada. Defnicije na bazi cenzusa sve ee uvaavju
injenicu da se rast urbane populacije odvija izvan izgraenog podruja grada. U
razvijenim zemljama sa izraenom decentralizacijom tako razlike izmeu urbanog i
ruralnog postaju sve vie fizike nego funkcionalne. Ovaj trend, meutim, moe se
zapaziti i u manje razvijenim i nerazvijenim svetskim regionima. Tako, u mnogim
zemljama podsaharske Afrike postoji trend peri-urbanizacije, koji karakteire ubrzana
urbanizacija koja se iri u nenaseljenim prostorima koji okruuju velike urbane center.
Sa druge strane, u urbanim centrima postoji trend ruralizacije, odnosno korienja
zemljita za urbanu poljoprivrednu proizvodnju za svoje potrebe, pa ak i za prodaju.
Urbana poljoprivreda, kao iroko razvijen trend, prisutna je u skoro svim nerazvijenim
ekonomijama, u zemljama u tranziciji, alise sve ee sree i u razvijenim zemljama
kroz razvijanje urbane organske poljoprivredne proizvodnje.
Ove injenice oteavaju savremeno definisanje grada u isto prostornom
smislu. Sa druge strane, postoje i tekoe u definisanju grada u drutvenom smislu. U
visokourbanizovanom drutvu, kakvo je, nema sumnje, dananje, skoro da nema
znaaja razdvajati urbano od ruralnog. Jo 1970. Pal je zakljuio:
U urbanizovanom drutvu urbano je svuda i nigde: grad se ne moe definisati, pa
tako ni urbana sociologija [Pahl, 1970:202].
Sa druge strane, veina teoretiara e se svakako sloiti sa razmatranjem

Padisona, koje se zasniva na Virtovoj [Wirth, 1938] urbosociolokoj misli:
57
Metodi za definisanje grada bazirani na analizi prostorne structure imaju svoju

osnovu u kvantitativnoj analizi - gradovi su merljivi, njihove granice se mogu
definisati sa manje ili vie preciznosti [Padisson, 2001:13].
Grad i koncept urbanog su meusobno povezani i da bi se definisao grad,

potrebno je prvo definisati ta oznaava termin urbano. Moe se smatrati da grad
ustvari predstavlja administrativnu definiciju kojom se postavljaju granice urbanog
prostora. Problemi kod ovakvog definisanja lee u razliitim definicijama urbanog
prostora kod razliitih drava ili regiona. Teko je, dakle, ovakvim pristupom pronai
pravu definiciju. Tekoe proizilaze iz injenice da koncept urbanog, kojim su odreene
granice grada, predstavlja apstrakciju koja ukljuuje niz meusobno povezanih faktora:
veliinu populacije, gustinu naseljenosti, prostor, ekonomsku i drutvenu organizaciju,
ekonomske funkcije, ponudu i potranju na tritu rada, administraciju Za praktine
statistike svrhe nacionalnih statistika one definiu urbana mesta prema kriterijumima
kao to su administrativne granice ili veliina populacije koja ivi na posmatranom
prostoru (esto se ove definicije nazivaju cenzusima).
Tabela 5. Broj stanovnika potreban da bi se naselje definisalo kao grad u nekim zemljama
DRAVA
vedska
Danska
Juna Afrika
Australija
Kanada
Izrael
Francuska
SAD
Meksiko
Belgija
Iran
Nigerija
panija
Turska
Japan
Broj stanovnika Procenat urbanog stanovnitva

200
83%
200
85%
500
57%
1.000
85%
1.000
77%
2.000
90%
2.000
74%
2.500
75%
2.500
71%
5.000
97%
5.000
58%
5.000
16%
10,000
64%
10,000
63%
30,000
78%
To u neku ruku predstavlja pojednostavljenje ireg niza koncepata. est je sluaj da

veliina populacije izgleda dovoljna da se govori o gradu, ali drugi parametri, na primer
drutvena organizacija, ili ekonomska baza, ne daju takvu predstavu. Uz to, uzevi u
obzir razlike u definisanju urbanog u razliitim zemljama, teko je napraviti uporedne
analize [Pumain at all, 1992].
Funkcije grada
Gradovi su centri kulturnih inovacija, drutvenih i politikih promena. Oni
takoe mogu biti motor ekonomskog razvoja. Bruto proizvod velikih gradova, kao to
su London, Los Aneles, Meksiko Siti ili Pariz, skoro da je jednak bruto nacionalnom
58
proizvodu pojedinih drava (na primer Australije ili vedske), dok je bruto proizvod
Njujorka vei nego celokupni bruto nacionalni proizvod Kine! Iako esto prouzrokuju
drutvene ili ekoloke probleme, gradovi su esencijalni elementi ekonomske i drutvene
organizacije. Strunjaci ukazuju na etiri fundamentalna aspekta uloge gradova u
ekonomskoj i drutvenoj organizaciji [Knox, 2002]:
a)
Mobilizirajua funkcija urbanih naselja. Urbani prostori, sa svojom fizikom
infrastrukturom i brojnom i raznovrsnom populacijom, predstvljaju mesta u
kojima preduzetnici mogu da zaponu posao. Drugim reima, gradovi pruaju
efikasno i efektivno okruenje za organizovanje rada, kapitala i sirovina, kao i za
distribuciju gotovih proizvoda. U zemljama u razvoju stanovnici koji ive u
urbanim podrujima i ine jednu treinu ukupne populacije, proizvode i do 60%
ukupnog bruto nacionalnog proizvoda.
b)
Funkcija odluivanja urbanih naselja. Zbog toga to su u gradovima uglavnom
smetene javne i privatne organizacija ili slube sa svojim mehanizmima
odluivanja, gradovi predstavljaju i koncentraciju politike i ekonomske moi.
c)
Generativna funkcija urbanih naselja. Koncentracija ljudi u urbanim sredinama
dovodi do vee interakcije i kompeticije, to proizvodi nove inovacije,
unapreuje znanje i stvara nove informacije.
d)
Kapacitet transformacije urbanih naselja. Veliina, gustina i razliitost
stanovnitva tei da stvori oslobaajui efekat kod ljudi, omoguavajui im
bekstvo od rigidnog i tradicionalnog ruralnog drutva i upranjavanje razliitih
ivotnih stilova i naina ponaanja.
Prema Selenjiju [Szelenyi, 1996], postoji najmanje tri razliita naina da se
definie termin urbanizacija. Prvi je tradicionalni i po njemu urbanizacija moe da
bude shvaena kao rast urbane populacije. Pri tome jo uvek nije jasno ta oznaava
termin urbana. U razliito vreme i u razliitim dravama ovaj temin se razliito
tumai. U mnogim zemljama naselja od dve do tri hiljade stanovnika smatraju se
urbanim. Sa druge strane u nekim istonoevropskim dravama nijedno naselje nije se
smatralo urbanim dok nije dobilo legalni status grada, a to se retko deavalo naseljima
sa manje od 10.000 stanovnika (ponekad su i naselja sa 20.000 stanovnika u bivem
Sovjetskom Savezu smatrana selima ili ruralnim mestima stanovanja). Uprkos ovim
problemima u definisanju, jasno je da urbanizacija podrazumeva, osim ostalog, trend
koncentracije stanovnitva u prostoru, to znai rast populacije u veim naseljima. Mere
kao proporcija populacije koja ivi u naseljima sa 2.000, 10.000 ili 20.000 stanovnika
govore poneto o ovakvoj koncentraciji.
Ekoloki pristup podrazumeva da se urbane forme menjaju na nelinearan,
evolutivan nain. Klasini primer ovakvog prisupa dao je Bardis jo 1925. godine
svoji modelom koncentrinih zona. Ovaj model opisuje kako se lokacije bogatih i
siromanih, slamovi, predgraa i pojedine industrijske, komercijalne i poslovne
institucije menjaju sa radstom grada. Bardis je svoj model razvio na osnovu
empirijskih prouavanja u ikagu, ali on implicira da svi gradovi u svom rastu imaju
slinu promenu prostorne strukture. Urbane forme ili zonalna struktura ikaga govore
kako e izgledati ostali gradovi ako nastave sa industrijalizacijom i urbanizacijom. Iako
je Bardisov model odavno naputen i prevazien, logika njegovih analiza jo uvek
ivi.
59
Meutim, velika naselja ne izgledaju uvek urbano. Postoje ustvari velika sela
sa desetinama hiljada stanovnika i mali gradovi sa nekoliko hiljada stanovnika. Iza
kvantitativno merljive tendencije da se stanovnitvo koncentrie u prostoru,
urbanizacija takoe implicira odreeni kvalitet drutvenih veza, ili nain ivota, to
bolje odslikava termin urbanizam. Klasini urbani sociolozi od Ferdinanda Tenisa
[Tnnies, prvo izdanje 1887, 1974] i Georga Simela [Simmel, prvo izdanje 1902,
1964] do Luisa Virta [Wirth, 1938] koriste ovaj elemenat urbanog ivota kako bi
urbanizam definisali kao gustinu i razliitost ljudskih interakcija (i/ili institucija),
anonimnost, prekid sa tradicionalnim zajednicama i njihovu zamenu drutvom i
tendenciju urbanizovanih da budu marginalni, raseljeni, ali i kreativni. Tenis je jo u
devetnaestom veku postavio okvir urbanog ivota, koristei u urbanoj sociologiji danas
ve ustaljene termine gemeinschaft i gessellschaft. On ih koristi kako bi izvrio
diferencijaciju dva pola drutvenih normi i vrednosti. Gemeinschaft obuhvata navike i
norme ponaanja koje su povezane sa ivotom u skladu sa prirodom i tradicijom,
podrane verovanjima i pastoralnou. To je nostalgija za ivotom kakav je izgledao u
prolosti, ivotom koji je jednostavniji i blii prirodi. Gessellschaft se, nasuprot tome,
zasniva na javnosti i javnom miljenju, konvencijama, racionalnosti i individualizmu.
Gemeinschaft predstavlja prirodno, a gessellschaft raconalno. Tenis gemeinschaft
drutva smatra nezrelim, a gesellschaft drutva odraslim ili zrelim, to je normalno za
period u kome je ova teorija nastala (XIX vek). Gessellschaft drutva nastaju kao
proizvod unapreenja (nauke, trgovine, dravne organizacije,). Tako je i
kapitalistiko drutvo u nastajanju predstavljalo tada uvodjenje
racionalnih,
intelektualnih pogleda i zavretak starih ideologija u integrisanim zajednicama
agrarnih i seoskih drutava [Tnnies, prvo izdanje 1887, 1974: 17]. Tenisova teorija,
prikladna samo za vreme u kome je nastala, imala je svoje sledbenike u raznim
pokretima koji su zagovarali povratak prirodnom nainu ivota, poev od American
Country-Life pokreta iz ranog dvadesetog veka, do hippy pokreta ezdesetih. Moe se
slobodno rei da kontraurbanizacija u drugoj polovini dvadesetog veka predstavlja
jednu od posledica upravo nesklada izmeu gemeinschaft i gessellschaft.
Dok Virt, insprisan ekolokom tradicijom, pokuava da objasni neophodnost
urbanizma kao naina ivota kao posledicu rastue veliine, gustine i heterogenosti,
to je rezultat ne istorijskih, ve ekolokih faktora, teoretiari koji slede istorijsku
tradiciju urbanih istraivanja (pre svih neo-marksisti) govore o tome da je drutveno politika oranizacija, klasna, ili etika podeljenost unutar drutva osnovni uzrok za
nain ivota koji ljudi u njemu ive.
Jasno je, dakle, da urbanizacija ne podrazumeva samo pitanja demografskog
rasta gradova. Ona takoe ukljuuje izuavanje mnogih drugih promena, kako
kvantitativnih, tako i kvalitativnih. Ove promene mogu se konceptualizovati na
nekoliko razliitih naina.
Jedan od najznaajnijih koncepata promena koji se tie urbanizacije kao
fenomena, svakako je prouavanje atributa i dinamike urbanih sistema. Urbani sistem,
ili sistem gradova, je svaki meusobno zavisni skup urbanih naseobina unutar
posmatranog regiona (ovde se pojam regiona upotrebljava da bi oznaio teritorijalnu
celinu). Tako se, na primer, moe govoriti o urbanom sistemu Francuske, urbanom
sistemu Afrike, ili ak o globalnom urbanom sistemu.
60
Drugi veoma vani aspekt promena koje se vezuju za proces urbanizacije

odnosi se na urbane forme. Urbana forma predstavlja fiziku i/ili organizacionu
strukturu grada u pogledu korienja zemljita, izgleda i izgraenog okruenja. Sa
zahuktavanjem procesa urbanizacije gradovi ne samo da postaju vei u fizikom smislu,
oni se takoe reorganizuju, razvijaju i planiraju u skladu sa promenjenim okolnostima.
O urbanim formama bie vie rei u narednim poglavljima.
Promene koje se javljaju u veliini i strukturi jednog grada, sa druge strane, u
direktnoj su vezi sa jo jednim aspektom promena: transformacijama u oblasti urbane
ekologije. Urbana ekologija izuava drutvenu i demografsku kompoziciju gradskih
oblasti i naselja. Urbanizacija ne samo da dovodi mnogo ljudi u gradove, ona donosi i
velike razlike meu ljudima. Kako razliite drutvene, ekonomske, demografske i rasne
podgupe bivaju naseljene na razliite teritorije, raste znaaj urbane ekologije toga
grada.
Nastanak i razvoj gradova

Mnogi od svetskih gradova su rezultat dugog perioda razvoja. Grad se jedino
moe razumeti, bio on mlad ili star, ako se zna poneto o razlozima koji stoje iza
njegovog rasta, o periodu ili periodima u kojima je rastao i o procesima koji su
doprineli njegovom rastu.
Nastanak gradova
Prva stvar koja pada u oi kada se pone rasprava o nastanku gradova je da se u
mitolokim prezentacijama ovaj fenomen tretira gotovo kao nesrena neophodnost. U
mnogim klasinim mitovima preurbani period slavi se kao zlatno doba: Rajski vrtovi,
Elesijanska polja i drugi pastoralni rajski predeli predhodili su pojavi gradova. Ovo
vreme se u klasinim civilizacijama opisuje kao pastoralno, kao vreme kada gradova
nije bilo, pre pojave pisma, pre pojave drutvenih sukoba, verovatno dosadno doba, ali
ujedno i doba mira. Preurbano zlatno doba je mitoloki sinopsis neolitskog lovako
sakupljakog perioda.
ta je prekinulo ovaj idilini period i kada je nastao prvi grad? Arheolozi
smatraju da su prvi gradovi bili Jerihon, skup kua sagraenih od blata i opasanih
zidom u kome je ivelo nekoliko hiljada stanovnika oko 8000. godine pre nove ere i
Katal Hajuk, ak i neto vee naselje od Jerihona u turskoj Anadoliji. Biblija, sa druge
strane, vezuje nastanak gradova za etiki problem koji se pripisuje Kainu, jednom od
prvih poljoprivrednika, koji je posle ubistva svog brata Avelja poslat od boga da izgradi
gradove.
"I Avelj posta pastir a Kajin ratar." (Postanje 4, 2) ta znai Kajinovo ubistvo
Avelja? - To je pobjeda zemljoradnika nad stoarom. Ali zato je Kajin stariji brat?
Da nije, prema legendi, zemljoradnja starija od stoarstva? - Jeste - odgovara on ali samo u zemlji dviju rijeka, Mesopotamiji, postojbini semita. Kod arijevaca je
bilo upravo suprotno - stoarstvo prethodi ratarstvu. Upravo iz toga to je Kajin
61
sagradio grad i nazvao ga imenom svoga sina Enoha (Postanje, 4, 17), Jering
zakljuuje da je ratar bio prvi osniva grada. Kakva pak uloga pada u dio
osnivaima gradova, koji su istovremeno bili i tvorci dravnosti, opte je poznata
stvar iz istorije [elingovski, 1998: VIII].
Postoji opta saglasnost da je nastanku gradova predhodilo 1000 godina

poljoprivrednog razvoja i pripitomljavanja ivotinja.
Arheolozi, nezavisno od Biblije i drugih legendi smatraju da se najranija
urbanizacija razvijala nezavisno u razliitim delovima sveta u periodu naglog razvoja
poljoprivrede (u literaturi se ak sree termin poljoprivredna revolucija za ovaj
period). Pored arheolokih dokaza, i jeziki oblici pruaju dosta materijala za ovakve
tvrdnje, to pokazuje elingovski:
Kod ratarskih naroda u pojmu grada u prvi plan izbija odbrambeni karakter.
Latinsko arx, grko akropolis - vode porijeklo od sanskrtskog korijena ark =
braniti. Grko polis identino je sa sanskrtskim pur koje je ve u Vedama sluilo
kao naziv za ograeni prostor u koji se u sluaju neprijateljske najezde utjerivala
stoka. U Indiji jo i danas mnotvo gradova ima nazive koji se zavravaju na -pur.
A isto znaenje ima njemako burg, burc od bergen - skloniti (se). . Ulfilas polis
prevodi jo sa baurg (ne stadt), a slovenski grad izvodi iz glagola "ograivati"
[elingovski, 1998: VIII].
Prvim urbanizovanim regionom moe se smatrati Srednji Istok, odnosno dolina

Tigra i Eufrata u Mesopotamiji (dananji Irak) i dolina Nila u Egiptu u periodu oko
3500. godine pre nove ere. Oko 2500. godine pre nove ere gradovi nastaju i u dolini
Inda, a oko 1800. godine u severnoj Kini. Gradovi Srednjeg Istoka bili su u neku ruku
osnova za sukcesivno generisanje gradova - imperija (stara Grka, Rim i Vizantija).
Izvor: http://www.taisei.co.jp/cg_e/ancient_world/ur/aur.html
Slika 16. Rekonstrukcija drevnog sumerskog grada Ura (2100. godine PNE), prestonice
Mesopotamijske civilizacije, sa palatom (ziguratom) kralja Urnamua (danas El
Mukejar u Iraku)
62
I na naim prostorima gradovi nastaju veoma rano, u neolitu. Na osnovu

ispitivanja arheolokih nalazita u erdapu utvreno je da se tamo razvila jedna od
najsloenijih kultura praistorije, kultura Lepenskog Vira (7000-5500 godina pre n.e.).
Pripadnici ove kulture iveli su ve u naseljima, a u zajednicama od dve do etiri
bioloke porodice. Kasnije, sa priratajem stanovnitva, gradili su naseobine po
utvrenom obrascu. Sahranjivanje je bilo van naselja, a dolazi i do usavravanja izrade
alata i oruja. Brojni nalazi upuuju na postojanje privatnog vlasnitva, drutvene
hijerarhije, religije, umetnosti, a u sferi proizvodnje ostali su na tradicionalnim izvorima
hrane i nikada nisu postali ni zemljoradnici ni stoari.
Ljudske zajednice iz starijeg kamenog doba (paleolita) na tlu Srbije razvile su
kulture mlaeg kamenog doba (neolita) koje uz lovako-sakupljaku ekonomiku
razvijaju i zemljoradnju i stoarstvo. Tome je svakako pogodovala i toplija klima.
Neolitska kultura na prostoru i severno i juno od Save i Dunava razvijala se od 5300
do 3200 godina pre n.e. a najznaajnija nalazita su Starevo i Vina. Na osnovu
arheolokih iskopavanja moe se pretpostaviti da su ove ljudske zajednice podizale
kue jednu pored druge, oblepljene blatom, izmeanim sa plevom. Podovi su bili od
nabijene zemlje, a krovovi od prua i slame. Domainstva su posedovala raznovrsno
posue.
Tradicionalnu teoriju postanka gradova postavio je ajld (Childe) i ona se
esto naziva jo i ekolokom [Childe, 1950]. Osnovna postavka ekoloke teorije je da je
nastanak gradova prevashodno rezultat promena u poljoprivrednoj proizvodnji i da se
odigrava u periodu neolita, kada naprednija drutva iz stanja primitivne proizvodnje,
zasnovane na sakupljanju plodova i lovu prelaze na proizvodnju hrane. Zaeci
poljoprivredne proizvodnje doveli su do zapoinjanja kultivacije zemljita i tada se
stvaraju prva sela sa stalnim stanovnitvom. U ovim selima kultivacija zemljita i novi
naini proizvodnje hrane doputaju delu stanovnitva da u nekim delovima godine ima
manje posla oko proizvodnje hrane. Postoje, na primer, dokazi da su Maje, drevni narod
Latinske Amerike, proizvodile na svojim njivama dvostruko vie itarica, nego to je to
bilo potrebno porodici [Herbert i Thomas, 1997]. Ovakva sloboda i vreme preostalo od
rutinske proizvodnje hrane omoguili su pojedinim lanovima zajednice da se bave
drugim poslovima i da se specijalizuju za druga zanimanja. Klasina arheoloka
tumaenja podrazumevaju da je dolo do vika poljoprivrednih proizvoda toliko velikog
da se ukazala potreba za specijalzovanim radnicima van poljoprivredne proizvodnje.
Nastaju prvo svetenici, zanatlije i, eventualno, trgovci. Javljaju se, takoe i voe
zajednice. Sve ovo predstavljalo je preduslov za pojavu gradova.
Gradovi su prvo nastajali u delovima sveta u kojima je okruenje prualo dobre
uslove za razvoj poljoprivrede i stvaranje vika vrednosti. To se, pre svega, odnosi na
topografske i geomorfoloke karakteristike lokaliteta, kvalitet zemljita, pogodnu klimu
i obilje vode. Ove pogodne prirodne karakteristike morale su da budu praene i
promenama u drutvenoj organizaciji, to je sve dovelo do zaetaka specijalizacije kao
uslova za nastanak gradova.
Koncept vika vrednosti ini osnovu ajldove ekoloke teorije. Mamford je ak
koncept vika vrednosti vezivao i za mnogo ranije doba paleolita i pojavu peinskih
crtea [Mumford, 1961]. Po njemu, ve su peinski umetnici bili specijalizovani, pre
63
svega u spiritualnom smislu i kao takvi bili osloboeni lova i sakupljanja plogova,
odnosno privreivanja.
Prednosti
okruenja
Tehnoloke
inovacije
Poljoprivredna
revolucija
Viak
vrednosti
Politika elita
Religiozne voe
Medijatori,
organizatori
Trgovci
Administratori
Gradovi
Izvor: [Herbert i Thomas, 1997]
Slika 17. Derivacija vika vrednosti i njegovi efekti na nastanak grada
Koncept vika vrednosti svakako ne ostavlja prostor za bilo kakve dileme,

mada postoje nedoumice o njegovoj stvarnoj ulozi u razvoju urbanog. Na primer, Dejn
Dekobs (Jacobs) dokazuje da koncept tranzicije od ruralnog ka urbanom nije dovoljno
istraen, kako sa arheolokog stanovita, tako i sa stanovita moderne interpretacije
uloge gradova i njihovog zalea. Ona navodi primer Katal Hajuka (Catal Huyuk) u
Turskoj (jednog od prvih gradova za koje postoje istorijski dokazi). Katal Hajuk je bio
centar rudarstva koji se razvio na predhodno nenaseljenom podruju kao rezultat
promena u ruralnim sredinama u okruenju i njihovih narastajuih potreba. Sela nisu
mogla da budu centri inovacija (na primer u rudarstvu, ali i drugim oblastima), tako da
je ta uloga bila ostavljena gradovima, snaei njihov razvoj.
64
Slika 18. Dolina Tigra i Eufrata, jedna od kolevki urbanih naseobina
Odreen broj naunika odbija korienje koncepta urbane revolucije,

kritikujui ekoloku teoriju nastanka gradova. Po njima, gradovi nastaju evolucijom
koja se protee kroz mnogo dui vremenski period i odvija se razliito u razliitim
delovima sveta [Friedman i Wulff, 1976].
Pored arheologa i geografa i mnogi filozofi su se bavili problemima postanka
gradova. Moderne filozofske teorije uglavnom se slau da je koncept vika vrednosti
bio u osnovi formiranja gradova u neolitskom periodu. Meutim, oni u svojim
promiljanjim, polazei pre svega od biblijskih motiva, navode i druge faktore koji se
jednom reju mogu nazvati neslogom. Kain je bio jedan od prvih osnivaa grada, to je
bio akt odbrane poljoprivrednog vika vrednosti, u Kainovom sluaju paranoini akt
agresije usmeren ka svom bratu Avelju, predstavniku starog lovako sakupljakog
establimenta. Gradu, prema Bibiliji, predhodi bratoubistvo (to se kasnije ponavlja i u
starom Rimu), tako da se on moe posmatrati i kao posledica one vrste nesloge koja je
svojstvena samo ljudskom rodu. Uprkos svim lepotama i kulturi gradova, ima mnogo
perioda kada se ovo bratoubilako naslee ponovo javlja, i kada gradovi postaju
poligoni za svu nepravdu, korupciju i prljavtinu. an ak Ruso u svom Discourse on
Ineqiality (1775), razmatrajui odnos oveka prirode i urbanog oveka, (kao i
mnogi reformatori drutva, ukljuujui i Marksa), zasniva svoje predpostavke na
superiornosti preurbanih naseobina u kojima su vrednosti zajednice bile jae.
65
Pre-indusrijski gradovi
Istoriari urbanizacije se jo uvek spore oko objanjenja kako je dolo do
prvobitne tranzicije od minisistema gradova ka gradovima - imperijama. Urbanizacija
je ve tada izgleda bila uzrokovana pritiskom rasta populacije. Ovakav pritisak ugrozio
je balans izmeu populacije i resursa, terajui ljude da se sele u nova podruja. Naavi
se u regionima gde uslovi za bavljenje poljoprivredom nisu vie bili tako dobri, ovi
ljudi su ili pokuavali da osvoje nove tehnike poljoprivredne proizvodnje, ili su se
poeli baviti drugim poslovima, na primer trgovinom, religijom ili vojnim zanatima.
Svaki od ovih poslova zahtevao je koncentraciju ljudi u urbanim naseljima.
Mnogi naunici se slau da su promene u drutenoj organizaciji bile znaajan
preduslov za urbanizaciju. Konkretno, urbanizacija je zahtevala oformljavanje grupa
koje bi prikupljale poreze i kontrolisale radnu snagu, obino kroz neku od formi
religijske prinude, ili vojne organizacije. Kada su jednom bile oformljene, ove elitne
grupe davale su dalji podstrek za urbani razvoj, koristei svoje poloaje, uticaj i mo da
grade palate, arene i spomenike, kako bi pokazale svoj status i mo. Ove aktivnosti ne
samo da su stvorile osnovu za fizike strukture antikih gradova, nego su i zahtevale
vii nivo specijalizacije u nepoljoprivrednim delatnostima - graevinarstvu, zanatstvu,
administraciji, svetenstvu, vojsci, itd. - koje su mogle biti efektivno organizovane
samo u gradovima. Od 1900. godine svetski gradovi - imeperije se naglo razvijaju u
Evropi, na Srednjem Istoku i u Kini, stvarajui mnogo velikih gradova sa vie od
100.000 stanovnika. Najvei evropski grad toga vremena bila je Kordoba (450.000
stanovnika), kulturno sredite poznato po arhitekturi, zanatstvu i edukativnim
aktivnostima. Konstantinopolj (dananji Istanbul) tada je imao 300.000 stanovnika i bio
centar Vizantijske imperije. Sa svojim poloajem na raskru puteva izmeu Zapada i
Istoka bio je veliki trgovinski centar. Od evropskih gradova toga doba isticala se i
Sevilja (90.000) stanovnika kao najbogatije kulturno sredite tada muslimanske
Andaluzije, poznato po umetnosti i nauci. Na tlu dananje Afrike najvei grad je bio
Kairo sa svojih 135.000 stanovnika, sedite Fatimid dinastije, poznat po svojim
bibliotekama i kolama. Bagdad, prestonica persijskog carstva (125.000 stanovnika) te
1000. godine mogao se smatrati intelektualnim centrom sveta. Osim njega na Srednjem
Istoku razvijaju se Isfahan, Raj i Nejabur sa oko 100.000 stanovnika. Na indijskom
podkontinentu najvei gradovi bili su Anhilvada i prestonica dinastije ola, Tandavur.
Najvei grad Kine tada je bio Kaifeng u dolini ute Reke, sedite dinastije Song, sa
preko 400.000 stanovnika [Chandler, 1987].
66
Izvor: Professor Erich F. Schmidt, Oriental Institute, University of Ilinois at Chicago, 1935.
Slika 19. Antiki grad Persepolis, 1000 p.n.e, snimak iz 1935. godine
Slika 20. Rekonstrukcija Atine iz V veka p.n.e.
Urbanizovane ekonomije bile su jedan od fenomena svog vremena i mnoge od

njih su doivele svoj kolaps u vekovima koji slede. esto je uzrok opadanja broja
stanovnika u ovim gradovima bio rat ili epidemije. Ovakve katastrofe ostavljale su
premalo ljudi koji bi odravali drutvenu i ekonomsku infrastrukturu neophodnu za
funkcionisanje grada. Ovaj nedostatak radne snage ini se da je bio glavni razlog
kolapsa Mesopotamijske imperije i mogue je da je razorio imperiju Maja u Andima
vie od 500 godina pre dolaska panskih konkvistadora na ove prostore. Slino tome,
stanovnitvo Rimske imperije poinje da opada u drugom veku nove ere, uz smanjenje
raspoloive radne snage, neobraena polja i depopulizovane gradove, to sve
omoguava infiltraciju varvarskih plemena iz Severne, Centralne i Istone Evrope.
67
Koreni evropske urbane ekspanzije

U Evropi urbani sistemi koje su uspostavili stari Grci, a obnovili Rimljani u
doba Rimske imperije, skoro potpuno su uniteni u ranom srednjem veku (476. - 1000.
godine nove ere). Tokom ovog perioda feudalizam je podsticao stvaranje fragmentarne
Evrope, sastavljene od nefleksibilnih, samodovoljnih i meusobno nepovezanih
gradova - drava. Feudalizam je bio rigidan, ruralno orijentisan oblik ekonomske i
drutvene organizacije, zasnovan na plemenskoj tradiciji Germanskih plemena, koji su
osvojili dezintegrisano Rimsko carstvo. Tacit je pisao da Germani uopte nemaju
gradove, mislei pri tome na gradove kao urbane celine; neto su drugo, meutim,
tvrave, kojih je moralo biti. Zbog toga su germanski srednjevekovni gradovi ustvari
zamkovi (burg, ili borg) nasuprot seoskoj kui (haim) i selu (got. veihs). itavi lanci
takvih fortifikacija sa stratekim ciljem sauvali su se u ruevinama do naega vremena
to se tie Slovena, njima su gradovi sluili za odbranu u sluaju napada, kao i za
utoite od mraza i meava, jer su leta provodili u umama. Meutim, u ovakvim
naizgled nepovoljnim okolnostima za razvoj gradova moe se traiti poetak kasnije
uspostavljenih urbanih sistema u Evropi i svetu uopte, tako to su najvei i
najnapredniji centri feudalnih poseda svojim rastom mogli postati vorni centri kasnijeg
svetskog urbanog sistema. Ili, kako kae elingovski:
Dakle, kao to se u oblasti drutvenih veza drava manifestuje u formi vojne
organizacije, tako se u oblasti naseljavanja manifestuje u obliku odbrambenog
sklonita od neprijateljskih napada. Otuda nije nikakvo udo to su gradovi, prije
no to su nali svoj izraz i cilj postojanja u ekonomskim interesima, postali temelj i
sredite dravnog ivota. Prema redosljedu stvari, kada su se ekonomske tenje
iskristalisale u trgovini i vladavini kapitala, tenje drave dobile su karakter
centralizacije vlasti. I od tada obje te snage uvijek djeluju zajedno: kapital koji
raste zahvaljujui razvoju razmjene i proizvodnje, kao i centralistika vlast koja
operie nivelacionom snagom kapitala [elingovski, 1998: VIII].
Rana srednjevekovna Europa, podeljena na feudalne kraljevine i posede,

uglavnom je bila ruralna. Svaki feudalni posed manje vie je bio sam sebi dovoljan u
pogledu obezbeenja hrane i svaka kraljevina ili vojvodstvo je bilo samodovoljno kada
su u pitanju sirovine neophodne za proizvodnju jednostavnih proizvoda tadanje
zanatske proizvodje. Mnogi regioni su, meutim, snabdevali najmanje nekoliko
gradova. Postojanje ovih gradova zasnivalo se uglavnom na tri razliite uloge koje su
oni imali:
a)
Religiozni ili univerzitetski centri. Primeri ovakvih gradova su Sent Endrijus u
kotskoj, Kenterberi, Kembrid i Koventri u Engleskoj, Rems i artres u
Francuskoj, Lije u Belgiji, Bremen u Nemakoj, Trondhajm u Norvekoj i Lund
u vedskoj.
b)
Odbranbeni gradovi - vrave. Primeri za ovakve gradove su gradovi - tvrave u
brdima centralne Italije, kao Folinjo, Montekompatri i Urbino, kao i bastioni utvrenja jugozapadne Francuske (E Mortes i Monteban).
c)
Administrativni centri (kao gradovi vieg nivoa u hijerarhiji feudalizma). Primeri
su Keln, Majnc i Magdeburg u Nemakoj, Fokland u kotskoj, Vinester u
Engleskoj i Tuluz u Francuskoj.
68
Slika 21. Karakteristini srednjovekovni grad tvrava na tlu dananje Italije
Od jedanaestog veka feudalni sistem poinje lagano da se dezintegrie, suoen

sa sukcesivnom demografskom, ekonomskom i politikom krizom, iji su uzroci bili sa
jedne strane rast populacije, a sa druge strane samo neznatna tehnoloka unapreenja i
nedostatak obradivih povrina. Da bi uveala svoje prihode i opremila svoju vojsku za
este meusobne ratove, feudalna elita poinje da uvodi vie poreze. Seljaci su zbog
toga bili prinueni da svoje proizvode sve vie prodaju na tritu, kako bi plaali ove
uveane poreze. Rezultat toga bio je sve vei obim novane razmene, uz zaetke trita
osnovnih poljoprivrednih i zanatskih proizvoda. Poinje da se javlja i trgovanje sa
transportom u udaljene krajeve, pre svega luksuznih proizvoda (zaini, svila, voe i
vino). Na bazi ovakve trgovine poinju da se razvijaju i pojedini gradovi.
Specijalizovanje pojedinih regiona i sve vei obim trgovinske razmene
omoguio je poetak nove faze urbanizacije, zasnovane na merkantilnom kapitalizmu.
Poev od uspostavljanja mree merkantilne trgovine izmeu Venecije, Pize, enove i
Firence u severnoj Italiji i trgovinskog partnerstva - federacije gradova - drava na obali
Severnog i Baltikog mora (Amsterdam, Delft, Antverpen, Gent i Bri), sistem trgovine
uskoro se proirio na celokupni prostor Evrope, od Bergena do Atine i od Lisabona do
Bea. Do 1400. godine trgovina sa udaljenim gradovima bila je sasvim uspostavljena i
to ne samo trgovina luksuznim proizvodima, ve i trgovina solju, vunom, metalima i
drugom uobiajenom robom. Milano, enova, Venecija i Bri narasli su na po 100.000
stanovnika. Pariz je u to vreme bio dominantni evropski grad sa oko 275.000
stanovnika. To je vreme u kome je Europe bila spremna da svoj uticaj proiri na celi
svet.
Nastanak kolonijalnih gradova
Izmeu petnaestog i sedamnaestog veka dogodio se itav niz promena koji je
uticao ne samo na gradove i sisteme gradova u Evropi, ve na celokupnu svetsku
ekonomiju. Merkantilni kapitalizam je napredovao i po svom obimu i po nainu
ispoljavanja. Ovaj napredak i uticaj reformatorske protestantske crkve doveo je do
ekonomske i drutvene reorganizacije i revolucije u naunim saznanjima. U
meuvremenu, agresivna kolonizcija prekomorskih teritorija nainila je od evropskih
69
naroda predvodnike ostalog dela sveta u ekonomskom i drutvenom smislu. panski i

Portugalski kolonisti bili su prvi koji su irili evropske urbane sisteme u udaljene
regione sveta. Oni su uspostavili osnove lationoamerikih urbanih sistema za samo 60
godina, izmeu 1520. i 1580. godine. panski kolonisti su svoje gradove podizali na
mestima starih indijanskih gradova (u Oaksaki i Meksiko Sitiju, Kajamarki u Peruu i
Kitu u Ekvadoru), ili u regionima sa veom gustinom lokalnog stanovnitva (Puebla i
Gvadelahara u Meksiku, Arekipa i Lima u Peruu). Ovi kolonijalni gradovi uspostavljani
su prevashodno kao administrativni i vojni centri iz kojih su panci mogli dalje da
osvajaju i eksploatiu Novi Svet. Za razliku od njih, portugalski kolonizatori su svoje
gradove (Recife, Salvador, Sao Paolo i Rio de aneiro) osnivali imajui u vidu
komercijalne razloge pre administrativnih. Nema sumnje da su i oni bili motivisani
eksploatacijom prirodnih bogatstava, ali im je strategija bila da uspostave kolonijalne
gradove na lokacijama koje su povoljnije za organizciju prikupljanja i izvoza proizvoda
iz rudnika i sa plantaa.
Za to vreme u Evropi renesansna reorganizacija drutva uspostavlja
centralizaciju politike moi i formiraju se nacionalne drave, poinje se sa
industrijalizacijom i proizvodnjom proizvoda na bazi sirovina dopremljenih iz udaljenih
kolonija. U tim okolnostima luki gradovi na obalama Severng mora i Atlantika
dobijaju na znaaju zbog svoje lokacije. London narasta do 500.000, dok Lisabon i
Amsterdam dostiu po 175.000 stanovnika. Gradovi u kontinentalnoj Evropi i na
Mediteranu poveavaju svoj broj stanovnika mnogo umerenije. Do 1700. godine broj
stanovnika Venecije narastao je za samo 30.000 u odnosu na 1400. godinu, dok se u
istom periodu broj stanovnika Milana nije uopte poveao.
Meutim, najznaajniji aspekt urbanizacije u ovom periodu bio je
uspostavljanje gradova - kapija u ostalim delovima sveta. Gradovi - kapije slue kao
veza jedne drave ili regiona sa drugim, zbog svog fizikog poloaja. Ovi gradovi su u
neku ruku kontrolni centri koji komanduju ulazom ili izlazom iz odreene zemlje ili
regiona. U doba irenja svoje trgovinske mree i osvajanja prekomorskih kolonija
evropska mo osnovala je ili razvila hiljade gradova u drugim delovima sveta. Veina
njih bile su luke. Zatene fortifikacijskim utvrenjima i evropskom mornaricom, one
su postale znaajni trgovinski i administrativni centri. Nedugo zatim u njima se razvija i
sopstvena proizvodnja, kako bi se zadovoljile potrebe doseljenika, uz sve iri obim
komercijalnih i finansijskih aktivnosti. Najpoznatiji gradovi - kapije u Africi bili su
Mombasa (dananja Kenija), Kejptaun (Juna Afrika) i Akra (Gana). Mombasa je i u
vremenu pre kolonizacije bila znaajna arapska trgovinska luka. Grad - kapija od
velikog znaaja postaje tek u devetnaestom veku, kada pada u ruke Britanske imperije i
kada je Britanci povezuju eleznikom prugom sa unutranjou Afrike. Kejptaun su
osnovali Holanani 1652. godine, a veliki znaaj kao uvozno - izvozna luka doivljava
takoe sa prelaskom u ruke Britanaca poetkom devetnaestog veka. Na
severnoamerikom kontinentu formiraju se dve moda najznaajnije kapije: Boston i
Njujork. Boston je osnovan kao luka preko koje je izvoena prvenstveno riba, a
uvoeno crno roblje iz Zapadne Afrike, drvo iz Centralne Amerike, melasa sa Kariba
i zanatski proizvodi iz Evrope. Njujork su osnovali holandski kolonisti i on je
vremenom postao najznaajnija imigrantska luka za Severnu Ameriku i luka preko koje
su se izvozili poljoprivredni proizvodi. panci i Portugalci su osnovali gradove - kapije
u Centralnoj i Junoj Americi: Havanu, Panama Siti i Salvador. Na indijskom
70
podkontinentu veliki znaaj imao je Kolombo (danas u ri Lanki), preko koga je iao
izvoz aja i koji je padao naizmenino u ruke Holanana, Portugalaca i na kraju
Engleza. Pored njega, veliki gradovi - kapije bili su i Kalkuta i Bombaj. U Kini je
najpoznatiji bio uangu, u Australiji je osnovan Sidnej, a na japanskim ostrvima
Nagasaki, kao jedini otvoreni grad od strane japanskih feudalnih dinastija za trgovinu sa
Evropom.
Kako su se kolonije razvijale i jaale trgovinske veze, neke od ovih luka su vrlo
brzo rasle, postajui kapije za kolonijalnu ekspanziju u unutranjost. U njihova
pristanita dolazili su talasi evropskih naseljenika. Rio de aneiro je izrastao u vodei
grad za eksploataciju i transport rude zlata, Akra u luku kakaoa, Buenos Aires je postao
najvea luka za izvoz vune i itarica, preko Kalkute je izvoena juta, pamuk i tekstil,
preko Sao Paola kafa i tako dalje. Kako su ovi gradovi izrastali u velike centre, tako su
postajali znaajno trite za izvoz evropskih proizvoda, to je uveavalo njihovu
funkciju znaajnih kapija za meunarodnu trgovinu i transport.
Industrijalizacija i urbanizacija
Sve do kasnog osamnaestog veka urbanizacija nije predstavljala znaajnu
pojavu za svet. Poetkom devetnaestog veka manje od 5% ukupne svetske populacije
(koja je tada brojala 980 miliona ljudi) ivelo je u gradovima. Do 1950. godine,
meutim, 16% svetske populacije bilo je urbano i vie od 900 gradova irom sveta
brojalo je preko 100.000 stanovnika. Industrijska revolucija i evropski imperijalizam
stvorili su velike koncentracije ljudi koji su bili povezani u mree i hijerarhijske
zajednice i meusobno zavisni.
Slika 22. Oxford street u Manesteru 1913. godine
Gradovi su bili sinonimi industrijalizacije. Industrijska ekonomija mogla je biti

organizovana samo na mestima gde je koncentracija radne snage bila velika. Uz to, za
organizaciju industrijske proizvodnje bile su neophodne razvijene transportne mree i
izgraena infrastruktura fabrika, to je jedino grad pruao. Kako je industrijalizacija
napredovala irom Evrope u prvoj polovini devetnaestog veka, a kasnije i u drugim
delovima sveta, urbanizacija se ubrzavala. Vie plate i vea raznovrsnost mogunosti na
urbanom tritu rada privlaila je migrante iz okruenja. Sela u blizini gradova poela
71
su da se prazne. U Evropi je demografska tranzicija dovela do velikog rasta populacije

onda kada je dramatino poeo da opada mortalitet. Ovakav rast populacije
omoguavao je veliki porast ponude na tritu rada kroz ceo devetnaesti vek, dalje
uveavajui rast urbanizacije ne samo u samoj Evropi, nego i u Australiji, Kanadi,
novom Zelandu, Junoj Africi i Sjedinjenim Amerikim Dravama, gde je emigracija
ubrzavala industrijalizaciju i urbanizciju.
Kljuni grad evropske industrijalizacije bio je Manester u Engleskoj, koji je od
malog grada sa 15.000 stanovnika 1750. godine, preko svojih 70.000 stanovnika 1801.,
prerastao u metropolu sa 500.000 ljudi 1861. godine i svetski grad od 2,3 miliona
stanovnika 1911. godine. Geografi su Manester nazvali ok-gradom (shock city).
ok-gradom se od tada naziva onaj grad koji u odreenoj vremenskoj epohi pokazuje
iznenaujue (i uznemiravajue) promene u ekonomskom, drutvenom i kulturnom
ivotu. Kada je industrijalizacija zahvatila Severnu Ameriku, ok-grad je bio ikago,
koji je rastao od manje od 30.000 stanovnika 1850. godine, preko 500.000 1880., 1,7
miliona 1900., do 3,3 miliona 1930. godine. Kada je ikago prvi put uspostavljen kao
grad, imao je samo 4.200 stanovnika. Ovaj grad je rastao sledei dolazak eleznikih
pruga koje su ga nainile glavnim voritem eleznikog saobraaja.
Manester i ikago bili su arhetipske forme potpuno novog tipa grada industrijskog grada - iji osnovni razlog postojanja nije bio kao kod ranije generacije
gradova da zadovolji vojne, politike, religiozne ili trgovake funkcije. Ovi gradovi su
izrasli jednostavno da bi prihvatili sirovine, preradili ih u gotove proizvode i ove
distribuirali na trite. Oba grada su se, meutim, susretala sa velikim rastom, to je bilo
praeno ekonomskim, socijalnim i politikim promenama. Oba su takoe predstavljala
svetske gradove, odnosno gradove u kojima se odvijao deo najznaajnijeg svetskog
biznisa - ekonomskog, politikog i kulturnog, disproporcionalno njihovoj veliini. Na
vrhu globalnog urbanog sistema, ovi gradovi suoavali su se sa velikim rastom kao
rezultatom njihove uloge vornih taaka svetske ekonomije.
1870. godine, kada je Manester ve bio svetska metropola, ikago je bio na
poetku perioda eksplozivnog rasta. Godinu dana kasnije devet kvadratnih kilometara,
ukljuujui i industrijsku zonu, unitio je veliki poar. Obnova je bila brza, zbog toga
to su bogati industrijalci iskoristili mogunost da izgrade nove impresivne strukture u
centralnoj gradskoj zoni. Ekonomska i drutvena elita naselila je obalu Miigenskog
jezera, dok se na obalama ikake reke formirala industrijska zona, irei se
severozapadno od centra grada. Oko nje su bili radniki stanovi i ova zona se irila
neverovatnom brzinom sa talasom imigranata koji su stizali u grad.
Za vreme industrijske revolucije u devetnaestom veku, a mnogo vie u
dvadesetom veku postojala je bliska i pozitivna veza izmeu ruralnog i urbanog razvoja
u kljunim svetskim regionima. Osvajanje novog zemljita za poljoprivredu zajedno sa
mehanizacijom i novim tehnikama koje je omoguavalo urbano drutvo, imalo je za
posledicu poveanu produktivnost u poljoprivredi. Ovo poveanje produktivnosti
omoguavalo je radnoj snazi sa sela da se zapoljava u industrijskom sektoru, koji se
irio u gradovima. U isto vreme ovo je omoguilo dodatnu proizvodnju u poljoprivredi,
neophodnu da bi se ishranila rastua urbana populacija. Ceo process je dalje ubrzavan
dodatnim mogunostima urbane radne snage da proizvodi poljoprivredne maine i alate,
kao i ostale proizvode koji su poveavail produktivnost u poljoprivredi. Ova vrsta
urbanizacije je poseban sluaj kumulativnog kauzaliteta u kome se stvara spirala
72
prednosti povoljna za sve uesnike u procesu, a sve kao rezultat ekonomskog razvoja,
efekta aglomeracije i lokalizacije ekonomskih resursa.
Imperijalizam i urbanizacija
Kao to je ve reeno, industrijalizacija u Evropi i delom Severnoj Americi
direktno je zavisila od eksploatacije udaljenih regiona. Evropski imperijalizam kreirao
je nove gradove - kapije u udaljenim regionima i, kako su Evropljani teili da uspostave
ekonomsku i politiku kontrolu, kolonijalni gradovi su postali centri administracije,
politike kontrole i komercijalnih aktivnosti. Kolonijalni gradovi su oni gradovi koji su
uspostavljani ili razvijani kao administrativni ili komercijalni centri od strane
kolonijalne ili imperijalne moi. Postoje dva tipa kolonijalnih gradova: pravi kolonijalni
gradovi su obino uspostavljani ili negovani od strane kolonijalne administracije na
lokacijama gde pre toga nije postojalo znaajnije urbano naselje. Ovakvi gradovi su
vrlo brzo graeni da bi obavljali svoje kolonijalne funkcije, sa ceremonijalnim
prostorima, kancelarijskim prostorom i velikim prostorima za kolonijalne trgovce,
plantaere i vladine inovnike, kasarnama za vojsku i stanovima za koloniste. Kako je
grad rastao, javljale su se stanbene zone za lokalno stanovnitvo koje je bilo u
mogunosti da se zapoljava u slubi kolonijalne vlasti. Primeri pravih kolonijalnih
gradova su Bombaj, Kalkuta, Ho i Min (nekada Sajgon), Hong Kong, Dakarta,
Manila i Najrobi.
Slika 23. Tragovi kolonijalnog naslea u dananjem Bombaju
Kod druge grupe kolonijalnih gradova kolonijalne funkcije su bile

uspostavljane u gradovima koji su ve postojali, pri emu je korien njihov dobar
73
geografski poloaj i raspoloiva radna snaga. Primeri ovakvih gradova su Nju Delhi,
Meksiko Siti, angaj i Tunis. U ovakvim gradovima kolonijalni trag je najvidljiviji u i
oko centra grada, na trgovima i javnim prostorima, gde se sree kolonijalna arhitektura i
spomenici, kao i iroke avenije. Ovakva arhitektura ukljuuje i crkve, gradske kue i
eleznike stanice, kao i palate guvernera i biskupa, kue bogatih trgovaca, kolonijalnih
administratora i bogatih zemljoposednika.
Trag kolonizacije takoe se moe videti u urbanistikim reenjima i planiranju
mnogih kolonijalnih gradova. esto je urbanistika planska regulativa u kolonijalnim
gradovima predstavljala kopiju one koja je ve bila uspostavljena u zemlji kolonizatoru.
Kako su ova pravila bila zasnovana na zapadnim konceptima, bio je est sluaj da su
reenja bila neodgovarajua za kolonijalna naselja. Mnogi kolonijalni standardi u
graevinarstvu, na primer, zasnovani su na zapadnom modelu porodice i rada, sa malim
kuama za stanovanje u rezidencijalnom delu grada blizu mesta rada oca porodice. To
je u suprotnosti sa potrebama velike, proirene porodice, iji su lanovi ujedno i
zaposleni u porodinom biznisu koji se esto odvija u kui. Ovakav nain privreivanja
mnogo je vie odgovarao tradiciji kolonijalizovane zemlje. Urbanistika reenja u
kolonijalnim gradovima sa njihovim irokim ulicama, sa zoniranjem koje nije u velikoj
meri uvaavalo meovito korienje gradskog zemljita i preklapanje zona, kao i
standardima graenja prilagoenim klimatskim uslovima u Evropi, ignorisalo je
specifine potrebe lokalne zajednice, ne razumevajui njene kulturne preferencije.
Urbani sistemi
Svaki grad je deo jednog unutar sebe povezanog urbanog sistema, koji je sa
druge strane deo regionalnog, nacionalnog i internacionalnog urbanog sistema. Na taj
nain gradovi ine kompleksnu meusobno povezanu mreu. Urbani sistemi organizuju
prostor kroz hijerarhiju gradova razliitih veliina i funkcija. Mnogi od ovih
hijerarhijski organizovanih urbanih sistema pokazuju zajednike osobine u zavisnosti
od relativne veliine i prostora na kojima se gradovi nalaze.
Ako se prouavaju urbani sistemi i njihove osobine, prvo sto se moze zapaziti
je da pojedini gradovi vremenom postaju centri trita. Prema teoriji centralnih mesta
[Christaller, 1966; prvi put objavljeno 1933.] hijerarhija centralnih mesta razvija se kao
rezultat distribucije ljudi kojima su potrebna dobra i servisi. Teorija centralnih mesta
tei da objasni tendenciju da centralna mesta budu organizovana u hijerarhijski sistem,
analizirajui relativnu veliinu i geografski prostor gradova kao funkciju ponaanja
potroaa. Osnovna postavka Kristalerove teorije je da e najmanje naselje unutar
urbanog sisteme moi da ponudi samo ona dobra i usluge koje zadovoljavaju
svakodnevnu potronju (na primer pekaru i prodavnicu osnovnih ivotnih namirnica) i
da e ova mala naselja biti relativno blizu jedna drugima zbog toga to potroai nee
biti spremni da putuju predaleko kako bi doli do ovih dobara i usluga. Sa druge strane,
ljudi e biti voljni da putuju dalje u potrazi za skupljim proizvodima koji se ne
nabavljaju tako esto. Prevedeno na lokacijske parametre, postojae itav niz malih
gradova koji su meusobno blizu i udaljenije centralno mesto kome oni gravitiraju.
Kristaler je postavio osnove teorije urbanih sistema, izosei ovakav koncept hijerarhije
74
urbanih centara. Posmatrajui funkcionisanje gradova razliite veliine u junoj

Nemakoj, Kristaler zapaa da se gradovi priblino iste veliine razvijaju na
meusobno podjednakoj udaljenosti. Prouavajui paraleno njihove funkcije u odnosu
na ostala naselja u okruenju i strukturu i raspored naselja, predloio je mogui model
rasporeda koji se bazira na geometrijskim figurama (obino heksagonima ili
trouglovima), koji predstavljaju povrinu opsluivanja naselja. Pojednostavljeno
reeno, teorija centralnih mesta zasniva se na pet osnovnih koncepata:
Koncept centralnog mesta kao naselja koje prua odreene usluge ljudima koji ive
u okruenju tog naselja;
Koncept funkcija, koje predstavljaju tipove usluga koje se pruaju i njihovog ranga,
poev od prodaje osnovnih ivotnih namirnica, tj usluga koje se mogu smatrati
svakodnevnom potrebom, do usluga vieg ranga, koje su stanovnicima potrebne u
odreenim, manjim ili veim, vremenskim intervalima;
Koncept minimalne populacije, koji se odnosi na minimalni broj stanovnika
potreban da bi ostvarivanje funkcije bilo ekonomino;
Koncept ranga dobara ili usluga, odnosno najmanje razdaljine koju stanovnici
prelaze kako bi nabavili dobra ili usluge koje nudi centralno mesto.
Koncept hijerarhije, koji podrazumeva organizaciju centralnih mesta prema
njihovom rangu.
Teorija centralnih mesta zasniva se na predpostavci da su podruja pruanja
usluga heksagonalna, kako bi opsluivanje od strane centralnog mesta bilo optimalno.
Centralna mesta su meusobno kompetitivna, a kao rezultat toga javlja se njihova
hijerarhija.
Slika 24. Primena Kristalerove teorije centralnih mesta na gradove u junoj Nemakoj
Kristaler izdvaja tri principa ureenja hijerarhije centralnih mesta:

marketinki princip (K=3 sistem),
transportni princip (K=4 sistem) i
administrativni princip (K=7 sistem).
75
Broj naselja u svakom od nivoa bilo koje od ove tri hijerarhije direktno zavisi
od toga koja je hijerarhija u pitanju. Na primer, ako je u pitanju hijerarhija zasnovana na
marketinkom principu (K=3), za svako od najveih naselja unutar hijerarhije postoji
proseno tri zavisna naselja nie hijerarhijske vrednosti, i tako dalje do naselja najnie
hijerarhije.
Originalni Kristalerov model centralnih mesta moe se smatrati statikom
prezentacijom dinamikog fenomena. Kasnija razmatranja ovog modela pokuala su da
uvae i podcrtaju dinamike aspekte i dinamike elemente urbanih sistema [Allen 1997,
Pumain, 2000].
Dok Kristaler posmatra uspostavljanje centralnih mesta sa strane ponude, Le
[Lsh, 1954] istu problematiku osvetljava sa stane potranje. Meutim, postoje takoe i
ne-centralna mesta (rudarski, religiozni, vojni, i centri drugih namena), iji je poloaj
rezultat lokacionih konstanti, nezavisnih od postojee distribucije stanovnitva. Prema
Riardsonu [Richardson, 1973: 173] lokacione konstante ukljuuju nepokretne prirodne
resurse (na primer podruja sa mineralnim sirovinama i rudama, luke), davno
uspostavljene istorijske gradove (ija lokacija sa dananjeg aspekta nema svojih
prednosti, ali gledano iz istorijskog ugla, te prednosti su u nekom periodu istorije bile
evidentne), pojedina mesta koja imaju posebne prednosti (heterogenost zemljita,
budue vorne saobraajne take), itd. Na teoriju Kristalera i Lea usko se nadovezuje
teorija urbanih sistema Burna i Simonsa [Bourne and Simmons, 1978], kao i mnoga
druga razmatranja vezana za urbane sisteme i jednim imenom nazvana teorije lokacije.
Sve ove teorije bave se faktorima koji odreuju lokaciju drutvenih i ekonomskih
aktivnosti u prostoru. Kao jedan od najznaajnijih faktora koji utie na manifestacije
urbane hijerarhije smatra se ekonomska aglomeracija [Parr, 2002a; Parr 2002b].
Pojedinani urbani vorovi i njihovo okruenje primeri su nodalnih regiona i
predstavljaju najjednostavniji oblik funkcionalnog, drutvenog i ekonomskog prostora.
Lanci nodalnih regiona ine polarizovane regione [Boudeville, 1967] i, u zavisnosti od
nivoa agregacije, ovi lanci se ispoljavaju razliito, poev od postojanja velikih trnih
centara u najveem od gradova u lancu, do postojanja neposrednih interaktivnih veza
izmeu gradova u polarizovanom sistemu koje su intenzivnije nego sa drugim
gradovima u okruenju.
esto je pitanje sta se moe smatrati kljunim principom obrazovanja jednog
urbanog sistema. Ako se urbani sistemi posmatraju sa dna i ako se u vidu ima princip
dominacije preduzea [Perroux, 1950] svi obrasci ekonomske interakcije mogu se
podvesti pod tri nivoa agregacije: mikro, mezo i makro. Na mikro nivou bilo koja
drutveno - ekonomska jedinica (to moe biti bilo koja preduzee ili organizacija)
pokazuje odreeni stepen kompaktnosti u smislu organizacije. Meutim, ova
organizaciona kompaktnost ne mora obavezno da se ispoljava i kroz stepen geografske
kompaktnosti i u takvim sluajevima ne moe lako da se uoi, recimo, na planu grada.
Na primer, ekonomske jedinice koje se sastoje iz vie konstitutivnih delova ne moraju
da se nalaze u istoj zgradi. Meutim, ako se prebacimo na mezo nivo prostorne
agregacije, ove drutveno - ekonomske jedinice najee poinju da pokazuju veu
geografsku koherenciju i njihovo podruje uticaja poinje da bude vidljivije. Perroux
(1950) ovo naziva poljem sila drutveno - ekonomskih jedinica, to se moe smatrati
sinonimom za Christaller-ov koncept ranga dobara ili usluga. Kada se pree na makro
nivo, ve se mogu jasno uoiti razliite drutveno - ekonomske jedinice iste vrste (ili
76
namene) koje se meusobno bore da ouvaju svoje polje sila u borbi protiv drugih
organizacija iz iste brane. Drutveno - ekonomske jedinice i njihova polja uticaja
stalno su u stanju tenzije, teei da osvoje deo polja uticaja konkurencije. Sa aspekta
drutveno ekonomskih odnosa unutar prostorne organizacije ovakve jedinice zajedno sa
svojim poljima uticaja mogu se smatrati jednim nivoom aktivnosti koje su neophodne
za ispunjenje potreba ljudi koji ive na tom prostoru. Meutim, postoje i mnoge druge
potrebe ljudi, koje takoe utiu na stvaranje slinih nivoa jedinica, pri emu svaki nivo
ima svoje posebne prostorne karakteristike. Na osnovu njihovih drutvenih ili
ekonomskih karakteristika, ovi nivoi mogu se grupisati i devet nivoa ljudskih aktivnosti
[Geyer, 2001]:
ZEMLJITE (resursi, potencijal)
Nivo 1: poljoprivreda
Nivo 2: ekstraktivna industrija
Nivo 3: preraivaka industrija
Nivo 4: trgovina
Nivo 5: servisi
Nivo 6: rekreacija
Nivo 7: kulturne aktivnosti
Nivo 8: religiozne aktivnosti
Nivo 9: javna organizcija
LJUDI (potrebe, mogunosti)
Unutar svakog od nivoa stvaraju se horizontalne veze, ali se stvarju i
vertikalne veze, veze izmeu pojedinih nivoa. Ove veze su neophodne, izmeu
ostalog, i kako bi se ostvario balans izmeu prirodne i izgraene ivotne sredine.
Dok ponaanje potroaa uglavnom pomae da se objasne neki aspekti urbanih
sistema, danas je relativno malo regiona u kojima su funkcije gradova dominantne u
odnosu na lokalno trite i potronju. Bez obzira na to, urbani sistemi najveeg broja
regiona uglavnom pokazuju jasnu hijerarhisku strukturu [Pumain, 2002; Bourne and
Simmons, 2002]. Ovo je delimino rezultat naslea prolih vremena, kada su gradovi
uglavnom stvarno funkcionisali kao trini centri za poljoprivrednu proizvodnju u svom
okruenju. Karakteristian primer za ovo je urbani sistem panije, sa manjim
gradovima koji funkcioniu u meuzavisnosti sa onim veim, dok celim sistemom
dominiraju Madrid i Barcelona kao metropole. Meusobna povezanost Madrida i
Barcelone uobliava nacionalni urbani sistem [Bourne i sar., 1989].
Urbane sisteme takoe povezuju jasne funkcionalne razlike unutar ovakve
hijerarhije, to je jo jedna refleksija meuzavisnosti gradova. Geografski raspored
radne snage, koji je u osnovi rezultat ekonomskog razvoja, znai da mnogi gradovi
srednje veliine ili veliki gradovi preuzimaju specijalizovane ekonomske funkcije. Tako
jo uvek postoje gradovi elika (na primer Pitsburg, efild, u naoj zemlji Smederevo),
gradovi tekstila (Lovel, Manester), gradovi auto-industrije (Detroit, Oksford, Torino,
Tojota Siti, Kragujevac) Neki gradovi, naravno, razvijaju se kao urbani centri opte
namene, pruajui izbalansiran sklop funkcija na koje mogu samostalno uticati [Knox,
1994].
77
Evolucija urbanih sistema

Urbani sistemi razvijaju se pratei promene u drutvu, politikom sistemu i
ekonomskom okruenju.
Generalno reeno, evolucija urbanih sistema najee se odvija po istom
scenariju u svim delovima sveta [Geyer, 2002a]. Na poetku je faza uspostavljanja
urbanih naseobina, kada se stvaraju ruralna naselja. Na evropskim prostorima ova faza
je trajala priblino od neolitskiog perioda do moderne ere. U toku ove faze zajednice
preteno orijentisane ka poljoprivredi transformisale su se postepeno u urbano
orijentisane zajednice. Unapreenje mobilnosti u drutvu i irenje i specijalizacija
aktivnosti koje karakteriu urbano okruenje dovode do stvaranja veih urbanih
naseobina, esto na raun stagnacije manjih. Ovo je faza urbane diferencijacije. Rana
faza urbane diferencijacije esto se vezuje za problem rane urbanizacije [Geyer,
2002a], to prouzrokuje prekomernu urbanizaciju [Gugler, 1990]. Konano, urbani
sistemi dolaze u fazu stabilnosti, kada dolazi do dekoncentracije, povratne polarizacije,
i, eventualno, kontraurbanizacije. U fazi urbanizacije izdvajaju se dva osnovna
koncepta migracija, koja dominiraju u strukturi razvoja gradova: migracije vezane za
produkcionizam (tenja za obezbeenjem radnog mesta), koje karakteriu nerazvijene i
zemlje u razvoju i enviromentalizam (tenja za obezbeenjem prijatnijih uslova ivota),
to je mnogo vidljivije u razvijenim zemljama. Enviromentalizam se jasno moe
zapaziti kao vodea snaga kontraurbanizacije.
Korisei Fridmanov model odnosa centra i periferije [Friedmann, 1966] i
imajui u vidu faktore kao to su lokacione konstante, ali i drutvene uslove, uslove
vezane za politike stanovanja i aglomeraciju poslovanja, moe se rei da ekonomija
prostora unutar koje egzistira nacionalni urbani sistem po pravilu prolazi kroz tri faze
razvoja [Richardson, 1973]:
- Faza konvergencije, kada urbani sistem tei stvaranju gradova primata,
- Faza urbanizacije, koja se moe smatrati ranom (ili, ponekad, razvijenom) fazom
postojanja gradova primata i
- Faza divergencije, koja korespondira sa naprednom, ili zavrnom fazom razvoja
gradova primata i formiranja sistema gradova.
Prvu fazu, fazu konvergencije karakterie proces ubrzanog razvoja nacionalnog
urbanog sistema. Proces nacionalnog industrijskog razvoja, koji povlai i urbani razvoj,
zapoinje u jednom ili najvie dva regiona, pre svega zbog nedostatka resursa za
investiranje. Ovakav inicijalni proces dovodi do kumulativnog kauzaliteta vraanjem
uloenih sredstava i kao rezultat ima polarizaciju radne snage (pre svega njen priliv u
razvijenije regione), ali i dalje bogaenje tih regiona zbog priliva ostvarene dobiti i
novog kapitala koji u njima po pravilu ostaju. Ovakav region postaje centar, raajui
najee grad-primat i gradove koji su mu na neki nain podreeni, odnosno ka njemu
gravitiraju, dok se ostali regioni sada mogu smatrati periferijom. Periferija je zavisna od
centra, koji dominira i njen nivo i brzina razvoja je kontrolisana od strane centra, a u
skladu sa njegovim ekonomskim interesima.
78
MIGRACIJE
I
II
III
IV
VI
I Rana f aza primata

II Razv ijena f aza primata
III Napredna f aza primata
IV Rana f aza gradov a
srednje v eliine
V Napredna f aza gradov a
srednje v eliine
VI Faza malih gradov a
U Urbanizacija
PP Pov ratna polarizacija
KU Kontraurbanizacija
Gradov i primati
U
Koncentracija
PP
KU
Dekoncentracija
Gradov i srednje
veliine
Mali gradov i
VREME
Izvor: [Geyer i Kontuly, 1993: 165]
Slika 25. Koncept diferencijalne urbanizacije
Rana f aza primata
Faza razv ijenih

primata
Rana f aza gradov a

srednje v eli;ine
Napredna f aza
gradov a srednje
veli;ineg
Napredna f aza
razv ijenih primata
Faza malih
gradov a
Izvor: [Geyer, 2002: 10]
Slika 26. Faze diferencijalne urbanizacije
Daljim razvojem dolazi do prostorne transformacije unutar samog centralnog

regiona. Broj stanovnika i koncentracija ekonomskih aktivnosti unutar njega (a pre
svega u gradu-primatu) postaju preveliki, tako da monocentrina prostorna struktura
postaje neefikasna i skupa. Transportni trokovi i rast cena zemljita utiu da se
79
odreene ekonomske aktivnosti izmetaju iz grada-primata u satelitske centre unutar

centralnog regiona. Satelitski centri najee nastavljaju da privlae radnu snagu koja
gravitira ka centralnom iz periferijskih regiona mnogo vie nego sm grad-primat. Ovo
je karakteristino za fazu urbanizacije i vezuje se za pojavu ekstenzivne proizvodnje i
ekonomije obima zasnovane na Kejnezijanskom modelu. U razvijenim zapadnim
ekonomijama faza urbanizacije odigravala se sve do ranih sedamdesetih.
Razvoj koji se potom odigravao uslovio je disperziju ekonomskih aktivnosti
prema periferijskim regionima. Ekonomija obima sada se razvija bre u satelitskim i
periferijskim centrima, privlaei u njih tehniko znanje, irei trite i generiui rast
populacije i zarada. Eksploatacija lokalnih resursa, unapreenja u sistemima
komunikacije, ubrzana izgradnja infrastrukture i drugi faktori ine da ekonomska
ekspanzija na ovim lokacijama postaje profitabilna. Proces disperzije ubrzavala su
ogranienja u daljem ubrzanom razvoju centralnog regiona, pre svega trokovi radne
snage i zemljita, pritisak na stambeni fond i infrastrukturu u gradu zbog naglog
poveanja broja stanovnika, to je dovodilo do poveanja trokova ivota. Bez obzira
na navedeno, retko se deava da disperzija bude pravilno rasporeena na sve
periferijske regione. Najee se brzo razvija samo odreeni broj relativno velikih
urbanih centara, tako da koncentraciju u gradu-primatu zamenjuje koncentracija u
glavnim regionalnim centrima [Richardson, 1980].
Karakteristika faze divergencije u evoluciju urbanih sistema moderne ere je
visoka integrisanost sekundarnih i tercijarnih centara koji rastu bre nego primati.
Interakcija izmeu prostorno bliskih sekundarnih i tercijarnih centara i gradova-primata
dovodi najee do pojave osovina razvoja [Geyer, 1989; Geyer, 2002a], kasnije do
povratne polarizacije [Richardson 1980] i, konano, do kontraurbanizacije [Champion,
2001]. Sve ove faze mogu se podvesti pod zajedniki naziv diferencijalne urbanizacije
[Geyer i Kontuly, 1993].
Odnos vanosti i veliine grada
Funkcionalna meuzavisnost naselja unutar urbanog sistema ima tenju da se
iskae kroz odnos izmeu veliine populacije grada i njegove vanosti u ukupnoj
hijerarhiji urbanog sistema. Ovaj odnos u teoriji se naziva pravilo ranga - veliina i
opisuje odreenu statistiku raspodelu u distribuciji vrednosti dveju promenljivih: broja
stanovnika i vanosti grada prikazane kroz njegov rang u hijerarhiji urbanog sistema.
Ako se sa n obelei rang grada u hijerarhiji vanosti unutar urbanog sistema, njegov
broj stanovnika trebalo bi da bude jednak broju stanovnika prvog po rangu grada u
urbanom sistemu (obino najveeg) podeljenom sa n. Tako, ako se drava posmatra kao
urbani sistem i ako najvei i najznaajniji grad ima million stanovnika, peti grad po
veliini (rangu) trebalo bi da ima 200.000 stanovnika, to iznosi jednu petinu populacije
najveeg grada; stoti grad u hijerarhiji imao bi prema pravili rang-veliina 10.000
stanovnika, i tako dalje. Ako se ovaj odnos nanese na grafikon sa logaritamskom
podelom, dobie se prava linija. Na primeru veliine gradova u Sjedinjenim Amerikim
Dravama ova zakonitost se skoro potpuno i jasno pokazuje [Knox, 2004].
80
Gradovi primati
Meutim, u nekim urbanim sistemima vrh krive raspodele ranga i veliine
gradova ne uklapa se u navedenu raspodelu. Uzrok tome je neproporcionalna veliina
najveeg (a ponekad i drugog po veliini) grada u sistemu. On je mnogo vei od ostalih
gradova. U Argentini, na primer, Buenos Aires je vie od 10 puta vei od Rosaria,
drugog po veliini grada. Prema pravilu rang - veliina drugi grad po rangu trebalo bi
da broji polovinu stanovnitva najveeg grada. Slian sluaj je i u mnogim drugim
urbanim sistemima: London je devet puta vei od Birmingema, Pariz osam puta vei od
Marseja, Beograd pet puta vei od Novog Sada. U Brazilu ak dva najvea grada (Rio
de aneiro i Sao Paolo) pet puta su brojniji od treeg po veliini, Belo Horizontea.
Ovakvi gradovi nazivaju se primatima [Mutlu, 1989; Richardson, 1993].
Za odredjivanje karakteristika gradova primata, prevashodno u pogledu
ekomomske nestabilnosti, koriste se tri razlicita metoda: primasi indeks, odnos broja
stanovnika najveeg grada prema kombinovanom broju stanovnika dva sledea grad po
rangu i H indeks (indeks sume kvadratnih korenova). Takoe se koristi i Gini
koeficijent 6 za odreivanje nejednakosti u primanjima stanovnika. Da bi se u obzir uzeo
nivo ekonomskog razvoja i nivo etnike zastupljenosti, koristi se bruto nacionalni
dohodak po stanovniku i Gini koeficijent, dok se administrativna struktura drave
odreuje na osnovu distribucije administrativnih funkcija. Jedan od najvanijih
zakljuaka do koga se moe doi analizom ovih pokazatelja za znaajnije gradove
primate u svetu je da postoji signifikantna veza izmeu urbane koncentracije i pojave
gradova primata. U isto vreme, moe se zakljuiti da pokuaji da se gradovi primati
izbegnu ili umanje mogu dovesti do znaajnijeg smanjenja ekonomske efikasnosti u
dravi.
Pojava gradova primata nije samo stvar njihove veliine. Neke od najveih
svetskih metropola (Karai, Njujork, Bombaj, na primer) nisu primati. Uz to, pojava
gradova primata ne vezuje se za injenicu da pripadaju razvijenom ili nerazvijenom
delu sveta. Ima ih i u jednom i u drugom. Ovo upuuje na injenicu da je pojava
gradova primata rezultat uloge koju je svaki od njih imao unutar svog nacionalnog
urbanog sistema. Postoji, meutim, i vidljiva relacija pojave gradova primata prema
svetskom ekonomskom poretku. Gradovi primati u nerazvijenim zemljama obino su
posledica uloge koju su imali kao gradovi - kapije u prolosti. U razvijenim zemljama
gradovi primati su obino posledica njihove uloge imperijalnih, administrativnih,
politikih ili trgovinskih centara za mnogo ire urbane sisteme nego to je to njihov
nacionalni sistem.
ta dovodi do pojave gradova primata i kako se moe objasniti njihov sve vei
broj u savremenom svetu?
GINI koeficijent (GINI indeks nejednakosti) je mera nejednakosti u distribuciji bilo

ega, ali se najee koristi za kvantifikaciju nejednakosti distribucije primajna ili
distribucije blagostanja. Izraunava se geometrijskom interpretacijom povrine izmeu
krive koja definie postojeu kumulativnu distribuciju, poev od najsiromanijih
(Lorencova kriva) i linije potpune jednakosti. Najee se koristi kao mera za uporeenje
distribucije primanja izmeu nacija i kree se u rangu izmeu 0,2 i 0,5.
81
Jedan od faktora kojim se moe objasniti postojanje gradova primata odnosi se

na eksterne uticaje 7 . Ekonomija obima 8 i masovna proizvodnja doprinose da se
uveava vraanje uloenog kapitala i da se obim proizvodnje dalje iri. Zbog visoke
koncentracije kapitala, kako novanog i proizvodnog, tako i ljudskog, zbog migracija
stanovnitva sa sela u gradove brojnija populacija u gradovima moe prouzrokovati
marginalizaciju vrednosti rada, to doprinosi uveanju profita i ekstenzivnoj
proizvodnji koja obezbeuje ekonomsku efikasnost.. Sve ovo utie na rast gradova
primata. Sa gledita potroaa javna dobra i zajedniki servisi su mnogo dostupniji. Uz
to, ima vie mogunosti za iroku potronju, sa veom ponudom robe, to obino vodi
ka naklonosti elite i preduzetnika ka veim gradovima. Sa smanjenjem trokova urbane
infrastrukture i njenog odravanja, ekonomije pojedinih zemalja su u stanju da
obezbede vii nivo korienja infrastructure, kao dopunu razliitim ekonomskim
aktivnostima i industrijskim preduzeima u velikim gradovia. Uz ulogu velikih gradova
kao nosilaca tehnolokog razvoja i edukacionih centara, ovo su neki od izazova koji
duvaju u ledja pojavi primata. Iako postoje i jasno izraeni negativni eksterni uticaji
(zagaenja, kriminal, socijalne tenzije), jasno se moe uoiti trend njihovog ignorisanja.
Jo jedan od faktora koji utie na pojavu gradova primata je efekat nejednakosti
primanja na nivo urbanog rasta. Zbog finansijskih ogranienja u zemljama u razvoju,
drutvena i fizika infrastruktura je u iskljuivoj nadlenosti drave. Tako drava gradi
puteve, bolnice, univerzitete. Drava kao investitor najee nema novaca da ovom
infrastrukturom pokrije celu teritoriju. Rezultat je da se samo u veim gradovima moe
dobiti vrhunsko obrazovanje, bolnika nega, i slino. Uz to, bogatiji slojevi
stanovnitva naseljavaju se u vee gradove, to sa jedne strane dovodi do vee gustine
ljudi sa viim primanjima i, samim tim, do koncentracije potranje i radnih mesta
(samim tim i veih primanja) u velikim gradovima. Sa druge strane, ovim se umanjuju
mogunosti manjih gradova i ruralnog podruja da razvija svoje trite izvan centralnog
grada, ne samo zbog manjih primanja, nego i zbog toga to se primarna prerada
poljoprivrednih proizvoda teko vraa u ono to moemo nazvati provincijom.
Infrastruktura u provinciji je u mnogo loijem stanju, svakako zbog injenice da bolje
plaeni slojevi stanovnitva koji ive u urbanim centrima ili primatima obino odluuju
o tome kao e novac za potrebe obnavljanja infrastructure biti troen, ali i zbog toga to
oni imaju i najveu korist od javne potronje i fizike i drutvene infrastructure! Tako
postaje vrlo teko decentralizovati proizvodnju i u nekim sluajevima potronju i
izmestiti je iz velikih gradskih centara, to sve utie na pojavu i razvoj gradova primata.
7
Eksterni trokovi (ili eksterna dobit) predstavljaju trokove ili dobit koji nisu
obuhvaeni standardnom trinom cenom proizvoda ili usluge. Zbog injenice da ovi
trokovi nisu u okviru cene kotanja, proizvoa ih ne uzima u obzir kod kalkulacije, pa
ih zbog toga i ne plaa, to esto moe dovesti do drutveno tetnih posledica. Tada se
ovi trokovi svaljuju na lea (najee) drave, ali i samih graana Veoma su esti
eksterni trokovi ugroavanja ivotne sredine.
8
U ekonomiji termin ekonomija obima (economies of scale) odnosi se na situaciju kada
proizvodna cene jedinice proizvoda ili servisa pada kako raste obim proizvodnje.
Ekonomije irokog obima karakteristine su za industrije sa visokom cenom kapitala kod
kojih ova cena moe biti podeljena izmeu veeg broja proizvodnih jedinica.
82
Nivo ekonomskog razvoja unutar drave takoe je jedan od uzroka pojave

primata. Na niskom nivou ekonomskog razvoja ekonomska raznovrstnost je mala, a
direktna posledica toga su niski dravni prihodi. Zbog toga, iz dravnog budeta mogu
se finansirati samo ogranieni broj projekata iz oblasti razvoja infrastructure. Uz to,
nizak nivo ekonomskog razvoja uslovljava ogranieni izbor mogunosti za
zapoljavanje, to sa druge strane utie na rast neformalnog sektora i sive ekonomije
(to je delimino uslovljeno i niskim nivoom obrazovanja i niskim prihodima
stanovnitva). Zbog ovih razloga preduzea koja su upuena na ova trita nemaju
tendencije da se ire, ostaju mala, jer je i trite malo. Sa tritem koje se iri lake je
uspostaviti transportne i komunikacione mree i investirati u industrijski razvoj u
periferijskim regionima, kako bi se rasteretili centralni gradovi. Ogranienja u pristupu
(sirovinama, graevinskom zemljitu, stanovanju), koja se sprovode u centralnom
mestu i kojima se nova preduzea navode da izaberu lokaciju u podruju koje je blie
sirovinskoj bazi i gde je radna snaga jeftinija, mogu takoe osnaiti razvoj periferije.
Ova ogranienja su najee fiskalna, ili u domenu cene graevinskog zemljita.
Veliina drave i njen etniki sastav takoe utiu na gradove primate. Ovaj
uticaj ogleda se u pokuajima da se minimiziraju trokovi proizvodnje i da se omogui
to vei pristup tritu. Ako je drava mala, trokovi pribliavanja potroau su niski,
ali se ovakva uteda u trokovima potire ekstenzivnom proizvodnjom i potrebom da
se izae na meunarodno trite zbog malog lokalnog trita. Ovo moe dovesti do
pojave primata. Meutim, u velikim dravama u ovakvom sluaju stvorili bi se urbani
centri koji se meusobno takmie, tako da bi regioni bili u mogunosti da zadovolje
potranju, dok ekstenzivna proizvodnja moe da se locira na razliitim lokacijam, i u
tom sluaju trokovi transporta ne optereuju ekstenzivnu proizvodnju. to vie etnike
razliitosti ima u dravi, verovatnije je da e politika drave posezati za veom
administrativnom decentralizacijom i da ce se vei broj gradova ujednaenije razvijati.
Ovo se najee dogaa da bi se predupredila nejednakost unutar politikog sistema.
Ukoliko se uspostavi vea etnika politiko - administrativna autonomija, traganje za
etnikim identitetom uticae na rast sekundarnih gradova - centara u tradicionalnim
podrujima u kojima je etnika zajednica zastupljena. Dobar primer za to je Barcelona
(sa etnikim Kataloncima), a, naalost, u poslednjoj deceniji mogli smo da budemo
svedoci loeg primera na podruju nae zemlje.
Konano, postojanje gradova primata moe biti povezano sa kolonijalizmom, o
emu je vie rei bilo u predhodnim poglavljima.
Centrinost gradova
Kada su ekonomske, politike i kulturne funkcije grada u disproporciji sa
njegovom veliinom, ova pojava poznata je kao centrinost gradova, ili funkcionalna
dominacija grada unutar urbanog sistema. Gradovi koji imaju disproporcionalno veliki
udeo u odvijanju ekonomskih, politikih i kulturnih aktivnosti, imaju visok nivo
centrinosti unutar svog urbanog sistema. Veoma esto gradovi primati pokazuju ove
karakteristike, ali gradovi ne moraju uvek da budu primati da bi funkcionalno
dominirali u svom urbanom sistemu. Ova pojava se moe lako pratiti upravo na primeru
nerazvijenog dela sveta. Bangkok, na primer, iako broji samo 12% populacije Tajlanda,
ostvaruje blizu 38% bruto nacionalnog dohotka, 85% dohotka u bankarstvu, osiguranju
83
i trgovini nekretninama. Populacija Lagosa je samo 10% ukupne populacije Nigerije, ali
je u njemu skoncentrisano 70% ukupnih industrijskih kapaciteta ove zemlje i on
uestvuje sa 40% u njenom izvozu. Slian sluaj je i sa Meksiko Sitijem, angajem,
Manilom, Rangunom, Dakom, Najrobijem, Limom, Managvom Neto manja, ali
indikativna centrinost gradova zapaa se i u zemljama u tranziciji (tabela 2)
Tabela 6. Centrinost gradova u nekim zemljama u tranziciji
Populacija
GDP
FDI
Budimpeta
% u odnosu na
celu zemlju
18
35
50
Prag
% u odnosu na celu
zemlju
12
25
48,5
Varava
% u odnosu na
celu zemlju
4,5
10-20
35
Svetski gradovi i globalni urbani sistem

Kako je objanjeno u predhodnim poglavljima, ak i pre evolucije svetskog
urbanog sistema u esnaestom veku, pojedini gradovi poznati kao svetski gradovi
(kadkad nazivani i globalnim gradovima) imali su najznaajniju ulogu u organizaciji
prostora izvan svojih nacionalnih granica. U prvim etapma razvoja i rasta svetskog
urbanog sistema njihova kljuna uloga ukljuivala je organizaciju trgovine i izvravanje
kolonijalnih, imeprijalnih i geopolitikih strategija. Svetski gradovi u sedamnaestom
veku bili su London, Amsterdam, Antverpen, enova, Lisabon i Venecija. U
osamnaestom veku Pariz, Rim i Be takoe postaju svetski gradovi, dok Antverpen i
enova polako gube svoj uticaj. U devetnaestom veku Berlin, ikago, Manester,
Njujork i Sankt Petersburg postaju svetski gradovi, dok svoj uticaj gubi Venecija.
Meutim, potpuna artikulacija svetskih gradova onakvim kakve ih poznaje
dananji svet, vezuje se za osamdesete godine prolog veka i promene u dominantnom
nainu proizvodnje. Na urbane sisteme su znaajno uticale promene u prostorno strukturalnoj i politiko ekonomskoj sferi, koje su se u bliskoj prolosti odigravale i
jo uvek se odigravaju u svetu: rastua globalizacija i informacionalizacija ekonomije i
prelazak sa proizvodnje dobara ka proizvodnji informacija, koji je karakteristian za
vodee svetske ekonomije. Veliki deo radne populacije vie ne dolazi u dodir sa
materijalizovanim dobrima [Hall, 1995; Hall, 1995b; Hall, 1996]. Castells je najbolje
opisao prelazak ka informacionom modelu proizvodnje kao identian prelasku sa
preteno poljoprivredne proizvodnje ka industrijskoj u osamanestom i devetnaestom
veku. U najrazvijenijim zemljama ve do poetka devedesetih izmeu tri petine i tri
etvrtine svih zaposlenih radilo je u sektoru usluga, dok je izmeu jedne treine i jedne
polovine radilo poslove povezane sa informacionim tehnologijama. Ovo je poveanje
od 100 procenata u odnosu na, recimo, 1920. godinu [Castells, 2000: 304-324].
Svetski gradovi, kako se moe videti iz predhodnih razmatranja svakako nisu
novi fenomen. Jo je Patrik Gede u svom Cities in Evolution 1915. pominjao i definisao
svetske gradove [Geddes, 1915]. Hall je svetske gradove definisao kao gradove koji
preuzimaju razliite uloge: kao centri politike moi, kako na nacionalnom, tako i na
84
meunarodnom nivou, kao centri nacionalne i meunarodne trgovine, kao kapije za

svoje nacionalne drave, a ponekad i za ceo region, kao centre bankarstva, osiguranja i
finansijskih usluga, kao centre savremenih profesionalnih aktivnosti svih vrsta (na
primer medicine, prava ili visokog obrazovanja), kao centre u koje stii i iz kojih se
diseminiraju informacije, putem masmedija ili tampe, kao centre potronje, od
luksuznih dobara do dobara za masovnu potronju, ili kao centre umetnosti, kulture i
zabave [Hall, 1984].
Jasno je da postoji veliki deo sinergije izmeu razliitih funkcionalnih odlika
svetskih gradova. Gradovi kao to je Njujork, na primer, privlae transnacionalne
korporacije zato to su centri kulture i komunikacija. Oni privlae specijalizovane
poslovne servise zbog toga to je u njima sedite korporacija i globalnog trita, i tako
dalje. Ove meuzavisnosti predstavljaju specijalni sluaj geografskog efekta
aglomeracije. Gledano iz ugla ekonomskog i drutvenog razvoja, moe se rei da se
regionalni okvir ekonomskog razvoja obino kumulativno umnoava, sledei neke
inicijalne prednosti, kroz ostvarivanje nekoliko bazinih principa ekonomske geogrfije.
Poetni impuls efekta aglomeracije moe biti bilo koja vrsta ekonomskog razvoja uspostavljanje luke ili aerodroma, rast lokalne industrije ili nekog velikog preduzea.
Ukupna ekonomska aktivnost ili ekonomske veze koje su rezultat ovakvog razvoja
predstavljaju poetnu, inicijalnu prednost koja tei da stimulie sama po sebi ubrzani
process lokalnog ekonomskog razvoja.
U suaju svetskih gradova aglomeracija dovodi do klasterovanja funkcionalno
srodniha aktivnosti. Ako se posmatra Njujork, moe se jasno videti ovaj fenomen:
sedita korporacija i specijalizovanih poslovnih, finansijskih i pravnih servisa locirala
su se na istom geografskom prostoru zbog manjih trokova i prednosti toga to se
nalaze u blizini jedni drugima. U isto vreme, drugi svetski gradovi igrali su razliite
uloge unutar svetskog urbanog sistema, to je uslovilo razliitost njihovih funkcija, ali i
razlike u apsolutnoj i relativnoj lokaciji pojedinih funkcija svetskih gradova. U prvom
sluaju re je o razliitoj prirodi svetskih gradova, gledano sa aspekta njihove primarne
funkcije, dok se u drugom sluaju radi o razlikama u stepenu znaaja pojedinih svetskih
gradova unutar svetskog urbanog sistema. Na primer, Brisel je relativno beznaajan kao
lokacija sedita meunarodnih korporacija, ali predstavlja svetski grad kao
administrativni centar Evropske Unije i zbog toga privlai veliki broj nevladinih
organizacija i savremenih poslovnih servisa koji su po svojoj prirodi transnacionalni.
Milano je reativno zavistan u pogledu kontrole korporacija i naprednih poslovnih
servisa, ali ima globalni status u pogledu kulturnog uticaja (posebno modne industrije i
dizajna) i uz to je znaajan regionalni finansijski centar.
Moe se uoiti da efekat aglomeracije u sluaju formiranja svetskih gradova
predstavlja svojevrsnu adaptaciju klasinog Veberovog modela lokacije industrije
[Weber, 1929], ako se on primeni na savremenu industriju usluga. Veberove
lokacione teine ne primenjuju se sada na tradicionalne kategorije trita i sirovina,
nego na kretaje i procesiranje informacija. Ako se ovo primeni na osnovne kategorije
informacionih aktivnosti, koje danas dominiraju svetskim gradovima kao to su
London, Pariz, Njujork ili Tokio, ali i na mnogo vei broj gradova neto nieg ranga, ali
ne manjeg nastojanja da ih dostignu, moe se uoiti osnovna klasifikacija dominirajuih
aktivnosti ili usluga koje generiu svetske gradove kroz stvaranje, prenos i upotrebu
informacija:
85
Finansijske i poslovne usluge (bankarstvo i osiguranje, komercijalni poslovni

servisi, na primer su pravni i raunovodstveni, advertajzing, odnosi sa javnou,
projektantske usluge, ukljuujui arhitektonsko projektovanje, graevinarstvo,
industrijski dizajn i modu);
Mo i uticaj (nacionalna administracija, nad-nacionalne organizacije, kao to su
UNESCO ili OECD i sedita vanih organizacija, ukljuujui transnacionalne
korporacije);
Kreativna i kulturna industrija (pozorita, opere, i druge izvoake umetnosti,
mueji, galerije i izlobe, tampani i elektronski mediji);
Turizam (ukljuujui kako klasini, tako i poslovni turizam i sve ono to ih prati
hotele, restorane, transportne aktivnosti).
Ono to, meutim, takoe karakterie neke od ovih aktivnosti u poslednje dve
decenije je jedna vrsta izmetanja, odnosno migracije ka predgrau, ili ak u manje
gradove. Uzrok tome su visoki trokovi poslovanja (pre svega izgradnje ili zakupa
poslovnih prostorija) u centralnim delovima svetskih gradova, kao i smanjenje cena
transporta i naroito komunikacija. Iako cene telekomunikacionih usluga nikada nee
pasti na nulu, one se dramatino smanjuju. Pojava migracije aktivnosti naroito se moe
primetiti kod prve dve vrste: kod finansijskih i poslovnih usluga i usluga moi i
uticaja. Dok njihovi delovi u kojima se donose odluke ostaju u centralnim poslovnim
delovima megalopolisa, delovi zadueni za rutinsku obradu podataka, ili pratee
aktivnosti bivaju izmeteni na periferiju ili u manje gradove. Ovo ne ide na utrb
kvaliteta usluga zbog modernih komunikacija, pre svega internet poslovanja, ali i zbog
veih mogunosti zapoljavanja kvalifikovane radne snage, odnosno slubenika
srednjeg nivoa. Ova pojava prati sve svetske gradove. Na taj nain razvijaju se Nju
Dzersi (Njujork), Krojdon i Riding (London), Omija i Kavasaki (Tokio). Kako je ovim
izmetenim centrima potrebno pruati dodatne usluge (pravne, raunovodstvene i
druge), specijalizovani poslovni servisi se takoe izmetaju u predgraa ili manje
gradove.
Jo jedan fenomen karakterie savremeno poslovanje, pre svega u sferi
komercijale, i utie na odnos centralnih mesta i periferije. Radi se o prodaji preko
telefona ili interneta. Centrale ovakvih servisa obino se nalaze u maljim gradovima,
koristei prednosti jeftinih ulaganja, zakupa prostora i jeftinije radne snage, uz sve
prednosti savremene telekomunikacije. U Velikoj Britanije centri ovih aktivnosti su
Lide, Njukasl i Glazgov, u Sjedinjenim Dravama Omaha i Solt Lejk Siti.
Kao rezultat pomenutih pojava, javljaju se i nove arhetipske forme u gradova.
Iako ove forme variraju u zavisnosti od drutveno kulturnog i istorijskog naslea,
mogu se uoiti njihovi osnovni elementi:
Tradicionalni poslovni centri, koji se formiraju oko luka ili slinih nodalnih taaka,
nastalih tokom istorije grada, uglavno reoknstruiranih, ali na taj nain da su zadrali
patinu starih delova grada (Siti u Londonu, atele u Parizu, ili Njujorki Dauntaun);
Sekundarni poslovni centri formiraju se tokom dvadestog veka na prostorima na
kojima su se pre toga nalazile stambene etvrti vie klase (Vest End u Londonu,
esnaesti arondisman u Parizu, Midtaun u Njujorku, Akasaki u Tokiju), i u njima su
smetene poslovne zgrade mesta odluivanja, kao i objekti namenjeni kulturi i
zabavi;
86
Tercijarni poslovni centri (unutranja periferija), razvijeni ezdesetih godina

dvadesetog veka na udaljenosti od centra grada u regenerisanim urbanim zonama
(La Defens u Parizu, World Financial Center u Njujorku, Varf u Londonu, ili
Potsdamer Plac u Berlinu), u koje se smeta veliki broj kancelarija srednjeg nivoa
odluivanja i, najee, industrija zabave;
Spoljna periferija, najee du saobraajnih osa koje idu ka aerodromima;
Periferijski gradovi, novoformirani i novoplanirani gradovi, ili naglo izrasli gradovi
u okruenju, u koje se smetaju izmetene prostorije velikih poslovnih lanaca (o
emu je ve bilo rei);
Specijalizovane koncentracije aktivnosti, koje zahtevaju velike povrine i privlae
veliki broj ljudi, pre svega u oblasti zabave ili poslovnog turizma (stadioni,
sajamski prostori, konferencijski centri, tematski parkovi), imetaju se na daleku
periferiju, na neizgraene povrine ili, ree, u delove periferije koji su predhodno
revitalizovani (Grinvi Dom u Londonu, Diznilend u Parizu, Voterfront u
Tokuju).
Osamdesetih se javljaju prvi pokuaji da se produbljavanjem analize svetskih
gradova i uticaja globalizacije definie urbana hijerarhija na globalnom nivou.
Friedmann prvi povezuje proces globalizacije sa globalnom hijerarhijom gradova,
oznaavajui London, Njujork i Tokio centrima globalne finansijske artikulacije,
Majami, Los Aneles, Frankfurt, Amsterdam i Singapur centrima multinacionalne
artikulacije, dok su Pariz, Cirih, Madrid, Meksiko Siti, Sao Paolo, Seul i Sidnej
nazvani centrima znaajne nacionalne artikulacije [Friedmann and Wolff, 1982;
Friedman, 1986]. Svi svetski gradovi zajedniki formiraju mreu. Na ovaj nain
prosotrna disperzija proizvodnje, ukljuujui njenu internacionalizaciju doprinela je
razvoju centralizovanih servisnih vorova za upravljanje i regulaciju ekonomije novog
obima. Teite ekonomskih aktivnosti u osamdesetim pomerilo se iz mesta za
proizvodnju, kakvi su bili Manester ili Detroit, u centre finansijskih i visoko
specijalizovanih usluga [Sassen, 1991].
Dananja ekonomska globalzacija dovela je do toga da je stvoren svetski urbani
sistem u kome slabi kljuna uloga svetskih gradova zbog nestanka imperijalne moi i
globalizacije trita. Ulogu svetskih gradova preuzele su meunarodne korporacije,
banke i finansijske organizacije, meunarodne (supranacionalne) vlade, na primer
Ujedinjene Nacije i Evropska Unija, kao i meunarodne agencije. Svetski gradovi
postali su kontrolni centri za protok informacija, kulturne aktivnosti i finansije koje
zajedniki odravaju ekonomsku i kulturnu globalizaciju sveta.
Svetski gradovi takoe pruaju interfejs izmeu globalnog i lokalnog. Oni
poseduju ekonomske, kulturne i institucionalne mehanizme koji kanaliu nacionalne i
regionalne resurse u pravcu globalne ekonomije i prenose impulse globalizacije u
suprotnom smeru: ka nacionalnim i lokalnim centrima. Kao takvi, globalni gradovi
imaju nekoliko funkcionalnih karakteristika:
u svetskim gradovima se nalazi veina robe, investicionog kapitala, meunarodne
razmene, kreditnog potencijala;
svetski gradovi poseduju lance specijalizovanih, tehnoloki naprednih poslovnih
servisa, posebno onih koji su po svojoj nameni meunarodni i koji su povezani sa
87
finansijama, raunovodstvom, marketingom, vlasnikim odnosima i pravnim

poslovima;
to su gradovi u kojima su koncentrisana rukovodstva velikih korporacija i to ne
samo meunarodnih, ve i vanijih nacionalnih i velikih stranih firmi;
u svetskim gradovima smetena su sedita nacionalnih i meunarodnih trgovinskih i
profesionalnih asocijacija;
u svetskim gradovima smetene su i mnoge uticajne nevladine organizacije i
meuvladine organizacije (Svetska zdravstvena organizacija, Ujedinjene Nacije,
UNESCO, Meunarodna organizacija rada, itd);
to su takoe gradovi u kojima svoje sedite imaju mnoge mone i meunarodno
uticajne medijske kue (ukljuujui novinske, izdavake kue i satelitske
televizijske mree), novinski i informativni centri i kulturna industrija (ukljuujui
umetnost i dizajn, modnu industriju, film i televiziju);
konano, zbog svog velikog znaaja i izloenosti, to su gradovi koji su este mete
teroristikih akata.
Danas globalnim urbanim sistemima dominiraju London i Njujork, iji je uticaj
panregionalan - njihove funkcije svetskih gradova ire se preko sva tri glavna kruga
globalne ekonomije: Amerikog, Evropsko - Afriko - Srednje Istonog i Azijskog.
Prema Tejloru [Taylor, 2000] sve ove tri sfere globalne ekonomije su pod uticajem dva
panregionalna grada, gledano sa aspekta analize regionalnih funkcija i zastupljenosti
najrazvijenijih poslovnih servisa (u oblasti raunovodstva, advertajzinga, bankarstva i
finansija, kao i pravnih servisa). Osim njih, u Amerikoj sferi od velikog znaaja je
Majami, iji se uticaj osea u Latinskoj Americi. U Evropsko - Afriko - Srednje
Istonoj sferi, pored Londona, veliki uticaj ima Pariz (pre svega na frankofonske zemlje
Afrike), Brisel (na evropske zemlje) i Johanesburg (na preostali deo Afrike). U Azijskoj
i Okeanijskoj sferi oseaju se uticaji Singapura (usmeren ka Jugoistonoj Aziji i
Okeaniji), Hong Konga (Severoistona Azija) i Tokija.
Interesantno je pratiti promenu u dominaciji pojedinih svetskih gradova u
poslednjim decenijama. Jedan od naina za to je posmatrananjem promena u broju
putnika izmeu centralnih mesta. Smit i Timberlejk [Smith i Timberlake, 1995] pratili
su protok putnika na meunarodnim avio linijama analizirajui parove blizu 100
svetskih gradova izmeu 1977. i 1995. godine i na osnovu toga sraunali relativnu
znaajnost na ukupni svetski urbani sistem za svaki od posmatrnaih perioda.
Tabela 7. Centrinost svetskih gradova prikazana preko indeksa avio putovanja izmeu 1977. i
1995. godine
Rang
1
2
3
4
5
6
7
8
1977
London
Pariz
Frankfurt
Njujork
Amsterdam
Cirih
Atina
Kopenhagen
1
0,878
0,847
0,687
0,643
0,611
0,573
0,526
1985
London
Pariz
Frankfurt
Njujork
Amsterdam
Tokio
Cirih
Majami
1
0,914
0,848
0,809
0,612
0,608
0,586
0,530
1995
London
Frankfurt
Pariz
Njujork
Amsterdam
Majami
Cirih
Los Andjeles
1
0,859
0,767
0,672
0,614
0,533
0,533
0,516
88
9
10
11
12
13
14
15
16
17
18
19
20
Tokio
Bangkok
Madrid
Singapur
Hong Kong
Buenos Aires
Rio de aneiro
Sidnej
Brisel
Karacas
Toronto
Bombaj
0,496
0,439
0,439
0,421
0,393
0,368
0,344
0,331
0,320
0,320
0,309
0,302
Singapur
Bangkok
Hong Kong
Madrid
ikago
Kopenhagen
Atina
San Francisko
Brisel
Boston
Manila
Meksiko Siti
0,482
0,460
0,446
0,427
0,423
0,417
0,413
0,390
0,368
0,349
0,347
0,337
Hong Kong
Singapur
Tokio
Seul
Bangkok
Madrid
Be
San Francisko
ikago
Dubai
Osaka
Brisel
0,515
0,502
0,494
0,463
0,444
0,405
0,374
0,372
0,369
0,367
0,364
0,363
Izvor: [Smith i Timberlake, 1995]
Tabela 8. Globalna hijerarhija svetskih gradova na osnovu vrednosti neophodnosti gradova

A. ALFA SVETSKI GRADOVI
12: London, Pariz, Njujork, Tokio
10: ikago, Frankfurt, Hong Kong, Los Aneles, Milano, Singapur
B. BETA SVETSKI GRADOVI
9: San Francisko, Sydnej, Toronto, Cirih
8: Brisel, Madrid, Meksiko Siti, Sao Paolo
7: Moskva, Seul
C. GAMA SVETSKI GRADOVI
6: Amsterdam, Boston, Karakas, Dalas, Dizeldorf, eneva, Hjuston, Dakarta, Johanesburg,
Melburn, Osaka, Prag, Santjago, Taipej, Waington
5: Bangkok, Peking, Rim, Stokholm, Varava
4: Atlanta, Barselona, Berlin, Buenos Aires, Budimpeta, Kopenhagen, Hamburg, Istanbul,
Kuala Lumpur, Manila, Majami, Mineapolis, Montreal, Minhen, angaj
D. Svetski gradovi u formiranju
D I Postoji relativno mnogo dokaza o formiranju
3: Okland, Dablin, Helsinki, Luksemburg, Lion, Bombaj, Nju Delhi, Filadelfija, Rio de
aneiro, Tel Aviv, Be
D II Postoje evidentni dokazi o formiranju
2: Abu Dabi, Almati, Atina, Birmingem, Bogota, Bratislava, Brisbejn, Bukuret, Kairo,
Klivlend, Keln, Detroit, Dubai, Ho i Min Siti, Kijev, Lima, Lisabon, Manester,
Montevideo, Oslo, Roterdam, Rijad, Sietl, tutgart, Den Hag, Vankuver
D III Postoji vrlo malo dokaza o formiranju
1: Adelaida, Antverpen, Arhus, Baltimor, Bangalore, Bolonja, Brasilija, Kalgari,
Kejptaun, Kolombo, Kolambus, Drezden, Edinburg, enova, Glazgov, Geteborg,
Kvangou, Hanoj, Kanzas Siti, Lids, Lil, Marsej, Rimond, Sankt Petersburg,
Takent, Teheran, Tihuana, Torino, Utreht, Welington
Izvor: [Beaverstock i sar., 1999]
Slino istraivanje vreno je i na Univerzitetu u Louborou. Beaverstock i

saradnici su u okviru istraivanja trendova razvoja svetskog urbanog sistema razvili
novu definiciju urbane hijerarhije i identifikovali je kao globalnu hijerarhiju gradova,
bazirajui je na vezama izmeu razliitih subjekata angaovanih na obezbeivanju
usluga kao to su pravne ili finansijske [Beaverstock i sar., 1999]. Gradovi su rangirani
prema takozvanoj vrednosti neophodnosti gradova (world city-ness value) rangom
od 1 do 12 (tabela 4). Prema ovoj klasifikaciji Evropski gradovi su zauzeli najvie
89
pozicije, tako da je od prvih est gradova po rangu etiri iz takozvan Severozapadne

metropolitanske regije Evrope, sa Londonom na vrhu.
Evidentno je, dakle, da je prva i najpoznatija klasifikacija urbane hijerarhije,
Kristalerova, kroz proces urbanizacije koji se odvijao pretrpela znaajne promene i da
sada moe biti dopunjena sa najmanje tri dodatna nivoa:
Globalni gradovi (ALFA globalni gradovi), po pravilu sa preko pet miliona

stanovnika unutar svojih administrativnih granica i sa preko 20 miliona
ukljuujui zalee, ali u sutini opsluuju veoma veliku globalnu teritoriju:
London, Pariz, Njujork i Tokio.
Sub-globalni gradovi (BETA i GAMA globalni gradovi), po pravilu izmeu

jednog i pet miliona stanovnika u administrativnim granicama i oko 10 miliona sa
zaleem, pruaju globalne usluge u nekoj od specijalizovanih oblasti usluga
(bankarstvo, moda, kultura, mediji, itd) i skoro kompletan opseg usluga za
limitiranu nacionalnu ili regionalnu teritoriju: u ovu grupu spada veina
evropskih prestonica, ukljuujui i one gradove koji nisu administrativne, ali jesu
komercijalne prestonice (Milan i Barcelona, pre svih) i neke regionalne centre
u najveim evropskim zemljama (Glazgov, Manester, Lion, Marsej, Hamburg,
itd). Ova poslednja kategorija moe se uporediti sa Kristalerovim L-centrima i u
mnogim pojedinostima je sa njima ekvivalentna, mada se mora rei da u
Kristalerovoj shemi L-centri ne obuhvataju nacionalne prsetonice.
Regionalni gradovi (ekvivalentno sa Kristalerovim Landstadt), sa populacijom

izmeu 250.000 i jednog miliona. Neki od ovih centara su u klasifikovani u
kategoriju D, prema tabeli 6, dakle kao svetski gradovi u formiranju.
Provincijalni gradovi (ekvivalentno sa Kristalerovim Provinzstadt), sa

populacijom izmeu 100.000 i 250.000.
Naravno da preostale Kristalerove kategorije gradova, koje se nalaze ispod
nivoa provincijalnih gradova (Marktort i Amtstort, pre svih) nisu u fizikom smislu
nestale. Meutim, ovi gradovi su u potpunosti izgubili karakter centralnih mesta,
izgubivi funkcije usluga koje su imali u prolosti (kao to je na primer seoska
prodavnica ili pota) i postali sela sa stambenom funkcijom. Nivo iznad njih,
Kreisstadt, jo uvek ima limitirane uslune funkcije. U savremenim urbanim sistemima,
poslednji nivo hijerarhije gradova za koji se moe rei da je od znaaja je ekvivalentan
sa Kristalerovim Bezirkstadt, sa 10.000 stanovnika i populacijom do 100.000
stanovnika koju opsluuje. Ono to ovakve gradove jo uvek svrstava u znaajne
kategorije su najee veliki megamarketi i nacionalni trgovinski lanci, koji se u njima
formiraju. Sve ovo ukazuje na gotovo dramatian uticaj mobilnosti i na ono to se u
ekonomiji naziva rangom dobara: za ezdesetak godina, koliko je prolo od
Kristalerove klasifikacije, male seoske prodavnice prerasle su u supermarkete i
megamarkete, kao osnovne jedinice trgovine i potronje za prosenog kupca.
90
IV
ODRIVI RAZVOJ
Odrivi razvoj odreenje, uzroci i kritika analiza

Da li je urbanizacija odriv proces?
Da bi se dolo do odgovora na ovo pitanje, treba prvo definisati odrivost i
odrivi razvoj, a tek potom videti kakva je uloga gradova u definisanju i sprovodjenju
strategija odrivosti.
Definicija i kontraverze
Postoje relativno male kontroverze oko opte definicije "odrivog razvoja".
Iako je strategija predloena od strane Komisije Ujedinjenih nacija za ivotnu sredinu i
razvoj u njenom izvetaju vezanom za koncept odrivog razvoja ("Bruntland izvetaj"
[World Commission on Environment and Development, 1987]), kojom se promovie
razvoj u skladu sa principima zatite ivotne sredine, dosta kritikovana do danas, mnogi
e se sloiti sa sledeom definicijom:
Odrivi razvoj je razvoj kojim se ide u susret potrebama sadanjosti tako da se ne
ugroava mogunost buduih generacija da zadovolje svoje sopstvene potrebe ... U
sutini odrivi razvoj je proces promena unutar koga su eksploatacija resursa,
usmeravanje investicija, orijentacija tehnolokog razvoja i institucionalne promene
u harmoniji i omoguavaju korienje sadanjih i buduih potencijala kako bi se
zadovoljile ljudske potrebe i aspiracije [World Commission on Environment and
Development, 1987].
Meutim, ova definicija se moe initi pomalo kontraveznom u smislu da

pojedini osnovni termini i relacije nisu detaljno analizirane. Na primer termin "potreba"
koji u tu svrhu nije ogranien na univerzalno primenljivu definiciju osnovnih potreba,
ve - to postaje mnogo uoljivije kada se uvede u razmatranje fraza "potrebe i
aspiracije" - podrazumeva razliite interpretacije ovakvih "potreba zasnovane na
kulturnim matricama i individualnim oekivanjima. Uz to, problemi vezani za
91
predvianje budueg razvoja (dugotrajni uticaj dananjeg nivoa zagaivanja ivotne

sredine, budui tehnoloki razvoj, potrebe buduih generacija) otvaraju nove
kontroverze. Kada se govori o konzistentnoj strategiji odrivog razvoja, to
podrazumeva sledee: unapreeno zadovoljavanje ljudskih potreba, prevashodno kod
ljudi koji do danas nisu bili u prilici da zadovolje svoje osnovne potrebe, na taj nain da
se osigura ispunjavanje potreba buduih generacija u meri u kojoj se danas mogu
sagledati te potrebe [Hain, 1996].
Jedan od najveih nedostataka pomenutih definicija je njihova neoperativnost u
praksi. Po naem miljenju, definicija koja se donekle pribliava operativnom pristupu i
dozvoljava da se na osnovu nje gradi strategija odrivog razvoja je ona koju su
zajedniki razvili IUCN (Meunarodna unija za zatitu prirode), UNEP (Program
zatite ivotne sredine Ujedinjenih Nacija) i WWF u poznatoj knjizi Caring for the
Earth:
Odrivi razvoj u svom fokusu ima ljude i njegov cilj je da se unapredi kvalitet
ljudskog ivota. Odrivi razvoj se zasniva na zatiti, tako da je uslovljen potrebom da
se uvaava kapacitet prirode kako bi se obezbedili resursi i usluge potrebne za ivot.
Iz ove perspektive, odrivi razvoj znai unapreenje kvaliteta ljudskog ivota u
granicama kapaciteta podnoenja ekosistema koji ga podravaju [IUCN, UNEP,
WWF-I, 1991].
Ova definicija odrivog razvoja predstavlja normativni kocept koji ukljuuje

standarde ponaanja koje treba ispotovati ukoliko ljudska zajednica tei ka
zadovoljenju sopstvenih potreba preivljavanja i blagostanja. Definicija ukljuuje tri
osnovne komponente ekonomsku, drutvenu i komponentu zatite ivotne sredine
koje ine temelj odrivog razvoja (ta je dublje znaenje svake od ovih komponenti bie
objanjeno u narednim poglavljima). Sve tri komponente su meusobno povezane i
meuzavisne i zbog toga zahtevaju da sve to se preduzima na polju razvoja bude u
skladu sa svakom od njih ponaosob.
Uprkos raspravama vezanim za definicije i stretegije, Agenda 21 usvojena u
Riju predstavlja dobar pokazatelj o relativno irokom konsenzusu o tome koje akcije je
potrebno preduzeti (na primer zatitu atmosfere, ouvanje biodiverziteta, borba protiv
deforestracije i desertifikacije, kao i promena naih potroakih navika). Meutim, u
isto vreme prisutne su i stalne pritube o pomanjkanju spremnosti u politikom smislu i
svakodnevnom ivotu da se uine konkretni napori kako bi se izvele ove fundamentalne
promene. Nae aktivnosti prkose naem intelektualnom rezonovanju. Oigledno je da
postoji znaajan raskorak izmeu normativnih strategija promena i realnih mogunosti
da se bitno doprinese ostvarivanju ovih strategija.
Ekonomske osnove odrivog razvoja

Ekoloka kriza i rastui znaaj politike zatite ivotne sredine mora
predstavljati centralni aspekt perioda politike i ekonomske transformacije dananjeg
drutva (od bipolarnog ka unipolarnom, od nacionalnog ka globalnom). Ona se,
meutim, vezuje i za druge procese transformacija koje imaju znaajan uticaj na uspeh
bilo koje politike zatite ivotne sredine i koje se u kratkim crtama mogu definisati kao:
92
iroka rasrostranjenost novih tehnologija u industriji i servisnim uslugama;

novi metodi organizacije procesa industrijske proizvodnje;
promene ekonomskih strategija, od Kejnezijanske ekonomije ka neoliberalizmu;
proces globalizacije (u komunikacijama, u proizvodnji)
Sve ovo predstavlja primere procesa koje svaka strategija globalne odrivosti
mora uzeti u obzir i koji se ne mogu lako modifikovati tako da podravaju ovakve
strategije. Da bi se adekvatno ukazalo na znaaj ovih procesa transformacija na odrivi
razvoj, moraju se prvo bolje razumeti kljuni pokazatelji ukljueni u ove faze tranzicije.
Konkretno, ta se menja i da li se menja u potpunosti?
Mnogi teoretiari veruju da pristup francuske cole de la rgulation (poznat
takoe i kao teorija Fordizma) predstavlja veliku pomo u razvijanju i razumevanju
procesa ukljuenih u ove fundamentalne promene i narastajue tendencije razvoja.
Integralni deo pristupa "regulacionista" predstavlja koncept podele razvoja
kapitalistikog sistema na odreene periode, zasnovane na predominantnim metodama
proizvodnje i drutveno-ekonomskim modusima regulacije. Termin "regulacija" odnosi
se na interakciju razliitih podsistema unutar drutva koji su karakteristini za
odgovarajue periode razvoja, tj. meuzavisnost ekonomskog razvoja, instituta
ekonomske i socijalne politike, opte kulturne orijentacije i, konano, postupanju sa
prirodnim resursima [Hbner, 1989].
Fordizam i njegova kriza
Termin "fordizam" izveden je iz poluautomatskog metoda proizvodnje
zasnovanog na proizvodnim trakama koji je Henri Ford uveo u automobilskoj industriji.
To je predstavljalo prvi znaajni korak ka masovnoj industrijskoj proizvodnji
zasnovanoj na standardizaciji proizvoda. Ovakvim nainom produkcije obezbeen je
enorman ekonomski dobitak, posebno kada je bila primenjena zajedno sa optim
stimulisanjem kupovne moi radne snage, koja zauzvrat obezbeuje visok nivo tranje.
Kako e se videti u kasnijem izlaganju, mnogi aspekti "amerikog naina ivota"
predstavljaju drutveno-kulturalnu ekspresiju fordistikih proizvodnih tehnologija.
Da bi se u potpunosti sagledao koncept fordizma, od velike pomoi je
identifikovanje pet glavnih karakteristika ovog modela. Ve iz same terminologije koja
se koristi moe se primetiti njihova bliska veza sa rapidno narastajuim globalnim
problemima zatite ivotne sredine ("odbaeno drutvo", "zelena revolucija", oslanjanje
na fosilne energetske izvore, "automobilizacija", itd).
Fordistiki model regulacije sastoji se od sledeih komponenti: veliki rast realnih
zarada, mehanizmi socijalne sigurnosti, kao i dravni instituti za reavanje klasnih
konflikata i borbi oko raspodele dobiti, posebno kroz kolektivne ugovore i
pregovaranja. Sa svojom socijalnom i strukturalnom politikom drava doprinosi ne
samo procesu socijalne integracije, nego i regulaciji ponude i tranje. Ovo se
primenjuje ne samo na zacrtane ciljeve dravne intervencije, tj. ciklinu fluktuaciju;
politika zapoljavanja i programi blagostanja koje drava sponzorie takoe slue
da se osigura kreditna sposobnost potroaa, koja za mnoge ljude predstavlja jedini
nain za nabavku automobila ili vlasnitva nad kuom.
Fordizam takoe uzima u obzir fundamentalnu promenu u odnosu vrednosti
proizvoda proizvedenih u sopstvenoj manufakturi ("kuna manufaktura") prema
93
proizvodima proizvedenim od strane radnika-majstora u industrijskoj proizvodnji:

proizvodi koji su rezultat masovne industrijske proizvodnje postaju jeftiniji, dok je
rad industrijskog radnika skuplji. U neku ruku, rad u kui je zamenjen ili reduciran
snabdevanjem industrijski proizvedene hrane ili radom kunih elektrinih aparat; sa
druge strane, ovo menja plaeni rad radnika-majstora (iz perspektive "sam-svojmajstor"). Proizvodi proizvedeni od strane radnika-majstora zamenjuju se
standardizovanim proizvodima masovne industrijske proizvodnje. esto je mnogo
skuplje popravljati proizvod nego kupiti novi (takozvano "upotrebi-i-baci" drutvo).
Sledea fundamentalna razlika lei u odnosu vrednosti industrijske i poljoprivredne
proizvodnje, to dovodi do znaajnog pritiska na poljoprivredu da modernizuje
svoje tradicionalne metode proizvodnje, zasnovane na intenzivnom ljudskom radu.
Samo iroka primena jeftine energije koja je ve proizvedena negde drugde
(hemijski fertilizatori, goriva za poljoprivredne maine) i primena naunih metoda
u poljoprivrednoj proizvodnji (na primer, pesticidi) moe da odrava cene
poljoprivrednih proizvoda na relativno niskom i konkurentnom nivou.
Meutim, primena naunih koncepata kao deo ukupne ekonomske rekonstrukcije
ima taj nedostatak to je esto jednodimenzionalna i usmerena samo u pravcu
poveanja ekonomskih efekata, dok se ostali efekti ignoriu (na primer, efekti na
ivotnu sredinu). "Zelena revolucija" sa svojim paketom mera koje se tiu novih
semenskih kultura, pesticida, hemijskih fertilizatora, predstavlja tipian primer
naunih saznanja u poljoprivredi koja se koncentriu na maksimalne prinose po
hektaru i potpuno ignoriu uticaje na drutvo i ivotnu sredinu.
Fordistiki proces transformacije bio je primarni faktor u masovnoj zameni
ljudskog i posebno (pre svega u poljoprivredni i transportu) ivotinjskog rada
drugim tipovima energije, posebno fosilnim gorivima. Ovaj proces bio je dodatno
stimulisan niskim cenama nafte ranih sedamdesetih. Uz to, teilo se da se to vie
smanje trokovi transporta, kao i da se on uini to fleksibilnijim kroz iroku
upotrebu automobila i izgradnju puteva, to je sa druge strane znaajno uveavalo
potrebu za ovakvim vidovima transporta na svim nivoima: transport sirovina i
primarnih proizvoda na mesta prerade u krajnje proizvode, transport finalnih
proizvoda do trita irom sveta i konano do supermarketa i trnih centara. Kako
je nafta bila jeftina sirovina za hemijsku industriju, to je uslovilo iroku upotrebu
hemijskih produkata nafte to se do danas zadralo u svim segmentima naih ivota
- od poljoprivrede do deterdenata, od aditiva (za hranu, za graevinske materijale)
do proizvoda od plastike.
Znaajno je napomenuti da, osim u razvijenim zemljama Zapada, fordistika
struktura ima veliki uticaj i u zemljama treeg sveta. U mnogim zemljama proces
modernizacije (predhodno pomenuta "zelena revolucija", urbani modeli potronje,
drutveno politiki pristup) ini znaajan integrativni faktor u sve iru globalnu verziju
fordizma.
Ve dugi niz godina evidentna je "kriza fordizma". ta to ustvari znai? Prvi
utisak dananjih fundamentalnih promena je kriza fordistike drave, odnosno kriza
drave zasnovane na principima socijalnog blagostanja i dravne intervencije, razvijane
u posleratnom periodu u gotovo svim industrijalizovanim dravama od tradicionalne
politike na bazi post-kejnezijanske ekonomije, a to je takoe imalo uticaja na filozofiju
94
"tradicionalne" strategije primenjene na modernizaciju zemalja treeg sveta. Nasuprot

opte primene koncepta rada za platu, puna zaposlenost postala je drutvena norma;
formalno mesto zaposlenja ili programi finansijske podrke od strane drave postali su
pravilo; u isto vreme oekivao se znaajan input drave u infrastrukturu, kako bi se
unapredili osnovni ivotni uslovi ili konkurentnost podruja za industrijsku
proizvodnju.
Slika 27. Linija za masovnu proizvodnju u kompaniji Ford Motor River Rouge Plant
Tri procesa, zapoela negde u kasnim ezdesetim, predstavljala su osnovne

uzroke rasta preoptereenosti dravnih aparata i njihove sadanje finansijske krize:
Kombinacija rasta produktivnosti i realnih zarada - proistekla iz uspostavljenog

konsenzusa u drutvu - u cilju stimulisanja razvoja tehnologija u kojima je udeo
ljudskog rada mali, to zauzvrat dovodi do ukidanja radnih mesta i posledinog
rasta socijalnih davanja od strane drave.
Ovakav razvoj je ubrzao proces ekonomske globalizacije (traenje mesta za

proizvodnju gde je rad jeftin; simultano irenje nadnacionalnih trita). To je
takoe uveavalo gorepomenuti krizni potencijal: ljudski rad postaje suvian uz
istovremeno poveanje trokova blagostanja. Fokus je bio na tehnologijama
zasnovanim na intenzivnom ulaganju kapitala i u isto vreme intenzivnom
istraivakom radu to, zahteva stalna ulaganja u infrastrukturu i istraivake
trokove.
Zbog zagaivanja ivotne sredine i eksploatacije resursa, to je neodvojivi deo

fordistike koncepcije, proizvodni trokovi se eksternalizuju, to takoe mora biti
absorbovano od strane drave ili sistema socijalnog staranja, pri emu trokovi
konstantno rastu (problemi sa upravljanjem otpadom, preiavanje vode i
zemljita, subvencije za uvoenje proizvoda koji imaju manje uticaje na
zagaenje ivotne sredine i rastui trokovi zatite zdravlja).
95
U isto vreme proces globalizacije nastavlja da podriva sposobnost nacionalnih

drava da reavaju ovakve probleme. Do danas skoro da i ne postoji neka efikasna
nadnacionalna institucija koja moe pomoi u reavanju ovakvih problema.
Iako sve indikacije govore o tome da e odrivi razvoj ve u nekom
srednjoronom periodu postati pitanje globalnog opstanka, opis situacije u kojoj se
danas nalazimo jasno ukazuje da na osnovnu dinamiku sadanjih procesa transformacije
utiu tehnologije i strategije ekonomske politike, koje zatitu globalne ivotne sredine
veoma malo uzimaju u obzir.
Postfordizam
Prirodno je da se odreivanje karakteristika perioda u kome se trenutno
nalazimo ini mnogo teim zadatkom nego to je to sluaj kod perioda koji su u sutini
zaokrueni. Sam prefiks "post" oznaava u sutini budunost (kao kod termina
postindustrijsko drutvo, postmodernizam). Meutim, bez dvoumljenja se moe
podrazumevati da e razvoj koji je proistekao iz predhodnog perioda i bio uzrok krize u
tom periodu, imati znaajan uticaj na ocrtavanje narednog perioda. Zbog toga pre svega
treba zapoeti sa novim tehnologijama i novim strukturama proizvodnje koje proistiu
iz njih, a potom nastaviti sa konceptualizacijom novih modela regulacije unutar drutva
i njihovim vezama sa strategijom odrivog razvoja.
U osnovi termin "nove tehnologije" odnosi se na podruja mikroelektronike,
biotehnologija i proizvodnju novih materijala. Zajedniko za sva ova podruja je
njihova sveobuhvatna primenljivost na razvijanje novih proizvoda (posebno u oblasti
mikroelektronike i onoga to je prati, informacionih tehnologija), novih naina
proizvodnje (na primer upotreba industrijskih robota) i novih metoda komunikacije
izmeu biznisa, kao i u podruju masovnih komunikacija. Biotehnologije i novi
materijali sve vie determiniu vezu izmeu ljudske prizvodnje i prirode (u oblastima
industrije i poljoprivrede), ali isto tako i vezu izmeu oveka i prirode (uticaji na
zdravlje). Ovo zauzvrat utie na razvoj novih proizvoda, procesa proizvodnje i oblika
komunikacije, kao i na predhodno uspostavljene "prirodne" granice razvoja (na primer
kroz mogunost substitucije deficitarnih resursa drugim materijalima ili zamene
biolokih procesa mehanikim ili hemijskim).
U ovom kontekstu neophodno je definisati eko-tehnologije, iako se pod ovim
nazivom danas sree veoma irok spektar tehnologija koje predstavljaju nau
sadanjost. One se mogu smatrati postfordistikim zbog svoje specijalizovane namene:
u osnovi, to nisu tehnologije kojima se tei poveanju produktivnosti u smislu masovne
proizvodnje standardizovanih delova, ve se nameu kao reenja pojedinih problema
zatite ivotne sredine i zbog toga uveavaju ukupnu produktivnost drutva
optimizirajui kompatibilnost pre nego standardizaciju proizvoda.
Kakav je uticaj ovako definisanih novih tehnologija na naine proizvodnje? Od
izuzetnog znaaja je eliminacija standardizovane masovne proizvodnje bazirane na
fordistikom konceptu u korist drugaijih, mnogo fleksibilniijh metoda masovne
proizvodnje. Ovo samo po sebi nee omoguiti znaajno unapreenje sposobnosti da se
izvri usklaivanje sa promenama koje su se desile u prolosti i sa razlikama u lokalnim
potrebama, ali e dozvoliti efektivnije korienje razliitih oblasti proizvodnje. Iako
ekonomino korienje rada ostaje centralno pitanje, ono se mora sagledavati u skladu
96
sa ostalim znaajnim faktorima, pre svega sa faktorom vremena, odnosno to breg

obrta kapitala (na primer: krae vreme proizvodnje, krai period skladitenja, bra
prodaja). Sve iri proces globalizacije kao rezultat stalnih smanjenja trokova transporta
i komunikacija, doprinosi da raste pritisak na tradicionalne industrijske zemlje da
koriste nove procese proizvodnje, zajedno sa sve fleksibilnijim drutveno-politikim
okvirom (kolektivni ugovori, radno zakonodavstvo, itd). Mora se imati u vidu da zbog
injenice da napredak na polju komunikacija ide bre nego na polju transporta,
mobilnost monetarnog kapitala ima prednost u odnosu na mobilnost merhandilnog
kapitala.
Ovi novi trendovi mogu se najbolje opisati sledeim "kljunim reima":
"Just in time", odnosno koncept eliminisanja skladitenja materijala i proizvoda

na najmanju moguu meru optimizacijom isporuka i vremena transporta.
"Co-makership", prenoenje delova proizvodnje nezavisnim preduzeima, bilo

formalno, bilo organizaciono, tako da proizvodnja ova preduzea vrsto vezuje za
kompaniju, ali je njihova organizaciona struktura (ukljuujui zarade, beneficije
zaposlenih, itd) mnogo fleksibilnija i bolje odgovara specifinim proizvodnim
zahtevima (primer su automobilska i elektronska industrija). Sa druge strane ova
preduzea u neku ruku mogu biti gradirana izmeu mnogih drugih od strane
kompanije. Uz to, na delu su i razliiti poslovni sporazumi meu korporacijama
koje zajedniki proizvode specifine komponente, ali se i takmie sa njima u
svim aspektima ili sklapaju "strateke sporazume" u odnosu na specifina trita.
"Global sourcing", najstariji od ova tri koncepta, odnosi se na fazu "nove

meunarodne podele rada" i datira iz sedamdesetih, ali svoj puni znaaj dobija sa
procesima globalizacije drutva kao i sa uoenim razlikama pojedinih
proizvodnih podruja (posebno kada se ima u vidu nivo zarada kvalifikovane
radne snage).
Koja vrsta regulatornih procesa unutar drutva moe zameniti gore pomenute
fordistike strukture? Na prvi pogled odgovor na ovo pitanje moe izgledati laki nego
pokuaj da se konceptualizuje novi metod proizvodnje. Najee se u teoriji govori o
prevlasti neoliberalnog koncepta. Nema sumnje da neoliberalizam prua neophodne
predpostavke u dananjoj fazi tranzicije: on vodi ka prekidu fordistikih struktura i sebe
namee kao strategiju koja prua olakanje za preoptereenje drave. U isto vreme
proces deregulacije i kao posledica toga oslobaanje snaga konkurencije dalje dovodi
do potrebe za novim tehnologijama i novim nainima proizvodnje, kao i za
restruktuiranjem meunarodne podele rada. Kad god je to mogue, drutveni i ekoloki
problemi se reavaju u skladu sa principima sistema nezavisnosti preduzea. Merila
blagostanja usmeriavaju se na specifine ciljne grupe kao bi se izbegao faktor cena (na
primer intervencije u primanja i cenovna politika u cilju favorizovanja grupa sa niskim
primanjima). Meutim, veliki broj razliitih dogaaja u bliskoj prolosti ukazao je na to
da snage koje deluju u "realnom svetu" zahtevaju veoma veliki nivo intervencija kroz
mere ekonomske politike kako bi se narasli problemi reili. Primer za to je ujedinjenje
Nemake ili debata o ulozi dravne intervencije u Jugoistonoj Aziji.
97
Politike osnove odrivog razvoja

Tri meunarodna dogaaja obeleila su evoluciju odrivog razvoja u poslednje
tri decenije, Stokholmska konferencija 1972. godine, Konferencija u Rio de aneiru
1992. i Konferencija u Johanesburgu 2002. godine. Ove tri konferencije su znaajne ne
samo zbog toga to predstavljaju radikalano odstupanje od politika karakteristinih za
vreme koje im je predhodilo, ili zbog toga to su nacionalne vlasti posle njih radikalno
menjale svoj pristup voenju politike vezane za zatitu ivotne sredine i razvoj
(naalost, malo je primera koji bi na to ukazivali). Znaaj ovih konferencija na
globalnom nivou je u tome to one predstavljaju formalni institucionalizovani rezultat
zahteva javnosti koji su bili upueni vladama kao rezultat rastue krize u ivotnoj
sredini. Ovako posmatrano, pomenute tri konferencije predstavljale su kulminaciju
predhodnih perioda borbe za zdraviju ivotnu sredinu na globalnom nivou i oznaile su
poetak novih perioda politikih aktivnosti.
Stokholmska konferencija
Gledano iz ove perspektive, Konferencija Ujedinjenih nacija o zatiti ivotne
sredine odrana u Stokholmu 1972. godine predstavlja znaajnu prekretnicu zbog toga
to je ukazala na rastui javni interes u razvijenim drutvima vezan za negativne uticaje
industrijalizacije. Precizno govorei, Stokholmska konferencija je bila rezultat rastuih
preokupacija javnosti industrijski razvijenih zemalja kumulativnim uticajima porasta
populacije i poveane mobilnosti. Nekoliko neo-maltuzijanskih kultnih prognoza (pre
svega Tiho prolee Karsonove [Carson, 1962] Populaciona bomba Erliha [Erlich,
1990] i Granice rasta Donele Midous [Meadows at all, 1962]) odrazile su
sveobuhvatno prisutnu anksioznost javnosti u industrijski razvijenim dravama,
prikazujui katastrofini scenario iji su uzroci suavanje bazinih resursa, rast
zagaenja i populaciona eksplozija.
Na mnogo naina proces pripreme Stokholmske konferencije predstavljao je
idealan okvir za potajno prisutnu borbu izmeu industrijalizovanog Severa i
nerazvijenih i zemalja u razvoju, koja traje do dananjeg dana. Kada su organizatori
konferencije poeli da tragaju za okvirom konsenzusa meu 113 zemalja uesnica
pokazala su se velika neslaganja izmeu zacrtanog pravca zatite ivotne sredine koji su
zagovarala industrijska drutva i politikih perspektiva i prioriteta nerazvojenog dela
sveta. Interesantno je da je tada jo uvek jak istoni blok, koji se kasnije povukao iz
procesa pripreme konferencije, pokuao da i u zatitu ivotne sredine ubaci ideoloke
razlike, reima da je zagaenje bilo proizvod kapitalizma, i da, sledstveno tome, ove
zemlje nemaju problema sa zagaenjem [Bretton, 1994]. Nasuprot problema vezanih
za industrijalizaciju koji su bili prisutni na razvijenom Severu, nerazvijene i zemlje u
razvoju oznaile su borbu protiv siromatva kao svoj urgentni zadatak u spreavanju
degradacije ivotne sredine. One su ukazale na relaciju izmeu poveavanja siromatva
i unitavanja prirodnih resursa kroz eroziju zemljita, smanjenje povrine pod umama,
desertifikaciju i smanjenje vodnih resursa.
Do kompromisa koji je na neki nain zadovoljavao oba suprostavljena
stanovita dolo se na pripremnom sastanku u Foneu (vajcarska, juni 1971.), koji je
predhodio podpisivanju Stokholmske deklaracije [Stockholm Conference, 1972].
98
Podpisivanjem ovakve deklaracije, razvije zemlje prihvatile su stav nerazvijenih i

zemalja u razvoju da zagaenje izazvano procesima industrijalizacije u razvijenim
zemljama prouzrokuje ogranienja u razvoju nerazvijenih i smanjuje njihove
mogunosti industrijalizacije. Druga znaajna koncesija od strane raztvijenih bilo je
priznanje da je osnovni uzrok problema u ivotnoj sredini u nerazvijenim zemljama
siromatvo, a ne industrijalizacija i da ekonomski razvoj ovih zemalja moe da bude
podsticajan za smanjenje problema u zatiti ivotne sredine. Uz to, prihvatanje
insistiranja nerazvijenih da okosnica sporazuma bude nacionalni suverenitet omoguilo
je da one odustanu od odbijanja da se u budunosti pridruuju multinacionalnim
sporazumima koji bi usmeravali njihove strategije razvoja, ali i otvorilo puteve za
pruanje pomoi u razvoju i stvorilo uslove za znaajnu novanu pomo nerazvijenima.
Uz 26 principa ponaanja i odgovornosti u Stokholmskoj deklaraciji, koji su
doneti da budu osnova za kasnije multilateralne sporazume i zakonodavstvo, na
Stokholmskoj konferenciji usvojen je i Akcioni plan sa 109 preporuka u tri oblasti:
procena stanja ivotne sredine, upravljanje sistemom ivotne sredine i institucionalne
mere podrke. Na bazi ovog akcionog plana zapoeto je sa globalnim monitoringom i
upravljanjem u ivotnoj sredini i formiran je Program zatite ivotne sredine
Ujedinjenih Nacija (UNEP).
Ako se uspeh Stokholmske konferencije meri u stepenu ispunjenosti zacrtanih
principa i preporuenih akcija u narednim decenijama, onda se slobodno moe rei da
ova konferencija nije uspela. Principi nisu postali osnova za promenu meunarodnih
propisa, mnoge od 109 preporuka nisu ispotovane, a UNEP nikada nije postao agencija
koja ima institucionalnu snagu da koordinira globalne aktivnosti na polju zatite ivotne
sredine. Zapravo, UNEP se i u dananje vreme jo uvek bori da sebi osigura poziciju
kakvu imaju neke druge organizacije zaduene za probleme razvoja unutar sistema
Ujedinjenih Nacija.
Meutim, Stokholmska konferencija ima veliki znaaj, pre svega u tome to je
uspeno iskristalisala probleme koji su uticali na globalnu politiku zatite ivotne
sredine do 1972. godine. Ona je bila dobar forum za artikulaciju razliitih pogleda na
sutinu krize u ivotnoj sredini, pre svega razlika izmeu razvijenih i nerazvijenih, i za
postizanje kakvog takvog kompromisa, kao osnove za budue akcije na polju zatite
ivotne sredine na globalnom nivou.
Od Stokholma do Rija
Dve naredne decenije obeleile su, kao i samu Stokholmsku konferenciju, dve
osnovne politike snage: pritisak javnosti, olien u razliitim, ali po pravilu rastuim
pokretima za zatitu ivotne sredine, kao i tenzije izmeu razvijenog Severa i
nerazvijenog Juga. Kriza u ivotnoj sredini je rasla: dogodili su se Bopal i ernobil,
Sjedinjene Amerike Drave i zapadna Evropa suoile su se sa pojavom kiselih kia, a
Brazil, Azija i centralna Afrika sa ekstenzivnim krenjem tropskih uma, to je dodatno
snailo pokrete za zatitu ivotne sredine. Neki od problema poprimali su globalne
razmere (smanjenje ozonskog omotaa i efekat staklene bate, pre svih). Pritisak
javnosti inicirao je nove akcije na nivou vlada, tako da su potpisivane nove konvencije
u zatiti ivotne sredine, pre svega na regionalnom nivou (Konvencija iz Osla o kontroli
odlaganja otpada u morima, Helsinka konvencija o kontroli zagaivanja Baltika,
99
Pariska konvencija o kontroli uzroka zagaivanja zemljita, Akcioni plan za Mediteran

o kontroli zagaenja mora i Bazelska konvencija o prekograninoj kontroli opasnog
otpada). Nastale su nove agencije na multilateralnom i bilateralnom nivou, koje su
donosile nove standarde ponaanja i nove meunarodne finansijske instrumente u zatiti
ivotne sredine.
Sve navedeno, a pre svega politika snaga pritiska javnosti i neslaganje
razvijenih i nerazvijenih u pogledu daljeg razvoja, artikulisale su prve dve, naizgled
nepovezane meusobno, formulacije odrivog razvoja. Prvi od pomenutih stavova
izreen je u Svetskoj strategiji konzervacije (World Conservation Strategy WCS
[IUCN, UNEP, WWF, 1980]). WCS je prvi dokument u kome se pominje pristup
odrivosti kroz povezivanje ljudskog blagostanja danas i u budunosti sa odrivim
upravljanjem prirodnim nasleem na planeti. Ponuena strategija paljivo je
organizovala zahteve i akcione proritete namenjene nacionalnim vladama, koje treba da
im pomognu u korienju baze prirodnih resursa u cilju poveanja ljudskog blagostanja
i uz potovanje kapaciteta podnoenja ekosistema [IUCN, UNEP, WWF, 1980].
Ovakav etiki zasnovan i moralno prihvatljiv stav, naravno, nije se slagao sa
politikom realnou na relaciji Sever Jug. Politika naivnost i nedostatak
instrumenata za implementaciju nisu dozvolili ostvarivanje unutar postojee politike i
ekonomske situacije. Meutim, WCS se moe smatrati vizionarskim projektom, ali i
projektom koji nije uspeo da mobilie meunarodnu politiku podrku i, sledstveno
tome, nije doneo poboljanja u praksi.
WCS je pruio konceptualni osnov za sledeu artikulaciju odrivog razvoja,
donetu u okviru Svetske komisije o zatiti ivotne sredine i razvoju (World Commision
on Environment and Development WCED), poznate i kao Bruntland Komisija. U
svom izvetaju iz 1987. godine pod nazivom Naa zajednika budunost (Our
Common Future [World Commission on Environment and Development, 1987])
Brutland Komisija prvi put uvodi odrivi razvoj kao standard za meunarodni razvoj.
Znaaj ovog dokumenta je trojak [Reed, 1996]:
Kao prvo, WCED je efektivno uspostavila odgovornost sadanjih generacija za
osiguranje mogunosti za razvoj buduih generacija, tako to e zatiti ivotnu
sredinu i prirodne resurse;
Kao drugo, na prvo mesto je stavila smanjenje siromatva u zemljama u razvoju
kao centralnu taku oko koje se gradi strategija odrivog razvoja, i
Kao tree, vratila je odrivost u kontekst meunarodnog ekonomskog poretka,
prepoznajui i uvaavajui potrebu za reorganizacijom meunarodne trgovine i
protoka kapitala, kao i osiguranja veeg uticaja nerazvijenog dela sveta na
meunarodne ekonomske odnose.
Naa zajednika budunost je, neosporno, jedna od prekretnica u teorijskom i
analitikom smislu. Najvea slabost izvetaja Bruntland komisije, sa druge strane, bili
su recepti kako da se dodje do poboljanja. A te preporuke bile su veoma ombisiozne
i nalagale nacionalnim vladama i meunarodnim agencijama za razvoj da svoje
uobiajene politike razvoja zamene praksom odrivog razvoja. Naglaavajui da
godinja stopa rasta od 3 do 4 procenta u razvijenim zemljama predstavlja osnovni
ekonomski preduslov za smanjenje siromatva u nerazvijenim i zemljama u razvoju,
WCED je predloila multiplikaciju ekonomskih aktivnosti u svetu faktorim pet do
100
deset, to bi svakako dovelo do poveanja dohotka po glavi stanovnika za 3 procenta u

svim zemljama, bile one na Severu ili Jugu.
Uz ovakav zahtev za enormnim ekonomskim rastom ila je i preporuka za
promenu kvaliteta rasta. Brutland izvetaj naglasio je potrebu da se izvri
preraspodela blagostanja u korist nerazvijenih, kako bi se smanjilo siromatvo.
Meutim, ovako radikalna preporuka bila je ublaena stavom koji se protezao kroz celi
izvetaj da transformacija ka odrivom razvoju ne zahteva fundamentalne promene u
postojeoj distribuciji blagostanja, potroakih navika, ivotnog standarda ili karaktera
rasta u razvijenim i nerazvijenim zemljama. Uz to, Brutland izvetaj nije ponudio
odgovor kako izai na kraj sa postojeim podelama na meunarodnom i dravnom
nivou, koje je trebalo reiti. Uz sve nedostatke, moe se rei da, za razliku od Svetske
strategije konzervacije, Brutland Komisija uspeva da nametne odrivi razvoj kao
standard prema kojem e se meriti uspenost politika i razvojnih aktivnosti vlada i
meunarodnih organizacija u nastupajuem periodu. Naa zajednika budunost
vrsto je uspostavila konceptualnu i politiku osnovu na kojoj su Ujedinjene Nacije
gradile uspeh Konferencije o ivotnoj sredini i razvoju u Rio de aneiru.
Konferencija u Riju
U formalnom smislu Konferencija Ujedinjenih Nacija o zatiti ivotne sredine i
razvoju (UNCED) odrana u Rio de aneiru 1992. Godine (poznata jo kao Samit o
planeti zemlji) bila je veoma znaajna. Na njoj su usvojene Svetska konvencija o
klimatskim promenama, Konvencija o biodiverzitetu i Povelja planete Zemlje,
dogovoren je skup principa koji bi u narednom periodu trebalo da budu potovani od
strane 176 nacionalnih vlada potpisnica, usvojen je akcioni program za odrivost,
nazvan Agenda 21, i uspostavljen je institucionalni mehanizam unutar sistema
Ujedinjenih Nacija konstituisanjem Komisije za odrivi razvoj (CSD). Ovome treba
dodati i injenicu da je Rio konferencija predstavljala kulminaciju predhodnog perioda
intenzivne kampanje podizanja nivoa znaaja problema zatite ivotne sredine i razvoja
meu politikim faktorima na najviem nivou.
Konferencija u Riju se moe posmatrati kao trenutak kada je meunarodna
zajednica formalno prihvatila koncept odrivog razvoja kao standard za odreivanje
uspenosti dostizanja ciljeva razvoja, kako na razvijenom Severu, tako i na
nerazvijenom Jugu. Polazei od poznate perspektive razvijenog dela planete, pristup
Konferencije je bio da se unutar traene projekcije razvoja sa naglaenom
komponentom zatite ivotne sredine istaknu osnovne ravojne potrebe, karakteristine
za zemlje u razvoju i nerazvijene. Meutim, konceptualna mrea odrivog razvoja koju
je predlagao UNCED i koja se zasnivala na veoj panji koju treba pokloniti promeni
ekonomskih odnosa Severa i Juga, nije u osnovi bila u suprotnosti od osnovne zamisli
koju je deceniju pre toga imala Bruntland komisija i koja se zasnivala na premisama
nastavljanja rasta. Dokaz za ovakvu tvrdnju je pristup odrivom razvoju koji imaju
razvijene zemlje, pre svega evropske, i koji se zasniva na nastavljanju rasta i
tehnolokim inovacijama kao jednom od strategijskih stubova odrivog razvoja.
Kao i Stokholmska konferencija i Rio samit nije uspeo da u potpunosti prui
alternativu postojeim koncepcijama razvoja, niti je znaajnije uticao na politike
uslove neophodne kako bi se svet okrenuo u pravcu odrivog razvoja. Godine koje su
101
usledile, a posebno deavanja na Samitu u Johanesburgu 2002. pokazala su da su

postojee meunarodne ekonomske relacije ostale gotovo netaknute. Odnos moi
izmeu Severa i Juga ostao je isti, a ekonomski dispariteti nastavili su da rastu. Mada je
bilo mnogo inicijativa, ini se da je Rio konferencija posluila, pre svega, vodeim
svetskim politiarima da se pred svojom javnou predstave kao pravednici, dok su
osnovne ekonomske i drutven realnosti ostale nepromenjene. Ukratko, UNCED je
postigao znaajan verbalni konsenzus, ali oroen na nedefinisano vreme. Strukturalne
reforme potrebne da bi se krenulo ka odrivosti nisu zapoete u ogromnom broju
sluajeva.
Konferencija u Johanesburgu
Krajem avgusta i poetkom septembra 2002. godine svetski lideri okupili su se
u Johanesburgu na Svetskom samitu o odrivom razvoju (WSSD). Svrha Samita je bila
da se reviduju postojee i donesu nove odluke o zatiti ivtne sredine i odrivom
razvoju. Rezultat Svetskog samita u Johanesburgu su tri osnovna dokumenta: politika
deklaracija, plan za implementaciju i takozvane obaveze drugog tipa. Za one ija su
oekivanja bila velika, Svetski samit o odrivom razvoju bio je veliko razoaranje. Za
one koji nisu oekivali previe, zasnivajui svoja oekivanja na neadekvatnom procesu
pripreme, Samit je postigao neke uspehe. Naalost, nedostatak oseaja urgentnosti kod
svetskih lidera bio je i nastavlja da bude prilino uznemiravajui.
Samit u Johanesburgu nije zacrtao tako eljeni put ka odrivosti. Nisu
postavljeni jasni ciljevi, vremenska ogranienja za neophodne akcije i nije jasno
definisan proces monitoringa. Zbog toga je opte miljenje u naunoj i strunoj javnosti
da je politika (pre svega velikih sila) u ovom sluaju odnela pirovu pobedu nad
strukom, ali i da se pred oveanstvom u ovom trenutku nalazi izbor: ne samo nastaviti
gomilanje lekcija iz prolosti, ve redefinisati strategije i akcije i ukazati na urgentnost
problema borbe protiv siromatva, promene naina ivota i potroakih navika,
ogranienja rasta populacije i dostizanja odrivog urbanog razvoja.
Komponente odrivog razvoja

Kako je ve bilo reeno, temelj odrivog razvoja ine tri komponente:
ekonomija, drutvo i zatita ivotne sredine. Njihova meuzavisnost i isprepletanost
zahteva da se svaki budui razvoj propusti kroz prizmu svake od njih ponaosob, imajui
u vidu ekonomska i politika ogranienja o kojim je govoreno u predhodnim
poglavljima. Ove tri kompoenente odrivog razvoja trebalo bi da budu sagledana na
takav nain da se pomou njih doe do stabilnih izvora prihoda za ljude, da se osigura
drutvena jednakost, postigne konsenzus u drutvu u pogledu nivoa rasta populacije,
odravaju nivoi prirodnog i stvorenog kapitala i zatiti ivotna sredina.
Ekonomska dimenzija
Ekonomska komponenta odrivosti zasniva se na naporu da drutva prate
puteve ekomomskog rasta koji kao svoju posledicu imaju poveanje realnih zarada u
drutvu, a ne da preduzimaju trenutne akcije koje na dui rok dovode do poveavanja
siromatva. Ovo se moe ostvariti ukoliko drutvo omogui optimalne tokove zarada uz
102
odravanje postojeeg osnovnog kapitala. Kapital u ovom kontekstu oznaava stvoreni

kapital, ljudski kapital i prirodni kapital. Da bi se izbegle nerealne strategije rasta, koje
esto mogu biti vrsta samoodbrane, odriva ekonomija zahteva da se, pre svega,
identifikuju oblasti unutar kojih stvoreni, ljudski i prirodni kapital mogu da budu
odrivi. Odriva ekonomija podrazumeva promenu pristupa rastu, takvu da mnogi
delovi sveta koji su nerazvijeni ili su u razvoju odmah moraju da uveaju svoje
proizvodne kapaciteta, dok u isto vreme i sa istom hitnou industrijalizovana drutva
moraju da smanje svoju potronju prirodnih resursa i da ih koriste mnogo efikasnije
[Goodland i Daly, 1992]. Ekonomska odrivost takoe zahteva internalizaciju trokova,
ukljuujui socijalne trokove i trokove zatite ivotne sredine koji su u vezi
proizvodnje i dopremanja dobara do krajnjeg potroaa.
Imajui u vidu nacionalne strategije razvoja, pre svega u zemljama u razvoju,
ekonomska komponenta odrivog razvoja mogla bi se svesti na nekoliko grupa
zadataka, koje treba izvriti u strukturalnom prilagoavanju nacionalnih ekonomija
[Reed, 1996]:
Strukturalno prilagoavanje u sferi makroekonomskog upravljanja:
- promiljena fiskalna politika;
- odravanje balansa prihoda i rashoda u meunarodnom prometu;
- odravanje nivoa spoljnog duga koji se moe servisirati.
Borba protiv siromatva:
- intenzivne ekonomske mere zapoljavanja kojima se poveava zapoljavanje
siromanih slojeva stanovnitva, odnosno najugroenijeg sektora;
- primena takve monetarne i finansijske politike kojom se osiguravaju bolje
proizvodne i marketinke mogunosti za male preduzea i seljake;
- usmeravanje nacionalnog dohotka ka unapreivanju proizvodnih mogunosti
najsiromanijih slojeva stanovnitva;
- stvaranje zakonskih mogunosti i fondova za zadruna i kooperativna
preduzea.
Poljoprivredna proizvodnja:
- usmeravanje ekonomske politike prema poljoprivrednoj proizvodnji;
- ohrabrivanje trenda snabdevanja stanovnitva hranom koja se proizvodi u
okruenju;
- investicije javnog sektora u unapreenje zemljuta;
- bolje upravljanje vodotokovima i navodnjavanjem;
- poumljavanje.
Uloga drave:
- kao ekonomski agent: prilagoavanje uloge drave radu u oblastima u kojima je
ona efikasnija od privatnog sektora i u kojima moe da omogui optimalno
uee privatnog sektora;
- kao menader javnog blagostanja: unapreivanje administrativnih i
regulatornih funkcija vlade u oblastima u kojima se zahteva zatita javnog
interesa, kao i uspostavljanje standarda ovih funkcija;
- kao garant drutvenog razvoja: obezbeivanje drutvenih dobara i servisa, kao i
servisa zatite ivotne sredine i jednakosti u njihovom korienju.
Ugraivanje trokova zatite ivotne sredine u cenu proizvoda i usluga:
103
eliminacija prepreka u postojeoj cenovnoj politici tako da se omogui

ukljuivanje drutvenih trokova i trokova zatite ivotne sredine u cenu;
ukljuivanje ovih trokova u fizibiliti studije novih projekata;
uzimanje u obzir trokova koji proizilaze iz degradacije ivotne sredine i
troenja resursa kod izraunavanja bruto nacionalnog dohotka i u budetskom
sagledavanju i reinvestiranje ovih kapitalnih trokova;
prikazivanje trokova zatite ivotne sredine u strukturi spoljnotrgovinskog
bilansa.
Drutvena dimenzija
Drutvena dimenzija odrivosti temelji se na premisi da jednakost i
razumevanje meuzavisnosti ljudi unutar zajednice predstavljaju osnovni preduslov
prihvatljivog kvaliteta ivota, to je u sutini prvi cilj razvoja. Da bi razvoj bio
dugorono odriv, bogatstvo, resursi i mogunosti moraju se raspodeliti na takav nain
da svi graani mogu da uivaju bar minimalne standarde bezbednosti, ljudskih prava i
socijalnih privilegija, kao to su hrana, zdravlje, obrazovanje, stanovanje i mogunosti
za razvoj svoje linosti. Drutvena jednakost znai osiguravanje svim ljudima da mogu
se odbrazuju i omoguavanje da svojim radom doprinesu napretku drutva. Relacije
povezanosti unutar drutva su takve da svaka drutvena nejednakost utie na stabilnost
unutar drutva. Meusobne povezanosti u drutvu takoe utiu na prihvatanje injenice
da ivotni standard u drutvu veoma zavisi od veliine populacije i njene sposobnosti da
bude u skladu sa planetarnim reursima ivotne sredine i postojeom infrastrukturom.
Zbog svega toga drutvena dimenzija odrivog razvoja zahteva aktivnu politiku
participaciju svih sektora drutva i odgovornost vladajuih struktura iroj javnosti kod
donoenja osnova socijalne politike, ukljuujui, izmeu ostalog, probleme drutvene
jednakosti i veliine populacije. U praksi bi to trebalo da bude usko povezano sa
podizanjem nivoa znanja lokalnog stanovnitva o ovim problemima i osnaivanja
drutvenih grupa da samostalno kreiraju svoja sopstvena reenja i utiu na svoj ivotni
standard. U cilju ostvarivanja drutvene komponente odrivog razvoja, neophodno je,
dakle, preduzimanje sledeih akcija:
Ostvarivanje jednakosti u distribuciji:
- Stvaranje institucionalnih mehanizama za redistribuciju drutvenog bogatstva,
proizvodnih mogunosti i buduih investicija, kako bi se osiguralo uee
siromanih u aktivnostima koje donose zaradu i njihov jednaki pristup
drutvenom bogatstvu i proizvodnim resursima;
Drutveni servisi:
- Obezbeivanje osnovnih drutvenih dobara (stanovanje, sanitacija i voda za
pie) za sve;
- Unapreivanje drutvene infrastrukture tako da se garantuje obrazovanje i
osnovna zdravstvena zatita;
- Osiguravanje podjednakih mogunosti dobijanja pravne pomoi, zapoljavanja,
kreditnih i finansijskih mogunosti za siromane.
Polna jednakost:
- pruanje jednakih mogunosti enama da se ukljue u aktivnosti u kojima se
stvara dohodak, obrazovne aktivnosti i zdravstvenu zatitu;
104
uspostavljanje jednakog pravnog statusa enama koji im omoguava pravo na

svojinu i kreditiranje.
Stabilizacija populacije:
- stvaranje adaptivnih strategija stabilizacije broja stanovnika i pruanje usluga
planiranja porodice kako bi se osiguralo da broj stanovnika ne ugrozi kapacitet
podnoenja ekosistema.
Politika odgovornosti i participacija:
- uspostavljanje jasnih i transparentnih mehanizama odgovornosti prema kojima
se vlada smatra odgovornom javnosti u pogledu drutvenih i ekonomskih
pitanja od nacionalne vanosti, kao i pitanja razvoja i zatite ivotne sredine;
- osiguravanje postojanja konsultativnog procesa i participacije svih drutvenih
grupa u formulisanju nacionalne politike razvoja i u njenom sprovoenju, kao i
u kreiranju i sprovoenju pojedinih razvojnih programa i projekata.
Komponenta zatite ivotne sredine
Komponenta zatite ivotne sredine u odrivom razvoju predstavlja osnovu
odravanja dugoronog integriteta i, sledstveno tome, produktivnosti sistema i
infrastrukture kojima se obezbeuje zdrava ivotna sredina i ivot uopte na planeti.
Dostizanje ovih standarda zahteva ulaganja u infrastrukturu biosfere, kako bi se
osigurao kvalitet dobara i usluga u sferi ivotne sredine od kojih zavisi ivot. Odrivost
ivotne sredine namee takav nain postupanja sa ovim dobrima i uslugama koji nee
ugroziti mogunost prirode da se samoreprodukuje. Primena principa predhodne zatite
i analize uticaja na ivotnu sredinu trebalo bi da postane integralni deo svih programa
razvoja, kako bi se osiguralo da te aktivnosti ne dovedu bilo do negativnih dejstava na
ljude, ili do negativnih posledica po ivotnu sredinu.
Osiguravanje komponente zatite ivotne sredine podrazumeva sledee
aktivnosti [Reed, 1996]:
Odrivo korienje resursa:
- ograniavanje potronje obnovljivih prirodnih resursa na nivo koji omoguava
njihovu regenraciju;
- dostizanje takvog nivoa potronje neobnovljivih resursa koji nee biti vei od
moguih koliina njihovih substituta.
Ogranienje zagaenja:
- smanjenje aerozagaenja, zagaenja vode, toksinog otpada, time to e se
emisije polutanata ograniiti na one koje ivotna sredina moe da absorbuje.
Prirodni kapital:
- obezbeenje regulatornih i trinih mehanizama takvih da osiguraju da
konstantnu koliinu prirodnog kapitala u budunosti;
- voenje nacionalne politike i planova za implementaciju koji e uveati
koliinu i kvalitet prirodnog kapitala.
Princip predhodne zatite:
- Izbegavanje preduzimanja aktivnosti koje mogu imati potencijalno negativni
uticaj nepoznat u trenutku planiranja, jer postojei fond znanja nije dovoljan da
se posledice predvide.
Institucionalna mrea:
105
Uspostavljanje jasnih i dostinih pravnih i regulatornih standarda za privatni

sektor kako bi se zatitio integritet ivotne sredine i pomoglo u njenom
unapreivanju.
Odrivi urbani razvoj

Koncept urbane odrivosti, kako se to pokazalo kroz razliite naune radove,
izazivao je mnoge dileme. Poneto od razliitosti moe se videti u definicijama koje
slede. Razlike u definicijama odraavaju razliite perspektive pojedinaca ili grupa koje
predstavljaju razliita nauna usmerenja i ekonomske, politike ili prostorno
planerske pozicije. Ove perspektive u osnovi se razlikuju u objanjenju ta treba da
bude odrivo, imajui pri tome na umu, izmeu ostalog bioloke sisteme, putanje
razvoja, profitabilnost ulaganja, odnose moi, nivoe materijalne potronje i kulturne
obrasce ivota [Mitlin i Satterthwaite, 1996].
Utopisti i anarhisti u traganju za odrivim gradom

Jo od pre vie od sto godina datiraju prvi radovi u kojima se gradovi
oznaavaju kao patoloka pojava. Nezdravi ivotni uslovi u slamovima industrijskih
gradova u Evropi poetkom dvadesetog veka i kasnije u Severnoj Americi potakli su
neke od vodeih urbanih teoretiara da zaponu traganje za zelenim gradom.
Pod utiskom naruenih ivotnih uslova Londona sa kraja devetaestog veka
Ebenezer Hauard (Howard) sainio je viziju i detaljni plan vrtnog grada, to se moe
smatrati prvim utopiskim pokuajem da se osmisli zeleni grad. Po Hauardovoj viziji
trebalo je izgaditi niz novih samodovoljnih gradova u prirodnom okruenju, okruenih
poljoprivrednim lancima koji bi stanovnike snabdevali hranom. Vrtni grad bi imao
svoju industriju u kojoj bi stanovnici bili zaposleni. Ljudi bi bili daleko od
prenaseljenih velikih gradova, to im je obeavalo bolji kvalitet ivota. Decenijama
kasnije Hauardova polazita usvajali su razliiti sledbenici ideje novih gradova irom
sveta, s tim to su se utopijske ideje o samodovoljnosti zelenih gradova gubile u sudaru
sa realnim uslovima [Beevers, 1988].
U osnovi Hauard je verovao da su veliki gradovi osueni na propast. Isto to
verovao je i idejni otac amerikog predgraa Frenk Lojd Rajt (Frank Lloyd Wright).
Njegov san iz 1930. bio je da velike gradove sa velikom gustinom naseljenosti zameni
stanovanjem u prostorno retko neseljenom okruenju, povezanom autoputevima.
Polazio je od predpostavke da svako domainstvo poseduje automobil. Ovaj teorijski
koncept postao je realnost posleratnog razvoja u Severnoj Americi, ali i nekim drugim
delovima sveta i doveo do onog to se danas naziva urbanom rasplinutou. vajcarski
arhitekt Le Korbizije takoe je svoj utopijski radijalni grad bazirao na masovnom
vlasnitvu nad automobilima, ali umesto rasplinutog grada on je zagovarao grad
oblakodera rasporeenih u pravilnim geometrijskim blokovima i okruen zelenim
povrinama i transposrtnim arterijama koje ih povezuju.
Iako u osnovi razliite, ove tri vizije imaju tri zajednike take: sve tri tee ka
poveanju zelenih povrina, sve se zasnivaju na striktnom izdvajanju funkcija
106
(stanovanja, rada, odmora i rekreacije) u posebne prostorne celine i, konano, sve tri su
bile u potpunosti utopijske.
Slika 28. Vrtni grad Ebenezera Hauarda
Inspirisane idejama Hrabrog Novog Sveta, optine u posleratnoj Evropi,

Severnoj Americi, Australiji Aziji i Africi zapoele su sa ruenjem celih gradskih
kvartova pod izgovorom ienja slamova. Na njihovim mestima nikli su otueni,
bezduni novi gradovi, monotona rasplinuta predgraa zavisna od automobila ili, kao
posebnu dragulji post-utopijskog planiranja, korbizijanski blokovi visokih kula sa
socijalnim stanovima za porodice sa niskim primanjima.
U svojoj kritici ovakvog urbanog razvoja i planiranja Dekobs (Jacobs)
podvlai segragaciju i uniformnost post-utopijskih gradova i zalae se za razliitost koja
bi gradovima omoguila ostvarivanje prirodne, organske vitalnosti. Ulice i trotoari su,
prema njoj, znaajan drutveni prostor na kome moe doi do interakcije izmeu ljudi.
Stare zgrade i delovi daju poseban karakter gradu i treba ih obnavljati, a ne ruiti.
Mnogi od prostora koji su oznaeni slamovima ustvari predstavljaju vitalne zajednice
koje funkcioniu same po sebi [Jacobs, 1961]. Mnogo dalje otiao je profesor Riard
Senet (Sennett), koji konflikte u gradovima smatra realnim dometom kreativnosti
odraslih i zalae se za organski, anarhini i neplanirani grad [Sennett, 1990].
Koncept urbane odrivosti

Koncept urbane odrivosti danas se uglavnom definie u rasponu izmeu dve
divergentne postavke:
Globalistika postavka, prema kojoj je urbana odrivost sinonim za odrivi razvoj i
upravljanje njime, ukljuujui regulaciju trita, centralizovano planiranje i nova
nauna i tehnoloka reenja, i
Lokalistika postavka, prema kojoj je odrivost sinonim za odrive ivotne stilove i
prema kojoj lokalni kontekst moe voditi ka razliitim i lokalno prilagoenim
perspektivama, uslovima i znaenjima odrivosti [Sachs 1993; Drakakis-Smith
1995].
107
Elkin i saradnici definiu odrivi urbani razvoj na sledei nain:

Odrivi urbani razvoj mora teiti stvaranju grada koji je pogodan za korisnika (userfriendly) i sa dovoljnim brojem resursa, ne samo u smislu forme i energetske
efikasnosti, ve i u smislu funkcije, kao mesto za ivot [Elkin i sar., 1991: 12]
Leff u svom definisanju odrivog urbanog razvoja polazi od iskustava

nerazvijenih zemalja i zemalja u razvoju, dajui definiciju u tradiciji ekolokog
pristupa:
Stvaranje zelenog grada u kontekstu urbane eksplozije u zemljama Treeg sveta
zahteva proces rekonstrukcije kojim se preduzimaju mere protiv zagaenja, mere zatite
zelenih povrina i ponovnog poumljavanja okoline grada. Takoe, ovaj proces treba da
ide ka boljim sistemima transporta, javnih usluga i tehnologijama recikliranja otpada
kako bi se raconalnije koristili resursi i energija unutar urbanog ekosistema [Leff, 1990:
55]
Stvaranje zelenog grada zahteva artikulaciju urbanih funkcija unutar sveukupnog
procesa odrivog razvoja. Zahteva se nova funkcija za gradove i njihova reintegracija u
sveukupni proces proizvodnje, kroz izbalansiraniji prostorni razmetaj agro-ekolokih,
industrijskih i urbanih aktivnosti [Leff, 1990: 56].
U slinom tonu ekoloki grad definie i White:

Ekoloki grad je onaj koji prua prihvatljive standarde ivota za njegove stanovnike,
bez naruavanja ekosistema i bio-geohemijskog ciklusa od koga je zavisan [White,
2002: 1].
Imajui u vidu mnoge polemike koje je izazvao Bruntladn izvetaj i politike i

ekonomske stavove u periodu pre i posle Rio konferencije, neki naunici su pokuali da
definisanje urbane odrivosti prilagode ovim debatama. Tako, Breheny pod urbanom
odrivou podrazumeva:
dostizanje aspiracija urbanog razvoja, koje se podvrgavaju uslovima takvim da
prirodni i stvoreni skup resursa nije u takvoj meri uniten da bi zbog toga bila ugroena
budunost [Breheny, 1990: 9.7].
Kada se govori o urbanoj odrivosti, mora se imati u vidu da gradovi nikada

nisu bili samoodrivi kroz istoriju [Elkin i sar., 1991; Camagni i sar. 2001], kao i da
verovatno to nikada nee postati u pravom smislu reci. Gradovi su zavisni od svog
okruenja, kao i od urbanog sistema u kome se nalaze i od njih se ne moe oekivati da
postanu samodovoljni u ekonomskom, drutvenom ili u smislu zatite ivotne sredine.
Uz to, gradovi su proizvoai eksternih uticaja na okruenje, kako pozitivnih, tako i
negativnih. Kako je rasla svest o aspektima zagaivanja ivotne sredine povezanim sa
urbanim nainom ivota i kvalitetom ivota u gradovima, sve vie su se javljala pitanja
o odnosu pozitivnih uticaja prema negativnim i dokazivanja da je ovaj odnos naruen.
Kao rezultat toga, sve vie panje posveivano je kapacitetu podnoenja odrivog
grada. On se sastoji iz dva aspekta: intra-urbanog i ekstra-urbanog. Intra-urbani
108
kapacitet podnoenja odnosi se na sposobnost grada da se nosi sa uticajima na ivotnu

sredinu unutar svojih granica (na primer, urbano upravljanje otpadom, urbano
zagaenje vazduha i vode, problemi saobraaja, buke, itd), dok se ekstra-urbani
kapacitet podnoenja odnosi na korienje zemljita i drugih resursa neophodnih da se
osigura kontinuitet ivota u gradu (na primer, poljoprivredna proizvodnja, energija,
ume, itd) istoriju [Nijkamp and Perrels, 1994; Camagni i sar. 2001]. Sveukupno
podruje potrebno kao sistem koji e podravati ivot u gradu, kroz proizvodnju
dobara, resurse i prihvatanje otpadnih materija iz grada esto se naziva ekolokom
stopom grada [Rees, 1992].
Urbana odrivost je, dakle, integralni deo globalne odrivosti i zahteva
razmatranje urbanizacije unutar konteksta dinaminih drutvenih, ekonomskih,
politikih i ekolokih procesa koji prouzrokuju urbani rast, bilo na odrivi ili neodrivi
nain. Urbanizacija, pri tome, obuhvata ne samo kretanje populacije iz ruralnih u
urbane areale, nego i rezultate promena u procesima proizvodnje, potronje i drutvene
reprodukcije.
Uloga gradova u odrivom razvoju

U Istanbulu je 1996. Godine odrana Druga konferencija Ujedinjenih Nacija o
ljudskim naseljima Habitat II, ili Samit gradova. Dva osnovna problema
razmatrana na ovoj konferenciji bila su stanovanje za sve i odriva urbana naselja u
urbanizovanom svetu. Na konferenciji je usvojen Akcioni plan poznatiji kao Habitat
agenda [UNCHS, 1996]. Ovu konferenciju sledila je i Konferencija Istanbul +5,
odrana 2001. Godine, na kojoj su sumirani rezultati implementacije Habitat Agende.
Habitat II istakao je znaaj uloge gradova u dostizanju odrivog razvoja.
Imajui u vidu sve navedene probleme u zatiti ivotne sredine koji se javljaju u
gradovima ili su prouzrokovani njihovim postojanjem i aktivnou, neophodno je
razmotriti kakva je ustvari uloga gradova u zatiti ivotne sredine i, pre svega, u
odrivom razvoju kao konceptu.
Pre svega, znaajno je podvui da se gradovi ne smeju posmatrati izolovano od
ostalih podruja, naroito ruralnih. Oni su veoma meuzavisni u ekonomskom,
drutvenom, ali i u pogledu zatite ivote sredine. I gradovi i ruralne sredine su delovi
zajednikog ekosistema. Naravno da postoje znaajne razlike, koje se uglavnom vezuju
za veliinu i koncentraciju stanovnitva. Treba naglasiti da koncentracija ljudskih
aktivnosti na relativno maloj povrini prua znaajne prednosti u poreenju sa
disperzivnim modelom razvoja. Ove prednosti ogledaju se u efikasnijoj proizvodnji
dobara i pruanju usluga, veim mogunostima za efikasno korienje prirodnih
resursa, manjem zauzeu prostora u poreenju sa veliinom populacije, vie
mogunosti za utede energije, itd. Zbog manjih razdaljina i, sledstveno tome, lake
komunikacije, gradovi su centri razvoja kulture i inovacija.
U bliskoj prolosti mnoge od ovih prednosti gradova nisu uzimane u obzir kroz
politiko delovanje. Gradovi su, pre svega, posmatrani kao problemi, ije reavanje je
jedino bilo mogue stimulisanjem ruralnog razvoja i povratnih migracija stanovnitva iz
gradova u sela. Ovakva politika pokazala se kao veoma neuspena i u mnogim
sluajevima ak je prouzrokovala kontra-efekat. Da bi se dostigli ciljevi odrivog
109
razvoja, neophodno je, na prvom mestu, shvatiti da gradovi imaju znaajnu ulogu u
ovom procesu, pa ak i injenicu da je urbanizacija u osnovi pozitivan proces i prednost
u budunosti. Ili, kako je to definisao bivi Generalni Sekretar UN Butros Butros Gali:
Odrivi urbani razvoj je najvei izazov drutva u dvadeset prvom veku.
Odrivi grad budunost ili fikcija

ta je odrivi urbani razvoj ili odrivi grad? Da bi se na ovo pitanje odgovorlio,
pre svega treba odrivost posmatrati u irem kontekstu. To znai da ne treba samo
govoriti o okruenju u samom gradu, ve u obzir uzeti ulogu koju grad ima u irem
kontekstu. Sa druge strane, ne treba odrivi grad posmatrati kao zatvoreni, absolutni
koncept. Grad je otvoreni ekosistem i zbog toga uvek zavisi od kretanja ka njemu ili iz
njega, tako da ne moe nikada biti potpuno samoodriv. Mnogi od dananjih gradova su
ak veoma daleko od toga. U svakom sluaju, odrivi urbani razvoj se mora posmatrati
i kao stalni proces ka viem nivou odrivosti, ali i kao proces traganja za balansom u
funkcionisanju. Imajui navedeno u vidu, termin odrivi grad moe biti veoma
koristan sa gledita marketinga, kako bi se i time zadobijala panja razliitih uesnika u
procesu.
Da li postoji model odrivog grada? Teoretski, da. Model odrivog grada, osim
njegovih strogo fizikih granica, odraava i drutvenu matricu grada. On se manifestuje
kroz nebrojeno mnogo razliitih oblika, zavisno od istorijskog naslea, kulture,
ekonomske baze, klimatskih, geografskih i geopolitikih karakteristika, da bi se svi ti
oblici u krajnjem sveli na samo nekoliko promenljivih koji ga odreuju. Odrivost, pre
svega, treba da se ogleda u ljudskim namerama kao okviru svake strategije razvoja
grada. Odrivi grad nema recept ponaanja ka odrivosti, ali treba da ima definisane
elemente merenja dostignutog. Dok su jedini barometar uspenosti grada uslovi u
kojima ive njegovi stanovnici, neophodno je determinisati ostale komponente njegove
odrivosti u smislu mogunosti da se kvalitet ivota stanovnika odrava na duge staze
bez pravljenja kompromisa na tetu stanovnika u drugim regionima i globalno. Grad se
jedino moe smatrati odrivim ukoliko njegove vladajue strukture celu planetu
sagledavaju kao jedinstvenu.
Koncept odrivog grada prema Rodersu zasniva se na injenici da grad, uz
ekonomske i zahteve prostorne strukture, mora uvaavati i drutvene, politike i
kulturne zahteve [Rogers, 1998]. Roders navodi najvanije atribute grada koji
ispunjava takve zahteve: jednake mogunosti pristupa osnovnim uslugama, lepotu u
umetnikom i arhitektonskom formiranju, kreativnost kojim se optimizuje ljudski
potencijal, efikasno korienje resursa i najmanji mogui uticaj na ivotnu sredinu,
lakou kontakta, mobilnost, integrisana i kompaktne zajednice i razliitost.
Odreenje pojma urbane odrivosti mora, meutim, da ide dalje od kvaliteta
ivota i da obuhvati dve perspektive koje su umnogome analogne Kastelsovom
bipolarnom konfliktu izmeu mree i pojedinca [Castells, 1996]. Gradovi moraju
pomiriti konflikt izmeu toga da budu deo kompetitivne mree globalnih gradova i
savkodnevnih potreba i zahteva svojih stanovnika. Razvoj koji se ne moe predvideti
uvek je karakterisao kapitalistiko drutvo i zvog toga kapitalizam u sve vie
globalizovanom svetu implicira nepredvidiv razvoj na globalnom nivou. Investitori e
110
svoj kapital usmeravati tamo gde e profit biti najvei. Ovaj kapital esto predstavlja
prenoenje finansijskih resursa iz odreenog grada ili regiona na neku drugu lokaciju,
esto na tetu drutva u kome investitor ivi.Paralelno tome, vlade ulau velike resurse
u participaciju i kompeticiju unutar grada, kako bi privukle ovakve investitore i
smanjile odliv sredstava. Strstegije kao to su direktni gradski marketing, dobijanje
velikih meunarodnih dogaaja (na primer organizacije velikih sportskih takmienja i
slino), oslobaanje od dela poreza ili davanje koncesija, same po sebi zahtevaju
ulaganje velikih sredtava i investicija, to moe da bude uzrok nedostatku para za
reavanje problema koji direktno ugroavaju stanovnike. Naravno da gradske vlasti u
takvim sluajevima imaju spreman odgovor da sve to rade na dobrobit grada i
stanovnika. To je dodue tano u sluajevima kad grad, na primer, dobije na
meunarodnim konkursima, ali mnogi gradovi ostanu kratkih rukava. U tom sluaju
obino se gradski budet preraspodeljuje na raun zdravstva, kolstva, socijalnih
davanja, kako bi se pokrile praznine izazvane ovakvom neuspelom politikom.
Imajui u vidu ove i sline probleme u funkcionisanju gradova, interesantan
pristup odrivom gradu razvijen je u sklopu politike studije ekolokog grada, koja
je raena za vladu Holandije. Strateka mrea Ekopolisa, kako je nazvana u ovoj
studiji, ukljuuje tri meusobno povezane vizije grada: odgovorni grad, grad pogodan
za ivot i participativni grad [Tjallingii, 1995].
Tabela 9. Model odrivog grada: bipolarni konflikt mrea pojedinac
MREA
Globalni kapital
Ekonomska pozicija
Klimatske promene
Kvalitet vazduha
Kvalitet vode u prirodi
Efikasnost u korienju
prirodnih resursa
Otvoreno drutvo
Zajednika
globalna
dobra
POJEDINAC
Kapacitet grada
Uslovi u gradu
Inovativnost
Ekonomski autputi
Uloga u razvoju
Drutveni uslovi
regiona
Drutveni kapital
Rad i zapoljavanje
Integrisano planiranje
Obrazovanje
Ekonomska
Zdravstvo
raznovrsnost
Politika struktura
Stanovanje
Bezbednost
Dostupnost
Kultura i slobodno
vreme
Pojedinac
Odgovorni grad
Termin odgovorni grad odnosi se na odgovornost u upravljanju tokovima
unutar grada i izvan njega. Osnovni problem odgovornosti svodi se na injenicu da se
problemi u funkcionisanju prenose u budunost ili na druge lokacije. Moderno
industrijsko drutvo je dovelo ne samo do veeg protoka ljudi i informacija, nego i
energije, materijala, saobraaja i vode. U strunoj javnosti veoma se esto koristi termin
metabolizam grada da bi se definisale pojave ulaznih i izlaznih tokova, kao i
111
SUNEVA
SVETLOST
VREMENSKE
NEPOGODE
funkcionisanja samog grada kao sistema. Metabolizam uopte definie se kao zbir
hemijskih reakcija koje se deavaju u ivom organizmu (Oxford University Press,
1992: 189), to se po analogiji primenjeno na grad kao sistem moe odnositi na fizike
tokove oz okruenja u grad (pre svega vode, hrane i goriva), transformaciju ovih tokova
ktoz proizvodnju i potronju i fizike tokove iz grada u okruenje (pre svega vrstog
otpada, otpadnih voda i zagaujuih materija).
LJUDI
LJUDI
GRAD
DOBRA
USLUGE
DOBRA
USLUGE
HRANA
INFORMACIJE
ENERGUJA
VODA
OTPAD
Slika 29. Input/autput model grada

Tabela 10. Materijalni input-autput bilans Londona u 1993. godini [Girardet, 1993]
Ukupno goriva
(pretvoreno u tona
nafte)
Kiseonik
Voda
Hrana
Drvo
Papir
Plastika
Staklo
Cement
Cigle, blokovi, pesak
Metali
20.000
40.000
1.002.000
2.400
1.200
2.200
2.100
360
1.940
36.000
1.200
AUTPUTI
INPUTI
Hiljada tona
godinje
CO2
SO2
NO2
Kanaliacioni
mulj
Industrijski i
graevinski
otpad
Komercijalni,
komunalni i
otpad iz
domainstva
Hiljada tona
godinje
60.000
400
280
7.500
11.400
3.900
Prilikom prouavanja funkcionisanja svakog ivog organizma polazi se od

konceptualnog trojstva: metabolizam, patologija i zdravlje. Ako se analogija direktno
primeni na funkcionisanje urbanog sistema, moe doi do problema zbog dinamike
grada kao sistema. Drugaije reeno, ovakva analogija mogla bi se primeniti samo ako
se grad posmatra kao izgraeno okruenje, urbana forma. Meutim, grad u svojoj
112
osnovnoj definiciji ima i interaktivnost sa ivim organizmima i treba ga posmatrati kao

sistem ivih organizama (pre svega ljudi), organizovanih kroz svoje drutveno i
individualno ponaanje.
Skala uticaja koji gradovi imaju na ivotnu sredinu razlikuje ih od drugih
sistema u globalnom ekosistemu. I drugim sistemima, na primer, koncept otpada je
neto drugaiji od onog koji je prisutan danas u gradovima. U biolokim sistemima ne
postoji akumulirani otpad, jer se svi nuzproizvodi ponovo reintegriu u bioloke
procese. Za razliku od bilolokih procesa, sistemi gradova jo uvek nisu dovoljno
sifisticirani u postupanju sa tonama otpada u vidu aerozagaenja, efluenata, otpada iz
proizvodnje ili pakovanja. Velika koliina ovog otpada se ne vraa ponovo u prirodne
procese i predstavlja zagaujue materije za budue vreme. Ljudi danas optereuju
ivotnu sredinu sa vie od tri stotine puta veim optereenjem, nego to je to njena
mogunost prirodne disipacije. U prirodu, na primer, dospeva dvadeset tri puta vea
koliina cinka i trideset osam puta vea koliina antimona [Ayres, 1992 cit. u Hawken,
Lovins et al. 1999]. Globalna dominacija gradova i njihov uticaj na biosferu planete e
nastaviti da testira sposobnosti sloenog konglomerata globalnih ekosistema da se
adaptiraju na ovakve generatore urbanog otpada i predatore prirodnih resursa.
Gradovi i ivotna sredina unutar koje oni postoje su nedeljivi. Do odgovornog grada
moe se stii jedino ako se ima u vidu da gradovi sami po sebi predstavljaju sisteme sa
sloenom interakcijom prema drugim globalnim ekosistemima.
Nejednak balans tokova koji dolaze u grad i onih koji iz njega odlaze
prouzrokuje probleme u svim oblastima (globalno zagrevanje, acidifikacija, erozija,
atrofija i druge). Budue generacije e zbog toga biti izloene dodatnom riziku,
pojedine biljkne i ivotinjske vrste e biti istrebljene i slino. Ovo je posebno
karakteristino i znaajno za razvijene zemlje, koje, kao to se videlo iz predhodnih
poglavlja, koriste etiri petine svetskih prirodnih resursa za eksploataciju. Veoma je
znaajno smanjiti na najmanju meru linearne tokove iz okruenja u grad i iz grada u
okruenje i raditi na stvaranju zatvorenih ciklinih tokova ili cirkularnog metabolizma
grada [Girardet, 1999]. Tako se mogu formulisati i neki od kriterijuma odrivosti: na
ulazu u sistem na prvom mestu treba izbei nepotrebnu potronju (energije, materijala,
itd). Ako ovo nije mogue, trebalo bi potraiti mogunosti za korienje obnovljivih
resursa (kao to je biomasa ili solarna energija). Ako u datom vremenskom okviru nije
mogue izbei upotrebu neobnovljivih resursa (kao to su minerali i fosilna goriva, na
primer) neophodno je izvriti optimizaciju njihovog korienja i izbei njihovo
rasipanje. Na izlaznoj strani prva mogunost je takoe izbegavanje i to izbegavanje
otpada: bolje je ne kupiti ili ne koristiti pojedine proizvode ili materijale ako oni nisu
stvarno neophodni. Ako se njihova upotreba ne moe izbei, u svakom sluaju treba
nastojati da se proizvod ili materijal nalazi u proizvodnom ciklusu, kako ne bi bio
izgubljen negde u okruenju, gde moe naneti tetu. Konano, ako se odreeni otpad
ne moe izbei, u svakom sluaju sa njim treba postupati na ist nain, tako da ne
ugrozi ljudsko zdravlje ili ivotnu sredinu.
Grad pogodan za ivot
Druga vizija Ekopolisa odnosi se na grad pogodan za ivot. U fokusu ove
vizije su izgraeno okruenje i upravljanje njime, kao i stvaranje zdrave ivotne
113
sredine. Problemi koji se javljaju u vezi ove vizije lee u izgraenim urbanim formama
koje su u prolosti nanosile tetu lokalnim ekosistemima, s tim to se to najee
protee i do dananjih dana. Znaajan aspekt reavanja ovih problema je napor da se
postojei lokalni ekoloki potencijal iskoristi na optimalan nain. Grad, naselje ili
graevinski objekat ne sme biti jednostavno ubaen u postojee oruenje, ve mora u
njega biti paljivo integrisan. Pri tome treba voditi rauna o postojeim resursima. Ovo
je veoma vidljivo kod gradova u nerazvijenim i zemljama u razvoju, ali i kod mnotva
gradova u naem okruenju, gde pitanja pijae vode, odvoenja otpadnih voda, vrstog
i opasnog otpada, kvalitetnog javnog prevoza, zdravog stanovanja i zelenih povrina
nisu reena na adekvatan nain.
Ali kako definisati ta je to grad pogodan za ivot? Neophodno je poi od toga
kako pojedinac opaa prostor u kome ivi i kako unutar njega zadovoljava svoje
potrebe. Sloiemo se da je nain na koji ovek opaa prostor u kome ive veoma
znaajan za percepciju grada. Instiktivna reakcija oveka kada se pomene pojam
mesta (u smislu prostora) je da pomisli na moje mesto, njihovo mesto, niije
mesto, ili ak mesto mog neprijatelja. Prostor moe navesti ljude da imaju relativni
oseaj sigurnosti li nesigurnosti, pripadnosti ili odbaenosti, straha ili olakanja,
oduevljenja ili zapanjenosti, fascinacije ili indiferentnosti Sve ove asocijacije
inspirisane su prostorom ili mestom na kome se nalaze. One se mogu razviti kroz
direktno povezivanje mesta sa predhodnim iskustvima pojedinca, kroz indirektno
povezivanje kod koga mesto podsea pojedinca na neko predhodno zapameno
konkretno mesto ili tipizaciju u njegovoj svesti, ili na dogaaj, bilo da je re o
stvaranom dogaaju koji je pojedinac doiveo, ili o dogaaju znanom iz medija. U
ljudskoj prirodi je da vole da poznaju mesto na kome se nalaze, ali oni takoe vole i
nova islustva. Vole da budu fascinirani i trae novo i razliito, iako ele da ta iskustva
budu unutar granica poznatog i razumljivog. Psiholoka istraivanja definisala su
sadraj onoga to se moe smatrati zadovoljavajuim ivotom i to upravo redosledom
koji je naveden:
zadovoljenje fiziolokih potreba: ne biti gladan ili edan,
oseati se sigurno i imati mesto za stanovanje u kome je toplo,
oseati pripadnost grupi ili drutvu,
imati mogunost da izrazimo svoju individualnost na neki nain,
iveti u okruenju koje nam omoguava da se oseamo samoispunjenim.
Zadovoljavanje svih navedenih sadraja u okviru plana razvoja grada ne znai
da e on biti pogodan za ivot. Odgovoran planer e se tek potom zapitati kako e u
njegovoj viziji izgledati male svakodnevne aktivnosti: etnja sa decom, odlazak do
autobuskog stajalita, vonja bicikla, odlazak u kupovinu ili na posao, parkiranje
Faktori koji utiu na habitabilnost jednog ljudskog stanita esto su povezani sa
onim to se nalae iz centara koji se ne nalaze unutar grada. Obino su to centri moi,
vezani pre svega za ekonomsko i politiko odluivanje, ali i za tradiciju i navike.
Aerozagaenje, buka izazvana motornim vozilima, zagaenje voda mogu se smatrati
faktorima koji su od znaaja, ali pre svega za ire, strateko planiranje. Oni se ne
manifestuju direktno na konkretno mesto ivota, na stan, na pojedinca u njemu. Kada se
govori o pitanjima pogodnosti za ivot, poinju da se javljaju neki novi problemi,
vezani u prvom redu za individualnu psihologiju korisnika. Meutim i planiranje na
114
mikro nivou moe mnogo da uini u podizanju svesti i ograniavanju uticaja koji
pojedinci imaju na ove ire probleme.
Kada jednom pree onu granicu koja ga deli od osnovnih pitanja vezanih za
ekonomski opstanak i kada ima mogunost izbora, pojedinac nastoji da ivi na mestu
koje ga zadovoljava. Identifikacija karakteristika ovakvog mesta mogla bi da bude
dobra polazna osnova u traganju za sadrajem mesta pogodnog za ivot. Ukoliko je, na
primer, za takvo mesto znaajno da ima odreeni nivo fascinantnosti za korisnika, onda
njegovo planiranje mora da se zasniva na ostvarivanju kompleksnosti, razliitosti,
misterioznosti, i unutranje koherencije. Kevin Lin o tome primeuje:
Uvek postoji ono to oko ne moe da vidi, ono to uvo ne moe da uje, sadraj
ili scena koju treba otkriti. Nita se ne moe osetiti samo po sebi, ve uvek
povezano sa svojim okruenjem, nizom dogaaja koji mu predhode, seanjem na
predhodna iskustva. [Lynch, 1960]
Neophodno je, dakle, uspostaviti kriterijume koje bi planeri trebalo da

uvaavaju u procesu planiranja gradova pogodnih za ivot. U neposrednom susedstvu
treba omoguiti veu raznovrsnost sadraja koje svaki pojedinac moe izabrati.
Adekvatnim urbanim planiranjem mogu se ostavriti takve veze izmeu ovih sadraja,
koje e ohrabrovati njihovo korienje. Takoe treba vizuelno osmisliti ove sadraje
tako da oni budu jedinstveni u to veoj meri, kako bi stanovnici mogli da razviju svoju
individaulanu, ali i grupnu percepciju grada.
Participativni grad
Trei aspekt vizije odrivog grada odnosi se na participativni grad.
Usklaivanje razliitih interesa poslovnog sektora, zatite ivotne sredine i razvoja
zajednice zahteva stvaranje partnerstva. Neophodnost partnerskih odnosa posebno se
moe uoiti u dananjem okruenju ubrzane urbanizacije i globalizacije. Pritisci sa
kojima se danas sreu lokalne zajednice ine sve teim izolovane pokuaje pojedinanih
institucija da same razvijaju, snabdevaju i odravaju neophodne servise. Tradicionalana
uloga servisa (koji se nude od strane vlasti, privatnog sektora, drutvenih organizacija,
sindikata, verskih zajednica, mesnih zajednica i porodice) sve bre se menja zbog sve
veih fiskalnih ogranienja, ustavnih reenja i zakonskih promena, smanjenja resursa i
ekolokih zahteva, globalizacije ekonomije i liberalizacije trita, promenjenih
vrednosti i novih drutvenih normi, kao i zbog demografskih pritisaka na gradove.
Kao rezultat ovih promena, lokalne zajednice se odluuju za partnerski pristup
obezbeivanju servisa. Servisi se sve vie obezbeuju kroz koordinirane napore
korisnika servisa, lokalnih vlasti i njihovih sektora za obezbeivanje servisnih usluga,
privatnih investitora, lokalnog poslovnog sektora, interesnih grupa, poput udruenja
potroaa, sindikata, verskih zajednica ili grupa, drutvenih organizacija, regionalnih i
dravnih vlasti, pa ak i meunarodnih organizacija za razvoj i finansijsku pomo.
Samo onda kada se zainteresovane strane sloe da razviju i primene zajedniku
strategiju, izvesno je da e servisi biti odrivi! [Milutinovi, 2004]
Nezavisno od organizacionog oblika, primeri iz prakse pokazuju da
ukljuivanje zainteresovanih grupa u proces planiranja odrivog razvoja ima est
najvanijih ciljeva [Milutinovi, 2004]:
115
stvaranje zajednike vizije zajednice za budunost;

identifikovanje i odabir prioritetnih problema, kao i dogovor oko neophodnih mera
za reavanje hitnih problema;
podrka analizama lokalnih problema u kojima uestvuje celokupna zajednica,
ukljuujui pregled dugoronih, sistemskih problema koji dovode u konfrontaciju
pojedine servisne sisteme, kao i potreba za integracijom razliitih servisnih sistema
i razvojem strategija za stvaranje njihove meusobne podrke;
razvoj akcionih planova kojima se pobrojni problemi mogu reiti, uz korienje
iskustva i inovativnosti razliitih lokalnih grupa;
mobilizacija resursa unutar zajednice, kako bi se izalo u susret potrebama za
pojedinim servisima, ukljuujui zajedniku implementaciju projekata odrivog
razvoja;
stvaranje ili uveavanje javne podrke aktivnostima lokalne vlasti i razumevanja
potreba razvoja optine i ogranienja na koja se nailazi u procesu razvoja.
Naravno, odgovorni grad, grad pogodan za ivot i participativni grad nisu tri
razliita grada! Ove tri vizije moraju se integrisati u jednu jedinstvenu viziju, kako bi se
za jedan grad moglo rei da je odriv.
Planiranje odrivog urbanog razvoja
Zato strateki planirati? Pitanje uopte nije naivno, imajui u vidu istoriju
planiranja u naoj zemlji. U jednoj studiji nacionalnih procesa planiranja i usvajanja
budeta koja obrauje vie zemalja navedeno je da napori usmereni ka svestranom
planiranju donose vie tete nego koristi. U zemljama nekadanjeg komunistikog bloka
postojala je praksa usvajanja sveobuhvatnih, centralizovanih i viegodinjih planova
razvoja. Setimo se samo petoljetki. Naravno, na ovaj nain sainjeni i usvojeni
planovi nisu mogli spreiti evidentnu ekonomsku i politiku stagnaciju. Mogue je da
su i dodatno doprineli padu reima koji su ih donosili i sprovodili.
Dakle, zato planirati? Ukoliko se misli na centralizovane planove za koje su
zadueni posebni timovi planera, racionalno analitike projekcije sadanjih potreba i
neizvesne budunosti, onda svakako ima malo razloga za planiranje. Nasuprot tome,
ukoliko se misli na strateko planiranje kao deo procesa rukovoenja, kojim se odreuju
prioriteti i dizajnira realistina implementacija strategije (uz otvorene opcije na
raspolaganju menaderima), tada planiranje ima smisla, a vreme i utroena sredstva u
tom procesu e opravdati svoju namenu [Milutinovi, 2004].
Sutina efikasnog planiranja je u velikoj meri sadrana u samom procesu, a ne
u njegovom proizvodu, odnosno planu. Da bi proces bio efikasan, potrebno je da ima
sledee karakteristike:
Da bude participativan (u njegovoj pripremi uestvuju donosioci odluka i
funkcioneri zadueni za reavanje problema, plan se ne priprema za njih);
Da bude interaktivan (podrazumeva konfrontiranje izmeu onoga to jeste i onoga
to moe biti);
Da bude integrativan (da vertikalno povezuje u oba smera promiljanja o tome ko
treba i ta je potrebno i kako preduzimati);
Da bude iterativan (da uvaava injenicu stalnih promena organizovanih sistema i
njihovog okruenja, kao i da nijedan plan ne moe trajati suvie dugo).
116
Veoma esto se postavlja pitanje kada inicirati proces stratekog planiranja

odrivog razvoja? Situacije u zajednici kada strateko planiranje moe biti korisno i
pravovremeno su:
Kada je zajednica u krizi (to je oigledno sluaj sa veinom naih optina);
Kada rukovodstvo zajednice eli da iskoristi odreeni trenutak (na primer, mnoge
optine u zemljama Centralne i Istone Evrope zapoinjale su rad na svojim
stratekim planovima odrivog razvoja kada bi se njihovi predstavnici vraali sa
studijskih putovanja na kojima su stekli brojna nova saznanja o efikasnom radu
lokalne samouprave i planerskim procesima);
Kada doe do velikih promena u nainu funkcionisanja zajednice ili lokalne
samouprave (to je, na primer, sluaj kada se donese novi zakon o lokalnoj
samoupravi, sa veim stepenom decentralizacije);
Kada doe do promena kod izabranih ili imenovanih lica u lokalnoj samoupravi;
Kada se uvede nova organizacija ili tehnologija rada;
Kada je reavanje problema od ireg znaaja, odnosno prevazilazi granice lokalne
samouprave i zahteva obezbeivanje resursa van njene teritorije (na primer,
potreba za prekograninim povezivanjem, potreba za obezbeenjem para iz
donacija ili investicija);
Kada lokalna samouprava eli promeniti stil rukovoenja i ukljuiti vie
meusektorskih timova u zajedniko odluivanje;
Kada Skuptina grada ili optine usvoji izmene politike, to zahteva dugorone
strategije njene implementacije.
Iako se veina ovih primera odnosi na situacije koje imaju epizodni karakter,
odnosno povezane su sa nekim konkretnim dogaajem, takve situacije mogu biti
posebne prilike (odnosno okidai) za iniciranje procesa planiranja odrivog razvoja.
To znai: zaustaviti se na trenutak, porazmisliti o svemu, o buduem razvoju zajednice,
manjim popravkama u njenom funkcionisanju, ili pak o celovitim promenama
operativne mainerije lokalne samouprave.
Od klasinog ka meta-urbanom planiranju
Ono to je moda najvanije shvatiti iz dosadanjih razmatranja je da postoji
konstantna dinamika transformacije gradova. Koncepti kontinuiteta, homogenosti,
distance, blizine, povezanosti i funkcija, koji se mogu smatrati osnovnim konceptima
postojee planerske prakse u gradovima, moraju biti promenjeni ili nadograeni, kao
to se moraju redefinisati granice ili naini tranzicije izmeu javnog i privatnog,
personalnog i drutvenog, lokalnog i onoga to predstavlja opti interes. Urbano planeri
u danasnje vreme suoeni su sa sve veim brojem zahteva za novim urbanim sadrajima
i objektima, kojih do sada nije bilo, od multipleks dvorana, do logistikih platformi
(mesta na kojima su zastupljeni svi postojei sadraji) koje sadre kako komercijalne
hiper-centre, tako i, recimo, prostore za rejv-urke!
Planiranje samo po sebi, a planiranje odrivog razvoja posebno, ulazi u fazu
kada se znaajno mora promeniti nain razmiljanja i akcije koje se preduzimaju, tako
to e se odbacivati ideje kao to su fleksibilnost, kompleksnost i reaktivnost,
pregovaranje i koordinacija, to sve treba da dovede do promena ne samo u konceptu
preduzimanja akcija javnog sektora, ve i formi ekonomske i drutvene organizacije.
117
Sve cesce se govori o meta-urbanom planiranju, kao o novom konceptu [Ascher, 2001],
koji predstavlja unapreenje u sledeim oblastima:
Granice planiranja se pomeraju od klasinog urbanog planiranja ka stratekom
urbanom upravljanju. Klasino urbano planiranje se zasniva na dugoronim
planovima, odnosno propisanim smernicama na osnovu kojih se donose planovi
vezani za urbanistiko projektovanje, koji treba da obuhvate realnost koja se moe
oekivati u budunosti i da je ukljue u predhodno definisani okvir. Cilj je da plan
na najmanju moguu meru svede neizvesnost u budunosti. Metaurbano planiranje
takoe definie plan za grad ili region, trudei se da on bude koherentan i da
obuhvati strateke korake koje treba preduzeti da bi se ostvario, uzimajui u obzir
dogaaje koji se mogu desiti i promene do kojih moe doi, kao i naine ne koji se
moe izvriti revizija ciljeva i naina ostvarivanja plana ukoliko je to neophodno
zbog ovih dogaaja ili promena. Strateko upravljanje nije procedura kojom se
neizvesnost smanjuje (to je u otvorenom svetu i drutvu promena u kome ivimo
nerealno oekivati), ve procedura koja daje naine hvatanja u kotac sa ovim
neizvesnostima.
Od zahtevanih pravila (kojima se ustanovljava ta treba uraditi) teite se pomera
ka efektivnim pravilima (kojima se definiu performanse koje treba postii).
Tradicionalno urbano planiranje postavlja uslove koje budui urbanistiki planovi i
projekti treba da zadovolje: zahteve zoniranja, gustine stanovnitva, visine
objekata... Po svojoj prirodi ovo su zahtevana, odnosno naredbodavna pravila, koja
se obino uobliavaju svojevrsnim odlukama gradskih skuptina i imaju snagu
zakona. Meta-urbano planiranje znaaj poklanja ciljevima koje treba dostii i
ohrabruje javni i privatni sektor da razvijaju modalitete kojima e se ubrzati
efektivno ostvarivanje tih ciljeva na dobrobit zajednice, ali i svih zainteresovanih
strana. Ovakva strategija je u stalnom traganju za novim nainima ekspresije
urbanog kvaliteta ivota, odgovornosti prema javnosti, standardima koje treba
dostii i formalnim karakteristikama razvoja. Kvalitativno urbano projektovanje
je znaajan deo ovako postavljene nove perspektive. Njime se uspostavljaju pravila
kojima se znaaj daje rezultatima, pre nego znaenjima, kako sa arhitektonskog,
tako i sa urbanistikog stanovita.
Od prostorne specijalizacije ide se ka kompleksnosti. Klasino urbano planiranje
pod uticajem fordistikog naina razmiljanja traga za reenjima u specijalizaciji i
simplifikaciji urbanih funkcija, kao i njihovoj alokaciji na ve dogovorena i
pripremljena mesta. Za razliku od toga, meta-urbanistiko planiranje pod uticajem
novih metoda produktivnosti i upravljanja sve manje da simplifikuje komplikovanu
realnost, ve da se prilagodi postojeim kompleksnim funkcijama i teritorijalnim
ogranienjima. Efektivnost i dugotrajnost se trai, pre svega, u razliitosti,
fleksibilnosti i reaktivnosti.
Od kolektivnih reenja teite se prebacuje ka individualnim reenjima i uslugama.
Klasino urbano planiranje primat daje permanentnim, kolektivnim, masivnim i
homogenim reenjima kao odgovoru na potrebe i zahteve stanovanja, mikrourbanog planiranja, gradskog saobraaja i rekreacije. Meta-urbano planiranje
trebalo bi da bude u stanju da se prilagoava rastuim promenama i novim
zahtevima u ovoj oblasti. Proces individualizacije koji je jedan od najznaajnijih
118
procesa modernog drutva ne moe se izbei ni u planiranju, tako da se esto moe

videti nesklad izmeu javnog interesa i razliitih potreba i praksi. Zbog toga metaurbano planiranje mora da integrie u svojim planovima ono to se u marketingu
naziva pristupom jedan na jedan. Ovo nije novi nain pristupa problemima
razvoja, ve samo dalja razrada procesa koji je evoluirao od, na primer, principa
zajednikih kupatila ka individualnim ili prelaska sa gradskih satova na satove koji
pokazuju vreme na rukama stanovnika. Naravno, ovakav nain planiranja razvoja
ne sme da poniti vrednosti socijalizacije, drutvene organizacije i zajednike
regulacije. Naprotiv. Sva nova reenja usmerena ka pojedincu, uspostavljaju
zajednike mehanizme koji su sve kompleksniji i ekspanzivniji. Tradicionalni
servisi, kao to su muzeji, tramvaji, univerziteti, ne nestaju, ali mobilnije i na
telekomunikacijama zasnovano drutvo u gradovima koji se sve vie ire zahteva
nova pravila njihove lokalizacije i upravljanja.
Substancijalni javni interes polako se zamenjuje proceduralnim javnim interesom.
Tradicionalno urbano planiranje razvija se oko substancijalnog projektovanja od
generalnog i zajednikog interesa. Opta pravila je podvrgavaju zajednikom
interesu, koji je iznad pojedinanih interesa, uz predpostavku da opti interes
celokupne aglomeracije predstavlja ili vodi ka zajednikom interesu. injenica je
da ovakav pristup postaje neoperativan u uslovima kada se javljaju razliiti i esto
suprostavljeni interesi razliitih zainteresovanih grupa, stvarajui kompleksni
sistem vrlo razliitih interesa. Lokalna vlast, drava i urbani planeri sve manje
mogu da baziraju svoje akcije na generalnom interesu ili na ciljevima koji
proizilaze iz zajednikog interesa. Danas postoji mnogo naunih i tehnolokih
unapreenja u razliitim oblastima koja omoguavaju da se individualni ili grupni
interes inkorporira u procese odluivanja, to je jedan od zahteva meta-urbanog
planiranja. Time se otklanja bilo kakva sumnja vezana za definisanje opteg
interesa, koje najee odraava stavove vladajueg establimenta.
Od vladanja gradom teite se pomera ka urbanom upravljanju. Klasino urbano
planiranje podrazumeva mo gradske vlasti, kako bi se planovi mogli sprovoditi.
Mo i autoritet vlasti, osim samog rukovodstva grada, oliena je i kroz ona tela i
ustanove koje su na bilo koji nain podreene ili zavise od establimenta (crkva,
kole, lokalna trgovina i transport, itd). Za razliku od toga, meta-urbano planiranje
suoava se sa razliitim drutvenim grupama, pojedincima, heterogenim
teritorijama, razliitim bihevioralnim shvatanjima ivota unutar zajednice,
projektovanih kroz individualno ponaanje autoriteta medijatora u zajednici.
Unutar ovakvog konteksta meta-urbano planiranje zahteva nove forme planiranja i
sprovoenja javnih odluka, sposobne da okupe i mobiliu stanovnitvo,
zainteresovane grupe i eksperte, kako na najviim, tako i na niim nivoima
odluivanja.
Redefiniu se teorije urbanog projektovanja i omoguava se razliitost stilova.
Meta-urbano planiranje se sve vie zasniva na kognitivnim naukama, modelovanju i
simulaciji, odnosno naukama iz grupacije tehnikih nauka. Ovo je potrebno kako bi
se na kompleksan nain dao odgovor na svakako kompleksne potrebe gradova.
Imajui na umu svu sloenost problema, jedino ovakav nauni pristup omoguava
razliite mogunosti za izbor i ini promene ostvarljivim. Otvorenost se, izmeu
119
ostalog, ogleda i na polju arhitektonske i urbane estetike, sagledavajui na novi

nain pitanje stilova, istei stilove od ideolokih ostataka i rigidnih arhitektonskih
zahteva. Zbog toga se u meta-urbanom planiranju planerski deo strogo odvaja od
arhitektonskog dela.
Odrivi razvoj ta oekivati u budunosti?

Donatan Porit, bivi predsednik Komisije za odrivi razvoj Vlade Velike
Britanije rekao je da su oni koji se bave zatitom ivotne sredine prinueni da
balansiraju izmeu optimizma vezanog za progres koji je nainjen u ozelenjavanju
drutva i ekonomije i dubokog pesimizma vezanog za nau ansu da dovoljnom
brzinom idemo ka spreavanju ekoloke katastrofe [Christie, 2000].
Tabela 11. Optimistiki vs. pesimistiki pogled na budunost odrivog razvoja
OPTIMIZAM
Bolje razumevanje stanja zatite

ivotne sredine i onoga to treba da
bude uinjeno
Kvalitetniji podaci, bolji monitoring;
Unapreenje meunarodne saradnje;
Bolje razumevanje veza izmeu
problema;
Promene u javnom miljenju;
Neki trendovi vode u dobrom pravcu;
Rast stanovnitva je usporen u

mnogim dravama;
Ima resursa ije je korienje

smanjeno;
Sve vie panje posveuje se

recikliranju;
Preduzimaju se akcije kako bi se

unapredio kvalitet ivota;
Bolji zakoni i efektivniji fiskalni

mehanizmi;
Novi horizonti u planiranju i dugorinije

planiranje;
iri se pokret Lokalne Agende 21;
PESIMIZAM
Jo uvek ignorisanje i skoro potpuno slepilo:

pogrene interpretacije dokaza, nedostatak
kooperacije, razmiljanje na kratke staze
Jo uvek ekonomski pristup business as

usual i premalo panje koja se posveuje
problemu dugotrajne jednakosti;
Jo uvek postoje problemi u izvravanju

sporazuma koji zahtevaju smanjenje moi;
Nastavljaju se tenzije Sever Jug;
Mehanizmi za uvoenje promena jo uvek

nisu dovoljno robustni;
Mnogi trendovi su jo uvek negativni;
Globalno zagrevanje nije zaustavljeno;
Rast stanovnitva je jo uvek veliki u

najsiromanijim zemljama;
Skoro da nema napretka na polju humanog

razvoja;
Mnogi resursi se i dalje eksploatiu vie

nego to je kapacitet podnoenja;
Nastavlja se unitavanje biljnih i ivotinjskih

vrsta i destrukcija habitata;
Raste potroaki mentalitet;
Neki pozitivni elementi napretka anulirani su

stalnim problemima, na primer AIDS-om,
rastom koliine otpada, stopom urbanizacije,
rastom saobraaja, itd;
Akcije su jo uvek nedovoljne, ne postoje, ili
nemaju efekta;
Ima mnogo mesta gde vlast i upravljanje

nisu adekvatni savremenim zahtevima;
Tehnologija uzrokuje mnogo problema,

tehnoloka dostignua mogu zaseniti
stvarne probleme;
120
Neke akcije na polju odrive potronje,

na primer uvoenje obnovljivih
energetskih izvora, upravljanje
otpadom, zelene zgrade,
unapreenja u tehnologiji;
Jo uvek manjina ljudi u svetu uiva stvarne

plodove demokratije;
Jo uvek je teko ljude pokrenuti da
uestvuju u zajednikim akcijama, ili da
menjaju svoje ponaanje;
Zakoni i fiskalni mehanizmi jo uvek nisu
dovoljni, ili dovoljno dobri, a nekad mogu
imati i kontraefekte;
Kako dananje gradove nainiti odrivim? Posle svih objanjenja koja su

predhodila ovom poglavlju, trebalo bi da bude potpuno jasno da odgovor na ovo pitanje
ne moe biti na nivou koji podrazumeva korienje papirnih umesto plastinih kesa, ili
slinih akcija kojima se tehnologija izmeta iz ireg konteksta. Pre e biti da odgovor
skoro u potpunosti lei u nivou procesa i veza. Traganje ka balansu je osnovni
preduslov ivota za sve ive organizme. Zajednice biolokih sistema unutar njihovog
prirodnog okruenja, odnosno ekosistemi, predstavljaju sferu unutar koje se moraju
nai modeli sadanjeg i budueg ponaanja.
Ove modele karakteriu ciklini, regenerativni procesi. Ovakvi procesi u prirodi
mogu se najbolje pratiti u onome to naunici nazivaju ekosistemima u klimaksu, kod
kojih se izraeni raznovrsnost, biomasa i visoki stepen stabilnosti i zatite od brzih
promena ogleda se u tome to se energetski tokovi izmetaju iz produkcije ka
odravanju samog sistema. U predhodnim fazama ekoloke sukcesije, pre nego to
sistem dostigne svoja status klimaksa, deava se neto drugo. Umesto odravanja
stabilne raznovrsnosti, ekosistem radije ide ka rapidnoj produkciji kroz odravanje
manjeg broja vrsta i izraenu evoluciju drugih vrsta u pravcu koji diktira stanje ivotne
sredine.
Neophodnost daljeg razvoja sistemskog pristupa odrivom razvoju

Sistemi ne mogu biti odrivi samo odravanjem individualnih komponenti koje
ine sistem. O tome Capra kae sledee:
ivi organizmi i ekosistemi, takoe, mogu postati dugotrajno nestabilni, ali ukoliko
to postanu, oni e eventualno nestati zbog prirodne selekcije, a preivee samo oni
sistemi koji poseduju ugraene procrese stabilizacije. U humanoj realnosti ove
procese treba uvesti u globalnu ekonomiju, kroz ljudsku svest, kulturu i politiku.
Drugim reima, moramo projektovati i primeniti regulatorne mehanizme koji e
stabilizovati novu ekonomiju [Capra, 2002].
Gradovi se ne mogu smatrati odrivim niti pridonositi globalnoj odrivosti

samo uz individualne ili izolovane pokuaje da se ree kompleksni i meuzavisni
problemi odrivosti. Akcije koje se odnose na funkcionisanje individualnih komponenti
neosporno dovode do komplikacija u korpusu drugih komponenti. To je osnovna
karakteristika sistema i izazov novim modelima upravljanja u gradovima.
Grad kao sistem je neotporan kao i ostali prirodni sistemi. ak i ako je
uspostavljen odgovarajui balans izmeu inputa i autputa, grad se ne moe smatrati
odrivim zbog moguih posledica neoekivanih poremeaja. Samo je pitanje
121
mogunosti i sposobnosti gradova da se adaptiraju na dinamike eksterne uticaje, kako

bi osigurali uspean opstanak.
Sistem grada ne moe da postoji izolovano, kako je to naglaeno u predhodnim
poglavljima. Svaki grad je deo globalnog sistema gradova i regiona i sa njim je povezan
trgovinskim vezama, migracijama, protokom kapitala i informacija. Ove veze doprinose
neotpornosti gradova na spoljne uticaje na koje oni imaju neznatni, ili uopte nemaju
uticaj. Zbog toga je neophodno da gradovi razvijaju sposobnost da odgoarajue
odgovore na neoekivane poremeaje koji utiu na njihovo unutranje funkcionisanje.
Kako bi postali i ostali odrivi, ali i kako bi odgovorili zahtevima hijerarhije u svetskom
sistemu gradova, oni stalno treba da se nalaze u procesu preispitivanja, adaptacije i
evoluiranja.
Kako bi opisali evoluciju hijerarhijskih sistema i pruili osnovu za prouavanje
odrivosti gradova, Gunderson i Holing uvode termin panarhija [Gunderson i Holling,
2002]. Ako se o gradovima razmilja kao o individualnim sistemima koji su smeteni
unutar ireg sistema svetskih gradova, nerealno je da oni mogu da ostvare statino
stanje odrivosti. Gradovi moraju ostati dinamini i zadrati sposobnost da se kreu
kroz razliite faze, prikazane na slici 32.
reorganizacija
konzervacija
POTENCIJAL
eksploatacija
rastereenje
UNUTRANJA POVEZANOST
Izvor: [Gunderson and Holling, 2000]
Slika 30. Faze adaptivnog ciklusa
Gradovi se kreu od dovoljno visokog nivoa svojih potencijala, takozvane faze. U ovoj fazi unutranje veze u gradu kao sistemu su na relativno niskom novou.
Karakteristino za -fazu je da dolazi do reorganizacije u drutveno ekonomskom
sistemu, tako da se stvaraju unutranje veze. Konkretnije reeno, grad poinje da uvodi
inovacije, kao odgovor spoljnim parametrima i unutranjim zahtevima. Unutranje veze
nastavljaju da rastu, ali potencijal grada opada. Ova faza se obino poklapa sa
restruktuiranjem industrije u vremenima ekonomske recesije ili drutvenih
transformacija. Onda kada grad identifikuje svoju novu funkciju (ili funkcije) i izabere
svoj ekonomski put ili put razvoja, potencijal grada opada i poinje doba eksploatacije.
U ovoj r fazi grad poinje da stvara veze koje e mu pomoi da dostigne veu
122
efikasnost i akumulaciju kapitala. Kako se sistem polako pomera ka K fazi, njegov

potencijal poinje da raste, iako je taj potencijal u osnovi sveden na veoma uski krug
aktivnosti, dok se uspostavljene veze suavaju i postaju deo rigidne mree, ili
institucionalnog okvira. To je obino uzrok to sistem postaje nestabilan, to se ogleda
u neotpornosti na neke unutranje i na gotovo sve spoljanje poremeaje. Grad kao
sistem doivljava kolaps u relativno kratkom vremenskom periodu u U fazi, pre nego
to to se ponovo uspostavi stabilnost i grad ponovo pone svoj proces povratka u fazu. Time je krug zatvoren.
Dakle, nain kretanja grada kroz navedne etiri faze praen je promenama
dva pomenuta pokazatelja: potencijala grada i veza unutar sistema. Osim njih,
interesantno je pratiti i trei parametar: prilagodljivost, koji je jako bitan kada se govori
o stabilnosti i odrivosti grada. Ova trea dimenzija definie se kao sposobnost grada da
podnese neoekivane poremeaje i odrava najvanije funkcije unutar sebe. Potencijal
grada oznaava kolike su njegove mogunosti, veze odreuju do kog nivoa grad moe
da utie na sopstvenu sudbinu, dok prilagodljivost odreuje koliko je grad otporan ili
neotporan na neoekivane poremeaje.
Ka odrivosti, ili ka postizanju balansa?

Suprotno prirodi, ima mnogo dokaza da ljudske zajednice danas uglavnom tee
da humane ekosisteme zadre u predklimaksnom stanju ekoloke sukcesije, unutar
koga su prihodi od proizvodnje i brzina promena visoki, ali izostaje stabilizirajui
efekat bioloke raznovrsnosti. Stalni zahtevi za sve veom proizvodnjom i potronjom
koji karakteriu modernu ekonomiju ugroavaju napore prirode da se kree ka
maksimalnoj zatiti i adaptivnim strategijama.
Mora se ovde rei da ukoliko elimo da stvorimo bar jedan grad na planeti koji
e se razvijati i iveti u skladu sa principima odrivog razvoja i biti u stanju da dokae
da su odrive zajednice stvarno mogue, onda e taj dogaaj sam po sebi biti dovoljan
da pokae da je mogua promena paradigme razvoja u pravcu koji je neophodan za
dalje preivljavanje. Tada e napokon postati jasno da je jedina ekonomija koja moe
biti odriva ona koja trai balans u lokalnom, odnosno na nivou gradova i lokalnih
zajednica. Ovo moe da afirmie skoro potpuno zaboravljenu injenicu da je osnovni
razlog postojanja ekonomije ostvarivanje kvaliteta ljudskih zajednica. Izbalansirana
ekonomija itekako proizvodi viak vrednosti i blagostanje, ali je kvantitet u ovom
sluaju neto to samo prati kvalitet.
Da bi se dolo do stvarne odrivosti, potrebno je da se postignu odreeni
kompromisi i svaka vrsta pregovaranja u tom smeru moe biti od koristi. Preduslov za
postizanje kompromisa je priznanje da put odrivosti zahteva dva smera aktivnosti na
dva razliita nivoa. Prvi je skretanje ka odrivosti tako to e se svet nainiti manje
neodrivim. Ovo je nivo politike akcije, koji ukljuuje spremnost na politike
dogovore (i politiku trgovinu, svakako), kako bi se izvrio pokuaj uravnoteenja na
primer kvaliteta vazduha i ekonomskog rasta ili zapoljavanja. Na ovom nivou ve se
ine mnogi pokuaji kako bi se eliminisali procesi i politike koje ugroavaju ivotnu
sredinu i zamenili novim, benignijim po ivotnu sredinu (dobar primer za ovo je Kjoto
protokol i burne diskusije koje prate njegovu ratifikaciju). U sutini, ovo je reaktivni,
123
analitiki proces koji moe uspeno da se bori sa akutnim problemima u ivotnoj

sredini, ali teko moe da se bori sa njihovim stvarnim uzrocima, a jo manje da
predloi ili sintetizuje poeljne alternative kako se neodrivi procesi ne bi deavali u
budunosti. Moda se zbog toga moe rei da ni sm proces kretanja ka odrivosti nije
u sutini odriv! Stvaranje sveta koji je manje neodriv nije isto to i stvaranje odrivog
sveta! Ovo e u najboljem sluaju usporiti trendove degradacije ivotne sredine.
Uz navedeno, ini se da plemenita nastojanja da se svet uini manje neodrivim
mogu rezultovati upravo suprotnim efektom. Ovaj efekat moe se oekivati u sferi
kulturnih i intelektualnih vrednosti, koje se moraju menjati baram onoliko koliko se
mora menjati monetarna ili tehnoloka sfera ekonomskog razvoja. Kretanje ka
odrivosti kao iroki pokret prisutan danas u svetu jo uvek operie istim analitikim,
redukcionistikim, linearnim principima i pristupima, prisutnim u intelektualno
kulturnoj sferi neodrive ekonomije. Iako su nastojanja pozitivna, pristup se i dalje
zasniva na mehanicistikim premisama i ne ukljuuje u sebe holistiku komponentu.
Ovo ne prua dovoljne garancije da reavanje zadatih problemi na zadatom mestu moe
otkloniti njegove uzroke, ili da se problem nee javiti na nekom drugom mestu u neko
drugo vreme, sa ak veim intenzitetom. Pokret ka odrivosti na neki nain u sebe
ukljuuje kontradiktornost, time to prirodu odrivosti vezuje za individualne akcije ili
programe, smatrajui da oni sami po sebi mogu biti odrivi.
Bilo kakve promene, bile one pozitivne ili negativne, dovee do dislociranja
na svim nivoima, ali sve dok ove promene ne prerastu u proces koji traga za balansom,
moe se dogoditi da se efekti procesa proire u svim delovima sistema stvarajui
mogunost veih dislokacija ili ak kolapsa (takozvani efekat leptira u teoriji haosa).
Primer za to je smanjivanje mortaliteta pri poroaju u takozvanom nedovoljno
razvijenom delu sveta, to je poeljna i podrana aktivnost, ali ako nije praena
izbalansiranim procesom razvoja u krajnjem moe dovesti do destabilizacije takvih
drutava zbog poveanog pritiska rasta populacije na kapacitet podnoenja zemljita.
Imajui uz to u vidu i lokalnu kulturu i tradiciju, ovakve aktivnosti, ako su izolovane,
mogu drutvima nerazvijenih zemalja da donesu vie tete od koristi.
Naravno, ovo nisu argumenti koji govore protiv procesa traganja za odrivou.
Vie se radi o pokuajima upozorenja koja se ine mnogo vaznijim od samih vrednosti
(bile one pozitivne ili negativne), koje su rezultat pojedinanih pokuaja unutar ireg
konteksta. Moderna nauno zasnovana, industrijska, materijalna ekonomija u osnovi je
objektivna i vrednosno neutralna, ali i sama njena vrednosna neutralnost je sama po
sebi vrednosno odreenje koje se protivi nastojanjima tradicionalnih drutava da se
odravaju u nepromenjenom stanju u uslovima (pre svega ekonomskih) eksternih snaga
koje se trude da ih nateraju na unutranji rebalans svojom neutralnom pozicijom. U
dananjoj trinoj ekonomiji, koja po svojoj prirodi nema ugraene vrednosti traganja
za balansom, ovakve neutralne snage imaju tendenciju da sistem usmeravaju sve
dalje od balansa i ini se da je jedino neizbeni kolaps granica na kojoj e se sistem
zaustaviti.
Meutim, mora se rei da kretanje ka odrivosti nije krajnji cilj procesa
odrivosti. Ono samo treba da pripremi teren za integrativnu, sintetiku konceptualnu
fazu, koja moe voditi u pravcu odrivost. Naredni nivo je, svakako, odrivost kao
proces ostvarivanja balansa. Iako se stvarna odrivost moe dostii samo u procesu
124
traganja za balansom, jo uvek se malo o tome govori, a bezmalo nista se na ovom

polju ne radi.
Konceptualni pomak jo nije nainjen: podrazumeva se da moemo postati
odriviji, da se moemo kretati u pravcu odrivosti i onda kada taj smer bude
uspostavljen, moi emo da se dalje i bre kreemo u tom pravcu sve dok tamo ne
stignemo. Meutim, pitanje je da li drutvo moe biti vie odrivo. Postoje brojni
dokazi u deceniji posle Rija da sledei ovakvu putanju nije mogue stii do odrivosti.
Drugim reima, ne moe se biti malo trudan. Pitanje je, dakle, kako uiniti krupan
korak ka odrivosti, kako se prebaciti iz jednog u drugo stanje svesti o odrivosti.
Pre svega, mora se biti naisto da oveanstvo stvarno funkcionie na neodriv
nain. Ovakvo priznanje ostavlja prostor, ako nita drugo, ono za intelektualnu
saglasnost o potrebi da se razmotre pitanja ne samo o tome kako bi nae drutvo
izgledalo kada bi bilo odrivije, ve i moguem funkcionisanju drutva u stanju
potpune odrivosti. A tada se moe govoriti o toliko eljenom balansu.
Bilo koja strategija odrivog razvoja ima malo nade u uspeh ako je u direktnom
konfliktu sa dinamikom postfordistikog razvoja. U tom sluaju odrivi razvoj samo
moe da se svede na idealistiku glorifikaciju budueg kvaliteta ivota naih unuka, ali
sa veoma ogranienom materijalnom bazom u sadanjem vremenu. Sa druge strane,
postfordizam u osnovi i nastaje kao odgovor na izazove zatite ivotne sredine, tako da
su postfordistika politika (ili politike) i tehnoloki razvoj koji ih prati dobra osnova za
reavanje nagomilanih problema u zatiti ivotne sredine i stvaranja odgovarajuih
strategija razvoja. Neki ludistiki pokuaji kompletnog odbacivanja novih tehnologija,
koji su bili, ili su jo uvek prisutni, nikako ne mogu voditi ka zadovoljenju ljudskih
potreba u skladu sa originalnom definicijom odrivog razvoja. Teko je u ovom
trenutku zamisliti fundamentalnu promenu potroakih navika zapadnih drutava,
posebno u nekom kratkoronom ili srednjoronim periodu. Jo je tee zamisliti da se
proces prihvatanja zapadnih standarda ivota moe zaustaviti u zemljama u razvoju,
koje su u ovaj proces tek zakoraile.
U takvom globalnom okruenju sa pravom se postavlja pitanje kako ii dalje i
da li su nove strategije odrivog razvoja uopte mogue? Greka koja se ini u
definisanju najveeg broja dugoronih koncepata, ak i onih iroko prihvaenih od
strane meunarodne zajednice, poput Agende 21, ili onih koji nude alternativne pravce,
poput Vajcekerovog novog modela blagostanja [Weizscker, 1994], lei u tome to u
osnovi imaju normativni ili spekulativno konstruktivistiki pristup. Neke od ovih
strategija predlau konkretne pakete mera koje treba primeniti (kao to je sluaj sa
Agendom 21), ali je evidentno da u globalnoj drutvenoj realnosti nemaju odgovarajue
mehanizme za nametanje tih mera. Kako drugaije tumaiti nemo ovakvih strategija u
susretu sa pitanjima kao to su borba protiv siromatva ili uloga finansijskih institucija
u prevazilaenju problema nacionalnih budetskih deficita? Dinamika globalnog
razvoja jednostavno ne dozvoljava da se prosto podvede pod odluke koje se donose na
globalnim konferencijama, kakva je bila ona u Riju 1992. godine i mnoge druge koje su
usledile posle nje. To delimino objanjava neuspeh Konferencije u Johanesburgu.
Da li se ve nalazimo u veku zatite ivotne sredine, kako zakljuuje
Vajceker? Naalost, malo je dokaza za to! Promene su evidentne, ali nove tehnologije i
novi naini proizvodnje, kao i sve vei obim regulative tek treba u nastupajuim
125
decenijama da promoviu ekotehnologije kao vodee tehnoloko unapreenje. Brzina

ovih promena zavisi od brzine razvoja i na nju se teko moe uticati.
Imajui navedeno u vidu, kod usvajanja strategija odrivog razvoja mora se
obezbediti njihova usaglaenost sa pojavnim oblicima globalnih, fundamentalnih
promena. Odrivi razvoja bi trebalo da prati ove promene i da im se prilagoava. To se,
pre svega odnosi na etiri osnovna aspekta globalnih promena u postfordistikoj eri:
evoluciju fundamentalnih drutvenih vrednosti, jaanje tradicionalne politike zatite
ivotne sredine, odnos prema prostoru i energiji i ulogu meunarodnih regulatornih
institucija.
Proces promene fundamentalnih drutvenih vrednosti, novi stilovi ivota i novi
modeli potronje moraju se uspostaviti kao dugoroni procesi. Iako je globalizacija
trita i komunikacija dovela do ubrzanja procesa transformacije tradicionalnih kultura,
transformacija predominantnih sistema odvija se mnogo tee. Fundamentalne promene
ivotnih stilova i naina proizvodnje u tradicionalnim industrijski razvijenim drutvima
mnogo je tee postii, dok nove industrijske drave, uei na nedostacima ovih
destruktivnih ivotnih stilova i otkrivajui njihove nedostatke, polako postaju vodei
faktori postfordistike globalne ekonomije. To se, pre svega, odnosi na neke zemlje
Jugoistone Azije i na njihovo forsiranje konvencionalnih oblika ekonomskog rasta kao
odgovor na izazove kulturne dominacije zapadnih drutava. Kompetitivnost njihovih
privreda u velikoj meri se moe objasniti onim to se sve vie naziva vrednosni
razlikama Istone Azije, a to svoje osnove crpe iz meavine konfuijanstva,
kapitalizma i vrste vladine kontrole, uz zadravanje autoriteta porodice, zajednice i
drave. Sa druge strane, u dravama nekadanjeg realnog socijalizma sa padom
Berlinskog zida pale su i formalne barijere za dalje inovacije i uspostavljene su sile
trita. Moe se oekivati da, posle prevazilaenja poetnih tekoa i ove zemlje
postanu kompetitivni inioci globalnog trita. Rastua globalna kompetitivnost
potencirae u budunosti znaaj inovacija i ubrzavae proces inoviranja u privredi i
drutvu, to neumitno vodi ka ubrzanju svih drutvenih i ekonomskih procesa. Dakle,
teko je oekivati da u dogledno vreme doe do usporavanja ovih procesa, kao jednog
od preduslova ostvarivanja odrivog razvoja. Zbog toga poetnu poziciju za eljenu
transformaciju ivotnih stilova i vrednosti ne treba traiti u usporavanju drutvenih i
ekonomskih procesa. Mnogo je delotvornije traiti je u odnosu prema radu, iju
promenu donosi prelazak iz fordistike u postfordistiku eru. Potpuna zaposlenost,
garantovana od strane drave, vrlo brzo postaje stvar prolosti ak i u industrijski
razvijenim dravama. Trite rada postaje fleksibilno, ali se javlja i alternativno trite
rada kroz samozapoljavanje, vei znaaj malih i srednjih preduzea i preduzetnitva
uopte. U zemljama u razvoju ovaj proces strukturalne adaptacije praen je
devalvacijom formalnog rada (kroz smanjenje realnih zarada) i izvesnim porastom
vradnosti neformalnog rada (kroz razne oblike preduzetnitva, pa ak i onog u sivoj
zoni). Ono to se moe i mora uiniti kako bi ovaj proces transformacije pogodovao
stremljenjima odrivog razvoja svakako je produbljivanje pristupa ekoloke
transformacije ivota unutar drutva, ukljuujui promene u oekivanim potrebama.
Posle velikih promena u ekonomskoj i drutvenoj sferi obino dolaze i promene u
konceptu kulturnih potreba, to treba iskoristiti kao mehanizam za uspostavljanje novih
navika u potronji. Naravno, ovo je dugoroan proces, praen frustracijama i
nesnalaenjima.
126
Jaanje tradicionalne politike zatite ivotne sredine, koja je ve uspostavljena

kao deo postfordistike sheme mora imati prioritet nad ostalim politikim opcijama. U
situaciji u kojoj se naputa orjentacija ka standardizovanom, kao osnovna odlika
fordistikog koncepta, i sa sadanjom pozicijom vlasti kao nekog na koga padaju svi
eksternalizovani trokovi zatite ivotne sredine, potrebno je stvoriti nove koncepte i
otvoriti nove perspektive smanjivanja tih trokova. Fleksibilnija proizvodnja i nauni i
tehnoloki napredak moe biti odgovor na ovakve izazove. Tehnoloka unapreenja
svakako mogu smanjiti eksternalizovane trokove zatite. Sa druge strane, fleksibilni
tehnoloki procesi pruaju vee mogunosti od standardizovane masovne proizvodnje
za uvoenje ekonomskih mera kojima se reavaju problemi odlaganja otpada, zatite
vazduha i voda i kojima se uvode mere racionalnije potronje energije. Minijaturizacija
u proizvodnji, smanjenje proizvodnih vikova, transportnih tokova, bolja komunikacija
i protok informacija mogu znaajno uticati na ouvanje resursa. Iako na prvi pogled
moe izgledati da se globalizacijom uveavaju transportne potrebe, to moe delimino
biti nadoknaeno poveanjem cena energije, ve pomenutim mogunostima da se
transport substituie savremenijim nainima komunikacije, ali i monetarnim i
finansijskim merama kojima se pomae nacionalnim ekonomijama u krizi (kreditne
linije za strukturalno prilagoavanje, na primer).
Kada se radi o odnosu gradova i ekonomije, o emu je dosta bilo govora, stvari
postaju mnogo lake uoljive. Svakako da e koncentracija industrijskih preduzea u
konurbacionim podrujima biti sve manja, kako se napreduje sa primenom fleksibilnijih
proizvodnih struktura, koje nisu preterano zavisne od velikih proizvodnih jedinica.
Trebalo bi da boljem funkcionisanju gradova doprinese i ira upotreba novih,
obnovljivih energetskih izvora (solarne i energije vetra, energije koju proizvode male
hidroelektrane). Proizvodnja za lokalno trite mogla bi postati mnogo kompetitivnija
kroz procese modernizacije zasnovane na manjim proizvodnim jedinicama. Podruja u
zaleu gradova takoe bi imala koristi od ove vrste modernizacije proizvodnje, jer vie
nema potrebe za proizvodnim gigantima i zalee ima mogunosti da se samostalno
razvija (radna snaga ostaje na selu, izbegavaju se akcidentalna naruavanja u sferi
ivotne sredine, itd). Uz to, ovo bi stvorilo i dodatne mogunosti za istraivanja u
poljoprivredi, pre svega u oblasti kontrole pesticida. Ovakav koncept, meutim, iako u
osnovi ima snane elemente decentralizacije i usklaivanja razvoja, ne moe sam po
sebi da rei probleme absolutne marginalizacije pojedinih gradova i regiona.
Uz sve negativne posledice, globalizacija sa sobom nosi i neke pozitivne
pomake, pre svega vezane za veu meunarodnu regulativu i rastui uticaj
meunarodnih organizacija i regulacionih tela. Poveavanje uticaja meunarodnih
regulatornih institucija jedan je od naina da se prevaziu sukobljeni interesi
meudravne kompetitivnosti sa jedne i potrebe da se uspostavljaju zajednike
institucije i meudravni dogovori sa druge strane. Uprkos sve veih frustracija
izazvanih sporim napredovanjem procesa zapoetog u Riju, mogue je preduzimanje
daljih napora na uspostavljanju novih modela saradnje. Vrata su, dakle, odkrinuta, a na
posetiocima je da ih pronau i hrabro kroz njih zakorae!
Gradovi vie nisu samo odraz drutva unutar koga se nalaze; oni su sve vie
odraz globalnog drutva. Ili, kako je Mamford pisao jo 1961. godine u svom Gradu u
istoriji: polako smo preli put od grada koji simbolie svet ka svetu koji u mnogim
praktinim aspektima postaje jedan globalni grad.
127
Literatura
*** (1992), Agenda 21, Napori U.N. za bolju ivotnu sredinu u 21. veku. Beograd: S.M.R.
Allen, P. M. (1997), Cities and Regions as Self-organizing Systems: Models of Complexity.
Amsterdam: Gordon and Breach Science Publishers
Amulya R. K. N., R. H. Williams, and T. B. Johansson (1997), Energy After Rio: Prospects and
Challenges. New York: U.N. Development Programme
Ascher, F. (2001), Town planning in the wake of the new urban revolution. In Proceedings,
Union Europene Vision Workshops, 8 9 Feb 2001
Beaverstock, J.V., P. Taylor and R. G. Smith (1999), A Roster of World Cities. Cities, 16, 445458
Beevers, R. (1988), The Garden City Utopia: a Critical Biography of Ebenezer Howard.
London: Olivia Press
Berry, B. J. L. (1976), Urbanization and Counterurbanization. Beverly Hills, CA: Sage
Berry, B. J. L., E. Conkling and D. M. Ray (1993), The Global Economy: Resourse Use,
Locational Choice and International Trade. Englewood Clifts, NJ: Prentice Hall
Boudeville, J-R. (1967), Problems of regional economic planning. Edinbourgh: Edinbourgh
University Press
Bourne, L. S. and J. W. Simmons (eds) (1978), Systems of Cities: Readings on Structure,
Growth and Policy. New York: Oxford University Press
Bourne, L. S., R. Sinclair, M. Ferrer and A dEntermont (eds.) (1989), The Changing Geography
of Urban Systems. Navarra: Universidad de Navarra
Bourne L. S. and J. W. Simmons (2002), The Dynamics of the Canadiaan Urban Systems, in
Geyer, H. S (ed.), International Handbook of Urban Systems: Studies of Urbanization
and Migration in Advanced and Development Countries. Northampton, MA: Edvard
Elgar Publishing
Bretton, T (1994), The Greening of Machiavelli. London: Earthscan
Breheny, M. (1990), Strategic planning and urban sustainability, in Proceedings of the 1990
Town and Country Planning Association Annual Conference, 1 29 Sep 1990
Brown, L. H. (1988), The Changing World Food Prospect: The Nineties and Beyond.
Washington, D.C.: Worldwatch Institute
Capra, F. (2002), The Hidden Connections. New York: Doubleday
Camagni, R., R. Capello and P. Nijkamp (2001), Managing sustainable urban environments, in
R. Padison (ed.) Hsandbook of Urban Studies. London: SAGE Publication
Campbell, S. (1996), Green cities, growing cities, just cities? Urban planning and the
contradictions of sustainable development. Journal of the American Planning
Association, 62, 296312.
Castells, M. (1996), The Rise of the Network Society. Oxford, UK: Blackwell Publishers
Castells, M. (1997), The Power of Identity. Massachusetts: Blackwell Publishers
128
Castells, M. (2000), The Information Age: Economy, Society, and Culture, Vol. I, The Rise of
the Network Society. Second edition. Oxford: Blackwell
CBO (2003), The Economic of Climate Change: A Primer. Washington, DC: The Congres of the
United States, Congresional Budget Office
Cipolla, C. (1978), The Economic History of World Population. Harmondswoth: Penguin Books
Champion, A. G. (2002), Population Change and Migration in the British Urban Systems in
Geyer, H. S (ed.), International Handbook of Urban Systems: Studies of Urbanization
and Migration in Advanced and Development Countries. Northampton MA: Edvard
Elgar Publishing
Champion, T. (2001), Urbanization, Suburbanization, Counterurbanization and
Reurbanization, in R. Padison (ed.) Handbook of Urban Studies. London: SAGE
Publication
Chandler, T. (1987), Four Thousand Years of Urban Growth: An Historical Census.
Washington, D.C.: Worldwatch Institute
Charson, R. (1962), Silent Spring. Boston: Houghton Mifflin
Childe, V. (1950), The Urban Revolution. Town Planning Review, 21, 3-17
Chiras, D.D. (1998), Environmental Science: A System Approach to Sustainable Development.
Belmont, CA: Wadsworth Publishing Company
Christaller, W. (1966), Central Places in Southern Germany, Baskin C. W. (trl). Engelwood
Cliffs, N.J.: Prentice Hall
Christie, I. (2000), In search of the Big Green Idea. Town & Country Planning, October,
287-290
Cohen, J. E. (1995), How Many People Can the Earth Support?. New York: W.W. Norton &
Co.
Cole, C.F., C. Freeman, M. Jahoda and K.L.R. Pavitt (1973) (eds.), Models of Doom: A Critique
of The Limits to Growth. New York: Universe Books
Drakakis-Smith, D. (1995), Third world cities: sustainable urban development. Urban Studies,
32, 659678
Drakakis-Smith, D. (1996), Third world cities: sustainable urban development II: population,
labour and poverty. Urban Studies, 33, 673701
ukanovi, M. (1982), Ekoloke dimenzije. Ni: IZR
ukanovi, M. (1991), Ekoloki izazov. Beograd: Elit
ukanovi, M. (1996), ivotna sredina i odrivi razvoj. Beograd: Elit
Elkin, T., D. McLaren and M. Hillman (1991), Reviving the City: towards sustainable urban
development. London: Friends of the Earth
Ehrlich, P. at all (1989), Global Change and Carrying Capacity: Implications for Life on Eart.
Stanford, CA: Stanford University
Ehrlich, P. (1990) The Population Bomb. New York: Ballantine Books
Frey, W. H. and Z. Zimmer (2001), Defining the City in R. Paddison (ed.), Handbook of
Urban Studies. London: SAGE Publications
Friedmann, J. (1966), Regional development policy: A case study of Venezuela. Cambridge,
MA: MIT
Friedmann, J., and G. Wolff (1976), The Urban Transition: Comparative Studies of Newly
Industrializing Societies. London: Edvard Arnold
129
Friedmann, J., and G. Wolff (1982), World City Formation: An Agenda for Research and
Action. International Journal of Urban and Regional Research, 6, 309-344
Friedmann, J. (1986), The World City Hypothesis. Development and Change, 4, 12-50.
Gans, P. and F. J. Kemper (2002), Urbanization in Germany Before and After Unification in
Geyer, H. S (ed.), International Handbook of Urban Systems: Studies of Urbanizatin and
Migration in Advanced and Development Countries. Northampton MA: Edvard Elgar
Publishing
Geddes, P. (1915), Cities in Evolution. London: Williams and Norgate. Reprinted (1998) in:
LeGates, R., Stout, F. (eds.) Early Urban Planning 1870-1940, Vol. 4. London:
Routledge
Geyer, H. S. (1989), The terminology, definition and classification of development axes. South
African Geographer, 16, 113-129
Geyer, H. S., T. M. Kontuly (1993), A theoretical foundation for the concept of differential
urbanization. International Regional Science Review, 15, 157-177
Geyer, H. S. (2002a), On Urban System Evolution in Geyer, H. S (ed.), International
Handbook of Urban Systems: Studies of Urbanization and Migration in Advanced and
Development Countries. Northampton, MA: Edvard Elgar Publishing
Geyer, H. S. (2002b), The Fundamentals of Urban Space in Geyer, H. S (ed.), International
Handbook of Urban systems: Studies of Urbanization and Migration in Advanced and
Development Countries. Northampton MA: Edvard Elgar Publishing
Geyer, H. S. (2002c), The Urban Future in Geyer, H. S (ed.), International Handbook of Urban
systems: Studies of Urbanization and Migration in Advanced and Development
Countries. Northampton MA: Edvard Elgar Publishing
Girardet, H. (1999), Creating Sustainable Cities, Totnes, Green Books for the Schumacher
Society, Schumacher Briefing No. 2
Girardet, H. (1993), The GAIA Atlas of Cities New Directions for Sustainable Urban Living,
London: Random House
Goodland R., and H. Daly (1992), Ten reasons why Northern income growth is not the solution
to Southern Povery, in R. Goodland, H. Dely and S. el Serafy (eds.) Population,
Technology and Lifestyle. Washington, D.C.: Island Press
Gugler, J. (1990), Overurbanization reconsidered, in J. Gugler (ed.) The Urbanization in the
Thirld World. Oxford: Oxford University Press
Gunderson, L. H. and C. S. Holling, (eds.) (2002), Panarchy. Washington: Island Press.
HABITAT (2001), Cities in a Globalizing World: Global Report on Human Settlements.
London: Earthscan Publications
Haughton G. and C. Hunter (1994), Managing sustainable urban development, in C. Williams
and G. Haughton (eds), Perspectives Towards Sustainable Environmental Development.
Aldershot: Avebury Studies in Grean Research
Haddad, L., M. Ruel and J. Garret (1999), Are Urban Poverty and Undernutrition Growing?
Some Newly Assembled Evidence, Discusion Paper 63. International Policy Research
Institute,
Food
Consumption
and
Nutrition
Division,
http://www.cgiar.org/ifpri/divs/fcnd/dp/dp63.htm
Hall, P. (1984), The World Cities, 3rd edition. New York: St. Martin's Press
Hall, P. (1995). Towards a General Urban Theory. In: Brotchie, Batty, Blakley, Hall, Newton
(eds.), Cities in competition Productive and Sustainable Cities for the 21st Century.
Melbourne: Longman Australia
130
Hall, P. (1995b), The Future of Cities in Western Europe. European Review, 3, 161-169.
Hall, P. (1996), The Global City. International Social Science Journal, 147, 15-23.
Hawken, P., A. Lovins, et al. (1999), Natural Capitalism. Boston: Little, Brown and Company.
Heilig, G. K. (1996), World Population Prospects: Analyzing the 1996 UN Population
Projections.
IIASA
LUC-Project,
WP-96-146,
http://www.iiasa.ac.at/Publications/Documents/WP-96-146.html/
Hein, W. (1996), Postfordism and Sustainable Development within the Global Context, in
Deucher, E., Jahn, T., Moltmann B. (eds.) Development Models and World Views.
Frankfurt: Societats Verlag
Herbert D. and C. Thomas (1997), Cities in Space, City as Place, Third edition. New York: John
Wiley & Sons
Hbner, K. (1989), Theorie der Regulation, Eine kritische Reconstruction eines neuen Ansatzes
der Politischen conomie. Berlin
ISRIC (1998), Bi-Annual Report 1997-1998. Wageningen: International Soil Reference and
Information Centre http://www.isric.nl/Docs/Bi_Annual_Report_1997_1998.pdf
IUCN, UNEP, WWF-I (1991), Caring for the Earth. London: Earthscan
IUCN, UNEP, WWF (1980), World Conservation Strategy. Geneva: IUCN
Jakobs, J. (1961), The Death and Life of Great American Cities, New York: Vintage Books
Jackobs, J. (1969), The Economy of Cities. New York: Random House
Knox, P. L. (1994), Urbanization: An Introduction to Urban Geography, Engelwood Cliffs.
New Jersey: Prentice Hall
Knox, P. L. and S. A. Marston (2004), Places and Regions in Global Context: Human
Geography, Third edition. Upper Sadle River, NJ: Pearson Education/Prentice Hall
Leff, E. (1990), The global context of the greening the cities, in Gordon, D. (ed.), Green
Cities: ecologically sound approaches to urban space. Montreal: Black Rose Books
Lynch, K. (1960), The Image of the City. Cambridge: M.I.T. Press
Lomborg, B. (2001), The Skeptical Environmentalist. Cambridge: Cambridge University Press
Lsh, A. (1954), The Economics of Location. New Haven: Yale University Press
Marcuse, P. (1989), Dual City: a muddy metaphor for a quartered city, International Journal
of Urban and Regional Research, Vol 13, No 4.
May, G. (1994), Sustainability and the future, in C. Williams and G. Haughton (eds.),
Perspectives Towards Sustainable Environmental Development. Aldershot: Avebury
Studies in Grean Research
Meadows, D., et all (1972), Limits to Growth. New York: Universe Books
McNeil, J. (2000), Something New in the Sun. London: Penguin Books
Milutinovi, S. (1994), Ekoloki menadment - integralni pristup zatiti ivotne sredine, u J.
ivkovi, B. Stojkovi (eds.), Urbana kultura i ekologija. Ni: Gradina
Milutinovi, S., R. Mani (1995), Zatita od ugroavanja ivotne sredine poarnim
katastrofama u prostornom i urbanistikom planiranju, u Zbornik radova, EKO Konferencija, Vol II. Novi Sad, Septembar 1995, 81 90
Milutinovi, S., (1998), Karakterizacija rizika, upravljanje rizikom i odluivanje, u: Zbornik
radova, Nauna konferencija Univerzalizacija ljudskih prava i pravo na zdravu ivotnu
sredinu. Herceg Novi, Jul 1998, 203 208
Milutinovi, S., J. Radosavljevi (1998a), Industrijski objekti. Ni: Fakultet zatite na radu
131
Milutinovic, S., M. ukanovi (2001), Uloga lokalnih vlasti u implementaciji odrivog razvoja
primer grada Nia, u V. eerov, M. Peji (eds.), Lokalna samouprava u planiranju i
ureenju prostora i naselja. Beograd: Asocijacija prostornih planera Srbije
Milutinovic S., (2002), The Case Study of Nis, in O. Knorr-Sidow (ed), Proceedings, Summer
School The Future Role of Cities in a Globalizing World: Challenges for new public
strategies and innovative urban governance. Budapest, Hungary, July 2002
Milutinovic S., (2002a), LA 21 under difficult framework conditions Case study of Nis,
Abstracts, EuropeanCities21, The Oslo Convention of European ICLEI Members. Oslo,
Norway, 9-12 February 2002
Milutinovi, S. (2003), Demografski trendovi i urbanizacija, u Zbornik radova, Naa ekoloka
istina 2003. Kladovo
Milutinovi, S. (ed.) (2003), Lokalna agenda 21 u mojoj optini: Osnovni vodi za nosioce
odluivanja. Beograd: Stalna konferencija gradova i optina Jugoslavije
Milutinovi, S. (2003a), ), Introducing Performance Measurement to Local Administration in
Serbia: Options and Possibilities, in Z. Sevic (ed.), Gauging Success: Performance
Measurement in South Eastern Europe. Budapest: Local Government and Public Service
Reform Initiative
Milutinovi, S., (2004), Lokalna Agenda 21: Uvod u planiranje odrivog razvoja. Beograd:
Stalna konferencija gradova i optina
Milutinovi, S. (2004a), Towards local sustainability: The development needs of local selfgovernment public servants in Serbia, in Proceedings, International symposium Winds
of societal change: Remarking post-communist cities. Chicago: University of Illinois at
Urbana-Champaign (contributed for publishing)
Milutinovi, S. (2004b), Performance measurement in Serbian local self-government: Future
improvements or another urban governance fiction, in Proceedings, International
symposium Winds of societal change: Remarking post-communist cities, Chicago:
University of Illinois at Urbana-Champaign (contributed for publishing)
Milutinovi, S. (2004c), Sustainable development after Johannesburg: A critical analysis,
Facta Universitatis, Vol 2, No 3, (contributed for publishing)
Mitlin, D., and D. Satterthwaite (1996), Sustainable development and cities, in C. Pugh (ed),
Sustainability, the Environment, and Urbanization. London: Earthscan Publications
Moomaw, W. R. and M. D. Tullis (1998), Population, Affluence, or Technology? An Empirical
Look at National Carbon Dioxide Production, in. B. Baudot and W. R. Moomaw (eds.),
The Population Environment Equation. New York: McMillan
Mumford, L. (1938/1995), The Culture of Cities. New York: Harcourt Brace. Reprinted in D. L.
Miller (ed.) The Lewis Mumford Reader. Athens: University of Georgia Press
Mumford, L. (1961), The City in History. London: Secker and Warburg
Mutlu, S. (1989), Urban Concentration and Primacy Revisited: An Analysis and Some Policy
Conclusions. Economic Development and Cultural Change, 37 (1989), 611-613
Nijkamp, P. and A. Perrels (1994), Sustainable Cities in Europe. London: Earthscan
Paddison, R. (2001), Identifying the City, in (ed.) R. Paddison Handbook of Urban Studies.
London: SAGE Publications
Pahl, R. (1970), Whose City?. London: Longman
Parr, J. B. (2002a), Agglomeration Economies: Ambiguities and Confusion, Environment and
Planning, 34, 429 449
132
Parr, J. B., and Denike, K. G. (2002b), Missing elements in the analysis of agglomeration
economies, International Regional Science Review, 25, 151 - 168
Parsons, J. (1994), Population, Environment, and Policy Relations: An Historical Overview in
B. Zaba and J. Clarke (eds.), Environment and Population Change. Liege: Derouaux
Ordina Editions
Perroux, F. (1950), Economic space: Theory and applications, Quarterly Journal of
Economics, LXIV, 89 - 104
Petsimeris, P. (2002), Counter-urbanization in Italy in Geyer, H. S (ed.), International
Handbook of Urban Systems: Studies of Urbanizatin and Migration in Advanced and
Development Countries. Northampton MA: Edvard Elgar Publishing
Pumain, D., T. Saint-Julien, N. et all. (1992), The Statistical Concept of the Towns in Europe.
Luxemburg: Eurostat
Pumain, D. (2000), An Evolutionary Model of Urban Systems, in I. Iaonos, D. Pumain and J.
B. Racine (eds), Integrated urban systems and sustainability of life. Bucarest: Editura
Tehnica
Pumain, D. (2002), The French Urban Systems, in Geyer, H. S (ed.), International Handbook
of Urban Systems: Studies of Urbanizatin and Migration in Advanced and Development
Countries. Northampton MA: Edvard Elgar Publishing
Pui, LJ. (1997), Grad, drutvo, prostor: sociologija grada. Beograd: Zavod za udbenike i
nastavna sredstva
Pusic, LJ. (1998), Sustainable Development or Loss of Cultural Urban Identity?, in B. Hamm
and P. K. Muttagi (eds), Sustainable Development and the Future of Cities. Oxford: IBH
Publishing
Pui, LJ. (2001), Odrzivi grad - ka jednoj sociologiji okruzenja. Beograd: Slobodan
Masic/Biblioteka Nova 175
Reed, D. (1996), Sustainable Development, in D. Reed (ed), Structural Adjusment, the
Environment, and Sustainable Development. London: Earthscan Publishing
Rees, W. (1992) Ecological footprints and appropriated carrying capacity: what urban
economics leaves out, Environment and Urbanization, 2 (2): 121-138
Rees, W. (1998), Understanding Sustainable Development in B. Hamm and P. K. Muttagi
(eds.), Sustainable Development and the Future of Cities. Oxford: IBH Publishing
Reid, W. V. (1992), How Many Species Will There Be? in T.C. Whitmore and J.A. Sayer
(eds.), Tropical Deforestation and Species Extinction. London: Chapman and Hall
Richardson, H. W. (1973), Economic Growth Theory. London: MacMillan
Richardson, H. W. (1980), Polarization reversal in Developing countries, Papers of the
Regional Science Association, 45, 67-85
Richardson, H.W. (1993), Efficiency and Welfare in LDC Mega Cities in John D. Kasarda and
Allan M. Parnall (eds.), Third World Cities: Problems, Policies and Prospects. Newbury
Park: Sage Publications
RICPD, (1994), Report of the International Conference on Population and Development, Cairo,
5-13 September 1994, New York: United Nations Publication
Rogers, R. (1998), Cities for a Small Planet. Boulder, CO: Westview Press.
Sjberg, G. (1960), The Pre-Industrial City: Past and Present. New York: Free Press
Sachs, W. (1993), Global Ecology: A New Arena of Global Conflict. Boston, MA: Zed Press.
133
Saunders, P. (2001), Urban Ecology in R. Paddison (ed), Handbook of Urban Studies, London:
SAGE Publications
Sassen, S. (1991), The Global City: New York, London, Tokyo. Princeton: Princeton University
Press.
Sassen, S. (2000), Cities in a World Economy. Thousand Oaks, CA: Pine Forge Press
Sennett, R. (1990), The Conscience of the Eye: Urban Design and the Social Life of Cities.
London: Faber
Simmel, G. (1903), The metropolis and mental life, reprinted in R. Sennett (ed.) (1969)
Classical Essays on the Culture of Cities. New York: Appleton-Century-Crofts
Smail, J. K. (2002), Confronting a surfeit of people: Reducing global human numbers to
sustainable levels: An essay on population two centuries after Malthus. Environment,
Development and Sustainability 4: 2150
Sassen, S. (1991), The Global City: New York, London, Tokyo. Princeton: Princeton University
Press
Smith, D. and M. Timberlake (1995), Conceptualising and mapping the structure of the worldsystem's city system. Urban Studies, 32 (2), 287-304.
Stockholm Conference (1972), Only One Earth: An Introduction to the Politics of Survival.
London: Earth Island
elomgovski, A. (1998), Istok i zapad: problemi istorije civilizacije. Podgorica: CID
Taylor, P. J. (2000), World cities and territorial states under conditions of contemporary
globalization, Political Geography, 19, 5-32
Tjallingii, R. (1995), Ecopolis - Strategies for Ecologically Sound Urban Development. Leiden:
Backhuys Publishers
von Thunen, J. H. (1826), Der Isolierte Staadt (Published in English as The Isolated State, (ed.)
P. Hall (1968). London: Oxford University Press
Tnies, F. (1883/1995), Community and Society. New York: Harper and Row
UNCHS (1996), The HABITAT Agenda.
http://www.unhabitat.org/unchs/english/hagenda/
UNDP (1998), World Population Projections to 2050. United Nations Department of Economic
and Social Affairs, Population Division, New York: United Nations Publications,
http://www.undp.org/popin/wdtrends/execsum.htm
UNDP (1999), Human Development Report 1999. UN Development Program,
http://www.undp.org/hdro/99.htm
UNICEF (1995), The Progress of Nations. New York: United Nations International Childrens
Fund (UNICEF)
United Nations (1992), Agenda 21: Programme of action for sustainable development. New
York: United Nations
United Nations (1993), Estimates and Projections of Urban and Rural Populations and of
Urban Agglomerations, Department of Economic and Social Information and Policy
Analysis, ST/ESA/SER.A/136. New York: United Nations
United Nations (1998), World Urbanization Prospects. New York: U. N. Department of
Economic and Social Affairs
United Nations (2000) United Nations Millennium Declaration, A/RES/55/2,
http://www.un.org/millennium/declaration/ares552e.pdf
134
Weber, A. (1929, prvi put objavljeno 1909) Alfred Webers Theory of the Location of Industries,
Chikago: Chikago University Press
fon Weizscker, E. U. (1994) Earth Politics, London: Zed Books
White, R., (2002) Building the Ecological City, Boca Raton: CRC Press
Williams, R. (1973), The Country and the City, London: Chatto & Windus
Wirth, L. (1938), Urbanism as the way of life, American Journal of Sociology, 44 : 1 - 24
World Commission on Environment and Development, The, (1987) Our Common Future,
Oxford and New York: Oxford University Press
World Energy Council (1993) Energy for Tomorrow's World: The Realities, the Real Options,
and the Agenda for Achievement, New York: St. Martin's Press
World Population Projections to 2150 (1998) New York: Population Division, Department of
Economic and Social Affairs, United Nations Secretariat
World Resources Institute, UN Environment Programme, UN Development Programme, and
The World Bank (1996) World Resources 1996-1997, New York: Oxford University
Press
Press
Press
Zipf, G. K. (1949), Human Behaviour and the Principle of Least Effort, Reading, Mass.:
Addison - Wesley
135
136
Beleka o autoru
Dr Slobodan Milutinovi je redovni profesor Univerziteta u Niu. Bavi se
problemima urbanizacije i odrivog urbanog razvoja. Autor je pet knjiga, od kojih je
jedna izdata u inostranstvu i preko osamdeset naunih i strunih radova. Boravio je na
specijalizacijama u Sjedinjenim Amerikim Dravama, Nemakoj, vajcarskoj,
Norvekoj, Austriji i Maarskoj. Saraivao je sa Programom Ujedinjenih Nacija za
Razvoj (UNDP) na vie projekata, sa Institutom za otvoreno drutvo Centrom za
lokalne inicijative (OSI LGI) na projektu Performance Measurement in Local Selfgovernment on West Balcan i sa Meunarodnim savetom za lokalne inicijative u
oblasti zatite ivotne sredine (ICLEI). Trenutno radi kao nacionalni ekspert na izradi
Strategije lokalnog odrivog razvoja Srbije u okviru Programa zatite ivotne sredine i
odrivog razvoja za gradove i optine Srbije. Dr Milutinovi je lan Savetodavnog
komiteta lokalnih zajednica Povelje planete Zemlje, Meunarodne asocijacije profesora
zatite ivotne sredine (AEESP), Evropskog udruenja ekonomista zatite ivotne
sredine (EAERE) i Amerike asocijacije za urbane poslove (UAA).
137
Iz recenzije
Jedan od osnovnih kvaliteta rukopisa je pristup
urbanizaciji kao procesu i nastojanje autora da se ovaj proces
povee sa osnovnim drutvenim i ekonomskim pojavama
modernog drutva i problemima u ivotnoj sredini koji se u
njemu javljaju. Citirajui i objanjavajui razliite, nauno
priznate teorije (poev od demografskih modela, preko
Kristalerove i Leove teorije, do teorije odrivog razvoja i
metaurbanog planiranja), autor dokazuje da se u procesu
urbanizacije danas mogu traiti kljuevi buduih akcija koje
treba preduzeti kako bi se evidentna razvojna kriza
savremenog doba reavala. Problemi prenaseljenosti gradova
zemalja u razvoju, pojava gradova primata, centrinost
gradova, samo su neki od problema ije reenje autor vidi,
pre svega, u reavanju ekonomskih problema koji do njih
dovode, ali i drutvenih sukoba koji iz njih proizilaze.
Poseban kvalitet rukopisa je njegovo poslednje
poglavlje, koje se bavi odrivim razvojem. Iako ovaj moderni
termin postaje neka vrsta opteg mesta u teoriji i praksi
planiranja razvoja modernog drutva, autor izmie zamci da
odrivi razvoj predstavi kao dogmu. Njegova jasna kritika
nekih od zabluda koje su prisutne u poslednjim decenijama
moe pomoi veoma potrebnim usklaivanjima teroije
odrivog razvoja uslovima koji postoje na naim prostorima.
Pri tome se ni u jednom trenutku ne gubi nit koja ovu teoriju
predstavlja kao globalnu.
Gradovi e u budunosti predstaljati sve vei izazov
kreatorima ekonomske i razvojne politike, imajui u vidu da
skoro polovina svetskog stanovnitva ve danas ivi u njima i
da se taj broj poveava iz dana u dan. Zato ova knjiga moe
biti od velike pomoi svima onima koji se razvojem gradova i
urbanizacijom uopte bave, a pre svega onima koji kreiraju
politiku zatite ivotne sredine.
Prof. dr Gavrilo Mihaljevi
138

Milutinovic - Urbanizacija I Odrzivi Razvoj

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Milutinovic - Urbanizacija I Odrzivi Razvoj

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

URBANIZACIJA I ODRIVI RAZVOJ

URBANIZACIJA I ODRIVI RAZVOJ

FAKULTET ZATITE NA RADU

Prof. dr Slobodan Milutinovi

URBANIZACIJA I ODRIVI RAZVOJ

Urbanizacija i odrivi razvoj / Slobodan

2004, Prof. dr Slobodan Milutinovi

INDEKS SLIKA ............................................................................................................. 3

III URBANIZACIJA .............................................................................................. 49

Koreni evropske urbane ekspanzije.............................................................................. 68

Rast svetske populacije (u milijardama) od poetka nove ere prema podacima UN

Koncept diferencijalne urbanizacije.....................................................................79

Poetkom dvadesetog veka u urbanim naseobinama ivelo je 150 miliona

Urbanizacija u globalnom okruenju

meusobne veze kroz ubrzavanje tokova dobara, usluga, kapitala, tehnologija i

Nezaposlenost u urbanim sredinama ostala je visoka. Ovo donekle objanjava

Urbana infrastruktura pati od neadekvatnog odravanja i nedostatka ulaganja,

Na inicijativu gradonaelnika Nia, Sofije i Skoplja tokom 2002. godine formiran je

Loa infrastruktura u gradovima prouzrokuje mnogo problema vezanih za

Problemi zatite ivotne sredine, pre svega aerozagaenje, zagaenje voda i

Rastui drutveni konflikti, kao to su veliki broj beskunika i kriminal,

Tehnoloki centri u Sjedinjenim Amerikim Dravama, na primer, zasluni su za

Broj svetskog stanovnitva i urbanizacija

Globalni rast populacije i urbanizacija: da li e gradovi unititi planetu?

urbanizacija je, dakle, najznaajniji pratilac demografskog rasta i jedna od najveih

Novo sagledavanje procesa razvoja

Osigurati osnovno obrazovanje za sve

Eliminisati polnu neravnopravnost u osnovnom i srednjem

Za dve treine smanjiti mortalitet dece uzrasta do 5 godina

Za tri etvrtine smanjiti mortalitet pri poroaju

Prepoloviti incidencu AIDS-a i poeti sa njenim smanjivanjem

Prepoloviti incidencu malarije i drugih zaraznih bolesti i poeti sa

Do 2015. Godine prepoloviti procenat stanovnitva koji ima odrivi

Izvor: [United Nations, 2000]

Poslednjih pola veka karakterisala je meavina pesimizma i optimizma

se problemi razvoja danas sreu sa mnogim izazovima, mogunosti koje neosporno

Broj stanovnika u svetu dostigao je maginu cifru od est milijardi

svako novoroene, ija majka ima zdravu trudnou;

svako dete, koje je dobro uhranjeno;

svaku devojicu, koja dobija kaloriniju ishranu, medicinsku negu i

svaku mladu enu, koja sebe moe da zatiti od HIV infekcije;

svaku enu, koja moe planirati svoju trudnou;

svakog oveka, koji moe preuzeti odgovornost za sebe i svoju porodicu;

svakog starijeg, koji je zatitio svoje zdravlje u mladosti;

uopte na svakog pojedinca koji vodi rauna o rizicima po zdravlje, koristei

estmilijardito dete na planeti ima anse manje od jedan prema deset da

Veza izmeu demografskih trendova i zatite ivotne sredine

potpuno opravdano demografske trendove proglasiti jednim od najznaajnijih

Odnos stanovnitva i ivotne sredine

Kada se govori o humanom kapacitet podnoenja, veoma je vano na umu

Granice rasta stanovnitva - istorijski pregled

kreu od manje od jedne milijarde do vie od 1000 milijardi, naglaavajui da je

Prose ni broj dece po

Koje nivoe materijalnog blagostanja i tehnologije moemo da oekujemo i sa

Sagledavajui ekosisteme Zemlje pre nego ljude kao referentne take

Modeli stanovnitvo - ivotna sredina

Model granica rasta

Najozbiljnija degradacija bila bi ograniena na pojedine specifine regione. Neki

drutvenog proizvoda. U Sjedinjenim Dravama, gde broj stanovnika raste, kao i

Nejednakost i distribucija drutvenog bogatstva

Zemlji i ko je taj ko mora da bude odgovoran za zaustavljanje ovog procesa.

Ugljendioksid i drugi gasovi u atmosferi zadravaju toplotu koja se odaje

Trend rasta stanovnitva i razvoj