S K R I PTA

OPTA SOCIOLOGIJA SA
SOCIOLOGIJOM RADA

Dr Milo Bei

ODREDJENJE SOCIOLOGIJE I NJEN PREDMET

Problem odredjenja sociologije jeste u osnovi problem razliitih teorijskih pristupa koji
postoje u okviru ove nauke. Ukoliko se kao osnov za odredjivanje predmeta sociologije uzme
jedna teorijska paradigma, ova nauka se moe odrediti na jedan nain, a ukoliko se kao osnov
za njeno odredjivanje uzme neki drugi pravac u sociologiji, dobiemo drugaije odredjenje.
Ono u emu se svi slau jeste da je sociologija drutvena nauka i da za svoj predmet ima
drutvo. Meutim, oito da ovakvo odreenje iako tano nije naroito plodno obzirom da je
isuvie iroko. Osnovni problem je u tome to sociologiju valja odvojiti od ostalih drutvenih
nauka kao to su istorija, psihologija, pravne nauke, politike nauke itd. Svaka nauka mora da
ima i svoj specifian predmet ukoliko tendira da ima samostalni status u porodici nauka. Koji
je, dakle, predmet sociologije, a da ovaj predmet nije u isto vreme i predmet ostalih drutvenih
nauka? Da bi odgovorili na ovo pitanje neophodno je uz odreenje predmeta sociologije da
prikaemo odnos izmeu ove i ostalih drutvenih nauka.
Sociologija je najoptija drutvena nauka. To znai da ukoliko se ostale drutvene nauke
bave nekim posebnim aspektom drutvenog ivota, sociologija ima za cilj da prouava drutvo
kao celinu tj. totalitet. U razliitim teorijama se totalitet razliito posmatra i definie , te se u
ovu svrhu upotrebljavaju razliiti termini (celina, sistem, struktura, itd.), ali je sutina da se
uvek misli na drutvo kao celinu. Iz ovog stava sledi nekoliko veoma vanih konsekvenci.
Prvo, totalitet je neto opte. Sve to je opte ima karakter apstrakcije, a ono to je apstraktno u
stvarnosti moe da postoji samo posredstvom konkretnih pojava i odnosa. Dakle sociologija
najpre predstavlja da ovo opte postoji. To znai, da je njen osnovni stav da svi pojedinani
aspekti u drutvu pod delovanjem odreenih drutvenih zakonitosti meusobno dolaze u vezu
gradei celinu koju zovemo drutvo. Sociologija se bavi onim optim u pojedinanom
(konkretnom). Njen predmet moe biti svaka drutvena pojava, dakle i one kojima se bave
druge drutvene nauke. Ali, nain na koji se sociologija bavi ovim pojavama je potpuno
drugaiji od naina na koji se ovim pojavama bave druge drutvene nauke. Sociologija ne
prouava ono to je specifino za neku konkretnu drutvenu pojavu, ve upravo tei da otkrije
nain na koji je ova drutvena pojava povezana sa ostalim elementima drutvene celine, kako
deluje na tu celinu, kako je nastala iz te celine, te kako se moe objasniti sa stanovita te celine
koju zovemo drutvom. Zato kaemo da se sociologija pojedinanim fenomenima u drutvu

3
bavi na takav nain da otkrije ono opte u njima. Iz ovih stavova sledi da drutvo postoji kao
totalitet (struktura, sistem, celina, itd.). Sociologija dalje stoji na stanovitu da u ovom
totalitetu postoje odreene zakonitosti. Njen cilj je da otkrije ove zakonitosti, da ih opie i
objasni. Prema tome, sociologija se moe definisati na sledei nain: Sociologija je najoptija
drutvena nauka koja ima za cilj da otkrije drutvene zakonitosti reprodukcije totaliteta. Kad
kaemo drutvene zakonitosti tada mi mislimo na drutvene pojave, drutvene odnose i procese
koji se na zakonit nain pojavljuju u drutvu. Kako se shvata totalitet, te kako se razume sam
pojam drutvene zakonitosti, posebno je pitanje i mi emo se njime posebno baviti. injenica
da u sociologiji postoje razliiti teorijski pristupi koji su prilino ujednaeni po snazi ide u
prilog konstataciji da je drutvo jedan zaista sloen fenomen kojim se moemo baviti na veoma
razliite naine, a da pri tome ostanemo na tlu socioligije. Zato emo se mi u posebnom
poglavlju baviti pitanjem razliitih sociolokih teorija.

DRUTVENE POJAVE, DRUTVENI ODNOSI I DRUTVENI PROCESI

Tri pojma navedena u ovom naslovu se veoma esto mogu sresti u sociolokoj literaturi.
Upotrebnu vrijednost ovih pojmova problematizuje njihovo viesmisleno znaenje . Ova
injenica stvara izvesne probleme u iitavanju socioloke literature. Obzirom da smisao ovih
pojmova nije univerzalna, niti je precizirana, kada god neki autor eli da potencira drutvenu
stranu nekog problema on koristi neki od ova tri pojma. ta su to zaista drutvene pojave,
odnosi i procesi?
Ukoliko elimo da definiemo pojam drutvene pojave manje vie moemo doi do
ovakve definicije: Pod pojmom drutvene pojave podrazumevamo one pojave u drutvu, koje
po svojoj sutini i karakteru jesu proizvod drutvenih procesa. One sa druge strane
predstavljaju elemente drutvenog ivota te stoga i same na ovaj ivot utiu. Oito da nam
ovakva definicija nije mnogo pomogla u rasvetljavanju pojma drutvene pojave. Ista situacija
vai i za drutvene procese i drutvene odnose. Moemo napraviti niz slinih definicija koje
nam nee pomoi da razumemo o emu se radi. Definicija koju smo gore izneli je sasvim tana
i jasna, ali jednako beskorisna zato to nije dovoljno distinktivna. Naime, na osnovu ove
definicije mi nismo u stanju da razlikujemo drutvene pojave od nedrutvenih. Svaku pojavu
kao drutvenu injenicu, naime, mi moemo pokazati kao proizvod drutvenih procesa, te kao
pojavu koja utie na drutveni ivot. Da li to znai da su sve pojave u drutvu u isto vreme i
drutvene pojave?
U osnovi, ova tri pojma imaju smisao samo u nekom konkretnom pojmovnom sistemu tj.
u okvirima neke konkretne sociolike teorije. Time, samo znaenje ovih pojmova moe da se
deifruje obzirom na teorijsku pozadinu sjedne strane i socijalni kontekst sa druge strane.
Drugim reima, u drutvu nema takvih pojava koje se ne mogu okvalifikovati kao drutvene.
Ovo isto vai za drutvene odnose i procese. Kako to zaista jedna pojava postaje drutvena
zavisi od naina na koji ovu pojavu teorijski tretiramo, te od skupa socijalnih uslova u kojima
ova pojava postoji. Doista, budui da svaka pojava moe biti objanjena drutvom ide u prilog
injenici da su sve pojave drutvenog karaktera , te da nema nedrutvenih pojava. Prema tome,
tvrdnja da je neto drutvena pojava, drutveni odnos ili drutveni proces je obina tautologija i
ovaj iskaz nema po sebi saznajni karakter. emu onda, doista, ovi pojmovi slue i da li su
nuni?

5
Pojmovi drutvene pojave, odnosa i procesa imaju svoju ulogu u sociologiji kao pojmovi
koje koriste konkretni teorijski modeli, ili pak kada se precizno i jasno te pojave, ti odnosi i ti
procesi dovode u vezu sa konkretnim drutvom. Na primer, kako objasniti stav da je
narkomanija devijantna drutvena pojava. Osnovno to moramo da uradimo jeste da ovu
pojavu objasnimo tako to emo ukazati koji je to drutveni mehanizmi proizvode. Tako npr.
ukoliko pokaemo da se ova pojava vezuje za moderno drutvo, mi smo dali jednu socioloku
odrednicu koja je jo uvek nedovoljna i opta. Ukoliko elimo da produbimo ovaj jednostavan
stav mi moramo ukazati na nain na koji moderno drutvo uzrono utie na pojavu
narkomanije. Ako pod modernim drutvom podrazumevamo drutvo masovne proizvodnje i
potronje koju odlikuje visok stepen diferencijacije, urbanizacija i visok stepen socijalne
pokretljivosti, time smo ve dali odreene socioloke momente koji mogu da nam ukau na to
zato je narkomanija drutvena pojava. Tako se moe pokazati da socijalna kohezija u
drutvenim uslovima koje smo opisali slabi, te da je uticaj porodice na socijalizaciju pojedinca
u ovakvom drutvu sve manji. Tako slabe mehanizmi socijalne kontrole nad pojedincem.
Zatim, urbani nain ivota i masovna proizvodnja i potronja u ovom drutvu omoguavaju
pojedincu da bez veih problema doe u kontakt sa psiho stimulativnim sredstvima. Ukoliko je
posledica diferencijacije i urbanizacije porast broja sekundarnih drutvenih grupa, onda je
sasvim jasno da pojedinac koji uzima psiho-stimulativna sredstva moe lako da postane lan
neke od ovih grupa koje su devijantne po ponaanju. U ovom opisu moemo ii i dalje na
mikrosocioloki nivo, ali to u ovom trenutku nije vano.naprotiv, vano je da na osnovu ove
eksplikacije moemo slobodno rei da je narkomanija drutvena pojava tj. da je makar jednim
delom uzrokovana drutvenim iniocima. Ovaj deo je socioliki posao i on kao takav treba
biti objanjen.
Eksplikacija koju smo u ovom primeru dali jednako vai i za drutvene pojave i odnose i
procese. Prefiks drutven ne stoji ukrasa radi, ve on ukazuje na vezu izmeu drutva i date
pojave . Tajna je u tome to kad govorimo o nekoj konkretnoj pojavi, odnosu ili procesu,
prefiks drutven ima smisla samo ukoliko ukaemo na koji je nain data pojava, odnos ili
proces povezan sa drutvom. U suprotnom korienje ovih rei je besmisleno i spada u domen
puke ezoterije, to na elost u naunoj praksi i nije redak sluaj.

DRUTVENA STRUKTURA, DRUTVENI SISTEM I TOTALITET

Ova tri pojma su par exelance sociolokog karaktera. Oni predstavljaju osnov za tezu da
se sociologija bavi drutvom kao celinom tj. na najoptiji nain. Doista, sva tri navedena pojma
u jednom se slau: Drutvo je celina. Razlika je u tome to ova tri pojma na razliit nain
tretiraju tu celinu. No, prava predpostavka da ovi pojmovi imaju smisla jeste da celina
postoji? Postoje sociolozi koji se sa ovom tezom ne slau. Najee ovde spadaju
pozitivistiki orijentisani sociolozi. Oni naime argumentuju da je pojam celine metafizikog
karaktera, da se ne moe jednostavno operacionalizovati i definisati empirijskim putem. Zato
je, kau ovi teoretiari, ovakav pojam krajnje tetan i treba ga izbaciti iz naune prakse. Sa
ovim miljenjem se moemo sloiti ili ne, ali ostaje injenica da nema takve stvari kao to su
empirijski pojmovi. Naime, ukoliko se odbaci pojam totaliteta, ili sistema kao empirijski
neprihvatljiv, u istom trenutku i sa istim razlozima se trebaju odbaciti pojmovi kao to su
drutvena mo, stratifikacija, klase, ideologija, drutvena podela rada itd. Naime, niti jedan od
ovih pojmova se ne moe empirijski i nedvosmisleno dokazati na nain na koji to
hiperpozitivizam trai. Ovakav stav nas vodi na potpuno ukidanje apstraktnog miljenja, a bez
apstraktnog miljenja nema ni nauke. Tako ispada da se dosledni pozitivizam svodi na saznajni
skepticizam tj. na nauni nihilizam.
Dakle, predpostavimo da drutvo postoji kao celina. Ovo se svakako moe i dokazivati,
ne samo teorijski ve i na osnovu analize samog drutva putem traenja empirijskih indikatora.
Tu celinu moemo videti na razliite naine. U zavisnosti od naina na koji je sagledavamo, u
sociologiji za ovu celinu su bazino formulisana tri pojma. Prvo, to je pojam sistema. Sam
pojam sistema preuzet je iz biologije, tako da se kao prvi korak u afirmaciji teorije sistema u
pogledu tretmana drutva moe uzeti biologizam kao sociolokii pravac, a prvi predstavnik
ovog pravca je Herbert Spenser. Ovaj sociolog se posluio metodom analogije opisujui
drutvo pojmova koje je biologija koristila za opis ivog organizma. On je otiao toliko daleko
da je davao ak i neke sasvim jasne uporedbe. Tako se npr. uloga belih krvnih zrnaca u zatiti
organizma se poredi sa ulogom vojske u drutvu itd. Svakako da su ove analogije neprikladne
za analizu drutva, ali se sama teza da drutvo postoji kao sistem svakako moe braniti. Ideja
sistema je potpuno socioloki afirmisana u funkcionalizmu kao jednoj od vanijih sociolokih
paradigmi. Sistem se shvata kao celina koja se sastoji iz delova, pri emu svaki deo obavlja

7
neku funkciju koja zadovoljava izvesne potrebe sistema. Dakle, pojam potrebe sisitema i
funkcije koje obavljaju razliiti elementi sistema postaje vaan sastavni deo ove teorije. U
skladu sa ovim stavom postavlja se pitanje koje su potrebe sistema univerzalne i da li izmeu
ovih potreba postoji hijerarhija je veoma vano. Tako se javljaju razliita miljenja u odgovoru
na ovo pitanje. U osnovi, zaista se moe rei da postoji jedan fond potreba koje su
univerzalnog karaktera. ini se da su sledee potrebe sistema univerzalne:

Potrebe za biolokom reprodukcijom drutva

Potrebe za ekonomskom reprodukcijom drutva

Potrebe za kulturnom reprodukcijom drutva

Potrebe za integracijom drutvenih grupa

Potrebe za socijalizacijom pojedinaca

Potrebe za drutvenim razvojem

U okviru ovih kategorija se moe nai itav niz podkategorija i specifinih potreba koje
zadovoljavaju specifine drutvene pojave i mehanizmi. Ono to je vano jeste da svaki
poseban drutveni tip kao i svako konkretno drutvo na razliit nain reava pitanje
zadovoljenja ovih potreba. Meutim, teza je teorije sistema da ukoliko se ugrozi
zadovoljavanje neke od kljunih potreba neophodnih za reprodukciju sistema opstanak itavog
sistema je doveden u pitanje. Sledee vano pitanje je odnos sistema i okoline. Ovo se po
teoriji sistema tumai kao input-output odnos. Naime, sistem prima informacije od okoline,
ove informacije obrauje posredstvom svojih mehanizama i kvalitativno ih prilagoava svojim
potrebama. U outputu je izraena ideja delovanja samog sistema na okolinu ili pak izbacivanja
iz sistema onih elemenata koji su disfunkcionalnog karaktera. Konano sa stanovita teorije
drutva kao sistema namee se pitanje drutvenog razvoja. U ovom aspektu sociolokog
razmatranja, teorija sistema prihvata ideju preuzetu iz evolucionistikog pogleda na svet.
Naime, sistem neprekidno pokuava da potrebe zadovolji na to je mogue kvalitetniji nain. U
tom nastojanju deava se proces diferencijacije . Ovaj proces znai da se iz nekog elementa
koji je imao dve funkcije izdvaja novi element drutva koji se specijalizuje za samo jednu od
funkcija koju je obavljao predhodni element drutva iz koga ovaj novi nastaje. U sledeoj fazi
se novonastali element prilagoava sistemu za obavljanje ove funkcije i tako postaje njegov

8
sastavni deo. Ovaj proces zove se adaptacija. Tako se proces drutvenog razvoja moe
sagledati u odnosu: diferencijacija-specijalizacija-adaptacija.
Drugi pojam koji je jako vaan u sociologiji i koji opisuje drutvo kao celinu jeste pojam
strukture. Ovaj pojam je potpuno afirmisan u jednom posebnom teorijskom pravcu u
sociologiji koji se zove strukturalizam. Strukturalizam kao nain miljenja u drutvenim
naukama je prevashodno nastao kao metod analize jezika i jezikih formi (semantika i
semiotika). Vrlo brzo se ovaj pristup pokazao kao zgodan i u drugim drutvenim naukama
naroito u kulturnoj antropologiji i sociologiji. Osnovna ideja u sociologiji koja afirmie ovaj
pojam jeste da se drutvo moe posmatrati sa stanovita njegove strukture. Slika drutva u
strukturalistikoj perspektivi znai da predstavimo drutvo kao skup njegovih sastavnih delova
koji tu strukturu ine. Dakle, struktura ima svoje elemente i ovi elementi svakako stoje u
konzistentnom odnosu gradei celinu. Ukoliko izmeu ovih elemenata strukture nema sklada,
mi i ne bi bismo mogli da govorimo o celini. Oito da u ovom stav ima slinosti izmeu
pojmova sistema i stukture. Naime i u jednom i u drugom sluaju mi govorimo o celini koja se
sastoji iz odreenih elemenata koji stoje u konzistentnom odnosu. Meutim, ovde postoje i
vane razlike. Najvanija razlika je u tome to struktura kao pojam ne prejudicira pojmove
potrebe i funkcije. U strukturalistikoj perspektivi se nikada ne tvrdi da elementi celine
predstavljaju funkcionalnu zgradu. Oni u strukturalistikoj perspektivi doista stoje u
konzistentnom odnosu, ali ova konzistencija moe biti uzrokovana i drugaijim tipom veze
izmeu elemenata a ne sam o funkcionalnim. Druga vana razlika je dinamika perspektiva.
Naime, dok se u sistemskoj perspektivi drutva podrazumeva dinamika sistema, pa tako i
pitanje drutvenog razvoja, strukturalizam je izrazito statiki pristup. On se ne pita na koji
nain struktura nastaje i kako se ona razvija. No, svakako da teorija sistema u izvesnom smislu
podrazumeva strukturalistiku perspektivu. Na osnovu teorije sistema, jednog trenutka se u
izgraivanju slike drutva pojavljuje njegova struktura. Tako se moe rei da je pojam sistema
iri od pojma strukture.
U procesu izgraivaja srukture jednog drutva najvanije je potovati odreen analitiki
nivo. Sama drutvena sruktura je analitika kategorija. Ona nastaje u procesu apstrahovanja
itavog niza konkretnih empirijskih datosti i izvlaenja strukturalnog modela nekog drutva.
Zato je vano u procesu izgraivanja drutvene strukture da elementi koji je ine budu na istom
analitikom nivou. Ne moe se drutvena struktura ocrtati npr. ovako: ekonomija, politika,

9
kultura, institucionalna struktura, nauka i sekundarne drutvene grupe. Ovde se vidi da nauka i
sekundarne drutvene grupe nisu na istom, tanije na niem su analitikom nivou od ostalih
elemenata. Takoe, je jako vano u izgradnji strukturalistike perspektive da sama struktura
koju dobijemo bude saznajno plodna, tj. da nam koristi u razumevanju i objanjavanju drutva.
Sama struktura je model i kao takva ona ima cilj da nam drutvo pokae pojednostavljeno pri
emu smo mi sasvim svesni da stvarnost nije zaista takva kakva je u modelu prikazana.
Konano, saznajna vrednost modela se koristi

u svim naukama. Dakle, zato kaemo da

struktura koju ocrtamo u prouavanju jednog drutva (ili drutava uopte) mora biti heuristiki
plodna. U sociologiji ima primera strukturalistikih pokuaja koji nam sasvim zamagljuju sliku
drutvai niim nam ne pomau da drutvo bolje razumemo. Jedan od ovakvih primera je
Gurvieva morfologija o devet slojeva drutva.
Drutvena struktura postavlja pitanje primata izmeu elemenata koji tu strukturu grade.
To znai da od svih elemenata jedne strukture jedan je najvaniji tj. na njemu poiva itavo
ustrijstvo. Ovaj element se zove fundamentum ili jednostavno temelj na kome itavo drutvo
poiva. Pitanje na koji nain jedan element u strukturi postaje vaniji od drugih te na koji nain
ostali elementi jesu zavisni od njega je teorijsko pitanje koje objanjava svaka posebna
paradigma na svoj nain. Za samu strukturalistiku perspektivu ovo je pitanje irelevantno. Tako
npr. u funkcionalistikoj perspektivi temelj drutvene strukture je sistem vrednosti. To znai da
su svi elementi u strukturi podreeni sistemu vrednosti, da od njega zavise i da se mogu jasno
dovesti u vezu sa njim. U marksistikoj perspektivi fundamentum drutvenog ustrojstva je
ekonomska struktura drutva (ili proizvodne snage i proizvodni odnosi kako to sam Marks
kae). Dakle, pitanje razliitog znaaja, razliitih elemenata u strukturi drutva je pitanje
razliitih teorijskih pozicija sa kojih se drutvo sagledava.
Konano, vezano za pitanje strukture drutva, mi emo ponuditi jedan analitiki okvir
koji moe da poslui univerzalno kao metodoloki princip za ocrtavanje odreene drutvene
strukture. Ovaj analitiki okvir tako ne predstavlja samu strukturu drtva , ve predstavlja nain
na koji je mogue prouavanjem jednog drutva ocrtati njegovu strukturu. Evo koji su
kriterijumi po naem miljenju za izgradnju strukture nekog drutva. Pri tome, mi ovde ni na
koji nain ne postavljamo pitanje prioriteta , to znai da redosled koji dajemo ne prejudicira
hijerarhiju izmeu elemenata sistema koji se ocrtavaju primenom ovog analitikog modela.

10

Ekonomska reprodukcija drutva

Duhovni obrazac drutva (drutvena svest)

Kultura i njena reprodukcija

Politika struktura drutva

Oblici drutvene integracije

Stepen socijalne kohezije

Poslednji pojam koji emo objasniti kao jedan od pojmova koji tretiraju drutvo kao celinu
jeste pojam totaliteta. Ovaj pojam je neto apstraktniji i sloeniji od predhodna dva. Zato je
ovaj pojam ee izloen napadima pozitivista u odnosu na pojam sistema i strukture. Ovaj
pojam se bazino vezuje za marksistiku paradigmu. Ovo zato to je marksizam kao teorija
nastao na Hegelijanskom miljenju u filozofiji, tanije u svom zaetku on je bio jedna od levohegelijanskih struja. Totalitet jednostavno znai apstrahovana celina. Ideja totaliteta poiva na
premisi da u svim pojedinanim manifestacijama drutvenog ivota postoji neto opte. To to
je opte u pojedinanom, mi zovemo drutvom. Prema tome, drutvo kao optost ne postoji po
sebi ve samo postoji posredstvom nekih konkretnih empirijskih entiteta. Svet drutva u
iskustvenom smislu tako predstavlja neophodne materijalne nosioce posredstvom kojih se
drutvo pojavljuje. Poto je drutvo jedno to znai da u svim pojedinanim empirijskim
momentima jednog drutva mi to jedno moemo prepiznati i identifikovati. Zadatak
sociologije tako ostaje da prouavanjem drutva kao neeg dostupnog iskustvu, doemo do
saznanja opteg tj. onog to odlikuje sve predmete iskustva. Svakako da ovakav pristup ne
tvrdi da se drutvo kao skup empirijskih fenomena moe u potpunosti svesti na totalitet kao
njegov ontoloki surogat. Dakle, priznaje se da svaki fenomen drutvenog ivota poseduje i
one dimenzije koje nisu sastavni deo totaliteta. Ove dimenzije tako nisu ni predmet sociologije
i njima se bave druge nauke.
Ideja totaliteta moe na trenutak da izgleda konfuzno. Ovo je zato to se u posmatranju
drutva kao totaliteta zahteva afirmacija apstraktnog miljenja i to na nivou koji je blizak
filozofiji. Meutim, ova teza se moe braniti na nivou same empirije i analize drutvenih
fenomena. Ideja totaliteta znai jedno u mnotvu ili opte u konkretnom. Ovaj stav je naiao
na estoke kritike naroito od strane logikih pozitivista. Oni naime tvrde da je u osnovi ove

11
ideje sholastiki nain miljenja koji je vezan za religijsku interpretaciju sveta. Naime, sam
stav je blizak religijskom stavu da Bog kao jedno jeste ovaploen u svemu pojedinanom.
Meutim, ova kritika je uputna kao sredstvo koje titi sociologe totaliteta od greaka
nekritikog svoenja svega empirijskog na jedno. Sutinska stvar je u tome da se postojanje
totaliteta moe dokazati empirijskim putem, bez obzira to je sam postupak dokazivanja malo
sloeniji. U ovom postupku svoenja totaliteta na konkretne manifestacije potrebno je izgraditi
itav niz pojmova medijatora posredstvom kojih se totalitet operacionalizuje, ali je ovo mogue
i ta vie nuno. Pri tome, sama logika strana problema konkretizacije poiva na istim
premisama kao i svaki drugi postupak koji operie sa pojmovima nieg stepena optosti.
Kako nastaje sam totalitet kao opti koncept u razumevanju drutva? Tako to se
prouavanjem drutvenih fenomena uviaju odnosi meu njima, odnosi koji nas usmeravaju na
to da su ove pojave sastavni deo istog obrasca. Ukoliko se ova nit prati u istraivakoj
proceduri, onda se svaka drutvena pojava moe dovesti u vezu sa ovim obrascem. Sam
obrazac predstavlja totalitet. U procesu metodoloke konstrukcije totaliteta, ne predpostavlja se
tip veze izmeu drutvenih pojava. To znai da one mogu biti u uzrono-posledinom jednako
kao i u funkcionalnom odnosu. Takoe, u krajnjem rezultatu koncipiranja totaliteta dolazi se i
do vizije drutvene strukture, ali ova drutvena struktura nije odraz apriornih teorijskih
kriterijuma o tome ta je osnov itavog drutva. itava izgradnja totaliteta podrazumeva
neutralan stav po pitanju prioriteta razliitih drutvenih elemenata i mehanizama.
Tipini primeri uspene primene naela totaliteta jesu Marksovo objanjenje liberalnog
kapitalizma i Galbrajtova analiza modernog industrijskog drutva. Marks je pokazao kako
kapital-odnos predstavlja osnovni drutveni odnos u kapitalizmu. Iz njega nastaje itava
drutvena struktura, drutvene klase, ideologija, kultura kao i svi ostali elementi drutva. Na
slian nain je i Galbrajt analizirao moderno drutvo objanjavajui sve njegove meganizme na
osnovu premisa o modernoj tehnologiji kao kljunog faktora drutvenog oblikovanja.
Konano, u primeni naela totaliteta mi moemo biti usmereni u dva pravca. Prvo, da
shvatimo naelo totaliteta kao sredstvo objanjavanja drutvenih tipova. To znai da se drutva
mogu klasifikovati na tipski nain i da razumevanjem jednog drutva odreenog tipa mi u isto
vreme saznanja moemo da generalizujemo na sva ostala drutva koja pripadaju ovom tipu.
Drugo, moemo nastupiti sa stanovita konkretnog totaliteta ovaj pristup oznaava stav da je
svako drutvo sasvim specifino i da se ono ne moe svesti na nekakvu tipologiju. Zato je

12
neophodno da se sa stanovita svakog konkretnog drutva nastupi po naelu totaliteta i izgradi
objektivna slika o tom drutvu. Pri tome, dobijena slika vai samo za to druvo i ne moe se
primenjivati kao ekplanatorni model za neka druga drutva bez obzira na slinosti koje se
mogu uvudeti izmeu tih drutava.

13

ZAKON DRUTVENE PODELE RADA

Zadatak svake nauke jeste da otkriva naune zakone. Jedan od osnovnih i najvanijih
drutvenih zakona jeste zakon drutvene podele rada. Po mom miljenju ovaj zakon u
sociologiji najmanje je jednako vaan kao i prvi Njutnov zakon u mehanici ili pak zakon trita
u Ekonomiji. Ovaj zakon je prvi otkrio i teorijski uobliio E. Dirkem. Zakon drutvene podele
rada poiva na dinamikoj perspektivi. Tako on predstavlja jedan socioloki nuan i neprekidan
proces. Ovaj proces je poeo u jednom istorijskom trenutku, a i danas traje. To znai da mi ovaj
zakon ne moemo u potpunosti da razumemo bez istorijske perspektive, te emo ga tako i
prikazati. Osnovna premisa na kojoj ovaj zakon poiva jeste da jedna drutvena celina kao
uslov za svoju reprodukciju pretpostavlja obavljanje odreene ukupne koliine rada. U prvim
istorijskim oblicima drutvenog ivota rad je bio nerazdeljen. To znai da su svi lanovi
drutva obavljali sve poslove koji su bili potrebni za nihovu reprodukciju. Dakle, u prvim
oblicima drutvenog zajednitva svaki pojedinac (ili porodica) je za sebe proizvodio i hranu i
odeu i obuu i orue kojim je vodio svoju borbu sa prirodom. Pretea drutvene podele rada
jeste prirodna podela rada tj. podela rada po polu i uzrastu. Ova podela rada nije drutvenog
karaktera zato to nije uzrokovana dutvenim mehanizmima. Kriterijum za ovu podelu rada je
bioloki pa je zato i zovemo prirodnom podelom rada. U situaciji kada nema drutvene podele
rada, nema ni drutvene diferencijacije, tj. nema podela drutva na nekakve posebne drutvene
grupe. Princip integracije u ovom drutvu jeste kolektivna svest tj. izvesni duhovni obrazac
drutva u kome svi pojedinci jednako uestvuju.
Drutvena podela rada poine u onom istorijskom trenutku kada se rad deli na umni i
fiziki. Tako prve drutvene grupe koje se mogu videti kao razliite jesu sa jedne strane oni koji
se bave umnim radom i sa druge oni koji se bave fizikim radom. Drutvo, prema tome,
poinje da se diferencira. Ovu diferencijaciju vidimo u obliku klasne podele drutva, zato to
ona grupa koja se bavi umnim radom eksploatie onu grupu koja se bavi fizikim radom.
Izmeu ove dve grupe vie ne postoji identitet koji je ostvarivala drutvena (kolektivna) svest,
zato to bavei se razliitim radom, ove dve grupe poinju da obrazuju i posebnu svest. Podela
rada je uvek praena podelom drutva na posebne zajednice koje oliavaju novonastale
drutvene grupe. U sledeoj istorijskoj fazi i sam fiziki kao i umni rad se deli. Iz ukupnog
fizikog rada koji je obuhvatao sve aktivnosti vezane za ekonomsku reprodukciju celine

14
drutva, se izdvaja najpre poljoprivreda. To znai da se u drutvu pojavljuje posebna grupa
ljudi koja se bavi samo poljoprivrednim aktivnostima. Zatim kao posebna delatnost iz ukupnog
rada se izdvaja stoarstvo. Konsekventno, ljudi koji se bave stoarstvom ne bave se drugim
poslovima. im se poljoprivreda kao posebna delatnost izdvojila iz ukupnog rada, pitanje
njene produktivnosti jeste pitanje unapreenja sredstava za rad (tehnologije). Tako se javlja
posebna grupa koja se bavi proizvodnjom sredstava za rad. Ovu delatnost nazivamo
zanatstvom. Konano, budui da je rad razdeljen pojavila se potreba za razmenjivanjem
proizvoda tj. razliitih radova. Tako su onima koji se bave poljoprivredom potrebna sredstva za
rad jednako kao i proizvodi koje obezbeuju stoari. Oni su prema tome prinueni da
razmenjuju svoje proizvode. Vremenom, razmena proizvoda se ustaljuje i formira se trite tj.
neko stalno mesto na kome se ova razmena vri. Polako se obrazuje posebna drutvena gupa
koja se bavi razmenom tj. otkupom proizvoda od jednih i njihovom prodajom drugim
lanovima drutva. Tako nastaje trgovina. Budui da trgovina zahteva da se roba koncentrie
na jednom mestu, drutvena podela rada uzrokujui nastavak trgovine je najvaniji uzrok
samom nastanku i razvoju grada. to se samog umnog rada tie, u drutvu se i on deli pa tako
razlikujemo onu grupu koja se bavi naukom od one koja se bavi politikom. Poto je drutvena
diferencijacija uzela maha, postavlja se problem kontrole drutvenog ivota. Javlja se posebna
grupa ljudi zaduena za red u drutvu. Tako nastaje prva zakonodavna aktivnost te drutvena
grupa koja se stara da se zakoni potuju. Budui da je drutvo u ovom periodu stalno bilo
izloeno napadima od strane drugih drutvenih zajednica, javlja se i posebna grupa ljudi iji je
zadatak da dato drutvo odbrani od napada spolja. To su vojnici. Vojnici bivaju plaeni samo za
poslove ratovanja i oni se sve manje bave drugim aktivnostima.
Ovaj obrazac koji smo opisali nastavlja da traje u istorijskom smislu. Iz poljoprivrede se
vremenom izdvajaju posebne grupe koje se bave proizvodnjom samo nekih poljoprivrednih
kultura dok se drugi bave drugim kulturama. U okviru zanatstva se pojavljuju posebne grupe
koje proizvode samo neke zanatske proizvode. U okviru trgovine se specijalizuju posebne
grupe koje trguju samo pojedinim proizvodima itd. Ovaj proces se zove drutvena podela rada.
U tom procesu iz jedne homogene celine itavo drutvo se diferencira na posebne drutvene
grupe. Dok je u homogenom i neizdiferenciranom drutvenom obliku princip integracije itave
zajednice bila kolektivna svest, u situaciji kada je drutvo diferencirano sama kolektivna svest
slabi i ne moe da ispuni svoj integrativni zadatak. Ovo zato to svaka posebna drutvena

15
grupa ivi drugaije od ostalih i ne moe jednostavno da se sa drugima stopi zajednikom
sveu. U svakom sluaju kolektivna svest ostaje kao najoptiji izraz identiteta jedne zajednice.
Mehanizam koji obavlja zadatak intergracije u uslovima drutvene diferencijacije i slabljenja
kolektivne svesti jeste sama drutvena podela rada. Naime, poto je ukupan rad podeljen, sve
drutvene grupe su meusobno dovedene u odnos meuzavisnosti. Proizvode jedne drutvene
grupe koriste sve ostale i obrnuto. itavo drutvo se nalazi u jednoj organskoj vezi. Dalje,
jako je vano da drutvena podela rada vodi ukupnom napretku drutva. Ovo zato to je nalije
same podele rada specijalizacija u obavljanju nekih konkretnih poslova. U uslovima
specijalizacije deava se napredak u svakoj pojedinanoj oblasti.
Pokuaemo na osnovu datog opisa da definiemo zakon drutvene podele rada.
Drutvena podela rada je istorijski proces razvoja drutva, u kome se jedna homogena
drutvena celina diferencira na posebna drutvene grupe koje se meusobno nalaze u odnosu
meuzavisnosti. Koji su elementi ove definicije:

Prvo, to je istorijski proces

Drugo, on vodi drutvenom razvoju

Tree, on poinje u situaciji kada je drutvo nediferencirano

etvrto, on vodi ka drutvenoj diferencijaciji

Peto, on vodi ka novom obliku integracije na principu meusobne zavisnosti

posebnih drutvenih grupa

Drutvena podela rada i danas traje. Kada kaemo da je moderno drutvo diferencirano,
tada se prevashodno misli na drutvenu podelu rada kao mehanizam koji dovodi do
difenencijacije. I zaista, moderno drutvo je u toj meri diferencirano da je gotovo nemogue
nabrojati sve posebne drutvene grupe koje se bave posebnim delatnostima. Vrhunac drutvene
podele rada se deava sa tehnikom podelom rada koja je princip organizacije u preduzeima.
Sinonim za tehniku podelu rada je tekua traka (Ford) na kojoj proizvoai obavljaju samo
jednu posebnu aktivnost u pravcu obezbeivanja celokunog sistema proizvodnje nekog
predmeta. Drutvena podela rada svakako ima i nekih negativnih strana naroito u psiholokom
i kulturnom pogledu, ali o tome emo posebno govoriti u delu koji se tie analize kulture
modernog dutva.

16

STRATIFIKACIJA
Pojam stratifikacije je jako vaan u sociologiji. Mi smo sociologiju definisali kao nauku
koja se bavi drutvom na najoptiji nain. Pri tome smo naveli da se sociologija bavi istim
predmetom tj. drutvenim fenomenima kojim se bave i druge drutvene nauke, s tim da je
pristup koji socioligija nudi drugaiji. Stratifikacija meutim kao drutvena pojava je predmet
prouavanja sociologije pri emu ona ovaj predmet ne deli sa drugim drutvenim naukama.
Ova drutvena pojava je per exelance socioloka.
Pojam stratifikacije je nastao iz termina stratum. Tako sam pojam stratifikacije
podrazumeva da je drutvo podeljeno na nekoliko (ili vie) stratuma, pri emu izmeu njih
postoji odreeni odnos hijerarhije. Kad je o stratifikaciji re, sam predmet stratifikacije su
pojedinci i drutvene grupe, dakle, stratifikacija podrazumeva hijerarhijski odnos izmeu
pojedinaca i drutvenih grupa. Takoe, stratifikacija je istorijski fenomen i proces koji se nalazi
u direktnoj vezi sa drutvenom podelom rada o emu smo govorili u predhodnom poglavlju.
Sledea veoma vana dimenzija pojma stratifikacije jesten da ova pojava iskljuuje
ideju jednakosti u drutvu. Ukoliko se govori o hijerarhiji izmeu pojedinaca i drutvenih
grupa, oito je da se time drutvena jednakost negira. Ovo je razlog zbog koga su ideolozi
jednakosti i socijalne pravde uvek imali negativan odnos prema stratifikaciji. Svaki zahtev koji
se u tom smislu postavlja u pravcu drutvene jednakosti u sutini znai ukidanje stratifikacije u
drutvu.
Sledee pitanje je jako vano a u osnovi je veoma jednostavno: ta mislimo kad kaemo
hijerarhija? Ukoliko govorimo o hijerarhiji, naime, mislimo da postoji neki jasan kriterijum
koji odreuje da neki pojedinci ili drutvene grupe budu iznad drugih pojedinaca i drutvenih
grupa. Ovaj kriterijum iz koga hijerarhija proistie moe biti razliit. Tako razlikujemo
nekoliko kriterijuma u odnosu na teorijsku perspektivu iz koje se sami kriterijumi izvode.
Najee se koriste sledei kriterijumi:

Raspodela ukupnih drutvenih resursa

Stepen participacije u politikim strukturama i institucijama

Priroda rada koju obavljaju lanovi drutva

17

Odnosi moi i odluivanja na razliitim drutvenim nivoima

Materijalni status pojedinaca i drutvenih grupa (ekonomski kriterijum)

Stavovi javnog mnenja o drutvenim razlikama (socijalno-psiholoki kriterijum koji

esto moe da odudara od objektivne slike)

Stepen slobode koju imaju drutvene grupe i pojedinci.

Zato je stratifikacija vana? Osnovna stvar u poimanju stratifikacije sa sociolokog

stanovita jeste da ukoliko imamo hijerarhijsku raspodelu izmeu pojedinaca i drutvenih
grupa na nivou itavog drutva, to znai da u tom drutvu postoje odreeni mehanizmi koji su
doveli do stratifikacije. Prema tome, bavei se stratifikacijom, mi sa jedne strane spoznajemo
koje drutvene grupe se nalaze u odnosima hijerarhije i kakav je odnos meu njima, a sa druge
strane saznajemo i samu prirodu drutva uoavanjem mehanizma koji je doveo do
stratifikovanog drutva.
U sociolokoj ideji bazino postoje dve ideje koje se bave pitanjem stratifikacije. Prvi
koncept stratifikacije jeste klasna podela drutva. Ovaj koncept je karakteristian za
marksistiki orijentisane sociologe. Po ovom konceptu stratifikacije drutvo se deli na dve
bazine drutvene grupe- klase, pri emu jedna poseduje vlasnitvo nad sredstvima za rad i
prisvaja rezultate rada, a druga je liena tog vlasnitva. Zato izmeu klase postoji trajan
kontakt. Klasa koja ima vlasnitvo nad sredstvima za proizvodnju, takoe, po osnovu ovg
vlasnitva ima i politiku mo koja je oduzeta pripadnicima eksploatisane klase. U drutvu
svakako postoje jo neke klase (neke srednje), ali je sama stratifikaciona perspektiva zasnovana
na dvoklasnom modelu.
Stratifikaciju sasvim drugaije vide teoretiari funkcionalistike provinijencije. Oni
odbacuju ideju o klasnoj stratifikaciji i vide stratifikaciju kao nunost koja proistie iz same
prirode diferenciranog drutva. Dakle, stratifikacija je drutvena zakonitost koja proistie iz
procesa drutvene diferencijacije i predstavlja raspodelu statusa unutar diferencijalnog drutva.
Pri tome, funkcionalizam u stratifikacionoj perspektivi ne vidi drutvene grupe, ve samo
pojedince koji se nalaze u hijerarhiji na osnovu razliitih statusa koje zauzimaju u drutvu.
Dakle, evo definicije stratifikacije na osnovu elemenata koji su gore dati: Stratifikacija je
drutveno-istorijska pojava vezana za razvoj drutvene podele rada, te drutvene definicije koja

18
iz ove proistie a koja nam ukazuje da u drutvu nasuprot jednakosti postoje odnosi hijerarhije
izmeu pojedinaca i drutvenih grupa.

DRUTVENE KLASE I DRUTVENI SLOJEVI

Podela drutva na klase i slojeve je jedna od veoma estih perspektiva koje se koriste u
sociologiji sa ciljem spoznaje jednog drutva. Iako je pojam klase izvorno marksistiki pojam,
ovaj pojam je prihvaen i u drugim sociolokim teoriajma (ukljuujui i pozitivizam) s tim to
je sam znaenje klasa promenjeno u odnosu na izvorni marksistiki smisao.
Prvi je pojam klase u sociologiji uveo Marks. On je govorei o klasama govorio o
drutvenim grupama koje se meusobno razlikuju po mestu i ulozi koje zauzimaju u procesu
drutvene reprodukcije. Samu definiciju klasa na osnovu marksistike perspektive izveo je
Lenjin. Evo kriterijuma na osnovu kojih se u drutvu identifikuju klase po ovom teoretiaru:

Klase su velike drutvene grupe koje se meusobno razlikuju po:

- mestu i ulozi u drutvenoj podeli rada,

- po odnosu prema vlasnitvu nad sredstvima za proizvodnju
- po nejednakoj raspodeli rezultata proizvodnje
- po svom istorijskom mestu i ulozi
Dakle, pre svega je re o velikim drutvenim grupama. To znai da je uslov postojanja
klase da one broje relativno veliki broj pripadnika. Drugo, u drutvenoj podeli rada pripadnici
klasa zauzimaju razliito mesto. Pri ovome se prvenstveno misli da se jedna klasa bavi
proizvodnim a druga neproizvodnim radom. Tree, jedna klasa je vlasnik sredstava za
proizvodnju a druga je liena tog vlasnitva. etvrto, klasa vlasnika prisvaja rezultate rada
klase koja proizvodi robu. Peto, klase su istorijska kategorija, one nastaju kao proizvod
odreenih istorijskih okolnosti a zatim nestaju i bivaju zamenjene drugim klasama.
Klasna perspektiva drutva je jedna od osnovnih taaka na kojima se bazira marksisitika
paradigma. Opis klasa koji je dat u marksizmu nedvosmisleno dokazuje da u drutvu postoji
eksploatacija. Zbog ove injenice je marksizam imao negativan odnos prema klasama i
zahtevao njegovo ukidanje. Poto je osnov klasne diferencijacije vlasnitvo nad sredstvima za
proizvodnju, marksizam tvrdi da je uslov drutvene jednakosti ukidanje privatnog vlasnitva.

19
Klase su istorijska kategorija. One su rezultat konkretnih drutvenih odnosa koji postoje
na odreenom istorijskom nivou razvoja drutva. Izvorni marksizam razlikuje sledee klase
(parove) koje su postojale u istoriji ljudskog drutva:
-

robovi i robovlasnici (robovlasniko drutvo)

feudalci i seljaci (feudalno drutvo)

boroazija i proletarjat (kapitalizam)

Klase su po miljenju marksista odluujui faktor drutvene dinamike. Antagonizam koji

vlada izmeu klasa predstavlja jednu trajnu tenziju koja se pre ili kasnije pretvara u otvoren
drutveni sukob-revoluciju. Ovaj sukob rezultira ruenjem itavog drutvenog poretka i
nastankom novog drutva koje istorijski sledi. Dakle, po marksizmu je klasna podela drutva
mehanizam koji omoguava ukupan drutveni progres. Podela drutva na klase je tako nuna
kao to je po miljenju marksista nuno da jednog trenutka u istoriji doe do ukidanja klasa
ime se ostvaruje ideal drutvene jednakosti.
Marksistiko uenje o klasama je ostavilo trajan trag kako na socioloku teoriju, tako i na
drutvenu praksu XX veka. Istorijski pokuaj da se marksistika paradigma o klasama ostvari u
ideji socijalizma je kao to znamo propala zahvaljujui pogrenoj ideolokoj interpretaciji
marksizma i njegovom nekritikom i selektivnom prihvatanju od strane ideologa socijalistike
revolucije. No, o tome emo kasnije. Sada emo da govorimo o modernijim koncepcijama u
sociologiji koje se oslanjaju na sam pojam klase, ali na jedan nemarksistiki nain.
Jedan od pristupa koji je veoma est danas u odreivanju klasne srtukture drutva je
ekonomizam. Ovaj pristup je veoma jednostavan i on podrazumeva da se kao iskljuivi
kriterijum za klasnu podelu drutva uzme materijalni status. Tako problem odreivanja klasne
strukture drutva jeste odreivanje drutvenih grupa-klasa koje se nalaze na odreenom stpenu
(u odreenom dijapazonu) materjalnog statusa. Kao kriterijum odreivanja materjalnog statusa
uzima se nekoliko indikatora od kojih je svakako prihod najznaajniji. Primenom ovog
kriterijuma dobija se nekoliko drutvenih grupa koje sainjavaju pojedinci (pripadnici) iji se
materijalni status kree u dijapazonu koji je odreen u okviru kvota. Ovakav pojam klase tj.
njihovo svoenje na materijalni status je najblie zdravorazumskom poimanju klasa, ali
obzirom da nam ovaj koncept dolazi od ekonomista, to ne treba da udi jer je poznato da je

20
njhova mo za apstraktnim miljenjem ograniena. Kljuni problem sa ovakvim konceptom je
sutinske prirode. Najjednostavnije se ovaj problem moe obrazloiti primerima. Naime,
primanja predsednika Amerike su manja od primanja vodoinstalatera u ovoj dravi; da li to
znai da je vodoinstalater pripadnik vie klase u odnosu na predsednika drave? I kod nas ima
slinih primera. Naime, primanja svih politikih funkcionera su manja nego obinih radnika u
bilo kojoj dobrostojeoj privatnoj kompaniji, ali ovo i dalje ne znai da su politiki funkcioneri
nii po statusu od obinih radnika u privatnim kompanijama. U predhodnom periodu ovaj
problem je kod nas bio veoma izraen. esto se tvrdi da je ekonomska kriza dovela do
stvaranja dvoklasnog drutva tj. da je dovela do ukidanja srednje klase. Pri tome se
argumentuje da su plate lekara, pravnika i profesora gotovo iste kao i primanje radnika. Da li se
ovo moe uzeti kao agrument da zaista nema srednje klase? Ne, naravno! Ukoliko pogledamo
ove dve drutvene grupe (intelektualce i radnike), bez obzira na isti nivo novanih primanja
izmeu njih postoje velike razlike. Pre svega u nivou obrazovanja, zatim u strukturi potreba ,
zatim u nainu troenja novca, zatim u sistemu vrednosti, u strukturi svakodnevnog ivota itd.
Sve ove razlike se ne ukidaju u trenutku kada se izjednae primanja izmeu radnika i
intelektualaca. Zato se iz socioloke perspektive materjalni status ne moe prihvatiti kao jedini
kriterijum klasne diferencijacije.
Materjalni status jeste jedan od kriterijuma klasne diferencijacije ali nikako ne moe biti
iskljuiv kriterijum. Jedan od kljunih kriterijuma koji je socioloki relevantan jeste mesto u
podeli rada. Ovaj kriterijum esto korespondira sa materjalnim statusom ali ovo nije nuno.
Zahvaljujui ovom kriterijumu izgraena je jedna od klasinih sociolokih perspektiva, podela
klasa na niu, viu i srednju. Ova podela je postala gotovo univerzalna u zemljama zapadnog
kulturnog kruga. Niom klasom se smatraju radnici i ostali proizvoai. Viom klasom se
smatraju vlasnici, rentijeri i svi oni koji raspolau velikom koliinom dobara. Srednju klasu
ine intelektualci i slobodne profesije koje se ne nalaze u najmnom odnosu i iji status zavisi
od vlastitog rada koji nije fizike prirode. Eto, ovo je klasna struktura kako je sam moderni
kapitalizam vidi i kako je meri. Po ovoj slici, istorijski se pokazalo da broj nie klase opada, a
stalno raste broj pripadnika srednje klase, dok pripadnici vie klase vremenom gube onaj uticaj
koji su nekada imali. Ovaj proces apologeti kapitalizma vide kao kretanje ka istinskoj
jednakosti. esto se argumentuje kako je najvanije u ovom procesu to to je u modernom
kapitalizmu dolo do odvajanja izmeu vlasnitva i upravljanja. Naime, dok je u ranijim

21
epohama vlasnik upravljao proizvodnjom, danas su vlasnici izbaeni iz procesa proizvodnje, a
njihovo mesto zauzimaju kvalifikovani strunjaci-menaderi. Relativizacija klasne strukture u
tradicionalnom smislu zaista postoji, ali se ipak ini da su odnosi moi na osnovu vlasnitva
nad kapitalom jo uvek veoma snani mehanizmi klasne diferencijacije.
Osim drutvenih klasa, sociologija se bavi i drutvenim slojevima. Ukoliko po pitanju
odreivanja klasne strukture i kriterijuma klasne diferencijacije i postoje odreene teorijske
dileme, kada je re o drutvenim slojevima uglavnom postoji slaganje u pogledu njihovog
definisanja. Prema tom miljenju, u okviru drutvenih klasa postoje odreene podklase, koje se
meusobno razlikuju po prihodu, obrazovanju i prirodi posla koji obavljaju. Ove podklase
zovemo drutvenim slojevima.
Postoje i takva stanovita koje usvajaju pojam drutvenih slojeva ne prihvatajui pojam
drutvenih klasa. Po ovim miljenjima drutvo jeste slojno izdiferencirano, ali ne postoje
nikakve kategorije slojeva, odnosno klase. Meutim, prihvatili klase kao oblike agregacije
slojeva ili ne, to ne menja samo shvatanje slojeva i njihov drutveni smisao. Najbolji nain da
se shvati pojam slojeva su primeri. Tako npr. u okviru klase vlasnika kapitala moemo
razlikovati sledee slojeve: vlasnike proizvodnog kapitala, vlasnike novanog kapitala,
rentijere itd. U okviru srednje klase moemo razlikovati: vie slubenike, nie slubenike,
zdravstvene radnike, slobodne profesije itd.
Slojevi su vana socioloka i analitika kategorija koja se veoma esto koristi za razliite
potrebe prouavanja drutva koje su veoma esto i komercijalne prirode. Svako drutvo je
manje ili vie izdiferencirano te prema tome unutar tog drutva moemo identifikovati manji ili
vei broj slojeva. Time se i moe objasniti iroka primena ovog pojma u sociologiji. Istorijski,
moemo rei da e slojevi ostati sastavni deo drutva sve dok budemo imali razlike u radu tj.
dok se budu razlikovali pojedinci koji budu obavljali razliite radove. Ne moe se govoriti o
socijalnoj jednakosti ukoliko postoji razlika u prirodi rada kojom se bave pripadnici drutva,
makar ne u radicionalnom smislu. Ukoliko moemo hipotetiki da predstavimo neko drutvo u
budunosti u kome nee biti razlika izmeu rada koji budu obavljali pojedinci u tom drutvu,
utoliko bi imali pravo da tvrdimo da e drutveni slojevi nestati kao socioloka kategorija.
Meutim, drutvo na sadanjem nivou razvoja i sa postojeim tendencijama i zakonitostima
koji u njemu vladaju ne daje nam za pravo na ovakve spekulacije.

22

DRUTVENI STATUSI I DRUTVENE ULOGE

Ova dva pojma su svakako vana kako u teorijskom tako i praktinom drutvenom
smislu. Drutveni statusi i drutvene uloge koje iz ovih statusa slede takoe, moemo
posmatrati u perspektivi drutvene stratifikacije i diferencijacije koja nastaje kao posledica
drutvene podele rada.
Pojam statusa u sociologiji iskljuuje klasnu perspektivu kao oblik drutvene
diferencijacije. Statuse treba shvatiti kao mesta koje pojedinci zauzimaju u diferenciranom
drutvu. Svako mesto je hijerarhijskog karaktera a to znai da u vertrikalno stratifikovanoj
strukturi drutva, pojedinci na osnovu odreenih kriterijuma zauzimaju svoje mesto. Dakle,
pitanje statusa je pitanje kriterijuma na osnovu kojeg neki pojedinci zauzimaju vie odnosno
nie mesto. U sociologiji je uobiajeno da se stastus odreuje na osnovu tri kriterijuma. To su
bogatstvo, ugled i mo. Dakle, ukoliko je pojedinac bogatiji uiva vei ugled te ima veu
drutvenu mo on zauzima i vii status.
U ovakvoj interpretaciji statusa i samo merenje svakog pojedinanog statusa postaje
relativno jednostavno. Naime, dovoljno je da se bogatstvo, ugled i mo operacionalizuju u
empirijskom smislu, te da se mere pojedinano. Zbir ove tri varijable odreuje status nekog
pojedinaca u drutvu. Naravno u praksi je mogue da postoje odreene disproporcije izmeu
ove tri varijable kada se radi o nekim konkretnim statusima. To znai da je npr. mogue da neki
status podrazumeva visok ugled i mo ali nizak stepen bogatstva, a po ovom principu mogue
su i druge kombinacije. Ukupan status tako predstavlja i sintetiki pokazatelj koji jednako
uiva sva tri kriterijuma.
No, ukoliko nam je jasno ta neki status predstavlja i kako se meri, mi jo uvek ne znamo
kako se odreeni status stie tj. na osnovu kog drutvenog kriterijuma neki pojedinci zauzimaju
vii a neki nii status. Ovo pitanje je teorijskog karaktera, a kao i svako drugo teorijsko pitanje
postoje i razliita miljenja koja poivaju na razliitim teorijskim perspektivama. ini se da je
za odgovor na ovo pitanje neophodna istorijska perspektiva. Ovo zato to je oito da su
pojedinci zauzimali odreene statuse u razliitim istorijskim tipovima drutava na osnovu
razliitih kriterijuma. To znai da je svaki istorijski tip drutava postavljao razliite drutvene
zahteve na osnovu kojih su pojedinci zauzimali razliite statuse. Ovo je sasvim opravdano i

23
zbog injenice da je sama stratifikacija sasvim razliita u razliitim istorijskim tipovima
drutava.
U modelima zajednice tj. drutvima kada pitanje svojine jo uvek nije bilo artikulisano,
kriterijum razliitih drutvenih statusa se reava na osnovu kriterijuma fizike snage. Dakle,
fiziki jai pojedinci imali su vii status u drutvu. Ovo je sasvim razumljivo obzirom da se
ovaj oblik drutva nalazi u stalnoj borbi sa prirodom i takoe u stalnim sukobima sa
drutvenima zajednicama u okruenju. Tako jedan bioloki kriterijum (fizika snaga) postaje i
socioloki kriteriijum koji je krajnje razumljiv.
Istorijski, sledei kriterijum stratifikacije jeste vlasnitvo nad zemljom. Ovaj kriterijum
vai za sva ona drutva u kojima je poljoprivreda bila oslonac ukupnog drutvenog ivota. Kao
kljuni faktor proizvodnje poljoprivreda zahteva zemlju. Tako vlasnitvo nad zemljom kao
kljunim resursom proizvodnje postaje socioloki kriterijum raspodele stausa u drutvu.
Pojedinci u ovom drutvu, ukoliko su bili vlasnici vee koliine poljoprivredno obradive
zemlje imali su vii status. Oni koji su bili vlasnici manje koliine zemlje imali su nii status i
konano pojedinaci koji nisu imali nikakvo vlasnitvo nad zemljom imali su najnii status.
Sa razvojem industrijskog drutva menjaju se ukupni drutveni odnosi te prema tome i
osnov za sticanje statusa. Poto industrijsko drutvo poiva na razvijenom tritu, osnovni
kriterijum za uspeh u ovom drutvu jeste trina utakmica. Sinonim za trite jeste kapital.
Tako se kapital moe uzeti kao dominantan kriterijum za statusnu diferencijaciju u drutvu. To
znai da oni pojedinci koji u trinoj utakmici stiu vie kapitala imaju vii status u drutvu i
obrnuto. Nii status u drutvu imaju oni pojedinci koji su totalno lieni kapitala, odnosno koji
nisu u stanju da svoj rad valorizuju na tritu i njime postignu vii status.
Konano u drutvu koje sledi iza industrijske epohe, a koje emo ovde oznaiti kao
moderno drutvo, nastaje i jedan novi drutveni mehanizam koji utie na preraspodelu statusa.
Ovaj mehanizam je sposobnost upravljanja u uslovima sloene tehnologije i uopte sloenih
drutvenih odnosa. Zahvaljujui ovom mehanizmu kriterijum za postizanje satusa u ovom tipu
drutva postaje struno znanje pa prema tome uslov za sticanje statusa jeste obrazovanje i to
onaj oblik obrazovanja koji je upotrebljiv u reavanju problema svakodnevnog ivota. Tako
pojedinci koji imaju vii nivo stunog znanja zauzimaju vii nivo u drutvu i obrnuto.
Slika koju smo prikazali analizom statusa posredstvom istorijske perspektive je svakako
je simplifikacija realnih drutvenih prilika. Takoe, sa ovom slikom se nee svi sociolozi

24
sloiti. Ali stoji da se ovakav pristup problemu statusa moe braniti na osnovu istorijske analize
razliitih tipova drutava. Ono to je vano u pravilnom razumevanju ovog problema, jeste da
je slika izrazito idealno-tipska. U izradi ove idealno tipske slike mi smo teorijski prikazali
drutvene uslove razliitih istorijskih tipova drutava i na osnovu toga objasnili mehanizme
koji dovode do preraspodele statusa. Svaki tip drutva je prikazan u svom apstraktnom vidu
tako da iskljuuje mogunost tzv. konvergentnih modela tj. situacije u kojoj se razliiti
drutveni tipovi meaju. U stvarnosti, sasvim je jasno, naroito u periodima istorijske promene
drutva da imamo elemente dva drutva koja se istorijski smenjuju. To znai da u jednom
drutvu mi zaista na osnovu objektivnog sagledavanja moemo videti da postoje razliiti
mehanizmi koji u isto vreme raspodeljuju statuse. Npr. iako u tradicionalnom drutvu kljuni
mehanizam preraspodele statusa jeste vlasnitvo nad zemljom, to ne znai da element fizike
sile jo uvek ne raspodeljuje statuse imajui u vidu da tradicionalno drutvo nema razvijene
mehanizme pravne kontrole. Takoe, iako u modernom drutvu znanje jeste kljuan faktor
preraspodele statusa, to ne znai da kapital (u obliku novca npr. ) prestaje da vai kao jedan od
faktora statusne diferencijacije. Sve su ovo drutvene realnosti, ali iz razloga boljeg
razumevanja problema, slika koju nudimo je oiena i prikazana kao idealni tip. U stvarnosti
treba razumeti da su modeli statusne diferencijacije koje smo opisali a koji su vezani za
posebne istorijske tipove drutava dominantni tj. paradigmatini.
Drutvena uloga je nalije statusa. Drutvena uloga podrazumeva skup zadataka koje
pojedinac ima da obavi na osnovama statusa koji zauzima. Sam pojam uloge je interesantan jer
je preuzet iz pozorita i filma. Naime, u pozoritu i filmu imamo glumce koji odigravaju
odreene uloge. itav drutveni ivot sa stanovita

uloga se moe sagledavati po ovoj

analogiji. Pojedinci u drutvu zauzimaju odreene poloaje (statuse) i shodno tome igraju
odreene uloge. U tom procesu oni imaju pravo na izvesnu dozu individualnog prearaniranja
svojih uloga tj. da svojim drutvenim ulogama daju lini peat. Meutim, aspekt uloge koji se
mora odigrati u krajnjoj liniji zavisi od socijalnog zadatka koji odreena uloga namee te
prema tome uloga mora biti odigrana na osnovu drutvenih potreba. I kao to u pozoritu
postoje bolji i loiji glumci tako i u drutvenom ivotu neki pojedinci bolje igraju svoje uloge a
neki loije. Ovi prvi u veem stepenu odgovaraju na potrebe drutva a ovi drugi ukoliko ne
ispunjavaju zadatke koje im njihova drutvena uloga nalae bivaju kanjeni. Samu kaznu

25
propisuje drutvo a postoji niz veoma razliitih naina za ovo sankcionisanje, od moralnih i
ekonomskih do pozitivno-pravnih.
Dakle, uloga je dinamiki aspekt statusa. Uloga je direktno povezana sa ponaanjem
pojedinca a vezano za zadovoljenje odreenih potreba drutva. Zato su uloge funkcionalnog
karaktera. Kao i status i uloge su istorijskog karaktera. Tako npr. u modernom drutvu postoje
uloge koje nisu postojale u predhodnim epohama i obrnuto. Drutvo kao jedan mehanizam
samo propisuje uloge koje pojedincima pripadaju. Pojedinci prihvatajui ove uloge odgovaraju
na potrebe drutva i reprodukuju ga. Kao to postoji hijerarhija izmeu statusa, tako se i same
uloge razlikuju po znaaju. One uloge koje su znaajnije sa stanivita potreba drutva povlae
za sobom vie statuse i obrnuto.
Moderno drutvo je izdiferencirano drutvo. Ovu tezu smo vie puta ponovili. Meutim,
ova injenica je jako vana kada se bavimo pitanjem drutvenih uloga. Naime, u modernom
drutvu svaki pojedinac ima vie uloga. Npr. u istom trenutku jedan pojedinac moe imati
sledee uloge: otac, ef preduzea, lan upravnog odbora, predsednik ribolovakog drutva,
voa navijaa itd. Ova injenica znai da mi kao pojedinci sa stanovita svakodnevice imamo
vie ivota u istom trenutku. Naime, ivot koji sledi iz uloge radnika u preduzeu je sasvim
razliit od ivota koji sledi iz uloge oca porodice. Tako sa sociolokog stanovita pojedinac u
drutvu nije nita vie od skupa uloga. Svi aspekti njegove linosti koji se nalaze iza uloga koje
igra u drutvu nisu predmet sociolokog razmatranja. Uloge koje definiu pojedinca jesu
njegov socijalni identitiet. Naime, ukoliko elimo da odredimo neiji identitiet mi ga u stvari
svodimo na niz socijalnih obeleja (uloga). Npr. ko ji Marko Markovi? On je star 45 godina,
ima sina od 8 godina, po profesiji slubenik, radnik Zavoda za socijalnu zatitu, po
nacionalnosti Srbin, pravoslavne veroispovesti itd. Dakle ne postoji drugi nain da se odredi
neiji identitiet a da se ovaj ne svede na socijalne varijable. Iza identiteta kao socijalnog
obeleja pojedinaca stoji subjektivitet tj. linost koja je neto autentino, neto posebno, neto
to se moe svesti na socijalne korelate. Linost kao subjektivitet nije predmet socioligije,
njom se bavi psihologija.

26

DRUTVENA POKRETLJIVOST
Drutvo je dinamika kategorija. Ovaj stav se moe razumeti u tri znaenja. Prvo, drutvo
je istorijska kategorija. Ono nastaje u konkretnim istorijskim uslovima, oblikuje sam istorijski
proces i menja se posredstvom tog istorijskog procesa. Tako u istoriji drutva moemo
razlikovati vie drutvenih tipova. Drugo, drutvo kao totalitet (struktura, sistem) se sastoji iz
odreenih delova-elemenata. Izmeu ovih elemenata postoji trajna dinamika bilo u
klauzulnom bilo u funkcionalnom smislu. Ovaj aspekt drutvene dinamike vai u okviru
svakog drutvenog topa posebno. Naravno, ova dinamika je u nekim drutvenim tipovima
izraena u veoj a u nekim u manjoj meri. Trea dimenzija koja se tie dinamike jednog
drutva odnosi se na odreene procese kretanja pojedinaca i drutvenih grupa u okviru svakog
konkretnog totaliteta. Kada kaemo drutvena pokretljivost mi mislimo na upravo ovaj oblik
drutvene dinamike.
Prvi oblik drutvene pokretljivosti koji moemo identifikovati jeste geografska
pokretljivost. Ovaj tip pokretljivosti znai da pojedinci ili drutvene grupe menjaju svoju
geografsku destinaciju u okviru samog drutva. U istorijskom smislu, najdinaminije u ovom
smislu je bilo nomadsko drutvo iji je nain ivota poivao na lovnoj i sakupljakoj privredi.
Tako je itava drutvena zajednica u traganju za boljim lovitima i plodovima prirode
neprestano menjala geografsko mesto boravka. Suprotan sluaj je sa tradicionalnim
poljoprivrednim drutvom koje se oslanja na poljoprivrednu proizvodnju. Budui da je
obraivanje zemlje ekonomski osnov ovoga drutva, pojedinci i drutvene zajednice (porodica)
su trajno bili vezani za zemlju koju su obraivali. Tako se moe rei da je ovo drutvo imalo
veoma nizak stepen geografske pokretljivosti. Sa stupanjem kapitalizma na istorijsku scenu
osnovni vid geografse pokretljivosti jeste kretanje iz sela prema gradu. Cvetanjem gradova,
zanatstva i trgovine u odnosu na koje poljoprivreda vidno zaostaje deava se stalan priliv
stanovnitva iz sela u grad. U ovom procesu pojedinci tragaju za boljim uslovima ivota i
pokuavaju da pobegnu od tradicionalne vezanosti za feudalne gospodare koji su im
ograniavali slobodu. Kapitalizam je inae izrazito dinamiko drutvo. Tako i u modernom
kapitalizmu postoji visok stepen geografske pokretljivosti. Osnovni razlog za geografsku
pokretljivost u kapitalizmu jeste samo trite koje postavlja zahteve da pojedinci i drutvene
grupe stalno menjaju mesto boravka obzirom na zahteve trita a vezano za prirodu posla koji

27
ovi pojedinci i drutvene grupe obavljaju. U uslovima modernog i diferencijalnog drutva,
stalna promena mesta boravka je svakodnevna injenica drutvenog ivota.
Drugi vid pokretljivosti koji se tie pojedinaca i drutvenih grupa jeste horizontalna
pokretljivost. Ovaj vid pokretljivosti znai kretanje kroz drutvenu strukturu ali na istom
statusnom nivou. Pojednostavljeno, ovo znai kada pojedinac menja delatnost kojom se bavi
ali time ni na koji nain ne poboljava svoj status u drutvu u hijerarhijskom smislu. Npr. kada
poljoprivrednik postane radnik ili kada slubenik iz javne slube postane slubenik u
privatnom sektoru itd. Horizontalna pokretljivost postaje paradigmatian drutveni fenomen u
onim istorijskim situacijama kada drutvo bitno menja svoju strukturu i mehanizme
funkcionisanja. U ovim periodima se deavaju snani drutveni potresi, raaju se novi oblici
proizvodnje a nestaju oni koji se istorijski prevazilaze. U ovakvim drutvenim uslovima
pojedinac je prinuen da promeni delatnost kojom se bavi i da se prilagodi novim drutvenim
uslovima. Na istorijskom nivou ovaj fenomen je , takoe, veoma vaena i indikativan. Prvo, u
trenutku kada nomadski nain ivota zamenjuje drutvena zajednica situirana na odreenom
geografkom prostoru, javlja se poljoprivreda kao nain proizvodnje. Ovaj nain proizvodnje
zamenjuje sakupljaku poljoprivredu. Horizontalna pokretljivost ovde znai da se pojedincisakupljai transformiu u pojedince- poljoprivredne proizvoae. Ovo isto vai u odnosu
lovaca i stoara tj. drutveno-istorijskom promenom lovci postaju stoari. Sledei
paradigmatian istorijski primer je dominacija trgovine nad poljoprivredom, te cvetanje
zanatstva i industrije u gradovima. U ovim istorijskim uslovima veliki broj seljaka naputa
poljoprivredni nain ivota i postaje sastavni deo radne snage koja je potrebna za zanatstvo i
industriju. Slian primer vai i za nae prostore od trenutka kada je na scenu stupio realsocijalizam. Posle II svetskog rata drutveni mehanizmi deluju u pravcu preusmeravanja
pojedinaca sa poljoprivrede na industriju. U modernom drutvu prema problemu horizontalne
pokretljivosti moramo imati dva kriterijuma. Prvo, ovaj proces je nuan i zadovoljava potrebe
drutva u situacijama kada se na osnovama razvoja novih tehnologija i novih grana privrede
pojedinci i drutvene grupe preorijentiu u svojoj poslovnoj orijentaciji. Tako je npr. cvetanjem
sektora usluga polovinom XX veka, horizontalna pokretljivost koja je pothranjivala tercijalni
sektor radnom snagom bila sasvim potrebna i pozitivna. Meutim, van ovog obrasca
horizontalna pokretljivost u modernom drutvu nije poeljna, ak moe biti i veoma tetna, a
evo i razloga. Dominacijom sloene tehnologije uslov efikasnosti pojedinaca, osim

28
obrazovanja jeste specijalizacija. To znai da se pojedinci moraju itavog ivota usavravati za
jedan obllik rada kako bi poboljali svoju efikasnost i pospeili delanje organizacije kojoj
pripadaju. U ovakvim uslovima je jako teko da se pojedinac po principu horizontalne
pokretljivosti prebaci u neku drugu granu privrede i bude dovoljno efikasan. Naime, u novim
uslovima njega e saekati potpuno drugaiji uslovi i oblici proizvodnje-maine i alati te se
njegovo prilagoavanje i efikasnost dovode u pitanje. Ovo isto vai i za neproizvodne grane
privrede. Slubenik koji se bavi marketingom u jednoj agenciji ne moe jednostavno i efikasno
da postane slubenik koji se bavi socijalnim pitanjima. Ova dva posla su veoma razliita po
svojoj prirodi, tehnolokim uslovima i cilljevima koje ostvaruju.
Trei vid drutvene pokretljivosti kojim se sociologija bavi jeste vertikalna pokretljivost.
Ovaj vid pokretljivosti je direktno povezan sa stratifikacijskom strukturom drutva. Vertikalna
pokretljivost podrazumeva kretanje pojedinca kroz drutvenu strukturu, pri emu pojedinac
menja svoj status. Promena statusa moe biti progresivna tj. ka viem statusu ili pak regresivna
-ka niem statusu. Jasno je da je sasvim oekivano ponaanje pojedinaca da tee da u toku
ivota ostvare to vii status. Zato svaki pojedinac ulae manje ili vie napora (zavisno od
motivacije) u cilju poboljanja vlastitog statusa. No, osnovni uslov da pojedinac pobolja
vlastiti status jeste da drutvo bude statusno propustljivo da se tako izrazimo. Samo drutvo
definie mehanizme i postavlja uslove koje pojedinac mora da ispuni ukoliko ima za cilj da
pobolja vlastiti status. Ukoliko ova pravila igre pojedinac potuje i ukoliko u veoj meri
odgovara na zahteve koje mu drutvo postavlja, utoliko ima vie ansi da pobolja svoj status.
Svaki istorijski tip drutva pa i svako konkretno drutvo se razlikuje po svojoj otvorenosti
za promenu drutvenog statusa u dva smisla. Prvo, svaki drutveni tip tj. svaki konkretni
totalitet u razliitoj meri omoguava pojedincima da menjajju svoj status u vertikalnom smislu,
i drugo, u svakom konkretnom tipu drutva tj. njegovim konkretnim predstavnicima postoje
drugaiji mehanizmi (kriterijumi) na osnovu kojih pojedinac menja svoj status. Neka istorijska
drutva su bila potouno zatvorena za pojedince koji su eleli da promene status. Tako npr.
Indijsko kastinsko drutvo je zakonski zabranjivalo svaki kontakt izmeu razliitih kasta a to
znai da niti jedan pojedinac za ivota nije mogao da promeni svoj kastinski status. Zajednice
predistorijskog tipa i nisu bile statusno diferencirane (kao ni klasno), a razlika u statusu se
uglavnom svodila na ugled koji su pojedinci sticali u zajednici. Ovaj ugled je pojedinac mogao
da pobolja tako to je u svakodnevnoj borbi sa prirodom i spoljnim neprijateljima pokazivao

29
veliku fiziku snagu. To znai da promena statusa u ovom drutvu zavisi od biolokog
kriterijuma. U tradicionalnom drutvu , meutim, status je bio naslednog karaktera. Onaj ko je
roen kao plemi to je ostao itavog ivota a isto vai i za pripadnike ostalih klasa. Status se
tako u ovom drutvu obezbeivao roenjem. Dakle, i tradicionalno drutvo je izrazito statusno
zatvoreno. U industrijskom drutvu, u liberalnoj fazi status se teko menjao ali je ovo ipak bilo
mogue. Kriterijum za promenu statusa u ovom drutvu jeste sposobnost da se zaradi to vea
koliina kapitala na slobodnom tritu. Konano, moderno drutvo se moe smatrati prilino
otvorenim u pogledu vertikalne pokretljivosti (iako se ova injenica iz ideolokih razloga
preuveliava). Poto moderno drutvo poiva na upravljanju modernom tehnologijom kako u
sektoru proizvodnje, tako i u ostalim sektorima, osnovni faktor na osnovu koga pojedinac stie
status jeste znanje i to struno i upotrebljivo znanje koje se stie obrazovanjem. Znai u ovom
drutvu paradigmatian model vertikalne pokretljivosti postaje obrazovanje.
U ovom prikazu ne treba izgubiti iz vida da je slika idealno-tipskog karaktera. To znai
da u stvarnosti navedeni modeli se esto meaju i postoje u isto vreme. Recimo, i danas se
status moe naslediti

u modernom drutvu na osnovu nasledstva ili pak sposobnosti za

efikasno proizvoenje kapitala. Meutim, kada se daje idealno-tipska slika onda se misli na
socioloki nivo analize, tj. na onaj model koji se moe apstrahovati kao paradigmatian.
Takoe, mora se imati u vidu da je pitanje vertikalne pokretljivosti uvek vezano ne samo za
drutveni tip nego i za konkretno drutvo o kome je re. Tako npr. u drutvu real-socijalizma
koje je postojalo na naim prostorima, uslov za vertikalnu pokretljivost je bila sposobnost
participacije u ideolokom modelu. Dakle, uslov statusnog napredovanja se svodi na
sposobnost da pojedinac postane deo institucionalne srtukture a na osnovu participacije i
objektivacije ideologije na kojoj itavo drutvo poiva. Na kraju mi smo govorili o promeni
statusa u progresivnom smislu. Sve to jednako vai i za regresivnu promenu statusa, tj. za
gubljenje statusa u drutvu.

30

DRUTVENA JEDNAKOST
Pitanje drutvene jednakosti je veoma vano socioloko pitanje. Oko ovog pitanja se
esto centriraju razliiti stavovi koji se bave problemima drutvene pravde. Ideja o drutvu u
kome e biti svi jednaki stara je gotovo koliko i samo teorijsko promiljanje drutva i ona se
oznaava kao egalitrna ideja. Tako se jo u staroj Grkoj razlikuju dva tipa jednakosti:
jednakopravnost (isonomija) i ekonomska jednakost (isomerija). U jednakopravnosti pokree
se pitanje jednakosti pred zakonom. Ne treba zaboraviti da je jednakost pred zakonom rezultat
novije istorije drutvenog razvoja, a da vekovima ovaj princip nije vaio za sve pojedince u
drutvu. Sutinsko pitanje je meutim pitanje ekonomske jednakosti. Ovaj tip jednakosti
podrazumeva izgradnju takvih drutvenih odnosa koji e svim pojedincima obezbediti jednak
materjalni status.
Prema pitanju jednakosti u drutvu se moemo odnositi na razliit nain kako vrednosno
tako i teorijski. Za marksistiku teoriju drutva pitanje materjalne jednakosti je jedno od
centralnih pitanja. Marksizam tvrdi da u uslovima postojanja privatne svojine nuna posledica
jeste klasna diferencijacija drutva. Pri tome postoji veliki jaz u pogledu jednakosti izmeu
klase koja je vlasnik sredstava za proizvodnju i klase koja je liena ovog vlasnitva. Pitanje
razreenja drutvene jednakosti u ovoj teoriji postaje pitanje ukidanja privatne svojine kao
generatora drutvenih nejednakosti.
Istorijski prvi oblik drutvene jednakosti koji je zaiveo i postao univerzalan civilizacijski
princip jeste jednakost svih pripadnika drutva pred zakonom. Ovaj tip jednakosti biva potpuno
primenjen u drutvenoj praksi sa nastankom graanskog drutva pri emu sam termin
graansko drutvo predstavlja politiki naziv kojim se oznaava drutvo liberalnog
kapitalizma. Zato se i o jednakosti u ovom drutvu govori o graanskoj jednakosti ili jednakost
meu graanima. Osnovna ideja ovog oblika jednakosti jeste da je primena zakona univerzalna
i da odredbe zakona jednako obavezuje sve pojedince u drutvu bez obzira na njihove
materjalne, socijalne, verske, nacionalne ili druge razlike. Manje ili vie, moramo prihvatiti
injenicu da je ovaj princip zaiveo u svakom demokratskom drutvenom ureenju.
No, kljuni problem pitanja jednakosti je ekonomska jednakost koja se esto naziva i
socijalna jednakost. No, pre svega postavlja se jedno vrednosno pitanje, koliko je zaista
opravdano da svi pojedinci u drutvu budu socijalno ujednaeni? Da li je ovo zaista princip

31
socijalne pravde? Naime, ukoliko se omogui socijalna jednakost izmeu svih pojedinaca u
jednom drutvu to znai da se ukida svaka stratifikacija u smislu statusne diferencijacije u tom
drutvu. To znai da se ujednaavaju oni pojedinci koji imaju male sposobnosti, koji su nisko
motivisani i oni koji niim ne doprinose drutvenoj zajednici sa onim pojedincima koji se
neprestano trude da svojim radom unapreuju itavu drutvenu zajednicu. Ukoliko se
ostvarenjem ovakvog tipa jednakosti ostvaruje i socijalna pravda, onda je neophodno da se i
sam pojam pravde redefinie. Na osnovu uvida u ovaj opis slobodno se moe rei da nije
pravedno ujednaavati materjalni status onh koji imaju mali nivo sposobnosti i motiva i onih
koji ulau napore u obavljanju svojih drutvenih uloga. Zato pojam jednakosti treba da bude
zamenjen pojmom ravnopravnosti tj.drutvo svima treba da obezbedi jednake anse za
sticanje statusa pa neka svaki pojedinac u skladu sa svojim mogunostima i zalaganjem
zadobije mesto u drutvu koje zasluuje. Meutim, moe se rei i sledee: oni koji imaj nizak
nivo sposobnosti i nisku motivaciju nisu krivi zbog toga. To je rezultat biolokih kriterijuma
genetskog naslea pa i socijalizacije. Zato bi oni zbog toga trebali biti kanjeni u smislu
materjalne nejednakosti sa onima koji su imali sreu da naslede dobar genetski materijal i
imaju dobre uslove socijalizacije? Ukoliko se prihvati da oni koji su uspeniji treba da imaju i
vii ekonomski status, to znai da se drutvena diferencijacija odvija po biolokom kriterijumu,
tj. individualnoj sposobnosti koja se stie roenjem.
Ovakvoj i slinim spekulacijama oito da nema kraja. Moemo stalno posmatrati problem
jednakosti na osnovu razliitih vrednosnih i teorijskih kriterijuma i dolaziti do razliitih
zakljuaka. U novijoj istoriji postoji primer koji je veoma indikativan sa stanovita socioloke
analize problema jednakosti, a to je istorijski eksperiment sa ostvarenjem socijalistikih ideala
u veem broju drutava Istone Evrope. Ova drutva su po uzoru na ideoloke premise
marksistike paradigme pokuala da ostvare socijalistike ideale jednakosti. Zato je kao prvi
korak u izgraivanje ovih drutava ukinuta privatna svojina, a drutvo definisano kao radnika
zajednica. Otud termin diktatura proletatijata. U uslovima dravne kontrole itavog drutva a
pod budnim okom partije kao ideolokog kontrolora, ova drutva uinila su napore u pravcu
industrijalizacije zemlje i ukupnog drutvenog razvoja. Ubrzo se zatim pokazalo da razvoj,
naroito tehnoloki, postavlja zahtev za diferencijacijom statusa. Iz ove diferencijacije slede i
socijalne razlike, koje su u praksi bile vee nego to se to samo primanjima moe meriti.
Takoe, glomazna drava u uslovima dravne svojine zahtevala je hijerarhizovanu birokratsku

32
strukturu kojom se upravlja dravom. Budui da je na elu drave jedna partija, kojom upravlja
oligarhija, ovde nastaje model oligarhijskog vlasnitva nad ekonomijom, koji ubrzo poveava
diferencijaciju meu onima koji su blizu centara moi odluivanja i onih koji imaju izvrne
funkcije. Ubrzo se pokazalo da drutvo na ovim premisama bez obzira na sve ideoloke napore
ne moe da ostvari ideal drutvene jednakosti. U periodu liberalnog kapitalizma pitanje
drutvene nejednakosti tie se delovanja mehanizama slobodnog trita. Za liberalne
teoretiare pitanje socijalne pravde se razreava na samom tritu. Trite je po ovom miljenju
slobodno i svako ko valorizuje svoje mogunosti u trinoj utakmici ima anse da zaslui i vei
drutveni status. Trite je dakle objektivan kriterijum koji socijalno diferencira drutvo.
Meutim, u praksi je sasvim jasno da zakoni trita vode klasnoj reprodukciji drutva, poto
pripadnici viih slojeva imaju mogunost nasleivanja kapitala sa kojim raspolau. Tako
trite ustvari deluje samo u pravcu odravanja klasne strukture drutva na osnovu nasleivanja
kapitala.
Moderan kapitalizam je daleko od ostvarenja drutvene jednakosti u praksi. Meutim, sa
ekonomskim razvojem u ovom drutvu se belei stalni rast srednja klase, a pad vie i nie
klase. To znai da u drutvu postoji odreeni generator koji pozitivno deluje na drutveno
ujednaavanje. Taj generator je obrazovanje. Naime, dominantan principi na osnovu kojih
pojedinci zadobijaju status u ovom drutvu jeste stepen obrazovanja i struno znanje koje iz
ovog sledi. Ovo je socioloki sasvim razumljivo obzirom da je uslov funkcionisanja sloenih
struktura tehnoloki modernog drutva, upravo struno i specijalizovano znanje koje ove
strukture u svim apektima opsluuje. Naroito je vano to to u modernom kapitalizmu dolazi
do odvajanja vlasnitva od upravljanja. Naime, vlasnici zadravaju svoj status na osnovu
vlasnitva nad preduzeima ali proces odluivanja tj. rukovoenja preuzimaju specijalizovani
strunjaci. Tako kljuna taka koja razreava pitanje jednakosti u modernom kapitalizmu jeste
obrazovanje. Dakle, sasvim je razumljiva grevita borba za pohaanjem to boljih kola i
postizanjem to boljih rezultata u procesu obrazovanja. Ti rezultati garantuju dobar start za one
koji ele da postignu uspeh u drutvenom ivotu. Prema tome, princip jednakosti u ovom
drutvu zamenjen je principom jednakosti u obrazovanju. Naime, ukoliko od uspeha u
obrazovanju zavisi status u drutvu, pitanje drutvene jednakosti i socijalne pravde se svodi na
jednakost ansi svima u obrazovnom procesu. Ovakav pristup problemu jednakosti zove se
meritokratija. Meritokratsko drutvo tako prihvata injenicu da je u uslovima diferenciranog

33
drutva nemogue ostvariti jednakost statusa. Ali problem sticanja statusa se odvija po
naelima jednakosti u procesu sticanja znanja tj. onog kriterijuma na osnovu kog se statusi
dobijaju. Kritiari meritokratskih naela ukazuju na injenicu da, iako formalno, svi uesnici
obrazovnog procesa imaju jednaku ansu, ststistiki se moe pokazati da proces obrazovanja
ima klasno-slojni tj. statusni background. Naime, istraivanja su pokazala da deca roditelja sa
viim statusom postiu bolje rezultate u koli od dece iz niih drutvenih slojeva, tako
obrazovanje po svojoj koncepciji predstavlja samo mehanizam u kome se statusi steeni u
procesu socijalizacije prenose na ukupan drutveni ivot.
injenica je, meutim, da je moderno drutvo sa stanovita drutvene jednakosti i
socijalne pravde otilo dalje nego sva ostala drutva u istoriji. U prilog ovome govore i
statistki podaci. Ovaj fenomen se najee meri stalnim porastom srednje klase. Sa stanovita
analize stanja i predvianja smera u kome e se kretati drutvo ubudue, vano je znati
nekoliko injenica. Moderno drutvo je u viem stepenu egalitarnije pre svega zbog kljunih
promena koje su nastupile u sferi rada. Naime, stepen fizikog rada u modernoj ekonomiji, a
zahvaljujui tehnolokom napretku je sve manji. Stoga i sami radnici u novim uslovima ne
obavljaju one poslove koji su do skoro bili karakteristini po stepenu fizikog rada koji je bio
neophodan za njihovo obavljanje. Istovremeno, ekspanzija sektora usluga (tercijalnog sektora)
ide u prilog to veem afirmisanju rada koji nije fizikog, ve je vie ili manje kreativnog i
intelektualnog karaktera. Ovo sve ide u prilog tezi da e se trend egalitarizacije nastaviti poto
je teko verovati da e se proces tehnolokog progresa zaustaviti. Sa sociolokog stanovita se
moe rei sledee. Prvo, dok god budemo imali razliku izmeu upravljanja i izvravanja, a
teko je zamisliti da e u skoroj budunosti svi biti upravljai, imaemo i znaajnu
diferencijaciju u drutvu koja onemoguava potpuni egalitarizam. Naime, uvek e upravljai
imati vii status u odnosu na nosioce izvrnih delatnosti. Drugo, pitanje drutvene jednakosti
jeste pitanje jednakih drutvenih ansi za sve pojedince i slojeve u jednom drutvu. Prema
tome, egalitarno drutvo na trenutnom nivou istorijskog razvoja podrazumeva drutvo koje ima
jednake kriterijume tj. drutvo koje svim pojedincima prua jednake anse za zauzmu svoje
mesto u hijerarhijskoj strukturi drutva a ne drutvo koje e nekakvim posebnim mehanizmima
ujednaiti sve statuse i slojeve.

34

SOCIJALIZACIJA
Socijalizacija je pojava kojom se bazino bavi jedna granina oblast izmeu sociologije i
psihologije i koja se zove socijalna psihologija. Meutim, kao veoma vaan fenomen sa
stanovita samog drutva i njegove reprodukcije, nezaobilazno je da se i sami sociolozi ovim
pitanjem bave. Evo definicije socijalizacije: Pod socijalizacijom se podrazumeva trajan proces
socijalnog uenja u kome se delovanjem pojedinaca, drutvenih grupa i drutvenih odnosa
oblikuju lanovi drutva tako da prihvate osnovne vrednosti i forme drutva u kome ive, da se
osposobe za uloge koje e u toku drutvenog ivota zauzeti i time aktivno uestvuju u procesu
reprodukcije drutva. itava teorijska analiza problema socijalizacije se moe izvesti iz
definicije koju smo gore predloili. Zato emo se pozabaviti analizom elemenata definicije
socijalizacije
Prvo, socijalizacija je proces uenja. Kao i svaki proces uenja, socijalizacija je
psiholoka kategorija. Uenje je proces u kome pojedinac posredstvom delovanja odreenih
mehanizama usvaja odreena znanja. Ova znanja su u konkretnom sluaju drutveni sadraji.
U okviru same socijalne-psihologije postoje nekoliko teorija socijalizacije koje objanjavaju
kako tee ovaj proces. Jedna od najuticajnijih je bihejviorizam. Po gleditu ove teorije,
pojedinac se ui drutvenom ponaanju po principu podraavanja. On naime, po uzoru, od
malena posmatra ponaanje pojedinaca u svojoj okolini im pokuava da to ponaanje imitira.
Proces uenja drutvenog ponaanja u sutini se nikada ne zavrava ve on traje tokom itavog
ivota. Psiho-analitika teorija kao jedna od klasinih u psihologiji drugaije objanjava
proces socijalizacije. Ona socijalizaciju uglavnom vezuje za najranije periode ivota oveka i
razume ovu pojavu kao rezultat formiranja strukture linosti. Naime, sama linost se sastoji iz
tri dela: nagona (bioloki nivo), ega (JA) i superega (moral). Socijalizacija je po ovom pristupu
proces u kome se formira JA kao dinamiki aspekt linosti koji dri u tei nagone kao svet
prirodnih potreba i sveta moralnih normi koje pojedinac usvaja u procesu socijalnog uenja. U
ovom procesu veoma esto dolazi do socijalnih lomova u linosti naroito u periodu
formiranja i razreavanja edipovog kompleksa. Postoje nekoliko verzija psihoanalitikih
objanjanja socijalizacije, a jedna od prihvaenijih verzija je koncepcija Nency Chodorow. Ona
je uspela da napravi odreeni kompromis izmeu psihoanalize i ostalih oblika drutvenog
uticaja na pojedinca. Takoe, ona je mnogo bolje objasnila razlike u socijalizaciji izmeu

35
polova a na osnovama same psihoanalize. Jedna od posebnih teorija socijalizacije koja i nije
izrazito psiholoka jeste jeziki strukturalizam. Po ovoj teoriji socijalizacija znai proces u
kome pojedinac usvaja jezik. Usvajajui jezik usvajaju se i znaenja. Sama znaenja uvek
sadre dva elementa. Jedan element znaenja je odreeni predmet koji se nekom reju
oznaava, a drugi elemenat znaenja je kultura datog drutva koja proima sve rei u jednom
jeziku. Ova znaenja su skrivena ali veoma snana i njihovim usvajanjem mi se ustvari
socijalizujemo tj. prihvatamo kulturu datog drutva.

Osim ovih postoje jo neke teorije

socijalizacije koje su manje uticajne. U svakom sluaju ovek je racionalno bie i proces
uenja drutvenog ponaanja je jedan od oblika uenja sasvim u skladu sa njegovom
racionalnom prirodom.
Druga karakteristika socijalizacie jeste da se ovaj proces odvija delovanjem pojedinaca
drutvenih grupa i drutvenih odnosa. Najsnaniji uticaj koji na pojedinaca ima neka drutvena
grupa jeste porodica kao drutvena zajednica. Porodica je drutveni okvir u kome pojedinac
prihvata odreene vrednosti i norme kao i oblike drutvenog ponaanja u najranijim godinama
ivota. Zato se smatra da je ova faza u procesu socijalizacije i najvanija. Naime, ono to se u
ovom periodu naui kao model ponaanja, teko se moe ispraviti i promeniti u daljem
drutvenom ivotu, naprotiv, moe se samo razvijati i nadograditi. Ovo je jedan od razloga
zbog koga se porodica kod velikog broja sociologa smatra jednom od kljunih drutvenih
institucija. Osim porodice, na socijalizaciju naroito u kasnijem periodu ivota pojedinca utiu
ostale drutvene grupe kojima pojedinac pripada. To je pre svega kola koja utie na
socijalizaciju pojedinca na jedan smiljen i metodian nain, a u funkciji to boljeg
prilagoavanja pojedinca dominantnom obrascu kulture drutva kao i njegovom obrazovnom
osposobljavanju za ispunjavanje odreenih drutvenih uloga. Osim kole kao formalne
strukture koja utie na proces socijalizacije, na pojedinca utiu i neformalne drutvene grupe
iji lan pojedinac postaje. Od ovih grupa naroito je vaan uticaj vrnjaka zato to se u okviru
ove grupe postavljaju odreeni generacijski standardi i specifinosti koji vae na
generacijskom nivou. Sa aspekta socijalizacije koja se ostvaruje putem uea u neformalnim
drutvenim grupama veoma je opasno eventualno uee pojedinca u tzv. devijantnim
drutvenim grupama. Ukoliko pojedinac postane lan ovih drutvenih grupa oteava se dalje
postupak uspene socijalizacije i pojedinac postaje nepoeljan lan drutva. Konano, osim
drutvenih grupa, na pojedinca imaju uticaj i drugi pojedinci. U najranijem detinjstvu smatra se

36
da poseban uticaj na proces socijalizacije ima majka. Zatim, veoma je est sluaj da sticajem
razliitih okolnosti pojedinac prihvati neke linosti kao svoje idole i da u tom smislu i ovi
idoli igraju kljunu ulogu u procesu budue socijalizacije. Osim uticaja drutvenih grupa i
pojedinaca na proces socijalizacije svakako uestvuju i ukupni drutveni odnosi. Tako npr. jako
je vaan uticaj masovnoh medija i modela koji se ovim putem prezentiraju. Takoe, svako
vreme ima neke svoje kulturne specifinosti i i ove specifinosti svakako utiu na proces
socijalizacije pojedinca. Ovo vai za ostale oblike drutvenih odnosa u koje pojedinac ulazi u
toku svog drutvenog ivota npr. zapoljavanje i odnosi u radnoj organizaciji, politika
deavanja u drutvu, lanstvo u sekundarnim drutvenim grupama itd.
Trea karakteristika socijalizacije je u samoj definiciji na prvom mestu. Ona je izraena u
stavu da je socijalizacija trajan proces. Ovo sledi iz same injenice da je socijalizacija proces
uenja. Uenje je uvek trajnog karaktera. To znai da pojedinac tokom itavog ivota pod
dejstvom drutvenih odnosa u kojima uestvuje, oblikuje i svoje vlastito drutveno bie. Mi
smo naveli da je socijalizacija najintenzivnija u najranijim godinama ali je svakako ovaj proces
jednako vaan i u ostalim fazama drutvenog ivota. Nakon prve faze socijalizacije, pojedinac
socijalno ui najee putem pokuaja i pogreaka. Kasnije, kao zrela linost kada pojedinac
predstavlja razvijenu i racionalnu linost, on se kritiki odnosi prema drutvu i sam se
opredeljuje za neke vrednosti i oblike ponaanja koje prihvata kao aspekte vlastite linosti. Ali
vano je shvatiti da se proces socijalizacije prostire tokom itavog ivota pojedinca.
etvrti element definicije socijalizacije tie se oblikovanja pojedinaca u pravcu
prihvatanja drutvenih vrednosti i normi. Drutvene vrednosti predstavljaju element drutvene
svesti i sadraj kulture jednog drutva. To znai da je uslov za uspenu socijalizaciju pojedinca
prihvatanje opte prihvaenih drutvenih vrednosti. Norme predstavljaju akcioni aspekt
vrednosti. Norme su tako posebni oblici drutveno-prihvaenog ponaanja koji se oslanjaju na
vrednosti i koje opravdavamo samim vrednostima. Prihvatanje samih drutvenih normi znai
nauiti odreene modele ponaanja na kojima ove norme i poivaju. Interiorizacija vrednosti i
normi je sutina odlika socijalizacije funkcionalistike teorije o drutvu. Sledei element
definicije socijalizacije tie se uloga koje pojedinac treba da ispuni u drutvenom ivotu. Mi
smo objasnili da za funkcionalistiku sociologiju pojedinac nije nita drugo do skup uloga koje
on ima da obavi. Ove uloge, kao i one u pozoritu, se svakako moraju nauiti. Tako u procesu
socijalizacije pojedinac mora da naui sve vanije uloge koje e ispunjavati u drutvenom

37
ivotu. Uspeno uenje ovih uloga odgovara uspenoj socijalizaciji, a to je uslov da pojedinac
postane funkcionalan za itavu drutvenu zajednicu. Poto svaki pojedinac u drutvu ima vei
broj uloga, svaka uloga se posebno i ui u ovom procesu zato posreduju posebni drutveni
mehanizmi socijalizacije. Tako npr. za ulogu oca (ili majke) u buduem ivotu se ui iz
najranijeg detinjstva u porodici. Za profesionalnu ulogu pojedinac se socijalizuje delom u
procesu obrazovanja, a delom na samom radnom mestu uei od kolega i na osnovu vlastitog
zalaganja. I za svaku drugu ulogu koju pojedinac preuzima na sebe potreban je i poseban
proces socijalizacije.
Poslenji aspekt socijalizacije koji smo izrazili u predloenoj definiciji jeste da
socijalizovani pojedinac predstavlja jedan od mehanizama za ukupnu drutvenu reprodukciju.
Dakle, kao socijalizovan lan drutva ovaj pojedinac u drutvenom ivotu neprekidno
ovaplouje vrednosti i norme datog drutva i ispunjava svoje drutvene uloge. Time on
uestvuje u reprodukciji drutva na vie naina. Pre svega reprodukuje kulturni obrazac. Zatim
preko porodinih uloga uestvuje u biolokoj reprodukcici drutva. I u aspektu ekonomskog
ivota drutva socijalizovan pojedinac pospeuje reprodukciju jer obavlja neke konkretne
zadatke u ukupnoj drutvenoj podeli rada. Konano, socijalizovani pojedinac deluje pozitivno
na socijalizaciju ostalih pojedinaca u drutvu posredstvom njegovog aktivnog uestvovanja u
drutvenom ivotu.
Na kraju jo valja rei da je sasvim jasno da socijalizacija i po formi i po sadraju zavisi
od tipa drutva kao i od konkretnog drutva u kome se ostvarije. To znai da vrednosti i modeli
ponaanja , te uenje uloga, sasvim se razlikuju izmeu drutvenih tipova , pa i izmeu nekih
konkretnih drutava. Posebno vano pitanje socijalizacije namee se sa stanovita modernog
drutva. Naime, moderno drutvo je izrazito dinamiko. Proces veoma brze drutvene podele
deluje negativno na proces socijalizacije zato to se veoma brzo menjaju vrednosni modeli kao
i profesionalne uloge. U ovoj situaciji ne postoji standardan nain trajnog uenja jednih istih
uloga i vrednosti, ve socijalizacija postaje procas u kome je najvanije nauiti kako da se ui u
drutvenom ivotu koji je u stalnom procesu. Ova injenica drutvenog ivota ukazje na
socijalizaciju kao trajan i kreativan proces a ne proces jednostavnog pripadanja datih vrednosti
i uloga.

38

DRUTVENE GRUPE
Sociologija sve pojedince i jednom drutvu bazino vidi posredstvom njihove pripadnosti
odreenim drutvenim grupama. Tako pojam drutvene grupe postaje jedan od vanijih u
sociolokoj analizi drutva. Uobiajeno je da se sve drutvene grupe dele u dve kategorije:
globalne i parcijalne. Globalne drutvene grupe su one koje obuhvataju sve pojedince jedne
drutvene zajednice, a parcijalne su one koje okupljaju deo pojedinaca jedne drutvene
zajednice. Osnovne globalne i drutvene grupe kroz istoriju su:
-

horda

rod

pleme

narod

nacija

oveanstvo

Ova klasifikacija je istorijskog karaktera, zato to drutvene grupe koje smo naveli
istorijski smenjuju jedna drugu obzirom na istorijski stepen razvoja drutva, tako je prvi
oblik totalne drutvene grupe u isto vreme i prvi oblik ljudskog zajednitva uopte.
Horda je drutvena zajednica koja okuplja sve lanove jednog deutva u uslovima
nomadskog drutva koje se zasniva na promiskuitetu i lovnoj i sakupljakoj privredi.
Princip socijalne integracije ove drutvene grupe jesu surovi zakoni prirode i stalni
sukobi sa socijalnim okruenjem. Vremenom, iz horde se diferencira rod. Rod je onaj
oblik totalne drutvene grupe koji okuplja sve lanove drutva po principu krvnog
srodstva. Dakle, princip integracije ovog drutva jesu krvno-srodnike veze izmeu
njenih lanova. Pleme nastaje u uslovima razvoja poljoprivrede i stoarstva i ovaj oblik
drutvene grupe nastaje tako to okuplja vie rodova. Ovaj oblik drutvenog zajednitva
nastaje iz potrebe olakavanja opstanka u uslovima neprekidnih sukoba sa

drugim

plemenima, kao i iz potrebe unapreivanja drutvene proizvodnje. Narod kao oblik

drutvenog zajednitva je na istorijski vioj stepenici i vezuje se za robovlasnitvo i
tradicionalno feudalno drutvo. Narod nastaje tako to se politiki ujedinjuju plemena

39
koja su geografski bliska, koja govore istim jezikom i koja imaju isti nain proizvodnje.
Tako je princip integracije naroda odreeni oblik politikog zajednitva kao i slian
kulturni model. Nacija kao globalna drutvena grupa nastaje s kapitalizmom i ona
predstavlja evoluciju naroda. Nacija postaje zaokruena drutvena zajednica nastankom
drave. Konano, istorijski poslednji oblik drutvenog zajednitva jeste oveanstvo.
Ovaj oblik zajednitva je rezultat modernijih ekonomskih, kulturnih i politikih procesa u
kojima dolazi do ujednaavanja i unifikacie pripadnika razliitih nacija1. To je proces
kojim se lagano formira itav svet kao jedna drutvena zajednica.
Osnovni sociololoki problem u poimanju drutvenih grupa jeste u pronalaenju
mehanizama koji dovode do njihovog nastanka i do analize principa na osnovu kojih se
drutvene grupe integriu. Otkrivanjem tih mehanizama i principa, spoznaje se priroda
samog drutva o kome je re. Takoe, na osnovu ovakve perspektive postaje mogue
sagledavanje uticaja koje drutvene grupe imaju na proces drutvene reprodukcije. Dalje,
postavlja se pitanje kriterijuma tj. na osnovu ega moemo jednu skupinu da
okvalifikujemo kao drutvenu grupu, tj. kako se ona nama pojavljuje kao drutvena
grupa? Osnov za ovo jeste da svi pojedinci u toj grupi imaju zajednike karakteristike.
Ove karakteristike mogu biti:
-

mesto u drutvenoj podeli rada

zajednika ideologija ili sistem vrednosti (kultura)

zajedniki interesi

krvno-srodniki odnosi

neka posebna interesovanja i aktivnosti

Na osnovu ovih kriterijuma, mi osim totalnih drutvenih grupa identifikujemo i

parcijalne drutvene grupe koje su sa stanovita analize nekog konkretnog drutva
socioloki znaajnije. Parcijalne drutvene grupe nastaju tako to to drutvo iznutra
deluje na pojedince da se ovi pojave kao grupa. Budui da mehanizmi koji generiraju
drutvene grupe mogu biti drugaiji jednako kao i principi na osnovu kojih se drutvene
grupe integriu, socioloki se mogu identifikovati razliite drutvene grupe.
1

O naciji kao drutvenoj grupi e biti posebno rei

40
Porodica se odreuje kao primarna drutvena grupa. Ova drutvena grupa je
primarna zato to je to prvo mesto na kome pojedinac ostvaruje svoju drutvenost.
Porodica je drutvena zajednica zasnovana na braku, koja osim suprunika okuplja bliske
srodnike koji se nalaze u direktnoj biolokoj reproduktivnoj vezi sa suprunicima. Dakle,
princip integracije ove drutvene grupe jeste brak i krvno srodstvo koje iz ovoga
proistie. Istorijski se razlikuju jo dva tipa porodice. Prvi tip je vezan za predindustrijsko
drutvo i on okuplja vie generacija po principu krvnog srodstva. Drugi tip je proizvod
industrijskog drutva i on se odreuje kao

nuklearna porodica. Ovaj tip porodice

obuhvata brane suprunike kao jezgro i njihovo potomstvo. Ovo je, dakle, porodica koja
se sastoji iz dve generacije. Zavisno od kulture razliitih drutava porodica moe biti
monogamna ili poligamna. Monogamna porodica je zasnovana na braku izmeu jednog
mukarca i jedne ene. Poligamna porodica je oblik porodice u kojoj mukarac ima vie
ena. Ovaj tip porodice je karakteristian za pripadnike Islamske veroispovesti, ali je sa
civilizacijskim napretkom sve rei u praksi.
Klase su velike drutvene grupe koje nastaju kao proizvod odnosa prema svojini
nad srestvima za proizvodnju. Ovaj oblik drutvene grupe je karakteristian za
marksistiki nain miljenja i mi smo ga detaljno opisali kada smo govorili o drutvenoj
stratifikaciji. Ono to je znaajno sa marksisitikog stanovita sastoji se u stavu da
izmeu klasa koje raspolau nad sredstvima za proizvodnju i onih koji su lieni tog
vlasnitva postoji dubok jaz i permanentan konflikt koji dovodi do dinamike itavog
drutva.
Drutveni slojevi i profesionalne skupine predstavljaju drutvene grupe koje
nastaju po osnovu istog mesta u drutvenoj podeli rada. To znai da ono to pojedince u
ovoj perspektivi identifikuje jeste isti status koji zauzimaju u drutvu, a koji je rezultat
mesta u drutvenoj podeli rada koje ovi pojedinci zauzimaju.
Subkulture su drutvene grupe koje nastaju izdvajanjem iz zajednikog
drutvenog vrednosnog obrasca. Ove drutvene grupe identifikuju sebe kao neto
posebno i izgrauju vlastiti sistem vrenosti i nain ivota koji iz ovoga proistie.
Najee subkulture nastaju kao izraz jedne generacije koja u periodu svog saznanja ima
potrebu da se samoidentifikuje negacijom vrednosnih obrazaca koji vlada u drutvu . u
osnovi svaka subkultura je u latentnom konfliktu sa globalnom kulturom u drutvu.

41
Sekundarne drutvene grupe nastaju kao rezultat posebnih oblika udruivanja
izmeu pojedinaca, a na bazi zajednikog interesovanja vezano za neke posebne aspekte
ivota. Karakteristika modernog- civilnog drutva jeste stalno povezivanje broja
sekundarnih drutvenih grupa. To su npr. udruenje lovaca i ribolovaca, klubovi
oboavalaca filmskih i estradnih zvezda, navijai nekog sportskog tima, poznata elitna
udruenja itd.
U sociologiji postoji jo jedna razlika izmeu drutvenih grupa a to je razlika
izmeu formalnih i neformalnih drutvenih grupa. Formalne drutvene grupe
podrazumevaju odreeni vid institucionalizacije grupnih aktivnosti, dakle, postojanje
odreenog formalnog kriterijuma koji definie ove grupe. Druga vana karakteristika
formalnih drutvenih grupa jeste trajnost. One su relativno trajnog karaktera u jednom
duem periodu ivota drutva. One se odravaju sve dok postoje objektivni drutveni
mehanizmi koji ove grupe generiu. Neformalne drutvene grupe nemaju institucionalni
karakter trajnosti. Naprotiv, one nastaju sticajem okolnosti i njihov rok trajanja je
ogranien na uslove iz kojih nastaju tj. svodi se na trajanje samih okolnosti koje dovode
do njihovog formiranja. Tako npr. ukoliko u toku vonje vozom pojedinci ponu izmeu
sebe da komuniciraju oni stvore jednu neformalnu drutvenu grupu, ili pak, ako se u
nekom frizerskom salonu pone voditi diskusija izmeu muterija itd. Svakako da
neformalne drutvene grupe u odreenim okolnostima mogu da postanu i formalnog
karaktera.
Socioloki, drutvene grupe su veoma vane. One predstavljaju osnovne jedinice
socioloke analize kada se prouava delovanje pojedinaca u organizovanom obliku.
Drutvene grupe odraavaju samu prirodu drutva o kome je re, zato to njihov nastanak
i delovanje ukazuje na postojanje odreenih drutvenih uslova na osnovu kojih se te
drutvene grupe pojavljuju. Takoe, razliite drutvene grupe u razliitim drutvenim
uslovima imaju i razliit uticaj na drutvo. Ovaj uticaj je sociolokog karaktera i ukazuje
nam na postojanje drutvenih odnosa na osnovu kojih neke drutvene grupe u nekim
okolnostima broje vie lanova i imaju vei uticaj.
Po pitanu sociolokog odreenja drutenih grupa pokrenuto je jo jedno vano
pitanje, a to je pitanje svesti samih pripadnika drutvenih grupa. Naime, neke drutvene
grupe moemo identifikovati na osnovu teorijskih kriterijuma, ali je pitanje da li one

42
postoje ukoliko pripadnici nemaju svest o pripadnosti. Na osnovu ovog kriterijuma
esto je osporavana marksistika ideja o klasama kao drutvenim gupama , budui da
veliki broj pojedinaca u drutvu nije u stanju da identifikuje svoju klasnu pripadnost.
Ukoliko pojedinac ne vidi sebe kao lana neke klase (ili neke druge drutvene grupe)
postavlja se pitanje da li je smisleno uopte teorijski prihvatiti postojanje takvih
drutvenih grupa? Ovo zato to drutveno ponaanje pojedinaca, ukoliko nije
posredovano sveu o pripadnosti drutvenoj grupi o kojoj je re, nee izraavati sa
stanovita lanstva te drutvene grupe.

43

DRUTVENA SVEST
Druvenu svest sociologija prouava kako iz praktinih tako i iz teorijskih pobuda.
Postoji itavo bogatstvo moguih bavljenja drutvenom sveu te se tome znaajno
obogauje celokupan teorijski korpus sociologije kao nauke. Zahvaljujui bogatstvu svog
sadraja, bavei se drutvenom sveu mi otkrivamo itav spektar drutvenih pojava koje
moemo dosledno socioloski i objasniti. Drutvena svest je sastavni deo drutvene
strukture bez obzira kom teorijskom konceptu se obraamo, te je za celovito saznanje
drutvenog totaliteta neophodno i nauno bavljenje ovim aspektom drutva. Praktini
znaaj bavljenja drutvenom sveu je utoliko jo vei. Drutvena svest je u svojoj
raznolikosti temelj za prouavanje ponaanja individua i drutvenih grupa. Njihove
vrednosti, stavovi , ideologija i ostali elementi su utemeljeni u svest te prema tome
bavljenje drutvenom sveu jeste osnov za prouavanje svih ovih aspekata. Ne postoji
socioloko istraivanje da se makar i latentno ne bavi problemom drutvene svesti. Sa
druge strane, svako teorijski utemeljeno istraivanje inherentno mora da prihvati
odreenu koncepciju shvatanja i prouavanja dutvene svesti.
Drutvena svest je viedimenzionalan pojam. Ova viedimenzionalnost potie
upravo iz injenica da ovim pojmom pokrivamo itav niz razliitih sadraja. Time,
ukoliko elimo potpuno da odrazimo socioloku bit ovog pojma neophodno je ocrtati
njegove dimenzije:
1. Drutvena svest je istorijski determinisana. Drugim reima ona je istorijskog karaktera.
Ona nastaje i konstituie se u razliitim istorijskim epohama u toku interakcije pojedinaca
i grupa sa itavim drutvom. Jednom konstituisani sadraji drutvene svesti, pokazuju se
kao trajni sastavni delovi te svesti koji ne nestaju istog trenutka kada nastupi promena
drutvenih uslova iz kojih su ti oblici svesti nastali.
2. Drutvena svest je dinamika kategorija . To znai da drutvena svest nije jednom
zauvek data, ve ima mogunost za promenu svog sadraja sa jedne strane, a sa druge
strane dinamika izraava i internu psihodinamiku.

44
3. Drutvena svest je opteg karaktera tj. neophodno je da se objektivira kroz materijalne
nosioce znaenja ukoliko elimo da utvrdimo njeno postojanje i njenu prirodu.
4. Drutvena svest postoji u razliitim oblicima. Najei oblici u kojima se ona jevlja su:
-

nauka

ideologija

moral

umetnost

religija

politika

zdravorazumsko miljenje

5. Drutvena svest je u bliskom interferentnom ili subordiniranom odnosu sa pojmovima:

-

vrednosti

pogled na svet

kultura

6. Drutvena svest je duboko integrisana u strukturu jednog drutva. Ona je proizvod i

sastavni deo te strukture i istovremeno tu strukturu proizvodi.
7. Drutvena svest se posmatra kao celovit i konzistentan sistem. Ova premisa je naravno
teorijskog i heuristikog karaktera, sto znai da u stvarnosti drutvena svest moe biti i
interno protivreena svojim sadrajima, ali se mora metodoloki i teorijski posmatrati kao
koherentan sistem.
8. Drutvena svest je najoptiti okvir iz koga proistie ponaanje individua. Ponaanje
pojedinaca nikada nije ponaanje po sebi , ve uvek ima ishodite u odreenom sistemu
vrednosti operacionalizovanom kroz norme ime je krajnji ishod odreena drutvena
svest.

45
9. Drutvena svest je u jednom drutvu kao celovita tako i stratifikacijom diferencirana.
To znai da svaka drutvena grupa i sloj koja je rezultat drutvene stratifikacije ima
elemente svesti koji se razlikuju od svesti ostalih drutvenih grupa. Sa druge strane
ukoliko jedno drutvo jeste integrisana celina to znai da moraju postojati i oni elementi
svesti koji su zajedniki svim diferenciranim drutvenim grupama. Time, svest ima
kohezivnu ukogu u drutvu.
Ovo su sve neophodni elementi za celovitu, socioloku definiciju drutvene svesti.
Kada se bavimo ovom problematikom, naroito u aspektu operacionalizacije pojma
drutvene svesti, neophodno je sve ove dimenzije imati u vidu. Sloenost pojma
drutvene svesti, kao to se gore moe videti ima dva razloga. Prvo, svest ima mogunost
sadrajne heterogenosti. Njen sadraj mogu biti ideje, vrednosti, verovanja, motivi,
dogme, stavovi... takoe, ona nema definisan oblik koji bi bio opte vaei za sve
konkretne totalitete. Mogunost da svest ima drugaiju strukturu daje joj posebno vano
mesto kada je teorijski tretiramo sobzirom na mreu specifinih drutvenih odnosa. Po
naem miljenju, svest ima veoma vano mesto za ivot oveka i u humanistikoj
perspektivi. Ona sainjava njegov intimni svet. Na psiholokoj ravni ne treba pominjati
koliko velike razlike mogu biti izmeu razliitih individua u tretmanu istog empirijskog
entiteta. Razlog je taj to svi mi pojedinano izgraujemo objektivni svet kao na
mentalni konstrukt istog. Sa socioloke take moe se rei da drutvo u svim svojim
oblicima u kojima se pojavljuje, nau svest upravo gradi na odreeni nain. Svest se tako
formira u interakciji izmeu oveka i njegove prirode s jedne i socijalnog poticaja s druge
strane.
Istorijski posmatrano ljudska svest je civilizacijski prola kroz vie faza. U svojoj
poetnoj fazi svest je bila ulno-karakterne prirode. To su najbolje pokazali kulturolozi i
antropolozi koji se bave arhainim drutvima koja se i danas mogu nai na marginama
svetskih zbivanja. Ovakav oblik svesti rezultat je ovekove vezanosti za prirodu na koju
je on upuen u ovakvom drutvu. Apstraktno miljenje i konceptualizacija stvarnosti
uopte i ne postoje. Sve je konkretno, pojedinano i ulno. Magija je pratilac ovakvog
drutva i ona samo potvruje vezanost i zavisnost oveka od prirode i njene spontanosti.
Razvojem ljudskog drutva, sledei stepen u razvoju drutvene svesti jeste kada dominira

46
miljenje na predstavnom nivou. To je faza koja je veoma dugo trajala a predstave su bile
najee religijski inspirisane. Mo predstavljanja je ve pokazala kako ljudsko miljenje
moe da bude relativno samostalno u odnosu na iskustvo i da moe da formira vlastitu
stvarnost. Ta stvarnost bila je najee proeta iracionalnim idejama od kojih se,
meutim, zahtevala interna kohentnost i protivrenost. Predstave su delovale pozitivno na
sam interni razvoj ljudskog miljenja i samog miljenja tako to su mu stalno postavljale
nove zahteve. Razvojem novog doba miljenje se sve vie vraa stvarnosti- objektu
miljenja, ali ovog puta je veza izmeu miljenja i stvarnosti radikalno drugaija nego to
je to bio u poetnim fazama kada sutinski nije postojala razlika izmeu miljenja i
njegovog predmeta. Sada se razvija racionalno i konceptualno miljenje koje je simbol
njegovog doba. Ovaj nain miljenja podrazumeva sklad izmeu pojmova kao
apstraktnih formi i stvarnosti koja se tim pojmovima oblikuje. Po ovom modelu razvijena
je itava pozitivna nauka koja je imala neprocenjivu ulogu u stvaranju sveta kakvim ga
danas poznajemo. No, po sociolokim zakonitostima, sasvim je jasno da ova istorijska
smjena dominantnih modela miljenja ne znai apsolutan nestanak formi koje se
prevazilaze. Tako i danas se moe videti da se povremeno u razliitim drutvenim
grupama javlja i magijska i religijska svest, koja ipak nema dominantnu ulogu u drutvu.

47

NACIJA
Nacija je jedan od centralnih sociolokih pojmova kojima se moe razumeti
drutvo od trenutka raanja kapitalizma pa do dananjih dana. Zato emo se ovim
modelom posebno baviti. Budui da je fenomen nacije ima nekoliko vanih dimenzija, mi
emo svaku dimenziju potanko objasniti.
Nacija kao drutveno-istorijski fenomen
Iako se nacija kao termin pominje jo krajem XX-og veka (Lajpciki Univerzitet),
o njenom nastanku moemo govoriti tek sa raanjem graanskog drutva. Tako se moe
slobodno rei da nacija kao kolektivitet u modernom smislu ima svoje osnove u stvaranju
kapitalistike epohe. Ova veza nije nimalo sluajna. Pre samog raanja nacije, u okviru
odreene teritorije su iveli sunarodnici slini po jeziku, nainu ivota, kulturnim
vrednostima, zajednikom istorijom. Zato je pojam etnosa zaista pojam koji se mora
uvaiti kada je re o razumevanju nacije. Dakle, pre nastanka nacija postajale su etnike
zajednice, kao velike grupe ljudi koje su imale zajedniki jezik i kulturu. U okviru samih
etnikih zajednica postajale su podele koje su te etnike celine odvajale vekovima, a koje
su bile rezultat srednjovekovne feudalne podele drutva. Tako su se veoma esto u
lokalnim ratovima koji su se vodili za presti ili krst, na suprotnim stranama nalazili
pripadnici iste etnike zajednice primorani da se meusobno konfrontiraju u slubi svojih
feudalnihh gospodara i njihovih intresa. Etnika zajednica, dakle, nije bila homogena.
Problem zaokruivanja enticiteta je utoliko bio vei ukoliko se u ranom srednjem veku
deavaju procesi stalnih migracija razliitih etnikih skupina, njhove asimilacije nakon
izgubljenih ratova i sl. U tom smislu se, prema tome, ne moe jednostavno postaviti
identitet izmeu etnosa i nacije sa stanovita istorijskog kontinuiteta.
Nacija kao ekonomski fenomen
Kapitalistiko drutvo je prvenstveno ekonomski obrazac. Ovo je prvo
ekonomsko drutvo u istoriji nacija. Nacija je zaista ekonomska kategorija i zato nije

48
sluajno da se ona raa sa nastankom kapitalizma kao ekonomskog obrasca. Sinonim za
kapitalistiku ekonomiju je trite. Prva faza u nastanku kapitalizma je upravo razvoj
trgovine i trita. Razvoj zanatstva sledi i prati razvoj trgovine. Da bi se trite razvilo
neophodno je da se ono razvija u odreenim centrima. Tako kapitalizam u svom povoju
raa grad kao mesto na kome se odvija kvalitativno razliit nain ivota u odnosu na
srednjovekovni agrarizam. Sa razvojem grada cveta i zanatstvo. U daljem razvoju
zanatstvo dobija modernije industrijske oblike. Trgovaki kapitalizam je osnovni faktor
ruenja feudalnog drutva. Ovo zato to je interes trgovakog kapitala bio usmeren protiv
feudalne parcijalizacije drutva koja je oteavala promet robe i kapitala. Na taj nain
trgovaki kapitalizam ekonomskom nudom deluje u pravcu unifikovanja feudalnog
drutva u jedan teritorijalni okvir u okviru koga se dalje razvija slobodan promet robe.
Zato je apsolutna Monarhija u sutini prva faza u razvoju modrnog kapitalizma. Ovaj
oblik politike vladavine se namee kao krajnji oblik feudalnog ivota u okviru koga se iz
jednog centra ukidaju svi partikularni suvereni olieni u feudalnim gospodarima. Tako se
kapitalizam kao ekonomski sistem pokazuje kao generator identifikacije etnike celine u
jednom komadu sa epicentrom u gradovima koji su bili neprestano u razvoju.
Kapitalizam je zatim krenuo u fazu intenzivnog razvoja zanatstva koje je
predstavljalo preteu za modernu industriju. Razvoj zanatstva je zahtevao slobodnu radnu
snagu. Radna snaga je, znamo, jedan od kljunih faktora proizvodnje. Ova se regrutuje od
odbeglih seljaka koji odlaskom u grad stiu svoju slobodu, a bez opasnosti od sankcija
bivih feudlnih gospodara koji su ih drali u polurobovskom odnosu. Tako se u okviru
kapitalizma razvija institut slobodnog graanina na ekonomskim osnovama, a sa veoma
znaajnim konsekvencama za nastanak nacije kao zajednice slobodnih individua.
Ekonomska osnova nastanka nacije je, dakle, kapitalizam kao ekonomski obrazac.
Kapitalistika ekonomija je delovala pozitivno na formiranje moderne nacije, ili drugim
reima, nastanak nacije se ne moe zamisliti bez ovakvih ekonomskih okvira. Ovo
jednako vai i za istono-evropske nacije, iako je sam put razvoja kapitalistikih
drutvenih odnosa u ovim zemljama bio sasvim drugaiji. U njima se kapitalizam razvija
sporije i izazvan drugaijim, uglavnom spoljnim mehanizmima.
Na osnovu ovih konstatacija sada na mora da udi to se i u dananje vreme itav
niz ekonomskih pojava pojavljuje sa prefiksom nacionalni. Tako se veoma esto sree

49
pojam nacionalne ekonomije. U ovom terminu je sadrana sutina da je nacija
ekonomska kategorija ili bolje reeno ekonomska celina. Kapitalistiki nain proizvodnje
je omoguio da se jedna zajednica formira kao jedinstvena sa ekonomskog stanovita. U
okviru nacije ne postoje nikakva ogranienja sa stanovita ekonomskog ivota,
proizvodnje i trgovine. Takoe, unutar nacionalne ekonomije ne postoje nikakve razlike u
ekonomskom ivotu na razliitim podrujima koje jedna nacija obuhvata. Svi pojedinci
nacije sa stanovita nacionalne ekonomije imaju isti tretman, uivaju ista prava i imaju
jednake dunosti. Veliki svetski ratovi, kao ratovi izmeu razliitih nacija predstavljali su
u sutini borbu za ekonomski presti i interese nacija. Svaka nacija pokuava da u
interesu vlastitog kapitala zauzme sve vee podruje i proiri se na to je mogue veu
teritoriju.
Nacija kao drutveni fenomen
Nacija je drutvena grupa. Sa stanovita klasifikacije drutvenih grupa ona spada
u red totalnih drutvenih grupa. Sutina kapitalizma, drutva iz kog izrasta nacija, jeste
diferencijacija dutva na bazi privatne svojine i drutvene podele rada. Zato je mogue da
se u okviru nacije kao totalne drutvene grupe mogu prepoznati klase i slojevi. Izmeu
klasa i slojeva postoji sukob interesa koji je konstitutivna osobina svakog ekonomskog
sistema zasnovanog na privatnog svojini. Tako nacija postaje veoma znaajna kategorija
u sociologiji i predstavljla osnov drutvenog integrisanja, a na bazi prevazilaenja
protivrenosti koje se javljaju u samom nacionalnom biu na osnovama ekonomskog
ivota nacije, tj. procesa drutvene diferencijacije.
Jedan od osnovnih teorijskih problema u sociologiji jeste reavanje pitanja
poretka. Ovo pitanje je postavljeno upravo sa nastankom kapitalizma u okviru teorija
drutvenog ugovora. Time je veza izmeu shvatanja nacije i njenog istorijskog okruenja
sasvim evidentna. Ukoliko je nuno da se drutvo u kapitalistikom obliku sagledava kao
svet suprostavljenih interesa izmeu klasa, slojeva i pojedinaca, postavlja se pitanje koji
je to osnov koji omoguava da izmeu tih pojedinaca i dalje postoji zajednitvo, ili ta je
to to spreava rastakanje jedne drutvene celine? Izgleda da je nacija i odnos pojedinaca
prema njoj jedan od kljunih razloga za ouvanje drutva kao celine. U internim

50
sukobima klasnih i pojedinanih interesa, klasa na vlasti uvek pokuava da vlastiti interes
predstavi kao opti drutveni interes govorei marksistikom terminologijom. Moe se
rei da je u ovom nastojanju klasa na vlasti do sada gotovo uvek u istoriji uspevala u
ovome, te su sve ostale pratee drutvene grupe pratile interese vladajue klase. Za uzvrat
one su dobijale satisfakciju da se bore za opte- nacionalne ciljeve u slubi dobra itave
nacionalne zajednice.
Nacija je proizvod drutvenih odnosa zasnovaanih na integraciji jedne drutvene
celine kao ekonomske datosti. U svakodnevnom ivotu pojedinca, percepcija drutva se
vidi kao percepcija celovitosti vlastite nacije. Nacija postaje glavno oruje socijalne
integracije drutva kao celine. Sve ovo bi bilo sasvim jednostavno kada bi sva drutva
bila jednonacionalna, to je u praksi veoma redak sluaj. Moderna drutva su naprotiv
veoma esto vienacionalna drutva. Tako se nacija kao instrument socijalne integracije
pojavljuje kao faktor drutvenih sukoba meu nacijama. U vienacionalnim drutvima se
sukob izmeu nacija deava na spontan nain naroito kada je u pitanju sukob
ekonomskih i klasnih interesa razliitih nacija. U situacijama kada nacionalno pitanje u
ovim drutvima nije reeno na bazi ravnopravnosti, verovatnoa za otvoren sukob je
naravno mnogo vea. Uslov za prevazilaenje nacionalnim sukobima u vienacionalnom
drutvu jeste konstituisanje graanskog drutva u okviru koga se nacionalni problem
revitalizuje i reava na ravni prava i dunosti svakog graanina,bez obzira na nacionalnu
pripadnost. U praksi se, meutim, uvek deava da brojano i ekonomski nadmonija
nacija pokuava da dominira u drutvenom ivotu, te da interese celine postavi na
osnovama vlastitih nacionalnih interesa.
Nacija kao socijalno-psiholoki fenomen
Jedan od najsnanijih motiva svake linosti je gregarni motiv. Pod ovim
motivom se u psihologiji podrazumeva svest o pripadnosti odreenoj drutvenoj grupi.
ovek, kao bie, je prinuen da u vlastitoj percepciji projektuje sebe kroz pripadnost
odreenoj drutvenoj grupi- zajednici. U tom oseanju pripadnosti on se osea
zatienim. Zajednica sa kojom se identifikuje titi njegovu linost, a on je spreman i na
lino rtvovanje radi zatita interesa celine kojoj pripada. O ovom aspektu ovekove

51
linosti govorili su svi drutveni teoretiari od Aristotela (zoon politikon) preko Marksa
(generiko bie) doo modernih psihologa koji su gregarni motiv zamenili pojmom
afilijativnost. U tom smislu jedna od najznaajnijih karakteristika nacije jeste upravo da
ova predstavlja socijalno- psiholoku kategoriju. Zato nimalo ne treba da udi injenica
da je veliki broj autora definisao naciju na ovaj nain. Termini koji se najee koriste
kod ovih autora jesu, oseanje zajednitva, solidarnost, zajedniki duh i sl.
Pojedinac je, dakle, vezan za naciju kao svoju referentnu drutvenu grupu. On
svoju egzistenciju, potrebe i interese vezuje za tu drutvenu grupu. On od nacije oekuje
da ga zatiti i zadivolji njegove potrebe, a jednako je spreman i na lino rtvovanje za
interes vlastite nacije. U socijalnoj psihologiji se uvek uzima kao premisa da su pojedinci
u drutvenom ivotu u isto vreme pripadnici veeg broja drutvenih grupa. U svim tim
grupama pojedinac zauzima odreeno mesto,

a ove shvata kao referentne grupe

razliitog nivoa i klasifikuje ih po znaaju. To znai da ukoliko je pojedinac u isto vreme

pripadnik nacije i neke druge drutvene grupe, on u svakom trenutku svoju pripadnost
deifruje sa stanovita znaaja pripadnosti jednoj odnosno drugoj drutvenoj grupi.
Drugim reima, pripadnost jednoj drutvenoj grupi je za pojedinca znaajnija nego
pripadnost nekim drugim grupama.
Nacionalna pripadnost je svakako veoma znaajna. Njen znaaj moe biti vei ili
manji obzirom na prirodu i istorijski nivo samog drutva u kome se ta pripadnost razvija,
a takoe, moe biti i razliita obzirom na sve partikularne i individualne percepcije
pojedinca u odnosu na drutveni ivot. U osnovi, sa stanovita intenziteta oseaja
pripadnosti naciji, pojedinac moe imati oseaj:
-

potpune stopljenosti sa nacijom, tako da ne vidi nikakvu individualnost

snanog nacionalnog oseanja pri emu je pojedinac svestan svoje posebnosti

u odnosu na zajednicu

racionalnog nacionalnog oseanja koji se sastoji u balansu sa doivljajem

vlastite individualnosti i doivljajem pripadnosti naciji

slabog nacionalnog oseanja, pri emu se doivljaj nacije postavlja na

sekundarni nivo, a prioritet je individualni svet

52
-

nikakvog nacionalnog oseanja, pri emu pojedinac nacionalnu zajednicu

uopte ne osea kao svoju

Nacija kao politiki fenomen

Nacija je svakako politika kategorija. Ovo ne treba posebno dokazivati, ve treba
samo objasniti kako je ona to postala. U tom smislu vratiemo se na sam nastanak nacije
kako bi ovu tezu potvrdili. Reeno je da je nacija prvenstveno rezultat nastanka
kapitalistikog drutvenog obrasca. Kapitalizam je svojim nastankom uslovio nastanak
moderne drave. Neposredno pre njegovog nastanka, a istovremeno prva faza u
politikom konstituisanju kapitalizma bio je nastanak apsolutne monarhije. Ovaj model
politike vladavine je bio, videli smo, direktno u interesu ekspanzije trgovakog kapitala.
Uslov za razvoj trgovine bio je ukidanje feudalne (teritorijalne) podeljenosti jednog
ekonomskog prostora i stvaranje jedinstvenog prostora koji e pod istim pravilima igre da
omogui komunikaciju robe, kapitala i ljudi. Zato je mlada buroazija u razvoju podrala
nastanak i razvoj apsolutnih monarhija koje su se kretale za ovim ciljemm, svesno ili
nesvesno u interesu razvoja kapitalistikih drutvenih odnosa. Tako je apsolutna
monarhija prva drava koja je omoguila konstituisanje etnosa na politikim principima
unifikacije u jedinstvenu celinu na jedinstvenoj teritoriji.
Sledei stepenik u nastanku nacije kao politike kategorije jeste raanje same
nacionalne drave koja je tretirana kao graanska drava. U svom nastanku nacionalna
drava kao politika kategorija prepuna je paradoksa. Jedan od osnovnih jeste da je
gransko drutvo izgraeno na principima slobode jednakosti i bratstva, a da je pri tome
u tom drutvu bila oita velika razlika izmeu klasa i slojeva. Takoe, sloboda kao
individualna kategorija vrlo brzo nakon formiranja novog drutva postala je ograniena
nacionalnim kolektivistikim principima koji su u svojoj ekspanziji pretili stalnim
ratovima sa pripadnicima drugih nacija.
No, u svakom sluaju prihvatljiva je teza da je nacionalna drava politika
kategorija i jedan od faktora koji je generisao raanje moderne nacije. Tako se nacija i
drava veoma esto i to kako u praksi takoi u teoriji shvataju u svom identitetu. Ovaj
princip je dosledno izveden tek u XIX veku a inspirisan poznatim Macinijevim reima:

53
svaka nacija svoju dravu, svaka nacija u jednoj dravi. Ovaj princip je naalost
poprimio svoje nesluene faistike oblike koje pamtimo u novijoj istoriji.
U skladu sa shvatanjem nacije kao politike kategorije je i injenica da se gotovo
sve politike institucije u dravi razumevaju kao nacionalne institucije. Tako je sa
ekonomskim i kulturnim institucijama, Univerzitetom, Akademijom nauka i sl.
Nacionalna drava postaje znaajan instrument kojim se razvija nacionalna svest.
Mogue je, prema tome, prihvatiti tezu da je tek nastankom nacionaknih drava nastala
nacija u obliku u kome je danas prepoznajemo. Drava po svom istorijskom nastajanju je
socioloka kategorija. Ona predstavlja poslednju fazu u integraciji drutva, kojim se
drutvo institucionalno konstituie. Drava tako postaje sredstvo kojim se na legalan
nain moe upravljati zajednikim ciljevima a u interesu celine.
Politika ima mnotvo definicija, a mi emo je u sociolokom smislu tumaiti kao
kolektivno postizanje ciljeva. Kolektiv na koji se ovakva definicija odnosi ne mora
nuno biti nacija. Meutim, ona to najee jeste kada je u pitanju stvarnost modernih
nacija. U svojoj tenji za kolektivnom akcijom, nacija je u sutini politika, a politika
postaje nacionalna. Zato i nije daleko od istine konstatacija da se svi nacionalni pokreti u
svom zaetku pojavljuju kao politiki pokreti, tj. kao zahtevi odreene nacije za
politikim ciljevima, od kojih je jedan od najvanijih upravo stvaranje nacionalne drave.
Nacija u politikoj konotaciji je injenica modernog ivota. U svetlu kretanja koje
je naznaio XX vek, a u pravcu laganog formiranja svetskog drutva, nacionalne
drave se pojavljuju kao kamen spoticanja. Istorijski teret koje nacionalne deave kao
politiki instituti nacionalnog identiteta sa sobom nose, regresivno deluju na procese
globalizacije. Stvaranje internacionalnih institucija u ekonomiji i kulturi, nauci i politici,
a u novije vreme vidimo i u zakonodavnoj delatnosti jesu naa realnost, ali se esto
osporavaju iz nacionalistikkih krugova razliitih zemalja. Internacionalni karakter
nastanka ovih institucija se najee tumai kao hegemonija najmonijih nacija nad
onima koje nisu u situaciji da aktivno uestvuju u ovim procesima, ve prevashodno trpe
njihove posledice. Ova injenica e svakako biti predmet budueg drutvenog razvoja, a
na osnovu svog istorijskog iskustva sociologija moe da zakljui kako ovi spontani
procesi nastanka svetskog drutva jesu u sutini nezaustavljivi, te svaka borba lokalnih
nacionalizama predstavlja poslednji krik u svom neuspenom pohodu za ouvanje

54
istorijski prevazienih nacionalnih koncepcija shvatanja nacionalnih drava i njihovih
ciljeva.
Nacija kao kulturni fenomen
Veliki je broj teoretiara koji naciju vide u svetlu kulture. Ukoliko se kultura
shvati kao nain ivota jedne zajednice, sistem vrednosti i materijalni i duhovni svet
posredstvom koga ovek ostvaruje svoju komunikaciju sa prirodom, ova odreenja se ne
mogu prihvatiti kao netana. Kultura je trajni okvir u kome postoje i pojedinci i
kolektiviteti. U okviru kulture, koja je proizvod drutvenog ivota , kolektivitet stvara
svoj identitet, a orijentacija prema drugim pojedincima i kolektivitetima postaje kulturna
orijentacija.
Svaka nacija je u isto vreme i odreeni kulturni model. Ovo zato to se nacije
razvijaju u veoma slinim drutvenim uslovima i zato to imaju zajedniku istorijsku na
osnovi olienoj u etnosu. Tako se na ovim osnovama razvijaju kultura kao nacionalna
kultura. Pod time se podrazumeva da se u okviru nacije razvijaju zajedniki kulturni
instituti kao to su jezik, sistem vrednosti, moral,nain ivota, religija, umetnost,
ideologija... nacija je, dakle, kulturna celina i moe se posmatrati na ovaj nain.
Kulturni identitet nacije je jedna od veoma znaajnih injenica koja omoguava
konstituisanje nacije u svakom drugom smislu. Uviajui da govore istim jezikom, da
imaju zajednike kulturne institute, zajedniki nain ivota i zajednike mitove,
pripadnici jedne nacije lake prihvataju druge pripadnike svoje nacije, pri emu je
omogueno da se sa ovima identifikuju. Sa druge strane, za samu drutvenu nauku,
kulturni identitet nacije olakava da se pojmovnom aparaturom nacija shvati i kao celina,
te analizira na bazi razumevanja kulture koju ta nacija ovaplouje.
Meutim, u stvarnosti nije nuno da se kultura potpuno poklapa sa pojmom
nacije. Oito je da veliki broj nacija dananjeg vremena ima zajednike elemente kada je
o kulturi re. Razlog za ovo je injenica da veliki broj, naroito modernih nacija ivi u
vrlo slinim drutveno-ekonomskim uslovima koji diktiraju slian nain ivota i stvaranje
slinih vrenosnih sistema. Takoe, razlike u kulturi nacija se gube i zbog same injenice
da je komunikacija izmeu nacionalnih drava u poslednjim decenijama naroito

55
intenzivna. Tako se nacionalne kulture lagano stapaju a razlike postaju sve manje. Na
razliitim takama na planeti formiraju se centri za razliite delatnosti koji fomiraju ovu
oblast na itavoj palneti, prekoraujui sva nacionalna ogranienja. Ovo je proces koji se
ne odvija samo na nivou sekundarnih kulturnih fenomena (kao to je moda), ve se
odvijaju i u prostoru bazinih kulturnih instituta (kao to je jezik).
Na drugoj strani ovog procesa primetna je tenja zatvorenih nacionalnih kultura
da se odupru kulturnoj homogenizaciji koju novo vreme namee. Ove kulture (nacije)
tee da ouvaju svoja izvorna opredeljenja tako to se svakodnevno bore za ouvanje
onih kulturnih instituta koji ih jasno distingviraju od okruenja bez obzira na njihovu
arhainost i kolektivnu nefunkcionalnost. Ovi procesi se bazino deavaju u zemljama
koje se ekonomsku nalaze na niem nivou razvoja. Tako tenju za nacionalnim
identitetom, koji se ne sme utopiti u svetsku kulturu, socioloki moemo shvatiti i kao
borbu nacionalne zajednice protiv ekonomskog progresa a u interesu konzervativnih
snaga i njihove dominacije u drutvima zatvorenog tipa. U prilog ovoj tezi ide i injenica
da su zatvorenije one kulture koje se nalaze na niem ekonomskom nivou razvoja. Elite u
tim drutvima u cilju ouvanja vlastitih privilegija gaje odbojnost prema svetskoj kulturi.
Tako se njihova borba za vlastiti interes u nacionalnim okvirima predstavlja kao borba za
ouvanje nacionalnog identiteta.
U svetlu razumevanja nacionalne kulture ipak se moraju prihvatiti odreene
razlike koje meu nacijama postoje a koje su rezultat razlika u drutveno- istorijskom
razvoju. Ova slika koja je na dananjem nivou razvoja nacija paradigmatina, sigurno nije
trajnog karaktera, pa se u sutini moe prihvatiti marksistika teza da sve to je istorijski
proizvod mora i nestati u odreenom istorijskom trenutku. Ovo je sluaj i sa nacionalnom
kulturom. Ona je proizvod odreenih konkretniih drutveno-istorijskih okolnosti koje je
novo vreme ozbiljno dovelo u pitanje, te se moe predpostaviti da e stvaranje novog
drutveno-ekonomskog sveta na bazi glaobalne integracije naruiti identitet nacionalnih
kultura i da se na osnovu pokazatelja koje imamo kreemo ka svetskoj a ne nacionalnoj
kulturi.

56
Preostale dimenzije i definisanje pojma nacije
Na osnovu predhodnog izlaganja mi smo ocrtali sva kljuna podruja koja pojam
nacije pokriva. Navedeni elementi su, ini se, dovoljni za kompleksnu definiciju nacije.
Meutim, kako bi smo upotpunili pojam mi emo obratiti panju na jo neke aspekte koji
su znaajni kada govorimo o naciji a koji proistiu ili se mogu analitiki svesti na neke od
gore navedenih aspekata.
Svaka nacija ima posebnu etiku dimenziju. To znai da se u okviru nacija razvija
i poseban moral koji je rezultat nacionalne kulture. Moe se slobodno rei da svaka nacija
ima svoje moralne vrednosti. Ove se razvijaju u drutvenom ivotu nacije, a podrane su
zajednikim istorijskim iskustvom. Pojmovi dobra i zla kao i pitanja slobode su duboko
nacionalno obojeni. U vienacionalnim drutvima je ovo moda najuoljivije, zato to su
nacije koje sainjavaju ta drutva svoj razvoj temeljile na istim drutveno- ekonomskim
osnovama, a ipak postoje razlike u njihovom etikom biu. Moralni obrasci koji su
nacionalnog karaktera su vrlo teko podloni promeni zato to su poprimili svoju
simboliku formu i zato su razvili vlastite mehanizme samoreprodukcije na bazi
socijalizacije i tradicionalnih formi reprodukcije zajednice. Zato se etika dimenzija, kao
specifina nacija mora posmatrati sa jedne strane kao proizvod nacionalne kulture, a sa
druge strane kao relativno nezavisna varijabla.
Svaka nacija ima svoje metafiziko tkivo. Ovo znai da se u okviru nacije razvija
i jedan poseban iracionalan nain miljenja koji se otuuje od konkretne stvarnosti i koji
ciljeve nacije postavlja na metafizikim osnovama. Racionalnost argumenata kada je u
pitanju sudbina nacije tako veoma esto postaje tabu tema, a konkretna delatnost nacije
postaje razumljiva samo iz neobjanjivog metafizikog ugla. Pojedinci u svom
drutvenom ivotu kao pripadnici nacije veoma esto nisu u stanju, a i nemaju tu vrstu
potrebe da objanjavaju sebi zato prihvataju odreene nacionalne ciljeve i tee ka njima.
Ti ciljevi se ad hoc prihvataju zbog same injenice da se shvataju kao nacionalni ciljevi.
Traganje za osnovama metafizikog bia svake nacije je mogue i treba ga po potrebi
izvoditi na liniji kulturno-istorijske nanalize, kao i socioloke analize politikih interesa.
Nacija namee i odreene bihejvioralne obrasce svojim lanovima. Na osnovu
principa poeljnosti i moralnih normi koje nastaju u autohtnom nacionalnom tkivu, svaka

57
nacija razvija odreene poeljne modele ponaanja koji se visoko vrednuju u oima
itave nacionalne zajednice. Obrasci koji su univerzalni za sve nacije tiu se odnosa
solidarnosti i pomaganja prema pripadnicima vlastite nacije. Meutim, osim ovih, u
okviru svake nacije se razvijaju i posebni bihejvioralni modeli koji su specifika samo za
tu naciju. Ovakvi obrasci se upranjavaju u tipinim situacijama u drutvenom ivotu i
kao takvi mogu biti predmet naunog predvianja.
Nacija ima svoju mitoloku osnovu. Mit je univerzalna forma ljudskog postojanja
i proima sve sfere ljudskog ivota. Svaka nacija je u toku svog istorijskog razvoja
stvorila mitoloku sliku o samoj sebi. Istorija nastanka nacije prepuna je svetih pria o
postanku koje vrlo esto odudaraju od istorijskih injenica, ali se svejedno prihvataju kao
istinite. Mitoloko bie nacije ima ne samo kulturnu ve i svoju psiholoku osnovu u
smislu da znatno pomae u izgraivanju identiteta pojedinca na osnovama usvojenih
mitova koje je teko u kasnijem ivotu dovesti u pitanje. Zato takvi mitovi postaju osnov
na kome se linost izgrauje u nacionalnom duhu.
Nacija ima i aksioloku dimenziju. Ovo znai da se u praksi vlastita nacija stavlja
kao najvea mogua vrednost te da se vlastita nacija posmatra kao mnogo bolja u odnosu
na ostale nacije. Pojedinac koji je svoj identitet izgradio u svetlu nacionalnog identiteta,
uzdiui vlastitu naciju uzdie vlastitu linost. Ovaj proces vrednovanja nacionalnog
ustvari predstavlja rezultat psiholokog egoizma. Ova injenica je pravilo za svaku naciju
i odnos pojedinca prema njoj, bez obzira to to moe biti prikriveno racionalnim
argumentima ili verbalno tolerantnim odnosom prema drugim nacijama.
Ovim izlaganjem smo doli do kraja nae elaboracije u traganju za definicijom
nacije. Na osnovu ovih datih elemenata moe se rei da je nacija drutveno-istorijska i
socio-ekonomska zajednica u kojoj pojedinci izgrauju svoj politiki i kulturni identitet
na bazi oseaja pripadnosti naciji i solidarnost sa ostalim lanovima nacionalne zajednice.
U okviru nacije kao zajednice razvija se poseban nacionalni etos, obrasci ponaanja te
specifino metafiziko i mitoloko bie nacije, pri emu se nacija pozitivno vrednuje od
strane lanova nacionalne zajednice. Mi posebno stavljamo do znanja da se elementi
koji definiu naciju ne smeju posmatrati izolovano jedni od drugih, ve se moraju shvatiti
u svom jedinstvu kao rezultat drutveno-istorijskih procesa.

58

DRAVA
Prva i osnovna karakteristika drava je da ona nastaje u odreenim istorijskim
uslovima. To znai da u nastanku same drave posreduju odreeni drutveno-istorijski
procesi. Iako se kao pojam drava javlja jo u Antikom dobu (Platon), moderno znaenje
drave se raa u XVI veku, tanije sa razvojem trgovakog kapitalizma. Period razvoja
kapitalizma koji smo oznaili kao trgovaki implicira nekoliko vanih procesa koji su
doveli do nastanka same drave. Prvo, trgovina ukida teritorijalne tj. feudalne barijere
koje karakteriu tradicionalno drutvo. Time se stvara prvi preduslov za postojanje
drave, tj. integravija jednog geografskog prostora u celinu. Drugo, razvojem trgovine
razvija se i grad kao epicentar politikog ivota u kome su svi pojedinci slobodni tj.
graani. Tree, ruenjem feudalnog sistema slabi mo tradicionalne vlastele ime je
olakana pokretljivost stanovnitva od neslobodnih seljaka ka slobodnim graanima. Zato
je za ovaj period karakteristian stalni porast gradskog stanovnitva i pad ukupnog broja
seljakog stanovnitva. Sa razvojem trgovine cveta i zanatstvo pri emu se razvija i
drutvena podela rada, koja kao to znamo deluje u pravcu drutvene diferencijacije.
Proces drutvene diferencijacije imanentno zahteva odreene oblike artikulacije izmeu
razliitih interesa posebnih drutvenih grupa koje nastaju u procesu diferencijacije
drutva. Konano, teritorijalnim zaokruivanjem jednog naroda, ukidanjem feudalnih
oblika ropstva, te pravnim ujednaavanjem graana, raa se i nacija, kolektivitet, koji
konstruie dravu kao oblik vrhovnog autoriteta i vladanja ovom globalnom drutvenom
grupom. Ovako bi najjednostavnije izgledala jedna idealno-tipska slika nastanka drave.
Druga karakteristika drave jeste da je ovaj oblik politikog organizovanja jedne
drutvene zajednice. Politika kao oblast drutvenog ivota usmerena je na kolektivne
akcije, tj. oblike delovanja kojim se ostvaruju interesi itave drutvene zajednice,
drutvenih grupa i pojedinaca. Dakle, drava se javlja kao vrhovni autoritet (vlast) koji
integrie i artikulie globalne, parcijalne i individualne interese pojedinaca (graana).
Time drava u sociolokom smislu ima vanu integrativnu funkciju i postaje jedan od
kljunih mehanizama kojim se odrava itava drutvena zajednica. Drava odgovara
(makar po definiciji) interesima lanova drutva (graana) u smislu postizanja odreenih

59
zajednikih politikih ciljeva, a takoe i posreduje u politikim sukobima izmeu
posebnih drutvenih grupa.
Drava oliava vlast u jednom drutvu i zato je karakteriemo kao vrhovni
autoritet. Ovo je razlog zbog koga se termin dravasa stanovita vlasti tretira kao
suverena deava. Pojam suvereniteta oznaava da drava ima pravo vrhovne vlasti na
nekoj zaokruenoj teritoriji. Pravo na upravljanje i rukovoenje svakim posebnim
delovima teritorije sa stanovita drave iznad prava svakog pojedinca i drutvene grupa,
kao i iznad prava nekih eksternih uticaja, tj. uticaja struktura koje se nalaze van granica
jedne drave (najee drugih drava).
Sledea karakteristika drave je da ova ima odgovarajuu institucionalnu
strukturu. Ovo znai da drava predstavlja skup institucija posredstvom kojih upravlja
drutvom. Institucije predstavljaju oblike politikog organizovanja jednog kolektiviteta
koje su zasnovane na pravu da imaju odreenu formu i vezane su za obavljanje nekih
konkretnih zadataka. Smisao je da svaka institucija ima svoje ingerencije. Institucionalna
struktura postoji zbog efikasnijeg funkcionisanja u pravcu upravljanja itavim drutvenim
ivotom. Sve institucije u dravi prema tome dele ukupnu vlast na one aspekte u kojima
se ta vlast ispoljva.
Na osnovu datih elemenata dravu moemo definisati na sledei nain:Drava je
istorijski oblik politikog organizovanja jedne drutvene zajednice i ona predstavlja
vrhovni drutveni autoritet (vlast), koji posredstvom odgovarajuih institucija utie i
upravlja ivotom itavog drutva. Da bi drava postojala prema ovoj definiciji, moramo
imati sledee elemente:
-

teritorijalna odreenost

suverenitet na datoj teritoriji

institucije koje ovaplouju vlast

politiki i drutveni konsenzus lanova drutava (graana)

Pitanje teritorijalne odreenosti i suvereniteta drave koji iz ove proistie smo

objasnili u gornjim redovima. Pitanje institucionalne strukture se ne moe razreiti na
opti nain. Naime, koje institucije reprezentuju vlast i kakav je odnos (integracije) meu

60
njima, razlikuje se obzirom na razliite dravne oblike, kao i na specifine drutvene i
politike uslove koji vladaju u svakoj dravi pojedinano. Tako, dakle, postoje razlike
meu dravama i dravnim tipovima, koje su izraz dravnog i drutvenog razvoja. Pitanje
institucionalne strukture povezano je sa pitanjem teritorijalne organizacije drutva.
Istorijski se razlikuju sledei tipovi drutava:
-

Unitarna drava, tj. onaj oblik drave u kome je vrhovna vlast u jednom
centru i ne postoje teritorijalne razlike u okviru dravne celine

Federacija, tj. onaj oblik drave koji se sastoji iz dve ili vie teritorijalno
zaokruene

teritorije,

koje

se

meusobno

razlikuju

po

odreenim

ekonomskim, politikim, kulturnim, verskim ili nacionalnim karakteristikama.

Meutim, karakteristika federacije jeste da suverenitet poiva na centralnoj
vlasti a na na dravama lanicama.
-

Konfederacija, tj. oblik drave koji je po svojim drutvenim karakteristikama

isti kao i federacije, samo to suverenitet poiva na dravama lanicama, dok
je centralna vlast reletivizovana.

Unija, tj. oblik dravne organizacije u kome drave lanice imaju gotovo
ekskluzivan suverenitet na svakoj teritoriji dok je skup ingerencija institucija
zajednike drave upadljivo mali.

U svim ovim oblicima drave pitanje dravnih instucija kao i njihovih ingerencija
je razliit, a razlike, kao to smo rekli, postoje i izmeu drava u okviru posebnih tipova
koje smo opisali, a u zavisnosti od specifinosti drutveno-politikog tkiva svake posebne
drave. Kada je re o politikom konsenzusu pojedinaca i drutvenih grupa koji tvore
jednu dravu, u politikoj teoriji se najee ovaj problem svodi na tretman pitanja
samog suvereniteta tj. razreavanje problema ko je nosilac suvereniteta ili u prevodu ko,
zato i u ije ime vlada, ko mu to daje za pravo? Moe se rei na osnovu teorijskih i
istorijskih kriterijuma da postoje etiri dravna oblika koje problem suvereniteta i
politikog konsenzusa reavaju na razliit nain:

61
-

Apsolutna monarhija- oblik drave i politike vladavine u kojoj vlastodrac

(Kralj ili Car) ima apsolitnu vlast u drutvu. Konsenzus svih lanova druva sa
razreava na religijskom nivou, naime suverenitet monarha se opravdava
boanskim poreklom njegove vlasti koju drutvena zajednica kao religijska
zajednica prihvata.

Ustavna monarhija- oblik drave i politike vladavine u kome monarh deli

vlast sa narodom pri emu postoji politiki konsenzus izmeu monarha kao
nosioca tradicionalne vlasti i naroda koji na osnovama odreene politike
procedure uestvuje u vlasti posredstvom odreenih institucija. Osnov
ograniavanja apsolutne vlasti monarha jeste Ustav.

Nacionalna drava u kojoj suverenitet ima nacija koja predstavlja osnovnu

drutvenu grupu koja se politiki organizuje u dravu.

Graanska drava pri emu svi graani (bez obzira na nacionalnu, versku ili
drugu pripadnost) tvore politiki konsenzus iz koga nastaje drava kao
artikulator njihovih zajednikih interesa.

U politikoj i socijalnoj terapiji postoji i klasifikacija drava obzirom na vitalne funkcije

koje drava ima u artikulaciji drutvenog ivota. Tako razlikujemo:
-

Liberalnu dravu koja ima limitiran uticaj na drutveni ivot i osnovnijoj je

cilj da obezbedi drutveni red i zatitu privatne svojine, pri emu trite
predstavlja jedini mehanizam koji odreuje drutveno-ekonomski ivot.
(Zapadna Evropa i SAD u XIX veku)

Socijalna drava koja na dovodi u pitanje zakone trita ali koja preuzima na
sebe deo socijalnih funkcija sa ciljem da zatiti one drutvene slojeve koji su
socijalno ugroeni delovanjem zakona slobodnog trita. (Zapadna Evropa i
SAD u XX veku)

Drava blagostanja koja intenzivno ograniava delovanje trita i koja na

sebe preuzima itav niz ekonomskih funkcija sa ciljem da se obezbedi
jednakost svih drutvenih slojeva. (Nordijske drave: vedska i Norveka,
zatim Australija i Kanada).

62
-

Etatizam tj. oblik drave koji potpuno ukida delovanje trita i na sebe
preuzima sve ekonomske funkcije sa idealom jednakosti svih lanova drutva
i drutvenih slojeva (Socijalistike zemlje XX veka i Kina).

Odnos prema dravi je razliit u razliitim sociolokim i politikim teorijama.

Ove teorije se pojavljuju i kao ideologije sa ciljem da kritikuju i apologizuju odreena
shvatanja drave. Prema tome, drava se vrednosno, pozitivno ili negativno odreuje
obzirom na ideoloke kriterijume na kojima se zasniva stav prema njoj. Liberalni ideolozi
apologizuju idealnu dravu a vrednosno se negativno odnose prema svakom dravnom
obliku koji limitira slobodu trita. Marksisti argumentuju da svaka drava koja oblikuje
drutvo na osnovama privatne svojine u stvari predstavlja organizovan aparat politike
vladavine klase koja raspolae sredstvima za proizvodnju nad eksploatisanom klasom.
Anarhisti shvataju svaki oblik drave kao represivni mehanizam nad lanovima drutva i
postavljaju zahtev za njenim unitenjem. Nacionalni ideolozi shvataju dravu kao oblik
politike vladavine nacije kao bazine drutvene grupe, te prihvataju samo nacionalnu
dravu kao onaj oblik koji odgovara interesima jedne nacije. Nasuprot ovakvoj ideologiji
postoji i graanska ideologija koja dravu vidi kao graansku dravu postavljajui
problem nacionalne identifikacije graana kao sekundarno pitanje. Predstavnici radnike
ideologije istiu da samo socijalna drava odgovara interesima najirih drutvenih slojeva
i prema svim ostalim oblicima drave imaju kritiki stav. Budui da je drava u stvarnosti
uvek u bliskoj vezi sa politikom, razliite ideologije koje postoje u drutvu a koje
odraavaju stanje jednog drutvenog kolektiviteta postaju veoma vaan dinamiki faktor
u svim promenama koje se deavaju na nivou politikog i dravnog organizovanjna tog
kolektiviteta.

63

POLITIKA I DRUTVO
Politika predstavlja akcioni aspekt drutvenih zajednica, drutvenih grupa i
pojedinaca. Politika predstavlja takav oblik delanja u kome se ispoljavaju opti
partikularni ili specifini interesi drutvene zajednice. Tako se sama politika u drutvenoj
stvarnosti i ne moe odvojiti od drutva, pa je razlikovanje izmeu drutvene i politike
zajednice samo analitikog karaktera. Dakle, politika datira od kad i samo drutvo. Ona
predstavlja delanje a svako delanje je usmereno ka odreenim ciljevima. Prema tome,
politika je u osnovi racionalna delatnost kojom se postiu odreeni ciljevi. Oblici i
ciljevi politikog delanja mogu biti razliiti kako teorijski tako i istorijski. Na ove oblike i
ciljeve utie priroda drutvene zajednice, ekonomski, kulturni, istorijski i drugi uslovi.
Politika je gotovo neodvojiva od drave. Ovo zato to je ona sastavni deo prakse
upravljanja drutvenim odnosima i procesima. Prema tome,drzava i politika su jednako
usmerene na razliite aspekte vlast nad jednim drutvenim totalitetom jeste drava. To
znai da kad god govorimo o dravi mi se nalazimo na politikom terenu,te kad god
govorimo o politikom delovanju mi se eksplicitno i implicitno odnosimo prema
problemu drave i dravnog ureenja.
Takoe, politika analiza drutva se ne moe odvojiti od socioloske analize.
Svaki oblik politikog delanja je ukorenjen u drutvenim odnosima koji definiu jednu
drutvenu zajednicu. Prema tome, politiki odnosi se mogu posmatrati i kao oblik
drutvenih odnosa. Ova teza se moe najlake potvrditi na osnovu injenice da razliiti
oblici drutvene organizacije podrazumevaju odgovarajue politike oblike organizacije
koji su ovima imanentni. Meutim, politika kao sastvni deo ukupne drutvene strukture
moe da se analitiki posmatra i u svom autohtonom smislu, tj. kao obalst drutvenog
ivota koja kao nezavisna utie na sam drutveni ivot. Tako veza izmeu politike i
drutva nije jednosmerna ve sloena i viestruko isprepletana.
Istorija ljudskog drutva je u isto vreme i istorija razliitih politikih zajednica. U
prvim oblicima drutvenog zajednitva postoje i politiki oblici vlasti koji su odreivali
pravce zajednikog delovanja drutvene zajednice. Prvi oblici politike vlasti vezani su
za podelu vlasti na svetovnu i svetu. Tako u prvobitnim oblicima drutvenog zajednitva

64
postoji politiki autoritet koji se stara o praktinim pitanjima vezanim za ivot drutvene
zajednice i svetovni autoritet koji se stara o duhovnom ivotu. Neretko su ova dva oblika
politikog autoriteta dolazila u sukob koji je dovodio do razliitih drutveno-politikih
posledica. Prvi oblik organizovanog oblika politike zajednice se javlja sa
robovlasnikim drutvima. Ova injenica korespondira i sa tim to se u ovom drutvu
prvi put u istoriji javlja otar sukob izmeu bazinih drutvenih gupa- klasa. U ovim
uslovima otre podeljenosti drutvene zajednice iznutra politika se pojavljuje kao
integrativni mehanizam koji omoguava da itavo drutvo funkcionie kao celina. U
osnovi, celokupna politika mo ovih zajednica u rukama je jednog pojedincaapsolutnog vladara i naslednog je karaktera. Sama vlast izraz je klasne dominacije i ima
za cilj da obezbedi integritet itave drutvene zajednice represivnim mehanizmima.
Ovakav oblik politike zajednice je vremenom evoulirao te se u tradicionalnom drutvu
pojavljuje najpre kao monarhija, a zatim i kao apsolutna monarhija. Monarhija je
politika zajednica koja nije omoguila potpunu integracije rascepkane drutvene
zajednice, zato to su partikularni interesi i objektivna politika mo feudalnih gospodara
bile isuvie jake. Apsolutna monarhija se pojavljuje kao oblik prve moderne drave koja
je suverena na itavoj teritoriji. Njen nastanak odgovara rastu i razvoju trgovine i
zanatstva te cvetanju gradova. Ovaj proces odgovara napretku drutvene diferencijacije
na bazi drutvene podele rada. U uslovima diferencijaciranog drutva, javlja se potreba
artikulacije interesa posebnih drutvenih grupa, te drutveno-politike integracije itave
drutvene zajednice koja je teritorijalno integrisana. U ovakvim drutvenim uslovima,
apsolutni monarh je suveren, a suverenitet mu je obezbeen na osnovama boanskog
poretka autoriteta. Zato u itavom srednjem veku i imamo snaan uticaj religije na
politiku i drutvo.
Uopte, politiki razvoj drutva u istorijskoj perspektivi moe se posmatrati kao
napredovanje participacije lanova zajednice u politikom ivotu. Tako je period
nastanka Republike nasuprot Monarhiji, prekretnica u politikoj istoriji drutva.
Republika neutralie monarhiju tako to drava koja se zasniva na ovcoj koncepciji
negira nasledu vlast apsolutnih monarha i suverenitet postavlja na osnovama nacije ili
graana. Najee u ovom istorijskom periodu imamo parlamentarnu monarhiju kao
posredni oblik politike vladavine koji je doveo do nastanka Republike. Nastanak

65
republike je vezan sa nastankom kapitalizma kao ekonomskog obrasca. U tom smislu
republika je proizvod ekonomskog napredka zasnovanog na slobodnom tritu te
nastanka nacije kao kolektiviteta koji tvori modernu dravu. U uslovima kapitalistikog
drutva slobodno trite poveava stepen drutvene diferencijacije. U ovakvim uslovima
se javlja vei broj drutvenih grupa sa posebnim interesima. Apsolutna monarhija tako
biva ugroena u dva smisla. Prvo, ona je pod pritiskom nove klase u usponu- klase
trgovaca i zanatlija koji neprestano uveavaju svoju ekonomsku i politiku mo kao i
ukupan drutveni status. Drugo, Apsolutna monarhija u uslovima progresivne drutvene
diferencijacije vie nije u stanju da zaokrui i razrei sve protivrenosti koje nastaju iz
posebnih drutvenih interesa. Tako u promenjenim drutvenim okolnostima ali na razliit
nain, apsolutna monarhija bivaju ukidane ili pak u drutvima koje su bila tradicionalnija,
Monarhija ostaje kao politiko podreenje zajednice s tim to se monarsima oduzima sva
realna politika mo. Po ovom obrascu i danas imamo monarhistika ureenja u
drutvima Zapadne Evrope (Engleska, Belgija, Norveka), ali je politika mo monarha
vie nego ograniena.
U uslovima Republike kao dravnog okvira raa se politika u smislu u kome je
danas poznajemo. Prvo, Republika poiva na suverenitetu nacija ili graana. Tako se
osnov za svaku vlast oduzima religijskim autoritetima i predaje samim lanovima
drutva. Ovaj proces omogiava razliite oblike participacije najirih drutvenih slojeva u
politikom ivotu. Osnovni oblik participacije jeste poseban vid politikog ureenja na
kome Republika poiva a to je parlamentarna demokratija. Ovaj oblik politike
vladavine zakonodavnu vlast u jednom drutvu vezuje za instituciju parlamenta
(skuptine). Parlament je osnovna institucija koja ureuje politiki ivot drutva. lanovi
parlamenta se biraju neposredno na izborima. Tako nastaje institut slobodnih izbora.
Budui da je drutvo na ovom stepenu politikog razvoja vidno izdiferencirano, razliite
drutvene grupe se pojavljuju kao akteri u politikom procesu u cilju artikulacije njihovih
posebnih interesa. U uslovima slobodnih izbora ove drutvene grupe formiraju politike
partije kao organizacije koje reprezentuju njihove interese. Politike partije i njihova
zastupljenost u parlamentu garantuju da e se na nivou politikog organizovanja uvaiti
interesi svih posebnih drutvenih grupa koje tako posredstvom politikih partija uestvuju
u politikom ivotu drutva. Takoe, u okviru parlamenta s obzirom na snagu posebnih

66
politikih partija, te drutvenih grupa koje ove reprezentuju u Parlamentu postoji politiki
odnos snaga koji u procesu donoenja politikih odluka potuje razlike u snazi izmeu
politikih partija. Slika koju smo ponudili vie je idealno tipska tj. teorijska nego
stvarna.
Osnovna razlika izmeu apsolutne monarhije i parlamentarne demokratije je osim
u reavanjnu pitanja suvereniteta na kome vlast poiva i problem podele vlasti. Dok je
sva vlast u apsolutnoj Monarhiji nerazdeljena i u rukama monarha , vlast se u Republici
deli na sudsku, zakonodavnu i izvrnu. Pri tome je nosioc vlasti nezavisno sudstvo,
nosioc zakonodavne vlasti parlament, a nosioc izvrne vlasti posebna institucija-vlada
(Ovu podelu je prvi teorijski anticipirao Montesque). Konstituisanje i odnosi izmeu ova
tri aspekta vlasti variraju u svakoj konkretnoj dravi. Ideja o podeli vlasti u skladu je sa
naelima demokratije i titi zajednicu od opasnosti koju nosi sa sobom eventualna
uzurpacija vlasti.
Dakle, istorijski oblici vladavine su:
-

Tiranija

Monarhiija

Apsolutna Monarhija

Ustavna Monarhija

Republika

U okviru ove klasifikacije se mogu ubrijati jo va tipa politike vladavine. Prvo,

to je diktatura kao oblik vladavine koji nastaje uzurpacijom republike putem slobodnih
izbora ili vojnim puem. Ovaj oblik politike vladavine poiva na centralizaciji vlasti u
rukama pojedinca- diktatora. Drugo, to je oligarhija kao oblik politike vladavine u kome
odreena grupa ljudi preuzima ukupnu vlast i politiku mo. Osim razliitih istorijskih
oblika oligarhije
politikog sistema.

tj. vlast dominantne grupe- vrhuke u uslovima jednopartijskog

67
Politike partije i slobodni izbori
Politike partije i slobodni izbori poivaju na ideji parlamentarne demokratije.
Parlament jeste kljuna institucija vlasti u drutvu a uee grarana u ovoj instituciji
obezbeuje se slobodnim izborima na kojima svi graani glasaju i odluuju o tome ko e
zastupati njihove interese. Institut slobodnih izbora tako obezbeuje ideju jednakosti
svim graanima zato to svaki glas graana jednako vredi bez obzira na njegov
ekonomski status kao i bez obzira na njegovu versku, nacionalnu ili drugu pripadnost.
Takoe, slobodnim izborima se potvruje naelo suvereniteta koji poiva na svim
graanima jednog drutva.
Ukoliko ele da opravdaju svoj smisao, izbori moraju biti slobodni. Ovo znai
da glasai kao uesnici u izbornom procesu moraju biti osloboeni svakog oblika pretnji i
ucena, te da glasaju iskljuivo na bazi vlastitih interesa, ideoligije i vrednosti po
slobodnoj volji. Praksa je pokazala da ovaj princip koji je po sebi jednostavan i nije tako
lako realizovati. Naprotiv, esto uesnici izbora i na razliit nain vre pritisak na glasae
a u cilju veeg stepena participacije u politikoj vlasti. U svom demokratskom povoju,
neretko su bogati graani kupovali glasove irih slojeva. Takoe, u drutvoma u kojima
parlamentira demokratija nije dovoljno zrela, esto se koriste drugaiji oblici pritiska i
ucena, najee ideolokim pritiskom ili pritiskom na radnim mestima. Ovaj oblik
pritiska je bio veoma karakteristian u naoj zemlji u prvoj deceniji tranzicije.
Izbori u svakom drutvu postoje na vie nivoa. Ovi nivoi odgovaraju politikoj
strukturi drutva obzirom na teritorijalnu podeljenost drutva, kao i ingerencija koje
imaju pojedini politiki partikulariteti. Najznaajniji izbori su izbori za Parlament kao
vrhovno zakonodavno telo u jednoj dravi. Ukoliko u okviru drave imamo dve ili vie
Republika ili pak posebnih teritorijalnih oblika (autonomija, regiona, kantona itd.), za
svaki od ovih politikih jedinica se organizuju slobodni izbori. Najnii nivo vlasti za koje
se, takoe, orgaanizuju izbori jeste lokalni nivi tj. optina ili grad.
U izbornoj utakmici dominantnu ulogu igraju politike partije. Osim politikih
partija uee u izborima je omogueno i pojedincima kao i posebnim oblicima udruenja
graana. Politike partije pokuavaju da artikuliu opte i posebne interese graana i da
na izborima obezbede to vei procenat uea u vlasti. Partije se bore u procesu izbora

68
politikim sredstvima a to su :javni nastupi, propaganda, marketing, partijske prezentacije
i sl. Po tradiciji se itav politiki prostor koji pokrivaju politike partije deli na sledee
kategorije:
-

partije levice koje zastupaju interese radnikih slojeva i uopte ugroenih

slojeva stanovnitva;

partije desnice koje zastupaju interes krupnog privatnog kapitala i najee se

vezuju za liberallnu ideologiju;

partije centra tj. socijaldemokratske partije koje kao karajnji politiki cilj
postavljaju dravu blagostanja;

Krajnja levica je ekstremna u smislu ostvarenja principa socijalne pravde i to

je najee komunistika partija;

Krajnja desnica je ekstremna u zahtevima dominante nacije u jednom drutvu

i ona ekskluzivno zastupa interes dominante nacije.

Svaka partija u politikoj borbi pokuava da vlastiti interes prikae kao optedrutveni interes a u cilju mobilisanja to veeg broja glasaa. U politikoj borbi na
izborima esto se deavaju i koalicije meu partijama. Politike koalicije objedinjuju
partije koje imaju slina opredeljenja sa ciljem boljih izbirnih rezultata u odnosu na svoje
politike protivnike i ostale uesnike u izbornom procesu. Osim izbornih postoje i
postizborne koalicije koje se sklapaju sa ciljem formiranja izvrne vlasti u situaciji kada
niti jedna partija nije dobila neophodnu veinu.
U osnovi razlikujemo dva tipa izbornog sistema i to su proporcionalni i veinski.
U proporcionalnom politikom sistemu birai se opredeljuju za listu koju prezentuje neka
politika partija. U tom smislu u ovom tipu izbornog sistema glasa glasa za partiju a ne
ta nekog konkretnog pojedinca. Veinsko sistem nasuprot proporcionalnom jasno
predstavlja za kog konkretnog pojedinca graani glasaju iako su pojedinci, takoe,
najee predstavnici odreenih partija. Postoje razliita miljenja o tome koji je izborni
sistem demokratiniji2 . svaki izborni sistem, bez obzira da li je proporcionalan ili

Pisac ovih redova se opredeljuje za veinski sistem

69
veinski posebno reava pitanje nekih teritorijalnih, nacionalnih i drugih drutvenih
partikulariteta obezbeujui im uee u parlamentarnom ivotu.
Nakon izbora, a na osnovu izborne volje graana, formira se Parlament. Partija
koja je osvojila apsolutnu veinu ima za pravo da formira i Vladu kao izvrni organ
vlasti. Apsolutna veina znai 50 + 1% od ukupnog broja predstavnika u Parlamentu.
Ukoliko niti jedna partija nije osvojila neophodnu veinu, najee se formiraju
postizborne koalicije ili manjinska Vlada. Manjinska Vlada je, meutim, esto
nestabilana.ukoliko se ne nae nain da se vlast formira na osnovu izbornih rezultata,
ponovo se raspiu izbori.
Ideja slobodnih izbora poiva na ideji o politikoj jednakosti izmeu graana. U
drutvenoj teoriji postoje razliite kritike ideje parlamentarne demokratije. Jedna od
osnovnih kritika jeste tzv. elitistika kritika. Ovu kritiku uglavnom upiuju elitni
pripadnici drutva kao i odreene grupe intelektualaca. Osnov ove krtitke poiva na
stavu da nije pravedno da svi glasovi graana vrede jednako. Naime, budui da
Parlament reprezentuje interese itave drutvene zajednice, on zaista treba i da uvai
interes svih drutvenih grupa. Meutim, u uslovima sloenog diferencijalnog drutva
moderne tehnologije i kompleksne ekonomije jednog drutva. argumentuje se da obini
graani i nisu u stanju da procene svoje interese niti opte-drutvene interese. Tako na
vlast putem izbora mogu doi partije i pojedinci koji su bili efikasni u propagiranju
socijalne demagogije na slobodnim izborima, a koji e u postupku realizacije vlasti naneti
drutvu neprocenjivu tetu. Teorijsko najsnaniju i najtemeljniju kritiku protiv koncepta
da se demokratija ka ideja jednakosti zasniva na slobodnim izborima izneo je R. Michels
(Mihels). On naime analizirajui politike partije zakljuuje da ove poivaju na
gvozdenom zakonu oligarhije. Naime, partije su politike organizacije, a svaka politika
organizacija poiva na hijerarhiji. Hijerarhija po sebi podrazumeva rukovoenje koje se
oliava u vlasti odreene male grupe-oligarhije. Ova oligarhija pobedom na izborima
preuzima vlast. Tako ideja demokratije zahvaljujui partijskom posredovaju postaje
ostvarenje oligarhijskog oblika vlasti.
Bez obzira na sve kritike ideje o parlamentarnoj demokratiji, ipak se moe rei da
je ovaj oblik politike vladavine civilizacijskog karaktera. Ideali koji se ostvaruju u
ovakvom tipu politikog ureenja, svakako da nisu savreni u smislu obezbeivanja

70
politike jednakosti graana. Ali sa druge strane mora se priznati da je ovaj model
politike vladavine otiao najdalje u smislu politikog izjednaavanja garana. Dakle,
parlamentarna demokratija nije savrena ali u odnosu na svoje politike alternative ipak u
demokratkom smislu prua najvie.
Noviji trendovi u politikom restruktuiranju modernog drutva idu u pravcu
ispravljanja odreenih devijacija koje je praksa parlamentarizma pokazala, osnovni
pravac ovih trendova je smanjenje ingerencija dravne vlasti i poveavanje ingerencija
lokalnih zajednica. Ovim se i sama ideja politike participacije graana u drutvenom
ivotu ostvaruje na kvalitietniji nain. Naime, budui da je ivot u gradu (optini,
lokalnoj zajednici) neposredno mesto u kome pojedinci ostvaruju svoje interese, osnovna
ideja je da se povea nivo vlasti koji imaju lokalne politike strukture. Ovakvim
postupkom se vlast pribliava graanima ime se pospeuje itava demokratska ideja.

71

KULTURA I DRUTVO
U teorijskom smislu postiji veliki broj problema koji se tiu odnosa izmeu
kulture i drutva, koje mi naravno ne moemo u potpunosti analizirati na ovom mestu.
Ovo zato to je kultura jedan od najkompleksnijih fenomena ljudskog postojanja, pa je na
osnovu razliitih elemenata posredstvom kojih se kultura definie u naunoj praksi
uobiajeno da se pod ovim pojmom potenciraju najrazliitiji sadraji. U tom smislu se
javlja problem samog definisanja ovog pojma. Ukoliko se prihvati neka od postojeih
definicija, onda bi smo afirmisali jedan arbitrirani pristup na ta svakako nemamo pravo.
Sa druge strane

ukoliko pokuamo da izvrimo sintezu svih ovih, ponekad i

kontradiktornih stanovita o kulturi, dolazimo u opasnost da kreiramo isuvie iroku koja

nee ispuniti svoju heuristiku ulogu. Osim toga ovaj pristup bi bio naglaeno elektrikog
karaktera te se kao takav ne bi mogao braniti sa stanovita jednog konzistentnog
teorijskog korpusa.
Problemom kulture se bavi veliki broj nauka. Najsintetinija nauka o kulturi se
naziva kulturologija. Ova nauka pojam kulture shvata zaista iroko, pa se u okviru ove
teorije samo drutvo shvata kao proizvod odreene kulture. Sama kultura u ovakvom
pristupu je jedan univerzalo dinamian i autohton fenomen koji proizvodi sve oblike
ljudskog postojanja. Sociologija zato u osnovi odbacuje ovaj pristup. Pojam sociolokog
definisanja kulture je mnogostran. Veoma je teko empirijski odvojiti one predmete u
iskustvu koj su strogo drutvenog karaktera od onih koje moemo okvalifikovati kao
drutvene pojave. Ovo zato to su drutvo i kultura isprepletani i uzajamno povezani. U
naunoj praksi kulturolozi i sociolozi bave se gotovo istim problemima a da pri tome
polau ekskluzivno pravo na tumaenje drutvenog totaliteta.
U teoriji o kulturi i socioligiji prvenstveno se pravi razlika izmeu materijalne i
duhovne kulture. Razlika je svakako empirijski znaajna. Pod materijalnm kulturom se
razumevaju oni empirijski entiteti koji su kulturnog karaktera tj. imaju kulturni sadraj.
Oni aspekti kulture koji nisu empirijskog karaktera, a svakako postoje, mogu se
identifikovati odreuju se kao duhovna kultura. Ova podela je uslov tj. analitika, a moe
se rei i epistemoloki problematina. Naime, ukoliko imamo kulturni sadraj on je u isto

72
vreme i duhovnog i materijalnog karakter. Naime, konkretni empirijski predmet
predstavlja materjializaciju odreenog duhovnog obrasca. On nije predmet kulture kao
materija, ve upravo kao odreeni duhovni supstrakt koji je u ovoj materiji ovaploen.
Sa druge strane ono to je duhovno u sutini i ne postoji dok se ne materjalizuje. Tako
sam predmet u kome se kulturni sadraj ovaplouje u osnovi predstavlja nunost
matrejalne potencije koji taj kulturni sadraj ini stvarnim. ak i same ideje, misli i
vrednosti moraju na neki nain da dobiju matrjalni oblik (rei , knjige, ponaanje) kako bi
postale stvarne. Jedino ovako ovi kulturni sadraji postaju sastavni deo drutvenog
ivota i jedino ih na ovaj nain moemo identifikovati i prouavati.
Kultura je tipino ljudski fenomen i ona je kao to smo rekli neraskidivo povezana
sa drutvom. Poto svako drutvo postoji u istoriji, bitna karakteristika i same kulture je
njena istorinist. Na razliitim istorijskim nivoima razvoje drutva javljaju se i posebni
oblici kulture posredstvom kojih je mogue identifikovati i sam nivo ostorijskog razvoja
jednog drutva. to znai da se u svakom istorijskom tipu drutva o kijima smo govorili
moe identifikovati i razliit nain ivota, sistem vrednosti, razliita umetnost, religija
itd.
Kultura je dinamian fenomen. Ona delom jeste odraz ukupne drutvene dinamike
a delom je dinamina i iznutra. Ovo je jako vano i sa stanovita analize same kulture i
sa stanovita analize drutvenog razvoja. Socioloki ovaj stav znai da kada god se
deavaju vane drutvene promene one dovode i do promena u kulturnom obrascu
drutva. Sa druge strane i kada u drutvu nema znaajnih promena, mogue je da se
deava dinamika u samoj kulturi, pa tako jedan isti sistem drutvenih odnosa moe u sebi
da sadri i razlike u pogledu kulturnih sadraja. U ovoj perspektivi je konano i veoma
znaajno to to je mogue da promene koje nastaju u kulturi jednog drutva nezavisno od
drutvenih promena i same budu faktor koji povratno utie na promenu drutvenih
odnosa. Sve ovo je sasvim logina konsekvenca injenice o dubokoj vezi izmeu kulture
i drutva.
Kultura je izraz odreenih vrednosti. Te vrednosti su njen imanentni sadraj.
Ovom prilikom neemo ulaziti u pitanje porekla samih vrednosti. Sve vrednosti u jednom
drutvu ine ukupan kulturni korpus tog drutva. same vrednosti jesu duhovnog karaktera
zato to je tipino ljudski duhovni i intelektualni sklop oveka primarno mesto na kome

73
vrednosti nastaju i reprodukuju se. Meutim, sve ove vrednosti postaju drutvene u
realnom drutvenom ivotu pojedinaca i drutvenih grupa. Same vrednosti mogu biti
razliitog nivoa (univerzalne, globalne, partikularne, individualne)to znai da je kultura
uvek slojevita i mora se posmatrati u skladu sa referentnim nivoom.
Ukoliko kultura u sadtajnom smislu prevashodno podrazumeva vrednosti, onda je
osnovno pitanje drutvenog postojanja ovih vrednosti. Osnovni i najvaniji oblik u kome
se vrednosti ispoljavaju jeste nain ivota pojedinaca i drutvenih grupa. Zato je upravo
nain ivota jedna od veoma estih odrednica samog pojma kulture. Nain ivota je
svakako u dubokoj vezi sa drutvenim odnosima koji proizvode ovaj nain ivota ali
jednako i sami drutveni odnosi mogu biti odraz jednog naina ivota.
U praksi postoji mnogo naina na koji se kultura ispoljava, a mi emo navesti
samo one najvanije:
-

jezik

umetnost

religija

drutveno ponaanje (obiaji, svakodnevlje)

politika

ideologija

nauka

Sve ove pojave predstavljaju potencije na osnovu kojih mi kulturu jednog drutva
moemo da identifikujemo i da je posredstvom ovih pojava prouavamo.
Konano, kultura je oblik ljudskog stvaralatva. Ovaj element smo ostavili na
kraju zato to sumnjamo da se ta teza moe osporiti bez obzira na razliitu teorijsku
kriteriologiju. Stvaralatvo se ovde moe shvatiti na vie naina a svi ovi oblici
stvaralatva ulaze u pojam kulture. Klasian pojam stvaralatva je vezan za pojedince i
njihov talenat da stvaraju umetnike, religijske ili neke druge vrednosti. Stvaralatvo,
takoe, znai i mo drutvenih grupa da kreiraju odreen nain ivota i da ga ispune
ostalim kulturnim sadrajima koje ovu drutvenu grupu identifikuju. Konano, i sama

74
drutvena zajednica kao celina je stvaralaka sa stanovita kulture. Ona kreira obiaje,
vrednosti, norme i ostale oblike koji imaju kulturna znaenja.
Na osnovu izvedene analize i prikaza elemenata koje pojam kulture obuhvata
moemo dati sledeu definiciju: Kultura je tipino ljudski i drutveno-istorijski oblik
stvaralatva, koji sadri vrednosti jednog drutva ovaploenih u nainu ivota pojedinaca
i drutvenih grupa u odreenim konkretnim oblicima drutvenog postojanja. Ovakva
definicija se moe problematizovati ba kao i sve ostale definicije kulture. No, mi
smatramo da je za potrebe sociolokog poimanja ovakav pojam kulture sasvim prokladan.
Kada se tretira pitanje kulturne dinamike postoji vie pristupa koji objanjavaju na
koji nain se kultura u jednom drutvu razvija. Socijalogistiki pristup razvoj kulture vidi
kao aspekt razvoja drutva. tako kultura predstavlja epifenomen drutvenog ivota.
Evolucionistiki pristup posmatra kulturu kao autohton fenomen koji evolutivno
napreduje kroz istoriju korak po korak. Teorije ciklusa kulturu objanjavaju tako to
definiu nekoliko modela koji se naizmenino smenjuju kroz istoriju ali na viem stepenu
drutvenog i kulturnog razvoja. Difuzionistike teorije kulturu vide kao proizvod
razliitih kulturnih uticaja na ivot drutvene zajednice koji su se odvijali u istoriji
ljudskog drutva.
Postoje dva vana procesa koji se esto istiu kaka je re o kulturnoj dinamici.
Ovi procesi opisuju kontakt izmeu razliitih kultura i opisuju naine na koji jedna
kultura utie na drugu. Prvo to je akulturacija. Pod ovim pojmom se razume trajni
kontakt izmeu dve kulture koji se odvija na globalnom nivou posredstvom intenzivne
komunikacije izmeu dva drutva, pri emu elementi kulture jednog drutva postaju
sastavni deo kulture drugog drutva. Drugi proces predstavlja samo formu artikulacije i
naziva se enkulturacija. Pod ovim pojmom se razume transfer elemenata jedne kulture u
drugu ali koji se odvija delovanjem i uticajem pojedinaca. Dakle, ukoliko neki istaknuti
umetnik ili naunik pojedinano vri uticaj na neku kulturu unosei elemente vlastite
kulture, onda govorimo o enkulturaciji.
U naem kratkom opisu istorije ljudskog drutva mi smo naveli da je moderno
drutvo izdiferencirano. U uslovima diferenciranog drutva pojavljuje se vei broj
razliitih drutvenih grupa. Poto kultura jeste imanentno drutveni fenomen sa
druvenom diferencijacijom, diferencira se i sama kultura. Tako svaka drutvena grupa

75
dobija posebna oblija kada je re o nainu ivota i vrednostima koje nastaju i
reprodukuju se u okviru ovih drutvenih grupa. Kada jedna drutvena grupa izgari
odreene specifinosti u odnosu na kulturu itave drutvene zajednice, tada govorimo o
fenomenu podkulture (ili subkulture). Ukoliko se kulturni sadraji ove drutvene grupe
pojave u protivrenom smislu u odnosu na kulturu itave drutvene zajednice sa eljom
da se narui kultura itave drutvene zajednice.
U teoriji se razlikuju i razliiti oblici kulture obzirom na neke bazine drutvene
grupe i istorijske osnove na kojima postoji drutvo. Tako razlikujemo vrhunsku tj. elitnu
kulturu. Ovaj oblik kulture se vezuje uglavnom za drutvenu elitu jednog drutva i njen
osnovni cilj jeste da sebe kao drutvenu grupu jasno odvoji od irokih narodnih masa.
Zato ova kultura ima naglaen elitni karakter. Nasuprot vrhunskoj kulturi postoji narodna
kultura. Ovaj oblik kulture opteg je karaktera i predstavlja uglavnom kulturu irokih
narodnih masa. U okviru narodne kulture razlikuje se tradicionalna kultura tj. onaj oblik
kulture koji je zasnovan na tradicionalnim vrednostima jednog drutva. ovaj oblik kulture
je istorijskog kaaktera i veoma je vaan kada se prouavaju drutveni odnosi koji su
vaili u istoriji jednog drutva, zato to ovaj oblik kulture odrava seanje na istoriju
drutvene zajednice koju predstavlja. Ovaj oblik kulture ima funkciju odravanja
kulturnog identiteta jedne drutvene zajednice-naroda.
Oblik kulture koji je za nas posebno znaajan je masovna kultura. Ovo zato to je
fenomen masovne kulture dominantan u naem dobu. On je direktan proizvod visoko
izdiferenciranog modernog drutva. u ovom drutvu stepen diferencijacije utie na
razbijanje homogeniteta i samih drutvenih grupa, tako da jedinice sociolike analize vie
ne mogu biti drutvene grupe, ve pojedinci i njihov individualni odnos sa drutvom. Ovo
drutvo se kvalifikuje kao potroako drutvo zato to u njemu imamo poveanje
ivotnog standarda stanovnitva, pri emu potronja postaje drutvena vrednost i osnov
za drutvenu reprodukciju. Takoe, ovo drutvo se kvalifikuje kao masovno drutvo (otud
i termin masovna kultura) iz dva razloga. Prvo, imamo poveanje ukupnog broja
stanovnitva koji dominantno ive u urbanoj sredini, i drugo, pojedinci u nainu ivota se
razlikuju samo po kvanititetu a ne po kvalitetu to nam namee perspektivu da ih
posmatramo kao masu. U ovakvim drutvenim uslovima pojavljuje se masovna kultura.
Masovna kultura podrazumeva onaj oblik kulture koji se oslanja na iroke mase

76
stanovnitva koji je komercijalnog i reproduktivnog karaktera i koji dovodi do kulturne
homogenizacije drutva. Dakle, cilj masovne kulture je profit. Proizvodi kulture u samom
svom nastajanju imaju za cilj trinu valorizaciju a ne proizvodnju autentinih vrednosti.
Tako sam akultura postaje oblik ekonomske proizvodnje pa se u ovom smislu pojavljuje
termin kulturna industrija. Socioloki je najvanija injenica da ovaj oblik kulture
deluje u pravcu homogenizacije pojedinaca (mase). Naime, rezultat drutvene
diferencijacije je postavio problem unifikacije atomizovanih pojedinaca. Da bi drutvo
opstalo, neophodna je integracija svih pojedinaca na osnovama iste kulture. Tako se
masovna kultura pojavljuje kao veoma vaan mehanizam koji integrie sve pojedince u
jednu kulturnu celinu-zajednicu. U ovom procesu drutvo se kulturno homogenizuje a
ovaj proces je praen kulturnom simplifikacijom. Naime, poto masovna kultura nastupa
sa istim kulturnim sadrajima pred razliite i diferencijalne slojeve stanovnitva, uslov za
homogenizaciju drutva jeste simplifikacija samih sadraja kulture. Tako kulturni sadraji
jesu u osnovi jednostavni i besomuno se reprodukuju u velikom broju prividno razliitih
formi. Rezultat ovog procesa je da nema razlike u kulturnoj konzumaciji viih, srednji i
niih slojeva. Oni se kvalitativno ujednaavaju. Jedina razlika je kvantitativna, tj. u
koliini kulturnig sadraja koje konzumiraju pripadnici razliitih slojeva a koja u osnovi
zavisi od njihove kupovne moi.
Nuan proizvod masovne kulture je ki. Ovaj pojam oznaava one kulturne
vrenosti koje su ustvari nevrednosti u izvornom smislu. Nasuprot kiu u modernom
drutvu se javlja avangarda. Avangardna kultura se kritiki odnosi prema proizvodima
masovne kulture i pokuava ovu da vrati izvornim vrednostima. Uslov da neki kulturni
sadraj

bude

avangardnog

karaktera

jeste

da

nije

obuhvaen

postupkom

komercijalizacije. Veoma esto u praksi , meutim, avangardna kultura postepeno prelazi

u komercijalne tokove ime i sama postaje sastavni deo masovne kulture.
Na kraju ovog izlaganja o kulturi pozabaviemo se i jednim posebnim pitanjem a
to je odnos izmeu kulture i civilizacije. Pojam civilizacije se, kao i svi ostali pojmovi,
razliito definie. Po naem, miljenju civilizacija predstavlja oblik istorijske totalizacije
kulture. Ovaj stav znai da se civilizacija posmatra kao istorian fenomen koji u sebi
ovaplouje one sadraje kulture koji su atemporalni, tj. koji ovaplouju univerzalne
vrednosti kako sa stanovita razliitih kultura tako i sa stanovita progresa oveanstva.

77
Dakle, svi sadraji svake pojedinane kulture koji se vremenski ne relativizuju ve ostaju
sastavni deo ivota ljudi bez obzira na procese drutvene i kulturne promene jesu
civilizacijskog karaktera.

78

RELIGIJA I DRUTVO
Religija predstavlja jedan kompleksan fenomen koji se ne moe okarakterisati
ekskluzivno kao predmet sociolokog prouavanja. Kao kompleksan problem, religija
moe da se sagleda iz razliitih aspekata. Smatramo da je za razumevanje ovog fenomena
najbolje krenuti istorijskom metodom. Najvei broj shvatanja istorije razvoja religije
ukazuje da se ona moe podeliti u sledee etiri faze.
1. Animizam (anima-dua) osnovna koncepcija ovog prvobitnog oblika
religioznosti sastoji se u tome da su arhajske drutvene zajednice konstatovale postojanje
nematerijalnog-spiritualnog, koga su oznaavale kao dua (anima rationalis). Ova
religijska koncepcija svodi se na verovanje da je itava priroda nastanjena duama, tj. da
sve materjalne stvari koje okruuju oveka imaju duu, koja je relativno nezavisni deo
svake materije. Smatra se da subjektivnu osnovu ovog verovanja ini mentalitet ljudi u
praistoriji, koji su primetili da poseduju izvesna duevna stanja (san, ekstaza,
halucinacija...). To je bio osnov da se sva iva bia prihvataju, kao ne samo materjalna,
ve i kao bia koja imaju duu. Metoda kojom se ovek u arhajskoj zajednici sluio jeste
dakle- analogija. On je jednostavno vlastite karakterie pripisao i drugim materijalnim
stvarima. Opravdano se smatra da je razvoj ovakvog oblika religioznosti bio dug
istorijski proces.
2. Totemizam je oblik religije za koji se najee navodi da istorijski sledi iza
animizma, i naroito je zastupljen u brojnim primitivnim drutvima Okeanije, Afrike i
Australije. U osnovi totemizam se svodi na verovanje u TOTEM, koji predstavlja neku
biljku ili ivotinju, a ree neki drugi materjalni predmet. Totem je uvek totem odreenog
roda i plemena, sa kojim se itav rod-pleme identifikuju. On je njihov zatitnik i vodi.
Stepen apstrakcije i imaginacije u toteizmu je na mnogo viem nivou nego to je to sluaj
sa anaizmom. Takoe, naroito je znaajno da se jedan totem vezuje za jednu drutvenu
formu (zajednicu), tj. rod ili pleme. Ova injenica je bila posebno vana za Dirkema. U
svakom slucaju prvi put u istoriji, kod Dirkema eligiozno postaje sociologizovano.
3. Politeizam ili mnogobotvo se kod najveeg broja sociologa religije shavta kao
oblik razvijenog anaimizma i totemizma. Meutim, zbog svoje specifinosti on se ne
moe svesti na neki raniji oblik religije. Politeizam je bio veoma vana stepenica u

79
razvoju monoteizma. Njegova sutina se svodila u verovanju da postoji vie Bogova, koji
po pravilu ureuju ili se odnose na razliita podruja drutvenog ivota. Sutinski
napredak politeizma u odnosu na predhodne oblike religioznosti jeste da bogovi lagano
transcendiraju svet i postaju metafiziki surogati. Ovo znai da je u fazi razvoja
politeizma i samo apstraktno miljenje istorijski napredovalo i uzdiglo se iznad
stvarnosti.
4. Monoteizam je sledea (u istorijskom smislu) stepenica u razvoju religije. On
nastaje najverovatnije tako to se meu Bogovima u politeizmu lagano izdvaja jedan Bog
koji dobija vii ontoloki status od svih ostalih. Verovatno da je ovaj proces nastajanja
dominacije jednog Boga u odnosu na ostale rezultat realnih odnosa izmeu plemena i
rodova koji su se vremenom spajali u ire celine. Tako je pobedniko pleme uspevalo da
svog Boga nametne kao vrhunskog i dominantnog u odnosu na sve ostale. Tokarjev
smatra da je stepenica izmeu politeizma i monoteizma upravo ovo stanje, koje on naziva
henoteizam, a koje u sutini znai da se priznaje postojanje vie Bogova ali da se prima
daje jednom iznad svih, koji sada ini preteu i osnovu za razvijeni monoteizam.
Razvijeni monoteizam, za razliku od henoteizma, podrazumeva verovanje u jednog i
samo jednog Boga, koji je osnov i stvaralac svega.
Osim istorijskog pristupa problem religije moe da se tretira i na osnovu
odreenih teorijskih kriterijuma. Postoji vei broj teorija koje na razliit nain
objanjavaju smisao i sutinu religije. Mi smo izdvojili nekoliko pristupa koji su, ini se,
najbolje argumentovani. Svi ovi pristupi u osnovi izdvajaju jednu od dimenzija religije
kao veoma kompleksnog fenomena. Ta dimenzija se tako posmatra kao osnova ili sutina
religijskog fenomena, pri emu su sve ostale dimenzije sekundarnog tj. izvedenog
karaktera.
1. Antropoloki pristup sutinu religije nalazi u samom oveku. ovek kao bie na
osnovu svoje prirode dolazi do ideje o Bogu. Eksplanatorni model za ovo shvatanje moe
biti razliit, s obzirom na sloenu ljudsku prirodu i moguu identifikaciju razliitih
momenata u toj prirodi koji predstavljaju izvorite za nastanak i razvoj religijskog
miljenja. Sloiemo se da svi argumenti koji idu u prilog ovoj tezi stoje sasvim dobro.
Konsekvence se, meutim, ne mogu predvideti do kraja, zato to se ne moe rei da je
ljudska priroda jednom zauvek data. Ona, kao takva, je veliki problem za ljudsko

80
miljenje. S jedne strane, teko je apstrahovati ljudsku prirodu po sebi i izdvojiti je iz
svakog istorijskog konteksta. S druge strane, ukoliko govorimo o ljudskoj prirodi, treba
da prihvatimo ad hoc da je ona jednom zauvek data. Pitanje je npr. da li je strah od smrti
usaen u ljudsko bie, ili on ima svoju istorijsku pozadinu, koja podrazumeva nastanak u
jednom istorijskom trenutku, i predpostavku za nestanak tog straha u nekakvim radikalno
drugaijim drutvenim uslovima. ovek zaista ima potrebu da prevazie svoju konanost.
Da to nije tako, pitanje je da li bi na bilo koji nain istorijski i civilizacijski ljudski duh i
ljudsko drutvo napredovalo. Ukoliko je strah od smrti sutina religijskog fenomena
postavljaju se druga znaajna pitanja. Prvo, da li je religija jedini odgovor za
neutralisanje straha od smrti, ili to mogu biti i nekakvi drugi metafiziki surogati. Drugo,
kako to da je religijski model koji razreava ovo pitanje uvek ustrojen za odreeni
kolektivitet, ime se problem reava na nivou itave drutvene zajednice, odnosno, zato
iz svoje antropoloke sutine svaki ovek ne pronalazi svoje Bogove koji e mu odagnati
strah od smrti i pruiti garancije za veito trajanje.
2. Naturalistiki pristup u odreivanju sutine religije, koji je jedno vreme bio
veoma popularan zahvaljujui radu etnologa, je vidim o prilino realistiki nastrojen.
ovekova zavisnost od prirode, naroito u prvim fazama razvoja ljudskog drutva,
svakako je mogla biti mogui uzrok da ovek nae supstitute koji e odraziti prirodu u
svom transcendentnom obliku. U prilog ovoj tezi idu sve prvobitne koncepcije religije
koje su predmete svetog nalazile u prirodi. Takoe, u prilog ovoj tezi ide i injenica da
sekularuzacija poinje i razvija se na bazi napredovanja oveanstva u pravcu
pobeivanja i upravljanja nad prirodom. Kljuni argument u naturalizmu, meutim,
ostaje sporan, a on se sastoji u objanjenju da je priroda za prvobitnog oveka
predstavljala veliko udo, koje je on morao metafiziki da savlada i (po) sveti. Ovaj
argument svakako ne odgovara samim saznanjima koje nam nudi etnologija. U
primitivnim oblicima ljudskog drutva priroda za oveka nije predstavljala nikakvo udo.
ovek je sam bio priroda. Priroda je oveku neto sasvim imanentno. On nije mogao
pretpostaviti nikakvu razliku izmeu sebe i prirode. Ta dva su za njega dati u jednom.
Nemogue je prihvatiti da je neto imanentno oveku jednog trenutka postalo
transcedentno. Priroda je, dakle, za njega bila i ostala neto ovostrano, a ne onostrano.
Mogunost da je izvor religije u prirodi za tadanjeg oveka je jednaka mogunosti da

81
dananji ovek pone da smatra svetim predmete svakodnevnog iskustva, kao to su sat,
automobil, raunar, koji su po sebi udni, ali ne i za modernog oveka koji sa ovim
predmetima ivi od roenja. Ono to je svakodnevno, ne moe biti predmet vere.
3. Transcendentalistiki pristup u tumaenju sutine religijeje sa jedne strane
antropoloki, a sa druge strane socioloki zasnovan. Ovaj pristup tumai religiju, njen
nastanak i sutinu , kao odraz ovekove moi (itaj potrebe), za transcendencijom. Time
religija predstavlja jednu od formi ljudskog miljenja, i to formu koja ima svoje
specifinosti i istorijsko uporite. Objanjenje se zasniva na injenici da ovek nunim
nainom na odreenom istorijskom nivou razvija apstraktno miljenje , te ima potrebu za
transcendencijom. Onostrano postaje osnov svakodnevnog, a surogat za onostrano
jeste religija. Tako raligija predstavlja jednu od faza napredovanja ljudskog duha kroz
istoriju.3 Ovakav pristup nije nimalo naivan niti neopravdan. Ukoliko je prvobitno
miljenje praistorijskog oveka bilo neposredno-ulno, tj. konkretno, na ta upuuju
etnolozi, utoliko je nastanak religije prvi oblik apstraktnog miljenja u pravom smislu.
Tako je religija zaista jedna od faza napredovanja logiko-apstraktnog miljenja ljudskog
roda (drugi je problem, ponavljamo, to religija nije samo to). Ona je u poetku svoga
razvoja prosto identifikovala neto spiritualno, da bi lagano prolazei kroz odreene faze,
to spiritualno uobliavala do nivoa apstraktnih pojmova, koji doseu apsolut. Predmet
religijskog miljenja je sve. Na tom istorijskom nivou religija je svoje pojmove
oblikovala u predstavama, koje, znamo, logiki predhode pojmovnom miljenju.
Predstave su i u logici neophodna faxa na putu do uzdizanja ka pojmu.
4. Ontoloki pristu je jedno od moguih reenja koja se nude kada odeujemo
sutinu religijskog. Ovaj pristup se moe orediti i kao kognitivno religijski. Sutina ovog
pristupa jeste da se svetom priznaje postojanje. To je pristup koji su dosledno sledili svi
katoliki oci, od Anselma i Avgustina do dananjeg neotomizma. Njima se prikljuuju
fenomenolozi, i jo neke manje znaajne filozofske kole. Pripadnici ovog shavtanja
jednostavno tvrde da Bog jeste, i da se to moe dokazati. U literaturi se moe nai
mnotvo naina kojima se dokazuje egzistencija Boga. Najznaajniji su svakako pet
dokaza koje je dao Toma Akvinski, Anselmov ontoloki dokaz, Dekartov psiholoki
dokaz, i fenomenoloki dokaz koji se moe svesti u krajnjoj liniji na Dekartove teze. Svi
3

Osim Hegela i filozofske tradicije, ovakvo shvatanje je prisutno i kod O. Konta u neto drugaijoj formi.

82
ovi dokazi su dosta vrsto logiki utemeljeni. Meutim, mi smatramo da ih je moderna
nauka i argumenti koje ona nudi dovoljno denuncirala, te se ne pokazuje naroito
potrebno da se njima vie bavimo. Sutina opovrgavanja ovog pristupa jeste da se
racionalnim putem ne moe dokazati postojanje Boga, to svakako ne znai da Bog ne
postoji, ve se mora ostati na konstataciji da racionalni argumenti niti dokazuju, niti
mogu potvrdno da odreknu postojanje Boga.
5. Socioloki pristup nam je naravno ovde posebno zanajan. Iako se kao posebno
znaajan predstavnik ovog shvatanja uzima Dirkem, smatramo da su i Veber i Marks,
takoe, veoma znaajni za potpunost u (ne)prihvatanju sociolokog tumaenja sutine
religije. U prilog ovakvom pristupu idu dve veoma znaajne injenice. Prvo, svako stanje
koje se moe okvalifikovati kao ljudsko drutvo je posedovalo religiju, i drugo, posebni
kolektiviteti koji su nastali i razvijali se u drugaijim drutvenim uslovima razvijali su
religiju tako da postije jasne razlike izmeu razliitih religija tih kolektiviteta. Postavljaju
se sledea pitanja:
- ukoliko je religija rezultat postijanja Boga, kao to se kae u ontolokom
pristupu, kako to da razliita drutva i civilizacije imaju razliite religije? Drugim reima:
ako Bog jest On mora biti jedan. Ukoliko svaki kolektivitet ima vlastitu religiju, religija
je sutinski drutveno fundirana. U prilog tome ide i injenica da su razliiti drutveni
uslovi i razliite drutvene okolnosti istorijski cepale u jednu jedinstvenu religiju, pri
emu se na nivou drutva mogu videti slinosti i razlike izmeu pocepanih kolektiviteta
(primer: hrianstvo)
- ukoliko je religija rezultat ovekovog odnosa prema prirodi, kao to se tvrdi u
naturalizmu, drutva koja su ivela u istim ili slinim prirodnim uslovima morala su
razviti i iste ili sline predmete svetog, to oito na osnovu etnolokih istraivanja nije
tano. Naprotiv, plemena Australije koja su ivela gotovo u identinim prirodnim
uslovima, imaju potpuno drugaije Bogove, shvatanja i rituale.
- ukoliko je religija proizvod ljudske prirode, kako se to moe nai u
antropolokim argumentima, svaki ovek bi imao vlastitu religiju, te predmeti svetog ne
bi bili identini za jedan kolektiv, drutvo, civilizaciju. Oito da je izvor na
metantropolokom nivou, tj. negde gde se individualne razlike niveliu i uoptavaju.

83

- ukoliko je religija samo jedna faza u razvoju ljudskog duha (itaj: miljenja),
kako to da na dananjem stadijumu razvoja moderne nauke i pozitivnog miljenja ona
nije jo uvek prevaziena nego se javlja u novom obliku (svetovna religioznost).
Ovi argumenti, drimo, idu u prilog sociolokom fundiranju religije. Oni ni na
koji nain ne odbacuju da je sastavni deo religije i sve ono to su naveli preostali pokuaji
zahtevaju neka bitna podruja religije. Oni jednostavno upuuju na to da je ontoloka
primarnost religijskog drutveno fundurana. Meutim, da bi ova teza mogla biti
potvrena, neophodno je detaljni osvetliti pojam raligije.
Na osnovu analize religijskog fenomena ini se da pojam religije mora da
obuhvata sledee elemente:
-

veru

sveto

kolektivno

transcendentno

kulturno-istorijsku uslovljenost

Na ovaj nain bi definicija izgledala ovako: Religija predstavlja kulturnoistorijsku i kolektivno ustanovljenu veru u sveto koje je kao takvo trancedentne prirode.
Vera i sveto su dva zaista duboko inerferentna pojma te se jedan od njih moe i izbei, ali
su ostavjena oba iz matematikih razloga. Da je predmet vere transcedentne prirode ne
treba posebno dokazivati, a to je posebno uneseno iz razloga to e mnogi rei da u
razliitim oblicima prvobitne kao i modernim oblicima svetovne religioznosti sveto
postoji u stvarnosti. Meutim, ukoliko se predmet vere moe nai u stvarnosti, to nikako
ne porie njegov transcendentni karakter. Ukoliko govorimo o arhajskim drutvima, ako
postoji vera u totem to nije prosto oboavanje totema kao takvog, ve predstavlja
oboavanje onog transcendentnog ovaploenog u totemu. U sluaju modernih oblika
religioznosti vera u odreene stvari, koje su predmet iskustva, istovremeno te predmete
postavlja kao neto onostrano. Takvi predmeti koji jesu predmet neposrednog iskustva,

84
ukoliko je u njima ovaploeno sceto, postaju po svojoj prirodi dualni. Sa jedne strane
oni jesu iskustveni, dok sa druge strane predstavljaju objektivaciju transcendentalnog.
Religijski, odnos se ne gradi prema toj pojavi, ve prema onome transcendentnom koje se
u toj pojavi nalazi. Tako se stvarnost u sutini u religijskom inu prevazilazi i
onostranjuje. ini se da je religijsko iskustvo u svom pravom obliku nemogue, ukoliko
predmet oboavanja nije neto drugo, tj. neto to pripada radikalno drugaijoj
stvarnosti od one koja je predmet svakodnevnog iskustva.
Jo jedan momenat je jako bitan za definisanje religije i njega smo naravno
ostavili za kraj, a to je injenica da religija mora biti ukorenjena u odreenom
kolektivitetu (zajednici). Mi smo u gornjem izlaganju pokazali koje su to prednsti
sociologistikog pristupa u shvatanju sutine religije. U ovom pokuaju definisanja smo
praktino reafirmisali i sve ostale aspekte koji se mogu staviti u osnov religije. Religija
moe da ivi samo ako postoji socijalni okvir koji je definie i uobliuje i obrnuto.
Drugim reima, mi smatramo da religija predstavlja nain postojanja (potenciju) drutva
u svom osnovnom (elementarnom) obliku tj. kolektiv (zajednica). Religija je
univerzalna forma postojanja ljudskog drutva (zajednice), te predpostavka o njenom
ukidanju bi morala po naem miljenju da znai i ukidanje svakog oblika kolektivnog
ivota. Prema tome, mi smatramo da religija predstavlja samo drutvo, njegovu potenciju,
i to drutvo shvaeno kao zajednica (kolektiv).

85

RAD I DRUTVO
Rad nije ekskluzivno socioloki fenomen. Zato se moe definisati sasvim razliito
sa stanovita razliitih nauka koje se bave radom. Mi smatramo da se fenomen rada
socioloki najbolje moe osvetliti na jedan strukturalan nain kako bi imali u vidu sve
elemente koji ga sainjavaju. Na osnovama ovakvog pristupa moe se rei sa sledei
aspekti odreuju fenomen rada:

Rad je drutveni fenomen zato to se on uvek odvija u odreenim drutvenim

uslovima.

Rad je istorijski fenomen zato to se drutveni uslovi istorijski menjaju.

To je ekonomski fenomen zato to svako rad u drutvu jeste u svari proizvodnja.

Kao proizvodnja svaki rad u drutvu ima dva oblika materjalni i nematerjalni.

To je antropoloki fenomen zato to je ovek kao bie uvek usmeren na rad a sam
rad reava i pitanje njegovog opstanka.

To je psiholoki fenomen zato to svaki rad podrazumeva intenzivnu mentalnu

aktivnost (pasivnost).

Rad je, takoe, i kulturan fenomen zato to svet rada direktno odreuje svet
kulture na aktivan ili pasivan nain, ili je ipak sam rad proizvod odreene kulture.
U osnovi sa logikog stanovita moemo rei da je rad optiji pojam u odnosu na

pojam delatnosti. Dakle, ova dva pojma se nalaze u odnosu subordinacije. Pod delatnou
se jednostavno podrazumeva bilo kakva aktivnost koja ukljuuje psihofiziko delovanje.
Za razliku od delatnosti, pojam rad podrazumeva delovanje koje ima odreeni cilj,
unapred postavljen. Takoe, svaki rad podrazumeva skup unapred definisanih i odreenih
postupaka. Delatnost je optija i po tome to nije temporalno kodifikovana, dok se rad
uvek formalno definie u okviru odreenog drutva ili epohe. Ukoliko bi eleli da
odredimo pojam konkretno suprotan radu na prvom koraku bi doli do niza teorijskih
potekoa iz vie razloga. Pre svega, ukoliko se rad definie kao prinuda, onda mu se

86
suprostavlja pojam slobode. Sa druge strane, ekonomisti bi kao suprotan pojmu rada
odredili pojam odmora, koji se naprotiv moe posmatrati kao oblik radne reprodukcije.
Vrlo se esto u odreivanju pojma suprotnog radu moe sresti dihotomija rad slobodno
vreme. Ovo je prihvatljivo samo ukoliko se koncept slobodnog vremena precizno definie
na taj nain to bi van sadraja ovog pojma bile sve aktivnosto prema kojima je individua
obavezna, kao to je to sluaj sa porodinim aktivnostima.
Ukoliko elimo da osvetlimo problem rada u sociolokom smislu, nepohodno je
da pre toga napravimo kratak uvid u istorijski razvoj rada, to je zato to u takvoj
perspektivi moemo sasvim jasno da sagledamo rad u svom razvoju kao i drutvo koje
svojim razvojem taj rad oblikuje. Hronologiju rada moemo izvesti na osnovu razliitih
kriterijuma, pri emu je mogue uvideti vei ili manji broj faza u razvoju rada. Meutim,
za potrebe ovog teksta mi emo rad istorijski da posmatramo kroz tri faze pri emu emo
rad u industrijskom drutvu da podelimo u dve faze, a to je zato to emo na taj nain
najbolje da uvidimo kako se rad u industrijskom drutvu preoblikovao u rad u
postindustrijskom drutvu. Prema tome, tri faze u razvoju rada su:

Rad u predindustrijskom drutvu

Rad u klasinom industrijalizmu 19-tog veka

Rad u postindustrijskom drutvu

Rad u predindustrijskom drutvu obuhvata jedan veoma dug period u istoriji

ljudskog drutva. svakako da su postojale znaajne razlike u samom radu u okviru ove
faze sobzirom na to u kojoj istorijskoj fazi mi posmatramo rad, kao i koji tip drutva
oblikuje taj rad. Meutim, sa stanovita teorijske analize samog rada, ini se da je ova
faza zaista jedinstvena. Ukoliko bi eleli da uemo u razlike u okviru same ove faze one
bi pre bile kvantitativne nego kvalitativne. Prvi rad je poeo sa lovom, ribolovom i
sakupljakom privredom. Podela rada je bila po polu i uzrastu. Ovaj poetak ima svoj
istorijski znaaj samo kao uvod u prvu fazu razvoja rada zato to to i nije bio rad u
sociolokom smislu. To je zato to drutvene grupe nisu bile teritorijalno stabilne ve su
zbog potreba sakupljake privrede stalno menjale mesto boravka. Drugo, taj rad nije
podrazumevao nikakva srestva za rad, a razvoj sredstava za rad je prvi i osnovni uslov da

87
rad bude zaista drutven. Odnos oveka prema prirodi je bio pasivan tj. ovek je samo
koristio ono to je priroda nudila, a nije aktivno delovalo na prirodu kako bi je prilagodio
svojim potrebama. Zato za ovu fazu u razvoju ljudskog rada mi predstavljamo kao
predfazu.
Prva faza u razvoju ljudskog rada u sociolokom smislu nastupa sa razvojem
poljoprivrede. Poljoprivreda je u odreenim istorijskom uslovima postala osnovna
delatnost i uslov opstanka oveka. Zbog vezanosti za zemlju ovek je napravio trajna
stanita na kojima su obrazovana drutva. osnovni predmet rada je zemlja. Zemlja je
ujedno i temelj moi u itavom drutvu, te je prema tome klasna struktura takva da se na
jednom polu izdvajaju drutvene grupe koje imaju vlasnitvo nad zemljom, a na drugom
eksploatisane drutvene grupe- klase. Sredstva za rad u ovoj fazi bila su jednostavna.
Meutim, ovek ih je tokom ove faze stalno unapreivao. Ipak zbog tehnoloki
jednostavnih sredstava za rad, jedan od kljunih faktora proizvodnje bio je sam ljudski
rad izraen u koliini. Osnovna jedinica proizvodnje u ovoj fazi bila je porodica.
Porodica je teila da bude to brojnija, jer je od broja ljudi zavisila ekonomska efikasnost
porodice kao proizvodne jedinice. Porodica je bila patrijarhalno organizovana po naelu
krute hijererhije na osnovu autoriteta oca- pater familias. To je zato to je za efikasno
ekonomsko funkcionisanje bilo neophodno da se mreom krutih normi i pravila upravlja
procesom proizvodnje. Podela rada u okviru patrijarhalne porodice je bila, takoe, po
polu i uzrastu. Osnovna karakteristika patrijarhalne porodice kao i itavog drutva u
ovom periodu jeste autarhinost. To znai da je porodica bila sama sebi dovoljna, tj.
proizvodila je sve to joj je bilo potrebno za vlastiti opstanak. Time se u svari moe videti
da je drutvena podela rada bila nerazvijena. Dakle, kada govorimo o oblicima rada u fazi
predindustrijskog rada moemo rei da se on odvijao u uslovima tehnoloki nerazvijenog
drutva sa niskim stepanom drutvene podele rada, izraenom klasnom strukturom, pri
emu je osnov svake proizvodnje bila poljoprivreda. Centar drutvenog, ekonomskog pa i
politikog ivota bilo je selo. Sa druge strane kada govorimo o organizaciji rada u ovoj
fazi moe se rei da je ona poivala na bazi krutog hijerarhijskog autoriteta, dok se sam
rad odvijao u okviru porodice kao osnovne proizvodne jedinice, a sredstva za rad su bila
veoma jednostavna. Nije postojala tehnika podela rada, a sam rad je bio sezonskog
karaktera jednostavno zato to je rad vezivan za obraivanje zemlje.

88
Rad u industrijskom drutvu, svakako ima svoju predistoriju. Naime, bilo je
neophodno da se desi itav niz veoma vanih drutvenih i ekonomskih promena kako bi
rad koji smo gore opisali prerastao u rad u klasinom industrijskom smislu. U osnovi
postojala su dva preduslova za razvoj industrijskog rada. Prvo, to je razvoj trgovine. Ovaj
fenomen je po mnogim teoretiarima imao kljunu ulogu za nastanak kapitalistikog
drutva uopte. Razvojem trgovine menja se epicentar drutvenog i ekonomskog ivota u
smislu da taj status vie nema selo, a njegov mesto preuzima grad. Trgovina je dalje
omoguila nastanak jednog novog drutvenog sloja koji se oznaava kao trgovaka
buroazija. Ova klasa je vrlo brzo uspela da ojaa ekonomski i politiki, te je delovala u
pravcu daljeg razvoja kapitalistikih drutvenih odnosa. Razvoj trgovine je proizveo jo
jednu veoma znaajnu injenicu, a to je nastanak moderne drave koja je ukinula
teritorijalni partikulizam, karakteristian za feudalno drutvo. To se deava zato to logika
trgovine trai to iri prostor na kome vae ista ekonomska i politika pravila. Drugi,
veoma vaan uslov za nastanak rada u klasinom industrijskom drutvu bio je razvoj
zanatstva. Zanatstvo se, takoe, razvijalo u gradovima i ono predstavlja preteu
industrijskoj proizvodnji. Zanatstvo je znatno razvilo sredstva za rad. Osnovna jedinica
proizodnje bila je zanatska radionica. Sama proizvodnja je svakako zahtevala strunost,
tj. poznavanje zanata. Ono po emu je zanatska radionica bila slina sa proizvodnom
jedinicom jeste kruta hijerarhija zasnovana na autoritetu.
U ovakvim uslovima sa prvom industrijskom revolucijom (pronalazak parne
maine), raa se industrijsko drutvo i sa njim industrijski rad. Marks je razvoj
industrijskog rada opisao kroz dve faze, a to su heterogena i organska manufaktura, pri
mu ova druga predstavlja preteu masovne proizvodnje. Osnovna grana privrede u ovoj
fazi razvoja rada jeste industrija. Predmeti rada prestaju da budu sami elementi iz prirode
i to polako postaju sirovine i poluproizvodi, to zani da je bilo neophodno uloiti ljudski
rad kako bi uopte dolo do predmeta rada. Sredstva za rad postaju sloena i imaju sva tri
neophodna elementa: pogonski deo, prenosni deo i radilicu. Drutvena podela rada
gotovo je potpuna, ime nastaje drutvo u pravom smislu integrisano na bazi drutvene
podele rada. Drutvo je relativno otro podeljeno na klase po osnovu vlasnitva nad
sredstvima za proizvodnju. Osnovna jedinica proizvodnje je preduzetnika firma. Uspeh
firme zavisi od njene efikasnosti na tritu. U okviru industrije razvijaju se posebne grupe

89
koje meusobno razmenjuju svoje proizvode na slobodnom tritu a posredstvom novca.
Osnovni motiv za proizvodnjom je profit i to profit koji nastaje u samom procesu
proizvodnje, a ne u procesu razmene kao to je to bio sluaj u fazi trgovakog
kapitalizma. Uopte, proces razmene je u okviru drutvene podele rada potpuno odvojen
od proces proizvodnje. Osim drutvene podele rada razvija se i tehnika podela rada, koja
deluje u pravcu efiaksnije proizvodnje. U ovoj fazi nastaje klasina organizacija
Veberovog tipa koja poiva na hijerarhiji i funkcionalnj specijalizaciji. Pretee ovakvog
oblika organizovanja rada bile su po Veberu preduzee, crkva i vojska. Ovaj oblik
organizacije rada se pokazao kao veoma efikasan u ovoj istorijskoj fazi.
Poetkom 20-tog veka industrijski rad se znaajno promenio. Iako su mehanizmi
funkcionisanja itavog drutveno-ekonomskog sistema bili gotovo identini. Osnovni
mehanizam koji uslovljava ovu promenu jeste tehnoloki napredak. Tada nastaje jedna
nova faza u razvoju kapitalizma, faza koja u izvesnom smislu jo uvek traje. U zavisnosti
teorijskog pristupa dva su termina koja se najee koriste da oznae ovo istorijski novo
drutvo. Prvi termin je potroako drutvo. Ovaj termin ima prevashodno ekonomsko
znaenje, a drugi termin je masovno drutvo koji ima neto ire znaenje i podrazumeva
osim primena u ekonomskoj sferi, promene i u kulturi itavog drutva. ova faza nastaje sa
razvojem masovne proizvodnje. Tehnoloki, ovoj fazi je predhodila druga industrijska
revolucija , a teorijski predhodila joj je Tejlorova ekonomska teorija koja se oznaava kao
nauna organizacija rada (N.O.R.). u stvarnosti mi ovaj rad vidimo kao rad na pokretnoj
traci koji je prvi put primenio Ford. Vaniji i osnovni ograniavajui faktor sastoji se u
tome to tehnika priroda rada na montanom lancu niti navodi na interakciju niti na nju
sili. Interakcija povezana sa radom, kao to je izmjena alata, signala, reciprona ili timska
aktivnost, obino nije potrebna. Drugim rijeima, ima manje apsolutnih funkcionalnih
zahtijeva za interakciju meu ljudima u tvornici za montau nego li u mnogim drugim
industrijama.4 Osnovna karakteristika ovog oblika rada jeste razvoj tehnike podele
rada do krajnjih granica koji je u krajnjoj liniji pozitivno delovao na ukupnu ekonomsku
efikasnost. Razvoj masovne proizvodnje samo je logina konsekvenca stalnog razvoja
drutvene podele rada kroz istoriju. Osnovna razlika izmeu ovog oblika rada i rada u
klasinom industrijalizmu sastoji se u tome to u masovnoj proizvodnji proizvoa ne
4

R.Walker, Moderna tehnologija i civilizacija, Naprijed Zagreb, 1968, str 202.

90
mora da poseduje nikakvu strunost. On je samo jedan beznaajan element u lancu
masovne proizvodnje raf u razgranatoj tehnikoj specijalizaciji. Iako su sredstva za rad
sloenija nego to je to bio sluaj u klasinom industrijalizmu, sam rad je bio mnogo
jednostavniji. Veliki broj humanistiki orijentisanih teoretiara se bavio kritikom rada u
drutvu masovne proizvodnje upravo sa etikog stanovita. Osnovna jedinica proizvodnje
i ovoj fazi razvoja industrijskog rada je monopolistiko preduzee. Predmeti rada su
sloeni poluproizvodi. Sredstva za rad su, takoe, sloena i podrazumevaju celinu
proizvodnog procesa definisanog u okviru pokretne trake. Sam rad sa stanovita izvoaa
se sastoji od nekoliko jednostavnih monotonih operacija koje se stalno ponavljaju.
Drutvena i tehnika podela rada je potpuna. Klasna struktura je izraena, mada u manjoj
meri nego to je to sluaj u klasinom industrijalizmu zato to se javljaju srednji slojevi.
Poslednja faza u razvoju ljudskog rada jeste rad u postindustrijskom drutvu. Ova
faza je po nekim teoretiarima otpoela u najrazvijenijim drutvima dananjice, dok po
drugima samo postindustrijskog drutvo jo uvek predstavlja projekciju budunosti.
Postindustrijsko drtvo prevazilazi masovno-potroako drutvo u jednom i zadrzava
neke

karakteristike

ovog

drutva

drugom

smislu.

Osnovna

karakteristika

postindustriskog drustva je ta to razvoj moderne tehnologije baziran na treoj

industrijskoj revoluciji (otkrie mikroipa), bitno menja sve kljune oblasti drutvenog
ivota. U sferi ekonomije se razvija tercijalni sektor zbog ega veliki broj teoretiara
postindustrijsko drutvo naziva drutvom usluga. Osim razvoja tercijalnog sektora veoma
je vano i to to sama industrijska proizvodnja biva sutinski drugaija. Ukupan
ekonomski standard je visok ime klasni konflikt postaje manji. Sama stratifikacija u
drutvu postaje bitno drugaija. U potindustrijalizmu se deava ekspanzija srednje klase,
a zatim i mo koja se zasniva na vlasnitvu nad sredstvima za proizvodnju nema onaj
nznaaj koji je imala u industrijalizmu. Postindustrijsko drutvo se oznaava i kao
informatiko drutvo, a to je zato sto su znaaj i uloga informacija znaajno poveani.
A.Turen smatra da postoje tri istorijske faze u razvoju rada. U prvom se radnik
oslanja na zanat i strunu nezavisnost, a istodobno je direktno podredjen trzistu rada To
je faza trgovakog kapitalzma. U tehnikom sistemu rada, sistemu masovne proizvodnje
a naroito tekuih vrpci, sklapanja i rasklapanja, radnika se svijest vie ne oslanja na
neki zanat Tiren ovu fazu oznaava kao srce kapitalizma tj, razvijeni kapitalizam. Mi

91
smo ve uli u programirani sistem rada, u carstvo velikih organizacija. Zanat i
kvalifikacija, tu su zamenjeni strunom ulogom, sve vie odredjenom samom
organizacijom. To je faza programiranog drutva. Dakle, u trgovakom kapitalizmu
radnik je ima zanat, u razvijenom kapitalizmu kvalifikaciju, a u programiranom drutvu
on poseduje strunu ulogu. Razlika izmedju ova tri tipa rada je ne samo istorijska , nego i
sutinska. Rad, je moemo videti, odredjen ontologijom drutva u kome se ostvaruje.
Turen kae da je u kvalitativnom smislu zanat vredniji od kvalifikacije. Struni rad je
povezan sa visokim stepenom znanja ali isto tako i sa malim stepenom zanatskom u
njemu.
Glavni istorijski razlog za razvoj fenomena rada se sastoji u razvoju sredstava za
rad. Upravo je razvoj moderne tehnologije odgovoran za razvoj rada u onom obliku u
kome postoji danas u modernim drutvima . Ovo se moe potvrditi sledeim statistikim
podacima : 1850. god. Ljudska radna snaga u procesu drutvenog radaje bila zastupljena
sa 15%, sredstva za rad sa 6%, a snaga ivotinje koje se koriste za vuu 75%. U 1960
toj godini taj odnos je radikalno izmenjen u korist mehanizovanih i automatizovanih
sredstava za rad i ini sledee proporcije : Ljuska radna snaga svega 3%, mehanizovana
srdestav za rad 96%, a ivotinjska radna snaga samo 1%.
Savremeno drutvo i rad koji se odvija u njemu treba da se posmatra u jednom
novom civilizacijskom smislu. Nova civilizacija se oslanja na nauno-tehnoloku
revoluciju. Ta nauno tehnoloka revolucija se oslanja na industrijsku (masovnu)
proizvodnju, koja podrazumeva specijalizaciju u strukturi radnog procesa . Osnovne
novine koje donosi nauno- rehnoloka revolucija jesu:

Sredstva za rad se razvijaju do te mere da ona postaju celovit proizvodni

kompleks tj ovek nestaje iz radnog procesa ak i u funkciji opsluivanja maina.

Predmeti rada se znatno razvijaju.

ovek se potpuno iskljuuje iz proizvodnog kompleksa.

Nauka ima snagu fundamenta proizvodnih snaga.

Polazna taka automatizovane proizvodnje vie nije pojedina maina, ve

neprekidni mehanizovani proizvodni proces. Upravo to bitno razlikuje automatizaciju od

mehanizacije. Polazna taka mehanizacije jeste jedna maina, a automatizacije celovit

92
kompleks meusobno povezanih maina, koje kao takve daju finalni proizvod. U skladu
sa tom promenom deava se promena mesta oveka u proizvodnji. Dok je u
tradicionalnoj, pa i u mehanikoj proizvodnji ovek bio unutar proizvodnog procesa, u
fazi automatizacije on je pored proizvodnog procesa. Njegovi proizvodi (sredstva za
rad) prevazili su njegove mogunosti, a za oveka se otvaraju nove mogunosti.
Nauno-tehnoloka revolucija osim to je automatizovala proces proizvodnje
izbacila je iz njega samog oveka i razvila same predmete rada, ona izaziva jo etiri vrlo
bitne promene:

Razvija potrebu za novim izvorima energije, ija je koliina u stalnom porastuovo vai naroito za nuklearnu energiju.

Izaziva proces prestruktuiranja industrijske proizvodnje time to opada znaaj i

razvoj tradicionalnih grana industrije (rudarstvo, tekstil), a razvijaju se
progresivne grane (elektronika, energetika i hemija).

Automatizacija ulazi u sve grane industrije za razliku od industrijalizacije tj. ona

se inplementira u poljoprivredu i tercijalni sektor.

Automatizacija izaziva kljune promene u ljudskom faktoru. Dok je

industrijalizacija raslanila prost, zanatski ljudski rad kao celovit na niz
najjednostavnijih operacija koje obavljaju pojedinci, automatizacija izbacu je
oveka iz proizvodnog procesa kao neposrednog proizvoaa koji upotrebljava
fiziku radnu snagu. ovek postaje kontrolor kome je opet vraeno pravo da ima
uvid u celinu padnog procesa. U tom smislu sve je vei broj kontrolora i
programera na raun obinih fizikih radnika.
Nauno- tehnoloka revolucija implicarajui automatizaciju, zasniva se na novom

modelu ekonomskog rasta. Dok je ekonomski rast u periodu industrijalizacije bio

ekstenzivan tj. oslanjao se na poveanje koliine sredstava za rad i radne snage koja
opsluuje maine, u fazi automatizacije ekonomski rast je intenzivan tj. on se oslanja na
vei stepen iskorienja postojeih sredstava. Drugim reima, sredstva za rad i radna
snaga ne moraju da se poveavaju, mogue je ak i da se smanjuju a da se nivo
industrijske proizvodnje poveava. Time se klasian princip ulaganja u industriju menja.
Dok je u periodu industrijalizacije ulaganje bilo usmereno na kvantitet, u periodu

93
automatizacije ulaganje se usmerava na kvalitet, pre svega u nauku, novu tehnologiju i
nova otkria.
Iz civilizacijske perspektive posmatrano, najbitnija je promena poloaja i uloge
oveka u novom postindustrijskom drutvu, gde ovek ponovo dobija ulogu stvaraoca i
kreatora u drutvu. Vraanjem oveka njegovom stvaralatvu i kreativnosti moda je
najznaajnija tekovina nove civilizacije. Ljudski rad se vie ne deli na proizvodni i
neproizvodni, ve je on uvek stvaralaki.
Iz perspektive socijalistikog drutva nauno-tehnoloka revolucija pokazuje kao
nuan preduslov temeljite promene tog drutva u socijalno- klasnom smislu. Naime,
pokazalo se da na bazi industrijske proizvodnje, jeste nemogue izvesti kvalitativno novu
socijalno-klasnu strukturu drutva koja bi se bitno razlikovala od socijalno-klasne
strukture kapitalizma.
Drutveno ekonomski uslovi koju su inicirali nauno-tehnoloku revoluciju jesu
pre svega ogranienja koja postoje i koja su istorijski kulminirala u fazi razvoja
monopolistikog kapitalizma. Naime, logika kapitala koji se bazira na poveanju
apsolutnog i relativnog vika vrednosti iscrpela je sve mogunosti rasta zato to su niske
nadnice i visok klasni konflikt doveli do krize hiperprodukcije kao i klasne krize. Kao
jedini izlaz iz takvog stanja stagnacije, bila je temeljita promena sistema ka dravnom
intervencionizmu i dalji rast industije na bazi nauno-tehnoloke revolucije. Ovim novim
konceptom rasta, logika kapitala (vika vrenosti) nije vie pokreta razvoja i ekonomskog
napretka.
Nauno-tehnoloka revolucija kao celovit fenomen zahteva nov sistem motivacije
tj. prestruktuiranje interesa u kvalitativnom smislu. U lezzis faire drutvu, interesi
dihotomni, tj. podrazumevaju sa jedne strane motiv vlasnika nad sredstvima za
proizvodnju za vikom vrednosti dok sa druge strane interes radnika ostaje na vlastitoj
samoreprodukciji, bez ikakve mogunosti za samorealizaciju. U novonastalom kontekstu
koji zahteva nauno-tehnoloka revolucija, postoji samo opti interes koji unifikuje
pojedinane interese. Anonimni i mnogobrojni vlasnici kapitala (akcionari), iskljueni su
iz procesa upravljanja, a njima se obezbeuje stabilna rasprodaja vika vrednosti, dok se
industrija kree u pravcu rasta na bazi tehnolokog progresa u slubi opteg interesa (koji
pomae drava), a ne u perspektivi maksimalizovanja profita. Radnici sa druge strane u

94
procesu automatizacije nestaju kao opsluioci mainskog procesa i postaju upravljai i
kontrolori, ime im se ostavlja mogunost stvaralake delatnosti tj. oni upravljaju
proizvodnim procesom, a ne obrnuto. Oni su tako stimulisani (dakle, imaju interes) da
pospeuju i unapreuju proces proizvodnje radi opteg interesa.
Nauno-tehnoloka revolucija implicira fundamentalne programe u oblasti rada.
To je, pre svega, zamena radnika operatera radnikom kontrolorom. Automatizacija
oslobaa zarobljene ovekove sposobnosti izvlaei ga iz proizvodnog procesa. Time se
proizvodnja kree od sfere nunosti ka sferi slobode. Nauno-tehnoloka revolucija
proizvodi strukturalna pomeranja u celokupnom drutveno-ekonomskom sistemu. Tu se
misli prevashodno na ekspanziju tercijalnog sektora na raun sekundarnog i primarnog.
Nauno-tehnoloka revolucija se odraava i na podelu rada u automatizovanom drutvu.
Naime, dok je industrijalizacija drutveni rad podelila u pravcu maksimalne
specijalizacije, automatizacija ponovo (automatizovanjem procesa proizvodnje) vraa
oveku uvid i oseaj celovitosti radnog procesa. Tako nastaje podela rada na izvrni i
upravni, kao i na proizvodni i neproizvodni. Takoe, u strukturi podele rada se sve vie
razvija duhovni (intelektualni) rad umesto fizikog rada. Nauno-tehnoloka ravolucija
dovodi do znaajnih promena i u kvalifikacionoj strukturi drutva. Tu najpre mislimo na
smanjenjne broja manuelnih i nekvalifikovanih radnika i poveanje vieg i
visokokvalifikovanog kadra, a zatim i nastanak sve veeg broja novih kvalifikacija.

95

SOCIOLOGIJA ISTORIJE (ili kako sociologija gleda na razvoj drutva)

Bavi se pitanjima istorije razvoja ljudskog drutva na socioloki nain, je neto
sasvim drugo od bavljenja istorijom kako to ine istorijske nauke. Iako i samo istorija kao
nauka poiva na odreenim uoptavanjima, njen primarni predmet je istorija nekog
konkretnog drutva ili pak analiza nekih konkretnih i istorijski vanih dogaaja. Tako se
istorija bavi prouavanjem konkretnih istorijskih podataka koji opisuju neki konkretan
period drutva i njegovog razvoja. Takoe, i u istoriji se govori o razliitim oblicima
vladavine, te razliitim oblicima drutvenog ureenja , dakle, na jedan uopten nain.
Meutim, sociologija u odnosu na ovaj nivo uoptavanja ide korak dalje. Ona pokuava
da otkrije drutvene tipove kao modele drutvenog organizovanja posmatrano sa
sociolokog i civilizacijskog stanovita. Time sociologija apstrahuje od svakog pojedinog
istorijskog oblika drutvene organizacije, i pokuava da doe do univerzalnog obrasca
kojim se drutveni razvoj moe objasniti na osnovu razumevanja i objanjavanja
drutvenih odnosa i procesa koji karakteriu pojedine istorijske tipove, te drutvenih
mehanizama koji su doveli do drutvene promene tj. drutvenog razvoja. Takoe,
sociologija se ne vezuje za datume tj. konkretne vremenske okvire u kojima se deavaju
odreeni istorijski dogaaji a koji su svakako vani sa istorijskog stanovita. Za
sociologiju je vaan model drutvenog ustrojstva i drutvenog razvoja, nezavisno od
vremenskog okvira u kome on postoji.
Svi vani sociolozi su se bavili problemom drutvenog razvoja analizirajui
razliite drutvene tipove koji su postajali na istorijskoj lestvici. Pri tome, ima dosta
neslaganja u pogledima razliitih teorija, ali se ini da su ova neslaganja prvenstveno
rezultat razliite teorijske perspektive s jedne strane, te te korienja drugaije
terminologije sa druge strane. Zato emo mi napraviti pokuaj da damo prikaz razlliitih
drutvenih tipova na jedan uopten nain, pri emu eksplicite prihvatamo da e prikaz biti
delimino elektrikog karaktera, naroito sa stanovita terminologije koju emo
upotrebiti u definisanju razliitih istorijskih tipova.
Ono to je sa stanovita uvoenja u sociologiju a vezano za ovaj problem vano,
jeste da se razume razvoj drutva iz sociololoke perspektive, te da se shvati znaaj koji
ovaj razvoj ima na neke vane procese i odnose koji postoje u modernom drutvu. To

96
znai, da svako drutvo postoji u najmanje dve dimeenzije. Prva dimenzija jeste
aktualitet, tj. onakvo kakvo danas jeste. Druga dimenzija jeste upravo istorijska
dimenzija. Zato je ova istorijska dimenzija vana, zar nije za sociologiju dovoljno da
ostane na nivou prouavanja drutva koje danas postoji? Zato to drutvo na aktuelnoj
ravni izrasta iz predhodnog drutvenog oblika, a ovo iz nekog predhodnog itd. Na
aktuelnoj ravni drutvenog postojanja su imanentno sadrani razliiti elementi
predhodnog-ih drutava. Ovi elementi tako postoje u aktualitetu, ali se njihov nastanak,
struktura, smisao i uloga ne mogu u potpunosti razmeti a da se ne pogleda unazad, tj. ako
se oni ne analiziraju na istorijskoj ravni tog drutva. Tako npr., porodicu kao oblik
drutvenog zajednitva ne moemo razumetii samo na osnovu analize strukture modernog
drutva. U njoj su istorijskim posredovanjem imanentno sadrani razliiti elementi koji su
nastali u nekom ranijem istorijskom periodu i odravaju se razliitim reproduktivnim
mehanizmima (tradicija, simboli, mitovi itd.). Ukoliko elimo da do kraja socioloki
objasnimo ovaj fenomen, mi smo primorani da ovaj fenomen metodoloki posredujemo u
njegovoj istorijskoj dimenziji. Ili, hajde da uprostimo stvar! U modernom drutvu postoje
jo uvek elementi patrijarhalnosti. Ovaj aspekt moderne porodice se ne moe shvatati sa
stanovita analize modernog drutva, zato to ovo drutvo svim mehanizmima atakuje na
patrijarhalni obrazac porodine organizacije. Zato se patrijarhalnost u porodici moe
razumeti samo ako kljuna karakteristika porodinog ivota u nekom ranijem istorijskom
periodu razvoja drutva. Zato je opstala patrijarhalnost kada za to nema osnova u
modernom drutvu? Zato to se ova prenosi tradicijom i psiholokim obrascima koji prate
proces socijalizacije. Eto, ovo je razlog zbog kojeg se istorjiska analiza jednog drutva,
kao i konkretnih fenomena koji su predmet sociokog prouavanja, mora ukljuiti u
socioloku prizmu.
Problem prouavanja istorije ljudskog drutva u smislu paljivog prikupljanja
injenica je, pre svega, problem istorijske nauke kao i etnologije. Sociologija paljivo
prati sva dostignua koja ove dve nauke ostvare. Naroito je etnologija u XX veku bila
veoma vana i uspena u prikupljanju vaanog empirijskog materjala vezano za prvobitne
oblike ljudskog zajednitva. Takoe, sticaj istorijskoh okolnosti je takav da i danas u
nekim delovima Afrike, Azije i Australije postoje neki oblici drutvenog zajednitva koje
civilizacijska kretanja nisu dotakla, i koja izgledaju gotovo identino kao i hiljadama

97
godina ranije. Zahvaljujui tome, mi imamo priliku da prouavamo nau istoriju in vivo.
Informacije koje su dobijene etnolokom analizom ovih drutava su od neprocenjivog
znaaja za bolje razumevanje istorije ljudskog drutva.
Prvi oblik drutvenog ivota bilo je nomadsko drutvo. Osnovna karakteristika
ovog drutva jeste da njihovi pripadnici nisu bili trajno situirani na jednoj teritoriji. Oni
su esto menjali mesto boravka u odreenim geografskim granicama. Model ekonomskog
ivota jeste lov, ribolov i sakupljaka privreda. Upravo je ovakva ekonomska osnova
drutva uslovila nunost da se esto menja boravak, tj. da se traga za boljim lovitima te
da se traga za prirodnim plodovima koji esto nisu bili u izobilju. U ovakvom obliku
ekonomskog ivota, tehnologija (sredstva za rad) gotovo da nisu ni postojala, a jedina
sredstva koja je ovek stvarao, bila su primitivna orua za lov i ribolov. U ovom drutvu
nemamo nikakve podele rada tj. svi rade sve. Jedini oblik svojine u ovom drutvu je
llina svojina. Najvaniji oblici drutvenog zajednitva u ovoj fazi su horda, rod i pleme.
U pogledu bioloke reprodukcije u ovom drutvu je postojao promiskuitet, tj. nije bilo
porodinih veza, a o potomstvu se brinula najpre majka a zatim itava drutvena
zajednica. Upravljanje drutvom se sprovodilo po strogoj hijerarhiji, a politiki autoritet
je bio onaj ko je fiziki bio i najsnaniji jer je bioloki kriterijum predstavljao i socioloki
kriterijum. Prema tome, politika mo u ovom drutvu se moe razumeti na osnovu
biolokog kriterijuma. Za ovu drutvenu celinu se ne moe rei da je bila zajednica u
pravom smislu, zato to pripadnici plemena, roda ili horde nisu imali nikakvu svest o
zajednitvu. Oni doista i nisu imali izbor da opstanu nezavisno od socijalnog okruenja,
zbog surovih zakona prirode. Izmeu rodova i plemena, veoma esto su se deavali
sukobi oko borbe za prirodnim resursima. Oblici drutvene svesti u ovom periodu jesu
magija tj. verovanje u slepe sile koje uprevljaju prirodom. Sile koje ovek sebi nije
mogao u takvom drutvu da predstavi i da ih razume, predstavljaju samu prirodu. Ovakvo
drutvo, zaista, i nije istorijsko drutvo ve bi se pre moglo okvalifikovati kao predistorijsko drutvo. Ovo zato to postoje dva osnovna uslova da jedno drutvo ima
istorijski karakter u sociolokom smislu. Prvi je da postoji uoblien oblik drutvenog
zajednitva. I drugo, da to drutvo ostavi jasne istorijske tragove za sobom, a ovo je
mogue samo ukoliko jedno drutvo trajno zauzima odreen geografski prostor.

98
Prvo, istorijsko drutvo je zajednica. Za opis ovog tipa drutva se koriste razliiti
termini kao npr.: drutvo inkoherentne homogenosti (Spenser), nediferencirano drutvo
(Funkcionalizam), drutvo mehanike solidarnosti (Dirkem), prvobitna ljudska zajednica
(Marks) itd. Mi smo preuzeli termin iz formalistike kole sociologije (Tenis i Zimel),
zato to nam se ini da je najiri i najpogodniji, a ne zato to smatramo da je sutinski
bolji od termina koji koriste ostali teoretiari. Ovaj tip drutva izrasta iz nomadskog tipa
na taj nain to se jedna zajednica trajno situira na odreenom geografskom prostoru.
Osnovna istorijska karakteristika ovog drutva, koja ga razlikuje od predhodnog jeste u
tome to je kljuna grana privrede u ovom drutvu poljoprivreda. Poljoprivreda
zamenjuje sakupljaku privredu. Kako je ovek sa nomadskog preao na poljoprivredni
nain ivota ostaje istorijska tajna. Takoe, poto zajednica ima trajno mesto boravka,
umesto lovne privrede javlja se stoarstvo, tj. pripitomljavanje i aktivno uzgajanje onih
ivotinja koje drutvenoj zajednici obezbeuju neophodne resurse za hranom i
odevanjem.
Meutim, ono to je sutinski vano sastoji se u injenici da je ovo prvi tip
drutva u kome ovek ostvaruje dvosmernu interakciju sa prirodom. Dakle, za razliku od
nomadskih rodova i plemena, zajednica pravi orua za rad te deluje na prirodu, tako da
ovu prilagoava svojim potrebama. U zajednici se ne uzima od prirode samo ono to ona
ve daje, ve se na prirodu intenzivno deluje oruima za rad, u cilju proizvodnje
odreenih dobara koja su ovoj zajednici potrebna. U zajednici jo uvek postoji lov i
ribolov kao znaajna grana obezbeivanje dobara, ali poljoprivreda postaje dominantan
ekonomski mehanizam drutvene reprodukcije. Razvoj poljoprivrede tako oznaava
poetak jednog istorijski univerzalnog drutvenog procesa- procesa prilagoavanja
prirode prema svojim potrebama. U ovom procesu nastaje intenzivan razvoj sredstava za
proizvodnju (tehnologije), koji je kljuan sa socioloko-istorijskog stanovita. Dalje,
zajednica ne poiva vie na srodnikim odnosima, ve ona predstavlja jedinstvo veeg
broja plemena i rodova. Ovo je vana kvantitativna karakteristika zajednice u odnosu na
hordu. Time se ojaava itava zajednica u odbranbemom smislu. U ovom drutvu poinje
da se razvija podela rada, najpre bioloka po polu i uzrastu, a zatim i drutvena, na lovce
s jedne i poljoprivredne proizvoae sa druge strane. Svojina nije diferencirana, ve je
sva svojina vlasnitvo zajednice. Svest u ovom drutvu predstavlja razvoj magije te

99
animizam i totemizam koji predstavljaju prvobitne oblike religioznosti i izrazito je
kolektivnog karaktera. Ovi religijski oblici u sutini predstavljaju odpremeenje samog
drutva posredstvom materjalnih nosioca znaenja tj. predmeta oboavanja. Politika
organizacija je i dalje strogo hijerarhizovana, s ti to osim vrhovnog svetovnog autoriteta
esto imamo i duhovnog lidera. Statusi i dalje nisu diferencirani, te se drutvo deli na
voe i podanike. Kljuna stvar sa sociolokog stanovita jeste da je drutvo jo uvek
neizdiferencirano na drutvene grupe, te je prema tome svaki pojedinac nedvosmisleno
upuen na zajednicu. Potencija egzistencije pojedinca je postojanje same zajednice. To
znai da su pojedinci jednostavno stopljeni sa kolektivnim obrascima postojanja.
Robovlasnike imperije predstavljaju prvo klasno drutvo u istoriji. Osnovna
karakteristika ovog drutva jeste klasna diferencijacija koja je nastala podelom rada na
umni i fiziki. Ova podela rada se deava u jednom istorijskom trenutku kada zajednica
poinje da proizvodi vie nego to joj je potrebno za njen opstanak. Ovaj viak prisvaja
jedna gupa (oligarhija) koja se poinje baviti samo umnim radom. Poto se ova grupa
bavi samo umnim radom, poinje razvoj kulture nauke i umetnosti, mada je dominantan
duhovni obrazac drutva politeizam tj. mnogobotvo. Ovaj oblik religije je potpuno u
skladu sa nainom ivota tog drutva. U mnogoboakom obrascu se krije potreba
oveka da utie na sile od kojih zavisi. Svaka sila je opredmeena u pojedinom Bogu.
Tako se analizom politeistikog obrasca moe uvideti koji aspekti drutvenog ivota su
bili kljuni za opstanak neke konkretne drutvene zajednice, jer su sami Bogovi
ovaploenje konkretnih drutvenih datosti. U ovom drutvu dominira poljoprivreda.
Osnov poljoprivredne proizvodnje je zemlja. Ova zemlja postaje vlasnitvo jednog sloja
drutva koji je prisvajaju i koji se razlikuju od onih koji tu zemlju obrauju. To znai da
se u ovom drutvu prvi put u istoriji javlja privatna svojina. Drutvena podela rada se
razvija i u drugim smerovima. Tako se javlja poseban sloj zanatlija, koji se bave samo
proizvodnjom sredstva za rad. Ovo je veoma znaajan trenutak u istoriji, zato to se na
ovaj nain postavljauju temelji proizvodne tehnologije, drutvene sile na kojoj poiva
istorijski progres. Usled injenice da se u obom drutvu pojavljuje viak proizvoda, po
prvi put u istoriji se pojavljuje i trgovina kao delatnost. Tako poinje razmena roba
izmeu proizvoaa, tanije robovlasnika koji prisvajaju rad proizvoaa. Usled ove
razmene trajno se deava proces specijalizacije proizvodnje, tj. orijentacija proizvoaa

100
na jedan spektar proizvoda za koje postoje najbolji prirodni uslovi. Politiki oblik
organizacije u ovom drutvu je najee tiranija ili oligarhija (vladavina grupe), a klasni
osnov robovlasnitvo. Budui da je zemlja kljuni resurs proizvodnje, sve robovlasnike
imperije su imale osvajaki karakter, tj. teile su da ratovima porobe susedne narode,
kako bi eksploatisali rad robova na tim teritorijama i kako bi raspolagali veom
koliinom zemlje. Tako i rat i imperijalizam postaje sastavni deo drutvenog ivota
robovlasnitva. U robovlasnitvu se prvi put u istoriji javlja oblikovana porodica kao
elementarni oblik zajednitva. Porodica nastaje najpre neformalnim a kasnije formalnim
brakom, monogamnog tipa, sa potomstvom koje iz braka nastaje. Budui da je ratniki
orijentisano, u ovom drutvu se prvi put javlja i institucija vojske kao oblik drutvene
organizacije. Vojnici su se veoma esto bavili samo ratovanjem i bili su plaenici. Ovaj
oblik drutvene zajednice je bio u stalnom konfliktu. Prvo, postojao je trajan konflikt
izmeu robovlasnika i robova, budui da je nivo eksploatacije bio nepodnoljiv. Drugo,
postojali su stalni sukobi meu robovlasnicima za primat u politikom ivotu, kao i borba
za resurse koji su bili predmet osvajanja. Tree, u stalnim ratovanjima sa okruenjem
uvek je postajala opasnost da izgubljen rat srui itavu imperiju. Svi ovi konflikti su
lagano do uruavanja robovlasnikog tipa drutva.
Sledei tip drutva koji emo opisati odrediemo kao tradicionalno poljoprivredno
drutvo. U najveem broju sluajeva ovo drutvo se definie kao feudalno drutvo, zato
to je feud osnovni oblik ekonomske organizacije. Ono nastaje rastakanjem velikih
robovlasnikih imperija, i stvaranjem malih teritorijalnih jedinica- feuda na kojem
suvereno vladaju pojedine porodice tj. feudalni gospodari. Kada mi kaemo
tradicionalno sam termin moe da deluje paradoksalno, ali se moe opravdati ukoliko
se kriterijum za tradicionalizam uzme moderno drutvo. Drugo, ovo drutvo je
tradicionalno i zato to se ono vekovima reprodukovalo u jednom istom obliku
odravajui gotovo identian obrazac drutvene organizacije. Zato kaemo da je ovo
drutvo izrazito statino. Sa druge strane, termin poljoprivredno je sasvim jasno
obreen i on potencira injenicu da je osnovna delatnost u ovom drutvu poljoprivreda.
Kao to smo napomenuli, ekonomski okvir za poljoprivrednu proizvodnju jeste feud.
Feud predstavlja geografski defirnisan okvir nad kojim apsolutnu vlast ima feudalac.
Tako su feudalci tj. vlastela vladajua klasa u ovom drutvu. Sa druge strane postoje

101
seljaci tj. poljoprivredni proizvoai. Oni nisu imali vlasnitvo nad zemljom, ve su radili
na zemlji feudalaca pri emu su ovom morali da plaaju robnu i novanu rentu. Ono to
je veoma vano, seljaci nisu bili slobodni tj. oni nisu smeli da napuste svog gospodara
(feudalca). To znai da su izvesni tragovi robovlasnikog odnosa ostali i u ovom drutvu i
u neto blioj formi. Osnovni elemenat drutvene organizacije i kljuna ekonomska
institucija u tradicionalnom drutvu je porodica. Porodica je organizovana po
patrijarhalnom obrascu. To znai da je otac porodice vrhovni autoritet, koji niko ne sme
da dovede u pitanje. Zato je ovaj tip porodice strogo hijerarhizovan. Budui da je
porodica kljuna ekonomska institucija, to znai da se njena ekonomska mo meri brojem
lanova. Ovo je razlog zbog koga patrijarhalna porodica u tradicionalnom drutvu tei da
ima to vie lanova. ena i njena vrednost mere se sa kriterijumom sposobnosti bioloke
reprodukcije. Tradicionalno drutvo je u pogledu politike organizacije najee bilo
monarhistikog tipa. Jedna monarhija je okupljala vei broj feudalaca, a sam monarh
najee je bio vojniki i ekonomski najmoniji feudalac. Meutim, pitanje suvereniteta
izmeu monarha i ostalih feudalaca u ovom drutvu nikada nije bilo trajno reeno, tako
da je izmeu monarha i ostalih feudalaca uvek postojao latentan konflikt koji je bio esto
izvor politike nestabilnosti drutva, te este smene porodica koje su vladale. Obzirom da
je osnov ekonomskog ivota bila poljoprivreda, epicentar drutvenog ivota u ovom
drutvu jeste selo. U tom smislu, tradicionalno drutvo predstavlja korak nazad u odnosu
na predhodni tip drutva. Selo, kao konzervativna i tradicionalna sredina dugo je
odolevalo drutvenim i politikim promenama koje su dolazile iz grada. Drutvena svest
u ovom drutvu izrazito je religiozna i to u smislu dominacije monoteistikog obrasca.
Religija nije samo verska ve predstavlja znaajnu politiku instituciju u drutvu. Religija
jeste osnovni princip integracije jedne drutvene celine, zato to nije bilo drugog osnova
koji bi omoguio integraciju izmeu feuda koji su bili relativno samostalni u odnosu na
politiku vlast monarha. Tako je religija u ovom periodu bila politiko oruje integracije
jednog drutva i tu se krije njena ukupna politika mo. Drugo, najiri slojevi drutva su
u religiji nalazili utehu za teak ivot koji je bio optereen neprestanim radom i
sradanjem. Svesni ove moi i feudalci su se pokoravali Crkvi, a monarsi su sa Crkvom
teili da imaju to bolje odnose ne bi lli im ova pomogla za odravanje itave monarhije
od nasrtaja kako iznutra tako i spolja. Zbog ovako snanog uticaja , kultura, nauka,

102
umetnost i sve ostale oblasti drutvenog ivota bile su intenzivno protkane religijom.
Ovaj faktor je , takoe, bio veoma znaajan sa stanovita odravanja tradicionalnog
drutva kao statinog vekovima. Gradovi u ovom drutvu su bili slabi i nerazvijeni.
Zanatska proizvodnja vekovima nije napredovala, a gradovi su u osnovi sluili kao centri
za nerazvijenu trgovinu izmeu robnih proizvoaa (itaj feudalaca). Ipak u ovim malim i
nerazvijenim gradovima krio se potencijal slobodni slojevi stanovnitva koji su se
bavili zanatstvom i trgovinom.
Tradicionalno srednjevekovno drutvo se veoma sporo menjalo. Ipak, pritisnuto
tokom istorije ono se poelo da preobraava u kapitalizam. Prva faza razvoja
kapitalizma je razvoj trgovine. Naime, zbog potrebe za razmenom proizvoda u
tradicionalnom deutvu najpre nastaje

sloj trgovaca, koji se jedino bavi otkupom

proizvoda od feudalaca i njihovom prodajom na slobodnom tritu u gradovima. Tako

lagano nastaje institut trita kao jedan od kljunih mehanizama kapitalistikog drutva.
Trgovci su vremenom postajali sve bogatiji ime su uveavali svoju ekonomsku i
politiku mo. Poto je osnov trgovine uvek bio u gradovima, cvetanjem ove grane
privrede deava se i procvat gradova. Ovaj proces je praen i razvojem zanatstva zato to
su i zanatski proizvodi postali predmet este trgovine izmeu gradova. Sami proizvoai
su sve ee dolazili u gradove radi otkupa neophodnih namirnica i sredstava za
proizvodnju koje je isporuivalo zanatstvo a posredovali trgovci. Rastom i razvojem ova
dva sloja trgovaca i zanatlija, lagano se u drutvu oblikuje nova klasa mlada
buroazija. Ova drutvena grupa se trajno vezuje za gradski nain ivota i oni su
slobodni graani. U ovoj poetnoj fazi razvoja kapitalizma javlja se i poseban oblik
monarhije a to je apsolutna monarhija. To znai da apsolutna monarhija predstavlja
zadnju fazu tradicionalnog drutva i oznaava uspon kapitalizma. Apsolutna monarhija se
u sociolokom smislu veoma razlikuje od slabanih monarhija tradicionalnog drutva.
Ovo zato to se u ovom obliku politike vladavine trajno reava pitanje suvereniteta
izmeu feudalaca i monarha. Tako je suveren svih zemljinih resursa u jednoj monarhiji
apsolutni gospodar (car ili kralj) a ne feudalci kojima ta zemlja nominalno pripada. Ovo
je bilo nuno zato to je feudalna iscepkanost tradicionalnog drutva predstavljala kljunu
prepreku za efikasnu trgovinu. Naime, kreui se od feuda do feuda na kojima je svaki
feudalac imao apsolutnu mo, trgovci su veoma teko i sa velikim trokovima mogli

103
efikasno da ostvaruju svoju delatnost. U situaciji kada se pojavljuje jedan suveren na
itavoj teritoriji, praktino nastaje jedna celina drava. U okviru te celine mogue je
slobodno kretanje ljudi i robe. Vremenom, rastom moi i uticaja boroazija, te porastom
gradova i zanatske proizvodnje, selo sve vie gubi na uticaju, pa tako i ekonomska, vojna
i politika mo feudalaca. Seljaci tj, poljoprivredni proizvoai naputaju ivot u selu i
odlaze u gradove gde postaju slobodni graani. Oni u isto vreme spontano formiraju
trite radne snage, instituta koji je jako vaan za dalji razvoj kapitalizma. Tako selo
postaje samo sirovinska baza za dalji razvoj zanatstva i trgovine. Zanatstvo sve vie
napreduje, naroito u pogledu usavravanja sredstava za rad (tehnologije). Vremenom
nastaje prvi oblik preduzea manufaktura. U ovom preduzeu se poveava
produktivnost, a poveanjem produktivnosti se dalje razvija trgovina. Nova klasa mlada
buroazija, odstupa polako od ustaljenih obrazaca drutvenog ivota. Religija gubi na
svom politikom znaaju, a sve se vie razvija nauka i to naroito prirodne nauke, upravo
zato to su znanja koja su isporuivale ove nauke bila preko potrebna za dalji razvoj
zanatstva. Delovanjem ovih mehanizama, raanje tzv. liberalnog kapitalizma je ustvari
direktna posledica prve industrijske revolucije, koja je oliena u pronalasku parne
lokomotive. Na taj nain je stvoren tehnoloki osnov za industrjsku proizvodnju. Zato se
kapitalizam moe okvalifikovati i kao industrijsko drutvo. Industrijska proizvodnja
postavlja tri osnovna uslova. Trite radne snage, koje je bilo formirano na bazi
osloboenog seljatva koje je stalno pristizalo u gradove, razvijene trgovine, koja je
omoguavala prodaju robe koja koja je rezultanta industrijskog procesa i obezbeenja
sirovinske baze. Ovaj poslednji zahtev industrije je doveo do pretvaranja sela u
sirovinsku bazu za tekstilnu industriju i do razvoja rudarstva kao posebne grane. I tako se
lagano razvilo prvo jasno diferencirano drutvo. Politika organizacija kapitalistikog
drutva je nacionalna drava. Tako nastaje i nacija kao velika drutvena grupa koja tvori
dravu. Ovo drutvo je izrazito liberalno, to znai da se slobodna proizvodnja i slobodna
trgovina niim ne ograniava. Drava ima zadatak da obezbedi nesmetano funkcionisanje
slobodnog trita, a samo trite se smatra mehanizmom koji ima vlastite zakonitosti i
koje slobodnim i nesmetanim delovanjem zadovoljava potrebe itave nacije. Porodica u
ovom drutvu nastaje kao ekonomska institucija i postaje elementarni oblik zajednitva
koji ima prvenstveno reproduktivnu funkciju. Zato ova porodica nije vie brojna kao u

104
patrijarhalnim uslovima, ve postaje nuklearna okupljajui samo dve generacije u sebi.
Klasna struktura drutva je jasno izgraena, te se sasvim jasno razlikuje klasa privatnih
vlasnika industrijalaca, trgovaca, radnika i slobodnih seljaka. U osnovi klasne strukture
stoji buroazija (privatni vlasnici i trgovci), s jedne, te proleterjat (radnika klasa) sa
druge strane. Ostale klase su na marginama drutvenog i politikog ivota. Osim jasnih
klasa, razvijena drutvena podela rada deluje u pravcu formiranja i slobodnih profesija :
intelektualci, lekari, pravnici, slubenici itd. Dakle, pred nama stoji jedna sasvim jasno
formirana drutvena struktura. Poto je u osnovi ovog drutva slobodno trite, itavo
drutvo je izrazito dinaminog karaktera. Rast i razvoj, politiki sukobi, nastanak novih
grana industrije, razvoj nauke itd. postaju svakodnevne i oevidne pojave. Svest u ovom
drutvu je individualistika i racionalna, rastereena religijskih mitova i tabua svake
vrste. Shvatanje sveta je usmereno na racionalne naune interpretacije a pakt izmeu
buroazije i nauke je trajno sklopljen, te e ovaj savez imati dalekosene posledice na
budui razvoj itavog drutva. Dakle, osnovni oblici drutvene organizacije su privatno
preduzee, nuklearna porodica i drava. Ova tri instituta su u dubokoj istorijskoj vezi sa
slobodnim tritem i razvojem grada.
Osnovni pravac u kome se kretao kapitalizam jeste anglomeracija tj. rast i razvoj.
Ovaj proces prvenstveno podrazumeva rast industrijske proizvodnje shodno tome
nastanak velikih privatnih preduzea korporacija. Rast preduzea direktno utie na rast
industrijske proizvodnje. Sastavni deo ovog procesa je rast i razvoj trgovine. Ova dva
mehanizma dovode do razvoja velikih gradova metropola, koji postaju centar
ekonomskog, drutveno-kulturnog i politikog ivota. Osnovna karakteristika korporacija
je unapreenje kvaliteta i kvantiteta proizvodnje usavravanjem tj. specijalizacijom. Ovo
je ustvari aspekt daljeg razvoja drutvene podele rada koja se u ovom pogledu odreuje
kao tehnika podela rada. Sama korporacija izlazi iz okvira tradicionalnog individualnog
privatnog vlasnitva, tj. razvija se akcijski kapital. Tako vlasnici korporacije postaje
veliki broj pojedinaca koji na slobodnom tritu (berzi) kupuju akcije preduzea. Takoe,
nain upravljanja korporacijom se u kapitalizmu menja. Dok u modelu individualnog
vlasnitva nad preduzeem svu mo u odluivanju i rukovoenju preduzeem ima
individualni vlasnik u korporaciji odluuju timovi strunjaka menaderi. Ova promena
u nainu upravljanja je veoma vana, zato to u uslovima sloene proizvodnje i

105
upravljanja velikim peduzeima, efikasnost upravljanja je mogua samo na bazi
donoenja pravilnih odluka od strane strunjaka razliitog profila. Inae, pod uticajem
stalnog razvoja drutvene podele rada deava se jo jedan veoma vaan proces koji
karakterie razvijeni kapitalizam, a to je diferencijacija drutva. Tako u drutvu nastaje
sve vei broj drutvenih grupa koje se bave posebnim aktivnostima obezbeujui drutvu
razliite vrste proizvoda i usluga. Kultura modernog kapitalizma je izrazito individualna i
racionalna. Svest je usmerena na shvatanje ivota kao neeg na ta se moe uticati.
Kreacija, je sinonim za individualizam i ona je kljuno odredite umetnikog
stvaralatva. Nauka je stalno u ekspanziji pospeena delovanjem industrije s jedne i
delovanjem drave drave s druge strane. Tako se deava procvat obrazovanja. Religija
potpuno gubi na svom politikom i drutvenom uticaju- deava se proces desakralizacije.
Kljune promene u razvijenom kapitallizmu se ipak deavaju u njegovoj politikoj
strukturi. Sistem se odreuje kao demokratski u kome vlast pripada graanima (narodu).
Ustanovljen je institut slobodnih izbora, na kome graani biraju nosioce vlasti. U toj
funkciji nastaju politike partije kao institucije koje agregiraju interese posebnih
drutvenih grupa. Tako sve kljune institucije vlasti poivaju na suverenitetu naroda
(graana). Politiko oslobaanje graanstva potpuno je u skladu sa razvojem
individualizma i racionalizma. Porodica kao institucija gubi na znaaju tako da ona gubi
edukativnu funkciju , kao i funkciju socijalizacije. Ona ostaje oblik elementarnog
zajednitva nuklearnog tipa, zasnovanog na krvnom srodstvu, pri emu je njegova
kljuna uloga reprodukcija. Graani, kao slobodni graani, imaju pravo politikog
organizovanja i delovanja u svakom smislu. Tako nastaje veliki broj sekundarnih
drutvenih grupa koje oliavaju neke posebne interese graana. Ova tendencija je
potpuno u skadu sa nezaustavljivim trendom diferencijacije itavog drutva. Tako se
tendencija ekspanzije posebnih slojeva i slobodnih profesija dalje nastavlja. Razvijeni
kapitalizam reava odreene protivurenosti tipine za liberalnu fazu. U osnovi razbija se
dvovalentan model klasne stratifikacije kao uzrok trajne nestabilnosti sistema. Tako se za
ovo drutvo moe rei da je pre vieslojno stratifikovano nego klasno diferencirano.
Zatim, relativiziraju se zakoni trita koji su doveli vie puta u pitanje opstanak itavog
drutva. Drava preuzima na sebe veliki broj zadataka koje je ranije ispunjavalo slobodno
trite. Zatim, pod pritiskom radnikih organizacija, podignut je ukupan kvalitet ivota

106
graana. Ovo je omogueno trinom redistribucijom tj. fiskalnim merama drave.
Razvija se besplatno kolstvo, besplatno zdravstvo, sistem socijalne zatite itd. Takoe,
drava razvija i one grane privrde koje su vane za ukupno funkcionisanje drutva a za
koje ne postoji interes privatnog ulaganja. Razvijeni kapitalizam je tako doao do
istorijske raskrsnice, a ova raskrsnica se zove put u postindustrijsko drutvo.

107

OD INDUSTRIJSKOG KA POSTINDUSTRIJSKOM DRUTVU

Izlaganje evolucione perspektive e u ovom radu biti izvedeno uporeivanjem
kljunih karakteristika industrijskog i postindustrijskog drutva. Ukazivanjem na ove
razlike postiu se dva cilja. Prvo, na ovaj nain e biti osvetljene kljune karakteristike
postindustrijskog drutva, i drugo, na svakom konkretnom nivou analize pokazaemo koji
su to mehanizmi delovali da konkretni elementi stvarnosti industrijskog drutva
evouliraju i postanu kvalitativno drugaiji. Sve izvedene analize bie idealno tipske i u
tom smislu strogo teorijskog kataktera, a elaboraciju empirijskih argumenata treba
shvatiti kao ilustraciju odreenih teorijskih stavova koji imaju pozitivnu potvrdu.
Proizvodne snage u industrijskom i postindustrijskom drutvu
Pojam proizvodnih snaga je pojam marksistikog teorijskog korpusa. Meutim,
on nije preuzet ovde radi afirmacije marksistike paradigme, ve zbog toga to smatramo
da se kroz njegov sadraj moe na bolji nain pokazati sutinska razlika izmeu
ekonomske strukture industrijskog i postindustrijskog drutva.
Najoiglednija razlika izmeu industrijalizma i postindustrijalizma, kada se
posmatra ekonomska struktura, jeste tehniloki nivo proizvodnje. Moderna tehnologija
koja je prouzrokovana procesom kibernetizacije i automatizacije jedna je od kljunih
karakteristika modernog drutva. U industrijskom modelu poznato je da se u proizvodnji
koriste relativno jednostavna sredstva za rad. Industrija je u svom klasinom obliku uvek
bila usmerena ka tritu. Trite je proizvoae uvek primoravalo da poveajuu stepen
produktivnosti zarad vlastitog opstanka. Ovaj fenomen je moda najbolje u svojoj
terminologiji objasnio Marks, opisujui liberalni kapitalizam, pokazujui kako
proizvoai moraju da menjaju organsku strukturu kapitala u korist konstantnog dela
kako bi svoje individualno vreme smanjili u odnosu na drutveno potrebno radno vreme.
Ova injenica za nas znai samo jedno: podizanje tehnolokog nivoa proizvodnje je
sastavni deo ivota samog industrijskog drutva. Vlasnici kapitala su jurei za profitima
stalno ulagali u razvijanje tehnologije koja je poveavala produktivnost. Time razvijanje
tehnologije nije fenomen karakteristian samo za postindustrijsko drutvo, ve je

108
zaostavtina klasinog industrijalizma. Ovo je utoliko vanije ukoliko se ima u vidu da se
moderna tehnologija kog velikog broja teoretiara modernog drutva uzima kao conditio
sine qua non celokupnog drutvenog ustrojstva. Ukoliko je tehnologija kao takva
pokreta svih ostalih oblasti u drutvenom ivotu, onda valja priznati kako je
postindustrijalizam samo nastavak neega to je bilo karakteristino za sam industrijski
model. Moderan proces industrijske proizvodnje koj je karakteristian za savremeno
drutvo u stvari je proizvod poslednje faze industrijalizacije. On datira od vremena
uvoenja masovne proizvodnje posredstvom pokretne trake (Ford), koja je bila inicirana
stvaranjem naune organizacije rada (Tejlor). Kasnijom evolucijom su usavreni oblici
automatizacije proizvodnog procesa koji zahvaljujui kibernetizaciji imaju danas
savremeni oblik.
Tehnologija je temeljno promenila sadraj i karakter rada u postindustrijskom
drutvu. Dok je rad u industrijalizmu poivao na opsluivanju jednostavnih maina sa
velikim delom uea oveka u proizvodnom procesu, u modernim uslovima radnici
opsluuju sloene maine koje su automatizovane i velikim delom rukovoene od strane
drugih maina. Uloga ovekovog rada se smanjuje ali se istovremeno poveava koliina
strune osposobljenosti proizvoaa da bi mogao da uestvuje u proizvodnji. Ova razlika
u karakteru i sadraju rada, takoe je proizvod tehnolokog usavravanja.
Organizacija rada u industrijskom i postindustrijskom drutvu se temeljno
razlikuje. U uslovima jednostavnih sredstava za rad najbolji model organizovanja je
predstavljala birokratska organizacija Veberovog tipa. U tim uslovima je hijerarhija bila
neprikosnovena, a granica izmeu odluivanja i izvravanja je bila sasvim oigledna.
Meutim, moderna organizacije brie granicu izmeu odluivanja i izvravanja. Ona zato
naruava hijerarhiju koja postoji u organizaciji. Ovaj fenomen je direktno proizvod
sloenosti tehnolokog procesa i kompleksnosti same organizacije. Usled te injenice svi
pojedini lanovi organizacije su apsolutno najkompetentniji za funkcionisanje svog dela
posla u organizaciji. Stoga odluivanje odozgo je ne samo nekompetentno nego i krajnje
tetno po funkcionisanje itave organizacije. Jedino struno osposobljen pojedinac koji je
stalno ukljuen u proizvodnju ima dovoljno neophodnih informacija i znanja da u pravom
trenutku donese pravu odluku. Ovaj fenomen je, moe se slobodno rei, opte prihvaen
kod veine teoretiara modernog drutva samo to se koristi razliita terminologija.

109
Galbrajt koristi termin tehnostruktura, Tofler adhokratija, a u literaturi se mogu nai
jo neki termini koji ne naruavaju sutinu objanjenja moderne organizacije.
Vlasnika struktura izmeu industrijskog i postindustrijskog drutva se , takoe,
razlikuje. U klasinom industrijalizmu je privatna svojina dominantni oblik svojime. U
modernom drutvu, iako privatna svojina jo uvek postoji, moe se slobodno rei da je
ova izgubila svoj raniji oblik, a zatim i znaaj koji je u drutvu imala. Ovaj fenomen se
deava zahvaljujui samoj prirodi industrijskog kapitalizma. Naime, privatna svojina koja
je diktirala maksimalizovanje profita je proizvodne jedinice razvila do nivoa korporacija.
Veliina korporacija je njihova kljuna karakteristika. Zbog tog faktora, vlasnitvo nad
kapitalom koje je bolo individualnog tipa poelo je polako da se osipa. Veliki broj
naslednika i prodaja akcija u periodima krize rezultiralo je nastankom akcionarskog
sistema vlasnitva. Time je vlasnitvo velikih korporacija danas diverzifikovano na veliki
broj akcionara koji svako pojedinano nemaju veliki uticaj u rukovoenju proizvodnjom.
Vrlo esto, vlasnik velikog broja akcija neke korporacije je i drava. U modernom
drutvu jo uvek postoji odreeni broj proizvodnih jedinica koje imaju prevazieni oblik
individualnog privatnog vlasnitva. Meutim, njihova veliina i broj im ne daju veliki
znaaj. Moderno drutvo se u oblasti proizvodnje karakterie postojanjem velikih
proizvodnih jedinica kakva je korporacija. Korporacije daju oblik itavoj industrijskoj
proizvodnji u modernom drutvu. Promena oblika privatnog vlasnitva ima svoje duboke
konsekvence, pre svega u pogledu uticaja na stratifikacioni model drutva, o emu e biti
rei kasnije.
Trite je jedna od kljunih rei kapitalizma. Apologeti trita stoje na stanovitu
da je ono civilizacijska tekovina koja je omoguila onaj napredak drutva o kojem se
govori u naem izlaganju. Meutim, postavlja se pitanje ta je sa tritem u
postindustrijskom drutvu. U liberalnom kapitalizmu je ono predstavljalo kljunu
instituciju i istovremeno motiv za proizvodnju. Iako su Galbrajtove tvrdnje o polaganom
nestajanju trita moda malo preterane, svakako da trite nema vie onaj znaaj koji je
imalo u prvobitnoj fazi razvoja kapitalizma. To se deava zato to u modernim uslovima,
gde postoje velike korporacije, delovanje trinih zakona u svom slobodnom obliku bilo
bi katastrofalno po itavo drutvo. Svet velikih korporacija se nalazi u odnosu oligopolije,
preraspodele trita, kao i u odnosima saradnje sa dravom koja aktivno artikulie trina

110
kretanja. U datim uslovima svakako da nikom nije u interesu da se slobodnim delovanjem
zakona trita dovede u pitanje opstanak velikih korporacija. To bi izazvalo teke, kako
ekonomske, tako i socijalne posledice. Po Galbrajtu se upravo iz tih razloga deava
fenomen planiranja proizvodnje. Planiranje je najveim delom inicirano od strane same
korporacije , mada u nekim bitnim elementima uestvuje i drava. Nunost planiranja je
direktna posledica postojanja moderne tehnologije

koja ne sme da dozvoli rizino

poslovanje u trinim uslovima. Nasuprot tome klasian industrijalizam koji proizvodi u

jednostavnom tehnolokom okruenju, svoju proizvodnju namenjuje slobodnom tritu a
eventualan neuspeh na njemu nee imati dublje drutveno-ekonomske konsekvence.
Prelazna faza od trita ka planiranju se deava kad aproizvodne jedinice postaju velike i
kada ih taj faktor primorava da planiraju. Galbrajt u nunosti planiranja vidi razlog za
nestanak periodinih kriza koje su bile karakteristine za industrijski kapitalizam.
Dakle, sasvim je oigledno da postoje temeljite razlike izmeu industrijskog i
modernog drutva kada se posmatra kao ekonomska struktura. Ono to emo kao veoma
znaajno podvui jo jednom, sastoji se u tome da je industrijsko drutvo vlastitim biem
samo sebe prevazilo i u isto vreme omoguilo nastajanje nove zakonitosti. Ona na
kasnijem stupnju razvoja postavlja zahtev za ruenjem trita, promenom vlasnikog
oblika. Time se evolucioni aspekt drutvene promene moe sasvim jasno identifikovati.
Faktori razvoja u industrijskom i postindustrijskom drutvu
Analiza faktora razvoja u svakom drutvu je mnogo vie od

rasprave o

ekonomskoj problematici. Njihovim otkrivanjem saznaje se drutvena pozadina koja je

socioloki relevantna. U industrijskom drutvu glavni faktor razvoja bio je kapital. On je
predstavljao neophodnu predpostavku za funkcionisanje proizvodnje. U uslovima
prvobitne akumulacije kapitala, kada su sredstva za proizvodnju bila jednostavna, a radna
snaga nekvalifikovana, i jednih i drugih je bilo dovoljno. Kapital je u takvoj situaciji
predstavljao deficitaran faktor proizvodnje, te je zato imao status kljunog faktora.
Meutim, kapitalizam je istorijskim razvojem proiveo dve vrlo znaajne konsekvence.
Prvo, podigao je tehnoloki nivo proizvodnje, i drugo nagomilao je dovoljne koliine
kapitala za materijalnu reprodukciju drutva. U takvoj situaciji, kapitala ima u dovoljnim

111
koliinama na tritu kapitala. Time on gubi status kljunog faktora proizvodnje. To je
konstatacija sa kojom se svi ekonomski analitiari manje-vie slau. U njihovim
analizama, takoe, ima dosta slaganja po pitanju : koji je to faktor proizvodnje najvaniji
u modernim uslovima? Galbrajt smatra da je kljuan faktor proizvodnje u uslovima
moderne tehnologije znanje, i to struno i specijalizovano. Argument za ovu tezu Galbrajt
nalazi u injenici da u modernom drutvu svih ostalih faktora ima u dovoljnoj koliini,
dok je jedno znanje uvek deficitarno. Sa druge strane bez trunog i specijalizovanog
znanja nemogue je da moderna tehnologija efikasno funkcionie. .. Servan trajber
smatra da su u modernom drutvu dva faktora kljuna. Prvo, to je uvoenje tehnolokih
novina, i drugo, to je inteligentno spajanje faktora priozvodnje. Meutim, njegove
analize su svakako nepotpune budui da niti jedan od navedenih faktora ne predstavlja
empirijski jasne entitete, ve se oni mogu teorijskom analizom razloiti kako bi dobili
empitijsku referencu. Mnogo je zvaninija tvrdnja Servena trajbera, da se u modernom
drutvu progres ostvaruje jednim specifinim i istorijski novim mehanizmom koji se
naziva unakrsno oploivanje (cross-fertilization).5 Pod ovim se podrazumeva aktivna
saradnja izmeu tri kljune institucije u modernom drutvu: korporacije, drave i
univerziteta. U saradnji ove tri institucije ostvaruju se moderne tehnoloke inovacije koje
omoguuju progres. Neto slino je eksplicirano i kod Galbrajta.
Tragajui za otkrivanjem kljunih faktora proizvodnje Edwart F. Denison je traio
statistike pokazatelje. Time je kriterijum za otkrivanje ovih faktora analiza stepena
investicija koje se ulau u razliite faktore. Naime, onaj faktor u koga se najvie investira
je svakako kljuan faktor. Na osnovu ovalkve empirijske analize, Denis zakljuuje da su
dva faktora kljuna za modernu proizvodnju. To su : opte obrazovanje i uvoenje
tehnolokih novina, pri emu je ovaj drugi podreen i istovremeno proizvod ovog prvog.
Time se Denison sutinski slae sa Gilbrajtom.
Analizom kljunih faktora proizvodnje smo doli do zakljuka da u modernom
drutvu postoji jedan istorijski nov faktor proizvodnje. To je znanje koje je proizvod
ekspanzije obrazovanja. Ovaj faktor uopte i nije bio potreban u fazi klasinog
industrijalizma. U uslovima postojanja jednostavnih sredstava za rad jedino je neophodna
to vea koliina kapitala dok za upravljanje proizvodnjom nije neophodno nikakvo
5

Upor. J.J. Servan Schreiber, Ameriki izazov, Epoha, Zagrab, 1968, str. 33

112
struno znanje. Moderna tehnologija je ovu injenicu potpuno promenila. Ona zahteva
obrazovane strunjake da nad njome upravljaju. Time znanje izraeno u stepenu
obrazovanja postaje kljuan i neophodan faktor proizvodnje. U tom svetli je jasna
ekspanzija obrazovanja u modernom drutvu. Sa druge strane ova injenica ima vrlo
znaajne konsekvence na formiranje stratifikacionog modela modernog drutva. Time to
kapital nije kljuan faktor proizvodnje, njegovi nosioci bivaju marginalizovani. Sa druge
strane, nosioci znanja postaju nova drutvena snaga koja dobija vrhovno mesto u
stratifikacionom modelu.
Struktura privrede u industrijskom i postindustrijskom drutvu
Opisujui proces prvobitne akumulacije Marks je moda na najbolji nain
pokazao kako jedno istorijski novo drutvo odnosei pobedu nad starim menja njegovo
ustrojstvo i temeljne predpostavke. Tako je paradigmatian trenutak u razvoju Britanske
tekstilne industrije trenutak kada se plodno zemljite koje je bilo uslov za tradicionalnu
poljoprivrednu proizvodnju pretvara u panjake koji obezbeuju neophodne sirovine za
industriju. Time, nova grana proizvodnje pokazuje svoje prednosti i dominaciju nad
zastarelim oblicima. Slian fenomen, iako ne u tolikoj meri indikativan, deava se i u
nastanku modernog drutva. Industrijska proizvodnja biva marginalizovana a njeno mesto
preuzimaju novi oblici. Za razumevanje ovog procesa neophodno je shvatiti dva
momenta. Prvo, industrijska proizvodnja doivljava internu reorganizaciju i drugo
razvijaju se nove grane koje ostvaruju profit. Pod internom reorganizacijom
podrazumevamo da nestankom klasinog industrijalizma bivaju marginalizovane neke
najvanije grane industrije. Takav je primer proizvodnja energenata. Proizvodnja uglja je
u prvoj fazi industrijalizma bila jedna od kljunih grana industrije. Ona je snabdevala
energentima sve ostale grane te je njen znaaj bio fundamentalan. Meutim, tehnolokim
napretkom kada se otkrivaju novi izvori energije ova grana industrije gubi na svom
znaaju. Njeno mesto preuzima najpre elektroindustrija a zatim i industrije koje poivaju
na najnovijim dostignuima u oblasti energenata kao to je proizvodnja nuklearne
energije. Tehnoloke inovacije su na isti nain uslovile marginalizaciju odreenih grana
industrije koje su obezbeivale temeljne sirovine za industrijsku proizvodnju. Tako je na

113
primer industrija gvoa, koje je predstavljalo temeljnu sirovinu, zamenjena novim
industrijskim granama, najpre hemijskom industrijom. Ovaj fenomen se dogaa
jednostavno zato to se tehnolokim inovacijama otkrivaju nove sirovine, daleko
kvalitetnije i efikasnije od svojih predhodnika. Paralelno sa ovim procesima u uslovima
modernog drutva nastaju i potpuno nove grane proizvodnje koje svojom veliinom i
koliinom proizvodnje postaju najznaajnije industrijske grane. Tajav je sluaj sa
elektroindustrijom i proizvodnjom raunara. Ove dve grane su direktno nastale iz
injenice da su u skorijoj eposi otkriveni novi proizvodi koji su vrlo brzo doiveli
masovnu upotrebu. Time zakljuujemo da privredna struktura u modernom drutvu ima
veliki broj specifinih karakteristika koje se fundamentalno razlikuju od onih koje su
karakterisale industrijski period.
Ono to moderno drutvo ini sutinski razliitim od industrijskog modela se
ogleda u injenici da u njemu postoje nove grane privrede koje se baziraju na
zadovoljenje ovekovih potreba. Tako je proizvodnja usluga jedan potpuno nov istorijski
fenomen. Ekspanzija uslune delatnosti se uzima kao jedna od kljunih karakteristika
postindustrijskog drutva. Ekspanzija ovog sektora se moe i empirijski verifikovati na
taj nain to se izjednaava broj zaposlenih i stopa u ukupnom drutvenom proizvodu
ovog sektora. Na osnovu ovog kriterijuma mogue je i meriti stepen razvijenosti jednog
drutva kao postindustrijskog drutva. Ovaj istorijski nov nain privreivanja ima uzrok u
injenici da moderna tehnologija u klasinoj industrijskoj proizvodnji smanjuje potrebu
za radnom snagom, te se poraa potreba da se ta radna snaga prelije u neki drugi sektor.
Drugi je razlog opti rast ivotnog standarda koji karakterie moderno drutvo. Kada su
zbog ivotnog standarda sve primarne potrebe zadovoljene, raaju se nove potrebe koje
nisu isto egzistencijalne prirode. Te potrebe se tiu zadovoljavanja odreenih doivljaja
ljudi. Zato se usluni sektor i naziva industrijom doivljaja. Pod pritiskom tercijalnog
sektora i sama industrijska proizvodnja doivljava odreene promene. Ona je primorana
da u okviru svojih delatnosti prui i specifine usluge. Time, proizvodi ija je upotrebna
vrenost vekovima poznata dobijaju nov oblik i pored primarne funkcije imaju za cilj da
zadovolje i odreene sekundarne potrebe potroaa. Krajnji rezultat je podizanje ukupnog
kvaliteta industrijske proizvodnje.

114
Kada se govori o novim granama proizvodnje nemogue je zaobii jedan istorijski
nov oblik proizvodnje. To je proizvodnja u oblasti kulture. Kultura je u epohalnoj eposi
bila privilegija bogatih . iroki slojevi su u uslovima otre socijalne diferencijacije jedino
mogli da zadovolje neposredne egzistencijalne potrebe. Meutim, kultura u modernom
drutvu poinje da se organizuje kao i svaka druga industrijska proizvodnja. Ona se
proizvodi za mase koje ovu robu troe kao i svaku drugu robu, o emu e biti vie rei u
kasnijem izlaganju.
Klasna struktura industrijskog i postindustrijskog drutva
Stratifikacioni model svakog drutva vrlo dobro ocrtava njegovu sutinu. Zato
emo se ovim problemom posebno pozabaviti na ovom mestu. Industrijski kapitalizam je
sinonim za dvoklasni model drutva. Na jednoj strani se nalaze vlasnici nad kapitalom a
na drugoj radnici koji svojim radom stvaraju vrednosti. Utoliko je klasni konflikt
oigledniji i jednostavniji, utoliko se odvija u drutvenom oktuenju u kome postoje
samo dve klase. U modernom drutvu klasna struktura drutva se menja. U odnosu na
predhodnu epohu sama radnika klasa nije jedna i jedinstvena kao to je to bio sluaj u
liberalnom kapitalizmu. U modernim uslovima proizvodnje sama radnika klasa biva
razbijena na niz podslojeva u hijerarhijskom smislu. To se deava zato to sloen
tehnoloki proces zahteva razliite nivoe strune osposobljenosti samih radnika. Razlike
u toj strunosti se reflektuju i na razjedinjavanju radnike klase na podslojeve. Meutim,
ono to je svakako znaajnije od same diverzifikacije radnike klase, jeste ekspanzija
srednje klase. Ovo se deava isto tako iz prirode same moderne tehnologije. Ekspanzija
srednje klase, koja se esto uzima kao paradigma modernog drutva, moe se vrlo
precizno empirijski identifikovati. Za sedamnest godina, od 1947-1965. broj srednjih
slojeva je porastao za 9,6 miliona a broj radnika je opao za 4 miliona, tako da je ve
1965. godine ukupan broj srednjih slojeva u odnosu na radnike bio vei za 8 miliona 6.
Govorei o srednjoj klasi i njenoj ekspanziji W. Mils smatra da e se tendencija njenog
rasta nastaviti. Ono to je znaajno za ovu klasu po njemu je injenica da srednji slojevi

Podaci uzeti prema navodu J.K.Galbrajta, Nova industrijska drava, Svijet savremene stvarnosti, 1970, str.
237, fusnota 7

115
stoje kao tampon izmeu rada i kapitala ime se ublauje bazini klasni sukob. 7 Takoe,
veoma je znaajno za srednju klasu da ona nije jedinstvena, ba kao to je to sluaj i sa
radnicima. Ona se deli na veliki broj podklasa-slojeva. Najvii sloj srednje klase
sainjavaju rukovodioci koji zauzimaju najvia mesta u upravljakim funkcijama. Ovaj
deo srednje klase je kod Turena oznaen kao tehnokratija. to se tie klase koja obuhvata
vlasnike nad kapitalom, ona vie nema onaj znaaj i ulogu koji je imala u industrijskoj
epohi. Zato je i ublaen klasni konflikt izmeu ove radnike klase. Ona je
marginalizovana zato to je izgubila funkciju odluivanja u proizvodnji. Ovu funkciju
preuzima rukovodei sloj srednje klase. Drugi se razlog sastoji u tome to u modernim
uslovima ne postoji privatno vlasnitvo u individualnom obliku kako je to bilo u
industrijalizmu. Privatno vlasnitvo je u savremenom drutvu kao to smo pokazali
diverzifikovano akcionarskim kapitalom pri emu se mo vlasnika znaajno smanjuje. U
razmatranju stratifikacije modernog drutva postoje i autori koji smatraju da u ovom
drutvu i ne postoje klase u svom klasinom obliku. Oni moderno drutvo vide kao skup
slojeva i podslojeva ije su zajednike karakteristike profesija. Primer za ovakvo
shvatanje je A. Tofler.
Za moderno drutvo je takoe karakteristino da su socijalne razlike manje nego
to je to bio sluaj u industrijskom razdoblju. Kao dokaz za ovu tezu naveemo nekoliko
statistikih pokazatelja. 60% Amerikanaca je 1950. godine imalo manji prihod od 5000
dolara godinje, dok je 7% imalo prihod vei od 10 000 dolara. Godine 1965. samo 33%
Amerikanaca je imalo prihod manji od 5000 dolara, dok je 25% imalo prihod vei od
10 000 dolara.8 Ovakvi podaci nas upuuju na zakljuak da e i dalje u budunosti
socijalne razlike biti sve manje, iako je veliko pitanje da li e ikada nestati.
Uloga drave u industrijskom i postindustrijskom drutvu
Industrijski kapitalizam je imao skromne zahteve od drave. Ona je imala
funkciju da garantuje bezbednost privatne svojine i da zakonski omogui slobodnu i
ravnopravnu trinu utakmicu. Ideolozi liberalizma smatraju da je svako meanje drave
u funkcionisanje privrede krajnje tetno. Trite je prirodan artikulator svih ekonomskih
7
8

Upor. Wright Mils, Bijeli ovratnik, Naprijed, Zagreb, 1979, str. 264
Jeean Jackuers Servan Sehreiber, ameriki izazov, Epoha, Zagreb, 1968, str. 56

116
kretanja, te drava samo treba da obezbedi njegovo nesmetano funkcionisanje. Ovakva
ideologija je bila u skladu sa vladavinom kapitala i velike moi vlasnika nad privatnom
svojinom, koja je postojala u liberalnom kapitalizmu, danas, meutim, moderna drava
aktivno uestvuje u ekonomskom ivotu. Kako se desio taj preokret? Liberalni
kapitalizam je pokazao da usled ekonomskih odnosa koji u njemu vladaju, periodino
nunim nainom zapada u duboke krize. Te krize se deavaju zbog hiperprodukcije
proizvodnje, sa jedne strane, i nesposobnosti trita da apsorbuje proizvedenu robu, sa
druge strane. To se na tritu deava zato to u trci za profitom nadnice radnicima su
minimalne a, takoe, modernizacijom tehnolokog procesa zarad produktivnosti veliki je
deo stanovnotva nezaposlen. U situaciji kada je nemogue apsorbovati proizvedenu robu
gubi se interes za svakom proizvodnjom, ime ceo sistem zapada u duboku, ne samo
ekonomsku nego i socijalnu krizu. Tipina karakteristika ovih kriza jesu sindikalni revolti
radnika koji prete da unite itavu politiku organizaciju drutva to je bilo veoma
osetljivo u vremenu kada je kapitalizam imao alternativu. Poslednja velika kriza
liberalizma se zavrila slomom Njujorke berze 1933. godine. Posle toga je postalo jasno
da drava mora da preuzme aktivnu funkciju u regulisanju privrednog ivota. Ovaj period
nastupa sa kejnzijanskom revolucijom. Kejnz je razvio teoriju pune zaposlenosti, koja je
imala za cilj da upravljanjem nad tednjom obezbedi neophodne investicije, koje treba da
obezbede otvaranje novih radnih mesta ime se ostvaruje puna zaposlenost, redukuju
socijalne tenzije, a istovremeno se omoguava da, trite koje je na taj nain kupovano
sposobnije apsorbuje proizvodnju. Ovim drava poinje da aktivno intervenie u
ekonomskom ivotu.
Funkcije drave su posle Kejnza uglavnom bile ekonomske, poele su da se
vremenom proiruju. Kljuna ekonomska funkcija koju drava u modernom drutvu
obavlja jeste aktivno voenje monetarne i fiskalne politike. Monetarnom politikom se
omoguava nesmetano funkcionisanje proizvodnje putem regulacije monetarnih kretanja.
Fiskalna politika sa druge strane omoguava dravi da obezbedi neophodna sredstva,
kako za svoje ekonomske aktivnosti tako i za funkcionisanje neproizvodnih drutvenih
institucija. U modrnom drutvu se vremenom razvila tzv. politika progresivnog
oporezivanja koja ima za cilj ujednaavanje socijalnog poloaja svih lanova drutva.
Meutim, moda je najznaajnija ekonomska funkcija moderne drave upravo u

117
direktnom unapreivanju industrijske proizvodnje. Moderna drava to postie na dva
naina. Prvo, ona direktno izdvaja sredstva za nauno-istraivaku delatnost, koja je
usmerena na osvajanje novih tehnologija. Drugo, drava je za svoje potrebe (najee
vojne prirode), veoma znaajan naruilac za krupnu industriju. Time industrija sa jedne
strane ima osiguran plasman svojih proizvoda, a sa druge strane zahtevi drave su
uglavnom tehnoloki izizetno sloeni to omoguava da industrija osvaja novu
tehnologiju.
U modernom drutvu postoji veliki broj funkcija koje drava obavlja, a koje nisu
(ili, tanije nisu neposredno) ekonomske prirode. Pri tom se misli na javne institucije i
javne slube. Jedna od najznaajnijih institucija, koja je pod jurisdikcijom drave u veini
sluajeva je svakako obrazovanje o emu emo posebno govoriti.
Voenje aktivne socijalne politike je, takoe, jedna od znaajnih funkcija moderne
drave koja je bila nezamisliva u klasinom industrijalizmu. Drava je vlasnik velike
koliine kapitala koji se nalazi u proizvodnji te je njen uticaj na proizvodnju esto vrlo
direktan.
Kultura u postindustrijskom drutvu
Kultura spada u red onih pojmova koji bogatstvom svog sadraja vrlo esto mogu
teorijska gledanja da odvedu na stranputicu. Mi se ovde neemo zadravati na pojmovnoj
analizi, ve emo u svakoj konkretnoj analizi da definiemo na koji empirijski sadraj se
odnose pojmovi u kojima ekspliciramo kulturu savremenog drutva. Za moderno drutvo,
kada se njime bave sociolozi kulture esto se koriste termini masovno drutvo i
potroako drutvo. Termin masovno drutvo podrazumeva drutvo visokog stepena
diferencijacije koje je kao krajnju konsekvencu proizvelo atomizaciju drutva. Masovno
drutvo se karakterie niskim stepenom kreativne participacije pojedinca u odnosu na
vrednosne orijentacije svog vremena. Milo Ili9 da bi osvetlio pojam masovne kulture
pre svega eli da identifikuje masovno drutvo. Po njegovoj interpretaciji savremeno
masovno drutvo ima sledee karakteristike:

Milo Ili, Sociologija kulture i umetnosti, Nauna knjiga, Beograd 1991, str. 58-59

118

Ukupan porast stanovnitva

Intenzivan proces urbanizacije

Mehanizacija i automatizacija proizvodnog procesa

Promena socijalne i politike strukture

Porast nivoa ivotnog standarda

Poveanje ukupne koliine slobodnog vremena kao i promene u strukturi

njegovog korienja

Shodno tome kultura masovnog drutva ima sledee karakteristike:

Ukidaju se socijalne razlike izmeu drutvenih grupa u pogledu korienja

kulturnih sadraja.

Masovna potronja kulturnih dobara

Kultura sve vie dobija internacionalni i kosmopolitski karakter

to dublje povezivanje kulture i tehnolokih inovacija

Promene u postupku i procesu kulturne selekcije

Promene u sistemu drutvenih vrednosti

Komercijalizacija kulturnih vrednosti

Reproduktivni a ne produktivni karakter kulture

Ne ulazei u kritiku prezentovanih teza moe se rei da je u ovim teorijskim

konstatacijama izraena sutina modernog drutva kada govorimo o njegovoj kulturi. Sve
ove promene se odlino uklapaju u opti obrazac modernog drutva. Mi elimo samo da
skrenemo panju i teorijski objasnimo one najbitnije. Komercijalizacija u kulturi je
proizvod modernog drutva upravo iz razloga to se u ovom drutvu prvi put u istoriji
nameu potrebe ljudi koje nisu neposredno egzistencijalne prirode. Uz injenicu da je za
savremeno drutvo karakteristino opte poveanje ivotnog standarda, proizvodnja
kulture za masovnu potronju sasvim je logina konsekvenca. Komercijalizacija kulture
jedan od svojih neposrednih uzroka ima i u injenici da je moderna tehnologija
produkovala ukupno poveanje koliine slobodnog vremena. Masovna kultura tei da

119
izbrie granice izmeu razliitih drutvenih grupa. Kulturna unifikacija, ili kako se to
drugaije zove, homogenizacija kulture je jedna od kljunih karakteristika savremenog
drutva. Ovaj fenomen je rezultat procesa urbanizacije i socijalne atomizacije modernog
drutva. Govorei o njemu, Ili smatra da se ovaj proces odvija pre svega zahvaljujui
sredstvima masovnog komuniciranja, a zatim definie da ovaj proces ima tri oblika:
-

simplifikatorska homogenizacija

imanentno ujednaavanje

mehaniko tj. tehniko ujednaavanje.

Krajnji rezultat homogenizacije u kulturi jesu pojedinci koji iako duboko otueni
jedni od drugih imaju zajedniki sistem vrenosti.
Ono to na prvi pogled razlikuje kulturu modernog drutva u odnosu na drutvo
predhodne epohe je svakako revolucija u sveri informisanja. Ovaj fenomen je toliko
znaajan da odreeni broj autora upravo zbog njega

moderno drutvo predstavlja

terminom informatiko drutvo. Revolucija u sveri informisanja je rezultat tehnikih

inovacija u ovoj oblasti. Meutim, svakako da ne treba izgubiti iz vida injenicu da je
moderno drutvo postavilo zahtev za brzim protokom informacija bez kojih ne bi moglo
da funkcionie. Tako, moderna sredstva masovnog komuniciranja koja su se razvila na
nivou satelitske i kompjuterske komunikacije, jesu samo odgovor na potrebe modernog
drutva za brzim i pravovremenim informacijama. Ova revolucija u sveri informisanja je
proizvela vrlo znaajne konsekvence po kulturu modernog drutva. Najznaajnije je to da
su faktori prostora i vremena potpuno izgubili znaenje koje su nekada imali. Ova
injenica je omoguila da se cela svetska zajednica u svetu informacija moe obuhvatiti.
Ovaj proces ide u prilog modernizaciji, a taj proces se u terminologiji teoretiara o
masovnom komuniciranju naziva kretanje ka globalnom svetskom selu.
Standard oveka koji ivi u modernom drutvu je mnogo vii nego to je to bio
sluaj u predhodnim epohama. Ovaj fenomen nije rezultat ideologije koja se bori za
socijalnu pravdu, ve je proizvod modernog drutva koje poiva na masovnoj
proizvodnji. Za moderno drutvo se esto kae da je potroako drutvo. U uslovima
kada moderna tehnologija omoguava fantastian nivo produktivnosti, visok ivotni

120
standard je pretpostavka za normalno funkcionisanje proizvodnje. Servan trajber je ak
na osnovu ovog kriterijuma razvio istorijsku klasifikaciju drutva. Po njegovom miljenju
sva drutva se po ivotnom standardu mogu kategorisati na sledei nain:

Predindustrijsko drutvo. Od 50 do 200 dolara per capita

Drutvo u procesu industrijskog razvoja: 200 do 600 dolara

Industrijsko drutvo: 600 do 1500 dolara

Potroako drutvo: 1500 do 4000 dolara

Postindustrijsko drutvo : 4000 do 20 000 dolara per capita

Dakle, najvaniji razlog visokog standarda u modernom drutvu sastoji se u

injenici da mora postojati potroaka snaga za apsorbovanje velike koliine proizvodnje

u modernom drutvu. Tofler je veoma slikovito pokazao kako ceo sistem ide u pravcu
pronalaenja novih roba koje e zadovoljiti potrebe modernog oveka. Galbrajt pokazuje
kako moderno drutvo koje je zadovoljilo primarne potrebe ljudi, u stvari stvara potrebu
za novim proizvodima da bi zatim tu potrebu zadovoljilo. Ova injenica ima duboke
konsekvence na nain ivota modernog oveka, prvenstveno na njegov sistem vrednosti.
Dok je u liberalnom kapitalizmu tedljivost bila jedna od najznaajnijih vrednosti koja je
ak podignuta na nivo religijskih vrednosti (etika asketskog protestanizma), u modernom
drutvu je troenje sasvim legitiman in, a tedljivost se posmatra kao oblik devijantnog
ponaanja. Ovaj fenomen je moda najbolje objasnio W.Wajt (mlai) govorei o etici
modernog oveka.
Obrazovanje se u naem radu analizira u razmatranju kulturne problematike
modernog drutva, iako bi na osnovu znaaja i uloge koje ono ima moglo biti svrstano u
razmatranju ekonomske problematike. Iako se danas obrazovanje posmatra kao sasvim
normalna stvar nikada ne smemo zaboraviti da je ono do skoro bilo privilegija bogatih i
lek protiv dosade. Moderno drutvo je obrazovanje stavilo na najvii mogui rang.
Ekspanzija obrazovanja je nuna posledica tehnoloke ekspanzije modernog drutva. Ono
je ustvari odgovor na tehnoloke potrebe tog drutva. U uslovima kada je industrijom
vladala jednostavna tehnologija, za njenu upotrebu nije bilo potrebno nikakvo znanje koje

121
se oblikuje proizvodnim procesom. Meutim, kada je tehnologija doivela svoju
ekspanziju, zahvaljujui naunim dostignuima, obrazovanje je postalo neophodna
pretpostavka za funkcionisanje moderne industrije. Govorei o povezanosti tehnoloke
ekspanzije i poveanja drutvenog znaaja obrazovanja naveemo neke empirijske
podatke. Broj nastavnika na koledima je 1900. god. u Americi bio 24 000. Godine 1920.
se taj broj popeo na 49v000, da bi krajem ezdesetih iznosio 480 000. To je
dvadesetostruko poveanje u sedamdeset godina. Istovremeno broj studenata je 1900.
god. u Americi iznosio svega 230 000, a ve 1950. god. broj studenata je bio 3 377 000,
da bi 1969. god. iznosio 14 600 000. 10 Ovakva ekspanzija obrazovanja je rezultat
poveane tehnoloke mobilizacije i potrebe drutva, dakle, njegov sistemski proizvod.
Ukupno poveanje stepena obrazovanosti modernog rutva nije proizvod, humanistikih
elja pojedinaca i drutvenih grupa, ve rezultat sutinske potrebe moderne industrije i
sloene tehnologije. Ovakva situacija u modernom obrazovanju ima i svoje socioloke
konsekvence. Ekspanzija obrazovanja i njegov znaaj utiu na promenu klasne strukture
drutva. Galbrajt je nosioce strunog i specijalizovanog znanja stavio u vrh hijerarhije
savremenog industrijalizma, dok Tofler smatra da je tehnokratija vladajua klasa u
modernom drutvu.
Optereeno znaenjem koje u savremenom drutvu ima, danas se vrlo esto
pojavljuju zahtevi za temeljnom i sistematskom reorganizacijom obrazovanja. Zakljuuje
se kako obrazovanje organizovano u svom tradicionalnom obliku sve tee zadovoljava
novonastale potrebe. Teoretiari obrazovanja, prosto se nadmeu u predlaganju novih
institucionalnih i vaninstiucionalnih modela obrazovanja. Pojedini autori ak postavljaju
zahtev za potpunim ukidanjem institucionalnog obrazovanja i njegovom zamenom za
novim oblicima koji e u veoj meri da odgovaraju praksi. Moderna koncepcija
obrazovanja koja se ini najadekvatnijom i teorijski najargumantovanijom, je koncepcija
o permanentnom obrazovanju. Sutina ove koncepcije se svodi na nunost da se
obrazovni proces proiri na celokupan ovekov radni vek. Ovo je neophodno zato to
znanje koje pojedinac usvaja u obrazovnom procesu vrlo brzo zastareva pod pritiskom
tehnolokih inovacija, zbog ega pojedinac nije vie u stanju da struno i profesionalno
obavlja svoju ulogu. Postoje analize koje pokazuju da kod strunjaka u prvih pet godina
10

J.K. Galbaith, Nova industrijska drava, Svijet savremena stvarnosti, Zagreb, 1970, str. 274

122
nakon diplomiranja postoji samo 60% potrebnog znanja. Posle dvadeset i pet godina ovaj
procenat se smanjuje na 30%.11 Doivotno obrazovanje postaje imperativ modernog
naina proizvodnje. Drugi je problem oko iznalaenja institucionalnih okvira za
realizaciju permanentnog obrazovanja.
Veoma je znaajno, kada se govori o problemu obrazovanja u modernom drutvu,
injenica da obrazovanje u modernom drutvu kreira njegovu klasnu strukturu. Ukoliko
je tana konstatacija da klasni poloaj pojedinca zavisi od stepena njegovog obrazovanja,
sledi zakljuak da moderno drutvo samo treba da obezbedi jednake anse svim
uesnicima u obrazovnom procesu pa e prema tome biti ostvaren i ideal jednakosti.
Time svaki pojedinac zahvaljujui vlastitim sposobnostima jeste kreator svog budueg
drutvenog poloaja. Ovime je izraena teza o meritokratiji u obrazovanju. Meutim,
uzimajui u obzir empirijske analize moe se videti da od klasnog poloaja koji uesnici
u obrazovnom procesu nose sa sobom zavisi i njihov uspeh u obrazovanju. Ne ulazei u
analizu uzroka ovakvog stanja, moemo zakljuiti kako obrazovanje u modedrnom
drutvu ipak manje-vie reprodukuje klasnu strukturu koja unapred postoji.
Za kraj naeg izlaganja o kulturi modernog drutva obratiemo panju na mesto i
ulogu pojedinca u njemu. Bazirajui svoj stav na marksistikoj antropologiji Turen
smatra da je pojedinac primoran da participira u drutvu i kulturi, nema mogunost da
ispolji svoju kreativnost. On je otuen i nije u mogunosti da ostvari svoju stvaralaku
sutinu. Kao alijeniran pojedinac on sebi postavlja zahtev za politikom akcijom. Tako
nastaju drutveni pokreti. Nasuprot ovom stanovitu, Tofler otkriva da je moderno
drutvo omoguilo pojedincu vii stepen slobode time to se procesom socijalne
diferencijacije pojedinac moe da odlui izmeu velikog broja ivotnih stilova koji mu se
nude. Rasprava o etikoj i antropolokoj problematici se uvek zasniva na odgovarajuim
teorijskim postulatima koji su u krajnjoj liniji metafizike prirode. Mi na ovom mestu ne
elimo da ulazimo u analizu ove problematike ve emo pokuati na sociolokom nivou
analize da otkrijemo mesto i ulogu pojedinca u drutvu. Za to je u dosadanjem izlaganju
dato dovoljno elemenata. Pojedinac u modernom drutvu ima vii ivotni standard nego
to je to bio sluaj u svim ranijim istorijskim epohama. Ta injenica koja se moe vrlo
jednostavno empirijski identifikovati je rezultat same ontologije savremenog drutva koje
11

Podaci uzeti iz Teme-3-4, 1992 lanak Natalije Jovanovi, Permanentno obrazovanje u uslovima
tehnolokog progresa, str.291

123
svoj opstanak bazira na masovnoj potronji. Time je jedan deo egzistencije oveka u
modernom drutvu sasvim jasan i oigledan. Da li je materijalna egzistencija kljuna
dimenzija postojanja, drugo je pitanje. Moderno drutvo koje je proizvelo visok stepen
diferencijacije i urbanizacije koja prati a ova injenica je na ravni psihologije pojedinca
svakako ostavila odreeni trag. Moderan ovek atomizovan i razbijen na niz uloga koje
obavlja u modernom drutvu, gubi oseaj o pripadnosti koji je bio tako karakteristian za
tradicionalna drutva. Gubitak svesti o pripadnosti se moe okarakterisati kao specifian
vid otuenja, ali se svakako mora konstatovati da je ovaj gubitak kompenziran na
razliite naine u modernom drutvu.

124

TRANZICIJA POSTSOCIJALISTIKIH DRUTAVA

Tranzicija je poseban oblik drutvene transformacije koji podrazumeva duboke i
korenite promene itavog drutvenog sistema a ne samo nekog njegovog posebnog dela.
Ovaj proces drutvene promene se pojavio na istorijskoj sceni nakon ruenja
socijalistikih sistema u zamljama Istone Evrope. Ova drutva, koja su decenijama
razvijala socijalistiki tip drutvenog ureenja na osnovama marksistike ideologije su
doivela najpre ekonomski a onda i drutveno-politiki kolaps. Kao rezultanta ovog
kolapsa sva ova drutva su krenula u izgradnju alternativnog politikog i ekonomskog
modela olienog u drutvima zemalja zapadnog kulturnog kruga.
Budui da tranzicija podrazumeva korenite promene itavog sistema sasvim je
jasno da proces tranzicije podrazumeva dug i teak proces drutvene transformacije. U
praksi se pokazalo da se tranzicija na razliit nain ostvaruje u razliitim drutvima koja
su oliavala real-socijalizam. No, sve ove razlike se ipak mogu teorijski prevazici to
znai da je mogue na teorijskoj ravni prikazati tranziciju kao jedinstven proces za sve
zemlje koje kroz ovaj proces prolaze. Ovo jeste mogue samo ukoliko moemo da
predstavimo dva sistema, onaj koji tranzira i onaj ka kome se tranzira na idealno-tipski
nain. Za ovu svrhu potrebno je izgraditi komparativnu analizu drutva koja uestvuju u
procesu tranzicije. Evo kako po naem miljenju izgleda ova komparativna slika:
1) Ekonomska struktura drutva:
Kapitalizam

Socijalizam

- privatna svojina
- trite
- profit
- korporacija
- menaderi
- struni timovi
- ekonomska efikasnost
- socijalna drava
- dinamika
- visoka produktivnost
- tehnoloka ekspanzija
- racionalni autoritet
- funkcionalna organizacija
- hijerarhija strunosti

- drutvena svojina
- centralno planiranje
- dohodak
- socijalistiko preduzee
- partijski funkcioneri
- politika (drava)
- reprodukcija ideologije
- socijalna drava
- statika
- niska produktivnost
- tehnoloka recesija
- partijski autoritet
- politika organizacija
- hijerarhija partijskog autoriteta

125
2) Pravno-politika struktura drutva:
Kapitalizam

Socijalizam

- razdeljena vlast
- parlament
- viestranaki izbori
- razvijena javnost
- civilno drutvo
- sloboda miljenja
- slobodno sudstvo
- odsustvo represije
- kritika vlasti
- smenljivost vlasti
- sloboda politikog delanja
- restitutivno pravo

- centralizovana vlast
- jednopartijska skuptina
- unutrapartijski izbori
- nepostojanje javnosti
- drava
- cenzura
- partijsko sudstvo
- prisustvo represije
- sakralizacija vlasti
- kontinuitet vlasti
-ograniavanje politikog delanja
- krivino zakonodavstvo

3) Kulturni model drutva

Kapitalizam

Socijalizam

- individualizam
- neautoritarnost
- masovna kultura
- materijalno blagostanje
- sloboda stvaralatva
- sekularizacija
- demitologizacija
- modalna linost
- racionalizam
- otuenje
- nauka kao struka
- modernizam
- otvorenost prema svetu

- kolektivizam
- autoritarnost
- ideologizovana kultura
- padanje ivotnog standarda
- cenzurisano stvaralatvo
- sakralizacija
- mitomanija
- totalna linost
- iracionalizam
- otuenje
- ideologizovana nauka
- tradicionalizam
- autarhinost

Na ovaj nain smo odredili komparativnu skicu koja ima funkciju da nam da
odrednice u naem promiljanju tranzicije. Oito je da izmeu socijalizma i kapitalizma
postoje razlike, koje nije toliko lako premostiti. Uspeh u ovom poslu zavisie od mnotva
faktora koje e svaka praksa tranzicije morati da ima u vidu. Poto je oito da tranzicija
kao transformacija drutva podrazumeva temeljne drutvene promene u daljem
sagledavanju ovog procesa, pre svega emo razmotriti razliite aspekte tj. drutvena
podruja na koja ona deluje. Zato je najbolje da se teorijski sagledaju ti aspekti. Na

126
narednim stranicama emo pokazati sve aspekte tranzicije i pokuati da damo njihovo
objanjenje a na osnovama komparativne analize koju smo izveli u predhodnim
redovima.
Ekonomska transformacija
Pod ovim podrazumevamo promenu ekonomskog sistema drutva realsocijalizma ka kapitalistikom obrascu. Budui da kapitalizam u razliitim fazama
istorijskog pojavljivanja podrazumeva razliitu koncepciju ekonomskog ivota, tranzicija
mora da odredi koji tip ekonomskog sistema eli da ostvari. Zato emo pokuati da damo
odrednice za onu vrstu promene u ekonomskoj strukturi koja je nuna bez obzira na
specifinosti kapitalistikih ekonomskih odnosa koji rezultiraju tranzicijom. Ekonomska
transformacija prvenstveno podrazumeva svojinsko prestruktuiranje. Privatna svojina kao
osnov ekonomskog ivota mora biti princip koji je univerzalan. Uvoenje privatne
svojine, tj. izbor metoda kojima se privatizacija ostvarije ima svoj znaaj, ali strukturalno
sa aspekta analize sistema to je pitanje pre moralne i politike nego li ekonomske prirode.
Za sam ekonomski sistem i njegovo funkcionisanje potpuno je irelevantno na koji nain
e privatizacija biti sprovedena. Znaajno je samo da privatna svojina u svim svojim
formama bude dominantan svojinski obrazac na kome e se zasnivati drutveni odnosi.
Drugi aspekt ekonomske transformacije jeste uvoenje trita. Mi smo videli da je
trite kao mehanizam veoma znaajno za reprodukciju drutveno-ekonomskih odnosa
baziranih na proizvodnji vika vrednosti. U ekonomskoj literaturi poznate su funkcije
trita i u tom smislu sve te funkcije treba aktivirati kako bi nov drutveni sistem mogao
da funkcionie. Teza da u modernom kapitalizmu trite ima ogranienja od strane drave
je tana, ali to nikako ne znai da je ono ukinuto.
Postavljanjem ove ekonomske osnove sve preostale karakteristike u izgradnji
kapitalistike ekonomije slede po zakonu kapitalistike akumulacije. Na ovom mestu
neemo ulaziti u mehanizme reprodukcije ekonomije kapitalizma koje smo gore opisali,
ve emo samo nabrojati koji su sve to preostali aspekti u funkcionisanju privrede, a koji
treba da postoje u ovakvom ekonomskom sistemu. Pre svega, to je ograniavanje uticaja
drave na ekonomiju. Drava time ne gubi sve ekonomske funkcije, ve samo svoje

127
delovanje prilagoava potrebama sistema koji je baziran na privatnoj svojini i trinoj
konkurenciji. Ona stvara genijalan ambijent u kome se odvija ekonomski ivot, a merama
ekonomske politike deluje se tamo gde trini obrazac pokazuje ekonomsku
neracionalnost i patologiju. Sledei momenat jeste zamena socijalistikog preduzea sa
modernim industrijskim preduzeem (korporacijom). To znai da se jedan neefikasni
privredni subjekt mora transformisati u pravcu ekonomski racionalne proizvodne
jedinice, koja funkcionie po trinim zahtevima i uslovima konkurencije. Ovakav
ekonomski subjekt, koji je sposoban da proizvodei vrednosti stvara profit, jeste osnova
za zdravu privredu na globalnom nivou. Oslobaanjem ekonomije od stega drave
promenie se i kadrovska politika preduzea. To znai da e na rukovodeim funkcijama
nuno da dolaze kadrovi po kriterijumu strunosti i kompetentnosti a ne moralnopolitike podobnosti. Ovaj mehanizam negativne kadrovske selekcije je imao veoma
teke posledice po ekonomiju real-socijalizma. Autonomija ekonomskog ivota,
podrazumeva situaciju u kojoj privreda sama reaguje na okolinu s obzirom na trine
zahteve te se time jedna statika ekonomija socijalizma stavlja u jedan dinamian
kontekst koji ima dugorone pozitivne tendencije. Razvoj tehnologije u novom obrascu
postae sastavni deo sveokupne prirode novog ekonomskog ambijenta, a ne predmet puke
politike proklamacije kako je to bio sluaj u real-socijalizmu. Tehnologija je rezultat
proirene akumulacije koja je nuna posledica trine utakmice. Tako nastaje tehnoloki
visoko razvijeno drutvo.
Transformacija politikog sistema
Ovaj aspekt tranzicije je na fenomenolokom nivou najvie napredovao u
dosadanjoj praksi transformacije postsocijalistikih drutava. To je zato to se na
pojavnom planu zapadna demokratija uvek vidi kroz perspektivu politikog
organizovanja, te su sve zemlje koje su se opredelile za tranziciju prve korake u ovom
pravcu nainile transformacijom politikog sistema. U praksi ova transformacija i nije
daleko odmakla. Politiki sistem koji se ostvaruje u novim drutvenim odnosima
podrazumeva afirmaciju graanskog suvereniteta. Pod time se razume da legitimnost
vlasti u drutvu poiva na narodnoj volji. Politika vlast je vlast naroda tj. slobodnih

128
graana. Oni imaju pravo da vlast postavljaju i da je menjaju u skladu sa sopstvenim
vrednostima i miljenjem. Da bi ovaj koncept suvereniteta bio mogu nuno je da se u
drutvu formira odreeni organ koji e rukovoditi drutvom u ime naroda. Tako je drugi
institut u novom drutvu parlament ili skuptina. Parlament je vrhovno telo zakonodavne
vlasti koje predstavlja izraz volje veine. Njega sainjavaju pojedinci koje narod bira
odgovarajuom procedurom. Ta procedura je oliena u institutu slobodnih izbora. Na
slobodnim izborima uestvuju partije i pojedinci koji ele da se ukljue u politiki ivot
drutva. Graani se za njih opredeljuju a parlament je samo finalni proizvod volje naroda
izraene na izborima. Da bi izbori poivali na narodnom suverenitetu neophodno je
uvoenje principa opteg prava glasa kao osnova za slobodne izbore. Poto u politikoj
utakmici uestvuje mnotvo partija i pojedinaca, vlast je mogua samo u situaciji kada u
politikom sistemu vai princip veine. Pri tome se nikako ne sme dozvoliti da ovako
koncipirana demokratija podrazumeva tiraniju veine nad manjinom.
Osim parlamenta u politikoj strukturi se pojavljuje i izvrna vlast kojoj
legitimitet daje parlament, a koja je najee oliena u vladi. Izvrna vlast ima funkciju
neposrednog upravljanja nad drutvom. Ona se nalazi pod kontrolom parlamenta.
Sudska vlast mora biti potpuno nezavisna i to je premisa od neobino velikog
znaaja za novi sistem drutvenih odnosa. Nezavisnost sudstva bazira se na instituciji
graana i jednakopravnosti. Svi su graani, naime, jednaki pred zakonom te je nuno da
za rad sudskih organa jedinu referencu predstavlja zakon kao takav.
Da bi novi politiki sistem mogao da funkcionie neophodna su jo dva principa.
To je formiranje javnosti i civilnog drutva. Ova dva momenta koji ne pripadaju samo
politikom sistemu ovde se uzimaju kao neophodna predpostavka njegovog
funkcionisanja. Ukoliko je suverenitet na slobodnim graanima, onda je nuno da javnost
bude institucionalno uobliena kako bi bilo uopte mogue da se odvija intrakcija izmeu
vlasti i graana. Civilno drutvo sa druge strane podrazumeva slobodu udruivanja i
delovanja graana u cilju postizanja odreenih politikih ciljeva ili jednostavno radi
delovanja na javnost. Ova dva poslednja momenta koja su nuna za politiki sistem
kapitaliztikog tipa jesu najvea prepreka u formiranju ovog politikog sistema u
postsocijalistikim drutvima. To je zato to njihovo uvoenje nije mogue prostim

129
donoenjem adekvatnih zakona, ve je neophodno da se u mrei drutvenih odnosa ovi
instituti lagano formiraju.
Transformacija u kulturi
Da bi se ovaj aspekt tranzicije ostvario verovatno je potrebno najvie vremena.
Kultura nije samo epifenomen ekonomskog ivota kako je to smatrao Marks. Veliki broj
teoretiara je pokazao da ona ima svoju samosvojnost i vlastite zakonitosti
samoreprodukcije. Time drutvena transformacija ima teak zadatak da promeni kulturne
obrasce real-socijalizma u onoj meri u kojoj je to uopte mogue, poto je, iskreno, nuno
dovesti u sumnju mogunost temeljne transformacije u kulturi uvoenjem novog
ekonomskog i politikog obrasca.
Prvi i osnovni zadatak transformacije u kulturi jeste ruenje kolektivistikog i
uspostavljanje individualistikog obrasca. Kolektivizam je sastavni deo socijalistikog
sistema na svim nivoima. On ima svoje duboke korene u tradiciji te je ovo dodatna
prepreka koja se stavlja pred tranziciju. Individualizam je, nasuprot ovome, veoma bitna
duhovna pretpostavka za funkcionisanje demokratskog trinog drutva.
Drugi momenat u kulturi koji je nuno promeniti jeste negacija autoritarnosti i
uspostavljanje mree neautoritarnih individua. Autoritarnost je komplementarna sa
kolektivizmom i njena nuna posledica. Isto kao i kolektivizam njene tradicionalne
osnove u real-socijalizmu su veoma duboke. Utoliko je ovaj zadatak tei.
U transformaciji kulturnog modela nuno je izvriti desakralizaciju i
demitologizaciju. Pod time se podrazumeva da je real-socijalistiko drutvo predstavljalo
vrstu savetodavne religioznosti sa snanim mitovima i kultovima. Nasuprot ovog
duhovnog sveta u novom drutvu mora da vlada zdrav razum i profan duh.
Racionalnost je, takoe, veoma bitan momenat u kulturi novog drutva. Ona je
nalije individualizma. Pod time se podrazumeva ruenje svih iracionalnih tiranija nad
duhom koji je uspostavljala dominacija real-socijalistike ideologije, a koje se ogledaju u
razliitim nekritikim i metafizikim konceptcijama i shvatanjima u ime bolje budunosti
viih ciljeva.
Sledei

momenat

drutvene

transformacije

kulturi

podrazumeva

deideologizaciju kulturnog stvaralatva i obezbeenje uslova za slobodno stvaralatvo.

130
Ovaj aspekt je naroito vaan u perspektivi drutva u kome su pojedinci slobodni da
delaju na nain na koji je primeren njihovoj individualnosti. Na ovaj nain se postie
oslobaanje stvaralake energije koja je podsticajna ne samo za kulturni model nego i za
stvaralatvo kao takvo.
Obrazovanje u novom drutvu mora da ima istaknuto mesto. Njegov razvoj je
viefunkcionalan za itav drutveno-ekonomski sistem. Obrazovanje omoguuje
kadrovsku regrutaciju za potrebe privrede. Takoe, ono je veoma znaajno i za
individualizaciju ljudskog duha. Obrazovanje ima i civilizacijsku dimenziju napredovanja
jednog drutva. Da bi se ovo postiglo real-socijalizam mora da ukine sve ideoloke
barijere koje pred njega postavlja ideologija.
Mediji u promenjenim uslovima moraju biti slobodni i nezavisni kako bi
afirmativno delovali u pravcu stvaranja kritike javnosti i pospeivanja civilnog drutva.
Krajnji rezultat delovanja slobodnih medija treba da predstavlja slobodno javno mnenje
koje je vaan faktor kako za politike tako i za ukupne drutvene odnose.
Modernizacija mora biti simbol kulturnog modela novog drutva. Uvoenje
novine, poboljanje postojeeg, prevazilaenje starog; sve to mora da predstavlja
svakodnevicu modernog drutva. Dinamika kapitalizma nasuprot statici real-socijalizma
omoguuje da se drutvo stalno kree ka boljem i savrenijem.
Temporalni aspekt tranzicije
Socioloki je imperativ da se ovo pitanje posebno razmotri kao aspekt tranzicije.
Nije nimalo dovoljno napraviti teorijsku skicu tranzicije i politikim diktatom krenuti u
tranziciju. Drutvo je mehanizam koji ima odreene zakonitosti, te ukoliko elimo da ga
promenimo moramo i da potujemo te zakonitosti. Istina, ove zakonitosti ne deluju kao u
prirodi. Takoe, mogunost da nepredvidljivi faktori utiu na celokupnu sliku stvari su
velike. Ukoliko se prihvati teza da drutvo jeste mehanizam koje ima vlastite zakonitosti,
sledi da je neophodno sa ove take gledita jednostavno obezbediti sve pretpostavke da
taj mehanizam pone da funkcionie. Time se nuno kao aspekt tranzicije namee pitanje
temporalne ekstenzije. Potrebno je u tom svetlu i odreivanje vremena koje je neophodno
da se formira novi sistem drutveno-ekonomskih odnosa. Ovaj zadatak je svakako teak,

131
ali ne i neizvodljiv. Sociologija, shvaena kao drutveni inenjering, ovde je
kombinovana sa sociologijom shvaenom kao neutralno saznanje drutva. Da bi novo
drutvo moglo da funkcionie neophodno je obezbediti sledee pretpostavke:

Privatnu svojinu

Trite

Finansijsku bazu za prvobitnu akumulaciju

Oslobaanje privrede od stega politike

Parlamentarnu demokratiju

Depolitizaciju drutva (nastanak civilnog drutva i slobodne javnosti)

Formiranje slobodnog graanina

Slobodne i nezavisne medije

Da li je stvaranje ovih pretpostavki zaista dovoljno za nastanak novog drutvenog

sistema? Da, ukoliko se svi ovi instituti uvedu kao istinski principi a ne u svojoj pojavnoj
formi. Drugo je pitanje vremena da bi svi oni mogli da ostvare nov drutveno-ekonomski
sistem. Ne treba zaboraviti da je kapitalizam svoju istoriju gradio na dugoj tradiciji.
Istorijski, bilo je potrebno dva veka da robno-novana privreda potpuno zaivi i dobije
dominantno mesto u ekonomskom ivotu drutva. To naravno ne znai da je isto toliko
vremena potrebno da se danas uvede ovaj sistem. Ali, u svakom sluaju potrebno je
mnogo vie vremena nego to mi za to imamo strpljenja. Mnogi su mislili da e odmah
nakon ruenja socijalizma drutvo poeti da se razvija po ugledu na zapadne zemlje
veoma brzo. Naprotiv, uvoenje kapitalizma je prouzrokovalo velike probleme i
ekonomsku recesiju, koja u sutini predstavlja finalni odraz protivrenosti socijalistike
ekonomije.
Temporalna ekstenzija je vrlo bitna dimenzija u shvatanju tranzicije kao
temeljnog drutvenog preobraavanja. Ona podrazumeva ne samo perspektivu
pojedinanog sagledavanja drutvenih podruja u kojima se tranzicija ostvaruje, ve
sagledavanje sloene mree meuodnosa koji nastaju kao rezultat delovanja jedinstvenog
drutvenog obrasca. Zato je neophodno da svaka teorijska analiza drutva u tranziciji

132
prihvati injenicu da je vremenitost veoma bitna karakteristika drutvene transformacije.
Drutvena nauka kao takva uvek ima dovoljno teorijskih sredstava da stvarnost vidi
statiki. Problem se deava kada se u drutvu deava preobraaj. U takvoj situaciji
postojea pojmovna aparatura pokazala se nedovoljnom da obuhvati stvarnost. Nuno je,
ini se, konceptualno prilagoavanje koje e unapred da obezbedi da dinamika u
predmetu istraivanja bude obuhvaena adekvatnim pojmovima i kategorijama.

133

VANIJE SOCIOLOKE TEORIJE

Kao to smo rekli u sociologiji, kao jedinstvenoj nauci, postoji vei broj razliitih
sociolokih teorija. Mi emo za potrebe ovog rada prikazati etiri, po naem miljenju
kljune, socioloke teorije i to su: funkcionalizam, marksizam, pozitivizam i
fenomenologija. Ovim izborom ne elimo da umanjimo znaaj ostalih teorija kao to su
npr. strukturalizam i simboliki interakcionizam, ve stojimo na stanovitu da su ova
etiri pristupa ipak predominantna u odnosu na ostale makar kada je re o trenutnom
stanju u sociologiji.
FUNKCIONALIZAM
Funkcionalistika teorija o drutvu je edo amerike sociologije, drim, nimalo
sluajno. Nain na koji ovaj pravac u sociologiji tretira drutvo u skladu je sa novijim
tendencijama drutvenog razvoja koje su se javile u XX veku a koje su karakteristine
upravo

za

ameriko

drutvo.

Po

mom

skromnom

miljenju

rodonaelnik

funkcionalistike kole je Emil Dirkem, francuski sociolog XIX veka, zato to se u

njegovim delima nalazi osnov koji se moe prepoznati u idejama ove teorije. Kada kaem
osnov, time pre svega mislim na uvoenje funkcionalistike perspektive kao metode
drutvene analitike, kao i funkcionalistikog tumaenja razvoja drutva. Meutim,
obzirom da je uobiajeno da se ovaj znaajan francuski sociolog tretira kao jedan od
rodonaelnika pozitivizma (a i ovo se moe braniti), mi emo na ovom mestu da se
sloimo sa tradicionalnom klasifikacijom naunih teorija i njihovih tvoraca. Po ovom
tumaenju tvorac funkcionalizma je Talkot Parsons, ameriki sociolog XX veka.
Osnovni pojam koji karakterie funkcionalistiku paradigmu jeste pojam funkcije.
Pojam funkcije je preuzet iz prirodnih nauka i on po sebi implicira teoriju sistema. To
znai da funkcionalizam tretira drutvo kao sistem u okviru koga postoje odreeni delovi
(strukturalni elementi sistema) koji obavljaju odreenu funkciju. Sam pojam funkcije
znai da neki entitet u drutvu zadovoljava odreenu potrebu sistema. U analizi funkcije
nekog strukturalnog aspekta drutva kljuan je pojam potrebe. Potrebe drutvenog
sistema tako predstavljaju osnov funkcionalistike teorije. Drutvo predstavlja sistem koji

134
ima odreene potrebe. Ove potrebe zadovoljavaju elementi tog sistema. Ukoliko elementi
sistema ,,bolje zadovoljavaju potrebe tog sistema, utoliko su ti elementi funkcionalniji i
obrnuto. Ukoliko sistem ne zadovolji odreen nivo potreba koje su nune za njegovu
reprodukciju, dovodi se u opasnost opstanak itavog sistema.
U okviru samog funkcionalizma postoje neka razliita miljenja o tome koje
potrebe su kljune za opstanak sistema. Mi emo zato da damo prikaz osnovnih potreba
sistema i funkcionalnih elemanata u strukturi drutva onako kako je to Parsons uradio. On
smatra da postoje etiri kljuna strukturalna elementa sistema i zato ih odreuje kao
podsisteme drutvenog sistema. To su:

U ovom prikazu je vano i pitanje prioriteta podsistema, u smislu da je kulturni

sistem najvaniji a zatim redom (ka dole) poreani su po znaaju ostali podsistemi.
Budui da je terminologija koja se koristi u funkcionalizmu, a koju smo mi izvorno
preneli, pomalo specifina pokuaemo da smisao opisanih podsistema i njihovih
funkcija prevedemo na jednostavniji jezik.
Podsistem kulture je najvaniji podsistem. Ovaj podsistem ima funkciju da
odrava obrasce. To znai da je njegov cilj da reprodukuje kulturu na kojoj jedno drutvo
poiva. Kultura se shvata veoma iroko kao skup kulturnih obrazaca, moralnih normi,
religijskog naina miljenja, naina ivota itd. Dakle, kulturom su obuhvaeni svi
duhovni elementi drutva. Ukoliko je kulturni podsistem najznaajniji, to znai da on stoji
u osnovi jednog drutva tj. da predstavlja najvaniji strukturalni element integracije
drutva. Ideja je u osnovi jednostavna i u ovoj perspektivi se eli pokazati da opstanak

135
jednog drutvenog sistema zavisi od reprodukcije kulturnih obrazaca koji predstavljaju
princip integracije drutva.
Drutveni podsistem terminoloki izaziva najveu zabunu a ovo zato to se itav
sistem oznaava kao drutveni sistem, te se postavlja pitanje ta bi to bio nekekav posebni
drutveni podsistem. U odreenju ovog podsistema u funkcionalizmu se ima u vidu
integracija drutva na bazi drutvene podele rada. Zato je i osnovna uloga ovog
podsistema integracija. Ovaj oblik integracije podrazumeva perspektivu sloenog i
diferenciranog drutva u kome se mogu identifikovati veliki broj drutvenih grupa.
Drutvena podela rada je taj faktor koji obezbeuje integraciju ovih drutvenih grupa po
principu meusobne zavisnosti.
Sledei podsistem je na najviem analitikom nivou. On se odreuje kao
bihejvioralni organizam. Njegov zadatak je da adaptira sistem. To znai da ovaj sistem
obuhvata sve one aspekte drutva kojima se razliiti elementi drutvenog sistema
prilagoavaju sistemu. Tako ovaj sistem ima naznaen dinamiki aspekt u cilju
odravanja itavog sistema. Meutim, smatra se da je najvaniji sastavni deo ovog
sistema skup svih drutvenih mehanizama koji obezbeuju socijalizaciju pojedinaca, zato
to je sama socijalizacija najznaajnija za integraciju pojedinaca u sistem.
Konano, podsistem pojedinca se tretira kao najkonkretniji sastavni deo sistema.
Njega sainjavaju pojedinci. Pojedinci u funkcionalistikoj perspektivi imaju zadatak da
ispunjavaju odreene ciljeve. Pod ciljevima se podrazumevaju sasvim konkretni zadaci
koje drutvo pojedincima namee, a koje ovi treba da ispunjavaju. Posmatrano po
principu izvedene hijerarhije, pojedinci treba u drutvenom ivotu da reprodukuju
kulturne obrasce, da postanu lanovi neke od drutvenih grupa, te da se socijalizuju.
Ovim pristupom oni nisu pojedinci kao psiholoka kategorija, ve postaju sastavni deo
drutvenog sistema kao socioloka kategorija.

136
U neto jednostavnijoj varijanti, funkcionalizam se moe interpretirati i na sledei nain:
SISTEM VREDNOSTI

STATUS

ULOGA

SOCIJALIZACIJA
Ova slika je potpuno konzistentna sa predhodnom i ona nam govori o tome da se
u osnovi drutva nalazi sistem vrednosti (kultura). U tom drutvu pojedinci zauzimaju
odreene statuse (drutvo), a sami statusi ovim pojedincima odreuju uloge (pojedinac)
koju oni moraju da ,,igraju. Da bi pojedinci dobili odreeni status te da bi na osnovu tog
statusa ispunili neku ulogu, oni moraju biti socijalizovani (bihejvioralni mehanizam).
Istorijski mehanizam razvoja drutva po shvatanju funkcionalista je evolucija pri
emu se podrazumeva diferencijacija drutva u pravcu nastajanja novih iz starih
struktura, a koje bolje odgovaraju na funkcionalne zahteve, tj. bolje zadovoljavaju
potrebe drutva. T. Parsons tumai drutvenu promenu evolucionistiki koristei termine:
funkcionalna diferencijacija i adaptacija. Kada se radi o samoj evoluciji, Parsons koristi
pojam evolutivne univerzalije, pod kojim se podrazumeva sposobnost drutvenog
sistema za inovacijom i adaptacijom. Tako po Parsonsu drutveni sistemi imaju tri
stadijuma: primitivni, prelazni i moderni. Sva tri stadijuma poseduju etiri zajednika
strukturalna svojstva:
1) srodstvo
2) religija
3) jezik
4) tehnologija

137
U periodu razvoja drutva svaki stepen razvoja, od prirodnog do modernog, je
posedovao mehanizme ,,evolutivnih prodora. Kljuni prodori u istoriji razvoja svakog
drutvenog sistema su:

drutvena stratifikacija

kulturna legitimacija

novac i trite

birokratija

univerzalni pravni sistem

demokratsko udruivanje
Time je i itava ljudska istorija stavljena pod prizmu funkcionalistikog shvatanja.

Sam drutveni sistem ima svoje granice i on se uvek mora razumevati analitiki u smislu
da se ne obuhvata itava empirijska struktura teorijskim konceptima, ve samo oni delovi
stvarnosti koji ulaze u drutvenu zgradu. Sa okolinom sistem funkcionie posredstvom
input-output odnosa, koji u sutini znae prijem novih informacija i njihova obrada
dinamikim delovanjem sistema. Tako svaka drutvena pojava koja ue u sistem biva
prilagoena njegovim potrebama i funkcionalnim zahtevima.
U odnosu na shvatanje Talkota Parsonsa koje smo gore izloili, jo jedan vaan
funkcionalista je unapredio ovu teoriju a to je Robert Merton. Ovaj teoretiar drutva se
detaljno bavio odreivanjem samog pojma funkcije, te svih vanijih aspekata koji se tiu
upravo ovog centralnog pojma. Prvo, on je razlikovao manifestne i latentne funkcije. Pod
manifestnim funkcijama se podrazumevaju oni oblici delanja razliitih elemenata u
sistemu koji su oevidni. Pod latentnim funkcijama podrazumeva se ono delanje razliitih
elemenata sistema koji su skriveni. Tako npr. jedan film ima svoju manifestnu funkciju
koja se moe odrediti kao zabavna funkcija. To je manifestno. Meutim, taj film moe
imati i latentnu funkciju, npr. funkciju edukacije ovo je latentno. Sledee, Merton je
uvideo da neka pojava (ili element u sistemu) moe biti jednofunkcionalna ili
viefunkcionalna, u zavisnosti od toga da li je ta pojava (elemenat) zadovoljava jednu ili
vie potreba sistema. Konano, Merton je ponudio odgovor na jedno od najvanijih

138
pitanja

koje

je

ozbiljno

potreslo

funkcionalistiku

teoriju.

Naime,

kritiari

funkcionalizma su ukazali na injenicu da u drutvu postoje pojave koje nisu

funkcionalne, ili koje ak deluju negativno na integraciju sistema. Na osnovu shvatanja
drutva koje smo gore izloili, ovu injenicu ne moemo objasniti. Zato je Merton
ponudio pojam disfunkcije. Ovaj pojam znai da se u dinamikom aspektu sistema
deavaju i takve pojave koje su disfunkcionalne, tj. koje dezintegrativno deluju na sistem.
Po Mertonovom stanovitu, ove pojave su samo u jednom periodu disfunkcionalne,
nakon ega ili nestaju iz sistema ili bivaju absorbovane sistemom ime postaju njegov
sastavni deo. Tipian primer za ovo je hipi-pokret s kraja 60-tih. Naime, u poetku je ovaj
pokret bitno naruio drutveni konsenzus (sistem vrednosti), da bi kasnije posredstvom
komercijalizacije rock kulture postao sastavni deo amerikog naina ivota.
MARKSISTIKA TEORIJA DRUTVA
Marksizam je ostavio trajan trag kako u naunoj drutvenoj teoriji tako i u
drutvenoj praksi XX veka. Zato se u svakom prikazu sociolokih teorija ovaj pravac u
sociologiji, po mom miljenju, ne moe izbei. injenica da je ova teorija izgubila trku sa
ostalim sociolokim paradigmama je doista stvar aktuelnog trenutka, te sasvim izvesno u
skorijem periodu valja oekivati revitalizaciju marksistike paradigme, pre svega kao
specifinog humanistikog naina miljenja u posmatranju drutva. Marksizam je imao tu
istorijsku nesreu (ili sreu, zavisi od kriterijuma), da je postao ideoloka platforma
zemalja real-socijalozme (Istona Evropa) nakon II svetskog rata. Kao takav, on je ubrzo
prestao da ivi kao nauna teorija te je u ovim autoritarnim drutvima dobio status naune
dogme i religijske istine. Mitologizacija marksizma i njegovo svoenje na ideoloki
sadraj, uz injenicu da je i ovaj sadraj od strane politikog establimenta socijalizma
krajnje pograno interpretiran, dovele su da je kao drutvena teorija marksizam potpuno
marginalizovan nakon ruenja Berlinskog zida. Time njegov pad uistinu ne znai da su
stavovi o drutvu koje ova teorija nudi izgubili teorijsku vrednost, ve prosto znai da za
trenutak, sve teorije koje su kritkovale ex socijalistike reime likuju u svojoj pobedi nad
ovim sistemom, proglaavajui i sam marksizam za praznu ideoloku floskulu koja je
milione ljudi odvela na pogrean istorijski put. Ovo svakako nije istina, i ja stojim na

139
stanovitu da je marksizam u svojim vanim ideoloki neutralnim teorijskim stavovima,
jo uvek veoma autentian i da nam jo uvek moe puno ponuditi u procesu prouavanja
drutva.
Osnovna marksistika premisa je specifino shvatanje oveka. Zato marksizam
zaista predstavlja humanistiku koncepciju. No, staviti oveka u osnov drutvene teorije
znai i da sama drutvena teorija koja se iz ovoga izvodi, poiva na svojevrsnoj
antropolokoj perspektivi. ovek se u marksizmu shvata kao bie prakse (praxis), a sama
praksa se shvata kao svesna i svrsishodna, tipino ljudska delatnost. Osnov same prakse
je ljudski rad. Od toga kako shvatamo prirodu ljudskog rada zavisie i sam nain na koji
vidimo i ,,procenjujemo drutvo. To znai da marksizam u osnovi ima i specifian
kriterijum za vrednovanje drutva. Upravo na ovoj platformi se krije tajna marksizma
kao drutvene kritike i upravo zbog toga moemo rei da je marksizam kritika teorija
drutva. Svi ostali stavovi marksizma, koji se pogreno uglavnom tumae kao osnovni, su
izvedeni iz ovih premisa. No, ta je to rad po marksizmu?
Rad je epicentar ovekovog univerzuma. Rad podrazumeva odnos izmeu prirode
i drutva u kome ovek aktivno i svesno komunicira sa prirodom prilagoavajui je
svojim potrebama. Posredstvom rada, ovek tvori drutvo. Sledea antropoloka
karakteristika oveka jeste da on ovaj rad obavlja u grupi (zajednici). Zato se u
marksizmu istie da je ovek generiko bie. To znai da rad ima naznaen socioloki
karakter. On svoju generinost ostvaruje na bazi ravnopravnosti sa svim ostalim
lanovima drutva. Ukoliko je to drutvo na neki nain podeljeno na drutvene grupe koje
su u koliziji, to znai da ovek gubi svoju generinost oseaj zajednitva. Gubitak
oseaja zajednitva (generinosti) je jedna od dimenzija otuenja. U ljudskoj je prirodi da
ovek upravlja sam procesom i rezultatima svoga rada. Prema tome, ,,pravedno drutvo
je ono drutvo koje omoguava pojedincu da upravlja procesom i rezultatima svoga rada.
I ovo je osnovni stav na kome marksizam bazira kritiku svih klasnih drutava i postavlja
zahtev za izgradnjom bezklasnog drutva. Takoe, ovaj argument je postavio zahtev da
ova teorija prikae sliku istorijskog razvoja drutva.

140
Po ovoj slici, istorijski razvoj drutva ima sledee faze:
-

prvobitna ljudska zajednica

robovlasniko drutvo

feudalno drutvo

kapitalizam

socijalizam (kao prelazna faza)

komunizam

Rad je u klasnom drutvu otuen, zato to klasa proizvoaa stvara vrednosti koje
prisvaja klasa vlasnika sredstava za proizvodnju. Prema tome, osnov klasne podeljenosti
u drutvu jeste privatno vlasnitvo nad sredstvima za proizvodnju. Upravo prvo klasno
drutvo nastaje tako to jedna klasa preuzima kontrolu nad sredstvima za proizvodnju, a
druga klasa biva prinuena da proda svoju radnu snagu te da proizvodi vrednosti na tim
sredstvima za proizvodnju koje prisvaja klasa vlasnika. Budui da u istorijski prvom
obliku drutva (prvobitna ljudska zajednica) nije bilo klasa, postavlja se pitanje kako i
zato su klase nastale? Ovo se deava nunim nainom, delovanjem mehanizama
drutvene podele rada. Prva podela rada rezultat je onog istorijskog trenutka kada
usavravanjem sredstava za proizvodnju jedna zajednica proizvede vie nego to joj je za
opstanak potrebno. Tako se rad deli na umni i fiziki, a konsekventno tome i drutvo na
dve klase robovlasnike i robove. Klasa na vlasti se bavi samo umnim radom, prisvaja
vlasnitvo nad sredstvima za proizvodnju, a time i eksploatie rad druge klase. Tako
nastaje prvo klasno drutvo. Izmeu klase na vlasti i klase koja proizvodi postoji trajan
konflikt interesa, konflikt koji pre ili kasnije dovodi do revolucije, tj. oruane pobune
eksploatisane klase, te do promene drutva u neki drugaiji oblik. Na svakom novom
istorijskom nivou raaju se nove klase te novi oblici eksploatacije i ovaj proces e trajati
neprekidno, sve dok se ne ukine institut privatnog vlasnitva nad sredstvima za
proizvodnju koji predstavlja osnov eksploatacije.
Drutvo Marksovog vremena bio je kapitalizam i to u svom liberalnom obliku. On
se prouavanjem ovog drutva na osnovama svojih teorijskih shvatanja bavio itavog
ivota. U drutvenoj teoriji postoji slaganje da je upravo Marks najbolje objasnio

141
drutvene odnose koji vladaju u ovom drutvenom obliku. On je na osnovu analize
liberalnog kapitalizma ukazao na proces u kome ekonomska struktura drutva predstavlja
osnov na kome se izgrauje itavo drutvo. Tako je formulisan jedan veoma vaan i
danas aktuelan princip u sociologiji princip ekonomskog determinizma. Na osnovu
ideje o ekonomskom determinizmu, evo kako izgleda drutvena struktura u marksistikoj
perspektivi:

Ekonomski odnosi u drutvu se u marksizmu nazivaju terminima: proizvodne

snage i proizvodni odnosi. Oni predstavljaju drutvenu bazu. Pravno- politika struktura i
oblici drutvene svesti predstavljaju drutvenu nadgradnju. Opisujui oblike drutvene
svesti, Marks je govorio o sledeim oblicima: ideologija, nauka, raligija, umetnost, moral
jednom reju kultura. Ovaj prikaz predstavlja i platformu za analizu drutva. On nam
govori da ukoliko elimo da objasnimo jedno drutvo, treba da analiziramo ekonomsku
strukturu drutva, a kada shvatimo kako ona funkcionie, mi emo uvideti kojim
mehanizmima taj ekonomski model proizvodi specifinu pravno-politiku strukturu i
oblike drutvene svesti.

142
Epicentar kritike drutva Marks je usmerio na kapitalizam. U ovom drutvu on
vidi dve osnovne klase, buroaziju kao vlasnika sredstava za proizvodnju i proletarjat
kao eksploatisanu klasu. U ovom drutvu proletarjat je prinuen da nezavisno od svoje
volje ue u proces proizvodnje, pri emu na tritu prodaje svoju radnu snagu. Rezultate
njegovog rada prisvaja buroazija kao vlasnik sredstava za proizvodnju. Zato je rad u
kapitalizmu (kao i u svakom klasnom drutvu) otuen. Prizvoa materjalnih vrednosti
nema uslova da slobodno raspolae uslovima i rezultatima svoga rada, a ovo je u prirodi
samog oveka. Osim toga u kapitalizmu, zbog eksploatacije i klasne podele drutva,
ovek gubi svoju generinost, te je prema tome otuena i njegova drutvena priroda. Kad
nema generinosti onda ovek oveku predstavlja sredstvo a ovo je upravo potvrda
samog otuenja.
U kritici marksizma se mogu izvesti razliiti stavovi. Najea kritika se bazira na
injenici da u svakom drutvu postoje jo neke klase, a ne samo one dve koje su u
konfliktu i o kojima govori marksizam. Zatim, veoma se esto kritikuje i ekonomski
determinizam kao model objanjenja jednog globalnog drutva. Trei znaajni momenat
u kritici marksizma, usmeren je na njegovo shvatanje istorije, koje se na osnovu istorijske
analize razliitih drutava pokazuje kao neadekvatno. Ipak, mora se priznati da u svojim
najvanijim sadrajima marksizam pogaa istinu, koju sva drutva i ideologije tih
drutava nerado priznaju. Zatim se mora priznati da je marksistiko shvatanje
ekonomskih odnosa u drutvu i danas aktuelno i u ekonomskoj a ne samo sociolokoj
literaturi. Konano, marksistike humanistike ideje su doprinele afirmaciji radnikog
pokreta u svim kapitalistikim ekonomijama, te su istine koje nudi marksizam postale
snano oruje radnikog pokreta. Ovaj pokret je uspeo u dugom istorijskom procesu da
umanji stepen eksploatacije u kapitalizmu i da utie na razbijanje njegove tradicionalne
klasne strukture u interesu svih pojedinaca i drutvenih grupa. Zato marksizam ostaje
trajan kao drutvena teorija, naroito kao sredstvo kritike analize svih drutava koje
poivaju na klasnoj stratifikaciji i eksploataciji.

143
POZITIVIZAM
Pozitivizam kao jedna od sociolokih teorija predstavlja u osnovi uticaj koji je
odigrao razvoj prirodnih nauka na drutvene nauke zahvaljujui pozitivnoj metodi.
Pozitivizam nije prevashodno socioloka teorija, ve on predstavlja jedan istorijski i
autentian filozofski stav. Ovaj stav izrasta na kritici tradicionalnog naina miljenja
karakteristinog za srednjevekovno drutvo, miljenja koje je bilo ispunjeno religiskim
dogmama a koji se najee naziva sholastika. Osnovna karakteristika sholastike, koja je
trajala vekovima kao dominantan obrazac miljenja u nauci, bilo je oslanjanje na
dedukativnu metodu i nekritiko usvajanje dogmi kao naunih istina. Sve ove istine su
tako imale metafiziki karakter. Metafizika kao model miljenja pretpostavlja da itav
svet koji nas okruuje poiva na osnovama koje nisu date u iskustvu, i koje moemo
dosei samo iracionalnim putevima. Iz ovih karakteristika sholastikog miljenja
pozitivizam se javlja kao reakcija tj. kao suprotnost. Tako pozitivizam ima upravo
suprotne karakteristike od ovih koje smo naveli opisujui sholastiku. Pre svega, nasuprot
metafizikom nainu miljenja, pozitivizam afirmie iskustvo. Svo nae znanje tako ne
sme da se zasniva na principima koje se iskustvom ne mogu dokazati. Pozitivno tako
postaje sinonom za iskustveno, a sam pozitivizam jeste jedan stav u razumevanju same
nauke u smislu da ova ima za cilj da otkriva naune zakonitosti koje postoje u iskustvu i
koje mora na ovaj nain prouavati i dokazivati. Upravo sa ovim je povezana i afirmacija
indukativne metode, nasuprot dedukativnoj metodi na koju se oslanja metafiziki nain
miljenja. Indukativna metoda je onaj nain miljenja u logici koji nam omoguava da
putem generalizacije saznamo opte prouavanjem pojedinanog. Upravo, pojedinano
jesu pojave date u iskustvu. Dedukativna metoda, koju pozitivizam kritikuje
podrazumeva suprotno, tj. nain miljenja u kome se na osnovu znanja o optem dolazi
do spoznaje pojedinanog. Ova logika osnova pozitivne metode je veoma vana, zato
to je jedan od osnova induktivnog zakljuivanja odbacivanje mogunosti da se znanje
opteg prihvata kao dato. Time se opravdava stav pozitivizma da je spoznaja opteg
istinski zadatak nauke i da nema valjanog iskustvenog opravdanja da se to opte prihvatiti
kao spoznato.

144
Pozitivizam je na ovim osnovama najpre uveden u prirodne nauke. Zahvaljujui
ovakvom pristupu desio se procvat prirodnih nauka, pre svega u biologiji i fizici. Tek
nakon toga se dolo na ideju da se pozitivizam moe afirmisati i u drutvenim naukama.
Tvorci ove ideje su Ogist Kont i Emil Dirkem. Ono to je zajedniko za sve sociologe
pozitivistike provincijencije jeste stav da se drutvene pojave mogu prouavati kao
iskustvene na isti nain kao to je to sluaj i u prirodnim naukama. Prema tome, kao
socioloka teorija u pozitivizmu nema jednog univerzalnog prikaza drutva, niti ima
univerzalnih pojmova na osnovu kojih se drutvo objanjava. Pozitivizam prvenstveno
jeste metodoloki stav, nain na koji treba da prouavamo drutvo, a ne nekakav sistem
pojmova i kategorija na osnovu kojih moemo univerzalno da analiziramo drutvene
pojave.
Ogist Kont (Ogist Conte) je filozof i sociolog XIX veka koji je dao naziv
sociologiji. Zato ga neki smatraju ocem ove nauke, a ja sam lino pristalica onih
miljenja koji ga tretiraju kao kuma sociologije. Inae, naziv sociologija je jedno vrlo
nesreno reenje ukoliko pogledamo emitologiju ove rei. Ovo zato to se u ovom nazivu
nalaze dva dela: socio (drutvo) i logos (nauka). Meutim, socio je re latinskog porekla
a logos je re grkog porekla. Prema tome, naziv nauke sociologija predstavlja jeziki
eklekticizam dva razliita jezika, te se ovakav spoj ne moe smatrati naroito srenim
reenjem. Kont se zalagao za afirmaciju pozitivne metode u sociologiji po uzoru na
prirodne nauke. Njemu se najee pripisuje zasluga i zato to je uvideo znaaj koji ima
porodica kao drutvena institucija za ukupnu drutvenu reprodukciju. Porodica je temelj
drutva na kome se izgrauje itava drutvena struktura. Kont je sociologiju video kao
nauku koja se bavi prouavanjem drutva na dva naina, kao socijalnu statiku i socijalnu
dinamiku. Socijalna statika se bavi prouavanjem drutvenih pojava tako to ih posmatra
kao postojane tj. statike. Socijalna dinamika, upravo prouava naine na koji neka
drutvena pojava nastaje, te naine na koje se ona menja, dakle, njenu dinamiku. Ovaj
princip vai i za prouavanje drutva kao celine. Na osnovu svojih izuavanja istorije,
Kont je razvoj drutva definisao posredstvom tri istorijske faze. To su:
-

teoloki stadijum

metafiziki stadijum

pozitivni stadijum

145

Ovakva klasifikacija istorijskih tipova drutava je izvedena na osnovu jednog

kriterijuma koji moemo zvati ,,stanje duha, tj. dominantnog naina miljenja koji je
vaio u tim drutvima. U prvom istorijskom obliku tj. drutvu koje ga predstavlja,
dominantni nain miljenja je religija. Zato se ovaj stadijum i odreuje kao teoloki. U
okviru ovog stadijuma takoe postoje odreeni istorijski nivoi. U drugom stadijumu se
ljudsko drutvo ne vezuje tako vrsto za religijske dogme, ali ostaje injenica da se
miljenje oslanja na principe koji su van iskustva. Zato se ovaj stadijum naziva
metafizikim, konano, pozitivni stadijum u razvoju drutva je onaj trenutak u istoriji
kada poinje dominacija pozitivnog naina miljenja.
Drugi rodonaelnik pozitivizma u sociologiji je Emil Dirkem (Emil Dirckheim).
Za ovog francuskog sociologa se moe slobodno rei da je prvi sociolog u modernom
smislu. On je dosledno afirmisao pozitivnu metodu, ne samo kao takvu, ve i
upotrebljavajui ovu metodu u prouavanju drutvenih pojava njegovog vremena.
Osnovni metodoloki stav koji je izrazio Dirkem je zapisan kao prvo pravilo njegove
socioloke metode. Ono glasi: Posmatraj injenice kao stvari. Ovaj na prvi jednostavan
stav izraava sutinu same pozitivne metode u sociologiji. Evo kako ovaj stav valja
razumeti:
POSMATRAJ INJENICE kao STVARI

ULA

ISKUSTVO

OBJEKT

Dakle, u ovom stavu su sadrani svi elementi kljuni za afirmaciju pozitivne

metode. Posmatranje se oslanja na ula. Ovo znai da sve to moemo znati o drutvu,
mora biti ulima opaeno. Nema nikakvih sociolokih istina koje se ne mogu ulima
obdelavati i na ovaj nain dokazivati. injenice su sinonim za samo iskustvo. Prema
tome, drutvo nam je kao predmet prouavanja dato u iskustvenom obliku i jedino ga kao
takvo moemo saznati. Konano, sam termin ,,stvari znai usmerenost na objekat koji
istraujemo. Ovako se afirmie potreba da nae znanje bude objektivno, tj. da se ne
zasniva na naim subjektivnim predrasudama, htenjima, mnenjima i sl.

146
Upravo posmatrajui injenice kao stvari, Dirkem je sa puno uspeha prouavao
neke vane drutvene pojave kao to je samoubistvo. Njegovi radovi u tom pogledu i
danas su aktuelni. No, svakako da je Dirkem najvei doprinos dao u pogledu objanjenja
jednog od najznaajnijih drutvenih fenomena a to je drutvena podela rada. On je ovaj
fenomen postavio na istorijsku ravan i detaljno opisao i objasnio njegov znaaj i funkciju
za drutvo, te njegov uticaj na drutveni razvoj. On u istoriji ljudskog drutva u osnovi
vidi dva tipa koji sukcesivno jedan drugog smenjuju delovanjem zakonitosti drutvene
podele rada. Prvi istorijski tip jeste drutvo mehanike solidarnosti. U ovom drutvu je
podela rada potpuno nerazvijena, a drutvo je integrisano kolektivnom sveu. Ovaj tip
svesti znai da svi pripadnici drutva imaju identian nain miljenja, identine moralne
obrasce, potuju iste religijske simbole itd. Zato su svi pojedinci u izvesnom smislu
,,stopljeni. Individualna svest i racionalni nain miljenja ne postoji. To znai da
pojedinci nisu u stanju da vide sebe kao ,,individue ve samo kao deo drutvene
zajednice, a sama drutvena zajednica postoji u obliku kolektivne svesti koja se moe
prepoznati pre svega u religiji. Istorijski, drutvo se razvija drutvenom podelom rada.
Ovaj mehanizam deluje u pravcu dezintegracije drutva na posebne drutvene grupe.
Ovaj proces je sa stanovita drutvene integracije divergentan. To znai da u jednom
pravcu dolazi do poveanja stepena drutvene integracije, a u drugom dolazi do
smanjenja drutvene integracije. Drutveni razvoj se deava zato to drutvena podela
rada utie na ukupnu produktivnost itavog drutva, tj. drutvo je efikasnije u proizvodnji
dobara. Meutim, sa druge strane razvoj drutvene podele rada dovodi do dezintegracije
drutva u smislu ,,rastakanja kolektivne svesti koja je princip drutvene integracije. Tako
drutvena podela rada u isto vreme dovodi i do integracije drutva na drugaiji nain tj.
po principu radnih meuzavisnosti razliitih drutvenih grupa koje moemo identifikovati
na osnovu posebnog rada koji ove grupe obavljaju. Drutvo sa razvijenom drutvenom
podelom rada se zove drutvo organske soldarnosti. Moemo videti da su termini
,,mehaniko i ,,organsko preuzeti iz prirodnih nauka (tanije iz fizike i biologije). Po
ovome je jasno da je uspon ove dve prirodne nauke uticao i na samu sociologiju tog
vremena. Dok mehaniki znai ,,stopljeno, organski znai po uzoru na organizam tj.
imamo drutvo koje se sastoji iz razliitih delova pri emu svaki deo obavlja odreenu

147
funkciju12. Podela drutvenih tipova na mehaniku i organsku solidarnost je ,,tipskog
karaktera. To znai da je svako drutvo u iskustvenom smislu i organsko i mehaniko,
samo je pitanje stepena razvoja drutvene podele rada. to je drutvena podela rada
razvijenija, to je drutvo diferenciranije, te je u viem stepenu ,,organskog karaktera.
Dirkem se, kao to smo rekli, posebno bavio i pitanjem metode. Budui da je
sociologija kao nauka zamiljena po uzoru na prirodne nauke, bilo je sasvim nuno
ispitati mogunost primene onih metoda u sociologiji koje karakteriu prirodne nauke.
Poto je osnov za razvoj prirodnih nauka bila eksperimantalna metoda. Dirkem je s
pravom uvideo da je mogunost primene ove metode veoma ograniena u sociologiji.
Zato on kao alternativu eksperimentu u sociologiji nudi komparativnu metodu tj.
uporednu metodu. Komparativna metoda treba da nam omogui da uporeivanjem
drutvenih fenomena i drutvenih tipova doemo do onih informacija koje u prirodnim
naukama obezbedjuje eksperiment. Tri su nivoa upotrebe komparativne metode:
- uporeivanje razliitih drutvenih fenomena u istom drutvenom tipu
- uporeivanje istog fenomena u dva razliita tipa ali istog istorijskog nivoa
- uporeivanje istog fenomena ali u dva drutva razliitog istorijskog nivoa
Moderan pozitivizam je dominantan pravac u sociologiji XX veka. Ovu poziciju
on je zauzeo zahvaljujui tome to je ovakav socioloki pristup bio izrazito istraivaki
orijentisan ime je otvorio mogunost istraivanja svih posebnih podruja ivota na
kvantitativan nain. Zato se moderni pozitivizam oznaava kao kvantitativan pristup u
sociologiji. Meutim, u sociolokoj literaturi uobiajeno je da se moderni pozitivizam
oznaava kao neopozitivizam. Osnovna novina u modernom pozitivizmu jeste
unapreenje pozitivne metode. Pri tome su osnovni stavovi pozitivizma koji se tiu
tretmana drutvena kao i iskustvenog podruja imanentno implementirani u
neopozitivizam. Kljuna novina koju neopozitivizam nudi jeste kvantifikacija, tj. ideja da
se sve drutvene pojave mogu meriti. Tako kljuni problem u neopozitivizmu postaje
unapreivanje razliitih tehnika merenja. U tome je u zadnjim decenijama XX veka
naroito doprineo i razvoj informatike i raunarstva, zato to sloene tehnike merenja
12

...reklo bi se ,,sistem. To je razlog zbog ega se moe rei da je Dikrem u isto vreme i rodonaelnik funkcionalizma.

148
zahtevaju primenu modernih statistikih metoda, koje se efikasno mogu primeniti samo
uz pomo raunara. U teoriji metode koju je razvio neopozitivizam najvanija je
afirmacija koncepta varijable. Varijabla, znai aspekt jednog fenomena koji se moe
iskustvenim putem meriti. Tako se svaka drutvena pojava sastoji iz niza varijabli. U
procesu sociolokog istraivanja, mi imamo cilj da prikupimo sve vane informacije o
varijablama te da te varijable dovedemo u vezu sa posebnim statistikim tehnikama. Ovaj
koncept, iako esto kritikovan, je ipak veoma doprineo afirmaciji sociologije kao nauke
koja se ne bavi samo prouavanjem ve i unapreivanjem drutvenog ivota.

149
FENOMENOLOGIJA
Ovaj pravac nastaje kao suprotnost pozitivistikoj sociologiji. On osporava
mogunost da se drutvo moe izuavati kao i priroda te da se u prouavanju ova dva
sveta mogu koristiti iste metode. Upravo, osnovno fenomenoloko polazite je da je
drutvo kao predmet prouavanja neto sasvim drugaije od prirode, te da se iz ovih
razloga ono mora izuavati na sasvim drugaiji nain. Dok u svetu prirode vae prirodni
zakoni, u drutvenom ivotu postoje vrednosti, motivi, volja, sloboda itd. koji su osnov za
ljudsko ponaanje. Zato se ne moe govoriti o otkrivanju uzrono-posledinih veza u
drutvu i o objanjenju u klasinom smislu. Sociologija moe samo da razume drutvene
pojave njihovim prouavanjem. Tako se fenomenologija kao teorijski pravac drugaije
zove sociologija razumevanja ili hermeneutika.
Kao to i pozitivzam ima svoj osnov u filozofiji (empirizmu) tako i
fenomenologija svoje poetke moe pronai u filozofskim radovima hermeneutiara
Vilhelma Diltaja. Ovaj filozof je prvi formulusao princip da se ,,duhovne nauke moraju
izuavati na poseban nain i to razumevanjem i tumaenjem. Meutim, prvi znaajni
sociolog ovog usmerenja je svakako Maks Veber. Jedan od najveih sociologa u istoriji
ove nauke. On se nije naroito bavio metodolokim pitanjima, ve je jednostavno
upotrebom hermeneutike doao do vanih saznanja o drutvu svog vremena, te je na
praktian nain pokazao kako se u sociologiji moe doi do veoma vanih saznanja
upotrebom ove metode. Kao Marks, Veber je postavio pitanje nastanka kapitalistikog
drutva. Meutim, interpretacija koju on nudi je sasvim razliita od ekonomskog
determinizma koji zastupa marksizam. On naime smatra da su promene u religiji
tradicionalnog drutva dovele do nastanka kapitalizma. Pod tim promenama u religiji
drutva tog vremena , Veber identifikuje protestantizam. Ovaj oblik hrianstva se raa u
zemljama zapadnog kulturnog kruga, kao reakcija na katolicizam koji je sve oitije gubio
snagu u svojoj nekontrolisanoj elji da apsolutno gospodari drutvom posredstvom
religijskog morala. Pri tome, i sami katoliki oci kao i katolika crkva, veoma esto u
svakodnevnom ivotu odstupali su od morala koji su propovedali. Tako se javlja
protestantizam koji u stvari sebe predstavlja kao izvorno hrianstvo. Iako u okviru
protestantizma moemo razlikovati vie varijanti, postoji nekoliko zajednikih

150
karakteristika za itav protestantski svet. Prvo, protestantizam odbacuje nunost da se u
komunikaciji sa Bogom moe doi samo preko posrednika tj. svetenih lica i Crkve. Tako
je prevoenje Biblije na narodni jezik u stvari tekovina protestantizma. Zahvaljujui
ovome, protestanti su imali sasvim individualan odnos prema Bogu obraajui mu se
direktno. Time se razvija jedan poseban aspekt linosti, veoma vaan za nastanak
kapitalizma, a to je proces individualizacije. Individualizacija ljudskog duha znai
obraanje samom sebi i razumevanje vlastitih potreba i interesa. Sledea bitna razlika
izmeu protestantizma i katolicizma jeste shvatanje rada. U katolikoj interpretaciji
akcenat je na asketizmu. Prema tome, treba raditi samo onoliko koliko je nuno za
opstanak. Protestantizam nasuprot ovome formulie etiku poziva. Po ovoj interpretaciji,
rad je ,,bogougodan. To znai da je pojedinac ohrabren od Boga da radi i da stvara to je
mogue vie, a pri tome da treba asketski da ivi. Situacija u kojoj se proizvodnja
akumulira a ne troi, predstavlja ono to nazivamo prvobitnom akumulacijom kapitala,
inioc sa kojim poinje liberalni kapitalizam. Rad i individualizacija uz tradicionalnu
kulturnu matricu zasnovanu na unapreivanju logikog miljenja su doveli do procvata
racionalizma. Ovaj faktor je kljuan za nastanak kapitalizma, koji predtavlja prvo
racionalno organizovano drutvo u istoriji.
Za Veberov rad se vezuje definisanje pojma birokratije. Birokratija je oblik
racionalne organizacije koja poiva na hijerarhiji i funkcionalnoj specijalizaciji. Ovaj
oblik racionalne organizacije je tipian za kapitalistiko drutvo. On je veoma efikasan,
zato to lanac komandi po hijerarhiji vai beskompromisno i zato to svaki pojedinac
jeste specijalizovan za obavljanje odreene konkretne delatnosti na osnovu svoje uloge
koju ima u birokratizovanoj strukturi.
Sledei drutveni aspekt kojim se Veber bavio jeste ponaanje pojedinca kao
drutveno ponaanje. On smatra da u osnovi postoje etiri tipa ponaanja:
- ciljno-racionalno
- vrednosno-racionalno
- tradicionalno
- afektivno

151
Dakle, ova kategorizacija se zasniva na motivima koji rukovode pojedinca da se
ponaa na odreen nain. Ukoliko je taj motiv racionalne prirode i sa odreenim jasnim
ciljem, onda govorimo o ciljno-racionalnom ponaanju. Ukoliko je ponaanje pojedinca
je racionalno ali zasnovano na nekom vrednosnom obrascu, onda je re o vrednosnoracionalnom ponaanju. Tradicionalno ponaanje je onaj oblik ponaanja koji kao motiv
uzima tradiciju datog drutva, i konano, afektivno ponaanje je nain nekontrolisane
reakcije pojedinca na podstreke koje dobija iz okoline. Veber je do ove klasifikacije
doao na osnovu razumevanja samog ponaanja. On ovo ponaanje vidi kao odnos
pojedinca prema iskustvu, pri emu u osnovi tog ponaanja stoji odreeni sistem ideja
(motiva). Evo kako se ovo moe predstaviti:
IDEJE (motivi, vrednosti, ideali...) PONAANJE DRUTVO
Konano, pomenuemo jo jedan vaan metodoloki pojam koji je Veber
eksplicitno definisao a to je pojam idealnog tipa. Ovaj metodoloki konstrukt je opte
prihvaen u sociologiji. Idealni tip predstavlja u isto vreme apstrakciju i idealizaciju
stvarnosti. To znai da je on vie heuristikog nego li iskustvenog karaktera. Ipak, vano
je da se on zasniva na iskustvu i on u stvari predstavlja ,,idealizaciju iskustva u cilju to
boljeg razumevanja tog iskustva. Pokazalo se da su ovi postupci sasvim nuni u
sociologiji, zato to je iskustvo isuvie zasnovano na ,,pojedinanom. Tako u sociologiji
danas imamo veliki broj idealnih tipova najrazliitije prirode.
Moderna hermeneutika u sociologiji je na osnovama Veberovog stanovita
afirmisala i skup posebnih metoda i postupaka kojima se drutvo izuava a koje poivaju
na osnovama razumevanja drutvenih pojava. Skup ovih metoda i tehnika se naziva
kvalitativna metodologija. U primeni ovih metoda nasuprot pozitvizmu nema
kvantifikacije, ve se ine pokuaji da se drutvene pojave razumeju u svom idealnom
obliku a ne kao injenice redukovane na odreene ,,merne take i ,,kvantitativne
dimenzije. Pokazalo se da postoji itav spektar drutvenih pojava za ije prouavanje su
sasvim prikladnije kvalitativne nego kvantitativne metode. Zato se moe i razumeti polet
koji je fenomenologija doivela u zadnjoj deceniji XX veka, a ini se da e se ovaj trend
nastaviti.