1

Filozofija egzistencije Uvod

emu jo filozofija? posle Hegelove objave kraja filozofije i redukcije uma na racionalno
saznanje nauke u pozitivizmu. Novovekovni princip miljenja kao samoproizvodnje stvarnosti
raspada se u niz pravaca koji svedoe o rastrzanosti modernog oveka i potenciraju individualizam
u filozofiji ivota, umetnosti, angamana, jezika. Dovodi se u pitanje univerzalnost subjekta
(saznanja). Filozofija egzistencije problematizuje univerzalnost pojma subjekta i istine, i
personalizuje ih.
Terminoloko razdvajanje: esencija (ESSE quidditas = tastvo stvari koje nije uslovljeno
egzistencijom) u aristotelovskoj tradiciji znai da postojanje prethodi egzistenciji u mogunosti, tj. da
pojam, ideja, esencija stvari prethodi egzistenciji u mogunosti, njenom nastajanju.. Ona se, prema
tome, nikada ne moe izraziti u pojedinanoj egzistenciji (pojavnost sutina). Tenja konanog da
dostigne esenciju je entelehija, tako da se mogunosti samo ogranieno, konano aktuelizuju,
pomou akta (agere, facere, creare).

Pojam egzistencije
EGZISTENCIJA po prvi put stie primat:
kao delatni uzrok, u odnosu na esenciju. Ona nije stanje, stvarnost, ve posrednika delatnost
kojom se mogunosti prevode u stvarnost.
kao konstitutivna struktura. Prema Hajdegeru, u Dasein-u (egzistenciji, tu-bivstvovanju) bie tek
dolazi na videlo (jer je to nain postojanja u kome je samo bie u pitanju, u kome je postojanje
upitno i postaje vlastiti problem). Analitika egzistencije je otkrivanje egzistencijalnih mogunosti. Za
francuske egzistencijaliste, egzistencija prethodi esenciji, a ovo samoodreivanje pretpostavlja skok
u svet to potencira odgovornost i slobodu da se naini autentini izbor.
kao sopstvena transcendencija (religijska i ateistika verzija egzistencijalizma), projekat koji se
kompletira tek u smrti (problem smrti i konanosti kod Kjerkegora, Hajdegera, Sartra).

Zajednike odlike pravca

Odricanje od metoda i pretenzija tzv. naune filozofije (analitiki, sistematski duh ne moe da
izrazi nesvodivost doivljaja konkretne ljudske egzistencije (upitanost, odluivanje, delovanje iz
slobode, paradoksalnost samodoivljavanja, bezrazlonost), pogotovo u terminima koji treba da
imaju univerzalno vaenje.
Subjekt transcendentalnog dealizma je bezlian, neodreen, predstavnik subjektivnosti uopte
(Dekart-Kant-Fihte), a ovde je to konkretizovan individuum, predstavljen literarnim arhetipom.
Umesto teorijskog odnosa prema svetu, promovie se nekontemplativno miljenje kao akcija
(Kjerkegor: iveti svoju misao!). Umesto ideala objektivnosti, bira se angaman u ivom klupku
ljudske drame (Sartr, Kami, Marsel).
Sloboda u transcendentalnom idealizmu ne pripada konanom biu (ve apsolutnom duhu), dok
je egzistencijalisti interpretiraju kao ivljenje mogunosti, vie od stvarnosti (umnosti!).
Nema uma, objektivne istine o egzistenciji, autentino postojanje je istina, ona nije o neemu, i
ne tie se predmeta. Egzistirati = biti u istini. isto znanje je nezainteresovano ak i za ostvarenje
svojih postulata, a ovde je u prvom planu praktini cilj: autentino egzistirati.
Objektivno, merljivo, homogeno vreme je linearno i ravnoduno prema dogaanju u njemu,
egzistencijalno ima lina merila.
Sistem filozofije (Hegelov) prati preplitanje, potiranje i gubljenje elemenata stvarnosti u procesu
prozvodnje apsoluta, kao napredak u kome otpada svaka izraslina ivota (punoa je tek u umnom
miljenju, u sistemu koji obezvreuje neuklopive injenice /Sve to je umno, stvarno je, i sve to je

2
stvarno, umno je/). Nasuprot tome, nema sistema za egzistenciju, jer njena istina se ne moe
izraziti i obuhvatiti miljenjem.