Danilo Ki

Ki-Grobnica za Borisa Davidovia promiljanje ideolokih i historijskih matrica,

novohistorijski odnos spram povijesti, subjekt postaje objekt, dakle socioloki subjekt postaje
objekt nad kojim se vri historija i to bez njegove volje; dekonstrukcija i depatetizacija
historije; dokumentarnost i kvazidokumentarnost i poetika pronaenog rukopisa; historija
zapravo manipulira dokumentima; tematiziranje revolucije koja zapravo jede svoju vlastitu
djecu.

Prozu borhesovskog tipa, s naglaskom na fantastino, groteskno, parodijsko,

neguju, izmeu ostalih, Danilo Ki, u svojim poslednjim knjigama, i Milorad
Pavi, koji je njen glavni predstavnik. Drei se Borhesa Ki je predloio podjelu
knjievnosti na fiction fikciju, izmiljanje koje je do sada bilo odrednica
knjievnosti i za koju je potrebna vremenska distanca, i faction, bavljenje faktima
pravljenje knjievnosti od injenica. U svojoj zbirci pripovjedaka Grobnica za
Borisa Davidovia sudbinom ljudi uvuenih u staljinistike pogrome, Ki nastoji
pokazati drutveno-ideoloki mehanizam koji dovodi do represije, terora, lanih
optubi i montiranih politikih procesa. Grobnica za B.D. uklapa se u tokove
moderne proze (Borhesa) u kojoj dolazi do kombinovanja i pretapanja
faktografskog i imaginativnog. Kiovo insistiranje na istinitosti, vjerodostojnosti i
autentinosti, te vjeto uvoenje dokumentarne grae (historijsko-publicistiki
tekstova, pisama, isakaza historijskih osoba) stvara kod itaoca dojam da ne ita
fikciju, nego fakciju, dokument.

GROBNICA ZA BORISA DAVIDOVIA Da li i vi imate utisak da odreena knjievna dela, i to upravo ona koja imaju mo da menjaju
sve(s)t, sistematski dobijaju status neitljivih veliina o kojima se govori visokoparnim

tonom, kao o boanskim tvorevinama, dok se njihovo itanje nikako ne podstie? Ne govorim
o zabranjenim i anatemisanim knjigama, naprotiv. Znamo da nijedna crkva ne eli da vernici
slobodno itaju i samostalno tumae svete knjige, kao to nijedna totalitarna vlast ne eli da
pojedinci tumae istoriju po sopstvenom nahoenju, osloboeni doktrinarnih predrasuda.
Kako stoje stvari sa velikim knjievnim delima koja se kreu po takvom, osetljivom
ideolokom terenu? Jednostavno je: ak i najnepodobnije knjige mogu imati sasvim podobne
interpretacije. Kako veina ljudi, ukljuujui, naalost, i decu kolskog uzrasta, nema naviku
da svoj mozak koristi za razmiljanje, osim u najveoj nudi - oni e uvek rado prihvatiti
tumaenje koje dobiju na tacni.
Dostojevski se ita u pravoslavno-hrianskom kljuu, koji ga ini pitkijim i pogodnijim za
lektiru, naroito od kad je religioznost ponovo u modi. Kafkin Proces bije glas da je re o
dosadnoj knjizi o birokratiji, razgovori o romanu se preusmeravaju ka nekim tamo Nemcima,
Jevrejima i Drugom svetskom ratu, to se nas ovde, kao, vie ne tie (na stranu to to je takvo
tumaenje pogreno) - pa takoe moe da bude u lektiri. Verovatno bi i Tomas Man bio
podoban da nije tako oigledno da je bio homoseksualac, ali ovako, avaj, daba mu to je
jedan od najveih pisaca svih vremena, kad je bio nemoralan.
Naravno, ovaj diskurs se vie ne koristi, bar ne javno. Naravno, niko nee priznati zbog ega
odreena dela nisu na spisku poeljnih. Kae se: "neemo da optereujemo ionako
preoptereenu decu". ta e im jo i Grobnica za Borisa Davidovia?
Od prvog itanja, ne prestajem da se pitam zato Grobnica za Borisa Davidovia nije na
spisku obavezne lektire za gimnazije i srednje kole. Knjievno-istorijski gledano, radi se o
jednom od najznaajnijih dela novije srpske knjievnosti, ogromne knjievne (ali i
vanknjievne, idejne, civilizacijske, demistifikujue-istorijske, pa ak i vaspitne - u pomalo
neuobiajenom vidu, videete u nastavku teksta zato to spominjem) vrednosti. Osim toga,
ova zbirka pripovedaka je uzbudljiva, provokativna, ak i zabavna (ne samo u sferi crnog
humora), intelektualno-izazovna...
Prosena osoba, koja se sa Kiem srela samo u srednjoj koli (ako se srela), pamti ga po
Ranim jadima, koje nije proitala, ali joj je neko objasnio da je to neka tugaljiva i
dozlaboga dosadna knjiga, te da tog Kia ne vredi uopte uzimati u ruke. Neko drugi e rei
To je odlina knjiga i Ki je odlian pisac, ali vi to ne moete razumeti. Odlian pisac koga
mogu razumeti samo akademski krugovi i ljudi izuzetno privreni knjievnosti - to je
decenijama formirana slika koja Kia dri podalje od mlae italake publike. Zato je to
tako?
Kada se pojavila, Grobnica za Borisa Davidovia izazvala je dotad nezapamenu buru u
jugoslovenskoj kritikoj javnosti. Ja se neu mnogo zadravati na spoljanjim okolnostima,
pre svega zato to vam je dostupno vie materijala vezanog za konkretnu polemiku, nego
tekstova o samoj knjizi. Ukratko - Kia su napali, neumereno, neukusno, niskim udarcima,
neznalaki, diletantski, optuivali ga da je plagijator, lo pisac, klevetnik, ta sve ne, pri tom
nemajui nimalo razumevanja za savremene knjievne tokove u Evropi, kao ni za knjievnost
uopte. Zapravo, diskutabilno je da li nisu imali razumevanja: sigurno je da nisu hteli da ga
pokau, jer razlog opteg revolta nije bio knjievni (iako su se pravili da jeste), nego
ideoloki. Ki je toga bio svestan, ali se, odgovarajui na optube, zadrao na istom,

knjievno-teorijskom terenu. Knjiga as anatomije predstavlja odgovor na optube i

svojevrsno tumaenje Grobnice; ovde u je povremeno pominjati, kad budem pisala o
pojedinanim pripovetkama.
Objavljivanje Grobnice bio je skandal. Uzrok tome nije knjievna vrednost ove zbirke.
Naprotiv: da je bezvredna, bila bi i bezopasna, niko se njome ne bi bavio, niti bi se toliko
jedio zbog njenog sadraja. Problem je bio (i ostao) u odnosu prema istoriji. Najjednostavnije
reeno, Ki je u Grobnici za Borisa Davidovia izneo jednu istinu o kojoj u to vreme (ali ni
sada) nije bilo poeljno govoriti.
Ki je u Grobnici tematizovao zlo - sveprisutno zlo u najistijem obliku. Meutim, to zlo nije
transcendirano, metafiziko; naprotiv, ono je vrlo ovozemaljsko i opipljivo. Nalazi se u
sistemu, mehanizmu vlasti, i u ljudima - zupanicima tog mehanizma. U istoriji.
Postoji vie naina da se pie o istoriji. Moete, na primer, napisati istorijski roman. Stvarne
istorijske linosti i poznati dogaaji, zainjeni intrigantnim detaljima, sigurno bi dobro
napisanoj knjizi dali utisak istorijske verodostojnosti i uticali bi na oblikovanje stavova o
pojedinim ljudima i dogaajima. To bi bilo lako reenje. Meutim, Ki nije bio sklon lakim
reenjima. Ne treba smetnuti sa uma ni delikatnost situacije. Pisanje Grobnice za Borisa
Davidovia je svakako bio politiki opasan poduhvat; valjalo je dodati to vie posrednika i
izbaciti stvarne, istorijske linosti. One su, uostalom, sasvim zamenjive. Vana je ira slika,
detalji su tu da je podupru.
U Grobnici se, kao i u drugim svojim delima, Ki poigrava odnosom istorije i fikcije, kao i
meanjem "stvarne", tj. opte i literarne istorije (videemo da se u pripovetkama ravnopravno
pojavljuju istorijske i pseudoistorijske linosti, kao i one koje su nam poznate iz drugih
knjievnih dela, kao to je Manov arobni breg). Glavni likovi su uglavnom linosti
"neistorijske ali ne i manje stvarne" (citat iz pripovetke "Mehaniki lavovi"). Kada sa
stanovita stvarnosti/istinitosti naporedo posmatramo knjievnost i istoriju, moramo se setiti
Aristotela: knjievnost i filozofija se bave optim, a istorija pojedinanim; s obzirom na
predmet prouavanja, knjievnost je, ba kao i filozofija, vanija od istorije.
Na nekoliko mesta u zbirci varira se ironina opaska da nas istorija ne zanima, kao i da su
istorijski fakti, za nas (pripovedaa i itaoce) manje znaajni od literarnih. Pojedinane
injenice zaista nisu bitne. Istoriari nam, tumaei stvarne dogaaje, pruaju optu sliku koja
ne mora biti istinita. Ki se u Grobnici za Borisa Davidovia slui suprotnim postupkom:
koristei fikcionalne likove i dogaaje, prua nam sliku sveta u svojoj nagoti, bez minke,
nimalo laskavu; sliku sistema koji prodire pojedince koji mu se, svesno ili nesvesno,
suprotstavljaju; sistema u kojoj mo imaju hulje i kukavice koje taj sistem ine, i koje su iste
od vrha do dna hijerarhije, u koju se ljudi uklapaju, ne po pameti, ve po zaslugama - u knjizi
saznajemo poneto i o tim zaslugama.
Odrasli smo na knjigama koje, ako i ne veliaju, barem opravdavaju ratove u ime nekakvih
velikih, plemenitih ciljeva. Junaci koje poznajemo su plemeniti, krasi ih poseban vojniki
moral. Nekad su i nemilosrdni, kao junaci epskih pesama; ueni smo da taj model prihvatimo
sa strahopotovanjem. Nekad su likovi obini ljudi sa kojima moemo da se identifikujemo i
ije osobine bude simpatije italaca. Govori se o solidarnosti, rodoljublju... Po njima, svaka
strahota na ovom svetu ima jedan vii, plemenit smisao. A onda se pojavi neko ko kae da
smisla nema! Grobnica je knjiga koja ne nudi idealizovanu sliku sveta i ne prua utehu.

Vratimo se na pitanje zato Grobnica nije u lektiri. Nijedan prouavalac knjievnosti se danas,
pri zdravoj svesti, ne bi usudio da ospori knjievnu vrednost i znaaj Grobnice za Borisa
Davidovia, pa opet te knjige nema na spisku poeljnih. Objanjenje da je Ki suvie
komplikovan i da je acima teko da savladaju njegova dela ne zvui uverljivo; opet se radi o
(namernom?) propustu kolskog sistema. Mihajlo Panti istie da Kiova dela nemaju
pedagoku vrednost. Ovaj iskaz je ironian, ali upravo se u njemu krije odgovor na nae
pitanje. Posluni graani se vaspitavaju na drugaijim knjigama.
U mojoj viziji savrenog kolskog sistema, svaki bi osamnaestogodinjak pre mature morao
da proita ovu knjigu. Ako je neko dovoljno odrastao da glasa na izborima (implicitno - da
razume politika zbivanja), morao bi, pre toga, da razume Grobnicu.
Narednih sedam tekstova na Interpretacijama bie posveeno Grobnici - po jedan tekst o
svakoj od pria u zbirci. Kao i do sada, trudiu se da tekstovi budu jasni i razumljivi. Namera
mi je da dokaem da srednjokolci itekako mogu da razumeju Kia. Znam da e se neki snai
i bez moje pomoi, ali e, nadam se, i njima ova serija tekstova posluiti kao motivacija za
itanje i povod za razgovor - o Kiu i o moi knjievnosti.
Grobnica za Borisa Davidovia - Sedam poglavlja jedne zajednike povesti
"No sa drkom od ruinog drveta"
"Krmaa koja prodire svoj okot"
"Mehaniki lavovi"
"Magijsko kruenje karata"
"Grobnica za Borisa Davidovia"
"Psi i knjige"
"Kratka Biografija A. A. Darmolatova"