UNIVERZITET U NOVOM

SADU
FILOZOFSKI FAKULTET
ODSEK ZA FILOZOFIJU

Seminarski rad iz
Filozofije prirode

Bergsonovo shvatanje trajanja i slobode

Student:

Mentor:

Branko Latini (FL 19/10)

Goran Rujevi

Novi Sad, 2015.

Saetak: U ovom kratkom radu autor nastoji da prikae

Bergsonovo nastojanje da rasvetli unutranji psihiki ivot i
pokae njegovu prirodu koja je nesvodiva na kvantitativne
obrasce i ima jednu fundamentalno kvalitativnu vrednost. Ovo se
ogleda kroz njegovo shvatanje psihikog ivota kao trajanja koje
je nezaustavljivi stvaralaki fluks heterogenosti, iz ega proistie i
Bergsonova kritika mehanicistikih i deterministikih nastojanja
da podjarme i injenice svesti, kao i njegov pokuaj da formulie
slobodu na jedan drugaiji nain, shodno svojoj koncepciji
trajanja.

Kljune rei: Bergson, injenice, determinizam, ekstenzivno,

intenzitet, prostor, sloboda, svest, trajanje

Uvod
Problem subjekta i objekta, unutranjeg i spoljanjeg, ozbiljno radikalizovan
Dekartovom filozofijom, ostao je, u razliitim vidovima, jedan od kljunih
problema potonje vievekovne filozofske tradicije. Kartezijanska filozofija,
uprkos tome to je izvojevala jedan autonomni ontoloki rang misleeg
subjekta, ipak se pokazala kao ma sa dve otrice, s obzirom na to da i sfera
bia, ekstenzivne supstancije, takoe znaajno dobija svoju ontoloku (i
epistemoloku) snagu. Pod kriterijumom jasnosti i razgovetnosti, matematika
postaje jedini validan jezik kojim se govori o protenoj supstanciji, priroda
poinje razmatrati kao jedan slepi mehanizam, te se, zajedno sa
galilejevskom

naukom i

Keplerovim

teorijama,

postavljaju osnove

za

razvijanje klasine mehanike. S druge strane, za sferu misleeg subjekta ini

se da Dekart ipak ostavlja momenat izvesne spoznaje koja je via ak i od
matematike izvesnosti, uzevi u obzir to da ga zli demon moe prevariti u
osnovnim

stavovima

algebre,

ali

unutranja

samoizvesnost

misleeg

subjekta ipak ostaje neotuiva. No, sa kasnijim razvojem fizike, hemije,

biologije, zasnivanjem eksperimentalne psihologije i otkriima na polju
fiziologije nervnog sistema, ova privilegovana uloga svesti postaje sve vie
upitna, s obzirom na to da se sve vie pokazuju vrlo jasni eksperimentalni
rezultati da su mehaniki obrasci vrlo efektni u rasvetljavanju funkcionisanja
svesti i njenih unutranjih kretanja. U filozofiji, to se odraava, izmeu
ostalog,

kroz

razliite

konceptualizacije

slobode

i problemom

njenog

posredovanja sa fizikim determinizmom. To ukratko predstavlja stanje nauke

i filozofije koje zatie Bergson, koji svojim filozofskim poduhvatom nastoji da
pokae sutinsku nesvodivost stanja svesti na mehaniku i njihovo sutinsko
opiranje svakoj kvantifikaciji, jer su psihiki procesi zapravo stvar kvaliteta
koji je nesvodiv na veliinu. U krajnjem, Bergson takoe eli da pokae
nedoslednost i problematinost stanovita psiholokog determinizma, koji

dri da jedno psihiko stanje kauzalno-deterministiki uzrokuje neko drugo

stanje, te pokae da pojam slobode ipak nije izgubio svoj sadraj.

U emu se sastoji intenzitet psihikih stanja?

Svoj Ogled o neposrednim injenicama svesti, Bergson zapoinje ispitivanjem
teze psihofiziara da se stanja svesti mogu poveavati i smanjivati (Bergson
1978: 7). Kako e se kasnije pokazati, to shvatanje nije daleko od
uobiajenog

zdravorazumskog

svakodnevnom

ivotu

shvatanja

govorimo

psihikih

naim

stanja,

unutranjim

naime,

stanjima

kroz

kvantitativne odrednice, odnosno, za neke oseaje poput bola kaemo

vei/manji bol, kao i za neka, takorei, jo vie unutranja stanja poput
oseanja sree ili tuge, ini nam se da moemo jasno da odredimo njihov
intenzitet.

Meutim,

koji

je

osnov

za

toliku

sigurnost

pri

ovakvom

procenjivanju, odnosno, na osnovu ega govorimo o manjem i veem u sferi

psihikog? Kada kaemo da je neto vee ili manje mi govorimo o
nejednakim prostorima, ekstenzitetima, stoga pitanje ostaje: kako svodimo
na prostor neto to nije prostorno? Dakle, kada kaemo da je neto vee od
neega, time smo rekli da ovo vee sadri ono manje, te ako neto iz manjeg
prelazi u vee, takorei, pojaava se, onda ono ravnomerno prolazi kroz
manja stanja; to znai da je kvantitativni poredak mogu na osnovu toga to
se svaki sledei momenat sastoji iz prethodnih. Moe li se isto rei za
intenzitet psihikog stanja, to jest, zato govorimo o intenzitetu kao da se
radi o nekoj veliini? Ukoliko se postavi da se zaista kvantiteti mogu podeliti
na one koji su ekstenzivni, koji se odnose na neto merljivo i intenzivni koji su
unutranji i nisu merljivi, dolazimo do kontradikcije jer upravo se za
kvantitet moe rei da je deljiv i da se poveava i smanuje samo ako je

ekstenzivan, odnosno u prostoru, ali je onda time ideja neekstenzivnog

kvantiteta potpuno besmislena. Jedno reenje moe biti da se vodimo
brojem i veliinom objektivnih uzroka koji su uzrokovali jedan oseaj
(Bergson 1978: 8): sigurno je da je oseaj svetlosti intenzivniji ako je
postignut sa vie svetlosnih zraka, meutim, esto se deava da ne znamo
uzroke kao ni njihovu veliinu, te sudimo o veliini uzroka samo na osnovu
posledice. Takoe, taj nain objanjenja ne moe da bude primenljiv ukoliko
uoavamo razlike u intenzitetu koje utvrujemo izmeu dubokih psiholokih
injenica koji potiu od nas samih, a ne vie od spoljanjeg uzroka. Te
duboke emocije se pokazuju kao dovoljne samim sebi, te se u njih ne uplie
nikakav ekstenzivni element. Njihova promena inteziteta oituje se na jedan
vrlo specifian nain, mutna elja je, na primer, postepeno postala duboka
strast (Bergson 1978: 10); dakle, ovde se radi o intenzitetu koji se svodi na
kvalitet ili nijansu kojom odreeno oseanje boji veu ili manju masu
psihikih stanja.
Bergson postepeno uvodi u igru kategoriju kvaliteta, koja e se pokazati
sutinskom za ova duboka psihika stanja. Kako zalazimo sve dublje u svest,
one jasne distinkcije koje smo imali pri povrinskim slojevima su sada sve
slabije i kao da se meusobno proimaju, te imamo sve manje prava da
uzimamo psiholoke injenice kao stvari koje stoje jedna do druge
(Bergson 1978: 10), odnosno kao stvari koje su protene. Dakle, kod dubokih
oseanja ini nam se esto da se radi o progresivnoj modifikaciji, elja koja
raste, tuga koja opada, ali, sada je re pre o promeni kvaliteta nego
kvantiteta, odnosno intenzitet je ovde pre kvalitativan nego kvantitativan.
Meutim, ovaj prelaz na postuliranje sutinski kvalitativne osobenosti
intenziteta unutranjih stanja bio bi previe olako izveden, jer i ovaj put
pitanje koje ostaje jeste o tome ta se onda meri, to jest, kako to da ipak
psihofiziar moe brojano da izrazi to da je neko oseanje jae, a neko
slabije. Stoga, Bergson se vraa na oseaje, koji su blii povrini svesti, kao
to je muskulatorni napor, jer on se naizgled neposredno pojavljuje naoj

svesti

formi

kvantiteta

(Bergson

1978:

15).

Prilikom

postepenog

poveavanja napora miia, stie se oseaj kao da je psihika snaga sabijena

i eka da se oslobodi, kao nekakav potencijalni ekstenzitet, ime bi se jasno
mogla izmeriti. Ovaj svakodnevni fenomen bitno utie na formiranje naeg
verovanja u intenzivne veliine. Meutim, iako nam se ini kao da se napor
koncentrie u jednoj taki i dobija na sve veem intenzitetu, zapravo se radi
o prostom poveanju broja miia koji su zainteresovani da obave datu
operaciju (Bergson 1978: 15-17). To isto vai i za izvesna meustanja, koja
nisu isto fizioloke pojave, poput poveanja napora prilikom usmeravanja
panje: od psihikog stanja napravili smo veliinu na osnovu zaista merljivog
miinog rada kroz koji se dato stanje manifestuje.
Psihofizika, svojom tendencijom da meri istom merom intenzitet psihikih
stanja i ekstenzivne uzroke i manifestacije, nuno ostaje u zdravorazumskoj
zabludi, tavie, ona je provodi do krajnjih konsekvenci (Bergson 1978: 35).
Iako priznaje kvalitet psihikih stanja, ona nastoji da im pripisuje merljiv
intenzitet, ona je naviknuta da brka kvalitet s kvantitetom, odnosno sam
oseaj sa nadraajem, tj. psihiko stanje sa njegovim uzrokom (nekad i
posledicom), te pokuava da izmeri jedno kao to meri drugo (Bergson
1978: 35). Upravo u tome ona stoji na zdravorazumskoj poziciji, jer u
svakodnevici mi iz jasnih pragmatinih razloga imamo tendeciju da
pridajemo veu vanost objektima kojima baratamo nego subjektivnim
stanjima, te radije govorimo nego to mislimo, a jezik je upravo jo jedan
od naina na koje se navikavamo na otre distinkcije, na objektivizaciju.
Dakle,

ideja

nekakvom

unutranjem

kvantitetu

kvantitativnom

intenzitetu neodriva je, jer ne postoji koherentan nain da se kvalitet

kombinuje sa veliinom, merljivou, a to predstavlja jednu loe analiziranu
meavinu (Delez 2001: 9). Kako bi jasno analizirao istinsku prirodu psihikih
stanja, Bergson stoga vri ienje ovakvih meavina, jer u iskustvu nam se
uvek pokazuju meavine intenziteta i ekstenziteta, kako bi jasnije rasvetlio
unutranje deavanje u svesti, kvalitativni intenzitet stanja svesti u njihovoj

konkretnoj mnogostrukosti, ukoliko se razvijaju u istom trajanju [istakao B.

L.] (Bergson 1978: 36).

Trajanje
Meanje kvantiteta sa kvalitetom, kao to se pokazalo, vie zamagljuje
prirodu psihikog ivota nego to oktriva. Kako se kategorija kvantiteta
sutinski bazira na prostornosti, mi nastojimo da uvodimo prostor u
neproteni unutranji ivot svesti koji Bergson naziva trajanje. Stanja svesti
nesumnjivo ima mnogo i ona su oigledno vrlo heterogena, meutim, ona ne
podleu kvantifikaciji: kako onda moemo govoriti o stanjima svesti u
mnoini, a da ih ne svedemo na kvantitet? Odnosno da li se mnogostrukost
stanja svesti moe brojati?
Kako bi to rasvetlio, a time i ideju trajanja, Bergson se dalje uputa u analizu
broja: broj gradimo od skupa homogenih jedinica, to jest, broj jeste sinteza
jednog i mnogostrukog (Bergson 1978: 39). Ukratko, svaki broj zasebno
jeste jedan, posmatran jednostavnom intuicijom duha, meutim, on je i
mnotvo, jer je sinteza mnoine meusobno istih jedinica. Kada brojimo, mi
reamo homogene jednice, meutim, da bismo mogli da uspostavimo
sukcesiju koja nam je potrebna brojanje moramo obavljati u prostoru.
Brojanje je jukstapozicija u prostoru, jer se jedinice slau jedna do druge u
idealni prostor: brojanje u istom trajanju je nemogue, jer ne bismo imali na
osnovu ega da razlikujemo homogene jedinice i imali bismo utisak kao da se
radi o jednoj te istoj jedinici, te sukcesije ne bi ni bilo. to se tie stanja
svesti, ona su sutinski heterogene prirode i ne postoje dva identina stanja.
Kada vrimo brojanje, mi nuno iskljuujemo sve razlike izmeu jedinica koje
se broje (pritom, i sama jedinica nije, naravno, nedeljiva i veliinu jedinice
moemo uzeti kolikom god hoemo, sve dok su one meusobno homogene),
stoga moramo da pozovemo u pomo ideju prostora kako bi uopte bilo
sukcesije, kao i zbira. Meutim, ukoliko govorimo o mnogostrukosti psihikih

stanja, a ta mnogostrukost, naravno, nije prostorna, to znai da ta

mnogostrukost nije ni brojiva1, ona je mnogostrukost koja ne obrazuje zbir.
Trajanje se stoga pokazuje kao jedna ista mnogostrukost koja je liena
prostora i koja se bazira na istoj uzastopnosti i heterogenosti. Ovu
mnogostrukost koju Bergson naziva trajanje sasvim je druge vrste od
kvantitativne mnogostrukosti: kvantitativnu mnogostrukost odlikuje razlika u
stupnju, a kvalitativnu razlika u vrsti (Bergson 1978: 13), to je jedan od
lajtmotiva bergsonovske filozofije.
Mi, dakle, poznajemo dve realnosti jednu realnost istih kvaliteta, koja je
heterogena, a druga je homogena i nju nazivamo prostor (Bergson 1978: 48).
Koristei se ovom distinkcijom, Bergson nudi jednu naizgled zamrenu razliku
subjektivnog i objektivnog, a kojom zapravo opet nastoji da jo vie razjasni
ova dva reda mnotvenosti, kvalitativnog i kvantitativnog: subjektivnim
nazivamo ono to nam izgleda potpuno i adekvatno spoznato, a objektivnim
ono to je tako spoznato da bi uvek rastue mnotvo novih utisaka moglo
zameniti ideju koju o njemu sada imamo. (Bergson 1978: 42). Drugim
reima, objektivitet jeste beskonana deljivost, ali takva da miljenje moe
da je razlae koliko mu je volja, ali se njegova priroda nee nimalo promeniti,
jer se deli razlikama u stupnju, dakle homogena je mnotvenost. Sve podele
ve su vidljive u samoj slici objekta, mada neostvarene (Bergson 1978: 43).
Objekat jeste, u tom smislu, jedna kvantitativna mnogostrukost, zbog
osnovne karakteristike da se zbog razlike u stupnju njegove razlike i promene
ve nalaze aktuelno u njemu (Delez 2001: 35). Sa subjektivitetom stvar stoji
drugaije, subjektivnost je kvalitativna mnogostrukost koja je takoe deljiva,
ali se deli na taj nain da pri tom deljenju menja svoju prirodu. Odnosno,
jedno subjektivno stanje proistie iz drugog i oni se proimaju, ali ne time to
je jedno sadrano u drugom kao mogunost, kao dodavanje jo jedne
jednice, ve se radi o istoj uzastopnosti kojom nakon jednog imamo drugo,
1

Iz toga, napokon, proizilazi da postoje dve vrste mnoine: mnoina materijalnih predmeta,
koja neposredno obrazuje neki broj, i mnoina injenica svesti, koje ne bi mogle uzeti vid
broja bez posredovanja neke simbolike predstave u koju se nuno uplie prostor. (Bergson
1978: 44)

ali ne i vie. Ukratko reeno, kod objekta podela se ak ni ne mora izvriti,

znamo unapred da je mogua i bez promene u njegovoj prirodi, stoga on i
nije potpuno spoznat, jer sadri neto vie, ali ne i drugo. Sa druge strane,
subjekt u deobi na svakom stupnju daje novu, nedeljivu prirodu. Meutim,
bilo bi pogreno shvatiti trajanje kao nizanje diskretnih i otro razdvojenih
stanja, jer bi se time opet ekstenzitet uvukao u nau analizu, jer stanja svesti
nisu jedna izvan drugih. Ukoliko se potrudimo da oistimo trajanje od svake
ekstenzivne predstave, uvideemo da je ono ujedno i heterogenost i
kontinuitet. A kontinuitet jeste upravo zbog toga to je kontinuitet
heterogenosti, kvalitativne promene, to jest, deljenja, ali takvog da je svaka
podela jedna nova vrsta, novi kvalitet, nesvodiv na prethodno stanje, od
kojeg se ni ne moe otrom distinkcijom razdvojiti: svest vri kvalitativno
ralanjivanje bez bez ikakve zadnje misli da broji svojstva ili ak da razlikuje
vie njih (Bergson 1978: 58). injenice svesti, dakle, nisu jedna izvan druge,
jer nemaju eksteriornost, one se sastoje od elemenata koji svaki za sebe
reprezentuje celinu, a miljenje koje je sroeno s idejom prostora nastoji da
ih jasno izdvaja i rea, tako da one vie nisu jedna u drugoj, ve jedna
pored druge, projektovane u prostor, opaene sve istovremeno. Tada ih
posmatramo u vremenu, koje treba razlikovati od trajanja, jer vreme
predstavlja jedno reanje homogenih mernih jedinica. S obzirom na to da
Bergson jasno pravi distinkciju izmeu dve realnosti, jedne isto homogene,
kvantitativne, koja je prostor, a druge heterogene, kvalitativne, koja je
trajanje, vreme jeste jedan lani pojam koji je izveden iz prostora, koji je
nastao uvlaenjem ideje prostora u oblast iste svesti (Bergson 1978: 49).

Trajanje i sloboda: kritika determinizma

Sledei problem koji nuno proistie uz razvijanja istog trajanja u prostoru,
odnosno sukcesije u simultanosti, i neprepoznavanja ove meavine, jeste
problem

slobode,

odnosno,

njenog

posredovanja

sa

kauzalnim

determinizmom. Bergson govori o dve vrste determinizma fiziki i psihiki:

as se navodi da nai postpupci nuno proistiu iz naih oseanja, naih
misli i itavog prethodnog niza naih stanja svesti; as se obznanjuje da je
sloboda nespojiva sa osnovnim svojstvima materija a posebno sa principom
ouvanja sile (Bergson 1978: 70). Fiziki determiniziam prisno je povezan sa
mehanikim/kinetikim teorijama materije, odnosno, sa teorijom da se sve
fizike pojave svode na elementarna kretanja najsitnijih delova, te je itava
materija podlona istim kinetikim zakonima. Time se omoguava definisanje
oseaja i oseanja putem mehanikih rezultanti koje se dobijaju iz snage
nadraaja, odnosno atomskih kretanja koja su izvrila uticaj na atome
nervnog sistema. Kako je princip ouvanja energije isti za itavu materiju, ni
u nervnom sistemu, ni u beskraju svemira nema atoma iji poloaj nije
odreen zbirom mehanikih dejstava koje na nju vre drugi atomi. (Bergson
1978: 71). Determinist veruje da je stanje svesti uzrokovano molekularnim
kretanjem. S druge strane, on naelo kauzaliteta proiruje i na same
psiholoke injenice koje su neposredno meu sobom povezane, odnosno,
smatra da su injenice svesti meusobno determinisane apsolutnom
nunou, te se odatle raa psihiki ili asocijacionalistiki determinizam. Ovaj
determinizam koji Bergson jo naziva i determinizam kvaliteta nastoji da se
osloni na ovaj fiziki, na mehanizme prirodnih pojava. Zapravo, time bi se
ova dva tipa determinizma povratno meusobno potvrdila.
Prema

Bergsonu,

zakon

ouvanja

energije

stoji

osnovi

svakog

determinizma. On se bazira na verovanju u ouvanje jednog istog kvantiteta

kretanja u svemiru i ovaj zakon o ouvanju energije moe se smisleno
primeniti samo na jedan sistem ije take u kretanju mogu da se vrate u svoj
poetni poloaj, ili bar ukoliko je potencijalno reverzibilan: ukratko, vreme
na nj nema uticaja (Bergson 1978: 74). Meutim, tako neto ne vai za
oblast ivota, jer to bi znailo da proteklo vreme za ivi sistem ne donosi
nikakav

dobitak

kao

ni

gubitak.

Sa

druge

strane,

pretpostavljena

reverzibilnost sistema jednostavno nije mogua za ivi sistem, niti je on ikada

podlegao takvom povratku u poetno stanje. Ovakvo uverenje determinista

jeste zapravo zabluda psiholoke prirode, kojom se apstraktni princip
mehanike proirio do univerzalnog zakona, a ta zabluda sastoji se iz
zanemarivanja unutranjeg i spoljanjeg stvarno trajanje zamenjeno je
trajanjem koje klizi po nepokretnim atomima, nita u njima ne menjajui
(Bergson 1978: 75).
Psiholoki determinizam ima asocijacionalistiko shvatanje duha sadanje
stanje svesti je posledica i odreeno je prethodnim stanjima, meutim,
izmeu uzastopnih stanja svesti postoji razlika u kvalitetu. Zbog ove razlike
nikada neemo uspeti da jedno od njih a priori izvedemo iz stanja koja mu
prethode, stoga iz iskustva pozajmljujemo objanjenje koje je kauzalne
prirode, objanjenje koje preutno pretpostavlja ekstenzitet, te se nesvesno
vri eksteriorizacija tih stanja. Istina je da postoji odnos izmeu sadanjeg
stanja i prethodnog, ali teko da se moe rei da on objanjava prelaenja
stanja i njihove uzroke. No, asocijacionalistika koncepcija ima jedno krnje
shvatanje duha, za nju ja predstavlja agregat psihikih stanja, a ta stanja su
njegovi osnovni elementi. Drugim reima, stanja svesti, kao meusobno
eksteriorizovana, izgledaju kao da ostvaruju meusobnu kauzalnu uzronost.
Meutim, Bergson smatra da je to stanovite pogreno, jer ono ja koje je
trajanje nije sled jasno odvojenih sukcesivnih i kauzalnih momenata, ve je
jedan jednistveni organski proces. Kljuno je to da svako stanje predstavlja
svojevrstan odraz itave due, jer se sav sadraj due odraava u svakom
stanju. Asocijacionalist zapravo vidi ono ja koje se projektuje u prostor i koje
je otro razdvojeno na elementarne delove koji su mehaniki spojeni,
Bergson to naziva fantomskim ja. Iz svega ovoga sledi da e determinist,
koji ima mehaniku koncepciju due, shvatiti duevna kretanja kao oklevanja
izmeu suprotnih oseanja, te se napokon odluuje za jedno. Time on
postvaruje oseanja i dri ih konstantnim i nepromenljivim, te je za njega
paradoksalna situacija Buridanovog magarca sasvim mogua. No, on uoava
ja koje je uvek identino sebi i koje stoji naspram nekih oseanja s kojima se

bori, a pobeda bi trebalo da pripadne jaemu (Bergson 1978: 82). Takvo

vienje porie slobodan in, koji je za Bergsona postupak koji proistie iz
itave nae linosti, odnosno, kada je potpuno izraavaju, kada s njom imaju
tu neodredivu slinost kakvu pokatkad otkrivamo izmeu dela i umetnika.
(Bergson 1978: 82).
Determinista stoji na Laplasovoj hipotezi da ukoliko se poznaju svi
antecedensi, budui postupci se mogu predvideti, a kontingencija odluke
proizlazi jedino iz toga to nikada ne znamo tano sve uslove pod kojima se
desila. Meutim, budunost materijalnog sveta nema nikakve slinosti sa
budunou jednog svesnog bia, iako su istovremene. Jedan od argumenata
koje Bergson nudi jeste da zamislimo jednog drugog demona koji je
zapovedio da se sva kretanja u vasioni ubrzaju dvostruko. Kao posledica,
prema Bergsonu, ne proizlazi nita tj. nita se ne bi promenilo u
jednainama kojima se sluimo kako bismo predviali astronomske pojave.
Simbol t u jednainama oznaava izvestan broj jedinica vremena, odnosno
izvestan broj istovremenosti (Bergson 1978: 91). Jedino to bi se promenilo
jesu intervali, koji se nalaze izmeu tih diskretnih istovremenosti, koji bi se
smanjili. No, ti intervali ne znae nita u raunima, meutim, oni su upravo
proivljeno trajanje, ono koje svest opaa: zato bi nas svest vrlo brzo
izvestila o skraenju dana, kada bismo izmeu izlaska i zalaska sunca manje
trajali. (Bergson 1978: 91). Poput proizvoljne koliine jedinica koje uzimamo
kako bismo gradili diskretne brojeve, tako isto astronom koji predvia
kretanja planeta nareuje vremenu da tee deste, sto, hiljadu puta bre, i
on na to ima prava poto na taj nain menja samo prirodu svesnih intervala i
poto ti intervali, po hipotezi, ne ulaze u nae raune. (Bergson 1978: 91).
Svako predvianje stoga i nije predvianje, ve jasno vienje, koje se zasniva
upravo na skraivanju intervala, i odvija se u jednolikom vremenu, onom koje
je izvedeno iz prostora. Ukoliko bismo ovo primenili na stanja svesti, jasno je
da bismo ponovo zapali u poistoveivanje vremena, koje je izvedeno iz
prostora, sa realnim trajanjem ukoliko bismo pokuali da ga skratimo,

modifikovali bismo prirodu stanja koje ine to trajanje, jer se ona prepliu i
nisu kvantifikabilna. Ukratko, nekakvo budue trajanje ne moe da se skrati
kako bi se predoili njegovi budui fragmenti, to trajanje moe samo da se
ivi (Bergson 1978: 93). ak i kada bi determinista ostao na poziciji da isti
uzroci izazivaju iste posledice, samo bi preformulisao svoja prethodna
stanovita, jer tvrditi to znai da se isti uzrok moe nekoliko puta pojaviti u
svesti, to nije u skladu sa trajanjem kao radikalnom heterogenou, u kojem
nikada nee biti dva identina stanja, oni ine dva razliita trenutka jedne
istorije. Razlika izmeu fizikog kauzaliteta i uzrone relacije u svesti jeste
taj da uzrok u dubokoj unutranjosti svesti daje efekat samo jednom princip
kauzaliteta, ili univerzalne determinacije gubi na snazi u svetu injenica
svesti, jer one zbog svoje neponovljivosti ne mogu da potpadnu pod zakon
(Bergson 1978: 101).
Slobodu je, dakle, nemogue definisati, jer jedan slobodan in, koji proizlazi
iz istog ja koje traje ne da se analizirati, jer se time hoe razloiti u
protenost: analizira se stvar, ne rast [istakao B. L.] (Bergson 1978: 102).
injenica koja je tek u rastu, u postajanju, zamenjuje se gotovom injenicom,
koja je postvarena, i time se zamrzava aktivnost naeg ja, spontanitet se
posmatra kao inercija, sloboda kao nunost Zato e svaka definicija
slobode dati za pravo determinizmu. (Bergson 1978: 102). Drutveni ivot
na izvestan nain zahteva od nas da u njega uvodimo nae injenice svesti,
da ih objektivizujemo i prelomimo kroz prizmu protenosti, ime na izvestan
nain podvajamo nau linost, projektujui je u protenost. Istina je da se
naa stanja opiru merenju i konsolidaciji, pa stoga i najmanje ivimo zaista
na pravi ivot, retki su trenuci u kojima tako shvatamo sami sebe, pa smo
zato

retko

slobodni

(Bergson

1978:

107).

Problem

nemogunosti

posredovanja determinizma i slobode pokazuje se kao jedan sutinski loe

postavljen problem, jer se i on zasniva na meanju trajanja s protenou.
Delati u istinskom smislu slobodno znai ovladati svojim ja lienim svake
protenosti, delati slobodno znai smestiti se u isto trajanje. A trajanje, kao

kontinuitet stanja svesti koja se proimaju u koja su u svakom svom

nemerljivom momentu nova (ne mogu se posmatrati kao da kauzalno
uslovljavaju jedno drugo), trajanje kao ista sinteza kvaliteta i heterogenosti
koja nije pod okriljem nikakvog zakona, stoga jeste jedno konstantno
stvaranje, te sloboda i slobodan in nalaze svoj istinski smisao u stvaranju.

Zakljuak
Prikazom kljunih postavki Bergsonovog ranog dela Ogled o neposrednim
injenicama svesti o nesvodivosti unutranjih stanja na mehanicizam i
kvantifikaciju,

nastojali

smo

da

rasvetlimo

vanost

Bergsonove

reaktuelizacije problema slobode. Prikazano je na koji nain se njegova

filozofija obraunava sa psihologijom baziranom na epistemolokom modelu
prirodnih nauka i pokazuje kako se neotuivo kvalitativno svojstvo svesti
(koje esto i ta psihologija uzima za injenicu) ne moe koherentno izraziti
unutar

tog

istog

modela

kojim

se

psihologija

vodi.

No,

ponovnim

promiljanjem ovog, reklo bi se, starog problema slobode, Bergson mu daje

nove okvire, pa ak i svojom drugaijom formulacijom ovog problema, u
izvesnom smislu menja i sm problem. Odnosno, svojom formulacijom
slobode kao neim to izvire iz trajanja, odnosno, dubinske stvaralake moi
svesnog ivota, Bergson otvara jednu sasvim novu problematiku, kojom
izraava izvestan filozofski misaoni napor svog (i potonjeg) vremena, koji se,
izmeu ostalog, ogleda u promiljanju kategorije novog. Time se s jedne
strane prigovara nauci koja nastoji da objanjava svet putem homogenosti i
univerzalnosti, ali takoe i sistemima filozofija identiteta, te otvara jednu
potentnu koncepciju slobode koja je sada sutinski vezana za stvaranje,
novo, radikalno heterogeno, koja e ostaviti znaajan trag, pre svega u
umetnosti, te u izvesnim filozofskim strujama XX veka.

Literatura
Bergson, Anri, Ogled o neposrednim injenicama svesti, Mladost, Beograd,
1978.

Delez, il, Bergsonizam, Narodna knjiga-Alfa, Beograd, 2001.