VLADARKA I SVETITELJKA

KNEGINJA MILICA

Preutzeto iz Veernjih Novosti

Od roda Nemanjia
KNEGINjA Milica Hrebeljanovi je roena oko 1335. godine, a erka je kneza Vratka, potomka
Nemanjia. Vukan Nemanji, sin velikog upana Nemanje, koji je vladao Dukljom, imao je sinove
ura, Stefana i Dimitrija - Davida. Dimitrijev sin Vratislav je imao sina Vratka, a ovaj erku Milicu.
Prema tome, ona je u etvrtom kolenu poticala od Nemanjinog najstarijeg sina, velikog kneza Duklje i
time bila potomak svetorodne dinastije Nemanjia.
U itiju kneza Lazara iz 1392. godine, za kneginju Milicu se kae:
Bee roda svetla i slavna i, naroito, od carskog nekog korena, plemena svetog Simeuna Nemanje,
prvog gospodina Srbima.
Otac kneginje Milice, Vratko, bio je topliko-polimski kralj, u narodnoj tradiciji poznat kao Jug
Bogdan.
Od roditelja je dobila osnovne hrianske pouke koje e tokom celog ivota ispunjavati, a pismenosti se
nauila na dvoru svojih roditelja.
Bila je, kako istie njen biograf, svakim vrlinama ukraena, milostiva, tedra, tiha i svakom dobrom
naravi ispunjena.
Kao roaka cara Duana, esto je boravila na njegovom dvoru, gde su je car Duan i carica Jelena blie
upoznali, zavoleli i uz saglasnost njenih roditelja, nepoznate godine, doveli je na carski dvor.
Tu se upoznala i zavolela sa knezom Lazarom Hrebeljanoviem, tada na slubi u carskom dvoru, za
koga se i udala, 1353. godine, uz blagoslov cara Duana i carice Jelene.
Sa Lazarom je izrodila pet keri: Maru, Draganu, Jelu - Jelenu, Teodoru i Oliveru i tri sina: Stefana,
Vuka i Dobrivoja.
Iako je titulu kneza Lazar Hrebeljanovi, po mnogim izgledima, imao od 1365. godine, ona je prvi put
zabeleena u dokumentima 1371. godine.
Oblast kneza Lazara na kojoj je otpoeo da se osamostaljuje, mogla se prostirati izmeu oblasti kralja
Vukaina Mrnjavevia na jugu, oblasti Rastislalia na severoistoku (Branievo) i oblasti kneza
Vojislava Vojinovia, kasnije Nikole Altomanovia, koji je vladao zapadno od Rudnika.
Sa agresivnim upanom Nikolom Altomanoviem, koji je nastojao da prisvoji neke Lazareve zemlje,
knez Lazar je vodio dugotrajne borbe, da bi ga na kraju uz pomo bosanskog bana Tvrtka Prvog
Kotromania, kome je Nikola takoe upadao u posede, i uz izvesnu pomo svoga zeta, maarskog
feudalca Nikole Gare, potukao. Ovom prilikom Nikoline zemlje su razdeljene, pri emu je knez Lazar
dobio teritorije od Rudnika do Drine.
Posle smrti maarskog kralja Ludvika Prvog, knez Lazar se oslobaa njegovog vazalstva, upada u
Branievo i Kuevo, a zatim i u Mavu, koju je caru Urou preoteo kralj Ludvik, i pripajao ove oblasti
svojoj dravi.
Posle Marike bitke u kojoj su Turci potukli srpsku vojsku pod komandom Vukaina i Uroa
Mrnjavevia i smrti cara Uroa, knez Lazar uspeva da sebi pripoji Pritinu, deo Kosova i svoju bivu
batinu koju su mu Mrnjavevii bili preoteli, i Novo Brdo. Bio je to tada najpoznatiji rudnik na
Balkanu. Ovom prilikom on svom zetu Vuku Brankoviu, ustupa deo Kosova i Pritinu, gde se Vuk sa
porodicom preseljava iz svoje batine u Drenici i odabira Pritinu za svoju novu prestonicu.

Rasko na dvoru

Knez Lazar je odabrao Kruevac, koji se nalazio u najbogatijem i najplodnijem delu nove srpske
drave, za svoju novu prestonicu. Na jugu, prema Turcima, nalazilo se Kosovo, ija je vlast bila njemu
podreena i starala se da titi Srbiju sa te strane. Knez se nadao da e u savezu sa Bosnom i
Bugarskom, sa kojom se oprijateljio, kao i sa svojim zetom Vukom Brankoviem, moi da obezbedi
svoje podruje i spase ga od sudbine junih srpskih drava, koje su nastale posle raspada Duanovog
carstva.
U to vreme, Kruevac se naglo podizao i utvrivao, kao i drugi znaajniji srednjovekovni gradovi u
Srbiji.
Tako je na bregu iznad grada visokim zidovima bio okruen veliki plato na kojem su podignuti kneev
dvor, crkva i stanovi za njegovu visoku vlastelu i dvorski ivalj. U sklopu zidova bila su izgraena
snana utvrenja, sa osmatrakim kulama, a duboki opkopi izvan zidova premoavani su mostovima
sa lancima, koji su podizani nou i u sluaju opasnosti.
Poto u grad nije moglo da stane sve stanovnitvo koje je to elelo i mnogobrojne izbeglice sa juga iz
bive carevine, Vizantije i Bugarske, odmah do gradskih bedema, iza grada, podizana su naselja sa
kuama za stanovanje, trgovima, duanima, konacima za prenoite trgovaca i putnika izdaleka.
Zahvaljujui relativno mirnom razdoblju i bogatstvu zemlje, pre svega rudnicima, plodnoj zemlji i
umama, privreda je procvetala u Lazarovoj dravi u kojoj su prednjaili rudarstvo, zanatstvo, trgovina
i poljoprivreda.
Centar privrednih aktivnosti bio je grad Kruevac. Tu su se na ulicama predgraa i velikom trgu
susretali trgovci iz skoro svih pokrajina Balkana, gde su naroito prednjaili oni iz Dubrovnika.
Kruevac i itava kneevina ostvarili su vidan napredak i u oblasti zdravstva i kulture.
Kneginja Milica i knez Lazar su uredili svoj dvor po ugledu na dvorove cara Duana i cara Uroa, sa
mnogo tepiha, zavesa, slika, sa porcelanskim posuem...
Knez Lazar i kneginja Milica po tradiciji nemanjikih dvorova imali su dosta bogatu biblioteku i davali
su naloge da se u pojedinim manastirima, a kasnije i u njihovom dvoru, gde su se okupljali prevodioci i
prepisivai (uglavnom izbegli iz Vizantije i Bugarske) prepisuju i prevode pojedine svetovne knjige,
pogotovo iz istorije i geografije, jer se u to vreme javljao sve vei interes za istoriju srpskog, pa i
susednih naroda.
Kue i seoska naselja u to doba poinju da se grupiu oko renih dolina i na drugim ravniarskim
zemljitima i grade od tvrih materijala.
Knez Lazar i kneginja Milica izrodili su osmoro dece i iveli u veoma skladnom braku.
Poto Lazarova i Miliina porodica nisu sledili primer dinastije Nemanjia da ostave fresko-rodoslovno
stablo u svojim zadubinama (Ravanica, Ljubostinja i druge), a nema ni drugih sauvanih podataka, ne
zna se taan red po kojem su se raala njihova deca. Mara je po svoj prilici najstarija od enske dece, a
najmlaa je bila Olivera.
Lazarova i Miliina deca su odrasla i vaspitavala se u lepo izgraenom i dobro opremljenom dvoru
kneza Lazara u Kruevcu i za njihovo vaspitanje su bili angaovani mnogobrojni domai i strani

uitelji. Pored opte naobrazbe, Stefan i Vuk su na ovom dvoru stekli i solidno vojno obrazovanje, to
je moglo da se vidi na mnogobrojnim turnirima, organizovanim na Kruevakom polju, na kojima su i
oni uestvovali.
Poznato je da su Lazarova i Miliina deca uila i strane jezike, a kerke su dobijale jo i solidno
domainsko obrazovanje.
Njihovom vaspitanju je dosta doprinela i plemenita, veoma obrazovana i talentovana Jefimija, supruga
despota Ugljee Mrnjavevia, koja je posle tragedije na Marici i gubitka mua, posle kraeg druenja
sa caricom Jelenom, boravila na Lazarevom i Miliinom dvoru u Kruevcu.
SLOVO LJUBAVI
U dvorskoj koli u Kruevcu razvijani su afiniteti prema raznim vrstama umetnosti, pa i nizanju
stihova. Tako se i despot Stefan, Lazarov naslednik, oprobao i napisao ljubavnu pesmu Slovo ljubve,
punu nenih oseanja. Po nekim zapisima, pesma je izgleda bila namenjena njegovom bratu Vuku, sa
kojim najee nije bio u dobrim odnosima, sve do voenja krvavih meusobnih ratova.
Teke prilike u kojima je iveo i gruba borba za opstanak, uticali su na Stefanov karakter. Od prirode
nean, bio je naklonjen knjievnosti, ali i pored finih oseanja, iz njega je ponekad izbijalo neto grubo
i bezoseajno, to ga je navodilo na dela, sasvim razliita od njegove prirode. O tome svedoi i sluaj
surovog obrauna sa zarobljenicima prilikom pobune rudara u Srebrenici, pri kraju njegove vladavine.
MORAVCI
U podizanju Kruevca, drugih gradova, crkava i manastira, u Srbiju se unose nove graditeljske i
arhitektonske vetine, a sa njima i njihovim opremanjem razvijaju se umetnost, klesarstvo, slikarstvo i
vajarstvo.
Tada izrasta nova i specifina moravska kola. Bio je to naziv za grupu umetnikih spomenika iz
poslednje etvrti 14. i prve polovine 15. veka u tadanjoj Srbiji (doba kneza Lazara i njegovih
naslednika), ije je sedite bilo u slivovima Zapadne, June i Velike Morave.

U slubi Turaka

Mladost despota Stefana Lazarevia nije bila laka. Kao deak je video slom srpske drave, poraz i
traginu oevu smrt. Ubrzo posle toga, kao mladi od 17 godina, morao je da prihvati upravljanje
dravom i to u veoma teko i izuzetno komplikovano vreme. Taj veliki teret, Stefan moda ne bi
izdrao, da se uz njega nije nala majka Milica, plemenita, razborita i energina ena, koja je umesto
sina upravljala dravom do njegovog punoletstva. I kasnije, sve do svoje smrti, stajala je uz sina,
pomagala mu mudrim savetima i esto nalazila izlaz iz tekih prilika.
Dogaaji u mladosti, ostavili su dubok trag u Stefanovom karakteru. On je ve po prirodi bio tih i
povuen, a ono to je video i doiveo u mladosti, jo jae je uticalo da izbegava sve to bi moglo da lii
na veselje i bletavi sjaj. Kao takav, nije mario muziku, pesmu, vesele razgovore i nakit. Forma kod
njega nije nita znaila, sadrina je bila sve.
Odlian organizator, svestan svoje vladarske dunosti, plemenitog oseaja, vitez od glave do pete,
Stefan bi bio slavan vladalac da je iveo u srenije vreme. Za nevolju, iveo je u doba propadanja
drave i zato je i pored linih vrlina i sposobnosti, postao tragina linost.
U poetku vladavine, svestan da Srbija ne moe opstati ako se ne prikloni Turcima, Stefan im je
pomagao u raznim pohodima. O njegovoj hrabrosti u tim bojevima, priala su se uda. Bitku kod
Nikopolja reio je u tursku korist, a u bici kod Angore izazvao je divljenje i zadobio potovanje
tatarskog hana Timurlenka. On je iz potovanja prema Stefanovoj hrabrosti pustio njegovu sestru
Oliveru, koja je bila zarobljena, zajedno sa ostalim enama iz Bajazitovog harema.
Kasnije je Stefan promenio miljenje, seajui se vremena, kada je aktivno saraivao sa Bajazitom i
pomagao Turke. Kad je sazreo i ozbiljnije sagledao politiku i onovremenske prilike, priseao se te
saradnje sa oseajem stida i aljenja. Izmirio se sa najstarijom sestrom Marom, udovicom Vuka
Brankovia i sa svojim sestriem urem, sa kojim je do tada ratovao. Poslednjih 15 godina svoje
vladavine bio je staloen, realno je prosuivao prilike, prosto znao ta hoe i ta treba da se radi. To je
doba kad je despot Stefan stekao ugled i autoritet, ne samo kod svojih podanika, ve i u Evropi.
Crkvi je bio odan i pomagao je irokogrudo, kao i njegov otac knez Lazar. Ktitor je manastira Manasije
i Koprijana, bio je pobornik pismenosti i umetnosti.
Njegovu smrt 19. jula 1427. godine, oalili su ne samo Srbi, njegovi podanici, ve i Dubrovani,
Kotorani, Venecija i Maarska.
Vuk Lazarevi je jo kao deak, sa malo starijim bratom Stefanom vodio najmlau sestru Oliveru u
Bajazitov harem u Plovdivu. Sa Stefanom i srpskim oklopnicima, uestvovao je u uvenom boju kod
Angore 1402. godine, gde je Bajazit potuen i zarobljen. Posle razlaza brata Stefana sa sestriem
urem Brankoviem, vratio se u Srbiju morskim putem, preko Budve.
Kada je ure, zajedno sa Turcima krenuo na Stefana, nezadovoljan to ujak nije hteo da mu vrati deo
batine Brankovia na Kosovu, koji je dobio od Bajazita, Vuk je sa delom srpske vojske uestvovao u
boju protiv ura i bio potuen kod Lipljana. Na Stefanovu kritiku zbog loeg predvoenja srpske
vojske u ovom boju, uvreeni Vuk se prikljuio Bajazitovom sinu Sulejmanu, jednom od pretendenata
na turski presto.

Ovaj sukob meu braom teko je pogodio kneginju Milicu, koja odlazi kod Sulejmana, posreduje u
njegovom primirju sa sinom Stefanom i uspeva da vrati Vuka u Srbiju i pomiri sa bratom.
Meutim, u njemu se javilo nezadovoljstvo zato to mu brat Stefan nije ustupio polovinu Srpske
despotovine radi vladavine i esto je izazivao svae na dvoru u Kruevcu. Dok je kneginja Milica bila
iva, uspevala je da stiava Vuka i miri brau. Kad je majka Milica umrla, Vuk je jo ee ponovio
svoj zahtev i na kraju je napustio dvor i ponovo otiao kod turskog princa Sulejmana, verovatno
podstaknut i od sestre Mare i njenog sina ura, koji su jo bili u zavadi sa Stefanom.
Na Vukovo traenje poetkom 1409. godine, Sulejman mu daje 30.000 Turaka i alje ga u Srbiju da
nasilno od brata Stefana preuzme pod svoju upravu Srpsku despotovinu. Pridruio mu se i ura
Brankovi, ali je despot Stefan zatraio pomo od svojih novih saveznika Maara. Uz njihovu pomo,
potukao je Turke i proterao ih iz Srbije, zajedno sa svojim bratom Vukom i sestriem urem.
Poraz ipak nije smirio Vuka i on je sa turskom vojskom i urem Brankoviem opet upao u Stefanovu
Srbiju. Kad je video da nee lako uspeti da se izbori s njima, ali i da bi spreio dalje prolivanje bratske
krvi, despot Stefan je sa bratom Vukom zakljuio mir.
Po ugovoru o miru, Vuk je dobio juni deo Srbije, sa seditem u Kruevcu, a Stefan severni i nastanjuje
se u Beogradu, novoj srpskoj prestonici, koju je dobio od Maara. Prihode od rudnika Novo brdo delili
su po pola. Vuk je zajedno sa braom Brankoviima, primio tursku vrhovnu vlast, postavi njihov
vazal, a despot Stefan je i dalje ostao uz Maare.
U nastavku borbe Bajazitovih sinova za prevlast, Vuk se umeao i platio ivotom. Tako je zavrio Vuk
Lazarevi, veiti pustolov, koji nije stigao da zasnuje porodicu.
Vest o njegovoj smrti teko je pogodila despota Stefana, koji ga je izgleda bratski voleo, bez obzira na
meusobne sukobe. Zato ga je oplakao kako dolikuje.

Mari monaka odora

MARA, najstarija erka kneza Lazara i kneginje Milice, udala se za Vuka Brankovia, gospodara
Drenice, Pritine, Vuitrna i Trepe, a do 1390. godine dobili su tri sina - Grgura, ura i Lazara.
Vuk Brankovi je bio znaajan oslonac svom tastu knezu Lazaru u njegovoj borbi za uvrenje drave
i njeno proirenje, a ponajvie u borbi protiv Turaka. U Kosovski boj je uao sa dve do tri hiljade svojih
ratnika i, prema istorijskim izvorima, asno se poneo u borbi. Kad je video da vie nema nikakvog
izgleda na uspeh, povukao se sa bosanskom vojskom Vlatka Vukovia.
Posle Kosovskog boja Vuk je pruio podrku tati, kneginji Milici, da uvrsti ono to je ostalo od
Lazareve drave. Izbegavao je svaku saradnju sa Turcima, okrenuo se prijateljstvu sa Maarima i
pokuao da u istom smeru nagovori i kneginju Milicu. U tome ipak nije uspeo, pogotovo posle upada
maarskog kralja igmunda u Srbiju.
Pritisnut Turcima, koji su mu oteli Skoplje, Vuk je na kraju morao da postane njihov vazal 1392.
godine, ali izbegao je da sa svojom vojskom uestvuje u poznatom boju sa hrianskom vojskom na
Rovinama u Rumuniji.
Osetivi da e ga Turci zbog toga jo jae pritisnuti, stupio je u kontakt sa Dubrovnikom, obezbedio
tamo sebi boravak i vrlo brzo poeo da dogoni svoje srebro, iz velikih zaliha sakupljenih u njegovim
bogatim rudnicima.
Razljueni Turci su sa vojskom krenuli na njegove posede u prolee 1396. godine i najpre su mu uzeli
Pritinu, a zatim rudnik gvoa Gluhavicu i krenuli dalje. Posle nikopoljske bitke, Turci su raspolagali
velikom silom i lako su okupirali itavu njegovu oblast.
Postoji vie kontroverznih objanjenja kako je Vuk umro. Po jednima, pokuao je da pobegne posle
izgubljene bitke, ali je uhvaen i stavljen u tamnicu u Plovdivu, gde je ubrzo po Bajazitovom nareenju
otrovan.
Po drugima, Vuk je uspeo da izbegne u Dubrovnik posle turskih udara na njegove preostale posede. Iz
Dubrovnika je otiao u Svetu goru, ijim je manastirima svojevremeno obilno pomagao, a tu je bio i
njegov brat monah Roman. Tamo je ubrzo i umro.
Pronaen je jedan dokument u arhivu Mletake republike, gde su njegovi sinovi, traei svoje naslee,
prijavili smrt Vuka Brankovia dana 6. oktobra 1398. godine.
Najvei deo Vukovih poseda, Bajazit je dao despotu Stefanu Lazareviu, verovatno zbog njegovih
zasluga u nikopoljskoj bici. Predeo izmeu Trepe, Mitrovice i Vuitrna, Turci su ostavili na
upravljanje njegovoj eni Mari i sinovima, to je svakako uraeno pod uticajem Marine sestre, sultanije
Olivere.
Marini sinovi Grgur, ura i Lazar morali su da postanu turski vazali, to je podrazumevalo da sa
odreenim brojem vojnika uestvuju u bitkama protiv Bajazitovih neprijatelja.
Ovakvom raspodelom Vukovih zemalja nisu bili zadovoljni njegovi sinovi, a pogotovo Stefanova
sestra Mara. Njeni sinovi ura i Grgur su sa svojom vojskom, zajedno sa Stefanom Lazareviem,
uestvovali u poznatoj bici izmeu Turaka i Tatara kod Angore 1402. godine. Posle njihovog
povlaenja u Carigrad, zavadili su se Stefan i ura, oko ega, nego oko poseda. Svaa se izrodila u
oruane sukobe Marinih sinova i Stefana. Na kraju, kad su se umeali u borbu Bajazitovih sinova oko

prevlasti, izgubili su glave Marin sin Lazar i Vuk Lazarevi.

Drugi Marin sin Grgur, po povratku iz tatarskog ropstva, zamonaio se i umro u manastiru 1408.
godine.
Na kraju, dolo je do pomirenja izmeu Marinog treeg sina ura i nje sa despotom Stefanom. Desilo
se to posredstvom Marine i ureve sestre sultanije Olivere. Tada je poeo veliki urev uspon u
Stefanovoj Srpskoj despotovini, da bi na kraju nasledio svog ujaka, koji nije imao dece.
Mara je veoma dugo ivela i uspeno vladala svojom oblau kao suverena vladarka, ukazujui
nesebinu pomo Hilandaru i drugim srpskim manastirima. Poslednji put se pominje 1. jula 1423.
godine, kada je zajedno sa sinom urem oprostila neku tetu Dubrovanima. Izgleda da se posle toga
ubrzo zamonaila i dobila monako ime Marina.
Umrla je neznano gde 12. aprila 1425. godine, ostavivi za sobom brojne potomke po liniji ura
Brankovia. Njen sin, despot ura, doiveo je duboku starost i gorka razoaranja. Umro je 24.
decembra 1456. godine u svom dvoru Srebrnici pod Rudnikom.
SARADNJA SA DUBROVNIKOM
KAU da je Mara Brankovi bila izuzetno lepa ena, veoma obrazovana, a kao vladarka umeno je
upravljala Vukovom zaostavtinom.
Sauvan je niz dokumenata o saradnji sa Dubrovnikom, koji je dugo negovao dobre odnose sa Marom i
njenim sinovima. Mara je davala trgovake povlastice, a Dubrovani su pokuavali da posreduju u
sukobima sa bratom Stefanom.

Opinila Mleane

OD osmoro dece kneza Lazara i kneginje Milice, Dragana je bila druga kerka po redu. Bila je udata za
Aleksandra, sina bugarskog cara Jovana imana, u Trnovu. Bilo je to oko 1386. godine.
Kada je turski sultan Bajazit osvojio Trnovo 17. jula 1393. godine i pokorio bugarsko carstvo,
Aleksandar je zarobljen, zajedno sa svojim ocem Jovanom imanom. Bajazit je jedno vreme drao
Jovana u tamnici, a onda ga je 1395. godine pogubio.
Tada je Aleksandar iman odveden u Malu Aziju, tamo preao u muslimansku veru i od Bajazita
dobio na upravljanje jednu oblast na Crnom moru. Posle Bajazitove smrti, nastale su velike razmirice u
Turskoj i borbe njegovih sinova za naslee. U tom periodu, Aleksandar je postao upravnik Smirne i
poginuo je 1418. godine, borei se da smiri ustanak jedne islamske sekte.
O Draganinom ivotu nita se pouzdano ne zna. Poslednji put se pominje 1396. godine i od tada joj se
gubi svaki trag.
Jela je po nekim izvorima bila trea po redu kerka kneza Lazara i kneginje Milice. Roena je izmeu
1366. i 1371. godine, a udala se za zetskog gospodara uraa Stracimirovia Baoia oko 1386.
godine.
Bila je lepa ena, veoma obrazovana i spadala u red najomiljenijih ena iz srpskog vladarskog roda.
Ostala je upamena po svom umeu, naporima, borbenosti i odlunosti.
Jelin mu ura Stracimirovi se iz nepoznatih razloga nije odazvao pozivu kneza Lazara da sa svojom
vojskom uestvuje u boju na Kosovu. Pritisnut od Turaka, kao i druge preostale srpske dravice oko
njega, ura je bio prinuen da posle Kosovskog boja prihvati tursko vazalstvo.
Ipak je nastojao da izbegne uee u borbama protiv Bajazitovih neprijatelja, kao to je to inio Vuk
Brankovi, radi ega je ubrzo pao u njihovu nemilost.
Jela je sa urem imala sina Balu Treeg. Kad je ura umro, poetkom aprila 1403. godine, Jela je
ostala udovica i od tada njen talenat dolazi do punog izraaja.
Kad je umesto maloletnog sina uzela vlast, punih pet godina je vodila uspenu borbu sa Mletakom
republikom, da bi ouvala svoju Zetu. Radi povratka otete teritorije, u Zeti je podigla oruani ustanak
prvih dana 1405. godine i tom prilikom se Skadar odmetnuo od mletake vlasti, a Drivast se takoe
digao na ustanak i priznao za svoga gospodara Jeleninog sina Balu.
U toku borbe, ona je zatraila pomo od prijateljskog Dubrovnika, ali je odbijena, sa obrazloenjem da
nee da gaze dobre odnose sa Mleanima. Pomo od brata, despota Stefana, Jela takoe nije mogla da
dobije, jer je i on bio prijatelj sa Mlecima.
U samljena Jela je nastavila borbu, a protiv nje se, pored Mleana okrenuo i humski vojvoda Sandalj
Hrani. Velika mletaka vojska je stigla pod Skadar, u kome su Mleani organizovali pobunu, pa su
Jela i sin jedva izvukli ivu glavu i sklonili se u Drivast.
U junu 1407. godine Jela i mletaki delegati postigli su sporazum o miru na reci eravici kod Bara. Po
tom sporazumu, Baoii bi dali Mleanima zemlje u Donjoj Zeti, sem Zabojane, a dobili bi Budvu sa
okolinom. Meutim, u nastavku pregovora u Veneciji, to nije prihvaeno i rat je nastavljen.
Najzad, uz pune mletake garancije i uz posredovanje Dubrovnika, Jela odlazi u Veneciju, gde 27.

oktobra 1409. godine postie konani mir sa Mleanima, koji su bili opinjeni njenim izgledom,
borbenou i upornou.
Krajem 1411. Jela se udala za uvenog humskog vojvodu Sandalja Hrania, koji se tek razveo od
Katarine. Smatra se da je ovaj brak sklopljen iz isto politikih razloga, zbog Sandaljevih aspiracija
prema Zeti i Primorju.
Nekad neprijatelj Balia, on je ukazao punu panju Jeleninom sinu Baoi i posredovao u njegovu
korist kod prijateljske Mletake republike.
Po nekim istoriarima, Jela je Sandalja skoro potpuno oplemenila. O Duhovima 1412. godine, u
Budimu su meu mnogobrojnim uglednim gostima bili Sandalj i Jela.
U aprilu 1421. godine, umro je Jelin sin Bala.
Jela i Sandalj uinili su prijateljsku posetu Dubrovniku 1. februara 1426. godine. Bio je to jedan od
najsveanijih doeka koje je Dubrovnik ikada priredio, a za vreme posete, Sandalj je Jeli poklonio
svoje bogatstvo, koje je tamo posedovao.
Jela je 15. marta 1435. godine ponovo postala udovica. Savremenici su govorili da je ostala ona
ugledna Jela, prema kojoj su svi imali mnogo obzira i potovanja. Ugledajui se na svoje stare, podigla
je 1440. crkvu svete Bogorodice na Beki (Brezovici). Umrla je 1443. godine i sahranjena u crkvi, iji
je bila zadubinar.
Zahvalna ki i nena majka, pobona hrianka i veliki rodoljub, uporna i energina, Jela
Stracimirovi-Sandalj, spada u red ena srpskih koje su ostavile veliko ime.
ODRICANJA
ivot Jele Stracimirovi bio je pun borbe i odricanja. Gajila je uspomenu na svoje roditelje kneza
Lazara i kneginju Milicu.
Sahranila je oca i majku, doivela pogibiju brata Vuka i smrt despota Stefana, nadivela je tri sestre,
sahranila dva mua i sina jedinca i do kraja ostala uspravna.
Njen sin Bala enio se dva puta. Sa prvom enom je imao sina, koji je rano umro, a sa drugom dve
keri - Jelenu i Teodoru.

Olivera u haremu

OLIVERA je bila najmlaa kerka kneza Lazara i kneginje Milice. Roena je verovatno 1376. godine i
jo kao dete, po zahtevu turskog sultana Bajazita i po dogovoru kneginje Milice, srpskog patrijarha i
vieg svetenstva i plemstva, odvedena je u Bajazitov harem, 1390. ili 1391. godine.
Turski istoriar Aik Paa Zade za nju pria da je bila veoma lepa i postala je prva sultanova miljenica.
Takoe je zapisao da je Olivera bila veoma raspusna, odana piu, pa su pod njenim uticajem na dvoru
poele da se prireuju pijanke u kojima je uestvovao i Bajazit, iako Kuran zabranjuje pie.
Bila je veoma uticajna kod sultana Bajazita i uspela je da doprinese Srbiji i njenom rodu. Tako sultan
Bajazit, koji ju je ostavio u hrianstvu, pod njenim uticajem nije vrio preveliki pritisak na Srpsku
pravoslavnu crkvu. Pomagao je Srbima da isteraju Maare, a Olivera je zatitila brata Stefana kada je,
zbog optubi da sarauje sa Maarima, pao u nemilost Bajazitovu. Pomogla je i zetu uru
Stracimiroviu, koji je takoe pao u nemilost zato to nije izvravao vazalne obaveze.
Svi u ropstvu
U boju kod Angore 28. jula 1402. godine, tatarski han Timurlenk potukao je Bajazita i zarobio ga sa
celim haremom. Meu zarobljenicima je bila i Olivera. Timurlenk je znao da je ona Bajazitova
miljenica, pa je dovodio u svoj ator, gde ga je sluila u prisustvu Bajazita, kome je to veoma teko
palo. Neki izvori kau da je posle toga Bajazit izvrio samoubistvo!
Kada se vratio iz ovog boja, Stefan Lazarevi je u Carigradu doznao da mu je sestra pala u
zarobljenitvo kod tatarskog kana. Poto ju je mnogo voleo, pozajmio je puno novca od oevih
prijatelja i uputio Turina Ajdina, koji je bio u njegovoj slubi, tatarskom kanu da otkupi Oliveru.
Po nekim izvorima, tatarski kan je pristao na ovaj otkup, moda i zato to je u boju kod Angore zapazio
veoma hrabro dranje Stefana i njegovih oklopnika, to je izuzetno cenio.
Turin Ajdin je Oliveru doveo do Carigrada, odakle je ona kasnije stigla u Bar, gde se zadrala kod
sestre Jele Stracimirovi i potom nastavila put u Srbiju.
U Beograd je stigla kada je despot Stefan ve preselio prestonicu. U Beogradu se zatekla i 19. jula
1427. godine kada joj je umro brat Stefan. Istoriari su zabeleili da je mnogo alila brata Stefana i tu
je primala sauea.
Put uz garanciju
Kada je despot ura Brankovi, po ugovoru u Tati, vratio Maarima Beograd, ona je otila u
Dubrovnik, po garantnom pismu koje je dobila 16. decembra 1427. godine.
Posle odlaska u Dubrovnik, o njenom boravku nema nikakvih signala, sve do 11. marta 1439. godine
kada je od Dubrovana traila brod da se iz Stona prebaci u Dubrovnik, gde se kasnije nastanila.
Po dubrovakim dokumentima, poslednji put se pominje 1443. godine od kada joj se gubi svaki trag.
Koliko je poznato, Olivera se posle Bajazitove smrti nije vie udavala, niti je za sobom ostavila poroda.

Iz iznetih podataka moe da se vidi da sinovi kneza Lazara i kneginje Milice, Stefan i Vuk nisu ostavili
porod iza sebe. Po Tronokom rodoslovu, Stefan Lazarevi je u mladosti pao sa konja i tom prilikom se
teko povredio, tako da nije mogao da ima decu.
Knez Lazar i kneginja Milica udavali su svoje keri za uticajne srpske i strane linosti, preko kojih bi
mogli da steknu podrku za predstojei odsudni boj sa Turcima, a najvie poroda ostavila je Mara
Brankovi. Njeni potomci su preko ura Brankovia u Srpskoj despotovini u Sremu nastavili ivot
srednjovekovne drave jo niz godina. Meu njenim potomcima nalazimo ak i francuske kraljeve,
austrijske Habzburge, poljske kraljeve i vojvode i mnoge druge.
KERKA TEODORA
ETVRTA kerka kneza Lazara i kneginje Milice zvala se Teodora. Po mnogim saznanjima, 1378.
godine udala se za Nikolu Garu, koji se po srpskim izvorima zvao Nikola Gara Mlai ili Nikola
Gorjanski.
Nikola je bio najpre mavanski, a zatim hrvatsko-dalmatinski ban i maarski palatin. On je predvodio
hiljadu maarskih konjanika, poslatih u pomo knezu Lazaru u borbi protiv Nikole Altomanovia i po
svoj prilici je posredovao za ovu pomo kod maarskog kralja.
O Teodorinom ivotu ne zna se nita. Bila je iva 1395. godine. Verovatno je umrla pre 1405. godine,
kada se Nikola Gara oenio po drugi put, Anom Celjskom, svastikom maarskog kralja Sigismunda.

Crni Vidovdan
SPREMAJUI se za boj na Kosovu u koji e odvesti skoro svu raspoloivu vojsku i vojne stareine,
knez Lazar je razmiljao kome da ostavi upravljanje Srbijom dok on bude u ratu. Izbor je pao na
elnika Radia Postupovia i svoju suprugu kneginju Milicu, koja je imala puno autoriteta u narodu i
srpskim vlastima. To je bio najbolji izbor, jer je sin naslednik Stefan Lazarevi bio maloletan, a u
zemlji je morao da ostane neko od sposobnih vojnih stareina, jer je Srbiji stalno pretila opasnost sa
severa, od nevernih Maara, koji su iskazivali velike pretenzije na srpske zemlje, pogotovo na Mavu,
umadiju i Branievo.
Radi Postupovi je je bio priznati vojskovoa, koji se istakao u borbama sa Maarima jo iz doba
careva Duana i Uroa, a zatim i u bici sa Turcima na Ploniku. On je dugo bio komandant tvrava u
Borau i Kozniku, a pred Kosovski boj je bio i elnik kneza Lazara.
Njihov zadatak je uglavnom bio da obezbede red i mir u zemlji, da stalno osmatraju severne delove
prema Maarima i da obezbede dotur hrane srpskoj vojsci koja je otila prema Kosovu. Stoga su
razaslata obavetenja i nareenja organima vlasti u zemlji, komandantima tvrava i preostalim vojnim
komandantima na punktovima isturenim prema Maarskoj.
Crni barjaci
Radi obavljanja ovih poslova, Radi Postupovi je napustio tvravu Koznik, gde je do tada bilo glavno
komandno mesto Lazareve vojske i preselio se u Kruevac. Tu je zajedno sa kneginjom Milicom
preuzeo sve potrebne mere kako bi ispunio postavljene zadatke, posebno radi prikupljanja i slanja
dopunskih koliina hrane za vojsku, koja je otila prema Kosovu, ali i praenjem stanja i
obezbeivanjem granica prema Maarima.
Sa knezom Lazarom su odravali svakodnevne veze preko odabranih konjanika.
Bio je potreban veliki napor da tovari sa hranom, jedni za drugim, redovno kreu uz Rasinu, pa dalje
Jankovom klisurom, Toplicom i Kosovom, kao i da se pojaaju vojni punktovi prema Maarima,
slanjem dobrovoljaca, po pravilu vrlo mladih i starijih ljudi.
Kada su dobili vest od kneza Lazara da e se odsudni boj sa Turcima odigrati na Kosovu, verovatno na
Vidovdan 28. juna (15. juna po starom kalendaru), organizovali su veliko bogosluenje u crkvi Lazarici
u Kruevcu. Na Kosovu je ve bila okupljena sva raspoloiva srpska vojska - vojska koju je iz
Kruevca odveo knez Lazar, vojska Vuka Brankovia i kralja Tvrtka, koju je predvodio Vlatko Vujovi
- ukupno oko 15.000 ljudi. Tu je bio i stari srpski patrijarh Jefrem.
Na vest o tragediji na Kosovu, teka mora je pritisla Srbiju. Srpski narod je izgubio voljenog kneza i sa
njim cvet svojih vojskovoa i vojnika. Kuknjava zbog traginog ishoda i gubitka oeva, dece, mueva,
brae, odjekivala je na sve strane. Brojni crni barjaci vijorili su se po srpskim gradovima i selima. Bilo
je sela u koja se niko nije vratio sa Kosova, to je bio sluaj i sa Veluem u Grui, koje od tada ima ime
Crnua. U mnogima od njih je izginula veina ljudi sposobnih za rad.
Jad i beda su zavladali Srbijom, a pogotovo na Kosovu i drugim junim delovima zemlje. Sela na
Kosovu do kojih je bila stigla turska vojska, bila su opustoena, narod je ostao bez igde iega i u strahu
se razbeao.
Strepelo se da e Bajazit sa svojom vojskom svakog dana upasti u junu Srbiju, a Maari sa severa, pa
se nije imalo kud. Srbija je bila opkoljena neprijateljima sa svih strana neprijateljima, a nije se imala
ime braniti, jer je ostala bez vojske, nova nije mogla da se skupi, a pomo nije mogla da se oekuje ni
sa jedne strane.
Ostala uz narod
U takvoj situaciji, najtee je bilo kneginji Milici. Pored line tragedije, bila je odgovorna za srpski

narod, za dalju sudbinu Srbije i za svoju decu, koja su maloletna ostala bez oca. Stefan je imao 13.
godina, Vuk je bio jo mlai, a Olivera je bila u 14. godini.
Kneginja Milica nije bila sigurna ta je najbolje da uradi i nastojala je da uje to vie miljenja u svom
najuem krugu. Javile su se dileme, da li da napusti zemlju, zajedno sa svojom decom ili da ostane i
podeli sudbinu svog naroda.
Odluila je da po svaku cenu ostane u Srbiji i o daljim potezima konsultovala je preivele vojne
stareine, plemie i vrhovno srpsko svetenstvo (patrijarha Jefremija i igumane srpskih manastira. Na
veanju ovih zvaninika, utvreno je da je za opstanak jedini izlaz da kneginja Milica ostane u zemlji
sa svojom porodicom i da ponudi sultanu Bajazitu da stupi kod njega u vazalni odnos, kao to su ranije
uinili Vizantija i neki srpski feudalci.
Poto je ovo prihvaeno i sa time se saglasila i kneginja, ona je obavestila prisutne da je ovlastila
elnika Radia Postupovia da komanduje preostalom srpskom vojskom i izdala mu naredbu da je
obnovi, da popuni tvrave i obezbedi zatitu srpskih granica.
Ona je takoe objavila da e ostaviti na svojim radnim mestima sve dravne inovnike i sudije i pozvati
sve batenike i pronijare da i dalje obavljaju svoje delatnosti. Prisutne je pozvala da je u svemu ovome
podre i pomognu da se sauva jedinstvo i dalje funkcionisanje Lazareve drave, to su oni i prihvatili.
TRGOVINA
MNOGE porodice sa Kosova su krenule prema Jadranskom moru i nemajui ime da hrane svoju decu,
prodavali su ih kao roblje na trgu Drijeva na uu Neretve ili u Dubrovniku.
U srednjem veku, na Jadranskom primorju je bila razvijena trgovina robljem, a naroito u Dubrovniku.
Dubrovani su odatle preprodavali slovensko roblje u Italiju i druge zemlje. Tek na inicijativu despota
Stefana, Dubrovani su 1416. godine zabranili ovu trgovinu.

Vazali Osmanlija
KNEGINJA Milica je u tekoj situaciji morala da smisli i rezervni plan, u sluaju da Bajazit ne
prihvati vazalni odnos Srbije i krene s vojskom da je porobi. Zato je uputila pismo dubrovakoj vladi sa
molbom da je sa decom i pokretnom imovinom prihvati i zatiti, ako bude prinuena da napusti Srbiju.
To su Dubrovani bez ikakve dvojbe prihvatili.
Sultan Bajazit je dugo bio uzdran, ostavivi Srbiju jedno vreme na miru, jer je bio zauzet guenjem
pobune u Maloj Aziji i osvajanjem emirata, koji su se bili odmetnuli od njega. To je bio glavni razlog
njegovog brzog povratka iz Srbije posle Kosovskog boja.
Upad Maara
Najpre se oglasio maarski kralj igmund. Prijatelj zeta kneginje Milice Vuka Brankovia, pre
Kosovskog boja je postigao sporazum sa Srbijom o miru na granicama i za to je primio nadoknadu u
srebru, pa ipak je iskoristio srpsku katastrofu da pripoji svojoj dravi severne delove Srbije.
Tako je igmund na elu velike vojske, samo tri meseca od Kosovskog boja, upao u Srbiju i krenuo da
nadire kroz Mavu i umadiju, plenei od naroda stoku i sve to je vredelo. Pred brojnijim Maarima,
morali su da se povlae malobrojni srpski granini odredi, koji su samo na pogodnim terenima pruali
jai otpor.
Radi Postupovi i preivele srpske vojvode sakupili su svu raspoloivu vojsku i pruili odluan otpor
kod tvrave Bela stena, na severnim padinama Suvobora i Maljena, Ostrvici i Rudniku. Meutim,
Maari su ih zaobili, provalili u Gruu i tamo zauzeli tvrave Bora i estin.
Kad su naili na ei otpor, razvueni na irokom frontu, sa neobezbeenom pozadinom, Maari su se
zadovoljili osvojenim i tu zastali. Poto Radi Postupovi nije uspeo da angauje znaajnije snage,
Maari su zadrali osvojene teritorije.
Kad se turski car Bajazit do kraja 1389. uvrstio na vlasti, Srbiju nije napadao, ali je traio ustupke za
postizanje mira. Njegovi izaslanici su krajem te godine doli u Srbiju i postavili teke uslove. Nemajui
drugog izlaza, pritisnuta Maarima sa severa, kneginja Milica i vlastela su morali da prihvate sve
uslove.
Srbija je primila na sebe vazalne obaveze prema Turcima. Priznala je vrhovnu vlast sultana Bajazita,
obeala plaanje danka, davanje pomone vojske u sluaju potrebe, uz obavezu da Miliina najmlaa
erka Olivera pree u Bajazitov harem. Pored toga, Srbija je pristala da u Golubac i neke druge
pogranine gradove i palanke, ue turska vojska da bi kontrolisala kretanje Maara. Zauzvrat, Turci su
obeali Srbima pomo da isteraju Maare.
Srpska vojska je, uz pomo Turaka, posle tekih borbi uspela da istera Maare iz svih krajeva i nastao
je makar prividan mir u kome je drava mogla da se posveti privrednom razvoju, koji je bio znatno
poremeen.
Poetkom 1390. godine dolo je do prvog susreta sultana Bajazita i Stefana Lazarevia, koji je tada,
zajedno sa bratom Vukom, odveo sestru Oliveru u Bajazitov harem. On je Stefana sa srpskim
poslanstvom veoma ljubazno primio, pa e se njihovi odnosi razvijati veoma dobro. Stefan je pokazao
iskrenost i postojanost, a Bajazit se kasnije javljao ak i u ulozi zatitnika Srbije.
Prvi rezultat se desio ve te godine, kad je Bajazit pomogao Srbima da suzbiju novi upad Maara, ija
je vojska bila prodrla ak do Kruevca i da pojaa neke svoje garnizone, koji su bili kljuni za zatitu
od Maara.
Tragajui za telom kneza Lazara, kneginja Milica je preko svojih ljudi doznala da se nalazi
balsamovano u crkvi Vaznesenja u Pritini. Nije poznato ko je i kako sa bojnog polja izneo telo i
predao ga kaluerima da ga balsamuju i uvaju.

Prenos motiju
Postoji mogunost da su vojnici turskog vazala Konstantina Dejanovia, koji je bio naklonjen knezu
Lazaru, izmolili dozvolu od Bajazita. Druga mogunost je da su kalueri i narod narednog dana po
Kosovskoj bici pretraili bojite, nali i izneli kneevo telo, poto je Bajazit ve ujutro 29. juna
pokrenuo svoju vojsku sa Kosova, bojei se nereda u dravi zbog smaknua brata Jakuba.
Poto je sultan dao dozvolu u zimu 1392. godine, kneginja Milica je sa crkvom i velmoama
organizovala prenos motiju po najveoj hladnoi u februaru te godine. Povorci koja je krenula iz
Pritine, prikljuili su se Vuk Brankovi i njegova ena Mara. U susret povorci, na izlazu iz Ibarske
klisure, izala je kneginja Milica sa decom, dvorskim plemiima, vojvodama i crkvenim stareinama,
pratei kneeve moti do Ravanice. Tu se opelom visokih crkvenih dostojanstvenika zavrila ova tuna
sveanost.
VUK BRANKOVI
VUK Brankovi se asno borio na Kosovu, a kasnije je neopravdano bio optuen za izdaju. Posle
Kosovskog boja zalagao se za nastavak borbe protiv Turaka i da se pridrue Maarima. U tom cilju je
pritiskao i kneginju Milicu, ali mu se ona suprotstavila, saglasno dogovoru sa svojim doglavnicima. To
je verovatno uticalo na kralja igmunda da brzo ostvari raniju nameru o upadu u severnu Srbiju.
Suoen sa velikom upornou kneginje Milice, Vuk je vie nije pritiskao da se okrene Maarima, ve
joj je ak pruao podrku, iako je po nekim izvorima smatrao da bi on trebalo da nasledi preostalu
Lazarevu dravu.

U slavu junaka

SRPSKA crkva je preuzela slavljenje kosovskih junaka, kneza Lazara proglasila za svetitelja i negovala
kult Kosova. Takoe su junatvo i podvig Miloa Obilia slavljeni u svim slovenskim zemljama.
Prihvaen je i datum 28. jun (15. jun po starom kalendaru).
Knezu Lazaru su posveene mnoge crkve: u Ploici, Monotoru, Han Pijesku, Jezeru, Jaseniku, Drljai,
a freske ovog kosovskog junaka nalaze se u Ravanici, Ljubostinji, Gornjaku, Pei, Blagovetanju...
Za stvaranje kulta kneza Lazara i njegovih kosovskih junaka, pored crkve, zasluni su kneginja Milica i
njen sin, kasnije despot Stefan Lazarevi, koji su inili mnoga bogougodna dela u njihovu slavu.
Mermerni stub posveen knezu Lazaru i kosovskim junacima na Gazimestanu, postavio je despot
Stefan Lazarevi 1402. ili 1404. godine, dok je boravio na Kosovu.
Pogibija kneza Lazara u narodu je shvaena kao svesna rtva da bi se ouvala sloboda. Verovatno zato,
nijedan na vladar ni njegovi vojnici nisu dobili toliko pohvalnih i toplih slova kao knez Lazar i njegovi
junaci.
NAA narodna epska pesma nema nita lepe iskazano od Kosovskog ciklusa. Tu su idealizovani
kosovski junaci i pronaeno opravdanje za njihov poraz, nacionalna katastrofa pretvorena u nacionalnu
snagu, koja je odravala srpski narod za sve vreme robovanja pod Turcima.
Kao veoma pobona ena, a uvidevi da je crkva potrebna u ispunjavanju dravnih obaveza, posebno
posle preuzimanja vazalnog odnosa prema Turcima, kneginja Milica je ispoljavala posebnu brigu za
sve poslove od znaaja za Pravoslavnu crkvu. U tome je imala punu podrku sina Stefana Lazarevia.
Najpre je kneginja preko kerke Olivere izdejstvovala kod Bajazita da turske vlasti ne progone Srpsku
crkvu i da joj omogue normalan rad. Zatim, zahvaljujui privrednoj obnovi, ona je mogla da pomae
Crkvi materijalno, obnavljajui poruene i dotrajale crkve i manastire, ali i gradei nove.
Tako je, pored ostalog, kneginja Milica, sa sinom Stefanom i patrijarhom Danilom Treim, 1392.
godine izdala povelju manastiru Hilandaru, poklonivi mu jednu crkvu i nekoliko sela. Godine 1395.
darivala je ruski manastir svetog Pantelejmona, takoe na Svetoj gori, a isposniku Sisoju Sinajitu je
pomogla da podigne manastir Sisojevac, kod Ravanice.
Obnovila je i opustoeni manastir Deane, ali je njeno najvee zadubinarsko delo manastir
Ljubostinja, iji je glavni graditelj bio Rade Borojevi, u narodnoj tradiciji poznat kao Rade neimar. Po
narodnom predanju, manastir je podignut na mestu gde su se prvi put videli knez Lazar i kneginja
Milica. Desilo se to na saboru Svetog Stefana, kome je navodno bila posveena kapela na mestu
sadanjeg hrama.
Po svom arhitektonskom sklopu, manastir Ljubostinja pripada tipu razvijenog trolista sa jednom
kupolom, a po osnovi proirenog trikonhosa nadovezuje se na Ravanicu, Drenu i Novu Pavlicu i
prethodi poznijoj Manasiji. Koliko je moglo da se utvrdi, deceniju i po posle zavretka Ljubostinje,
koja je slikarski ostala nedovrena, angaovan je zograf jeromonah Makarije iz Zrza, koji je, islikavi
celu crkvu, prekrio i staro slikarstvo.
Od nekadanje velike celine ivopisa danas je sauvano veoma malo, poto je veina kompozicija
sasvim propala ili je ostala u neznatnim delovima. Vee obnove manastirske crkve su izvrene

1661/1662. i 1851. godine, da bi na kraju savremeni konzervatori vratili crkvi prvobitni izgled.
SRBIJOM je posle Kosovskog boja u prvo vreme upravljala kneginja Milica, ali je postepeno uvodila
sina Stefana u dravnike poslove. On je kneevsku vlast preuzeo 1393. godine, kada je napunio 17
godina, ali je mudra i uticajna kneginja Milica, koja se posle predaje vlasti Stefanu zamonaila i dobila
ime Jevgenija, nastavila da uestvuje u upravljanju Srbijom.
Za in predaje vlasti, kneginja Milica je 1393. godine sazvala Srpski sabor visokih svetovnih i crkvenih
dostojanstvenika. Tada je kneginja u besedi, prema patrijarhu Danilu, pored ostalog izrekla:
"Dostohvalnom Stefanu dostignuvi u uzrastu mua savrenog, po izvoljenju Boijem svie, roditeljka
uruuje skiptar, a sveosveeni patrijarh sve to molitvama i polaganjem ruku blagosilja."
Ubrzo kneginja Milica prima monaki postrig i prve monake dane provodi u manastiru upanjcu kraj
Kruevca. Po zavretku manastira Ljubostinje, Jevgenija zajedno sa monahinjom Jefimijom prelazi
tamo, provodi vreme u molitvi, seajui se tekih i muenikih kosovskih dana i stalno mislei na
Srbiju i njen napaeni narod. Kad god je bilo potrebno, koristila je svoj uticaj na dvoru sultana Bajazita,
preko erke, sultanije Olivere.
JEFIMIJA NA DVORU
JEFIMIJA je erka kesara Vojihne, gospodara Drame, koja se u svetovnom ivotu zvala Jelena.
Udala se za despota Ugljeu Mrnjavevia i posle njegove pogibije u boju na Marici 1371. godine,
posle kraeg boravka kod carice Jelene, dola je na dvor kneginje Milice u Kruevac i sa njom se
sprijateljila.
Bila je veoma pismena i pomagala je kneginji u vaspitanju dece. Napisala je "Pohvalu knezu Lazaru",
iji je tekst izvezla pozlaenom icom na crvenom atlasu, radi pokrivanja ivota sa motima kneza
Lazara, koji se sada nalazi u Muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu.

Doekala sina

KAD je porazio trnovsku Bugarsku, sultan Bajazit je posumnjao da ga i ostali vazali, poput cara
imana, varaju sa maarskim kraljem igmundom i drugim neprijateljima. Zato ih je pozvao u zimu
1393. godine u Ser i tu su se sa mladim knezom Stefanom Lazareviem prvi put sreli vizantijski car
Manojlo, kralj Marko Mrnjavevi, Konstantin Dejanovi i drugi.
Bajazit je nastupao ljutito i nabusito prema vazalima. Zapretio je da e ih sve pobiti ukoliko budu
urovali sa njegovim neprijateljima i usput traio plaanje danka unapred i najavljivao teke odmazde u
sluaju neispunjavanja vojnih obaveza. Vazale je to zabrinulo, jer je pretila opasnost ne samo za
njihove glave ve i za itavi narod.
Kad je maarski kralj igmund sa velikom vojskom pomogao vojvodi Miru da vrati vlast u Vlakoj,
odluio je da pree Dunav i u Bugarskoj napadne Turke. Bajazit je to saznao i pokrenuo vojsku iz
Jedrena, a uz sultana su bili njegovi vazali knez Stefan Lazarevi, kralj Marko Mrnjavevi i
Konstantin Dejanovi.
Velika vojska je prela Dunav i u umama kod Rovina u Vlakoj desio se veliki boj 17. maja 1395.
godine. Hrianska vojska je odnela pobedu, a na turskoj strani poginuli su kralj Marko i Konstantin
Dejanovi i mnogi srpski vojnici.
Boj sa Maarima
Sultan Bajazit i knez Stefan uspeli su sa preostalom vojskom da se prebace u Bugarsku. Sreom po
njih, kralj igmund nije mogao da ih progoni, jer su mu na dan bitke javili da mu je umrla ena, preko
koje je doao na vlast, pa je sa vojskom hitno morao u Budim da bi sauvao vlast.
Kneginja Milica je za to vreme napustila manastir i prela u kneev dvor u Kruevcu, odakle je
upravljala Srbijom sve dok se Stefan nije vratio. Radosnu vest da je knez preiveo bitku na Rovinama,
kneginji je poslala sultanija Olivera, odmah po prelasku vojske u Bugarsku.
Takvo angaovanje kneginje Milice ponovilo se jo dva puta, kada je Stefan takoe morao da ide u
pomo Bajazitu - 1396. u boju kod Nikopolja u Bugarskoj, opet protiv maarskog kralja igmunda i
1402. u boju kod Angore u Maloj Aziji, izmeu Turaka i tatarske vojske, koju je predvodio kan
Tamerlan. Knez se istakao u oba ova boja.
Odnosi sultana Bajazita i kneza Stefana bili su dobri od prvog vienja u Jedrenu 1390. godine, kad mu
je predao sestru Oliveru, do odlaska u boj kod Angore. Kao nekim udom, neprijatelj Srbije i ubica
kneza Lazara, postao je zatitnik kneeve dece i njihove zemlje. Branio je Srbiju od Maara, zaobilazio
je kad je njegova vojska odlazila u Bosnu, Maarsku i Vlaku, spreio progon srpske pravoslavne
crkve i omoguio proirenje granica drave kneza Stefana.
Sigurno je ovakvom Bajazitovom stavu doprinela sultanija Olivera. Mnogi turski hroniari navode da
je ona bila sultanova miljenica. Hteo je da je slua i nazivao je carskom keri, a njena re je esto u
poslednjem trenutku zaustavljala plahovitog Bajazita i spreavala njegove surove postupke. Hroniari
navode da je toliko bio privren Oliveri da je nikad nije terao da pree u islam.
Olivera je svakako pomogla da sultan bude tolerantan prema njenim zetovima Vuku Brankoviu i

uru Baliu, a posebno je pomogla bratu Stefanu, koji je kod Bajazita zasluio blag i postojan
tretman prema vazalskoj Srbiji.
Iskreni vazal
I knez Stefan bio je veoma iskren prema Bajazitu, oprezan u svim prilikama kad je mogao da izazove
sultanov gnev. Iako su mu teko padali pohodi Turaka prema hrianskim dravama, on je radi spasa
srpstva rtvovao sebe i ivote mnogih svojih vojnika. Stefanov odnos prema Turcima pokazuje da je on
jo odmalena bio svestan snage neprijatelja, kome sa svojom malenom vojskom nije mogao da se
odupre, sve dok se ne ukae prilika za oslobaanje od vazalskog odnosa. Tako je posle Angorske bitke,
koristei slabosti turskog carstva, odbacio vazalstvo i priklonio se zapadnim hrianskim dravama.
Do krize je dolo posle neuspenog turskog pohoda u Bosni, poto je Stefan optuen da je omeo
operaciju u dosluhu sa Bosancima i Maarima. Za to su bile zaslune vojvode Novak Belocrkvi i
Nikola Zoji, koji su, ruenjem Stefana, hteli da zavladaju Srbijom.
Obaveten od sestre Olivere o ovoj optubi i o ozbiljnoj sumnji sultana Bajazita, knez Stefan je
razumeo da mu preti ozbiljna opasnost i odmah je poslao majku Milicu, tada monahinju Jevgeniju i
monahinju Jefimiju da razuvere sultana.
One su u Jedrenu uspele da razuvere Bajazita, a onda je kod sultana doao i knez Stefan. Odbacio je
optube o ometanju turske vojske u Bosni, ali je iskreno izneo da je u jednom trenutku razmiljao o
saradnji sa Maarima, dok nije shvatio da je za njega i Srbiju bolje da ostanu uz Turke.
Bajazit ga je paljivo sasluao, u potpunosti ga razumeo i pokazao da mu veruje. Tada je izmeu njih
uspostavljeno jo vee poverenje i saradnja.
SVETA PETKA
JEFIMIJAZA vreme boravka u Jedrenima 1398. godine, kneginja Milica je uspela da izmoli od
Bajazita dozvolu za prenos motiju svete Petke iz Vidina u srpsku zemlju.
Slovo o prenosu motiju napisao je 1404. ili 1405. godine Gligorije Camblak, ukazujui da je prenos
motiju bio zalog spasenja srpske zemlje, ega je bila svesna i kneginja Milica.
Moti su ostale meu Srbima u Beogradu sve do 9. septembra 1521. godine, kada su Srbi iseljeni u
Carigrad. Tada su, po odobrenju Turaka, poneli ono to su mogli, pa i svoje svetinje - moti svete Petke,
carice Teofane i neto ikona. Oni su se naselili u okolini Carigrada, gde su sagradili i crkvu posveenu
svetoj Bogorodici, koja je izgorela 1955. godine.

Na svadbi i car

DOK je vladala kneginja Milica i kasnije knez Stefan Lazarevi, pojedine velmoe su nastojale da
nametnu drukija razmiljanja o odnosima sa Turcima i Maarima, a kasnije su traile nain da
preuzmu celokupnu vlast u Srbiji. Kolovoe su bili vojvoda rudniki Nikola Zoji i vojvoda topliki
Novak Belocrkvi, a kasnije su im se pridruili Obrad Dragojlali i drugi.
Oni su ili toliko daleko da su nudili Turcima i Maarima svoje vazalstvo i davanje jo veih dacija
nego to je traio Bajazit. Meutim, on ih je prezreo i odluio da svoje odnose sa pobeenom Srbijom
uredi sa Lazarevim naslednicima.
Guenje bune
Poetkom 1398. oni su ocenili da je pogodno vreme i tada su optuili Stefana kod Bajazita da je kriv za
turske neuspehe u Bosni, a onda su organizovali oruanu pobunu, koja je trebalo da pone u rudnikom
kraju, pod neposrednim rukovodstvom Nikole Zojia. Meutim, vojvoda Mihailo je o tome obavestio
kneza Stefana, koji je odmah poeo pripreme za guenje bune. Ne znajui da je zavera otkrivena,
Novak Belocrkvi je ba tih dana doao na dvor u Kruevac, gde je odmah uhapen, posle sprovedenog
postupka osuen i pogubljen.
U to vreme je Nikola Zoji ve okupljao svoje pristalice sa prostora izmeu Ostrvice i Rudnika, ali su
brzom intervencijom kneeve vojske pod komandom Radia Postupovia, zaverenici iznenaeni i
razbijeni. Videvi da je sve propalo, vojvoda Zoji se sa preostalim pobunjenicima i svojom porodicom
zatvorio u tvrdi i nepristupani Ostrviki grad, koji je za tu priliku bio dobro snabdeven hranom,
vodom i drugim potreptinama. Da bi se izbeglo dalje prolivanje bratske krvi, na scenu je stupila
kneginja Milica, tada Jevgenija, koja je sa Vidosavom, suprugom Nikole Zojia, bila u srodstvu. Ona je
iz manastira dola u Ostrvicu i postigla sporazum da se Nikola sa pobunjenicima preda, odrekne
svetovne vlasti i zakalueri, a ena Vidosava sa etiri keri nastavi da ivi na jednom delu njegovog
poseda. Pod uticajem kneginje Milice, nisu strogo kanjeni ni ostali pobunjenici, ve su uglavnom
smenjivani sa poloaja i posedi su im oduzimani. ivot potomaka Lazarevih i Miliinih kerki Mare
Brankovi i Jelene Bali, ine istoriju srpskih, pa i jugoslovenskih i evropskih zemalja u srednjem
veku.
Tako je Jelena Bali imala unuku istog imena (ker zetskog gospodara Bale Treeg), udatu za
uvenog hercega od Svetog Save - Stevana Vukia Kosau. on je bio primer srednjovekovnog velikaa
- moan i osion, prgav, prevrtljiv, veno edan moi i ena. Potpisivao se: Milostju Bojom mi
gospodin Stjepan, herceg od Svetog Save, gospodar humski, primorski, veliki vojvoda rusaga
bosanskoga, knez drinski...
Kerka Stevana i Jelene - Katarina, udova bosanskog bana Stjepana Tomaa, umrla je u Rimu 1478.
godine, gde je bila izbegla, nikad ne zaboravivi svoju decu Sigismunda i Katarinu.
Turci su ih kao male zarobili prilikom pada Bosne i odveli ih u Tursku, gde su ih poturili. Od dva sina
Stevana Vukia Kosae i Jelene Bali - Vladislava i Vlatka, ostalo je potomstvo, koje je ivelo u

Veneciji sa titulom vojvoda od Svetog Save i moe se pratiti po mukoj liniji sve do poetka 17. veka.
mnogo je brojnije i rairenije potomstvo Jelenine sestre Mare, udate za Vuka Brankovia.
Njihov sin ura je sa svojom enom Jerinom imao petoro dece i deset poznatih unuka.
Veze po Evropi
Tako se Marija, unuka despota ura i ki despota Stefana slepog, udala u uvenu italijansku porodicu
Paleolog Manferato, koja je vodila direktno poreklo od vizantijskih careva Paleologa. Njen mu se
zvao Bonifacije Trei, markiz od Monferata. Brak je sklopljen jula 1485. posredstvom i direktnim
angaovanjem nemakog cara Fridriha Treeg, koji je prisustvovao venanju.
Sinovi iz braka Marije i Bonifacija Treeg, Giljermo Deveti i inoro Sebastijan bili su poslednji
legitimni muki lanovi porodice Paleolog Monferati. inoro je, dodue, ostavio vanbrano muko
potomstvo, koje postoji i danas, ali naslee Monferata je u dramatinoj borbi za zaostavtinu prelo na
Marijinu unuku Margaretu i njenog mua Frederika Drugog Gonzaga, a preko njih na jo znamenitiju
porodicu vojvoda od Mantove. Oni su bili poznati kao mecene slikara, pisaca i naunika, a na njihovom
dvoru su boravila slavna imena renesanse.
FRANC OD HREBELJANOVIA
Porodica Mantova je bila u bliskom srodstvu sa najpoznatijim kuama u Evropi, kao to su Loren,
Hever, Habzburg i druge. Po toj liniji je i car Franc I (umro 1765), oenjen austrijskom caricom
Marijom Terezijom Habzburg, potomak u 11. kolenu Vuka Brankovia i Mare Lazarevi. Po istoj liniji,
austrijski prestolonaslednik Franc Ferdinand (na slici), ubijen 1914. u sarajevskom atentatu, bio je
potomak, u 17. kolenu, kneza Lazara i kneginje Milice Hrebeljanovi.
SEOBE
SRBI iseljeni u okolinu Carigrada u prvoj polovini 16. veka, imali su zadatak da uvaju i odravaju
gradski vodovod, a u jugozapadnoj mahali su raiavali ruevine i obnavljali poruene objekte.
Dugo su uvali uspomenu na svoj Beograd, dajui njegova imena - selo Beograd, Beogradska uma,
Beogradska kapija i drugo.

Zvona Hilandara

POSEBNO su mnogobrojne veze koje su uspostavljene brakovima pet keri poslednjeg despota iz kue
Jovana Brankovia (umro 1502) i njegove ene Jelene, iz kue Jakia. Jovan je nosio titulu despota
Srpske despotovine u Sremu, zajedno sa bratom urem, koji se zamonaio kao monah Maksim i
postao beogradski mitropolit. Borio se hrabro protiv Turaka, prodirao sa vojskom preko Save i Dunava
u Srbiju i Bosnu. Jovanove kerke su se poudavale po centralnoj i istonoj Evropi - od Poljske i
Ukrajine, preko Moldavije, do Vlake i Ugarske.
Despoti Brankovii mogu da se raunaju i kao preci poznatih ugarsko-hrvatskih velikaa porodica
Zrinjski i Frankopan. Naime, jedna od kerki despota Jovana koja se zvala Marija, udala se za grofa
Ferdinanda Frankopana. Njihova kerka Katarina udala se za uvenog hrvatskog bana i ugarskog
junaka Nikolu Zrinjskog, koji je junaki poginuo u odbrani Sigeta od Turaka 1651. godine.
Iz ovog braka potie i poslednji Zrinjski, ban Petar etvrti, kojem je 1621. odrubljena glava zbog
pobune protiv Habzburga. Tu je i niz drugih znamenitih ugarskih porodica, iji potomci ive i danas Rakoci, Turco, Forga, Erdedi, Tekeli, Bogijanji, Serenji, Jakupi i drugi.
Druga ki despota Jovana - Jelena, bila je udata za Petra etvrtog Rarena, gospodara Moldavije
(1527-1547. godine). Iz ovog braka poteklo je niz moldavsko-vlakih gospodara (porodice
Lepunjeanu, oban, Basaraba, Mohili), kao i poljski velikai i kneevi (Potocki, Jablonovski,
Sapieha).
Trea ki despota Jovana zvala se Hana i dva puta se udavala u Poljsku. Prvi mu je bio Fedor, volinski
maral iz uvene porodice Sangusko, sa kojim je imala sina Romana Sanguska, vojvodu vroclavskog i
litvanskog ratnog atamana. On je u petom kolenu bio predak Stanislava Prvog Leanskog, kralja
Poljske, ija se ki Marija Leanski udala za Luja etvrtog Burbona, kralja Francuske. Po toj liniji i
poslednji francuski kraljevi iz kue Burbona, bili su potomci Brankovia, odnosno Nemanjia. Kralj
Luj 16. ija se glava zakotrljala pariskim plonikom u vreme francuske buroaske revolucije, 1793.
godine, potomak je u 15. generaciji kneza Lazara i Milice Hrebeljanovi.
etvrta ki despota Jovana, Marija Magdalena, takoe je bila udata za poljsko-litvanske velikae. Njen
prvi mu je bio Aleksandar artorijski, volinski vojvoda i potomak litvansko-poljskih i ukrajinskih
vladara iz kue Jagelovia. Njeni potomci su i kneevi Vinjovjecki, artorijski, Sapneha, Simkovi i
drugi.
Najzad, peta ki despota Jovana, Despina Milica, bila je udata za vlakog vojvodu Nagoja Petog
Basarabu sa kojim je imala petoro dece i potomstvo u Vlakoj i Transilvaniji.
Poto se kneginja Milica oprostila sa svojom ivotnom sapatnicom monahinjom Jefimijom i primila
veliki aneoski obraz - veliku shimu (najvii stepen monakog zaveta) i novo monako ime Jefronisija,
poslednje dane ivota provela je smireno u molitvama u manastiru Ljubostinja.
U to vreme je doivela i svoju veliku radost - enidbu despota Stefana. Na svadbi u Beogradu, na
Stefanovom sjajno ureenom i okienom dvoru, poetkom 1405. godine, okupila su se gotovo sva
njena deca.
Preminula je smireno i iznenada 11. novembra 1405. godine i sahranjena je u manastiru Ljubostinja, u

svojoj zadubini i obitovalitu svog monakog tihovanja.

Njenu smrt je oalila cela Srbija, hilandarski monasi i mnogobrojni prijatelji u inostranstvu.
Kult prepodobne Jefrosinije rano je razvijen, a posebno negovan u njenoj zadubini, manastiru
Ljubostinji. Njena sluba je novijeg datuma i sastavljena je tek 1942. godine. U troparu slube ispevan
je i deo njenog ivota: Carsku porfiri odloila si i u monaku rizu sebe si obukla, Jevgenijo preslavna:
ma slavnog Lazara sinu svome Stefanu Visokom uruila si, a krst Hristov, kao duhovni ma pobede,
uzela si, za spas due svoje i roda srpskog bogonosnog...
Moti prepodobne matere nae Jevgenije, ugodnice Boje, koja niim nije izostala u dobroti iza svoga
supruga, sada oduhovljena i oudotvorena, u velikoj crkvi ljubostinjskoj, toe miro, kako kazuje
crkveni melod u Slubi prepodobnoj Jevgeniji - Jefrosiniji. Za zasluge za narod, dravu i crkvu,
Srpska pravoslavna crkva je proglasila za sveticu i slavi se 1. avgusta (19. avgusta).
Likovi kneginje Milice, pored onih u manastirima Ravanici i Ljubostinji, nalaze se i u crkvi u Dobrunu,
crkvi u Orahovici, gde je prikazana kao vladarka u lozi Nemanjia i u oltaru beogradske Saborne crkve,
gde je predstavljena kao svetica.Ostala je u pamenju srpskog naroda kao veliki borac za srpstvo,
dobrotvorka i jedna od najznaajnijih srpskih vladarki.