FiLOZOFiJA

POLiTiKE

skripta

PLATON: Drava
Rasprava Tresimaha i Sokrata o pravinosti:
Tresimah pokuava jednostavno i lako da razrei diskusiju o pravinosti: izjavljuje da je pravinost ono to koristi jaem. Njegov prvobitni
argument se svodi na ukazivanje da svaka dravna vlast, i demokratska i tiranska, donosi zakone u svoju korst i kanjava svakog ko prekri
te zakone. Sve drave podjednako sude o pravinosti: pravino je ono to koristi njihovoj vlasti, tj. jaem. Sokrat, prvo, skree panju da
injenicu da su ljudi pogreivi, te da je mogue da vladar donese zakon koji mu vie teti nego koristi, pa je i onda dunost podanika da se
dre takvog zakona; dakle pravino je i ono to teti jaem. Tresimah uzvraa da onaj vladar koji tako loe vlada ne zasluuje naziv
vladara. Preko analogije sa lekarima i lekarskom vetinom, brodarima i njihovom vetinom, itd. Sokrat pokazuje da nijedna vetina nije radi
koristi vladaoca ili jaeg, ve slabijeg i zavisnog. Tresimah smatra da Sokrat grei izjednaavajui vladara sa lekarom, naprotiv vladara bi
trebalo izjednaiti sa pastirom: on brine o stadu, ali ne radi stada ve radi sebe i svoje koristi. Sokrat je pozvan i da uporedi sreu
najnepotenijeg i najpotenijeg oveka: Tresimah pokazuje da je najnepoteniji ujedno i najspretniji u nepotenju, te da umesto da bude
uhvaen i ponien, on biva slavljen i vlada, dok poten biva ikaniran. Sada Sokrat pokazuje da se u zgratanju novca ne radi o pravinosti ili
nepravinosti, ve o posebnoj vetini zaraivanja; graevinar moe za gradnju da dobije zaradu kao proizvod posebne vetine, ali i ako ne
dobije nita za uzvrat njegovo je delo jednako korisno. Tu se dalje iznosi shvatanje da je sposobne i pravine ljude potrebno naterati na
slubu, tj. platiti im, jer se inae nee prihvatiti posla koji je jedino zarad tue sree (to je Sokrat hteo da pokae kao svrhu vladanja). Poto
Tresimah i dalje trai da se uporedi srea najpravinijih i najnepravinijih, Sokrat kree u novom pravcu: kada suparnik izjednai
nepravinost sa mudrou, pokazuje kako pravi strunjak i mudrac nee eleti da nadmai sebi ravne, ve drugaije, dok e neznalica hteti
da nadmai svakog. Poto je ovo drugo, nadmaivanje svih, Tresimah uzeo kao karakteristiku nepravinog, sledi da je nepravian rav i
neznalica, a ne mudrac. Dalje, nepravinost, gde god da se pojavi, onemoguava zajedniki rad, raa neslogu i sukobe, ali isto tako teti
pojedincu: onesposobljava ga za rad, jer i njega samog dovodi u protivrenosti, i sukobljava ga i sa pravinim i sa nepravinima.Ako, pak,
lopovi i razbojnici i uspeju da rade zajedno, to je upravo zbog ono malo pravinosti to su uspeli da sauvaju. Na kraju, Sokrat jo ukazuje
na to da svaka stvar ili osobina ima svrhu u koju bi najbolje mogla da se koristi, tj. da svaka stvar ima odreenu specifinu vrlinu. Dua, kao
ona koja upravlja, brine se, promilja itd. ima takoe svoju vrlinu koja joj omoguava da dobro obavlja svoju funkciju: ivot. Poto je ve
reeno da je pravinost vrlina, a nepravinost porok, to sledi da e pravina dua i pravian ovek iveti dobro, a nepravian loe. Pravian
je srean, a nepravian nesrean.
Sokrat poinje sa ispitivanjem nastanka drave da bi na taj nain otkrio ta je to to u njoj ini pravinost. Pretpostavka je bila da je neto
lake zapaziti kada je u velikom, nego kada je u malom: pravinost u dui je u malom, zato se prelo na analiziranje drave, kao uveane
due.
------------------------------Drava nastaje zato to niko nije sebi dovoljan, ve trai jo toga. Pretpostavka je da su ljudi po prirodi odreeni da bolje rade neke poslove,
te je zbog toga specijalizacija i podela rada preduslov razvoja drave. Ukljuujui prvo zemljoradnike, zidare, tkae, obuare itd. Sokrat brzo
iri broj neophodnih profesija, ali sa njima se poveava i broj stanovnika, to u jednom trenutku postavlja i pitanje ratovanja, kao naina
proirivanja zemljita. Profesionalni uvari/ratnici potrebni su zbog istog razloga zbog kojeg je i inae dolo do specijalizacije u dravi:
bavljenje jednim poslom omoguava visoku umenost u njemu. Meutim, ako e uvari biti kao psi, oni e vie tetiti nego koristiti, zato je
potrebno da budu vaspitavani da budu prijatelji blinjima, a nemilosrdni prema neprijateljima: to e se uiniti probranim gimnastikim i
muzikim obrazovanjem i vaspitanjem. Mitovi, kao prvobitni oblik vaspitavanja, bie proputeni kroz reeto, tj. odabrani e biti samo oni
mitovi i one prie koje e pogodovati razvoju uvara. Bie odstranjene i one prie koje o bogovima govore kao o ljudima, tj. koje im pripisuju
rava dela, pretvaranje i laganje. Hrabrost, razboritost, plemenitost, pobonost itd. su vrline uvara.Ritam i harmonija imaju posebnu ulogu
u vaspitavanju, jer proimaju duu i uznose je probranim oseajima. Gimnastiko vaspitanje slui telu, ali neophodna je harmonija ta dva
vaspitanja. Prenagljivanje u muzici stvorie mlitavo srce i mlitavog borca, dok e preterivanje u gimnastici stvoriti jakog ali neukog i zverskog
borca. Stari treba da vladaju i nareuju, pa je tako i u dravi. Poto je najbolji u svom poslu onaj koji je za njega i najpogodniji, to e vladar
drave biti iz redova uvara. On, meutim, ne mora da bude star, ali mora da proe niz provera sposobnosti i otpornosti na poroke, da bi
zasluio poloaj vladara, arhonta. Meutim, radi odravanja takvog stanja, Sokrat smatra da je potrebno uvesti tzv. feniansku la, koja
kae da su bogovi one koji treba da vladaju pomeali sa zlatom, one koji su pomonici i uvari pomeali su sa srebrom, a zemljoradnike i
ostale zanatlije sa gvoem i bronzom. Svako e raati decu slinu sebi, ali e se desiti i da rodi drugu sortu, i ona tada zasluuje da
bude unapreena u red onih koji imaju isti metal u sebi.
Komunizam uvara:
uvar ne sme svoje pse da odgaji tako da oni napadaju ovce, te ni dravni uvari ne smeju biti takvi prema graanima. Iako se najbitnije
postie vaspitanjem, ovi uvari e imati i poseban tretman za stanovanje: nee imati linu svojinu, u njihove kue ulazie ko i kad hoe, a
nagrade e im biti ono to im graani donesu kao zahvalnost za slubu. Jee zajedno sa drugima, i bie im zabranjeno da koriste zlato i
srebro, i bie i reeno da im ne treba, tj. da se zapravo radi o svetogru ako ga koriste, jer su bogovi sami u uvare stavili zlato i srebro. Ako
steknu sopstevnu zemlju, postae zemljoradnici i upravnici, umesto vladari i uvari, i uz to e postati vie obazrivi na unutranje nego
na spoljanje neprijatelje, te e se cela drava sunovratiti u propast.
Ako se prigovara da uvari, iako najvaniji za dravu, ipak ive oskudno, Sokrat ukazuje da se stvara drava opte sree, a ne sree jednog
dela. Zato svako treba da radi ono za ta je najsposobniji, a uvari najbolje uvaju kada se potpuno razlikuju od npr. zemljoradnika.
--------------------------------U dravi ne sme biti bogatstva i siromatva, jer i jedno i drugo slabi sposobnosti pojedinaca. Zato e i u spoljnoj politici drava sav plen
obeavati saveznicima, ime e ih pridobiti, govorei da njoj zlato i onako ne treba. Ni te druge drave nee time postati monije, jer e u
njima tada ve biti vie drava: bogata i siromana, i jo mnoge druge. Kod takvog neprijatelja uvek moe novcem da okrene jedan deo
protiv drugog.

Sudsko i lekarsko zanimanje bie ureeno zakonodavstvom, a oba e se starati o graanima koji su telesno i duevno zdravi, dok e
telesno bolesne i slabe pustiti da umru, a duevno nepopravljivo bolesne osudie na smrt.
---------------------------------Drava koja je ovako ureena zasluuje da se naziva mudrom, hrabrom, umerenom i pravinom. Mudrost se nalazi kod onih koji upravljaju
dravom. Hrabrost se nalazi u staleu uvara, koji tite: oni tite ispravno mnenje, tj. ono koje su primili vaspitanjem i obrazovanjem.
Umerenost, pak, predstavlja mogunost da se bude jai od samog sebe, a to u jednom oveku moe biti samo ako ono u njemu to je
bolje, vlada nad onim to je loije. U dravi ima i strasti, sklonosti, bolova itd. ali manjina vlada promiljeno i mudro, te upravlja tim slabijim
delom. Za raszliku od hrabrosti i mudrosti, umerenost se prostire kroz celu dravu, to je vrsta hramonije. Pravinost, na kraju, znai
obavljati svoj posao. Ako pojedinci obavljaju posao koji najbolje znaju i za koji su sposobni, drava e biti ovakva kakva se opisuje, tj.
pravina.
----------------------------------Sada, da bi se utvrdilo da li je to zaista pravinost, kree se u drugom smeru: poinje analiziranje pojedinca, da bi se potom opet vratilo
dravi. Pojedinac koji u sebi ima istu strukturu kao drava Sokrat smatra pravinim, tj. kada odreeni deo oveka vri funkciju za koju je
namenjen. Razumnosti pripada vostvo, zato to je mudra i zato to se stara o celoj dui. Volja mora da se pokorava razumnosti i da joj
bude saveznik, a to e se najbolje uiniti muzikim i gimnastikim vaspitanjem. Tako ureena dua zauzdae poudu, strast, koja bi se
inae gubila u ulnim uivanjima.
Pojedinac je, stoga, hrabar kada njegova volja i u bolu i u zadovoljstvu uspeva da izvri ono to joj razum nalae, bilo to strano ili ne.
Mudar je ovek po onom malom delu koji u njemu vlada, zapoveda, koji poseduje znanje o tome ta je prikladno za sva tri dela due, kao i
za celinu. Umerenost je saglasnost, harmojina ovih svojstava due.
Kao u dravi, tako je i u organizmu pravinost kada se svaki deo due bavi onim za ta je najsposobniji, i kada obavlja samo tu funkciju.
Vrlina za duu je zdravlje, lepota i snaga, a porok je bolest, runoa i slabost.
----------------------------------------Postoji pet oblika urpavljanja dravom, od kojih je jedan oblik vrline, a ostali oblik poroka isto vai i za upravljanje, tj. strukturu odnosa u
dui.
Zajednica ena i dece:
ene uvari moraju da dobiju isto vaspitanje i obrazovanje kao mukarci uvari. Meutim, izraava se sumnja u jednakost sposobnosti ena
i mukaraca, ali ta se sumnja razreava tvrdnjom da su ene sposobne za iste poslove kao i mukarci, ali su u njima najee slabije. i kod
ena postoje sposobnije i nadarenije za razliite poslove, pa uvarima odgovaraju ene koje su sposobne za to zanimanje.
Sada Sokrat kae da te ene moraju pripadati svim uvarima, i ne smeju iveti samo sa po jednim; i deca moraju biti zajednika, a roditelj
ne sme poznavati svog sina, niti sin oca. To, meutim, moe dovesti do nekontrolisanog meanja, to drava ne moe da dopusti. Pravilo:
najbolji ljudi to ee u odnos sa najboljim enama, da bi se izrodila najbolja deca. Hrabri i snani ratnici dobijae najbolje ene, a deca e
biti odgajana u dravnim ustanovama, hranie ih majke, ali tako da ne znaju koje je njihovo dete. Sve osim dojenja obavljae druge ene,
tako da deca nee oduzimati mnogo vremena uvarkama. Svako oploavanje van dozvoljenih godina starosti bie sankcionisano, a nakon
tih godina bie dozvoljeno uzimanje ena za saputnice, osim ako su suprunici dva kolena stariji ili mlai, a rod. Poto se nee znati ko je
kome roditelj, ene i mukarci e smatrati svojom decom svu decu roenu od sedmog do desetog meseca od njihovog venanja, a ova
deca e smatrati svojom braom i sestrama sve one koji su roeni u istom periodu.
Najvee zlo za dravu je razjedinjenost, stvaranje vie drava u jednoj, a najvee dobro je obrnuto jedinstvo i harmonija. Zajednika
radost i bol ujedinjuju, ali najvie odna kada se rei moje odnose kod svih na isto. Analogija sa prstom: bol proe ceo organizam, i drava
je najbolja ako isto tako bol jednog povredi sve. U Platonovoj dravi svi su na neki nain roaci, i razvijae roake odnose, sreu i nesreu
e deliti. Tako e, bar kod uvara koji i inae sve dele, nestati i meusobnih optubi, jer nemaju nikakve svojine.
Rat:
U rat idu zajedno, vode i stariju decu sa sobom, da bi neposredno uila vetinu. Ratnici, pak, nee uzimati druge Grke za robove, ve samo
varvare. Takoe, od palih e uzimati samo oruje, nee ih pljakati ili spreavati njihovo sahranjivanje. Dravni ratnici nee pljakati ni
zemlju, hramove, nee paliti kue niti smatrati sve za neprijatelje, ve samo mali broj, jer su svi Grci.
Mogunost takve drave:
Sokrat kae da nije manje u pravu, ak i kada takva drava ne bi nigde postojala: ona je i dalje najbolja drava. Ipak, na insistiranje
prisutnih, mora da analizira i mogunost ostvarivanja takve drave; Sokrat tu naglaava da je potrebno makar pokazati da postoji
mogunost, tj. pokazati da je prvi korak mogu, a ne pokazivati da je svaki detalj ostvariv.
Filozofi i filodoksi:
U dravi filozofi moraju postati kraljevi, ili sadanji kraljevi moraju postati filozofi. Postoje oni koji rado sluaju i posmatraju, raduju se lepom,
ali njihov duh nije sposoban da vidi prirodu lepog po sebi i da to voli on je sposoban samo za mnenje. Takvi ljudi nazivaju se filodoksima,
prijateljima mnenja. Oni koji su sposobni da saznaju bie i istinu, nazivaju se filozofima, prijateljima mudrosti.
Filozofi kao kraljevi:
Upravljanje dravom bi trebalo prepustiti filozofima, a oni moraju biti najbolji uvari, tj. moraju znati zbog ega su zakoni ispravni, ta znae,
kako se sprovode, a moraju imati i sposobnosti uvara zakona.
Filozofi nisu nepotrebni i beskorisni, ve ljudi ne znaju da ih upotrebe tako kako bi bili najkorisniji, jer se za kormilo drave otimaju najgori, a
ne najbolji. Nijedno postojee dravno ureenje ne pogoduje razvoju filozofa, niti je dostojno filozofske prirode. Meutim, ipak postoji
mogunost da Muza ovlada nekim vladarom i da on postane filozof-kralj.

Kako pronai prave vladare? Potrebno je uvare baciti na niz ispitivanja, jer je najtee nai takvog oveka, takvu prirodu, koja je i sklona
uenju, i nepokolebljiva u borbi. Filozof treba da zna ta je dobro u pravinom i lepom.
Analogija peine. Zatim, kada napokon vaspitamo i obrazujemo najbolje, moramo da se postaramo da ne odbije da slui srei drugih, jer je
vrlo mogue da e napustiti zanimanja svakodnevna, s obzirom da sada zna istinu i dobro. Filozofi moraju biti primorani da vladaju, jer je to
u interesu svih. Filozof moe da postane vladar tek nakon pedesete godine, kada je proao svo mogue vaspitanje i obrazovanje.
Kada jednom na tronu budu filozofi, oni e iz drave oterati sve starije od deset godina, zadrae decu i poeti da ih odvikavaju od
dotadanjih obiaja.
Dravna ureenja:
Timokratija, oligarhija, demokratija i tiranida su etiri oblika dravnog ureenja koja su loija od Drave. Sva etiri ureenja Platon smatra
bolestima drave. Postoje i manje poznata ureenja koja se nalaze izmeu pobrojanih, ali nisu posebna. Postoje isto tako i odgovarajue
etiri vrste due kod oveka.
- Timokratija:
Aristokratija je oblik o kojem je sve vreme govorio Platon. Aristokratija prelazi u timokratiju kada doe do razdora meu vladarima. Sve to
je stvoreno mora da propadne, pa e doi red i na savrenu dravu; ma koliko se trudili, filozofi nee moi da izvedu potpuno pouzdane
raunice za raanje dece, te e se deavati da se dobiju due koje ne odgovaraju potpuno onome to se elelo. Takva deca e postati
nedovoljno obrazovana, vladari koji od njih postanu, nee biti najbolji uvari da bi moglida prosuuju zlatne, srebrne i bronzane due. Tako
poinju prve podele, i nakon sukoba e zemlja biti podeljena pojedincima, a trei stale bie uinjen bespravnim seljacima, perijecima.
Takvo ureenje e biti izmeu aristokratije i oligarhije.
Na aristokratiju e se ugledati u uvanju, ratovanju, zajednikom obedu itd. dok e se na oligarhiju ugledati time to e izbegavati da za
vladare postavljaju najmudrije, i to e se posveivati ratovanju, okretnosti i prevarama. Naravno, volee novac i kriom e ga gomilati, ne
interesujui se vie za filozofiju.
- Oligarhija:
ovek borac se ne parnii, ali to eni smeta, jer se ne brine za njen ugled u drutvu, pa govori sinu da mu je otac mlak mukarac. Sin
postaje polako ohol i slavoljubiv ovek, ulazei u oligarhino stanje due: tei bogaenju i ne zanima se za vrline. Oligarhija je ono ureenje
koje se zasniva na proceni imovine, u kojem vladaju bogatai, a siromasi ne uestvuju u vladi.
Ta drava je viestruka, jer je podeljena na bogate i siromane, i ovi ive u neprijateljstvu. Ratovali bi slabo, jer bi nerado naoruavali
siromane, a ratovanje i kota, a oni ne ele da troe bogatstvo. Dalje, siromani su ili prosjaci ili neka vrsta razbojnika, i to sve usled
neobrazovanosti, loeg vaspitanja i dravne nebrige.
- Demokratija:
Oligarhija sama dovodi ljude do ruba propasti, omoguavajui sve vrste prodaje i kamata, izrabljivanja novcem. Kada siromani vide da su
vladari/bogatai mlitavi i nesposobni, znae da su sve stekli nevaljalstvom, i bie dovoljna pomo neke druge oligarhine drave da u ovoj
izbije pobuna siromanih. Demokratska vlada nastaje kad siromani pobede.
U poetku e vladati sloboda, i svako e raditi ta hoe. Stoga demokratija sadri sva dravna ureenja, sadri i najrazliitije ljude.
Demokratski ovek nastaje od oligarhinog kada neka od njegovih pobuda due dobije pomo spolja, kao i oligarhina drava, pa doe do
unutranjih sukoba. Zavisno od okruenja, pobeuje as jedna, as druga strana. Podjednako troi i na potrebne i na nepotrebne stvari, ne
predaje se sasvim strastima, nekad pred starost se odupre. Krade, upravlja, filozofira, svira ...
- Tiranida:
Nezasistost za onim to se najvie ceni unitava dravno ureenje. Oligarhiju je unitilo bogaenje, a demokratiju e unititi sloboda. Svi
psotaju jednaki svima, stariji poinju da se plae mlaih, stranci se izjednavaju sa domorocima, odbijaju sve to ih i najmanje sputava.
Postoji mnotvo trutova sa aokama, koji uivaju tue bogatstvo, ali hukaju narod na ove, kao da ele da postanu oligarsi. Narod ih bira za
predstavnike, ali ti trutovi sa aokama postaju njihovi tirani.
Kada se jednom ustolii, uvek e poinjati neke ratove da bi narod imao potrebu za voom; tako e ljudi siromaiti pa e se baviti sobom, a
moi e u rat da alje i nepodobne. Tiranin, stoga, budno motri ko ta zna, ko kako moe da mu naudi, koga moe da iskoristi, suprotno
lekaru zato oslobaa robove i uzima ih kao gardu, kad nikom vie ne veruje.
U tiranskom oveku vlada Eros svetkovine, povorke, gozbe, milosnice itd. Ako nestane nekih slasti, razbesnee se, grabie, na kraju nee
birati kome i odakle. Tirani ceo ivot provode bez prijatelja, slobodu nikad ne osete, nepravedni su. Najizopaeniji je, tako, najnesreniji.

PLATON: Zakoni
Knjiga prva
Zakoni za svrhu imaju dostizanje vrline. Oni omoguavaju dravama dostizanje onoga to je dobro, a to je ili ljudsko ili boansko dobro
ljudsko dobro je nie, pa ako drava dostigne vie dobro, onda e svakako i ono nie. Ljudska dobra su zdravlje, lepota, snaga, i razborito
bogatstvo, a boanska, via dobra, su na prvom mestu razboritost, zatim umerenost due, pravinost, koja je meavina svih ostalih dobara
sa hrabrou. a na etvrtom mestu je hrabrost.

Knjiga druga
Govor koji ne odvaja ugodno od pravinog, dobrog i lepog, ako ni za ta drugo, pogodan je za to da podstakne na poboan i pravian ivot.
Zbog toga je za zakonodavca najruniji i najneprijateljskiji onaj govor koji tvrdi da nije tako. Zakonodavac to ne sme dopustiti, i moe
upotrebiti lai u obrazovanju mladih, a sve u cilju postizanja najveeg dobra za dravu.
Knjiga trea
Sedam aksioma za vladanje i pokoravanje: 1) kuom vladaju otac i majka, tj. roditelji svojim porodom; 2) plemeniti su gospodari
neplemenitih; 3) stariji treba da zapovedaju, mlai da sluaju; 4) robovi da se pokoravaju, gospodari da zapovedaju; 5) snaniji da vlada,
slabiji da se pokorava; najznaajniji je 6 aksiom: neznalica treba da bude voen, a razborit da vodi i vlada; 7. vrsta vlasti je ona koja
porizlazi iz naklonosti bogova i sluaja, tj. najpravednije je ako se izbor vlasti prepusti rebu, ko izvue zgoditak, taj zapoveda.
Drava koja eli da se sauva i da ivi sreno, mora ispravno da dodeljuje i oduzima poasti; ispravno je da se za najasnija i za prva imaju
smatrati dobra due, i to one kojoj pripada umerenost; zatim, da na drugom mestu budu lepota i telesne odlike, a tek na treem mestu
takozvana dobra koja se sastoje u imanju i novcu.
Zakonodavac prilikom donoenja zakona mora da ima pred oima tri stvari: kako e drava, za koju se donose zakoni, biti slobodna i
jedinstvena, i posedovati umnost.
Knjiga etvrta
Drava koja se osniva moe da postigne uslove za blagostanje ako se nau zajedno dobar zakonodavac i tiranin, koji bi bio mlad, umeren,
obdaren za nauku, jak u pamenju, hrabar i plemenit.
Vladare treba zvati slugama zakona, jer upravo od toga, vie nego od bilo ega drugog, zavisi i odranje i propast drave. Drava u kojoj
zakon zavisi od upravljaa, i gde on sam nema snage, sprema se propast. A u dravi gde je zakon gospodar upravljaa, i gde je vlast
potinjena zakonima, sprema se dugo trajanje i sva dobra koja su bogovi darovali dravama. Zakoni koji razvijaju i potpomau vrline
delovae ubeivanjem, ili e, gde se udi ne mogu ubeivanjem promeniti, silom i pravom kanjavati.
Prvi zakoni u dravi bie zakoni koji reguliu brak i ivotnu zajednicu, jer dravna zajednica poiva na tome. Ljudi e se eniti od tridesete,
do tridesetpete godine, ili e svake godine biti kanjavani.
Knjiga peta
Siromatvo se ne sastoji u smanjivanju imanja, ve u poveavanju nezasitih elja, te e graani ove drave imati toliko zemljita da mogu
da se prehrane, tj. da ive skromno, nita vie. Graana mora biti toliko da mogu dobro da se brane i priteknu u pomo susedima, a to je
broj od 5040 graana, koji je deljiv sa svim brojevima od 1 do 10.
Zakonodavac ne sme, pri ureivanju drave, menjati religijsku tradiciju, i svakom delu drave treba da odredi neko boanstvo, omogui
prostor za njegovo slavljenje i sveanosti. Te sveanosti e imati i znaaj pri boljem upoznavanju graana, to je jedan od preduslova za
bolji ivot zajednice.
Nabolje ureena drava je ona drava u kojoj je sve zajedniko: sve ene, deca i imanja, drava u kojoj je privatna svojina ukinuta; u
najboljoj dravi je i naa svojina po prirodi nae oi, ui, ruke zajednika, jer e svi gledati zajedniki, ruke raditi zajedniki itd. te e vi
hvaliti i kuditi iste stvari, oseati iste radosti i bolove: to je potpuno jedinstvo u dravi. Ljudi koji rade i ive na imanjima smatrae da je
imanje zajedniko, da ga oni samo uvaju, ime su njihove obaveze jo vee.
PRema veliini imanja graani e biti podeljeni na etiri klase, to znai da e moi da menjaju klase ako im se promeni imovinsko stanje.
Ipak, siromatvo i bogatstvo su velika zla, te zakonodavac mora da obezbedi minimum i maksimum zakonom: minimum je vrednost imanja
dodeljena rebom (prilikom prvobitne raspodele), a maksimum je etiri veliine poetnog imanja. Sve iznad toga pripae dravi ili
bogovima.
Knjiga esta
Upravljai se biraju na ovaj nain: svi koji su sluili u vojsci neka napiu na ploici koga biraju, tri stotine ploica sa najveim brojem glasova
bie izloeno svim graanima na uvid, a oni e birati po elji; stotinu sada izabranih bie ponovo vraeni na glasanje, na kraju kojeg e biti
izdvojeno 37 ljudi sa najviim brojem glasova. To e biti upravljai drave, uvari zakona, i oni mogu da preuzmu tu slubu samo ako imaju
50 godina, i mogu da je vre samo 20 godina (njih ipak treba podvri ispitivanju porekla roditelja, brige o njima, o precima ). Vojne
stratege predlau uvari, a glasaju svi koji su ratovali, i trojica sa najviim brojem glasova bivaju izabrani (prolaze istu proveru).
Vee od 360 venika bira se na sledei nain: svakog dana predlau se predstavnici jedne imovinske klase; za najvia dva razreda svi su
obavezni da glasaju, inae e biti kanjeni novano; kada se biraju predstavnici treeg razreda, samo pripadnici etvrtog imaju pravo da ne
glasaju; biranje predstavnika etvrtog, najnieg stalea, obavljaju opet svi, ali najnia dva stalea nisu obavezna da glasaju. Petog dana se
od predloenih bira po 180 za svaku klasu, nakon ega se kockom izabere polovina. To su venici za jednu godinu (nakon to budu
ispitani).
Time je ureenje negde izmeu monarhije i demokratije.
Vee je podeljeno na 12 delova, i svaki deo je zaduen da se stara o dravi za jedan mesec, da saziva skuptine, prima izaslanike, odrava
red. To su pritani.

Celokupna zemlja podeljena je na 12 delova, po mogustvu jednakih, a svaka fila (koja, znai, obuhvata 420 poseda) svake godine daje
petoricu nadzornika polja i voe straarskih odreda. Svaki od njih bira 12 mladia iz svoje file da se stara o fratrijama (12. deo file, obuhvata
35 poseda). Ovi straari krstare fratrijama i upoznaju ih, prvo na istok, onda na zapad, i tako dve godine.
njihova je obaveza da se staraju da zemlja bude zatiena od neprijateljskih napada, branama, nasipima, utvrenjima, zatim da omogue
dobro kretanje prijatelja (ljudi, stoke), da se staraju da sua ili kia ne nanose veliku tetu, gradei kanale, da uvaju sveta mesta, podiu
vebalita
Ovi uvari e reavati i sporove graana, i to pet nadzornika strae, a ako je stvar znaajnija, onda u dogovoru sa ostalih 12 straara. Svi
oni, meutim, sudie odgovorno, tj. ako neto skrive prema svojim graanima, bie izvrgnuti poruzi, a ako su ima naneli tetu u vrednosti
jedne mine prepustie se sudu metana. Metani se tue na straare optem sudu.
to se sudija tie, najbolji su de u privatnim graanskim parnicama biti onaj sud koji svojevoljno imenuju u dogovoru oteene strane.
Ipak, sve stareine e meu sobom birati iz svake uprave po jednog sudiju, koji e reavati sve sporove koji se po trei put ponavljaju.
Suenju svi mogu da prisustvuju, a moraju da prisustvuju oni koji su uestvovali u biranju sudija. Graani mogu sudiju da optue pred
uvarima. Kada se radi o zloinu protiv drave, svi graani imaju pravo da se pitaju, jer se svakog tie razreenje. Ipak, istraivanje je na
trojici najviih stareina koje su prihvatili i optueni i tuilac (tuilac je uvek privatno lice, jer dravu u starom veku niko nije zastupao), a
samo razreenje na narodu.
Izdavanje zakona, poto nikad ne moe da pokrije sve detalje ivota, mora biti takvo da osposobi ljude za sitacnje i negovanje vrlina, jer e
samo tako uspeno moi da popunjavaju ono to zakonima nedostaje.
-------------------------Knjiga osma
Postoje dva uzroka neuspeha zakonodavstva: prvi je u pohlepi za bogatstvom, koje tera ljude na nepotrebne ili tetne aktivnosti, umesto na
razvijanje vrline; drugo zlo su tri ureenja demokratsko, oligarhijsko i tiransko koja predstavljaju ureenja u kojima se upravlja protiv
volje jednog dela, te vladarima nije u interesu da taj deo postane hrabar, spretan i umean (naroito u ratovanju), a takvo zakonodavstvo
kvari dravu.
-----------------------------Knjiga dvanaesta
Drava mora da bude ureena imajui u vidu najbolje, tj. mora da postoji neki organ koji e znati ta i kako. Da bi bili sposobni za takvo
neto, dravnici moraju biti hrabri, umereni, pravini i razboriti, tj. moraju objedinjavati vrline. Oni koji su najbolje obrazovani i vaspitani, koji
su dostigli potrebno znanje i vrline, bie lanovi Nonog Vea: ono e upravljati dravom.
* Nonom veu je poveren vrhovni nadzor nad zakonima. To vee je sastavljeno od mladih i starih graana, a obavezno je da svakog dana
bude na okupu od rane zore do izlaska Sunca. U prvom redu vee je sastavljeno od svetenika, koji su odlikovani najveom nagradom za
vrlinu, zatim tu je deset najstarijih uvara zakona. Pored njih je jo i vrhovni nadzornik celokupnog vaspitanja, zajedno sa prethodnicima.
Nijedan venik ne dolazi sam, ve dovodi sa sobom po jednog mlaeg (od 30-40 g. starosti), kao prijatelja to je prilika da mlai ue.
Njihovi sastanci i raspravljanja uvek e se ticati zakona, ureenja drave i svega za ta su saznali da se razlikuje od naeg ureenja.
Posebno e se zanimati za saznanja koja unapreuju istraivanja o zakonima i ureenju drave, tako da e taj zadatak postati laki za one
koji znaju. to stariji prime, to mlai moraju najrevnosnije da ue.

ARISTOTEL: Politika
Knjiga prva
Sve drave su zajednice, a svaka zajednica tei nekom dobru; ona zajednica koja obuhvata druge tei najviem dobru, a to je drava.
Svako orue najbolje ispunjava svoju namenu ako ne slui za mnoge poslove, ve samo za jedan.
Najmanja zajednica je porodica, u kojoj se ena pokorava muu, radi zatite; nekoliko porodica formira selo, a vei broj takvih naselja
rpedstavlja dravu. Ono to je svaka stvar po zavrenom razvoju, to je njena priroda a njena svrha je njen najvii cilj. Samodovoljnost je
cilj i najvee dobro. Drava, stoga, nastaje po prirodi, nuno, i predstavlja osnovni oblik drutvenog ivota ljudi.
Celina je nuno vanija od dela, i zato je drava vanija od svake porodice i bilo kog pojedinca. Ko moe bez zajednice, ili je zver ili bog.
Stoga Aristotel prvo istrauje odnose unutar porodice, gde vae posebni odnosi koji zahtevaju i posebne vetine: to su odnos gospodara i
roba, brani odnos i roditeljski odnos. Neki su od roenja predodreeni da se pokoravaju, drugi da vladaju. Oni koji su bolji trebalo bi da
vladaju nad onima koji su loiji tako gospodar nad robom, i mukarac nad enom. Robovi se od ljudi razlikuju kao dua od tela, oni su
sposobni samo za rad. Meutim, zbog toga bi izmeu robova i gospodara trebalo da postoji zajedniki interes i prijateljstvo. To se deava
samo kada je tako priroda uredila, a ako je neko po zakonu postao rob, onda nee biti prijatelj sa gospodarom.
Priroda je sve stvorila radi ljudi: biljke radi ivotinja, ivotinje radi ljudi, a ovek ima pravo da ih lovi. On ima pravo i da lovi one ljude koji su
od prirode stvoreni da se mu se pokoravaju (varvari). Takav rat je opravdan.

Rob nema volju uopte, ena ima ali ne moe da je sprovede, a dete je nema dovoljno razvijenu. Razvijenu volju ima gospodar, mukarac.
Isto vai i za moralnu vrlinu i razboritost. Razboritost je potrebna gospodarima da zapovedaju, ali i potinjenima da bi ispravno sluali.
Knjiga druga
Problem: treba li svi graani da uestvuju u svemu, ili ni u emu, ili u neemu da, a u neemu ne?
Drava koja napreduje ka jedinstvu i postane jedinstvena, prestaje da bude drava, upravo zato to je drava jedno mnotvo, mnotvo
porodica i pojedinaca. Jedinstvo moe da nastane samo od elemenata razliitih po vrsti, stoga je spas drave u naizmeninoj jednakosti: ne
mogu svi istovremeno da vladaju, ve u odreenim periodima.
Nije tano da drava treba da bude jedinstvena, jer to nju razara. Aristotetl kritikuje Sokratovu ideju ukidanja privatne svojine kao preduslova
jedinstva; Sokrat u Dravi tvrdi da e zajednica biti jedinstvena ako svi za isto govore to je moje. Aristotel razlikuje dva znaenja rei
svi: 1) svaki pojedini, i tada stvarno svako moe za neko dete ili enu da kae da je njegova, ali 2) oni koji imaju zajedniku svojinu, mogu
rei da je to njihovo samo zajedno. Jo ARistotel kae da je lepo, ali nemogue da svi za istu stvar kau da je njihova. Uz to, o onome to
pripada svima, vodi se malo rauna, jer svako oekuje da e se drugi starati. Tako e i radije nazivati svojim ono dete koje je dobro, nego
ono koje je ravo, pa ak i ako je roeno u vreme kad i ostala deca koje pojedinac treba da zove svojom decom. Pored toga, sukobi, svae
i ubistva vie su mogua tamo gde se ne zna ko su roaci, nego tamo gde je jasno. Aristotel dodaje i da je udno zabraniti seksualne
odnose, ako nisu kontrolisani i planirani, a hteti da deca budu zajednika. Smatra da to poto donosi razdor treba da vai za
zemljoradnike, da bi ih okrenulo jedne protiv drugih, a ne protiv vlade.
Dve stvari podstiu ljude na brigu: svojina i voljena osoba, a Sokratovi graani nemaju ni jedno ni drugo. Porodina oseanja bie
razvodnjena, jer je ljubav najjaa tamo gde se daje jednom, dok Sokrat trai da se ljubav da svima, to je umanjuje. Problem je i ono
odvoenje dece zemljoradnika meu uvare, i obrnuto tada deca vie nee smatrati ove nove oevima i braom, i opet e doi do jo
vee nesloge.
Sada je pitanje: da li posed treba da bude zajedniki, ili ne? Posed treba da bude i zajedniki i privatan. Nadlenost treba da bude
podeljena, da ne bi dolo do gloenja, ali korienje treba da bude zajedniko meu prijateljima je sve zajedniko. Tanije, svako moe
svoj i tu posed da koristi, ali on ostaje privatni posed. Prijateljima moemo pomoi i biti predusretljivi samo ako imamo svoj posed, i imati
neto svoje ini oveka srenim. Zato kod Sokrata nestaje dareljivost. Kritikuje se Sokrat i zato to je detaljnije obradio samo sloj uvara,
dok se kod zemljoradnika ne znaju svojinski odnosi.
Aristotel se ne slae da su analogije sa ivotinjama dobar nain objanjavanja zato su ene sposobne kao i mukarci. Takoe, opasno je
na vlasti imati stalno iste ljude, jer to izaziva i pokvarene, ali i ratoborne prirode. Dalje, Sokrat se stara za sreu celine, te prihvata manju
sreu uvara, ali uvari su najvaniji sloj stoga ako je najvaniji sloj nesrean, kako tek stvar stoji sa onim najniim?
Kritika Zakona Platonovih. Kako ishranjivati pet hiljada besposlenih ljudi (uvara), pored njihovih ena? Takoe, potrebno je ograniiti
raanje dece, jer ve postoji ogranieno imanje za svaku porodicu.
Platonova politeja je drava teko naoruanih graana. Platon u Zakonima kae da je najbolje ureenje izmeu demokratije i tiranide, dok
Aristotel to smatra neim izmeu dva najgora oblika, i predlae kombinaciju svih postojeih kao najbolje reenje. U Zakonima se vladari
biraju kockom izmeu kandidata, to je isto i za oligarhiju i za demokratiju, ali kada bogati predlau kandidate, onda je to oligarhijski.
Drutvo je podeljeno na klase (po bogatstvu, od kojih niko ne moe da ima pet puta vee imanje od najsiromanije klase), i svaka klasa bira
predstavnike, ali nie klase nisu obavezne da glasaju. Poto sve klase biraju isti broj predstavnika, a sve je manje lanova klase kako se
imovina poveava, ispada da stvarnu vlast vre samo bogati, jer ionako siromani nisu potaknuti na glasanje.
Aristotel smatra da nije reenje u izjednaavanju imanja, jo manje u ograniavanju, ve u izjednaavanju prohteva i elja, a to se moe
uiniti jedino vaspitavanjem pomou dobrih zakona.
* Inae, zakone ponekad treba menjati, ali ne esto, jer dolazi do navikavanja graana na ukidanje zakona, to raa nepokornost. Bolje je
dopustiti i neke greke zakonodavstva, nego stalno prekrajati zakon.
Knjiga trea
Dravno ureenje je poredak meu ljudima koji ive u dravi. Drava je sloena celina, i stoga istraivanje poinje od sastavnog dela
graanina. Aristotel trai apsolutnog graanina, jer to nisu meteci ili robovi, drugi nemaju nikakva prava, a prvi imaju uea u pravnim
poslovima preko zastupnika, pa ipak nisu u potpunosti graani. Graanin se ne moe niim drugim bolje definisati nego uestvovanjem u
pravosuu i u vlasti. Graani su uesnici u vremenski neogranienoj vlasti, tj. kao sudije ili skuptinari. Meutim, ima onih ureenja koja
nemaju takve funkcije, ili nisu na neogranieno vreme, stoga se definicija graanina koriguje u_ onaj ko moe da uestvuje u savetodavnoj i
sudskoj vlasti, a drava skup takvih graana sposobnih za ekonomski nezavisan ivot. Drava se menja sa promenom ustava, tj.
ureenja, to vie nije ista drava.
Dobro zajednice je posao i dunost svih graana, i oni poseduje graansku vrlinu kada pomau svoje dravno ureenje. Poto je ureenje
relativno, onda je mogue imati i dobrog graanina koji je rav ovek. A poto se drava sastoji, kao i ovek, porodica, itd. od raznih delova,
to i graani ne moraju da imaju iste vrline. Vrlina graanina se sastoji u tome da moe i da vlada i da se pokorava. Meutim, onaj koji vlada
mora da zna jo i vie, ali i on mora da proe pokornost, dok niko od slobodnih ljudi ne treba da stie vrline robova.
Mogue je, meutim, da je u dravi slobodan i radnik, pa da li je i on time graanin to Aristotel reava naglaavajui da je za negovanje
graanske vrline potrebno biti slobodan od rada na zadovoljavanja osnovnih svakodnevnih potreba, i da je stoga ne ulazei u konkretne
detalje svako graanin ako moe da se prihvati uea u poasnim poloajima.

Dravno ureenje treba da je takvo da od njega imaju koristi svi, a ne samo vladari. Stoga je nuno ispravno i ako vlada samo jedan, ili
manjina, ili veina, sve dok je u interesu svih.
Basileja kraljevstvo u optem interesu; aristokratija vlada mali broj, ali ili zato to je najbolji, ili zato to je u interesu svih; kada veina
upravlja dravom u optem interesu, onda je to politeja, to je ime zajedniko za sva dravna ureenja. U politeji najveu vlast imaju ratnici,
jer je to vrlina koja se najlake stekne, i koja se upravo i stie u masi.
Tiranida je odstupanje od basileje, oligarhija od aristokratije, a demokratija od politeje. Ove podele vae samo ako je manjina uvek u posedu
bogatstva, a veina siromana, inae bi ispalo da je npr. oligarhija kada malobrojna grupa siromanih ima silu i dri u pokornosti bogatu
veinu.
Dravu ne ini jedinstvena teritoraija i drava nije nastala radi toga da se spree meusobne nepravde ili trgovaki odnosi; drava je
zajednica koja ima za cilj srean ivot i porodica i robova, ivot potpun i ekonomski nezavisan. Dakle, drava postoji radi delanja po
moralnim zakonima, a ne samo radi zajednikog ivota.
Ako masa upravlja, ona moe initi mnoge greke i nepravde, ali ako ne uestvuje u odluivanju, ona postaje neprijateljski raspoloena i
rui ureenje. Stoga je Solon uradio sledee: omoguio je masi da bira organe vlasti i pozivanje na odgovornost, ali ne i upravljanje
dravom. Meutim, strunjake mogu da biraju samo oni koji su i sami upueni, dakle ne masa. Masa, sa druge strane moe da odluuje o
stvarima od velike vanosti, jer se tu radi o skuptini ili veu, a to nije jedan ovek, ve mnogo vie od jednog to je cela masa, drutvo. Na
kraju, prava vrhovna vlast treba da pripada dobrim zakonima, a nosioci vlasti su tu samo da pomognu kada zakon nije najjasniji za neku
situaciju.
Krajnji cilj svih nauka i umetnosti je dobro, a najvee dobro je cilj najvie nauke, nauke o dravi, tj. politike. Dobro za kojim drava tei jeste
pravda, a to je opta korist.
Onima koji vrhovnu vlast trae na osnovu vrline i onima koji je trae na osnovu bogatstva, masa moe da uputi jedan opravdani prigovor:
nita ne spreava masu da bude bolja i bogatija od manjine, ne pojedinano, ve uzeta kao celina.
U najboljem dravnom ureenju graanin je onaj koji moe i hoe da se pokorava i da vlada ivei moralnim ivotom.
Princip ostrakizma ima politiko opravdanje; svakome smeta da se u dravi nalazi neko ko se suvie istie u odnosu na druge, to smeta i
tiranima, i demokratama, i onim vladama koje za sebe zgru, i onim ureenjima koja se strajau za opte dobro. Ostrakizam, ipak, nije
apsolutno pravedan, jer mogu i pojedinci da ga koriste za sebe, ali dobar zakonodavac e urediti dravu tako da za tim nema potrebe.
Basileja je ispravno dravno ureenje. Njih, m,eutim, ima raznih postoji doivotno vojno zapovednitvo, nasledne ili izborne basileje itd.
Kraljeve, meutim, uvaju naoruani graani, a tirane najamnici; jer kraljevi vladaju po zakonu i uz saglasnost podanika. To su etiri vrste
basileje: jedna iz herojskog doba, zasnovana na slobodnoj volji graana i ograniena na odreene dunosti; druga je varvarska basileja to
je nasledna, despotska i zakonita vlast; trea je tzv. ajsimneteja i to je izborna tiranida, a etvrta je lakonska basileja doivotno
zapovednitvo u ratu, nasledno u porodici.
Peta vrsta je ona u kojoj jedan ovek ima apsolutnu vlast, to odgovara vetini voenja domainstva. Ova i lakonska su valjane, te se pitanje
formulie: 1) da li je za dravu korisno ili ne da ima doivotnog vrhovnog zapovednika, sa naslednom funkcijom, ili da bude izborna, i 2) da li
je korisno ili ne da jedan ovek ima u rukama svu vlast.
Jedan ovek moe bolje odluivati od zakona u konkretnoj situaciji, ali on mora dobro da poznaje zakone i da bude razborit; masa,
meutim, jeste puna svega i svaega, ali to arenilo ini dravu boljom, a i masa se slabije kvari jedan ovek lake potpadne pod dejstvo
gneva ili ljutnje, pa pogrei stoga neke stvari treba davati masi na odluivanje.
* Aristotel smatra da se prvo aristokratija promenila u oligarhiju, ova u tiranidu, a tiranida zatim u demokratiju: vlast se smanjivala na sve
manji broj ljudi, ali je time narod jaao, pa je na kraju zbacio tiranina.
Konano, kralj treba da bude jai od svakog pojedinca ili nekolicine, ali slabiji od mase.
Knjiga etvrta
Postoji apsolutno najbolje dravno ureenje, zatim ureenje koje je najbolje za date okolnosti (relativno) i ono koje je najbolje prema datim
uslovima (realno). Razmatranje dravnog urenej treba da shvati i pod kojim usloivma moe da nastane, i na koji nain moe najdue da se
odri. Treba imati u vidu ne samo najbolje ureenje, ve i ono koje je mogue, ali i ono koje se moe lake ostvariti i primeniti na sve
drave.
Demokratija i oligarhija su dva oblika koji su posebno znaajni Arostotelu u objanjavanju. Za razliku od Platona, on ne smatra demokratiju
najloijom, ve umereno loom: prvo zastranjivanje basileje je tiranida i ona je najloija, zatim oligarhija, kao propast aristokratije, a tek
potom demokratija, kao propast politeje. Osnovne odlike ova dva ureenja: demokratijom vlada veinsko siromano stanovnitvo, a
oligarhijom manjinsko bogato stanovnitvo. Postoje etiri vrste i jednog i drugog ureenja.
Aristokratija je vladavina vrlih ljudi, koji uz to mogu biti bogati, ali uivaju potovanje naroda. Zato su stvari na osnovu kojih se trai politika
jednakost raznovrsne: sloboda (u demokratiji), bogatstvo (oligarhija) i vrlina (aristokratija). Politeja je izmeu oligarhije i demokratije: 1) tako
to se u sudstvu nae neto izmeu demokratskih i oligarhijskih zakona, zatim 2) ako se kao cenzus bogatstva odredi srednji iznos izmeu
dve krajnosti, i 3) spajanjem dve ustanove, npr. biranja kockom i cenzusa kao preduslova kandidature.

Politeja, u kojoj su demokratija i oligarhija dobro pomeane, istovremeno izgleda i kao jedna i kao druga, a nije ni jedna od njih. Politeja e
se dobro odravati ako svi njeni graani ele da je odre.
Priroda drave zahteva da drava bude sastavljena od jednakih i to je mogue slinijih ljudi, a takvi su najee ljudi srednjeg sloja. Stoga
najbolju upravu nuno ima ona drava lije ureenje odgovara prirodi drave. Srednja klasa mora da bude mnogobrojna da bi drava bila
dobra; tiranida se javlja kada pretegne demokratija ili oligarhija, tj. sirmoani ili bogati, a oni e tee pretegnuti ako je najbrojnija srednja
klasa, koja svojim svrstavanjem na drugu stranu moe da napravi ravnoteu, ak i ako jedna krajnost postane suvie mona.
Svaka drava se sastoji od kvaliteta: slobode, bogatstva, obrazovanja i plemenitog porekla, i kvantiteta: brojnosti. RAspodela ovih osobina
unutar drave tvori odreeno ureenje.
Savetodavna vlast odluuje o stvarima koje se tiu svih; izvrna vlast pitanje koje vlasti postoje, kakva je njihova nadlenost, nain
izbora; sudska vlast. To su tri osnovni elementi u dravi o kojima dobar zakonodavac treba da razmilja.
..........................
Knjiga sedma
Svakom zakonodavcu je potreban materijal na kojem e raditi. Prvi materijal je ljudstvo: koliko ljudi, sa kakvim osobinama. Isto vai i za
zemlju: kolika zemlja i kakva. Lepota nastaje iz sklada broja i veliine, tako da je najbolje za dravu da ima dobar odnos povrine i broja
stanovnika, ali ni jedna veliina ne treba da bude ni prevelika ni premala. Za neprijatelje prilaz treba da bude teak, a stanovnicima izlazak
lak; sva mesta treba da budu dobro povezana, a transport proizvoda i plodova treba da bude lak; zemlja treba da bude kontinentalna i
primorska.
Evropski narodi su hrabri, ali ne i inteligentni, dok su istoni narodi inteligentni, ali ne i hrabri; Grci su zlatna sredina, ali i meu njima ima
odstupanja. Ljudi najbolje drave trebalo bi da budu i inteligentni i hrabri.
Drava ne moe da postoji bez ovih elemenata: prvo hrane, zatim zanata, oruja, novanih sredstava i svetenikih dunosti, a esto i
najvanije je procenjivanje dravnih interesa i uspostavljanje pravde meu graanima.
Drava je dobra kada su graani koji uestvuju u njenoj upravi dobri i puni vrlina. Za vrlinu ljudi potrebne su tri stvari priroda, navika i
razum. Izmeu ovo troje treba da postoji sklad.
...
I Aristotel, kao i Platon, pie i politiku regulisanja raanja: potrebno je voditi rauna o tome postoji li sklad u godinama i sposobnostima
supruga, zatim voditi rauna da deca ne budu roena ni kasno ni rano, jer i jedno i drugo razbija porodicu. Krljavu decu ne treba odgajati, a
broj dece treba da bude ogranien.
Kao i kod Platona, zakonodavac treba da zabrani prianje sramnih stvari, kao i poroke; uz to do odreenih godina treba zabraniti satirske
igre i gozbe dok mladi ne stasaju da se uhvate u kotac sa onim to one donose.

ARISTOTEL: Nikomahova etika, knjiga V

Aristotel raspravi o pravednosti i pravinosti posveuje celu V knjigu Nikomahove etike. Odreujui pravedno kao ono to je u skladu sa
zakonom ikoje predstavlja sredinu izmeu dve nepravde, on pravednost postavlja drugaije od ostalih vrlina. Naime, pravednost kao i kod
Platona obuhvata mnoge druge vrline, ali ipak ne mora kod ARistotela pravedan ovek svakako biti i dobar, ve od situacije zavisi kako
emo ga nazvati. Pored toga, pravednost nije izmeu dva razliita, suprotstavljena ekstrema, ve se nalazi izmeu dve nepravde: dobiti
previe, i izgubiti previe.
Tako se pravednost javlja kao posebna vrsta sredine kao geometrijska ili kao aritemtika mera. Geometrijska mera u onim sluajevima u
kojima zakon treba da pronae ekvivalent vrednosti, pa se slui proporcijom, a aritmetika kada se radi o raspodeli direktno uporedivih (tj.
jednakih) predmeta i stvari. S tim u vezi, bitno je da Aristotel pravednost nalazi u odnosima u kojima postoje etiri faktora kao i u proporciji
najmanje dva zainteresovana lica, i najmanje dva predmeta preko kojih se dovode u sklad. Jedan koji je u nekoj radnji vie oteen,
dobie vie odreenog predmeta kao odtetu.
Zakoni su opte regulative, i njihova pravednost moe varirati u primenjivanju na konkretne sluajeve, ali to ne umanjuje njihovu vrednsot,
jer tada ljudi treba da se ponaaju kao to bi se ponaao sam zakonodavac da se nalazi u toj situaciji: ljudi bi tada trebalo da sude na
osnovu pravinosti da dopunjuju ili menjaju zakonske regulative u konkretnom sluaju, drei se duha zakona. Pravinost je, po Aristotelu,
nekako pravednije od pravednosti, jer obuhvata vie od zakonitosti, ali svakako predstavlja istu vrlinu.
U vezi deljenja pravde, tj. presuivanja, Aristotel navodi da je sudija tu da nae sredinu da niko ne dobije premalo ili previe.
Aristotel raspravlja i mogunost da ovek sebi ini nepravdu, i pokuava da razrei problem prolazei kroz razne primere. Poto se u
nepravdi radi o nejednakoj raspodeli, to bi znailo da ovek mora od sebe da neto uzme, a potom sebi da da to je svakako apsurdno.
Stoga Aristotel pribegava podelama koje se nalaze u dui i tu nalazi mogunost injenja nepravde i pravde samom sebi: potrebno je da se
nie strasti due pokoravaju viem razumu, i to ini pravednost, jer svaka od druge dobija ono to joj pripada.

ARISTOTEL: Ustav atinski

Pritani kao to i sama re kae, bili su predstavnici naroda. Eshil e, tavie, i samog Zevsa (zbog njegovog zastupnikog odnosa spram
Helena) ponekad nazivati pritanom. Poto, iz praktinih razloga, svih pet stotina lanova vea nije uvek moglo biti prisutno na svakom
zasedanju, odreivane su sekcije od po pedeset lanova iz svake file, koji su za svaki mesec obavljali funkciju predsedavajueg tela u veu.
Oni su se zvali pritani, a period njihovog jednomesenog slubovanja pritanija. Pri tom, svakog je meseca druga fila imala pritaniju, tj.

svakog je meseca druga fila bila u veu predsedavajua. Iz svake file birano je po pedesetoro pritana, koji su tokom perioda od 35 ili 36
dana, a taj se period zvao jednom pritanijom, bili na vlasti. Meu njima je rebom biran svakog dana po jedan; tokom perioda od 24 asa on
e nositi sve simbolike prerogative vlasti. Pritaneja je neka vrsta gradske kue, u kojoj su pritani zajedno jeli, i gde se odravala vena
vatra.
Fila pojam file isprva je oznaavao jednu preteno rodovsku zajednicu, da bi kasnije (naroito posle Klistenovih reformi) sve vie dobijao
znaenje gradske optine i izborne jedinice.
Dema administrativna jedinica shvaena kao gradska optina. Uvedena Klistenovim reformama.
Arhont vrhovni predstavnik civilne vlasti. Nekada je najvii velikodostojnik bio kralj, zatim polemarh (ratni zapovednik), a potom arhont.
Meu arhontima su postojali tesmoteti, koji su bili mlai arhonti i starali se o uvanju zakona. Meutim, arhonti, u mnoini, mogu
predstavljati i sve vladare: kralja i polemarha zajedno sa arhontima. Arhonti su birani meu uglednim i bogatim ljudima i bilo ih je devet.
Areopag vee koje uva zakone, ono je zapravo upravljalo mnotvom vanih dravnih poslova, kanjavajui i globei sve koji bi se
nedolino vladali. Areopagiti su, kao i arhonti, birani iz redova uglednih i bogatih graana. Ako je nekom uinjena nepravda, on je mogao
veu Areopaga podneti prijavu, navodei zakon protiv kojeg mu je uinjena nepravda. Do solonovih reformi, ovo vee je biralo arhonte po
svojoj volji.
Drakon - smatra se autorom prvog pisanog atinskog zakona, iako Aristotel misli da u tim zakonima nema nieg novog to bi bilo vredno
pomena. To zakonodavstvo je predstavljalo doradu postojee preteno obiajne prakse, ali je bilo poznato po surovosti u kanjavanju
prekrioca.
Solon 594. p.n.e. stupio na vlast u Atini, kao posrednik i arhont nakon velikog graanskog sukoba. Oslobodio je narod dugova, i zabranio
duniko ropstvo, Utvrdio je ustav i dao nove zakone, prestavi da se slui Drakonovim uredbama, osim one o ubistvu. Odredio je da se
arhonti biraju rebom od kandidata iz svih fila. Aristotel smatra da Solon nije pre svega znaajan zato to je ukinuo oligarhiju jer smatra da
to nije uinio ve zato to je formirao sudove od svih graana, napravivi uslove za razvoj demokratije. Usled pritisaka stranaka bogatih
da se nekoj od njih prokloni, a ne elei da postane tiranin, Solon je odluio da napusti grad.
Klisten reorganizovao je ustrojstvo drave, ako to je od dotadanje etiri plemenske file stvorio deset teritorijalnih. Razdelio je zemlju na
30 dema, od kojih je 10 bilo u gradu, 10 u primorju i 10 u unutranjosti, a zatim rebom povezao po tri, kako bi svaka fila imala sve tri vrste
dema. Ustav je postao demokratskiji nego pod Solonom.
Perikle Pod Periklom ustav postaje jo demokratiniji nego pod Klistenom, jer je nastavio sa oduzimanjem prava Areopagitima. Odredio je
da se sudijama daju plate, prevashodno zbog toga to je bilo bogatih koji su to mogli sebi da priute. Meutim, to je dovelo do podmiivanja
sudija. Za vreme Perikla politika situacija je bila popravljena, ali se posle njegove smrti pogorala.
Ostrakizam zakon o ostrakizmu davao je pravo veini da glasanjem, na jedno odreeno vreme, izopti negok ko bi, uprkos optim
interesima, nastojao da u prvi plan istakne sopstvene interese. Smisao ostrakizma je bio da se sprei pojava novog tiranina: ostrakizmom
se ne osuuje neko ve poinjeno delo, ve deluje preventivno spreava se delo koje bi se tek moglo dogoditi.
Meteci Metek je bio doseljenik, koji nije mogao imati graanska prava, ali se mogao baviti trgovinom ako bi gradu plaao odreenu
naknadu. Meteci su mogli da imaju pravne zastupnike. Aristotel je, inae, u Atini bio metek.
--------------------------------Eklesija narodni skup preko kojeg je narod vrio vlast, Perikle ga je hvalio.
Heliaja (helileja) oznaka za narodni sud.
Partenon - hram boginje Atine na Akropolju, sagraen za vreme Periklove vladavine.
----------------------------------

MAKIJAVELI
(Nerkez Smailagi, Historija politikih doktrina)
Srednjevekovna politilka misao zavrila je idejom politikog apsolutizma, a renesansa je sa svojim cinicima i sanjarima bila potpuno
dola do svesti o demonskom karakteru vlasti. U centru interesovanja od sada su ovek i priroda, a ne boansko. Makijaveli energino
pobija fatalizam, afirmie slobodnu volju, trai otpor sudbini i izraava vrsti aktivistiki stav prema oveku.
Jedino ovekovo sredstvo da ostvari sebe je politika; kao to ljudska priroda nije demonska, tako ni politika nije zlo, ve opredeljenje za
dobro ili zlo, korisno ili asno i kao takva nije nita apsolutno. Odatle apsolutni znaaj drave u Makijavelijevoj politikoj doktrini, koji se
izraava kao ideja dravnog razloga. Drava je potpuno svetovna tvorevina, bez vitalnog odnosa prema crkvi, bogu ili nekoj vioj
kosmikoj svrsi; ona je savreno odvojena kao entitet, a moralno je izolovana zato to nema obaveza ni prema kome izvan same
sebe. Drava je jedino samoj sebi cilj.
Osnovna Makijavelijeva misao bila je da se obnovom antike vetine upravljanja dravom obnovi i sam pali narod Italije i slaba drava,
politiki slomljena i razjedinjena, uz to pod uticajem crkve i stranih osvajaa. Drava je volja i delo vladara, koji je svestan zadataka i smisla
vlasti. Sredstva, koja on upotrebljava za taj uzvieni cilj, nisu vana, ako ga rezultat opravdava; jer ono to mora da zanima politiku
nije estitost ve efikasnost, nisu ispravna sredstva nego valjanost cilja, a to se moe prosuditi samo po rezultatima na
konkretnom podruju politike akcije. Neumoljivi lik vladara objanjava se samom prirodom i duhom vremena, u kojem je energina
svest i akcija potrebnija nego razborita pragmatika: bitna tema vremena nije bila sloboda, nego sigurnost, ili sigurnost kao sloboda.

Makijaveli je, suoen sa osobinama ljudi svog doba, zagovarao politiku sile, energine volje i hladnokrvnog cinizma na putu do konanog
cilja.
Njegov ideal apsolutne suverenosti vladara bio je duhovno edo onog individualizma koji je slavio oveka osloboenog okova i pokrova
tradicije, mistike i korporacije. Apsolutizam je prvi oblik u kojem se moderni individualizam politiki pojavio. Makijaveli je prvi mislilac
novovekovne politike misli ne samo po tome to je afirmisao politiku kao ljudsku stvarnost i to je otkrio njenu sutinu nasilje, nego i po
tome to je prvi, neprikriveno i logiki, izveo njen ideal apsolutnu monarhiju, koja je po svome obliku bila poslednja politika konsekvencija
feudalnog drutva, a po svome sadraju prvi prodor politikih zahteva graanske klase.
----------------------------------------- najobinija posledica promena koje proivljavaju drave je prelaz iz reda u nered, da bi se opet uspostavio red. Ljudske stvari ne mogu da
se zaustave u jednoj taki: kada dospeju do vieg razvoja, ne mogavi dalje da se uzdiu, one padaju; iz istog razloga, kada dosegnu dno,
one mogu samo da se ponovo podiu.
- postoje osobine koje nam izgledaju kao vrline, ali ako se povedemo za njima, propaemo; sa druge strane, neto moemo i zvati
porokom, ali to nam moe doneti dobrobit.

TOMAS HOBS
(Levijatan, deo i i II)
O prirodnom stanju ljudi u vezi sa njihovim blagostanjem i njihovom bedom:
Ljudi su od prirode jednaki - Priroda je ljude stvorila jednakim u pogledu telesnih i duhovnih sposobnosti, jer niko nije toliko slab da ne moe
da ubije najjaeg, bilo mahinacijama ili udruivanjem sa drugima, i svako moe imati mudrosti ako odvoji dovoljno vremena i truda.
Od jednakosti dolazi nepoverenje Od prve jednakosti sledi jednakost u nadi da emo psotii svoje ciljeve; stoga, ako dvoje ele istu stvar,
obijica postaju neprijatelji i nastoje jedan drugog da unite ili potine, oekujui da e i drugi to eleti njima kada jednom postignu svoj cilj.
Od nepoverenja rat Da bi se obezbedio od zaziranja drugih, ovek nema drugi izbor nego da prvi udari silom. U prirodi ovekovoj su tri
uzroka svae: takmienje, podozrivost i slava. Prvi navodi ljude da udaraju na druge dobiti radi, drugi radi bezbednosti, a trei radi sticanja
ugleda.
Izvan ureenih drava postoji uvek rat svakog protiv svakog Stanje rata nije samo u borbi, ve i u spremnosti na borbu; a ljudi, dok ive
bez jedne zajednike vlasti koja je sposobna da ih dri u strahu, ive u stanju rata.
Nezgode od takvoga rata U takvom stanju nema mesta nikakvoj radinosti, nema kulture, nema drutva. ovekov ivot je tada
usamljeniki, siromaan, opasan i kratak. Dok nema zakona ne zna se ta je zabranjeno, tj. ovek na sve ima pravo.
U takvom ratu nita nije nepravo Gde nema zajednike vlasti, tu nema prava; gde nema prava tu nema nepravde. To su svojstva koja se
vezuju za oveka u drutvu, ne u samoi.
Strasti koje oveka navode na mir Strah od smrti, elja za stvarima koje ivot ine udobnim, i nada da radinou moe da ih dobije.
Razum sugerie pogodne mirovne klauzule s kojima ljudi mogu da se saglase, a one se drugim reima nazivaju prirodnim zakonima.
O prvom i drugom prirodnom zakonu i o ugovorima:
Prirodno pravo, koje pisci obino nazivaju jus naturale, jeste sloboda to je svaki ovek ima da se sopstvenim moima slui onako kako
sam eli za odranje sopstvene prirode, tj. sopstvenog ivota, pa stoga i sloboda da ini sve ono to po svom rasuivanju i razumu smatra
najpogodnijim sredstvom za tu svrhu.
Pod slobodom se razume odsustvo spoljanjih prepreka, koje oveka mogu da ogranie u injenju onog to bi hteo, ali koje ga ne mogu
spreiti da mo koja mu ostaje upotrebi onako kako mu njegovo rasuivanje i razum nalau.
Prirodni zakon, lex naturalis, jeste izvestan propis ili izvesno opte pravilo do koga se razumom dolo, a po kome je zabranjeno oveku da
ini ono ime se unitava ivot ili se oduzimaju sredstva za odranje ivota i da proputa ono ime bi, po njegovom miljenju, ivot najbolje
mogao da se odri. Pravo i zakon, jus i lex, traba razlikovati, zato to se pravo sastoji u slobodi da se to ini ili da se od toga uzdri, dok
zakon nareuje i obavezuje na jedno od toga, tako da se zakon i pravo razlikuju kao to se razlikuju obaveza i sloboda, to u jednoj istoj
stvari ne moe istovremeno da postoji.
Od prirode, svaki ovek ima pravo na sve Zbog toga, opte pravilo razuma, tj. osnovni prirodni zakon, govori da svaki ovek treba da tei
za mirom sve dotle dok se nada da e ga postii, a kad ne moe da ga dobije, da moe traiti i upotrebiti sva sredstva i sve koristi rata . Prvi
deo je osnovni zakon prirode: teiti miru i odravati mir, a drugi deo je najvie prirodno pravo: braniti se svim moguim sredstvima.
Iz ovog osnovnog zakona prirodnog, koji nareuje ljudima da tee za mirom, izvodi se drugi zakon: da je ovek spreman, ako su i drugi isto
tako spremni, ukoliko to smatra potrebnim za mir i za svoju odbranu, da napusti ovo pravo na sve stvari i da se zadovolji sa onoliko slobode
prema drugim ljudima koliko je i on voljan da drugim ljudima protiv sebe prizna. Ljudi su u stanju rata dok nisu spremni da se lie nekih
prava, ali dok svi nisu spremni da se lie nekih prava, dotle pojedinac nema nikakvog razloga da sebe ograniava: to trai da drugi tebi
ine, to i ti ini drugima.
Napustiti jedno pravo da se neto ini, znai liiti se sloboda da drugog ometamo u korienju njegovog prava da to isto ini. Jer onaj ko je
odstupio od svog prava time nije drugom dao nikakvo pravo koje ovaj ve nije imao po prirodi. PRavo je naputeno ili prostim odricanjem
od prava, ili prenoenjem prava na nekog drugog.

Prostim odricanjem, kad se onaj ko pravo naputa ne brine ko e imati koristi od toga odricanja. Prenoenjem, kad je onaj ko pravo naputa
imao nameru da korist od toga pripadne odreenom licu ili licima. Za onog ko se odrekao svog prava kae se da je vezan, ili obavezan, da
ne ometa drugog u korienju tog prava; njegova je dunost da ne pogazi taj svoj voljni akt.
Kad ovek svoje pravo prenosi ili se prava odrie, on to ini samo zato to u naknadu dobija kakvo pravo koje se na njega prenosi ili zato
to se nada da e time dobiti neko drugo dobro. Poto ovek sve to radi teei svom dobru, postoje prava kojih se ne moe liiti, npr. prava
da se silom brani ako ga silom napadaju da bi ga ubili; isto vai i za ranjavanje, okove ili drugo lienje slobode.
Uzajamno prenoenje prava jeste ono to ljudi nazivaju ugovorom. Ako se stvar predaje istovremeno sa prenoenjem prava, onda je to
ugovor; ako se prvo predaje stvar a od drugog kasnije oekuje neto za uzvrat, onda je to sporazum; ako se obe strane dogovore da e
inidbe ispuniti kasnije, radi se o obeanjima; kada nema uzajamnog prenoenja prava, onda je to poklon.
Ostali prirodni zakoni 3) pravda, postoji samo kada ima sporazuma, i svodi se na potovanje sporazuma; a pravedno je i dati oveku ono
to je njegovo: stoga i pretnja kaznom usled neizvrenja sporazuma, i garancija svojine, moe postojati samo tamo gde ima sile, tj. drave;
4) blagodarnost, 5) uzajamno prilagoavanje ili poputanje, 6) spremnost za pratanje, 7) da ljudi, svetei se, samo potuju budue dobro,
8) protiv prezira, 9) protiv oholosti, 10) protiv nadmenosti, 11) pravinost, 12) ravnopavno korienje zajednikih stvari, 13) o odreivanju
uea putem kocke, 14) o primogenituri i prvom zauzeu, 15) o posrednicima, 16) o podvrgavanju arbitrai, 17) niko nije sudija u
sopstvenoj stvari, 18) ne moe biti sudija nijedan ovek koji u sebi nosi neki prirodni uzrok pristrasnosti, 19) o svedocima. Rezime svih
zakona: ne ini drugome ta ne eli da tebi bude uinjeno. Prirodni zakoni su veiti i nepromenjivi, i poznavanje tih zakona predstavlja
istinsku moralnu filozofiju.
O uzrocima, postanku i definiciji drave:
Cilj drave: naroita sigurnost, koja se ne moe imati po prirodnom zakonu, niti se moe dobiti udruivanjem malog broja ljudi ili porodica,
niti od velikog mnotva, ako ovim ne upravlja samo jedno rasuivanje, i to stalno.
Raanje drave Jedini nain da se uspostavi takva zajednika vlast koja moe biti sposobna da ljude brani od zavojevaa spolja i od
povreda koje jedni drugima nanose i da ih obezbedi tako da svojom marljivou i plodovima zemlje mogu da se ishrane i da zadovoljno ive
jeste da sve svoje moi i svu svoju snagu povere jednom oveku ili jednom skupu ljudi koji e moi sve njihove volje putem veine glasova
da svede na jednu volju. Kada mnotvo prenese svoja prava na jednu linost, onda ono postaje jedna linost, postaje drava. Drava moe
da se definie kao jedna linost, ije radnje izvesno veliko mnotvo ljudi, na osnovu uzajamnog sporazuma, prima kao autor, i to svi
pojedinci od kojih je mnotvo sastavljeno, a sa ciljem da jedinstvena linost moe da koristi snagu i sredstva svih onako kako to smatra
pogodnim za njihov mir i zajedniku odbranu. Nosilac te linost je suveren, i njemu pripada suverena vlast, a svi ostali su njegovi podanici.
O pravima suverena kao ustanove:
Is ovakvog ustanovljenja drave izvode se sva prava i ovlaenja za suverena:
1) podanici ne mogu da promene oblik vladavine,
2) suverena vlast ne moe da se izgubi,
3) niko ne moe, a da ne uini nepravdu, protestovati protiv ustanovljenja suverena koje je proglasila veina,
4) podanik ne moe pravedno da se tui zbog suverenovih radnji,
5) ma ta suveren uinio, ne moe biti kanjen od strane svojih podanika,
6) suveren odluuje ta je potrebno za mir i odbranu njegovih podanika, i odluuje koja su uenja pogodna da se podanici njima ue,
7) pravo postavljanja pravnih pravila, po kojima e svaki znati ta je njegovo, tako da nijedan drugi podanik ne moe to da mu oduzme a da
ne uini nepravdu,
8) njemu pripada i vrenje pravosua i reavanje sporova,
9) i voenje rata i zakljuivanje mira kako on za najbolje smatra,
10) i da bira sve savetnike i ministre kako u miru tako i u ratu,
11) i da nagrauje i kanjava, i to (ukoliko neki raniji zakon nije odredio meru) po svom nahoenju,
12) i za poasti.
To su prava to ine sutinu suverenosti, ona su nedeljiva i ne mogu se nikakvim nainom napustiti, a da se time direktno ne napusti
suverena vlast. Mo i ast podanika iezavaju u prisustvu suverene vlasti. Od suverene vlasti je manje zla no od odsustva svake vlasti, a
zlo dolazi najveim delom otuda to se nerado potinjava manjem.
Samo su tri razliite vrste drava: monarhija, aristokratija i demokratija, zavisno od toga ko ima suverenu vlast: jedan, vie njih ili svi.

DON LOK: Dve rasprave o vladi, knjiga II

Ljudi su po prirodi u stanju savrene slobode, da odreuju svoje radnje i raspolau svojim posedima i linostima kako smatraju da je
prikladno u granicama prirodnog zakona, a da ne zavise od volje nekog drugog oveka. Poto niko nema vie vlasti od drugoga, i poto su
vlast i jurisdikcija uzajamni, to je ovo stanje zapravo stanje jednakosti.
Meutim, ovo stanje slobode nije stanje samovolje, jer iako nekontrolisano raspolae svojom slobodom, ovek shvata da su svi jednaki i
nezavisni, te prema tome ne treba da nanosi zlo tuem ivotu, zdravlju, slobodi ili posedu. Takoe, svako je obavezan da ouva sebe, i
koliko moe da ouva druge. U ovom prirodnom stanju vai prirodni zakon, ali on ne bi imao efekta ako ne bi bilo tela koje ga sporovdi a
s obzirom da su svi jednaki u prirodnom stanju svi sprovode prirodni zakon i imaju pravo da kanjavaju onog ko nanosi zlo drugima.
Kanjavanje ovek preduzima kao odtetu i obuzdavanje drugog koji je prekrio prirodni zakon, i jedino je tada opravdano izdii se iznad
vlasti drugog. Svaki ovek ima pravo da kanjava krivca upravo zato to se krivac odrie zakona uma inei zlo.

Lok razlikuje kanjavanje radi obuzdavanja, i otplaivanje odtete (u bilo kom vidu), i oboje ine deo zekonitosti; vladar moe pomilovati
krivca u smislu neizvrenja kanjavanja, ali oteeni mora biti zadovoljen, i samo oteeni moe sa te strane dati oprost. Isto tako, ko ubije
oveka, ini zlo celom oveanstvu, i svako ima pravo da ga ubije. Za manje zloine, ljudi odreuju manje kazne.
Lok je svestan prigovora da pojedinci mogu svoje prirodno pravo koristiti preterano, svetiti se i biti pristrasni, pa prihvata graansku vladu,
kao reenje tog problema. On poziva kritiare prirodnog stanja da opravdaju apsolutnu vlast jednog oveka jer ona nije nita bolja od
apsolutne slobode oveka u prirodnom stanju. ak je bolje u prirodnom stanju jer ljudi ne moraju da se pokore nepravinoj volji
pojedinaca, a nepravian odgovara svakom za svoja nedela.
Ljudi mogu da pitaju gde postoje, i da li su ikad postojali ljudi u takvom prirodnom stanju, i Lok za poetak navodi suverene vladare: oni su
meusobno u prirodnom stanju. Ljudi su u takvom stanju dok sami ne postanu lanovi drugog politikog drutva, i to svojom voljom.
Rasprava o vladi e to opisati.
to se stanja rata tie, ono poinje kad god neko atakuje na moju slobodu, bio on potencijalni ubica ili lopov ja tada imam pravo da se
branim do potpunog unitenja napadaa, jer time branim svoju slobodu. Meutim, to kolo borbe moe da ide u beskraj, jer u prirodnom
stanju ne psotoji konani sudija, osim Boga. U drutvenom ureenju, meutim, konana odluka i sud pada na vladu, te ljudi ulaze u
ureenje da bi predupredili opasnosti od stanja rata bez sudije. Tu se Lok slae sa Hobsom.
----------------------------to se svojine tie, Lok kae da je od Boga priroda data svim ljudima, te je i svojina nad njom zajednika, ali da ovek budui da ima
ekskluzivnu svojinu nad svojom linou ima ekskluzivno pravo na proizvode svog rada, tj. onoga to je uradio od zajednike prirode sam.
Meutim, to neznai da ovek moe radom da prisvaja sve to poeli, jer je Bog tako uredio da postoji granica uivanja sve iznad
zadovoljavanja potreba predstavlja preterivanje.
--------------------------------Prvo drutvo bila je zajednica mukarca i ene, zatim gospodara i sluge; svi zajedno kasnije dolaze do politikog drutva. Postoje dve vrste
gospodarskih odnosa: u jednom sluaju ovek se dobrovoljno liava odreenih prava i sloboda sklapajui ugvor o sluenju, tj. nadnienja za
gospodara; u drugom sluaju on je potpunom ropstvu i lien slobode.
----------------------------------Apsolutni vladar se u odnosu na sve ostale nalazi u prirodnom stanju, a graani se udruuju radi stvaranja nekog tela koje je sudija u
sporovima, tj. koje reava sve sukobe, i nije pristrasno. Apsolutni vladar, tako, ne potpada pod to zakonodavstvo, pa je i time deo prirodnog
stanja. U graanskom drutvu, meutim, svi moraju biti pod vlau zakona, ni jedan ovek ne sme biti izuzet.
------------------------------------Ljudi se odluuju svojevoljno na zajednicu, i time se udaljuju od pirrodnog stanja, inei tu zajednicu jednim politikim telom, koje dakle
veinom odluuje. Ovome Lok pronalazi dva mogua prigovora: 1) nema u istoriji ljudskog drutva ljudi nezavisnih i jednakih koji su se
potom sastali i zajedno uspostavili vladu, i 2) po pravu tako ne treba initi, jer su ljudi ve roeni pod vladama, i nisu slobodni da zaponu
novu vladu.
1) To to ima malo ili nimalo izvora koji govore o ljudima u prirodnom stanju, ne moe biti dokaz da takvog stanja nije bilo; inae bismo
morali da verujemo da su vojnici nekih starih careva oduvek bili odrasli, jer o njima ujemo tek kao o vojnicima; zatim, ovek se retko sea
svog detinjstva, a i istorije se piu kad ve postoje vlade; takoe, Lok se poziva i na podatke o drutvima amerikih starosedelaca. Vlada je
potekla od patrijarhalnog prava glave porodice, tj. vlade jednog oveka, ali i to se desilo tek sporazumnim pristajanjem slobodnih ljudi. Zato
su prvi vladari bili samo sudije i vojskovoe u ratu, nisu imali apsolutnu vlast, tj. bili su potovani samo zato to su doprinostili dobrobiti svih.
2) Drugi prigovor, Lok prvo ovako raskrinkava: svuda vidimo da zapoinju nove vlade, tj. da postoje pojedinci koji su roeni u pod jednom
vlau, ali jednom sami poinju da zapovedaju. Stoga, ako postoji jedan takav, onda je bar taj jedan sposoban da se smatra slobodnim tj. da
negira postojeu vlast i odlui kako e urediti novu. Ako ima jednog, moda ima i vie njih, koji zajedno mogu odluiti da li e se pokoravati
ili vladati nekim. Ljudi su slobodni da se odvoje od jedne vlasti i stvore novu, i tako se oduvek i deavalo. Dete nije roeno kao podanik
nijedne zemlje ili vlade.ovek preutno, i najee neprimetno, postaje podanik, tako to pristaje na drutvene odnose, naroito svojnskopravne, one drave u kojoj ivi.
Dva osnovna prava koja je ovek imao u pirodnom stanju prelaze na politiku zajednicu: prvo, vlast da ini to god smatra prikladnim za
ouvanje sebe i ostalih ljudi postaje definisano zakonom; drugo, vlast i pravo kanjavanja u celini predaje i sudeluje u njenom izvrenju.
Poto je i uao u politiko drutvo da bi sauvao svoju svojinu (svojinu, slobodu i ivot), zakonodavno telo nikada ne dosee dalje od opteg
dobra.
---------------------------------Prvi i osnovni pozitivni zakon svih drava je ustanovljavanje zakonodavne vlasti. Zajednica bira i postavlja zakonodavno telo, da bi to telo
predstavljalo izraz saglasnosti drutva, to je osnova i apsolutno nuno za svaki zakon. Meutim, iako je vrhovna vlast u dravi, ipak:
1) Zakonodavna vlast nema aspolutno arbitrarnu vlast nad ivotima i imovinom drugih ljudi. Ova vlast nema ptravo da uniti, porobi ili
hotimino osiromai podanike, upravo zbog toga to su podanici na nju preneli samo onu vlast koju su i sami imali u prirodnom stanju a
arbitrarnu vlast ni oni nisu imali. Prirodno stanje ne prestaje u dravi, ve je samo omogueno njegovo potovanje.
2) Zakonodavno telo ne moe da za sebe prisvoji vlast upravljanja na osnovu improvizovanih dekreta, ve mora da deli pravdu na osnovu
vaeih zakona i poznatih ovlaenih sudija. Ljudi odluuju da vlast predaju u ruke pojedincima zato to pravila postaju objavljeni zakoni,
dok je prirodni zakon nepisan. Zato pojedinci nemaju pravo da menjaju te zakone arbitrarno, poto ih nisu ni stvorili, ve moraju da ih
uvaju.
3) Vrhovna vlast ne moe da uzme nekom oveku deo njegove svojine bez njegove saglasnosti. Ljudi predaju vlast pojedincima da bi
ouvali svojinu, i ako vlast moe da im je uzme, onda oni nemaju zapravo nikakvu sigurnu svojinu. Ipak, poto vlada zahteva troak, to
podanici mogu da daju, ali samo uz saglasnost veina mora da da saglasnost za poreze.

4) Zakonodavno telo ne moe da prenese vlast donoenja zakona u neke druge ruke. Poto je vlast delegirana, onda sam narod moe da
je da drugima, ali vlast to nema pravo.
------------------------------------Meutim, iako postoji vrhovna vlast, ona je uvek potinjena volji naroda. Poto joj je vlast delegirana, kada narod zakljui da ne postie
eljeni cilj, moe da izmeni zakonodavno telo. Tako zajednica neprestano zadrava vrhovnu vlast.
Zakonodavno telo ne mora uvek da postoji, ali njemu podreeno izvrno telo mora uvek. Ako, pak, izvrna vlast silom sprei novo
sastajanje ili delovanje zakonodavne vlasti, to znai da izvrna vlast objavljuje rat narodu, i narod ima puno pravo da silom ponovo
uspostavi svoje zakonodavstvo.
-----------------------------------Uzurpacija je vrenje vlasti na koju drugi ima pravo, a tiranija je vrenje vlasti izvan prava, na ta niko ne moe imati pravo. Tiranija je
upotrebljavanje vlasti za svoje privatne interese, a ne za interes opteg dobra. Gde god zakon prestaje, poinje tiranija. Ko god prekorai
datu mu vlast, prestaje da bude vladar i postaje tiranin. Na svaku nepravednu i nezakonito silu moe se odgovoriti silom; ak i ako se kralj
izuzme od ovog pravila, ipak ljudi koji izvravaju nejgova nasilnika nareenja mogu da naiu na pravedan otpor; ovlaenje ili naredba
nekog vladara, kada ovaj nije nadlean, nitravni su za privatnog oveka.
-------------------------------------Raspad drutva i raspad vlade su dve razliite stvari. Politiko drutvo, kao zajednica slobodnih, moe da prestane samo osvajanjem od
strane drugog drutva, tj. nije sposobno da se odri kao jedno telo. Tada, naravno, nestaje i njegova vlada, koja bez njega ne bi moglad a
postoji. Vlade se, meutim, raspadaju na razne naine: npr, kada se zakonodavno telo promeni, a ono daje duu dravi i oblik, i to bilo
zakonitom odlukom naroda ili arbitrarnom voljom pojedinca-vladara ili nekog drugog tela koje primeni silu; zatim zakonodavno telo se menja
i ako mu nije omogueno da se okupi, ili ako vladar menja izborna pravila.
Drugi nain raspada vlade, tj. zakonodavnog tela, nastaje u pravednom otporu nepravednoj vlasti, tj. vlasti koja kri osnovne principe na
kojima je psotavljena, tj. kada postaje arbitrarna i kada ulazi u imovinu podanika.
Lok primeuje da neki tvrde da je javno mnenje kolebljivo, i da ako mu se dopusti, ono bi bilo u stanju odmah da menja svaku vladu na i
najmanji znak neslaganja. Meutim, Lok tvrdi da je upravo suptorno: narod se navikava i teko menja navike u politici, pa ak dugo i trpi, a i
nakon promena i revolucija opet ima tendenciju da vrati stare zakone i vladare.
Uostalom, narod s kojim se loe postupa ima razloge za bunu, ali se opet ne deava da se die na najmanju nepriliku, ve najee dugo
vremena trpi i nada se boljem, ali tada ima nesumnjivo pravo na pobunu. Pored toga, Lok samtra da upravo ova mogunost predstavlja
najbolju zatitu protiv pobune: jer su pravi pobunjenici oni koji sprovode silu protivno volji naroda, zloupotrebljavajui ovlaenja.
Onaj koji posegne za pravima princa ili naroda i postavi osnovu za obaranje ustava i poretka neke pravedne vlade, taj je kriv za najvei
zloin za koji je ovek kadar, poto treba da odgovara za sva ona zla krvi, pljake i pustoenja koje razlamanje vlade na delove donosi
zemlji.
Osnovno pitanje za Loka, ko je sudija, na kraju reava postavljajui narod za sudiju. Ako postoji problem koji nije reen zakonom,
zajednica je ta koja e suditi. Isto vai u procenjivanju da li je princ ili neko telo drave prekrilo saglasnost zajednice: narod e odluiti kako
e reagovati. Ako strane ne ele da prihvate istog sudiju, onda je jedini sudija Bog, a to znai da je u pitanju stanje rata.

POLITIKA MISAO PROSVETITELJSKE EPOHE

(Nerkez Smailagi, Historija politikih doktrina)
Makijaveli je naticipirao vlast graanske klase, Ruso ju je radikalizovao; XVIII vek, a posebno Rusoov period, predstavlja neposredno
predveerje francuske revolucije: vladar je silnik, plemstvo je osiono, kler iskvaren, ideje borbene, narod namuen; ve je prolo sto godina
od Slavne revolucije i njenog konstitucionalnog progresa, koji je Monteskje proglasio savremenim politikim uzorom; teorija prirodnog
prava je razvijena u oba svoja pravca, apsolutistikom (Hobs) i demokratskom (Lok); mislioci oko Enciklopedije odvaili su se da poneto
zaotre politika pitanja: u lanku Sloboda se izjavljuje da ruenje slobode rui s njom celokupnu politiku organizaciju, mea porok i
vrlinu ..., a u lanku Predstavnici veliale su se prednosti ustava; ovi uobiajeni oratorski istupi protiv despotizma jo nisu zagovarali
neto novo u odnosu na ranije liberalne mislioceako mala drava treba da bude republikanska ... zakonodavac e dati vladu jednog
jedinog, dravama veeg prostranstva, a apsolutna jednakost je prazna pria, koja se moe shvatiti samo u idealnoj politikoj zajednici;
svakako, monarh nema od boga samovoljnu vlast, on je samo narodni mandator, on je dobio od svojih podanika autoritet nad njima; ovaj
autoritet je ogranien zakonima prirode i boga; pa ipak je to neograniena vlast kojoj se, izgleda, samo zabranjuje da ugnjetava narod,
da tlai razum i pravinost, tj. izmeu apsolutne monarhije i despotizma sva je razlika u nejasnim temeljnim zakonima slinim onima o
kojima su svi ljudi govorili, a koji Enciklopedija zasniva na razumu i pravinosti pre nego na istorijskim primerima; zapravo, ideal
Enciklopedije bio je ideal prosveenog despota: Sretna drava, kad e njen kralj biti filozof ili kad e neki filozof biti njen kralj!.
Za duh politike doktrine ovog doba bilo je karakteristino da ona, suoena s preivelim i zastarelim drutvom, konstruie politike sisteme
koji ne pretpostavljaju revolucionarnu akciju, nego koji uznemirujui njegove najdublje osnove kre puteve njegove reforme.
Karakteristini je i to, da je sa Lokom ideja prava zamenila ideju dunosti, ime se oslobaaju elementi jedne nove civilizacije, koja je
zasnovana na racionalizmu, ireligioznosti, smrti natprirodnog, ruenju katolicizma, ofanzivi protiv crkvenih dogmi, dobara i povlastica.

AN AK RUSO: Drutveni ugovor

Knjiga prva
ovek se raa slobodan, a posvuda je u okovima.

Najstarije od svih drutava, i jedino prirodno, jeste porodica. Prirodna veza traje dok deci treba briga, a nakon toga mogu iveti samo
sporazumno. Ruso navodi autore, izmeu sotalog i Aristotela, koji odnos gospodar-rob smatraju prirodnim, ali smatra da posledicu uzimaju
za uzrok kada smatraju da je rob po prirodi rob. Sila ne stvara pravo, svaka je vlast od boga, ali i bolest zar je onda ipak zabranjeno da
pozivamo lekara?
Jedina osnova zakonite vlasti nad ljudima je konvencija. Niko ko sebe daruje besplatno drugome, i postaje rob, nije pri zdravoj pameti.
Odrei se svoje slobode znai odrei se svojstva oveka, svojih prava i dunosti. Rat, takoe, predstavlja odnos drava, a ne pojedinaca, i
stoga nije izvor prava.
Besmisleno je rei: Sklapam s tobom sporazum koji je sav tebi na teret, a meni na porbitak, i pridravat u se njega, dok se meni svia, a i
ti e se njega pridravati dok se meni svia.
Usled raznih razloga, prirodno stanje vie ne moe biti odrano, i ljudski rod mora da promeni nain ivota. Poto jedino to ima jeste
njegova sopstvena snaga, pojedinac moe samo da se ujedini sa drugima, ali e to doneti ograniavanje nekih njegovih sloboda. Drutveni
ugovor reava taj problem pronalaenja udruivanja koje brani zajednikim snagama osobu, a u kojem se osoba ipak samo sebi pokorava, i
ostaje isto tako slobodna kao pre.
Odredbe tog sporazuma nisu formalno iskazane, ali ih svako priznaje i prihvata. Ta odredba se svodi na jedno: potpuno otuenje svakog
lana drutva sa svim svojim pravima u celokupnu zajednicu. Jer samo ako se svako potpuno daje, jednaki su uslovi za sve. Ko se daje
svima, ne daje se nikom, jer je i sve dobio natrag od svih. Konano, svako od nas ujedinjuje svoju posebnost i mo pod vrhovnom upravom
opte volje, i primamo u drutvu svakog lana kao neodvojivi deo celine.
Skup ovih pojedinaca u drutvenom ugovoru ini jedno telo, zajedniko ja, i stoga ono zadobija svoj ivot i svoju volju. Ta javna osoba se
nekad zvala grad, a sada republika, ili politiko telo. lanovi tog tela nazivaju se drava kada je pasivna, a suveren kada je aktivna, tj. kada
donosi zakone. Udrueni se zajedniki zovu narod, kao uesnici vlasti su graani, a podanici su kada su podreeni dravnim zakonima.
Kao pojedinci, svi su u dvostrukom odnosu prema zajednici: i kao podanici i kao suvereni. Meutim, zajednica je suveren, te svaki zakon
koji donese moe opzvati. Ona je u odnosu na druge zajednice u poloaju pojedinca, tj. u prirodnom stanju.
U tom telu, povreda jednog je povreda svih, i obrnuto. Pojedinac, meutim, moe sebe smatrati odvojenim, tj. moe imati volju posebnu i
odvojenu od opte, ali e tada ovo telo smatrati apstrakcijom, i imae samo prava graanina, a ne pravog podanika, koji je deo i die sa
celinom.
Prelaz od prirodnog stanja u drutvo stvorio je promenu u oveku umesto instinkta rodila se pravednost, i delatnosti su dobile moralnost.
Do tada je ovek pazio samo na sebe, a sada deluje po drugim naelima i pita svoj razum pre nego to se okrene sklonostima. Drutvenim
ugovorom ovek razvija svoje sposobnosti i oseaje, udaljuje se od osobina ivotinje, ali problem je to aktuelnim drutvom ne upravlja
drutveni ugovor, pa je ovek jo nie nego to je bio u prirodnom stanju.
Druga knjiga
Opta volja moe da upravlja snage drave samo prema cilju zbog kojeg je ustanovljena, a to je opte dobro. Suveren, kao zajednica, moe
biti predstavljen samo samim sobom. Politiko telo biva uniteno kada se postavi pojedinac kao suveren, jer pojedinana volja ne moe biti
jednaka optoj, a ova jedino tei optem dobru. Kad se postavi gospodar, narod vie nije narod. Suverenost je, dakle, neotuiva.
Suverenost je i nedeljiva. Ona je ili opta ili pojedinana, a ako je opta samo je onda suverena.
Opta volja je uvek ispravna i pravina, uvek tei javnoj koristi. Meutim, narodna volja moe da pogrei iako narod ne moe eleti loe za
sebe, on ipak moe biti loe obaveten, ili podeljen na udruenja, koja stvaraju razlike, i konano od opte volje prave pojedinanu volju
udruenja. Samo kada svaki pojedinac izraava slobodno miljenje, nevezan za druge, odluka e biti uvek ispravna.
Svako je duan suverenu, jer on predstavlja zakon razuma i prirodni zakon; pojedinci izvravaju dunosti koje im se daju zato to shvataju
da se radi o koristi za svakog. Suverenost, poto kao telo poznaje samo celinu, predstavlja pogodbu celine sa svakim svojim lanom, i dok
su pojedinci podloni takvom sporazumu, oni se pokoravaju samoi svojoj volji.
Suverena vlast, premda potpuno apsolutna, posveena, nepovrediva, ne premauje niti moe premaiti granice optih sporazuma, i svaki
ovek moe slobodno da raspolae svim svojim dobrima i slobodom to mu ostavlja sporazum.
Cilj svakog zakona je uvek opti, jer moe da se odnosi samo na ceo narod ako se odnosi na neto van drave, onda nije opti, jer drava
nije podlona drugoj optoj volji, a ako se odnosi na neto unutar drave, unutar koje nema odvojenih delova, on se moe odnositi samo na
celo telo, tj. narod. Zakon sjedinjuje sveoptost volje i cilja, i stoga naredba gospodara ne moe biti zakon. Odluka pojedinca moe biti samo
in dekreta, magistrature, ali ne i in suvereniteta, on pripada samo optoj volji. Svaka zakonita vlada je republikanska, tj. zakoni su u takvoj
dravi opti, javna stvar.
Zakonodavac je izuzetan ovek, ali nije suveren: onaj ko stvara zakone nema zakonodavno pravo, jer to pravo pripada samo narodu;
pojedinana volja je skladna optoj samo ako se takvom pokae nakon sveopteg glasanja.
sloboda i jednakost su sonova svakog zakonodavnog sistema.
Trea knjiga
U drutvenom ugovoru postoji razlika snage i volje: opta volja mora da ima neku snagu koja e je pokrenuti, i ta snaga je vlada. Ona nije
suveren, ona je samo sluga, posredniko telo izmeu podanika i suverena za meusobno sporazumevanje, zaduena za sprovoenje

zakona i odravanje slobode. lanovi tog tela nazivaju se kraljevi, magistrati ili upravljai, a svi zajedno ine vladara. Suveren ovom telu
moe poveriti, ograniiti, preinaiti ili oduzeti vlast kad god mu se svidi.
Vlada je posebno telo unutar drave, i potrebno je postii ravnoteu izmeu snage vlade i suverena. Opta volja, u vidu pravednog zakona,
treba da se potuje, i to obezbeuje vlada, ali ako je ona suvie mona moe doi do raanja despotizma, to je protivno optoj volji i cilju
radi kojeg je ugovor sklopljen. Sa druge strane, ako vlada nije sposobna da sprovodi zakon, pojedinane volje e moi da nanose tetu
zajednici. Uz to, to je narod brojniji, to je ve uticaj suverena na pojedinca (jer je opta volja izraz sve veg broja ljudi u odnosu na
pojedinevu volju), ali isto vai i za vladu: to je vie magistrata, to je vlada kao pojedinano telo slabija. Oblici vladavine razlikuju se po
broju magistrata u vladi.
1) Ako suveren vladavinu preda veini, tj. ako ima vie magistrata od onih koji to nisu, onda se radi o demokratiji.
2) Ako je vlada ograniena na mali broj, onda se radi o aristokratiji.
3) ako svu vladavinu preda u ruke jednog, a svi podravaju njegovu vlast, onda se radi o monarhiji.
Oigledno, prva dva oblika vladavine su elastini: demokratija ide od vladavine svih do vladavine jedne polovine, a aristokratija od vladavine
polovine, do vladavine jednog. Meutim, i kraljeva moe biti razliit broj, pa vidimo da je oblik vladavine promenljiv i ogranien jedino brojem
graana drave.
O demokratiji:
Kada bi se pojam najstroe primenio, istinske demokratije nije ni bilo, niti e je biti. Protivno je prirodnom poretku da veina vlada, a da se
vlada manjinom. Ne moe se zamisliti kako bi narod ostao stalno okupljen da bi se bavio javnim poslovima i lako je videti da zbog toga
treba uspostaviti ovlaenja, a da se ne promeni oblik upravljanja.
Demokratija zahteva, prvo, vrlo malu dravu u kojoj bi se ljudi lako okupili i lako poznavali; drugo, veliku jednostavnost obiaja, to spreava
mnotvo poslova i otrih rasprava; zatim mnogo jednakosti u poloaju i bogatstvu, bez ega ne bi dugo opsatala jednakost u pravima i
ugledu; konano, malo ili nikakvog luksuza, jer on izopauje i bogate i siromane, jedne posedovanjem a druge pohlepom.
Demokratija je najpodlonija graanskim ratovima i unutranjim pobunama, jer najsnanije i najtrajnije tei promeni oblika, trai najvie
budnosti i hrabrosti da bi se odrala u postojeem. Svaki graanin mora ponavljati sebi: pretpostavljam opasnosti slobode miru ropstva. Kad
bi postojao boji narod, on bi sobom vladao demokratski; tako savrena vladavina ne pristaje ljudima.
--------Kao to pojedinana volja neprestano deluje protiv opte, tako i vlada stalno deluje protiv suverevnosti. Vlada ima tendenciju izopaavanja,
pre ili kasnije desi se da vladar podredi suverena i uniti osnove drutvenog ugovora. Izopaavanje vladavine vodi u raspad drave, u
anarhiju; raspad demokratije psotaje ohlokratija, vladavina aristokratije oligarhija, a kraljlevine tiranijom.
Kada se narod okupi u suvereno telo, svaka nadlenost vlade prestaje; zbog toga sve voe strepe od toga i na sve naine pokuavaju da
zaustave okupljanje pravog suverena. Izmeu suverene vlasti i samovolje vlade ponekad se uvede posrednika sila, u vidu zastupnika ili
predstavnika. Meutim, predstavnici se pojavljuju samo kada jenjava ljubav prema domovini, kada lini interesi okreu pojedince od interesa
zajednice; suverenost ne moe biti predstavljana, volja se nikad ne predstavlja. Kada narod bira sebi predstavnike, on vie nije slobodan,
on vie ne postoji. Sve to predstavnici sami odluuju, nitavno je, jer ne predstavljaju optu volju; samo ono to odobri ona postaje zakon.

KANT: Veni mir

Preliminarni lanovi venog mira meu dravama:
1. Nijedan ugovor ne treba smatrati mirovnim ako je sklopljen tako da preutno sadri povod budueg rata.
2. Nijednu samostalnu dravu (bez obzira na to da li je ona velika ili mala) ne moe druga drava da stekne nasleem, zamenom,
kupovinom niti darivanjem.
3. Stajae vojske treba da vremenom potpuno nestanu.
4. Drava se ne sme zaduivati zbog spoljanjih dravnih razmirica.
5. Nijedna drava ne sme se nasilno uplitati u ureenje i upravljanje druge.
6. Nijedna se drava u ratu sa drugom ne sme uputati u takva neprijateljstva koja bi u buduem miru nuno onemoguila meusobno
poverenje, a to su: iznajmljivanje plaenih ubica, trovaa, krenje ugovora, podsticanje na izdaju u dravi sa kojom se ratuje.
lanovi 1, 5 i 6 trae hitno izvrenje, dok 2, 3 i 4 mogu da budu odloeni, ali samo zato da se ne bi izvrila prenaglo, ve postepeno.
Definitivni lanovi venog mira:
1. Graansko ureenje u svakoj dravi treba da bude republikansko. To je ono ureenje koje je zasnovano na principima slobode svih
lanova jednog drutva, naelima zavisnosti svih od zajednikog zakonodavstva, i jednakosti svih, kao graana.
(Razlika izmeu oblika vladanja i oblika upravljanja) Republikansko ureenje ne treba brkati sa demokratskim, jer se oblici drave
razlikuju po nosiocima vlasti i po nainima na koji vladar upravlja. Prvo su oblici vladanja, i postoje tri vrste: vladavina jednog oveka,
nekolicina povezanih, ili svi (autokratija, aristokratija, demokratija, vladarska vlast, plemika i narodna). Drugo su oblici upravljanja, tiu se
naina na koji se drava slui svojom punom vlau zasnovanom na ustavu, i moe biti republikanski kada je izvrna vlast odvojena od
zakonodavne, i despotski gde drava samovoljno sprovodi zakone koje je sama dala, tj. gde se vladar slui javnom voljom kao svojom
privatnom. Demokratija je despotizam.

2. Meunarodno pravo treba da se osniva na federalizmu slobodnih drava. Osnivanje republika vodi njihovom ujedinjavanju u savez mira,
koji tei odravanju mira, zauvek. Kao to se pojedinci odriu bezakonite slobode, tako i drave to mogu, i da tako sklope meunarodnu
dravu.
3. Pravo graana sveta treba da se ogranii na uslove opteg hospitaliteta. Ljudi imaju pravo da se poseuju i etaju planetom, i tu se ne
radi o gostoprimstvu, jer neko ne dolazi da bude ukuanin, ve dolazi u posetu.
Garanciju venog mira daje upravo priroda, koja svojim mehanizmom, uprkos svemu, ljude navodi na slogu. Tzv. tajni lan venog mira
predstavlja preutno oekivanje i podsticanje koje drave daju filozofima da bi od njih ule kako se vodi rat i kako se stvara mir.
O nesaglasnosti izmeu morala i politike u pogledu venog mira:
Moral je praksa u objektivnom znaenju, skup bezuslovno zapovednih zakona koji govore kako treba da postupamo, a to znai da je
besmisleno rei da ne moemo. Meutim, ako je politika izvrna pravna nauka, a moral teorijska nauka, onda ne moe biti spora izmeu
politike i morala. Problem je to praksa esto navodi na zakljuak da moral spada u oblasti ideala.
Kant moe da zamisli moralnog politiara, koji bira principe politike tako da oni mogu postojati uporedo s moralom, ali ne i politikog
moralistu, koji kuje moral onako kako je korisno za dravnika.
Prava dravna mudrost (moralnog politiara) smatrae u sadanjem stanju stvari svojom dunou da sporvodi reforme u duhu ideala
javnog prava, dakle postepeno. Meutim, revolucija iako izbija nezakonitim putem, nekad moe dovesti do zakonitijeg ureenja, i tada ne bi
trebalo vraati staro stanje stvari. Moralisti mogu naginjati despotizmu i naglo preduzimati mere, ali ih iskustvo mora postepeno izvesti na
bolji put.
Politiari koji moraliu, meutim, onemoguuju postizanje boljeg, time to ulepavaju protivpravne dravne principe pod izgovorom da je
ljudska priroda nesposobna za dobro koje pripisuje ideja uma. Oni se dodvoravaju postojeim vlastima i zakonima, i gledaju da prisvoje
neka prava drave, okrivljuju druge za svoje greke i zavauju da bi vladali.
Kategoriki imperativ, kao formalna svirsishodnost, mora imati prvenstvo nad materijalnom. Teite, pre svega, za carstvom praktikog uma i
za njegovom pravdom, pa e vam vaa svrha (blagodet venog mira) sama od sebe pasti u deo.
Prema tome, objektivno (u teoriji) uopte nema sukoba izmeu morala i politike, ali subjektivno s obzirom na ovekove sebine sklonosti
taj e sukob uvek postojati, i neka postoji; jer na njemu se izotrava naa vrlina. S ljudskim pravom treba postupati kao sa svetinjom, ma
kakve to rtve stajalo silu koja je na vlasti. Tu se ne moe raditi napola i izmiljati neko srednje, pragmatski uslovljeno pravo (neto izmeu
prava i koristi), nego svaka politika treba da prigne kolena nad pravom, ali se zato moe nadati da e se, mada lagano, uzdii na stepen na
kome e trajno stajati.
Transcendentalni pojam javnog prava:
Ako apstrahujemo od svake materije javnog prava (u raznim empiriki datim odnosima ljudi u dravi, ili jedne drave prema drugoj), onda
ostaje forma publiciteta, koju potencijalno sadri svakipravni zahtev jer bez nje ne bi bilo pravde. Tu podobnost za publicitet ima svaki pravni
zahtev, a poto je lako prosuditi da li ona u konkretnom sluaju postoji, to pomenuta podobnost moe biti kriterijum dat a priori naem umu
pomou kojeg moemo saznati je li izvestan zahtev pogrean, protivpravan.
Transcendentalna formula javnog prava: Svi postupci koji se dotiu prava drugih ljudi nepravini su ako se njihova maksima ne slae sa
publicitetom.
U unutranjem dravnom pravu:
Ako se postavi pitanje: da li buna predstavlja zakonito sredstvo da neki narod zbaci ugnjetaku vlast takozvanog tiranina, ova formula e
lako dati odgovor: treba pitati sam narod da li bi se usudio da javno obznani maksimu o eventualnom podizanju bune. Lako je uvideti da bi
narod, kada bi pri stvaranju dravnog ureenja postavio uslov da u izvesnim sluajevima sme upotrebiti silu prema vrhovnom poglavaru,
time prisvojio zakonsku vlast nad njim. No u tom sluaju vrhovni poglavar ne bi bio ono to jeste, ili, ako bi i jedno i drugo bilo potrebno da bi
se osnovala drava, onda njeno stvaranje uopte ne bi bilo moguno, a to bi se protivilo nameri samog naroda. Nepravinost pobune
oevidna je po tome to binjena maksima onemoguila njenu nameru, ako bi ljudi javno izrazili pristajanje uz nju.Vrhovni poglavar, meutim,
ne mora nita da krije, jer on mora biti sposoban da svakog pojedinca u narodu zatiti od drugog, tj. mora da poseduje vlast kojoj se ne
moe odoleti.
U meunarodnom pravu:
a) Ako je drava neto obeala drugoj, moe li se ona osloboditi te obaveze ako od toga zavisi njen spas? Da, moe: Ako bi drava
razglasila tu maksimu, nju bi druge drave izbegavale, te bi sama osujetila svoju svrhu. To ne moe biti maksima.
b) Ako jedna drava postane toliko mona da zabrine susednu silu, moe li ta druga preventivno da krene na jau, pretpostavljajui da ova
hoe nju da potlai? Da, moe: Ako bi to drava razglasila, bre bi navukla zlo na sebe, te bi osujetila sopstvenu nameru.
c) Ako neka mala drava svojim poloajem onemoguuje opstanak vee, da li ova vea ima pravo da je pokori? Da, ima: Ako bi razglasila tu
maskimu, manje drave bi se ili ujedinile ili bi ih pokorile druge vee drave, to bi osujetilo plan.
Meutim, ne vai obrnut sluaj: ako maksima moe da podnese publicitet, da je nuno pravedna, jer onaj ko je sigurno nadmoan ne mora
da krije svoje maksime. Meunarodno pravo je mogue samo pod uslovom da prethodno postoji neko pravno stanje, a to moe biti jedino
federativno stanje koje ne zadire u slobodu drava. Prema tome, saglasnost izmeu politike i morala mogua je jedino u federativnoj
zajednici.
Drugi, pozitivni transcendentalni princip javnog prava: Sve maksime kojima je publicitet potreban (da ne promae svoju svrhu) slau se
istovremeno i sa pravom i sa politikom.

Ako one mogu da ostvare svoju svrhu jedino publicitetom, to znai da su saobrazne optoj svrsi publike (srei), a pravi zadatak politike i nije
nita drugo do da postigne tu saglasnost.

TOKVIL
(K.H. Volkmann-Schluck, Politika filozofija)
Jedino pitanje, oko kojeg se sve okree, kod Tokvila je pitanje mogunosti slobode u egalitarnoj demokratiji, to je osnovno pitanje
demokratije, bilo da je ona liberalna ili socijalistika.
Sloboda i jednakost:
Tokvil smatra da su sloboda i jednakost, unutar ideja demokratske revolucije, uzajamno zamenjive, tj. da svaka demokratska revolucija u
najizvornijoj intenciji tei identitetu slobode i jednkaosti; ako svim dravljanima pripada jednako pravo da uestvuju u vladanju, niko se tada
ne bi razlikovao od sugraana, i bili bi potpuno jednaki, tj. potpuno slobodni.
Meutim, demokratija moe i drugaije da se pojavi: u drutvenoj sferi moe vladati jednakost, a da je nema u politikoj sferi; svako moe
da ivi na nain na koji ivi drugi, teiti uspehu i srei i sluiti se istim sredstvima, ali nemaju svi jednako pravo da uestvuju u politici. Tada
pri drutvenoj jednakosti nastaje politika nejednakost. Takoe, u politikoj sferi moe vladati potpuna jednakost uz potpuno odsustvo
politike slobode: svi su tada izjednaeni, osim jednog on vlada svima u svoj eime. Takvu samovlast moe ostvariti i kolektiv; takoe,
mogu se zamisliti i razne meovite forme, gde se velika jednakost spaja s vie ili manje slobodarskim ustanovama, ili pak s dravom i
drutvom koja ne doputa nimalo slobode.
Demokratija, stoga, predstavlja odnos slobode i jednakosti koji nije nuan, tj. jednog moe biti vie nego drugog: totalitarne drave su ipak
demokratske, one poivaju na izopaavanju demokratije, ali to je njoj priroeno.
Pretpostavimo li da demokratska revolucija tei identifikovanju slobode i jednakosti, uspostavljajui potpunu jednakost, zbog ega se onda u
doba demokratije sloboda i jednakost uvek pronovo razilaze, i to tako da slobodi na razne naine preti nestanak?
Kada se jednakost jednom uspostavi, nju je vrlo teko iskoreniti, ima tendenciju opstajanja, dok je sloboda kolebljiva, i potrebno ju je
odravati. Blagodeti jednakosti svima su dostupne opaaju, dok je blagodeti slobode najlake uvideti samo kada ona nestaje. Ovo razdoblje
se odlikuje strau za jednakou drutvenih uslova.
Pretnje slobodi u demokratiji:
Demokratiji prete dve opasnosti: jedna je ukidanje demokratskih institucija i uspostavljanje diktature, i ta opasnost je oigledna. Druga
opasnost je skrivena i stoga mnogo opasnija: skriveni nadolazak potpuno novog istorijskog lika despotizma koji se potajno iri pod senkom
demokratskih ustanova koje formalno ostaju na snazi.
Tokvil pravi razliku izmeu dve vrste centralizacije (kada se pitanja reavaju na jednom mestu): centralizacije vlade (u pitanjima koja se tiu
cele nacije) i centralizacije uprave (tj. onih pitanja koja se tiu delova nacije, tj. npr. optina ili pokrajna). On smatra da moderna nacija ne
moe bez centralizovane vlade, ali iz centralizovane uprave proizilazi velika opasnost. Spoj dva centralizma ne mora da se ostvari silom, a
on slabi politiki smisao graana i odvikava ih od politike volje; on graane izoluje, da bi ih putem navike zahvatio i sputao u optu masu.
Taj nenasilni despotizam ima oblik birokratije.
Druga opasnost koja napada demokratiju je nova vrsta individualizma; ljudi sepovlae u sebe i poinju da se bave samo sobom, dolaze do
samoljublja. Taj individualizam uskrauje demokratiji saradnju valjanih dravljana koji, navikli da se odvajaju od svega, bivaju napokon
nesposobni za bilo koje politiko delovanje, i pespomoni su pred dogaajima pa im se preputaju bez otpora.
Poto se ljudi okreu sopstvenim interesima bogaenja i sree, nemaju vremena ni sklonosti za zajednike interese, to poveravaju
dravnoj upravi; neobuzdana tenja uspehu i sklonost materijalnom blagostanju ujedno izazivaju sve veis trah od nesigurnosti, tako da se
politiki interes svodi jo samo na javni mir i sigurnost. Tako graani postaji spremni da javnoj vlasti ustupaju sve vie i vie prava, samo ako
ona moe da garantuje sigurnost i red.
Despotizam, budui da je plaljiv, uvek se oslanjao na izolaciju graana, uvek ih je razdvajao; on ne trai pomo od njih, njemu je dovoljno
da oni ne trae samoupravljanje. On svima graanima dobre volje garantuje siguran ivot u miru i slobodi, samo ako odustanu od
odgovornog ujedinjavanja i uestvovanja u zajednikim stvarima. Novi despotizam skriva svoje pravo lice iza prividne opasnosti: anarhije.
Meutim, od svih opasnosti koje prete modernoj demokratiji anarhija je ona najmanja: moderna drava raspolae policijom, vojskom,
formiranjem javnog mnenja putem medija, modernim centralizmom uopte. Plaei se bauka anarhije, graani sve vie gube slobodu. A
naravno da ljudi koji se oslanjaju i pozivaju samo na sigurnost i red ne odobravaju samo, nego i podupiru najbrutalnije akcije vlasti;
pogotovo u drutvu koje je maksimizaciju profita uzdiglo do aksioma ekonomskog nastojanja.
- Tokvil se sata pita odakle ta tenja za blagostanjem i imetkom, to vodi to oboavanja sigurnsoti. Zakljuuje da je tenja za nekim
objektom ono to, kada se napokon njega dokopamo, vodi strahu da se on izgubi, kad je napokon dobijen. U feudalizmu, koji je prethodio
demokratji, aristokratija nije imala te tenje, jer je njeno bogatstvo ve bilo njen nain ivota; isto tako, siromani nisu imali takve tenje jer
se nisu nadali boljem, i njima je njihovo imovisnko stanje bilo nain ivota. Srednji stale je onaj koji ima nadu, koji je opsednut nastojanjima
oko blagostanja kojem nikad ne moe da udovolji. Pripadnici srednje kase se najvie boje da e izgubiti ono to imaju, i upravo je ta klasa
omoguila diktaturu Napoleonu III.
- Vladavina javnog mnenja. Usporedi li se pojedinac sa svakim drugim pripadnikom zajednice, on zna i osea da je svima jednak; uporedi li
sebe sa celinom, smesta uvia svoju beznaajnost i slabost. Stoga se i vladavina javnog mnenja ostvaruje na poseban nain, ono ne
overava toliko argumentima koliko se neposredno namee ne ostavljajui prostor za distancu potrebnu radi vlastitog promiljanja. Ono
neodoljivim pritiskom na razum pojedinca prodire u samu njegovu ud i tako zavladava njime iznutra.

- U demokratiji postoji i manipulacija informacijama, to u feudalizmu nije postojalo, jer je autoritet bio lociran i bilo je mogue zauzeti kritiku
distancu; u demokratiji, gde je javno mnenje jedini autoritet, svaka informacija moe biti manipulativna, a da se to ne primeti.
Mogunost slobode u demokratiji:
Odranju slobode i jednakosti ne moe pomoi to da se centralne vlasti lie snage i delotvornosti; niti je dovoljno da se naprosto regulie
zloupotreba njihove moi pitanje je upravo kako se mogu aktivirati one suprotne snage koje prebivaju u demokratiji.
Posredstvom principa regionalne samouprave, ako ona tvori i neku vrstu samovladavine, postie se dvoje: na jednoj se strani ograniava
centralna vlast, a na drugoj graani dele politiku vlast i tako jaa njihova politika svest da ne sluaju dravnu vlast nego da sami budu
dravom. Samostalna komunalna politika moe uroditi time da graani budu neprestano vini slobodi.
Udruenja (ne samo politike stranke, ve svi oblici okupljanja prema interesima i ciljevima), upravo tako to brane svoja zasebna prava i
zahteve, uestvuju u spasavanju zajednikih sloboda. Taj pluralizam ne vodi u anarhiju, ve predstavlja ivotni element slobodarske
demokratije. Poreklo demokratije je revolucionarno, i ona mora stalno da se prisea svog porekla. Narod koji od svoje vlade ne trai nita
drugo do odranje reda, ve je rob.
Udruenja, koja as sarauju, as su neutralna, as u sukobu, takoe suzbijaju individualizam; pojedinac koji se udruuje uvia da nije
nemoan protiv celine. On uvia da se njegova nezavisnost i samostalnost spaavaju jedino odgovornim uestvovanjem u zajednikim
stvarima a ne povlaenjem u privatnu sferu s njenim varljivim utiskom slobode.
- tampa, takoe, je u najpotpunijem smislu orue slobode, jer daje ansu pojedincima koji se smatraju neslobodnim da izraze svoje
miljenje i da ukau na svoje stanje. tampa moe biti stavljena i u suprotne svrhe, ali protiv toga moe da se deluje uspeno. Takoe,
slobodi doprinosi i jaanje sudske vlasti, jer ona moe da titi i najslabije i najsitnije.
Iz samog ustrojstva demokratije proistiu i opasnosti po nju i njen spas. Meutim, opasnosti napreduju prirodno, skoro nuno, dok je za
suprotni smer potrebno angaovanje, volja i spoznaja opasnosti.
im, dakle, vidim da se pravo i sposobnost da se sve ini daje ma kojoj vlasti, neka se ona zove narod ili kralj, demokracija ili
aristokracija, neka se ona vri u monarhiji ili republici, kaem: tu je klica tiranije i nastojat u da odem ivjeti pod vladom nekih drugih
zakona.
Ono to najvie prigovaram demokratskom sistemu, takvom kakav se organizirao u Sjedinjenim Dravama, nije, kao to to mnogi u
Evropi tvrde, njegova slabost, nego, obrnuto, njegova neodoljiva snaga. A ono prema emu sam najvie odbojan u Americi nije krajnja
sloboda koja tu vlada, nego, naprotiv, malo jamstva koje tu postoji protiv tiranije.
Kad jedan ovjek ili partija trpi od nepravde u Sjedinjenim Dravama, kome elite da se obrati? Javnom mnenju? Pa ono stvara
veinu. Zakonodavnom tijelu? Ono zastupa veinu i slijepo joj se pokorava. Izvrnoj vlasti? Veina je imenuje i ona joj slui kao pasivno
orue. Javnoj vojsci? Javna vojska nije nita drugo nego veina pod orujem. Poroti? Porota to je veina opskrbljena pravom izricati
presude; ak je, u nekim dravama, same suce birala veina. Ma kako da je nepravina ili nerazumna mjera koja vas pogaa, morate joj se,
dakle, pokoriti.
Obrunto, pretpostavite zakonodavno tijelo, koje je sastavljeno tako da zastupa veinu, a da nije nuno rob svojih strasti; izvrnu
vlast koja ima svoju vlastitu snagu i pravosudnu vlast, koja je neovisna od druge dvije. Vi ete, ipak, imati demokratski sistem, ali u njemu
gotovo uope nee biti ansi za tiraniju.

J.S. MIL: Razmatranja o predstavnikoj vladi

Paternalizam i dobri despot. Ideja o dobrom despotu, koji poseduje apsolutnu mo, tvrdi da bi bili doneti dobri zakoni, da bi loi bili
reformisani, najbolji ljudi bi bili postavljeni na pozicije koje zahtevaju poverenje, pravda bi bila sprovoena, javnost ne bi bila optereena, itd.
Meutim, to bi znailo da despot nije samo dobar vladar, ve i sveznajui i svevidei vladar: on bi uvek morao da bude informisan o svakom
detalju, o radu svakog inovnika, morao bi 24 sata dnevno da bude posveen reavanju problema i sakupljanju informacija, biranju najboljih
iz velikog mnotva itd. To bi, dakle, morao da bude natovek, ija bi mentalna aktivnost rukovodila poslovima mentalno pasivnih ljudi.
Apsolutna sila najboljeg vladara upravo pasivizuje podanike, oni nemaju nikakav udeo u odluivanju o svojim sudbinama.
U takvom stanju, oni bi ponekad mogli samo da predlau i to samo ako su ve na visokim pozicijama u drutvu; niko ne bi imao razloga
da se posveuje intelektualnom naporu, kada nita od toga to je spoznao ne bi mogao da sprovede; odreena znanja i umenosti bila bi
na dohvat ruke despotu, ali ne i graanima, tj. znanje bi imali samo dravni naunici, inovnici ili vojska, i to sve zarad ouvanja vladavine
najboljeg. Takoe, i moral bi bio doveden u pitanje, jer onaj ko se nita ne pita o zajednici, ne bi se ni interesovao za njenu dobrobit; jedini
patriota bi bio despot.
Iako bi vladavina najboljeg znaila da se ne bi primenjivalo nasilje nad podanicima, ipak bi podanici bili nezainteresovani za ivot zajednice,
poto bi se odluivalo u njihovo ime. Meutim, ako bi despot dopustio odren uticaj naroda na odluke, odreeno javno mnenje, savetnike, tj.
ako bi se oslanjao na neki ustav, reio bi mnoga od pomenutih zala, ali bi se stvorila nova: u mnogim sluajevima miljenje veine bilo bi
protiv njegovog, koje se smatra ispravnim; ako bi ustuknuo, on vie ne bi bio dobar vladar, ali bi bio potovalac volje graana.
Apsolutna vladavina koja ne pita graane, ne doprinosi njihovom razvoju kao linosti; ona ak moe posvetiti panju obrazovanju, ali ako ne
eli od njih da napravi maine, ona e morati da im razvije oseaj za slobodu i kritiku. Jedina opravdana despotska vlada (kao Solon ili
Perikle) je ona koje ukida prepreke razvoju slobode graana.
-----------------------------Idealna forma vladavine. Idealna forma vladavine je ona u kojoj se suverenitet bazira na zajednici, kada svi graani imaju udela u
sprovoenju tog suvereniteta, i kada su makar povremeno i sami pozvani da uestvuju u vladi. Dve najvee prednosti ove vlade su

principi: 1) da su prava i interesi osobe najbolje zatiena ako sama osoba moe da ih zastupa, i 2) da je opti prosperitet utoliko vei
ukoliko u njemu uestvuju najraznovrsnije individualne snage.
Pitanje: koji je tip linosti poeljniji za drutvo: onaj koji se bori protiv zla, ili onaj koji moe da ga trpi? Moralisti preferiraju drugi tip: ona nas
ini sigurnim, od njega ne oekujemo zlo. Meutim, aktivni duh je onaj koji razvija inteligenciju, koji vodi napred i koji je praktino uspean.
Pasivni tip je po volji vlade jednog ili malog broja, dok je aktivni po volji vlade mnogih.
Oigledno je, dakle, da je za dravu najbolje da u vladavini uestvuju svi, za dobrobit svih. Meutim, poto je teko psotii takav nivo
uestvovanja u velikim drutvima, sledi da je najbolje ureenje predstavnika demokratija.
Opasnosti kojima je (svaka, pa I) predstavnika vlada podlona. Prvi problem je jaanje moi onih koji su na vlasti, tj. predstavnika.
Meutim, taj problem vie pstoji za druga ureenja, jer ograniena mo predstavnika ima smisla za drutva koja su dosegla odreeni stepen
razvoja, kojima nije potrebna brutalna sila za odravanje reda; upravo zbog uea celog drutva u upravljanju zajednicom umanjuje se
mogunost preterane nadmonosti predstavnika.
Drugi problem je nesposobnost vlade da razvije individualne sposobnosti, moral, inteligenciju i aktivnost ljudi. To je, meutim, najvei
problem upravo despotske vlasti. Od dve narodne vlade, najbolja e u ovome biti ona koja veem broju daje mogunost da uestvuje u
veem broju aktivnosti, bilo da se radi o svakodnevnim aktivnostima, ili o upravljanju dravom. Vano je i iriti slobodu govora i razmene
miljenja.
Trei problem je eventualna mentalna nevalifikovanost predstavnika za odluivanje i upravljanje drutvom, to je jedan od najeih
prigovora demokratskim vladama. Meutim, jo je gora situacija sa naslednim monarhijama, gde odluke donosi jedna osoba, koja moe
patiti od mnogih problema; tamo gde administracija vri najvei deo poslova (ustavna monarhija), zapravo je birokratija ta koja vodi dravu,
a ne vladar. Aristokratije su hvaljene zbog svoje kompetentnosti, ali one su bile takve samo kada su u vlasti uestvovali oni koji su se i inae
bavili javnim funkcijama, npr. u Rimu ili Veneciji; i te su vlade, meutim, pomogle odranju moi drave, a ne javnom dobru. Ostaje jedino
birokratija, ali ona teei rutini i pridravanju maksima ne uspeva da postigne vie od prosenosti, i ako igde i ode dalje, to je samo zbog
posebnog zalaganja posebnih linosti.
etvrti problem je mogunost da predstavniko telo bude pod uticajem interesa koji nisu identini sa interesom opte dobrobiti cele
zajednice. U sluajevima monarhija i aristokratija oigledno je da postoji sukob interesa: vlast tei viim porezima, privilegijama u raspodeli
poloaja i bogatstva, dok narod tei slobodi i ravnopravnosti. Meutim, ni demokratija nije poteena ovih problema: poto se radi o
vladavini volje veine, oigledno je da psotoji sukob interesa i u demokratiji, ako je veina belaca, manjina crnaca; ili ako su veina katolici,
a manjina protestanti; veina siromani, manjina bogati itd.
Tu se, zapravo, radi o dva velika zla: pretpostavljanje linih intresa zajednikim interesima, i pretpostavljanje direktne trenutne koristi
indirektnoj kasnijoj. Zbog toga predstavnika demokratija, da bi reila ovaj veliki problem posebnih interesa, mora imati ustanove koje e
teiti istini i pravdi, a ne privatnim interesima vladajue klase.
Prava i lana demokratija predstavljanje svih i predstavljanje veine. ak i kada je doputeno da i manjina ima svoje predstavnike,
oni e ipak uvek biti nadglasani, i drutvo e generalno biti voeno interesima veine. Jedini nain da se ovaj problem rei je da se obrati
panja na to da su oni koji su na nivou drutva u manjini u nekom delu drave zapravo u veini; i stoga svaiji glas mora biti uzet u obzir,
bez obzira o kolikoj se manjini radi.

KOSTA AVOKI: Ustav kao jemstvo slobode

(Prvi deo: Pojam ustava)
Poreklo rei ustav. Izgleda da je re ustav (constitutio) u modernom smislu prvi put upotrebio Ciceron, hvalei meoviti oblik vladavine;
kasnije, u doba rimskih careva re constitutio koristila se za oznaavanje vanijih optih akata (zakona) koje je donosio imperator. Ovo
pomereno znaenje rei constitutio potom je u srednjem veku preuzela Rimska crkva za oznaavanje optih crkvenih propisa koji su se
ticali cele Crkve ili neke vee crkvene oblasti. Tek u XV veku re se pojavljuje u kontekstu ograniavanja kraljeve vlasti, i postepeno dobija
znaenje koje ima danas: akt koji ureuje i utemeljuje dravni poredak.
Ustav kao oblik i organizacija politike zajednice: ureivanje drave i odreivanje nadlenosti najvanijih dravnih organa. Ve kod
Platona i Aristotela pojavljuje se ideja definisanja oblika i ureenja drave, odreivanja nadlenosti pojedinih njenih organa i odreivanja
nekog najvieg akta, vieg od zakona, koji predstavlja sutinu drave. Don Lok ustav shvata kao prvi i osnovni akt drutva, tj. kao prvi i
osnovni zakon kojim se uspostavlja zakonodavno telo kao najvia vlast u dravi; tu se ustav razlikuje od ostalih zakona. Ako se ustav
poistoveti sa pravilima koja odreuju oblik drave i ureuju i raspodeljuju najviu vlast, onda se i za apsolutnu monarhiju ili despotsku
dravu moe rei da ima ustav, ime se onemoguuje pravljenje razlike izmeu ustavnih i neustavnih drava; ali, sa druge strane, ovim se
omoguava razlikovanje drave kao takve, od drugih teritorijalnih ili personalnih skupina. Danas je raireno miljenje da je legitimni predmet
ustava, odnosno ustavnog prava, ne samo struktura i nain konstituisanja svih sastavnih delova vrhovne vlasti, ve i najoptija pravila koja
legitimiu njihovu delatnost.
Ustav kao osnovni zakon. Ustav je temeljni zakon, on tvori samu dravnu vlast, ostali zakoni moraju biti u skladu sa ustavom, tj. moraju
slediti iz njega. Ovaj moderni smisao ustava kao prvog i najvieg zakona ustanovili su i razjasnili osnivai Sjedinjenih Drava, utvrdivi da u
dobro ureenoj dravi mora da postoji razlika izmeu zakona koje dravna vlast donosi i moe da menja, i zakona koji tu vlast tvore, a ova
ne moe da ih menja. U sluaju sukoba dva zakona, prednost treba dati ustavu, a zatim ponititi nii zakon.
Ograniavajui ustav kao pretpostavka ustavnosti. Razlike izmeu ustava i obinog zakona, konstituiue i konstituisane vlasti, na
kojoj poiva moderna ustavnost, nije, meutim, samo sebi svrha ve ima za cilj ogranienje svekolike drave vlasti zarad ouvanja

neprikosnovene sfere slobode. To ogranienje se postie garantovanjem prava graana, i formiranjem nezavisnog sudstva, koji bi trebalo
da tite individualna prava od zloupotrebe kojoj je vlast sklona.
Ravnotea izmeu dravne moi i ustavnih ogranienja. Da bi vlada mogla da izvrava svoju dunost, ona ne sme biti slaba, tj.
potrebno je uspostaviti ravnoteu izmeu pravno ograniene i pravno neograniene vlasti. Posredi je pronalaenje osetljive i teko dostine
ravnotee volje i prava, dravne moi i ustavnih ogranienja, a to je veni problem svake praktine politike. U svakoj dravi, zarad njenog
opstanka, mora postojati pored pravno ograniene i pravno neograniena vlast; jedino je pitanje kojem organu treba poveriti neogranieno
pravo. SAD, npr. vie prava daju predsedniku, kao nosiocu izvrne vlasti, dok Britanija daje parlamentu, zbog loih iskustava sa
monarhijom.
Legitimni ustav slobode. Vrednost ustava je u tome to utvruje granice moguoj samovolji vlasti i zajemuje slobodu, a time i samu vlast
ini legitimnom. Pitanje je samo: kako se dolazi do ustava koji e biti utemeljenje slobode? Esto se isticalo da je neophodna saglasnost
naroda ali to nije dovoljan uslov, jer narod moe pogreiti, biti zaveden; potrebno je i umno uvianje onoga to je primereno, i temeljno
promiljanje. To su voluntaristiki i prirodnopravni elementi ustava. i pored ovih razlika u poimanju ustava, jedno njegovo razumevanje je
ipak izvesno: ustav je jemstvo slobode ili nije ustav.

DON ROLS: Teorija pravde

Glava I: Pravda kao nepristrasnost. Drutvo je dobro ureeno, ako je ne samo usmereno ka unapreenju dobra svojih lanova, nego i
kada je delotvorno ureeno javnim shvatanjem pravde. Tj. radi se o drutvu u kome 1) svako prihvata i zna da drugi prihvataju ista naela
pravde, 2) osnovne drutvene ustanove uglavnom zadovoljavaju i uglavnom se zna da zadovoljavaju ova naela.
Kad je drutvena pravda u pitanju, primarni subjekt je sonovna struktura drutva, ili preciznije, nain na koji glavne drutvene ustanove
raspodeljuju temeljna prava i dunosti i odreuju podelu koristi iz drutvene saradnje. Glavne ustanove su politiki poredak i glavna
ekonomska i drutvena ureenja. Stoga, primeri osnovnih drutvenih ustanova su pravna zatita slobode miljenja i slobode savesti,
konkurentna trita, privatna svojina nad sredstvima za proizvodnju i monogamna porodica.
Osnovna ideja je da principi pravde za osnovnu strukturu drutva jesu predmet izvorne saglasnosti. To su principi za koje slobodne i
racionalne osobe smatraju da bi unapredili njihove interese ako bi ih prihvatili u nekom poetnom poloaju jednakosti, kao one koji odreuju
temeljne uslove njihovog udruivanja.
Moj cilj je da izradim teoriju pravde koja predstavlja alternativu utilitaristikoj misli uopte, pa prema tome i svim njenim razliitim verzijama.
Utilitarizam: osnovna ideja je da je drutvo ispravno ureeno i, prema tome, pravedno, kada su nejgove glavne ustanove ureene tako da
postiu najveu ravnoteu ukupnog zadovoljstva svih pojedinaca koji mu pripadaju. Princip izbora za udruenje ljudi tumai se kao
proirenje principa izbora za jednog oveka
Utilitarizam je teleoloka teorija, dok pravda kao pristrasnost to nije. Pravda kao nepristrasnost: ako se pretpostavi da su osobe u
prvobitnom poloaju izabrale princip jednake slobode i ogranienja ekonomske i drutvene nejednakosti na one koje su u svaijem interesu,
ne postoji ni jedan razlog sa se smatra da e pravedne ustanove maksimalizovati dobro. Pitanje postizanja najveeg istog bilansa
zadovoljstva nikada se ne postavlja u ovoj teoriji; ovde vlada prioritet ispravnog nad dobrim.
Kod utilitarista, zadovoljenje bilo koje elje ima neku vrednost koja uestvuje u raunici, tako da obuhvata npr. i ljude koji uivaju u
diskriminisanju drugih.
Glava II: Principi pravde. Ustanova postoji u odreenom vremenu i na odreenom mestu kad se radnje koje ona utvruje redovno vre u
skladu sa javnim uvianjem da sistem pravila koja definiu ustanovu treba upranjavati. Osoba koja dela u okviru ustanove zna ta pravila
zahtevaju od nje i od drugih. Idealno, pravila bi trebalo da su postavljena tako da su ljudi voeni svojim preovlaujuim interesima, a deluju
na naine kojima se unapreuju drutveno poeljni ciljevi.
Dva principa pravde:
1) svaka osoba treba da ima jednako pravo na najiru shemu jednakih osnovnih sloboda, koja je spojiva sa slinom shemom sloboda za
druge;
2) drutvene i ekonomske nejednakosti treba da budu ureene tako da je istovremeno: a) razumno oekivati da budu svakome od koristi, i
b) da su povezane sa poloajima i slubama koji su otvoreni za sve.
Ovi principi se primarno primenjuju na osnovnu strukturu drutva, odreuju propisivanje prava i dunosti i ureuju raspodelu drutvenih i
ekonomskih dobiti. Osnovne slobode su date u obliku liste takvih sloboda; tu su znaajne politike slobode i sloboda govora i udruivanja;
sloboda savesti i sloboda miljenja; sloboda linosti koja ukljuuje slobodu od psiholokog pritoska i fizikog napada i rasparavanja; pravo
na linu svojinu i sloboda od samovoljnog hapenja i hvatanja. Dok raspodela prihoda i bogatstva ne mora biti jednaka, ona mora biti od
koristi za svakoga, u isto vreme poloaji vlasti i odgovornosti moraju biti dostupni svima. Ovi principi su ureeni u nizu prioriteta, i prvi
prethodi drugom. To znai da krenja osnovnih jednakih sloboda, koje obezbeuje prvi princip, ne mogu da budu opravdana, ili da one ne
mogu da budu nadoknaene veim drutvenim i ekonosmkim dobitima. Drugi princip, raspodela bogatstva i prihoda i poloaji vlasti i
odgovornosti treba da budu u saglasnosti sa obe, s osnovnim slobodama i sa jednakou mogunosti.
Opte shvatanje pravde: sve drutvene vrednosti sloboda i mogunosti, prihod i bogatstvo, i drutvene osnove samopotovanja treba da
budu raspodeljene jednako, osim ako je nejednaka raspodela bilo koje, ili svih ovih vrednosti svakome od koristi.
Pareto princip optimalnosti, tj. efikasnosti: neki je oblik efikasan kad god je nemogue da se on promeni tako da nekim osobama (bar
jednoj) bude bolje a da istovremeno drugim (bar jednoj) poloaj ne bude pogoran. Pretpostavlja se da strane u prvobitnom poloaju
prihvataju ovaj princip radi prosuivanja efikasnosti ekonomskih i drutvenih ureenja. Ipak, princip efikasnosti sam po sebi ne vri izbor

odreene raspodele dobara kao efikasne, da bi se izabralo izmeu efikasnih raspodela (kojih ima vie, po Pareto principu), nuan je neki
drugi princip, npr. princip pravde. Pravda kao nepristrasnost daje principima pravde prioritet u odnosu na efikasnost.

jednako otvoreni

svakome od koristi
princip efikasnosti

princip razlike
prirodna aristokratija

jednakost kao otvorenost napredovanja u

zvanjima za darovite

sistem prirodne slobode

jednakost kao nepristrasna jednakost

mogunosti

liberalna jednakost

demokratska jednakost

Drutvene i ekonomske nejednakosti treba da se urede tako da su u isto vreme a) od najvee oekivane dobrobiti za one koji su u najmanje
povoljnom poloaju i b) da su vezane za poslove i poloaje koji su otvoreni za sve pod uslovima nepristrasne jednakosti mogunosti.
Princip razlike predstavlja sporazum da se raspodela prirodnih talenata, u odreenom pogledu, posmatra kao opta vrednost i udeo u veim
drutvenim i ekonomskim dobitima, koji je omoguen dopunskom raspodelom. Oni koji su prirodno povlaeni, bilo ko da su, mogu izvlaiti
dobitke iz svoje sretne sudbine samo pod uslovima koji popravljaju situaciju onih koji su bili loije sree.
to se tie principa koji se primenjuju na pojedince, tj. principa pravinosti, on odreuje da se od osoba zahteva da uine svoj deo onako
kako definiu pravila za ustanove kada su zadovoljena dva uslova: 1) ustanova je pravedna (ili nepristrasna), tj. ona zadovoljava dva
principa pravde, i 2) ovek je voljno prihvatio dobrobiti iz ureenja ili je iskoristio prednosti mogunosti koje se nude da unapredi svoje
interese. Onsonva ideja je da, kada se jedan broj osoba ukljui u kooperativni poduhvat iji je cilj uzajamna dobit u skladu sa pravilima, i
stoga ogranie svoju slobodu na nain koji je nuan da donese korist svima, oni koji su se podvrgli ovim ogranienjima imaju pravo na
slian pristanak od onih koji su imali koristi iz njihovog podvrgavanja.
Postoje i prirodne dunosti pojedinaca: da pomognu drugima koji su u nudi ili velikoj opasnosti, pod uslovom da je mogue da se to uradi,
a da sebe ne dovedemo u preterano veliki rizik ili gubitak; dunost da se drugome ne nanese teta ili ozleda; dunost da se ne prouzrokuje
nepotrebna patnja. Nasuprot obavezama, osobena karakteristika prirodnih dunosti je da se one odnose na nas bez obzira na postupke
nae volje. Tavie, one nisu nuno povezane sa ustanovama ili drutvenom praksom; njihova sadrina, uglavnom, nije odreena pravilima
ovih ureenja. Sa stanovita pravde kao pravinosti fundamentalna prirodna dunost jeste dunost pravde. Ova dunost zahteva od nas da
podravamo postojee pravedne ustanove koje se odnose na nas i da se ponaamo u skladu sa njima, kao i da ih unapreujemo.
Glava III: Prvobitni poloaj. Izbor se vri uvek izmeu ponuenih alternativa; koliko god da ih je, mogue ih je svesti na dve koje su
najpoeljnije. Drugo, postoje i okolnosti u kojima se uopte govori o pravdi. Okolnosti pravde psotoje uvek kada osobe istiu suprotstavljene
zahteve za podelu drutvenih koristi u uslovima umerene oskudice. Kada ove okolnosti ne bi postojale, ne bi bilo prilike za ispoljavanje
vrline pravde.
U traenju principa, u obzir dolaze principi koji ispunjavaju odreene uslove, tj. za koje vae sledea ogranienja:
1) principi treba da su opti; tj. mora biti mogue formulisati ih bez korienja onoga to bi se intuitivno prepoznalo kao lino ime ili varljivi
konani opis:
2) principi treba da su unuverzalni u primeni; moraju da vae za svakog na osnovu toga to je moralna osoba;
3) uslov javnosti, koji prirodno nastaje iz ugovornog stanovita; strane pretpostavljaju da biraju principe za javno shvatanje pravde;
4) shvatanje ispravnosti mora uneti poredak meu sukobljene zahteve; to proizlazi neposredno iz uloge njegovih principa u usklaivanju
konkurentnih zahteva;
5) uslov finaliteta; strane treba da procene sistem principa kao konani apelacioni sud u praktinom zakljuivanju.
Uzeti zajedno, ovi uslovi shvatanja ispravnosti dolaze na sledee: shvatanje ispravnosti je skup principa, optih po formi i univerzalnih po
primeni, koji treba javno prihvatiti kao konani apelacioni sud za ureivanje suprotstavljenih zahteva moralnih osoba.
Veo neznanja. Ideja prvobitnog poloaja slui da se nepristrasna procedura postavi tako da svaki princip oko kojega postoji saglasnost
bude pravedan. Cilj je da se upotrebi pojam iste proceduralne pravde kao osnov za teoriju. Mi na neki nain moramo da ponitimo dejstvo
osobene sluajnosti koje dovodi ljude u zavadu i u iskuenje da eksploatiu drutvene i prirodne okolnosti u svoju korist. Da bismo to uspeli,
pretpostavimo da su strane smetene iza vela neznanja. One ne znaju kako e razliite alternative delovati na njihov poseban sluaj i
obavezne su da vrednuju principe iskljuivo na osnovu optih razmatranja. Strane, dakle, ne znaju svoj poloaj u drutvu, svoj klasni poloaj
ili drutveni status; niti znaju svoju sudbinu u raspodeli prirodnih prednosti i sposobnosti, svoju inteligenciju i snagu i slino. Niti, takoe, iko
zna svoje shvatanje dobra, detalje svog racionalnog ivotnog plana, kao ni posebne osobine svoje psihologije kao to su njegova odbojnost
prema riziku ili sklonost ka optimizmu ili pesimizmu. Vie od toga pretpostavimo da strane ne znaju posebne okolnosti svog drutva, tj. ne
poznaju ekonomsko ili politiko stanje drutva, niti nivo civilizacije i kulture koje je drutvo sposobno da ostvari. Osobe u prvobitnom
poloaju nemaju ni informacije kojoj generaciji pripadaju.
Dakle, jedine posebne injenice koje strane znaju su da je njihovo drutvo podvrgnuto okolnostima pravde i svemu to to podrazumeva.
Smatra se da one, ipak, poznaju opte injenice o ljudskom drutvu; razumeju politike prilike i principe ekonomske teorije; one znaju osnov
drutvene organizacije i zakonitosti ljudske psihologije. Ne postoje ogranienja optih informacija, tj. optih zakona i teorija, jer se shvatanja
pravde moraju prilagoditi karakteristikama sistema saradnje koji treba da urede, i zato ne postoji razlog da se ove injenice iskljue.
-------------------Izgleda razumno rei da je, pod uslovom da je sve ostalo isto, jedno shvatanje pravde poeljnije od drugog kada je zasnovano na
naglaeno jednostavnijim optim injenicama, i da njegov izbor ne zavisi od detaljnih raunica u svetlu beskrajnog nizanja teorijski
odreenih mogunosti. Poeljno je da osnove javnog shvatanja pravde budu oigledne svakome kada okolnosti to dozvoljavaju. Ovo
razmatranje povlauje dva principa pravde vie nego kriterijum korisnosti.

Rezime opisa elemenata poetnog stanja:

1. Priroda stanja: nadovezivanje osoba (glave porodica ili genetske linije),
2. Predmet pravde: osnovna struktura drutva,
3. Predstavljanje alternativa: kraa (ili dua) lista,
4. Vreme ulaska: bilo koje vreme (u razumnom dobu) za ive osobe,
5. Okolnosti pravde: Hjumovi uslovi umerene oskudice,
6. Formalni uslovi za principe: optost, univerzalnost, javnost, poredak i finalitet,
7. Znanje i verovanja: veo neznanja,
8. Motivacija strana: uzajamna nezainteresovanost (ogranieni altruizam),
9. Racionalnost: preuzimanje delotvornih sredstava za ciljeve sa jedinstvenim oekivanjima i objektivnim tumaenjem verovatnoe,
10. Uslov saglasnosti: jednoglasnost za vena vremena,
11. Uslov potovanja: strogo potovanje,
12. Taka neslaganja: opti egoizam.
Kombinacija uzajamne nezainteresovanosti i vela neznanja psotie gotovo isti cilj kao benevolentnost, jer ova kombinacija uslova prisiljava
svaku osobu u prvobitnom poloaju da uzme u obzir dobro drugih. U sluaju pravde kao nepristrasnosti, dakle, uinci dobre volje su
izazvani pomou nekoliko uslova koji deluju povezano; oseanje da je ovo shvatanje pravde egoistino je iluzija izazvana posmatranjem
samo jednog od elemenata prvobitnog poloaja.
--------------------Ne postoji nain za bilo koga da stekne posebne prednosti za sebe, niti postoje osnovi za pristanak na posebne nepogodnosti. Poto nije
razlono da oekuje vie od jednakog udela u raspodeli primarnih drutvenih dobara, i poto nije racionalno da se sloi sa manje, razumna
stvar je da osoba, kao prvi korak, prihvati principe pravde koji zahtevaju jednaku raspodelu. Prema tome, strane poinju sa principom koji
zahteva jednake osnovne slobode za sve, kao i nepristrasnu jednakost mogunosti i jednaku raspodelu prihoda i moi.
Meutim, poto osobe nisu pokrenute zaviu, osnovna struktura treba da dozvoli nejednakosti prihoda i moi toliko dugo koliko one
unapreuju svaije stanje, pod uslovom da su u skladu sa jednakim slobodama i nepristrasnim mogunostima. Uzimajui jednakost kao
osnovu poreenja, oni koji dobijaju vie moraju to initi pod uslovima koji su opravdani za one koji dobijaju manje.
Maksimin pravilo. Maksimin pravilo nam kae da poreamo alternative po njihovom najgorem moguem ishodu: mi treba da usvojimo
alternativu iji je najgori iskoh superioran najgorem ishodu drugih alternativa. Izraz maksimin znai maximum minimorum, i pravilo
usmerava nau panju na najgore to se moe dogoditi tokom bilo kog predloenog pravca delovanja, i na odluivanje u svetlu toga.
to se tie pravde kao nepristrasnosti i dva principa, javljaju se tri glavne odlike situacija koje daju uverljivost ovom neobinom pravilu:
1) Kao prvo, poto pravilo uzima u obzir verovatnou sticaja moguih okolnosti, mora postojati neki razlog za otro odbijanje procene
verovatnoe ovih mogunosti; u prvonitnom poloaju, veo neznanja iskljuuje mogunost izraunavanja verovatnoe;
2) Druga odlika koja nagovetava maksimin pravilo je sledea: osoba koja vri izbor ima shvatanje dobra takvo da joj je malo stalo, ako je
uopte, do toga da li moe dobiti iznad minimalne plate koju moe dobiti, u stvari, bez sumnje sledi maksimin pravilo. Njoj nije vredno truda
da rizikuje zbog dalje koristi, posebno kada se moe dogoditi da izgubi mnogo onoga to joj je vano i stoga:
3) Odbaene alternative imaju ishode koji se teko mogu prihvatiti. Situacija ukljuuje opasne rizike.
------------------------------Pri izboru principa pravde, osobe prihvataju teret tog izbora: one moraju biti spremne da potuju izbor i pod uslovom da se ostvare najgore
mogunosti; u ovom pogledu dva principa pravde imaju definitivnu prednost, ne samo da strane tite svoja osnovna prava, nego i
obezbeuju sebe protiv najgorih mogunosti. Nadalje, javno priznavanje dva principa prua veu podrku ovekovom samopotovanju, a
ovo sa svoje strane poveava delotvornost drutvene kooperacije. Obe posledice su razlozi za saglasnost sa ovim principima.

LEGALITET
(Enciklopedija politike kulture)
Legalitet u pravno-pozitivistikom i pravno-filozofskom smislu. U uem pravno-pozitivistikom smislu naelo legaliteta se ispoljava u
dva oblika: 1) kao zahtev/obaveza da pravni akti manje pravne snage budu u saglasnosti sa pravnim aktima vie pravne snage (formalna
zakonitost), i 2) kao obaveza organa uprave, sudstva i drugih organa sa javnim ovlaenjima da rade u skladu sa zakonima i drugim na
zakonu zasnovanim optim pravnim aktima (materijalna zakonitost). U instrumente ostvarivanja zakonistosti spada i princip nullum crimen,
nulla poena sine lege, tj. da se kao krivino delo moe smatrati samo ono to je unapred zakonom kao takvo odreeno i da se moe izrei
samo kazna koja je zakonom za takvo delo bila predviena, u vreme kada je delo uinjeno. Nekad se i sam ovaj princip naziva naelom
legalitetta. Radi kontrole zakonitosti ustanovljuje se i dvostepenost ili viestepenost postupka, sa mogunou upravnog spora i ustavnog
sudstva.
Princip legalnosti u irem smislu, kako se razmatra u pravnoj i politikoj filozofiji, donekle je slian kategoriji legitimnosti i zahteva da pravni
poredak poiva na odreenim humanistikim etikim vrednostima i politikim principima koje titi i omoguuje da se ostvare pribliavajui
pravno i pravedno. to podrazumeva vladavinu prava i zakona umesto linosti ili snage.
Politika volja pravo etiki principi. Sukob izmeu politike volje (koja, im je neograniena, prerasta u samovolju), s jedne strane, i
prava ili oseanja pravde, jedna je od karakteristika istorije; takoe, i pitanje legitimnosti zakona zasnovanih na ubeenju i podrci onih na
iju e se zajednicu odnositi i njihove racionalnosti.
Problem neposlunosti nepravdenim zakonima. Problem prihvatanja vladavine zakona i poslunosti nepravednim zakonima najbolje
predstavlja primer Sokratove sudbine. Problem legaliteta i legitimiteta donosi i mogunost da se, s jedne strane, u ime legaliteta jedan
sistem brani, a u ime legitimiteta rui. Pravni pozitivizam, nekritikiprihvatajui dato stanje, pokuava da zvui vrednosno neutralno, ali to

moe biti opravdanje za istorijske zloine. Sistem normi koji pretenduje da se zove pravo ne sme izgubiti vezu sa kategorijom pravde, kojom
se mora opravdati.

LEGITIMITET
(Enciklopedija politike kulture)
Pojam. Legitimitet u najoptijem smislu oznaava utemeljenje i delanje politike vlasti na principima koji su opte prihvaeni u okviru jedne
politike zajednice. Princip legitimiteta implicira da pripadnici jedne zajednice ne prihvataju poredak samo iz navike i obiaja, individualnog
interesa ili straha od represije, ve iz uverenja u njegovu valjanost i opravdanost. Legitiman poredak uvek stoji u odreenom odnosu sa
principima prava i pravinosti i obuhvata stanje dobro ureenog poretka. Legitimitet, meutim, predstavlja veliki problem u politikoj filozofiji;
pitanje o legitimitetu uvek je pitanje uverenja o dostojnosti politikih institucija od strane onih kojima se vlada.
Politiki legitimitet, kako pokazuje politika istorija, nije jedno nepromenjivo stanje politikih odnosa, institucija i svesti. U istoriji politikih
borbi naroda i grupa, pojam i poziv na stanje legitimiteta uvek je ilo u paru sa pojmom ilegitimiteta (uzurpacije). U nestabilnim politikim
vremenima, pozivanje na legitimitet i nelegitimitet nije nosilo samo elemente istorijske objektivizacije ve i poziv politikih aktera,
pretendenata i kontrapretendenata na politiku vlast, da je sistem koji se proglaava legitimnim ili nelegitimnim rav ili dobar. Stanjima
politikog legitimiteta najblie je stanje kvazilegitimiteta, i to stanje je najtee identifikovati: npr. tiranije koje se kriju iza slobodarskih
institucija.
Politiki prelegitimitet oznauje proces uvoenja novog tipa legitimiteta kojim se raniji princip legitimizovanja politike vlasti zamenjuje;
pratilac je velikih socijalnih promena i predstavlja najopasniju situaciju u kojoj se politiki poredak moe nai, jer se tada narod privikava na
nove principe vladavine, ubeujui se u njihovu pravinost i racionalnost.
Geneza pojma i teorije. Pojam legitimitet izvodi se iz latinskih pojmova legalis i legitimus. Termini legitimus i legalis u
pojmovnom su odnosu sa terminom lex (zakon). Pojam legalis koristi se da bi oznaio ono to je zakonom ureeno, u skladu sa
zakonom, valjan zakon. U rimskoj retorici se ovaj pojam kasnije zamenjuje pojmom legitimus; lege itimus podrazumeva ono to je
uraeno u skladu sa poretkom i njegovim pravilima. Prve elemente demokratizacije pojma legitimiteta nalazimo tek u politikoj teoriji
prosvetiteljstva, posebno kod enciklopedista, koja legitimnog vladara shvata kao onog kome je vladavina utemeljena na slobodnom izboru
naroda i brizi za opte dobro. Stanovite da je proceduralni legitimitet kao skup formalizovanih, univerzalnih i apstraktnih procedura i
institucija, pomou kojih se artikuliu principi civilnih i politikih prava, princip graanstva, veinsko naelo, princip pluralizma, politike
zajednice kao ukupnost graana, prihvata se u savremenoj politikoj teoriji kao forma minimalne legitimnosti i uslov minimalne demokratije.

MILORAD STUPAR: Teorije o politikim dunostima

Politiki autoritet. Prilikom definisanja politikog autoriteta najzgodnije je poi od jedne vrednosno-neutralne, socioloke definicije
politikog autoriteta. Smatrajui modernu dravu najrasprostranjenijim oblikom politikog autoriteta, Maks Veber je definie kao ljudsku
zajednicu koja (sa uspehom) polae pravo na monopol u legitimnoj upotrebi fizike sile u okviru jedne teritorije. Kada se kae da neko ima
politike autoritet nad nekim ili nekima to znai da ta osoba (ili grupa osoba koja tvori jedno politiko telo) ima pravo da ini odreene stvari
kao to su izdavanja nareenja, donoenje odluka, donoenje pravila, donoenje presuda, itd. To pravo politiki autoritet ima na osnovu
uloge koju ima u okviru jedne hijerarhijski organizovane grupe. U najveem broju sluajeva, osobe kojima je nareeno da neto uine,
uinie to a da pritom se razmiljaju i ne vau da li bi neki drugi postupak koji bi istovremeno mogli da uine doneo vie dobra, i da li
nezgode spojene sa izvrenjem naredbe prevladavaju razloge za postupanje prema izdatoj naredbi. Smisao politikog autoriteta je u tome
da njegove odluke i naredbe predstavljaju razloge za postupanje i to se ti razlozi ne mogu olako dovoditi u pitanje. Naravno, iz ovog ne
sledi da nareenja politikog autoriteta predstavljaju apsolutne razloge za postupanje; ovu osobinu neapsolutnosti naredbi politikog
autoriteta treba posebno sitai jer je ona vana za diskusiju o problemu kompatibilnosti postojanja politikog autoriteta i autonomije ljudi koji
ive pod politikim autoritetom i izvravaju njegove naredbe. Jedan od argumenata na osnovu kojeg se moe pokazati da postojanje
politikog autoriteta ne iskljuuje slobodu pojedinca shvaenu kao autonomiju poziva se upravo na to da su naredbe politikog autoriteta
zapravo prima facie dakle, neapsolutni moralni razlozi za postupanje.
Da li je sloboda mogua u zajednici koja ima dravu? Liberali smatraju da je sloboda jedna od najviih politikih vrednosti, ali ujedno
smatraju da moe da se ostvari samo u jednom drutvu koje ima politiki poredak; meutim, to najee sadri prinudni aparat dravu. Tu
nastaje problem pomirenja slobode i drave, ili preciznije: autonomije individue i politikog autoriteta. Berlin razlikuje negativni i
pozitivni pojam slobode, tj. slobodu od neega i slobodu za neto, smatrajui da neuvianje ovih razlika vodi najveem broju
sporova oko sutine slobode. ak iznosi tezu da ne postoji logika veza izmeu dva smisla slobode, tj. da je mogue jednu od tih sloboda
uivati, a drugu ne. Mekkalum, sa druge strane, formalno definie slobodu: X je slobodan od Y da uini ili bude Z, smatrajui da su tzv.
pozitivna i negativna sloboda samo dve strane iste medalje, tj. da je jedan iskaz prevodiv na drugi, i da u svakom obliku postoje
pomenuta tri elementa. Pored svega toga, postoji i problem autentinosti, tj. paternalizma: retardiranim osobama ili deci nareuje se za
njihovo dobro, ali i odrasle normalne osobe mogu donositi pogrene odluke o svom ivotu; da li tada neka druga osoba ili politiki
autoritet ima pravo da se mea? Samoodreenje individue, stoga, za liberale predstavlja jedno od kljunih odreenja slobode osoba mora
dati svoj voljni pristanak na neto, da bi zadrala autentinost, inae se radi o prinudi. Volf, branei filozofski anarhizam, tvrdi da je
autonomija nepomirljiva sa postojanjem politikog autoriteta; sutinsko odreenje dravnog autoriteta je da upravlja, dok je vrhovna dunost
oveka da bude autonoman, tj.da odbije da se njime upravlja. Volf doputa samo jedan oblik legitimnog dravnog autoriteta: direktnu
demokratiju, ali budui da je smatra neostvarivom u dravi ostaje pri stavu nepomirljivosti autonomije i politikog autoriteta. Stupar nizom
primera pokuava (i ubeen je da uspeva) da obori Volfovu tezu; navodei sluajeve u kojima se redovno oslanjamo na neiji autoritet
(Engelsov prigovor, takoe), zatim podseajui da su dravni razlozi neapsolutni, tj. da postoji granica njihove prihvatljivosti i legitimnosti,
to znai da ne iskljuuju autonomiju i moralne procene politikih odluka drave. Stupar tvrdi da bi u nekoj demokratskoj i pravednoj dravi,
u kojoj politiki autoritet donosi naredbe na fer nain, i u kojoj ljudi imaju realne anse da ostvare svoje ivotne ciljeve, autonomija graana
bila sauvana. Meutim, zakljuuje, odatle ne sledi i to da su ljudi duni da potuju dravu.

Utilitarizam. Utilitarizam politiku dunost temelji na onome to se predvia da e se desiti u budunosti, na onome to predviamo da e
proistei iz delovanja politikih institucija. Radi se o instrumentalnom zakonu: duni smo da potujemo politike institucije samo u onoj meri
u kojoj one postiu odreene ciljeve ili eljena stanja stvari. utilitarizam moemo da odredimo kao teoriju koja kae da uvek treba da
postupamo tako da maksimalno uveamo korisnost; problem nastaje u odreenju zadovoljstva/preferencija, jer postoje preferencije koje
nanose tetu drugima, tj. spreavaju ih u postizanju onoga to smatraju korisnim. Stoga, utilitarizam tei maksimumu totalnog zadovoljenja
preferencija. Postoje, sa druge strane, dve vrste utilitarizma: utilitarizam postupaka, i utilitarizam pravila. Utilitarizam pravila nalae da se
ima u vidu samo postizanje maksimalne koristi u konkretnom sluaju, tj. realtivizuje dunosti prema politikim autoritetima, dok utilitarizam
pravila naglaava da je potovanje pravila ono to e doneti najvie koristi. Problem prvog pristupa je negiranje politikih dunosti, tj.
relativizovanje autoriteta, dok utitlitarizam pravila moe psotati oboavanje pravila, to je suprotno od ideja utilitarizma jer postoje situacije
u kojima je oigledno da e krenje pravila doneti veu korist. Tanije, utilitarizmu pravila upuuju se kritike da se, ako se zaista radi o
utilitarizmu, na kraju krajeva svodi na utilitarizam postupaka. Ipak, utilitarizam pravila omoguava predvidivost ivota u zajednici, mogunost
oslanjanja na druge, kooperativnost itd. iako uvek postoji problem krenja pravila (usled utilitarnosti).
Zajednica i politika zajednica. Stupar pod zajdenicom podrazumeva jednu veliku grupu ljudi koji uzajamno deluju na trajan nain i nalaze
se u odnosu zavnisnosti. Ljudi u ovakvoj grupi obino imaju odreeni zajedniki cilj odnosno skup vrednosti koji ih povezuje, a uzajamno
delovanje individua je najee regulisano kolektivnim donoenjem odluka. U ovom smislu, to su poslovne, nacionalne, jezike zajednice
itd. Nacija se u literaturi najee definie kao zajednica ljudi koje odreuje zajednika istorija i poreklo, jezik i kultura, zajednika
socijalizacija i obrazovanje i u izvesnim sluajevima i zajednika religija. Bitan je i momenat nacionalnog identiteta i prepoznavanja drugih
kao lanova iste nacije. Nacije su, takoe, aktivne zajednice koje svoje ciljeve i delatnost artikuliu preko odreenih politikih institucija na
odreenoj teritoriji. Politika zajednica se od nacije razlikuje po tome to njen sastavni deo ine i takve strukture i odnosi koji se tiu
regulisanja javnih poslova zajednice, s tim to su u te strukture i odnose u velikoj meri ukljueni mo, vladavina i autoritet. Takva struktura
obino se naziva dravom, a ona politikoj zajednici daje svojstvo suverenosti. Postoje karakteristike koje su zajednike nacionalnim i
politikim zajednicama: imaju svoju istoriju i trajnost na odreenom podruju, tradiciju obrazovanja itd. Meutim, nacija i drava ne moraju
da se podudaraju, iako se najee govori o dravama-nacijama.