Cincari Balkanski Hazari

MILE RADENKOVI: CINCARI - BALKANSKI HAZARI (1)
Istorijska zavera
U balkanskim dravama danas ivi oko milion i po Cincara
Tragajui za izvornim objanjenjem zato je jedna ena, koju sam video sad ve daleke 1976.
godine na pijaci u Radoviu, gradiu u istonoj Makedoniji, istetovirala krst na elu, susreo sam se
enigmom zvanom Cincari. Zapitkivanja, razgovori i istraivanja toga detalja, koji je vrlo esta
pojava samo kod pripadnika toga naroda, odvela su me u jedan obian ali neverovatno tajanstveni
svet. U svet koji jeste i nije, u svet koji je bio i vie ga nema, u svet koji moe da vaskrsne u obliku
u kojem se negde i nekada pojavio.
I taman kad sam mislio da je pria okonana, da je mastiljavi krst na elu one ene odgonetnut,
pozvali su me neki ljudi na neku skromnu i udnu svetkovinu. U centru Skoplja, u onda elitnom i
prvom kafiu "Kafe gril", stotinak ljudi i ena neto je proslavljalo. Posle uvodne tugaljive pesme,
podravane mistinom igrom svih prisutnih, jedan kolega, redak znalac balkanskih naroda, kratko
mi je doapnuo: "Eto, to su pravi potomci Cincara". injenica da sam meu slavljenicima video
mnoge poznate Skopljance, Makedonce, iznova je u meni upalila elju da se Cincarima vratim na
jedan studiozniji nain. Imao sam sreu da te nezaboravne veeri sretnem i jednog "unikatnog"
Cincara, gospodina Dina Kuvatu alijas Dimu Dimevskog.
Iz tog bavljenja ovim udnim i neponovljivim stanovnicima Balkana, koji se proreuju velikom
brzinom, nastala je i ova skromna pria o Cincarima.
Njihova zagonetna pojava, meteorski uspon i neprimetni pad u zaborav balkanske

vetrometine, dostojni svekolikog zanimanja nae civilizacije, jer se istinsko dotrajavanje
Cincara odvija pred naim oima. Ako je suditi po injenicama, ovaj nadasve zanimljiv
narod eka neumitna sudbina Hazara. A da apsurd bude potpun, takvoj sudbini kumuju
sami Cincari, Vlasi, Aromuni... ili kako se ve sve ne zovu...
Na irem prostoru Balkana danas ih sasvim pristojno egzistira oko milion i po (mada nije
greka taj broj pomnoiti sa dva), to takoe protivurei gornjoj konstataciji, inae
izreenoj od jednog "istog" Cincara koji se, kako sam kae, uzaludno opire
neobjanjivoj sudbini svog naroda.
U tektonskim, etniko, politikim, nacionalnim i teritorijalnim poremeajima, koji su
zadesili Balkan, preko noi se oglaavaju svi koji smatraju da su narod i da kao takvi
moraju da imaju svoju dravu. Bezglasni jedino ostaju Cincari koji, videe se kasnije i
zato, zaista imaju pravo, ako ne na dravu ono sigurno na nekakvu autonomiju u delu
Balkana gde ih ima dovoljno za organizovano samospasavanje.
Razume se, bez pretenzije advokatisanja, ispriaemo priu o narodu koji izumire, a iji
su predstavnici, kroz vekove, pa i danas, nezaobilazni u procesu nastajanja i trajanju
gotovo svih balkanskih drava, pa i naroda. Ova konstatacija nije preterana, i kamo
sree da je to uinio jedan od hiljade "roenih" Cincara, onih koji danas slubuju u
znaajnim institucijama balkanskih zemalja, i koji se, kakve li nacionalne ironije, stide i
odriu svojeg, zaista slavnog porekla.
Istina je, istorijom Cincara bavili su se mnogi predstavnici ovih nenadmanih stoara,
kao i naunici iz najblieg susedstva, ali uglavnom u dnevnopolitikoj, a ne u istorijskoj
funkciji. Sami Cincari, verovatno s namerom da zaslue mesto u njoj, pisali su cincarsku
istoriju bukvalno kopirajui vizantijske istorijske spise, neretko poistoveujui stanovnike
balkanskih prostranstava sa Cincarima. "Istorija Arm Makedonaca" (Bukuret, 1904.
godine), rumunskog autora Jona Arginteanua je gotovo paradigma za nakaradno
istraivanje porekla Cincara. Ako je neto istinito i vredno u toj obimnoj studiji gospodina
Arginteanua, to je svakako obimna bibliografija, na kojoj inae on temelji svoju "slavnu
istoriju" Cincara.
Zaista, sa retkim izuzecima, svi koji su se latili pera da opiu Cincare radili su to kako bi
dokazali da su ovi zapravo deo "njihovog" naroda, a nikako autentina pojava na ovim
prostorima. Uostalom, dovoljno je videti "cincarski opus": rumunskih, bugarskih,
makedonskih, srpskih i albanskih naunika, etiologa, folklorista i istoriografa pa shvatiti
da su Cincari sve samo ne ono to su zaista.
Zatiranje roda
Malo je poznato da su predstavnici Cincara samostalno nastupali na mirovnim
konferencijama u Londonu, Berlinu i Versaju
Nije da se Cincari nisu oglaavali traei od Meunarodne zajednice da se postepeno

pozabavi njihovim "pitanjem", ali su uvek inili, nainom i sredstvima neprimerenim za
balkanske uslove. Kao po pravilu, ueniji i obrazovaniji od podanika matine drave, u
kojoj su se prirodom posla trajno nastanili, Cincari su pribegavali "diplomatiji injenica",
koja naalost, nikad nije urodila plodom.
Malo je poznato iroj balkanskoj javnosti, pa i veini Cincara, da su njihovi predstavnici
samostalno nastupali na mirovnim konferencijama u Londonu, Berlinu i Versaju, i da su
od preureivaa Balkana traili teritorijalnu i drugu autonomiju. Izvesno je samo da su
uvek ostajali kratkih rukava.
Postojani u naumljenom, oni samosvesniji Cincari, nikada nisu prestajali sa
postavljenjem "cincarskog pitanja" na meunarodnoj sceni. I ma koliko bilo udno, istina
je da su se u poslednje dve decenije obraali svim merodavnim institucijama i
konferencijama, ali su uvek izostavljani sa dnevnog reda, to e rei izvan

evrobalkanske stvarnosti.
Radi ilustracije ovde emo pomenuti samo zasedanje KEBS-a u Madridu, Evropskog
parlamenta i Pravne komisije Evropske ekonomske zajednice, te Beogradski samit
ministara spoljnih poslova balkanskih zemalja, na kojima su predstavnici Cincara
predoavali argumente o svojoj autentinosti i posebnosti na Balkanu.
U svim tim pismenim zahtevima oni nisu, kako se to moe pretpostaviti, zahtevali neto
to je neostvarivo. Naprotiv, "opruali su se prema guberu", odnosno strogo su vodili
rauna da svojim zahtevima ne narue integritet prostora drave u kojoj su se igrom
sudbine trajno nastanili. Njihova argumentacija ni u jednom sluaju nije i ne moe da
povredi nacionalna, verska i ostala oseanja drugih. Ono to su traili retko je kakva
komisija ili institucija mogla da pobije, ali su svi pozvani arbitri previali uredno
dostavljen zahtev.
Dovoljno je, na primer, videti sadrinu pisma upuenog efovima diplomatija balkanskih
drava (1986. godine), pa shvatiti da je re o loginom zahtevu, prosto prirodnom pravu
da se trai ono to su traili. A traili su da im se u balkanskim zemljama, u kojim u
poprilinom broju ive, dozvoli minimalna kulturna autonomija: tampanje knjiga,
publikacija i listova na cincarskom jeziku, da se u programima radija i televizije uvedu
emisije na cincarskom jeziku, u trajanju od 20 do 30 minuta dnevno, da mogu da
registruju sopstvena kulturno-umetnika udruenja za negovanje folklora i obiaja, da se
organizuje dopunska nastava na cincarskom jeziku u onim naseljima gde je velika
koncentracija Cincara.
Genezu "totalne zapostavljenosti" cincarskog pitanja na Balkanu treba traiti u
meunacionalnim politikim i teritorijalnim trvenjima, koja ni u jednom trenutku nisu
pogodovala, ne samo razreenju, nego ma i kakvoj pomisli pokretanja "cincarskog
pitanja". Naime, kako god da je Balkan bio ureen i podeljen, Cincari su uvek ostajali
razdeljeni i podvojeni.
Oni koji su morali da vode rauna o tome najee su, u svojstvu visokih diplomatskih
predstavnika, brinuli brigu za druge narode i drave.
esto velikim silama nije ilo u prilog da teritorijalno ureenje Balkana, optereuju, za
njih, nevanim cincarskim pitanjem. S druge strane, sami Cincari, koji su bili u vrhu
vlasti, u svim balkanskim dravama, opti interes matinog naroda podreivali su
linom, stalno se izgovarajui da "valja saekati neku sigurniju priliku".
Takva prilika, na alost, jo nije doekana, i verovatno da nikada nee ni biti, jer
poslednje usitnjavanje Balkana i najava nove njegove integracije, Cincare pomera jo
dalje od elje da svoju autentinost potvrde bilo kakvom autonomijom.
Istina, mnoge potomke vienijih Cincara, a i one koji su danas na poloajima u mnogim
zemljama sveta, nije naputala samosvest o nunosti humanijeg zbrinjavanja potomaka
slavnih moskopoljskih predaka. Da je tako pokazuju i novoformirana drutva i udruenja,
pokretanje specijalizovanih asopisa i odravanje kongresa i drugih skupova Cincara,
naroito u zemljama Zapadne Evrope, SAD, Kanadi i Australiji, gde su se, u potrazi za
"hlebom" poodavno odomaili.
Logino pitanje: zbog ega je do buenja samosvesti kod Cincara, rasutih po svetu,
dolo sa zakanjenjem od najmanje jedan vek, ima i logian odgovor. Naime, ak i na
Zapadu gde nema nikakve zabrane okupljanja na etnikoj ili nacionalnoj osnovi, Cincari
su podlegli sindromu "genetske lojalnosti", zemlji u kojoj su zasnovali porodino ognjite.
Na drugoj strani stoji injenica da su mnogi, vrlo brzo, razume se radom i znanjem,
dospevali u privilegovane krugove dotinih zemalja (gde su stizali do ministarskih i
premijerskih fotelja), i izvorno bili upueni u globalnu strategiju politike te zemlje ili
odreenog geopolitikog bloka. Upravo takvi pojedinci prvi su shvatili izlinost bilo
kakvog pokretanja "cincarskog pitanja", naroito u eri dosadanjih, najee krvavih
preureenja njihove postojbine, Balkana. Ti isti pojedinci su prvi zakljuili, a potom i
svojim sunarodnicima utuvljivali istinu daje spas od zatiranja cincarskog roda u
nametanju pitanja etnike i kulturne autonomije, a ne pitanje stvaranja posebne drave,
emu inae otvoreno streme pripadnici nacionalnih manjina nekih naroda u nezavisnim
balkanskim dravama.
Valja odmah rei da je istorija Cincara liena injenica o njihovom prapoetku, to se, sa
malim izuzecima, odnosi i na ostale balkanske narode. Ti podaci su ili zatureni ili
krivotvoreni, tako da je danas zaista teko utvrditi korene Cincara.
Najrevnosniji u "naunom" opusu cincarske istorije bili su Grci i Rumuni, prvi s ciljem
kako bi dokazali da je njihovo poreklo grko, a drugi da je pogreno korene Cincara
traiti na jugu Balkana. Zanimljivo je da se dokazi jednih i drugih meu sobom potiru, ali
i jedni i drugi funkcioniu do dana dananjeg. Grku stranu, obimnim studijama brane:
Mihail Hrisohu, E. Kurilas, Spiros Papageorgiju i Antonios Karamopulus. Svi oni polaze
od teze da su Cincari, ili Kucovlasi, kako ih jo nazivaju, starosedeoci sa grkih planina,
bili romanizovani tokom dugogodinje vladavine rimske imperije.
U knjizi "Vlasi i Kucovlasi", koja je objavljena 1909. godine, oficir grke armije Mihail
Hrisohu tvrdi da su Cincari starosedeoci sa Pinda i iz Tesalije, te da su sluei u rimskim
legijama, najee kao straari, na putevima planinskih prevoja, vremenom poprimili
karakteristike svojih poslodavaca. Njegova teza se oslanja na imenima toponima u tim
krajevima ali i na injenici da je cincarski jezik meavina starosedelakog i latinskog.
uvari drumova
Cincari se ozbiljno naljute ako ih neko, makar i omakom, nazove Vlasima
Tezu o grkom poreklu Cincara, koju je u knjizi "Vlasi i Kucovlasi" izneo Mihail Hrisohu,
proiruju njegovi savremenici Efros Kurilas i Spiros Papageorgiju. Oni odbacuju svaku
pomisao da su Cincari poreklom iz Dakije, odnosno iz Rumunije. Obojica tvrde, dodue
bez valjanih argumenata, da je re o epirskim starosedeocima, koje su Rimljani
romanizirali, nametnuvi im jezik i mnoge obiaje.
Jo jedan Grk, akademik Antonis Keramopulos, odbacuje teorije da su Cincari dovedeni
iz Italije, da su poreklom Dako-Rumuni i dokazuje da je re o latiniziranim malim
trakijskim narodima. Keramopulos e najvie biti upamen po analizi jedne stare
legende, one koja govori da su Cincari zaista starosedeoci sa grkih planina te da su
revnosno sluili mnoge careve rimske imperije. Legenda je iz vremena cara Adrijana
(117-137 godine) i govori o generacijskoj regrutaciji "rezervista" za potrebe rimskih
careva na Balkanu. Oni su se vremenom bili toliko izvetili u branjenju carskih drumova
da su postali sastavni deo uvenih rimskih i kasnije vizantijskih legija. Ti rezervisti su
zapravo starosedeoci koji su za komandante imali iste Rimljane, Latinjane, koji su im
tokom viegodinjeg slubovanja nametnuli svoj jezik i neke obiaje, netipine za
Cincare.
Elem, kae dalje legenda, koju je prvi zapisao vizantijski hroniar Simokata, u jednom
pohodu vizantijske vojske osujeena je jedna vana vojna aktivnost samo zato to su
pogreno protumaene rei obinog redova, poreklom Cincara.
U njegovoj blizini spotakla se jedna natovarena mazga, a on je, mislei na (verovatno)
dragoceni tovar na njenim leima povikao: "Torna, torna, fratre", to otprilike na
cincarskom znai "prevrte se tovar (samar)". Vojnici su te rei razumeli kao naredbu:
"Vraaj se, vraaj brate" - na latinskom "torna fratre" znai "vrati se brate" i panino se
dali u bekstvo.
Prvi tragovi prisustva Cincara na tlu Balkana zabeleeni su u srednjem veku, na
prostorima Epira, Tesalije i jednog dela Makedonije, na teritorijama kod nas poznatim
kao Megalovlahija ili Stara Vlaka. Pitanje odakle su tu prispeli i dalje ostaje bez
odgovora. Teza istoriara, da svi narodi vode poreklo od nekog antikog naroda, pa
dakle i Cincari, gubi smisao pred teorijom etnogeneze, odnosno postanka naroda.
Upravo zbog toga, poreklo Cincara mora se posmatrati u sklopu nastanka svih ostalih
Vlaha, bez obzira na drugu jednu injenicu, da su svi Cincari Vlasi, ali da svi Vlasi nisu
Cincari. Kad smo kod ovoga jesu ili nisu, treba naglasiti da se Cincari ozbiljno naljute
kad ih, makar i omakom nazovete Vlasima. Svi oni smatraju da su u svakom pogledu
za koplje ispred svojih srodnika ili sunarodnika, svejedno.
Razume se, bez da budu pitani, odmah e vam obrazloiti da im pravo na takvo visoko
miljenje o sebi daje istoa cincarske krvi. Naime, istina je da su Cincari jedan od retkih
naroda na Balkanu sa kojim se krvno nisu vezivali pripadnici drugih naroda.
Istovremeno, i ma koliko to bilo udno ova pojava je prepoznatljiva i deo njihovog
karaktera. Upravo u toj osobini treba traiti njihovo konstantno stapanje sa narodom
sredine u koju su se trajnije nastanjivali.
Analizom etnografskih podataka naunici su utvrdili da je u kasnoantikom dobu pod

vlakim imenom egzistirao jedan istonoromanski narod, koji se vremenom raslojio i
raziao na razne strane. Potomcima tih kasnoantikih Vlaha smatraju se dananji
Rumuni, Moldavci, Cincari, Vlasi istone Srbije, istarski Cici i ukrajinski Huculi.
Natezanje oko izvornog porekla imena Vlaha jo traju, ali veina lingvista smatra da je
ono keltskog porekla (Volk, Vola, Vels). Naime, utvreno je da su keltski Volci
nastanjivali dobar deo srednje Evrope, severnu Panoniju i Karpate, a analogno tome
njihovim potomcima smatraju se romanski Vlasi.
Naunici takoe smatraju da su Sloveni naziv Vlah preuzeli od Germana i da su ga
docnije primenjivali za sve romanske narode. Takva teza ima potvrdu u navodnoj
injenici da Vlasi sebe nikad nisu nazivali tim imenom. Da to nije tano pokazuje
celokupna istorija Cincara. Bez obzira na raslojavanje i podvajanje, oni su sa sobom
nosili svoje ime i po njemu bili svuda prepoznavani kao Vlasi, odnosno Cincari.
U svom epohalnom delu o Cincarima na Balkanu Duan J. Popovi na jednom mestu
pie: "Odgovor na pitanje ta treba razumeti pod reju Cincarin, nije tako jednostavan.
Cincarin je po poreklu Ilir ili Traan, sasvim retko Sloven, po jeziku Roman, po veri
pravoslavan, a po kulturi, bar u varoima, Grk, po zanimanju stoar, trgovac ili zanatlija;
sve ostalo kao njegovo ime, prezime, nacionalno oseanje, dravljanski poloaj, sasvim
je neodreeno... Glavna karakteristika Cincara je neodreenost. Njihov rodonaelnik u
naem modernom drutvu, pie Popovi, jeste Hristover eferovi.
To je onaj eferovi, turski podanik, autor i ilustrator prve nae moderne tampane
knjige, rodom iz Dojrana, ali sa "jakim grekomanskim primesima, gotovo grecizirani
Jugosloven, koji nije nikada ni savladao crkvenoslovenski jezik, kao ni jezik ruske ni
nae redakcije, nego je pisao ili grki ili nekom neobinom meavinom knjikih kovanica
i raznih nareja naeg Juga... Dakle obuhvatao je Grke i Srbe, i Bugare, i Arbanase, i
Cincare, i Rumune.
Parnica za Riplija
Politika je 20. februara 1936. godine objavila tekst o "Najmeunarodnijem" sudskom
sluaju a iji je glavni akter bio upravo bliski roak pominjanog Kristofora eferovia.
Re je o parnici Grka Spiridisa. On je bio italijanski podanik, roen u Turskoj, nastanjen
u Kini a tuio je britanskom sudu britansku optinu to mu je oduzela ranije dato mu
pravo da spravlja kotski viski od japanskog alkohola u jednoj francuskoj destileriji. U
sporu ga je, kako pie Politika, zastupao ameriki advokat a njegove rei sudu je
prevodio jedan Rus. Spiridis je dobio spor. Re je dakle o Cincarinu.
Konfuzija o poreklu imena

Oskudni istorijski izvori daju Cinarima i Makedoncima pravo na romantine
pretpostavke o sopstvenom poreklu
Dodatnu konfuziju u odgonetanju porekla vlakog imena stvaraju naunici iz zemalja

koje Cincara iz ovog ili onog razloga svojataju. Sami Cincari odobravaju tezu koja kazuje
da su balkanski podunavski Vlasi nastali nezavisno od Cincara - jedni od romanizovanih
Draana, a drugi romanizovanjem trakih i ilirskih plemena. Interesantno je naglasiti da
je ova teza postavljena bez fakta i njen cilj je, u stvari, da se Cincari otarase napadnog
rumunskog (i svakog drugog) tutorstva.
Jedan od pokuaja oslobaanja tutorstva jeste i lansiranje teorije da su Cincari direktni
potomci antikih Makedonaca, dakle da potiu od Aleksandra Velikog. To je naravno,
daleko od istine, naune i istorijske. Insistiranjem na tom poreklu, Cincari su dodatno
iskomplikovali odgonetanje sopstvene geneze. Naime, sa slinim tezama izlaze i
Makedonci vmrovskog opredeljenja (i ne samo oni) koji, kao to je poznato, sa
Cincarima nemaju veze, bar to se porekla tie.
Oskudni istorijski izvori i jednima i drugima daju pravo na romantine pretpostavke o
sopstvenom poreklu, ali sve to dodatno komplikuje odgonetanje enigme: ko su Vlasi, a
ko Cincari. Odakle potiu i jedni i drugi. Svako pozivanje na Filipa Drugog Makedonskog
i njegovog slavnijeg sina Aleksandra vie je smiljen potez, plansko distanciranje od
ostalih Balkanaca, nego put ka odgonetanju spomenute enigme.
U svojoj zanimljivoj knjizi "Vlasi na Balkanu" Vangel Trpkovski Trpku, objanjava poreklo
Cincara i veto protura tezu da je i Aleksandar Veliki Makedonski, poreklom Vlah. Trpku,
naime, tvrdi da je etvrta ena Filipa Makedonskog, Olimpija (Mirtale), majka Aleksandra
Velikog, poreklom epirska princeza iz plemena Molosi, od kojeg navodno vode poreklo i
balkanski Vlasi. Svoju tezu Trpku temelji na teoriji da su Vlasi potomci malih naroda
Amaolosa i Vesa, koji su iveli upravo u planinskim bespuima junog Balkana.
Sa slinom tezom, da je Aleksandar Makedonski predak dananjih Makedonaca, izaao
je pre neku godinu u svojoj knjizi "Istorija Makedonije od davnina do danas" i dr Vasil
Tupurkovski, tvrdei da je njegov otac jedan od kraljeva starog plemena Makedoni, koje
je ivelo na teritoriji dananje Grke.
Najraniji istorijski podatak o Vlasima vezan je za stari ruski letopis "Povest vremjonih
ljet", koji je pisan u dvanaestom veku, a ija se sadrina odnosi na 898. godinu.
Letopisac podrobno opisuje dolazak i osvajanje Panonije od strane Maara i, pri tom,
sasvim konkretno pominje Vlahe. "Dooe Ugri (Maari) sa istoka i ustremie se preko
velikih gora i poee ratovati protiv Vlaha i Slovena. Ranije tu stanovahu Sloveni, a Vlasi
zauzae zemlju slovensku".
Bez obzira na to to je vremenska distanca izmeu dogaaja i njegovog opisa velika,
ovaj podatak iz ruskog letopisa daje osnovu za podrobniju analizu odnosa izmeu
Slovena i Vlaha, tim pre to oigledno istorijska simbioza izmeu ova dva naroda ima
potvrde u njihovom do danas ouvanom biu.
Zanimljivo je da mnogo ranije, u 6. veku, grki pisci Prokopije i Teofan pominju cincarsku
etniku. Pet vekova kasnije ovom materijom su se bavili i vizantijski putopisci Kekaumen i
Benjamin Tudela.
Kekaumen, tesalijski vlastelin, Grk jermenskog porekla, koji je iveo u 11. veku u
"Strategikonu", piui o dogaajima kojima je bio savremenik, a esto i uesnik, ostavio
je dragoceno svedoanstvo o ivotu Cincara. Interesantno je ovde napomenuti da
njegovu grau revnosno zaobilaze mnogi istoriari. U zapisima iz 1066. godine, a
povodom bunta Tesalijaca zbog novih carskih nameta, Kekaumen pominje i Vlahe koji
su se solidarisali sa Grcima i Slovenima.
Prema ovom hroniaru, te godine plemii Jovan Grimijani i Grigorije Vamvaka, Grci po
narodnosti, u tajnosti su spremali ustanak protiv carske vlasti. Za njihovu nameru je
meutim, saznao gospodar Larise, ondanje tesalijske prestonice, Nikolica Delfin i, kako
o zaveri nije mogao da obavesti cara Konstantina Duku, odluio da stvar realizuje u miru
i bez velikih potresa.
Na traenje Delfina da se sastanu i nau najkorisnije reenje, Grimijanija i Vamvaka su
pristali bez posebnih uslovljavanja. Sastanak je, kako pie Kekaumen, odran u kui
bogatog trgovca Berivoja Vlaha. Zainteresovane strane su se dugo prepirale oko toga
da li od ustanka odustati ili se, ipak, orujem suprotstaviti nezasitom caru Konstantinu
Duku. Konano su se dogovorili da ipak dignu ustanak. Organizatori ustanka su uspeli
da ubede Delfina da se on stavi na elo predstojeeg oruanog bunta. Kekaumen je
gotovo do detalja zabeleio dijalog izmeu ustanika i stareine Larise.
Upitan ta misli o njihovoj nameri, Nikolica Delfin je ustanicima odgovorio da "naumljeno
nije dobro ni pred bogom ni pred carem koji moe podii veliku vojsku i sve nas unititi i
to sada pred etvu".
Savesni "gradonaelnik" Larise se pri tom posebno obratio predstavnicima Vlaha,
upitavi ih gde su im ene i deca. Ovi su mu odgovorili:
- U planinama Bugarske.
- Pa zar se ne plaite od tamonjih stanovnika, koji ih mogu opljakati kad uju za
ustanak, a sigurno su privreni caru? - pitao je Delfin.
Pitanje je, izgleda, bilo na mestu i pogodilo je voe ustanika u najosetljivije mesto. Oni
su posle kratke prepirke odustali od bunta. Nema sumnje da se Kekaumenova pria
kasnije mnogo puta kroz istoriju ponavlja, jer je nedvosmisleno utvreno da su sve
aktivnosti "gradskih" Cincara zavisile uglavnom od procene pozicije ovih koji su sa
stadima boravili po bespuima balkanskih planina. Ovde jo valja rei da je, na
insistiranje Grka, ustanak ipak bio podignut, i da je to cara primoralo da smanji
nesnosne dabine.
Krst protiv "danka u krvi"

Epirski i tesalijski Cincari obeleavali su decu krstom, od kojeg su zazirale i
najkrvolonije Osmanlije
Jedan neobino znaajan narod u istoriji balkanskih naroda i zemalja, usudom sudbine,
sebinou okruenja i sopstvenom krivicom, polako ali sigurno, tu pred naim oima
doivljava sudbinu Hazara. Ova pria o Cincarima samo je skromni doprinos pokuajima
samosvesnih i nepokolebljivih potomaka slavnih balkanskih nomada da se, ako ne
sprei ono, barem uspori nestajanje naroda bez kojeg dananji Balkan ne bi bio ono to
jeste.
Zapisi vizantijskih hroniara Kekaumena i Benjamina Tudela viestruko su znaajni za
razumevanje i prouavanje cincarske istorije. U njima je, na primer, prvi put pomenuto
ime jednog Vlaha Berivoja. Istina ime je slovensko, ali kao to e se videti kasnije, kroz
istoriju, vlaka imena su obrazovana dodavanjem nastavka na slovensku osnovu, kao
na primer: Vladoje - Vladul, Negoje - Negul, Radoje - Radul...
U Zlatnoj "buli" vizantijskog cara Vasilija , koji se do trona izdigao iz carske konjunice,
nareeno je da "cincarski elementi" padnu pod jurisdikciju Ohridske arhiepiskopije. Ova
"bula" je pronaena u manastiru Zermas, sa jo jednim dokumentom i u njoj se pominje
ime jednog Cincara. Naime, u dokumentu pie da je 1164. godine manastir podigao
Vlah Joan Nikolau iz oblinjeg naselja Linotope. I u jednoj naredbi Mihaila , despota
Epira, 1236. godine stoji da su Cincari bili osloboeni uobiajenih dabina.
U turskim zapisima iz 13. i 14. veka, a koji se odnose na vojne pohode, Cincari se
spominju da naseljavaju ak Karpate. Idui sa turskom vojskom kao martolozi,
devendije, kiridije ili kao vojnici, Cincari su prelazili preko Dunava. Ovaj podatak,
svakako, objanjava njihovo prisustvo u Dakiji (dananja Rumunija). Dosta pometnje u

poreklo i kretanje Cincara unosi i dokument iz koga se vidi da je 1453. godine iz
Konstantinopolja u Makedoniju bilo proterano 12.000 uglavnom Cincara i Slovena.
Druga velika seoba dogodila se za vreme sultana Murata negde oko 1635. godine, ali
u drugom smeru. Iz Epira i Tesalije mobilisani su i u Carigrad odvedeni mnogi za rat
sposobni Cincari.
Neki istoriari tvrde da su potomci Cincara sa Epira i Tesalije bili okosnici vojske, koja se
pod komandom Osmanlija, borila u ratovima sa Persijancima, odnosno da su oni bili
glavni jurinici zloglasnog janinskog Ali pae Tepelina. Pripadnici ove vojske verovatno
su bili prvi janiari, regrutovani iz redova nomadskih, cincarskih rodova iz pomenutih
planinskih oblasti.
Iz toga perioda, smatraju etnolozi, potie i specifino tetoviranje krsta na elu. Naime, da
bi zatitili svoju decu od prikupljanja "danka u krvi", epirski i tesalijski Cincari su decu
obeleavali krstom, od kojeg su zazirale najkrvolonije Osmanlije.
Tetoviranje krsta na elu zapoelo je kod muke dece pa se kasnije proirilo i na enski
porod. Zanimljivo je da se danas uopte ne moe sresti mukarac sa istetoviranim
krstom, ali da u Makedoniji moete vrlo esto sresti tako "obeleene" ene. U traganju
za odgonetanjem ove pojave, u Makedoniji moe da se uje pria da su u 19. veku
mahom krstovi tetovirani izmeu obrva lepih devojaka.
Pria se da ih je samo tetovirani krst na elu spasavao od osmanlijskih nasilnika.
Kasnije, u 20. veku, mnoge mlade cincarske devojke, smatrajui da je krst na elu
poseban ukras, nastavile su sa ovom tradicijom. Upravo zbog toga i danas u Makedoniji
mogu da se sretnu ene iznad 60 godina koje na elu imaju istetoviran krst.
Za razliku od Slovena sa kojima su najee delili ivotni prostor, Cincari nemaju
politiku istoriju, jer nikada nisu imali svoju dravu i svoje vladare. Ono to se, uslovno
moe nazvati cincarska teritorija, zapravo su etnografski zapisi i prikazi njihovog, po
mnogo emu specifinog, naina ivota. Na osnovu tih zapisa jasno moe da se zakljui
da su Cincari "veni balkanski nomadi", pastiri bez uzora i premca na ovim naim
prostorima.
Pratenja Cincara da ostanu ono to su, odnosno, da se po svaku cenu razlikuju od
sredine u kojoj su obitavali, uinila ih je posebnim i lako prepoznatljivim, bez obzira na to
gde ive. Iz takve tenje proizale su mnoge njihove osobenosti, psihofizike, karakterne
i druge.
Vlako pravo
Silazei sa planina u gradove, Cincari e vrlo brzo shvatiti da je transport robe
jedan od najunosnijih poslova
Bavei se u poetku preteno uzgajanjem sitne stoke, Cincari su redovno naseljavali

visoke planinske predele Balkana i tamo osnivali posebna naselja (baije, katune, kalive,
stanove). U njima su provodili najvei deo godine i stvarali ono to im je kroz itavu
istoriju obezbeivalo autonomiju, kakvu nisu imali drugi porobljeni balkanski narodi.
Gajenjem ovaca, oni su, vlastima drave na ijoj su teritoriji boravili, redovno
obezbeivali vane ivotne namirnice; vunu, meso, mleko i mlene proizvode i bez
posebnih trzavica ostvarivali privilegovan poloaj i mir na porodinom ognjitu. Bez
obzira na to gde bi se zatekli u svojim lutanjima, na Balkanu, u ekoj, Poljskoj, Ukrajini
ili Besarabiji, drutveni status im je obezbeivan takozvanim vlakim pravom. To pravo
je bilo sastavni deo zakona mnogih drava, pa i u srednjovekovnoj Srbiji gde su, u
Zakoniku cara Duana, bili zatieni poznatim "Zakonom Vlaha". U lanu 82.
Duanovog zakonika doslovno stoji:
"U selu u kojem borave Vlah i Arbanas, konak ne smeju traiti oni koji posle njih dou".
Unutranja organizacija ivota u katunima pria je za sebe. Osloboeni svakodnevne
prismotre feudalaca i lokalne vlastele, Cincari su iveli u velikim porodicama, bolje rei
rodovima, i sami birali vrhovnog stareinu. Bez obzira na to koju je titulu nosio: knez,
vojvoda, primuur, elnik, ehaja ili aja, stareina je istovremeno bio nosilac sudske i
izvrne vlasti, i neprikosnoveni autoritet za sve lanove porodice, roda, katuna ili vlake
optine.
Stareina je bio biran najee po moralnim kriterijumima i on je delio teritorije za
napasanje stada, kontrolisao prodaju svih proizvoda, odgovarao za prikupljanje i isplatu
obaveznih dabina vlastima dotine drave. U njegovoj nadlenosti je bilo sve ono to je
bilo kljuno za nesmetano ivljenje i opstajanje na zaposednutoj teritoriji. O pravednosti
izabranih stareina najbolje govori podatak da do pojave zloglasnog janinskog pae
meu cincarskim plemenima na Olimpu, Pindu, Gramosu, Plakovici i Jakupici nije bilo
nikakvih nesporazuma.
Svake zime stareine su se okupljale i veale po nekoliko dana o podeli panjaka za
sledeu sezonu. Kvalitet i povrina panjaka dobijani su na osnovu veliine stada i
udaljenosti katuna od njih. U predanjima je ostala pria da nikad u cincarskoj istoriji nije
naruena teritorijalna podela panjaka. Shodno tome, kod njih nikada nije zabeleeno
ubistvo zbog mee uli uinjene poljske tete.
Stareine plemena su bili neprikosnoveni gospodari cele zajednice. Oni su vrili podelu
poslova, odreivali red i vreme enidbi i udaja i bili odgovorni za razreenje svih
nesuglasica u samoj porodici, ali i u sporovima izmeu lanova dva roda.
Uporedo sa intenzivnim gajenjem ovaca Vlasi su u poetku samo za svoje potrebe
uzgajali i konje. Vremenom oni e se sasvim pribliiti onima koji su iveli u podnoju
planina, odnosno u gradovima. Nosei svoje proizvode na pijace vrlo brzo e shvatiti da
je transport robe vrlo unosan posao i Cincari postaju kiradije na dobrom glasu. O
transportnim cincarskim karavanima najraniji zapis sreemo kod vizantijskog hroniara
Skilice. Opisujui ustanak makedonskih Slovena 967. godine, Skilica na jednom mestu
pie:
"Odmah na poetku ustanka Samuilovog brata Davida su na putu iz Kostura za Prespu
ubili neki Vlasi, putnici".
Imajui u vidu da su putovali Vlasi kiradije, moe se zakljuiti da su ga ubili upravo oni.
Rumunski etnolog i putopisac dr K. I. Istarti je 1911. godine u Makedoniji zabeleio priu
o izvesnom Janku Dominiju iz Ohrida koji je poetkom prolog veka bio najpoznatiji
kiradija osmanske imperije. Janko je na svojih 150 konja triput godinje iz ovih krajeva
Balkana prenosio hara turskim sultanima.
Isti putopisac je zabeleio da je Janku, najslavniji kiradija imperije, nesreno skonao
svoj ivot. Nezgoda se, pie Istarti, dogodila pred zimu 1821. godine. Njegov karavan su
presreli drumski razbojnici (ostaci razbojnike druine Ali-pae Tapelana) i oteli
najvredniji deo tovara. Kad je gazda Janku, neto kasnije, stigao u Stambol, Veliki vezir
nije poverovao u njegovu priu. Naredio je, "za nauk" potonjim sultanovim kiradijama,
da se Janku javno spali, na trgu, naspram glavne palate.
Na osnovu analogije lako je zakljuiti da su velika naselja i cincarski gradovi nicali u
podnoju planina na kojima su ivela najpoznatija njihova stoarska plemena. Na tlu
dananje Albanije formirali su svoju najpoznatiju prestonicu, na daleko uveno i poznato
Moskopolje. Ovde valja pomenuti Kruevo u Makedoniji, koje je, bez ikakvog sporenja,
najkompaktnija naseobina Cincara koja se odrala do danas.
Upuenost Vlaha i Slovena jednih na druge zabeleena je u ve spominjanom ruskom
letopisu iz 12. veka. Meutim, ta "saradnja" je najuoljivija za vreme petovekovne
vladavine Turaka na balkanskom prostoru. Doavi na Balkan, Turci su bez ostatka
zaveli svoje pravo u svim sferama ivljenja. Prve probleme poeli su da im prave
nepopustljivi Cincari. Saivevi se sa svojim poznatim "Pravom Vlaha", oni su odbili da
se povinuju zakonodavstvu novih gospodara. U bezuspenom natezanju sa nezavisnim

gortacima Turci su izgubili bitku, ali su se posluili lukavstvom.
Savetnici Velikog vezira potanko su na terenu prouili to "Pravo Vlaha" i otkrili da
njegove odredbe nee osujetiti "propise" Porte. Ponudili su Cincarima njihovo "pravo", a
da zauzvrat oni daju ono to sleduje esaru. Dogovor je brzo postignut, pa su Cincari
poeli da plaaju obavezni godinji danak.
Za razliku od Cincara, koji su uivali kakvu-takvu autonomiju, raja iz ravniarskih predela
trpela je neviene zulume. Nemoni da se osvajau oruano suprotstave, zemljoradnici
su masovno naputali rodna ognjita i beali u planine. Razume se, gore su, esto i
nerado bili prihvatani, pa su pri tom morali iz osnova da menjaju nain preivljavanja i
steene navike. Zabeleivi ovu pojavu, koja se vidljivo odrazila na njihov lagodan ivot,
Turci su podvalu brzo otkrili i odmah se dali u estoku poteru za rajom "preobraenika".
(Nastavie se)
Osvajanje gradova
Kad smo kod kiradija, valja pomenuti one najslavnije meu njima. Prvi na toj rang-listi po broju konja, mazgi i magaraca, te po realizaciji transportne putanje - jeste Goga Dika.
Imao je oko 300 tovarnih grla, a raznovrsnu robu je transportovao izmeu: Skadra,
Draa, Tirane, Janine, Larise, Bitolja, Soluna, Sera, Drame, Kavale, Samokova, Sofije i
Beograda. Steriju Guta i Hristu Kirca "drali su" relaciju izmeu Sofije, Bukureta i
Konstance na Crnom moru. Toda Beni je bio karavandija na relaciji Solun - Carigrad.
Nikolaki Bala je kontrolisao transport izmeu Soluna i Male Azije, dok je uveni
kodreanu radio na "domaem" terenu, na relaciji Skadar - Skoplje i obratno.
Gramos, prestonica mleka
Sredinom 18. veka Cincari su podigli grad koji je imao 40.000 stanovnika, dve
crkve, kole, banku, trgovake i zanatlijske radnje
U planinama Grke i Albanije, autonomija Cincara bila je gotovo apsolutna. Nasleeno

pravo noenja oruja bilo im je dobrodolo u odbrani vekovne nezavisnosti, kada su
gospodari ovih prostora postali Turci. Kako nisu mogli da se suprotstave tom "detalju" iz
vlakog prava, Turci su pribegli lukavstvu: druine oruanih Cincara, poznate klefte,
pridobijali su ovlastivi ih da za raun carevine uvaju trgovake puteve.
uvari drumova, takozvani armatoli, odmah su prozreli osmanlijsko lukavstvo i umesto
vernog slubovanja, zaas su postajali ono to su i bili - oruane i dobro organizovane
bande odmetnika. U narodnim predanjima i narodnim pesmama kod svih balkanskih
naroda Cincari se pominju kao hrabri junaci, hajduci koji su se posle autonomnih bitki
uvek pridruivali organizatorima veih buna protiv Turaka. Srpska istorija puna je
primera junakih podviga Cincara, naroito za vreme slavnih srpskih ustanaka poetkom
osamnaestog veka. Naravno, tom delu cincarskog ivotopisa vratiemo se neto kasnije
i podrobnije.
Iskusivi velegradsko ivljenje i ne mogavi do kraja da se prilagode zahtevima urbane
"galopirajue" civilizacije, tako mnogo razliite od njihovog spokojnog planinskog
zaviaja, mnogi vieniji Cincari su mu se brzo vraali. Upravo jedna grupa takvih
"pokajnika", na obroncima, kasnije uvenog planinskog masiva Gramos u Grkoj,
udarie temelje prvom cincarskom gradu.
U podnoju ugaenog vulkana Funiko, na zaravni okruenoj vrhovima 18 planina, na
nadmorskoj visini od 1600 metara, "povratnici" su udarili temelje buduem legendarnom
Gramosu. Postupno i planski svoj najpoznatiji katun na Gramosu pretvarali su u naselje
dostojno graditelja evropskih carskih prestonica.
Sauvani zapisi, zapravo zabeleena kazivanja "poslednjih Gramoana", govore da je
Gramos sredinom 18 veka imao preko 40 hiljada stanovnika, dve katedralne crkve,
posveene Sv. oru i Svetoj Bogorodici, kole, banku, trgovinske i zanatlijske radnje i
radionice, dakle sve to su imala velika i moderna evropska naselja.
Gradom su, bez ikakve zavisti i rivalstva, upravljale glaveine tri najpoznatija roda Paura, Piota i Hadzisteriju. U tome su im svojski pomagali predvodnici manjih
poznatih rodova: Statulalj, Lape, Koku i Gala. Zanimljivo je da je svaki od njih imao
stado od po desetak i vie hiljada ovaca, vie stotina koza i konja.
Gramos je istovremeno bio i stalno stanite i katun.
Osloboeni stalnog seljakanja, Gramoani su prvi put dobili priliku da modernizuju svoju
osnovnu delatnost. Vrhovni elnik Peura je, na primer, ba u Gramosu izgradio prvi
mlekovod u istoriji bavljenja stoarstvom, odnosno preradom mleka. Mlekovod
(laktadukt) bio je izgraen od finih porcelanskih cevi i protezao se od katuna Veliki
kamen do mestaca Kiufa i bio je dugaak nekoliko kilometara. Muarima i
preraivaima mleka posao je bio olakan i doveden do savrenstva. Prvi su pomuzeno
mleko sipali u poetni bazen, a drugi ga doekivali na drugom kraju mlekovoda i odmah
rasporeivali i preraivali.
U to vreme Gramos je bio najpoznatija fabrika mlenih preraevina na Balkanu, a
istovremeno i veliki izvoznik rasnih konja za jahanje, poznatih bineka. U gradu
smetenom podno snegovitog Gramosa radila je velika vunovlaara, koja je finim
vunenim predivom snabdevala mesnu tkaonicu vunenih ilima i narodne nonje po kojoj
su se Cincari oba pola i svih uzrasta razlikovali gde god bi se pojavili. Iz gramoske
fabrike sira, i tkanina, put evropskih dvorova krenuli su prvi koturovi gramoskog
"bivenog" sira i prvi vuneni ilimi i "etvorne erge".
I kad su se Gramoani sasvim preputali blagodetima modernizovanog ovarskog
ivota, u grad poinju da pristiu odmetnuti turski i albanski feudalci. Dobro naoruani i
nezajaljivi u zahtevima, oni su ubrzo miroljubivim Cincarima sasvim zagorali ivot.
Najpre su zaveli dodatni porez po glavi stanovnika, a zatim i neke druge, za Cincare
neprihvatljive dabine. S pojavom tada mladog i obesnog Ali-pae Tepelena, koji se
estoko ustremio na mirno stanite Cincara, i njima i njihovom slavnom Gramosu je bilo
odzvonilo.
MILE RADENKOVI CINCARI - BALKANSKI HAZARI (8)
Moskopolje grad mermera

Ekonomski i kulturni centar Cincara, smeten u istonoj Albaniji, sredinom
osamnaestog veka, imao je 80.000 stanovnika i 72 crkve
Pod pritiskom svakodnevnog i nepodnoljivog terora obesnog Ali pae Tepelena i

njegovih hordi, cincarske porodice, jedna za drugom, poele su da naputaju svoja
mirna porodina ognjita u Gramosu.
Put srednjeg Balkana krenulo je desetine, a moda i stotine hiljada Cincara sa
gramokih obronaka i panjaka. Mnogi od njih nikada se vie nisu vratili svom istinskom
zaviaju. Vena nostalgija za zaviajem, tuga i bol za tim neponovljivim "cincarskim
carstvom", ostali su u predanjima, u zapisima i knjigama, kao podseanje na neto sveto
i nepovratno.
Obavivi prljavi posao, progon Cincara, Ali paa Tepelen je za izvesno vreme, zabatalio
Gramos. Upravo tada, oko 1868. godine u Gramos se vratilo podosta prognanika,
uglavnom onih koji nisu mogli da se naviknu na nove zaviaje. Prema verodostojnim
podacima u Gramosu je pomenute godine ivelo vie od 15 hiljada stanovnika, sasvim
dovoljno za postepenu obnovu ivota te uvene cincarske prestonice. Vredni kakvi
mogu da budu samo Cincari, za kratko su obnovili porueno i opustoeno, gotovo
povrativi sjaj svom Gramosu.
No, njihova zla kob, Ali paa Tepelen se iznova vratio, ovoga puta reen da do kraja
razori Gramos. Ubeen da e kao i prvi put, Gramos lako pokoriti, zloinac je u pohod
krenuo sa manjom grupom drumskih razbojnika.
Poueni prethodnim iskustvom, Cincari su se potajno spremali za odbranu od
eventualnog novog zuluma poznatog osmanlijskog vazala. Suoivi se sa neoekivanim,
oruanim otporom Gramaana, Ali paa Tepelen se zakleo da e im kada se ponovo
vrati, satreti svaki trag na zemlji. Obeanje je uskoro ispunio, i vratio se sa do zuba
naoruanim plaenicima.
U neravnopravnoj borbi, poinivi neviena zverstva, Tepelen i njegovi zlikovci poubijali
su sve ivo i Gramos sravnili sa zemljom.
Ova dupla, velika tragedija Cincara inspirisala je vek i po kasnije cincarskog pesnika
Nikolaea Velua koji je spevao potresnu pesmu "ana i spaljivanje Gramosa". No, da
nesrea po Cincare bude vea, Paa razbojnik se nije zaustavio samo na unitenju
balkanske prestonice mleka.
Po istom principu i iz istih razloga kao i Gramos, samo neto severnije u Albaniji,
niknue sredinom sedamnaestog veka jo jedna prava cincarska prestonica: nadaleko
uveno, slavno i sjajno Moskopolje. Ako je verovati rumunskom putopiscu Menieskuu,
to je bio grad dostojan za prestonicu svakog ondanjeg evropskog vladara. Upravo je on
zapisao da je Moskopolje bilo istinska cincarska Meka, grad bez uzora, ali, po mnogo
emu neponovljiva pojava u istoriji Balkana.
Moskopolje je izgraeno na padinama planine Opari, u podnoju planinskog masiva
Tomor, na nadmorskoj visini od 1150 metara. Njegovi nepoznati osnivai su te nebeske
visine izabrali, zbog prirode ivljenja, blizine prostranih panjaka za ovce - ali i zbog
udaljenosti od razbojnikih druina. Grad se prostirao na pet ivopisnih breuljaka.
Zeginom rekom bio je podeljen na dva gotovo jednaka dela.
U vreme najveeg procvata, Moskopolje je brojalo 80 hiljada stanovnika. Dakle, imalo je

mnogo vie itelja od bilo kog poznatijeg balkanskog grada. O veliini i opravdanom
nazivu "cincarske Meke" govori podatak da je u Moskopolju bogosluenje obavljano u
72 crkve.
Pomenuti putopisac Meniesku je zapisao da se u grad stizalo preko prostranih livada i
bati, koje su bile opasane niskim kamenim zidovima.
Sam grad je bio zapravo muzej raskonih mermernih graevina, ija su dvorita
ukraavali cvetni vrtovi i matoviti edrvani. Unutar tih cincarskih palata, koje su bile
meavina svih balkanskih graditeljskih stilova, ivelo se po strogo patrijarhalnim
pravilima. Razume se to nije smetalo kinurenju cincarskih ena i devojaka, koje su u
prazninim ulinim promenadama znatieljnicima pokazivale svu rasko haljina iz
domae radinosti, ali i onih modernih, donoenih iz tadanjih evropskih prestonica
mode, Venecije i Bea.
Kad je u Moskopolju boravio putopisac Meniesku, grad je uivao punu administrativnu
autonomiju, ak je imao i sopstvenu policiju. Gradom je upravljao odbor sastavljen od
predstavnika pedesetak najmonijih zanatsko-trgovakih esnafa. Podela vlasti je bila
takva da u tako mnogoljudnom gradu, u njegovoj kratkoj ali sjajnoj istoriji, nije zabeleen
nijedan ozbiljniji eksces meu onima koji su njime upravljali.
CINCARI - BALKANSKI HAZARI (10)
Borci za slobodu Balkana

Buenje nacionalizma u zemljama u kojima su se Cincari zatekli, silom prilika,
sasvim je potisnulo njihov nacionalni identitet
Beei pred sabljom krvolonog Ali-pae, oko dvesta hiljada Cincara iz tomorskog gorja
pribeite je potrailo irom onda jo porobljenog Balkana. Neki Cincari su, beei pred
zlom koje ih je u dva navrata katastrofalno pogodilo, stigli ak do Poljske.
Nosei sa sobom sve uspomene, pa i onu o traginoj propasti gradova u starom

zaviaju, Cincari su - svuda gde su se nastanili - bili u prvim borbenim redovima, pri
svakom otporu krvolonim Osmanlijama. Moskopoljski Cincari su se naroito isticali
organizatorskim sposobnostima i vanrednim junatvom na bojnom polju.
Zanimljivo je da danas gotovo i nema Cincarina koji vam nee tvrditi da je poreklom iz
Moskopolja. Ipak, gubljenjem Moskopolja, Cincari su, ini se, zanavek izgubili postojbinu
i sigurno uporite za slobodno izraavanje nacionalnog identiteta.
Sad ve daleke 1905. godine, u Solunu je Cincarin Branislav Nui (Alkibijad Nua)
intervjuisao Cincarina Janeta Sandanskog. I nita ne bi bilo udno da u to vreme prvi
nije bio Srbin a drugi "ist" Bugarin. Ova, istinita anegdota je kao poruena za uvod u
priu o pogubnom raslojavanju Cincara, krajem 18. i poetkom 19. veka.
I kako to biva kroz istoriju i drugih naroda stradalnika, i moskopoljski Cincari su tragini
kraj svoje prestonice preiveli shodno svojoj stalekoj poziciji, odnosno materijalnim
mogunostima. Oni najbogatiji sa "prestonicom" su se oprostili jo za vreme prvog
napada horde janjinskog pae. U zaviaju su ostavili stada i pastire, a oni su sami ili sa
lanovima ue porodice pribeite potraili u nekoj od balkanskih pa i evropskih
prestonica.
Odlazili su mahom tamo gde su ve zapoeli unosne trgovako- bankarske poslove ili
nameravali da zaponu kakav biznis. U tom periodu, izmeu 1723. i 1867. godine
udarani su temelji velikih balkanskih gradova. Igrom sluaja, upravo e gramoski i
moskopoljski Cincari biti kljuni nosioci razvoja tih gradova.
Ve bogati i vini gradskom ivotu i takvom ophoenju sa starosedeocima, Cincari su za
kratko vreme postajali perjanice ukupnog ivljenja u dotadanjim turskim kasabama.
Letopisci potenciraju njihove "gospodske manire" koji su polako "jurodive Balkance"
pretapali u "manje sirove" graane potonjih prestonica.
Suoeni sa istinom da im vie nema povratka u postojbinu albanskih i grkih planina,
Cincari su sve svoje umee, znanje i bogatstvo koncentrisali u poslovima u novoj
otadbini. U tome su toliko bili istrajni da su na primer srpske palanke Beograd, Zemun,
Novi Sad, Panevo... "pogrili". "Hodati grki", biti "ljubazan i tih kao Grk" bilo je poeljno
i prihvatljivo. Vieniji, ueniji i bogatiji Srbi se nisu libili da se "u svemu ponaaju po
grki". Moda je otila toliko daleko, kako pie Popovi, da je i unuka Karaoreva dobila
ime Kleopatra.
Zajedno sa uljudnim ponaanjem, Cincari su u srpskim gradovima organizovali
velelepne balove i proslave, zidali letnjikovce i raskone kue i dvorove. Doneli su oni i
deo svoje naravi, trudoljubivost, lukavost i gramzivost i sve ono to e ih potom, s
vremenom, gurati ka periferiji sopstvenog postojanja.
Buenje nacionalizma u narodima meu kojima su se Cincari zatekli, silom prilika,
sasvim je potisnulo njihov nacionalni identitet. Logikom ivljenja, meu najveim
propagandistima pomenutih drava pojavie se i sami Cincari.
Oni su se, ne pravei razliku meu Balkancima, javljali kao vatreni grki, srpski,
bugarskim, rumunski i albanski nacionalisti. Tako su, bez posebne svesti o nacionalnoj
pripadnosti, poeli da dele sudbinu nacionalista domicilne drave. Istovremeno njihov je
bio i neprijatelj njihovih novih domovina, a ista vera je bila presudna pri svrstavanju na
ovoj ili onoj strani. Ustanci protiv Turaka bili su zajedniki cilj Srba, Bugara i Grka, a
kako su Cincari delili isti prostor i iste okolnosti, postajali su ovima partneri.
U istorijama balkanskih zemalja i naroda zabeleeni su primeri zajednike borbe protiv
zajednikog neprijatelja. Grka porodica Ispisilanti bila je na elu narodnog pokreta u
otadbini iako je ivela u Rumuniji. U Grkom ustanku 1821. godine zabeleeni su
podvizi Crnogoraca, a u vojsci Hajduk-Veljka pogibije mnogih vienih Cincara. Ipak,
Cincari su svoje slobodarske i revolucionarne porive ispoljavali trostruko. Grcima su
priticali u pomo zbog prolosti i porekla, Arbanasima i Rumunima vodio ih je isti jezik, a
prema Slovenima ih je vuklo oseanje da e oni uspeti da stvore mone i perspektivne
drave.
Glasnik slobode
Veliki srpski dravnik Nikola Pai bio je poreklom iz poznate cincarske familije
Pasku. Cincarin po rodu bio je i ministar Lazar Pau
Slavni Konstantin Riga iz Velestina, mnogo poznatiji kao Riga od Fere, zapamen je kao
najvei grki junak, a u stvari je "istokrvni" Cincar i jedna je od najslavnijih linosti u
celokupnoj cincarskoj istoriji. Za razliku od svojih ne manje poznatih i slavnih
sunarodnika on je delovao na svim prostorima rasprostiranja svojih zemljaka, s
namerom da ih ujedini u borbi za osloboenje od osmanlijskih tlaitelja.
Taan datum i mesto roenja ovog cincarskog tribuna i muenika nisu utvreni, to je
njegovim sunarodnicima dalo mogunosti da tvrde kako je roen ba u njihovom kraju.
U tome su do kraja ostali dosledni Velestini i Samarinjani, pa se i danas oba ova mesta
uzimaju kao njegov zaviaj. Izvesno je da je Riga najmanje boravio u rodnom kraju,
odnosno da je deo ivota proveo na relaciji Trst - Be - Budimpeta - Bukuret Beograd, u napornoj i blagorodnoj misiji, duhovnog zbliavanja svih Cincara.
Ovaj profesor grkog jezika se smatra idejnim voom i inspiratorom grke revolucije
1821. godine. Poev od 1788. godine on je uspeo da za svoj naum zainteresuje sve
tadanje poznate i napredne ljude, privolevi ih da se aktivno ukljue u pomenutu
revoluciju. U skoro svim veim gradovima balkanskih zemalja organizovao je literaturne
kruoke preko kojih je revolucionarno inspirisao njihove lanove, uglavnom Cincare,
odnosno Vlahe.
U predahu izmeu dva putovanja Riga od Fere je profesorovao u Bukuretu, a 1786.
godine postavljen je za sekretara rumunskog boljara Brankovina. Da je re o zaista
sposobnom oveku pokazuje podatak da ga je 1788. godine rumunski vlastodrac
Mavrogen imenovao za komandanta Krajove.
Ne mirei se sa blagodetima takvog ivota Riga se vraa revolucionarnom radu, zbog
ega najpre biva proganjan, a zatim, zaslugom austrougarskih vlasti biva uhapen i
zatvoren najpre u Trstu, a potom i u Beu. Na izriit zahtev turskih vlasti Riga je predat
turskom pai u Beogradu, gde je sa osmoricom svojih istomiljenika, uglavnom Vlaha,
24. aprila 1793. godine bio obeen.
Tek nakon tog sramnog ina - kojim su Turci smatrali da zauvek gue revolucionarne
ideje Vlaha i ne samo njih - Riga od Fere je postao slavan. Njegovi istomiljenici Vlaot
Sterju Gvu, Geordjaki Olimp, poznatiji kao Vlaho-Geordjaki, Jani Farmak, Hristu Bukvala
i drugi, nisu ga izneverili. Svi do jednog organizovali su i uestvovali u grkoj revoluciji
1821. godine.
Jedan od najpoznatijih spomenika slavnom Rigi od Fere nalazi se u Beogradu, a njemu
je posveena i uvena pesma "Glasnik slobode" poznatog srpskog pesnika Vojislava
Ilia. Zanimljivo je da je glas o revolucionarnim idejama Rige od Fere stigao i do
uvenog engleskog romantiara, Dorda Gordona Bajrona, koji je zadojen poezijom i
slobodarskim stremljenjima, uestvovao i poginuo u grkoj revoluciji.
Nikola Jorga, zvani Olimpios, sin slavnog cincarskog kapetana iz Vlaholivade, ratni
drug Hajduk Veljka i drugi mu njegove uuk Stane, takoe je bio Cincar.
Taj isti Olimpios je bio lan tajne revolucionarne organizacije "Filiki heterija" i na njegovo
insistiranje ona je za vou optebalkanskog ustanka izabrala Karaora Petrovia.
Jorga je balkanska bojita pohodio sa sedam svojih hrabrih drugova, sa kojima je
slavno poginuo u Veljkovoj Krajini. U svojoj Istoriji srpskog ustanka, Batalaka potanko
opisuje mnoge junake pa i ardaklije, Petra i Jovana. Jovan je srpski rod zaduio time
to je uspeo da od austrijskog kljuara pribavi otiske kljueva beogradske kapije.
Braa ikii, Valo i Kuzman iz Mavrova i ore iplak, Vlajko Stojkovi, Lazar
Anelkovi, Timo Tvrtkovi, Milo Brka, Despot ukula i drugi junaci srpskih buna i
ustanaka doli su iz Makedonije, i bili su svi redom - Cincari.
Najpouzdaniji ljudi dvojice znamenitih srpskih tribuna Karaora Petrovia i Nikole
Paia bili su opet Cincari. Cincarin Marko i Cincarin Janko, vojvode iz Makedonije su sa
Karaorem ratovali i poginuli u borbi sa Turcima.
Naum Krnaru iz uvenog Moskopolja bio je lini Karaorev sekretar i jedan od njegovih
najodanijih ljudi i on je 1809. godine, zajedno sa Karaorem muki ubijen. Kao srpske
junake i uopte znamenite ljude treba spomenuti i Cincare Petra Ika, brau, Kursule,
Konde.
Uostalom, i veliki srpski dravnik Nikola Pai je poreklom iz poznate cincarske
moskopoljske familije Pasku, zatim i meuratni ministar Cincar Markovi je takoe
Cincarin, poreklom iz Albanije. Cincarin po rodu je bio i veliki bankar i ministar finansija
Lazar Pau, onaj koji se proslavio odbivi i samoga kralja kad je ovaj zatraio zajam.
Vojskovoa i dravnik Koa Popovi je verovatno jedan od najznaajnijih ljudi istorije
danas razjedinjenih jugoslovenskih naroda. Znameniti naunik Pavle Savi, dugogodinji
predsednik Srpske akademije nauka, poreklom je isto Cincarin.
Korifej srpskog pozorinog ivota i stvaralatva, Jovan Sterija Popovi je Cincar po
roenju. Njegov otac je bio cincarski trgovac, koji se poslom zatekao u Vrcu i tamo je
zasnovao porodino gnezdo. Imuan, kakav je bio, Pop Steiju je rano odluio da deo
imetka uloi u obrazovanje svog najstarijeg sina. Da mu se takva namera "barem
duhovno isplatila" pokazalo je vreme. Slabunjavi Jovan je vrlo rano zaplovio u naunike
vode i posle uspenog puteestvija po ondanjim evropskim univerzitetima postaje
filozof i doktor pravnih nauka.
Kao najueniji ovek tog vremena Sterija je rano zapao za oko upraviteljima srpske
drave pa je 1840. godine naimenovan za profesora kragujevakog liceja, a kasnije i za
profesora Velike kole u Beogradu, najvie kolske ustanove u Srbiji. Profesurom se
Sterija bavio do 1848. godine, a od tada se posveuje iskljuivo knjievnom radu. Sterija
je trajno zaduio nau pozorinu kulturu i literaturu, ali je kao i veina Cincara, koji su se
odali umetnikom radu, i tvorac "Kir Janje", "Rodoljubaca", "Pokondirene tikve"... umro
usamljen i u siromatvu.
Rumuni prodiru na jug

Rumunske vlasti su u 19. veku samo u Bitoljskom vilaetu otvorile 50 kola
U Albaniji, voe nacionalnog preporoda bili su: Jan Vreto, Timi Mitko, Pako Vasa, sve
sami Cincari. Potomci bivih pastira sa Gramosa bili su ravnopravno zastupljeni u
Ilindenskom ustanku podignutom u Kruevu u Makedoniji 1903. godine. Jedan od voa i
najveih junaka toga ustanka, kad je na Balkanu stvorena prva Republika, bio je
Cincarin, Pitu Guli.
Razume se, imali su Cincari i sopstveni nacionalni pokret, ali se sve zavravalo na
pokuajima. Svest o njihovoj etnikoj posebnosti javila se veoma rano, ali je uvek
vezivana sa Vlasima iz Vlake i Moldavije. Takvo shvatanje e im veoma tetiti pre
svega jer su se skoro uvek, po inerciji, vezivali za Rumuniju, koja im je na svoj nain,
kao i Grka, uskraivala mnogo toga u etnikom i etikom pogledu.
Poznato je, na primer, da su rumunske vlasti odvajale dosta novca, ne bi li privoleli
Cincare za svoje interese. U nastojanjima da ostanu dominanti u "ouvanju" cincarske
svesti, Rumuni su polovinom prolog veka na teritoriji dananje Makedonije, pa i u
Solunu i njegovoj okolini, formirali, finansirali i kadrovima obezbeivali stotinu osnovnih i
srednjih kola, u kojima je nastava izvoena na rumunskom jeziku. Dvanaest sauvanih
dokumenata govore, da je u tom periodu, samo u Bitoljskom vilaetu postojalo 50
rumunskih kola. Ostajui dosledni praksi da svojim uticajem ne uznemire Cincare i
druge, za njih zainteresovane Balkance, rumunske vlasti su u tim obrazovnim
ustanovama dozvoljavale i nastavu na cincarskom jeziku.
Rezultati takve politike, razume se u korist rumunskih interesa, a na tetu samih
Cincara, vie su nego vidljivi. Stalno forsirajui priu da su Cincari sa juga "braa" onima
iz Rumunije, rumunske vlasti su mladim cincarskim naratajima impregnirale podsvest
do te mere da su tako vaspitani Cincari vremenom postajali prvaci rumunske kulture.
Uostalom dovoljno je da samo nabrojimo imena i dela "rumunskih" Cincara pa vidimo
kakav je i koliki bio taj uticaj na odroenju pripadnika ovog naroda.
Konstantin Belimae, "vlaki trubadur", autor vlake himne "Roditeljska poruka", tipian
je rumunski ak. Roen je u bitoljskom, velikom vlakom selu Molovitu, ali je
kolovanje nastavio u Bukuretu i tamo "kradom" napisao vie poetskih dela na
maternjem jeziku. Joan i Georgi Murnu su imali isti razvojni put. Roeni su u "cincarskoj
postojbini" a studirali, stvarali i umrli u Bukuretu. Prvi je tvorac "Vlakog renika", a
drugi je ostao upamen kao veliki profesor i knjievnik.
Profesor Georgi Murnu je bio predstavnik Cincara na kongresima i konferencijama u
Londonu i Parizu, 1912. i 1919. godine.
Nikolae Bacarija (Mo Nae), pria je za sebe. Roen je u Kruevu (Makedonija), ali je
sav svoj ivotni i radni vek proveo, mahom u Rumuniji ili u njenim diplomatskoasimilatorskim slubama i misijama. Podatak da je dugo godina bio inspektor svih
rumunskih kola i crkva u Makedoniji, Grkoj i Albaniji to najbolje pokazuje.
I podatak da je etiri ratne godine proveo izvan Balkana, u Lozani u neutralnoj
vajcarskoj, dosta govori o Nikolaeu Bacariju. Cincari u Makedoniji, u prvi plan, isturaju
druge, ne manje poznate detalje iz ivota ovog velikog i po roenju njihovog sabrata.
Pominju da je u Solunu osnovao prvi cincarski list na Balkanu, da je na cincarskom
jeziku napisao "biblioteku" deijih pesmica i pounih pria, zasnovanih na legendama iz
sopstvenog naroda, koje je sluao u detinjstvu, u rodnom Kruevu. Meu ljubiteljima
cincarske knjievnosti poznat je pod pseudonimom Mo Nas (Deda Kole).
I svi ostali, ueni potomci "junih" Cincara: Tulju Nui, Georgi eara, Nikolae Velo,
Marku Beza, Joan Foti, Leonida Boga, Taki Kaona, Taki Papahadi... i drugi nisu mogli
da se odupru balkanskim asimilatorima. Svi do jednog, poreklom su bili Cincari iz "junih
krajeva" i svi su danas ukras rumunskih enciklopedija.
Nije mario za poreklo

Alkibijad Nua ili Branislav Nui je bio Cincarin, ali mu to nije smetalo da postane
perjanica sveukupne jugoslovenske, odnosno srpske komediografije. Za razliku od
Sterije, Nui je jo za ivota postao slavan i to je vanije jedan od prvih diplomata
ondanje Srbije. Zanimljivo je da je ovaj tvrdoglavi Cincarin zbog svoje slobodoumnosti
u kritici drutva bio na robiji, ali to kao da mu je bio podstrek da se komediografom bavi
bolje i vie nego iko pre i posle njega u srpskoj literaturi.
Kao i Sterija i Nui nije mario za svoje, poreklo, osim to se esto potpisivao svojim
izvornim imenom.
Repovi propagande iz prolih vekova

Srbi su verovatno jedini meu balkanskim narodima koji su sistematski
prouavali doprinos Cincara u sopstvenom sveukupnom prosperitetu
Repovi rumunske propagande iz prola dva veka jo se provlae po balkanskoj

periodici i dnevnoj tampi ali sa svim jednostranostima i manjkavostima prauzora.
Bacarijini sledbenici, moda ne organizovano kao u prolosti, proturaju prie o svojim
precima i pri tom nimalo ne vode rauna o komparativnom nasleu koje se bavi istom
problematikom. Zanimljivo je da se zastupnici svake od tri kole (rumunska, srpska,
grka) oglase najee da bi porekli svoje neistomiljenike. Samo tokom minule godine
na stranicama Kulturnog dodatka "Politike" i u makedonskom "Dnevniku", u vie navrata
oglaavali su se pobornici rumunske "istine" o Cincarima (Vlasima) da bi negirali
miljenja predstavnika druge dve "kole".Otpisujui gospodinu Iliji Teleskoviu u
"Politici", gospodin Ratomir Markovi zakljuuje da su Vlasi Rumuni. On zapravo u
negiranju Teleskovieve tvrdnje da se "vlaki jezik razlikuje od rumunskog", reafirmie
tezu Jona Arginteanua o rumunskom karakteru svih Cincara (Vlaha) na Balkanu. Posle
uvodnih napomena o "povrnoj obavetenosti nae ire javnosti o problemima Rumuna
u istonoj Srbiji", g. Markovi prelazi na stvar pa pie: "U istonoj Srbiji, sem Srba ivi i
vie od sto hiljada Rumuna, potomaka romanskog stanovnitva iz vremena Rimskog

carstva".
Posle pada Istonog rimskog carstva, pie Markovi dalje, "od tog romanskog
stanovnitva formirao se rumunski narod, kao i preko Dunava u Rumuniji. Kontinuitet
Rumuna u istonoj Srbiji postoji, dakle, 1500 godina". U nastavku, pomenuti autor
zamera Srbima to to stanovnitvo nazivaju Vlasima, a zatim, "klonei" se politike i
politikanstva, koje pripisuje g. Teleskoviu, nairoko raspreda o "istovetnosti" rumunskog
i jezika kojim govore Vlasi u jugoistonoj Srbiji.
Njegov "istomiljenik" u Makedoniji Dimo N. Dimev, predsednik Kulturne unije Vlaha u
Makedoniji, koristi kao povod izvetaj sa konferencije za tampu jednog drugog Vlaha
(Mite Kostova, predsednika Demokratske lige Vlaha , prim.M. R.), da u skopskom
"Dnevniku" potencira kako je "neko neto u Rumuniji i napisao i izdao o Vlasima". Uz niz
zamerki svom sunarodniku Kostovu, na sadrinu iznesenog na konferenciji za novinare,
Dimev veto koristi priliku da "makedonsku javnost obavesti" i o mnogo znaajnijim
stvarima od toga da li je on sam "proromanski orijentiran".
- Evo, veli Dimev, mi ga podseamo (Miteva) i makedonskoj javnosti saoptavamo da
je autor "Abecedara" gospodin profesor dr Nikolae Saramandu iz Bukureta.
Podseamo ga takoe i radi istine dodajemo da je prof. dr Nikolae Saramandu direktor
Instituta za fonetiku, morfologiju i dijalektologiju pri rumunskoj Akademiji, profesor
rumunskog jezika na Fakultetu za romanski jezik i knjievnost, koji radi i rukovodi
institucijom koja nije priznala niti je spremna da prizna posebnost vlakog jezika. Hajde,
izaziva dalje Dimev, neka on (Kostov) i Liga Vlaha donesu dokumenta za priznavanje
vlakog jezika...
Da bi do kraja definisao i svoju poziciju i svoju nameru, Dimev pie: "Ako on ne zna,
evo mi emo mu rei da je Abeedar (a ne Abecedar pri. D.D.) napisan sa rumunskom
konstrukcijom reenice. ... Zatim, da je Unija gorda to tampa i to e knjige tampati u
Bukuretu i Konstanci gde se nalazi najvea vlaka dijaspora, a jezik joj nije priznat".
Ovakva i slina prepucavanja izmeu samih Cincara, pripadnika i pristalica odabrane
nacije na Balkanu, prisutna su naroito u gradovima u jugoistonoj Srbiji i gotovo svuda
u Makedoniji. Neretko, istraivanjem na terenu (istina ne sistematsko), istraivai su
nailazili na sagovornike koji su ih odvraali od nekih sunarodnika, velei da im to nee
koristiti jer su oni "grkofili" ili "arnautosi". Njihovo meusobno obeleavanje i klevetanje
je posledica rodbinskih veza koje imaju u balkanskim zemljama, prema kojima "otre"
svoje simpatije ili antipatije.
injenica da u ovom momentu ak 180 (i slovima sto osamdeset) mladih ljudi, Cincari
rodom iz Makedonije, studira na nekom od rumunskih univerziteta, da su veina
stipendisti rumunske vlade, dovoljno govori o intenzitetu rumunske propagande meu
balkanskim Cincarima. I sve bi naravno bilo za pozdrav i pohvalu da nije po sredi
doasimilacija pripadnika naroda koji je jezikom moda najblii Rumunima ali koji je po
svemu ostalom autohton.
Srbi su verovatno jedini meu balkanskim narodima koji su, pored ostalog, priznali
posrbljavanje Cincara. Oni su, dakako, i jedini sistematski prouavali doprinos Cincara
sopstvenom sveukupnom prosperitetu. Najmanje dvadesetak uenih Srba se jo u
pretprolom veku bavilo uzrocima nestajanja, odnosno asimilacijom Cincara u

sopstvenoj sredini, u svojoj dravi. I bez obzira na pobude, o tome se meu Srbima
govorilo silom argumenata.
Nepravedno bi bilo ne spomenuti da su se i u Makedoniji, ali gotovo iskljuivo, uzrocima
sopstvenog odroavanja bavili sami Cincari.
Nezaobilazni Duan Popovi je jedno poglavlje svoje znamenite knjige (O Cincarima)
posvetio problemu posrbljavanja Cincara, preciznije asimilaciji Grka, pogrenih Cincara i
istih Cincara na tlu ondanje Srbije. On je zabeleio da je sukob na temivarskom
saboru (1790. godine), oko jezika na kojem e se vriti bogosluba u crkvama, bio
poetak nestajanja Cincara.
Drava - neostvaren san

Korene dobrovoljnog pretapanja Cincara treba traiti u dogaajima posle propasti
Moskopolja u kojem je zaet njihov evropski ivot
Traginu sudbinu doivljavali su Cincari u gotovo svim balkanskim dravama. Ratrkani

i podvojeni, nisu se mnogo osvrtali na posledice takovog poloaja. Posle gramoskomoskopoljske tragedije njima je jedino bilo vano da preive. Pristajali su na uslove koje
je nalagala sredina u kojoj su se silom prilika zatekli.
Verovatno da su ba tada postali svesni da od sutinskog povratka u zaviaj, na repu
Balkana, nema ni govora, pa su shodno tome uinili genetski zaokret prema budunosti.
I ma koliko bilo udno, logino je to su gotovo preko noi korigovali svoj odnos prema
sredini u kojoj su se zakuili. Hroniari belee da su najednom postali izdani i
drueljubivi, toliko da su svoje donatorske navike udvostruivali. Posebno su se u Srbiji
isticali u novanom i materijalnom pomaganju vojske, koja se poetom 19. veka
uputala u ozbiljne borbe sa Turcima.
Na poetku dvadesetog stolea veina Cincara, "severno od Kumanova a juno od
Bea", zabataljuje tinjajui poriv za samodokazivanje etnike posebnosti. Istina,
maternji, dakle cincarski jezik je i dalje ostajao deo porodine intime, ali je sve ostalo
dobijalo boju i beleg "evropejskog sveta". Istinsku sagu o toj putanji pretapanja i
asimilacije Cincara napisao je Borislav Peki u svom "Zlatnom runu". Korene
dobrovoljnog pretapanja Cincara treba traiti u dogaajima posle propasti Moskopolja u
kojem je zaet njihov evropski ivot.
Ako iz razumljivih razloga ovde izostavimo podrobniju priu o familiji Sina, koja se jo
pre gramoskog pokolja odselila iz Moskopolja (1750. godine), ne smemo smetnuti sa
uma da su upravo njeni lanovi, pre svih Simeon (ora) Sina, u sri geneze nestajanja
Cincara. Oni su, dakle, pokazali pravac kojim valja ii u stvaranju bogatstva i blagodeta i
nesvesno se oslobaali tako karakteristine cincarske nostalgije za zaviajem. Istina,
Sina je rodnom Moskopolju poklonio 2000 knjiga, ali se nikad nijedan lan njegove
mnogobrojne porodice nije vie osvrnuo na postojbinu svojih predaka.
Kad su uvideli da od sutinske ravnopravnosti sa ljudima iz novog zaviaja nema nita,
Cincari su poeli da se osamuju i da se sele dalje, preko Dunava, gde su se najlake
odvikavali od nomadsko-stoarske prolosti. Ne vodei rauna o poreklu, oni su, lake i
bre no to se oekivalo, u novim sredinama postajali krem tamonjeg plemstva.
Dakako, oni su do plemikih titula dolazili kupovinom krupnih poseda (porodice Sina i
Dumba su irom Evrope posedovale vie od dvadeset zamkova i isto toliko plemikih
imanja).
Zanimljiv je, na primer, i podatak da su meu prvim zahtevima na Temivarskom saboru
Cincari isturili mogunost kupovanja plemike titule, to im je udovoljeno. Uavi tako u
svet evropske plemike elite, Cincari su vrlo brzo zaboravljali na svoje poreklo. Neretko,
iz istih pobuda menjali su veru, postajali odani katolici, a zatim i elnici manastira,
gradova i upanija. Jedna grana cincarske familije Nako orodila se sa grofovskom
porodicom Fetegia i sasvim se odrekla svojeg ovarskog porekla.
Pretapanje siromanijih Cincara u druge narode i vere odvijalo se daleko lake jer su
priroda posla i (malo)brojnost uinile svoje. U poslednjim, neorganizovanim popisima,
mahom sprovoenim za potrebe kakvog istraivanja, irom Balkana jedva da je
registrovano nekoliko desetina hiljada Cincara. Prema poslednjem popisu u Makedoniji,
na primer, kao Vlasi izjasnilo se jedva 8.000 lica, a toliko ih je pre rata ivelo samo u
Kruevu.
Bilo je meu Cincarima i takvih koji su, uoivi neumitno raslojavanje svojeg roda,
pokuali da tok istorije okrenu u drugom smeru. Bitoljski student medicine Georgije
Konstantin Roa je u vreme nesluenog uzleta trgovakih familija Sina, Dumba, Tirka,
Pangas, Sturnara i drugih, u Peti 1808. godine napisao knjiicu s namerom da bi
nauno dokazao posebnost Cincara.
On je pri tom poinio neoprostivu greku. U svojoj malenoj brouri pod naslovom
"Istraivanja o Romanima ili takozvanim Vlasima koji stanuju s one strane Dunava"
(tampanoj na grkom i nemakom jeziku) tvrdio da su Rumuni i Cincari jedna te ista
etnika zajednica.
Svojim delom Roa je na Cincare skrenuo panju evropske javnosti, ali koje vajde od
toga kad je Rumunima dao izvorne argumente za njihovu staru tvrdnju da su Cincari
zapravo Vlasi Aromuni, odnosno Rumuni. Roa e jo biti upamen i spominjan kao
zaetnik cincarskog nacionalizma.
I Roin najverniji sledbenik, Mihail Bojadi, Moskopoljac, roen u Beu, nije se, na planu
buenja cincarske samosvesti, naroito proslavio. Njegovi sunarodnici pamtie ga po
"Gramatici romanskog ili makedonsko-vlakog jezika", odnosno po didaktinim
priicama za decu i omladinu, pisanim na cincarskom jeziku. Njegov rad na cincarskoj

gramatici doekan je na no, a najei kritiar bio je grki akademik u Bukuretu Neofit
Duka.
Mnogo se uenih glava bavilo "pitanjem Cincara" i "cincarskim pitanjem", ali se gotovo
nijedan nije osvrnuo na venu dilemu: zato oni nikad nisu imali dravu iako su imali
svoju teritoriju, jezik, veru, uene i imune ljude. Svi su, meutim, pomenuli da je to
"ipak neistorijski narod", iji su istaknuti predstavnici gradili druge i tue balkanske i
evropske drave.
Autonomija na Pindu
Ukazom sultana Abdula Hamida, maja 1905. godine Cincari su priznati za
nacionalnu manjinu
Studiozniji pristup "cincarskoj arhivi, meutim, upuuje na drugaiji zakljuak. Cincari

jesu potezali pitanje svoje autonomije na Balkanu, ali su u tome iz raznoraznih razloga
osujeivani. U Rumuniji su sredinom 1860. godine Cincari Dimitri Kozakovi, Zisu Sideri,
Mihaili Niklesku i braa Goga formirali Udruenje za kulturu Cincara. Ono je bilo kratkog
veka, jer je Ekumenska patrijarija u Konstantinopolju ustala protiv svakog ustolienja
organizacije koja bi bila zarodi buenja nacionalne svesti kod Cincara.
Pre nego to je zamrla svaka aktivnost tog udruenja Cincara, jedan njegov proglas
doao je u ruke Cincarina Dimitra Atanaseskua, krojaa iz sela Trnova kraj Bitolja u
Makedoniji. Ponesen pozivom uenih glava iz Bukureta, najder zatvara radnju i odlazi
da na licu mesta upozna te ljude i sam uini neto na planu nacionalnog prosveivanja
svojih sunarodnika.
Koliko je bio uporan pokazuje injenica da je tri godine kasnije bio osniva prve
cincarske kole u Makedoniji. Pod stare dane je Dimitri zavrio licej "Matej Basarab", a
zatim je uz pomo Dimitrija Bolintineanua, tadanjeg ministra obrazovanja Rumunije,
izdejstvovao dekret i 16. avgusta 1864. godine vizirana je dozvola za otvaranje prve
cincarske kole u Makedoniji.
U svojoj ne ba slavnoj politikoj istoriji Cincari su samo jednom istinski bili priznati kao
zaseban narod, i jednom su na planini Pindu dobili autonomiju u okviru tadanje
italijanske okupacije Grke. Prvi dogaaj datira od maja 1905. godine, kad su, ukazom
turskog sultana Abdula Hamida, Cincari bili priznati za nacionalnu manjinu u okviru
Turske carevine. Tad su prvi put dobili pravo da organizuju kole i crkvenu bogoslubu
na maternjem jeziku. Re je o istorijskom trenutku u kojem je prvi put u njihovoj istoriji
doao do izraaja individualni politiki uticaj jednog Cincarina na tadanjeg turskog

vlastodrca, poslednjeg gospodara posrnule osmanske imperije.
Hrabri ambasador Lahovari potegao je pitanje cincarske autonomije i, kako su ga pri
tome podrali zastupnici nemake i italijanske diplomatije u Porti, a na diskretan nain i
Sveta Stolica, Cincari su dobili autonomiju. Zanimljivo je da su cincarska prava u
turskom parlamentu zastupali dr Filip Mia i pesnik Nikolae Bacarija. Ovaj drugi je ak u
ime Turske bio potpisnik Londonskog sporazuma.
Naalost, jo se oni nisu pribrali od ushienja a ve su se suoili ne samo sa gubljenjem
autonomije ve i sa istinskim genocidom. Davanjem autonomije Cincarima, Grci su se
suoili sa istinom da su preko noi postali zanemarljiva manjina, opasno izloena
neskrivenim apetitima Bugarske. Koristei mo Ekumenske patrijarije i svoje uticajne
predstavnike u prestonicama ostalih balkanskih drava, Grci su neometano obnovili
teror prema cincarskom stanovnitvu na svojoj teritoriji.
Valja ovde podsetiti da je progon Cincara u Grkoj poeo daleko pre pojave Janjinskog
pae, koji je samo dovrio krvavi posao. Istinski teror u regionima naseljenim Cincarima
zapoeo je odmah poto su Turci ukinuli samostalne slovenske crkve, najpre srpsku
Peku patrijariju 1766. godine, a zatim i makedonsku Ohridsku arhiepiskopiju 1767.
godine. Tih godina carigradska Patrijarija je prela u ruke Grka, poznatih Fanorijota,
koji su samo intenzivirali i pre toga aktuelnu helenizaciju negrkog ivlja.
Ba u to vreme u Grkoj je pokrenuta nauna kampanja u kojoj su poznati helenisti
lansirali teoriju da su Cincari "Grci vlahofoni" to e rei, Grci koji su u rimskoj eri
romanizovani. Cincari sa makedonskih, albanskih i bugarskih planina, i ne samo oni,
pruali su estok otpor, ali su u sukobu sa crkvom i organizovanim dravnim terorom
uvek izvlaili deblji kraj. Za utehu i za pokolenja, ostale su im legende o hrabrosti i
nepokoru, one na kojima danas pokuavaju da probude patriotska oseanja,
asimilovanog potomstva.
Znai, vek i po docnije grka drava je organizovala oruane bande koje su, uz pomo
regularne armije, terorisale sve koji su govorili cincarskim jezikom. Pokuaj Rumunije da
prekidom diplomatskih odnosa sa Grkom neto promeni nije urodio plodom, pre svega
zbog pojave mladoturaka, koji su otvarali novu stranicu u istoriji Turske.
Bez ikakvog rezultata ostale su i aktivnosti mladih cincarskih idealista, koji su, po ugledu
na svoje neprijatelje, poeli da organizuju hajduke druine. Mladi Kola Nia, Mihail
Handuri, Leon Kostantinesku i drugi ubrzo su postali etnici u bugarskim oruanim
grupama koje su se takoe borile protiv Grka a za autonomiju Makedonije, koju su
nameravali da pripoje Bugarskoj. Revolucija mladoturaka 1908. godine zaustavila je
teror, ali je Novi ustav bio uvod u novo ponitavanje Cincara.
Peat na njihovu zlehudu sudbinu stavili su novi balkanski dravotvorci, koji su u
Bukuretu 1913. godine verifikovali pobedu nad Osmanlijama, deobom i teritorije na
kojoj su Cincari poeli da uivaju nesuenu autonomiju. Ueni Cincar, Konstantin
Papanae, autor zanimljive studije o politikoj sudbini Cincara, Bukuretanski dogovor
izmeu Rumunije, Srbije i Grke okarakterisao je kao "najtei politiki udarac nacionalne
politike Cincara na Balkanu". On je, izmeu ostalog, naveo podatak da su ishodu
Bukuretanskog dogovora kumovali rumunski ambasadori u Londonu, Beu i Beogradu

(Miu, Filitis i Mavrokordatos) i, kakve li ironije, svi rodom Cincari.
Kratka italijanska okupacija Albanije i dela Grke 1917. godine je novi, istorijski
momenat u bitisanju Cincara. Oni su "oslobodioce" doekali rairenih ruku i
posredstvom svojih predstavnika izdejstvovali su, jula 1917. godine u selu Samarina,
autonomiju Pinda. Italija, pod ijim protektoratom je bio Pind, Cincari dakle, suoena sa
unutarnjim slabostima, ubrzo se povukla sa Epira i oni su se iznova suoili sa grom
represijom. I prigovor, odnosno memorandum koji su njihovi predstavnici podneli na
mirovnoj konferenciji u Parizu, traei zatitu meunarodne zajednice, nije dao rezultate.
Cincarima nije preostajalo nita drugo nego da krenu u novu beaniju prema severu. Na
skupovima u Beru (1924. i 1925. godine) odluili su se za emigriranje u Rumuniju, koja
im je irom otvorila vrata. Tamo, mahom u provinciji Ardeal, Cincari su doekani
rairenih ruku, ali se vlast nije osvrtala na njihove sutinske potrebe. O autonomiji nije
moglo biti ni govora. tavie, Cincari su bili iskorieni kao kohezioni faktor u velikoj
Rumuniji, koja je teila nacionalnoj istoti.
Lojalni svakoj dravi

U Balkanskim ratovima Cincari su se, kao pripadnici neprijateljskih vojski,
krvniki satirali i od tada poinje njihova podvojenost
Usudom sudbine Cincari su uestvovali u svim drutvenim promenama u balkanskim

dravama, a u kojima su, kao to je poznato, prirodom zanimanja - boravili. Na primer,
posle stvaranja bugarske egzarhije 1870. godine, a u reiji Rusije i beogradskog
mitropolita Mihaila, s namerom da oslobode Slovene od fanariotske Carigradske
patrijarije, stvari su krenule neeljenim tokom. Bugarska egzarhija (crkvena uprava)
zloupotrebila je dobroiniteljstvo Rusije i poela je organizovanje kolstva i crkvenog
ivota na bugarskom jeziku irom Makedonije i u jugoistonom delu Srbije.
Bugarizacija pomenutih teritorija uzrokovala je najpre sitne bune a kasnije i oruane
ustanke, iji su nosioci opet bili i Cincari. Po ugledu na Grke, i Bugari su formirali
Vrhovni makedonski komitet posredstvom kojeg su u Makedoniju slate oruane ete
koje su imale zadatak da u krvi ugue svaki bunt. No, kako e se pokazati, represije nisu
urodile plodom. Bune su dizane na sve strane a Makedonci su, kontra Bugarima, u
Solunu 1903. godine formirali VMRO, u ijim aktivnostima su se posebno istakli Cincari:
Tega Hertu, Tehnarski Mihailiju, Tiru Stavre Borjar, Kola Bojadi, Taki Ljapu, kaperda
i drugi.
Cincari su zajedno sa makedonskim revolucionarima organizovali poetkom ovoga veka
uveni Kruevski ustanak. U toj istorijskoj buni poetkom avgusta 1903. godine, koja je
dala i prvu slobodnu Kruevsku Republiku na Balkanu uestvovalo je nekoliko hiljada
Cincara, a jedan od voa ustanka, koji je zajedno sa republikom u krvi uguen, bio je
Pitu Guli.
Od poetka svog bitisanja na Balkanu, Cincari su najee uludo ginuli i ostajali
upameni kao grki, srpski, makedonski, albanski ili rumunski revolucionari. Nije daleko
od istine tvrdnja da su u oslobaanju ovih naroda videli ansu za stvaranje sopstvene
autonomije.
U atinskom provladinom listu "Stohos", na primer, 1984. godine tampan je apel sledee
sadrine: "Patrioto Grke, na ulici, u kafani, na radnom mestu, svuda, sprei da se
govori "vlaki" i makedonski... Pocepaj sve to vidi da je tampano na tim jezicima.
Upotrebi SVA SREDSTVA da objasni onima koji su svesni ili nesvesni orua stranaca
koji koriste te izmiljene jezike da je OVDE GRKA..".
Cincari su na teritoriji Srbije uivali sva graanska prava i uvek bili ravnopravni u ueu
u vlasti ili bilo kojoj dravnoj instituciji. Upravo zbog toga izgleda da nisu oseali potrebu
da se kasnije zalau za bilo kakvu autonomiju. Istina, tokom dva veka prisutne
samosvesti da su zasebna etnika celina, Cincari su na teritoriji Srbije traili i vrlo esto
uspevali da izdejstvuju kole na maternjem jeziku, bogoslubu u crkvama na cincarskom
(Zemun, Beograd, Karlovac, Novi Sad), privilegije kojima se ne mogu ba pohvaliti u
drugim balkanskim dravama.
Tokom uestalih i dugih ratova na Balkanu, uvek su se priklanjali jednoj od zavaenih
strana, jer im nita drugo i nije preostajalo. Nepobitno je utvreno da su se uvek
prikljuivali pokretu koji je teio oslobaanju od bilo kakvog ropstva. U Balkanskim
ratovima su se kao pripadnici neprijateljskih vojski krvniki satirali i od tada datira njihova
definitivna podvojenost. Posle tih ratova, a posebno posle Prvog svetskog rata, Cincari
su, gotovo do danas, ostali nepopravljivi zastupnici interesa drave na ijoj su strani
ratovali.
Izuzetak od tog pravila su moda Cincari koji danas ive u Makedoniji, koji su trostruko
opredeljeni. Iako svi imaju makedonsko dravljanstvo, iako se gotovo svi izjanjavaju
kao Makedonci, neki su naklonjeni Grcima, drugi navijaju za Srbe, a trei su "asli
bugarofili". Naravno, opredeljuju se tako na osnovu porodinog vaspitanja, zbog rodbine
koja je "na onoj strani" ili "iz inata".
U istoriji makedonskih Cincara zabeleena su dva pokuaja stvaranja zasebne drave
(1905. i 1917. godine o emu je ve bilo rei), meutim i inicijative iz 1941. i 1946.
godine ne treba zanemarivati, bez obzira na to to su bile neuspene. Prva je bila plod
faistiko-vrhovistike propagande, a propala je jer je temeljena na pogrenoj proceni.
Vano Mihajlov je nekim vienijim Cincarima u Skoplju i tipu nudio autonomiju; "posle
pobede", ali su ga u tom naumu preduhitrili dogaaji i pre svega ponovno, pravilno
svrstavanje Cincara.
Druga, inicijativa komunista notirana je odmah iza osloboenja, odnosno posle

zavretka Drugog svetskog rata, 1946. godine. U eveliji je odrana Konferencija
Cincara, sa neskrivenom namerom da se usvoji platforma za organizovanije traenje
autonomije. Naalost, tadanja vlast je taj skup iskoristila za agitaciju u komunistikoj
izbornoj kampanji, i to veoma uspeno, a Cincarima je za utehu ostao proglas u kome
se spominjala i "autonomija". Od tada se Cincarima u bivoj Jugoslaviji gubi svaki politiki i ne samo politiki trag.
Dodue, kad smo kod Makedonije, u kojoj su Cincari i danas najorganizovaniji, treba
pomenuti i njihovo slepo vezivanje za obeanja nekadanjih visokih komunistikih
funkcionera. Nema, naime, nijednog dokumenta koji su oni u minulih pola veka uputili na
neku adresu, a da nisu, kao "dokazni materijal" umetali i citat iz govora nekadanjeg
visokog makedonskog komunistikog funkcionera. Rei koje je na jednoj sednici
nekadanjeg CK SK Makedonije izgovorio Krste Markovski, njegov tadanji predsednik,
provlaile su se kao neoborivi argument da im je "sa najvanijeg mesta obeano
otvaranje problema".
"U poslednje vreme imamo neke zahteve u vezi sa kulturnim i drugim prouavanjima i
kod Vlaha. Smatramo da bi trebalo u narednom periodu, posebno u Skoplju, posvetiti
veu panju ovim pitanjima". Cincari su se tih rei drali kao pijan plota da bi uoi
raspada one Jugoslavije shvatili nepromenljivu zabludu u kojoj ih je drala ondanja
vlast, dajui im nadu da e im nekad zaista biti "posveena panja".
Od osamostaljenja Republike Makedonije ovaj citat ima samo istorijsku vrednost. Izjava
Markovskog, meutim, mora se posmatrati i kao trajan podstrek za neodustajanje od
ideje za samostalno politiko organizovanje Cincara u novoj balkanskoj dravi. Oni su,
kao uostalom i pripadnici drugih nacionalnih manjina u Makedoniji, formirali politiku
partiju, ali je ona vie subjekt razdora nego kohezioni faktor meu cincarskim ivljem.
timovana statistika
O cincarskom pitanju Srbija je prednjaila u odnosu na druge balkanske drave
Broj pripadnika cincarskih plemena jedna je od konstantnih enigmi u njihovom ukupnom

postojanju. Podaci o njihovoj brojnosti toliko su oskudni i kontroverzni da je nemogue
osloniti se na one koje vekovima, raznim povodima, navode etnolozi, putopisci i
statistiari. Kao i po mnogo emu drugom kad su Cincari u pitanju, Srbija je i u pogledu
statistike o njihovom broju na njenoj teritoriji, prednjaila u odnosu na druge balkanske
drave. Duan Popovi u drugom, dopunjenom izdanju svoje znamenite knjige daje
pregled cincarskih porodica u svim gradovima i naseljenim mestima u Kraljevini
Jugoslaviji.
Najsmeliji podatak, koji nikada nije potvren niti zvanino demantovan o broju Cincara,
dao je u predgovoru svoje knjiice ("Cincarska, odnosno Makedonocincarska gramatika"
Be 1813. god.) profesor Mihali Bojadi. "Na aromanski (cincarski) jezik, pie Bojadi,
govori etiri miliona dua, iz politikih razloga raseljenih..". Neto kasnije D.
Bolintineanu, kontrirajui grkoj statistici, tvrdi da u svetu egzistira oko 1.200.000
Cincara.
Poetkom 19. veka, engleski pukovnik Lik je registrovao 500 cincarskih naselja a
etnolog Piko je 1871. godine tvrdio da u njima ivi oko 500.000 Cincara. Poznati grki
naunik Rizos Rangabe je 1856. godine zapisao da cincarska populacija broji vie od
600.000 dua. Cifru od 500.000 pominju i etnografi Han, Kanic i Bue, dok Gustav
Vajgand, jedan od najboljih poznavalaca Cincara spominje brojku 300.000. Vajgandovu
procenu potvruje i cincarski filolog Teodor Kapidan (1879-1953).
Svi nai sagovornici u Makedoniji tvrde da u svetu danas ivi oko milion i po Cincara.
Dimo Dimev takvu svoju tvrdnju temelji na analogiji makedonske statistike. "Apsurdno
je, veli on, zvanino tvrditi da u Makedoniji ivi 8.000 Vlaha jer ja samo u toj istoj
Makedoniji lino poznajem 10.000 direktora". Dimev tvrdi da u Makedoniji u ovom
trenutku ivi oko 100.000 Cincara. Statistika, ona zvanina je neumoljiva i verovatno da
korene boljci nezaustavivog nestajanja Cincara treba traiti na drugim stranama, a ne u
"timovanoj" statistici.
Poznati cincarski istoriar, knjievnik i publicist Konstantin Papanae (1904-1985) jedan
je od retkih koji je studioznom analizom injenica dotakao sutinu nestajanja ovog
slavnog naroda. Njegova opirna razmiljanja o razlozima neumitnog nestajanja,
potkrepljena "ve vienim i preivljenim", mogu se generalizovati u tri zakljuka.
Prvi je "nedostatak sopstvene prizme", razliite od one koju su imale rumunske politike
voe, uglavnom "istokrvni Evreji". Drugi razlog odroavanja je otuivanje intelektualne
elite od cincarske narodne mase, realizovano posredstvom rumunskog obrazovnog
sistema, decenijama forsiranog irom Balkana. Trei razlog aktuelnog cincarskog
nestajanja je, po Papanaeu, konstantno sabotiranje borbe za autonomiju Makedonije,
kojim je rukovodila Rumunija, plaei se njenog potonjeg pripajanja Bugarskoj.
U obimnoj studiji "Refleksije istorijske i politike sudbine Cincara", Papanae daje
genezu asimilacije svojih sunarodnika kroz istoriju i svoja razmiljanja o zaustavljanju
toga procesa. On na primer sugerie "kontraproces", odnosno akciju "za ostvarivanje
balkanskog jedinstva".
I koliko god da su saveti i preporuke Papanaea sunarodnicima utemeljeni na cincarskoj

istorijskoj osnovi i empirijskim iskustvima drugih "malobrojnih a velikih naroda" (Jevreja
na primer), oni nemaju poetnu silu i zamajac.
"Kraj ukupne akcije (deasimiliranja), pie Papanae, treba da bude politike prirode i da
se ogleda u sticanju nezavisnosti na Pindu i u Makedoniji, ugraene u federalizaciji
Balkana, meutim tako da pozicija (Cincara) ne slabi u odnosu na slovenski element. Iz
autonomije Makedonije moe lake da se vidi jedno opte federaliziranje, koje e voditi
ka ujedinjenju Balkana. U pogledu ovoga cilja, teritorija Makedonije, sa pozicijom koju
ima i uticaja koji se tu seku, moe da se rauna koja poetna klica, predodreena da
obezbedi normalan razvoj".
Na njegovu i na alost njegovih istomiljenika, svaki novi dan Cincare nosi u neumitnu
zaborav, jer od svih preduslova koje Papanae izdano sugerie svojim sunarodnicima,
manjkaju najvaniji: brojnost i kompaktnost. O prirodnoj teritoriji (Pind, Epir, Tesalija i
makedonske planine) da i ne govorimo. Svestan, meutim, injenice da je to vapaj
ednoga u pustinji, Papanae, uz nadu da e valjda doi "spasilaka generacija", svoje
svetom rasute sunarodnike bodri svojevrsnim proglasom.
U poslednjem zaglavlju njegove ve spominjane "Istorijske i politike sudbine Cincara"
on ostavlja svojevidan amanet u ijem sreditu je lajtmotiv cele studije. "Neprekidno
misli na Veliku Vlaku, koja treba da oivi, kako bi mogao da je sauva netaknutu,
nasleenu riznicu i da je preda svima iste krvi". Oigledan, romantiarski zanos
nostalgiara i patriote koji je svoja razmiljanja stavio na papir u predivnom italijanskom
gradiu Taljagocu, u kui mecene, prebogatog Cincarina Niku Buina.
Angaovanou gospodina Vasilea Barbe, Cincari iz svih krajeva sveta redovno se
okupljaju na godinjem kongresu u Frajburgu. Po stotinu delegata svakoga tela doputuje
u znamenitu kulturnu prestonicu Nemake i nekoliko dana lamentiraju nad sudbinom
svog naroda. Na skupu, odranom pre etiri godine, usvojena je Rezolucija "Fera Rini",
dokument kojim se od evropskih faktora, EU, i Parlamenta u Strazburu, trai priznavanje
cincarskog etnikuma u Albaniji i Grkoj. Efekta od toga dokumenta za sada nema.
Cincari, kao nekada slavni Sumeri ili Hazari, spokojno putuju prema svome kraju, sad
ve i sami sigurni da dolazeim civilizacijama treba ostaviti pisane tragove o slavnom
gostovanju na zemlji. Na inicijativu najratobornijih, irom Balkana odravaju se nauni
skupovi, posveeni upravo misiji ouvanja uspomene na te slavne balkanske putnike.
Poslednji takav skup odran je prologa leta u Skoplju, kojim Cincari pokuavaju da
zaustave svoje nestajanje.
Naravno, neutralni posmatra trebalo bi da ostane na strani gospodina Dina Kuvate, koji
kae da se ne treba predavati sve dok se majci i gospodu Bogu neko obraa na
cincarskom jeziku.
KRAJ

Cincari Balkanski Hazari

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Cincari Balkanski Hazari

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

MILE RADENKOVI: CINCARI - BALKANSKI HAZARI (1)

Njihova zagonetna pojava, meteorski uspon i neprimetni pad u zaborav balkanske

MILE RADENKOVI: CINCARI - BALKANSKI HAZARI (2)

Nije da se Cincari nisu oglaavali traei od Meunarodne zajednice da se postepeno

konferencijama, ali su uvek izostavljani sa dnevnog reda, to e rei izvan

MILE RADENKOVI: CINCARI - BALKANSKI HAZARI (3)

Analizom etnografskih podataka naunici su utvrdili da je u kasnoantikom dobu pod

MILE RADENKOVI: CINCARI - BALKANSKI HAZARI (4)

Konfuzija o poreklu imena

Dodatnu konfuziju u odgonetanju porekla vlakog imena stvaraju naunici iz zemalja

MILE RADENKOVI: CINCARI - BALKANSKI HAZARI (5)

Krst protiv "danka u krvi"

svakako, objanjava njihovo prisustvo u Dakiji (dananja Rumunija). Dosta pometnje u

MILE RADENKOVI: CINCARI - BALKANSKI HAZARI (6)

Bavei se u poetku preteno uzgajanjem sitne stoke, Cincari su redovno naseljavali

se povinuju zakonodavstvu novih gospodara. U bezuspenom natezanju sa nezavisnim

MILE RADENKOVI: CINCARI - BALKANSKI HAZARI (7)

Gramos, prestonica mleka

U planinama Grke i Albanije, autonomija Cincara bila je gotovo apsolutna. Nasleeno

MILE RADENKOVI CINCARI - BALKANSKI HAZARI (8)

Moskopolje grad mermera

Pod pritiskom svakodnevnog i nepodnoljivog terora obesnog Ali pae Tepelena i

U vreme najveeg procvata, Moskopolje je brojalo 80 hiljada stanovnika. Dakle, imalo je

CINCARI - BALKANSKI HAZARI (10)

Borci za slobodu Balkana

Nosei sa sobom sve uspomene, pa i onu o traginoj propasti gradova u starom

MILE RADENKOVI: CINCARI - BALKANSKI HAZARI (11)

MILE RADENKOVI: CINCARI - BALKANSKI HAZARI (12)

Rumuni prodiru na jug

Nije mario za poreklo

MILE RADENKOVI: CINCARI - BALKANSKI HAZARI (13)

Repovi propagande iz prolih vekova

Repovi rumunske propagande iz prola dva veka jo se provlae po balkanskoj

vie od sto hiljada Rumuna, potomaka romanskog stanovnitva iz vremena Rimskog

pretprolom veku bavilo uzrocima nestajanja, odnosno asimilacijom Cincara u

MILE RADENKOVI: CINCARI - BALKANSKI HAZARI (14)

Drava - neostvaren san

Traginu sudbinu doivljavali su Cincari u gotovo svim balkanskim dravama. Ratrkani

priicama za decu i omladinu, pisanim na cincarskom jeziku. Njegov rad na cincarskoj

MILE RADENKOVI: CINCARI - BALKANSKI HAZARI (15)

Studiozniji pristup "cincarskoj arhivi, meutim, upuuje na drugaiji zakljuak. Cincari

doao do izraaja individualni politiki uticaj jednog Cincarina na tadanjeg turskog

Bukuretanskog dogovora kumovali rumunski ambasadori u Londonu, Beu i Beogradu

MILE RADENKOVI: CINCARI - BALKANSKI HAZARI (16)

Lojalni svakoj dravi

Usudom sudbine Cincari su uestvovali u svim drutvenim promenama u balkanskim

Druga, inicijativa komunista notirana je odmah iza osloboenja, odnosno posle

MILE RADENKOVI: CINCARI - BALKANSKI HAZARI (17)

Broj pripadnika cincarskih plemena jedna je od konstantnih enigmi u njihovom ukupnom

I koliko god da su saveti i preporuke Papanaea sunarodnicima utemeljeni na cincarskoj

You might also like